Issuu on Google+

Barbara Coloroso 

DECA TO ZASLUŽUJU   


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

SADRŽAJ  UVOD .................................................................................................................................................................................. 4  I – DECA TO ZASLUŽUJU ................................................................................................................................................. 6 1.

Kakva je moja roditeljska filozofija? ......................................................................................................................................7 1.1. Deca to zaslužuju ........................................................................................................................................................7 1.2.  Neću se prema detetu ophoditi onako kako ne bih voleo/la da se ophode prema meni .............................................8  1.3.  Ukoliko deluje i ostavlja netaknuto dostojanstvo, kako moje tako i mog deteta, samo napred .................................10  1.4.  Kreativna snaga je moć, a ne sila ..............................................................................................................................12  1.5.  Uticaj i osposobljavanje, a ne kontrola i unižavanje ..................................................................................................13  1.6.  Uticaj ..........................................................................................................................................................................14  1.7.  Osposobljavanje ........................................................................................................................................................15 

II – TRI VRSTE PORODICA ............................................................................................................................................. 17  1.  PORODICE SA KRUTOM STRUKTUROM ........................................................................................................................18  1.1.  Osnovne karakteristike porodica sa krutom strukturom.............................................................................................19  2.  Porodice sa strukturom meduze .........................................................................................................................................21  2.1.  Meduza tipa A ............................................................................................................................................................21  2.2.  Meduza tipa B ............................................................................................................................................................22  2.3.  Osnovne karakteristike porodica sa strukturom meduze ...........................................................................................23  3.  Porodice sa osloncem.........................................................................................................................................................25  3.1.  Osnovne karakteristike porodica sa osloncem ..........................................................................................................25  III – PRETNJE, KAZNE, PODMIĆIVANJA I NAGRADE .................................................................................................. 29  1.  TRI PORODICE I ČETIRI ALATKE ....................................................................................................................................29  1.1.  Pretnje i kazna ...........................................................................................................................................................30  1.2.  Podmićivanja i nagrade .............................................................................................................................................32  2.  TRI LOPOVA - POHVALA, OPIPLJIVE NAGRADE I PRISUSTVO RODITELJA KAO NAGRADA ...................................34  3.  NAVUČENI NA POHVALE .................................................................................................................................................36  4.  SINDROM NALEPNICA I ZVEZDICA .................................................................................................................................39  5.  DA LI JE VAŠE DETE ZAVISNO OD NAGRADE? .............................................................................................................41  6.  DA LI JE VAŠE DETE ODGOVORNO, PRILAGODLJIVO, SNALAŽLJIVO I SAOSEĆAJNO? .........................................42  IV – TROUGAO UTICAJA – OHRABRENJE, POVRATNA REAKCIJA I DISCIPLINA .................................................. 43  1.  OHRABRENJE ...................................................................................................................................................................44  2.  POVRATNA REAKCIJA ......................................................................................................................................................45  2.1.  Komplimenti ...............................................................................................................................................................45  2.2.  Komentari ..................................................................................................................................................................46  2.3.  Konstruktivna kritika ..................................................................................................................................................47  3.  DISCIPLINA – UDAHNITE ŽIVOT UČENJU VAŠE DECE .................................................................................................48  4.  POSLEDICE .......................................................................................................................................................................49  4.1.  Posledice opasne po život .........................................................................................................................................49  4.2.  Posledice koje moralno ugrožavaju ...........................................................................................................................50  4.3.  Nezdrave posledice ...................................................................................................................................................50  5.  ČETIRI INDICIJE DO RAZUMNIH POSLEDICA ................................................................................................................50  6.  OŽIVLJAVANJE UČENJA – PRIČA BEZ KRAJA ...............................................................................................................52  7.  POMIRLJIVA PRAVDA .......................................................................................................................................................52  V – TRI ALTERNATIVE ODRIČNOM ODGOVORU I DRUGI PLANOVI B ...................................................................... 54  1.  NE, NIKAKO, NEMA ŠANSE, NIKADA ..............................................................................................................................54  1.1.  Prva alternativa: „DA, KASNIJE“ ...............................................................................................................................54  1.2.  Druga alternativa: „SAMO MINUT“ ............................................................................................................................54  1.3.  Treća alternativa: „UBEDI ME“ ..................................................................................................................................55  2.  MINI PREDAVANJA ...........................................................................................................................................................56  3.  PITANJA KOJA NAS NIKUDA NEĆE ODVESTI NA BRZINU ............................................................................................57  4.  PRAZNE PRETNJE ............................................................................................................................................................57  5.  ULTIMATUMI ......................................................................................................................................................................58  6.  PONIŽAVANJA (SARKAZAM, PODSMEVANJE I IZAZIVANJE NELAGODE) ..................................................................58  7.  PAŽLJIVO ...........................................................................................................................................................................58  8.  MISLI SVOJOM GLAVOM, ALI BI TI BILO BOLJE DA MENE SLUŠAŠ ............................................................................59 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

VI – MOGU DA BUDEM ONO ŠTO JESAM .................................................................................................................... 61  1.  OBRIJANA JEDNA STRANA GLAVE I DVA PRAMENA SA STRANE – POBUNA KROZ FRIZURE ...............................63  2.  PONEKAD BAŠ SAM IZBOR REČI MOŽE DA DONESE NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE.................................................64  3.  KAKO DA RAZMIŠLJAJU, NE ŠTA DA MISLE ..................................................................................................................64  4.  CRVENA PIDŽAMA, PLAVA PIDŽAMA, ILI OD SVAKE PO DEO .....................................................................................65  5.  PLAVA ČARAPA, ROZE ČARAPA, ŽUTA ČARAPA – IZBOR DEVOJČICE KOJA RAZMIŠLJA ......................................66  6.  KADA IZBOR ZAPRAVO I NIJE IZBOR? ŠTA KADA DOĐE KUĆI OKIĆEN LANCIMA KOJI VIsE SA ODEĆE...............66  7.  BEZ MOGUĆNOSTI IZBORA NEMA 0SEĆAJA ZA SVOJE JA, KAO NI INTEGRITETA ..................................................67  8.  DETE SA SNAŽNOM VOLJOM + RODITELJ KOJI GA PODRŽAVA = DETE KOJE NEZAVISNO RAZMIŠLJA ..............67  VII – ZADRŽITE PRISEBNOST, NE STAVLJAJTE OSEĆANJA NA TANAK LED ........................................................ 68  1.  OSEĆANJA U TRI TIPA PORODICE .................................................................................................................................69  1.1.  Porodice sa krutom strukturom ..................................................................................................................................69  1.2.  Porodice sa strukturom meduze ................................................................................................................................71  1.3.  Porodice sa osloncem ...............................................................................................................................................72  2.  NALET BESA ......................................................................................................................................................................73  3.  POUZDANA KONFRONTACIJA.........................................................................................................................................76  VIII – STVARNOST, GREŠKE I PROBLEMI................................................................................................................... 80  1.  GREŠKE SLUŽE ZA UČENJE ...........................................................................................................................................81  2.  ČIJI JE PROBLEM ..............................................................................................................................................................82  3.  SLOMLJENA ČAŠA – STVARNOST KOJU TREBA PRIHVATITI, NEKOLIKO PROBLEMA KOJE TREBA REŠITI ........82  4.  POGREŠAN CILJ I BRZ OPORAVAK ................................................................................................................................83  5.  DILEMA OKO UKRAŠAVANJA TORTE .............................................................................................................................83  6.  INTUICIJA U REŠAVANJU PROBLEMA – VEZA IZMEĐU GLAVE, SRCA I OSEĆAJA U STOMAKU ............................84  7.  DONETI ILI NE OPREMU ZA FIZIČKO ..............................................................................................................................85  8.  SVESTAN MUDROG SRCA ...............................................................................................................................................86  9.  ŠEST KORAKA U REŠAVANJU PROBLEMA ...................................................................................................................86  10.  PORODIČNI SASTANCI.....................................................................................................................................................89  IX – KAKO IZBAVITI DETE IZ ZATVORA I OSTALI MEGA PROBLEMI ....................................................................... 91  1.  KAKO DETE IZBAVITI IZ ZATVORA?................................................................................................................................91  2.  NEMOJ NIŠTA DA KAŽEŠ ELIS DOK JE EUFORIČNA ILI ŠTA URADITI KADA POSUMNJATE DA SE VAŠ TINEJDŽER DROGIRA? ....................................................................................................................................................94  2.1.  Prismotra u porodicama sa krutom strukturom ..........................................................................................................95  2.2.  Poricanje i odbrana roditelja u porodicama sa strukturom meduze ...........................................................................95  2.3.  Roditelji sa osloncem su svesni problema, uključenii prisutni ...................................................................................96  3.  VAPAJ U POMOĆ - POKUŠAJ SAMOUBISTVA ...............................................................................................................97  X – SMIRIVANJE RIVALITETA IZMEĐU BRAĆE I SESTARA BEZ POZIVANJA KONJICE U POMOĆ..................... 100  1.  NAUČITI KAKO DA SE REŠI PROBLEM .........................................................................................................................102  2.  GLEDANJE TELEVIZIJE I PLANIRANJE .........................................................................................................................102  3.  BLOK, OLOVKA I JEDNA PRIČA .....................................................................................................................................105  4.  ZDRAVORAZUMSKI JE KORISTITI ZDRAV RAZUM ......................................................................................................106  5.  SAOPŠTITI ILI PRENETI..................................................................................................................................................107  6.  IGRA I SEDENJE..............................................................................................................................................................108  7.  SEDIŠ, AKO URADIŠ .......................................................................................................................................................110  8.  DUPLA NEVOLJA.............................................................................................................................................................113  10.  KAKO KOD KUĆE IZBEĆI TREĆI SVETSKI RAT ...........................................................................................................117  XI – DUŽNOSTI, RELAKSACIJA, REKREACIJA I BUNTOVNIŠTVO .......................................................................... 119  1.  DUŽNOSTI........................................................................................................................................................................119  2.  PRIPREMA .......................................................................................................................................................................120  3.  TRI RAZLOGA PROTIV....................................................................................................................................................123  3.1.  Protivrazlog broj jedan: moljenje, podmićivanje, jecanje, cviljenje i škrgutanje zubima ..........................................124  3.2.  Drugi protivrazlog: bes i agresija .............................................................................................................................125  3.3.  Treći protivrazlog: durenje .......................................................................................................................................127  4.  POSTAVLJANJE STANDARDA – NEUREDNO NASPRAM JEDNOSTAVNOG S UKUSOM (UREDNOG) ...................128  5.  MADRAS MAJICE, ROZE DONJI VEŠ I OSTALE NEVOLJE ..........................................................................................131  6.  PODELA DUŽNOSTI ........................................................................................................................................................132  7.  RELAKSACIJA, REKREACIJA I ODMOR ........................................................................................................................133  7.1.  Relaksacija – umetnost meditiranja .........................................................................................................................133  7.2.  Rekreiranje kroz igru ...............................................................................................................................................134  7.3.  Pobuna – umetnost otpora ......................................................................................................................................136  2 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

7.4.  Pobuna sa velikim I – Integritet ...............................................................................................................................137  XII – PITANJE NOVCA................................................................................................................................................... 140  1.  TRI, ČETIRI, SAD! ............................................................................................................................................................140  1.1.  Džeparac u porodici sa krutom strukturom ..............................................................................................................141  1.2.  Džeparac u porodici sa strukturom meduze ............................................................................................................141  1.3.  Džeparac u porodici sa osloncem............................................................................................................................142  2.  ŽELJE I POTREBE ...........................................................................................................................................................142  3.  DAVANJE .........................................................................................................................................................................143  4.  ŠTEDNJA I BUDŽET ........................................................................................................................................................143  5.  TROŠENJE .......................................................................................................................................................................144  6.  PORODIČNA UŠTEĐEVINA I KREDITI – IMAMO TVOJ INTERES NA UMU I NA PAPIRU...........................................144  7.  KADA JE ONO ŠTO JE VEĆE I BOLJE? .........................................................................................................................144  8.  DILEMA OKO FIRMIRANE MAJICE .................................................................................................................................145  9.  NEOBIČNA SITUACIJA – PREVIŠE NOVCA ..................................................................................................................146  XIII – VREME OBROKA ................................................................................................................................................. 147  1.  DELJENJE OBROKA........................................................................................................................................................147  2.  RODITELJI IZ PORODICA SA KRUTOM STRUKTUROM PREKIDAJU POST...............................................................148  3.  PO RECEPTU PORODICE SA STRUKTUROM MEDUZE ..............................................................................................149  4.  OSNOVE U PORODICI SA OSLONCEM .........................................................................................................................149  XIV – ODLAZAK NA SPAVANJE NE MORA DA BUDE MÒRA ................................................................................... 155  1.  VREME ZA SPAVANJE U PORODICAMA SA KRUTOM STRUKTUROM ......................................................................156  2.  VREME ZA SPAVANJE U PORODICAMA SA STRUKTUROM MEDUZE ......................................................................156  3.  VREME ZA SPAVANJE U PORODICAMA SA OSLONCEM ...........................................................................................157  4.  VREME ZA ODLAZAK NA SPAVANJE ............................................................................................................................157  5.  MESTO ZA SPAVANJE ....................................................................................................................................................158  6.  OBIČAJI ZA SPAVANJE...................................................................................................................................................159  7.  PRIČANJE PRIČA ............................................................................................................................................................160  8.  MASAŽA, LEKOVITI DODIR ............................................................................................................................................160  9.  MÒRE, BABAROGE I ČUDOVIŠTA .................................................................................................................................161  10.  NOĆNI TERORI NISU NOĆNE MÒRE ............................................................................................................................161  XV – TRI, ČETIRI, SAD – NAVIKAVANJE NA NOŠU ................................................................................................... 163  1.  ČIJE JE TO USTVARI PRIVIKAVANJE NA NOŠU – PRISTUP RODITELJA IZ PORODICE SA KRUTIM STAVOVIMA .....................................................................................................................................................................163  2.  KO KOGA NAVIKAVA NA NOŠU – PRISTUP RODITELJA IZ PORODICE SA STRUKTUROM MEDUZE ....................164  3.  TRI PRAVILA NAVIKAVANJA NA NOŠU – PRIPREMA, VEŽBA, STRPLJENJE (PORODICA SA OSLONCEM) ..........164  3.1.  Priprema ..................................................................................................................................................................164  3.2.  Vežbanje ..................................................................................................................................................................166  3.3.  Strpljenje ..................................................................................................................................................................167  XVI – SEKSUALNOST NIJE REČ OD ČETIRI SLOVA ................................................................................................. 168  1.  NE SMEŠ, BOLJE DA NE URADIŠ, DA SE NISI USUDIO (PRISTUP PORODICE SA KRUTOM STRUKTUROM) ......168  2.  NADAM SE DA SE NEĆE DOGODITI NIŠTA LOŠE (PRISTUP RODITELJA IZ PORODICE SA STRUKTUROM MEDUZE)..........................................................................................................................................................................169  3.  POČECI DIVNOG ODNOSA ............................................................................................................................................170  4.  RADOZNALOST, OPUŠTENOST I KOREKTNE REČI ....................................................................................................170  5.  USPAVAN NE ZNAČI „NE GOVORI“ ...............................................................................................................................171  6.  PREDTINEJDŽERSKO DOBA I DUGA VOŽNJA KOLIMA (GODINE 9-11).....................................................................171  7.  NE DOBA – NEMOGUĆNOST DA SE ODRASTE, NEMOGUĆNOST DA SE BUDE DETE, A ŽELJA DA SE BUDE OBOJE (GODINE 12-15) ..................................................................................................................................................172  8.  PROSLAVITE PUBERTET ...............................................................................................................................................173  9.  SEKS, VREDNOSTI, INTIMNOSTI I POSVEĆENOST (GODINE 16-19).........................................................................173  EPILOG .......................................................................................................................................................................... 174   


