Page 1

ZvonÄ?ica & neky

~1~

Knjigoteka


Zvončica & neky Naslov originala: Nora Roberts THE MacGREGOR GROOMS

NORA ROBERTS

Prevod sa engleskog: Jelena Ljumović Aleksić

~2~

Knjigoteka


Zvončica & neky Rekli su o #1 najprodavanijem autoru Njujork tajmsa i USA TODAY-a

Nori Roberts

“Realnim pogledom, preciznom vizijom i sigurnim perom, Robertsova svoje likove i dešavanja dočarava sa zadivljujućom preciznošću, uvodeći čitaoca u živopisan svet porodične topline i prijatne čarolije.” - Library Journal “Robertsova je istinski umetnik reči, ona svoje priče i likove oslikava živahno i poletno.” - Los Angeles Daily News “Procenjuje se da se njene knjige (Nore Roberts) prodaju u dvanaest primeraka svakog sata, 24 sata, 7 dana u nedelji, 52 nedelje godišnje.” - New York Times “Robertsova oseća privrženost svojim likovima i poseduje oko za detalje.” - Chicago Tribune “Najprodavanije knjige Robertsove spadaju u sam vrh romantičnog žanra. Njene priče s veštim zapletom otkrivaju likove koji vas neće ostaviti ravnodušnim.” - USA TODAY

~3~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dragi čitaoče, Samozvani provodadžija Danijel Mekgregor ponovo je u akciji! Već je svojim unukama, kojima je bilo vreme za udaju, uspešno pomogao da srećno sviju svoja gnezda, pa je sada došlo vreme da se pozabavi svojim unucima koji su sasvim nezainteresovani za ženidbu. U ovoj klasičnoj trilogiji povezanih priča, koja se nadovezuje na Neveste Mekgregorovih, neodoljiva glava jedne od omiljenih porodica Nore Roberts krenula je u misiju pronalaženja savršenih žena za Di Sija, Dankana i Juana. Di Si je umetnik, čiju većinu umetničkih dela njegov deda Danijel uopšte ne razume, ali zato odlično zna kakva je žena potrebna njegovom unuku - žena jakog karaktera, pametna i ambiciozna... Siguran je da ju je pronašao! Dankan Blejd voli da se kocka, a Danijel želi da ga vidi u najvažnijoj od svih igara: igri ljubavi, jer muškarac poput Dankana uvek igra da bi dobio. I nemojte misliti da će Juan Mekgregor uspeti da umakne nitima mreže koju plete njegov deda. Poznajući prijatnu prirodu i divno srce svog unuka, Danijel je siguran da je našao savršenu devojku za njega. Nora Roberts je istkala još tri priče iz fenomenalne kolekcije priča o Mekgregorovima, koje jedva čekamo da predstavimo čitaocima. Nikada nam nije dosta Danijela Mekgregora i njegove porodice... Nadamo se da i vi mislite isto!!! Izdavači

~4~

Knjigoteka


ZvonÄ?ica & neky

NORA ROBERTS

Mekgregorovi

~5~

Knjigoteka


ZvonÄ?ica & neky

~6~

Knjigoteka


ZvonÄ?ica & neky

~7~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Kad čovek zađe u pozno doba svog života, vreme brzo prolazi, godine se samo nižu jedna za drugom. Treba uživati u svakom trenutku i živeti punim plućima. Naravno, ja sam isto mislio i kad mi je bilo trideset godina! Sad, kad mi je ostalo joi malo vremena, želim da vidim da su moji unuci našli ljubav, venčali se i osnovali porodice. Prvo su to uradile Lora i Gven, zatim Džulija i Mek. Iz njihovih pogleda zrači sreća, a zadovoljstvo im se oseća u glasu. Svi su svili gnezda sa svojim srodnim dušama. Zašto im je, da vas pitam, bilo potrebno toliko dugo? Ha! Da mene nema, i dalje bi lutali naokolo, a Ana ne bi imala praunuče da ga ljulja na krilu i da ga razmazi, je li tako? Tražim li da mi budu zahvalni na tome? Ne, naravno. Sve dok sam ja glava ove porodice, radiću ono što je moja dužnost, ne tražeći nikakvu zahvalnost. Moja je obaveza i zadovoljstvo da vidim da su se moji pilići udobno smestili u svoja gnezda. Rekao bi čovek da će i ostali moji unuci slediti primer i skrasiti se kad vide kako u svom bračnom životu uživaju njihove sestre i braća. Ali ne, ne! Mekgregorovi su mnogo tvrdoglavi i nezavisni. Hvala Bogu što je tako. Na sreću, još sam ovde i mogu da se pobrinem da se sve dobro završi. Gledao sam kako moje tri unuke prilaze oltaru i uzeo u naručje svoje prvo praunuče. Neki bi rekli da svuda guram svoj nos. Pih! Ja bih rekao da je to mudrost. Shvatio sam da je krajnje vreme da malo te mudrosti prenesem na svog imenjaka, Danijela Kempbela Mekgregora. On je fin momak - senzibilan i blagog temperamenta. I zgodan je. Liči na mene kad sam bio njegovih godina, što znači da mu pažnja ženskog sveta ne nedostaje. U tom grmu delimično i leži zec. Kvantitet bez kvaliteta. Našao sam način da to popravim. Di Si je umetnik, što je sasvim logično. Iako ja uopšte ne razumem šta on to slika, postigao je lep uspeh zahvaljujući svojim radovima. Sad je tom dečku potrebna žena s kojom će da podeli svoj uspeh i život i koja će mu podariti decu, jer su ona najvažnija. Mada, ne bilo koja žena. Žena jakog karaktera, pametna i ambiciozna - i iz dobre loze. Izabrao sam mu takvu ženu još kad su oboje bili deca. Strpljivo sam čekao svoj trenutak. Poznajem svog dečaka i znam kako treba sa njim. Moj Di Si je pomalo svojeglav. On je tip čoveka koji uvek skrene levo kad mu kažeš da ide desno. Verovatno je to posledica detinjstva, kada mu je otac bio predsednik i kada su postojala mnoga pravila koja je trebalo da poštuje. Uz malu pomoć starog i dragog prijatelja, uspeću da poguram mladog Danijela Kempbela u pravom smeru - i navesti ga da pomisli kako je sam njime krenuo. Pametnom čoveku nije potrebna zahvalnost - samo rezultati.

~8~

Knjigoteka


ZvonÄ?ica & neky

~9~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Prvo poglavlje Svetlost se ušunjala kroz visoke prozore i rasula po snažnim kosim crtama boje safira i rubina. Obasjala je i muškarca koji je stajao ispred platna kao ratnik u bici, držeći četkicu kao mač. Imao je lice ratnika - snažno, jako, s jagodičnim kostima oštrim poput noža, rupicama na obrazima, usnama punim, ali čvrsto stisnutim zbog koncentracije. Svetloplave i ledeno hladne oči bile su u senci obrva boje stare mahagonije. Kosa mu se talasala preko ušiju i padala na kragnu bojom umazane teksas košulje, koju je nosio umesto slikarskog mantila. Rukavi su mu bili podvrnuti, a izvajani mišići njegovih ruku stezali su se pri kretanju četkice po platnu. Bio je građen kao ratnik - imao je široka ramena, uske kukove i duge noge. Stopala su mu bila bosa, a široke šake umazane bojom. Pred sobom je video eksploziju emocija - strasti i požude, pohlepe i gladi. Sve je to prenosio na platno dok je iz zvučnika treštala glasna rok muzika. Za njega je slikanje bilo slično ratu - koji je bio rešen da dobije, bitku po bitku. Kada je imao inspiraciju, satima je mogao da slika dok ga mišići na rukama ne zabole. Kada nije bio raspoložen, danima nije uzimao četkicu u ruku, možda čak i nedeljama. Bilo je onih koji su govorili da Di Siju Mekgregoru manjka disciplinovanost. Odgovarao im je da je ona sasvim nepotrebna. Sada ju je imao. Došao je kraj satima provedenim u bici. Tanka linija znoja spuštala mu se niz kičmu. Sunce je već jače prodiralo kroz prozor, a u studiju je bilo neprijatno vruće jer je zaboravio da uključi klima-uređaj ili otvori prozor i pusti topao prolećni vazduh. Zaboravio je i da jede, da proveri poštu, javi se na telefon ili da pogleda kroz jedan od visokih prozora svog stana. Njime je strujala energija, snažna i iskonska, poput one koju je stvarao snažan glas Džona Melenkampa, koji je odzvanjao prostorijom. Kada se Di Si odmakao, četkica mu je poput noža stajala u zubima, a slikarska špahla kao bodež u ruci. Usne mu se nisu iskrivile u osmeh. “To je to”, rekao je tiho. Spustio je četkicu u teglu sa vodom i odsutno počeo da čisti slikarsku špahlu dok je posmatrao svojih ruku delo. “Potreba”, odlučio je. Slika će se jednostavno zvati Potreba. Tek tada je shvatio koliko je u prostoriji vruće, dok se u njoj osećao poznat miris boje i terpentina. Prešao je preko nelakiranog i neishoblovanog drvenog poda, otvorio visoke prozore i duboko udahnuo svež vazduh. Ovaj stan je kupio zbog prozora i pogleda na kanal C & O, kada je rešio da se vrati u Vašington. U njemu je odrastao i osam godina je proveo u Beloj kući kao sin predsednika. Nakon toga je živeo u Njujorku, koji mu se dopadao. Jedno vreme je živeo i radio i u San Francisku. I tamo mu je prijalo. Ipak, nešto ga je proganjalo kroz njegove dvadesete i konačno je odlučio da se više ne opire. Ovde mu je bio dom.

~ 10 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Stajao je i gledao kroz prozor, ruku zavučenih u zadnje džepove svojih izbledelih farmerki. Proleće je cvetalo u svom punom sjaju; kanal se presijavao pod zracima popodnevnog sunca. Džogeri su trčali duž njegove obale. Di Si se pitao koji je bio dan u nedelji. Zatim je osetio da umire od gladi, isključio muziku i zaputio se ka kuhinji. Stan je bio na dva nivoa, na gornjem se nalazila glavna spavaća soba. Di Si ju je prepravio u studio i spavao je na dušeku bačenom na pod u manjoj spavaćoj sobi na istom nivou. Mrzelo ga je da traži okvir za krevet. Veći deo njegove odeće i dalje je stajao u vrećama koje su mu stigle skoro pre dva meseca. To mu nije nimalo smetalo, naći će orman kad bude imao vremena za to. U donjem nivou bila je smeštena velika prostorija koja je služila kao dnevni boravak. Njeni visoki prozori još uvek su bili bez zavesa i draperija. Na sredini je stajala jedna sofa neraspakovana - predivan stočić Dankan Pafe, čiju površinu je prekrivao sloj prašine koji je bio debljine prsta, ali i stona lampa sa reckastim, metalnim obodom. Pod obložen borovim daskama nejednake širine bio je go i očajnički mu je bilo potrebno usisavanje. Prostor predviđen za trpezariju bio je prazan, a kuhinja je bila u totalnom haosu. Sudopera je bila prepuna sudova; oni koje nije koristio još uvek su stajali u kutijama. Otišao je pravo do frižidera i neprijatno se iznenadio kada je shvatio da je prazan - unutra su stajale samo tri limenke piva, flaša belog vina i dva jajeta. Mogao je da se zakune da je bio u nabavci. Prevrtao je po kutijama i našao parče bajatog hleba, pakovanje kafe, šest kutija kornfleksa i jednu konzervu supe. Osetivši olakšanje, otvorio je kutiju žitarica i punu šaku strpao u usta, premišljajući se da li mu je potrebnija kafa ili tuširanje. Rešio je da ipak prvo skuva kafu ali u tom trenutku je začuo zvonjavu telefona. Bez mnogo zainteresovanosti primetio je da svetluca lampica na njegovom telefonu, signalizirajući da ima poruka. Žvaćući žitarice, podigao je slušalicu. “Halo.” “Je li to moj momak?” Hladne plave oči otopliše, a stisnute usne se opustiše. Di Si se naslonio na šank i osmehnuo. “Deda, šta si sad smislio?” “Neki bi rekli ništa dobro”, zagrmeo je Danijelov glas. “Ti ne odgovaraš na poruke? Narazgovarao sam se s tvojom telefonskom sekretaricom u prethodnih nekoliko dana. Tvoja baka je htela avionom da dođe, da proveri da ne ležiš mrtav u krevetu.” Di Si je samo izvio obrvu. Bilo je opšte poznato da je Danijelu njegova divna supruga bila izgovor svaki put kad bi hteo da prekori decu. “Radim.” “Lepo. I treba da radiš, ali ne treba da ideš u krajnost, treba malo da udahneš vazduha.” “Upravo sada to radim.” “Želim nešto da te zamolim, Di Si. Ne radim to rado.” Danijel je duboko uzdahnuo, a obrva njegovog unuka se izvila još više.

~ 11 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Šta ti treba?” “Neće ti se dopasti - Bog zna da ne mogu da te krivim. Ali postoji mali problem. Tvoja tetka Majra...” “Je li dobro?”, Di Si se uspravio. Majra Ditmejer bila je najbolja i najstarija prijateljica njegove bake i počasni član porodice Mekgregor. Di Si ju je obožavao i postideo se kad se setio da je pre šest nedelja došao u Vašington, a još nije otišao da je poseti. “Dobro je, dobro, momče. Nemoj to da te brine. Bolje je nego ikad. Međutim, znaš da ima jedno kumče. Sumnjam da je se sećaš. Sreli ste se jednom ili dvaput kad ste bili mali. Lejna Drejk.” Di Si se setio nejasne slike devojčice s kosom koja ga je podsećala na paperje maslačka. “Šta je sa njom?” “Vratila se u Vašington. Znaš Drejkove, one što imaju robnu kuću. To je njena porodica. Počela je da radi tamo, u jednoj od njihovih prodavnica, a Majra... Znaš, reći ću ti otvoreno. Sutra uveče se održava jedan dobrotvorni bal i Majra besni jer devojka nema pratnju. Zamolila me je da zamolim tebe...” “Dođavola, deda.” “Znam, znam”, Danijel je iskoristio svoj uzdah najveće patnje. “Žene, momče - šta drugo da ti kažem? Maltretiraju nas kao zmija žabu dok konačno ne popustimo. Rekao sam joj da ću te pitati. Mnogo bi mi značilo kada bi za mene odvojio jedno slobodno veče.” “Ako ti i tetka Majra pokušavate nešto da mi smestite...” Danijel ga je prekinuo grohotom. “Ne ovog puta, momče. Ta devojka nije za tebe, veruj mi. Jeste izuzetno lepa i fino vaspitana, ali diže nos. Ne, ne, ne bih voleo da te vidim kako gledaš u tom pravcu. Ako imaš neke obaveze, javiću Majri da sam zakasnio i da si prethodno nešto isplanirao.” “Sutra uveče?”, Di Si je prošao rukom kroz kosu. Mrzeo je dobrotvorne zabave. “Je li kravata obavezna?” “Plašim se da jeste.” Di Si je promrmljao psovku umesto odgovora. Danijel je ljubazno nastavio. “Znaš šta, pozvaću Majru i kazaću joj da nemaš vremena. Nema potrebe da ti propadne veče pored devojke pored koje ćeš se smrtno dosađivati, zar ne? Sumnjam da vas dvoje imate išta zajedničko. Bolje počni da tražiš ženu. Vreme ti je da se oženiš i središ, Danijele Kempbele. Tvoja baka brine da ćeš umreti od gladi u tom svom studiju, kao usamljen čovek bez žene i deteta. Imam na umu jednu drugu devojku. Ona je...” “Otići ću sutra uveče”, prekinuo ga je Di Si impulsivno. Da je Danijel nameravao da ga spanđa sa Majrinom kumicom, ne bi mu pominjao neku drugu. Možda će, nakon sto mu sad učini uslugu, njegov deda malo popustiti i neće ga zamarati pričom o obavezama prema dinastiji. Mada je Di Si verovao da je to malo verovatno, ipak je rešio da pokuša. “U koje vreme sutra? I gde da odem po tu devojku, kako reče da se zove?” “Oh, Bog te blagoslovio, veliki sam ti dužnik za to. Manifestacija počinje u osam sati u hotelu Šorhem. Lejna je u kući svojih roditelja u O ulici.” Ispitujući pogledom svoje nokte, Danijel mu je rekao adresu. “Puno ti hvala što si me izbavio, Di Si.”

~ 12 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Di Si je slegao ramenima, ubacio još jednu šaku žitarica u usta dok je sa dedom razgovarao o porodičnim dešavanjima, istovremeno se pitajući gde li je spakovano njegovo svečano odelo. “O, tetka Majra, nije valjda?” Lejna Drejk stajala je u svom svilenom vešu zapanjenog izraza na licu. “Sastanak na slepo?” “Nije baš tako, dušo”, Majra se osmehnula. “Znate se od ranije - kad ste bili deca. Znam da ti to namećem, ali Danijel me vrlo retko moli za našto. To je samo jedno veče, a ti svakako već ideš tamo.” “Idem sa tobom.” “Biću i ja tamo. On je vrlo fin mladić, dušo. Pomalo voli da pecka, ali je ipak divan.” Lice joj se ozarilo. “Naravno, svi moji kumčići su divni ljudi.” Majra nije skidala osmeh s lica kad je sela i nastavila da posmatra svoje kumče. Majra je bila sitna žena, kose bele i meke kao sneg. Mada, oštrog uma, brzog poput mača. Kada je bilo potrebno - kao što je to bilo upravo sada - umela je da izigrava krhku i bespomoćnu ženicu. Vremešna udovica Ditmejer, pomislila je u sebi. “Danijel brine zbog njega”, nastavila je. “I ja. Suviše je zatvoren u nekom svom svetu. Ali svejedno, ko bi pomislio da će Danijelu, kad sam mu spomenula da si se vratila u Vašington i da ideš na dobrotvornu zabavu, tako nešto uopšte pasti na pamet? Samo sam...” Majra je bespomoćno odmahnula rukom. “Nisam znala kako da ga odbijem. Znam da sad mnogo zahtevam od tebe.” Pošto je njena stara kuma delovala tako bespomoćno, Lejna je popustila. “Nije važno. Sama si rekla da ja svejedno idem.” Graciozno se oblačila. “Hoćemo li se tamo sastati sa njim?” “Ah...” Majra je pažljivo ustala, vodeći računa o tome da pogodi pravi trenutak. “On će uskoro doći ovamo po tebe. Ja ću vam se tamo pridružiti. Gospode, koliko je to već sati! Moj šofer se sigurno pita šta li je sa mnom.” “Ali...” “Vidimo se za sat vremena, dušo”, doviknula je Majra dok je odlazila brzinom koja je bila iznenađujuća za ženu njenih godina. “Predivno izgledaš”, kazala je kad je već bila na bezbednoj udaljenosti na polovini stepeništa. Lejna je stajala u otkopčanoj haljini od bele svile, zadržavajući dah. Tipično, pomislila je. To je bilo baš tipično. Njena kuma joj je uvek pronalazila mladiće. Ponovo je pred njom taj iritantan posao da ih skloni. Brak je nešto što je odlučno precrtala sa svog životnog plana. Pošto je odrasla u kući u kojoj su maniri bili važniji od ljubavi, a usputne afere bile učtivo ignorisane, Lejna nije imala nameru da sebe vidi u sličnoj vezi. Muškarci su bili dobra dekoracija, sve dok ona vodi predstavu. Trenutno joj je karijera bila preča od toga da ima sa kim da večera subotom uveče. Nameravala je da nastavi da se sigurnim korakom uspinje na lestvici porodične korporacije Drejkovih. Za deset godina, prema njenim procenama, postaće generalni direktor kompanije. Bila je to još jedna predstava koju je nameravala da vodi.

~ 13 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Drejks” nije bio samo robna kuća, već institucija. Pošto je sama, što namerava i da ostane, biće u mogućnosti da sve svoje vreme i energiju posveti održanju njegovog ugleda i stila. Nije kao njena majka koja je “Drejks” smatrala svojim ormanom. Lejna je to pomislila i namrštila se. Ili otac, koga je oduvek više zanimao samo profit od inovacije i tradicije. Ona je bila drugačija. Za nju je “Drejks” predstavljao i radost i odgovornost. Smatrala ga je članom porodice. Mnogi bi rekli kako je to tužno, ali za nju je bilo utešno. Brzim pokretom zakopčala je rajsferšlus na haljini. Deo njenog posla bio je da učestvuje u društvenom životu. Za nju je to bio posao, samo druge vrste - prekovremeni rad na koji je navikla od svog detinjstva. A u poslu je uvek potrebno imati odgovarajuću “pratnju”. Bar u ovom slučaju njena kuma Majra nije pokazivala svoju sklonost ka provodadžisanju. Biće potrebno samo da vodi neobavezan razgovor sa nepoznatim mladićem jedno veče. A bog zna da je ona bila stručnjak za to. Okrenula se i uzela biserno-dijamantske minduše, koje je prethodno izvadila iz fioke. Soba je bila sređena po njenom ukusu - jednostavna elegancija s primesama sjaja; starinsko uzglavlje od rezbarenog drveta trešnje, sjajni i uglancani stočići na kojima su stajale vaze svežeg cveća; pažljivo birani detalji. Ovo je sada njen dom, pomislila je ponosno. Učinila ga je svojim. Ispred malog mermernog kamina stajala je elegantna garnitura za sedenje i kolekcija flašica parfema jarkih boja, slabost svake mlade dame. Izabrala je miris i odsutno ga nanela dok je dozvolila sebi da na trenutak poželi da provede mirno veče kod kuće. Provela je deset radnih sati u “Drejksu”. Bolela su je stopala, bila je premorena, a stomak joj je bio prazan. Potisnuvši to, okrenula se ka ogledalu da proveri svoj odraz u njemu i names ti haljinu. Pratila je liniju tela i blago padala preko članaka. Preko nje je obukla kratak sako, obula je cipele i proverila sadržaj svoje večernje tašne. Kada se oglasilo zvono na ulaznim vratima, samo je kratko uzdahnula. Barem je bio tačan. Nejasno se sećala Di Sija iz detinjstva. Bila je previše nervozna i uzbuđena zbog toga što će se upoznati s predsednikom, pa nije bila u stanju da obraća pažnju ni na šta drugo. Ipak, godinama je slušala o njemu. Dok je silazila niz stepenice, podsetila je sebe na činjenicu da je on umetnik. Sledio je savremeni pravac, koji se nije pravila da razume. Lejna je bila ljubitelj klasike u svim sferama. Je li to bio neki skandal sa njim i nekom balerinom pre nekoliko godina? Ili je, možda, bila glumica? Ma, da, posmislila je. O sinu bivšeg predsednika se uvek pišu svakakve gluposti. Pošto je unuk Danijela Mekgregora, to samo podgreva zainteresovanost medija. Lejna je bila mnogo srećnija jer je radila van budnog oka javnosti. Sem toga, taj momak nije mogao biti omiljen među ženama, s obzirom na to da nema pratilju za subotu uveče.

~ 14 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Nabacila je svoj radni osmeh i otvorila vrata. Samo godine vaspitanja švajcarskih opatica i disciplina kojoj su je naučili, zadržali su je da ne otvori širom usta. Ovom muškarcu - ovom opasno zgodnom muškarcu s crnom kravatom, kosom boje njenog skupog trpezarijskog stola i očima koje su bile toliko plave da su gorele - bio je potreban deda da mu nađe pratilju za izazak? “Lejna Drejk?” Izgleda da je promašio kuću, pomislio je Di Si. Ova prozračna vila u beloj svili uopšte ne liči na mršavu devojčicu koje se sećao. Kosa joj više nije ličila na belo paperje maslačka, već je bila svetlozlatna i elegantno joj je uokvirivala lice koje kao da je izrezbareno od slonove kosti. Oči su joj bile nežne i mistično zelene. Sredila se i vratila svoj uvežban poslovni osmeh dok mu je pružala ruku. “Da. Danijel Mekgregor?” “Di Si. Danijel je moj deda.” “Onda, Di Si.” U uobičajenim prilikama pozvala bi ga da ude, po služila pićem i dala bi im vremena da se opuste u društvu jedno drugog. Međutim, shvatila je da oseća nekakvu nelagodu pored njega. Bio je i suviše krupan, i suviše muževan, a te njegove oči bile su suviše prodorne. “Pa...” Namerno je izašla i zatvorila vrata za sobom. “Hoćemo li?” “Naravno.” Deda je rekao da je hladna, prisetio se Di Si, shvativši da je starac pogodio suštinu. Bez sumnje je ledena kraljica glamuroznog izgleda. Biće ovo jedno veoma dugo veče. Lejna je bacila pogled na mali, stari sportski automobil koji je stajao na ivičnjaku, pitajući se kako će se smestiti u njega u haljini koju je nosila. Tetka Majra, pomislila je, u šta si me ovo uvalila?

~ 15 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Drugo poglavlje Imala je osećaj kao da je sa džinom bila zatvorena u kutiju za cipele. Ali njemu nimalo nije smetalo da vozi igračku - i to prilično brzo - kroz gust vašingtonski saobraćaj. Lejna se čvrsto držala za ručku na suvozačkim vratima, proveravala da li joj je zategnut sigurnosni pojas i molila se da ne ostane poput muve zalepljena za vetrobransko staklo pre nego što je veče i počelo. Neobavezni razgovori, pomislila je, spasiće je da ne zamišlja tu sliku. “Tetka Majra mi kaže da smo se davno upoznali, kad je tvoj otac bio predsednik.” Poslednju reč je izgovorila krikom jer se za dlaku malim autom provukao između autobusa i limuzine. “Tako sam i ja čuo. Tek si se doselila u Vašington?” “Da.” Shvativši da je zažmurila, Lejna je podigla bradu i hrabro otvorila oči. “I ja.” Mirisala je fenomenalno, pomislio je Di Si. Taj miris ga je blago uznemiravao, pa je otvorio prozor i pustio svež vazduh u unutrašnjost automobila. “Ozbiljno?” Srce joj je već bilo u grlu. Zar nije primetio da se pali crveno? Hoće li da uspori više? Snažno je udahnula, skoro se ugušivši kad je stisnuo gas i projurio kroz raskrsnicu kad je na semaforu zasijalo crveno svetio. “Kasnimo li?” “Gde?” “Tebi se izgleda nekuda žuri?” “I ne baš.” “Prošao si na crveno svetlo.” Podigao je obrvu. “Bilo je žuto”, rekao je, ubacio u nižu brzinu i projurio pored usporenog karavana koji je preticao. “Mislila sam da žuto svetlo služi da signalizira vozaču da uspori.” “Ne, ako želiš da stigneš tamo kuda si krenuo.” “Shvatam. Uvek voziš ovako?” “Kako?” “Kao da te juri policija posle pljačke banke.” Zamislio je scenu i nasmejao se njenom opisu. “Da.” Ispred hotela se zaustavio uz škripu kočnica. “Štedim vreme”, rekao je jednostavno, razmrsio duge noge i izašao iz automobila. Lejna se nije pomerila, pokušavala je da dođe do daha, srećna što je stigla u jednom komadu. Ni mrdnula nije dok je Di Si obišao oko kola, pružio ključeve portiru i otvorio joj vrata. “Trebalo bi da odvežeš pojas.” Sačekao je da to uradi, a zatim je uhvatio za ruku da joj pomogne da izađe. Stajali su vrlo blizu jedno drugom, ponovo je osećao miris njenog parfema i oblik i teksturu njenog dlana. Pa, dobro, lepa je, pomislio je. Morska sirena s licem kameje. Intrigantan kontrast. Iako portreti nisu bili njegova sfera interesovanja, ponekad je crtao lica koja su mu privukla pažnju.

~ 16 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Znao je da će njeno nacrtati. Kolena su joj još uvek klecala, ali bila je živa. Lejna je duboko uzdahnula, da se povrati. “Ljudima poput tebe ne treba dati vozačku dozvolu i ne bi trebalo da ti se dozvoli da iz bilo kog razloga uzmeš volan u ruke, naročito ne u toj konzervi.” “To je porše.” Pošto nije davala nagoveštaj da će se pomeriti, uhvatio ju je za ruku i povukao u predvorje hotela. “Ako si htela da usporim, što mi nisi rekla?” “Bila sam zauzeta, moleći se da preživim.” Osmehnuo se njenoj duhovitoj opaski. Taj osmeh nimalo nije ublažio njegovo opasno lepo lice. Samo ga je još naglasio. “Izgleda da su ti molitve uslišene. Kuda ćemo sada, dođavola?” Lejna je stisla zube, okrenula se ka liftovima i pritisla dugme. Zatim je ispred njega ušla u lift i pritisla dugme za odgovarajući sprat, dok je u njoj polako kuvalo. Iza njenih leđa Di Si je prevrtao očima. “Znaš...” Kako se ono zvaše, zaboga? “Lejna. Ako ćeš da zvocaš, onda će ovo biti jedno dugo, dosadno veče.” Gledala je pravo ispred sebe i smirivala svoj temperament. Znala je da nije dobro kad ne može da obuzda svoj sarkazam. “Ja ne zvocam.” Glas joj je bio topao kao zima u Vinipegu. Samo duboko usađeni maniri sprečavali su je da izjuri iz lifta istog trenutka kad su se vrata otvorila. Umesto toga graciozno je iskoračila i sačekala njega da stane pored nje. Od žestine su joj se zarumeneli obrazi, primetio je Di Si kad ju je uhvatio za ruku, dodavši strast na to hladno lice klasičnih crta. Kada bi bio zainteresovan za nju, trudio bi se da što češće izazove to rumenilo kod nje i taj užareni sjaj u njenim očima. Ali pošto nije, želeo je da provede ovo veče što smirenije i što prijatnije koliko je moguće. “Izvini.” Izvini, pomislila je kada ju je poveo u balsku dvoranu. I to je to? To je sve? Očigledno nije nasledio diplomatske veštine svog oca, ali ni šarm svoje majke. Prostorija je bila puna žamora i ljudi. Lejna neće morati cele večeri da se muči s neprijatnim razgovorima s nedoraslim deranom. Čim pristojnost bude dozvolila, polako će se udaljiti od njega i naći nekog razumnog za razgovor. “Vino?” pitao ju je. “Belo.” “Može, hvala.” Trebalo bi da je ostavim ovde, pomislio je Di Si dok joj je pružao čašu vina i birao pivo za sebe. Može samo da bude zahvalan što deda nije rešio da ovde petlja svoje prste i izigrava provodadžiju. “A, tu ste!”, uzviknula je Majra, prilazeći im raširenih ruku. Zar nisu prelep par? Jedva je čekala da kaže Danijelu kako njihova dečica pristaju jedno uz drugo. “Di Si, bezobrazno si zgodan.” Podigla je glavu kad se sagao da je poljubi u obraz. “Jesi li ostavila jedan ples za mene?” “Naravno. Tvoji roditelji su ovde. Dođite da sednete nakratko sa nama.” Stala je između njih i oboje ih uhvatila pod ruku. “Znam da hoćete malo da se prošvrćkate i da plešete. Večeras je muzika sjajna. Ali moram da budem sebična i uzmem vam nekoliko minuta.”

~ 17 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky S dugo praktikovanom veštinom i umešnošću, Majra ih je povela kroz masu ljudi, pored grupica koje su stajale razgovarajući, oko stolova na kojima su bili beli stolnjaci i buketi predivnog prolećnog cveća. Umirala je od želje da ih posmatra zajedno, da posmatra sitne detalje govora njihovih tela, da proučava njihovo ponašanje. Već je stigla i do spiska zvanica za njihovu svadbu, “Vidite koga vam dovodim”, kazala je Majra. “Di Si” Šelbi Kempbel Mekgregor je poskočila. Njena svilena haljina tamnožute boje zašuštala je kada je raširila ruke da zagrli sina. Riđe kovrdže su uokvirivale njene obraze. “Nisam znala da ćeš biti ovde.” “Nisam znao ni ja.” Nakratko je ostao u zagrljaju s majkom, a zatim se okrenuo da zagrli oca. Srebrna kosa Alana Mekgregora presijavala se pod svetlošću sijalica. Širok osmeh pojavio se na njegovom licu dok je gledao u svog sina. “Bože, svakim danom sve više ličiš na svog dedu.” Čak i kreten bi morao da zavoli ovu porodicu, pomislila je Lejna. Delimično je smekšala kad je osetila ljubav koja je vladala među njima, jer je bila više nego očigledna. Da su kojim slučajem ovde bili njeni roditelji umesto njegovih, ovlaš bi se poljubili i ljubazno pitali “kako si”. Zatim se Šelbi okrenula, a njene sive oči zaiskrile su ispod tankih obrva. “Zdravo.” “Šelbi Mekgregor, moje kumče”, rekla je Majra ponosno. “Lejna Drejk.” “Izuzetno mi je zadovoljstvo, gospođo Mekgregor.” Šelbi je prihvatila devojčinu ispruženu ruku, zadovoljna što je njen stisak bio čvrst. “Ti si Donina i Metjuova ćerka?” “Jesam, oni su trenutno u Majamiju.” “Pozdravi ih kad se budeš čula sa njima. Alane, ovo je Lejna Drejk, Donina i Metjuova ćerka - Majrino kumče.” “Majra nam je mnogo pričala o tebi.” Alan ju je uhvatio za ruku i nežno je stisnuo. “Vratila si se u Vašington.” “Jesam, gospodine. Lepo je vratiti se. Čast mi je što Vas ponovo srećem. Upoznala sam Vas kad sam bila mala. Bila sam prestravljena.” Osmehnuo se i izvukao joj stolicu da sedne. “Jesam li bio strašan?” “Niste, gospodine. Bili ste pravi predsednik. Tada nisam imala prednja dva zuba i osećala sam se strahovito nespretno. Pričali ste mi o zubić-vili.” Osmehnula se. “Očarali ste me.” “Zaista?” Alan je namignuo svojoj ženi, a Šelbi se osmehnula. “Bili ste moja prva ljubav skoro dve pune godine, dok Vas nije zamenio Denis Rejli - i to samo zato što je izgledao snažno u svojoj izviđačkoj uniformi.” Fascinantno, pomislio je Di Si dok je posmatrao Lejnu kako razgovara sa njegovim roditeljima. Iznenada, sva ta toplina i živahnost. Jeste, ta njena hladnoća je i dalje bila prisutna na njenoj spoljašnjosti, ali su ispod nje izvirali šarm i živost, kao kad pupoljak procveta.

~ 18 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Kad bi se nasmejala, bio je to zvuk koji kao da je dopirao kroz maglu. Seksi, ali diskretan. Morao je da prizna da je bilo pravo zadovoljstvo gledati je - te lagane, odmerene pokrete; blago njihanje glatke kose; tek primetno izvijanje njenih izraženih usana. Bilo je zanimljivo slušati je - taj tih, kulturan glas. Pogotovo kad nije morao da razgovara sa njom. “Di Si, zaboga”, rekla je Majra tihim glasom i gurnula ga rukom. “Nisi je pitao ni za ples.” “Molim?” “Zamoli Lejnu za ples”, zašištala je nestrpljivo. “Gde su ti maniri?” “Izvini.” Dođavola, pomislio je, ali je ipak potapšao Lejnu po ramenu. Trgla se, a kosa joj je zaigrala. Pogledi su im se susreli. Skoro da je zaboravila da je on ovde. Osetila je nelagodu pomisliviši kako je ignorisala svoje dužnosti. Uspela je da se osmehne, spremna da preusmeri pažnju sa sjajnih roditelja na ćudljivog sina. “Hoćeš li da plešeš?” Srce joj je sišlo u pete. Ako pleše isto kao što vozi, imaće sreće ako siđe sa plesnog podijuma neslomljenih rebara. “Da, naravno.” Osetivši se kao da ide na streljanje, ustala je i dozvolila mu da je povede ka podijumu. Bar je muzika bila divna, pomislila je. Lagana, sanjalačka. Mnogi parovi su uživali u njoj, pa je na podijumu za igru bila gužva. Nadala se da njen partner neće želeti da se provlači kroz nju, gazi je po stopalima i gura se laktovima. Zastao je na ivici plesnog podijuma i uzeo ju je u naručje. Bilo je to iznenađenje, toliko iznenađenje da je osetila vrtoglavicu. Ko bi mogao da poveruje da tako krupan čovek ume tako dobro da se kreće? Široka šaka na njenom struku nije bila gruba ni neprijatna, već vrlo, vrlo muževna. Bila je izuzetno svesna da je između njegove šake i njene kože stajala samo tanka svila. Svetla su se poigravala na njegovom licu i bogatoj riđoj kosi. Ramena su mu bila tako široka, pomislila je. A oči tako plave. Pokušavala je da odagna te besmislene misli i da se ponaša pristojno. “Tvoji roditelji su divni ljudi.” “I meni se dopadaju.” Tanka je kao vila, pomislio je. Kao duga stabljika ruže. Posmatrao je igru svetla na njenom licu, sasvim nesvestan da je privlači bliže sebi. Tela su im se spajala kao susedni delovi slagalice. Puls joj se ubrzao. Ne razmišljajući, prešla je dlanovima preko njegovih ramena i stavila prste na njegov vrat. “Ovaj...” O čemu li su ono pričali? “Zaboravila sam kako je Vašington lep u ovo doba godine.” “Aha.” Osetio je kako se želja penje uz njegov kičmeni stub. Otkud sad to, dođavola? “Želim da nacrtam tvoje lice.” “Naravno.” Nije čula ni reč onoga što je izgovorio. Razmišljala je samo o tome kako žena sasvim nesvesno može da se udavi u tim očima. “Čini mi se da su za sutra najavili kišu.” Iskrao joj se mali uzdah kada je prstima prešao preko njenih leđa.

~ 19 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Fino.” Kada bi samo malo sagao glavu, mogao bi da oseti ukus tih usana i smekša njihove ivice tom iznenadnom željom koja se u njemu javila. Ili ih, možda, izoštri. A onda je muzika prestala. Neko je naleteo na njih i razbio tanku čašu šampanjca koji se nalazio svuda oko njih. Oboje su ustuknuli. Oboje su se namrštili. “Hvala ti” kazala je Lejna. Glas joj je ponovo bio savršeno kontrolisan. “Bilo je vrlo prijatno.” “Da.” Uhvatio ju je pod ruku, pazeći da dodir bude lagan, sasvim bezličan. Hteo je što pre da je odvede do stola, otkači je i pobegne dok još i malo ima zdravog razuma. Više nego voljna za saradnju, Lejna je dozvolila da je vodi kroz masu. Želela je što pre da sedne, pre nego što je kolena sasvim izdaju.

~ 20 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Treće poglavlje Di Sijev veliki plan za nedelju bio je da spava do kasno, obilno doručkuje, zbog čega je posebno išao u kupovinu, i da u svojoj teretani provede nekoliko sati. Premišljao se da li da posle toga provede popodne sam u stanu ili da prošeta do M ulice na bluz festival. Plan mu je propao kad je shvatio da se probudio tek što je sunce granulo. Nervozan, pokušao je da nastavi da spava, jer ga je celu noć mučio isprekidan san. Svaki put kad bi se promeškoljio, setio bi se nje. To mu je teže padalo od ranog ustajanja. Nije bilo razloga da razmišlja o Lejni Drejk. Taj jedan trenutak fizičkog kontakta jeste kratak i nevažan u poredenju s dugom i dosadnom večeri. Bili su izuzetno ljubazni jedno prema drugom, kretali su se među zvanicama i vodili neobavezne razgovore, zajedno ili odvojeno. Odvezao ju je kući - pazeći da ne prekorači dozvoljenu brzinu, dajući migavac svaki put kad bi skretao i nežno pritiskajući kočnicu. Srdačno su se rukovah i pozdravili ispred njenih vrata. Bio je siguran da je oboma laknulo kad su se oslobodili neželjenog društva. Zato je i bilo besmisleno da mu se mota po mislima i da se on seća svakog detalja dok ju je držao u naručju, udisao njen miris i posmatrao kako joj oči postaju nežne i sanjive dok. su plesali. Bilo je u pitanju samo njeno lice. Zaintrigiralo ga je. U umetničkom smislu, naravno. Rano je otišao u teretanu i proveo nekoliko sati u njoj, trudeći se da kroz znoj izbaci nemir koji je osećao. Govorio je samom sebi kako će mu se glava tako razbistriti. Kad se vratio u stan, bio je spreman za taj doručak. Pustio je glasnu muziku, zavrnuo rukave svoje crne majice i stavio slaninu na tiganj. Osećao se mnogo raspoloženije i uravnoteženije, pevao je sa Džonom Fogertijem i mutio jaja za kajganu. Kada je telefon zazvonio, podigao je slušalicu jednom rukom, dok je drugom vadio slaninu iz tiganja. “Znači, sasvim si budan”, zagrmeo je iz slušalice Danijelov glas. “Utišaj to malo, momče. Ogluvećeš.” “Sačekaj.” Di Si je potražio daljinski - nikad nije mogao da nađe tu prokletu stvar kada mu je bila potrebna - a zatim je prišao stereu da ga ručno utiša. Na putu do telefona strpao je parče slanine u usta. “Jesam, sasvim sam budan”, kazao je. “Već sam bio i u teretani, a sada ću hranom da zapušim arterije.” “Slanina i jaja?” pogodio je Danijel. “Sećam se kad sam i ja to doručkovao nedeljom ujutru. Ali tvoja baka je tako odlučna. Neprestano priča o mom holesterolu, pa sam srećan kad slaninu mogu da vidim bar i na slici.” “Ja je upravo jedem.” Danijel se nevaljalo nasmešio i zvučno zagrizao hrskavo parče slanine. “Fenomenalna je.”

~ 21 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Bezobrazni mladi čoveče”, ponovo je uzdahnuo Danijel. “Zovem te da ti zahvalim što si mi sinoć učinio veliku uslugu. Verujem da si imao dosadno veče sa Majrinom kumicom.” “Preživeo sam.” “Mnogo ti hvala. Znam da si imao pametnija posla. Jeste fina devojka,ali nije tvoj tip. Tražimo ti neku živahniju žensku.” Di Si se namrštio na ono što mu je ostalo od parčeta slanine. “Umem i sam da tražim.” “Što, onda, ne nađeš? Zaključao si se tu s platnima i bojama. Ha! Umesto da izađeš i uživaš u ljubavi s nekom mladom ženom. Znaš li kako se tvoja baka oseća zbog toga? Zamišlja te kako sam samcijat sediš u tom svom stanu okružen slikama.” “Aha.” Naviknut na Danijelove lekcije toliko da ih je znao napamet, uzeo je još jedan komad slanine. “To gde živiš je jazbina. Čoveku tvojih godina potrebni su lepa kuća, dobra žena, bučna deca. Međutim, nisam te zvao da te podsećam na dužnosti, jer sve sam dobro znaš”, požurio je Danijel. “Hvala ti na onome što si za mene uradio. Ne zaboravi, pre nego što sam našao tvoju baku i ja sam morao da sedim sa dosadnim devojkama. Treba ti neka s kojom ćeš naći zajednički jezik i da ima hemije. Nemoj da traćiš vreme s nekom s kojom to nemaš. Ne bi imao ni sa malom Lindom.” “Lejna”, ispravio ga je Di Si, ne znajući zašto je nervozan. “Ona se zove Lejna.” “A, da, tako je. Čudno ime, zar ne? Nije ni tamo ni ovamo. Dobro, obavio si šta je trebalo i više nećeš morati da traćiš večeri s njom. Kad ćeš da dođeš da obiđeš baku? Jedva čeka da te vidi,” “Doći ću uskoro.” Di Si se namrštio i bacio ostatak slanine na tanjir. “Šta fali Lejni?” “Kome?” U svojoj kancelariji u Hajanis Portu, Danijel je morao rukom da prekrije slušalicu da bi sakrio smeh. “Lejni”, ponovio je Di Si kroz zube. “Šta fali Lejni?” “A, ništa... Ništa joj ne fali. Lepa mlada žena. Finih manira, koliko se sećam. Samo, nije za tebe. Malo je hladna, zar ne? Njeni su kao dva goluba na dve grane, ako se i toga dobro sećam. Dobro, hajde, doručkuj, momče, i dođi da posetiš baku pre nego što me sasvim uguši svojim zvocanjem.” “Važi, pozdravi je.” “Hoću” kazao je Danijel i prekinuo vezu, pitajući se koliko će trebati njegovom unuku da pozove Lejnu Drejk. Bilo mu je potrebno sat vremena, otkad je shvatio da je izgubio apetit i bacio slaninu i jaja u kantu. Stavio je blok za crtanje, olovke i ugljen u ranac od izlizane kože i obesio ga preko ramena. Rešio je da prošeta, da da sebi malo vremena da razmisli. Njegov deda je bio u pravu, naravno. Pomalo mu je smetalo to što ju je starac tako samouvereno eliminisao. U stvari, Di Si je shvatio da mu je to prilično zasmetalo kad je Danijel počeo da mu priča o podesnim kandidatkinjama za brak sa njim. Sam će da izabere, dođavola.

~ 22 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Lejna sigurno nije bila podesna. Samo je želeo da skicira njeno lice. Pošto su se načelno dogovorili oko toga, pomislio je kako sada može da svrati kod nje i to završi. Nije odgovarala na njegovo kucanje. Osetivši zlovolju iz nekog nejasnog razloga, podigao je ranac i rekao sebi kako bi bilo pametnije da prošeta M ulicom i uradi niže par skica. Međutim, začuo je prijatne i tečne note Šopenovog koncerta kako se pronose vazduhom kroz otvorene prozore. Slegao je ramenima, stavio ruku na kvaku, otkrivši da su vrata otvorena i ušao. “Lejna?” Osvrnuo se zainteresovano oko sebe, pošto mu sinoć nije dozvolila da uđe u kuću. Hodnik je bio popločan uglancanim sjajnim drvetom, a zidovi su bili boje blago pečenog hleba. Na elegantnom stočiću koji je stajao uza zid stajala je vaza s belim tulipanima. Dve grafike koje su visile na zidu privukle su mu pogled - vešto urađene ulične scene s okom za detalje i pokret. Prišao je stepenicama, spustio ruku na sjajan centralni stub stepeništa i pozavo ju je. Razmišljao je da li da se popne da je potraži, a zatim je shvatio da je mnogo mudrije prvo da proveri da li je negde u prizemlju. Nije bila u salonu, prelepo opremljenom elegantnim nameštajem, niti u biblioteci u kojoj je sve bilo kao pod konac i mirisalo na kožu i sveže ruže. Dok je stigao do dnevne sobe, trpezarije i kuhinje, već je sasvim razumeo njen ukus i životni stil. Elegantan, tradicionalan, uredan - sa povremenim i iznenađujućim odstupanjima. Konzervativna žena koja voli lepe stvari, elegantan i klasičan nameštaj, čitanje i muziku i drži sve na svom mestu. Ugledao ju je kroz kuhinjski prozor. Popločana dvorišna staza bila je oivičena belim tulipanima i žutim dan i noć cvetovima. Na sebi je imala rukavice od tanke kože za rad u bašti, slameni šešir širokog oboda i braon baštensku kecelju preko jednostavnih belih pantalona i tankog letnjeg džempera. Ličila je na sliku iz nekog stilskog časopisa u seoskom stilu u opuštenoj jutarnjoj, baštenskoj varijanti. Izuzetna elegancija. Osvetljenje je odlično, pomislio je Di Si, čkiljeći kroz granje koje je tek počelo da zeleni novim lišćem. Stajao je tu gde se zatekao i napravio tri brze skice. Zabavljalo ga je i zaintrigiralo s kojom preciznošću je radila. Okretala je zemlju ašovom, mešala je sa đubrivom, spuštala biljku tačno u sredinu iskopane rupe, lagano vraćala zemlju s đubrivom i na kraju tapkala. Slagala je biljke kao male vojnike. Osmehivao se kad je izašao u dvorište. Pošto joj je pažnja bila sasvim zaokupljena prvim baštenskim pokušajima, škripa vrata naterala ju je da se trgne kao da ju je metak pogodio u srce. Ašov je pao na jednu, dan i noć na drugu stranu, kad je vrisnula i poskočila. “Uplašio sam te, izvini.” “Šta? Kako si ušao ovamo?” Stavila je ruke na srce koje joj je u grudima tuklo kao ludo, dok ga je netremice gledala. “Prošao sam kroz kuću. Nisi otvarala vrata kad sam kucao.”

~ 23 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Spustio je ranac na stočić od kovanog gvožđa, koji je stajao na stazi, primetio poveću knjigu o baštovanstvu koja je stajala na njemu i bila otvorena na strani na kojoj su bila uputstva o sadenju i vremenu sadnje, a zatim otišao po cveće koje joj je ispalo iz ruku. “Ne možeš tek tako ući u nečiju kuću.” “Možeš.” Prišao joj je i pružio cveće. “Ako su vrata otključana. Rekao sam ti da ću svratiti.” Miriše na sapun, pomislila je, i kreće se kao veliki, veličanstveni leopard. “Sigurno nisi.” “Sinoć. Trebalo bi da ga zasadiš neravnomerno, umesto u pravoj liniji. Cik-cak.” Namrštio se, uhvatio ju je za bradu i okrenuo lice na levu stranu. “Rekao sam da želim da nacrtam tvoje lice.” Odmakla se od njega, iznervirana njegovim dodirom, podjednako kao i kritikom njenih prvih baštenskih pokušaja. “Ne sećam se da si to spomenuo.” “Dok smo plesali. Ovde je odlično svetlo. Biće sjajno.” Ustao je da uzme blok. “Slobodno nastavi da radiš ako želiš.” Dok su plesali? Lejna se okrenula i razmislila. Nije mogla da se seti ničega dok su plesali, osim da je nju odmah uhvatila nesvestica. A sada je on bio ovde, zavaljen u njenu baštensku stolicu, ispruženih dugih nogu sa olovkom u ruci. “Ne moraš da poziraš”, rekao joj je i razvukao lice u osmeh od kog je osetila bol u stomaku. “Pretvaraj se da nisam ovde.” To bi bilo kao da ignorišem gipkog pantera koji mi se uvukao u dnevnu sobu, pomislila je. “Ne mogu da radim dok piljiš u mene. Želim da zasadim ovo cveće. Plače za popodnevnom kišom.” “Ostalo ti je još desetak, slobodno možeš da se odmoriš.” Nogom je gurnuo drugu stolicu da sedne. “Sedi da razgovaramo,” Skočila je i krenula da skida rukavice. “Zar nismo ustanovili da nemamo ništa jedno drugom da kažemo?” “Jesmo li?” Znao je kako da šarmira model koji je pozirao protiv svoje volje i nemilosrdno se koristio svojim osmehom. “Voliš muziku. I ja volim. Hajde da razgovaramo o muzici. Šopen odgovara tvom stilu.” Stavila je rukavice u džep svoje kecelje. “Pretpostavljam da tvom odgovara zavijanje gajdi.” Izdigao je obrvu. “Imaš nešto protiv gajdi?” Duboko je uzdahnula, a zatim se predala i sela. “Slušaj, Di Si, ne bih da budem gruba, ali...” “Ako ne bi da budeš gruba, onda nećeš ni biti. Suviše si dobro vaspitana, imaš lep osmeh”, prokomentarisao je, brzo crtajući dok je govorio. “Šteta je što ga štedljivo daješ.” “Ne štedim ga - kad mi se neko dopada.” Samo se osmehnuo. “Vidiš, želiš da budeš gruba.” Nije mogla da se uzdrži. Nasmejala se. Međutim, njen smeh je utihnuo kad se nagnuo ka njoj i skinuo joj šešir s glave.

~ 24 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Zaklanja ti oči”, rekao je i spustio ga na sto. “Znači tako?” Zbunjena, naslonila se na naslon. “Ispravi me ako grešim, ali čini mi se da ti i ja sinoć nismo bili nešto oduševljeni jedno drugim.” “Pa?” Zaustila je nešto da kaže, pa zatvorila usta. Pomislila je kako je besmisleno da se oseća uvređenom kad je potvrdio ono što je kazala. što si došao? Da me nacrtaš?” “Sviđa mi se tvoje lice. Jako je, skroz žensko. Seksi oči i elegantne kosti. Ne moram lično biti zainteresovan za tebe ako želim da te nacrtam.” “Cenim tvoju iskrenost”, rekla je hladno. “Nije tačno, izluđuje te.” Okrenuo je list i počeo novu skicu. “I to je tipično ženski. Što te nervira ako smo se složili da nismo tip jedno drugom? To ne znači da nisi lepa. Treba da zabaciš kosu.” Nagnuo se ka njoj to sam da uradi, prešavši prstima preko njenih obraza. Kad je to uradio, oboje su stali kao da su ukočeni. Srce joj je tuklo u grudima. Nije je slušalo bez obzira na to koliko je samoj sebi ponavljala da je to suluda, bezvezna reakcija. Prijatni zraci sunca odjednom su postali pretopli. Grlo joj je bilo suvo. “Imaš predivnu kožu.” Rekao je to nežno i polako kao da su to za njega bile sasvim strane reči. Prešao je prstima niz njenu bradu, vilicu, a zatim po vratu, osetivši kako joj žila kucavica pulsira snažno i neravnomerno. Želeo je da spusti svoje usne na nju, baš tu, da okusi to divlje udaranje. Jednostavno, samo jednostavno, naredio je samom sebi i ponovo uzeo olovku. Pitao se kako da skicira kada ga prsti nisu slušali. “Mislila sam...” Morala je da pročisti grlo. “Mislila sam da slikaš apstrakcije na platnu, da si sledbenik moderne škole.” “Ja slikam ono što mi se sviđa.” Nije skidao pogled sa nje kad je ponovo olovka u njegovoj ruci počela da se kreće. “ A ti mi se očigledno sviđaš. Na neki način.” Opusti se, naredila je sebi i opustila šake koje je snažno stiskala ispod stola. “Imao si izložbu u Njujorku pre nekoliko godina. Nisam bila, ali ju je posetila jedna moja drugarica.” “Što je sasvim u redu. Ni ja ne kupujem u “Drejksu”, ali moja mama kupuje.” Lejna se osmehnula, a osmeh joj se toliko zadržao na usnama da je njemu počela da curi voda na usta. “Eto, razmenili smo nekoliko blagih uvreda. Šta je sledeće?” “Mogli bismo da pokušamo da razgovaramo. Je l´ ti prija povratak u Vašington?” “Izuzetno. Oduvek sam volela ovu kuću i ovaj kraj.” Pogledala je cveće koje je sadila. “Uživaću u stvaranju svog doma na ovom mestu.” Namrštila se. “Kako si to mislio da ih zasadim neravnomerno?” “Hm? A, cveće. Neka ti linija u kojoj ih sadiš bude neravnija, ne mora biti prava kao lenjir. Poput onoga što je Mone uradio u Živerniju.” “Da, u pravu si.” Pogled joj je postao blaži, a usne mekše kad je zamislila tu sliku. “Imam naviku da dosledno pratim uputstva kad učim nešto novo. Tako se najmanje pogreši.” Nakrivila je glavu na jednu stranu, a sunčeva svetlost obasjala joj je lice, čineći ga

~ 25 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky sanjalačkim i nežnim. “A onda si došao ti sa svojim okom za umetnost. Pretpostavljam da tebe ne brine mnogo mogućnost da napraviš grešku.” “Obično ne.” Shvatio je da razmišlja sad da napravi jednu grešku, sa njom, ovde gde je svetlost bila divna, i gde se muzika razlegla vazduhom po kome je lebdeo miris nje, vlažne zemlje i svežeg cveća. “Mene brine. Zato sve pažljivo isplaniram i retko odstupam od toga.” Nešto kod njega izazivalo ju je da postupi impulsivno, skoro da ju je otvoreno mamilo. Zamislila je kako bi taj put bio lud i divlji poput sinoćne vožnje. I to kakve vožnje, setila se Lejna. Mogla je da pogine ili da se teško povredi. “Mislim da je dosta za sada.” Vratio je blok u ranac. Mora da ode pre nego što napravi neku glupost. Recimo, da je ponovo dodirne. “Hvala ti.” “Nema na čemu.” Ustala je kad je i on ustao, s namerom da ga isprati. Ipak, samo su stajali tako, suviše blizu jedno drugom da bi im bilo prijatno. “Znam gde je izlaz.” Prvi je ustuknuo. Imao je osećaj da ne bi mogao da se uzdrži da ne napravi glupost kada bi ušla u kuću sa njim; recimo da je privije u zagrljaj i dugo i podrobno okusi te usne. Zatim bi je spustio na pod dok bi oko njih odzvanjali zvuci Šopenove melodije. “Dobro. Onda... Zbogom.” “Da.” Uzeo je ranac i okrenuo se. Samo što nije ušao u kuću, kad se ponovo okrenuo. Ona je i dalje stajala na istom mestu, sunce joj je obasjavalo kosu, a te tajnovite zelene oči su ga posmatrale. “U Smitsonijanu je Dalijeva izložba. Otvara se u sredu. Dolazim po tebe u sedam.” Ne, nikako nemoj. “U redu”, iznenađeno je čula sebe kako izgovara. “Odgovara mi.” Jedva primetno je klimnuo glavom i utrčao u kuću. Pojurio je ka vratima pre nego što počne da proklinje sebe.

~ 26 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Četvrto poglavlje Smišljao je razloge da eskivira zajednički izlazak. Više bi voleo da ode sam, da uživa u izložbi. Sigurno bi naišao na neku zanimljivu ženu s kojom bi mogao da popriča. Uz kafu ili kasni ručak. Podsetio je sebe da je to bio način na koji je živeo. Ipak, nije otkazao dogovor. Ubrzo se našao u njenom društvu. Iznenadio se koliko mu je prijalo. To je bilo sasvim besmisleno. Njoj se umetnost dopadala kada bi izražavala nešto konkretno u opipljivom smislu. Volela je prijatnu muziku i filmove sa titlovima. Proveli su vreme u razgovoru, dok su pili vruć espreso ili vino. Nekako im je uspelo da imaju tri prilično civilizovana sastanka. Pitao se da li je i ona iznenađena koliko i on time što su zaista uživali. Sve je vodilo ka četvrtom sastanku. Četiri sastanka za dve nedelje, pomislio je Di Si. Pa, to je... Suludo. Odmakao se od crteža i namrštio se. Kad je hteo nešto da promeni, radio je vodenim bojama. Nije nameravao da naslika portret. Crteži na kojima je skicirao Lejnu bili su samo vežba. Ali proganjali su ga dok se nije predao i krenuo da prenosi sliku na papir. Vodene boje će joj odgovarati. Hladni tonovi, meke linije. Nije izabrao skicu na kojoj se osmehivala. Neprestano ga je privlačila da je gleda, da proučava njene meke i ozbiljne usne, rezervisan pogled. Hladno seksi, sada je pomislio. Bio je to izraz žene koja je izazivala muškarca da zagrebe ispod ledene površine i otkrije vrelinu. Ako to i uradi, šta onda? Hoće li doživeti blago krčkanje ili vatromet eksplozija? Izluđivalo ga je što je razmišljao o tome. To što ju je crtao istovremeno ga je intrigiralo i frustriralo. Morao je da zna. Nikad ne bi dao živost tom licu da je znao šta se krije iza njega. Kada ga je to priznanje zapljusnulo kao hladan talas, ramena su mu se opustila, a usne izvile u osmeh. Uzeo je šolju kafe i popio pozamašan gutljaj pre nego što je shvatio da se sasvim ohladila. Napravio je grimasu i krenuo niz stepenice da skuva drugu. Zatim je začuo zvono na vratima. Kad ih je otvorio, na njima je zatekao svoju majku. “Uhvatila sam te dok radiš”, rekla je Šelbi istog trena. “Nisi, pravim pauzu.” Nežno ju je zagrlio jednom rukom. “Sad ti možeš da skuvaš kafu.” “Važi. Neprestano govorim sebi da otkad si se vratio u Vašington moram da se uzdržim da ne dolazim nenajavljena.” Osmehnula mu se dok su išli ka kuhinji. “Međutim, Džulija mi je poslala nove Trevisove slike, a tvoj otac nije kod kuće, a ja sam morala s nekim da ih podelim.” “Da vidim.” Preko gomile drugih stvari na njegovom stolu stajala je neotvorena pošta, nekoliko prljavih sudova i blok za skiciranje. Šelbi je izvadila slike iz tašne i pružila mu ih, a zatim se okrenula da nađe šolje za kafu.

~ 27 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Kad je videla u kakvom se stanju nalazi njegova kuhinja, prevrnula je očima i pomislila kako njen sin živi kao neprihvaćeni, siromašni umetnik. Kliše, ali ako njemu tako odgovara, odgovara i njoj. “Neverovatno. Divan je, zar ne?” “Mnogo liči na tebe kad si bio njegovog uzrasta.” “Stvarno?” Osetivši neko glupo zadovoljstvo, Di Si se zagledao u nasmejano lice svog sestrića. “To su geni Mekgregorovih. Dobra loza”, rekla je, imitirajući Danijela, “jaka krv. Kad smo kod Mekgregorovih, jesi li se skoro čuo sa njim?” “Aha. Pre nekoliko dana. Zvao je da bi mi zahvalio što sam mu nešto učinio, a onda je krenuo da me nagovara da im dođem u posetu. Baka se ponovo žali.” Šelbi se nasmejala i uzela posudu u kojoj je stajala kafa. “Mogao bi nešto novo da smisli. Dok ga slušaš, pomislio bi da Ana samo sedi i kuka po ceo dan.” Izvila se da vidi Di Sija dok je sipala kafu u vodu. “ A šta si mu to učinio?” “Lejna Drejk”, odgovorio je Di Si odsutno dok je posmatrao fotografije. “Tetka Majra ga je preklinjala da me zamoli da joj budem pratilac one večeri.” Šelbi je jezikom dodirnula unutrašnju stranu obraza. “Stvarno? I ti si progutao mamac? Naivni moj dečače.” “A?” Zatreptao je, a zatim slegnuo ramenima. “Ne, nije to ona njegova varijanta 'oženi se i podari bebice svom dedi'. On misli da ona nije devojka za mene - otvoreno mi je rekao. Uradio je to samo da skine Majru s vrata.” Šelbi je zaustila nešto da kaže, ali se uzdržala. Vrlo naivan momak, pomislila je. “Razumem. I? Kako ti se čini?” “OK je. Ima lepo lice. Želim da je naslikam.” “Ti...” Šelbi umalo nije ispustila šoljicu kad ju je našla u kuhinjskom ormariću. “Ti ne crtaš portrete.” “Povremeno.” Trenutno je razmišljao koju Trevisovu fotografiju da uzme i nacrta portret koji će pokloniti svojoj sestri. Šelbi je ponovo ućutala. Jeste, njen sin je radio portrete. Ali portrete članova porodice. I onih ljudi koji su mu izuzetno značili. Pitala se šta li mu je značila Lejna Drejk. “Zamolio si je da ti pozira?” “Ne, crtam sa skica.” “Znači da ste se videli.” “Jesmo, dva puta.” Podigao je pogled. “Što?” “Samo pitam”, rekla je Šelbi veselo. “Poznajem njene roditelje površno. Ona, izgleda, nešto i ne mari za njih.” “Je li to dobro ili loše?” Nemirno je mrdao ramenima. “Ne priča mnogo o svojima.” “Pa...” Šelbi se naslonila na kuhinjski pult. “Ja bih ih nazvala površnima. Suviše se trude da ostave utisak. I ona je izuzetno prijatna, ali mislim da je to kod nje iskreno. Ja više volim suptilnost, a ti?”

