Путпказ – Часппис Ппљппривреднп-хемијске шкпле у Обренпвцу
Жива коижевнпст
Заљубљенпст или љубав
Прпслављени руски писац, Никплај Васиљевиш Гпгпљ, кпји је бип правпславац, пдлишнп је ппзнавап један закпн духпвнпг живпта: дубина и унутращоа снага псећаоа нималп не зависе пд силине оихпвпг сппљащоег исппљаваоа. Пвпј закпнитпсти је велики писац ппсветип свпју приппветку Старпвремски велеппседници. Главни јунаци приппветке су стари велеппседници - Атанасије Иванпвиш и Пулхерија Иванпвна. Оихпв мпнптпни живпт ппдсећа на „предивну кищу кпја раскпщнп щуми, дпбујући пп лищћу дрвећа, и сливајући се жубпрећим пптпцима, изазивајући дремеж у ващим удпвима”. Сви дани су прптицали истп. Пулхерија Иванпвна унапред је знала све мужевљеве жеље кпје је увек спремнп испуоавала. Међутим, Пулхерија Иванпвна умире. Све оене мисли пред смрт биле су јединп п свпм супругу. Пна издаје ппследое наредбе кућепазитељки п тпме какп да се брине п Атанасију Иванпвишу. За време сахране, Атанасије Иванпвиш је ћутап, кап да не схвата щта се дещава. Тек кад се вратип кући, ппшеп је снажнп и неутещнп да рида. Pripovedač на пет гпдина напущта салащ у кпјем су живели велеппседници кпје је пписивап, али на крају, ппнпвп ппсећује пвп местащце и успут, свраћајући у гпсте кпд Атанасија Иванпвиша, размищља: „Шест пуних гпдина је прпшлп пд тада. Кпју несрећу време неће пднети? Каква страст ппстаје у неравнпправнпј бпрби с оим?”. Затим Гпгпљ навпди пример кпји ппказује да време лечи и најјачу страст. „Знап сам једнпг чпвека у цвету младпсти, пунпг истинске племенитпсти и врлина; пo знавап сам га кап нежнп, страснп, дивље, дрскп и скрпмнп заљубљенпг, и у мпм присуству, скпрп на мпје пчи, предмет оегпве страсти – девпјку нежну, предивну кап анђеп - ппкпсила је незасита смрт. Никад нисам видеп такп страшне пприве душевне патое, такве дивље, вреле туге, таквпг прпждирућег пчајаоа какви су пптресали несрећнпг љубавника (тј. заљубљенпг – аут.). Никад нисам мислип да би чпвек мпгап да направи себи такав пакап у кпјем не ппстпји ни сенка, ни траг ничега штп би макар малп личилп на наду... Укућани су се трудили да га држе на пку; пд оега су сакрили свакп пруђе кпјим би мпгап да се убије. Две недеље касније пдједнпм је ппбедип себе: ппчеп је да се смеје, да се шали; дали су му слпбпду и првп на шта ју је упптребип билп је да купи пиштпљ. Једнпг дана је пуцао кпји се прплпмип страшнп уплашип оегпве најрпђеније; утрчали су у спбу и видели га какп лежи на земљи прпбијене лпбаое. Лекар кпји се тада нашап у близини, п
67