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

UVOD  ... zbog toga što su deca.  i ni zbog jednog drugog razloga.  poseduju dostojanstvo i vrednost  jednostavno zbog toga što su...  Barbara Coloroso 

Moj  put  do  roditeljstva  nije  uvek  išao  pravolinijski.  Kasnih  šezdesetih,  sa  sedamnaest  godina  pristupila  sam  franjevačkom  ženskom  manastiru  kako  bih  postala  opatica  i  u  isto  vreme  započela  prvu  godinu  na  fakultetu  kako  bih  postala  nastavnik  za  decu  ometenu  u  razvoju.  Tada  nisam  ni  slutila  da  će  ova  dva  životna  opredeljenja  radikalno  uticati  na  moje  roditeljske  veštine  u  godinama  koje  će  uslediti.  Tečajevi  koje  sam  pohađala  tokom  te  prve  godine  bazirali  su  se  na  bihejviorističkom  modelu  i  bili  su  puni  nagrada  i  kazni,  dijagrama,  etiketa, zvezdica, pretnji i potkupljivanja. Ovo je sasvim sigurno bilo primenljivo na pacovima,  pa  bi  sigurno  bilo  upotrebljivo  i  na  deci.  Nije  mi  delovalo  u  redu  manipulisati  pacovima  i  decom po principu nagrada i kazni, pretnjama i potkupljivanjem, ali nisam rečima uspevala da  izrazim  nelagodnost  koju  sam  osećala,  a  osim  toga,  nisam  ni  znala  čime  bih  taj  model  zamenila.  U  godini  koja  će  uslediti,  pristupam  kanonskom  učenju,  takođe  poznatoj  kao  godini  tišine  i  razmišljanja,  a  prionula  sam  i  na  učenje  filozofije  i  teologije.  Tada  sam  počela  da  odbacujem ono što sam naučila na kursevima. U glavi su mi bile velike rasprave slične onima u  kojima  se  sada nađem sa  svoja tri  tinejdžera.  I  one  su,  kao  i  ove  sada,  bile  beskorisne.  Kako  nije bilo ubedljivog pobednika ili poraženog, u periodu kada sam počinjala svoju nastavničku  karijeru  pokušala  sam  da  pomirim  svoje  predavačke  metode  sa  sopstvenim  filozofskim  načelima, ali mi ni to nije pošlo za rukom. Moje verovanje da su deca vredna svega samo zbog  onoga što jesu, a ne zbog načina na koji se prikazuju, ili se ponašaju onako kako ja od njih to  želim,  nije  se  slagalo  sa  nagrađivanjem  zbog  „odgovarajućeg  ponašanja“  i  ignorisanjem  ili  kažnjavanjem zbog „neodgovarajućeg ponašanja“. Ne ophoditi se prema njima na način na koji  ni  sama  ne bih  želela  da  se  neko  ophodi  prema  meni  kosilo  se  sa.  „naučiti  ih  da  se  brinu  za  svoje dobro“. A korišćenje tehnika koje i moje i njihovo dostojanstvo ne ugrožavaju nije bilo u  sprezi sa uskraćivanjem hrane, bilo da se radilo o pacovima ili o deci. I kakve sve ovo ima veze  sa disciplinom prema autoritetima koja vuče korene još od perioda Latina, a koji se odnose na  to  da  se  životi  posvećuju  učenjima  dece?  Mogu  li  deca  da  postanu  odgovorna,  snalažljiva  i  vedra  ukoliko  ih  kontrolišemo,  manipulišemo  njima  i  teramo  ih  da  budu  manji  od  makovog  zrna? Mogu li da razviju osećaj samodiscipline, ako sva kontrola dolazi spolja?  Deca  to  zaslužuju  pružite  vašem  detetu  dar  za  sticanje  samodiscipline  je  zapravo  moj  odgovor  na  sva  ta  pitanja.  Odgovor  na  to  je  više  pristup  roditeljstvu  nego  skup  tehnika.  Verovanje da su deca vredna toga, a ne ophoditi se prema njima onako kako ne bih želela da  se ophode prema meni, kao i ponašanje s ciljem da se naša dostojanstva očuvaju, nisu sami po  sebi oruđa. Pre bih rekla da obezbeđuju stav i okruženje koje mi pomaže da pomognem svojoj  deci da razviju osećaj za samodisciplinom.  Uz  muža  i  troje  dece,  sasvim  je  sigurno  da  nisam  opatica.  Takođe,  nisam  ni  savršeni  roditelj. Negde između mnogobrojnih pokušaja i grešaka koje sam načinila odgajajući ih, često  sam govorila svojoj deci da imaju sreće što nemaju savršenog roditelja. Ana je isto toliko često  odgovarala: „I ti si tako srećna što nemaš savršenu decu.“ Marija je imala običaj da pita: „Kako  to da ne uradiš uvek onako kako drugim ljudima savetuješ da rade?“ A Džozef je jednom pitao  grupu nastavnika koji su prisustvovali mojim predavanjima da li žele da on bude „dobar“ ili  „loš“. Nasmejali su se, ja sam teško disala, a Džozef je s naivnim izrazom na licu primetio: „Pa,  4 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

u  svakom  slučaju  žele  da  vide  šta  ćeš  ti  uraditi.“  Na  stranicama  koje  slede  videćete  čime  se  bavim,  šta  sam  uradila,  šta  je  trebalo  da  uradim,  šta  sam  poželela  da  sam  uradila  i  šta  planiram.  Ovo su samo nagoveštaji i razmišljanja, nagoveštaji koji su usledili nakon razmišljanja; i  sve ostalo je molitva, posmatranje, disciplina, mišljenje i delanje.  T. S. Eliot iz „Četiri kvarteta“ 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

I – DECA TO ZASLUŽUJU  Ne verujte samo zbog toga što vam je rečeno tako...  Ne verujte u ono što vam govori nastavnik samo iz poštovanja prema njemu. Ali ko god,  nakon dužeg ispitivanja i analize, spozna da ste ljubazni, da činite dobro i korisno i radite u  ime svega što je dobro; verujte i držite se toga i uzmite to za svoju zvezdu vodilju.  Budistička izreka 

Došli ste do ovde da biste saznali šta je to što već imate. 

Budistička izreka 

Nema  brzih  popravki,  jednostavnih  odgovora  ili  recepata  za  dobro  roditeljstvo,  ali  verujem da većina nas poseduje oruđe koje nam je potrebno da budemo dobri roditelji. Samo  nam  je  potrebno  da  ih  pronađemo.  Problem  je  u  tome  što  je  to  oruđe  najčešće  sakriveno  u  našim umnim kutijama za alat. Oruđe koje nam prvo padne šaka, najčešće nam ne čini dobro.  Ta oruđa su nam dodali, nenamerno i nezlonamerno, naši roditelji, babe i dede, bliski rođaci ili  neko iz šire porodice, kao i društvo u kom živimo. Često, kada bi nam čekić najbolje poslužio,  posegnemo u kutiju s alatom i iznesemo sekiru, a da toga nismo ni svesni. Nije ni čudo što je  naše roditeljsko oblikovanje u takvom haosu.  Da bismo došli do alatki koje su nam potrebne, najpre moramo postati svesni koliko su  neodgovarajuće, neefikasne ili štetne alatke koje koristimo. Nakon toga moramo da budemo  spremni da se oslobodimo njih i počnemo da koristimo one koje nama i našoj deci mogu da  budu od koristi.  U ovoj knjizi ćemo se pažljivo pozabaviti nekim od ovih neprikladnih alatki. Pojedinim  od njih se nikada niste ni služili, niti ste čak i pomislili na to, dok biste za druge mogli da se  zakunete  da  su  bili  s  vama  za  stolom  prethodne  večeri.  Razmotrite  ih  i  odlučite  koje  je  potrebno menjati.  Razgovarajte  sa  vašom  decom  o  njima  i  zamolite  ih  da  vam  pomognu.  Potpuno  je  obeshrabrujuća situacija kada se nalazim u luna parku sa sinom koji mi kaže da mu popujem,  a ja sam usred dobrog mini predavanja. Ili kada mi jedna od mojih ćerki s pravom kaže da je  pitanje koje sam joj upravo postavila zaista glupo. Ali, u obe ove situacije, deca su bila u pravu,  a ja sam dobila priliku da zastanem i počnem iznova koristeći se odgovarajućim alatkama. Da  li vam je nelagodno zbog načina na koji ste se sinoć uhvatili u koštac sa svojim tinejdžerom?  Da li ste se „pogubili“ kada je vaš mališan ukrasio zidove bojom koja se ne briše? Jeste li ljuti,  povređeni  ili  postiđeni?  Preispitivanje  i  istraživanje  su  prvi  koraci  u  pravcu  promene.  To  je  dvosmerna ulica. Kada razgovarate s vašom decom o tome da vam pomognu da prestanete da  koristite neadekvatne alatke ili radite stvari koje ih sputavaju u odrastanju, takođe im možete  pokazati  da  im  nalet  besa  i  bacanje  stvari  po  prodavnici  neće  pomoći  da  dobiju  omiljeni  kornflejks.  Kada  počnete  da  prepoznajete  te  neadekvatne  alatke  koje  su  sastavni  deo  vaše  roditeljske  kutije  s  alatom,  tada  ćete  takođe  shvatiti  da  imate  priliku  da  ih  spakujete  i  zamenite lakšim, odgovornijim i konstruktivnijim alatkama od kojih se nećete povijati.  Pre  nego  što  prepoznate  i  prerasporedite  alatke,  pomoći  će  vam  znanje  o  tome  kakvu  mentalnu  kutiju  koristimo  za  njihovo  nošenje.  Kutija  za  alat  se  definiše  odgovorima  na  dva  osnovna pitanja:  1.  Kakva je moja roditeljska filozofija?  2.  Koji  je  moj  cilj  u  roditeljstvu:  da  utičem  na  svoju  decu  i  osposobim  ih  za  život  ili  da  ih  kontrolišem i načinim ih manjim od makovog zrna? 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

1.  KAKVA JE MOJA RODITELJSKA FILOZOFIJA?  Nečija filozofija se ne izražava najbolje rečima, već izborima koje pravimo. Na duge staze,  oblikujemo naše živote i oblikujemo nas same. Taj proces nikada ne prestaje. A izbori koje  pravimo su, na kraju, naša odgovornost.  Eleonor Ruzvelt 

Neki  od  nas  istražuju  sopstvenu  filozofiju  roditeljstva  pre  nego  što  i  sami  postanu  roditelji. A potom, kada dobiju decu, postaju umorni i iznureni i imaju običaj da budu onakvi  roditelji  kakvi  su  bili  njihovi.  Reči  naših  majki  izlete  nam  iz  usta  čak  iako  smo  se  zakleli  da  nikada nećemo govoriti kao ona. Zamahnemo rukama da udarimo naše dete isto onako kako  se očeva ruka ustremljivala na nas, a opet, zakleli smo se da nikada nećemo udarati našu decu.  U  panici,  mahnito  čitamo  knjige  o  roditeljstvu  i  obraćamo  pažnju  na  svaku  lekciju  koja  je  predložena u našem okruženju.  A  opet,  mnoge  luckaste,  neproduktivne  ili  nezdrave  tehnike  koje  se  tiču  roditeljstva  upravo  zagovaraju  takozvani  eksperti.  Ukoliko  ne  sagledamo  našu  sopstvenu  roditeljsku  filozofiju, nećemo biti u mogućnosti da razdvojimo dobro od lošeg, nećemo biti u stanju da se  uhvatimo u koštac s predubeđenjima da se „oduvek tako radilo“, ili da odbacimo te pogrešne  pretpostavke tipa: „ako je bilo dobro za mene, dovoljno je dobro i za moju decu“. Ipak, ukoliko  znamo  svoju  filozofiju,  možemo  da  preispitamo  brojne  roditeljske  alatke,  uključujući  i  one  koje  trenutno  koristimo.  Ukoliko  alatka  nije  u  skladu  s  našom  filozofijom,  možemo  da  izaberemo da je ne koristimo, bez obzira na to ko ju je preporučio ili na to kakva istraživanja  stoje  iza  toga.  Otkrila  sam  da  su  tri  principa  najkorisnija  kada  sam  preispitivala  sopstvenu  filozofiju ili preporučene tehnike nekih drugih ljudi:  1. Deca to zaslužuju. Sigurna sam da i vi u ovo verujete, jer znam da se roditeljstvom ne  bavite zbog novca.  2.  Neću  da  se  prema  detetu  ophodim  onako  kako  ne  bih  voleo/la  da  se  ophode  prema meni. Ako već ne želim da meni to rade, ni ja nemam pravo da to radim svojem detetu.  3. Ukoliko nešto deluje i ne narušava ni moje, a ni dostojanstvo mog deteta, samo  napred. Samo zato što je delotvorno, ne znači da je dobro. Mora de deluje i da ne ugrožava  dostojanstvo, kako mene tako i mog deteta. 