~ 28 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Da.” Diveći se činjenici da njegova majka uvek ume da pogodi suštinu, nasmejao se. “Slažem se sa tobom. Ona mi se dopada - još uvek ne znam zašto, ali mi se dopada.” “Nije tvoj tip. To nije primedba” dodala je i nasmejala se kad se Di Sijev osmeh pretvorio u mrštenje, karakteristično za Mekgregorove. “Nije ni kritika, samo komentar da su tvoj izbor obično žene boemskog ili kitnjastog stila. A ona nije ni jedno ni drugo.” “Nisam rekao da je ona moj izbor, već da mi se dopada.” Sada se ponovo nasmejao. “Čuo sam da je moja majka bila kitnjasta boemka.” Šelbi je podigla obrve. “I ja sam to negde čula. Šta joj se desilo?” “Postala je savremena, a i dalje je najvažnija žena u mom srcu.” “Oh.” Dirnuta i oduševljena, prišla mu je, zagrlila ga i spustila obraz na njegovo teme. “Tako mi je drago što si se vratio. Di Si, tako mi je drago što si ovde da ne mogu da se uzdržim da te ne izgrlim.” “Tata se juče uzdržao.” Rukama je obuhvatio majku oko struka. “Nemojte da se uzdržavate.” “Nećemo.” Uzdahnula je. “Ipak, nećemo ni da te razmazimo.” “I niste. Uvek ste bili tu - čak i kad niste.” “To je naš posao.” Poljubila je sina u potiljak, a zatim se okrenula da sipa kafu. “Mogu li da zadržim ovu?” pitao je, gledajući jednu Trevisovu fotografiju na kojoj se smeši, pokazujući svoja dva zubića. “Naravno. Crteži su ti ovde?” Lagano je otvorila blok koji je stajao na stolu i listala crteže dok nije naišla na one na kojima je bila Lejna Drejk. “Lepa je”, prošaputala je Šelbi, a jedan delić njenog srca je zadrhtao. “Vidim da te privlači.” “Ima prelepo lice.” Kada mu se pogled susreo sa pogledom njegove majke, slegnuo je ramenima. “Ništa značajno. Deda misli da nije moj tip.” “Da, Mekgregor obično ne greši.” Lukavi, motori jarac, pomislila je kad je sela da uživa u svojoj kafi. Verovatno već organizuje venčanje. Rešila je da ode u kupovinu. “Drejks” je imao sjajnu prolećnu kolekciju. Lejnina sekretarica je, razrogačenih očiju, provirila u njenu kancelariju i prošaputala. “Gospođice Drejk, gospođa Mekgregor želi da Vas vidi.” “Mekgregor?” Lejna je digla pogled sa kataloga uzoraka. “Šelbi Mekgregor?” “Da, nekadašnja Prva dama. Ovde je. Ne mogu da verujem.” “Oh.” Lejna je usplahireno provukla ruku kroz kosu, pogledom preletela po kancelariji da proveri je li sve na svom mestu. “Neka uđe.” Lejna je brzo ustala, namestila suknju, ispravila sako i protrljala usne kako bi se karmin ravnomernije rasporedio, jer nije imala vremena da ga traži po tašni i popravi. Kad je Šelbi ušla, Lejna joj je sa osmehom pošla u susret. “Gospođo Mekgregor, kakva čast.” “Znam da te prekidam u poslu, ali bila sam u kupovini, pa pomislih da svratim da ti se javim.” “Drago mi je zbog toga. Izvolite, sedite. Čime da Vas poslužim? Kafa? Čaj?”

~ 29 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Ne, ne, neću ništa, hvala.” Šelbi se osmehnula kad je odmerila ženu i njenu kancelariju. Vrlo ukusno, zaključila je, i sela na fotelju visokog uzglavlja. Hladno,ali ne ledeno, kontrolisano, ali ne kruto. “Neću dugo da te zadržavam. Upravo sam izabrala odeću za svaki dan. Imate sjajnu kolekciju.” “Hvala. Ja već radim na jesenjoj kolekciji.” ako je Lila zbunjena, Lejna se osmehnula i sela. “Planiramo velike novine.” “To će oduševiti mog svekra. Upoznala si se s Danijelom?” “Jesam. Moja baka je išla da ga poseti, ali nije mogla u Hajanis sama. Prošle jeseni sam provela tamo nekoliko dana. Neverovatna kuća, a Vaš svekar i svekrva su izuzetni ljudi.” “Jesu.” Sad mi je sve jasno, pomislila je Šelbi. “Od svih unučića, Di Si najviše liči na Danijela.” Zatim je uhvatila taj treptaj oka, skoro neprimetnu promenu boje Lejninog lica. O, Bože, pomislila je Šelbi. Upecala se. “Da, pretpostavljam. Obojica su veći od života, zar ne?” “Svi Mekgregorovi su veći od života. Zahtevni su, šarmantni, iritantni, velikodušni. Otkad sam se udala za jednog, mogu da kažem da reč dosada više ne postoji u mom rečniku. Ali zato vrlo često koristim reč haos.” “Izgleda da dobro podnosite taj haos.” “Lejna, ja haos obožavam.” Šelbi se nasmejala i ustala. “Volela bih da ponekad izađemo na ručak.” “I meni bi bilo drago.” “Proveriću svoj raspored, pa ću ti se javiti.” Šelbi je uhvatila devojku za ruku i na trenutak je zadržala u svojoj. “Kada je muškarac veći od života”, počela je, “žena mora da bude mudra i pametna. Ti mi deluješ kao mudra i pametna žena, Lejna.” “Ovaj... Hvala Vam.” “Javiću ti se”, dobacila je Šelbi dok je izlazila. Ali odlučila je da prvo pozove Danijela. Pošto mu očita bukvicu zbog mešanja u život njenog sina, reći će mu da se slaže s njegovim izborom. A to će, pomislila je, starog vraga izbaciti iz koloseka - dovoljno dugo, nadala se, dok Di Si i Lejna shvate da su zaljubljeni jedno u drugo. Prijali su mu zagušljivi, bučni klubovi u kojima je bila gužva. Zato je povremeno svraćao u jedan. Mogao je da sluša muziku, žamor, posmatra kretanje. Pre svega, mogao je da studira misli i osećanja. Kada je crtao na mestima poput Bluz kornera, nije crtao lica, niti tela, već osećanja. Lejna ga je posmatrala, proučavajući crte, linije, senke, koje je pravio na papiru. Nije ih razumela, ali bile su fascinantne. Baš kao i muškarac koji ih je crtao. Sedeo je uspravno za malim stolom, leđa naslonjenih na zid iza njih. Na sebi je imao farmerke i crnu majicu, a kosu je sklonio s lica debelim kožnim rajfom. Svetlost je bila prigušena, plavičasta od dima; stolovi oko njih prepuni. Na maloj sceni je čovek s kosom do ramena svirao bas-gitaru, dok je drugi koji je nosio naočare puštao divne note da izlaze iz saksofona. Neverovatno mršav mladić je udarao po dirkama preplašenog klavira.

~ 30 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Na barskoj stolici na izdignutom delu sedela je stara crnkinja lica izboranog poput zgužvane tkanine. Čarobnim glasom je pevala o nesrećnoj ljubavi. Lejna ni muziku nije razumela, mada je duboko u njoj budila nekakva snažna osećanja. Rastužila ju je. Naterala ju je da poželi ljubav. Svojim glasom uspevala je da prenese kako je ljubav vredna svake tuge koja je prati. Lejna je uzela gutljaj vina, u stvari tečnosti koju je klub prodavao kao vino, i pogledala Di Sija. Jedva da je koju reč progovorio sa njom otkako ju je doveo na ovo mesto. Ličio je na nekakvog boemskog boga - zamršene riđe kose i snažnih mišića u crnoj majici i farmerkama. Šta ona, uopšte, traži ovde? Šta radi sa njim? Ovo je definitivno poslednji put, kazala je samoj sebi. Definitivno poslednji. Nije joj moglo biti neprijatnije. Ispod stola joj je noga poigravala u ritmu basa, a srce joj se cepalo u paramparčad zbog tuge u glasu izvrsne pevačice. “Sjajna je, zar ne?” “Jeste.” Lejna je odsutno rukom terala dim koji joj je od susednog stola išao pravo ka licu. “Ali zašto mora da bude tužno?” “Bluz ti se uvlači pravo u srce, iz njega izvlači ono najskrivenije, ostavljajući mesto za ono što mu je najpotrebnije.” “Ili ga slama”, rekla je tiho. Pogledao ju je, spustivši blok na sto. “Muzika bi trebalo da te dirne, pogodi i oboji raspoloženjem.” “Ti to crtaš? Raspoloženja?” “Da, i muziku.” Iskrivio je glavu. Večeras je sklonila kosu s lica, vezavši je pozadi. Primetio je da je izgledala sasvim drugačije. To joj je dalo krhkost. “U kakvom si ti raspoloženju, Lejna?” “U prilično opuštenom.” “Ti nikad nisi zaista opuštena. Znaš li kako izgledaš?” “Ne, ali sam sigurna da ćeš mi ti kazati.” “Savršeno. Malo 'presavršeno', rekao bih. Nikad te nisam video neurednu.” Impulsivno je jednim pokretom skinuo šnalu koja joj je kosu držala vezanu. “Sad više nisi tako savršena.” “Zaboga.” Provukla je prste kroz kosu, pokušavajući da je sredi, a zatim pokušala da mu otme šnalu. “Daj mi to.” “Neću. Više mi se sviđa kad ti je kosa puštena.” Osmehnuo se i prošao rukom kroz njenu kosu da bi je još malo zamrsio. “Ovako ti odlično stoji. Malo si čupava. Vrlo seksi, ljutitog pogleda i napućenih usana.” “Ja se ne pućim.” “Ne vidiš svoje usne.” Spustio je pogled i dugo ga zadržao na njima. Puls je krenuo brže da joj udara. “Mnogo mi se dopadaju tvoje usne”, prošaputao je. “Znaš...”

~ 31 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Čekaj.” Stavila mu je ruku na grudi. Znala je da je to bilo smešno. Je li se to pitala hoće li je poljubiti? Je li se pitala kako li će biti kada to uradi? Da li se skoro uplašila i pokušavala da se brani, sigurna da ne bi preživela spajanje usana? “Već sam dovoljno dugo čekao.” Uhvatio ju je za ruku, a drugom rukom ju je obuhvatio oko vrata. “Moraćemo ovo da uradimo pre ili kasnije - da vidimo čega tu ima. Ili nema.” Prišao joj je toliko da je svojim zubima uhvatio njenu donju usnu, osetivši kako joj sa usana klizi uzdrhtali dah. “Da vidimo kakvo će nas raspoloženje obuzeti.” Lagano je uzeo njene usne, želeći da ih oseti i upije. Njihov ukus, teksturu, pokret. Tajanstven ukus, sa hladnim primesama belog vina. Mekana tekstura. Živahni pokreti. Još. Njene usne se razdvojiše tihim jaukom koji je podrhtavao pod tužnim zvucima saksofona. Gurnuo je svoj jezik između njih, ne žureći. Kad je počela da drhti, iskrivio je glavu i učinio poljubac dubljim. Bože, što je toliko dugo čekao na ovo? Privukavši je bliže, uneo se u nju. Ona se davila, padala u dubine u kojima je vazduh bio toliko gust da nije mogla da diše, dok joj se muzika uvlačila u krv i krenula da kruži njenim venama. Nije ovo očekivala, ovo ne. Odbrana joj je bila sasvim razbijena i nije bilo ničega da je zaštiti od beskrajne i sanjive slasti. Misli su joj bile maglovite, a telo kao tuđe. Srce joj je udaralo kao ludo. Naterao je sebe da se odmakne, da se seti gde su se nalazili. Njena ruka i dalje je bila u njegovoj. “I šta sad, Lejna? Jesmo li završili ili smo prekinuli?” “Ne znam.” Kako je mogla da donese ispravan zaključak kad joj se u glavi vrtelo? “Ako prepuštaš meni da odgovorim...” Osmehnuo se krajevima usana, krenuvši ponovo da joj se približava. “Ne, ne, ne prepuštam”, rekla je brzo, odmičući se. “Treba da se odmaknemo i osmotrimo celu sliku.” “Ono što ja vidim jesu dvoje odraslih, samih ljudi, koji se međusobno privlače.” “Ja još uvek nisam sigurna šta vidim.” Uspaničeno je uzela svoju tašnu, okrenula se i izjurila napolje.

~ 32 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Peto poglavlje Stigao ju je dok je skoro trčala trotoarom, iznervirano ju je uhvatio za ruku i okrenuo. “U čemu je problem? Sve što je trebalo da kažeš jeste 'Ne, hvala, druže, nisam zainteresovana'.” Zabacila je kosu, iznenada se iznerviravši što je bila raščupana. “Ne, hvala, druže, nisam zainteresovana.” “Lažljivice.” “Kretenu.” Okrenula se i krenula niz ulicu. Nije se iznenadila kad je krenuo za njom. Iznervirala se, ali se nije iznenadila. “Nisi ni pružila otpor, malena.” Duboko je uzdahnula, podsečajući sebe da su okolni kafići prepuni radoznalaca. Neće dozvoliti, nikako neće dozvoliti sebi da napravi scenu. “Bila sam blago radoznala”, rekla je glasom ledenim poput januarskog mraza. “Sada je moja radoznalost zadovoljena.” “Izvini, ali čini mi se da sam i ja učestvovao u malom eksperimentu. Istopila si se kao puter.” “Bio je to običan poljubac.” Morao je to da bude, kazala je sebi, osetivši kako je obuzima panika. Nije želela da oseća ono što je osetila, da želi ono što je poželela. “Običan poljubac pokloniš baki za rođendan.” Prebacio je ranac na drugo rame i zapitao se zašto navaljuje. Kad ti dama pokaže znak stop, ti prikočiš. Kraj priče. Ali, dovraga, želeo je još njenog ukusa. “Lejna.” Ovog puta odgurnula je njegovu ruku koju joj je stavio na rame i brzim koracima krenula ka svojoj kući. “Nećeš me ovako saterati u ćošak.” “Ti biraš svoje ćoškove. Kad bi samo na trenutak stala...” Opsovao je kad je ubrzala. “Sačekaj.” Uhvatio ju te za obe ruke i uneo joj se u lice. Obrazi su joj bili suviše bledi, a oči suviše tamne. U njima se pre ogledala uznemirenost nego ljutitost. “Uplašena si. To te je uplašilo.” Znao je da bi to saznanje trebalo da izazove u njemu sažaljenje, ali nije. Želeo je da se nasmeje. “Mislio sam da si mnogo jača.” Otrgla se i prvi put u svom životu poželela da udari drugo ljudsko biće. “Nemam nameru da nastavljam ovakav razgovor. Izvini, idem.” “Ne moramo da razgovaramo. Možemo da probamo nešto drugo.” Shvatila je šta namerava. Uzbuđenje pomešano sa strahom obuzelo joj je srce. “Ne želim...” Ali njegove usne već su bile na njenima. Ovog puta nisu lenjo isrtraživale, nisu lagano i nežno zavodile, već su posedovale, osvajale, uzimale. Kao da su joj munje sevale pred očima a lava potekla njenim venama. Mogla je samo da se prepusti jahanju tog divljeg, zanosnog talasa.

~ 33 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Nije shvatao da ju je izdigao iznad zemlje, da se izgubio kušajući je, sve dok nije osetio kako mu srce divlje kuca u grudima. Uvek, ali uvek je bio svestan svoje građe, svoje snage. Sada je na to sasvim zaboravio. Spustio ju je i odmakao se. “Lopta je u tvom dvorištu”, kazao je, a zatim se okrenuo i otišao.

Danima je proklinjao sebe. Noću nije mogao da spava. Bezbroj puta je razmišljao da joj se izvini, a onda je isto toliko puta naterao sebe da od toga odustane. Bilo bi najbolje da se drži što dalje od nje, ponavljao je. Da je pusti, da je pusti pre nego što se ponovo priviju jedno uz drugo. Svaki put kad bi se setio te svoje odluke, bolje se osećao. Divljački je radio satima. A onda bi mu se ona ponovo ušunjala u misli, nateravši ga da se oseti nesrećno, nezadovoljno i ljutito. Ništa nije moglo da ga obraduje više od poziva njegovog oca kad mu je javio da baka i deda dolaze u kratku posetu. Prijaće mu prijatna večera u porodičnoj atmosferi, pomislio je. Vreme provedeno s ljudima koje je voleo i razumeo. U stvari, mogao bi na sever sa njima. Da provede neko vreme sa Džulijom, Kulumom i malim Trevisom, da poseti rođake. Mogao bi da ubaci nešto stvari u torbu, pokupi platna i boje i krene kad mu se prohte. Dok je išao ka kući svojih roditelja, razmišljao je kako u tome leži lepota stila života koji živi. To je bio jednostavan život, neophodan. Njegov. Poslednje što mu je bilo potrebno jeste neka žena opsednuta poslom. Sam bog zna koliko su žene poput Lejne Drejk komplikovane. Teške su za izdržavanje, pomislio je, dok je lagani povetarac nosio miris procvalog višnjinog cveta kroz vazduh. S druge strane ulice dugonoga brineta u biciklističkim bermudama je džogirala, vodeći svog labradora na srebrnom povocu. Pas je radosno skakutao; žena je uputila Di Siju dug, lenj osmeh. Posmatrao ju je dovoljno dugo da je uspeo da primeti kako se osvrnula preko ramena kad je prošla, pozivajući ga. Proklinjao je sebe što nije bio ni najmanje zainteresovan za njen poziv. Dugonoge brinete sa lenjim osmehom oduvek su bile njegov tip, zar ne? Što se onda zakačio za hladnu plavušu uvek uredne frizure? Uželeo se promene, pokušao je da se uteši. Provešće nekoliko nedelja u Hajanis Portu i Bostonu, igrajući se sa decora, crtajući i pokušavajući da se oslobodi besmislene opsednutosti jednom ženom. Uspeo se uz nekoliko stepenika do ulaznih vrata. Predivno crveno cveće stajalo je s obe strane vrata. Znao je da ga je zasadila njegova majka. Volela je jarke boje. One su davale notu svežine dostojanstvu starih gradskih kuća. Svežina i dostojanstvo. To je bio savršen opis njegovih roditelja. Osmehnuo se kad je pomislio na to. Grnčarka i političar.

~ 34 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Zajedno su uspeli da očuvaju brak, dom i porodicu i daju im značaj. To je bilo najvrednije u životu, mislio je Di Si, a zatim se ponovo nasmejao kad je začuo gromoglasan smeh svog dede koji je grmeo kroz otvorene prozore. Nije kucao, samo je ušao. Osetio je miris cveća i limunovog ulja, začuo još glasniji smeh i žamor glasova iz salona. Neraspoloženje ga je napustilo istog trena. Kada je ušao, potpuno nespreman je zatekao Lejnu kako sedi pored Danijela i kako se osmehuju jedno drugom. “Evo našeg momka!” Danijel je skočio s fotelje, pojurivši mu u susret kao da nije imao devedest godina. Ramena su mu bila široka, a kosa seda, isto kao i brada. Kad je sreo Di Sijev pogled, njegove svetloplave oči sijale su od zadovoljstva. Danijel ga je zagrlio kao ogroman, nespretni meda, udarivši ga ogromnim šakama po leđima i sa zadovoljstvom je primetio da Di Si još ne može da odvoji pogled od devojke koju mu je izabrao. “Bilo je krajnje vreme da se pojaviš. Ove žene me nalivaju čajem, a čak je i budali jasno da mi je potreban viski. Dečko je za viski, Šelbi, a ja ću da mu pravim društvo.” “Dva prsta, Šelbi, ne više.” Tih glas Ane Mekgregor bio je autoritativan. Osmehnuvši se izrazu nezadovoljstva na licu svog supruga zbog dva prsta viskija, raširila je ruke da zagrli Di Sija. “Bako.” Sagnuo se dok im se obrazi nisu dodirnuli. Kao i uvek, osetio je njenu nežnost, ali i snagu. Zažmurio je i udahnuo njen poznati miris. Lejna je skrenula pogled kako ne bi dozvolila da je prizor gane. U tom zagrljaju postojala je neizmerna i bezuslovna ljubav. Tolika količina ljubavi u njoj je istovremeno izazvala zavist i potrebu. Nije želela da je primeti, nije želela da je oseti. “Deluješ umorno”, prošaputala je Ana kad je rukama obuhvatila Di Sijevo lice. “Radio sam.” Ponovo ju je poljubio, a zatim je namerno Lejni okrenuo leđa, “Drago mi je što te vidim, tetka Majra.” Kada ju je poljubio u obraz, Majra je bila sigurna da se upecao. “Sećaš se Lejne?” “Da.” Sada ju je pogledao pravo u oči. “Kako si? “Odlično.” Njene ruke su zadrhtale, pa ih je držala skupljene u krilu. “Sedi i pravi društvo Lejni, dušo.” Majra mu je ponudila stolicu. “Moram da pitam Danijela o... jednoj investiciji”, setila se. “Zaista mi je žao.” Lejna je tiho kazala, trudeći se da zadrži osmeh na svom licu. “Nisam znala da ćeš biti ovde. Tetka Majra me je zamolila da je dovedem da vidi tvoje baku i dedu. Trebalo bi da ostanemo na ručku, ali ja mogu da nađem izgovor.” “Zašto?” Naslonio se na visok naslon, zažalivši što mu se nije ukazala prilika da popije viski pre nego što je seo pored nje. “Meni ne smeta.” To ju je zabolelo. Ona je patila danima. “Ne želim da ti upropastim porodično veče. Shvatila sam da smo poslednji put bili ljuti jedno na drugo.” “Zaboravio sam na to.” Izazovno je izvio obrvu. “Ti nisi?”

~ 35 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Naravno.” Izdigla je bradu dostojanstveno. “Mislila sam da će ti biti neprijatno što sam ovde jer se ponašaš kao razmaženo derište.” “Koliko se sećam, ti si bila ta koja je izjurila iz kluba kao preplašen zec.” Usne mu se izviše u osmeh. “Nije mi neprijatno zbog tebe, Lejna.” “Vidi ih samo, Danijele.” Majra je govorila pomerajući krajičke usana, praveći se da ne gieda par na suprotnoj strani prostorije. “Golim okom se vidi kako se vazduh oko njih talasa.” “Ne znam što im toliko dugo treba”, žalio se Danijel. “Dečko je nešto mrko gleda. Da znaš da me zabrinjava.” “U pitanju je mala čarka. Rekla sam ti da je Lejna neraspoložena već nekoliko dana. Drago mi je što si došao da se lično uveriš. Možda će ih ovo malo pogurati.” “Znam ja šta mi je činiti.” Danijel je uzdahnuo i gucnuo svoj viski. “Nemoj ništa da brineš, Majra, do leta ćemo ih venčati.” Kucnuo je čašom njenu šolju s čajem. “Dajem ti reč.” Pošto je bio čovek od reči, Danijel nije gubio vreme. Ustremio se na Di Sija istog trenutka kad je Majra povela Lejnu da joj pokaže Šelbi n studio. “Lepa devojčica”, rekao je Danijel nezainteresovano i, osluškujući da li mu je žena negde u blizini, izvadio cigaru. “Mada, mogla bi malo da se ugoji. Nedostaje mesa na tim njenim kostima.” “Meni njene kosti deluju baš lepo.” Di Si je odmahnuo glavom. “Ako te baka zatekne s tim u ruci, nadrljao si.” “Neće me zateći.” Samouveren, Danijel je povukao dim i okrenuo se ka svom sinu. “Alane, sad mi sipaj viski kako treba.” “Nije to vredno moje glave.” “Kukavice”, promrmljao je Danijel. “Majra mi kaže da je devojka usmerena samo na posao, nema nikakav društveni život.” “Njena stvar.” Di Si je slegnuo ramenima, uhvativši Danijelov sažaljiv pogled i ispio viski koji mu je ostao u čaši. “Ti si fin momak, pun poštovanja.” Danijel je mrko pogledao sina, što je ovoga nateralo da se nasmeje. “Bar se neko ne plaši svoje jadne stare bake. Nego, šta sam ono rekao... Da, ta mlada devojka... Majra je strahovito zabrinuta za nju. Dobro je da sam došao, da je malo bolje osmotrim, da vidim vredi li šta. Devojci je potreban pravi muškarac. Neki bankar, rekao bih, ili direktor.” “Šta?” povikao je Di Si. “Bankar? Šta pričaš, kog đavola?” “Potrudiću se da joj nađem odgovarajuće društvo. Poznajem jednog mladića odavde, iz Vašingtona. Već je na rukovodećem mestu. Henri na ramenima ima pametnu glavu”, nastavio je Danijel, izvukavši ime iz šešira. “Pred njim je lepa budućnost. Pozvaću ga.” “Sačekaj. Sačekaj, dođavola.” Di Si je skočio sa stolice i zablenuo se u svog dedu. “Pozvaćeš nekog uštogljenog bankara Henrija i pokušaćeš da ga spojiš sa Lejnom?” “On je dobar momak, iz fine porodice.” Danijel je naivno treptao svojim plavim očima. “To je najmanje što mogu da učinim za Majru.” “Najmanje što možeš da učiniš jeste da se ne mešaš. Lejnu ne zanima nikakav bankar.”

~ 36 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Nego šta nego da će je zanimati.” Dok mu je srce poigravalo, Danijel je provocirao svog unuka. “Samo ću da organizujem upoznavanje jednog mladog para.” Mahao je cigarom. “A ti, kad bi se malo potrudio da nađeš sebi odgovarajuću ženu, ne bi imao vremena da se baviš tuđim stvarima. Šta je tebi Lejna Drejk, baš bih voleo da znam.” “Ništa!” povikao je Di Si, digavši ruke, na ogromno zadovoljstvo svog dede. “Ona mi nije ništa.” “Drago mi je što to čujem.” Dečko je savršeno zagrizao mamac, uverio se Danijel, rešivši da ga još malo zadirkuje. “Nimalo niste jedno za drugo. Nemoj da gledaš u tom pravcu, momče. Tebi treba jedna fina, jaka devojka koja će da ti rodi snažne bebe i koja neće brinuti o tome da li će joj se skinuti lak s noktiju. Ova devojka je suviše elegantna za tebe, tebi treba neka običnija.” “Mislim da ja najbolje znam šta mi treba”, rekao je Di Si hladno. Danijel je ustao i namrštio se. “Bolje bi ti bilo da slušaš starije i pametnije.” “Ha!” bilo je sve što mu je Di Si odgovorio. Danijelu je bila potrebna sva snaga volje da se uzdrži da ne prasne u smeh i ne poljubi unuka s neskrivenim ponosom. Zadovoljno je posmatrao kako se Di Si zaljubljuje u Lejnu. “Šta si sad smislio, Mekgregore?” prošaputao je Alan. “Gledaj i uči, momče.” Nije promenio izraz lica kad se Lejna pojavila. Ledena hladnoća njenog glasa mogla je da razbije čašu u paramparčad. “Zašto vičeš?” “Dođi ovamo.” Di Si ju je uhvatio za ruku i poveo ka hodniku. “Šta ti je? Pusti me.” “Idemo odavde.” “Ja ne idem.” Rešio je problem tako da se Danijelovo srce ispunilo ponosom. Di Si ju je podigao i izneo iz kuće. “To je Mekgregor. On je... Gospode Bože, evo tvoje majke.” Danijel je gurnuo čašu s viskijem i cigaru u ruke svog sina i krenuo ka vratima. “Reci joj da sam izašao da pogledam dvorište”, naredio je i utekao. Šelbi je ušla prva i provukla ruku kroz kosu. “Čemu tolika vika?”, pitala je, a zatim se osvrnula po sobi. “Gde je Di Si? Gde je Lejna?” Namrštila se. “Gde je tvoj otac?” “Ovaj...”, Alan je pogledao u cigaru, odlučivši da uživa u njoj. “Mogu da ti kažem da je...” Osmehnuo se, dunuo dim u pravcu svoje majke i Majre kad su ušle u sobu. “Moj otac je rekao Di Siju da Lejna nije devojka za njega, što je, naravno, nateralo Di Sija da se usprotivi što je bila starčeva namera. Pošto se izvikao na Mekgregora, izneo je iz kuće vrlo uznemirenu Lejnu.” “Izneo ju je?” Majra se uhvatila za srce, a oči joj se ispuniše romantičnim suzama. “Tako mi je žao što to nisam videla. Znala sam da će još jedan mali podsticaj...” Zastala je kad je primetila iznenađene poglede svojih prijatelja. “Ovaj, htela sam da kažem...”

~ 37 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Majra.” Ana je uzdahnula. “Ne mogu da verujem. Nakon svih ovih godina ti ohrabruješ Danijela. A ti”, okrenula se ka svom sinu. “Šta misliš, koga zavaravaš tom cigarom? Idi po svog oca.” Sela je i mirno prekrstila ruke. “A onda ćete mi ispričati celu priču.”

~ 38 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Šesto poglavlje “Sasvim si poludeo.” Šok je sprečio Lejnu da reaguje dok nisu izašli iz kuće i krenuli ka trotoaru. Iako se koprcala, nije mogla da se izmigolji. “Spusti me”, rekla je mirno, svesna da bi povišen glas samo situaciju učinio gorom. “Spusti me, Di Si. Saberi se.” “To je za tvoje dobro”, kazao je nerazgovetno, koračajući trotoarom, zagledan u daljinu. “Da te nisam izvukao odande, udala bi se za nekog bankara Henrija.” Nikad nije čula ni najmanji nagoveštaj o ludilu u porodici Mekgregor. A opet, pretpostavljala je da se o tim stvarima se ne priča. “Dobro, sad je dosta.” Deca su počela da upiru prstom u njih i da se kikoću. Jedna žena koja je zahvala petunije na svom prozoru zastala je da ih osmotri. “Rekla sam ti da me spustiš, vrlo sam ozbiljna.” “Tamo se ne vraćaš. Pojma nemaš šta ti sprema matori manipulator. Prvo će kazati 'Voleo bih da upoznaš mog mladog prijatelja, bankara Henrija ' - i dok se osvrneš, već bi birala porcelan za kuću. Nemilosrdan je.” “Ne želim da me nosiš po ulici kao džak.” Upravo tako se osećala. Prešli su već dva bloka, a on se uopšte nije zadihao. Ruke su mu bile - nevoljno je priznala - jake kao stena. “Spusti me i zaboraviću da se ovo ikada desilo - zaboraviću da si me osramotio pred svojom porodicom i tetka Majrom, zaboraviću neprijatnost i poniženje. A pre svega, zaboraviću tebe, glupane.” “On je prepreden”, nastavio je Di Si, kao da ništa nije rekla. “Prepreden i prikriven, sad kad se zainteresovao za tebe, neka ti je bog u pomoći.” Osetivši kako je strpljenje izdaje, iako je bila zadivljujuće mirna sve do ovog trenutka, snažno se trgla. Udarila ga je po ramenu, od čega ju je zabolela šaka. “O čemu ti pričaš, dođavola?” “Isto to je uradio mojoj sestri. Sad je udata i ima sina. I mojim rođacima. On veruje da je nekakav super provodadžija. A sad je bacio oko na tebe, mala.” Ponovo ga je udarila, ovog puta u glavu. Kao da je udarila granit. “O kome ti pričaš? Ako me ne spustiš...” “O Mekgregoru, naravno. Pričaćemo o tome unutra.” “Unutra?” Jedva je stigla da trepne pre nego što je ramenom otvorio vrata. “Gde unutra? Hoću da me spustišl! “Ovo je moj stan. Ti očigledno ne vidiš šta on smera. Mnogi to ne bi videli. Bićeš mi zahvalna kad budeš shvatila.” “Zahvalna tebi? Odmah ću da ti se zahvalim, Danijele Kempbele Mekgregore.” Zbog zujanja u glavi nije primetila da namerava da je unese u lift. U lift u kome su se nalazili drugi ljudi. Crvenilo joj se razlilo po licu, dok ih je sredovečni par netremice posmatrao. “Zdravo, Di Si, kako si?” “Odlično.” Osmehnuo se gospođi dok je par izlazio u hodnik. “Vi?” “Fino. Divan je dan, zar ne?”

~ 39 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Lejna je zažmurila kad su se vrata lifta zatvorila za njima. Očigledno, shvatila je, ovaj čovek ima naviku da unosi žene u svoj stan. Njegove komšije su se navikle na to. Što da joj bude neprijatno, kad je bila jedna od mnogih? “Čini mi se da je sasvim jasno da su tvoj i moj životni stil dijametralno suprotni.” Čula je sebe kako izgovara mirnim, hladnim glasom, gušeći divlje lupanje svog srca. “Iako imamo zajedničke prijatelje i živimo u istom kraju, ne mislim da će nam biti problem da se izbegavamo od sada, pa do kraja života.” Stisla je zube, ali je mirno izgovorila: “Shvatam da se ponavljam, ali želim da me spustiš.” Već se dovoljno smirio, tako da je njen miris mogao da ga uznemiri, samo ovog puta drugačije. Hladno, tiho, seksi. Sama je kriva što je okrenula glavu tako da su im se usne skoro dodirivale. Šta drugo muškarac može da uradi nego da ih poljubi? To je i učinio, lagano je spustio svoje usne na njene, pohlepno upijajući njen brz, vreo odgovor. Nedostajala si mi, prošaputao je. Ili je samo pomislio, a nije rekao. Okrenula se ka njemu i uplela prste u njegovu kosu, dok su joj se usne nesvesno pomerale pod njegovim. Iz grla joj se oteo zvuk nalik onome koji ispušta mačka kad prede i pogodio ga pravo u slabine. Vrata lifta su se otvorila, a zatim krenula da se zatvaraju, dok je on shvatio šta se dešava i ramenom ih zaustavio. Čvrsto je stisla ruke koje je držala u njegovoj kosi, ne dozvolivši mu da odmakne usne od njenih. Srce joj je podivljalo, pumpajući joj nekakvu primitivnu krv kroz vene - punu želje, strasne želje, koja se jasno javila. Kada je opsovao i odmakao se od nje, njene maglovite misli počele su da se razbistravaju. “Šta?” “Pokušavam da nađem prokleti ključ.” Ako ne otključa vrata i ne uvede je unutra, uzeće je tu, na hodniku, pomislio je. “Šta?” ponovila je, a zatim prekrila lice rukama, trudeći se da se sabere. “Čekaj, ovo je...” “Evo ga.” Otvorio je vrata, uneo ju je u stan, a zatim ih nogom uz tresak zatvorio, ponovo se obrušivši na njene usne. “Ne, čekaj.” “Kasnije ćemo razgovarati.” Odmakao se od nje jedva desetak centimetara i svojim vatrenim plavim očima se zagledao u njene oči. “Prvo da završimo s ovim.” “Ne, mi...” Nije mogla da dođe do daha, niti da povrati razum. Prvi put u životu se prepustila. Izgledalo je da će, na kraju, ipak pristati na tu divlju, brzu igru. “Kasnije ćemo razgovarati”, rekla je bez daha i spojila usne sa njegovima. Morao je da je dodirne. Spustio ju je, prislonio uza zid i svojim širokim, umetničkim šakama krenuo da klizi po njenom telu. Bila je tanka kao vila, graciozna, izuzetna. Zatim joj je skinuo džemprer preko glave i krenuo usnama da prelazi preko mesta koje je malopre rukama istraživao.

~ 40 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Brzo i požudno, kao da se plašio da će ona nestati. Želeo je sve - njena senzualna ramena, predivne obline grudi, dug, vitak torzo. Njena koža, glatka kao svila, postajala je vrela pod njegovim usnama. Uhvatio ju je za kukove, ponovo podigao i strasno se obrušio na nju. Zaječala je, rukama ga obgrlivši oko ramena. Shvatila je da ga je nogama obuhvatila oko kukova. Nije znala kako i kada. Divlja želja kuljala je u njoj, gurajući je u svet u kome je vladala strahovita vrelina i gde je postojao samo jedan jedini odgovor. “Sada. Baš sada.” Te sirove reči parale su joj grlo. Prsti su joj drhtali dok ih je zavlačila pod njegovu košulju. Očajnički ga je ugrizla za vrat. Zatim su se našli na podu, ispreplitanih udova, boreći se s odećom, poput životinja koje su tražile meso. A njihovo je bilo vrelo, znojavo, okupano željom. Jednim brzim pokretom se okrenuo i povukao je, tako da su se našli licem uz lice, telom do tela. Plave oči širom su mu bile otvorene kad ju je uhvatio za kukove. “Sada”, rekao je, posmatrajući njeno lice. “Baš sada.” Ispunio ju je. Ona ga je obuhvatila. Vreme je stalo, nije postojalo ništa osim strasnih osećanja. Kroz prozore se razlivala svetlost u čijim zracima je poigravala prašina. Njegovo srce je snažno kucalo do njenog. Pokušala je da se zadrži tu, baš tu na toj slasnoj ivici. Ali njeno telo je želelo više. Počela je da se kreće. Izvila je leđa, izgubljena u poplavi čistog zadovoljstva, ječeći kada je jezikom krenuo da joj dodiruje kožu, zadrhtavši kad su se njegove usne gladno spustile ne njene grudi. Kad se ritam ubrzao, pratila ga je i uživala u njemu. On nije mogao da se zasiti. Rukama je prelazio preko njenih leđa. Njen ukus izazvao je eksploziju u njemu, i samo pojačavalo želju. Svaki njen krik ili tihi uzdah izazivao je u njemu novo podrhtavanje. Zatim su se njeni nokti žarili u njegova leđa a telo joj se izvilo kao luk spreman za gađanje. Bio je sasvim bespomoćan, nije mogao da se zaustavi i ne pređe ivicu sa njom. Kao da je spavao nedelju dana, pomislio je dok je ležao, držeći je u naručju. Zatvorenih očiju i prijatno opuštenog tela, lenjim pokretima ju je milovao po kosi. Ko bi rekao, pomislio je, da se u toj hladnoj i uzdržanoj gospođici Drejk skriva divlja mačka. Bio je srećan što je upravo on otključao vrata kaveza u kome se krila. Bila je zaprepašćena, ili je barem to želela da bude. Bila je naga, ležala je na podu po kome je bila razbacana njena odeća. Upravo je najluđe i najnepromišljenije vodila ljubav sa čovekom za koga nije bila sigurna ni da li joj se dopada. Nepromišljenost je reč koja bi najpreciznije opisala njeno ponašanje. Razum bi joj se jednostavno gasio svaki put kada bi ju je on dodirnuo. Nikad u životu se nije tako ponašala. Nikad nijednom muškarcu nije vukla odeću, zabijala nokte i zarivala zube u njegovo meso, dozvoljavala mu da je dodiruje na taj način dok nije počela da vrišti. Osećala se... fenomenalno. Kazala je sebi kako je to samo fizička reakcija. Žmurila je, boreći se da negde u sebi nađe bar zrno zdravog razuma u tom sjaju koji ju je okruživao. Bila je u celibatu već... pa, već dugo, pomislila je. I ona je ljudsko biće. Na kraju krajeva, i ima određene osnovne potrebe.

~ 41 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Ali ovo... iskustvo je bez sumnje sirovo, da sirovije ne može biti. Sad je bilo vreme da stvari dovede u red. Pročistila je grlo i uspravila se. “Pa...” Bilo je to najbolje što je njen isključeni mozak mogao da smisli kada je ispružila ruku da dohvati džemper. Gde li joj je, zaboga, bio brushalter? Di Si je otvorio oči da bi je posmatrao. Kosa joj je bila zamršena, a koža rumena. “Šta to radiš?” “Oblačim se.” “Zašto?” Neka ide dođavola i brushalter, pomislila je. Neće puzati po podu, pokušavajući da ga nađe. “Ja nisam nikad... Nikad nisam... imala ovakav seks.” “Zaista je bio sjajan,” Udahnula je vazduh, smirila se i pogledala ga. Znala je da će joj se osmehivati. Pored nje je ležao krupan, savršeno građen muškarac s razbarušenom riđom kosom, neverovatno plavim očima i zavodničkim osmehom. Njen izdajnički sistem se predavao. Istog trenutka pala joj je na pamet neverovatna ideja da se sklupča pored njega. “Ja se ovako ne ponašam”, izustila je dok je navlačila džemper preko glave. Izvio je obrvu i seo. “Baš nikada, ili je to samo fraza?” “Nikada. Ovo je bila... spontana reakcija, da je tako nazovem. Kao što si i sam rekao, mi smo dvoje odraslih, samih ljudi i nikakva šteta nije učinjena. Ali...” Okrenula se da nađe pantalone, dok su se njegove ruke znalački zavukle pod njen džemper. “Idem.” Međutim, glas ju je izdavao. “U redu.” Nežno je zubima prešao preko ivice njene brade, osetivši kako je zadrhtala. “Ti i ja se ne razumemo. Ne možemo... Pogrešili smo.” “A ti ne voliš da grešiš, pa da pokušamo ponovo.” Skinuo joj je džemper preko glave i privukao ju je bliže. “Dok ne uradimo ispravno.” I, pitala se Lejna, kako je to završila u krevetu sa njim. Ako se tvrd pod u sobi punoj kutija može nazvati krevetom. Ošamućena, Lejna je zurila u plafon. Pustila je da se to desi. Bila je odgovorna za svoje postupke - čak i za to što je dozvolila sebi da bude zavedena. Nesumnjivo je bila dobrovoljni učesnik i za trenutnu situaciju nije mogla da krivi nikoga osim sebe same. I kakva je to bila trenutna situacija? Nije imala nikakvog iskustva s ovom vrstom neodgovornog, nepristojnog i nemarnog ponašanja. Ona je bila pristojna žena, koja je isplanirala svoj život. Ovakvo ponašanje vodi je samo ka iznenadnim padovima i strmim krivinama. “Moram da idem.” Di Si je prevrnuo očima: “Mala, ubijaš me.” Svaki put kad bi rekla da ide, morao je da je ubedi u suprotno. “Ne, ozbiljna sam.” Kad je legao na nju, stavila mu je ruku na grudi, dajući mu do znanja da treba da se skloni. “Moramo da prestanemo s ovim.”

~ 42 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Neka bude samo pauza.” Veselo ju je poljubio u vrh nosa. “Umirem od gladi. Jesi li za kinesku hranu?” “Rekla sam da moram da idem.” “Dobro, ješćemo pastu. Daće nam više energije.” Kako je moguće da želi da joj raščupa kosu i nasmeje je u isto vreme? “Ti mene uopšte ne slušaš.” “Lejna.” Seo je i podigao ramena. Shvatio je da nedeljama već nije bio tako opušten. “Već nam je oboma jasno da se odlično slažemo u krevetu. I na podu. I ispod tuša. Ako sad odeš. oboje znamo da ćemo poželeti da budeš ovde za jedan sat. Zato, hajde da pojedemo nešto.” Pošto je posteljina bila na podu, zgrabila je jastuk i prislonila ga na sebe dok je ustajala. “Ovo se više neće ponoviti.” “Fetućini sa crvenim sosom. Odgovara ti?” “Da, može.” “Odlično.” Zatim je uzeo slušalicu, okrenuo broj i naručio hranu iz lokalnog italijanskog restorana. “Stiže za pola sata”, kazao joj je. “Dole imam flašu merlota.” Ustao je, navukao farmerke i sišao. Ona je ceo minut nepomično sedela na istom mestu. Dozvoliće da se ovo ponovi, shvatila je. Uzdahnula je i pokušala da uredi kosu. U redu, postupiće razumno. Sići će, ješće sa njim i porazgovaraće o situaciji u kojoj su se našli. A zatim će otići i više ga nikad neće videti.

~ 43 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Sedmo poglavlje “Živiš kao svinja”, kazala mu je Lejna dok je sedela u kuhinji, pijuckala merlot i jela pastu. Di Si se nimalo nije uvredio. Odlomio je parče hleba s belim lukom. “Razmišljam da nađem spremačicu, ali smetala bi mi dok radim.” “Ne treba ti domaćica, treba ti odred za čišćenje. Koliko već živiš u ovom stanu?” “Nekoliko meseci.” “A stvari ti još stoje u kutijama.” Slegnuo je ramenima. “Izvadiću ih pre ili kasnije.” “Ali kako možeš da živiš u ovom haosu? Da razmišljaš? Da radiš?” Šarmantno joj se osmehnuo. “Moja sestra kaže da mi je to trauma iz detinjstva. Kad sam bio mali, uvek je neko nešto čistio u Beloj kući.” Izvila je svoju elegantnu obrvu. “Zar ne misliš da je već trebalo da prerasteš taj period bunta?” “Očigledno ne. Ti voliš da su sve stvari na svom mestu?” “Dok sam ja odrastala, uvek je sve bilo na svom mestu. Tako je život jednostavniji.” “U jednostavnosti nije uvek zadovoljstvo.” “Mislim da možemo da se složimo da nemamo puno toga zajedničkog. Zato samatram da je ova... situacija greška.” “Kad vodiš ljubav sa nekim, to nije situacija, već činjenica. To što si ti uredna, a ja nisam nema veze s činjenicom da te strahovito želim.” “Mi ne bismo mogli da budemo u vezi.” “Mala, mi jesmo u vezi.” “Seks nije veza.” Namrštila se dok je vrtela špagete oko svoje viljuške. “Čini mi se da smo bili u nekoj vrsti veze pre nego što smo došli do seksa.” “Nije tako.” Međutim, to ju je zabrinjavalo jer je ipak bilo istina. “Ja ne želim vezu, barem ne ozbiljnu. Ne dopada mi se ono što veze učine ljudima.” “Oh?” Pogled mu je postao oštriji. Ovde ima nečega, pomislio je, dok su njene krupne zelene oči ponovo postale hladne. “A šta to?” “Ljudi nisu drvo da budu vezani. Zato varaju jedni druge ili ignorišu tuđe prevare.” Oklevala je, a zatim je shvatila da okolnosti zahtevaju prostu iskrenost. “Moja porodica ne počiva na zdravim odnosima. Moji roditelji imaju nekakav dogovor koji im odgovara, ali meni se to ne dopada. Drejkovi su... sebični”, kazala je, ne našavši bolji izraz. “Kad si sa nekim u ozbiljnoj vezi, ta veza zahteva kompromis i nesebičnost.” “Imala si teško detinjstvo?” tiho ju je upitao. “Nisam.” Uzdahnula je. Bilo je nemoguće objasniti nekom drugom nešto što ni sam nisi sasvim razumeo. “Imala sam lepo detinjstvo - divan dom, lepa putovanja, privilegije, mogućnost savšenog obrazovanja.”

~ 44 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Di Si je odmahnuo glavom. Kad bi njemu neko postavio to pitanje, ono što je ona navela nalazilo bi se na kraju njegovog spiska. Iako je odrastao u samoj srži svetske politike, imao je ljubav, toplinu, pažnju i razumevanje u svojoj porodici. “Jesu li te voleli? Tvoji roditelji.” “Naravno.” Pošto je sama sebi često postavljala to pitanje, uzela je vino da spere osećaj gorčine u grlu. “Mi nismo kao vi, kao tvoja porodica. Mi nemamo tu vrstu... iskrenosti, niti otvoreno pokazujemo osećanja. Jednostavno, imamo drugačiji način života. Veoma drugačiji”, dodala je i ponovo ga pogledala. “Sećam se kad sam gledala tvoje porodične slike - sa sestrom i roditeljima - na vestima. Videla se privrženost. To je za svako poštovanje, Di Si, divno je. Ali toga kod mene nema.” Posle će da razmišlja o tome da li joj je vino razvezalo jezik ili je možda u pitanju bila činjenica da ju je zainteresovano slušao, a ne samo gledao. “Mojim roditeljima odgovara njihov brak. Oni vode svoje živote - zajedničke, ali i odvojene. Skrivaju svoje ljubavne veze. Drejkovi ne vole skandale. Ja to razumem i zato izbegavam uplitanje.” Pitao se da li je bila svesna koliko je bila tužna zbog svoje porodice ili je, možda, zaista verovala u to što je pričala. Ono što je osećala bilo je očigledno. “Ovog puta nisi uspela.” “Upravo to pokušavam da uradim.” Ipak, priznala je da joj baš i ne ide - shvativši da sedi u njegovoj garderobi u njegovoj neverovatno neurednoj kuhinji. “Kao i sa cvećem.” “Kojim cvećem?” “Dan i noć. Ja sam htela da ga zasadim u savršeno pravoj liniji”, rukama je gestikulirala, “jer je to logično. A ti bi ih zasadio neravnomerno i bliže jedno drugom. Možda si u pravu tako izgledaju lepše, kreativnije. Ali ja mnogo bolje plivam kad pratim ustaljen i ustanovljen red.” Bila je sasvim iskrena. Želeo je da je privije u naručje. “Ali možeš da promeniš taj red kad vidiš da je neki drugi bolji.” “Izbegavam promene čak i kad sagledam sve nedostatke. Moj plan je da se usredsredim na karijeru i ne dozvoljavam da me išta u tome ometa. Volim da budem sama i samostalna.” “Volim i ja. Ali volim i da budem sa tobom. Pojma nemam zašto. Uopšte nisi moj tip.” “Ozbiljno?” U glasu joj se osećala hladnoća. “A kakav je to tvoj tip?” Raspoloženo ju je posmatrao dok je uživao u svom obroku. “Ti si kulturna, prefinjena, uzdržana, promišljena, sa primesama snobizma i rezervisanosti.” Nije skidao osmeh s lica, a oči su mu sijale. “Moj tip je tvoja sušta suprotnost.” “Ti voliš da budeš u pravu, neuredan si, arogantan, sa primesama nerazumnosti i sebičnosti. Moj tip je tvoja sušta suprotnost.” “Fino, sad smo to razjasnili.” Bez pitanja joj je dopunio čašu s vinom. “Ah ipak te želim. Čak mi se i dopadaš iz nekog neobjašnjivog razloga. I znam da moram da te naslikam.” “Ako misliš da mi to laska...” “Nije mi bila namera da ti laskam. Mogao bih”, rekao je zamišljeno, “ali već sam ti rekao da ne volim da gubim vreme. Ti si lepa žena, a tvoja prikrivena seksualnost je tako privlačna - neverovatno je kako sam znao šta se krije iza te tvoje spoljašnjosti. Oboje smo slobodni, zdravi odrasli ljudi koji se privlače. Tako se i ponašamo. Ne mora biti ništa manje, ali ni više od toga ukoliko ne želimo.”

~ 45 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Na trenutak je zaćutala. To što je rekao bilo je savršeno razumno. Nije joj samo bilo jasno zašto se uplašila i pomalo rastužila. “Ako ćemo da nastavimo ovako, moramo odrediti granice.” “Ne sviđa mi se reč granica.” Nerviralo ga je što koristi tu reč dok sedi u njegovoj kuhinji i njegovim izlizanim stvarima koje mu je majka kupila za Božić pre mnogo godina, a miris nedavnog seksa i tuširanja još oseća u svojim čulima, “Dok spavamo jedno s drugim, nećemo spavati s nekim trećim.” Izvila je obrve kad je začula iznerviran ton u njegovom glasu. “Ja to ne bih nazvala granicom, već uljudnošću i zdravim stavom.” “Nazovi kako hoćeš, ali niko ne sme da stavi ruke na tebe osim mene.” “Stani malo.” “A ako matori Mekgregor počne da ti nabacuje nekog bankara Henrija, smesta da si ga oterala.” “Ne poznajem nikakvog Henrija.” Ponovo je osetila nervozu. “Ne znam zašto misliš da bi mi tvoj deda nabacivao nekakvog bankara. Nije mi potreban nikakav bankar.” “Zato što ti traži muža.” Zadrhtala je, uzela vino i brzo ga ispila. “Molim?” Izraz zbunjenosti, iznenađenja i zapanjenosti na njenom licu pružao mu je neko mračno zadovoljstvo. “Objasniću ti na vreme. Bacio je udicu na tebe.” “Henri?” “Ne, zaboga, još ga nisi upoznala, zar ne? Moj deda.” Lejna je spustila čašu s vinom i podigla ruke. “Zbunjena sam. Tvoj deda je srećno oženjen čovek u svojim devedesetim godinama.” Di Si se namrštio. “Izgleda da nisi nešto naročito bistra. Idemo iz početka. Dopadaš se Mekgregoru - misli da si pristojna mlada žena i pošto si sama, on smatra da pored tebe treba da bude fin mlad čovek, da treba da se udaš i rodiš decu. On samo o tome misli, kad ti kažem. Opterećen je.” “Nikad mi ništa slično nije spomenuo. Rekao je samo kako tvoja baka kuka što se ti nisi skrasio i osnovao porodicu.” “Ha!” Trgla se kad je Di Si udario rukom o sto, učinivši da se čaše zatresu, a zatim je uperio prstom u nju. “Ha!”, ponovio je. “U tome i jeste caka. Moja baka sa tim nema nikakve veze. On se njom koristi kao izgovorom da izazove kod nas osećaj krivice kad želi nešto da postigne. I dok se osvrneš, ti već kupuješ pelene. Viđao sam to već. Izabere nekoga od nas i usredsredi se kao na projekat. Zatim ti dovede onoga ko ti savršeno odgovara, praveći se da nema nikakve veze sa tim. Moje sestre i braća već su kao muve upali u njegovu zamku braka, ali to mu nije dovoljno. Sve dok postoji jedan od nas ko nije venčan, taj čovek se neće smiriti.”

~ 46 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Sačekala je da završi svoj usplahireni govor. “U redu, neću da se prepirem sa tobom. Ti ga najbolje znaš. Mada mi nikako nije jasno kako može da natera pametne, odrasle ljude da uđu u brak. Ali neka ti bude”, nastavila je iako je Di Si negodovao. “Što se mene tiče, ja nemam nameru nikad da se udam, tako da to sa mnom nema nikakve veze.” “E, tu grešiš - i upravo tako te on upeca.” Di Si je viljušku uperio u nju, pre nego što je uzeo pastu. “Zainteresovao se za tebe, Lejna. Meni to odgovara, jer će mene pustiti malo na miru, ali moram da te upozorim. Ume da bude prepreden i lukav, i tako uzgred će ti spomenuti kako poznaje nekog finog, mladog muškarca. Naći će način da se upoznate.” “I to bi trebalo da bude taj Henri.” “Da. Samo kaži starom jarcu da te ne zanima nikakav Henri.” Nije mogla da odoli i ne nasmeje se. “Bankar, kažeš? Baš me zanima je li uredan. Je li tvoj deda pomenuo kako izgleda?” “Samo se ti šali. Videćemo hoćeš li se šaliti kad budeš ugovarala venčanje.” “Mislim da mogu da se snađem s nečijim simpatičnim pokušajem provodadžisanja. I laska mi što je tvoj deda zainteresovan za moju budućnost.” “To je još jedan način da te natera da zagrizeš mamac”, prošaputao je Di Si. Lejna je na trenutak razmišljala, a zatim je odgurnula tanjir i nagla se nad sto. “Znači, zato si ti mene stavio kao vreću na rame i izneo iz kuće svojih roditelja? Samo zato što je tvoj deda rekao da će da me upozna s nekim bankarom? Meni to liči na ljubomoru.” “Ljubomoru?” Pogledao ju je pravo u oči. “I to mi je hvala što sam te spasao. Vređaš me.” Polako je ustala i odnela svoj tanjir do već prepune sudopere. “Učinilo mi se da je tako.” “Onda bi trebalo da proveriš vid.” “Kako ti kažeš.” Odmahnula je rukom, predajući se. “Kaži mi, jesi li ikada uključio ovu mašinu za sudove?” “Nisam bio ljubomoran, već samo malo... zabrinut.” “Aha.” Spustila je svoj tanjir u praznu mašinu za sudove. “Da sam bio ljubomoran, zapretio bih da ću raskomadati Henrija.” “Razumem.” Pošto je već bila tu, Lejna je počela da slaže prljavo suđe u mašinu. “Našao bih ga i održao obećanje.” “Izuzetno uzbudljivo. Hoćeš li mi dodati svoj tanjir?” Znala je da je besmisleno i smešno, ali uživala je kad joj je prišao i brzim i divljim pokretom je okrenuo ka sebi. “Ja nisam ljubomoran, samo čuvam ono što je moje.” “U redu, ti imaš svoj izraz, a ja svoj.” Zafrktao je i podigao ju je u naručje. Učinilo mu se da je primetio izraz zadovoljstva u njenim očima. Usne mu se razvukoše u osmeh, a zatim se glasno nasmejao. “Nije me briga”, kazao je. I dalje se osmehivao kad ju je poljubio. Nisam ljubomoran, kazao je sebi kasnije, mnogo kasnije, dok je ležao u mraku, a Lejna spavala pored njega. Jednostavno je bio... zaštitnički nastrojen prema onome što je rešio da bude njegovo. Barem privremeno.

~ 47 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Voleo je da bude pored nje, čak iako ga je nagovorila da sredi kuhinju pre nego što je on nju nagovorio da ponovo odu u krevet. Dopadali su mu se ti njeni hladni pogledi kojima ga je odmeravala i koje mu je upućivala dok su razgovarali i način na koji ga je strasno gledala u oči dok su, ispreplitani, vodili ljubav. Dopadao mu se i zvuk njenog glasa. Bio je hladan kad su pričali o klasičnoj muzici, ali promukao i topao dok je u mraku izgovarala njegovo ime. Bio je dirnut i osećao je sažaljenje prema tužnoj devojčici koja je u svom detinjstvu imala tako malo ljubavi i pažnje. Jeste imala privilegije, kako je sama kazala, ali one nisu bile dovoljne. Taj nedostatak ljubavi i sigurnosti naterao ju je da donese odluku da nikad ne osnuje svoju porodicu. Njemu je to bilo neverovatno tužno. Brzo je pomislio kako ni on nije žurio sa tim. Međutim, jednoga dana, sigurno... Kada dođe vreme i pojavi se prava žena, on će želeti da sa njom osnuje porodicu, dobije decu i stvori topli dom pun razdraganosti, buke i šarenila. Nije mogao da zamisli da postoji neko ko to ne želi. Mislio je kako u ženi koja je umela da se osmehuje cveću sigurno negde skriveno čuči srce koje želi da se otvori, pruži i primi ljubav. Posmatrao ju je u svojoj staroj garderobi, zavijenih rukava, bosih nogu, razbarušene kose i punih usana. Zatim se setio hladnog izraza u njenim očima dok mu je objašnjavala zašto među njima ne može ništa da se rodi. A sad je tako sklupčana ležala pored njega, grejući se u prohladnoj prolećnoj noći. Barem su otkrili da imaju jednu zajedničku tačku. Oboje vole da spavaju pored otvorenog prozora. Ne, nisam ljubomoran, uveravao je sebe dok je prebacivao ruku preko nje. Samo je uživao u njoj. Dokle god bude trajalo.

~ 48 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Osmo poglavlje Di Si se odmakao od portreta i zapanjeno posmatrao ono što je naslikao na platnu. Nije bio lažno skroman u pogledu svog rada. U stvari, više puta je čuo kako je bio suviše samouveren kada je njegova umetnost bila u pitanju. Slikao je ono što je osećao, što je video ili želeo da zna. Za njega je zaista bila retkost da se razočara onim što je uradio. Još rede se dešavalo da bude oduševljen delom svoga srca i svojih ruku. Ali Lejna ga je oduševila. Nije slikao sa skice, već po sećanju, po trenutku koji je upamtio i koji nije želeo da ode iz njegovih misli dok ga ne prenese na platno. Nameravao je da uradi nešto drugo vodenim bojama, da upotrebi hladne i rezervisane tonove. To je, na kraju krajeva, bila ona. Njen stil. Njen tip. Mada, on je uzeo uljane boje, izabrao živahne tonove, debele linije, snažne pokrete. Naslikao ju je u krevetu, njenom krevetu. Sad su već proveli zajedno desetak noći, neke u njegovom, a neke u njenom krevetu i to uvek utoljavajući ogromnu glad čija ih je strast oboje okupirala. Posmatrala ga je s platna; oči koje je naslikao bile su krupne i ozbiljne, a usne blago izvijene stidljivom ženskom samouverenošću. Kosa joj je bila glatka i uredna. Sećao se kako ju je prstima sređivala - često je to radila uvijena u izgužvane čaršave. Tako ju je i naslikao. Okrenute glave. Zašto je baš taj trenutak toliko bio upečatljiv u njegovom sećanju, nije umeo da kaže. Taj običan pokret glavom, blag osmeh, način na koji joj je svetlost padala na ramena. Držala je prekrštene ruke preko grudi, ne što se stidela, već po navici. Taj trenutak seksualnog naboja tihe rezervisanosti ili jednostavne intimnosti nije ga napuštao. Pomogao mu je da naslika nešto što nije nikada ranije. Slika je bila živa. Poznavala ga je, čak je i gledala u njega dok ju je posmatrao. “Ko si ti, dođavola?” prošaputao je zbunjen jer više nije bio siguran. Osetivši nešto nalik besu, bacio je četkicu i stao pored prozora. Kada je postao ovoliko obuzet njom? Kako je pustio da se to desi? I šta će da preduzme povodom činjenice da se zaljubljivao u ženu za koju čak nije bio siguran da postoji? Koliko je žena koju je naslikao na slici bila Lejna i šta je on, u stvari, želeo od nje? Nije sa sigurnošću znao šta je želeo, ali je bio siguran da to nije bilo samo telo u mraku. Nikad nije ni bilo, bez obzira na to koliko ju je želeo. Već je postala deo njegovog života, ali i on njenog, mada nijedno od njih dvoje to nije želelo da prizna. Naterala ga je da raspakuje kutije, a on je njoj kupio petunije i naterao je da ih posadi neravnomerno i žbunasto pored staze u njenom dvorištu. Posle toga, u sumrak, sedeli su, posmatrali ih i divili im se. Kupio je krevet, pravi, a zatim je pustio da ga nagovori da kupi uzglavlje od uvijenog mesinga iako se plašio da će izgledati previše ženstveno.