1.1.  Deca to zaslužuju  Zaslužuju  to  jer  su  deca,  i  ni  iz  jednog  drugog  razloga.  Imaju  dostojanstvo  i  vrede  jednostavno zbog onoga što jesu. Ne moraju da dokazuju svoju vrednost kao ljudska bića, ne  moraju  da  nam  dokazuju  svoju  valjanost;  niti  je  neophodno  da  zavrede  našu  pažnju.  Naša  ljubav  prema  njima  ne  može  da  bude  uslovljena  onim  što  mi  smatramo  prednostima  i  nedostacima. Nije neophodno da  nam se dopadaju njihove frizure, minđuše u nosu ili cipele  čudnog  izgleda.  Naša  ljubav  prema  njima  mora  da  bude  nešto  na  šta  oni  mogu  da  računaju,  nešto za šta znaju da će uvek biti tu, čak i onda kada se nađu u nevolji i kada bismo najradije  izbegli  da  tome  i  prisustvujemo.  Lako  je  biti  uz  njih  kada  se  ugodno  odmaraju  u  našem  naručju, smeše nam se po prvi put, ali nije jednostavno kada im niču zubi, kada imaju grčeve i  plaču  celu  noć.  Veoma  je  prijatno  biti  prisutan  kada  uče  da  voze  bicikl  na  dva  točka,  ali  nije  jednostavno  kada  slupaju  porodični  automobil.  Ugodno  je  kada  nastupaju  u  školskoj  predstavi, ali nije tako ugodno kada dobijete poziv iz policijske stanice.  Niyimpa kor ntsetse ba ‐ „Celo selo je potrebno da bi se odgajilo dete.“  Afrička izreka 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Ukoliko  zaista  verujete  da  deca  to  zaslužuju,  to  znači  da  verujete  da  su  toga  vredna  i  komšijska deca. Mi, kao odrasli, moramo da budemo spremni da činimo neophodne žrtve kako  bismo  se  osigurali  da  sva  deca  u  našoj  zajednici  budu  u  mogućnosti  da  imaju  ono  što  im  je  potrebno:  pristojno  medicinsko  lečenje,  hranu,  odeću  i  mesto  za  stanovanje;  mogućnost  da  istražuju,  stasavaju  i  da  budu  odgajani  u  sigurnom  okruženju.  Ovo  je  preveliki  zadatak  za  jednu osobu, ali je definitivno moguće ukoliko društvo u kom živimo veruje da su naša deca  vredna toga, vredna vremena, energije, sredstava i obaveza koje uz to idu. Nije dovoljno samo  reći  da  verujemo  u  to,  moramo  da  budemo  spremni  da  radimo  na  tom  verovanju.  Ukoliko  kažemo  da  smo  predani  zarad  dobrobiti  naše  dece,  onda  bismo  morali  da  razmotrimo  kako  kao članovi društva trošimo naš novac.  Građanin  Libana,  umoran  od  neprestanih  artiljerijskih  napada  u  njegovoj  domovini,  rekao je dopisniku Njujork Tajmsa: „Doći će mir, ali tek kada počnemo da volimo svoju decu  više  nego  što  mrzimo  naše  neprijatelje.“  Ako  imamo  nameru  da  kažemo  da  su  naša  deca  vredna toga, moramo da budemo spremni da uložimo svoje vreme, energiju i sredstva, kao i  novac tamo gde su nam usta. Moramo da budemo spremni da na pravo mesto stavimo i navike  naše dece.  „Budućnost koju čuvamo za našu decu biće oblikovana time koliko smo fer prema tuđoj  deci.“  Marijan Rajt Edelman,  „Naša budućnost zavisi od toga kako se ophodimo prema deci Amerike.“,  citat Ričarda B. Stolija, Novac, maj, 1995. 

1.2.  Neću se prema detetu ophoditi onako kako ne bih voleo/la da se  ophode prema meni  Moralni  princip  prema  kome  bi  trebalo  da  se  prema  drugima  ophodimo  onako  kako  bismo  i  sami  želeli  da  se  ophode  prema  nama,  a  ne  onako  kako  ne  bismo  želeli,  predstavlja  temelj svih velikih svetskih religija:  1. Baha'i:  „Naša je želja i žudnja da svako od vas može da postane izvor svega dobrog za čoveka i  primer poštenja za čovečanstvo. Čuvaj se da ne stavljaš sebe ispred svojih komšija.“ 

Baha u Ilah, Gleanings, 315 

2. Budizam  „Ne povređuj druge na način na koji ni sam ne bi želeo da budeš povređen.“ 

Undana­varqa: 518 

3. Hrišćanstvo  „Ono što želiš da ljudi čine tebi, čini i ti njima.“ 

Luka 6:31 

4. Konfučijanizam  „Sigurno je ovo maksima ljubavi i ljubaznosti: Ne čini drugima ono što ne želiš da oni čine  tebi.“  Analects, XV, 23 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

5. Hinduizam  „Ovo je zbir svih istinskih pravednosti: ophodi se prema drugima onako kako bi želeo da  se oni ophode prema tebi. Ne čini svojim komšijama ništa što ne bi želeo da oni nakon toga  učine tebi.“  The Mahabharata 

6. Islam  „Niko od vas nije vernik sve dok ne želi svom bratu ono što želi za samog sebe.“  Sunnah 

7. Jevrejstvo  „Ono što ti je mrsko ne čini bližnjem svom. To je ceo Zakon, sve ostalo je samo tumačenje.“ 

The Talmud, Shabbat, 31a 

8. Taoizam  „Dobar čovek mora da sažaljeva loša nastojanja drugih; da se veseli njihovoj izvanrednosti;  da im pomaže u njihovim neprilikama; da poštuje njihove dobitke kao da su njegovi, ali i  gubitke na isti način.“  The Thai­shang, 3 

9. Zoroastrianizam  „Priroda je dobra jedino onda kada ne radi drugima ono što je loše za nju samu.“ 

Dadistan­I Dinik, 94:5 

Zlatno Pravilo, kako se ovo naziva, možemo primeniti na naš odnos sa decom. Ako nismo  sigurni da je način kako se ophodimo prema našoj deci u redu, trebalo bi samo da se stavimo  na njihovo mesto i zapitamo se da li bismo želeli da se nama to uradi. Ovde nije ključno šta je  to što su nam radili, već šta bismo mi voleli? Ako je odgovor na to pitanje odričan, onda bismo  trebali da se zapitamo da li bi to trebalo uraditi našoj deci.  Ako  ne  bih  želela  da  me  neko  ošamari,  zašto  bih  ja  želela  da  ošamarim  svog  sina?  Ukoliko ne želim da neko vrišti na mene kada pogrešim nešto, zašto bih i ja vrištala na moju  ćerku  kada  ispusti  tortu  koju  sam  ukrasila  za  svoju  svekrvu?  Ako  ne  želim  da  mi  se  podsmevaju  zbog  mog  pokušaja  da  naučim  da  vozim  rolšue  sa  svoje  četrdeset  i  tri  godine,  zašto bih se ja podsmevala svojoj ćerki zbog toga što je auto poskočio kada je prebacivala iz  prve u drugu brzinu, i to nakon što joj je deset puta bilo pokazano kako da to uradi lagano?  Ako već ne želim da se moje baštovanske veštine upoređuju sa istima mog komšije, zašto bih  upoređivala rezultate iz matematike moga sina sa onima njegove starije sestre?  Ne  moramo  samo  da  posmatramo  ovo  što  je  ovde  napisano  da  bismo  uvideli  da  je  najbolje da se ne ophodimo prema našoj deci onako kako ne bismo želeli da se bilo ko ophodi  prema  nama.  Ukoliko  danas  koristimo  tehnike  s  ciljem  da  kontrolišemo  našu  decu,  pokušavajući da ih nateramo da budu manji od makovog zrna, bićemo u nevolji kada ostarimo,  a ta nova generacija je naučila (jer smo i mi utrošili godine učeći ih tome) kako da kontrolišu  one koji su slabiji od njih. Garantujem vam da ćemo, kada ostarimo, mi biti oni koji su slabiji  od  njih.  Ne  želim  da  učinim  nešto  detetu  od  sedam  godina  što  ne  bih  volela  da  meni  od  sedamdeset uradi bilo ko. Teško je zamisliti da me moje odraslo dete nagrađuje zvezdicama za  ustajanje iz kreveta, oblačenje i odlazak na vreme na doručak, a ja imam sedamdeset godina.  9 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

„Hajde, mama. Zapamti, ako ustaneš posle prvog poziva, sama se obučeš i pojaviš na doručku  na vreme, daću ti pet zvezdica. Tih pet zvezdica možeš da staviš na tabelu koju smo postavili  na  zid  u  tvojoj  spavaćoj  sobi.  Ako  dobiješ  dvadeset  i  pet  zvezdica  do  petka,  dobićeš  put  na  bingo veče sa svojim prijateljima.“ Bilo bi možda još teže zamisliti da me udari, jer sam iznela  svoje  mišljenje  –  drugim  rečima,  jer  sam  odgovorila  –  a  sedamdeset  mi  je  godina.  Možda  se  čini  da  deluje,  ali  to  svakako  ne  bi  bilo  nešto  što  bih  volela  da  meni  neko  uradi,  jer  bi  se  to  odrazilo na moje dostojanstvo i samovrednovanje.  Nije  dovoljno  samo  se  zapitati  da  li  bismo  želeli  da  nama  to  neko  uradi,  a  da  smo  na  mestu svog deteta. Ma koliko je to pitanje dobro kao alatka u roditeljstvu, ipak moramo otići  korak dalje i uzeti u obzir posledice naših akcija. 

1.3.  Ukoliko deluje i ostavlja netaknuto dostojanstvo, kako moje tako i  mog deteta, samo napred  Samo  zato  što  alatke  roditeljstva  deluju,  ili  se  bar  tako  čini,  to  ne  znači  da  je  ta  alatka  zaista  i  dobra.  Nenamerna  posledica  korišćenja  sredstava  kojima  se  deca  kontrolišu  i  vrši  uticaj da postanu manji od makovog zrna, znači da je „dobro ponašanje“ kupljeno po strašnoj  ceni, tj. po cenu dostojanstva i samovrednovanja oba roditelja i deteta.  Ukoliko želimo da odgajamo decu sa snažnim osećajem samodiscipline, decu koja se ne  ponašaju  tako  samo  sa  ciljem  da  zadovolje  nekoga  ili  da  bi  izbegla  kaznu,  već  se  ponašaju  odgovorno i saosećajno, kako prema sebi samima tako i prema drugima, jer je to pravi način  na  koji  se  treba  ponašati,  onda  je  neophodno  da  se  rešimo  nekih  „isprobanih  i  delotvornih“  alatki iz prošlosti i odbacimo neke od skorijih alternativa.  Previše  često  se  prema  deci  odnosimo  kao  da  su  ona  vlasništvo  odraslih  koji  ih  zloupotrebljavaju jer su veći od njih. U kasnim osamdesetim, Elizabet Baret Brauning pisala je  o deci koja su bila zloupotrebljivana u fabrikama:  Da li čujete decu kako liju suze, O moja braćo,  Pre no što tuga dođe s godinama...  Plaču u vreme kada se drugi zabavljaju,  U slobodnoj zemlji.  Iz knjige „Dečji plač“ 

Zar  već  nismo  naučili  da  čujemo  njihov  plač?  Izgleda  da  nismo.  1978.  godine,  Džejms  Dobson u svojoj knjizi Ukorite nalete besa vašeg deteta napisao je:  Za mališana snažne volje, blago udaranje po guzi može da počne već u periodu između  petnaest  i  osamnaest  meseci  života...  Tucite  ga  neutralnim  predmetom,  tj  malom  šibom  ili  kaišem, ali izbegavajte da ga bijete rukom... Batinanje bi trebalo da boli, jer u protivnom nema  nikakvog efekta... Neka deca snažne volje apsolutno traže da ih se istuče, a takve njihove želje  treba ispoštovati. Ipak, pokoran mališan bi trebalo da doživi poslednju epizodu ovakve vrste  pre nego što navrši deceniju svog života.  On  i  dalje  preporučuje  sve  ovo  kada  razgovara  sa  roditeljima  u  svojim  međunarodnim  radio emisijama.  Kao vid discipline, fizičko i emocionalno nasilje prema deci je ozakonjeno i sankcioniše  se. („Nijedno moje dete neće tako razgovarati sa mnom.“ „Sapunom ću ti isprati usta.“ „Dobre  batine nikada nikome nisu naškodile.“„Tako si glup. Čak bi i trogodišnjak to bolje uradio.“)  Filip  Grevin,  istoričar,  iznosi  problem  i  nudi  pozitivno  rešenje  u  svojoj  knjizi  Poštedite  dete: 