~ 49 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Bila je u pravu - savršeno je pristajalo prostoriji. Zahvalio joj je istog trena kad je krevet sklopljen - tako što ju je uvukao u njega. Išli su u operu, na ulični sajam, košarkašku utakmicu i balet. Iz nekog razloga ti izmešani stilovi i ukusi savršeno su se dopunjavali. Nemoguće, podsetio se. Nije bio pravi trenutak, niti je ona bila prava žena. A zatim ju je ugledao kako dugim i gracioznim koracima korača niz ulicu. Primetio je da se presvukla, da nije nosila ono u čemu je otišla na posao. Po navici je tokom radnog dana nosila poslovna odela. Sada je bila obučena u uske lanene pantalone živih boja i jednobojnu košulju boje prljavog kreča. U ruci je nosila ogromnu torbu sa Drejks logom. Neskriveno ga je zabavljalo kad je video kako gleda na obe strane pre nego što će preći ulicu. Iako je želeo da bude sam, otvorio je prozor i nagnuo se. Zastala je kad je začula taj zvuk. Podigla je ruku da zaštiti oči od sunca i mada je bila svesna da je to suludo, zadrhtala je kad ga je ugledala na prozoru. Ramena su mu zauzimala celu širinu. “Zdravo.” Osmehnula se, pokušavajući da ne žmirka. Netremice ju je posmatrao. “Još uvek radiš?” Oklevao je, znajući da ako kaže 'da' ona će se učtivo okrenuti i vratiti odakle je došla. Nisu smetali jedno drugom dok su radili. “Ne, penji se.” Imala je ključ. Iznenada je shvatio da se to desilo, a da ni jedno ni drugo to nisu planirali. Poput čoveka koji je iznenada dotakao površinu svog sna, provukao je ruke kroz kosu, a zatim ih spustio niz lice. Spuštao se niz stepenice upravo kada je ona ulazila na vrata. Stali su i posmatrali jedno drugo. Bože, tako te želim, bilo je sve što je mogao da pomisli. Kada će ovo prestati? “Nadala sam se da ćeš biti kod kuće i da nećeš biti zauzet.” Dlanovi su joj se oznojili i premestila je torbu iz jedne u drugu ruku. “Htela sam samo ovo da ti ostavim.” U pomoć, zavrištao je njen razum. Ne znam šta da radim u vezi sa tobom. “Šta je to?” “Nov prekrivač.” Uspela je da se osmehne. “Vrlo jednostavan i praktičan. Težak je i ne gužva se, mogao bi i u vojsci da se koristi.” Podigao je obrvu. Već je preuzela brigu oko sređivanja njegovog stana. To mu nije smetalo. Nije imao ništa protiv da živi u čistom i urednom stanu, sve dotle dok ne mora on da ga sređuje. “Baš lepo od tebe, donesi ga gore.” “Bio je na sniženju” rekla je stidljivo. “Ako ga ne želiš kao prekrivač, možeš da ga koristiš kao ponjavu umesto tepiha - jer, naravno, nikad ne nameštaš krevet.” Kada se popela uz stepenice, predala mu je torbu. “Nema na čemu.” “Još ti nisam zahvalio. Bih, da mi nisi toliko pridikovala.” “Nije to bila pridika, već komentar.” Spustio je torbu i uhvatio ju je za ruku pre nego što je stigla da umakne niz stpenice. “Kuda si pošla?”

~ 50 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

mi.”

“Kući. Sledeći put kad impulsivno poželim da učinim nešto za tebe, odupreću se, veruj

“Niko od tebe ne traži da mi kupuješ posteljinu, pereš sudove i kupuješ sveže voće na pijaci.” Bes i nelagoda vodili su bitku u njoj, u kojoj je, na kraju, bes pobedio. “Shvatila sam poentu”, rekla je samrtno hladnim glasom. “I to više nikada neću da uradim. Niti ću svratiti nenajavljena, jer očigledno nisam dobrodošla, osim ako ću da uskočim u krevet.” Oči mu zaplamteše. Osetio je kako ga preplavljuje ljutnja. “Nije ovde reč o seksu.” Ne verujući samom sebi, okrenuo se i ušao u svoj studio. “Je li?” Bila je strahovito povređena i ljuta i ta osećanja su je gurala prema onom delu njegovog života u koji još nije bila pozvana. “I, šta sada?”, pitala ga je, ušavši u studio za njim. “Ne znam šta sada.” Okrenuo se ka njoj, spreman na borbu, a zatim ju je ugledao kako posmatra svoj portret koji je nedavno slikao. “Ne znam”, rekao je, uzdahnuvši, i okrenuo se ka prozoru. “Zatekla si me u posebnom raspoloženju, Lejna.” Želeći da razbistri misli, naslonio se rukama na sims i izbacio glavu kroz prozor. “Preživljavam brojna osećanja.” I ona je - od nervoze do sreće. Odupirala se želji da mu se približi i uteši ga. Nije bila njena dužnost da ga teši, niti da toleriše njegov kapriciozni temperament. Terala je sebe da ode, da se okrene i nekoliko poslednjih nedelja svog života prihvati kao poučno iskustvo. Međutim, polako se osvrnula oko sebe i osmotrila prostoriju. On je bio svuda, pomislila je. Od platna koja su stajala prislonjena uza zid, do krajnje razasutih boja i četkica u čašama. Ovde su mirisi bili jaki - poznati i nepoznati. Njegov miris - ta kombinacija divlje muškosti i sapuna. Ostali su bili mešavina terpentina i sveže boje. Prostorija je bila velika, ispunjena svetlošću, ispunjena njim. Posmatrala je platna, boje na njima, oblike i teksture. Jedno je bilo tamno, celo u senkama, drugo svetlo, veselo i radosno. Nije mogla da ih razume. Ipak, izazivala su u njoj osećanja. Ista takva je bila i njena reakcija na umetnika koji ih je slikao. “Raspoloženja, osećanja, shvatam.” Prišla je štafelaju. “Imaš ih mnogo. To te delimično čini onim što jesi.” Okrenuo se da je gleda dok je posmatrala njegov rad. “ A ti si snažna, uravnotežena, odmerena. Šta ti i ja tražimo zajedno, Lejna?” Dok je i dalje stajala i posmatrala platna, setila se da je to bilo očekivano. Želeći da misli kako, na kraju krajeva, to i nije važno, ubeđivala je sebe da je bilo očekivano da će to biti njegov zaključak. “I ja se često to pitam.” Slegnula je ramenima, rešena da bude praktična. “To smo znali i na početku. U pitanju je samo najprizemnija privlačnost. Fizička.” “Je li?” “Jeste.” Rukom je pokazala na platna koja je naslikao neposredno pošto je došla u njegov život i sve promenila. “Ovo ovde je sve strast. Sirova i opasna i ne naročito prijatna.” “To je Potreba”, prošaputao je. “Da. Potrebe se susreću i razmenjuju.”

~ 51 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Čak i kad bih želeo da je drugačije. Dođi ovamo.” Pružio joj je ruku. “Reci mi šta ovde vidiš.” Prišla mu je, ali nije uhvatila ruku koju joj je ponudio. Bila je sigurna da bi pogrešila kad bi ga dodirnula, jer su išli ka kraju. Ipak, srce joj se u grudima stezalo. “Kaži mi šta vidiš”, ponovio je i, pošto nije želela da ga dodirne, on ju je zagrlio oko ramena i okrenuo ka platnu, i sebi samoj. Prvo se zapanjila, podigla je ruku i prešla rukom preko svog tela, proveravajući pozu na slici. “Nisam očekivao da ću to nacrtati”, rekao je brzo. “Niti da ću to videti. Niti osetiti. Upravo sam je završio. A zatim sam prišao prozoru i ugledao te kako dolaziš.” “Ti... učinio si me lepom.” “Ti jesi lepa.” Bilo je to tako... intimno, pomislila je Lejna osetivši paniku. Žena na portretu nije imala štit, nije imala masku. I žena koju je nacrtao znala je ono što ona nije znala. “Ja nisam takva.” “Takvu sam te video u tom trenutku. Punu snage i zadovoljstva. Nisam to nameravao da naslikam”, ponovio je, “ali nekako je izašlo iz mene.” Pomilovao ju je po obrazu, a zatim spustio prste i zaustavio ih na njenoj bradi. I podigao ju je. “I sam sam se iznenadio. Zašto smo zarobili jedno drugo, Lejna? Zašto ne mogu da te se zasitim i nastavim dalje?” “Je li to bio tvoj plan?” “Jeste, dođavola. Međutim, ne uspeva. Počinješ da me zabrinjavaš”, prošaputao je pre nego što je spustio svoje usne na njene. Nežno, meko, ovlaš joj je dodirnuo usne. Osetila je taj dodir do srži. “Trebalo bi malo da se razdvojimo.” “Sasvim si u pravu.” Podigao je i drugu ruku i obuhvatio joj lice. “Već nedeljama se neprestano viđamo.” Naslonila se na njega i obuhvatila ga oko struka. “Trebalo bi malo da olabavimo.” “Zvuči razumno.” Uzdahnula je i spustila glavu na njegovo rame. “Ali ja to ne želim.” “Ni ja.” “Ne želim da se zaljubim u tebe, Di Si. Ja to ne umem. Bila bi to prava katastrofa.” “Znam.” Zažmurio je i prislonio obraz na njenu kosu. “Koliko si blizu?” “Strahovito blizu.” “I ja.” “Gospode. Ne smemo dozvoliti da se to desi. Upropastiće sve baš kada...” I njegove usne su se našle na njenim, zaboravivši razum, zamućujući joj misli, izazivajući u njoj osećanja kojima nije mogla da umakne. “Samo budi sa mnom, Lejna.”

~ 52 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Ovaj put nije bilo divlje, već romantično. Nije bilo uzavrelo, već je osećala prijatnu toplinu koja joj se topila oko srca. Nije bilo zavođenja, zahtevanja, već prepuštenosti sanjarenju kad ju je uzeo u naručje, izneo iz studija i spustio na krevet koji su zajedno izabrali. Nežno, strpljivo, dok je popodnevno sunce ulazilo kroz prozor, on ju je dodirnuo. I razbio svaku pomisao na otpor. Zadovoljstvo je bilo tiho, spontano poput disanja, nežno kao poveratac koji joj je milovao kožu dok ju je svlačio. Dotakla je i ona njega, želeći još laganih ali snažnih osećanja. Kad ju je privukao, izvila je glavu i pružila mu svoje otvorene usne. Njegovo telo ratnika već joj je bilo poznato - snažni mišići, široke šake, široka jaka ramena. Ipak, bilo je promene u načinu na koji se kretao dok je njen puls nervozno i snažno udarao. I on je želeo još, još te njene slatke predaje, lenjih uzdaha, dugih drhtaja. I pružala mu ih je, dok ju je on polakc vodio ka vrhuncu, posmatrajući joj lice koje je obasjavala dnevna svetlost dok je drhtala. A zatim je ušao u nju, iznenađen snagom sopstvene želje da joj se da, potrebom da u tim tajanstvenim očima vidi zamagljen pogled i čuje svoje ime koje je šapatom izgovarala. Posmatrao ju je dok mu se nije zamaglilo pred očima, a zatim joj prekrio usne svojima dok su im srca i tela podrhtavala. To nije bio odgovor, rekla je samoj sebi, nateravši se da odoli potrebi da se sklupča pored njega. Ako bude sebi dozvoljavala takva osećanja, gotova je. Ukoliko se ne distancira i ne dozvoli sebi da razmisli, isplanira, priseti se šta želi, napraviće grešku koju neće moći da ispravi. Brzo je ustala i krenula da se oblači. Pogleda zamagljenog od razmenjenih osećanja, Di Si ju je posmatrao. “Zašto to radiš?” Ruke su joj drhtale dok je pokušavala da zakopča dugmiće. “Oboje treba da razmislimo o svemu. Idem kući.” “Lejna, ostani.” “Ne, ovo nas samo zbunjuje i sve se suviše brzo dešava.” Sad je ustao i on i navukao farmerke. “Stalo mi je do tebe.” Okrenuo je glavu, a u pogledu su mu se jasno videla osećanja. “Znam. Samo mislim... O tome se radi”, rekla je, osetivši paniku. “Ne mogu da razmišljam. Treba mi nekoliko dana da se sredim. Umešala su se osećanja u nešto što je trebalo da bude neobavezna veza.” “Slažem se,” Stavio je ruke u džepove da je ponovo ne bi ščepao, a to ne bi ništa rešilo osim što bi utolilo njegovu glad. “Je li u tome problem?” “Ne znam u čemu je problem.” Shvatila je da je to najviše plaši. Kada bi ga pogledala, na sve bi zaboravila - na svoje planove, savršeno napravljene, razumne planove. “Ipak, oboje treba da razmislimo pre nego što ova... situacija postane još komplikovanija. Nećemo se viđati nekoliko dana i ohladićemo se.” Naslonio se na zid i podigao obrve. “A ako se ne ohladimo?” “Onda ćemo da mislimo o tome.”

~ 53 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Želim te, Lejna.” “Znam.” Puls joj se ubrzao. “Da je to sve, ne bismo imali nikakav problem.” “To ne mora biti problem. Kad želiš više, to nije problem.” “Za mene jeste. Moram da idem. Moram da razmislim.” Stigla je skoro do vrata kad je izgovorio njeno ime, samo njeno ime, i ona je stala. Nije se okrenula, nije se usudila. Brzo je odmahnula glavom, štrčala niz stepenice i otišla. Pomislio je da pojuri za njom. Mogao je da je stigne pre nego što izađe iz zgrade, natera je da se vrati u njegov stan, da je donese, ako bude bilo neophodno. A zatim da je ponovo odvede u krevet. U krevetu nisu imali nikakvih problema. A šta onda? Opsovao je, odmakao se od zida i vratio u studio. Izbegavao je da priđe prozoru. Nije želeo da je gleda kako odlazi. Umesto toga, posmatrao je svoja dva platna. Lejnu i Potrebu. Zapitao se kako su te dve stvari za njega postale jedna stvar.

~ 54 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Deveto poglavlje Nije otišla kući. Bilo je neobično što je to bilo poslednje mesto na kome je želela da bude. Dođavola, bila je srećna kad je bila sama, predana svom životu i radu. Njene ambicije su bile jednostavne i jasne. Nameravala je da “Drejks” učini prestižnim mestom u Vašingtonu, atrakcijom, da cementira njegov ugled kao najprestižnije i najglamuroznije radnje na celoj Istočnoj obali. Time bi cementirala i svoju reputaciju. Ne bi bila samo još jedna od Drejkovih, ne bi bila samo ćerka. Lejna Drejk je bila mlada i uspešna poslovna žena s oštrim okom za modu. Volela je da putuje. Milano, Pariz, London. Obožavala je da posećuje glamurozne modne revije, da naglašava detalje kupujući nove linije, otkriva nove kreatore. I bila je dobra u tome. Prethodnih nekoliko godina usavršila je svoje veštine, razvila sopstveni stil i odlično naučila posao. Za nju je posao bio smisao, dok mnogima to nije bio. Uzdahnula je i usporila korak. Kako je mogla znati da se zaljubila? Nikad ranije nije doživela ništa slično. Muškarci koje je puštala u svoj život odgovarali su joj, sa njima je bilo lako... Oni.... Nisu predstavljali opasnost. To je priznala sebi. Nijedan od njih nikada nije u njoj izazvao želju da promeni svoj pravac, napravi kompromis, izmeni planove. I nijedan od njih nikada nije dodirnuo njeno srce. Bilo je bolje tako, uveravala je sebe. Njenim roditeljima je uspevalo, zar ne? Gospode, nije želela šupalj brak od kojeg bi bežala. Uopšte nije želela da se udaje - zar to nije bio njen stav? Naravno da jeste, pomislila je, duboko uzdahnuvši. Upravo to je bio njen stav. Trebalo je samo da se distancira od njega, sredi osećanja, a zatim će se ponovo vratiti svom ustaljenom životu. Uzeće nekoliko slobodnih dana i nekuda će otputovati nakratko. Bilo kuda, pomislila je, konačno krenuvši kući, kako bi sprečila sebe da ode do njegovog stana. Zašto ju je prokleta sudbina smestila samo nekoliko blokova daleko od njega? “A, tu si!” Lejna je naterala sebe da se osmehne kada je primetila Majru kako joj prilazi sigurnim koracima. Po navici je poljubila kumu u obraz. “Izašla sam u večernju šetnju” počela je Majra, “i pomislila sam da svratim kod tebe.” Iskrivila je glavu, a njene prodorne oči posmatrale su Lejnino lice, blede obraze i upale oči. “Dušo, šta se desilo?” “Ništa. Ne znam. Ništa”, ponovila je odlučnije. “Dođi, popićemo čaj.” “Volela bih.” Majra je uhvatila Lejnu pod ruku dok su se pele uzanom stazom ka kući. “A uz čaj ćeš mi ispričati zašto si se rastužila. Tačnije, ko te je rastužio.” “Nisam tužna, samo o mnogo čemu razmišljam.” Lejna je otključala vrata. “Raskomoti se u salonu dok ja skuvam čaj.” “Nema potrebe, raskomotiću se u kuhinji dok ti budeš kuvala čaj. Prijatnije je.” I Lejna će imati manje vremena da se sabere i podigne gard, pomislila je

~ 55 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Majra. “Izašla si da prošetaš?” “Nisam. U stvari, jesam, tako je ispalo.” Lejna je stavila vodu da se greje i izabrala šolje koje je volela. Pažljivo je merila čaj, kao što je naučena. “Veče je prelepo.” “Jeste”, složila se Majra. “Još malo pa ćemo uživati u pravom vašingtonskom letu. Ali maj je prijatan mesec. Romantičan. Jesi li zaljubljena, Lejna?” “Ne znam.” Lejna se trudila da bude zauzeta brisanjem šolja, sipanjem mleka u posudicu. “Nisam želela da se zaljubim. Ne želim da se zaljubim.” “Zašto ne želiš?” “Jer nisam sposobna za to. Drejkovi ne plivaju u tim vodama, Drejkovi su stvoreni za posao.” “To što kažeš sasvim je besmisleno.” “Zašto?” Iznenada osetivši ljutnju, Lejna se okrenula. “Poznaješ moje roditelje, poznaješ moje babu i dedu. Hoćeš li mi reći da imaju divne brakove u kojima cveta ljubav?” “Ne.” Majra je uzdahnula i naslonila se na jastučiće na prelepoj kuhinjskoj garnituri. “Ne, to ne mogu da ti kažem. Tvoja majka me je razočarala na tom polju, Lejna. Udala se za tvog oca jer ga je smatrala odgovarajućim, dopadao joj se način na koji živi i strahovito je želela da postane gospođa Drejk. Neću da je kritikujem” nastavila je Majra. “Dobila je šta je tražila i zadovoljna je svojim životom. Dobila je tebe.” “Ni ja je ne kritikujem”, rekla je Lejna umorno. “Samo ne želim to što ona ima. Ja želim da budem sama. Na taj način preuzimam odgovornost za svoj život.” Okrenula se da skuva čaj. “Brak i deca ne postoje u mojim planovima. Želim da sve ostane ovako kako jeste.” “Zašto si onda nesrećna?” “Samo sam zbunjena. Ali sve sam razjasnila.” “Jesi li zaljubljena?” “Ja ljubav ne razumem, tetka Majra.” “Ljubav se i ne razume. Ljubav se oseća i slavi.” “Ja ne želim da je osećam.” Lejna je osetila strah i nesvesno povisila glas. Ruke su joj bile dovoljno mirne da je mogla da do stola ponese šolje sa čajem. “Zato što te plaši?” “Zašto bi me plašila? Misliš li da je moja majka osećala ljubav kad je ušla u vezu sa svojim učiteljem tenisa? Ili ju je osećao moj otac kad je odlazio na takozvane službene puteve sa svojom sekretaricom?” Majra je naduvala obraze. “Znači, znala si.” “Naravno da sam znala. I za njih i za sve ostale. Deca ni najmanje nisu glupa, kako odrasli misle. Ja nemam nameru da se udajem, a onda da varam ili da budem varana.” “Nije u svim brakovima tako, dušo. Herbert i ja smo pedeset godina živeli srećno, u ljubavi i bili verni jedno drugom. I dalje ne prođe dan da ne pomislim na njega. Nedostaje mi svakog trenutka.” “Znam.” Dirnuta, Lejna je uhvatila Majru za ruku. Međutim, vi ste izuzetak, ne pravilo. Viđala sam svašta na svojim poslovnim putovanjima. Kratke flertove i brza predavanja. Još

~ 56 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky brže odlaske. I potpuni nemar u tom pogledu. Viđala sam i ispravne i uspešne mlade žene kako se sasvim menjaju zbog ljubavi. To retko uspeva.” “Strah od neuspeha sprečava svaki pokušaj da se uspe.” “Oprez i praktičnost ga omogućavaju.” “Oh.” Majra je iznervirano mahnula rukom. “Suviše si mlada da bi se tako učaurila.” “Dovoljno sam stara da znam svoje granice”, odgovorila je Lejna na kumin prekor. “I da budem praktična. Uzeću nekoliko slobodnih dana, promeniću okolinu i kad se vratim, verujem da ćemo i ja i muškarac s kojim sam se zbližila shvatiti da je ova situacija predaleko otišla.” To ćemo još da vidimo, pomislila je Majra i osmehnula se, uzevši čaj. “Tvoj odlazak ide mi naruku. Ukoliko rešiš da ideš, volela bih da pođem sa tobom. Želela bih na sever, ali više nisam spremna da putujem sama.” To je, naravno, bila laž. Majra Ditmejer je putovala kuda god je htela i to sama. Često. “U stvari, razmišljala sam...” “Ne volim da se namećem, ali pošto svakako nameravaš da putuješ...” Majra se osmehnula trudeći se da deluje krhko. “Toliko me aerodromi zamaraju da su mi potrebni auto i vozač. Sve je tako lako kad si mlad.” Umorno je uzdahnula. “Naravno da ću da putujem sa tobom. Sutra ću da se pobrinem za slobodne dane. Posle toga možemo odmah da krenemo.” “Tako si divna prema meni. Ne znam šta bih ja bez tebe. Prijaće ti da provedeš nekoliko dana u Hajanis Portu. Danijelu i Ani će biti drago da te ponovo vide.” “Mekgregorovi?” Lejni je bilo potrebno mnogo samokontrole da ne prospe čaj. “Tetka Majra, ne bih da im smetam.” “Gluposti. Biće im drago da provedeš kod njih nekoliko dana. Ja ću da se pobrinem za karte.” Polako je ustala, podsećajući sebe da ne sme da žuri. “Bar još uvek mogu da koristim telefon. Toliko mi je drago što ćeš mi izaći u susret, dušo. U mojim godinama čovek ne zna koliko mu je još vremena ostalo sa prijateljima i dragim ljudima.” Pomilovala je Lejnu po ruci. “Ne moraš da me pratiš.” Polako je hodala dok nije izašla iz kuće i iz Lejninog vidokruga, a zatim je ubrzala korak. Na njenom licu stajao je odlučan osmeh; oči su joj se izazovno sjajile. Ima dvadeset četiri sata da sve reši, pomislila je. Više nego dovoljno vremena. Pozvaće Danijela da on obavi svoj deo posla. Danijel je posmatrao sa prozora kancelarije koja se nalazila u kuli i mrštio se. Gde li su toliko dugo, dođavola? Imao je samo nekoliko dana da reši stvar, ali ne može da počne dok glavni akteri ne dođu na pozornicu. Sve će biti kako treba, on u to nimalo nije sumnjao. Još i bolje, pošto stiže i njegov unuk Dankan u neplaniranu posetu. Bog ga blagoslovio, on će mu dobro doći kao čekić kojim treba da opameti Di Sija. Sudbina se osmehivala ovoj njegovoj zaveri. Što i ne bi, mislio je. Bila je to fina zavera, smišljena iz ljubavi. Ali nije hteo da sebi pripisuje zasluge. Sve je išlo kako treba, još samo on da odigra svoju ulogu mirno i tiho. Njegovu porodicu nerviraju najbezazlenije stvari.

~ 57 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Deda? Jesi li tu, gore?” Danijel je protrljao ruke i nasmejao se kad je drugi sin njegove ćerke ušao u njegovu kancelariju. Lep momak, pomislio je Danijel. Bio je visok i crn, nalik svom ocu, imao je duboke smeđe oči svoje bake i veselost i živost svoje majke. I, pomislio je ponosno, dedin dar za kockanje. Imao je planove za mlađanog Dankana, nego šta. Međutim, sve u svoje vreme. Dankan je uputio dedi jedan od svojih blistavih, šarmantnih osmeha kad je omirisao vazduh. “A ti kao, nemaš cigare?” Danijel se pravio nevešt. “Ne znam o čemu pričaš.” “Naravno da ne znaš.” Na mudar mekgregorovski način, Dankan se zavalio u fotelju nasuprot radnog stola svog dede, ispružio noge i izvadio cigaru iz džepa. Posmatrajući Danijela, približio ju je svom nosu i udahnuo njen miris. “Tako je,” Danijelovo lice obasjao je osmeh zadovoljstva. “To je pravi momak.” “Cigara je za mene.” Dankan je stavio cigaru među zube, a njegove vesele smeđe oči su zaiskrile. “Ali možemo da je podelimo ako mi kažeš šta si sad smislio, kog đavola.” “Ništa ja ne smišljam. Samo želim da dočekam svoju najstariju prijateljicu i njenu kumicu.” “Kumica.” Dankan je izvadio cigaru iz usta i uperio njom u Danijela. “Koja je, siguran sam, sama i stasala za udaju. Dobra loza, je li deda? Jaka krv?” “Pa šta i ako jeste?” “Ja nisam zainteresovan.” Sve bolje i bolje, pomislio je Danijel i stidljivo se osmehnuo. “Ona je fina devojka, Dankane. Lepa je kao slika. Imali biste divne bebice, što bi trebalo da te zanima. Momak tvojih godina...” “Izbriši to iz svog pokvarenog uma, Mekgregore.” Dankan je vratio cigaru u usta, zadovoljan što je tako brzo i lako pročitao svog dedu. “Dobro mi je ovako - i uživam viđajući se s lepim damama. Umem sebi da nađem ženu.” “Našao si ih previše, potonuće ti taj tvoj kockarski brod. Neće stići nikuda.” “Jesi li video najnovije finansijske izveštaje? Princeza Komanč je vrlo profitabilna dama. I ona je jedina zarobila moje srce.” “Da, to vidim. Znaš ti šta hoćeš, Dankane Blejde, samo ti još treba jedna žena pored tebe i bebice da te vuku za nogavice. Ova devojka koja dolazi i sama ima nos za biznis. Očekujem...” Zastao je kad je ugledao nešto napolju. “Ah”, rekao je i okrenuo se ka prozoru. “Evo, stigle su. Sad da ideš lepo da ih dočekaš”, Danijel je izdigao svoje guste obrve. “I pazi kako se ponašaš da posle ne bi imao posla sa mnom.” “Sići ću”, Dankan se lenjo protegao. “Samo ne očekuj ništa od mene.” Izvadio je cigaru iz usta, a zatim, osmehujući se, otkinuo njen vrh i sklonio je pre nego što je Danijel uspeo da je uzme. “Pametan momak”, pomislio je, osmehnuo se i dodao kad je njegov unuk već izašao: “Ti si upravo ono što mi treba da podstaknem tvog brata.” Zviždućući melodiju svadbenog marša, krenuo je niz stepenice da sačeka goste.

~ 58 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Nije moglo biti savršenije, mislio je Danijel nešto kasnije. Dankan je lagano sledio ulogu koju mu je namenio i šarmantno flertovao sa Lejnom, uspevao da je nasmeje. Bilo je lepo i to što su odmah našli nekakav zajednički jezik, kao da su rođaci odavno. Danijel je očekivao da u njegovoj porodici vladaju sreća i ljubav. “Dankane, izvedi devojku u vrt. Voliš cveće, je li, devojko? Da vidiš kako je naše lepo”, kazao je Danijel gledajući u Lejnu. “Najlepše je pred sam zalazak sunca.” “Tu je u pravu.” Dankan je ustao, popreko pogledavši Danijela pre nego što se osmehnuo Lejni. “Hoćeš da prošetamo?” “Prijalo bi mi, hvala.” Ana je sačekala da izađu, a zatim se nagnula Danijelu. “Skloni taj izraz zadovoljstva sa svog lica, Danijele. Ova deca ni najmanje nisu zainteresovana jedno za drugo na način na koji bi ti to želeo. I nimalo ne odgovaraju jedno drugom.” Jedva se suzdržavao da ne namigne Majri, kada je njegova stara prijateljica sagnula glavu da sakrije osmeh. “Lepo izgledaju zajedno.” “Naravno.” Razdražena, Ana je počela da maše rukama. “Oboje su privlačni mladi ljudi, ali je tvoj provodadžijski dar omanuo ovog puta. Ako nastaviš da ih guraš jedno ka drugom, Danijele, ja ću te u tome sprečiti.” Zapretila mu je prstom. “Oni nisu jedno za drugo. I slep može da vidi da devojka nije srećna.” “Bila bi srećna da nije tako tvrdoglava”, jedva razgovetno je kazao Danijel. “Za promenu, mogla bi malo da posluša srce - kao što je to uradio neko koga dobro znam pre više od šezdeset godina. Videćemo hoće li se smešiti kad za nekoliko dana bude odlazila odavde.” Posle tih šezdeset i nešto godina, Ana je znala kad treba da prestane da udara glavom o snažan zid Danijelove tvrdoglavosti. Okrenula se ka svojoj prijateljici. “Majra, ti sigurno vidiš da on ne odgovara Lejni.” “Ja samo želim da ona bude srećna, Ana. To dete samo čeka da joj neko otvori srce.” “Ali to neće biti Dankan”, rekla je Ana ozbiljno. “Sama si videla kako se ona i Di Si gledaju. Ako nije zaljubljena u njega, na dobrom je putu - vas dvoje ste ih upoznali pre nešto više od mesec dana. Znate li kakva se katastrofa može destiti sad ako Dankan počne da joj skida zvezde s neba kao što ume?” Ana se namrštila kad je Majra prasnula u smeh. Duboko je uzdahnula i skrenula pogled sa supruga na prijateljicu. “Šta ste to vas dvoje uradili?” “Samo smo postavili scenu, da slikovito objasnim”, kazao joj je Danijel. “Sutra Di Si stupa na nju.” “Di Si dolazi?” Ana se naslonila, ućutala i razmislila. “Fino.” “Fino?” Danijel se nasmejao. “Fino? To je sve što imaš da kažeš?” “Da. Jednom da se i ja složim sa tobom. Iako ne odobravam tvoju taktiku, Danijele. Ipak, o tome ćemo kasnije razgovarati.” Na usnama joj se pojavio osmeh. “Narednih nekoliko dana biće izuzetno zanimljivo.”

~ 59 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Deseto poglavlje Poslednje što je Di Si očekivao da ugleda kad je izašao iz svog automobila ispred tvrđave Mekgregorovih, izgrađene na litici iznad nemirnog mora, jeste njegov brat koji je opušteno zagrlio Lejnu oko ramena. Tuga, koja ga je celim putem mučila, strahovito i nemilosrdno je prerasla u bes. Lejni se kosa talasala na vetru, a obrazi su joj bili rumeni. Pretpostavio je da su se upravo vratili s litice i ta slika ga je izluđivala. Dok je stajao i posmatrao ih, Lejna se okrenula i zapanjeno ga pogledala, a boja koja joj je malopre rumenila obraze sasvim je nestala s njenog lica. “Hej!” Raspoložen, Dankan je mahnuo svom bratu, prišao mu, zagrlio ga i potapšao po leđima. “Nisam znao da dolaziš.” “Očigledno. Šta je ovo, dođavola?” Iz očiju su mu ka Lejni sevale plave varnice. “Ja... Ja sam došla sa tetka Majrom na nekoliko dana. Pojma nisam imala da ćeš ti biti ovde.” “Otišla si iz grada bez reči.” “Rekla sam da ću da otputujem na nekoliko dana.” “Pojma nisam imao kuda si otišla.” “Bila je to brza odluka.” Ispravila je ramena. “Moja odluka.” “Izgleda da se poznajete”, ubacio se Dankan. “Umukni. Ovo je između Lejne i mene.” “Nema ničeg između nas”, uzvratila je. “Izvini, Dankane.” Okrenula se i požurila uz stepenice. “Imaš minut?” pitao je Dankan brata od ujaka i stao ispred Di Sija pre nego što je uspeo da krene za Lejnom. Odmah mu je sve bilo jasno. Deda, taj prepredeni matori jarac, pomislio je s ljubavlju. Ništa, odigraće svoju ulogu. “Skloni mi se s puta.” Di Si ga je odgurnuo. “I dalje ruke od nje da te ne polomim.” Dankan je izvio obrvu, a osmeh mu je postao oštar. “Samo izvoli, Di Si. Neće nam biti prvi put. Ali hajde prvo da vidimo zašto ćemo se potući.” “Ona je moja.” Uperio je prstom u Dankanove grudi. “To je sve što treba da znaš,” Di Si je shvatio da je to bilo jedino što je i sam znao. Bila je njegova. I to je to. “Ozbiljno? Meni se čini da ona to nije znala. Čini mi se da ne zna ni deda, jer ju je izabrao za mene.” Kad je video kako su Di Sijevi zubi zaškripali, Dankan je shvatio da rizikuje da dobije udarac u vilicu. “Đavola ju je za tebe izabrao.” “On misli da smo jedno za drugo”, rekao je Dankan opušteno. “Možda je i u pravu. Ona je prelepa, pametna, prijatno je razgovarati sa njom. A tek kako se zavodljivo smeje.” Nije stigao ni da trepne kad ga je Di Si uhvatio za rever i podigao na prste. Dankan je pomislio kako bi bilo pametno ne zaboraviti da je njegov brat petnaestak kilograma teži od njega. “Jesi li je pipnuo?”

~ 60 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Obično ne pipam devojke koje poznajem manje od jednog dana. Međutim, ako hoćeš da obeležiš teritoriju, rođače, učini to što pre. Ako hoćeš da se baciš na nju, u redu, samo...” Ostatak rečenice zastao mu je u grlu. Zapitao se da li će zbog igranja uloge koju mu je dodelio deda na kraju završiti u bolnici. “Ja neću da se bacam na nju, kretenu, ja sam zaljubljen u nju!” “Pa, što ne kažeš?”, povikao je Dankan i, primetivši da se njegov brat sprema da ga udari, brzo se otrgao. “Upravo sam shvatio.” “Bilo bi ti pametnije da to kažeš njoj umesto da se zbog toga tučeš sa mnom..” Dankan je prešao rukom preko košulje da je namesti. “Ja sam samo nevini statista.” “Lakše mi je da se pobijem sa tobom.” Stavivši ruke u džepove, Di Si je ušao u kuću. Zatekao ih je u prostoriji koju je porodica nazivala sobom sa prestolom, zbog ogromne fotelje u kojoj je Danijel sedeo i predsedavao tokom porodičnih okupljanja. Izgleda da je ovo okupljanje bilo jedna vrlo pristojna, popodnevna čajanka. Čim je nervozno uleteo u sobu, baka je ustala i krenula da ga pozdravi, “Di Si! Kakvo divno iznenađenje. Baš mi je drago što te vidim.” “Rekao sam dedi da ću doći na nekoliko dana da slikam.” “Jesi”, zagrmeo je Danijel iz svoje fotelje. “Zaboravio sam da ti kažem, Ana. Sve ovo uzbuđenje. Hajde, uđi, uđi. Sad kad si došao, možda će ove žene da mi dozvole da dodam malo viskija u čaj. Gde ti je brat?” “Napolju. Lejna, želim da razgovaram sa tobom.” Uspela je da se sabere, mada teško. “Naravno”, rekla je i nastavila da pije čaj. “Nasamo”, zaškripao je kroz zube. “Sada nije prilika. Gospođo Mekgregor, ovi kolačići su izvrsni.” “Hvala ti. Oni su jedan od naših specijaliteta.” Ana je prekorno pogledala Danijela pre nego što je ponovo sela. “Di Si, to su tvoji omiljeni kolačići. Da ti dodam tanjirić?” “Ne, ne želim ništa. U stvari, nije tačno - želim. Nešto strahovito želim. Lejna, hoćeš li izaći sa mnom ili ću morati da te iznesem?” Pogledala ga je preko vrha svoje šolje s čajem. Taj izraz koji je Di Si tako voleo ponovo je bio u njenim očima. “Predlažem ti da sedneš i popiješ čaj. Kad završimo, ako budeš imao šta da mi kažeš, rado ću te saslušati.” “Hoćeš da sednem i popijem čaj? Da sednem i popijem čaj nakon toga što sam te zatekao kako se grliš sa mojim bratom?” Uvredeno je spustila šoljicu. “Ja se ne grlim ni sa kim.” “Primoran sam to da potvrdim”, rekao je Dankan veselo kad je ušao u sobu. “Mada sam se nadao. Kolačići?” Veselo je uzeo šolju i sipao sebi čaj. “Rekao sam ti da se ne mešaš u ovo da ti ne unakazim to lepo lice.” Zapanjena, Lejna je skočila dok je Ana smireno sipala još čaja u svoju šolju. “Kako se usuđuješ da praviš scenu, pretiš Dankanu, mene ponižavaš i uznemiravaš svoju porodicu na ovaj način?”

~ 61 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Kaži mu, devojko”, povikao je Danijel, lupivši pesnicom o rukonaslon svoje fotelje. “Ne bih pravio scenu, pretio, sramotio, niti uznemiravao ikoga da si izašla kao što sam te zamolio. Ovo se prvenstveno dešava zbog tvoje tvrde glave.” “Sad me još i vređaš.” Opasno zatreptavši, Lejna je ustala. “Ne bih došla ovamo da sam znala da ćeš ti doći. Pošto je ovo tvoja porodična kuća, ja sam ta koja će da ode.” “Nećeš ti nikuda dok ovo ne rešimo.” “Slažem se. Izvinite”, rekla je otmeno i krenula ka vratima. “Izlazi”, zaškripao je Di Si i ščepao ju je za ruku. “Sklanjaj ruke s mene, znam gde su vrata.” Namrštila se i sama otvorila vrata. “Mislila sam da sam ponižena najviše što neko može biti ponižen. Sad vidim da sam pogrešila. Prevazišao si samog sebe.” Nastavila je da hoda i izašla u dvorište, nesvesna da ih sa prozora posmatraju četiri para skrivenih očiju. “Ti si ponižena? Ti? Šta misliš kako sam se ja osećao kad sam došao kod bake i dede i zatekao tebe kako se grliš sa mojim bratom?” Usprotivila mu se. “Pre svega, nisam se grlila ni sa kim. Pošla sam u bezazlenu šetnju sa jednim vrlo prijatnim momkom. I tebe se ne tiče šta ja radim ni sa kim radim.” “Razmisli ponovo, mala”, rekao je tiše. “Razmislila sam, rekla sam ti da to nameravam. I rešila sam da šta god to bilo među nama mora da prestane.” “Kad na vrbi rodi grožđe.” Uhvatio ju je rukom za kosu na potiljku, izdigao joj glavu i krenuo da iskaljuje sav bes na njenim usnama. “Ovo ne bi trebalo da gledamo”, prošaputala je Ana, mada se izvila da bi bolje videla. “Ali pogledaj ih samo, Ana.” Osetivši suzu u uglu oka, Danijel je prebacio ruku preko njenih ramena. “Nije moglo biti bolje.” “Upecan je”, kazao je Dankan i uzeo još jedan kolačić. “Šteta.” “I na tebe će doći red, mladiću”, upozorio ga je Danijel. “Neće, ako se ja pitam. Neverovatno samouveren, Dankan je u slast pojeo kolačić dok je posmatrao svog brata kako se hvata u mrežu. Poljubac se odužio, a strast je prerasla u toplinu. Tolinu koja ju je potpuno razoružala. “Nemoj.” Iako je to kazala, Lejna ga je nežno milovala po licu, “Nemoj to da radiš, to nije rešenje.” “Jeste, tako kaže moje srce, Lejna.” Prislonio je obraz uz njen. “Zar ne vidiš da si mi uzela srce?” Pošto je to što joj je rekao zaista videla u njegovim očima, njeno srce je zadrhtalo. “Ne mogu ja ovo. Ne umem. To sve menja. Pusti me, Di Si.” “Mislio sam da mogu da te pustim. Želeo bih da sam sposoban za to.” Pustio ju je da bi mogli da gledaju jedno u drugo. Vetar se poigravao s njegovom kosom. “Misliš da si ti jedina koja ima planove, koja zna šta želi i kako to da dobije? Ni ja nisam ovo želeo. Nisam želeo tebe. A sada me ne zanima niko i ništa sem tebe.”

~ 62 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “To ne može da uspe. Bilo je fino kad smo samo želeli jedno drugo. To je bilo jednostavno.” “Ne postoji ništa jednostavnije od moje želje za tobom. Ako i ti to osećaš, zašto plačeš?” Pružio je svoju krupnu, grubu šaku da izbriše suzu koja joj je skliznula niz obraz. “I ja sam uzeo tvoje srce. Neću ga povrediti.” “Ti to možeš da kažeš, možeš i da veruješ u to zbog porodice u kojoj si odrastao. Oni su tako divni, puni ljubavi. Moji su prazni. Kod nas se sve svodi na ime i način života.” “Ti nisi kao tvoji roditelji.” “Nisam, ali...” “Ni ti ni ja nismo više ono što smo bili pre nego što smo se upoznali, zar ne?” Prekrstila je ruke na grudima, šakama stisnuvši podlaktice. “Ne, nismo.” “Već smo počeli da pravimo kompromise, da gradimo nešto zajedno. Već smo pustili jedno drugo, Lejna. To nismo odmah primetili jer je bilo sasvim prirodno. Volim te.” Nežno joj je obuhvatio lice rukama. “To vidiš i sama kad me pogledaš.” “Da. Ovo je predivrio i zastrašujuće. I ja tebe želim, mnogo. Ali ako ne budemo uspeli, ako ja ne budem uspela?” “A ako odeš i nikad ne pokušaš?” “Vratiću se tamo gde sam smatrala da treba da budem.” Duboko je uzdahnula, a zatim lagano izdahnula vazduh. “I biću strahovito nesrećna. Ne želim da te ostavim, da ostavim nas.” Srce mu je radosno poskočilo, a usne se razvukle u osmeh. “Onda prošetaj sa mnom,” Uhvatio ju je za ruku, isprepletavši prste oko njenih. “Nećemo uvek želeti da idemo u istom pravcu, niti istim korakom, ali možemo da završimo tamo gde želimo da budemo.” Pogledala je u njihove šake. Tako se razlikuju, pomislila je. Njene su uske, njegove široke; njene krhke, njegove snažne. Ali odlično su pristajale jedne drugima. “Nikad nisam bila zaljubljena.” Podigla je pogled i pogledala ga pravo u oči. “Uvek sam mogla da se okrenem i odem. Nisam se predavala, jer nisam dozvolila sebi da se prepustim. Međutim, sa tobom to nisam mogla. To me je toliko ljutilo i uznemiravalo da nisam mogla da se saberem i kažem da je dosta. Jer mi nije bilo dosta.” Stisla ga je za ruku. “Želim da idemo još dalje, mnogo dalje.” Prineo je njihove spojene šake svojim usnama, “Niko mi pre tebe nije toliko značio. Udaj se za mene. Hajdemo kroz život zajedno.” “Mislim da smo već krenuli.” Slobodnom rukom pomilovala ga je po obrazu. “Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je upravo ovo ono što sam želela.” “Shvatam to kao pristanak.” Osmeh joj je ozario lice. “Rekla bih da si u pravu.” Nasmejala se, a on ju je obgrlio oko struka i zavrteo. “Hajde da kažemo porodici.” Di Si ju je ponovo poljubio, dugim i strasnim poljupcem, a zatim ponovo zavrteo. “Pokazaću Danijelu Mekgregoru da ne može baš svako unuče da natera da se venča sa onim koga mu je on izabrao. Barem ne kad sam ja u pitanju”, rekao je Di Si. “Ha!” I ponovo ju je poljubio. Danijel je kraj prozora brisao suzu sa obraza.

~ 63 ~

Knjigoteka


ZvonÄ?ica & neky

~ 64 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Godišnja doba se mnogo brže smenjuju kad čovek zađe u određene godine. Proleće toliko brzo prelazi u leto da ne stigneš da vidiš kad lale procvetaju. Bez porodice, bez ljubavi i utočišta koje nudi, ta prolaznost vremena ogledala bi se u usamljenosti. A ja sam čovek koji nikad nije usamljen. Svakodnevno osećam zahvalnost prema toj činjenici. Osećam zahvalnost i što sam oženjen divnom ženom koja je sva ta godišnja doba dočekala i ispratila sa mnom, što smo podigli decu i bebice koje su nam naša deca podarila. I shvatio sam - najbolje, rekao bih - da kad je čovek toliko blagosloven, mora da brine o svemu što mu je podareno. Još juče sam stajao u crkvi u kojoj se oženio moj najstariji sin i posmatrao njegovog sina kako dočekuje svoju mladu. Godišnja doba prolaze, a sa njima, podjednako brzo, čini mi se, i generacije se smenjuju. Znam šta je moj momak osećao dok je gledao svog momka kako pravi veliki korak u životu. Ponos, gorkoslatki osećaj gubitka, nadu u budućnost. Mogao sam da kažem svom Alanu da o Di Sijevoj i Lejninoj budućnosti ne mora da brine. Pa, ja sam ih odabrao jedno drugom, zar ne? Ipak, to je priča samo za odabrane uši. Moj unuk samouvereno veruje da je sve sam uradio. Pretpostavljam da će se zbog toga truditi i da bude bolji suprug. Lep su par, najlepše su mi one slike na kojima pri svetlosti sveće razmenjuju burme, na kojima Di Si izuzetno liči na svog dedu od pre šezdesetak godina, a Lejna je elegantna sa velom Mekgregorovih preko svoje zlatne kose. Podarite mi predivne bebice - u stvari, baki, naravno. Ona već priča o tome. Žena je strahovito nestrpljiva. Sad kad smo ih ispratili na medeni mesec, pustićemo ih da sami, zajedničkim snagama, grade svoj život. Danas sam šetao po litici sa mojom Anom. Pod nama se talasalo uzburkano more, nemirnije nego ikad, a iznad nas je bilo čisto i letnje nebo - plavo. Osećao sam vetar na svom licu i Aninu ruku u svojoj. Mnogo puta smo tako zajedno šetali. Sa litice sam mogao da posmatram kuću koju sam sagradio. Neki je nazivaju tvrđavom ili zamkom. Ona je i jedno i drugo. Jako je to mesto, napravljeno od prirodnog kamena, s kulama koje se ponosno uzdižu i grbom mog klana na ulaznim vratima. Čovek ne sme da zaboravi svoje korene. Mada, pre svega, to je dom. Mesto na kome smo Ana i ja borili svoje bitke, vodili ljubav - i stvarali decu. Mesto na kome smo ih podigli i posmatrali kako rastu. To je dom u kome još uvek živimo iako naša deca već imaju svoju decu i deca naše dece svoju decu. Zahvaljujući meni, naravno. Srećan sam što sam svoje najbliže izveo na pravi put, da stvore dom i porodicu. Šta god da čovek ili žena postigne u svom životu, porodica je osnova, ono najvažnije od svega ostalog. Gde li su ostali moji praunuci, voleo bih da znam? Nije da nisam postigao izvestan napredak i na tom polju, ali čovek ne može večno da živi. Čak ni Mekgregor. Prisustvovao sam venčanju petoro dece moje dece. I stigle su bebice za kojima ja - u stvari, Ana - silno žudi, a neke su na putu. Doneli su nam veliku radost - samo još kad bi nas češće posećivali.

~ 65 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Ipak, deca sada imaju svoje živote. To sam i želeo. Na svoj način. Sada se spremam da skućim malog Dankana - mlađeg sina moje predivne Serene i našeg zgodnog Džastina. Dečko misli da uživa u životu i da je to ono što želi. Plovi Misisipijem u svom brodu za kockanje, slobodan poput ptice na grani. Pametan je momak moj Dankan Blejd, i šarmantan je. Čvrstom rukom upravlja Princezom Komanč, a iza tog zavodljivog osmeha krije se dobar osećaj za posao. Ali momak vidi pred sobom samo lepo lice, tako mu boga. Ipak, ima u sebi mekgregorovske krvi. Za njega nije povučena, stidljiva devojka. Treba mu jaka žena, neka koja ima petlju. Baš imam jednu takvu. Treba samo da ih uputim jedno na drugo, baš kao što sam i njegove roditelje davno spojio. Raznežim se kad se setim toga. Kao da se krug zatvara sad kad sinu svoje ćerke pružam istu priliku. Videćemo kako će je prihvatiti. Ako nije mnogo brz, mogli bismo Ana i ja nekoliko dana da uživamo na tom brodu na reci. Pa, i ja sam kockar.

~ 66 ~

Knjigoteka


ZvonÄ?ica & neky

~ 67 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Jedanaesto poglavlje Dankan Blejd je bio kockar. Nije važno koja je igra bila u pitanju, sve dok je nagrada bila dovoljno visoka. I bio je čovek koji je voleo da pobeđuje. Kockanje mu je bilo u krvi, s obe strane - od Skota Mekgregora i Komanča Blejda. Ništa mu bolje nije pristajalo nego da upravlja Princezom Komanč. To je samo po sebi bilo kockanje. Njegovi roditelji su imali kockarnice u okviru svojih rezidencijalnih hotela. Atlantik Siti, Vegas, Rino. Rečni brod je bio Dankanov san; onaj koji je želeo, isplanirao i ostvario. Znao je da mu porodica veruje i da može da mu poveri posao. Nije nameravao da ih razočara. Ruku gurnutih u džepove stajao je na pristaništu u Sent Luisu i posmatrao svoju pravu ljubav. Princeza je bila prava lepotica, pomislio je, s dugim, elegantnim linijama, širokim palubama i modernim ogradama. Konstruisana je tako da podseća na stare tradicionalne brodove koji su plovili po reci vozeći putnike, robu - i kockare. Boja joj je bila sveža i zaslepljujuće bela, a ukrasi jarko crveni. Iza tog šarma skrivala se snaga. A za njom je sledio luksuz. Dankan je želeo da se njegovi putnici osećaju opušteno i srećno: da hrane bude u izobilju i da bude vrhunskog kvaliteta a zabava da bude prvoklasna. Kabine su bile udobne i raskošne. Iz svake od triju trpezarija pružao se prelep pogled na reku. A kazino... Pa, kazino je, na kraju krajeva, bio srce Princeze. Putnici su plaćali vožnju - i šansu da osvoje dobitak. Princeza je plovila od Sent Luisa do Nju Orleansa. Zaustavljala se u Memfisu i Načezu. Onima koji se voze cele dve nedelje od severa ka jugu i nazad nikada nije dosadno. Osvojili nešto ili ne, Dankan je znao da su dobili ono za šta su platili. Sada je kretao na još jednu plovidbu. Oko njega su radnici unosili prtljag i zalihe po sparnoj, julskoj vrelini. On je morao da obavi papirologiju, da proveri detalje, ali želeo je da predahne na trenutak posmatrajući užurbanost pre kretanja. Na brodu su članovi posade prali palube, osvežavali farbu, polirali mesing i prali prozore. Do popodneva Princeza će zablistati punim sjajem i očaraće putnike koji se brodskim stepenicama budu popeli na nju. Sve je bilo na svom mestu. Skoro sve. Ispod stakala naočara za sunce, koja su bila boje ćilibara, njegove duboke smeđe oči se namrštiše. Nova zvezda s kojom je potpisao ugovor još uvek se nije pojavila. Već je kasnila skoro dvadeset četiri sata. Ukoliko se ne pojavi u naredna četiri sata, spremiće se da isplove bez nje. Iznerviran što mu je pokvaren trenutak uživanja, Dankan je izvadio telefon iz džepa i ponovo pozvao agenta Ket Farel. Šetao je po pristaništu svojim dugim i snažnim koracima dok je čekao da se veza uspostavi. Izgledom je odavao svoje pretke ~ bio je visok, crn, tamnozlatne puti, dubokih

~ 68 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky tamnosmeđih očiju, uokvirenih gustim, dugim trepavicama i ravnom kosom kao tipičan Komanč. Lice mu je bilo usko, sa naglašenim jagodičnim kostima, a nos dug i prav. Usne su mu bile čvrste i pune i često su se osmehivale. Međutim, sada nisu. “Cicero? Blejd. Gde mi je zvezda, dođavola?” Kroz slušalicu je dopirala bruklinska gužva kad mu je Cicero odgovorio. “Još nije stigla? Mala je odgovorna, veruj mi. Sigurno se desilo nešto nepredviđeno, to je sve. Stići će i oboriće te s nogu, kad ti kažem.” “Druže, tvrdio si mi da će juče u podne biti ovde. Večeras ima prvi nastup. Zar nisi u kontaktu sa svojim klijentima?” “Jesam, jesam, nego Ket... Ona radi na neki svoj način. Ali isplatiće ti se svaka para koju joj platiš. I više. Sad je u usponu. Da vidiš samo za godinu dana...” “Ne zanima me šta će biti za godinu dana, Cicero. Meni treba sada. A ovde trenutno nema tvoje klijentkinje.” “Doći će. Doći će. Znaš, mnogo se dopala tvom bratu. Bila je izvrsna u Vegasu.” “Moj brat je mnogo tolerantniji od mene. Imaš sat vremena da je pošalješ ovamo, a onda ću da te sredim na sudu zbog kršenja ugovora. Umem da budem bezobrazan kad se naljutim.” Dankan je prekinuo vezu, vratio telefon u džep i krenuo duž pristaništa ka svom brodu. Njegov brat Mek mu je preporučio Ket Faret, pomislio je Dankan. A on je slepo verovao bratovljevom sudu. Da nije tako, oglušio bi se o preporuke svog dede i bez audicije je ne bi primio da radi. Dobro je izgledala, prokleto dobro, pomislio je setivši se fotografije na kojoj ju je video. Bila je doterana i privlačna - demo-kaseta koju mu je Cicero poslao samo je potvrdila da ima i glas. Ali to mu ništa ne znači ukoliko se prokleta žena ne pojavi. Pažnju mu je privukla tinejdžerka koja je krenula da se penje na mostić da bi došla na brod. Iscepane farmerke, ranac preko jednog ramena, ishabane teniske patike. Kačket sa zebrastim dezenom stajao joj je na glavi, a naočare za sunce s okruglim staklima navrh nosa. Uzdahnuo je. Šteta, pomislio je, kako deca više nemaju osećaj za modu. Ubrzao je korak da bi je prestigao pre nego što se popne na brod. “Izvini, dušo, ne možeš gore. Putnici se ukrcavaju tek posle tri. Sem toga, ne možeš da udes bez roditelja.” Zastala je, uspravila se, izbočila kuk i kažiprstom pomerila naočare. Osetio je nešto nalik brzom udarcu kada je video oči koje su se skrivale iza njih. Bile su izrazito zelene sa žutim krugom na dužici. Za koju godinu, pomislio je Dankan, te oči će terati muškarce da padaju na kolena. Na njegovo zadovoljstvo, odmeravale su ga od stopala do ramena dok se nisu zaustavile na njegovim očima toliko arogantno da Dankan nije mogao da ne oseti divljenje. “A ko si ti?” Trebalo bi da je zabranjeno da ženska bića imaju takav glas pre dvadeset prve godine, zaključio je Dankan. To škripanje trebalo bi da pripada nekoj drugoj, starijoj i iskusnijoj

~ 69 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky ženi. “Ja sam Blejd, ovo je moj brod”, rekao je i pokazao glavom u pravcu broda. “Dobrodošla si kad postaneš punoletna, dušo.” Usne joj se izviše u osmeh podjednako arogantan kao pogled iz njenih očiju. “Treba li da ti pokažem ličnu kartu, Blejde? Tu mi je negde u rancu.” Skinula je ranac sa ramena. “Mada, bolje da ne gubimo vreme, već kasnimo. Ja sam tvoja zvezda, dragi.” Pružila mu je ruku, a njegove oči se skupiše. “Ket Farel. I prošlog meseca sam napunila dvadeset i pet godina.” Sad ju je prepoznao. Trebalo je samo malo da upotrebi maštu. Oči su ga izdale. Ipak, na slici je imala debeo sloj šminke preko lica i dugu crvenu kosu, koja joj se spuštala niz ramena kao vodopad. Sad je nije bilo i pitao se kako joj je uspelo da je skupi ispod tako ružnog kačketa. “Kasniš.” “Imala sam posla.” Osmehnula se. “Nije trebalo da dozvolim da me Cicero nagovori na nastup u Bejkersfildu. Zakasnila sam na avion, pa sam morala da promenim plan. Gnjavaža. Nego, tamo me čeka taksi pun prtljaga. Hoćeš li da se pobrineš za to umesto mene? Moram da pogledam scenu.” “Sačekaj.” Snažno ju je uhvatio za ruku pre nego što je stigla da se okrene. “Stani.” imao je zadovoljstvo da primeti neprijatnost u tim prelepim očima pre nego što se obratio jednom od članova posade i rekao mu da donese Ketin prtljag na brod. “Pogledaćemo scenu”, rekao joj je, pa ju je uhvatio za ruku i poveo na brod. “A zatim ćemo imati kratak kurs korišćenja spravice koja se zove telefon.” “Niko me nije upozorio da si tako duhovit”, rekla je hladno. Međutim, pošto je očajnički želela posao, uzdržala se od daljih sarkastičnih primedbi. “Izvini. Ponekad naideš na poteškoće i nepredviđene okolnosti tokom putovanja. Ja sam ih imala. Stigla sam najbrže što sam mogla.” Prokleti Cicero, pomislila je, nije joj ostavio više vremena da stigne od Kalifornije do Misurija. Kad je propustila avion, znala je da će morati navrat-nanos da juri preko cele zemlje. Prethodna dvadeset četiri sata je spavala u etapama i nije stigla pošteno da jede, nego je bacala u usta šta joj se našlo pod rukom. A sad joj ovaj gospodin popuje što je malo zakasnila. Ipak, on je bio Blejd i Mekgregor. Ta dva prezimena toliko su moćna da njenoj karijeri daju zamah i polet, a pitanje je da li bi ih u životu dobila bez njega. Ovo je dobra 'tezga'. Primetila je da su palube bile besprekorno čiste, a šipke i ručke podsećale su je na francuske balkone koje je viđala na slikama i u filmovima. Stakla su se sijala. Očigledno je Dankan Blejd odlično upravljao ovim urednim i čistim brodom. Otvorio je jedna dvokrilna vrata ofarbana jarkocrvenom bojom i rukom joj pokazao da uđe unutra. Ket je ušla ispred njega, stavila ruke na kukove i osvrnula se po prostoriji. Poput spoljašnjosti, i unutrašnjost broda odisala je šarmom i tradicijom. Okrugli stolovi bili su dovoljno blizu, a opet dovoljno daleko da bi se izbeglo neprijatno udaranje laktovima. Prostor za publiku bio je osvetljen visećim lusterima, a tepih je takođe bio jarkocrven.

~ 70 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Bar u najudaljenijem ćošku bio je blago zakrivljen. Stilski, pomislila je Ket. Na stolovima su se presijavali mesingani detalji, a ogledalo iza bara je reflektovalo svetlost koja se u njemu ogledala. Zaputila se ka bini, složivši se s izborom lakiranog parketa kao podne obloge, primetivši sa zadovoljstvom svoj plakat koji je visio na stalku pored prelepog klavira marke Steinway. Kada je stala na centar bine, okrenula se, zažmurila i udahnula. I otpevala prva dva stiha “Stormy weather”. Dankan je morao da pripazi da mu ne padne donja vilica. Imala je glas koji je pogađao pravo u srce i koji je bez muzike uspevao da ispuni prostoriju, “Dobra vam je akustika”, kazala mu je. I sam je morao duboko da udahne. “Ni tvoje glasne žice nisu loše.” Osmehnula se. Odlično je znala svoje kvalitete. Glas je bio sve što je ikada imala i nameravala je da uz pomoć njega stigne pravo do vrha. “Hvala, dragi. Na tome imam sudbini da zahvalim. Moram da napravim kratku tonsku probu. Pokaži mi gde su mi garderoba i kabina i donesi mi sendvič, a ja ću da se bacim na posao.” “Imaš nastup za...” pogledao je na sat, “osam sati.” “Nikad nisam zakasnila.” Skinula je naočare i zakačila ih za kragnu majice. “Ja radim svoj posao, Blejde.” Nameravao je da bude siguran u to. “Garderoba je iza bine, između glavnog ulaza i kazina.” “Pametno”, rekla je dok joj je prilazio. “Dovedeš ljude ovde da ih napiješ, a kad izađu, ulete pravo u kazino. Naivčine.” Podigao je obrvu. “Pretpostavljam da ti ne piješ, niti se kockaš.” “Ne. Piće te zaglupi, a kockanje - kad kuća drži sve konce u svojim rukama - znači gubitak. A ja ne volim da gubim.” “Ne volim ni ja.” Otvorio joj je još jedna dvokrilna vrata i skrenuo levo niz kratak hodnik. “Ovo je tvoje.” Moje, pomislila je. Prošlo je malo više od godinu dana otkako je imala svoju prvu garderobu. I dalje ju je to potajno uzbuđivalo. Nije više morala s plesačicama da deli prostor za presvlačenje. Nije više morala da se bori za mesto ispred ogledala, niti da među gomilom kostima traži svoj. Moje, ponovila je, posmatrajući mali, uredan i organizovan prostor. Osvetljeno ogledalo, dug pult, tapacirana stolica, pregršt odeće. I, neka Bog blagoslovi Ameriku, predivna sofa. “Pomalo je skučena”, rekla je, slegavši ramenima, jer je želela da pleše. “Ali snaći ću se. Dobro bi mi došla mala pomoć da sredim svoju garderobu.” “Dobićeš je, ali prvo da ti pokažem gde si došla.” Nevoljno je ustala. Želela je da ostane na toj sofi, da zaključa vrata i ostane da se smeje neko vreme. Umesto toga, krenula je za njim kroz kazino pored stolova od zelene čoje, njegovih šarenih ruleta i sjajnih slot-mašina.

~ 71 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Ovo, zamišljala je Ket, ovo je bila njegova pozornica. Koliko god da je neformalno bio obučen - shvatila je da su za njega elegantne pantalone i bela košulja neformalna garderoba - bio je savršen primer tradicionalnog kockara s rečnog broda. Pretpostavljala je da ne šeta često držeći ruke u džepovima. “Dva nastupa za veče”, rekao joj je Dankan kad su izašli na palubu, gde su ih dočekali topli zraci sunca. “Dan ti je slobodan, mada mi savetujemo osoblju da se druži sa putnicima. Ješćeš u potpalublju sa posadom. Doručak je od šest do osam, ručak od jedanaest do jedan, a večera od pet do sedam. Obećavam ti da nećeš biti gladna.” “To je lepo znati, imam ogroman apetit.” Pogledao ju je. Bila je mršava, mada su se na njenim fotografijama videle vrlo privlačne obline, Dankan je bio odličan poznavalac ženskog rublja i znao je kako ono može da oblikuje figuru. “Možeš da koristiš teretanu, takođe u potpalublju. Piće plaćaš sama, ali pošto ne piješ to je ovde pravilo - ne moram da ti kažem da ćeš imati samo jednu opomenu ako se napiješ na brodu. Naredni put letiš.” Krenuo je niz stepenice koje su vodile dole i skrenuo u još jedan hodnik. “Ovde su kabine za putnike. Imamo kapacitete za sto dvadeset punih rezervacija i još sto pedeset dnevnih ulaznica kad smo u luci.” Zastao je pored jednih vrata i otvorio ih. “Kabina prve klase”, objasnio joj je i pustio je da uđe unutra. “Vidi, vidi.” Bila je prostranija nego što je zamišljala, s ogromnim krevetom i dosta prostora sa garniturom za sedenje. Nameštaj je izgledao starinski - pretpostavljala je da je bio prilično skup. Cveće je bilo sveže, a iza francuskog balkona pružao se pogled na reku. “Sigurno košta k'o đavo.” “Dobiješ ono za šta platiš. Ljudi ovamo dolaze da se opuste, da se zabave, a mi im to pružamo.” “Ne sumnjam.” Jednog dana, pomislila je, jednog lepog dana i ona će odsesti u sobi sličnoj ovoj. A onda će se raširiti po krevetu kao od majke rođena i smejaće se dok joj stomačni mišići ne popucaju. Zaboraviće jeftine motele, neuredne sobe i smrdljive hotele. “Pa, dragi, pošto pretpostavljam da zaposleni ne dobijaju ovako luksuzne jazbine, gde je moja?” “Jedan nivo niže.” Odmakao se u stranu, ali kad je izlazila, ramena su im se dotakla. Čak je i mirisao bogato, pomislila je, blago se unervozivši. Pretpostavljala je da je sama mirisala onako kako se osećala. Kao umoran pas. Ako uskoro ne dobije taj sendvič, onesvestiće se i poniziti. I ranije je bivala gladna, pomislila je dok je pratila Dankana niz još jedne stepenice. Misli o nečemu drugom, kazala je sebi. O bilo čemu. Recimo o tome kako Blejd ima zgodnu zadnjicu. Prvoklasnu, bez sumnje. Njen prigušen smeh naterao ga je da se okrene. “Šta je bilo?” “Ništa. Samo uživam u pogledu pošto idem iza tebe.”

~ 72 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Izdigao je obrve - bila je to veština kojoj se oduvek divila. A zatim je poput munje zablistao njegov osmeh. Vau, pomislila je Ket, tajno oružje. Vrlo delotvorno. “Sledeći put menjamo mesta”, rekao je opušteno i otvorio vrata. “Ovo je tvoja kabina.” Bila je skoro dvostruko manja od kabine koju je malopre videla, a mali prozori su puštali manje svetlosti unutra. Ipak je bila oduševljena prostranim krevetom i savršeno čistim podom. Njen prtljag je već bio unet i ispunjavao je veliki deo prostorije, “Lepa je.” I više nego lepa, pomislila je. Mirisala je čisto. U susednim sobama neće biti pijanaca koji viču jedni na druge, neće morati da stavlja stolicu na vrata i moći će da spava s oba sklopljena oka. Bacila je pogled na malo kupatilo, shvativši da je sve u njemu dovoljno veliko. Sve je bilo čisto i uredno. Narednih šest nedelja, pomislila je, sve ovo će biti njeno. “Fino ću se smestiti Nego, gde je taj sendvič?” “Reći ću da ti pošalju nešto ovde.” Već je sat vremena kasnio za rasporedom. “Odmori se jedan sat i raspakuj stvari. Organizovaću ti tonsku probu. Glavna sala je zatvorena do četiri, toliko vremena mogu da ti dam, pa zato nemoj da kasniš.” “Neću, dragi.” Prišla je otvorenim vratima, poručivši mu da treba da ode. “I treba mi flaširana voda, ne gazirana, ne sa ukusom, već sasvim obična mineralna.” Ponovo je izdigao obrvu. “Još nešto?” “Pa...” Polako je izvijala usne u osmeh dok je prstom klizila po njegovoj košulji. “Vreme će pokazati. Hvala ti što si mi pokazao brod.” Ako hoće da se igra, pomislio je, naišla je na pravog igrača. Prstom joj je podigao bradu i sagnuo glavu tek toliko da primeti kako joj je pogled postao oštriji. “Dušo, ti još ništa nisi videla.” Izašao je sa osmehom na licu.

~ 73 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvanaesto poglavlje Najviše je voleo noć. I njeno spuštanje. Julski dani bili su dugi, sparni, a sunčevi zraci su grejali tamnu vodu Misisipija. Stoga su i noći bile tople, sa izazovnim vetrićem koji je pirkao. On je pozivao na akciju. Putnici su se ukrcali, a atmosfera je ukazivala da ih očekuje fantastičan provod, zadovoljstvo, uživanje u periodu opuštanja koji će provesti u avanturama kada ovaj prelepi brod zaplovi rekom. Dočekivao je goste, proučavao lica. Bilo je tu svakojakog sveta - od parova na medenom mesecu do okorelih kockara, koji su dolazili sa nadom da će biti srećne ruke. Kako je sumrak počeo da se spušta, Dankan je osetio to prijatno uzbuđenje početka. Veliki deo svog života proveo je po hotelima, stacionarima u gradovima i odmaralištima. Bio je odgovoran, vodio je porodični posao, otkrivši da uživa u njemu. Takođe je otkrio i da voli slobodu kretanja, promene i neizvesnost. Njegova majka se često smejala i govorila da je rođen vek kasnije nego što je trebalo i da je stvoren da plovi rekom. I zaplovio je Princezom Komanč, ponovo ka jugu, lenjo se krećući vodom i ostavljajući ograničenja za sobom. I sam je mogao da upravlja tim ogromnim brodom - i to je naučio. Nije bio čovek koji je bilo šta prepuštao u ruke nekog drugog i uvek je znao da 'uskoći' ukoliko bude potrebno. Sam je birao svog kapetana i posadu. Sada je uživao i bio je zadovoljan onim što radi. A dobro je obavljao svoj posao. Prošao je kroz kazino i namignuo menadžeru. Glorija Bene je imala oštro oko, praktičan um i sanjalački, južnjački naglasak koji je odlično skrivao njenu neumoljivu efikasnost. I odlično joj je stajala uzana uniforma. Dankan ju je ukrao sa Savane, dao joj veću platu i razmišljao o tome da ostvari... prisniji kontakt sa njom. Međutim, oboje su shvatili da su razvili više rođački nego ljubavnički odnos. “Fina je gužva večeras”, prokomentarisala je Glorija. “Naročito oko slot-mašina.” “Putnici na krstarenju najviše vole da ubacuju žetone u mašine - za početak. Imamo dva para na medenom mesecu. Primetićeš ih. Ako dođu, daj im šampanjac na račun kuće.” “Dogovoreno.” “Ja idem da proverim nov talenat koji nam je stigao kao pojačanje, ali tu sam ako ti budem potreban.” Prošetao je po kazinu, uživajući u zvucima koje su pravile slot-mašine, kao i mešanje karata i bacanje kockica. Sve je obišao, a zatim je krenuo ka glavnoj sali. Zaustavio se, pogledao na sat, a zatim se namrštio pred vratima Ketine garderobe. Od nje nije bilo ni traga ni glasa otkako ju je ostavio u njenoj kabini, pre nekoliko sati. Nije mu ulivala nadu da će biti spremna na vreme.

~ 74 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Pokucao je na vrata. “Pet minuta, gospođice Farel.” “Spremna sam. Hoćeš li mi pomoći?” Dankan je gurnuo otvorena vrata i shvatio kako izgleda biti pogođen u slabine sa dva puščana rafala. Stajala je nasred prostorije u nečemu što bi neko dobrodušan nazvao haljinom. Bila je iste boje kao njene živahne zelene oči. Po golim ramenima padala joj je gusta tamnocrvena kosa. Izlizane, široke farmerke nisu ga upozorile na te glatke noge koje se pružaju skoro do ušiju. Kratka uska suknjica i visoke štikle savršeno su ih naglašavale. “Pa”, prošaputao je, “lepo si se doterala.” Ket je prestala da se muči sa rajsferšlusom i okrenula se, pruživši mu prijatan pogled na svoja gola leđa. “Uneo si mi kofere, dragi, a sad mi pomozi da zakopčam ovaj prokleti korset.” “Da vidim šta mogu da učinim.” Prišao joj je. Sa tim vešto naglašenim očima i punim, našminkanim usnama više nimalo nije ličila na tinejdžerku. Egzotično se osmehivala, zapanjujuće seksipilno. Šta muškarac može drugo, pomislio je Dankan, osim da uživa u tom prizoru? “Ponekad moraš da ideš dole...” kazao je dok su mu prsti dodirivali njena leđa, “da bi mogla da kreneš gore.” Nije zadrhtala, iznenadivši se da se jedva uzdržala da ne zadrhti. Podsetila je sebe da zna kako da se ponaša prema takvom tipu muškarca, okrenula se i uputila mu osmeh od kog je mogao da se onesvesti. “Bila sam dole, gore mi se više sviđa.” “Možda nisi dole bila na pravom mestu.” Nije mogao da se obuzda, da ne pređe prstom po liniji njene kičme. “Lepa leđa, Farelova.” “Hvala.” Da, htela je da zadrhti. Dođavola. “Lepo lice, Blejde. Hoćeš li me sad pustiti da se sredim, da ne zakasnim na nastup? Šef poludi ako kasnim.” “Opravdaću te kod njega.” Iznenadio se kad je shvatio koliko želi da joj svuče taj korset i suknju, da otkrije kakva se još čuda kriju ispod šljampave, ulične odeće u kojoj je doputovala. Bio je vrlo blizu tome, pa nije primetio samouveren izraz u njenim očima. Da ga ego nije u tome sprečavao, zadovoljio bi svoju radoznalost. Nije spuštala pogled, dok ju je trag koji su ostavili njegovi prsti naveo da poželi da se okrene i otkrije za šta su još sposobni. “To bi bila greška”, rekla je hladno. “Da.” Sa osećajem žaljenja, zakopčao joj je rajsferšlus do kraja. “Bila bi.” Odmakao se i odmerio je pažljivo. “Ali izgleda da bi vredela, kako mi se čini.” Ipak se okrenuo i otvorio vrata. “Mrdaj.” “Mrdam, nikad ne stajem.” Prošla je pored njega, ali nije odolela želji da se zaustavi na dovratku dok su im tela stajala vrlo blizu. Lagano je prešla prstom preko njegovih usana, a zatim se nasmešila. “Baš šteta.”

~ 75 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Hodala je dok je brojala otkucaje svog srca i zaustavila se ispred bine. Sačekala je. Umesto da pokuša da zaustavi to treperenje koje je Dankan u njoj izazvao, ona ga je iskoristila, uredsredivši se na njega. Kad se pozornica zamračila, stupila je na nju i stala tačno na sredinu. Brojala je, još uvek je brojala. Zažmurila je i zapevala - bez muzike u mraku. Sanjivo je pustila glas koji je ispunio prostoriju. Pevala je, a srce joj je podrhtavalo od reči ljubavne pesme. Pridružila joj se muzika. Glavno svetlo palo joj je na lice, a zatim je obasjalo celu, dok je puštala glas. Zavođenje, pomislio je Dankan dok ju je posmatrao. Glas joj je bio moćan, neopisivo tužan dok je pevala o tome da želi nekoga da je čuva, ali sve je bilo zavođenje. I publika je bila zavedena. Zamislio je ženu koja plače i muškarca koji je želi. Gospode, ona stvarno ume da natera muškarca da je poželi. Prešao je rukom preko usana na kojima je još osećao dodir njenog prsta. Taj mali, jedva osetni dodir udario ga je pravo u slabine. Opasna žena, zaključio je. Iritantna žena. Njegov je problem što je bio slab na iritantne, opasne žene. Slušao je dok note nisu utihnule, dok je publika nije nagradila gromoglasnim aplauzom. A zatim se okrenuo i otišao u kazino, znajući da će mu kocka ići naruku. Ket se nije pojavila do podneva. Nakon drugog nastupa, skinula je kostim i obrisala šminku. Pošto ju je sasvim iscrpio adrenalin koji je osećala tokom nastupa, dovukla se do svoje kabine i stropoštala na krevet. Spavala je čvrstim snom. Probudila se kad je sunčeva svetlost kroz prozor obasjala sobu. Već se sprijateljila s jednim od kuvara. U svakom hotelu, noćnom klubu ili bilo kom mestu na kome je radila, Ket je imala običaj da postane bliska sa osobom koja je zadužena za hranu. Tako je dobijala bolju hranu. Čarli iz Nju Orleansa bio je neverovatno mršav i imao je duge brkove, iskričave crne oči i tri bivše žene. Ket je saznala sve o njima dok je jela škampe koje joj je spremio na francuski način i doneo na elegantnom tanjiru. Pila je mineralnu vodu, kofein ju je razdraživao. Jela je i čavrljala u kuhinji u kojoj je vladala užurbanost, jedva primećujući kelnere koji su ulazili i izlazili. Ručak, pomislila je, servira se na palubi, u trpezariji i prostoriji u kojoj je obedovala posada. Njoj se više sviđalo da jede u kuhinji. Poslužila se toplom rolnicom. “Pa, Čarli, pričaj mi o gazdi.” “Dankanu?” Čarli se sagnuo da proveri jesu li pečurke podjednako isečene. “Dobar je čovek. Pametan. Kaže mi: 'Čarli, želim hranu od koje su stvoreni snovi'.” Čarli se nasmejao kad se setio. “Želi hranu koja je kao poezija, pa takvu spremamo. Dobro plaća za to, jer želi najbolje. Ono što nije najbolje nije za njega. Ne za Dankana Blejda.” “Kladim se.” Ket je žvakala rolnicu. “Ima oko za dame.” Čarli je mrdao obrvama. “Za elegantne, prefinjene. Ali ne uspevaju da ga upecaju, nikako. Nije on kao ja. Čim pogledam ženu malo duže, eto mi burme na ruci.” Nasmejala se. “Međutim, sa Dankanom to nije slučaj.”

~ 76 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Nikako - obrlati ih i nestane dok one još uzdišu.” “Ne može baš svaku da obrlati.” “Nego šta nego da može, devojčice. Svako ima slabu tačku. Ja ih imam hiljadu.” Mada, ona je nije imala, pomislila je Ket dok je izlazila iz kuhinje i pošla na palubu. Kada je žena dovoljno razumna, može da krije svoje slabe tačke dok ne postanu jake kao stena. A onda je ona ta koja odlazi. Naslonila se na ogradu, posmatrajući reku. Prijalo joj je što je umakla gužvi, pomislila je, lepo je biti daleko od grada i buke, udisati svež vazduh i osećati sparinu leta koje je dostizalo svoj vrhunac. Mogla bi da prihvati još nekoliko ovakvih angažmana i uživa u prijatnoj vožnji i popodnevnom odmoru. Čarli je bio u pravu. Dankan Blejd nije bio škrt. Plata koju će dobiti za ovih šest nedelja značajno će joj uvećati ušteđevinu. Sem toga, malo će da predahne od jurnjave za zaradom kako bi platila stanarinu za neku zagušljivu sobicu. Obećala je sebi da nikad više neće biti siromašna. Niti će pasti u očajanje. Niti se plašiti. Ketrin Meri Farel je bila na svom putu ka vrhu. Dankan ju je posmatrao sa gornje palube. Prekrštenih ruku naslonila se na ogradu, bila je savijena u kuku, a stopala su joj stajala jedno preko drugog. Bila je opuštena i lenja kao mačka na suncu. Zašto je osećao napetost od samog pogleda na nju? Nije ličila na opasnu zavodnicu od sinoć - ne sa tom smešnom kapom koju je imala na glavi, kosom skupljenom u dug rep i provučenom kroz prorez kačketa. Majica joj je padala preko kukova - onoga što je na njima bilo - a stopala su joj bila bosa. Naravno, taj stari šorts poprilično je otkrivao njene duge noge. Ipak, nije bilo u pitanju to kako izgleda. Bio je važan... stav. Zračila je krajnjom samouverenošću žene koja nije marila da li je i kako neko posmatra. Taj stav joj je davao stila. “Hej! Ket Farel!” Okrenula se i podigla ruku da bi sakrila pogled od sunca iako je imala naočare i kačket. Ugledala ga je iznad sebe. Stajao je dok mu se tamna kosa talasala na povetarcu. Krem pantalone i svetloplava košulja naglašavale su njegovu vitku i mišićavu građu. Zapitala se da li taj čovek nekada izgleda nesavršeno. “Hej! Dankane Blejde!” “Hoćeš gore?” “Što?” “Želim da razgovaram sa tobom.” Osmehnula se, oslonila laktovima na ogradu i kazala: “Što ti ne siđeš dole?” Pomislila je da je ovo bio trenutak u kome bi predaja u jednoj bici značila gubljenje rata. “Gore”, rekao je jednostavno. “U moju kancelariju.” Uspeo je da primeti kako je slegnula ramenima pre nego što se odmakao od ograde.

~ 77 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Sačekao je, znajući da ona neće dojuriti. Znao je da bi on dojurio. Pored njega putnici su se opuštali na palubi ili su ulazili u salon da bi umakli popodnevnoj žegi i slušali predavanje o istoriji reke. Drugi, mnogo drugih, znao je - bili su u kazinu i slušali muziku slot-mašina. Dok mu je prilazila, pružio joj je ruku da joj pomogne da se popne uz nekoliko poslednjih stepenika. “Je l' postoji neki problem, šefe?” “Ne. Kako je proteklo jutro?” “Ne znam, prespavala sam ga.” Kad se popela, osvrnula se oko sebe. “Dobro je da nemam strah od visine.” “Izvoli”, rekao je i otvorio vrata, sačekavši da ona uđe prva. Ket je pomislila kako očigledno nije voleo da sedi u zatvorenom prostoru. Kancelarija nije bila posebno prostrana, ali je bila sva u prozorima koji su donosili nebo unutra. Prošla je pored prelepog starog stola od mahagonije, došla do prostora za sedenje, gde su stajale fotelje iskrivljenih naslona i sjajni stočići i zagledala se kroz prozor. “Ubistveno”, prošaputala je. “Čuva me da ne poludim dok se bavim papirologijom. Hoćeš nešto hladno?” “Vodu.” Odmahnuo je glavom, otvorio minijaturni frižider i izvadio jednu flašu. “Piješ samo vodu?” “Uglavnom.” Okrenula se kad je čula zvuk sipanja vode u čašu. “I? O čemu se radi?” “Ponovo sam jutros pogledao isečke iz štampe o tebi.” Prišao joj je i pružio čašu. “I?” “I vrlo su profesionalni, odlično napisani, samo ne kažu mnogo.” Seo je, ispružio noge i izvadio tanku cigaru iz džepa. “Reci mi nešto više.” “Što?” “Što da ne?” Sela je i sama ispružila noge. “Angažovao si me, ja radim svoj posao. Šta ćeš više?” Upalio je cigaru i posmatrao ju je kroz oblak dima. “Ne piše odakle si.” “Iz Čikaga. Južni deo.” “Opasan kraj.” “Otkud ti znaš?” pitala je uz lagan, oštar osmeh. “Mekgregorovi ne krstare svojim limuzinama po ruralnim krajevima.” To joj je bolna tačka, pomislio je i izduvao dim. “Mekgregor je radio u rudnicima uglja i proveo dobar deo mladosti u ruralnim krajevima. Blejdovi su delom Komanči, moj otac se borio da opstane na mestima za koje je tvoj kraj pravi raj. Ja sam potomak ljudi koji ne zaboravljaju svoje korene.” “To je tvoja stvar, Dankane. Ja sam svoje počupala.” Posmatrala ga je iza svojih tamnih naočara dok je pila vodu. “Šta pokušavaš da saznaš od mene?” “Nešto više”, rekao je jednostavno. “Gde ti je porodica?”

~ 78 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Moj otac je poginuo. Ubio ga je pijani vozač. Majka mi je u Čikagu. Konobarica. Kakve to veze ima s mojim poslom?” Umesto da joj odgovori, nagnuo se i brzo poput zmije joj skinuo naočare sa očiju. “Hej!” “Volim da gledam onoga s kim pričam.” Spustio je naočare na stočić i ponovo se nagnuo, zadovoljan što u njenim očima vidi ljutnju, “Angažovao sam te na šest nedelja, sa mogućnošću da produžim angažman za još šest. Pre nego što odlučim hoće li biti produžetka angažmana, želim da znam sa kim radim.” Još šest nedelja, pomislila je. Odličan posao, odlična zarada sa smeštajem i hranom puna tri meseca. Mogla bi dvostruko da poveća svoju ušteđevinu, a sigurno i da poveća sumu koju je svakog meseca slala majci. A produžetak bi joj mogao doneti još neki novi angažman kod Mekgregorovih i Blejdovih. Na licu joj se nije primećivao ni najmanji znak uzbuđenja, niti se videlo da joj srce ubrzano kuca kada se lagano osmehnula. “U tom slučaju, dragi, moj život je za tebe otvorena knjiga. Šta te zanima?”

~ 79 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Trinaesto poglavlje Shvatio je da je pritisnuo pravo dugme. Izgleda da je novac najlakše mogao da je natera da razveže jezik. Sa nekom drugom bi mogao da igra kako sam svira, elegantno, da je kavaljerski obrlati i slomi njen otpor šarmantno i sa stilom. Ipak, izgleda da ništa od toga ne bi delovalo na Ket. “Postoji li neki muškarac?” Izdigla je obrve iznenađeno. “Ti odmah prelaziš na stvar, je li?” “Zavisi od zanimanja za osobu sa kojom razgovaram, dušo. Postoji li?” “Ne postoji osim ako ja to ne poželim,” Ponovo je popila gutljaj vode, da dobije na vremenu i uveri ga da govori istinu. “Ne postoji muškarac - trenutno”, nastavio je. “Ne piješ. Ne kockaš se. Pa ti nemaš poroke, Ket?” Gledala ga je preko ivice čaše. “Ja to nisam rekla. Ti piješ, kockaš se i pretpostavljam da se oko tebe uvek motaju nekakve žene. Znači li to da si ti oličenje poroka, Dankane?” “Odlično si to zaključila.” Odsutno je uzeo novčić sa stočića i krenuo da se poigrava sa njim. “Sinoć si me oduševila.” “U garderobi?” Zadivljeno se osmehnuo. “O, da. I na bini. Neverovatno si talentovana.” “Znam.” Iskrivio je glavu. “Ide ti u prilog činjenica da si toga svesna i da koristiš svoj talenat. Kuda želiš da stigneš?” “Najdalje što mogu, a onda još dalje.” “Što ne izdaš album?” Jezikom je dohvatila kap vode s usana. “Producenti mi samo kucaju na vrata”, rekla je suvo. “Ja im ne otvaram.” “Potreban ti je novi agent.” Nasmejala se. “Kaži mi nešto što ne znam.” “Ja mogu da ti pomognem.” Polako je spustila čašu na sto. Te prelepe zelene oči postale su hladne i rezervisane. “A šta tražiš zauzvrat?” Prsti koji su tako vešto okretali novčić sasvim su se umirili. “Ne uzimam seks kao kompenzaciju, ne plaćam ga i ne igram se sa tim.” Na trenutak je zaćutala, pomalo iznenađena kako tako prijatan glas odjedanput ume da postane oštar poput noža. Zatim je uzdahnula jer je umela da prizna kada napravi grešku. Čak i kada joj to nije prijatno. “Izvini, pogrešila sam. Recimo da mi nije mnogo ljudi nudilo pomoć ne tražeći nešto zauzvrat.” “Seks je zadovoljstvo. Posao je... druga vrsta zadovoljstva. Ja ne mešam jedno s drugim. Shvataš?” “Savršeno.”

~ 80 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Zadovoljan, ponovo je počeo da vrti novčić. “Imam kontakte u svetu zabave. Sastavi album u narednih nekoliko nedelja, ja ću ti ga progurati.” “Tek tako? Zašto?” “Jer mi se dopada tvoj glas. Dopada mi se ceo paket.” Oklevala je, tražeći zamke, skrivene namere, ali nije ih mogla naći. “Hvala ti. Mnogo ti hvala.” Kako bi ozvaničila dogovor, pružila mu je ruku, a zatim se nasmejala kada je nestao novčić koji je držao u ruci. “Strava. Znaš li još neki trik?” “Suviše da bih im znao broj.” Zabavila ga je njena reakcija, pa je vratio novčić između dva prsta. Stavio je cigaru u usta, ispružio šake stisnute u pesnice, a zatim kad ih je otvorio, novčića ponovo nije bilo. Nasmejala se glasno i nagnula se napred. “Hajde još jednom. Provaliću.” “Hoćeš da se kladiš?” Na trenutak ga je pogledala pravo u oči. “Imam oštro oko.” “Imaš predivne oči. Naterale su mi vodu na usta čak i onda kad sam pomislio da si tinejdžerka-prestupnica. A tu je i ta tvoja kosa.” Glas mu je postao mekši kad je skliznuo rukom niz njen konjski rep. Ne skidajući pogled sa njenih očiju, skinuo joj je kačket i spustio joj ga na krilo. “Fenomenalno. Gde je novčić, dušo?” “Šta?” Napredujemo, pomislio je i osmehnuo se. Zavalio se na naslon, ponovo podigao ruke i otvorio dlanove. “Nemam ništa u rukavu.” Zvončica & neky. Kada je shvatila da joj se mozak isključio u jednom delikatnom trenutku, duboko je uzdahnula. “Dobar si.” “Đavolski dobar.” Uzeo je njen kačket. “Ispruži ruku”, kazao joj je, a zatim okrenuo kačket iz kog je ispao novčić. Trenutak pre nego što joj je pao na dlan, on ga je zgrabio i novčić je nestao. Nije mogla da se uzdrži, morala je ponovo da se nasmeje. “Stvarno si dobar. Ovo jeste zabavno, ali moram da uvežbam još nekoliko numera koje nameravam da uvrstim u nastup.” Ustala je, ali je osetila kako su je njegove brze, veste ruke uhvatile za zglob. U njoj je nešto snažno zatreperilo, ali je zabacila glavu i spremno dočekala njegov pogled. “Osećaš li?” prošaputao je. “Šta?” “Hemiju.” “Možda. Pusti me.” Držao ju je dovoljno dugo da se zabrine i unervozi, a zatim je stisak njegove ruke popustio i ona je izvukla ruku. “Bez obaveza, Ket.” “Bez obaveza”, složila se. “I volim da imam slobodne ruke”, kazala je, uhvatila ga za potiljak i privukla njegove usne na svoje. Očekivala je nalet energije. Volela je taj dobro poznati nalet energije - koji je drugi smisao poljupca? Shvatila je da će biti strastan, a ona je uživala u strasti.

~ 81 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Ipak, osetila je vulkan energije kada ju je poljubio. Osetila je više od strasti kada je poljubac počeo da kulja njenim venama. Želela je da joj se prepusti dok joj se kosti ne istope, dok snaga oslobođene želje ne popusti u njoj. Međutim, njen instinkt za preživljavanjem je bio izuzetno snažan i naterao ju je da se povuče. “Pa...” uspela je da izusti dosta uzdrmana, ne mogavši da razbistri misli. “Pa...”, ponovio je Dankan, uhvativši je za kukove pre nego što je stigla da se izmigolji, “na mene je red.” Spustio je glavu, zadržavši usne na centimetar od njenih tek toliko da čuje njen kratak uzdah i primeti zlatan krug u njenim zelenim očima. Zatim je spustio svoje usne na njene, polako i lagano. Malopre ga je iznenadila, plašio se da to ne pređe u naviku. Kad ne bi stajao čvrsto na zemlji i čuvao kontrolu, za manje od nedelju dana bi igrao kako ona svira. Nije nameravao da se to desi. Znao je kako da zadovolji ženu, kako da da i kako da uzme. Ruke su mu klizile po njenom struku, preko grudi, a zatim su joj obuhvatile leđa kako bi je privukao bliže. Polako, milimetar po milimetar, dok im se tela nisu sudarila, pripila, privila. “Dođavola.” Njen uzdah samo što nije prešao u jecanje. Prihvativši neizbežno, zagrlila ga je oko vrata. Ipak, njegove usne i dalje su se samo poigravale sa njenima, razdirale su je blagim ugrizima, mamile laganim pokretima jezika, mučile jedva osetnim poljupcima u bradu. I konačno, konačno je zadrhtala. Njegove usne obrušile su se na njene, izvlačeći vazduh iz njenih pluća, muteći joj razum koji se uporno borio da se pojavi negde u njenoj svesti. Uz uzdahe zadovoljstva sasvim mu se prepustila. Preplavila mu je sva čula - ukusa, mirisa, dodira. Kada su njegovi prsti ubrzali pokrete u njenoj kosi, izvila je glavu unazad, ohrabrujući ga da ide dalje. Ali nije bilo predaje. Njihova tela obuhvatila je podjednako jaka želja. Osećao je kako gubi razum, kako se u njemu budi divlja zver i pokušava da se oslobodi stega koje su je sputavale. Primoravao je sebe da bude nežniji, da blažim pokretima istražuje njeno telo pre nego što joj je rukama obuhvatio lice. Sačekao je još jedan drhtaj uzavrele strasti, a zatim se odmakao. Puls mu je divlje lupao. Desetine malih čekića udaralo je u nakovanje svuda po njemu, Osećao je pritisak želje u preponama. Ipak, njegove ruke na njenom licu bile su nežne dok su se te njene prelepe oči s naporom otvarale. Prešla je jezikom preko njegovih usana da oseti još njegovog ukusa, pre nego što joj se disanje smirilo. “Čini mi se da ovo možemo nazvati hemijom”, rekla je. Nasmejao se. “Slažem se. Dođi u moju kabinu posle nastupa. Zbog... hemije.” Uzdahnula je jer nije bilo ničega što je želela više, ali je bila spremna da rizikuje manje. “Dragi, bilo bi to ravno samoubistvu, a ja ne želim da skačem s litice sad kad me čeka toliko toga.”

~ 82 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Pojačao je stisak ruke tek toliko da je zadrži na mestu. “Ovo nema nikakve veze s poslom, Ket.” “To sam shvatila.” Izvukla je ruku. “Ali nisam mislila na posao.” Stisla ga je za ruku kratko i otišla da uzme kačket i naočare. “Ti si zavodnik i srcolomac, Dankane, a ja sebi ne mogu da priuštim nijednu pukotinu na srcu.” “Ja ne slamam srca. Čak ne ostavljam ni modrice na njima.” Nasmejala se i stavila naočare na oči. “Kladim se da veruješ da je to istina.” Prinela je prst usnama, poslala mu poljubac i izjurila iz njegove kancelarije pre nego što i sama u to poveruje. Krenuo je za njom, a zatim se zaustavio. Shvatio je da bi to ličilo na preklinjanje. Sama činjenica da je mogao sebe da zamisli u toj ulozi učinila je da mu se dlanovi oznoje. Morao je da razmisli. Šetao je po kancelariji sa rukama u džepovima i prevrtao novčić između prstiju. Želeti ženu bilo je lako; bilo je prirodno. Predstavljalo je uživanje. Zavoditi je bilo je mnogo lepše. Nije sumnjao da bi mogao da je zavede. Bilo je suviše varnica između njih dvoje da bi mogli da se prave da ih ne primećuju. I nije bila u pravu, pomislio je i namrštio se. On nije bio srcolomac. Nikada nije povredio nijednu ženu. Neizbežno je morao da ode pre nego što se razviju emocije, nastanu komplikacije i neko bude povređen. Nije bilo razloga da i sada bude drugačije. Jeste bila veći izazov od većine žena i sigurno intrigantnija od bilo koje druge. I taj sirov seksipil ličio mu je na ženski prst koji ga u mraku poziva. Bio je više nego voljan da odgovori na taj poziv - ali pod svojim uslovima. Sve što je trebalo da uradi, mislio je Dankan, jeste da je ubedi da su njegovi uslovi sasvim prihvatljivi. Razmišljajući o tome, izvadio je novčić iz džepa, bacio ga u vazduh, zatim uhvatio i pokrio rukom. “Glava, ja dobijam”, prošaputao je i nasmejao se jer je sa obe strane novčića bila glava. Kada je telefon zazvonio, osmeh mu je i dalje bio na licu. Naslonivši se kukom o sto, podigao je slušalicu. “Blejd.” “Kaže se 'halo' kad se javljaš! Gde ti je vaspitanje?” Sad se već osmehivao od uha do uha. “Zdravo, deda.” “To je već bolje. Kako je na tom čamcu?” “To je... princeza. Idemo ka Memfisu i vruće je kao u paklu.” “Ha! Mene ovde osvežava prelep morski povetarac i uživam u kubanskoj cigari.” “Što znači da baka nije kod kuće.” “Otišla je na neku žensku čajanku. Neprestano mi zvoca kako joj nedostaješ,” Ana Mekgregor nikad nije zvocala, ali Dankan je pustio da mu to prođe. “Doći ću na jesen na nekoliko dana.” “Mislim da bi joj prijala kratka vožnja na tvom brodu.” “To bi bilo sjajno. Samo mi kaži kad stižete i dočekaću vas s crvenim tepihom.”

~ 83 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Tvoj brat joj je kazao da tu imaš neku pevačicu. Baka jedva čeka da je čuje.” “Ket Fare!.” Dankan je oblizao usne da oseti njen ukus. “Vredi kupiti kartu zbog nje.” “Misliš da ja to ne znam? Čuo sam je, ne sećaš se da sam ti pričao da treba da je angažuješ?” “Hvala ti na tome. Sinoć je bila sjajna. Jutros sam čuo kako putnici pričaju o njenom nastupu.” “Fino, fino. Nego, i dobro izgleda.” “Pun pogodak”, prošaputao je Dankan. “Irci su jaki kao stena. Ketrin Meri Fare! - mora biti Irkinja.” Dankan se namrštio pošto mu je u mislima proletela jedna ideja - vrlo neprijatna. “Ketrin Meri? U njenim dokumentima piše Ket Farel. Kako si znao njeno puno ime?” “Tvoj brat”, rekao je Danijel, proklinjući sebe, “Mek, on mi je rekao. Baš mi se dopalo Ketrin Meri.” Dankan je lupkao prstima po kolenu. “Znači, tako. Pretpostavljam da će zadržati prezime kad se uda za pijanistu.” “Šta? Kog pijanistu?” “Onog za koga je verena”, rekao je Dankan. Upecao sam te, prepredena matora lisice. “Za Dabnija Pentvistla.” “Pentvistl? Pentvistl? Kakvo je to prezime? Nijedna pametna žena se ne bi okitila njime. Otkud sad on, kog đavola? Prošle nedelje nije bila verena.” “Nije? A otkud ti znaš?” “Jer sam...” Osetivši zamku, Danijel se povukao. “Moram da znam svakakve detalje. I ja vodim brigu o tom tvom brodu, zar ne? To znači da moram da se interesujem za to ko na njemu radi, je li tako? Ako devojka hoće da se uda za tamo nekog pijanistu Pentvistla, to je njena stvar, ali meni ide u korist da znam za to.” “Eto, sad znaš. Pa, ako ti na pamet padne nekakva suluda ideja da me ženiš Ketrin Meri Farel, slobodno je zaboravi.” “Suluda? Suluda? Zar se tako razgovara sa dedom? Trebalo bi da te izdevetam.” “To si već rekao.” Dankan se ponovo osmehivao i uzeo cigaru. “Pa, kada ćeš?” “Čim budem mogao da te dohvatim, momče. Videćeš. Momak tvojih godina sedi na tom brodu i mirno posmatra kako mu neki tamo Pentvistl otima žensku ispred nosa. To je greh. Devojka je prava premija. Stisni petlju i nemoj da je ispustiš. Ona zaslužuje najbolje.” “A ja sam najbolji?” “Ha! Ti si jedan nitkov, eto to si. Slomićes srce svojoj jadnoj staroj baki gubeći vreme na toj reci, kad treba da se središ i misliš na budućnost.” “I da joj podarim bebe da može da ih ljulja u krilu. Znam te, Mekgregore.” Dok je Danijel besneo, Dankan se smejao. “Volim te, deda.” “I treba da me voliš.” Osmehnuvši se toplo, Danijel je promenio taktiku. “Dankane, momče, ja samo brinem o tebi. Želim da vidim svoje najdraže unuče srećno i skućeno pre nego što umrem.”

~ 84 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Dankan je savršeno dobro znao da je Danijelu svako njegovo unuče bilo najdraže. “Ti nikad nećeš umreti. A i ako umreš, vratićeš se i proganjati praunuke dok se ne venčaju i ne stvore porodicu. Eno ti Juana, pa se bavi njim. Ih bilo kim drugim. Ja sam te provalio.” “Dobro, dobro.” Ali Danijel se osmehivao u slušalicu. “Samo se ti igraj svojim čamcem.” “Upravo to i nameravam. Pozdravi baku.” “Hoću. Pentvistl, ha!” promrmljao je Danijel dok je spuštao slušalicu, a Dankan je prasnuo u smeh.

~ 85 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Četrnaesto poglavlje Dankan Blejd je verovao u ljubav, u njenu snagu i lepotu. U njene sitne detalje i očaravajuću prijatnost. Njegov brat je imao običaj da kaže kako je romantika Dankanova religija. I mada nije pustio da ga odnese predaleko, imao je bezgraničnu veru u njene moći. Iz iskustva je znao da žene lude za njom. Poslao je cveće u njenu kabinu kada su pristali u Memfisu, parfem kada su se zaustavili u Načezu, kutiju čokoladnih bombona u obliku srca kad su uplovili u Baton Ruž. I dok su plovili rekom ka svim tim mestima, trudio se da joj pruži čarobne trenutke pozivajući je na večeru na svojoj privatnoj terasi, u šetnju po palubi na mesečini, na mirnu večeru nakon njenog nastupa. Njen odgovor je uvek bio isti; “Zaboravi, dragi.” Dankan je zaključio da je Ket Farel tvrd orah koji nikako ne puca. Nije bilo u pitanju samo femkanje, već i to što je bila nerazumna, mislio je Dankan dok je kroz prozor svoje kancelarije posmatrao pristanište Nju Orleansa. Između njih je postojalo nešto što je bilo nemoguće ignorisati - barem po njegovom mišljenju. Od trenutka kad je izašla iz njegove kancelarije, pre skoro nedelju dana, nije mu pružila ni najmanju priliku da ponovo stavi ruke na nju. A ipak je mislio da ga nije izbegavala. Nije bila tip devojke koja bi se zatvorila u svoju kabinu ili se skrivala u gužvi. Bila je tu, uvek je bila tu, lutala je po brodu, pričala sa putnicima ili članovima posade, vršila probe u salonu. Ne bi zadržala niti spustila pogled kada bi se približili jedno drugom, već bi mu se izazovno osmehnula gledajući ga pravo u oči. Ni najmanje nije bila zbunjena kada bi joj se približio toliko blizu da je mogao da udahne miris njenog parfema - parfema koji joj je on poklonio, zaboga. To ga je izluđivalo. Ona ga je izluđivala. Ipak, bio je daleko od predaje. Ako kombinacija Dankana Blejda i Nju Orleansa ne može da smekša ženu, onda nema nade za čovečanstvo. U svom uskom krevetu u svojoj kabini sa tankim roletnama prevučenim preko prozora, Ket se lenjo protegnula. Po kretanju broda znala je da su pristali. Nakon nedelju dana provedenih na brodu, navikla se na njegovo neprestano kretanje, na zvuke, na Princezu Komanč. Pomislila je na to kako se Nju Orleans vidi kroz prozor. Francuske krofne, džez i pijani turisti. Sta više žena može da poželi? Imala je nekoliko sati da ga istraži, da prošeta uzanim ulicama, obiđe njegove šarmantne radnjice, proba hranu po kojoj je grad bio čuven i da sluša ulične muzičare. Da siđe s broda - i pobegne od Dankana Opasnog. Usne joj se iskriviše. Tako je o njemu mislila ovih dana. Čovek koji toliko pažnje poklanja ženi, koji je toliko šarmantan, tako lep, strahovito seksi, opasniji je od napunjenog pištolja.

~ 86 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky A ona nije želela da igra ruski rulet. Ali, Gospode, pomislila je dok je ulazila u svoju usku tuš kabinu, bio je neodoljiv. Umeo je da posmatra ženu tim svojim prelepim očima boje tamne čokolade kao da je jedina na svetu. Umeo je da priča sa ženom tim svojim prijatnim, muškim, seksi glasom kao da je ceo život čekao da razgovara samo sa njom. Način na koji bi je kao slučajno dodirnuo ili ovlaš pipnuo ramenom u prolazu slao je signale pravo u centar. Taj šarmantni prokletnik ju je izluđivao. Ipak, nije mogla da dozvoli sebi ni kratak put u ludilo. Pomislila je na to kako joj je slao cveće. Pravi kliše. Međutim, bila je dovoljno pametna da zna da postoji razlog za to. Zar nije bila očarana i uronila lice u taj buket? Zar nije pomislila na njega svaki put kad bi ujutru otvorila oči ili pre nego što bi utonula u san? A parfem. Nikad u svom životu nije imala pravi parfem. Onaj koji stoji u prelepim bočicama, nezamislivo košta i čini da se žena oseća kao kraljica. Da sve bude gore, odlično je znao koji miris joj odgovara i kojem neće moći da odoli. Shvatila je da je bio rođen s darom da osvoji ženu. Ipak, kutija čokoladnih bombona ju je raspametila. Bila je tako blesava, beskorisna, lepa. Nikada nije imala priliku da uživa u blesavim i beskorisnim stvarima, nije znala da joj mogu doneti toliko zadovoljstvo. Uvila se u peškir, izašla iz kupatila i uzela kutiju koja je stajala na njenom toaletnom stočiću. Bila je blistavobela s malim ružičastim lukom na vrhu srca. Bila je prazna, nije znala šta bi u nju mogla da stavi. Osmehnula se. Spustila je kutiju i otišla da pronađe garderobu za vreo letnji dan. Znala je šta je nameravao Dankan Opasni. Pomislila je kako je to bila prava kampanja - pažljivo, strateški isplanirana. Ona je bila brdo koje je nameravao da osvoji. Kada se bude popeo i ostavio svoju zastavu - takoreći - krenuće u osvajanje nekog sledećeg brda. “To rade srcolomci”, prošaputala je. Slegnula je ramenima, uzela običnu belu majicu i jednostavan crni šorts. Sreća, pa je znala kako da se nosi sa njim. Obula je sandale, stavila nešto novca u džep, a zatim uzela kačket i naočare za sunce. Kada je otvorila vrata, zatekla je Dankana koji se upravo spremao da pokuca. “Fino, ustala si.” Trgla se kad se našla sa njim u četiri oka jer je malopre mislila na njega, a to ju je nerviralo. Opušteno je stavila naočare i iskrivila glavu. “Što ne bih?” “Jer se do podneva ne dižeš iz kreveta.” Samo se nasmejala. “Zašto onda kucaš na moja vrata u devet ujutru?” “Da te probudim. Ali pošto si već budna, obučena i spremna, imaćemo više vremena. Hajdemo.” “Kuda?”

~ 87 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Jesi li nekad bila u Nju Orleansu?” Pažljivo ju je uhvatio za ruku i zatvorio vrata. “Nisam, ali nameravam da ga posetim sada.” “Sjajno. Počećemo od francuskih krofni u Cafe du Monde, kao pravi turisti. Jesu li ti te sandale udobne?” “Jesu. Dragi, nameravala sam da šetam sama.” “Namesti ih”, predložio joj je dok ju je vodio uz stepenice. “Provešćemo dosta vremena u Nju Orleansu. To mi je jedan od omiljenih gradova.” Nije prestajao da priča dok ju je preko palube vodio ka mostiću za silazak sa broda. “Najlepši je noću, ali ima mnogo toga da se vidi i po vrelom letnjem danu. Reč je o atmosferi. Voliš li morsku hranu?” “Volim hranu.” “Fino. Znam divno mesto na kome možemo da ručamo.” “Slušaj, Dankane...” Zastao je, okrenuo se, stavio joj ruke na ramena i pogledao je onim svojim prodornim pogledom. “Provedi dan sa mnom,” O, da, pomislila je gušeći uzdah. Čovek zna znanje. “Važi, ali ti častiš.” Bilo je to poput šetnje po vreloj reci, ali uživala je. U svakom koraku. U francuskoj četvrti zgrade su bile velike, elegantne, ženstvene sa malim balkonima i cvećem koje je sa njih visilo. Mirisi su bili bogati. Ulice su bile uske, parkovi zeleni, a korak lenj i spor. Pojela je tri krofne i probala kafu s mlekom koju je Dankan pio. Slušala je kajunski francuski i zveket potkovica konja koji su vukli kočije oko Trga Džekson. Šetala je sa njim, posmatiala ulične umetnike i njihove radove i smejala se Elvisovoj karikaturi crtanoj ugljenom. Pošto je sam dan bio takav, šetali su se držeći se za ruke pod ogromnim senovitim krošnjama drveća duž bučnih trotoara. Zastala je da posmatra trojicu dečaka koji su plesali na trgu. Lica su im se sijala od znoja, a stopala su im bila vešta i brza. Primetila je da je Dankan u njihovu kutiju stavio papirne novčanice umesto metalnog novca. Pomislila je kako je to velikodušno. Pažljivo i slatko, takođe. “Ta deca ne dobijaju toliko novca svakog popodneva”, prokomentarisala je. “Zaradili su. Jesi li za ručak?” Nasmejala se. “Dragi, za to sam uvek” Očekivala je da je odvede u neki skup i moderan restoran s pamučnim stolnjacima i elegantnim konobarima. Bila je sasvim spremna da ne uživa u tome. Umesto toga, odveo ju je u zagušljivi kafe s prigušenim svetlom u kome su stolovi bili goli, salvete papirne, a jelovnik plastificiran. To je bio njen stil, pomislila je Ket. Žena za pultom bila je ogromna, bilo ju je teže zaobići nego preskočiti. Kecelja koju je nosila bila je velika kao šator i umrljana bojama i oblicima koji su Ket podsećali na neku apstraktnu sliku. Njeno lice boje ebonovine i veličine meseca bilo je glatko poput satena i razvuklo se u širok osmeh kad je ugledala Dankana.

~ 88 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Evo mog lepog momka! Dođi da poljubiš Mamu!” Nasmejao se, naslonio na pult i zvučno ju je poljubio u obraz. “Bonžur, Mama. Ca va?” “ Qui, qui. Dobro sam. Ko je ova mršavica koju mi dovodiš?” “Ket, ovo je Mama. Ona je najbolja ovde.” “Ket (mačka)? I liči na mačku, da znaš. Ovde ćemo te pošteno nahraniti, chere.” “Računam na to.” Ket je udahnula mirise. “Miriše rajski.” “Rajski”, ponovila je Mama, udarila se po stomaku i glasno nasmejala. “Odvedi svoju mršavicu da sedne. Ja ću da se pobrinem za ostalo.” Mahnula im je. “Ti ovde ne naručuješ?”, pitala ga je Ket kad je sela preko puta Dankana za jedan klimav sto. “Jedem ono što mi donese.” Osmehnuo se. “I dopada mi se. Svideće se i tebi.” Ket je zaključila da je bio sasvim u pravu, dok je jela škampe pržene na roštilju, pirinač i kukuruzni hleb. Zvuk zadovoljstva bio je njen jedini komentar kad je Dankan prebacio dva škampa iz svog u njen tanjir. Pijuckao je svoje pivo i posmatrao ju je kako jede. I ranije ju je gledao i čudio se. Imala je apetit izgladnelog kamiondžije. “Kako je moguće da nisi debela kao Mama?” “Ništa mi se ne lepi”, rekla je s punim ustima. “Mada, trudim se.” Nasmejao se i popio još jedan gutljaj piva, “Ostavi malo mesta za desert. Ona pravi neverovatnu pitu od oraha.” “Pita od oraha?” Ket je progutala zalogaj i pogledala ka vitrini u kojoj su stajali slatkiši. “Sa sladoledom pored?” Klimnuo je glavom, oduševljeno joj se diveći. “Naravno, ako hoćeš.” “Hoću.” Kad je omazala tanjir, naslonila se na stolicu i uzdahnula. “Bilo je odlično.” “Nikad ne propuštam priliku da svratim kod Mame.” Nagnuo se napred. “Ostalo ti je malo sosa.” Palcem joj je obrisao ugao usana, a zatim ostao tako da je drži i posmatra, Želeo ju je. “Sjajna usta”, prošaputao je. “Dozvoli mi da... ti pomognem da ih očistiš.” Nagnuo se još više dok usnama nije dodirnuo njene. Ruka mu je milovala njeno uvo, a zatim je skliznula na vrat. Nežno ju je stisnuo prstima. Srce joj je sišlo u pete, a zatim se popelo u grlo. Ponovo joj je to uradio. Pomutio joj je um, a telo naterao da zadrhti. Težina kasnog ručka je momentalno nestala, a njen sistem je iznenada postao prepun njegovih mirisa umesto mirisa začina i soseva. Ali ona će da ga obuzda, pomislila je dok je razdvajala usne. Kasnije. “Dečko, pusti devojku da pojede svoju pitu.” Mama je blagonaklono pljesnula Dankana. Želeći da još malo oseti Ketin ukus, Dankan je nežno zario zube u njenu donju usnu pre nego što je prestao da je ljubi. Nije skidao pogled s Ketinih očiju kad je seo. “Ona želi sladoled sa pitom, Mama.”

~ 89 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Odmah stiže.” Nasmejala se, spustila tanjire pred njih i pokupila prljavo posude. A zatim je namignula Ket. “Ima prava usta za poljupce, je li?” “Ima.” Rešena da ne uzdahne, Ket je uzela čistu viljušku. “Nisu loša”, kazala je, a zatim probala pitu. “Ali ovo...”, dodala je i zažmurila. “Ovo je čudesno.” “Devojka ima apetit.” Mama je pljesnula Dankana po ramenu. “Budi pametan, sačuvaj je.” “Moram da upoznam Mamu sa svojim dedom”, prokomentarisao je Dankan kad se Mama udaljila. “Neverovatno su slični.” “Zaista?” Ket je jela pitu i pitala se šta li zajedničko imaju nezamislivo bogat Škot iz Hajanis Porta i crna kuvarica iz Nju Orleansa. “Da. Oboje misle da treba da se oženim i dobijem buljuk dece. Stalno mi nalaze nekakve devojke.” Ket je stavila sladoled na pitu i izdigla obrve dok je posmatrala njegovo izrazito lepo lice. “Ne deluješ kao da ti je potrebna pomoć oko toga, dragi.” “Kaži to njima.” Popio je još jedan gutljaj piva i pomislio kako bi bilo zanimljivo da vidi njenu reakciju na najnoviju šemu svog dede. “Mekgregor je tebe izabrao za mene.” Zatreptala je i prvi put otkako su se upoznali ostala zbunjena. “A?” “Moj deda. On želi da se oženim tobom.” Sad se nasmejala i nastavila da jede pitu. “Ma, daj.” “Ozbiljno. Devojka je odlična”, imitirao je dedin škotski naglasak, “ima petlju. Dobra loza, dobra krv.” “Otkud on to zna? Jedva da se poznjemo.” “Iznenadila bi se kad bi znala koliko zna. Neverovatno je uporan. Smatram da je pošteno da ti kažem kakve su mu namere.” Tapkala je prstima po stolu, pokušavajući da shvati šta joj je pričao,ali jednostavno nije mogla. “Da li ti radiš sve što ti deda kaže?” “Ne. Opusti se, draga. To nije bila prosidba. Shvatio sam šta je smislio tek pre neki dan kad me je zvao telefonom da proveri kako stoje stvari.” Dankan se osmehnuo i usredsredio na svoj desert. “Prihvatio sam njegovu igru i kazao sam mu da si verena za pijanistu, Dabnija Pentvistla” “Pentvistl? Kakvo je to prezime?” “Upravo to je i Mekgregora zanimalo. Prilično se razočarao u tebe, srce”, dodao je poigravajući se viljuškom. “Gubiš vreme sa nekim pijanistom. Ali nije mu dugo trebalo da shvati. Matori je strahovito bistar. Nedavno je oženio mog brata Di Sija.” “Oženio? Šta je ovo - srednjevekovna Škotska?” “Ovo je Mekgregorova zemlja”, rekao je Dankan s osmehom. “Stvar je u tome da su savršen par. Mislim, Di Si i Lejna. Mekgregor ih je savršeno spojio - kao što je to radio i ranije - prvo sa mojim roditeljima. To mu je glavna zanimacija.” Pitala se hoće li Dankan pojesti celo parče pite. “Ugovorio je brak tvojih roditelja?”

~ 90 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Ne, samo je udesio da se sretnu, da nalete jedno na drugo. Ostalo je bilo na njima. Poslednjih nekoliko godina radi na drugoj generaciji. Imao je stoprocentan uspeh. Sad se obrušio na mene.” Ništa ga nije razumela, ali je klimnula glavom. “A ti nameravaš da mu pokvariš prosek.” “Ja nameravam da živim svoj život i sam biram.” Prstima je prešao preko stola i poigravao se njenim. “Ipak, divim se njegovom ukusu.” “Hm. Čudno.” Slegnula je ramenima, uživajući u ukusu pite. “Imaš vrlo neobičnu porodicu.” “Dušo, još ništa nisi videla.” Kad su izašli iz restorana, sačekao ih je topao i vlažan vazduh, pa su ulazili u radnjice kako bi se rashladili pod klima-uređajima. Kad je primetio kako gleda kutiju sa čokoladnim bombonama, morao je da se nasmeje. “Nemoguće je da si opet gladna.” “Nisam sada”, rekla je dok su joj oči sijale. “Mada, biću. Pa što da ne budem spremna?” Kupio joj je kutiju čokoladnih bombona - i to ne malu koju je gledala, već veliku od koje bi se najela četvoročlana porodica. I naterao ju je da se nasmeje. Dopadao joj se, pomislila je. Zaista, zaista joj se dopadao. Uz životinjsku strast koju je otkrila da poseduje, bila je to kombinacija kojoj je bilo teško odoleti. Ovo prvo ju je navodilo da okuša ovo drugo. Budi spremna, upozorila je Ket samu sebe kad ju je povukao u još jednu prodavnicu. I izađi živa iz ovoga. Prodavnica je bila prepuna nakita i ukrasa. Kamenčići i kristali u boji svetlucali su u vitrinama ili sa polica i zidova. Sa strane su stajala tri udubljenja u zidu, zatvorena zavesama, u kojima su radoznalci - po Ketinom mišljenju i lakovernosti - čekali da im neko pročita sudbinu. Dokono je šetala po prodavnici dok je Dankan pažljivo pregledao sadržaj jedne od kutija. Čula je da je kasa otkucavala, i znajući da je nešto kupio samo je odmahnula glavom. Morala je da primeti da je taj čovek voleo da rasipa novac. Kada ju je potapšao po ramenu, okrenula se, a on joj je preko glave stavio tanak zlatni lančić. “Šta je to?” Namrštila se kad je ugledala žuti dragulj koji je visio na lančiću. Bio je prelep, izglancan i u obliku suze koja je tekla. “Citrin. Predstavlja komunikaciju - i glas.” Osmehnuo joj se. “Odličan kamen za izvođače.” “Ma daj”, kazala je, ali je prešla prstima preko kamena i skupila ih. “Ne veruješ valjda u to.” “Dušo, ja sam Kelt i Komanč. Ja se razumem u te stvari. Sem toga, odlično ti stoji, Ketrin Meri,” Imao je to zadovoljstvo da ugleda iznenađenje, zapanjenost i blagu neprijatnost na njenom licu pre nego što je uspela da povrati kontrolu. “Otkud znaš moje puno ime?” “To je samo jedna od mnogih stvari koje znam. Hoćeš da vidimo šta ti piše na dlanu?”

~ 91 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “To su gluposti.” “Onda nikakva šteta od njih.” Povukao ju je do pulta da plati čitanje sudbine sa dlana. “U redu, ako imaš novca za bacanje.” Nikada sebe nije smatrala sujevernom. To što je svuda putovala sa svojim kačketom bila je navika, a ne sujeverje. Ušla je u udubljenje u zidu, sela za sto preko puta lepe, mlade žene koja ju je uhvatila za ruku i čekala da joj kaže kako je pred njom dug put na kome će upoznati crnog, visokog stranca. “Imaš jaku šaku”, rekla je žena i šarmantno se osmehnula. “I staru dušu.” Prevrnula je očima i pogledala u Dankana, koji je stajao naslonjen na zid. “Da, iz prastarih sam vremena.” “Pretrpela si gubitak, žalost i borbu.” “Ko nije?”, prošaputala je Ket, ali žena joj je samo jače stisla dlan. “Oni su od tebe načinili jaku ženu. Još kao mala si izabrala svoj pravac i retko se osvrćeš, uvek gledaš samo napred. Strasti, ambicije. Odluke donosiš isključivo glavom. Misliš li da na srce ne možeš da se osloniš?” Ovog puta Ket se zagledala u ženine oči. “A ko može?”, rekla je lakomisleno. “Tvom se srcu može verovati. Ono je postojano. Talenat. Imaš snažan talenat koji kola tvojim venama i hrani te. Sve što uložiš u njega on ti vrati. Odvešće te tamo kuda želiš da odeš.” Na trenutak se namrštila, proučavajući Ketino lice, a ne dlan. “Ti pevaš?” Trgla se, želeći da izvuče ruku, ali je umesto toga slegnula ramenima, shvativši o čemu se radi. “Moj prijatelj Vas je pošteno snabdeo informacijama.” “I njemu možeš da veruješ”, rekla je žena umesto odgovora. “Njegovo srce je postojano koliko i tvoje. Promene i odluke, rizici i uspesi. Sve će zavisiti od tebe. Ne moraš da budeš sama, osim ako tako ne odlučiš. Porodica ti je jako važna. Ona je sidro bez obzira na to koliko daleko plovila. Tolika mesta te čekaju, tolika vrata ti se otvaraju”, rekla je i osmehnula se. “A izgledalo je kao da su zaključana.” Poigravala se prstima na Ketinoj šaci, istražujući je. “Ne plašiš se da radiš, i to naporno da radiš, a za svoj rad očekuješ da budeš dobro plaćena. Štedljiva si, a volela bi da nisi. Treba ti neko velikodušan. Postoji jedna osoba koja ti savršeno odgovara fizički, duhovno i ljubavno i on ti je već u mislima.” Ket je zabacila kosu kad si izašli na vrelinu ulice. “Bilo je prilično providno, Blejde. Koliko li te je koštalo da je nateraš ono da kaže?” “Nisam je naterao.” I njega je poprilično uzdrmalo nešto za šta je verovao da će biti samo zabava. “Ma, daj.” “Nisam”, ponovio je i gurnuo ruke u džepove da ih ne bi stavio na nju. “Impulsivno sam to pomenuo, mislio sam da ćemo se zabaviti i nasmejati.” “Stani malo.” Stavila mu je ruku na rame, namrštila se i proučavala izraz na njegovom licu. Ih je bio odličan glumac, zaključila je, ili je i on bio zapanjen koliko i ona. “Baš čudno”, zaključila je. “Da, čudno.” Išli su ka reci ćuteći.

~ 92 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Petnaesto poglavlje Dva dana su se zadržali u Nju Orleansu. Isplovili su druge večeri. Na brodu je priređena zabava u čast novih lica koja su im se pridružila, ali i starih koja su plovila od početka putovanja. Muzika je bila glasna, piće svakakvih boja, a raspoloženje odlično. Dankan je obilazio brod, stolove, šetao po salonima, dočekivao nove goste, razgovarao s onima koji su bili na krstarenju od početka. Ali nigde nije mogao da nađe nju. Pošto je nije našao, shvatio je da je, u stvari, nesvesno svuda tražio Ket. Sledeći instinkt, sišao je u kuhinju. Pripreme za večeru bile su u punom jeku. Šerpe su se pušile, tiganji cvrčali, lonci pištali. Odsutno je uzeo oljuštenu šargarepu s kuhinjskog pulta i zagrizao ju je dok ga je Čarli pozdravljao. “Hej, šefe, imamo pune ruke posla. Došao si da nam pomogneš?” “Samo sam u prolazu. Kakav nam je losos večeras?” “Svež i ukusan. Hoćete da Vam dam parče da probate? Imam i sos od belog luka - ako nemate sastanak s nekom ženskom.” Prevrtao je po sudovima. “Čuo sam da u ovoj turi ima dosta finih dama. Grupa sestara, priča se da se ne zna koja je lepša.” “Kingstonove, da. Četiri dugonoge plavuše.” Zagrizao je šargarepu. “Upoznaću te sa njima, Čarli. Tražiš četvrtu gospođu?” “Neće biti četvrte. Odustao sam od braka.” “To sam već čuo. Jesi li video Ket negde?” “Muvala se ovuda. Ta devojka ima neverovatan apetit.” Mrdajući obrvama, pogledao je Dankana. “Nadate se da će i Vas malo da proba?” “Ne bi mi smetalo. Kad je bila ovde?” “Došla je da večera pre nastupa, kao i uvek. I ona voli losos. Takode, zagoreo. Odnela je kolač od jagoda u kabinu. Ako imate duge korake, mogli biste je stići.” “Imam ih”, kazao je Dankan, a zatim osetio kako mu pejdžer vibrira u džepu. Pogledao je poruku; bio je potreban u kazinu. “Mada, moraću da pođem za njom kasnije.” Nije imao ni trenutak slobodnog vremena sve do sredine drugog nastupa. Njegov glavni krupije je imao migrenu, a dva najbolja delioca su imala stomačnih problema pošto su u Nju Orleansu pojeli neke sumnjive rakove. U kazinu je nedostajalo osoblje. Dankan je uskočio za blekdžek sto, preuzevši dužnost delioca, zabavljajući goste za stolom - između ostalih i sestre Kingston. Odlično su izgledale, pomislio je. Lepe žene, bogate i iz uticajne porodice. Ali nijedna nije umela da igra. “Dušo, ne treba da čuvaš popa kad delilac pokazuje desetku. Cilj igre je da pobediš kuću. Hoćeš da me pobediš?”