10 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Prošlost čvrsto drži budućnost tako što oblikuje osećanja, postupke i verovanja u sadašnjosti. Bol i  patnja  koju  doživljavaju  deca  koja  su  fizički  kažnjavana  odjekuje  vremenom,  prvo  kroz  naizgled  beskrajne  dane  i  noći  u  periodu  detinjstva  i  adolescencije,  a  kasnije  kroz  život  koji  vodimo  kao  odrasli.  Osećanja  stvorena  bolom  koji  su  izazvali  napadi  odraslih  na  decu  se  najčešće  potiskuju,  zaboravljaju  ili  poriču,  ali  zapravo  nikada  ne  nestaju.  Sve  ostaje  zabeleženo  u  našem  biću,  a  posledice kazni prožimaju naše živote, misli, kulturu i naš svet.  Dokazi  se  nalaze  svuda,  okružuju  nas,  obuzimaju  nas,  skoro  kao  vazduh  koji  dišemo  i  najčešće  su  nevidljivi. Kada jednom postanu vidljivi, sigurno je da ćemo početi da na svet i nas same gledamo  drugačije.  Tada  ćemo  biti  u  boljoj  poziciji  da  sagledamo  koje  su  alternative  za  nasilje,  za  batine  i  bolnu disciplinu; kako da napravimo izbor koji će biti pun pažnje, ljubavi i života u odnosu na one  situacije koje su povezane s fizičkom kaznom i prenošene s generacije na generaciju. 

Fizička kazna je evidentan vid zlostavljanja. Ne tako očigledan vid zlostavljanja, koji se  često  previdi,  su  emocionalna  zanemarivanja  i  emocionalni  udarci.  Kada  deca  konstantno  slušaju  kritiku  i  osude,  počinju  sebe  da  gledaju  kao  nekog  ko  nije  dovoljno  dobar  ili  jednostavno loš. („Zar ne možeš bar nešto da uradiš kako treba?“, „Ti si obična greška. Volela  bih da se nisi nikada ni rodio.“ „Zašto ne možeš da budeš kao tvoj brat?“).  Drugu  decu  zanemaruju  roditelji.  Možda  poseduju  sva  materijalna  bogatstva,  ali  bez  vaspitanja, zagrljaja i  toplih  reči  ohrabrenja  dobijaju  samo  hladnoću.  Dubok  osećaj  gubitka i  tuge nije vidljiv kroz modrice ili polomljene kosti, već kroz polomljeno srce – beznađe i očaj  koji  kasnije  utiču  na  njihove  brakove,  porodične  veze  i  njihovo  formiranje  u  širem  krugu  porodice, kao i u poslovnom okruženju.  Duboke posledice takvog zlostavljanja mogu nas naterati da zastanemo i osvrnemo se na  sredstva  koja  koristimo,  ne  samo  ona  koja  služe  za  kažnjavanje.  Neka  sredstva  mogu  da  se  učine  boljima  od  kazne,  a  zapravo  predstavljaju  samo  isti  „poklon“,  ali  drugačije  upakovan.  Ukoliko hvalimo decu, umesto što ih prekorevamo, nagrađujemo ih za dobra dela umesto što  ih tučemo zbog grešaka i nestašluka. Kad zamenimo batine ponudom za odlazak u park, samo  zato  što  dete  ne  udari  svog  brata,  moramo  se  zapitati  da  li  i  dalje  pokušavamo  da  kontrolišemo našu decu i činimo sve da postanu manji od makovog zrna, a to radimo samo na  malo  lepši  način.  Kakve  posledice  ima  na  našu  decu,  porodicu  i  zajednicu  to  što  odgajamo  decu da rade samo onako kako im je rečeno i da drugima pomažu samo ukoliko imaju neke  koristi od toga?  Da  li  ova  alatka  roditeljstva  ostavlja  netaknuto  moje  i  dostojanstvo  mog  deteta?  Ma  koliko  da  se  ovo  pitanje  čini  jednostavnim,  od  velikog  je  značaja  kako  ćemo  odgajati  ovu  sledeću generaciju. Verujem da po prvi put u našoj istoriji posedujemo sredstva neophodna da  se  razbije  ciklus  lošeg  funkcionisanja,  zlostavljanja  i  zanemarivanja.  Sada  posedujemo  individualnu i kolektivnu svest o tome koliku štetu detetu, porodici i društvu može da nanese  fizičko  i  emotivno  zlostavljanje.  Počinjemo  da  uviđamo  kakve  loše  efekte  mogu  da  izazovu  konstantno podmićivanje i nagrade.  Nisam  dovoljno  naivna  da  bih  poverovala  da  će  biti  jednostavno  napraviti  ove  neophodne  promene.  Postoji  snažan  otpor  od  strane  ljudi  koji  veruju  da  su  deca  vlasništvo  koje treba posedovati i kontrolisati. Neki će se usprotiviti do krajnjih granica da bi odbranili  svoje „pravo“ na loše postupanje prema sopstvenoj deci, kako fizički tako i emocionalno, pa i u  seksualnom pogledu.  Takođe, postoji i veliki otpor onih koji veruju da, ukoliko žele da „oforme karakter“ pred  decom,  moraju  da  se  razmeću  nagradama  kako  bi  ih  namamili  da  postanu  odgovorni,  pouzdani,  darežljivi  i  verni.  Oni  će  želeti  da  poduče,  pre  nego  da  nauče  decu  kako  da  razmišljaju kritički ili kako da se uključe u kritičko razmišljanje; navešće ih na konformizam  umesto da ih ohrabre da budu sve ono što mogu da budu, i zahtevaće lojalnost, a neće decu  naučiti da se ponašaju pošteno i postanu zagovornici društvene pravde.  11 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Takođe  znam  da  neki  od  nas  koji  su  predani  tome  da  učine  te  promene,  moraju  prethodno da se izbore sa demonima u njima samima, i sve to iz razloga što svi mi u našim  kutijama za alat nosimo i destruktivne alatke koje su ništa drugo do ofucana zaostavština koja  se prenosila s generacije na generaciju. Prvi korak ka oslobađanju od svega toga jeste upravo  povezivanje  s  trima  osnovnim  filozofskim  načelima.  Sledeći  korak  predstavlja  postavljanje  pitanja: „Koji je moj cilj u roditeljstvu ‐ da utičem na svoju decu i osposobim ih za život ili da ih  kontrolišem i učinim ih manjim od makovog zrna?“  Deca su neverovatno dragoceni članovi društva; oni su izuzetno hitri, osećajni i svesni  svog okruženja, a ujedno su i neobično osetljivi na kinjenje i zlostavljanje od strane  odraslih koji odbijaju da im ukažu pažnju i duboko poštovanje na koje bezuslovno imaju  pravo.  Dejvid Suzuki i Piter Knudston, Mudrost starijih 

Činili ste nekada ono što ste činili, sada znate bolje, pa bolje i delajte.  Maja Angelou 

1.4.  Kreativna snaga je moć, a ne sila  Tokom  svoje  prve  godine  kao  predavač,  ušetala  sam  u  učionicu  naoružana  svim  onim  alatkama  o  kojima  sam  naučila  na  metodološkim  kursevima  tokom  studiranja.  Ostavivši  iza  sebe  godinu  provedenu  u  tišini,  kao  i  sva  pitanja  vezana  za  kontrolu  i  manipulaciju  koja  su  navirala u to vreme, stnatrala sam da je jedna od mojih osnovnih obaveza da nateram svoje  studente  da  budu  manji  od  makovog  zrna.  Dečak  od  pet  i  po  godina  naučio  me  je  nečemu  sasvim  drugačijem.  Nije  hteo  da  sedi  na  svom  mestu.  Pokušala  sam  svim  upravljačkim  sredstvima  meni  poznatim:  „Džefe,  molim  te  sedi...  Pogledaj  Suzi,  vidi  kako  ona  lepo  sedi...  Daću ti pet zvezdica ako sedneš... Direktor dolazi, molim te sedi! SEDI!“ Ali ništa nije upalilo,  čak ni direktan pristup. Pogledao me je pravo u oči i suprotstavio mi se: „Nateraj me!“ Otišla  sam  do  njega  i  na  silu  ga  naterala  da  sedne,  ali  se  on  odmah  potom  našao  na  nogama.  Tada  sam uradila nešto što mi se danas nikada ne bi dogodilo. Zapravo se grozim same pomisli da  sam to ikada i uradila: zgrabila sam ga i naterala da sedne zajedno sa mnom. Smejući mi se,  objavio  je:  „Čim  ti  ustaneš,  ustajem  i  ja.“  Od  njega  sam  naučila  da  zaista  ne  mogu  da  kontrolišem  decu  i  nateram  ih  da  mi  se  povinuju.  Pa  čak  i  sa  svim  tim  bihejviorističkim  alatkama nisam mogla da ih nateram da urade nešto što su oni sami već odlučili da neće. Ne  samo  da  sam  se  osećala  budalasto,  već  je  i  Džef  bio  van  svog  mesta,  a  nijednom  od  nas  dostojanstvo nije ostalo netaknuto.  Ono  što  mi  je  Džef  pomogao  da  naučim  iz  prve  ruke  bilo  je  da  uticajni  nastavnici  i  roditelji  ne  pokušavaju  da  svoju  decu  kontrolišu  podmićivanjem,  pretnjama,  kaznama  ili  nagradama, to jest, onim radnjama koje mogu da im se obiju o glavu. Zapravo, oni uopšte ne  žele ni da pokušaju da kontrolišu svoju decu. Taktike kontrole ili prisiljavaju ili sprečavaju da  se  neki  postupak  odigra  i  teraju  decu  da  se  ponašaju  onako  kako  bi  odrasli  želeli  i  odobrili.  Često  je  rezultat  kontrole  taj  da  deca  ili  postaju  poslušna,  pokorna  i  popustljiva,  ili  odlaze  u  drugu krajnost i suprotstavljaju se bilo kakvom autoritetu.  Potpuno iscrpljena, te večeri sam otišla kući da preispitam svoju ulogu nastavnika, svoje  predavačke  tehnike  i  ciljeve.  To  se  nije  odigralo  preko  noći,  ali  sam  došla  do  zaključka  da  ukoliko  zaista  želim  da  budem  uspešna  u  učionici,  onda  je  neophodno  da  prihvatim  svoje  verovanje  da  deca  zaista  zaslužuju  da  se  prema  njima  ophodim  dostojanstveno  i  sa  poštovanjem  koje  i  sama  sebi  želim.  Mogla  sam  i  trebalo  je  da  se  koristim  samo  onim  tehnikama  koje  bi  ostavile  i  moje  i  njihovo  dostojanstvo  netaknuto.  Morala  sam  da  budem 

12 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

svesna  posledica  svojih  delovanja  zbog  deteta  sa  kojim  sam  radila  kao  i  zbog  ostale  dece  u  razredu. Zajedno smo se našli u ovoj avanturi iz koje je trebalo nešto naučiti.  Nekoliko  godina  nakon  mog  katastrofalnog  iskustva  sa  Džefom,  u  vreme  kada  sam  predavala  grupi  problematičnih  adolescenata  u  univerzitetskoj  eksperimentalnoj  školi,  suprotstavio  mi  se  moj  savetnik  na  fakultetu  koji  je  predavao  na  kursu  bihejvioristički  menadžment.  Njegovi  studenti  sa  završnih  godina  su  došli  na  moj  čas  kako  bi  posmatrali  predavanje i smetalo im je to što nisam imala nikakve grafikone po zidovima, što sam radila  bez  bilo  kakvog  sistema  nagrada,  bez  nalepnica  i  zvezdica.  Takođe,  nisam  se  razmetala  pohvalama, koristila brutalnu silu, pretila ili oduzimala privilegije. Pitala sam svog savetnika  da li je imao osećaj da su studenti tu „po zadatku“, da rade ono što se od njih i očekuje? Pa, da,  zbog toga su tu. Da li su radili nezavisno jedni od drugih? Da. Jesu li radili zajednički? Jesu. Jesu  li rešavali sopstvene probleme? Jesu. Jesu li zajednički rešavali konflikte? Da. Jesu li se ubijali  međusobno  ili  ubijali  nevine  posmatrače?  Nisu.  Odbrana  se  povukla.  Ono  što  smo  radili  odnosilo  se  na  uspostavljanje  međusobnih  interakcija,  zajednički  smo  radili  i  pokušavali  da  našu malu razrednu zajednicu učinimo brižnom.  To se nije desilo za jedan dan. Mnogi od ovih studenata dolazili su sa programa koji su  bili  pretrpani  napornim  bihejviorističkim  tehnikama.  Oni  su  sakupljali  pluseve  od  ujutru  do  uveče. Jedan plus za ustajanje iz kreveta, drugi jer su se nasmešili pri ustajanju, a treći jer su  se obukli. Svaki plus im je mogao otkupiti doručak. Nije me iznenadilo kada su se jednom našli  na  mom  času  i  pitali:  „Šta  ću  dobiti  ako  uradim  svoj  zadatak?“  Moj  odgovor  se  veoma  razlikovao  od  onog  na  koji  su  navikli:  „Ono  što  ćeš  dobiti  je  urađen  zadatak,  upravo  to.“  Trebalo je vremena da ih uverim da verujem u njih, da znam da su sposobni da urade zadatak  koji je trebalo i da sami mogu da reše svoje probleme. I da, njihov napredak se pratio putem  grafikona, ali su ih oni sami pravili. Počeli su sa tri pitanja:  1.  Gde se nalazim?  2.  Kuda idem?  3.  Šta mi je potrebno da do tamo i dođem?  Odgovarali su na ova pitanja tako što su ih povezivali sa tri oblasti napretka: akademsko  znanje,  veštine  vezane  za  učenje  i  rad,  i  emotivne  veštine.  Na  kraju  nije  bilo  zvezdica,  samo  zadovoljstvo koje je proizašlo iz spoznaje da su uspešno završili zadatak, kao i mogućnost da  nastave s radom na drugoj veštini. A verovali su da i tu veštinu mogu da savladaju.  Da  je  moj  cilj  bio  da  kontrolišem  studente  i  nateram  ih  da  postanu  manji  od  makovog  zrna, znam da bi rezultati bili mnogo drugačiji. A i način na koji smo se odnosili jedni prema  drugima u našoj razrednoj zajednici sasvim sigurno bi bio drugačiji.  Nagrada za nešto što ie dobro urađeno je što ste to uradili.  Ralf Valdo Emerson 