~ 93 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Volela bih.” Veselo se nasmejala dok se njena sestra durila. “Hajde, lepi, da vidimo.” Podelio joj je šesticu, na šta je njena sestra aplaudirala. On je zamenio dve karte, a zatim podelio sledeću ruku. Da su okolnosti drugačije, uživao bi u kartanju i flertovanju s četiri zgodne plavuše. Ali njegove misli su hrlile... van kazina, u potpalublje. Ona će pevati. Stajaće na sredini bine sa mikrofonom u rukama i nekom oskudnom seksi haljinicom, koja jedva da će joj pokrivati telo. Njen glas će ispunjavati prostoriju. Dubok, bogat i prijatan. Shvatio je da ne želi samo da je vidi, želeo je i da je čuje. Želeo je da sedne za sto u nekom mračnom ćošku i samo da je sluša. “Imam dvanaest.” Jedna od sestara je zatreptala svojim krupnim plavim očima. “Šta da radim, Dankane?” “Rizikuj. Ja otvaram devetku, znači, treba da imaš devetnaest.” “Dobro, samo budi nežan sa mnom.” Podelio joj je popa i sažaljivo se osmehnuo. “Uh”, uzdahnula je. “Možda sam bolja u nekim drugim igrama.” Primio sam signal, pomislio je. Jasan i glasan. Šta je s njim, dođavola? Nije želeo da joj uzvrati. Čak je osetio olakšanje kad mu je prišla Glorija. “Promena delioca, dame”, rekla je veselo. Glorija se nasmejala kada je čula uzvike nezadovoljstva. “Kaži 'laku noć' Dankane.” “Laku noć, dame. Puno ti hvala”, šapnuo je svojoj menadžerki. “Nema na čemu. A ti bi mogao da odeš u salon i odgledaš ostatak predstave - ionako si u mislima sve vreme tamo.” “Mogao bih.” Uštinuo ju je za nos. “Glorija će odlično brinuti o vama”, dobacio je, a četiri para prelepih plavih očiju ispratilo ga je do vrata. “Je li upecan?” Glorija je podigla obrvu i pogledala ženu koja je stajala sa suprotne strane stola, a zatim se osmehnula. “Jeste. Samo to još ne zna. Dame, dajte čipove.” Ali ja znam, pomislila je i nasmejala se. Dankan se tiho uvukao u salon pod prigušenim svetlima i začuo Ketin glas. Pevala je o ljubavi prema pogrešnom čoveku, ali u njenom glasu se više osećao prkos nego žaljenje. Seo je u najmračniji ćošak, naručio viski i polako ga je pijuckao dok ju je slušao. Ipak, nije se pomerio iz senke s leve strane bine. Znala je da je bio tu, mogla je da se zakune da je osetila promenu atmosfere onog trena kad je ušao; naelektrisanje od kog joj se koža ježila. Kao da ih oboje stavlja na test, podigla je pogled i susrela se sa njegovim. Pustila je da pesma izlazi iz nje i ulazi u njega. Tek kad je začula aplauz, shvatila je da još uvek gleda u njega. Spustila je mikrofon da se ne bi čulo kako neravnomerno diše, a zatim je blistavim osmehom zahvalila publici. Imala je plan nastupa, nikad nije radila stihijski i dozvoljavala da je ponese raspoloženje - ni njeno, niti raspoloženje publike. Ipak, znala je kako da ih očara i uživala je u tome, jer je publika uživala u njoj.

~ 94 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Rešila je da se usredsredi na njih umesto na muškarca koji ju je iz senke posmatrao. Nije uspeo da povrati dah kad je krenula da priča, ulazeći u prisnu konverzaciju sa gostima koji su sedeli za stolovima. Šarmirala ih je, primetio je, pozivajući da reflektor osvetli par koji je slavio svoju dvadesetpetogodišnjicu. Napravila je nekoliko šala, tek toliko da se duž sale prolomi smeh, a zatim se okrenula ka muzici i počela da peva “Big spender” (Veliki rasipnik), obraćajući se direktno slavljeniku. Milovala ga je po obrazima, provlačila mu prste kroz kosu, sela mu je u krilo dok se njegova supruga bespomoćno kikotala, a jadničak neprijatno crveneo, meškoljio i priglupo osmehivao. I Dankan je uhvato sebe kako se smeje. Pomislio je kako je bila prokleto dobra. Vrtela ih je sve oko malog prsta. Upravo to je radila i njemu. Ipak, razlika je bila u tome što je i on nameravao da upotrebi svoj mali prst. Naslonio se na zid i ostao da odgleda kraj njenog nastupa. Uznemiravalo ju je što je i dalje stajao na istom mestu. Moraće da prođe pored njega kad bude išla u garderobu. Upravo zato što je bila uznemirena, bila je odlučna da se pravi da joj nimalo nije stalo. “Obično se ne zadržavaš toliko”, prokomentarisala je, odvrćući zatvarač flaše sa vodom koju je uvek držala pored bine. “Na redu je provera moje tačke?” “Želeo sam da te vidim”, rekao je jednostavno jer je to bila istina - i jer je znao da će je to uzdrmati. “Pa... Video si me.” Prošla je pored njega. Kad ju je uhvatio za ruku, morala je da stane. “Hajdemo napolje.” “Neću, hvala, moram da se presvučeni.” “Ne, ne moraš. Volim da te gledam u toj odeći koja se naziva haljinom.” Večeras je bila crna i duboko dekoltovana i napred i pozadi. “Umorna sam, Dankane.” “Nisi. U punoj si snazi.” Osećao je energiju koja je izbijala iz nje i želeo je da je uhvati. Posmatrao je njene oči i prineo njenu ruku svojim usnama. “Toplo je na palubi, a ima i mesečine. Prošetaj sa mnom. Neću te pipnuti ako ti to ne želiš.” U tome i jeste bio problem, pomislila je. Ona je to želela. Možda je bilo vreme da se pretvara. “U redu. Razgovaraćemo. Prijaće mi svež vazduh. Večeras je publika bila odlična.” Poveo ju je između stolova i izveo. “Slavljeniku si veče učinila nezaboravnim. Sigurno i celu godinu.” Nasmejala se, zabacila kosu i udahnula snažan miris vode. “Njegova žena je došla kod mene pre nastupa i platila mi pedeset dolara da ga oraspoložim.” “Isplatilo joj se. Hajdemo gore, bliže mesecu.” “Čula sam da si popularan kod sestara Kingston”, kazala je dok su se peli uz stepenice.

~ 95 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Jesi li?” “Svratile su do salona, kikotale su se i uzdisale za tobom.” “Ništa lepše nema za muškarca nego kad uspe da natera žene da se kikoću i uzdišu.” Popeo se na treću palubu, zadovoljan što vidi da na njoj nema nikoga. “Ne sumnjam.” Prišla je ogradi i naslonila se na nju. “Gospode, ovo je fenomenalno. Zaista fenomenalno. Obožavam noć na reci.” “Ovo mi je omiljeno mesto. Nadao sam se da ću uspeti da te dovedem ovamo.” Polako se okrenuo ka njoj. “U noć na reci.” “Nisi želeo da me dovedeš ovamo, Dankane.” “Ovo je jedno od mnogih mesta na koja želim da te odvedem.” Prešao je dlanovima duž njenih ruku, ali je nije privukao k sebi. “Pevala si meni.” Srce je počelo neprijatno da joj podrhtava jer je osetila ta idiotska osećanja. “Ja svima pevam. To mi je posao.” “Pevala si meni”, ponovio je tihim i prijatnim glasom. “Učinila si da te želim toliko da me od želje bole kosti.” Prstima je prelazio preko njenih ramena i vrata. “Video sam da i ti mene želiš.” Sagnuo je glavu, spustio usne tik do njenih i prošaputao: “Moraćeš da me moliš jer sam obećao da neću.” “Ti uvek održiš daru reč, Dankane?” “Da.” Osećala je njegov dah na svojim usnama. “Održim.” “A ja nikad ne molim”, kazala mu je, zavukla ruke u njegovu kosu i primakla njegove usne svojima. Kolena su mu zaklecala od tog divljeg i iznenadnog naleta želje. Njene usne su bile poput požara, pekle su, gorele i činile da očajnički traži još. Znao je da ako se ne bude kontrolisao, uzeće je tu, baš na tom mestu na kome su stajali. Odmakao se od nje, naredivši sebi da smiri ruke koje je stavio na njena ramena, “Moja kabina je tačno iza nas.” Izvila je glavu i lagano se osmehnula. Želja ju je polako i nemilosrdno raspaljivala. “Znam.” Odmakao se, uhvatio ju je za ruke i poveo za sobom. Zatim je obišao oko nje, tražeći ključ jednom rukom i posmatrajući je dok ga je gurao u bravu. “Što ne bismo ušli?” “Što da ne?” prošaputala je i ušla u sobu. Ostavio je upaljeno svetlo pored kreveta i širok prozor otvoren - kroz njega je mesečina ulazila u sobu. Iako joj je krv postala vrela i užurbano joj kolala kroz vene, ipak se osvrnula po sobi. U njoj je stajao stilski radni sto na kome su stajale slike u srebrnim ramovima, fotelje s debelim i udobnim jastucima, mesingane lampe sa staklenim abažurima, elegantno zasvođena biblioteka, prepuna knjiga i slika. I krevet je bio od mesinga, ravnih linija, ogroman.

~ 96 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Fina jazbina.” Osvrnula se preko ramena kad je začula zvuk šibica i sa zadovoljstvom i iznenađenjem posmatrala kako pali nekoliko belih sveća. “Pa, ti si romantičan?” Dunuo je da ugasi šibicu, a zatim ugasio lampu pored kreveta. Stajali su nasred igre senki i svetlosti sveća i mesečine. “Je l` ti to smeta?” “Ne, nimalo.” Ipak je zadrhtala. Izvila je usne u osmeh i krenula da otkopčava rajsferšlus na svojoj haljini. “Nemoj.” Prišao joj je i prešao prstom od rupice na njenom grlu do mesta gde je počinjala crna svila. “Želim ja da te svučem.” Pustila je ruke da joj padnu pored tela. “Šta te sprečava?” “Ništa.” Spustio je glavu i nežno ju je ugrizao za vrat. “Baš ništa. Mirišeš isto kao što izgledaš.” Osetila je potrebu da razbistri glavu. “Ti si kupio taj parfem... veliki rasipniče.” Osmehnuo se i pogledao ju je. “I ukus ti je jednak izgledu.” Dah joj se ubrzao uprkos njenim naporima da ga kontroliše. “Već si ga probao nekoliko puta.” “Nije bilo dovoljno. Ni približno.” Vratio se njenim usnama, ali ih je jedva dotakao. “Hoćeš da ti kažem šta želim da radim sa tobom... Ili hoćeš da te iznenadim?” Gospode, bilo je sve što je uspela da pomisli. “Mene nije lako iznenaditi.” “Onda da vidimo hoće li mi uspeti.” Njegove usne su se obrušile na njene, jednom, dvaput, izazivajući je. Njegov jezik zavodio je njen u lenjom plesu, vodeći je u izmaglicu slatko i polako. Niko je nikada nije tako poljubio. Ničiji poljubac nije bio toliko strpljiv ni dug. Kada je počeo da otkopčava rajsferšlus na leđima njene haljine, zadrhtala je od zadovoljstva. Međutim, on joj nije svukao haljinu, već ju je nežno milovao po golim leđima. Želeo je da uživa u svakom centimetru nje, u svakom trenu ovog prvog puta. Čak i kad je počela da istražuje njegovo telo svojim rukama i zariva nokte u njegovo meso, on nije žurio. Polako i lagano je gradio ovo zadovoljstvo, sloj po sloj - sloj želje, sloj potrebe, sloj vreline, sloj strasti. Kada joj je svukao haljinu sa ramena i kad je ona šušteći pala na pod, bio je spreman da idu dalje. Polako je prelazio prstima preko vrhova njenih grudi, po crnom brushalteru bez bretela. “Vrlo lepo”, rekao je nežno, a zatim skliznuo prstima do kopče na sredini grudi i otkopčao brushalter. “Vrlo, vrlo lepo.” “Da vidimo mogu li ja isto da kažem.” Trudeći se da smiri podrhtavanje ruku, skinula mu je sako i počela da otkopčava košulju. Svedost sveće padala je na njegovu kožu, koja je bila prelepa, tamnozlatna; na vitak torzo i duge mišiće. Oblizala je usne i podigla pogled. “Da, vrlo, vrlo lepo.” Uzeo ju je u naručje, učinivši da joj srce snažnije zatuče u grudima. “Vreme je da bude još lepše.”

~ 97 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Šesnaesto poglavlje Sada je očekivala brže pokrete i dočekala bi ih sa oduševljenjem. Međutim, kad ju je spustio na krevet i legao preko nje, kad se spuštao niz njeno telo, pokreti njegovih ruku bili su lagani, temeljni i razarajući. Čuo je kako ječi, osetio kako se izvija i u jednom trenu potpunog odsustva svesti zario je zube u meku kožu njenih bedara tik iznad dugih čarapa. Kada je zadrhtala, krenuo je jezikom gore. Iznenađena neočekivanom promenom, obuzeta snažnim zadovoljstvim, izvila se i otvorila mu se, imajući osećaj da je đule ispaljeno iz topa. Pohlepno ju je uzimao, a zatim je krenuo dalje rukama, usnama, zubima i jezikom. U delirijumu, očajnički želeći više, obavila se oko njega; ruke su joj bile radoznale koliko i njegove, a usnama je kupila njegove ukuse gde god je stigla. Nestao joj je vazduh iz pluća kad su im se usne ponovo srele. “Želim te u sebi.” Svlačila mu je pantalone, povlačeći njegove kukove. “Sada. Odmah.” Oči su joj sijale na prigušenom svetlu. Kosa joj je bila rasuta po krevetu, crvena poput požara. U tom trenutku je pomislio kako je želi više od života. “Onda me pogledaj.” Dok joj je izdizao kukove, ponovio je: “Gledaj me dok ulazim u tebe.” I ušao je. Posmatrao je te prelepe oči kako postaju tamnije, maglovite, sjajne i gutao uzdahe koji su joj silazili sa usana. Izvijala se pod njim poput svilene munje. Snažna, brza, divlja i strasna energija je strujala njima. Zarila je nokte u njegova leđa, prelazila rukama preko njegovih kukova, zavlačila ih u njegovu kosu, a njeno predivno nemirno telo plesalo je sa njegovim. Po dugom podrhtavanju njenog tela, osetio je kako je dostigla vrhunac, ispustivši jauk zadovoljstva. Evo i mene, pomislio je, a zatim više ni o čemu nije mogao da misli kad je potekao kroz nju. Pa, pomislila je Ket kad joj se razum vratio, eto, desilo se. Sve te dobre namere, lekcije koje je držala samoj sebi - otišle su uz vetar. U prednosti sam, pomislio je Dankan, Ne samo da mu se predala telom, već je negde dozvolila da joj uzme i dobar deo srca. Znala je šta će dalje biti. On će uživati. Imaće strasnu, vatrenu aferu - u tajnosti, naravno. Na kraju krajeva, on je bio gazda i neće rizikovati da bude predmet ogovaranja. A zatim kad joj ugovor istekne, nestaće iz njegovog života uz, verovatno, nekakav mali, prigodan poklon. I to će biti to. Muškarci poput Dankana Blejda ne mogu imati ozbiljne namere prema putujućim pevačicama.

~ 98 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Moraće da se spremi na to. Kad bude došlo vreme, otići će prva. Rešena da poštuje pravila njihove igre, opušteno je prešla dlanovima preko njegovih leđa, a zatim se protegla. “Mmm. Vrlo lepo, Blejde. Vrlo lepo.” U glavi mu se i dalje vrtelo. “Osećam se kao ona mačka iz crtanog filma.” “Molim?” “Znaš ona mačka koja dobije udarac čekićem u glavu, pa joj se onda glava trese dok joj se oči kolutaju?” Nasmejala se i umalo ga nije zagrlila, ali je shvatila da je pametnije da se pravi hladna. “Šta se desi kad glava prestane da joj se trese?” “Opet počne.” Osmehnuo se i krenuo da je gricka po vratu, bradi, zaustavivši se na usnama da bi je poljubio dugim i laganim poljupcem. Kad je Ket ponovo počelo da se muti pred očima, okrenuo se i nežno ju je povukao na sebe. Pomislila je kako on voli da se grli, a srce joj se steglo. “Izgleda da voliš crtane filmove.” “Uz njih zaboraviš probleme. Ko može da brine uz Toma i Džerija?” “Tomova gazdarica.” Nasmejao se i zagrlio je. “Tome, nemoj da ti pokažem...” “To govori buldog.” “Ko bi rekao da prefinjena Ket Farel gleda crtaće?” “Treba biti prefinjen ako zaista želiš da shvatiš odnos mačke i miša.” “Slažem se.” Eto ponovo hemije, samo na drugom nivou. “Moja sestra Sibil i ja smo vodili duge rasprave o smislu tih sukoba. Ona crta stripove.” “Stvarno?” “Aha. Pametna je devojka naša Sibil.” Privukao je Ket dok nisu ležali okrenuti jedno ka drugom. “Hoćeš da uđemo u dugu raspravu?” “Mogli bismo.” Osetila je kako krv ponovo počinje brže da joj struji. Nežno ga je ugrizla za bradu. “Ili bih ponovo mogla da te udarim čekićem po glavi.” “Dopada mi se kako razmišljaš.” Osetio je dodir njenih usana na svojima. “Prenesi svoje stvari ovamo.” “Šta?” Trgla se i odmakla pre nego što je stigao da je privije uz sebe. “Tvoje stvari.” Uhvatio ju je rukom za grudi. “Prenesi ih ovamo.” “Uh!” Zbunila se i sasvim odmakla od njega. “O čemu ti pričaš?” “Želim da budem sa tobom. Zašto bi spavala dva sprata ispod?” Izdigao se i počeo da je ljubi po ramenu. “Zbog diskrecije. Ako se uselim ovde, to će znati i putnici i članovi posade. Nije ovo veliki brod.” “Pa šta?” Okrenuo ju je i pruvukao k sebi, tako da su se njene duge noge obavile oko njegovog struka. “Odrasle smo osobe, ne zanima nas šta drugi pričaju o nama.” Milovao ju je po leđima, dok je njeno disanje počinjalo da se ubrzava. “Želim da budeš ovde. Strahovito te želim.”

~ 99 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Misli, misli, misli, naređivala je sebi, iako joj se krv uzburkala poput nemirnog mora u oluji. “Imaš veći krevet. Bolji pogled. Neverovatne ruke”, rekla je umilnim glasom, kao da prede. “Ali...” Spustila mu je ruke na ramena i, dok je još imala snage, odmakla se od njega. “Ako preselim stvari ovde, kabina u potpalublju ostaje moja. Nećeš je izdati.” Pogledao ju je u oči. “Treba ti odstupnica?” “Tako je pametnije, dragi. Ukoliko se jedno od nas zasiti, ja se vraćam dole. Nema ljutnje.” Ignorisao je nelagodu koju je nakratko osetio i” ponovo ju je uhvatio za kukove. “Dogovoreno.” A zatim ju je ponovo uzeo. Niko se nije zasitio. Neprestano je očekivala da se to desi, barem sa njegove strane. Međutim, što su duže bivali zajedno, sve se više činilo da žele da tako i ostane. Verovala je da se radilo samo o seksu. Bog im je svedok da se njihova glad nije smanjivala. Kasno u noć i u rana jutra. Jednog vrelog popodneva u Načezu kad ju je iznenadio hotelskim apartmanom gde su strasno vodili ljubav u ogromnom đakuziju prepunom mehurića. Vrelo, brzinsko predavanje užitku koje ih je oboje ne prepad zahvatilo na vratima njene garderobe, nakon kog je izašla na binu sasvim uzdrhtala. I dalje joj je kupovao cveće i smešne poklončiće. Nije mogla da shvati šta se dešava. Dobio ju je, zašto se i dalje trudi oko nje? Dok se vrtela po krevetu koji je sada smatrala svojim koliko i njegovim, pomislila je na to kako su prošle skoro tri nedelje otkako su postali ljubavnici. Plovili su rekom nizvodno, uzvodno, pa opet nizvodno, a ta... hemija među njima nije prestajala. Nije znala kako da se postavi. Uživaj, Ket, ponavljala je sebi, uživaj u svakom trenutku. Protegla se, premišljajući se da li da nastavi da spava. Bih su usidreni u Sent Luisu, a Dankan je imao posla u luci. Imala je ceo dan slobodan, a nije joj se išlo u grad. Popodne će iskoristiti da radi na demo-snimku, mada nije sasvim verovala da će joj Dankan u tom smislu pomoći. Ipak, povratila je kontrolu nad svojom karijerom i prekinula saradnju sa Cicerom. Kreten. Biće joj potreban taj demo kad joj istekne angažman na brodu. Moraće da nađe novog agenta. Ono što ovde zaradi pružiće joj mogućnost da se time pozabavi kako treba. Neće se vraćati angažmanima na jednu noć po hotelskim barovima, vozikati se autobusom od grada do grada, niti spavati u nekim prljavim sobama. Osetila je lep način života i dopao joj se. Nikad joj nije bilo ovako, zaključila je. Ustala je da se obuče i iskoristi to što je brod bio skoro prazan. Izašla je na palubu, zažmurila zbog blještavog sunca dok nije stavila naočare. Bilo je izuzetno vruće. Vreo vazduh je lebdeo iznad površine vode, vidljiv golim okom. Oni koji su ostali na brodu nisu izlazili na palube, već su se koristili blagodetima klima-uređaja. Ali ona je volela vrućinu. Izašla je da je oseti pre nego što se baci na posao.

~ 100 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Ponekad, kad je bila sama kao sada, prepuštala se snovima. Sada je sanjala kako je brod njen – ovaj sjajnobeli brod sa modernim ogradama. Nije bila svesna da je toliko uživala u životu na reci. Znala je da će joj strahovito nedostajati kad sve bude gotovo. Ipak, ništa ne traje večno, pomislila je. Čovek treba da uživa u svemu što mu se pruži dok traje. Tada se okrenula i videla Dankana u prisnom zagrljaju sa vitkom plavušom. Prokletnik! Šake su joj se stisle u pesnice, a srce sišlo u pete. Niko ne može da se poigrava sa Ket Farel. Niko ne može da je pravi budalom. Htela je da se sjuri, da iskopa oči toj bednici, a zatim da iščupa to varljivo srce Dankana Blejda iz grudi i baci ga u reku. Zadržao ju je samo gorak osećaj ponosa. Neka je prokleta ako će mu dozvoliti da je povredi. Obuzdala je povređenost, izdigla glavu i krenula ka njima kao da je nimalo ne zanimaju. “Fino jutro. Kretenu.” Osmeh kojim ju je dočekao prešao je u neprijatnu zbunjenost. “Molim?” “Šta ti misliš ko si?” Ponos je ipak nije sputao. Osećala je bolno zadovoljstvo kad ga je udarila u grudi. “Misliš da možeš da se išunjaš iz mog kreveta i odeš u zagrljaj neke...” “Majke”, Dankan je brzo rekao i uhvatio Ket za ruku da ga ponovo ne udari i ostavi rupu na njegovom srcu. “Nije neka majka, već moja majka. Mama, Ket Farel. Upravo sam ti pričao o njoj.” “Jesi.” I očigledno si izostavio neke vrlo važne detalje, pomislila je Serena, ali se osmehnula i pružila ruku Ket. “Pre svega, hvala ti na komplimentu.” Prestravljena i ljuta jer je Dankan bio kriv za ovu neprijatnost, Ket je prihvatila ispruženu ruku. “Izvinite, molim Vas, gospođo Blejd.” “Nemoj mi se izvinjavati”, rekla je Serena i nasmejala se. “Da ne pokvarimo kompliment.” Ket je osetila kako je napetost u ramenima polako popušta. Žena je bila predivna. Nije ličila ni na čiju majku sa tom bujnom plavom kosom i krupnim očima boje lavande. Tanke žute pantalone i bluza odavale su vitku figuru. Koža joj je bila nežna poput ružinih latica. “Nenamerna greška.” Ket je izvukla ruku i gurnula je u džep svog širokog šortsa. “Prelepi ste.” “Dopadaš mi se. I mi smo iznenadili Dankana” nastavila je Serena. “Njegov otac i ja smo rešili da svratimo na brod na jedan dan pre nego što nastavimo na zapad. Imamo posla u Vegasu.” “I to nije sve.” Potpuno oduševljen Ketinom reakcijom Dankan je zagrlio majku oko ramena. “Došli su i moji baka i deda. Putovaće sa nama do Nju Orleansa.” Sjajno, pomislila je Ket. “Baš lepo. Izvinite, ja sam...” Odjurila je dok im je prilazio muškarac koji je išao po pristaništu. Bio je visok, a njegova zlatna koža presijavala se na suncu. Tamne naočare skrivale su njegove oči i činile njegovo izrazito lice misterioznim i opasnim. Srebrne vlasi presijavale su se u njegovoj gustoj crnoj kosi. Ket je pomislila kako je on bez premca. Apsolutno bez premca. Šampion u slamanju ženskih srca.

~ 101 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Džastine.” Serena je ispružila ruku. “Dođi da se upoznaš s Ket Farel, pevačicom o kojoj nam je Dankan pričao.” Njegov otac, pomislila je Ket. Nije ni čudo što je Dankan bio tako privlačan. Potiče od najboljih loza. “Zadovoljstvo mije.” Džastin je obema rukama uhvatio Ketinu ruku. “I Mek i Dankan su nam pričali da si sjajna u svom poslu. Nadam se da te možemo angažovati u Komanču u Atlantik Sitiju.” Nije se pomerila - a želela je da skače od sreće. “Bilo bi mi zadovoljstvo.” Morala je da ode odavde pre nego što uradi nešto neprikladno, pomislila je. “Imam posla, izvinite. Nadam se da ćemo se videti pre nego što odete.” “Računaj na to”, rekla je Serena nečujno dok je Ket odlazila. Zatim je izvila obrvu i okrenula se ka svom sinu. “Pa...?” “Pa, hajdemo unutra pre nego što se istopimo. Hoću da proverim jesu li se baka i deda smestili i da donesem dokumenta koja tata hoće da pogleda.” Dankan je uhvatio majku za ruku. “I hoću, sve ću ti ispričati.” “Fino.” Sat vremena kasnije Serena je mućkala led u svom čaju i naglas se smejala. “I tebi je smestio! Doveo ju je na tvoj brod baš kao što je meni doveo Džastina pre toliko godina.” “Manje-više”, složio se Dankan. “Moraću da mu zahvalim.” “Nemoj, molim te”, ubacio se Džastin. “Stvorićeš čudovište.” “Nemam zamerke na njegov ukus. Fenomenalna je.” Dankan se zavalio u stolicu iza svog radnog stola. “U profesionalnom smislu je savršena. Pravo je čudo da nije na samom vrhu. Pretpostavljam da je u pitanju loš menadžment. Ali mi ćemo to da sredimo.” “Mi?” upitala je Serena. “Porodica ima veze”, rekao je jednostavno. “Nameravam da ih iskoristim. Znam da je odrasla u siromaštvu i da joj je detinjstvo bilo teško. Nema razloga da i dalje bude tako kad poseduje taj dar koji joj je Bog dao. To je što se tiče posla. A što se tiče ličnog odnosa, tu još nisam sasvim načisto. Ona je... neobična i nikad ni prema kome nisam osećao ono što osećam prema njoj.” Namrštio se i uzeo držač hartije u obliku grba klana Mekgregorovih, premeštajući ga iz ruke u ruku. U pitanju su bila osećanja, shvatio je. Jaka i snažna, nežna i lepa, njihova kombinacija ga je zbunjivala i obuzimala mu srce. Nijedna druga žena ni u jednom trenutku nikada se toliko nije približila njegovom srcu. “Možda zato što nije kao druge. Produžiću joj angažman za još šest nedelja, pa ću da vidim. U profesionalnom smislu, to je odličan potez. Zaista je sjajna. S druge strane, imaću više vremena da... shvatim šta je u pitanju.” Deo tebe već zna, pomislila je Serena, uhvativši Džastina za ruku dok je posmatrala njihovog sina. Samo ti glava kasni za srcem. Nije imala mnogo vremena, pomislila je Serena kad se odvojila od porodice i pošla da potraži Ket. Želela je bolje da upozna devojku koja je očarala njenog sina. Iako je uspela da izvuče neke činjenice od svog oca - dok ga je grdila što se meša u život njenog deteta - želela je da sazna nešto više.

~ 102 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Ko je bila Ket Farel i je li njeno srce dovoljno veliko da se u njemu nađe mesto za Dankana? Nasmejala se samoj sebi kad je došla do ulaza u glavni salon. Izgleda da je nasledila nešto od svog oca, pa mora i sama barem malo da se umeša. Otvorila je vrata i zastala. Stala je i slušala. Ket je sedela za klavirom u uglu bine. Dobro je svirala, ne izvrsno, pomislila je Serena, ali dovoljno dobro da dâ pratnju tom predivnom glasu. Taj glas je pevao o tužnoj ljubavi tako moćno kao da je dolazio iz dubine duše. Kada je završila, Serenine oči bile su pune suza. “Suviše si mlada da bi mogla da osetiš tu pesmu”, rekla je i osmehnula se kad se Ket okrenula, “ali pevaš je kao da je pisana za tebe.” Trudeći se da se ne oseća nelagodno, Ket se okrenula. “To je moj posao.” “Ne, to je tvoj dar. Rasplakala si me.” “To mi je najveći kompliment. Hvala Vam.” “Znam da te prekidam” kazala je Serena, a ipak joj je prišla i sela pored nje na klupu za klavirom. “Nadam se da ću uspeti da te ubedim da nam se večeras pridružiš za večerom.” “To je porodični skup.” Nije znala ništa o porodicama, ali zato je znala sve o onima koji je je nemaju. “Volela bih da dođeš. Mog oca si već upoznala.” “Jesam, videli smo se nakratko kad sam bila u Vegasu. Ostavio je snažan utisak na mene.” “Ne sumnjam.” Serena se nasmejala. “I ti su ostavila snažan utisak na njega.” Ket je lagano klimnula glavom. “Pretpostavljam da Vam je Dankan rekao da se gospodin Mekgregor založio da dobijem ovaj posao.” “Iz nekih svojih razloga, znam. To je Mekgregor. Ne može da se obuzda.” Nežno se osmehnula, “Nadam se da nisi uvređena.” “Nisam, iznenađena sam.” “Ozbiljno? Zašto?” “Očekivala sam da će za svog unuka želeti neku devojku iz viših krugova.” “Mekgregor bi na to rekao: 'Iz viših krugova! Ha!' Njega interesuju dobro srce i jak duh. Rekla bih da poseduješ i jedno i drugo. Britak um, praktičnost i poštovanje porodice.” Ket je izdigla obrve. “Jedva sam završila srednju školu, praktična sam toliko da zaradim samo da ne budem gladna, a od porodice imam samo majku, ali je izuzetno poštujem.” “Na to bi on rekao: 'Ket Farel ima petlju'. Ne možeš pobediti Danijela Mekgregora.” Ket je spustila pogled na svoje ruke, a zatim na Serenine. Pomislila je kako Dankanova majka ima prave damske ruke. Damsko lice. Prava je dama. Ket je shvatila da je došla da se nagodi sa njom. “A Vi biste voleli da otperjam, gospođo Blejd, pre nego što Dankan pomisli da ideja njegovog dede uopšte nije loša.”

~ 103 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Serena je pogledala Ket pravo u oči. “Zašto tako misliš?” “Očigledno je. Ja znam ko sam i odakle potičem. Moj otac je bio običan čovek koji nije imao sreće i umro je pre svoje tridesete. Moja majka je kelnerica koja nikad nije imala prilike da postane nešto drugo. A ja pevam da bih imala šta da jedem. Vaš otac možda jeste star i sentimentalan, ali Vi sigurno niste.” “Shvatam”, zaključila je Serena. “Kad bih ti ponudila, recimo... deset hiljada dolara da odeš, šta bi mi rekla?” Zelene oči su zasijale. Njihov pogled je bio hladan i ogorčen. “Rekla bih Vam da idete dođavola, gospođo Blejd.” Na Ketino iznenađenje, Serena je zabacila kosu i nasmejala se veselo. “Znala sam da ćeš mi se dopasti. Znala sam to onog trena kad si napala Dankana na doku. Ket, pošto me ne poznaješ, ne primam k srcu to što si me smatrala površnim snobom, kog više interesuje nečiji pedigre nego sreća sopstvenog sina, ali...”, zastala je i njene prelepe oči postale su ozbiljne. “Treba da ceniš sebe više nego što je to, očigledno, slučaj.” “Ne znam o čemu pričate.” “Pričam o činjenici da jedina osoba koja o tebi ne misli kao o zanimljivoj, prijatnoj i lepoj ženi jesi ti sama.” Nežno je uhvatila Ket za ruku. “Ja volim svog sina. On je lep i mlad čovek u svakom smislu. Kako mogu da ne budem zadovoljna ako ga i ti voliš?” “Nisam rekla da ga volim.” Osetivši paniku, Ket se povukla. “To nisam rekla.” Nemoguće, pomislila je dok joj se u glavi vrtelo. To nije moguće. “Ne”, Serena se ponovo osmehnula. “Nisi. Ah ako ga ikada zavoliš, ja ću biti srećna zbog njega. Sad te ostavljam da radiš.” Graciozno je ustala. “Razmisli o večeri.” Serena je skoro već izašla pre nego što je Ket uspela da progovori. “Gospođo Blejd?” “Da?” “Kad sam ugledala ovo čudo” rukom je pokazala da misli na brod, “pomislila sam kako je Dankan srećan čovek. Izgleda da nisam imala predstavu o tome koliko je srećan.” “Da”, kazala je Serena. “Zaista mi se dopadaš.” Zatim je izašla, sigurna.

~ 104 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Sedamnaesto poglavlje Ket nije očekivala da se zaljubi tokom šesto-nedeljnog angažmana na reci. Pogotovo nije očekivala da se zaljubi u starca od devedeset godina. Ali bila je do ušiju zaljubljena u Danijela Mekgregora. Bio je neodoljiv i delili su isti avanturistički duh. Bio je tvrdoglav, a ona je volela da se nadmeće sa jednakima sebi. Ipak, uprkos gruboj spoljašnjosti, imao je srce meko kao pamuk. Toj kombinaciji ona nije mogla da odoli, U vezi s Anom Mekgregor nije bila sigurna. Ket je smatrala da je dostojanstvena, prijatna i da ima manire jedne dame, koji se ne mogu naučiti. Jednostavno se rodiš sa njima. Ket je pomislila kako ih je imala i njena ćerka. Zamišljala je kako ih imaju sve žene Mekgregorovih, uključujući i one koje su udajom postale članovi porodice. Ona nikada neće biti dama, niti je želela da to bude. Nije imala nameru brakom išta da postigne. Bila je solista i nameravala je to i da ostane. Ali sa Mekgregorom je slobodno mogla da uživa u svakom trenutku. “Ne znaš nijednu škotsku baladu? Kakva si ti to pevačica?” “Vatrena pevačica, gospodine Mekgregore.” Uživajući, Ket je probala u praznom salonu sa samo jednom osobom u publici. Danijel je sedeo za jednim od stolova svaki put kad bi salon bio zatvoren. Sada je komentarisao spisak pesama koje je pevala. “Znači, ne možeš sve da pevaš?” Posmatrao ju je ispod snežnobelih obrva. “Što ne bi otpevala neku škotsku pesmu od koje bi starom čoveku poskočilo srce u grudima dok mu još uvek kuca? Tim svojim glasom naterala bi svakog muškarca koji i malo ima škotske krvi da se istog trena zaljubi u tebe.” Namerno je provukla ruku kroz kosu. “Svakako će se zaljubiti u mene.” Grohotom se nasmejao i udario svojom snažnom pesnicom o sto. “Opasna si ti devojka, Ket Farel. Što se ne zaljubiš u tog mog lepog unuka?” Bilo je to još jedno smišljeno pitanje. Ket se nevaljalo osmehnula. “Jer sam se zaljubila u Vas. Što da se zadovoljim sitnom ribom, kad mogu da imam ajkulu?” Njegovo široko lice pocrvenelo je od zadovoljstva. Dok je gladio svoju sedu bradu, njegove oči, plave poput leta, lukavo su je gledale. “On bi ti podario lepe bebe.” “Mislite, podario bi ih Vama. Provalila sam Vas, gospodine Mekgregore.” Nagla se i poljubila ga. “Nećete se smiriti dok ne budete imali toliko praunučića da mogu da popune ovu salu.” “Ana kuka za njima.” Pošto njegova supruga nije bila tu, izvadio je cigaru iz džepa. “I po ceo dan i celu noć brine zbog Dankana.” “Vaša žena je suviše pametna da bi zbog toga brinula.” Ket je uzela šibicu, zapalila je i posmatrala Danijela pravo u oči dok je palio cigaru. “Ako pobegnete sa mnom, dragi, ni Vi ni ja više nećemo imati nikakvih briga.” “Ponovo mi zavodiš dedu?” rekao je Dankan kad je ušao, osetivši kako mu srce podrhtava, kao i svaki put kad bi je ugledao. A to je bilo često. “Možda bih ga nagovorila da me odvede u

~ 105 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Veneciju da se ti nisi pojavio.” Nije uspela ni da trepne pre nego što joj se Dankan približio i toliko strasno je poljubio u usta da nije mogla da dođe do daha. “Tako je!” Danijel je tresnuo pesnicom o sto. “To mi se sviđa! Samo čvrsto s njom, mladiću. Da ti se ne izmigolji.” “Čvrsto sam je stegao”, rekao je Dankan veselo. Počeo je da razmišlja o tome da je ne pusti da ode. “Salon se otvara u osam, deda”, kazao je ne skidajući pogled sa Ketinih očiju. “Idi negde drugde da se igraš.” “Zar se tako razgovara sa dedom?”, pitala ga je Ket ozbiljnim glasom. “Nego šta, kad pokušava da preotme moju ženu.” “Ova žena pokušava da preotme njega.” Pokušala je da se izmigolji, kad je shvatila da je čvrsto uhvaćena. “Neko od nas mora i da radi, dragi.” “Ja sam šef, sećaš se? Izvini, deda, moram poslovno da porazgovaram s ovom umetnicom.” Povukao je Ket ka njenoj garderobi i doviknuo preko ramena: “I samo da znaš, baka je krenula ovamo. Vidi šta ćeš sa cigarom.” “Gospode Bože”, promrmljao je Danijel, brzo gaseći cigaru dok je rukama terao rim. Zatim se sentimentalno osmehnuo kad je Dankan odvukao Ket. Bio je spreman da se kladi da će venčanja biti još dok leto ne prođe. “Dankane, razgovarala sam sa gospodinom Mekgregorom.” “Kad god se okrenem, ti razgovaraš sa njim. Ne mogu da verujem da mi matori krade vreme.” “Luda sam za njim,” “I ja sam, ali...” Zatvorio je vrata od garderobe, zaključao bravu i pritisnuo je uza zid. Dok ju je posmatrao, klizio je rukama po njenom telu, preko grudi i niz bokove. “Pa, dobro”, kazala je dok joj se srce pelo u grlo. Ne unosi se previše, kazala je samoj sebi, neka to bude samo seks. Ne misli i ne osećaj ništa sa čim ne možeš da se izboriš. “Zašto nisi rekao šta želiš?” Obavila mu je ruke oko vrata, spremna da ga strasno poljubi. Međutim, on joj je dlanovima obuhvatio lice, ovlaš joj poljubio usne, a zatim ih gricnuo. Hteo je da čuje kako ostaje bez daha dok lagano vodi ljubav sa njom. Želeo je da oseti to postepeno topljenje kom nije mogao da odoli, i potpunu predaju. Uglavnom bi ih vatrena strast brzo obuzimala. U tim trenucima nisu mogli da se zasite jedno drugim. Ponekad bi bili kao deca, rvali bi se i smejali. Nekada bi se jedno drugom predavali nežno i polako. Srcem. To je želeo sada, mislio je dok je lagano mrdao usne preko njenih. Želeo je njeno srce. Uzdahnula je i prepustila se njegovim dodirima. Dala mu je ono što nije ni znala da ima da da. Sa njim je uvek otkrivala neko novo osećanje, uvek je bilo još nečega, uvek su postojala neka vrata koja su se tiho otvarala. Izgovorila je njegovo ime dok ju je nosio ka sofi, šaputala ga kad je legao pored nje, zaječala kad je osetila njegove ruke po celom telu.

~ 106 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Pod prstima je osećao kako joj se puls ubrzava, kako joj srce drhti pod njegovim usnama. Ali on je želeo više od uzbuđenja, više od želje. Želeo je ljubav. “Pusti me da ti se približim.” Prošaputao joj je na usnama. “Nikada te neću povrediti.” Ali jeste, već jeste. Probudio je nešto u njoj, ukrao joj nešto što se plašila da ne izgubi. Odmahnula je glavom, negodujući, ali njegove usne su bile strpljive, a dodiri njegovih dlanova nemilosrdno nežni. Otvarali su njeno srce širom, a ono ga je puštalo unutra. Ta promena ju je uništavala, ostavljala ju je bespomoćnom i nezaštićenom. Ušao je u nju dok je posmatrao njeno lice, svestan šta znači zbunjenost u njenim očima. I njegovo srce je gorelo. “Ovo je drugačije.” Nije mogla ništa da kaže, samo je odmahnula glavom. Progutala je jecaj dok su se njegove usne ponovo spajale sa njenima. Ne mogavši da odoli, zaplovila je sa njim na tom vrelom talasu strasti. A zatim uronila u njega. “Ovo je drugačije”, ponovio je. Zgrabila je odeću sa čiviluka i navukla je. Očajnički želeći da uspostavi ravnotežu, zakopčala je kaiš. Samoubistvo. Zar nije rekla da bi to bilo ravno samoubistvu? I eto je, leluja se na ivici litice. “Nije.” Želela je da to zaista misli “I ne treba da bude.” Iskrivio je glavu. “Što te plaši saznanje da mi je stalo do tebe? Da mi značiš?” “Ne plaši me.” Kako bi se smirila, uzela je četku i počela da češlja kosu. “Šta god ti mislio o meni, ja ne spavam sa muškarcima do kojih mi nije stalo.” “Nisam na to mislio, niti sam to kazao.” Navukao je pantalone, a zatim uzeo košulju. “Odlično umeš da navodiš stvari na svoju vodenicu, Ket. Međutim, ja odlično znam šta sam rekao i šta je važno. Sada si to ti.” “To je u redu.” Pogledi su im se sreli u ogledalu. “Ja volim da budem važna.” Malo se smirila, spustila je četku i naslonila se na toaletni stočić. “I ti si važan, Dankane. Jesi li to želeo da čuješ? Naravno da jesi, inače ne bih bila s tobom. Nemojmo da komplikujemo.” “Zanimljivo, a ja mislim da uprošćavam. Šta osećaš prema meni?” “Mnogo toga lepog. Želim te - mislim da je to sasvim jasno. Uživam sa tobom.” Osmehnula se, prišla mu i spustila ruku na grudi. “Dopada mi se tvoj stil, tvoje lice i obožavam tvoje telo.” Veselost koju se nadala da će izazvati nije zaiskrila u njegovom pogledu. Ostao je hladan, ozbiljan i pomalo rezervisan. “A osim seksa?” “Teško je reći.” Slegla je ramenima i okrenula se da popravi šminku, ali su joj ruke drhtale. “Pošto nas seks vezuje. Ali biću iskrena...” Naterala je sebe da se okrene. “Dopadaš mi se kao osoba. Drag si čovek. Ja nemam prijatelje, Dankane. Ne zadržavam se na jednom mestu dovoljno dugo da bih stigla s nekim da se sprijateljim. Ti si izuzetak.” Namrštio se. Čudno, pomislio je, istovremeno osećam uzbuđenje i nervozu. “Znači, mi smo prijatelji?” “Zar nismo?”

~ 107 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Pretpostavljam da jesmo.” Nemarno joj se osmehnuo, baš kao što je ona njemu. “Pa, druže, uskoro isplovljavamo. Imam posla.” “Vidimo se.” Blagi drhtaj je prošao njenim telom kao da je za dlaku izbegnuta neka velika kriza. “Dankane? I da ne zaboravim... Prija mi da radim sa tobom.” Nasmejao joj se kad je otvorio vrata, ali kad ih je zatvorio za sobom, namrštio se, smračio, a osmeh mu je nestao sa lica. Oduvek je sebe smatrao srećnikom. Ali kakva je to sreća bila da se tako iznenada zaljubi, tako strahovito zaljubi, u ženu koja se ne uklapa ni u kakve standarde? Ljubav nije bila igra u koju je nameravao da se upusti dok ne bude savršeno spreman za nju. Međutim, karte su već bile podeljene. Moraće da vidi šta može da uradi sa njima i kako da poveća ulog. Jer kad je Dankan Blejd igrao, igrao je za pobedu.

~ 108 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Osamnaesto poglavlje Do kraja nedelje je lagano igrao, skrivao karte i čekao da ulog poraste. Dok je prolazio kroz svoj kazino, mislio je kako to nije bilo žrtvovanje. Što je opuštenija... to je otvorenija. Uživao je da posmatra kako flertuje s njegovim dedom i kako postaje sve opuštenija s njegovom bakom. Jednom ih je zatekao kako stoje na palubi, drže se za ruke i nešto šapuću. Mogao je da se zakune da su seksi Ket i ozbiljna Ana delile tajne. Morao je nasamo da razgovara sa Ket, a nije uspevao da nađe vremena tog popodneva. Pogledao je ugovor koji je imao sa njom. Želeo je da ispravi pojedine odredbe. Smatrao je da bi bilo u redu da prvo razgovara sa njom o tome, pre nego što pozove njenog agenta. Jutros ga je pozvao Rid Valentajn iz Valentajn rekordsa. Znao je da će Ket biti drago da čuje kako je dobro primljen demo-snimak koji im je poslao. Nije želeo tu vest da joj saopšti u prolazu. Takva vest, smatrao je, treba da se saopšti na poseban način. Spremao se to da joj kaže posle njene druge tačke. Osmehnuo se dok je razmišljao o tome, a taj njegov osmeh primetila je jedna od sestara Kingston, koja ga je zgrabila za ruku dok je prolazio pored stola za blekdžek. “To će mi nedostajati.” Osmehnula mu se svojim najzavodljivijim osmehom. “Ne mogu da verujem da nam je sutra gotov odmor.” “Nadam se da si uživala.” Koja li je ovo, pitao se. Sindi? Sandi? Kendi? “U svakom trenu. Razmišljamo da plovimo i naredne godine. Mnogo je zabavno.” “Zaista nam je zadovoljstvo. Jesi li imala sreće?” Tužno ga je pogledala. “Ne onoliko koliko sam se nadala.” Morao je da se nasmeje. “Mislio sam u kartama.” “Nisam ni tu, ali bilo je zabavno. Pretpostavljam da nikad nećeš doći u Filadelfiju.” “Nikad se ne zna”, kazao je, a zatim ugledao Ket kako ulazi u kazino i sve drugo je postalo nevažno. “Izvini.” Plavuša ga je gledala kako odlazi i uzdahnula. “Ipak neko ima sreće”, rekla je krupijeu. I Ket ga je posmatrala, gledala je kako se kreće između stolova, prolazi pored mašina, kroz izazovne, zavodljive zvuke novca koji se gubi i dobija. Da, pomislila je, ovo je definitivno njegova teritrorija. “Hej!” Uhvatio ju je za ruku, poigravajući se sa njenim prstima. “Ti nikad ne dolaziš ovamo.” “Nemam razloga. Ja ne...” “Ne kockaš se iz principa. Jesi li ikada prekršila neki princip?” “Kršim ih sve vreme, dragi.” “Hoćeš da igraš?” “Imam samo dvadeset minuta pre nastupa.”

~ 109 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Dovoljno vremena.” Primetio je da je jedan sto prazan, zadovoljan što je došla ovako rano. “Hajdemo. Ja potičem od mnogobrojnih blekdžek delilaca.” “Kako da ne.” “Dobro, nisu mnogobrojni. Moja majka je bila delilac. Tako je upoznala mog oca.” “Ozbiljno?” Dovoljno ju je zainteresovao da je pustila da je povede. “I ko je pobedio?” “Oboje. Dajem ti žetone za sto dolara.” “Mogu sama da plaćam svoju igru.” “Fino, onda ti je ovo pozajmica.” Veštim pokretima odvojio je žetone. “Danas izgledaš posebno, draga.” Kako da ne, pomislila je, i sela za sto. Njena tamnoplava haljina otkrivala je svaku oblinu i svetlucala je pod svetlima. “Poslednje veće pre nego što se usidrimo. Želim da gosti odu zadovoljni.” Stavila je čip od pet dolara. “Deli, dragi.” Podelio joj je peticu i sedmicu, a sebi keca. “Moguć blekdžek. Osiguranje?” “Ne verujem.” Uzela je osmicu i osmehnula se. “Ruka od dvadeset.” Okrenuo je svoju donju kartu. “Delilac ima sedam ili sedamnaest, vuče deset, gubi sa dvadeset četiri.” Dao joj je žetone koje je osvojila i ponovo podelio karte. “Šta kažeš na sastanak kasnije, lepotice?” “Možda.” Pogledala je svoje karte. Osamnaest. Zatim je pogledala i njegove. Pokazao je šesticu. “Zadržavam.” “Zadržavaš osamnaest, delilac ima petnaest, pobeduje sa devetnaest.” Osmehnuo se kad je okrenuo četvorku. “Često izgovaraš naglas svoje namere?” “Kad god mogu.” Bio je dobar. Pretpostavljala je da je bio dobar u svakoj igri koju je igrao. Mada, bila je i ona. Najčešće je igrala za svoj opstanak, zato nikada nije sebi mogla da dopusti da izgubi. Ni novac, ni vreme. Pogotovo ne srce. Kad je igrala, igrala je da dobije. “Deli”, kazala je i osmehnula mu se. Podelio je tri ruke, a ona ga je sumnjičavo gledala. “Nemam ništa u rukavu”, uveravao ju je. “Igramo pošteno.” “Kuća se ne može pobediti.” “Ti se ne kockaš”, naglasio je. “Igraš na sigurno, ne prihvataš izazov.” “Na mogu da kontrolišem karte, naročito ne onda kada ih ne delim.” “Hoćeš da se menjamo. Hajde.” Htela je da ga odbije, ali je na kraju slegla ramenima. “Što da ne? Nikad se ne zna hoću li možda morati da promenim posao.” Zaobišla je sto, stala na mesto delioca i osvrnula se po kazinu. “Drugačija perspektiva, zar ne?” “Ista igra, isti ulog, ista sreća.” “Samo sam sada je u prednosti. Srediću te, dragi. Položi čip.” Stavio je jedan njen žeton i čekao da mu podeli karte. Delovala je izuzetno zadovoljno sobom kada je podigla kartu i ugledala devetku.

~ 110 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky On je imao dve osmice. “Menjam dve karte.” “Znam kako se to radi”, rekla je hladno. Zatim je izdigla obrvu kad je pokazao šesnaest. “Igraš sa tim?” “Tako je. Treba mi petica.” Kada mu je podelila četvorku, namrštila se, a on je samo klimnuo glavom. “Blizu. Menjam tri”, rekao je i pokazao trinaesticu koju je dobio u drugoj ruci. Ona je imala osam i tiho je opsovala. “Devetnaest gubi”, kazala je i okrenula trinaesticu. Nisu bile samo karte u pitanju, shvatila je. Gubila je tlo pod nogama zbog njega; a on ju je izazivao da rizikuje sve više. Svaki put kad bi to uradila, svaki put kad bi mu dozvolila da je nagovori, sve joj je bivalo teže da se seti koliko staje gubitak u igri - ili u ljubavi. “Dobar si, Blejde.” “To mi je posao.” “Pošto si mi uzeo trideset dolara za pet minuta, povlačim se iz igre. Ako ovako nastavim, ostaću bez košulje do kraja večeri.” “Možemo kasnije da igramo u skidanje.” Nasmejala se i nagla preko stola. To je bila igra koju je mogla sebi da priušti - tu su im šanse bile izjednačene. “Došla sam da ti kažem da imam malo iznenađenje za tvog dedu na kraju drugog nastupa. Možda se i tebi svidi.” “Šta je u pitanju?” “Dođi, pa vidi.” Skrenula je pogled i izazovno se osmehnula plavuši Kingston. “Ako uspeš da se izvučeš iz svog harema.” “Dušo, sav sam tvoj.” “Tako je.” Pomilovala ga je po obrazu, a zatim se uspravila. “O tome ćemo kasnije. Idem da zaradim ono što sam izgubila.” Otišla je vrteći kukovima, od čega je on ostao bez daha. Naravno, pomislio je, definitivno ćemo kasnije o tome. Završila je drugi deo svog nastupa, svesna da je Dankan ušao i seo za sto pored bake i dede. Dogovorila se sa Anom oko trenutka i sišla sa pozornice kad je publika počela da odlazi. Neki su ostali - sedeli su za barom ili raštrkani za stolovima, ali ona je smatrala da to treba da bude intiman nastup. Činilo joj se da oseća tremu. “Ne znam šta je tvoj problem, momče”, prošaputao je Danijel. “Ta žena je stvorena za tebe.” “Danijele”, bilo je sve što je Ana kazala. I ona je došla do istog zaključka kao i njen suprug, ali nije želela da kaže ništa kako ne bi nešto pokvarila. “Ostavi Dankana na miru, on je odrastao čovek.” “Upravo sam to hteo da kažem! Upravo to! Kada će da ispuni svoju dužnost? Kada će da se postavi kao pravi muškarac i skrasi se, želeo bih da znam. Pušta da mu se ta devojka izmigolji iz ruku, kao da nema nimalo moje krvi. Ha!” Danijel je prekrstio ruke i naslonio se. Znajući da će izazvati zavist kod svog dede, Dankan je izvukao iz džepa jednu tanku cigaru i sa zadovoljstvom je provukao kroz prste. Zatim ju je stavio među zube i zapalio dok su Danijelove plave oći poigravale od želje da mu je uzme.

~ 111 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Ko kaže da ću da dozvolim da mi se izmigolji?” “Kad bi koristio te oči koje imaš u glavi, video bi...” Danijel je zastao, duboko udahnuo vazduh pun dima, a zatim udario Dankana po leđima. “Tako je! Ha! Vidiš, Ana, zar ti nisam rekao da je momak pametan? Jesam li ti rekao da se ne plašiš?” “Neprestano mi to pričaš, Danijele.” S ljubavlju prema obojici, Ana je spustila svoju ruku preko njihovih prekrštenih ruku. “Izuzetno mi se dopada, Dankane.” “Znam. Samo ga drži podalje da mogu da se potrudim da mi uspe.” “Mene da drži podalje!” uvređeno je zagrmeo Danijel, da se ono malo ljudi što je ostalo u salonu okrenulo ka njima. “Da mene nije bilo, ti, mali nezahvalniče, ne bi...” “Šta, Danijele?”, pitala je Ana ljubazno sa ljupkim osmehom na licu. “Nisi se valjda ponovo mešao?” “A, ne. Ništa nisam uradio. Baš ništa. Pojma nemam o čemu pričaš. Samo sam rekao... to što sam rekao.” Shvatio je da je bolje da se povuče sa bojnog polja. “Trebalo bi da krenemo, Ana, treba da se odmoriš.” “Još nisam popila vino.” Podigla je čašu i uspravila se u stolici. Bio je to signal koji je ranije ugovorila sa Ket. Shvativši znak koji joj je Ana dala, Ket je izašla na prigušeno svetlo. “Danijele Mekgregore? Imam nešto za Vas.” “Što se šunjaš onda? Dođi ovamo i donesi mi to. “To dolazi odavde”, kazala je i pokazala rukom na svoje srce. Pevala je staru škotsku baladu “Loh Lomond” samo za njega. Bila mu je blizu i videla je kako je zadrhtao. Njegovo drhtanje zahvatilo je i nju. Dankan je već prihvatio, ili skoro prihvatio činjenicu da je zaljubljen u nju. Ali dok je posmatrao sa koliko ljubavi peva pesmu koja je topila srce čoveka koga je izuzetno voleo, shvatio je svu snagu svoje ljubavi prema njoj. Sad mu je sve bilo savršeno jasno. Nije to bio potres kakav je očekivao, niti šok za ceo sistem kakav je oduvek zamišljao da će biti. Bilo je to toplo i jasno osećanje u čijem je središtu bila ona. Shvatao je da mu se život menja i bio je dovoljno Škot da prihvati pramenu koja je nailazila. Sada je morao da je osvoji. Pored njega je Danijel šmrcao, a zatim snažno izduvao nos kada se pesma završila. “To je devojka”, kazao je. “To je prava devojka.” “Nedostajaćete mi, Danijele.” Prišla mu je i poljubila ga u obraz. “Zaista ćete mi nedostajati.” “Vidi sad.” Na njeno istinsko iznenađenje, privio ju je u svoje krilo. “Dankane, hajde da prošetamo”, prošaputala je Ana. Uhvatila ga je za ruku i odvukla od stola. “Toj devojci je potrebna ljubav”, rekla je nežno dok se Dankan osvrtao da osmotri par koji se grlio pored scene. “Ja mogu da joj je pružim. Treba samo da je ubedim da je prihvati.” Ana ga je stisla za ruku. “Kladim se da ćeš uspeti.”

~ 112 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Znao je da je bila umorna, video je to po njenim očima kad ju je dopratio do kabine. Nije često pokazivala svoja osećanja. Dankan je verovao da je za ženu poput Ket bilo iscrpljujuće ono što je malopre doživela. “Ono što si izvela za mog dedu bilo je prelepo.” “Oduševljena sam njim, zaista sam oduševljena.” Strahovito ju je uplašilo to što su joj ljudi koji nikada nisu niti će biti njeni postali izuzetno dragi. “Rekao bih da je to obostrano. Da nije bake i sedamdeset godina razlike, još bih bio i ljubomoran.” Nasmejala se, pokušavajući da sredi osećanja. “Nemoj misliti da nema razloga za ljubomoru, čak i ako tako stoje stvari.” Sklonila se u stranu dok je on otključavao kabinu, a zatim iznenađeno zatreptala kad je ugledala svetlost sveća i presijavanje kristala. “Šta je sve ovo, Blejde?” “Nadam se da si spremna da prekršiš još jedno pravilo.” Prišao je kofi s ledom i izvukao hladnu flašu. “Šampanjac?” Pogledala je etiketu i zviznula. “I to vrhunski. Kojim povodom?” “Doći ćemo i do toga. Jesi li za čašu?” “Mogla bih sve da popijem, hvala. Zato nisi želeo da se presvučena posle nastupa? Da bih bila prigodno obučena za vrhunsko piće od francuskog grožđa?” “Ne, nisam želeo da se presvučeš da bih te ja skinuo. Eventualno.” Sipao je piće u dve čaše i jednu pružio njoj, a zatim prineo svoju čašu njenoj i kucnuo je. “Za tvoju predivnu izvedbu škotske balade.” Nasmejala se i ispila gutljaj. “Kako da ne popijem u to ime?” “Ovo je poslednja nedelja tvog angažmana.” Bila je srećna što je progutala vino, inače bi se zagrcnula. “Da, znam. Bilo je izuzetno.” “Želeo bih da porazgovaramo o daljoj saradnji.” Srce je počelo jače da joj udara. “Treba i tome da nazdravimo.” “Hteo sam prvo s tobom da razgovaram pre nego što pozovem tvog agenta.” “Otpustila sam ga, tako da možeš sa mnom o svemu da se dogovoriš.” “Otpustila si ga?” Dankan je napućio usne, a zatim klimnuo glavom. “Pametno, ali biće ti potreban predstavnik.” “Nije baš radio u mom interesu. Angažovaću drugog kad za to dođe vreme.” “Mislim da je došlo. Rid Valentajn želi da se sastane s tobom i organizuje snimanje profesionalnog demo-snimka u studiju u Njujorku, kad tebi bude odgovaralo.” Nije osećala dlanove. Ni stopala. Bila je svesna samo snažnih, ludačkih otkucaja svog srca. “Rid Valentajn? Iz Valentajn rekordsa? Sastanak? Sa mnom? Zašto?” “Odjednom imaš suviše pitanja.” Nasmejao se i ponovo nazdravio. “Da, Pud Valentajn iz Valentajn rekordsa želi da se sastane sa tobom jer je na njega ostavio izuzetan utisak snimak koji si napravila.” “Ti si mu ga poslao? Poslao si ga Ridu Valentajnu.” “Rekao sam ti da ću da potegnem neke svoje veze.”

~ 113 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Valentajn rekords. Sada ni usne nije osećala. Ali je osećala zavijanje u svom stomaku. “Nisam očekivala - nikad nisam pomislila...” “Smatrala si da nisam ozbiljno mislio, Ket? Ja ne igram te igre.” “Ne, ja nisam... Gospode, ne mogu da dišem.” Pritisla je rukom grudi, kao da traži vazduh, a ne može da ga nade. “Ne mogu da dišem.” Prišao joj je uplašeno. Bila je bleda kao krpa. “Sedi.” “Neću. Hoću. Treba mi vazduha.” Pružila mu je čašu s vinom i krenula ka vratima terase. U glavi joj se vrtelo kao da je u jednom gutljaju popila celu flašu šampanjca. Gušila se, imajući osećaj da joj vazduh stoji zaglavljen negde pod dijafragmom. Naslonila se na ogradu, posmatrajući reku koja je sporo tekla. “Zar nisi to želela?” Stajala je okrenuta leđima ka njemu. Zažmurila je jer je osetila kako joj naviru suze. “Celog svog života. To je sve što sam celog života želela. Samo šansu, priliku da dokažem da mogu da budem neko.” Glas ju je izdavao. “Treba mi minut, Dankane. Daj mi samo jedan minut da se sredim.” Umesto da je pusti, prišao joj je, okrenuo je ka sebi i ugledao suze u njenim očima. “Mislio sam da znam koliko ti to znači”, rekao je nežno i obrisao joj prvu suzu koja joj je skliznula niz obraz. “Ali nisam. Trebalo je lepše da ti to saopštim.” “Ne, savršeno si mi kazao.” Bila je ganuta. Ganuo ju je u dubinu duše onim što je uradio za nju. Bila je ganuta njime. Svim onim što je treperilo u njoj. “Ostavi me na trenutak, potrebno mi je da se saberem.” “Nije ti potrebno.” Privukao ju je bliže sebi. “Potrebno ti je da se prepustiš.” Duboko je uzdahnula, a zatim zajecala. Spustila je glavu na njegovo rame, prepustivši se njemu, osećanjima, onome što joj je omogućio. “To mi je sve. Sve. Čak iako se predomisle, ako im se ne bude svidelo kako pevam, ako me oteraju, meni to znači najviše na svetu. Prilika. Šansa. Nikad neću moći da ti se odužim zato.” “Nemaš za šta da mi se odužiš, Ket...” “To mi je sve”, ponovila je i rukama obuhvatila njegovo lice kad je podigla glavu. “Sve. Neopisivo sam ti zahvalna, Dankane.” Sve što je osećala ispoljila je jednim poljupcem. “Dozvoli da ti pokažem koliko.” “Ket, nije mi potrebna zahvalnost.” “Meni je potrebno da je dam.” Ponovo ga je poljubila, hipnotišući ih oboje. “Dozvoli da ti je dam.”