1.5.  Uticaj i osposobljavanje, a ne kontrola i unižavanje  Iskrena poslušnost je pitanje ljubavi, što je čini dobrovoljnom, a ne uslovljenom strahom ili  silom.  Doroti Dej, Mirovni aktivista 

Da  li  želimo  da  utičemo  na  našu  decu  i  osposobimo  ih  za  život  ili  želimo  da  ih  kontrolišemo i učinimo ih manjim od makovog zrna? Većina nas bi verovatno rekla da želimo  da utičemo na njih i osposobimo ih za život. Ali, često naše tehnike ne govore u prilog takvom  odgovoru i veoma snažno dokazuju da smo usmereni na kontrolu naše dece, kao i da radimo  13 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

sve da oni zaista postanu manji od makovog zrna. Možda se ne koristimo brutalnom silom, ali  govorimo  detetu  da  ode  u  ćošak  ako  je  udarilo  svog  brata.  Poslušno  dete  će  otići  i  stajati  u  ćošku, dok će drugo prkosno odbiti, prisiljavajući nas da pribegnemo nekim drugim kaznenim  merama. U svakom slučaju, dete nije naučilo kako da postupi u slučaju sopstvenog gneva, a mi  ga i dalje nećemo ostavljati nasamo s mlađim bratom. 

1.6.  Uticaj  Potpuno ispunjenje onoga jedinstvenog u svakome od nas ne leži u našoj samosvesti već u  našoj ličnosti, a tu ličnost možemo pronaći samo u zajednici sa drugima.  Pjer Tajlard de Šarden 

Jedan  od  zaista  najvećih  pedagoga  našeg  vremena,  Haim  Gino,  komentarišući  snažan  uticaj koji imamo na decu, rekao je:  Moj  sopstveni  prilaz  stvara  povoljno  podneblje.  Moje  dnevno  raspoloženje  stvara  vremenske  prilike...  Posedujem  neverovatnu  moć  da  život  deteta  učinim  radosnim  ili  nesrećnim. Mogu da budem alatka za mučenje ili instrument inspiracije. Mogu da ponizim ili  oraspoložim, povredim ili izlečim. U svim situacijama, moja reakcija je odlučujuća kada je reč  o tome da li će kriza eskalirati ili ne i da li će dete postati čovek ili ne.  Ukoliko  verujemo  da  je  naš  cilj  da  utičemo  na  našu  decu  i  osposobimo  ih,  onda  naše  ponašanje  treba  da  proistekne  iz  tog  verovanja.  Prvi  deo,  uticaj,  je  najlakše  postići  jer  to  činimo bez obzira na to da li se trudimo ili ne. Ali, pitanje je: Hoće li naš uticaj biti produktivan,  pozitivan i odgovoran ili negativan, neproduktivan i neodgovoran?  Vaša  navika  da  popušite  paklicu  cigareta  dnevno  ne  znači  da  će  i  vaše  dete  pušiti.  Međutim,  vaše  akcije  će  definitivno  uticati  na  ponašanje  vašeg  deteta  i  sigurno  će  uticati  na  njegovo zdravlje. Ukoliko vikende provodite u aktivnostima na otvorenom prostoru i u prirodi  umesto što sedite pred televizorom, šanse da vaše dete postane vezano za fotelju kada odraste  zaista su male. Nije da su nepostojeće, ali jesu male. Ukoliko vodite računa o sebi, vaša deca će  verovatno dobro voditi računa o sebi samima.  Ukoliko komentarišete ljude iz vašeg okruženja s ponižavanjem samo zbog njihove rase,  religije, pola, fizičkih ili mentalnih sposobnosti, učite vašu  decu netoleranciji, netrpeljivosti i  mržnji.  Ako  rečima  i  delima  pokazujete  toleranciju,  prihvatanje  i  ljubaznost,  vaša  deca  će  i  sama tome težiti.  Ukoliko  vaša  deca  vide  da  se  držite  vrednosti  u  koje  zaista  verujete  i  govorite  protiv  nepravde,  vrlo  je  verovatno  da  ćete  lekcije  preneti  na  svakodnevna  iskustva,  pre  nego  u  slučaju da im kažete da nikada ne smeju da slažu ili da ih naterate da nešto „podele“ sa svojom  sestrom uz pretnju „u suprotnom...“.  Baš  one  reči  koje  svakodnevno  upotrebljavamo  utiču  na  to  kako  se  ophodimo  prema  našoj deci. „Užasne dvojke“ će to verovatno i postati; „sjajne dvojke“ imaju priliku da postanu  nešto drugo. Naše reči takođe imaju uticaj na to kako deca sagledavaju sebe same. „Ti si loš  dečak“ stvara potpuno drugačiju sliku od one „Možeš da središ nered koji si napravio, znam da  možeš.“  Stvaranje tople i brižne sredine našoj deci ne daje nam garanciju da će i oni sami postati  topli  i  brižni  ljudi.  Međutim,  u  takvom  okruženju  je  ta  mogućnost  daleko  veća.  Odrastanje  u  neprijateljskom, hladnom i kaznenom okruženju neće eliminisati mogućnost da dete postane  brižna i topla osoba. Ali opet, takvo okruženje će značajno umanjiti šanse da se to i dogodi.  Mi  utičemo,  ali  i  na  nas  utiču  ljudi  iz  okruženja  i  to  sve  vreme.  Na  primer;  držim  predavanje, a kompletna publika ustane i ode. Oni bi svakako uticali na moje ponašanje. Ali,  ipak treba imati u vidu da oni ne bi mogli da ga kontrolišu. Mogla bih da nastavim da govorim 

14 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

pred  praznom  prostorijom,  ukoliko  bi  to  bio  moj  izbor.  Mogla  bih  da  odlučim  da  isto  predavanje  održim  narednog  dana,  verovatno  izazivajući  još  jedan  masovni  egzodus,  ili  bih  mogla  da  se  pozabavim  svojim  predavanjem  i  otkrijem  način kako  da  ga  poboljšam.  Takođe  bih  mogla  da  od  svega  dignem  ruke  i  odbijem  da  više  ikada  održim  predavanje  pred  tako  nezahvalnim  ljudima.  A  sa  druge  strane  bih  mogla  da  prihvatim  usmeravanje  od  nekog  iskusnijeg na tom polju i pitam za savet i pomoć.  Bez obzira na to kakav je uticaj drugih, uvek postoji mogućnost izbora za onog na koga  se  utiče.  Kontrola  ima  cilj  da  eliminiše  tu  mogućnost  izbora.  Na  vas  će  uticati,  ali  neće  vas  kontrolisati  informacije  iz  ove  knjige.  Šta  ćete  uraditi  sa  tim  informacijama  je  stvar  vašeg  izbora. Kada bismo samo deci dali mogućnost tog izbora.  Ljubav je sposobnost i spremnost da dopustite onima do kojih vam je stalo da budu ono  šta sami za sebe izaberu, bez nastojanja da vas zadovolje. 

Vejn Dajer 

1.7.  Osposobljavanje  Od male varnice može buknuti moćan plamen. 

Dante 

Moć  je  kao  sveća  sa  ogromnim  plamenom.  Kao  roditelji,  naš  plamen  može  da  osvetli  život  svakog  deteta  sa  kojim  stupimo  u  kontakt,  a  da  pri  tom  sam  ne  oslabi.  Lepota  u  osposobljavanju drugog ljudskog bića leži u tome da mi sami nikada ne izgubimo našu moć na  tom putu. Zapravo, samo ćemo imati snažniju svetlost koja će nam omogućiti da vidimo bolje.  A  pod  stare  dane,  kada  naš  plamen  počne  da  podrhtava,  što  će  se  i  desiti,  imaćemo  svetlost  naredne generacije da nas vodi. (Nadajmo se da će svetleti jasnije od našeg, s obzirom na to da  smo je njima prepustili.)  Osposobljavanje naše dece na prvom mestu znači pružanje sigurne i bezbedne sredine  za odrastanje, pružanje bezuslovne ljubavi, nežan dodir, nežnost kao i brigu za njihovo fizičko,  emotivno i duhovno dobro. U takvom okruženju deca mogu da biraju, donose odluke i greše,  prepoznaju da postoje određene dužnosti i da se aktivno uključe u porodicu kao ravnopravni  članovi. Uključujući ih u kritička razmišljanja i pokazujući im kako da prihvate odgovornost za  svoja dostignuća i pogreške, učimo ih da uvek budu svesni posledica svog delovanja na druge.  Sve  ovo  ih  priprema  da  postanu  odgovorne,  snalažljive  i  saosećajne  individue  spremne  na  prilagođavanje; osobe koje znaju da delaju u svom najboljem interesu, bore se za sebe i teže  vlastitim pravima dok u isto vreme poštuju prava i legitimne potrebe drugih.  Za mene život nije kratka sveća. Na neki način predstavlja raskošnu baklju koju sam na  trenutak držao i želim da učinim da gori što je jasnije moguće pre nego što je predam  budućim generacijama. 

Džordž Bernard Šo 

Veoma je teško, ako ne i nemoguće, da osposobimo našu decu ukoliko u nama gori mali  plamen, ukoliko on uopšte i gori. Ako imamo nameru da našoj deci prenesemo poruku da su  vredni toga, prvo moramo da verujemo da smo mi sami toga vredni. Na skorašnjem putovanju  avionom  stjuardesa  je  davala  uputstva  pre  leta,  dodajući  malo  sopstvene  domišljatosti  uobičajenoj objavi: „Za one koji putuju sa bebama i malom decom, uzmite u obzir činjenicu da  su  vaše  potrebe  za  kiseonikom  na  prvom  mestu  pre  nego  što  pomognete  nekome  kome  je  potrebna  vaša  pomoć.  Ključno  je  da  stavite  masku  na  svoje  lice  pre  nego  što  priteknete  u  pomoć nekome kome je potrebna vaša pomoć. NEĆETE BITI OD POMOĆI NIKOME DRUGOM 

15 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

AKO  VI  SAMI  NE  DIŠETE.“  Putnici  su  joj  se  nasmejali,  ali  je  poruka  odličan  podsetnik  da,  ukoliko  ne  vodimo  računa  o  sebi  samima,  nećemo  biti  u  stanju  da  bilo  kome  drugom  ponudimo bilo šta. To što ćemo sebi obezbediti sigurno i bezbrižno okruženje s puno ljubavi i  to što ćemo sebi pružiti priliku da rastemo i učimo, pružiće nam energiju koja nam je potrebna  da osposobimo našu decu.  Stvaramo krug nade.  Prenosimo plamen s jednih na druge.  Ako se moja sveća ugasi, tvoja će je upaliti.  Zajedno možemo da stvorimo jasniju svetlost...  A svaka sveća obećava nešto samo svoje:  Tama nije poslednja. 

16 

Dejvid Mekoli, American Friends Service Committee 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

II – TRI VRSTE PORODICA  Porodice su mini‐kulture koje imaju zajednički jezik, stavove i ponašanje. Sve ovo se  iskazuje kroz svaku generaciju i prenosi dalje. 

Kerolin Foster, M.A., „Vežbanka porodičnih šablona“ 

Ko je od nas dovoljno zreo za potomstvo pre nego što ono stigne? Vrednost braka nije u  tome da odrasli stvaraju decu, već da deca stvaraju odrasle. 

Piter De Vri 

Deca  su  deca,  jednostavno  zbog  vrlina  koje  nose  njihove  godine  i  zbog  njihovog  nivoa  ljudskog  razvoja.  Međutim,  roditelji  su  roditelji  samo  u  odnosu  prema  svojoj  deci.  Ukoliko  nemate decu, niste roditelj. Ako imate decu, imate porodicu. A ako ste živi, mrdate i čitate ovu  knjigu, imate ili ste imali nekakvu vrstu porodice, jer ste bili rođeni u jednoj, čak iako je nikada  niste poznavali.  Svi  smo  mi  donekle  samoljubivi  i  razmišljamo  o  odnosima  kroz  prizmu  onoga  kako  se  neko ophodi prema nama. Kada razmišljamo o porodicama, prirodno je da prvo pomislimo na  pojedince koji su na neki način lično sa nama u srodstvu, ili pak nisu, kao što može da bude  slučaj,  jer  je  to  način na  koji  doživljavamo  porodicu  –  moj  otac,  moja  sestra, moja  deca,  moj  muž, njegova majka, njegov brat, možda njegova deca iz prethodnog braka. Ali, mnogo toga o  roditeljstvu možemo da naučimo posmatrajući porodicu kao celinu, kao srž. Baš kao što svaki  pojedinac  ima  sopstvenu  prirodu,  istoriju  i  ličnu  strukturu,  isti  je  slučaj  i  sa  porodicama.  Mi  smo deca ili roditelji u kontekstu porodice, a od toga kakva je porodica znači i to kakvi ćemo  mi biti u ulozi roditelja i kako će naša deca odrastati.  Postoje  tri  osnovna  tipa  porodice:  porodice  sa  krutom  strukturom,  porodice  sa  strukturom  meduze  i  porodice  s  osloncem.  Ono  što  ih  razlikuje  jeste  vrsta  strukture  koja  ih  drži na okupu. Ta struktura utiče na odnose u porodici: odnos deteta prema roditelju, roditelja  prema  detetu,  roditelja  prema  roditelju,  deteta  prema  detetu,  pa  čak  i  način  na  koji  se  porodica  kao  celina  odnosi  prema  spoljašnjem  svetu.  Porodica  s  krutom  strukturom  je  beživotna, koncipirana tako da ograničava, da sve zadržava za sebe i nikoga ne pušta unutra. U  ovakvim porodicama struktura je kruta i koristi se za kontrolu i moć koje se nalaze u rukama  roditelja. U porodicama sa strukturom meduza ili slabića ne postoje čvrsti delovi i one reaguju  na svaki kovitlac ili struju koja naiđe. U ovakvim porodicama struktura je gotovo nepostojeća,  njena  potreba  se  možda  čak  i  ne  priznaje  ili  ne  razume.  Porodica  kao  oslonac  je  živa,  gipka  kičma  koja  daje  oblik  i  omogućava  pokret  celom  telu.  U  ovakvim  porodicama  struktura  je  prisutna i čvrsta, fleksibilna i funkcionalna.  Porodice sa osloncem obezbeđuju podršku i strukturu neophodnu da deca u potpunosti  shvate svoju posebnost i da uspeju da spoznaju istinskog sebe, što se potiskuje u porodicama  prva dva tipa. Oni se osposobljavaju za život verom u sebe, u druge i u budućnost. To što su  sigurni u svoje sopstveno ja daje im sposobnost da vole i razumeju sebe i druge. Porodice sa  osloncem pomažu deci da razviju samodisciplinu, pa čak i u trenucima nedaća i pritisaka oni  zadržavaju veru u sebe i u sopstveni potencijal.  Porodice  sa  krutom  strukturom  i  sa  strukturom  meduze,  iako  dva  suprotstavljena  ekstrema, imaju običaj da odgajaju decu koja znaju šta da misle, ali ne znaju kako da misle ili  osećaju  samostalno,  a  i  nedostaje  im  osećaj  za  svoje  ja.  Niti  imaju  veru  u  sebe  niti  nadu  u  budućnost,  te  su  stoga  u  opasnosti  od  štete  i  razaranja  koje  sa  sobom  donose  tri  konjanika  adolescentske apokalipse: promiskuitet, zloupotreba droga i samoubistva. Nijedna od ove dve  porodice  ne  pruža  detetu  strukturu  koju  ono  može  da  upotrebi  kao  oslonac  za  razvoj,  kako 

17 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

mentalni  tako  i  fizički,  seksualni,  emocionalni  i  moralni.  Obe  porodice  stvaraju  decu  koja  će  kao odrasli sebe smatrati nemoćnim i nesposobnim da žive istinski ispunjenim životima.  Glorija Štajnem, pišući o istinskom, pravom „ja“ u Revoluciji iznutra, kaže:  Znamo da su odrasli, kojima su kao deci bila ignorisana najdublja osećanja i prioriteti, koji  su ismevani, kažnjavani ili potiskivani, počeli da veruju da postoji nešto što istinski ili  urođeno nije u redu sa njima. I obratno, oni koji su u stanju da cene te unutrašnje sugestije  znaju kako je biti svoj na svome sa samim sobom... Jedno je jasno: ljudski um može da  zamisli i jedno i drugo: kako da razbije samopoštovanje i kako da ga neguje. A zamišljanje  bilo čega je samo prvi korak u stvaranju svega. Verovanje u svoje ja jeste upravo ono što  dozvoljava da se to pravo ja i stvori. 

Dok  posmatramo  ova  tri  tipa  porodice,  verovatno  ćete  u  svakoj  pronaći  pomalo  svog  doma. Neki opis će vas naterati da se zgrčite kad u njemu prepoznate scenu iz vašeg doma sa  sinoćne  večere.  Neke  druge  će  još  jednom  potvrditi  da,  iako  je  bilo  teško  pregurati  prošlonedeljni konflikt sa vašim tinejdžerom, ipak se na kraju isplatilo to što ste istrajali. Vaše  preispitivanje  ova  tri  tipa  porodice  će  pospešiti  vaš  razvoj  kao  roditelja.  Ključ  ovog  procesa  leži u prepoznavanju poruka i alatki koje ste nasledili od vaših roditelja i koje još uvek nosite  sa  sobom;  postajete  svesni  poruka  koje  prenosite  vašoj  deci,  bilo  direktno  ili  indirektno  i  postajete svesni emotivnog i fizičkog okruženja koje stvarate za sebe i svoju decu.  U  svojoj  knjizi  Za  vaše  dobro,  psihijatar  Elis  Miler  je  sumirala  razloge  koji  su  nam  potrebni  da  spoznamo  i  istražimo  sopstvenu  prošlost:  „Otkrila  sam  da  smo  manji  plen...  za  prinude  koje  se  ponavljaju  ukoliko  smo  spremni  da  priznamo  šta  nam  se  dogodilo,  ako  ne  tvrdimo da su se loše odnosili prema nama „za naše dobro“ i ukoliko ne moramo u potpunosti  da  se  branimo  od  naših  bolnih  reakcija  vezanih  za  prošlost.  Što  više  idealizujemo  prošlost  i  odbijamo  da  priznamo  patnje  iz  detinjstva,  to  ih  sve  više  nesvesno  prenosimo  na  sledeću  generaciju.“  Postoje  li  promene  koje  želite  u  svom  životu  i  koje  je  potrebno  napraviti?  Da  li  vas  je  urlanje na vašu decu izmorilo i uplašilo? Ima li nečega što ne možete da promenite? Tri bebe u  rasponu od tri i po godine ne znači brigu za tri mala deteta u isto vreme već znači i imati posla  sa tri tinejdžera u isto vreme.  Postoje li stvari koje činite i zbog kojih se osećate dobro? Odvojili ste vreme za odlazak u  park  iako  ste  znali  da  će  posuđe,  veš  i  razbacane  igračke  i  dalje  biti  tamo  kada  se  budete  vratili. I bile su, ali ste se vi i vaša deca sada osvežili, obnovili snagu i opustili. 

1.  PORODICE SA KRUTOM STRUKTUROM  Deci su potrebni roditelji koji na svom primeru pokazuju samodisciplinu pre nego je  propovedaju. Oni uče na osnovu onoga što čine njihovi roditelji; a ne iz onoga što kažu da  rade... Kada roditelji sprovode strogu disciplinu (ali se ne ponašaju u skladu s tim), dete  postaje previše disciplinovano... A takvo dete je kruto, opsesivno, poslušno i previše se  kontroliše, udovoljava drugima i obuzeto je sramotom i krivicom. 

Džon Bredšo, „Povratak kući“ 

U  porodicama  koje  podsećaju  na  zid,  izgrađene  blokove  –  cigle  su  spojene  redom,  kontrolom,  poslušnošću,  strogom  privrženošću  pravilima,  kao  i  strogom  hijerarhijom  moći  kao malterom. Deca se kontrolišu, manipuliše se njima i čini se sve da budu manji od makovog  zrna.  Njihova  osećanja  se  ignorišu,  podsmeva  im  se  ili  se  poriču.  Roditelji  rukovode  njima,  nadgledaju,  popuju,  naređuju,  prete,  podsećaju  i  kinje.  Ovakve  porodice  su  u  svojoj  osnovi 

18 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

diktatorske, možda je u pitanju i dobronamerna diktatura, ali je svakako prisutna. U ovakvim  porodicama izjednačeni su moć i kontrola, a sve to dolazi s vrha. 

1.1.  Osnovne karakteristike porodica sa krutom strukturom  1.  Hijerarhija  kontrole.  Roditelj  ima  apsolutnu  kontrolu,  nameće  red  i  uvek  je  u  pravu.  Ponekad  su  tehnike  očigledne,  tupe  alatke  za  kontrolu.  („Ja  sam  ovde  glavna,  a  ti  ćeš  me  slušati,  jer  u  suprotnom...“  „Ne  tiče  me  se  šta  kaže  nastavnik  ili  bilo  ko  drugi,  ti  ćeš  uraditi  onako  kako  ja  kažem.“)  Često  su  tehnike  suptilnije,  mada  šteta  koju  uzrokuju  nije  manja.  („Molim te uradi onako kako sam ti rekao.“ „Ovako je ispravno.“)  2. Litanija strogih pravila. „Ne bi smeo“ i „Da se nisi usudila“ se najčešće koriste da bi se  nametnulo  željeno  ponašanje.  („Namestićeš  krevet  ovako,  zato  što  sam  ti  ja  to  rekla.“  „Presedećeš  ovde  celo  veče  ukoliko  ti  je  toliko  potrebno  da  pojedeš  spanać.“  „Sve  dok  si  u  mojoj  kući,  nećeš  se  šišati  tako.“  „Molim  te  nemoj  da  se  šišaš,  uznemirim  se  na  samu  pomisao.“)  3.  Tačnost,  čistoća  i  red.  Roditelji  nameću  beskompromisna  vremenska  ograničenja,  bespotrebna  higijenska  i  druga  nepopustljiva  ograničenja.  („Da  si  se  nacrtala  kod  kuće  u  ponoć, ni minut kasnije.“ „Ne diraj ništa po radnji. Na rukama će ti se nagomilati razne klice.“  „Sve igračke vrati tačno tamo gde si ih našao. Trebalo mi je dva sata da ih vratim na mesto.“)  4.  Strogo  primenjivanje  pravila  stvarnim  pretećim  ili  imaginarnim  nasiljem.  Često  se  koristi  brutalna  sila,  a  ukoliko  se  ne  odgovori  očekivanim  standardom,  sve  se  „ispravi“  ozbiljnom kaznom. („Polomiću ti ruku ako te još jednom budem video da to radiš.“ „Ne zanima  me ako imaš šesnaest godina, nisi dovoljno velika da veslaš.“ „Otvori usta – rekla sam ti da ću  ti usta isprati sapunom ako tu reč izgovoriš još jednom.“)  5. Pokušaj da se strahom i kaznom slomi detetova volja i duh. („Nemoj da mi se pravdaš.  Samo mi daj ključeve od kola – kažnjen si.“ „Prestani da plačeš, ili ću ti ja dati pravi razlog za  plakanje.“, „Ako misliš da se ponašaš kao devojčica, onda ćeš se i obući kao jedna.“)  6.  Strogi  rituali  i  učenje  napamet.  Roditelji  nameću  stroge  procedure  za  spavanje,  jelo,  oblačenje, igranje i verske obrede. („Ne interesuje me što se film nije završio, sada je vreme za  krevet.“,  „Jedi  taj  grašak  viljuškom.“,  „Ne  možeš  tu  košulju  da  nosiš  sa  tim  pantalonama.“,  „Izađi na teren i učini sve što je potrebno da pobediš.“ „Sve dok si u ovoj kući, prisustvovaćeš  svim verskim službama zajedno sa nama.“, „Mi to tako ne radimo.“)  7.  Vređanje.  Roditelji  se  služe  sarkazmom,  podsmevanjem  i  poniženjima  kako  bi  manipulisali  i  kontrolisali  ponašanje  deteta.  („Kako  možeš  da  budeš  tako  glup?“,  „Takav  si  plačljivko.  Nije  ni  čudo  što  niko  neće  da  se  igra  s  tobom.“,  „Kornjača  može  da  trči  brže  od  tebe.“)  8. Prekomerna upotreba pretnji i podmićivanja. Roditelji smenjuju nagradu i kaznu. Deca  nikada  ne  znaju  šta  da  očekuju.  („Pipni taj  muzički  stub  i  ostatak  dana  ćeš  provesti  u  sobi.“,  „Ako prestaneš da plačeš, daću ti slatkiš. U suprotnom, daću ti nešto zbog čega ćeš zaista moći  da plačeš.“)  9.  Veliko  oslanjanje  na  konkurenciju.  Roditelji  ohrabruju  ili  teraju  decu  da  se  takmiče  kako bi ih naterali da se istaknu. („Hajde da vidimo ko može da napravi najbolje kolače.“, „Ti si  moj omiljeni sin, tebe volim najviše.“, „Ona je pametnija od tebe.“, „Ako se malo više potrudiš,  možeš da ga pretekneš u trci za ulogu.“)  10.  Učenje  se  odvija  u  atmosferi  punoj  straha.  Greške  su  loše  i  za  grešku  ne  postoji  granica. Cilj je postići savršenstvo. („Samo ogrebi auto i više ga nikada nećeš voziti.“, „Ako se  upiškiš  u  pantalone,  ponovo  ćeš  nositi  pelene,  baš  kao  beba.“  „Tvoja  sestra  ima  sve  petice.  Nema  opravdanja  za  ovu  četvorku.“,  „Razočaraćeš  nas  ako  ti  ocene  nisu  dovoljno  dobre  da  upišeš neku visokoškolsku ustanovu.“) 