~ 114 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Devetnaesto poglavlje Bila je poput veštice koja je mađijala, pomislio je Dankan. Čak i sada, kad je svanulo jutro donoseći bistrinu i jasnoću, osećao je njene čini na sebi. Želeo je da joj kaže da je voli. Želeo je da je pita hoće li biti njegova. Ali to ne bi bilo u redu jer je već bila ne emotivnom rolerkosteru. Voleo je da igra pošteno. Kad god je to bilo moguće. Mogao je da sačeka veče, kad sve bude mirnije i tiše, a oni ostanu sami sa rekom. Svakako mu je trebalo nekoliko sati da smisli kako da joj kaže, koje reči da upotrebi, kojim tonom da ih izgovori. U svom džepu će ceo dan osećati prsten koji je odjurio da kupi jutros kad je ispraćao baku i dedu. Znao je da je prepuštanje poslu najbolji način da ubije vreme.

Ket se spremala celo jutro i o svemu je po stoti put razmišljala. Postojao je samo jedan moguć odgovor. Dankan Blejd joj je pružio ono za šta je radila celog svog života. I to sasvim bezuslovno. Jedini način da mu se oduži bio je da nestane iz njegovog života, brzo i zauvek. Bez bola, štete, pomislila je dok se pela ka njegovoj kancelariji. Kolena su joj klecala. Zastala je proklinjući sebe, shvativši da se ne ponaša pristojno i učtivo. Bežala je. Nije mogla da podnese ono što je osećala prema njemu. A što bi i podnosila? Nije znala kako je biti zaljubljen. Njihova veza nikada ne bi uspela, ona nikada ne bi mogla da povrati svoj ulog ako bi se igrala sa njim. Bolje je da sve prekine dok nije postalo ozbiljnije, dok ne pomisli da bi zaista mogla da postane deo njegovog života. Štaviše, bilo bi kukavički čekati još jednu nedelju dok joj ugovor ne istekne, da mu kaže da odlazi zauvek. Bilo bi najpoštenije i najprofesionalnije da mu da vremena da joj nađe zamenu. Nije želela da mu pokvari posao, ali ni život. Bila je to njena nesreća što je dozvolila sebi da se zaljubi u njega. Želela je da ubedi sebe da je prema njemu osećala samo zahvalnost, ali to nije bilo ni približno istini. Želela je da veruje da će se snaći i preživeti kad se razdvoje. Ali znala je da nije tako. Sama je bila kriva što je dozvolila sebi da se upusti u sve to i sada će morati da plati cenu. Iznenada, pomisao o ostvarenju sna koji je sanjala celog života nije bila više tako sjajna kao što bi trebalo. Ali Ket Farel je držala obećanje, preuzimala je odgovornost i podnosila i dobra i teška vremena.

~ 115 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Pre nego što je ušla u njegovu kancelariju, ugledala ga je kroz prozor. Srce joj je drhtalo u grudima. Bože, on je tako savršen, pomislila je. Kako ono reče njegova majka? Predivan mladić u svakom smislu. To je bila istina. Nije u pitanju bila samo njegova lepota, kao ni šarm i odeća. Bio je drag, ljubazan, pažljiv i brižan. Nije bio razmaženko koji je plovio i zabavljao se s porodičnim novcem. Radio je, i to naporno, i ostavio je svoj lični trag na svakoj stopi ovog broda. Bio je samostalan i ambiciozan. Dankan Opasni. Srcolomac. Zaboravićeš moje ime i pre nego što se završi sezona. Duboko je uzdahnula, zabacila kosu i ušla u njegovu kancelariju. “Imaš slobodan trenutak, šefe?” Podigao je glavu i spustio dokumenta. “Za tebe mogu da ga nađem. Kako se osećaš?” “I dalje sam na sedmom nebu. Ispratio si baku i dedu?” “Jesam, provešće nekoliko dana u Nju Orleansu, a zatim lete u Boston da posete moju sestru i druge rođake, da se poigraju s bebicama. Naći će se sa mojim ujakom Kejnom i Dijanom, a onda će deda da grdi mog brata Juana što je još sam - takav divan, mlad advokat. Pominjao je da će da svrate i do Mejna, kako bi Mekgregor malo začikivao Kempbelove.” Oči su joj igrale. “To ga održava mladim.” “Izgleda da će biti večiti tinejdžer jer nikada ne prestaje.” “Porodica je njegovo srce i život.” “Jeste. Brzo si shvatila kakav je.” “Brzo sam ga zavolela. Zavolela sam sve vas. Toliko sam vas zavolela da to ne mogu da podnesem. Pozvana sam”, dodala je i uspela da se osmehne, “da dođem u Hajanis Port kad god poželim. Videla sam slike njegovog zamka. Neverovatno.” “Onda ćemo morati da sredimo da ga vidiš uživo.” Ne dok ne bude bila sigurna da može to da podnese, pomislila je Ket. Što verovatno nikada neće biti. Ispružila je noge, prekrstila ih i spremila se da izvede predstavu svog života. “Neću dugo da te zadržavam, došla sam da razgovaramo o poslu.” “Fino. Hteo sam da te potražim nešto kasnije, ali i sad mi odgovara.” Uzeo je fasciklu i izvadio njen ugovor. “Produžetak ugovora sa povećanjem honorara od pet posto. Sve ostalo ostaje isto kao i u prethodnom ugovoru. Ako ne voliš da potpisuješ papire bez zakonskog predstavnika, naći ćemo advokata ovde u Nju Orleansu ili u Sent Luisu, kad se vratimo.” “Nije mi problem da potpišem papire, Dankane. Nikad ništa nisam potpisala a da nisam pročitala od početka do kraja, uključujući i sitna slova ispisana u dnu.” “Pametno. Ovo si već pročitala, možda želiš da pročitaš ponovo pre nego što potpišeš.” “Ne moram da čitam, ne želim da potpišem.” Pružio joj je papir i pošto ga nekoliko trenutaka nije uzimala, spustio ga je na sto. “Molim?”

~ 116 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Nisam zainteresovana za produžetak angažmana. Što se mene tiče, kad stignemo u Sent Luis, ponovo sam slobodna.” “Skini naočare.” “Ima previše svetlosti.” “Hoću da me gledaš u oči dok pričamo o poslu.” Eto, primetila je tu naglu promenu u njegovom glasu. Od umilnog do ledenog. Pomislila je da je bio u pravu, bilo je kukavički da se krije iza tamnog stakla, pa je skinula naočare. Posmatrao ju je, tražeći znake koje je svaki kockar umeo da primeti. Ako je blefirala, pomislio je, đavolski dobro je to radila. “Hoćeš da pregovaraš o novim uslovima?” “To nisam rekla, rekla sam upravo ono što sam mislila.” Podigla je ramena, a zatim ih opustila. “Čeka me ozbiljan posao i to zahvaljujući tebi, dragi. Besmisleno je da provedem narednih šest nedelja pevajući na brodu koji plovi rekom umesto u Njujorku.” “Shvatam. Da si pročitala ugovor, Ket, znala bi da imam pravo da te zadržim. Pristala si na to.” Nije ni mislila da će je lako pustiti, zar ne? “Nadala sam se da ćeš me pustiti bez frke zarad dobrih starih vremena.” “Nada umire poslednja.” Ustao je, prišao mini frižideru i izvadio dve flašice vode. Imao je osećaj da mu je neko otvorio grudi i snažno ga udario pravo u srce. “Ipak, ovde je u pitanju posao i činjenica da smo spavali zajedno nema nikakve veze sa tim. Hoćeš?” Brzo je ščepala flašu koju joj je ponudio. Taj nervozni pokret izazvao je bućkanje u njegovom stomaku. Nije bila nimalo hladna koliko je želela da deluje. Pitao se šta li je imala na umu. Kakve su bile karte koje je skrivala? “U redu, slažem se.” Ispila je dug gutljaj. “Onda me tuži.” “Hajde prvo da vidimo možemo li ovo da rešimo kao profesionalci.” Bio je sarkastičan i posmatrao je kako joj se boja vraća u obraze. Nervoza, shvatio je. Osećanja. Postojala su. Pa, iskoristiće ih. “Želiš u Njujork da bi otišla kod Valentajna. Ne mogu da te krivim. Kad stignemo u Sent Luis, slobodna si...” Podigao je prst pre nego što je progovorila. “Naći ću nekog da te zameni nedelju dana. A zatim ćeš se ukrcati na brod u Nju Orleansu i ispunićeš ostatak ugovora. Tako će biti i vuk sit i ovce na broju.” “To mi se ne dopada.” “Uzmi ili ostavi.” “Ostavljam”, rekla je i ustala. “Sedi.” “Ne govori mi šta da radim.” “Završili smo razgovor o poslu. Sad želim o nečemu ličnom da razgovaramo, zato sedi.” Otvorila je flašu i odlučno ga posmatrala dok je pila vodu. “Je li u tome problem, Dankane? Povređen ti je ego?” “Stvarno misliš da ću da te pustim da odeš?” “Da, jer ako me ne pustiš, neću ostaviti ožiljke samo na tvom egu. Slušaj, bilo je lepo i veliki sam ti dužnik. Ali vreme je da idemo dalje.”

~ 117 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “U tome si najbolja? Da odeš dalje?” “Da.” U očima joj se pojavilo žaljenje pre nego što je uspela da ga spreči. “Izvini, moram da mislim o sebi. Nikada te neću zaboraviti, dragi.” A onda je napravila grešku. Izazovno mu se osmehnula i pomilovala ga po obrazu. Osmeh joj je brzo izbledeo kada ju je uhvatio za ruku. “Drhtiš, draga.” “Ne, ne drhtim.” Nije mogla da se sredi, pa je uzdahnula. “Ovde je hladnjikavo, to je sve.” “Kako da ne? Kaži mi zašto drhtiš.” “Povređuješ me.” “Ne.” Prstima je jedva dodirivao njen zglob. “Ne, ne povređujem te, ali ti daješ sve od sebe da povrediš mene. Zašto?” “Ne želim da te povredim, Dankane.” Glas joj je podrhtavao od emocija. “Ne želim. Pusti me, dođavola.” “Nema šanse. Hoćeš da me otkačiš? Hoćeš da ideš dalje? Bez bola? Štete? Lažljivica si i to ne tako dobra kao što sam očekivao da jesi.” “Izgleda da nemaš mnogo iskustva u tome da budeš ostavljen, je li?” Podigao je obrvu. “Znači, tu smo. Hoćeš da me šutneš i pobegneš pre nego što ja šutnem tebe?” “Nazovimo to nerešenim rezultatom.” “Ne, hajde da otvorimo karte i vidimo šta ko skriva. Ja te volim i ti ćeš se udati za mene.” “Šta?” Da ju je polio hladnom vodom iz flaše, manje bi se iznenadila. “Molim? Jesi li ti lud?” “Ti si žena koju želim i koju ću imati, pa ti je bolje da se navikneš na to.” “Šta ti to pričaš... Ja... ne mogu da dođem do daha.” Boreći se za vazduh, udarala se pesnicama po grudima. “Dođavola.” “Interesantno. Sinoć si isto reagovala kad sam ti spomenuo Valentajna. A tvrdila si da si to želela celog života.” Primakao joj se dok je nju boja napuštala. “Glava da se udaš za mene, pismo da odeš.” “Kako da ne?” Već joj se toliko vrtelo u glavi da je morala da je spusti na kolena. “Znači, slažeš se.” “Nisam to rekla.” Podigla je glavu u trenutku kad je bacao novčić. “Glava, dobio sam. Želiš li veliko, raskošno venčanje ili nešto mirnije?” Nije se pomerila. Disanje joj se normalizovalo i krv joj više nije udarala u glavu. Bio je ljut, to je jasno videla. Ispod šarmantnog osmeha tinjao je eksplozivan temperament. “Dankane, razumni ljudi ne odlučuju hoće li ući u brak time što bacaju novčić.” “Moji roditelji su se tako odlučili, pa ćemo i mi. Nemoj da se kladiš da će biti drugačije. “Ja se ne kladim...”

~ 118 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “To mi je princip”, završio je, a zatim je spustio ruke na naslon stolice, kao da je drži u kavezu i nagnuo se napred. “Volim te.” “Ma nemoj”, kazala mu je, ali slabašnim glasom. “Volim te”, ponovio je. “Oduvek sam znao kako će se desiti. Sve se pogodilo: vreme, mesto, žena. Sve me je strefilo. Ti si žena za mene, Ketrin Meri. Ti si ona prava. Sad mi kaži da me ne voliš.” “Ne.” “Sta ne?” “Skloni se. Kako mogu da mislim kad me pritiskaš?” “Samo kaži”, prošaputao je i prešao usnama preko njenih. “I uveri me da je istina.” “Ne bismo uspeli.” “Nisam te to pitao.” “Ja ti činim uslugu.” “Hvala ti. A sad mi kaži.” “Skloni se, Dankane. Maltretiraš me.” Osmehnuo se i odmakao. Već je video odgovor u njenim očima. “Da, ustani, to je u tvom stilu.” Jeste, i ustala je. “Želim karijeru.” “ I ja.” Ozbiljno je to mislio, videla je. Desilo se neko čudo da je sve o čemu je sanjala bilo značajno i njemu. A značila mu je i ona. To je tek bilo čudo, shvatila je. Gurnula je ruke u džepove. “Nije mi potrebna kuća s belom ogradom u elitnom kraju.” “Molim te, ta slika je i mene uvek zastrašivala.” Nasmejala se, a zatim je duboko uzdahnula. “Zaista to misliš?” “Naravno. Bela ograda me je proganjala u najgorim košmarima.” “Dankane.” Prekrila je oči dlanovima. “Pokušavam da budem iskrena prema tebi.” Spustila je ruke i pogledala ga pravo u oči. Sve što je želela bilo je u njima. “Želim da i ti budeš iskren sa mnom jer mi nećeš samo slomiti srce. Razbićeš ga u paramparčad.” Osetio je kako ga obuzima talas nežnosti. “Rekao sam ti da te nikada neću povrediti, a ja sam čovek koji drži svoju reč.” Ponovo je uzdahnula. Osećala je da joj je nekako bilo lakše. “Jesi li siguran da to želiš?” “Sasvim siguran.” Izvadio je iz džepa kutijicu s prstenom. “Pogodi - šta imam ovde?” “O, Bože. Pa ti si baš brz.” Pogledala je u svoje ruke. “Dlanovi mi se znoje, a to se dešava samo kad sam mnogo nervozna.” Nesvesno ih je obrisala o svoj šorts. “Dobro, dragi, sam si tražio. Ne zaboravi da sam ti pružila priliku da se predomisliš. Volim te i ti si za mene onaj pravi. To sam shvatila kad si me zaustavio na prilazu brodu. Izgledao si tako seksi i opasno.” “Zanimljivo, i ja sam isto pomislio za tebe.” “Niko nikada nije u meni probudio ovakva osećanja. Nikad nikoga nisam ovako želela.” “Onda krećemo sa iste tačke.” Uhvatio ju je za ruku i otvorio kutiju.

~ 119 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Čoveče, nekome bih time mogla oko da iskopam,” Prasnuo je u smeh, zagrlio i poljubio ju je tako da im se oboma zavrtelo u glavi. “Kladim se da ti odgovara.” Na trenutak je prislonila svoj obraz uz njegov. Gospode Bože, pomislila je, pa on ju je želeo. Zauvek. “Ne kladim se suprotno od kuće.” Nasmejao se, izvadio prsten sa citrinom u obliku kocke i stavio ga na njen prst. “Pametno.” Prineo je njenu ruku usnama i spustio poljubac tik iznad prstena. “Dogovoreno?” “Izgleda.” Sada je ona njihove spojene ruke prinela svojim usnama. On je njen, pomislila je. Zauvek. “Ali želim da vidim taj novčić.” Izdigao je obrvu, kroz prste provukao novčić koji je zatim nestao. “Koji novčić?”

~ 120 ~

Knjigoteka


ZvonÄ?ica & neky

~ 121 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Postoje trenuci koji se urežu čoveku u sećanje poput finog dijamanta u brušeno staklo. On je prvi put zavoleo jednu ženu. I prvi put će voleti jednu ženu zauvek, onog trenutka kad u svoje ruke bude uzeo uplakano dete izvađeno iz utrobe svoje majke. I u svim onim trenicima kad bude ispunjavalo njegov život radošću i brigama, smehom i suzama. Postoje ti trenuci i u mom sećanju, mnogo ih je da bih brojao, a tako su dragoceni da bih ih olako shvatao. Sve ih čuvam duboko u sebi sa najvećom nežnošću. Nedavno im se pridružio još jedan. Devojku koja mi je toliko prirasla srcu, kao da je moja, posmatrao sam u vrtu kuće koju sam izgradio s Anom. Tog pređivnog dana, pred sam kraj leta, dala je svoju ruku mom Dankanu i postala njegova. Postala je naša. Kada su razmenili zavete i prvi poljubac kao muž i žena, prišla je prvo meni i šapnula mi na uvo: “ Hvala Vam, gospodine Mekdži” - tako voli da me zove -” hvala Vam”, kazala je, “ što ste mene izabrali za njega.” Sad vas pitam, nije li to prava devojka? Nisam to uradio da bi mi zahvalila, ali, tako mi Boga, lepo je kad neko s vremena na vreme pokaže zahvalnost za vašu brigu. Kakve li će samo sinove i kćeri imati jedan takav par. Ne požurujem ih, naravno, mada se Ana već žali kako odugovlače. Ipak, obavio sam sve što je trebalo da bismo ih ujedinili i gurnuli na pravi put. Sad sa svog prozora posmatram poslednje latice Aninih ruža, koje se održavaju na stabljikama, kako čekaju jesenji vetar da ih odnese. Vreme prolazi ma koliko mi želeli da povremeno zastane i odmori se. Zato, ne treba da ga gubimo, zar ne? Imam ja još unuka koje treba poterati u pravom smeru, da ih malo poguram, kako se to kaže. Mada, ne smem o tome da pričam, jer mi je Ana nedavno održala predavanje kad sam samo spomenuo kako je naš mlađani Juan u godinama kadu treba da misli na svoju budućnost. Momak je već advokat. A kao juče da je bilo kad je prohodao u našem salonu i odmah se dočepao bakine kristalne vaze. Oduvek je imao oko za lepe stvari. E pa, našli smo mu lepoticu. Onu koja će odgovarati njegovoj mirnoj prirodi i mekom srcu. Momak želi porodicu, tu nema greške. Zar nije kupio kuću nedavno? Što bi čovek kupovao kuću ako ne namerava da je ispuni decom? Lepo je što kupuje nameštaj i druge sitnice, ali porodica je ono što čini dom. Zar nije tako kod mene? Najmanje što mogu da učinim za svog voljenog unuka jeste da ga usmerim na pravi put kojim treba da krene i krči dalje sopstvenu stazu. Neka ide dođavola svako ko misli drugačije.

~ 122 ~

Knjigoteka


ZvonÄ?ica & neky

~ 123 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeseto poglavlje Ponekad, pomislio je Juan, dan zaista ume da bude prekratak. Mrzeo je da žuri, bilo da je u pitanju posao, zadovoljstvo ili život uopšte. Mada, morao je da prizna da je u poslednje vreme samo nekuda žurio. U tu žurbu je spadalo i probijanje kroz gust bostonski saobraćaj u špicu. Još jedna stanica, pomislio je, i onda ide kući. Svojoj novoj kući. Sama pomisao na elegantnu staru kuću, skrivenu iza veličanstvenih, višedecenijskih javora, naterala ga je da se osmehne i prestane da obraća pažnju na sirene koje su odzvanjale u gradskoj buci. Već dva meseca je uživao u njoj, obilazio je antikvarnice i radnje u kojima se prodavalo pokućstvo, kako bi svaku prostoriju opremio upravo onako kako je želeo. Svaki put kad bi gurnuo ključ u bravu i ušao u elegantno predvorje sa visokim zelenim zidovima i podovima boje zlata, bio je oduševljen što je završen život u sobama koledža i bučnim gradskim stanovima. Nije da nije voleo društvo. Poticao je iz mnogočlane porodice i umeo je da ceni haotičnost, sukobe ličnosti, zabavu koja dolazi sa mnoštvom ljudi. Ipak, želeo je svoju kuću. Bila mu je potrebna njegova kuća. Ne prođe dan da ne pomisli kako je zahvalan sestri Džuliji što mu je pomogla da nade savršenu kuću na savršenom mestu. Staru i elegantnu - takvu je želeo i takvu je našao. Imala je dostojanstvo, stil i karakter. Pretpostavljao je da je potreba za takvim stvarima tekla krvlju Mekgregorovih. Odrastao je uz dostojanstvo, stil i karakter i kod kuće i na poslu. Advokatska kancelarija “Mekgregor i Mekgregor” imala je sve tri karakteristike, kao i njegovi roditelji, baka i deda i sva familija koja je potekla od njih. Sada je, zajedno s roditeljima i sestrom, bio deo prestižne i ugledne advokatske kancelarije. Nameravao je da ostavi svoj pečat u njoj, da sačuva tradiciju i možda da sledi ka Vašingtonu stope svog oca i strica. Štampa je odavno nanjušila da Juan Mekgregor ima afinitete ka politici. Naglašavala je njegovo porodično poreklo, pošto mu je otac bio državni tužilac, a stric bivši predsednik. Bio je lep, zlatokos, imao je ozbiljne plave oči, snažne crte lica i čvrste usne koje su ženama mamile uzdahe, a kod muškaraca izazivale poverenje. Tabloidi su jednom prilikom objavili njegovu sliku u kupaćim gaćama dok je plovio Karibima. Tiraž se razgrabio na Juanovu zapanjenost, ali na veselje njegove porodice. Dočekao je to sa izvesnom dozom humora - kakav mu je izbor preostao? Razbio bi nos svakome ko kaže da je on samo još jedan lepotan koji je uspešno diplomirao u roku sa visokim ocenama. Juan Mekgregor je postigao cilj koji je postavio, a ciljao je na advokaturu otkad se seća. Na stranu čast i pohvale, bio je najmlađi zaposleni u firmi i često je vršio poslove potrčka. Ipak, njegova trenutna zaduženja su nešto ozbiljnija.

~ 124 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Juan je kružio tražeći parking-mesto bez mnogo nade. Našao ga je jedno šest blokova od mesta ka kojem se uputio i pomislio kako je mogao i da se parkira ispred kuće i prošeta odande. Ipak, poneo je svoju aktovku i bio je raspoložen da pogleda izloge prodavnica i galerija dok se peo ka Brajstonsu. Bila je prijatna rana jesen, bilo je savršeno vreme u Nju Inglandu, krošnje drveća su tek počinjale da se šarene, a sumrak koji je padao polako je produbljivao nebo. Kad stigne kući, obećao je sebi, uzeće čašu vina, sesti na zadnji trem i uživati u svom carstvu. Dok mu se sako lagano izvijao na prijatnom povetarcu, zastao je ispred Brajstonsa i posmatrao staro zdanje od cigala na kojima se već video zub vremena. To je bila bostonska institucija i žalio je što nije imao vremena podrobnije da je istraži u prethodnih nekoliko godina. Međutim, sada je živeo u blizini i mogao je da svraća češće i da istražuje šta ima na njenim policama i rafovima. Brajstons je u Bostonu bio simbol za knjige. Sećao se kako je držao majku za ruku kad su kupovali ovde dok je bio sasvim mali i kako je voleo da provodi vreme u dečijem kutku sa slikovnicama. Osoblje je uvek bilo izuzetno ljubazno i spremno da pomogne, atmosfera je bila prijatna, a spektar knjiga izuzetno širok. Sećao se prijatnih trenutaka koje je provodio unutra, pomislivši kako bi bilo dobro da jednu od praznih prostorija svoje kuće preuredi u biblioteku. Ušao je unutra, zadovoljan što vidi poznate visoke plafone sa gipsanim ukrasima, lakiran drveni pod, a pre svega mnoštvo knjiga. Na drugom spratu, koliko se sećao, stajale su istorijske knjige, biografije, knjige lokalnih autora; a na trećem je bilo pravo blago retkih knjiga. Dok je posmatrao oko sebe, primetio je da je posao dobro išao, što ga je pomalo iznenadilo. Pre nešto više od godinu dana, čitao je da je stara bostonska institucija imala ozbiljne probleme i očigledno nije mogla da drži korak sa tržnim centrima i megamarketima. Ipak, u radnji je bilo dosta kupaca koji su tražili knjige po policama, stajali za pultom čekajući da im prodavac na staroj kasi otkuca račun, a bilo je i onih koji su na mestima predviđenim za sedenje listali knjige koje su ih interesovale. To je bilo novo, pomislio je. Te udobne stolice i teški, stari stolovi. Primetio je i mali kafe koji je stajao iza stepenica, i on je bio nov. Sećao se da su na tom mestu stajale police. Muzika koja se tiho čula nije bila klasična muzika koje se sećao, već vedrija sa harfama i flautama. Zainteresovan, šetao je među knjigama, primetivši da je dečiji kutak ostao isti kakav je bio, samo je dodata kutija sa plastičnim igračkama, kao i posteri scena iz knjiga bajki. Za oko su mu zapali obeleživači knjiga, lampe za čitanje i raznovrsni prigodni pokloni za ljubitelje knjiga. Dok je razgledao, osetio je zavodljiv miris kafe, koji ga je mamio. Pametno, vrlo pametno, zaključio je. Bila je potrebna jaka volja, pa izaći odavde, a ne popiti kafu i ništa ne kupiti. Shvativši da nema vremena ni za jedno ni za drugo, prišao je prodavcu za kasom. “Izvinite, tražim Naomi Brajston. Ja sam Juan Mekgregor. Ona me očekuje.”

~ 125 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Gospođica Brajston je u svojoj kancelariji na drugom spratu. Hoćete li da je pozovem?” Prijatno, ljubazno i uslužno osoblje takođe je doprinosilo pozitivnom utisku. Juan se osmehnuo i odmahnuo glavom. “Ne, hvala, popeću se ja gore.” “Obavestiću je da ste stigli, gospodine Mekgregore.” “Bio bih Vam zahvalan.” Pogledao je u strme stepenice i iznenada mu se pred očima stvorio jasan lik njegove majke kako mu se sa njih osmehuje, rekavši mu da će ići na sladoled ako bude miran i pusti je da završi kupovinu. “Roki Roud”, prošaputao je. Uvek su išli na sladoled u Roki Roud. Majka ga je čvrsto držala za ruku kad bi prelazili ulicu kako bi kupili sladoled u kornetu. Lepa sećanja, pomislio je, a zatim primetio da drugi sprat nije više bio taman i zastrašujući. Nije mislio da je to zato što je sada bio dvostruko viši. Bio je svetliji, a police više nisu bile tamnobraon, već od drveta boje meda. Tu su se nalazila i dva duga stola sa stolicama, pružajući prostor za učenje. Za njim je sedeo par srednjoškolaca koji su bili više zainteresovani jedno za drugo nego za knjige koje su stajale pred njima. Taj prizor ga je naveo da se priseti svojih đačkih dana i trenutaka provedenih po ćoškovima školske biblioteke. Za tako nešto danas više nije imao vremena, pomislio je. Ne za učenje, već za zabavljanje. Moraće u najskorije vreme da se pozabavi time. Nedostajalo mu je žensko društvo. “Gospodin Mekgregor?” Okrenuo se i primetio ženu koja mu je prilazila. Bila je uredno, malo pakovanje, pomislio je. Delovala je savršeno uglađeno u elegantnom crvenom odelu i udobnim štiklama. Kosa joj je bila sjajna i crna, skupljena u gustu pletenicu koja joj se spuštala niz leđa, ostavivši njeno prijatno lepo lice sasvim otkriveno. Usne su joj bile pune, neznatno isturene i našminkane u skladu sa odelom. Na ušima je imala jednostavne zlatne minđuše, a ruka koju mu je pružila bila je uska i bez nakita. “Gospođica Brajston.” “Tako je.” Osmehnula se. “Izvinite što nisam bila dole da Vas sačekam.” “U redu je. Nisam znao u koje vreme ću tačno stići.” “Dođite u moju kancelariju. Čime da Vas poslužim? Jeste li za kafu? Kapućino?” “Je li taj kapućino dobar koliko primamljivo miriše?” Ovog puta osmeh se video i u njenim sivim, jasnim očima. “Još i bolji, naročito ako ga probate s biskvitom od lešnika.” “Rešeno.” “Nećete se pokajali,” Povela ga je ka vratima kancelarije koja se nalazila iznad kafea. “Javiću da nam donesu. Izvinite zbog malog nereda”, rekla je pokazavši na merdevine i farbu. “Još uvek nismo završili s renoviranjem.” “Primetio sam izmene. Vrlo lepo.” “Hvala Vam.” Osvrnula se i otvorila još jedna vrata. “Dobijamo veoma pozitivne reakcije.”

~ 126 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Videlo se da je njena kancelarija nedavno renovirana. Zidovi su bili svetli, biserno belt, a na njima su stajale slike gradskog života u Bostonu u blagim tonovima. Sjajan sto od trešnjinog drveta bio je uredan i odgovarao je njenom stilu i građi. Pokazala mu je ka foteljama presvučenim prugastim materijalom. “Samo da naručim kafu.” Seo je i pažljivo ju je posmatrao. Iz dokumenata koje je držao u aktovki znao je da je ona ćerka vlasnika prodavnice - po njegovim saznanjima četvrta generacija koja je vodila Brajston buks. Očekivao je da je starija i uštogljenija. Ali bila je u ranim dvadesetim, vrlo prijatna, efikasna i elegantna. I zgodna, dodao je, primetivši kako crveno odelo koje je nosila nenapadno naglašava njene obline. Kada je spustila slušalicu, sela je preko puta njega, prekrstivši šake u krilu. “Odmah će stići. Želim da Vam zahvalim što ste pristali da se vidite sa mnom ovde. Prezauzeta sam oko prodavnice u poslednje vreme.” Glas joj je bio, primetio je, jasan i tih kao njene oči. “Znam kako je. Ni meni nije predstavljalo problem da dođem. Ionako mi je usput do kuće.” “Praktično, znači. Vaša sekretarica mi je rekla da ste mi spremili dokumenta koja treba da pogledam i potpišem.” “Da, dokumenta o partnerstvu. Standardna forma. U ugovoru stoje svi detalji koje je Vaš otac naglasio. Radoznao, otvorio je tašnu dok je polako prebirao po dokumentima koja su se u njoj nalazila. “Pretpostavljam da Vaš otac odlazi u penziju.” “Manje-više. On i majka žele da provode više vremena u planinskoj vikendicu u Arizoni, možda i da se presele. Moj brat i njegova porodica su se već odselili.” “Vi ne nameravate na zapad?” “Ne, Boston je moj.” Kao i Brajstons, pomislila je dok joj je srce zatreperilo. Ili će, barem, biti. “Prethodnih osamnaest meseci ja vodim brigu o radnji.” “Promene su Vaša ideja?” “Da.” Ona za koju se grčevito borila. “Tržište se menja, zahtevi i očekivanja kupaca su drugačiji. Bilo je vreme da krenemo u korak s promenama.” Ustala je kad se začulo kucanje na vratima, uzela poslužavnik od momka koji je doneo kafu i tiho mu zahvalila. “Kafić, recimo”, kazala je, spustila poslužavnik na sto ispred fuana i ponudila mu penušavu kafu u velikoj šolji i posudu sa šećerom. “On jeste promena koju ljudi danas žele da vide u knjižarama. Ne dolaze više samo zbog knjiga, već i zbog atmosfere, mesta na kome će se naći s nekim.” Ponovo se osmehnula i uzela svoju šolju. “ A i kafa je odlična.” “U potpunosti se slažem sa Vama”, rekao je Juan nakon što ju je probao. “Kafa je sjajna. Koliko sam saznao dok sam pregledao Vašu dokumentaciju i finansijske izveštaje, čini mi se da su promene koje ste uneli urodile plodom.” “Prodaja nam je porasla za petnaest procenata u prethodnih devet meseci.” Još uvek nije želela da razmišlja koliko su koštale te promene koje su dovele do povećanja zarade. “Nadam se da ćemo ostvariti povećanje od još petnaest procenata u narednih šest meseci.” “Kad sam bio klinac, voleo sam da dolazim ovamo.” “Jeste li bili naš kupac u prethodnih godinu dana?”

~ 127 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Odmahnuo je glavom. “Zatekli ste me. Ali biću.” Spustio je šolju sa kafom na stočić koji se nalazio između njih, a zatim joj pružio dokumenta. “Pogledajte. Odgovoriću na svako Vaše eventualno pitanje.” “Hvala Vam.” Uzela je sa stola naočare za čitanje sa žicanim ramom. Kad ih je stavila na nos, Juan je osetio kako se lagano, ali nezaustavljivo topi. Izluđivale su ga žene koje su nosile naočare. Prevrnuo je očima, uzeo kafu i rekao samom sebi da se sredi. Ona je bila klijentkinja. Te ozbiljne i pametne sive oči izgledale su fenomenalno iza naočarskih stakala. A tu su bila i ta privlačna usta obojena u jarkocrveno. Pa telo sa bujnim oblinama u uskom odelu skoro vojnog kroja. Prelepe cipele. Sjajne noge. Takva žena bi i sveca izludela, tešio se. A Mekgregorovi nisu poznati kao sveci. Ipak se usredsredio na kafu, pokušavajući da ne misli o njenom nežnom vratu i jedva osetnom parfemu nanetom na njega. Mada, zašto je ne bi pozvao da izađu? Na večeru. Ne, na ručak, rešio je. To bi delovalo poslovnije. Mogli bi da izađu na ručak. Opušten, prijatan ručak - tokom kog on neće razmišljati o tome da je gricne za taj nežni vrat i proveri jesu li mesta na kojima je nanet parfem najvrelija. Nokti su joj bili kratki, oblikovani i nenalakirani. Nije imala prstenje, pa se nadao da nema nikoga. Sedeo je miran, posmatrao ju je dok je čitala i planirao kako da pokrene temu o ručku tokom te nedelje. Naomi je pročitala sve - od reči do reči - a zatim je duboko uzdahnula. To što je stajalo u dokumentima za nju je bilo nešto od izuzetnog značaja. Da je bila sama, privila bi ih na grudi i zajecala. Ili skakala od radosti. Ipak, nije bila sama, pa ih je spustila na stočić i skinula naočare. “Čini mi se da je sve u redu.” “Imate li nekih pitanja?” “Ne, sve mi je jasno. Na studijama sam imala pravo kao predmet.” “Odlično onda. Ukoliko ste zadovoljni, možete odmah da ih potpišete. Samo Vam treba svedok. Zatim ću dokumenta poslati Vašim roditeljima u Skotsdejl. Kada ugovor bude potpisan s obe strane i overen, posao je zaključen.” “Pozvaću svoju sekretaricu.” Nakon pet minuta, Naomi mu je pružila svoju čvrstu ruku. “Puno Vam hvala što ste se pobrinuli oko ovoga za nas.” “Bilo mi je zadovoljstvo. Nego, imam ovde jedan spisak knjiga. Dao mi ga je moj deda, upoznali ste ga...” “Da, sreli smo se više puta.” Oči joj ponovo postaše tople, a vrele crvene usne razvukoše se u blag osmeh. “On i Vaša baka često dolaze ovamo kad god su u Bostonu.” “Traži nekoliko prvih izdanja. Zamolio Vas je da mu pomognete ukoliko ste u prilici, pošto ja već dolazim.”

~ 128 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Sa zadovoljstvom. Popnimo se na treći sprat. Ako tamo ne budemo našli ono što on traži, tražićemo dalje.” “Sjajno.” Primakla mu se jedan korak, a on se nije pomerio s mesta na kome je stajao. Kada ga je pogledala u oči, lagano se osmehnuo. “Prelepo mi rišete.” “Oh.” Spustila je pogled, a blago rumenilo oblilo joj je obraze. Ruke koje su malopre bile smirene i čvrste sada su vidno zadrhtale i ona ih je povukla. “Hvala. To je, ovaj, novo. A ovo je... Ja...”, zamucala je, prezirući sebe. “Hajdemo gore.” Dođavola, pomislio je kad je otvorio vrata i pustio je da izađe pre njega. Okani se toga, Mekgregore.

~ 129 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeset prvo poglavlje Što se Naomi ticalo, Veliki kanjon nije bio dovoljno dubok da upadne u njega. Samo činjenica da je okružena knjigama - koje su joj uvek bile najprijatnije društvo - i preturanje po njima kako bi našla ono što je stari Mekgregor tražio, sprečila ju je da se sasvim ne spetlja sve dok Juan nije izašao. Pošto je našla dve knjige sa spiska i dogovorila se da kasnije nade treću, pružila je ruku Juanu, još jednom mu zahvalila i ljubazno ga poslala dole. Zatim se vratila u svoju kancelariju, tiho zatvorila vrata za sobom i spustila glavu na svoj sto. Kreten. Idiot. Hoće li izigravati budalu svaki put kad neki zgodan muškarac pokaže interesovanje prema njoj? Zar to ne bi trebalo da bude jedna od prednosti promena koje je napravila i na sebi? Od debeljuškaste, povučene i neuredne devojčice pretvorila se u modernu, elegantnu ženu punu samopouzdanja - onu koja je napravila budalu od sebe jer je Juan Mekgregor pohvalio njen parfem. Ni nakon nedelju dana to još uvek nije prebolela. Našla je knjigu. Stajala je na njenom stolu, pažljivo uvijena, spremna da bude poslata ili da neko dođe po nju. Još je skupljala hrabrost da podigne slušalicu i kaže Juanu da je našla ono što je tražio. Kreten, pomislila je još jednom. Idiot. Pošto je obavila sav posao, usredsredila se na ovo. Brajstons nije bio jedini projekat u koji se odlučno upustila. Naomi se sistematično i postepeno uz mnogo truda mnogo promenila u prethodnih godinu dana. Ne samo da je smršala otkad je konačno ubedila sebe da prestane da hranom leči svoju stidljivost, nedruštvenost i nezadovoljstvo sobom već je počela i da traži ženu koja se skrivala u njoj, ženu koja joj se dopala i koju je poštovala. Odgovarajuća dijeta i zdrave vežbe su joj postale navika onda kad je shvatila da se tokom svojih tinejdžerskih godina samo skrivala. Nije u pitanju bila samo garderoba, pomislila je, već proces sazrevanja koji je trajao mesecima dok konačno svu neuglednu garderobu nije izbacila iz svog ormana i zamenila je ženstvenim i privlačnim stilom. U to su spadale i jarke boje, prisetila se dok je posmatrala svoje novo savršeno skrojeno odelo. Prošlo je vreme kad je nosila uvek prigodnu teget, neprimetnu braon i bezlično sivu boju, kao i široke pantalone i nestrukirane jakne. Ipak, to je bila samo spoljašnjost, pomislila je, baš kao i šminka koju je naučila pažljivo da koristi. Više nije bila bezlično lice u masi. Naučila je da bude pristojno privlačna i da odaje utisak stručnosti i profesionalnosti. Uspela je, skoro u potpunosti, da se pretvori iz nedruštvene osobe u onu koja je prihvaćena u društvu. Nije smela sebi da dozvoli da bude stidljiva, da se krije po ćoškovima, da izbegava druge kao što je radila u većem delu svog života jer nije bila lepa i elegantna poput svoje majke, niti društvena i samouverena kakav je bio njen brat.

~ 130 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Brajstons je zahtevao ozbiljnog, samouverenog i pristojnog menadžera i ona je postala takva. Dobro joj je išlo, pomislila je u očajanju. Toliko se ponosila sobom. Kako je samo na sastanku uspela da zauzme ravnopravan stav sa Juanom Mekgregorom. On je bio tip muškarca zbog koga bi se njen jezik obično vezivao u čvor pre nego što bi uspela da izusti 'zdravo'. Zavodnik sa Harvarda. Da, ta titula mu je nesumnjivo pristajala. Bio je toliko zgodan, tako lep i uglađen, a kad bi se nasmejao... Sumnjala je da je bila jedina kojoj je srce zaigralo od njegovog osmeha. Međutim, bila je odlična. Popili su kafu, porazgovarali, završili posao. Zatim joj je uputio jedan kratak, lični kompliment, a ona se sasvim zbunila. Počela je da muca. Pocrvenela je, zaboga. A sve samo zato što je prokomentarisao njen novi parfem. I zašto koristiš parfem?, pitala je samu sebe prekorno. Koristiš ga da bi te ljudi primetili, da bi se osećala ženstveno i da bi ti pružio samopouzdanje. Muškarac kao što je on, mislila je, muškarac koji tako izgleda, koji potiče iz ugledne porodice, tako šarmantan, sigurno bi kurtoazno uputio kompliment svakoj ženi. I očekivao bi da ga prihvate opušteno, elegantno - možda i kao znak flerta. A ona je pocrvenela i zamucala. Mogla je da zamisli samo koliko se Juan smejao njenoj smešnoj i nezreloj reakciji dok je išao kući. Ili još gore, možda je osetio sažaljenje prema njoj. Čak i sama pomisao na to naterala ju je da zadrhti. Suviše dugo je bila predmet ismevanja ili sažaljenja. Čak i od strane svoje porodice - mada su je zaista voleli. Ipak, sasvim si svestan kad si ružno pače u porodici prelepih labudova. Baš kao što je bila svesna i koliko su svi bili srećni kada je počela da brine o svojoj spoljašnjosti. Njena majka samo što nije skakala od sreće kad je Naomi počela da je pita za mišljenje i savet u vezi sa modom, krojem ili bojom. Pre nego što su otputovali u Arizonu, otac ju je zagrlio kao i uvek, samo ovaj put je nije nazvao svojom slatkicom, kako je imao naviku, već svojom lepoticom. Osećala se kao princeza, mada je znala koliko je to bilo blesavo. Poverili su joj Brajstons jer su znali koliko je pametna i vredna i da će raditi dok joj ne nestane poslednji atom snage, ali i zato što je vodila dugu i tešku borbu da ih na to privoli. Njen otac nije bio za promene koje je ona želela. Nije želeo da ulaže novac i izlaže se finansijskom riziku. Naomi je mislila da je želeo, krajnje razumno, da se povuče i da radnju, za koju se toliko mučio celog svog života, ostavi da lagano padne u zaborav. Ali ona ju je mnogo volela. I bila joj je potrebna. Bila je njeno utočište, njena radost otkako pamti. Na kraju je njena porodica to shvatila i prepustila joj posao s potpunim poverenjem. Nije nameravala da ih izneveri. Takođe, mislila je sada, nije nameravala da izneveri ni sebe.

~ 131 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Stidljivost koju je Juan na trenutak izazvao u njoj neće ništa promeniti. Nadala se da je to već zaboravio, kao i nju. Ipak, kako bi pokazala sebi da postaje ono što želi da bude, morala je da se suoči sa tim. Morala je da se suoči sa njim. Uzela je knjigu koja je stajala na njenom stolu i krenula ka vratima, obuzdavajući sebe da ne liže karmin sa usana. Rešila je da ga ne pozove, već da mu lično odnese knjigu. Kada je Naomi ušla u prelepu dvospratnicu od smeđe cigle u kojoj se nalazila advokatska kancelarija “Mekgregor i Mekgregor”, govorila je sebi kako sve savršeno drži pod kontrolom. Popravila je karmin u kolima - jer ga je ipak olizala - i deset puta duboko uzdahnula kako bi se opustila i umirila nerve. Njen problem, priznala je, bila je reakcija koju je izazvao u njoj. Reakcija koja ju je preplavila onog trena kada ga je ugledala kako stoji na drugom spratu Brajstonsa i osmehuje se posmatrajući tinejdžere u čitaonici. Često je u prošlosti imala slične reakcije kad god bi videla nešto lepo i privlačno - ali u potpunosti van njenog domašaja. Osećala je tihu čežnju. Sada se kontrolisala tako što je podsećala sebe - i to često - kako je Juan Mekgregor bio zainteresovan samo za posao. Ponovila je to sebi još jednom kada je prilazila prelepom odeljenju za prijem, u zelenim i belim tonovima, iza kojeg je u kaminu od ružičastog mermera tinjala prijatna vatra. Klasika, pomislila je. Tradicija. Bili su to kvaliteti koje su negovali u poslu, a i porodično, to joj je bilo odlično poznato. Osmehnula se ženi koja je stajala za predivnim stolom izrađenim od svetlog drveta. “Dobar dan, izvolite.” “Ja sam Naomi Brajston. Imam...” Zastala je kad je prelepa žena poput vihora ušla u prostoriju. “Uspela sam! Pravda je ponovo pobedila i svet je bezbrižno mesto za odrastanje naše dece.” Izuzetno zgodna brineta u odelu boje šljive uputila je Naomi osmeh od kojeg bi se mnogima zavrtelo u glavi. “Izvinite. Obično smo pristojniji. Ja sam Lora Kameron.” “Ja sam Naomi Brajston. Čestitam Vam.” “Hvala. Vi čekate... Brajston? Iz prodavnice knjiga?” “Tako je.” “Oduvek sam volela to mesto.” Lora je sklonila pramen kose koji se nestašno izvukao iz elegantne šnale. “Novi kafe je fenomenalan.” Popustio je grč u Naominom stomaku. “Hvala Vam. Izuzetno se ponosimo njime.” “Radimo neki posao za Vas? Tačnije, Juan radi nekakav posao za Vas?” “Da, svratila sam da...” “Ja sam njegova sestra.” “Da, znam. Vaš deda je želeo jednu knjigu.” Podigla je malu kesu u kojoj se knjiga nalazila. “Bila sam u prolazu, pa sam rešila da je lično donesem.” “Hoćete li da je ja uzmem ili želite da se vidite sa Juanom?”

~ 132 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Ja, ovaj...” Osećala je kako napetost u njoj raste, osetivši olakšanje kad je zazvonio mobilni telefon u njenoj tašni. “Zar ovo nije najsmešnija stvar?”, upitala je uz osmeh. “Uvek se trgnem kad zazvoni. Izvinite.” Otvorila je tašnu, uzela spravu u ruke i javila se. “Halo?” “Naomi? Ovde Juan Mekgregor.” “Oh.” Osetila je kako joj rumenilo obliva obraze. “Kakva slučajnost.” “Molim?” “Ovaj, upravo sam... Imam knjigu koju ste tražili. Ja sam...” “Odlično, obavićemo obe stvari istovremeno. Vaša dokumenta su ovde. Želeo sam da znate da ću ih zavesti danas posle podne. Mogao bih da Vam ih donesem, a ujedno da uzmem i knjigu, danas popodne kad se budem vraćao iz suda.” “Nema potrebe, znate...” “Nije mi problem. To mi je usput, sećate se?” “Da, sećam se, ali ja sam ovde,” “Gde? Ovde?” Nasmejao se. “Ostanite”, kazao joj je i prekinuo vezu, ostavivši Naomi da zbunjeno gleda u svoj telefon. “Bio je to Vaš brat.” “Da.” Lora se osmehnula. “Shvatila sam. Čuda tehnologije”, prošaputala je, pitajući se šta li znači ta iznenadna pojava rumenila na Naominim obrazima. Juan je sišao niz stepenice kao da ga neko juri. Da, pomislio je, izgleda podjednako dobro kao što ju je zapamtio. Pružio joj je ruku, primetio kako još uvek drži telefon u ruci i uputio joj onaj osmeh. “Sad možete da prekinete.” “Da, pretpostavljam.” Izvrsno, Naomi. Mogla bi još da pustiš jezik da ti ispadne iz usta i da mu se baciš pred noge. “Bila sam u prolazu, pa sam rešila da svratim i donesem Vam knjigu za gospodina Mekgregora.” “Sjajno. Hajdemo gore.” “Ne želim da Vas ometam u poslu.” “Nimalo me ne ometate.” Pogledao je u sestru, mrdajući obrvama. “Pa?” “Pun pogodak.” “Bravo, šampione.” Lagano je u prolazu udario Loru u ruku, što je Naomi shvatila kao gest bratske naklonosti. “Kasnije ćeš mi sve detaljno ispričati.” Uhvatio je Naomi za ruku i poveo ju je ka stepenicama. “Sigurno ste zauzeti”, počela je. U scenario koji je smislila nije spadao odlazak u njegovu kancelariju. “Imam nekoliko minuta. Nije Vam dugo vremena bilo potrebno da nađete knjigu.” “Imamo brojne izvrsne izvore. Cena je bila u okvirima koje sam Vam kazala. Na gornjoj granici, plašim se.” “On želi tu knjigu”, rekao je Juan jednostavno i dok ju je vodio hodnikom čiji su donji delovi zidova bili obloženi mahagoni drvetom, blago ju je stisnuo za ruku.

~ 133 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Još uvek je mirisala fenomenalno, pomislio je, ali moraće da pazi da to ne spomene da se ponovo ne bi zacrvenela. “Sedite”, kazao je. Njegova kancelarija bila je u skladu sa starom gradskom kućom. Ako ne greši, njegov radni sto na kome su stajali kompjuterski monitor i gomila fascikli bio je “Čipendejl”, a tepih na prelepom drvenom podu bio je “Bristol”. Ormari u kojima je držao dokumentaciju bili su od orahovog drveta i stajali su duž jednog zida, a police sa knjigama na drugom. Prozor sa rezbarenim štokom gledao je na ulicu u kojoj su krošnje drveća tek počele da se šarene jesenjim bojama. Uvidevši da ne može da umakne, sela je u jednu fotelju kože boje viskija. “Kuća je prelepa.” “Kupio ju je moj otac pre nego što se oženio mojom majkom. Kad se majka uselila, renoviranje još nije bilo završeno. Želeo je, tada su već oni želeli, prostor koji bi bio ispunjen karakterom i toplinom.” “Nesumnjivo su uspeli u tome.” “Jeste li za kafu? Mada, ona kojom bih Vas ja poslužio ni približno ne bi bila dobra kao ona kojom ste Vi mene poslužili.” “Ne, ne, hvala, ja bih zaista morala...” “Zavešću dokumenta”, počeo je. Nema šanse da joj dozvoli da odjuri pre nego se iskupi za svoju nesmotrenost. Seo je, ali ne za svoj radni sto kako je očekivala, već na fotelju pored nje. “Spremio sam kopije za Vas”, nastavio je, “originali će biti u sudu. Ovo nije sasvim zvanično dok ih ne zavedem, ali Vi ste sada zamenik predsednika Brajston buksa, ali i generalni i izvršni direktor koji ima moć o svemu da odlučuje. Čestitam.” Zaustila je da mu učtivo zahvali, ali nije mogla da izgovori nijednu reč od emocija koje su joj zastale u grlu. Mogla je samo da zažmuri. “Je li sve u redu?” upitao ju je pažljivo. Klimnula je glavom i prstima pokrila usne dok nije prošao prvi nalet radosti i straha. “Jeste, izvinite.” “Nema razloga da se izvinjavate.” Uhvatio ju je za ruku ne razmišljajući o tome šta radi. Delovala je tako uzbuđeno i uplašeno. “To je veliki trenutak.” “Najveći. Mislila sam da sam spremna za njega. Ja jesam...” ispravila se, “spremna sam da radim. Ali kad čujem tako zvanično, kad shvatim da je stvarno, jednostavno se uzbudim. Puno Vam hvala.” Uspela je da se našali. “Sreća, pa sedim.” “Znam kako Vam je. I ja sam se tako osećao onog dana kad sam ušao u ovu kancelariju, seo za ovaj sto i shvatio da sam postao deo onoga što mi je bilo najznačajnije. Sedeo sam za ovim stolom sigurno sat vremena i samo se smejao. Euforija i strah?” “Upravo tako.” Njena ruka se opustila u njegovoj. “Predivno je biti nova karika u lancu porodične tradicije, zar ne?” “Upravo tako. Kako ćeš da proslaviš?” “Da proslavim?” Nije primetila da ju je prisnije oslovio. “Predaću se poslu.”

~ 134 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Nije baš najbolje. Šta kažeš na večeru?” “Večera? Da, spremiću nešto kad stignem kući.” Na trenutak ju je netremice posmatrao, a zatim odmahnuo glavom, U redu, bez okolišanja. “Naomi, voleo bih da te večeras izvedem na večeru, ukoliko nemaš nikakvih drugih planova,” “Oh! Ovaj, planovi... Ne, nemam, ja...” O, molim te, molim te, njena svest je urlala, nemoj da mucaš'. “Nema potrebe da se osećate obaveznim...” “Hajde da to pojednostavimo”, rekao je očaran rumenilom koje joj je oblilo lice. “Hoćeš li izaći danas sa mnom na večeru?” “Ah... Da, hoću. To bi bilo fino.” “Odlično. Odgovara li ti u sedam sati?” “Sedam... Da, odgovara mi.” “Da dođem po tebe u prodavnicu ili u stan?” “U stan... Daću ti adresu.” “Znam je, iz dokumenata.” “A, da, naravno.” Kretenu. “Nije daleko od radnje. Svaki dan idem peške na posao. Dopada mi se kraj.” Umukni, umukni i beži pre nego što napraviš totalnog kretena od sebe. “Trebalo bi da krenem”, kazala je i ustala, tek tada shvativši da joj je ruka još uvek u njegovoj. “Na posao. U radnju.” Oči su joj bile krupne, prelepe, a pogled nervozan, što ga je očaralo. “Jesi li dobro?” “Jesam, dobro sam... dobro. Hvala ti.” “Ispratiću te.” “Ne, nema potrebe.” Očajna, pokušala je da izvuče ruku. “Znam da izađem.” “Naomi”, rekao je pre nego što je stigla do vrata. “Da?” “Knjiga.” “Knjiga? Oh.” Proklinjući sebe, okrenula se i dala mu kesu koju je još uvek držala u ruci. “Baš sam blesava. Sasvim sam zaboravila na nju. Pa, doviđenja.” “Vidimo se večeras.” “Da, večeras”, uspela je da izgovori i utekne. Juan je gurnuo ruke u džepove i okrenuo se na petama. Zanimljivo, pomislio je, nije smatrao da je smotana. Pretpostavljao je da se zbunila od uzbuđenja što preuzima posao. Ili, pomislio je, možda ju je on činio nervoznom. Zar ne bi to predstavljalo malu prednost za njega? Nimalo mu ne bi smetalo da unervozi lepu i sposobnu Naomi Brajston. Ni najmanje. Seo je za sto, pozvao sekretaricu i zamolio je da rezerviše sto u Rinaldosu za pola osam. Zatim, nakon što je stavio dokumenta u aktovku, uputio se ka sudu, zviždućući usput. Nije mogao da se seti kad je sa većim nestrpljenjem čekao veče.

~ 135 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeset drugo poglavlje Juan je vezivao kravatu kad je zazvonio telefon. Nije obraćao pažnju na zvonjavu, ne želeći da gubi vreme u razgovoru. Morao je još da svrati u cvećaru pre nego što ode po Naomi. Ipak, kad je začuo: “Kako, dođavola, nisi kod kuće!”, izgovoreno snažnim škotskim naglaskom, osmehnuo se i podigao slušalicu. “Može li bar jedno moje unuče da se javi na telefon kad ja zovem?” pitao se Danijel. “Bezobraznici jedni. Vaša baka nema ni trenutak mira koliko brine o vama.” “Je li?” kazao je Juan dok je jezikom gurao obraz. “Mislio sam da brine zato što nikada ne izlazim i što ne vadim nos iz stručnih knjiga.” “I to”, kazao je Danijel, ne trepnuvši. “Ta žena se trese i danju i noću. Kada ćeš doći da je obideš?” “Deda, bio sam prošlog meseca na Dankanovom venčanju, sećaš se?” “Pa? To je bilo prošlog meseca. Šta ti smeta da dođeš ovog meseca?” “Ništa. Doći ću uskoro.” “Nego šta ćeš. Misliš da ću da pustim da mi se tvoja baka neprestano žali? Šta sad radiš?” “Izlazim na večeru s jednom lepom ženom. I to zahvaljujući tebi.” “Meni? Meni? Kako? Pa, ništa nisam uradio. Nemoj da si kazao baki da sam nešto uradio. Ja sam samo...” “Opusti se”, rekao je Juan i nasmejao se. “Nisam te optužio da si se petljao. Bila je to srećna slučajnost. Zamolio si me da ti potražim knjige kad već idem u Brajstons.” “Pa šta? Ima čovek pravo da čita, zar ne?” “Tako je, deda”, kazao je Danijel i prevrnuo očima. “Naomi je danas donela Voltera Skota u moju kancelariju - upravo u trenutku kad sam završavao rad na njenim dokumentima. Umesto da joj telefonom javim da sam to obavio, zbog tvoje knjige uspeo sam da je pozovem da izađemo. Pa... Hvala ti.” “Nema na čemu.” U svojoj kancelariji u Hajanis Portu Danijel se ludački smejao. Momak je bio bistar, mislio je, ali ipak ne dovoljno bistar da bi mogao da se takmiči sa dedom. Ha! “To je baš lepo. Ona je jedna fina mlada žena, mala Naomi. Vaspitana, pametna.” “Samo idem na večeru, deda. Ne počinji.” “Šta da ne počinjem? Samo sam rekao kako je lepo što izlaziš na večeru sa jednom finom mladom ženom. Šta tu ima loše, baš me zanima.” “Ništa, ama baš ništa.” Juan je pogledao na sat. “Moram da idem, da ne zakasnim.” “Šta čekaš, onda? Požuri, momče. I javi se baki dok ne svisne od brige.” Danijel je spustio slušalicu, a zatim protrljao ruke. Pa, pomislio je, to je bilo lako.” Naomi je bila u panici oko toga šta da obuče, a zatim oko toga kakvu frizuru da napravi. Na kraju je izabrala jednostavnu crnu haljinu s okruglim okovratnikom, uskim rukavima i ravnom suknjom, a kosu je ostavila puštenu.

~ 136 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Mislila je - nadala se - da izgleda elegantno, ali i dovoljno opušteno da ne odaje da je u panici. Stavila je troredu bisernu ogrlicu svoje bake, obula crne cipele s visokim potpeticama, koje će je žuljati pre nego što se veče završi, ali u njima se osećala moćno i sigurno, i naprskala malo parfema zbog kog joj je Juan pre neki dan udelio kompliment. “Tako”, kazala je svom odrazu u ogledalu. “Odlična si. Spremna si i nećeš izigravati budalu. Jedan vrlo fin muškarac je bio dovoljno pažljiv da te pozove na večeru da proslaviš ovaj važan trenutak u svom životu. I to je sve. O, Bože!” uzviknula je kad je začula kucanje na vratima. “Dobro, dobro.” Zažmurila je i po navici duboko uzdahnula deset puta. Bila je smirena i otvorila je vrata s osmehom na licu. Iako joj je srce zadrhtalo kad ga je ugledala - bio je lep kao neki princ iz bajke - uspela je da sačuva pribranost. “Baš slatko.” “Hvala, i ti si.” Nasmejala se i nije se osećala smeteno. “Mislila sam na cveće.” “ A, da.” Pogledao je u buket ružičastih ruža. “Mislio sam da će ti se dopasti.” “Dopadaju mi se.” Uzela je buket iz njegovih ruku. “Uđi, ja idem da ih stavim u vazu. Samo izvoli. Osećaj se kao kod svoje kuće.” To će biti lako, pomislio je. Njena dnevna soba bila je privlačna, praktična i jednostavna. Kao i njena kancelarija. Kao ona sama. Dopadale su mu se jake boje tamnozelena i svetloljubičasta - tradicionalne boje kraljice Ane i Čipendejla, ženstvenost antikvitetnih komada i umetničkih dela. Vratila se s cvećem, zadovoljna što ga je prvi put dobila od nekog muškarca koji joj nije rođak. Uzdahnula je gledajući buket. Kasnije, kazala je sebi, kasnije ćeš uzdisati i drhtati. “Zaista su divne ruže, hvala ti.” “Kao i ti. Nema na čemu. Dopada mi se tvoj stan.” “Oh.” Bila je srećna što joj ruke nisu zadrhtale dok je spuštala vazu na sto. “Želela sam stan u blizini posla i ne treba mi mnogo prostora. Znam da bi neka nova zgrada bila prigodnija, ali ja volim stare građevine. I sve njihove posebnosti.” “I ja. Kupio sam kuću pre nekoliko meseci. Pod škripi, cevi zveče, a plafon je vlažan kao grob. Ali volim je.” “Ja sam odrasla u sličnoj kući. Ne mogu da prođem pored nje, a da se ne rastužim. Hoćeš li da popiješ nešto pre nego što krenemo?” “Neću, hvala. Treba da ogrneš nešto, hladnjikavo je.” “Hoću.” Okrenula se i otvorila orman u kratkom hodniku. Ispitujući, Juan je stao iza nje. Upravo je čestitala sebi što se ponašala normalno. Međutim, kad se okrenula i naletela na njega, odskočila je kao da su joj štikle bile od federa i završila u ormanu. Pomogao joj je da ustane i blago se osmehivao. A, da, pomislio je, on je čini prilično nervoznom. Zar to nije predivno? “Izvini, nije mi bila namera da te uplašim”, slagao je, ne trepnuvši.

~ 137 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Nisam primetila da stojiš iza mene, ja sam... uzimala kaput.” Stavila je kaput između njih i zamalo ga nije ošamarila. “Vidim.” Uzeo joj je kaput iz ruku. “Da ti ga pridržim.” Iskreno je sumnjala da je srce stvoreno da kuca tako snažno. Prezirala je svoju smetenost, prekorevala sebe zbog toga, a zatim se setila kako je nekada nesigurnost lečila velikim kesama čipsa. Okrenula se, naredivši sebi da diše dok je oblačila kaput koji joj je pridržavao. Pre brzo nego graciozno, odmakla se od njega i zgrabila tašnu. “Hoćemo li?”