19 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

11.  Ljubav  je  visoko  uslovljena.  Da  bi  stekla  naklonost  ili  odobravanje,  deca  moraju  da  rade onako kako im je rečeno, a ne onako kako bi oni želeli. („Ako budeš dobar, voleću te. Ako  ne budeš, neću.“, „Pogledaj šta si uradila s porodičnim imenom. Stidim se što si mi dete.“, „Ako  se ikada nađeš u takvoj nevolji, ni ne pokušavaj da se javiš kući.“, „Mamin mali dečak to nikada  ne bi uradio.“)  12.  Odvojene,  strogo  nametnute  uloge.  Dečaci  se  uče  kako  da  potiskuju  bilo  kakva  osećanja, slabosti ili strah, da ne bi delovali ranjivo. Devojčice se uče da strahuju od osećanja  besa i kako da ispolje naučenu bespomoćnost. („Dečaci ne plaču.“, „Ne budi takav mlakonja.“,  „Dobre  devojčice  to  ne  rade.“,  „Brat  će  ti  promeniti  gumu.  Ne  želim  da  isprljaš  ruke.“,  „Ti  si  tatina devojčica.“)  13. Uče se šta da misle, a ne kako da misle. Ako se deca uče šta da misle, njima je mnogo  lakše manipulisati. Počinju da veruju da moraju da razmišljaju o tome šta je dobro za druge,  često  na  uštrb  onoga  što  je  dobro  za  njih  same.  („Obuci  kaput.  Napolju  je  hladno.“,  „Zar  ne  misliš  da  bi  trebalo  da  se  presvučeš?  Bolje  ti  stoji  ono  crveno.“,  „Nemoj  da  teraš  majku  da  plače.“, „Učini da tata bude ponosan na tebe.“)  14.  Rizik  od  seksualnog  promiskuiteta,  upotrebe  droge  i  samoubistva.  Usled  nedostatka  snažnog  samopoštovanja,  deca  traže  ljubav  i  odobravanje  kroz  zavođenje  i  javnu  seksualnu  aktivnost.  Imaju  razvijen  snažan  osećaj  samomržnje,  potisnutog  besa  i  gneva.  („Ništa  ne  valjam.“, „Ništa ne mogu da uradim kako treba.“, „Da znate pravog mene, nikada vam se ne bi  dopadao.“, „Šta bi bilo ko mogao da vidi u meni?“, „Sa mnom je lako. Voli me i uradiću sve što  želiš.“, „Samo želim da ovaj bol prođe.“, „Bolje bi bilo da me nema.“)  15.  Odbijanje  da  se  prihvati  da  je  potrebno  potražiti  pomoć.  Lični  problemi  se  opovrgavaju i kriju se od ostalih članova porodice. Porodični problemi se kriju ili čuvaju kao  „porodična tajna“, a prikazuje se kao da je „sve u redu“. Traženje pomoći se, bilo da se radi o  pojedincu  ili  porodici,  smatra  slabošću.  („Tata  nije  pijanica,  samo  mu  je  potrebno  više  sna.  Radi  tako  naporno.“,  „Nemoj  nikome  da  kažeš  o  onome  što  se  desilo  sinoć.“,  „Tvoja  sestra  samo ide u posetu tetki i teči na nekoliko meseci. Niko ne mora da zna kuda je otišla.“, „Baka  ne mora da zna ništa o ovome, od toga može da joj bude loše.“, „Nije nam potrebna bilo kakva  pomoć, možemo sami da se izborimo sa ovim. Stručna pomoć je i onako samo za ludake.“)  Porodice  sa  krutom  strukturom  deci  ostavljaju  malo  mogućnosti  da  otkriju  ko  su  oni  zapravo,  šta  mogu  da  urade  i  šta  mogu  da  postanu.  Deci  nije  dozvoljeno  da  izražavaju  svoja  mišljenja i osećanja. Prestrašeni, prinuđeni na određene stvari, zaplašeni fizičkim nasiljem ili  zaista zlostavljani, često postaju pokorni i apatični, te njima lako manipuliše bilo koja osoba s  autoritetom.  Kao  odrasli,  neki  traže  partnere  koji  će  ih  kontrolisati  i  loše  se  ophoditi  prema  njima. Možda će čak i sami zlostavljati svoju decu, nastavljajući krug nasilja. Drugi će se zakleti  da  nikada  neće  odgajati  svoju  decu  onako  kako  su  oni  sami  bili  odgajani  i  umesto  toga  će  obrazovati  porodicu  sa  srukturom  meduze.  Neki  drugi,  koji  se  ponašaju  pasivno,  skladište  gnev  i  ozlojeđenost  sve  dok  ne  odrastu,  a  onda  sve  to  ispoljavaju  kroz  nasilje  protiv  sebe  samih ili drugih.  Spolja posmatrano, porodice sa krutom strukturom deluju kao tesno vezana zajednica.  Ali, to je samo fasada. Ispod površine kriju se izmešani bes, gnev, degradacija i frustracija, a  sve  to  na  jednom  mestu  drži  neverovatna  sila,  nasilje  ili  zastrašivanje  i  samo  se  čeka  da  eksplodira. 

20 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

2.  PORODICE SA STRUKTUROM MEDUZE  Deca koja odrastaju u atmosferi u kojoj nedostaju ljubav i nega ili im se to pruža sa  ogromnom nedoslednošću, stupaju u svet odraslih bez... osećaja unutrašnje sigurnosti.  Umesto toga, imaju osećaj da „nemaju dovoljno“ i da je svet nepredvidljiv i ne pruža  dovoljno, kao i osećaj da su sami nedovoljno voljeni i ranjivi. 

M. Skot Pek, „Put kojim se ređe ide“ 

Suprotna  krajnost  u  odnosu  na  porodice  sa  krutom  strukturom  su  porodice  sa  strukturom meduze. Njima nedostaje ona čvrsta struktura koju ima porodica ciglenog zida, ali  se kao i kod nje zataškava zdravo iskazivanje osećanja i emocija, premda na sasvim različiti  način.  Porodice  sa  strukturom  meduze  mogu  da  se  podele  na  dve  grupe,  iako  je  efekat  koji  ostavljaju na decu potpuno isti. Prvu grupu formira roditelj koji je sam izašao iz porodice sa  krutom  strukturom  i  obećao  da  nikada  neće  odgajati  decu  onako  kako  je  sam  bio  odgajan.  Problem je u tome što taj roditelj nikada nije dozvolio da se razvije njegov vlastiti oslonac, a  kao rezultat toga on ne zna kako da oformi strukturu, postojanost i sigurne granice u svojoj  porodici.  Drugu  grupu  porodica  sa  strukturom  meduze  formira  roditelj  koji  fizički  i  psihički  napušta  svoju  decu,  primoravajući  ih  da  se  bore  sami  za  sebe.  Zbog  svojih  sopstvenih  problema – koji takođe možda potiču zbog odrastanja u porodici sa krutom strukturom ili su  rezultat  odrastanja  u  porodici  sa  strukturom  meduze  –  roditelj  s  teškoćom  brine  o  sebi,  a  kamoli o svojoj deci. 

2.1.  Meduza tipa A  Roditelj  iz  prve  grupe  porodica  sa  strukturom  meduze  naučen  je  šta,  kada  i  kako  da  govori, ponaša se i reaguje. Nije naučen kako da misli. Te stoga, kada dođe vreme da razvije  strukturu s osloncem u svom domu, on ne zna kako to da učini. A i kako će da zna? Nikada nije  naučio  da  razmišlja  ili  da  se  ponaša  prema  svojoj  intuiciji.  Zna  da  se  ponaša  samo  prema  pravilima  kojima  su  ga  bombardovali  i  da  reaguje  iz  straha.  U  strahu  je  da  ne  ponovi  zlostavljanje  koje  mu  je  poznato,  ali  ne  zna  čime  bi  ga  zamenio.  Stoga  postaje  neverovatno  blag u disciplini, postavlja nekoliko ograničenja ili ih ne postavlja uopšte i ima običaj da guši  svoju  decu.  Sve  što  njegovo  dete  poželi,  to  i  dobije,  čak  iako  ono  što  želi  prevazilazi  mogućnosti  samog  roditelja.  Pošto  roditelj  sam  po  sebi  ne  prepoznaje  svoje  potrebe,  on  ne  može  da  razlikuje  šta  je  ono  što  njegovo  dete  jednostavno  želi  i  koje  su  njegove  stvarne  potrebe. Ne postoji struktura u kritičnim trenucima svakodnevnog porodičnog života. Umesto  toga je prisutan haos prilikom odlaska u krevet, u vreme obroka, određivanja dužnosti, visine  džeparca, gledanja televizije, svađanja i rešavanja problema.  Neke tipične opaske roditelja iz porodice sa strukturom meduze tipa A su sledeće:  „Odlazi u krevet kada je umorna. Meni nema veze gde spava, ni to da li je obukla pidžamu ili ne. Ja  sam uvek imala tačno određeno vreme za odlazak u krevet i to se nije menjalo ni kada su prijatelji  spavali kod mene. Morala sam da se nađem u krevetu do osam, ili u suprotnom...“  „Spremimo joj šta god želi da jede. Nema ništa loše u tome da jede čokoladne krofne i za doručak i  ručak. Ja sam uvek morao da jedem šta god bi stavili pred mene.“  „Samo je jednom dete. Zašto bi morao da provodi detinjstvo radeći kućne poslove? Ja sam morao da  ih obavljam već od svoje šeste godine.“  „Ako  joj  je  potreban  novac,  želim  da  ga  i  ima.  Ne  želim  da  ikada  brine  onako  kako  sam  ja  brinula  kada je novac bio u pitanju.“ 

21 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

„Dovoljno  je  pametan  da  može  sam  da  odluči  šta  će  da  gleda  na  televiziji.  Moji  roditelji  su  mi  dozvoljavali da gledam samo ono što su oni želeli.“  „Pusti ih da se izudaraju, neće se povrediti. Nama nikada nije bilo dozvoljeno da se potučemo. Ako  bismo se potukli, dobili bismo batine. Ukoliko se nismo slagali sa svojim roditeljima, to smo smeli  da izrazimo samo tako da nas ne čuju. Želim da bude u mogućnosti da mi kaže sve što želi.“  „Moram  da  odem  do  prodavnice  da  kupim  novi  štap  za  kriket  za  našeg  komšiju.  Moja  ćerka  ga  je  negde zaturila, a dečaku je potreban za današnju utakmicu. Moji roditelji mi nikada nisu pomagali  kada  sam  imao  problem.  Izvikali  bi  se  na  mene  i  naterali  me  da  pešačim  dvadeset  kilometara  do  prodavnice.“ 

Kada  nedostatak  strukture  rezultira  apsolutnim  haosom,  razvijaju  se  neki  veliki  problemi.  A  onda  roditelji,  frustrirani  i  u  panici,  imaju  običaj  da  se  vrate  jedinim  tehnikama  roditeljstva koje su im poznate: čvrst bedem pretnji, podmićivanja i kazni.  „Odlazi odmah pravo u krevet. Dosadilo mi je da ostaješ budan ovako kasno. Ako ne zaspiš za deset  minuta, sutra ćeš biti u krevetu u šest sati.“  „Ješćeš šta god da ti baka posluži. Ne želim da misli kako sam odgajila razmaženo derište. Ako sve  pojedeš, kupiću ti sladoled na putu kući.“  „Tvoja soba je prava katastrofa. Ako je ne pospremiš do podneva, ući ću unutra i očistiti je onako  kako je moj otac to činio.“  „Pogledaj  koliko  si  novca  proćerdao.  Isti  si  kao  tvoja  majka,  misliš  da  raste  na  drvetu.  Hoćeš  da  trošiš novac, idi pa ga sam zaradi. I ja sam tako morao.“  „Isključi taj televizor. Uključen je već šest sati. Za tebe nema televizije ceo naredni mesec.“  „Dosta mi je vaše tuče. Prekinite oboje, ili ću vam dati razlog da plačete.“  „Pobrinuo sam se za mnoge tvoje probleme. Vreme je da počneš sam da se brineš o njima. Odšetaj  dvadeset kilometara do grada da kupiš sve za školu. Ja ti to neću završiti.“ 

Dok se roditelji kolebaju između jedne i druge strukture, deca postaju dezorijentisana i  zbunjena zbog čega lako gube osećaj za ono što jesu. Često traže utehu, podršku i priznanje od  bilo kog odraslog koji je spreman da im pruži nekakvu vrstu sigurnosti, postojanosti i čvrstine.  Kao i njihovi parnjaci iz porodica sa krutom strukturom, mada iz potpuno suprotnih razloga,  često ih privlače kultovi ili bande. Dete roditelja iz porodica sa krutom strukturom od roditelja  traži  toplinu  i  sigurnost  kao  i  osećaj  pripadnosti,  dok  se  dete  iz  porodice  sa  strukturom  meduze nada da će pronaći neku doslednost i postojanost. 