***

U restoranu je bilo mnogo lakše, pod prigušenom svetlošću sveća i prijatnim ukusom dobrog vina. Bio je raspoložen da priča, da sluša. A ona je bila zaista oduševljena time što si imali mnogo toga zajedničkog. “Sviđaju mi se duh i šarm tradicionalne muzike”, rekla je. “Zato je i puštam u knjižari. Smatram da podiže raspoloženje kupaca na sasvim neupadljiv način.” “Jesi li bila letos na Keltskom festivalu?” “Provela sam tamo skoro ceo jedan dan.” “I ja.” Ponudio joj je da proba grilovane pečurke koje je naručio. “Muzika je predivna, a plesači su sjajni.” “Obožavam da gledam plesače koji igraju na prstima.” Ne razmišljajući, nagla se preko stola da uzme zalogaj sa njegove viljuške. “Zar nije čudno kako nešto tako uvežbano i precizno može biti seksi? Mmm,” Progutala je zalogaj. “Ovo je izvrsno.” “Hoćeš još?” “Ne, hvala. Slaba sam na italijansku hranu.” “I ja. Spremam odličnu pileću pikatu.” “Voliš da kuvaš?” Pokušala je da ga zamisli u kuhinji, a zatim je rešila da ne misli o tome i ne diže sebi pritisak. “I ja. Sa svojim sosom od školjki mogla bih da se takmičim sa tvojom pikatom.” “Onda ćemo morati da organizujemo to takmičenje.” Kada se samo učtivo osmehnula, naredio je sebi da ne žuri toliko. Njegov deda nije jedini Mekgregor koji ume da pravi planove. On je već smislio jedan. “Znaš, Naomi, imam jedan poslovni predlog za tebe.” “Poslovni?” Bledo ga je pogledala dok je konobar sklanjao njihove tanjire sa predjelom i služio glavno jelo. “Nadam se da će i tebi predstavljati zadovoljstvo podjednako koliko ga predstavlja i meni. Želeo bih da jednu sobu koju ne koristim pretvorim u biblioteku. Imam neku ideju i želeo bih da je pogledaš i kažeš mi šta misliš o njoj. Nadam se da bi nakon toga mogla da mi pomogneš da sredim svoju kolekciju.”

~ 138 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Da, naravno.” Borila se s talasom razočaranja, govoreći sebi da je tako bolje. Naravno, bio je zainteresovan za nju na poslovnom nivou. Šta je drugo mogla da očekuje? “Interesuješ se za retke knjige zarad investicije?” “Ne, ne baš. Ja hoću biblioteku, ne muzej. Želim udobnu prostoriju i knjige različitog žanra. Ne želim da se neko trese ako uzme knjigu sa police. Želeo bih da krenem od svojih omiljenih knjiga - većinu njih već posedujem. A nakon toga, spreman sam da istražujem.” “Rado ću ti pomoći. Možemo da počnemo od toga što ćeš mi napraviti spisak knjiga koje već imaš, ali i onih koje želiš da nabaviš.” “Sjajno. Imaš li vremena da pogledaš moj prostor i dizajn koji sam napravio?” “Da, samo mi javi kad ti odgovara.” “Može li u subotu? U šest?” Bila je više nego iznenađena i očarana njegovim osmebom, pa je uspela samo da klimne glavom. Vetar je snažnije duvao, energično fijučući kroz krošnje drveća, kada je zaustavio automobil ispred njene zgrade. Mesečina se prolila po ulicama i trotoarima, a muzika koju je pustio na radiju bila je lagana i tiha. Za njega je to bilo savršeno veče. Nežan miris koji je koristila ispunio je unutrašnjost automobila. Bila je smirena, pomislio je. Opustila se i postala pričljiva kad su počeli da razgovaraju o knjigama. Morao je da zahvali sebi što je skovao savršenu zaveru. Ne, nije to bila zavera, ispravio se. Želeo je biblioteku, a ona je bila logičan izbor osobe s kojom bi mogao da se posavetuje. Verovao je u stručnjake. Pride je bila i divna žena koja je probudila njegovo zanimanje na mnogo osnovnijem nivou. I ukoliko ne greši, probudio je i on njeno. “Bilo je divno”, okrenula se ka njemu i sklonila kosu sa lica. “Hvala ti što si mi pomogao da proslavim uspeh.” “Bilo mi je zadovoljstvo.” Izašao je iz kola i prišao njenim vratima da ih otvori. Umalo se nije spetljala dok je otkopčavala sigurnosni pojas. Pre nego što je stigla da mu kaže da nema potrebe da je prati do vrata, on ju je već uhvatio za ruku. Ne za nadlakticu, već šaku, pomislila je Naomi uspaničeno. Držao ju je tako dok su hodali. Bilo je nekako ličnije... intimnije. Da li bi trebalo da ga pozove da ude? Ne, to ne dolazi u obzir. Nije to isplanirala, pa nije stigla da se spremi i smatrala je da bi bilo ponižavajuće. “Pretpostavljam da ćeš sutra želeti da se baciš na posao od najranijeg jutra”, rekao je kad su ušli u hodnik zgrade. “Biće ti to prvi zvaničan dan na mestu suvlasnika.” “Da.” Odahnula je od olakšanja. “Hoću. Imam sastanak sa zaposlenima i želim da sa svojim saradnikom za marketing razgovaram o novoj politici organizovanja promocija. U subotu prvi put organizujemo sat dečijih priča.”

~ 139 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Ne baviš se samo prodajom knjiga, je li?” Lagano je prelazio palcem preko njenog zgloba i na svoje zadovoljstvo otkrio da joj je puls ubrzan. “Ne.” Puls je bio ništa u poređenju sa čvorovima koji su se pleli u njenom stomaku dok su se peli uz stepenice. “Ovaj... Dobra knjižara mora da bude centar kulture. Ja želim... Mi želimo čitaocima da ponudimo mogućnost okupljanja i organizujemo događaje za sve generacije. Pa...” Okrenula se ka vratima, zapanjivši se kad ju je uhvatio za drugu ruku. “Sponzorišemo i tri različita čitalačka kluba. Oni održavaju redovne mesečne sastanke u... u...” Kako li se, dođavola, zove? “U kafeu”, rekla je u jednom dahu. Oslobodila je jednu ruku i krenula da pretura po tašni, tražeći ključeve. “Pa, hvala ti na predivnoj večeri.” Ispustila je ključ i umalo se nisu sudarili glavama kada su se oboje sagli da ga dohvate. Brzo se uspravila kao jarbol na brodu. Juan se na trenutak premišljao, a zatim joj je pružio ključeve i dlanovima obuhvatio njeno lice. “Pokušajmo ovako”, prošaputao je i nežno spustio svoje usne na njene. Nije se ni pomerila, što ga je nateralo da se zapita da nije pogrešno razumeo signale. A zatim su se njene usne razdvojile i duboko je uzdahnula. Tome nije mogao da odoli. Upleo je ruke u njenu gustu kosu. Prigušen jauk zadovoljstva oteo mu se iz grla kad je svojim jezikom prešao preko njenog, privukavši je bliže. Sasvim je izgubila tlo pod nogama. Potpuno se opustila dok je osećala te njegove tople usne kako miluju njene. Ponovo su joj ključevi ispali iz ruku kad je spustila dlanove na mišičave nadlaktice koje su se osećale ispod kaputa koji je nosio. A zatim se lagano privila uz njega. Svest joj se zamutila, a pred očima je videla samo dugu. Odmakao se od nje i posmatrao sanjive oblake u njenim krupnim sivim očima. Gledao je i njene čvrste usne, sada već bez karmina, kako nesigurno podrhtavaju. Spustio je dlanove s njenih ramena na šake, osetivši kako drhti. “Moraću ovo da ponovim.” “Oh.” Gledala je u njega primetno zbunjena i smetena, a on se osmehivao. “Da.” Ponovo je dotakao njene usne svojima, samo je sada poljubac bio nešto dublji i snažniji. Osetio je snažnu želju kako prolazi njim, koju je iskusio malopre kad ju je prvi put poljubio. Kratko je uzdahnula, ali toliko seksepilno da je osetio kako je krv u njemu počela brže da struji. Prepustio se uživanju u njenim čarima, predajući se tom mirisu koji ga je očarao prvi put kad ju je ugledao. Pomutila mu je razum. Raspaljivalo ga je oklevanje njenih prstiju na njegovom vratu, kao i lagani pokreti njenih usana pod njegovim. Sasvim svestan da je na samoj granici da zatraži više, povukao se. Ne rekavši ništa, sagnuo se da dohvati ključ koji je ispustila, a zatim je otključao vrata. “Laku noć, Naomi.” Ne skidajući pogled sa njenih očiju, pružio joj je ključeve. “Da, laku noć. Hvala.” Uletela je u stan i ne okrenuvši se, zalupila mu vrata pred nosom. Ostao je tako da stoji na trenutak, pitajući se da li je pogrešio što ju je poljubio - ili što je prestao da je ljubi. A zatim je ponovo čuo zvuk pada ključeva na pod.

~ 140 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Široko se osmehnuo i krenuo. Nije bila greška ni jedno ni drugo, zaključio je. Nameravao je ponovo da poljubi veoma interesantnu gospođicu Brajston. I to vrlo uskoro.

~ 141 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeset treće poglavlje “Nemaš baš nimalo čokolade?” Juan je mešao crveni sos u šerpi i pogledao u Džuliju, svoju sestru od strica. Bila je lepa kao i uvek, nestrpljiva kao i obično i u poodmakloj trudnoći. “Sve si pojela prošli put kad si bila.” Džulija je preturala po kuhinjskim ormarićima. “Mogao bi ponekad da odeš u prodavnicu.” “U frižideru ima svežeg voća, ali nažalost nije preliveno čokoladom.” Pokretom glave pokazao joj je na varjaču koju je držao u ruci. “Probaj.” Shvativši da prosjaci ne mogu biti izbirljivi, Džulija je stavila ruku na svoj veliki stomak i probala sos koji joj je nudio. “Dobar je. Gde je desert?” Nasmejao se i spustio varjaču. “Kulum te, izgleda, uopšte ne hrani.” “Nisam ja u pitanju. Ova beba traži čokoladu.” Pogladila je svoj okrugli stomak. “Ja samo vršim isporuku. Nemaš čak ni čokoladicu?” “Izvini, moraću da napravim zalihe. Sa Trevisom si proždirala sladoled, je li tako? Kilograme sladoleda, koliko se sećam.” “On i sada voli sladoled”, rekla je uz blag, majčinski osmeh. “Prve reči su mu bile 'Daj kuglu'.” Kad se Juan ponovo nasmejao, iskrivila je glavu i pogledala ga. “Nešto si neobično veseo.” “Zbog jedne žene.” “Uobičajen odgovor. Brajstonova?” “Tako je. Uskoro će doći, pa...” “Kulum i Trevis će uskoro doći po mene. Neću da ti kvarim sudar. Gde je konačno rešenje za biblioteku?” “Gore. Sinoć sam listao.” “Idem da ga donesem.” “Bio bih ti zahvalan, Džuls.” Zagrlio ju je dok su išli hodnikom prema glavnim stepenicama. “Zahvaljujući tebi i Kulumu, sredio sam se u ovoj kući.” “Nisi ni ti sedeo skrštenih ruku. Odličan posao si obavio ovde, Juane. Znam da mnogi misle kako nije praktično da momak živi sam u velikoj i staroj kući kao što je ova.” “Ali ne i ti.” “Ništa ne može da se meri sa kućom i sa mogućnostima koje ona čoveku pruža.” Prešla je rukom preko lakiranog hrastovog drveta od kog je bila napravljena ograda na stepeništu. “Ovaj prostor zaista liči na tebe. Otvoren je, pristupačan, postojan, jednom nogom u budućnosti, a drugom u prošlosti.” Zatim je uzdahnula. “Ne verujem da ću da se penjem. Treba posle da siđem, a u poslednje vreme ne mogu da vidim sopstvena stopala.” “Ja ću doneti crteže. Ti sedi u salonu.” “Nije mi potrebno da sednem.” Uhvatila se rukom za leđa kako bi smanjila pritisak. “Potrebna mi je čokolada.”

~ 142 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Biće je drugi put, obećavam.” Kad je on otišao gore, Džulija se osvrnula oko sebe. Bila je sasvim u pravu kad je rekla da je kuća ličila na njenog brata. Bilo joj je drago što mu je upravo ona pomogla da je pronađe, što je posmatrala kako se zaljubljuje u nju i što su mu Kulum i ona znanjem i iskustvom pomogli da je renovira onako kako mu odgovara. Juanu je bio potreban dom, i Džulija je to dobro znala. “Polako, Baču”, prošaputala je i poćešala se po stomaku koji je beba neumorno udarala. “Tata stiže uskoro i doneće nam veliku kutiju predivnih čokoladnih kolača.” Kad je začula zvono na vratima, požurila je da ih otvori, onoliko koliko joj je Bač dozvoljavao. Naomin prvi ustisak kad je Džulija otvorila vrata bio je bljesak. Žena koja joj je otvorila vrata imala je elegantno držanje koje se samo rođenjem moglo steći i Naomi je samo zavidno uzdahnula. Kovrdže riđe kose padale su oko lica koje je odisalo zdravljem. Tople smeđe oči odavale su dobrodošlicu, ali i procenjivački su je posmatrale. “Ti si sigurno Naomi. Zdravo, ja sam Džulija, sestra od strica Zlatokosom.” “Da, znam, prepoznala sam te. Slušala sam te kad si držala govor na poslovnom forumu žena pre nekoliko godina.” “Da. Tada sam bila nešto mršavija.” Pogladila se po stomaku i pomerila u stranu. “Izvoli, uđi. Juan je otišao gore da donese kopiju dizajna biblioteke. Moj suprug i njegovi saradnici obavili su veći deo posla. Lepa je, pomislila je Džulija. Pomalo stidljiva. Odličnog držanja. Savršeno telo, predivna kosa, smirene oči. Detalji, setila se, bili su ono što su njene sestre Lora i Gven želele. “Znači, preuzela si Brajstons.” “Da, sada ja upravljam knjižarom.” “Imaš li moka kafu u kafeu?” “Da, odlična je.” Džulija je jauknula. “Polako, Baču. Očajnički traži čokoladu”, objasnila je uz osmeh kad ju je Naomi pogledala pomalo uspaničeno. “Ima još dva meseca da se okreće unutra, ne brini.” “On želi čokoladu?” Pomalo zbunjena, Naomi je spustila pogled na Džulijin stomak i primetila kako se mrda ispod širokog zelenog džempera. “Imam M&M bombonice.” Džulija je snažno uhvatila Naomi za ruku. “Nemoj da se šališ sa mnom.” “Ne, ozbiljno. Uvek sa sobom nosim nešto slatko u slučaju da preskočim obrok, a bude mi potrebno energije.” Bila je to još jedna stvar koju je naučila - da ne traži utehu u slatkišima, već da joj budu potrebni da se zasladi. Otvorila je tašnu i izvadila kesicu. “Ako mi ih daš”, rekla je Džulija uzbuđeno, “daću bebi ime po tebi. Bez obzira na to da li bude dečak ili devojčica, zvaće se Naomi.” “To si i meni rekla kad si bila trudna sa Trevisom i želela da uzmeš moj sladoled od karamele”, doviknuo je Juan dok je silazio niz stepenice. “Zar se ti ne zoveš Trevis?” Naomi se nasmejala i pružila joj kesicu bombona. “Izvoli.”

~ 143 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Nikada ti ovo neću zaboraviti”, obećala joj je Džulija dok je otvarala kesu i stavljala šaku bombona u usta. “Mmm. Što je dobro. Vidiš, sad je zadovoljan.” “Šutira te? Divno.” Uzbuđen, Juan je stavio ruku na stomak svoje sestre i osmehnuo se. “Gol sa pola terena. Treba da osetiš ovo”, rekao je Naomi i, pre nego što je stigla da trepne, uhvatio joj je ruku i spustio je na Džulijin stomak. Prvobitna neprijatnost koju je osetila odmah je nestala pod snažnim, živim pokretima koje je osetila na svom dlanu i od kojih joj je zaigralo srce. “Oh! Ovo je čudesno!” Kad je podigla pogled ka Džuliji, razmenile su nešto što samo žene mogu da razmene. “To je Kulum”, kazala je Džulija i podigla glavu kad je začula dva piska sirene. “Kazala sam mu da svira ako Trevis zaspi u sedištu u kolima. Večeras ćemo pogledati planove, Juane.” Uzela ih je iz Juanovih ruku i sagla se da ga poljubi. “Drago mi je što sam te upoznala, Naomi.” Stavila je kesicu bombona u tašnu. “I hvala ti.” “Šteta što je mali zaspao”, rekao je Juan Naomi dok je posmatrao Džuliju kao ide ka parkiranom automobilu. “Sjajan je. Nema još ni dve godine, a pametan ja kao odrastao.” “Ti voliš decu.” “Da.” Kad je auto krenuo, zatvorio je vrata, sprečivši prohladan jesenji povetarac da ude unutra. “Mnogo. U mojoj porodici ti je bolje da voliš decu. Ima ih dosta, a još dvoje ih je na putu. Džulija čeka svoje drugo dete, a moj brat od tetke Mek i njegova žena čekaju prvo. Hvala ti što si došla”, dodao je, a zatim joj spustio ruke na ramena i poljubio je. Kada je naglo ustuknula, podigao je obrvu. “Neki problem?” “Ne, ne, nije.” Osim što je ubedila sebe da ju je pre neko veče poljubio za laku noć zato što to ljudi rade na kraju večeri. “Fino. Dozvoli da ti sipam čašu vina.” “Ne bi trebalo. Vozim.” Vodio ju je niz hodnik. “Mislila sam da ću samo da pogledam... prostoriju koju želiš da preurediš, a zatim...” Osetila je predivan miris sosa koji se krčkao. Kada je ušla u kuhinju, primetila je predivne, tople kuhinjske ormariće, vesele saksije sa začinskim biljem na širokom prozorskom simsu i kamin od čvrste cigle. “Očekuješ društvo”, rekla je, primetivši količinu hrane. “Neću te dugo zadržavati.” Sipao je vino iz boce koju je ostavio na pultu, ne skidajući pogled sa nje. “Naomi, pa tebe sam zvao. Tebe očekujem.” “Oh.” Pružio joj je čašu. “Mislio sam da je to najmanje što mogu da uradim, pošto te izvlačim iz kuće u subotu uveče.” “Nisi morao da se mučiš. Nije mi teško da svratim. Zaista me zanima tvoj projekat u vezi sa bibliotekom.” “Aha.” Naslonio se na pult. “Hoću li morati da tražim izgovor svaki put kad budem želeo da večeram sa tobom?” “Ja... Ne.” Zbunjeno je pogledala u svoju čašu s vinom.

~ 144 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Možda bi trebalo da te pitam da li si zainteresovana za moju biblioteku ili za mene.” Posmatrao je kako podiže pogled i ono što je ugledao u njenim sivim očima nateralo ga je da se izmakne. “Ili bi možda trebalo da ti kažem da me strahovito privlačiš. Da mi prija tvoje društvo”, dodao je, uzeo čašu iz njene drhtave ruke i spustio je. “Želim više vremena da provodim sa tobom.” Spustio je glavu i usnama dotakao njene. “Da te upoznam.” Gricnuo ju je za usnu. “Da te želim.” Mozak joj se pretvorio u lagan, vazdušasti oblačić. “Šta želiš?” Ne odvajajući usne od njenih, otvorio je oči. Odmahnuo je glavom, a zatim krenuo nežno da je ljubi po bradi. Zatim su se njegove usne vratile na njene, a lepršavi oblak zamenila je vatra. Na njeno iznenađenje, usne su joj se razdvojile, a ruke spustile na njegova ramena. Želeo je nju. Mene, pomislila je pre nego što ju je izdao ceo sistem. Noge su odbile poslušnost, kosti se istopile, a krv počela ubrzano da struji pod njenom kožom. Preplavio ju je divlji osećaj uzbuđenja, koji je bio toliko snažan da je morala da se pripije uz njega kako je ne bi odvukao. Nije nameravao da ide brzo, ali njen iznenadni divlji odgovor ga je sasvim raspalio. Okrenuo ju je, priljubio uz pult i obrušio se na te njene prelepe, ozbiljne usne. Očajnički želeći da je dodirne, prešao je rukama preko njenih kukova sve dok se njegovi dlanovi nisu zaustavili na njenim predivnim grudima. Osećao je kako joj srce udara pod njegovim dlanom. “Mogli bismo nešto kasnije da se bolje upoznamo.” Lud od želje za njom, zario joj je zube u vrat. “Da saznamo sve - životne priče, nadanja i snove, šta volimo, a šta ne. Dođavola, Naomi, moram da te imam.” “Da. Ne. Stani.” Prestravila ju je ta divlja i nesputana glad koju je osetila u sopstvenom telu. “Zadržimo se na 'da'.” “Ne, molim te.” Prislonila je dlanove na njegove grudi, osetivši kako napetost struji između njih. Kad ga je pogledala u oči, videla je u njima ogromnu želju. “Molim te”, ponovila je, ali nije zadrhtala sve dok se nije odmakao od nje. “Izvini.” “Nema razloga da se izvinjavaš. Idemo malo prebrzo.” Uzeo je čašu vina i iskapio je. “Smatrao sam da napredujemo istom brzinom.” Naljutio se, pomislila je. Trudio se da to ne pokaže, ali videlo mu se u očima. “Izvini. Izgleda da nisam razumela zašto si me pozvao, mislila sam...” “Zar nisi razumela ni zašto sam te onako poljubio pre neko veče?” Bila je u pravu, bio je ljut. “Ni kako si mi ti uzvratila?” “Ne znam.” Glas joj je bio oštar kad ju je uhvatio za ruke, dok se borila sa jadnom mešavinom zbunjenosti i neprijatnosti. “Ne znam. Nemam nikakvog iskustva u tome. Žao mi je. Ja nikada nisam uradila ono što bi ti želeo da uradiš sa mnom.” Negovu ljutnju zamenio je šok. “Nisi nikada...? Nikada?” “Nisam.” Osećala je nepodnošljiv stid. “Moram da idem.” Pošto od neverice nije mogao ni da mrdne, uspela je da šmugne. “Naomi, čekaj. Dođavola!” Stigao ju je u hodniku. “Sačekaj”, naredio joj je kad ju je uhvatio za nadlakticu. “Daj mi samo jedan minut, hoćeš li?”

~ 145 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Neću ponovo da se izvinjavam”, procedila je kroz zube. “Ne, ja ću, ako mi daš malo vremena.” Pustio ju je i prešao rukama preko svog lica. Morao je da se sabere, i to brzo. Da savlada iznenađenje, krivicu i, neka mu Bog oprosti, strast koju je osetio kada mu je rekla to što je rekla. “Izvini ti.” Nikada nije bila dirnuta. Gospode Bože, a on je bio spreman da je pojede u slast. “Naomi, izvini što sam se tako poneo prema tebi. Sigurno sam te uplašio.” “Jesi.” “Neću te više plašiti.” Pomilovao ju je po obrazu, trudeći se da joj taj gest ne deluje nimalo preteći. “Neću te pritiskati. Hajde da se vratimo korak unazad.” Posmatrala ga je nekoliko trenutaka, a zatim je zažmurila i uzdahnula deset puta da se smiri. “Kako to misliš?” “Popićemo čašu vina i pogledati prostor za biblioteku. Ja ću da ti pokažem skice, a zatim ćemo večerati.” “Nisi ljut?” “Ne, naravno da nisam ljut. Nadam se da se ni ti nećeš ljutiti. Ostani, pruži mi još jednu priliku da... da te bolje upoznam.” “Hoću, važi.” Nesigurno se osmehnula. “Volela bih.” “Fino. Idem po vino.” Vratio se u kuhinju, ne obraćajući pažnju na strast koja ga je slamala. Biće potrebno vremena da osvoji njeno poverenje. Ne bi bilo nimalo od pomoći kad bi joj rekao da je sada, kada je to saznao, želi još više. “Pažljivo, Mekgregore”, promrmljao je kad je uzeo čaše. “Budi veoma pažljiv.”

~ 146 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeset četvrto poglavlje Bilo je besmisleno stideti se što je priznala da nema nikakvo iskustvo s muškarcima. Neka samouverenija žena bi kazala da joj treba više vremena ili da nije sigurna da li želi vezu. Neka druga, mislila je Naomi, uživala bi u tim poljupcima, a zatim bi hladno ostavila muškarca da je želi. Kasnije, dragi. Možda. Takvo laskavo obećanje izgovorila bi promuklim glasom, smejući se iz grla, dok savršeno sređenim noktima prelazi preko muškarčeve ruke sve do vrata, dok zavodljivo trepće dugim, gustim trepavicama. Naomi takve ženske trikove nije mogla da koristi ni u snovima, a kamoli u stvarnosti. Ipak, nije imala razloga da se stidi što je priznala da nikada nije bila sa muškarcem. U svakom slučaju, pomislila je, to njeno priznanje smanjilo je napetost te večeri. Pretpostavljala je da je to političar u Juanu bio sposoban da tako brzo i potpuno savlada neprijatnu situaciju i povede je uz stepenice da joj pokaže sobu u koju je nameravao da smesti svoje knjige. Kad su se popeli gore, bilo je skoro neverovatno da su se do pre nekoliko trenutaka strasno grlili u kuhinji. I njoj je bilo teško to da zamisli samo nekoliko dana kasnije. I bolje je tako, kazala je sebi. Kad bi uspela sasvim jasno da se priseti tog trenutka, to sećanje bi samo ponovo izazvalo nemir u njoj. Mnogo bolji i produktivniji način da ispuni svoje vreme bio je rad. Prekrštenih ruku stajala je usred prostora namenjenog promocijama i društvenim događajima koji su ona i njeni radnici vrednim radom uredili za predstojeće Brajstonsovo Žensko veče, koje bi trebalo da se održava jednom mesečno. Gostujuća autorka odlično je držala pažnju publike kratkim pričama i čitanjem odlomaka iz svoje knjige Ljubavni sastanci iz pakla... i kako ih preživeti. Spontani smeh privukao je pažnju mnogih drugih kupaca koji su stali iza poslednjeg reda stolica. Naomi je predvidela da će posao cvetati tokom organizovanja promocija i potpisivanja knjiga. Nenametljivo je prišla stolu za kojim je autorka knjige trebalo da je potpisuje, da proveri ono što se nije moralo proveravati. Knjige su bile uredno složene, a olovka spremna. Cvetni aranžman je stajao na svom mestu i pokloniće ga autorki na kraju večeri. Tu je stajao i bokal hladne vode, a autorki će ponuditi da izabere nešto iz njihovog kafea. Koliko je Naomi uspela da zaključi, njeno prvo programsko veče sredom bilo je izuzetno uspešno. Prošaputala je organizatorki događaja da ne zaboravi da preko razglasa objavi da će nakon predavanja autorka potpisivati knjige, a zatim se okrenula. I naletela na Juana. “Izvini.” Uhvatio ju je za ruku da joj pomogne da uspostavi ravnotežu. “Izgleda da mi je prešlo u naviku da se šunjam oko tebe.”

~ 147 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Nisam gledala...” Pogledala ga je pravo u oči i iznenada je uspela da se seti onog poljupca, poljupca od kojeg joj se zamutilo u glavi. Čak je mogla da oseti i njegov ukus. Zatim joj je blago stisnuo ruku i pustio je. “Večeras imaš gužvu.” “Da.” Osvrnula se iza sebe dok se publika glasno smejala. “Šeli Goldsmit.” “Video sam u novinama. Pametna ideja je to Žensko veče. Tvoja?” “To sam osmislila sa svojom organizatorkom. Jesi li došao na promociju?” Podigao je obrvu dok se prostorijom prolomio aplauz. “Ako jesam, malo sam zakasnio.” “O, izvini.” Požurila je ka centralnom delu prostora za promocije i pružila ruku autorki. Dobro se drži, pomislio je Juan. Profesionalno, učtivo, ali i srdačno. 'Hvala' koje je izgovorila preko mikrofona bilo je jasno, veselo i sadržalo je poziv publici da priđe stolu za potpisivanje knjiga. Sklonio se u stranu dok je Naomi obavljala svoje dužnosti. Poslužila je gošću pićem iz kafea, zatim je pogledom, dala znak asistentkinji, koja je odjurila da donese kafu. Zatim je iskoristila trenutak da nakratko porazgovara sa Goldsmitovom, prijatnim tonom i s osmehom. Efikasno, lično. Delovala je neverovatno seksepilno u uskom tamnozelenom odelu sa kosom - tom sjajnom kosom - skupljenom na vratu. Na tom njenom izuzetno primamljivom vratu. Znao je da će biti zauzeta. Nameravao je da nakon posla ode pravo kući. Nije imao razloga da luta po knjižari... Osim da bi potražio nju. Zar se nije zarekao da će joj dati vremena i da je neće pritiskati? A eto ga tu, samo nekoliko dana nakon što ju je skoro slistio u svojoj kuhinji. Trčkara za njom kao kučence. Bilo je to demorališuće. Bilo je to glupo. Bilo je nemoguće odoleti. Odmerio je red koji se formirao oko stola, shvativši da će se vredna gospođica Brajston dugo zadržati pored svoje gošće. Zato je rešio da krene u obilazak knjižare. Krajičkom oka videla ga je kako odlazi i trudila se da zadrži uspravan stav. Izgleda da je svratio samo po neku knjigu - pa ovo je bila knjižara, zar ne, podsetila je samu sebe. Unutra je bila velika gužva, pa je rešio da iskoristi priliku i zadovolji svoju radoznalost. Naći će knjigu i otići će. Jedino što je mogla da uradi jeste da ga saplete. Sabrala se i okrenula se da razgovara sa jednim od posetilaca.

***

Prošlo je devet sati kad su svi otišli. Naomi je ta dva sata smatrala vrlo produktivnim mada je bilo potrebno punih četrdeset sati rada bi se organizovao događaj. Ali vredeo je svaki utrošen minut, zaključila je nakon što je lično ispratila gostujuću autorku. Sada je samo želela jedan miran kutak gde će se smestiti i žmuriti petnaestak minuta.

~ 148 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Fino obavljen posao.” Juan ju je sačekao, ali nije gubio vreme. Napunio je korpu knjigama iz Brajstonsa. “Nisam znala da si još uvek ovde.” “Malo sam razgledao.” Osmehnuo se i pokazao joj korpu punu knjiga. “Izgleda da ću morati da dodam još koju policu u nacrt biblioteke.” “Brajstons ceni tvoju odanost.” Osmehnula se kad je to izgovorila i uspela je da obuzda sebe da se ne poigrava sa kosom. “Jesi li našao sve što si tražio?” Našao sam tebe, zar ne? “Izgleda da jesam. I malo sam špijunirao za tebe.” “Špijunirao?” “Svakako bih čuo. Tvoje mušterije su veoma zadovoljne. Jedna grupa žena zaustavila se pored odeljka sa fantastikom. Bile su oduševljene večerašnjim događajem i već su se dogovarale da dođu i narednog meseca.” “Predivno. To je ono što želimo.” “Jesi li završila ili imaš još posla?” “Ne, sve sam završila.” Uzdahnula je. “Hvala Bogu.” Nasmejao se. “Mogu li da te častim izvrsnom Brajstons kafom?” Posmatrao ju je kako trepće, okleva i, osetivši krivicu, nastavio je. “Nadao sam se da ću moći da ti pokažem izmene dizajna. Poneo sam skice.” “Volela bih da ih pogledam. Hoćeš da odemo gore? Tamo gde bi mogao da bude nasamo sa njom? Nije baš pametna ideja, zaključio je. “Nema potrebe, prijatno će nam biti u kafeu.” “U redu, ali onda kuća časti. To je najmanje što možemo da uradimo za tako dobrog kupca.” Krenula je prva, primetivši da dečiji kutak treba da se sredi. Da Juan nije bio sa njom, sama bi pokupila igračke i sredila razbacane knjige. “Jesi li umorna?”, pitao ju je dok su išli prema kafeu. “I nisam. Samo sam pomalo ushićena. Ja sam odobrila troškove reklame i promocije za ovaj novi program. Preko telefona sam skoro mogla da vidim kako moj otac trepće.” “Ipak ti je dao odrešene ruke.” “Jeste, ima poverenja u mene.” Glas joj je postao topliji kad je to izgovorila. “Biće lepo obavestiti ga da nije pogrešio.” Pogledom je prešla preko stolova u kafeu, zadovoljna što vidi da su skoro svi stolovi zauzeti i široko se osmehnula kad je primetila da je za jednim stolom grupa žena prasnula u smeh dok su naglas čitale odlomke iz knjige Seli Goldsmit. “Ovde.” Juan ju je uhvatio za lakat i poveo do jednog stola za kojim niko nije sedeo. “Imamo sreće da bar neki sto nije zauzet. Izgleda da je Brajstons kafe postao mesto okupljanja.” “Jeste. Ponekad kad dođem ovamo, istovremeno bih skakala i plakala od radosti. Glupo”, rekla je brzo, iznerviravši se što mu uopšte to govori. “Ne, nije glupo. Ti postižeš svoje uspehe, Naomi. Treba da se ponosiš onim što si postigla. Posmatrao sam te dok radiš. Odlična si u svom poslu.”

~ 149 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Nije znala šta ju je više uzbudilo, kompliment ili saznanje da ju je posmatrao. “To je sve što sam oduvek želela da radim. Kad sam bila mala, često sam dolazila ovamo sa ocem. Tumarala sam po knjižari, zavlačila se po ćoškovima, sedela za kasom. Moja jadna majka mi je kupovala lutke, ali ja sam se igrala sa njima samo kad sam im dodeljivala uloge kupaca ili prodavaca u knjižari.” I pravila sam se da ih hranim slatkišima koje sam držala u džepovima i prozdirala, a znala sam da je majka razočarana što nisam lepa i uredna devojčica kakvu je želela. “Neki od nas su rođeni za određene stvari”, prošaputao je. “Ti si za ovo.” “Da, jesam.” Dani kada se krila po ćoškovima bili su prošlost. Pogledala je u konobaricu koja je užurbano obilazila stolove. “Gužva je danas, Trejsi.” “Od pola šest nismo stali, gospođice Brajston. Čime da Vas poslužim?” “Donesi nam dva kapućina”, naručila je Naomi, pogledavši u Juana koji joj je potvrdio klimanjem glave. “Stiže. Trebalo bi da pojedete parče Čokoladnog greha, gospođice Brajston. Predivan je, a već satima ništa niste jeli.” “Ja...” “Podelićemo ga”, rekao je Juan i osmehnuo se konobarici. “Hvala.” “Šest miliona kalorija”, promrmljala je Naomi, a Juan se nasmejao. “Dušo, već si ih sagorela večeras. Na koga ličiš?” To 'dušo' sasvim ju je zbunilo, a promena teme samo je doprinela smetenosti. “Molim?” “Tvoja boja. Imaš kosu kao moja majka - gustu i sasvim crnu. Jesu li Brajstonovi starosedeoci Amerike?” “Moglo bi se reći. Moj otac ima pretke iz plemena Čiroki, mada su se mnoge krvi izmešale. Imamo italijanske, francuske, engleske i velške sa majčine strane. Ona često govori kako su joj deca hibridni mešanci.” “Ja imam gene Komanča sa majčine strane, ali kod Lore se više primećuju.” “Lepa ti je sestra.” “Jeste.” “Cela tvoja porodica je lepa. Zapanjim se svaki put kad vidim sliku u novinama ili na televiziji. Ti ličiš na svog oca. Verujem da ćeš jednog dana biti mešavina istaknutog državnika i zavodnika sa Harvarda.” Kad se trgao, trgla se i ona. Je li moguće da je to izgovorila? “Izvini, baš sam lupila glupost.” Iskrivio ja glavu, zabavljajući se time što je njoj bilo neprijatnije nego njemu. “Ja nisam zavodnik, a i nemam nameru da se bavim politikom.” “Naravno da nisi i...” Zažmurila je pitajući se da li je Veliki kanjon dovoljno duboka rupa da se u nju sakrije. Nasmejao se i izmamio osmeh konobarici koja im je donosila kafu. Bilo je krajnje vreme, mislila je Trejsi, da se gospođici Brajston osmehne sreća. Izgleda da je dobila premiju.

~ 150 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Nikad nisam imao naviku da opovrgavam tvrdnje koje su se pojavljivale u medijima.” Juan je uzdahnuo i popio gutljaj kafe. “Koliko imam godina? Dvadeset tri-četiri? Otišao sam da se odmorim, gledao sam svoja posla. Skinuo sam košulju da uhvatim malo sunca i škljoc! Postao sam besmrtan.” “Mora biti nepodnošljiva... medijska pažnja.” “Odrastao sam uz nju.” Viljuškom je uzeo poveće parče čokoladne torte i ponudio ga njoj. “Navikneš se.” “Ja nisam sigurna da bih mogla na to da se naviknem.” Pošto nije delovao uvređeno, prihvatila je ponuđeni slatkiš. “Ja imam posla s medijima nešto više od godinu dana promovišem knjižaru, dajem intervjue. Neophodno je zbog posla, ali ne mogu da kažem da sam se navikla.” “Retko ko može da se navikne.” Probao je kolač. “Ime mu zaista pristaje. 'Greh'“ Mučio je sebe zamišljajući kakav bi bio njen ukus pomešan sa čokoladom. Želudac joj se stisnuo, “Moraćeš tom grehu da se prepustiš sam.” Uzela je kafu. “Ja odolevam.” “Još samo jedan zalogaj”, prošaputao je, odvojio viljuškom deo kolača i izazovno parče prineo njenim usnama. Kada ga je uzela, bilo mu je drago što je ipak bila podložna iskušenjima. Shvatio je da mu je bolje da se drži poslovnih tema ako ima nameru da preživi ovo veče. “Da ti pokažem šta sam smislio. Kaži mi šta misliš.” Otvorio je aktovku i izvadio skice najnovijeg dizajna. “Sutra ih predajem Kulumu. Neka odmah počne sa radom.” “Ti ne gubiš vreme.” “Obično”, prošaputao je, a zatim raširio crteže. Naomi je izvadila naočare iz kutijice koju je držala u svom džepu i stavila ih na nos, zbog čega je Juanu pošla voda na usta. Zatim se nadvila nad crteže i skoro ga izludela kad je njen miris obuzeo njegova čula. “Ovo je predivno. Zaista predivno. Dodao si merdevine.” “Bile su dobra sugestija. Hvala.” “Drago mi je da sam mogla da pomognem. Ovo će biti fenomenalno. Ostaće ti i prelep prostor za nameštaj, možeš da smestiš i kamin kako bi još više uživao u čitanju knjiga koje ćeš držati u toj prostoriji.” Zamišljao je njih dvoje pored tog kamina. Ispružene na sofi pored vatre koja pucketa, uz flašu izvrsnog crnog vina i muziku koja se tiho čuje u pozadini. Masirao bi joj stopala, pomislio je, a zatim bi lagano krenuo gore... Stani, naredio je sebi i pročistio grlo. “Da li bi nešto promenila?” Nastavila je da posmatra, odmahujući glavom. “Ne. Mislim da je sasvim savršeno. Dopada mi se, Juane.” “Odlično, i meni.” Želeo je da je uhvati za ruku koju je držala na stolu, da prede prstom preko njenih zglobova. Polako, momče, kazao je sebi i utešio se Čokoladnim grehom.

~ 151 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Diskretno obaveštenje da se prodavnica uskoro zatvara za petnaest minuta navelo je Naomi da podigne pogled. Kad li je brže vreme proletelo? “Nisam znala da je tako kasno.” “Imaš još posla?” “Nemam, Sutra ne moram da dođem rano na posao. To mi je nagrada što sam radila prethodnih dvadeset sati.” “Hoćeš da idemo u bioskop?” “U bioskop?” “Upravo smo se napunili kofeinom.” Osmehnuo joj se, primetivši koliko brzo se pojavio oprez u njenom pogledu. Ako želi da nauči da mu veruje, moraće da se navikne na njegovo društvo, moraće da provodi više vremena sa njim. “Ni ti ni ja nećemo još dugo zaspati. Što ne bismo otišli u bioskop?” “Pa, ja mislim...” “Odlično.” Brzo je skupio crteže. “Ti si peške došla na posao, je li tako? Moj auto je u blizini. Ja ću posle da te odvezem kući.” Već je bio na nogama, aktovku je držao u jednoj ruci, a drugom je uhvatio nju za ruku.

~ 152 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeset peto poglavlje Bio je strpljiv čovek. Umeo je da sačeka. Razumeo je i cenio način izgradnje fondacija, razvijanja međuljudskih odnosa, učvršćivanja prijateljstva. Uživao je u svom vremenu, pamtio je trenutke, planirao dane. Vreme, trenuci i dani provedeni sa Naomi bili su za njega dragoceni. Uživao je u tome što ju je upoznavao, saznavao o njoj mnogo više, pričao o porodici, poslu, zajedničkim interesovanjima. Na kraju krajeva, nije bio životinja kojoj je jedini cilj u životu bio seks. Bio je civilizovan i razuman muškarac koji je nalazio zadovoljstvo u društvu žene koja mu se dopadala, koju je poštovao i sa kojom mu je bilo prijatno. Ali mislio je da će sasvim izludeti ako uskoro ne dodirne Naomi. Bila je očaravajuća, predivna i nesvesna svog seksepila, pa je on polovinu vremena provodenog sa njom podsećao na ždrepca koji je jedva čekao da zaskoči kobilu, a drugu polovinu je bio oduševljen time što ju je našao. Brižljivo je pazio da je slučajno ne dotakne - bilo je nekoliko nežnih, skoro bratskih poljubaca, ali ništa nalik onome što se desilo u njegovoj kuhinji. Nije želeo da rizikuje da je uplaši. Nakon što ju je posle nekoliko nedelja mnogo bolje upoznao, shvatio je da je mnogo stidljivija, ranjivija i nesigurnija nego što mu se činilo kad ju je upoznao. Odlazili su na koncerte, u bioskop, u duge šetnje. Spremali su večeru zajedno nekoliko puta i provodili besmisleno puno vremena u telefonskim razgovorima u sitne sate. Još od srednje škole nije iskusio takvu intenzivnu, predivnu, nevinu i seksualno frustrirajuću vezu. Kada je jednom ili dvaput proveravao koliko je zagrejana, umakla bi kao zec pred puškom, ostavljajući ga da je još jače želi. To ga je podsećalo na to da bi joj bio prvi ako bi postali ljubavnici, što mu ne bi pričinilo samo veliko zadovoljstvo, već bi mu donelo i odgovornost. To nije bilo tako jednostavno, niti je moglo biti olako shvaćeno. Međutim, on je bio strpljiv muškarac i izdržao je skoro dok biblioteka nije bila gotova. Oduvek je umeo polako da napreduje ka onome što mu je zaista bilo važno. I ovo mu je bilo važno, na neki poseban način, pomislio je, prešavši rukom preko jedne od mnogobrojnih glatkih drvenih polica. Bio je to dobro osmišljen predmet koji je trebalo da traje. Kulum je odlično obavio posao. Precizno, kreativno. Trešnjino drvo se presijavalo, a njegove ivice su bile blago zaobljene. Police su bile poslagane na različitim visinama kao što je Juan želeo kako bi izbegao ujednačen izgled. U prostoriji nije želeo ništa što bi bilo strogo određeno pravilima. Između dva visoka prozora postavio je veliko, prelepo, ukrasno limunovo drvo u mesinganoj saksiji. Poklon od njegovih roditelja. Oduvek su znali šta mu najviše odgovara, pomislio je, osmehnuvši se dok je prelazio prstom preko zelenog lista.

~ 153 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Već je uredio prostor za sedenje. Duga sofa na kojoj je moglo da se dremne bila je veseloplave boje, bio je tu i par širokih fotelja, kao i niski stolovi koji su mamili da se na njih podignu noge zarad opuštanja. Setio se da mu je Naomi tokom jedne od njihovih šetnji pomogla da izabere lampe - sa šarmantnim abažurima jednostavnih linija i romantičnog stila. Svečani svećnjaci od kalaja koji su krasili okvir kamina bili su nasledeni, bio je to topli poklon od bake i dede. Dve tamnocrvene hrizanteme koje su stajale u Vegvud vazi između njih bile su iz njegovog vrta. Juan je shvatio da je prostorija oslikavala njega samog i nagoveštavala ono što je voleo, uključujući i Naomi. Seo je u jednu glomaznu fotelju i provukao ruku kroz kosu. Bilo je besmisleno zanemarivati, pomislio je. Bio je zaljubljen u nju, znao je da je se to desilo onog trenutka kad ju je ugledao. Verovao je u to - ljubav na prvi pogled, srodna duša, živeti srećno do kraja života. A to je i želeo, priznao je Juan. Čak i tokom studija, dok se zabavljao podjednako koliko i učio, uvek je jednim okom gledao u budućnost, u ono što ga je čekalo. Pravac u kome je želeo da mu se odvija karijera. Životni pravac kojim je bilo neophodno da ide. A to su bili dom, brak, porodica, deca. Ustao je i počeo da šeta po sobi. Svojim osećanjima nije mogao da izvrši pritisak na Naomi. Bio je sasvim siguran da kad bi joj rekao da je voli, dozvolila bi mu da vodi ljubav sa njom. Zatim bi vrlo obazrivo mogao da je nagovori da se preseli kod njega, a nakon toga konačno da je privoli i na brak. A to je upravo bilo ono što je želeo. Ipak, tu su bile i njene želje. Gurnuo je ruke u džepove i zagledao se kroz prozor. To mora biti njena odluka. Nije znala šta da radi, Naomi je otišla na adresu koju joj je Džulija dala i posmatrala je predivnu kuću od stare crvene cigle. Tek nekoliko blokova udaljenu od Juanove. Želela je da bude sa njim. Koliko god njeno srce podrhtavalo zbog toga, želela je da bude tamo gde je on bio. On će danas razmeštati svoje knjige, pomislila je i uzdahnula. Knjige koje su zajedno pažljivo razmatrali, knjige koje mu je ona pomogla da razvrsta i izabere. Zamolio ju je da svrati i učestvuje u tom završnom delu uređivanja biblioteke. Pomislila je kako je već bio toliko pažljiv u vezi sa tim. Ipak, već je pristala da dođe ovamo i pridruži se onome što je Džulija nazivala Danom za devojke. Naomi je tokom prethodnih nekoliko nedelja, dok su se konsultovale oko Juanovih projekata, Džulija postala izuzetno draga i nije mogla da odbije njen poziv. Uzela je belu kutiju iz poslastičarnice i izašla iz kola. Dok je prilazila kući, obasjavali su je zraci toplog nedeljnog popodnevnog sunca. Osmehnula se. Na kraju krajeva, nikad nije prisustvovala nekom Danu za devojke.

~ 154 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Dok je bila tinejdžerka i dok su se druge devojke okupljale, pravile sedeljke, pričale o momcima i odeći, ona je stajala po strani, ne mogavši da prodre u taj predivni krug mlade ženstvenosti. Ubeđivala je sebe da to nije ni želela. Ali naravno da jeste. Sada će imati priliku da stekne iskustvo barem na jedan dan. “Opušteno”, kazala je Džulija. Naomi je namestila porub svog džempera pre nego što je pokucala na vrata. “Hej!”, viknula je Džulija oduševljeno kada je ugledala kutiju, uhvatila je Naomi za ruku i povela je unutra. “Šta si mi to donela?” “Braunis.” “Volim te. I savršeno si pogodila trenutak kad smo stavili patuljke da dremnu.” “Nadala sam se da ću videti Trevisa.” “Hoćeš. On i Lorin Danijel nikad ne spavaju dugo.” Dok je govorila, uvela je Naomi u prelepo uređen salon. “Loru si upoznala.” “Jesam, zdravo.” “Zdravo, drago mi je što si došla.” Lora je sedela na podu i iz činije jela čips. “Šta je u kutiji?” “Braunis.” “Zaboga. Daj mi.” “Ne budi proždrljiva” odgovorila joj je Džulija. “Ovo je naša sestra Gven.” “Dosta sam slušala o tebi”, kazala je Gven, prestala je da maže nokte na nogama i ustala da se pozdravi. “Ja ne izbijam iz tvoje knjižare. Branson narednog meseca učestvuje na jednoj od tvojih književnih večeri.” “On je sjajan! Branson Mekgvajer je jedan od najboljih bostonskih pisaca”, odgovorila je Naomi. “Imam sve njegove knjige u svojoj ličnoj kolekciji - potpisane.” “Jesi li znala da mu je za psiho knjigu Nemoj nauditi inspiracija bila Gven?” pitala je Lora. “Ali ne u psiho smislu” rekla je Gven i nasmejala se, “već u onom lekarskom. Imamo toplu čokoladu, čokoladni mus, čokoladne kuglice i perece prelivene čokoladom.” “Džulija je birala meni”, dobacila je Lora “Bač je birao.” Džulija je spustila kutiju i otvorila je. “Ovo će mu se izuzetno dopasti. Izvoli, sedi, Naomi. I dodaj koju kaloriju.” Nakon sat vremena ceo njen sistem bio je prepun kofeina i osećala je nadutost u stomaku od prejedanja slatkišima kakvu nije dozvolila sebi da oseća već tri godine. I smejala se više nego ikada. Devojka koja je nekad bila nimalo nije ličila na onu kakva je bila sada. Nekada nije mogla ni da pomisli da opušteno sedi na podu i priča o mnogim budalastim stvarima, niti da se oseća kao deo društva. Ona pre i ova sad, pomislila je i umalo nije prasnula u smeh. Kada će prihvatiti da ta pre više ne postoji? Sada, rešila je i dok je praznila kutiju braunisa, uspela je da stekne tri nove prijateljice.

~ 155 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Mmm”, kazala je Džulija ližući prste. “Čekaj samo da vidiš Juanovu biblioteku”, rekla je Gven. “Savršena je.” “Kulum je fantastično odradio posao”, ubacila se Lora dok je sipala još tople čokolade. “Hej, ja sam pomogla u dizajniranju.” Džulija je uzviknula i uperila prst u Naomi. “Ali i ona.” “Nisam ja ništa pomogla, Juan je već znao šta želi.” “Je li smestio knjige?” zanimalo je Džuliju. “Danas će.” “Pa... Kako se vas dvoje slažete?” “Lepo. On je predivan prijatelj,” “Prijatelj?” nasmejala se Lora. “Ne bih rekla da te je prijateljski posmatrao poslednji put kad sam svraćala kod njega. Činilo mi se kao da vreba priliku da te ščepa za vrat.” “Ne razmišlja on o meni na taj način.” “Otkad to?” Naomi je slegla ramenima, pomislivši kako još malo čokolade neće ništa da joj škodi. “Jeste razmišljao, ali više ne,” “Izvini”, Džulija je podigla ruku. “Jesmo ti sad sve četiri prijateljice?” Ne čekajući odgovor, potvrdno je klimnula glavom. “Fino. Naomi, jesi li ti sišla s uma?” “Ne znam kako to misliš.” “Juan je lud za tobom, dušo. On puzi i dahće. Gven, ti to nisi videla, ali poznaješ našeg Juana.” “Poznajem ga i volim ga” rekla je Gven, diveći se svojim bosim stopalima. “Prema tvom stručnom, lekarskom mišljenju, pošto pacijenta dobro poznaješ, kakvu dijagnozu bi postavila momku koji sve svoje slobodno vreme provodi s jednom ženom, neprestano priča o njoj, sanjari sa onim tupim izrazom na licu i sprema večere za dvoje?” “Hm.” Gven je napućila usne, mrdajući prstima na nogama. “U medicini se to naziva ljubavnim zanosom.” Džulija je pomazila svoj stomak, nadajući se da će umiriti nemirnog Bača. “Vidiš?” “I u kancelariji je sasvim odsutan”, prokomentarisala je Lora. “Čula sam ga prošle nedelje kako je rekao sekretarici da mu ne prosleduje pozive dok je pregledao dokumentaciju za jedan slučaj - osim ukoliko ne zove gospođica Brajston.” “Potpuni ljubavni zanos”, rekla je Gven klimajući glavom. “Stanje slomljenog srca za koje medicina još uvek nema lek.” “Ali to nije tačno.” Ne znajući da li da se naljuti ili nasmeje, Naomi se ponovo bacila na čokoladne kolačiće. “Ponaša se prema meni kao prema sestri.” “Njegovo stanje je izuzetno teško”, prošaputala je Gven. “Kad bi mi malo podrobnije objasnila celu situaciju, dala bih ti savet za lečenje.” “Ljubi me u obraz”, prošaputala je Naomi, dok su joj se obrve polako mrštile. “Mazi me po glavi. S vremena na vreme me pogleda i ja pomislim: 'Čoveče, evo sad će', a onda ništa. Pre nego što sam mu kazala da nikad nisam ni sa kim spavala, poljubio me je strasno i vrtoglavo, ali sada... Oh!” Brzo je udarila Loru po leđima, pošto joj je zalogaj zastao u grlu. “Jesi li dobro?”

~ 156 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “O, jadan Juan!” kazala je Lora, a zatim prasnula u smeh. Naomi je zbunjeno pogledala svoje tri nove prijateljice kako se smeju dok im suze nisu krenule niz obraze. “Izvini, izvini!” Lora se obema rukama uhvatila za srce. Sumnjam da je tebi ili njemu ovoliko smešno, ali mi smo njegove sestre. Moramo da se smejemo. Sigurno preživljava Tantalove muke. Gven?” Lora je bespomoćno mahnula svojoj sestri da preuzme objašnjenje. “Prestravila si ga”, kazala joj je Gven. Sama pomisao na to naterala ju je da se osmehne. Sećala se kako je divno i romantično Branson postao njen prvi ljubavnik. “To je besmisleno.” “Nije.” Gven joj je saosećajno pružila ruku. “On ne želi da te pritiska i požuruje, ne muškarac poput našeg Juana. On se plaši da ne napravi neki pogrešan potez, da te ne uplaši i ne povredi. Ako je toliko zaljubljen koliko mislim da jeste, onda mu nimalo nije lako da te ljubi u obraz i miluje po kosi. On čeka da ti napraviš sledeći korak, da bi bio siguran da ti to želiš. Upravo tako i treba da bude.” Deset dugih sekundi Naomi je posmatrala ta prijateljska lica. “Mislila sam da nije zainteresovan za mene na taj način, pošto je saznao da nemam nikakvog iskustva.” “On nikad ne bi nijednu ženu primoravao ni na šta, Naomi.” Lora ju je stisla za ruku. “Što mu je više stalo, to je sve pažljiviji.” “Stvarno mislite da...” Naomi je zastala i čežnjivo se osmehnula. “Oh! Doktorko Mekgvajer čini mi se da imamo još jedan slučaj akutne zaljubljenosti,” Džulija se nasmejala i namignula sestrama. “Izgleda da je u pitanju epidemija.”

***

Bio je već sumrak kad ja Naomi zaustavila automobil ispred Juanove kuće. Svetla su bila upaljena i prijatno su osvetljavala prozore. Da li je još uvek u biblioteci i sređuje li knjige, pitala se. Da li se pita hoće li ga pozvati ili se pojaviti? Da li je to želeo? Ih su njegove sestre grešile? Šta ako ju je zaista smatrao prijateljem? Možda nije sam. Ta pomisao joj nije prijala i čvršće je stisla volan. Bio je tako privlačan, tako šarmantan, tako... Sve je bio. Mnoge žene bi pale samo kad bi zapucketao prstima. Lepe, iskusne, prefinjene žene. Zašto bi on čekao nju? “Prestani, prestani, prestani.” Iznervirano je udarila pesnicom po volanu. “Tako si nekad razmišljala. Sada si drugačija.” Učinila je sebe drugačijom. Možda je još uvek trebalo da radi na tome, ali je postigla izuzetan napredak. Umela je da bude privlačna kad je želela. Umela je da vodi razgovor. Imala je svoj posao, zaboga. Imala je zaposlene koji nisu mislili o njoj kao nesposobnoj i bezvrednoj.

~ 157 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Tri izuzetno divne i inteligentne žene smatrale su je prijateljicom. To joj mnogo znači, pomislila je Naomi i zažmurila. Sećaće se ovog veselog popodneva celog života. Te tri žene su poznavale i volele Juana, zar ne? Zašto bi dovodila u pitanje njihovo mišljenje? I što više ne prestane da bude kukavica koja se skriva? Neka izađe iz kola i uveri se sama. “Dobro, u redu, idemo.” Uzdahnula je nekoliko puta da se smiri pre nego što je stigla do vrata, međutim, bezuspešno. Previše kofeina, shvatila je i pozvonila. Otvorio joj je vrata bosonog u izlizanim farmerkama i otkopčanoj staroj košulji. Njegov osmeh dobrodošlice zagrejao je njeno uzdrhtalo srce. “Zdravo. Nisam se nadao da ću te večeras videti.” “Trebalo je da se javim. Ali upravo idem od Džulije i...” “Dan za devojke, da.” Uhvatio ju je za ruke i povukao unutra sa hladnog sumraka. “Okupljaju se tako jednom u nekoliko meseci. Šta, zaboga, radite tog dana?” “Mažemo nokte, jedemo čokoladu. Pričamo o muškarcima.” “Je li? I šta ste pričale o nama?” “Ja... Mogu li da popijem nešto?” “Naravno, izvini. Hajdemo gore. Imam vino u biblioteci i jedva čekam da ti pokažem šta sam uradio.” Mogao je da je pojede. Obrazi su joj bili ružičasti, oči tamne, a široki džemper ga je izazivao da zavuče prste ispod njega. Zato je držao ruke u džepovima dok su se peli. “Skoro ceo dan sam u toj prostoriji”, nastavio je. “Kad sam se bacio na posao, nisam mogao da stanem.” Zastao je ispred odškrinutih vrata. “Zažmuri.” Kada ga je poslušala bez pogovora i zažmurila, samo je čvršće stisnuo pesnice u džepovima. Uz napor ih je opustio, spustio joj dlanove na ramena i poveo je u sobu. “Dobro, otvori oči.” Kada ih je otvorila, uhvatila se rukama za srce. “Oh, Juane, prelepa je. I više nego prelepa.” Oči su joj se sjajile kad se osvrnula da osmotri prostoriju u kojoj su na prelepim, neravnomerno raspoređenim policama uredno bile poslagane knjige. Stare su bile ukoričene spiralom, nove su se sjajile, a bilo je i onih u kožnom povezu i sa omotom. “Savršeno. Stigle su ti i merdevine za biblioteku! Prelepe su!” Ponovo je sve pogledala, a kad se okrenula, sudarila se sa njim. “Želeo sam da dođeš ovamo.” Srce mu je očajnički udaralo u grudima. “Želeo sam da vidim kako će soba izgledati kad ti budeš u njoj. Baš kako treba.” Ponovo je gurnuo ruke u džepove, pa ih izvukao. “Da ti sipam vino.” Spustila je ruke koje su joj do malopre stajale prislonjene na grudi. Skupiia je svu svoju hrabrost. “Juane, želiš li da spavaš sa mnom?” Ruka mu se zatresla, prosuo je vino po košulji, opsovao. “ Šta?” “Nije mi bila namera da budem nepristojna niti da te dovedem u neprijatnu situaciju. Samo me zanima da li te još uvek privlačim na taj način. Ukoliko ne, u redu je, ali ako te

~ 158 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky privlačim, a ti se samo trudiš da budeš pažljiv jer ja nikada nisam bila ni sa jednim muškarcem, možeš da prestaneš sa tim. Ako si zbog toga pažljiv i obazriv, volela bih da više ne budeš.” Ponestalo joj je daha i reči dok ju je posmatrao sa flašom vina u jednoj i polupraznom čašom u drugoj ruci, sa flekom od kaberne sovinjona na košulji.

~ 159 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeset šesto poglavlje Spustio je flašu. “Ne želiš da budem pažljiv i učtiv?” “Ne, ne baš.” Spustio je čašu pored flaše. “Ne želiš da držim ruke dalje od tebe?” Osetila je kako joj se jeza penje uz kičmu. “Ne ukoliko si još uvek.. zainteresovan.” Grlo mu se osušilo. Ovo je bila žena koju je želeo i nudila mu se kako se nije nudila nijednom drugom muškarcu. Može li biti dovoljno pažljiv da joj pokaže šta može između njih dvoje da bude? Mora biti, jer mu nikad ništa nije bilo važnije. Na usnama mu se konačno pojavio osmeh dok joj je prilazio. “Svedok se moli da se izjasni. Da ili ne. Želiš li da držim ruke podalje od tebe?” “Ne.” Morala je da zabaci glavu kako bi zadržala pogled na njegovim očima. “Hvala Bogu.” Zatim ju je povukao u naručje, izdigao na prste, a njegove usne su se obrušile na njene u dugom, strasnom poljupcu od kog joj je srce bespomoćno tuklo u grudima. “Je li ovo dovoljno uverljiv odgovor na tvoje pitanje?”, prošaputao je, prebacivši pažnju sa njenih usana na vrat dok su se tihi uzdasi zadovoljstva skrivali u njenom grlu. “Na koje pitanje?” “Da li te želim. Da li želim da vodim ljubav sa tobom.” Bože, bila je predivna. “Ukoliko prvi put nisi dobro razumela moj odgovor, dozvoli mi da ga ponovim.” Usne su mu prelazile preko njene brade, a zatim se toplo pripile uz njene. Jesi li sada shvatila?” “Jesam.” Obavila mu je ruke oko vrata, da ne bi pala, ali i iz čistog zadovoljstva. “Shvatila sam.” “Već nedeljama me izluđuješ.” Juan ju je vodio ka vratima. “Ja..” Ta izjava ju je iznenadila i uzbudila. “Zaista?” “Ubijalo me je to što sam bio obazriv i pažljiv.” “Mislila sam da želiš da budemo samo prijatelji.” “I jesmo prijatelji.” Lagano ju je vodio sada već niz hodnik ka svojoj spavaćoj sobi. “Zato te želim još više.” “Niko me nikada nije želeo.” Toplo ga je pogledala kada mu je spustila ruku na obraz. “Ne znam kako da se ponašam.” “Pomoći ću ti.” Okrenuo je glavu, tako da su mu usne poljubile njen dlan. “Veruj mi, Naomi. Neću te povrediti. Ako poželiš da stanem, ja ću stati.” “Neću poželeti.” Ostavio je upaljeno svetlo. Želeo je da upali vatru u kaminu i sveće, ali nije mogao da se odvoji od nje.

~ 160 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Blago je podrhtavala, ali te prelepe sive oči nisu se odvajale od njegovih. U njima je video poverenje koje je tražio. Zakleo se da, bez obzira na to kolika je njegova želja, neće izigrati to poverenje. Njegove usne nežno su je ljubile, izluđujući je pažnjom i toplinom. “Volim ovaj deo tebe.” Uhvatio je zubima njenu gornju usnu i lagano je ugrizao. “Tako je seksi.” Širom je otvorila oči, a želja u njima izazvala je još veću seksualnu tenziju u njemu. “Pojma nemaš, je li? Lepa Naomi. Crkavao sam od želje da te ugrizem za te usne.” I učinio je to, zadovoljivši svoju želju, dok je zadovoljstvo koje je kuljalo unutar nje pretilo da eruptira. Uz prigušen uzdah, obavila mu je ruke oko vrata. A usne su joj podivljale. Žilama je počela da mu kola vrela požuda koja mu je mutila mozak. Uspori, uspori, govorio je sebi. Njen odgovor bio je ispunjenje svih njegovih snova, ali je ipak bila nedirnuta. A on joj je dao reč. Nežnije ju je poljubio, lagano joj milujući usne dok joj je mrsio pletenicu na leđima. Želeo je da oseti tu puštenu kosu u svojim rukama, da gleda kako se rasipa po njegovom krevetu i mota oko njega. Njena težina i glatkoća i njen miris su ga omađijali. Provukao je prste kroz njenu puštenu kosu i odmakao se. A zatim, gledajući je pravo u oči, svukao joj je džemper. Njen prvi nagon bio je da se sakrije, ali ju je uhvatio za ruke. Boreći se za dah, osetila je kako je zahvata talas toplote dok je njegov pogled klizio po njoj. Nervoza i želja mešali su se u njoj dok je prstom prelazio po ivici njenog brushaltera. Držala je čvrsto stisnute dlanove pre nego što je naredila sebi da se opusti, da bude dovoljno hrabra da uradi ono što želi. Nakon drhtavog uzdaha, uhvatila je ivicu majice koju je nosio ispod košulje i svukla mu je preko glave. “Oh!” Bio je zgodan. Izraženi mišići, glatka koža. Bez razmišljanja je prislonila dlanove na njegove gole grudi. A zatim ih brzo povukla kad je osetila kako je zadrhtao. Nasmejao se usiljeno i vratio joj ruke tamo gde su malopre stajale. “Izuj se.” Srce mu luđački udara, pomislila je. A grudi su mu tako... snažne. “Cipele.” “Izuj ih.” “Aha.” Oduševljena osećajem koji je u njoj izazvao dodir njegovog tela, prstima je lagano ispitivala zategnutost njegovih mišića. Zadrhtala je kad je osetila kako joj otkopčava pantalone. “Opusti se”, prošaputao je i vratio usne na njene, ljubeći je dok su joj pantalone padale na pod. Dok su njegove usne nastavile da se igraju njenim, podigao ju je i spustio na krevet. Osetila je toplinu njegovog tela na svom telu i hladnoću čaršava pod sobom. Dok joj je srce divlje udaralo, osećala je nežan dodir njegovih dlanova i usana. Izvijala se pod njim, idući ka... nečemu. Ali pre toga je plutala u vrtlogu osećaja koje su u njoj izazivali lagani, nežni pokreti njegovih ruku. Nikad nije bio pažljiviji ni sa jednom ženom. Nikad nije osetio toliku želju da uzme ijednu ženu. Želeo je da joj pruži svako zadovoljstvo, da razbudi sve njene skrivene želje.

~ 161 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Bilo je lakše nego što je mogao da pretpostavi, dok je prisiljavao plamen unutar sebe da tinja, ne puštajući ga da se razgori i sasvim ga zaludi. Žmurila je i duboko disala. Ipak, osetio je kako joj je srce divlje lupalo kada ju je okusio. Tih i prigušen jauk otrgao joj se sa usana kada joj je otkopčao brushalter, izazivajući u njemu talas uzbuđenja do sad njemu još nepoznatih razmera. Prepustila se njegovim dodirima, sasvim i u potpunosti. Kukovi su joj se nesvesno izdizali dok je prelazio palčevima preko vrhova njenih grudi. Posmatrao je kako se izraz iskonskog zadovoljstva pojavljuje na njenom licu, kako joj trepavice podrhtavaju, a zatim se podižu, otkrivajući pogled zamagljen od strasti. Drhtavo je uzdahnula. “Šta da radim?” Rukama je nemirno prelazila preko njegovih leđa, slasno ga izluđujući. “Uživaj.” Spustio je usne, paleći dahom osetljivu kožu njenih grudi, erotično je kružio jezikom, mučeći je, dok ga snažno nije uhvatila za potiljak i privila uz sebe. Laganim pokretima rešio je da je dokrajči, uživajući u njenim trzajima i podrhtavanju. Dozvolio je da ga ispuni njen ukus dok je ruke spuštao sve niže. Lagano ju je milovao prstima i ljubio ju je po ramenima i grudima. Dlanom je nežno prelazio duž unutrašnjosti njenih butina. Nežno joj je davao vremena da se navikne na ovaj novi vid intimnosti. Eksplodirala je pod njim, telo joj se izvijalo, sa usana joj je klizilo njegovo ime, a vrelina iz nje je izbijala u njegovu ruku. Njena reakcija ga je obuzela, nateravši ga da zarije lice u njenu kosu i zaista se svim silama trudio da se obuzda. Telo joj se opustilo, ali joj je dah i dalje bio ubrzan. Ništa je nije pripremilo za tako slastan i veličanstven šok, za tu plimu vrelog, tečnog zadovoljstva. Okrenula je glavu, još uvek u delirijumu, dok nije spojila usne sa njegovim. Koža mu je bila znojava i klizava. Strahovito joj se dopadalo kako ju je osećala pod prstima. Želela je više i usnama je krenula da istražuje njegov vrat i ramena. Telo joj je bilo prepuno oluja koje su pretile da se otrgnu kontroli. Prevrtao se sa njom, borio se da povrati kontrolu, ne skidajući farmerke kako bi ona bila sigurna. Obuzdavao je nalete strasti koji su ga zapljuskivali da bi nju lagano vodio ka zadovoljstvu dok ne bude bila spremna da mu se sasvim prepusti. Koliko ga je raspaljivala, njena nevinost ga je podjednako terala da bude nežan. Udahnuo je njen tih uzdah i učinio je svojom. Samo svojom, pomislio je dok je prvi put ulazio u nju. Ležala je ustreptala, sklupčana u njegovom zagrljaju. Mazio ju je po kosi i čekao da se njegov sistem vrati u kontrolu. “Jesi li dobro?” “Aha”, bilo je sve što je mogla da izgovori, izazvavši njegov osmeh. “Kako se osećaš?” “Imam vrtoglavicu i kao da sam pomalo pripita.” Uzdahnula je. “Osećam i neverovatnu opuštenost. Ni najmanje mi nije neprijatno. Bila sam sigurna da će biti. Jesam li sve uradila kako treba?”

~ 162 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Izdigao je obrvu. Glas joj je bio tih i pospan. “Nisi. Strahovito si me razočarala. Plašim se da ću sad morati da te zamolim da odeš.” Podigla je glavu, pogledavši ga svojim krupnim očima. Zatreptala je kad je ugledala kako se smeje. “Verovatno ću uz malo prakse biti bolja”, rekla je sasvim iznenadivši sebe. “Aha. Možda bismo odmah mogli ovo da ponovimo. Lepa Naomi.” Uhvatio ju je rukama za obraze i poljubio. “Hoćeš li sad ono vino?” “Hoću.” Ni najmanje joj nije bilo do vina, ali pomoći će joj da umiri drhtavicu koju je izazvao kod nje kad ju je nazvao lepom. Pretvarala se da ga ne gleda kad je ustao iz kreveta i krenuo nag da se šeta po sobi. Kad je izašao, rukom je pritisla srce. Kako je, za ime sveta, uspela da izazove interesovanje muškarca koji je tako izgledao? Koji je bio izuzetno fizički lep i neverovatno nežan i pažljiv. Bolje je da ne postavlja sebi to pitanje, shvatila je. Zatim, iznenada shvativši da je i sama bila naga, obmotala je oko sebe zgužvane čaršave upravo kad se on vratio u sobu. Zastao je na trenutak, a zatim odmahnuo glavom. “Kako te niko nije ćapio pre mene, zaboga?” Pocrvenela je, naglasivši samo prelepu sliku koju je pružala. “Izgleda da se niko nikad nije potrudio.” Nasmejao se i doneo vino i čaše u krevet. “Ozbiljno. Sigurno nikad nisi obraćala pažnju.” “Ne, oduvek sam bila nespretna s momcima. Muškarcima. Muškim rodom.” Pošto je ponovo počela da oseća nesigurnost, zahvalno je uzela čašu s vinom koju joj je ponudio. “Dušo, rekao bih da su muškarci koje si sretala bili nespretni sa tobom, kad niko nije uspeo da te uzme i zadrži.” Prstom je svukao čaršav sa nje taman toliko da ispod njega provire njene gole grudi. “Imaš prelepo telo.” “Oduvek sam želela da budem visoka i mršava.” Pokušavajući da se opusti, ponovo je popila gutljaj vina. “Rano sam počela da se razvijam. To je bilo vrlo bolno iskustvo.” “Zašto?” “Oh... Da si žensko, razumeo bi kako to izgleda kad odjednom...” “Izrastu prelepe grudi”, završio je rečenicu s osmehom. “Dečaci vole ženske grudi, Naomi. Smatramo ih jednim od najlepših čuda prirode.” Nasmejala se. “Godine sam provela pokušavajući da ih sakrijem.” “Još uvek pokušavaš”, kazao je i svukao čaršav sve do njenog stomaka, osmehnuvši se kad je zadrhtala. “Sad je mnogo bolje. Kako ti se dopada vino?” “Lepo je.” Odlučno je povukla čaršav. Nije mogla da sedi i pije vino otkrivena. “Žao mi je zbog tvoje košulje. Možda ćeš uspeti da skineš fleku ako je sad ispereš.” “Sačuvaću je da me podseća na naznačajniju noć u mom životu.” Zadovoljstvo je zablistalo u njenim očima. “To je tako slatko. Kako je moguće da si se ti zainteresovao za mene?” Mislila je da je spremna na svaki mogući odgovor, kad je on iskrivio glavu i dugo je posmatrao. “Imaš grudi.”

~ 163 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Oči su joj se raširile, a usta širom otvorila. Zatim je primetila sjaj u njegovim očima i prasnula u smeh. “Sreća.” Prstom je prešao preko obline njenog ramena, niz vrat i ponovo se poigravao sa čaršavom, “Kad popiješ vino, bacićemo se na praksu.” “Oh.” Ponovo ju je želeo. Život je tako iznenada postao pun čuda. “U redu. Samo, ovog puta bih volela da pređemo u biblioteku.” Primetila je iznenađenje u njegovom pogledu. “Znaš, najprijatnije se osećam okružena knjigama.” Slika koju je zamislio učinila je da se napnu mišići na njegovom telu. “Naomi?” “Da?” “Završi s tim vinom.” Progutala je gutljaj koji je držala u ustima, a zatim naiskap svu tečnost iz čaše. “Gotovo”, objavila je. Juan je razmišljao o tome kako je bilo je prelepo ležati u mraku i držati uspavanu Naomi u zagrljaju. Bilo je to upravo ono što je želeo - sada, sutra, zauvek. Bilo je potpuno neverovatno kako je neprimetno ušla u njegov život i savršeno ga upotpunila. Mogao je da ih zamisli kako provode godine u tom velikom krevetu u staroj kući. Dok deca spavaju slatkim snom u sobama na drugom kraju hodnika, a pas hrče na tepihu. Život bi bio pun obaveza uz njegovu i njenu karijeru, brak koji treba negovati, decu koju treba podizati, ali snašli bi se. Snašli su se i njegovi roditelji. To što je video kod njih, tu snažnu vezu među njima koju su preneli na njega i Loru - želeo je sam da ostvari. Sa Naomi. Morao je polako da ide ka tom cilju. Obazrivost i pažnja su je, na kraju, i dovele njemu u naručje. Pružio joj je prostor da se odluči na fizičku intimnost. I došla mu je, ne samo spremna već i željna. Krv mu je brže prostrujala kad se setio koliko željna. Daće joj još nekoliko nedelja, a zatim će je nagovoriti da se preseli kod njega. Korak po korak, mislio je. To je bio jedini način da dobije ono što želi. Mogao je da kontroliše svoju nestrpljivost i svoje želje kad je nagrada koju je čekao bila toliko velika. Ostaviće joj prostora, mislio je, čak i ako postanu bliskiji. A zatim će živeti srećno do kraja života.

~ 164 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeset sedmo poglavlje Juan je spustio slušalicu i odmahnuo glavom. Njegov deda je bio neverovatan. To je bio njegov treći poziv za nedelju dana. Zaista je trebalo da odvoji vreme i ode do Hajanis Porta, mislio je Juan, okrenuvši se ka monitoru kompjutera da pogleda dokumenta u vezi sa slučajem na kome je radio. Voleo bi da odvede Naomi tamo za vikend. Ali... Ni najmanje nije sumnjao da bi Mekgregor počeo da se mesa ako bi mu se dopala. Nimalo suptilno bi pominjao venčanje, njegovu dužnost prema porodici, prema produžetku loze Mekgregorovih. Juan se osmehnuo. Mekgregor pojma nije imao šta njegov unuk namerava. Juan je želeo da tako i ostane. Podigao je pogled ka odškrinutim vratima kada je začuo kucanje na njima i ugledao svoju majku. “Zauzet si?” “Ne suviše.” Ušla je, visoka, vitka, sa gustom crnom kosom sklonjenom sa lepog lica izražajnih crta. Zatim je spustila gomilu fascikli na njegov sto. “E sad jesi.” “Nije valjda opet Perinski?” Dijana se veselo nasmejala negodovanju svog sina. “Iz prve si pogodio. Ovog puta namerava da tuži prodavnicu u komšiluku zato što ne drže njen omiljen čaj. Tvrdi da je to ugrožavanje njenih ljudskih prava.” Prelistao je fasciklu. Bila je puna dokumenata koje je gospođa Perinski volela da skuplja i da slaže. Staro džangrizalo, pomislio je Juan, ali ne bez naklonosti. “Lora se mnogo bolje snalazi sa njom.” Sa nadom ju je pogledao svojim plavim očima. “Gospođa Perinski najviše voli s tobom da sarađuje.” Dijana se nasmejala i naslonila na sto. “Čini mi se da joj se dopadaš, dušo.” “Ima najmanje sto pedeset godina.” “Ali nije zaboravila uzbuđenje koje donosi viđanje sa zgodnim mladim momkom. Znam da je dosadna, Juane, ali ona nam je bila klijentkinja još pre nego što si se ti rodio.” “Pre nego što si se ti rodila”, ponovio je i Dijana se ponovo nasmejala. “Skoro da je tako. Ipak, stara je i sama i traži pažnju. Pruži joj je malo, pojedi neki od njenih kolačića i nagovori je da ne podiže tužbu protiv jednog pristojnog i poštenog trgovca.” “Mogu, ali onda si mi dužnik” “Mogu li se iskupiti domaćim ručkom?” Razmišljao je. Pošto je u pitanju gospođa Perinski, ne može jeftino da prođe. “Samo ako spremiš pečeno meso s prilozima.” “Potrudiću se. Odgovara li ti da ručak bude u nedelju?” “Odgovara mi ukoliko mogu da dovedem još nekoga.” “Naomi?”

~ 165 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Da.” Pošto još uvek nisu razgovarali o njoj, Juan je posmatrao izraz lica svoje majke. “Ne bi ti smetalo?” “Devojka mi se zaista dopada.” “Zaljubljen sam u nju.” “Oh.” Ne mogavši da ih obuzda, Dijana je osetila kako su joj se oči zamaglile od suza. “Izvini.” “Sačekaj.” Požurio je da zatvori vrata svoje kancelarije, a zatim je prišao majci i spustio joj ruke na ramena. “Zar nisi rekla da ti se dopada?” “Dopada mi se”, kazala je Dijana, odmahnuvši rukom, a zatim je pomilovala Juana po obrazu. “Ali ti si moja beba.” Prislonila je obraz uz njegov, setivši se hiljadu blesavih i srećnih trenutaka. “Moja beba”, ponovila je šapatom. “Juane, tako sam srećna zbog tebe.” “Nemoj da me zavaravaš.” “Zaista jesam.” Nasmejala se i odmakla. “Ah negde u mom srcu ti ćeš zauvek biti onaj mali dečak, dok se drugi deo mog srca raduje što si postao takav čovek kakav si danas.” Sada je on prislonio svoj obraz uz njen, “Raznežiš me za sekund.” Snažno ga je zagrhla. “Znam da je bilo i drugih devojaka i drugih žena.” Duboko je uzdahnula i odmakla se. “Kod mene? Ne znam odakle ti to.” Ponovo se nasmejala, ovaj put opuštenije. “Svraćale su ili su se javljale na tvoj telefon dok si bio na koledžu. Ali...” Dlanovima mu je uokvirila lice. “Ovo je prvi put da si me pogledao i kazao mi da si zaljubljen. Zato znam da je ono pravo.” “Jeste. Zaista je pravo.” “Ona je prava srećnica.” Dijana ga je nežno poljubila. “I uverena sam da je izuzetna žena.” “Kad dođemo na ručak, mogla bi da kažeš nekoliko reči o tome kako sam ja divan momak.” “Mislim da bih mogla.” “Ali suptilno, izokola. Ona se lako postidi, a ne bih voleo da je zastrašim.” Dijana je iznenađeno izvila obrvu. “Nisi joj rekao šta osećaš?” “Radim na tome. Sve sam isplanirao.” “Juane, nemam za šta da te kritikujem osim za to što suviše planiraš i ono što ne treba da se planira. Ili je možda”, kazala je dok su joj oči zasijale, “u pitanju zavera. U stilu Danijela Mekgregora.” “Kad si ga već pomenula”, rekao je veselo Juan, “sasvim ću ga iznenaditi kad mu predstavim devojku kojom ću se oženiti pre nego što on stigne da uplete svoje prste u to.” Dijana je napućila usne, setivši se spiska knjiga koji je Danijel dao Juanu, a mogao je sam da ih naruči telefonom. “Sasvim ćeš ga iznenaditi”, ponovila je Dijana, rešena da ostavi svog sina da se zavarava.

~ 166 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Naomi se lično angažovala oko promocije najnovijeg trilera Bransona Mekgvajera. Smatrala je da treba da se zauzme, pošto je poznavala njegovu suprugu i rođake. Čak se igrala sa njegovom decom. Bile su to slatke devojčice, selila se. Baš kao što su i Lorini dečaci bili preslatki. I Trevis. Naomi je morala da prizna da joj je Džulijin živahni sinčić posebno prirastao za srce. Oduvek je umela sa decom, pomislila je Naomi dok je pažljivo aranžirala primerke Bega ubice u spiralni toranj. Jedno od njenih prvih zaduženja u Brajstonsu bilo je uređenje dečijeg kutka i nedeljnog čitalačkog sata. Ipak, nije dozvoljavala sebi da misli kako bi bilo kad bi sama imala decu. Kao što je razmišljala sada. Ukoliko ne učini ništa pogrešno, Juan bi mogao da se zaljubi u nju. To nije bilo nemoguće. Više ništa nije bilo nemoguće. Želeo ju je i znala je da gaji snažna osećanja prema njoj. Nije bilo razloga da ta osećanja ne prerastu u ljubav. Duboku, predivnu, iskrenu ljubav kakvu je ona osećala prema njemu. Jednog dana bi mogao dlanovima da obuhvati njeno lice, kao što je imao običaj, da je pogleda u oči i to joj kaže. Volim te, Naomi. “Naomi?” Tapšanje po ramenu smesta ju je vratilo u stvarnost. Okrenula se i bledo pogledala Džuliju. “Jesi li sanjarila o nečemu lepom?” “Oh!” Naomi se nasmejala i odmahnula glavom, kako bi razbistrila misli. “Nešto sam se zamislila, Džulija. Ne bi trebalo da voziš više, samo što se ne porodiš.” “Bože, ista si kao Kulum.” Džulija je prevrnula očima, “Ako ti išta znači, Kulum je vozio, ostao je da traži mesto za parking. Ostavio me je ispred ulaza da ne bih morala da pešačim. Tako se krećem u poslednje vreme.” Rukom je podbočila leđa. “Znaš da možeš da mi kažeš ako ti nešto treba iz knjižare i ja ću to da ti donesem.” Dirnuta, Džulija se osmehnula, a pogled joj je postao nežniji. “Znam. Ti si, naprosto, divna, Naomi. Ali želela sam malo da izađem. Unervozila sam se”, priznala je. “I izluđujem Kuluma. Palo mu je na pamet da me smiri čokoladnom mokom.” “Hajdemo u kafe da naručimo.” “Hajdemo. I da znaš, ovo izgleda divno”, dodala je pokazavši na mesto određeno za promociju. “Bran će se oduševiti.” Naomi je krajičkom oka proverila je li sve u redu i uhvatila Džuliju pod ruku. “Računamo na to. Jesi li pročitala knjigu?” “Ne drži me koncentracija dovoljno dugo da bih mogla da čitam. Isto je bilo i pre nego što sam rodila Trevisa. Ali stavila sam je u torbu koju sam spremila za bolnicu. Čim se porodim, sklupčaću se kao mačka i pročitaću je.” “Dopašće ti se. Ne ostavlja ravnodušnim.” “Mogla bih da uzmem još koju knjigu kad sam već ovde.” Ponovo se uhvatila za leđa i namrštila. U knjižari je bilo previše knjiga. “Nisam raspoložena za kupovinu.” “Hoćeš da ti ja izaberem nekoliko naslova?” “Mogla bi. Jao!”, uzviknula je, zastala i naslonila se na policu, oborivši tri knjige.

~ 167 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Šutira te? Hoćeš li da sedneš?” “Ne, ne šutira me. Izgleda da je krenuo napolje. Nije ni čudo što sam ceo dan tako nervozna.” “Napolje?” Prsti panike ščepali su Naomi za grlo kad je Džulija počela ubrzano da diše. “Misliš napolje? Sada?” “Neće baš ovog trena”, uspela je da izusti Džulija, pomalo iznenađena jačinom kontrakcija. Sa Trevisom su bile slabijeg intenziteta sve do završne faze. “Ali će prilično skoro. Izgleda da ipak neću stići da popijem tu moku.” “Moraš da sedneš. Sedi.” Očajna, Naomi se uspaničeno osvrtala po knjižari čiji je svaki pedalj znala, ne mogavši odmah da se seti gde se nalazi deo za sedenje. “Ovamo. Samo sedi i... radi šta već moraš. Ja idem po Kuluma.” “Odlična ideja.” Džulija je sela u slatku fotelju u obliku srca. “Naomi? Kaži mu da požuri. Mislim da Bač neće još dugo da čeka.” Dva sata kasnije, Naomi je šetala bolničkim hodnikom prepunim Mekgregorovih. Nije joj bilo jasno kako su mogli da budu tako smireni. Kako su mogli da sede, pričaju, smeju se, prepričavaju porodične dogodovštine. Njoj se želudac grčio, a dlanovi znojili. Juanova majka je sedela na jednoj stolici i veselo razgovarala telefonom sa bivšim predsednikom i Prvom damom. Džulijini roditelji su bili na putu za Boston i dobijali su periodične telefonske izveštaje o napretku. I Kejn je telefonirao, smejao se dok je pričao sa svojim roditeljima koji će uskoro ponovo postati prababa i pradeda. A Juana nigde nije bilo, pomislila je kad je ponovo pogledala niz prazan hodnik. Međutim, u tom trenutku je spazila Gven kako izlazi iz sobe za porođaj i pojurila je ka njoj, pre nego što je shvatila da nije član porodice. “Kako joj je? Šta se dešava?” Oči su joj se raširile kad je čula spektar sočnih psovki koje su dopirale iznutra. “Ne govori mi da dišem, Merdoče, kretenu. Znam kako se diše! Videla bih tebe!” Gven se osmehnula i pomilovala Naomin bledi obraz. “Dobro je, odlično se drži. Brzo napreduje, pa će se ova beba brzo roditi. Nema nikakvih komplikacija. Bebina srčana radnja je snažna. Sve je u savršenom redu.” Ne skidajući ruku sa Naominog ramena, osmehnula se gomili lica u čekaonici. “Vraćam se unutra. Već su naponi krenuh, pa spremite cigarete.” “Šelbi, jesi li čula?”, nasmejala se Dijana. “Ne, neću se odvajati od telefona, samo što se nije porodila. Da, znam. Gven će joj kazati da si je pozdravila.” “Odmah”, obećala je Gven, a zatim mahnula nekome ko je dolazio kroz hodnik. “Juane?” “Jesam li zakasnio?” Bio je sasvim bez daha jer je trčao od parkinga i uz stepenice. Liftovi su bili prokleto spori da bi išao njima. “Umalo.” Otvorila je vrata sobe za porođaj, odakle se ponovo začula dreka. “Ne govori mi da se napinjem, ti sebična kretenko. Otpuštena si!” “Ovo je treći put da je otpustila babicu. Pet puta je otpuštala onu koja joj je pomagala kad je rađala Trevisa.” Gven je ovo bilo zabavno. Ušla je u sobu i zatvorila vrata.

~ 168 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Sigurno trpi strahovite bolove.” Naomi je kršila prste. “Mora da je prestravljena.” “Prestravljena? Džulija? Nema šanse.” “Otkud ti znaš?”, brecnula se Naomi na Juana. Odmakao se, a njegovi rođaci su ih iznenađeno pogledali. “Nisi ni bio ovde? Gde si bio?” “Zadržala me je jedna iritantna starica, kao i njene beskrajne zalihe kolača. Izjurio sam čim sam dobio poruku. Hoćeš li da popiješ malo vode, Naomi?” “Ne, ne želim vodu.” Spustila je ruke i krenula niz hodnik. Kada se vratila u čekaonicu, shvatila je da su sve oči uprte u nju i da mnogi nisu mogli da sakriju osmehe sa lica. Pocrvenela je, bilo joj je neprijatno. “Ja... Žao mi je... Nikad nisam prisustvovala ničem sličnom. Nervozna sam. Kako niko od vas nije nervozan?” “Cesto smo prisustvovali ovakvim događajima tokom proteklih nekoliko godina”, rekao joj je Juan. “Draga, zašto ne sedneš?” “Ne mogu.” Ipak, zažmurila je i udahnula deset puta da se smiri. Juan je sa njom brojao do deset. “Izvini”, kazala je i ponovo ga pogledala. “Nije trebalo onako da se brecnem na tebe.” “Slobodno možeš, kad god ti je volja. Nadao sam se da ću te zateći ovde.” Zagrlio ju je oko ramena i poveo ka slobodnoj stolici. “Pozvao sam u knjižaru kad mi je stigla poruka za Džuliju. Hteo sam da ti javim šta se dešava. Tvoja sekretarica mi je sve ispričala. Promocija je odložena” Shvatila je da sedi. Bilo je bolje tako. Trudila se da se smiri, ali nije joj uspevalo. “Misliš li da će trajati još dugo?” “Teško je to reći. Imao sam osećaj da je Trevisa rađala čitavu večnost.” “Četrnaest sati”, ispravila ga je Lora. “Tri sata manje nego što je meni bilo potrebno da rodim svoju prvu bebu i sat duže nego što sam ja rađala drugu.” “Nikakva razlika”, zaključio je Juan, setivši se da je bio podjednako preplašen kao Naomi kad se Lora prvi put porađala. “Meni je sve izgledalo kao čitava večnost.” Osvrnuo se po čekaonici. “Gde je Bran?” “Izvukao je deblji kraj”, nasmejao se Kejn. “Ostao je da čuva svu decu. Zamolio nas je da se molimo za njega. Izvoli”, kazao je i pružio Naomi šolju toplog čaja. “Hvala Vam.” Bilo joj je neprijatno da mu kaže da ne želi ništa i učtivo je pila, slušala razgovor, smeh, ne shvatajući da je nervoza u njenom stomaku popustila kad je ispraznila šolju. “Dame i gospodo.” Gven je ponovo izašla. Lice joj je bilo sjajno od znoja, ali ozareno. “Želim da vas obavestim da je na ovaj svet stigla Fiona Džoj Merdok tačno u 16.43. Teška je tri kilograma i šesto grama. Beba, majka i otac se odlično osećaju.” Potekle su joj suze. “Sasvim odlično.” Tada su svi počeli da pričaju uglas, da se grle i plaču. I Naomi su grlili, ljubili i brisali joj suze. Kad joj je Juanov otac ponudio cigaru, zapanjeno ga je pogledala. Zatim ju je Juan podigao i zavrteo. “Zar ovo nije divno?”

~ 169 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeset osmo poglavlje Bila je to predivna porodica, zaključila je Naomi. Dozvolili su joj da bude deo nje time što su podelili sa njom jedan svoj čaroban trenutak. Poveli su je do staklenog zida ispred kog je stajala i gledala prelepo novorođenče u Kulumovim rukama. Kada je Kejn objavio da sada svi odlaze da proslave, poveli su je sa sobom. Niko se prema njoj nije odnosio kao prema osobi sa strane, kao da joj tu nije mesto. Bili su srdačni i otvoreni, a pre svega iskreni. Priznala je, osetivši krivicu, da nije osećala da tu pripada. Zbog Juana. Kad je pristala da pođe Juanovoj kući, bila je spremna to da ispravi. “Sutra će biti još jedan porodični skup”, rekao joj je dok je otključavao ulazna vrata. “Treba da računaš na to. Predvodiće ga Mekgregor lično. Malo će da grmi, a zatim će da se razneži i cmizdri kad bude video bebicu. Ako Di Si i Lejna budu stigli, napašće ih što još uvek nisu na putu da postanu roditelji.” Smatrao je da je najbolje da je pripremi za ono što je znao da će uslediti. “A zatim će se obrušiti na tebe.” “Na mene?” Ušla je u salon i nervozno nameštala jastučiće kojima nije bilo potrebno nameštanje. “Zašto tako lepa devojka kao što si ti još nije udata? Zar ne voliš bebice? Šta čekaš, onda?”, govorio je škotskim naglaskom, nadajući se da će je nasmejati. Međutim, njene sive oči bile su ozbiljne kad se okrenula prema njemu. “Juane, ovo nije u redu. Niti prema tebi, niti prema tvojoj porodici. Svi ste toliko divni prema meni.” “Šta nije u redu?” “Nisam bila iskrena. Ti me čak i ne poznaješ. Tebe ja ne privlačim.” “Tvrdim da to nije istina”, prošaputao je, ne skidajući oka s nje. “Ne, grešiš. Ozbiljno.” Prstima je dotakla njegove usne, spremna da prizna. “Nije trebalo da ti dozvolim da veruješ da sam ovo ja.” Ruke su joj nemoćno pale pored tela. “Trudim se da budem ovo što ti vidiš, ali nije pošteno prema tebi da ti ne kažem.” “Naomi, pojma nemam o čemu pričaš. Ja te gledam, dodirujem te”, rekao je kad je spustio ruke na njena ramena. “Promenila sam samo spoljašnjost. Do pre dve godine me ne bi ni primetio. I zašto bi? Nijedan muškarac me nikada nije zainteresovano pogledao. Bila sam debela jer mi je bilo lakše da tražim utehu u jelu nego da prihvatim, ali istinski prihvatim, da nikad neću biti kao moja majka, šta god uradila.” “Kao tvoja majka?” Bio je iznenađen iznenadnom strašću u njenom glasu. “Vitka, lepa, sasvim prirodno ženstvena. Ja nikad nisam bila takva, zato sam samo... jela i krila se u knjižari.” “Naomi, mnoga deca prolaze kroz tu fazu...”

~ 170 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Nije to bila faza. Bio je to pokazatelj mog unutrašnjeg stanja. Bila sam neuredna, debela i smotana. Trudila sam se da to ispravim jer sam shvatila šta radim samoj sebi. Trudila sam se da otkrijem ko se krije unutra i da mi se ta osoba dopadne.” “I uspela si. Ti nimalo nisi neuredna i smotana.” “Jesam!” Nestrpljivo ga je odgurnula. “Još uvek ne znam šta ujutru da obučem dok ne pitam kompjuter.” “Kompjuter?” Ovo je bilo strašno. “Kupila sam odeću po savetima koje sam našla na internetu i napravila tabelu šta se sa čim slaže, ne samo kad je u pitanju garderoba već i minđuše i boja karmina. U drugom fajlu zapisujem kombinacije šta sam kad nosila, kako se ne bih često ponavljala.” “Zaista?” Odmahnuo je glavom. “Pa, to je sjajno.” “Sjajno? To je besmisleno. Svaka normalna žena otvori orman i izabere nešto. Prošle nedelje nam je nestala struja i nisam mogla da uključim kompjuter. Umalo nisam povratila koliko sam se uspaničila.” Duboko je udahnula. “To je patetično.” “Nije jer uvek izgledaš fenomenalno, mada mislim da ne treba toliko da brineš o tome.” “Ti to ne možeš da razumeš. Lep si, odrastao si kao lep, samouveren i samosvestan. Moji roditelji su prelepi ljudi. Moj brat izgleda kao filmska zvezda. A vidi kakva sam ja.” “Naomi”, kazao je i ponovo ju je uhvatio za ramena. “Ti si prelepa žena.” “Nisam. Umem da budem privlačna kad se pažljivo doteram. Navikla sam da budem zadovoljna time. U stvari, oduševljena sam što mi je uspelo. Uz još malo prakse, verujem da ću se sasvim izveštiti.” “Ti zaista tako misliš?” Uhvatio ju je za ruku, poveo u hodnik i okrenuo je da se pogleda u ogledalo sa ramom od mahagonija. “Šta vidiš ovde?” “Tebe.” Srce joj je snažno udaralo u grudima. “Samo tebe. Pre tebe me nikad niko nije želeo.” Shvatio je šta je bilo u pitanju i to je počelo da ga zabrinjava. “Nikad ni prema kome ovako nešto nisam osećala”, rekla je tiho, pokušavajući da izgovori i ono zbog čega se osećala krivom. “Celog svog života sam imala osećaj da sam korak iza i nikada nisam verovala da će neko ići u korak sa mnom.” “Naomi...” “Dozvoli mi da završim.” Bilo je strahovito teško okrenuti se, suočiti se sa njim. “Ne želim da misliš da sam osoba kakva nisam, jednim delom sam još uvek nesigurna devojčica koja je imala samo dva sastanka u srednoj školi - i oba sa braćom mojih drugarica koje su me sažaljevale; i mlada žena koja je cele studije provela zagnjurena u knjige jer se jedino u njihovom društvu osećala prijatno. Često je i danas tako.” Opet je duboko uzdahnula. “Ti si bio prvi muškarac koji mi je poklonio cveće, prvi koji me je izveo na večeru, prvi koji je sedeo i slušao šta imam da kažem i gledao me na taj način.” Glas ju je izdavao i svom snagom se trudila da završi. “Ti si jedini muškarac koji me je poljubio i dotakao.”

~ 171 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Bio joj je prvi u svakom smislu, pomislio je. Ne samo fizički, već i emotivno. Polako je poput leptira izlazila iz čaure, spremna da se oslobodi, da raširi krila. A on ju je bacio u vazduh, pre nego što je postala svesna svoje moći. Gospode, pomislio je. Šta li je to uradio? Šta sad da radi? “Nisam samo ja to želeo. I grešiš ako misliš da nisi to što zaista jesi.” Prešao je dlanovima preko njenih ruku. “Pogledaj. Sve možeš sama da vidiš.” Privukao ju je bliže sebi i spustio bradu na njeno teme. Shvatio je da neće morati samo da joj da više vremena. Moraće da je pusti i ostane da se nada da će se vratiti kad upozna sebe i shvati ko je zaista bila. Na tren ju je čvrsto stisnuo za ruke, a zatim naterao sebe da se izmakne. “Ti si lepa i očaravajuća žena, Naomi.” “A ti si jedini koji je to ikada pomislio.” Kad je to rekla, a u oku joj se pojavila suza, imao je osećaj da će presvisnuti od tuge. “Mislim da nisi obraćala dovoljno pažnje. I znaš, čini mi se da sam ti uzeo sve slobodno vreme prethodnih nedelja.” “Moje slobodno vreme?” “Nisam bio svestan da si se, pored posla u knjižari, sve to vreme bavila samo mojom bibliotekom,” Govorio je veselim glasom dok je prolazio pored nje odlazeći u salon. Mogao bi da joj da šest meseci, pomislio je prepredeno. Šest meseci, a onda će otići po nju, tako mu boga. Biće joj bclje da bude spremna. “Nisam ti pružio priliku da se navikneš na svoj novi život.” Kako bi se zabavio nečim, palio je vatru u kaminu. “Prilično smo ubrzali stvari. Možda bi trebalo malo da usporimo.” Zaustila je nešto da kaže, pa se predomislila, pošto je imala osećaj da ju je nešto strahovito udarilo u srce, pa je ostala bez daha. “Plašim se da ćeš morati da budeš određeniji, Juane. Ja nemam iskustva u vezama da bih znala šta hoćeš da kažeš.” Upravo je to bilo u pitanju, pomislio je zagledan u plamen. “Nema skrivenog značenja, Naomi. Zaista sam mislio da malo usporimo, da napravimo predah.” “Ne želiš više da se viđaš sa mnom?” “Da, želim i dalje da se viđam sa tobom.” Vatra u kaminu se rasplamsavala, ali nije osećao da ga greje. “Želim da kažem da se ne moramo u potpunosti predati svojoj vezi.” Ustao je i okrenuo se. Bio je siguran da radi pravu stvar za nju i to saznanje će eventualno olakšati napetost i nervozu koju je osećao u stomaku. “Trebalo bi se viđati i sa drugima.” “Sa drugima”, prošaputala je. Sa drugim ženama, pomislila je. Želeo je da se viđa sa drugim ženama. Naravno, trebalo je to da očekuje. “Pretpostavljam da je to razumno. Veoma razumno.” Nesiguran osmeh pojavio se na njenim usnama. “Zar nismo srećni što sam ja oduvek bila razumna osoba? Pretpostavljam da bi neka druga žena bila ljuta ili u najmanju ruku uznemirena tvojim predlogom. Ipak, ja nisam kao druge, zar ne?” “Ne, nikako”, rekao je tiho. “Ti si jedna u milion.” Kiselo se nasmejala. “Jedna u milion”, ponovila je šapatom. Mada, ipak nedovoljno dobra. “Pa, bio je ovo dug dan prepun uzbuđenja. Umorna sam. Idem kući.”

~ 172 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Naomi. Ne želim da odeš večeras.” Posmatrala ga je dok je iza njega pucketala vatra. “Ne želim da ostanem.” Krenula je kroz hodnik i stigla do ulaznih vrata pre nego što se okrenula. “Bila sam iskrena prema tebi, Juane, kao što sam oduvek bila, pa ću iskreno i da završim sa ovim. Zaljubljena sam u tebe, Juane. Od samog početka.” Brzo je izašla iz kuće i izjurila kroz dvorišnu kapiju pre nego što je stigao da kaže išta što bi je još više zabolelo. “Znam.” Uzdahnuo je u praznoj kući. “Mada, nisi ni imala prilike da se zaljubiš u nekog drugog. Sada imaš.” Sutradan je bio strahovito neraspoložen, bio je utučen još dva dana, a zatim zlovoljan cele naredne nedelje. Međutim, nije uzimao telefon u ruke. Nije je zvao. Odolevao je svojoj ogromnoj želji da ode do njenog stana i pokuca joj na vrata. Preživeće, dođavola. Šest meseci će brzo da prođe, pomislio je, posmatrajući kroz prozor svoje kancelarije, kao što je često radio u poslednje vreme. Imaće šest meseci slobode da shvati ko je i šta želi. Šest meseci da se viđa sa drugim muškarcima. Ukoliko je jedan od njih dodirne, on će... Ne, u tome je bila suština, podsetio se. Kako je mogla da zna da ga voli - da će ga zaista voleti do kraja života - ako nikad nije iskusila vezu sa nekim drugim? Usne mu se skupiše kad je začuo kucanje na vratima. Želeo je da ga ignoriše, ili još bolje - da vikne: “Odlazi, dođavola! Zar ne vidiš da patim?” “Šta je sada?” pitao je. “Lep način da se započne razgovor”, rekao je Danijel kad je otvorio vrata. “Zar se tako ponašaš prema klijentima, gospodine advokatu ili je takvo ponašanje rezervisano samo za članove porodice?” “Izvini.” Juan je prišao dedi u zagrljaj i toplo poljubio svoju baku. “Razmišljao sam o nečemu.” “Nećemo te zadržavati.” Ana je značajno pogledala u svog supruga, a Danijel je seo u fotelju kao da se nalazi kod svoje kuće. “Došli smo samo da se pozdravimo.” “Da se pozdravite? Ovde ste tek nekoliko dana.” “Žena ne može da miruje”, promrmljao je Danijel. “I ti želiš svoj krevet koliko i ja”, rekla je Ana i nasmejala se. “Svratićemo do Džulije da vidimo bebu, a zatim idemo kući.” “Nedostajaćete mi.” “Zašto nam onda češće ne dolaziš u posetu?” Danijel je udario pesnicom o rukonaslon fotelje. “Suviše si zauzet flertovanjem sa jednom mladom ženom da bi stigao da posetiš staru baku i dedu.” “Doći ću uskoro. Više nisam zauzet flertovanjem.” “Što nisi, dođavola? Gde ti je Naomi?” “Pretpostavljam da je na poslu”, Juan je iskrenuo glavu. “Zašto?”

~ 173 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Cela familija priča o njoj.” Danijel je spojio dlanove. “Osim tebe. Zašto vas nisam video zajedno otkako sam stigao ovamo, kad se nedeljama niste razdvajali?” “Jer smo rešili da se malo razdvojimo.” “Da se razdvojite? Razdvojite?! Što biste to, zaboga, radili? Savršen ste par. Ta devojka je stvorena za tebe, praznoglavče. Pametna je i očaravajuće prijatna. Iz fine je porodice, od dobre loze. Nemoj da te zavara ta njena tiha priroda. U njoj se krije snažna žena, nepokolebljiva.” “Izgleda da suviše toga znaš o ženi koju si povremeno sretao u knjižari.” Danijel je pocrveneo. “Poznajem njenu porodicu.” “O, Danijele”, uzdahnula je Ana, odmahujući glavom. “Trebalo je da znam.” “Šta da znaš?” Nevino je treptao svojim plavim očima “Izgleda da si mi ipak ti to namestio”, rekao je Juan i seo na ivicu svog radnog stola. “Nađi mi ove knjige, momče, a mala Naomi će da ti pomogne.” Juan se nasmejao i pogledao u plafon. “Nije mi palo na pamet.” “Pa šta? Samo sam te poslao da mi nešto učiniš. Da ti se nije dopalo to što si video mada nijedan moj potomak ne može biti tako glup - kupio bi knjige i otišao. Čini mi se”, nastavio je Danijel, sada se zadovoljno smešeći, “da ti se izuzetno dopalo ono što si video.” “Jeste.” “I? Šta sad imaš da kažeš?” “Hvala ti.” Danijel je zatreptao, tražeći zamku. “Hvala ti?” “Hvala ti što si imao dobar njuh i nanjušio ženu kojom ću se, nadam se, oženiti.” “Ha!” Brzinom iznenađujućom za čoveka njegovih godina i građe, Danijel je skočio sa stolice i uneo se Juanu u lice. “Divan momak. Vidiš, Ana, ovaj zna da ceni mudrost svoga dede. Zato mi je oduvek bio omiljen.” “Džulija ti je bila omiljena pre dva dana”, podsetio ga je Juan. “Čuo sam kad si joj rekao.” “Upravo se porodila. Trebalo joj je pokazati ljubav. Ali sada si mi ti omiljen.” I on se oslonio na radni sto, a osmeh mu je nestao s lica. “Kako to misliš - nadaš se da ćeš se oženiti? Ili hoćeš ili nećeš da se oženiš tom devojkom. Očekujem da mi kažeš da hoćeš jer nisi praznoglavac, kao što rekoh.” “Želim da joj dam malo vremena. Nekoliko meseci. Nakon toga, nadam se da ćemo moći da nastavimo tamo gde smo stali.” “Vremena? Nekoliko meseci?”, urlao je Danijel. “Ipak jeste praznoglavac! Kakve su ti to ideje? Idi po tu devojku, zboga!” “Danijele, ostavi momka na miru.” “Da ga ostavim?” zagrmeo je Danijel na svoju suprugu, a zatim svog omiljenog unuka blago povukao za uvo. “Jesi li zaljubljen u tu lepu, mladu devojku ili nisi?” “Jesam, dođavola.” Juan je retko gubio strpljenje i staloženost, ali kidala ga je strahovita želja. “Toliko da sam svestan da joj je potrebno malo vremena da shvati šta želi. Ti si mi sve to omogućio i hvala ti na tome, ali nadalje odlučujem ja.”

~ 174 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Ti odlučuješ? Lupetaš, pre bih rekao. Zašto...?” “Izvinite”, uzviknuo je Kejn s vrata. “Ovde se obavlja posao, koliko se ja sećam. Porodične rasprave dozvoljene su tek posle šest popodne.” “Znaš li šta je uradio ovaj mali?”, povikao je Danijel. “Tvoj rođeni sin? Tvrdoglav je na tebe i to ga neće daleko odvesti. Bolje ga malo urazumi ili dižem ruke od njega.” “To ti nije loša ideja”, rekao je Kejn zadovoljno. “Ti digni ruke, a ja ću da razgovaram sa svojim sinom.” “Da i to vidim”, zafrktao je Danijel. “Hajdemo kod Džulije - koja je razumna za razliku od nekih mojih unuka - i kod one divne bebe. A ti...” ponovo je povukao Juana za uvo. “Ne pametuj, već idi po tu devojku.” Kejn je poljubio majku, a zatim i oca. Osmehivao se Ani dok je odvodila Danijela. Zatim je zatvorio vrata, ne skidajući osmeh s lica dok se Juan češao po uhu. “Ima jaku ruku, je li?” “Nije me vukao za uši još otkad sam imao dvanaest godina.” Juan je uspeo da se nasmeje. “Već mi nedostaju.” “Znam na šta misliš. Sedi, Juane.” Kejn se uozbiljio. “Mekgregor je bio u pravu. Vreme je da razgovaramo. Zanima me šta se dešava i što si se brecnuo na svakoga ko ti se obraćao tokom cele protekle nedelje.” “Razmišljam o mnogo čemu. Ne mogu da budem raspoložen svake sekunde svakog dana.” Kejn je samo izdigao obrvu. “Rekao sam ti da sedneš. Spasićeš se ako se setiš da nije Mekgregor jedini koji može da ti iščupa uši.”

~ 175 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky

Dvadeset deveto poglavlje Juan je seo, mada nevoljno. Ništa nije govorio, samo je lupkao prstima po nozi dok je gledao u svog oca. Tvrdoglav je, pomislio je Kejn sa zadovoljstvom. To je oduvek bio jedan on najvećih kvaliteta njegovog sina - taj čvrst i nepokolebljiv stav. Retko je ulazio u rasprave, a još rede je bežao kad bi bio izazvan. “Šta se dešava između tebe i Naomi?” Isti je kao njegov otac, pomislio je Juan. “Imam skoro trideset godina”, odgovorio mu je, iznenađen čvrstinom svog glasa. “Smatram da bi to trebalo da bude moja lična stvar.” “Naravno.” Kejn se složio sa njim. “Sve dok ne počne da se odražava na posao. Poslednjih nekoliko dana nisi raspoložen za rad, Juane.” “Potrudiću se da to ispravim.” “Siguran sam da hoćeš. Ali u međuvremenu...”, Kejn se nagnuo ka sinu u spustio ruku na njegovu. “Kaži mi šta te to muči.” “Dođavola.” Kako su njegove emocije izašle na površinu, Juan je skočio sa stolice. “Dođavola, činim ono što je ispravno, ono što je najbolje za nju.” “A to je?” “Povlačim se.” “Da li je to najbolje za tebe, Juane? Zaljubljen si u nju, u to nema sumnje”, dodao je Kejn. “Sve ti se vidi na licu. I ja to osećam prema tvojoj majci.” “Znam. Ceo život to gledam. Ne želim ništa manje. Niti da uzmem niti da dam.” Prošao je rukama kroz kosu. “Dajem joj malo vremena i prostora. Treba da shvati šta želi.” “A šta ako ne shvati?” Juan je duboko uzdahnuo i seo. “Nikada ni sa kim pre mene nije bila.” “Shvatam.” Kejn je razmišljao zagledan u svoje dlanove. “Jesi li je zaveo?” “Nisam, povukao sam se. To je morala biti njena odluka - trebalo je ona da se oseća spremnom. Šta sam drugo mogao da uradim?” “Ništa, takav kakav si. Sada te brine činjenica da si jedini koji ju je dodirnuo.” “Mislio sam da mogu da se nosim s tim. Ali ona ne samo da nije spavala sa nekim. Ona nikada nije bila ni sa kim. Baš ni sa kim. Kazala mi je kako je neugledna i smotana i da me je privukla samo zato što je poradila na svojoj spoljašnjosti. Sve je to iznenada pokuljalo iz nje. Rekla mi je kako je bila neugledna i neuredna, jer se osećala lošijom od ostalih članova svoje porodice. Nikad ni sa kim nije izašla, nikad nije imala priliku da stekne ikakvo iskustvo. Tek je počela da postaje svesna svojih kvaliteta, snage, a sad treba ja da je zarobim brakom i decom pre nego što ona shvati ko je zaista i šta želi.” “Jesi li joj rekao da je voliš toliko da želiš da joj pružiš tu šansu?” “Da sam joj rekao da je volim, ona ništa posle toga ne bi čula.” Pojasnio je. “Ona misli da je zaljubljena u mene.” “Samo misli?”

~ 176 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky “Kako bi mogla da zna?” Juan je ponovo skočio sa stolice. “Zanimljivo pitanje. Kako ti znaš da si zaljubljen u nju?” “Jer pre nje nikad nisam poželeo da provedem život ni sa jednom ženom, fer mogu da nas zamislim za godinu dana, za dvadeset godina. Za pedeset godina.” Šetao je po sobi, a zatim je zastao ispred svog oca. “Vidiš da sam u pravu, zar ne? Ne bi bilo u redu da iskoristim situaciju i oženim se njom pre nego što joj dam vremena da malo proživi.” “Da li te zanima šta ja o tome mislim?” “Naravno da me zanima.” “Onda ću ti reći.” Kejn je ustao i stavio ruku na rame svog sina. “Ti si praznoglavac.” “Šta?” “Žao mi je što moram da se složim sa Mekgregorom, ali nemam izbora. Ti si praznoglavac, Juane. Ti ne daješ ženi za koju tvrdiš da je voliš priliku da shvati svoja osećanja, već donosiš odluku umesto nje, a na to nemaš pravo. Iako mi je teško što moram da ponovim reči svog oca, kazaću ti da bi ti najbolje bilo da odeš po tu devojku.” Nije verovao da su muški članovi njegove porodice u pravu, ali je Juan ipak ispred Naominog stana strpljivo čekao da se ona vrati kući. Razmišljao je da ode u knjižaru, ali je odbacio tu ideju. Ukoliko će razgovarati o budućnosti, takav razgovor ne bi trebalo da vode na poslu. Kako je vreme odmicalo, počeo je da se brine da je pogrešio. Možda je ipak trebalo da ode u knjižaru. Sada pojma nije imao gde da je traži. Skočio je kada je začuo korake na stepeništu. Ukočila se kad ga je primetila u hodniku, a zatim je prebacila tašnu iz jedne u drugu ruku i nastavila prema ulaznim vratima svog stana. “Zdravo, Juane.” “Radila si do kasno.” I dalje je isto mirisala. Taj miris ga je izluđivao. “Jesam.” Izvadila je ključeve i gurnula ih u bravu. “Želim da razgovaram sa tobom. Mogu li da uđem?” “Trenutno nije baš najbolji trenutak.” I nikad neće biti, pošto je sam pogled na njega toliko boli. “Molim te.” Stavio je ruku na vrata da ih ne bi zatvorila, “Naomi, moramo da razgovaramo.” “U redu,” Moći će to da izdrži. Ubeđivala je sebe da će moći. “Ali kratko. Moram da se presvučeni.” “Zašto?” “Izlazim sa nekim.” Bila je to strahovita laž, ona koje će se sigurno kasnije stideti. Ipak, sada joj je ponos bio jači od iskrenosti. “Sa nekim muškarcem?” Izraz krajnje iznenađenosti pojavio se na njegovom licu. “Pokušavala sam da izlazim sa majmunima, ali nam se ne dopadaju isti filmovi.” Brzo je spustila tašnu i okačila kaput. “Šta mogu da učinim za tebe?”

~ 177 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Udaj se za mene, gaji moju decu. “Čini mi se da nisam bio sasvim jasan pre neko veče.” “Meni se čini da jesi.” “Ne, nisam ti objasnio šta mislim.” “Savršeno sam te razumela.” Želela je da mrzi i sebe i njega, jer je toliko patetično bila zaljubljena. “Jasno sam ti kazala da ja nisam to što pomisliš kad me vidiš. Složio si se i gotova stvar.” “Ne, ja... Gospode, zar si to pomislila? Naomi, žao mi je.” Prišao joj je. Ona je ustuknula. “To uopšte nije tako. Loše sam ti predstavio situaciju. Dozvoli da ti objasnim.” “Nemam vremena, Juane.” “Taj sa kojim treba da se vidiš moraće da sačeka”, oštro je kazao i gurnuo ruke u džepove. Počeo je da šeta po sobi, a ona ga je iznenađeno gledala. “Kad si mi sve ispričala, kad si mi kazala da nikada ni sa kim nisi bila...” “Znao si da nikad ni sa kim nisam bila.” “Ne mislim samo na seks!” Više nije mogao da zadrži staloženost. “Seks je samo jedan deo. Tu su još prijateljstvo, zabava, dugi noćni razgovori, gledanje loših filmova. Sve ono što radiš kada si u vezi sa nekim. Sve ono što ti nikada nisi radila ni sa kim osim sa mnom.” Ponovo je povratio kontrolu i okrenuo se ka njoj. “Hteo sam da ti ostavim vremena da razmisliš, da budeš sigurna da zaista želiš sve to da deliš samo sa mnom.” “Da mi ostaviš vremena?” Volela bi da može ironično da se nasmeje na tu njegovu izjavu, ali uspela je samo duboko da udahne. “Rekao si mi da želiš da se viđaš sa drugim ženama da bi meni ostavio vremena?” “Nije mi bila namera da se viđam sa drugim ženama!”, povikao je, a zatim je povratio staloženost. “Mislio sam da se ti viđaš sa drugim muškarcima, što ti, naglasio sam, nimalo neće biti problem.” “Želeo si da se viđam sa drugim muškarcima”, ponovila je zbunjeno ga gledajući. “Nisam to želeo - jesi li normalna?” Oči su mu bile sjajne i izrazito plave. “To je ono što ti je potrebno. Kako mogu da te zaprosim kad nemaš sa kim da me uporediš? Niti da uporediš svoja osećanja prema meni. Želeo sam da budem fer prema tebi.” “Fer prema meni? Fer prema meni?” Talas besa zahvatio je njeno povređeno srce. “Ti si odlučio šta je dobro za mene - i to upravo da mi slomiš srce?” “Ne, već da ga zaštitim. Da zaštitim tebe.” “Od čega? Od sebe? Od mene? Kako si se usudio da donosiš odluku umesto mene?” “Nisam je doneo. Želeo sam upravo suprotno.” Imao je osećaj kako tone u duboki ponor. “Samo sam hteo... Možda bi trebalo da se pozovem na Peti amandman”, rekao je tiho. “Mogla bih da te udarim. Zaista bih mogla da te udarim.” Okrenula se kako to ne bi stvarno učinila. Sklonost ka nasilju je bila sasvim nova emocij koju je osetila. “Nikad nikoga u životu nisam udarila, ali tebe bih mogla. Baš me zanima kako bi to izgledalo. Dođavola, ne pipaj me”, upozorila ga je kad je osetila kako joj prilazi. “Ili ću saznati kakav je to osećaj.” Pošto je čuo kako diše da bi se umirila, što je često radila otkako ju je upoznao, bilo mu je jasno koliko je ljuta. “Naomi...”

~ 178 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Okrenula se ka njemu pre nego što je stigao da izgovori još koju reč. “Sigurno me smatraš neopisivom budalom.” “Naravno da te ne smatram. Ja samo...” “Jadnom, neiskusnom ženom, koja ne može da veruje svojoj glavi i svom srcu.” Nervozno je šetala po sobi, a iz očiju joj je sevao bes. “Kojoj je potreban divlji seks sa desetinom muškaraca kako bi shvatila da voli baš tebe. Ili nekoliko desetina? Koji broj si tačno imao na umu?” “Nisam želeo ni sa kim da imaš seks!” “Taćno. Nije u pitanju samo seks. Kaži mi na koliko je romantičnih večera trebalo da odem, na koliko kasnih sastanaka i izleta da bi me ti smatrao dovoljno kompetentnom da shvatim šta mislim i osećam?” Otvorila je tašnu i izvadila blokčić, a zatim je on eksplodirao. “U redu, dosta je bilo.” Istrgao joj je blokčić iz ruku i bacio ga. “Više me ne zanima šta je fer prema tebi, a šta ne. Neću da provedem narednih šest meseci čekajući da se ti odlučiš.” “ Šest meseci. To je taj vremenski rok? Sve si ti lepo smislio, je li?” Osećala je ljutnju izmešanu sa radošću. Od te kombinacije joj se vrtelo u glavi. Ipak, osećala se i moćno. “Ništa, onda se vidimo u aprilu.” Krenula je ka vratima s namerom da ih širom otvori, a završila je leđima naslonjena na njih, gledajući Juanovo ljutito lice pred sobom. Uradila je to, pomislila je ponosno i ushićeno dok su se gledali. Toliko ga je razljutila da mu je iz nozdrva kuljao bes. Naterala ga je da je zavoli toliko da nije mogao da se obuzda. I to takva smotana kakva je bila, shvatila je. Pa, to je savršeno! A bila je upravo onakva kakva jeste. “Zaboravi na to.” Čvrsto ju je uhvatio za ruku. “Sasvim. Neću da živim bez tebe. Ne šest meseci, već nijednog sata. Udaćeš se za mene, a ako kasnije pomisliš kako si prebrzo uletela u sve ovo, žalim slučaj, to je tvoj problem.” “U redu.” “Odmah možeš da počneš da pakuješ stvari jer...” Zastao je na trenutak otvorenih usta, a ona je imala to zadovoljstvo da prvi put vidi sasvim zbunjenog Juana Mekgregora. “U redu, rekla si?” jedva je ponovio. “Da.” Osetivši munjevit nalet snage, uhvatila ga je za revere. “Glupane.” I povukla ga je da bi ga poljubila. Nije časio ni časa, snažno ju je zagrlio i privio uz sebe, pa su im srca kucala kao jedno. “Članovi moje porodice koristili su izraz 'praznoglavče'.” “Praznoglavče”, prošaputala je u ljubavnom zanosu. “Toliko sam ljuta na tebe.” Ljubila ga je po celom licu, da bi se ponovo vratila njegovim usnama. “Znam. Osećam.” Nežno je grickao njenu gornju usnu. “Slobodno se ljuti, zaslužio sam.” “Znam.” “Volim te, Naomi.” Obuhvatio joj je lice dlanovima, dok ga je gledala pravo u oči. “Volim te.”

~ 179 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Zažmurila je i prepustila se talasu toplih osećanja koja su je preplavila. Zatim je otvorila oči, pogledala ga i osmehnula se. “Hoćeš li još jednom to da mi kažeš?” Prvo ju je poljubio - u obrve, obraze, usne. “Volim te, Naomi. I to ne samo zbog toga kako izgedaš, a tako mi Boga, izgledaš odlično. Zaljubio sam se u tebe na prvi pogied i to me još uvek drži.” “I ja u tebe na sasvim isti način i iz istih razloga. Oh, Juane. Bila sam tako nesrećna bez tebe.” “Možda će ti biti lakše ako ti kažem da nijednu noć pošteno nisam spavao otkako si otišla.” “Hoće.” Izvila je usne u osmeh kada se nasmejao. “Nadam se da si patio. A ja ću te podsetiti koliko ćeš patiti ako još jednom pokušaš da odlučiš šta je najbolje za mene.” Zavukao je prste u njenu kosu. “Ja sam ono što je najbolje za tebe.” “Tako je.” Spustila je glavu na njegovo rame, pitajući se kako bi ikada mogla da posumnja da za nju postoji bolje mesto. “I ja sam ona koja je najbolja za tebe. želim da zajedno koračamo kroz život, Juane.” “Onda, napravimo prvi korak i hajdemo kući.”

~ 180 ~

Knjigoteka


ZvonÄ?ica & neky

~ 181 ~

Knjigoteka


Zvončica & neky Priča se da kada čovek ostari, jasno se seća svega što se desilo davno, ali ne može da se seti nečega što je juče bilo. Ja se još uvek sećam, baš kao da je juče bilo, trenutka kad sam prvi put ugledao Anu. Oh, sećam se tog hladnog i rezervisanog pogleda koji mi je uputila. Ha! Nije dugo bila rezervisana, je li tako? Tada sam bio mlad, nadmen, obestan. Krupan muškarac iz Škotske koji se obreo na zabavi visokog društva sa namerom da pronađe ženu koju bi učinio svojom suprugom. Onda se pojavila Ana, u svojoj lepoj plavoj haljini. Bila je moja od prvog trena - mada mi je bilo potrebno izvesno vreme da nju ubedim u to. Sećam se te noći kao da se upravo desila. Svetla, muzike, boja. Sećam se mirisa u vazduhu kad sam doveo Anu na liticu na kojoj sam nameravao da sazidam kuću u kojoj ćemo živeti. Sećam se osećaja dok sam držao zemlju u svojim rukama kad sam zasadio mladicu u čast rođenja svog prvog sina. To je istina - sećanja jednog starca daleko dosežu. Ali sećam se podjednako i prošle nedelje, tako da - šta ko uopšte zna? Moj unuk se prošle nedelje oženio. Odlično sam upamtio miris u crkvi, boje svetla koje je ulazilo kroz prozore, zvuk muzike koja je svirala dok je mala Naomi stajala u svojoj svetlucavoj, beloj haljini s velom Mekgregorovih, koji je pokrivao njenu gustu, crnu kosu. Mlade posebno zrače. I to kažu. Ona je zaista zračila. Ljubav je ta koja da je taj prelepi sjaj ženskom licu. To je još jedno zaljubljeno žensko lice koje sam video. A Juan... Lep kao princ, on ju je čekao. Niko ne kaže kako muškarci zrače i sijaju, a trebalo bi. Ne mogu da nađem prigodniju reč kako bih opisao izraz na njegovom licu dok mu je prilazila. Izgleda da ipak nije toliki praznoglavac. Znate li šta je uradio? Uzeo ju je za ruku, a zatim i za drugu i kad je muzika utihnula, pre nego što je sveštenik išta stigao da izusti, Juan je kazao: “ Volim te, Naomi”, jasno i glasno dok su crkvena zvona zvonila da oglase venčanje. Ako je i bilo suvih očiju posle toga, to sigurno nisu bile oči Danijela Mekgregora. Bila je to odlična godina za porodicu. Tri venčanja i jedna beba. Dao sam sve od sebe, a to je više nego što bi bilo ko drugi mogao. I, evo, godina je već na izmaku. Gledam kako sneg polako pada, sedim pored kamina s Anom i slušam kako vetar udara u prozore. Pa, šta ima loše u tome ako pomalo smišljam planove i kujem zavere dok držim podignute noge sa čašom viskija u ruci? Na kraju krajeva, naredna godina je pred vratima. A ja imam još unučadi.

***

~ 182 ~

Knjigoteka

 
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you