2.2.  Meduza tipa B  Druga grupa roditelja iz porodica sa strukturom meduze poseduje lične probleme koji ih  drže fokusirane na same sebe. Takvi roditelji možda nisu u stanju da vode brigu o svojoj deci,  najčešće  zbog  nedostatka  sopstvenog  samopoštovanja  ili  zbog  droge,  alkohola,  seksualnih  navika ili mentalnog poremećaja. Ili su možda samo preokupirani time da svoj život dovedu u  red  i  nemaju  vremena  da  se  brinu  za  dobrobit  svoje  dece.  Pravi  primer  je  roditelj  koji  je  postao zavistan od poseta grupama za lečenje zavisnosti, prisustvuje sastancima dan i noć, ne  mareći da li je njegovoj deci potreban roditelj. Umesto toga, ili kao dodatak tome, ovakav vid  sebičluka  proizilazi  iz  pokušaja  da  se  razreše  njihovi  lični  psihološki  problemi,  jer  su  takvi  roditelji možda jednostavno radoholičari ili destruktivno sebični, i po cenu dobrobiti za svoju  decu oni jure za svojim sopstvenim društvenim i profesionalnim ciljevima. Možda jednostavno 

22 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

ne  žele  da se  brinu  za  svoju  decu.  Neke  osnovne  opaske  roditelja iz  porodice sa  strukturom  meduze tipa B mogu biti:  „Moram da idem na sve te sastanke, da ne bih ponovo počeo da pijem. Ako se uposlim, neću morati  da razmišljam o onome za čim žudim.“  „Ali u četvrtak je veče kada gledam bejzbol utakmicu. Potreban mi je odmor. Ne mogu da odem u  školu na individualni razgovor zbog te utakmice. Ako postoji neki problem u školi, tvoj nastavnik će  me upoznati s njim.“  „Žao mi je što sam propustila školsku predstavu, fudbalsku utakmicu i zubara, ali je stigla nagrada  za koju je mama tako dugo i naporno radila. Jednoga dana ćete znati da cenite sve što sam za vas  uradila.“ 

Ili, na kraju krajeva, dete sa ključem oko vrata, ode po mlađu sestru u obdanište preko  puta,  otvori  ulazna  vrata  i  naiđe  na  poruku;  „Sami  spremite  večeru.  Dolazim  kući  u  ponoć.  I  pobrinite se da odradite kućne poslove.“  U drugoj grupi porodica sa strukturom meduze ne postoji niko ko bi obezbedio brižno  okruženje  s  podrškom  za  decu.  Zbog  toga  deca  počinju  da  veruju  da,  ako  žele  da  se  bilo  šta  odradi, to moraju da urade sami jer ne mogu ni na koga da računaju. Osećaju se nevoljeno i  napušteno i počinju da gube poverenje i u druge. Iz puke potrebe nauče da lažu i manipulišu  drugima da bi ostvarili neke osnovne stvari. Kao odrasli biće usamljeni i nesposobni da vole.  Nepoštenje i manipulacija će za njih postati način života. 

2.3.  Osnovne karakteristike porodica sa strukturom meduze  1.  Anarhija  i  haos  u  fizičkom  i  emotivnom  okruženju.  („Sačekaj  da  pronađem  olovku  u  ovom  neredu...  Deco,  malo  tiše...  Ništa  ne  čujem  preko  telefona...  Ne  znam  gde  su  ti  cipele...  negde  su  u  ormaru  ispod  gomile  odeće...  Znam  da  kasnim  sa  tim  izveštajem,  ne  mogu  da  se  setim gde sam ga stavila... Mogu li da vam se javim za minut? Vidim da se Džil ponovo igra na  ulici. Jednoga dana će naučiti da treba da ostane u dvorištu. Da li imate ovoliko poteškoća da  sve  odradite  kako  treba?  Možete  li  da  zamislite  koliko  su  komšije  imale  drskosti  da  zamole  Higijenski Savet da me natera da očistim prednji trem i kuhinju. Kunem se, nedostaje mi šest  sati dnevno. Pozovi me kasnije ponovo, razgovarali smo samo sat vremena, moram da idem.“)  2. Bez prepoznatljive strukture, pravila ili vođstva. („Deca jedu kad god im se prohte. Ako  se ugoje, ugojili su se. To nije moja greška.“, „Možeš da nosiš šta god želiš. Ne tiče me se ako se  smrzneš, to je bio tvoj izbor. Možda ćeš kada napuniš šest godina znati da se šorc ne nosi na  snegu.“)  3. Proizvoljne i trenutne kazne i nagrade. („Kada ste se juče svađali, ja sam to ignorisala.  Ali danas, nisam raspoložena za to. Samo pogledaj brata popreko i dobro ću te istući.“, „Ti si  tako slatka devojčica, kupiću ti onu lepu haljinu koju si juče gledala.“)  4. Mini predavanja i osude su sredstva u trgovini. („Da nisi potrošio sav novac na sve te  male  igračke,  sad  bi  imao  dovoljno  za  ovu  veliku.“  „Ti  si  takav  nesposobnjaković.  Sama  ću  postaviti sto.“)  5. Pružanje druge šanse. („Znam da sam ti rekao da ako ogrebeš auto, sam ćeš to i platiti.  Platiću ovoga puta, ali sledećeg puta za to ćeš morati sam da se pobrineš, veruj mi.“)  6.  Pretnje  i  podmićivanja  su  uobičajeni.  („Ako  se  nađeš  na  ulici,  policija  će  te  uhvatiti.“  „Ukoliko masturbiraš, izrašće ti dlake na rukama i onda će svi znati šta radiš.“, „Daću ti kolačić  ako me zagrliš.“, „Ako dobijaš sve petice daću ti pet dolara.“ – Ovo se obično govori deci koja  ne dobijaju više od trojke.) 

23 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

7.  Sve  se  odvija  u  haotičnom  okruženju.  („Ne  mogu  da  ućutkam  svu  ostalu  decu  dok  ti  učiš.  Sta  misliš  da  je  ovo,  biblioteka?“,  „Stavi  malo  graška  u  lonac  i  pusti  ih  da  jedu  kada  ogladne, i onako nikada nemamo vremena da sednemo i jedemo svi zajedno.“, „Moraće sam da  veže svoje cipele. Možda će naučiti ako se spotakne i padne.“)  8.  Emocije  vladaju  ponašanjem  roditelja  i  dece.  („Suviše  sam  nasekirana  i  umorna  da  ustanem  i  spremim  deci  jelo.  Moraće  da  se  još  jednom  pobrinu  za  sebe.“,  „Naljutio  me  je  pa  sam ga udario.“)  9.  Deca  su  naučena  da  je  ljubav  veoma  uslovljena.  Da  bi  dobili  naklonost  ili  odobrenje,  moraju da ugode svojim roditeljima, osećaju obavezu da učine sve kako bi se njihovi roditelji  osećali dobro. Priznanje i ljubav moraju da se zarade. („Budi dobra mamina devojčica.“, „Više  bih  te  volela  kad  bi  se  ošišao.“,  „Tako  si  me  usrećio  što  si  napredovao.  Želim  da  svi  znaju  kakvog pametnog sina imam. To si nasledio od moje porodice.“)  10.  Deca  se  lako  prepuste  vršnjacima  da  ih  vode.  („Ma  hajde,  kod  tebe  nema  nikog  kod  kuće.  Nikada  neće  ni  saznati  da  smo  bili  ovde.“,  „Da  me  voliš,  uradila  bi  to.  Nećeš  ostati  u  drugom  stanju,  veruj  mi.“,  „Izazivam  te  da  vidimo  ko  je  kukavica.“,  „Svi  ostali  su  obrijali  glave.“)  11.  Rizik  od  sekstialnog  promiskuiteta,  upotrebe  droge  i  samoubistva.  Usled  nedostatka  jako  razvijenog  samopoštovanja,  deca  traže  ljubav  i  odobravanje  kroz  seksualne  aktivnosti;  stiču osećaj da pripadaju negde ili da beže od nečega kroz upotrebu droge; a u samoubistvu  vide beg od bola. Pate od samomržnje i potisnutog gneva. („Uradiću šta god želite, samo da me  volite.“,  „Da  me  zaista  poznajete,  ne  biste  me  voleli.“,  „Svi  ostali  se  drogiraju.“,  „Mojim  roditeljima  neće  nedostajati  jedna  flaša  viskija.“,  „Mojim  roditeljima  jednostavno  nije  stalo.“,  „Napijem  se  i  onda  teram  sebe  na  povraćanje.  Mrzim  sebe  kada  to  radim.“,  „Neću  još  dugo  moći da izdržim. Imam osećaj da ću eksplodirati.“, „Pritisak u glavi me ubija.“)  12. Roditelji su nesvesni velikih porodičnih problema i nisu u stanju da prepoznaju potrebu  da se potraži pomoć. Veliki problemi se previde manjim brigama. Često, tek kada neko izvan  porodice primeti ozbiljan problem deca dobiju pomoć koja im je  potrebna. („Ako ne dižemo  veliku frku oko toga, sigurno će problem nestati sam od sebe.“, „Malo je usporena kada hoda i  govori,  ali  sam  sigurna  da  je  sve  u  redu.  A  pored  toga,  nemam  vremena  da  je  vodim  kod  lekara.“,  „Samo  je  bio  pijan.  Moglo  je  da  bude  mnogo  gore,  mogao  je  da  se  drogira.“,  „Nastavnici jednostavno ne razumeju. Napustio sam školu veoma mlad. Neće joj ništa smetati  ako propusti neki čas.“, „Dečaci će uvek biti dečaci.“)  Oba  tipa  porodice  sa  strukturom  meduze  jedva  da  i  poseduju  unutrašnju  i  spoljašnju  strukturu.  Preovladava  popustljiva  laissez­faire  atmosfera.  Decu  ili  guše  ili  napuštaju,  ponižavaju,  sramote  ili  manipulišu  njima.  Postaju  nepodnošljiva  i  razmažena  i/ili  uplašena  i  osvetoljubiva. Pošto ne dobijaju bilo kakve potvrdne životne poruke od svojih roditelja, sebe i  svet oko sebe vide s nedostatkom optimizma. Na kraju završe tako što se plaše da izraze sebe.  Zadržavaju  osećanja  duboko  u  sebi  ili  pak  odlaze  u  drugi  ekstrem  i  postaju  nemarni,  nepromišljeni i bez kontrole.  Deca mogu da prežive, ali ne mogu da se razvijaju u porodicama sa krutom strukturom  ili  strukturom  meduze.  Potrebne  su  im  granice  i  usmeravanja  koje  struktura  daje  njihovom  životu,  ali  ona  mora  da  bude  fleksibilna,  otvorena,  saosećajna,  takva  da  se  prilagođava  okolnostima,  da  nije  gruba,  kruta  organizacija  koja  je  prisutna  u  porodicama  sa  krutom  strukturom.  I  potrebno  im  je  stabilno  okruženje  korisno  za  konstruktivne,  kreativne  i  odgovorne  akcije,  a  ne  haos  i  nesigurnost  koji  su  prisutni  u  porodicama  sa  strukturom  meduze.  Kao  roditelji,  mi  smo  dužni  da  obezbedimo  našoj  deci  kako  stabilnost  tako  i  fleksibilnost;  mogućnost  da  napreduju  stvarajući  emocionalnu,  fizičku  i  moralnu  osnovu  u  domu – porodicu sa osloncem (podrškom). 

24 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

3.  PORODICE SA OSLONCEM  Sposobnost da se deluje iz ljubavi i kroz nju, da se bude nenasilan, darežljiv i da se poštuju  prava i potrebe drugih proizilazi iz činjenice da ste i sami bili nežno i darežljivo voljeni i  poštovani. 

Rita Nakašima Brok, „Hrišćanstvo, patrijarhat i zlostavljanje“ 

Porodice  sa  osloncem  javljaju  se  u  raznim  oblicima,  veličinama  i  bojama.  Ne  dolaze  iz  određenog  okruženja  ili  socijalnog  statusa.  Ne  žive  u  posebnom  okruženju,  sa  posebnim  susedima. Nije nužno da se na njihovom čelu nalaze stariji ili mlađi roditelji. Ne mora nužno  da  znači  da  su  religiozne  ili  ne,  niti  da  su  određene  rase  ili  odredenog  etničkog  porekla.  Ne  karakteriše ih to što čine ili ne čine već način na koji, u svemu što rade, balansiraju osećaj za  sebe same i okruženje. Uzajamna zavisnost je ono što je bitno.  Porodice  sa  osloncem  takođe  se  mogu  opisati  onim  što  nisu:  Ne  postoji  hijerarhija,  birokratija  ili  nasilje  u  njima.  Roditelji  iz  ovih  porodica  ne  zahtevaju  poštovanje,  oni  ga  pokazuju i tako uče decu. Deca uče da ispitaju i izazovu autoritet koji nije životvoran. Uče se  kako da kažu ne, da slušaju i da budu slušani, da treba da poštuju druge i da će tako i sami biti  poštovani. Deca iz porodica sa osloncem se uče ljubavi i saosećanju prema sebi i drugima. Ako  se  nauče  kako  da  budu  samilosni  prema  sebi,  tako  će  naučiti  da  budu  samilosni  i  prema  drugima,  da  prepoznaju  tuđu  patnju  i  da  budu  spremni  da  pomognu  da  se  ta  patnja  olakša.  Porodice sa osloncem obezbeđuju konzistentnost, čvrstinu i poštenje jednako kao i smirenu i  mirnu strukturu koja je deci neophodna kako bi formirali sopstveni osećaj za svoje ja. Deca se  osposobljavaju i rastu tako da mogu da prenesu ono što su naučila na druge, i to tako da nisu  podvrgnuta  sili  koja  se  ispoljava  kroz  kontrolu  kada  i  sami  odrastaju  i  postanu  spremni  da  kontrolišu druge. 

3.1.  Osnovne karakteristike porodica sa osloncem  1. Roditelji za svoju decu razvijaju mrežu podrške kroz šest kritičnih životnih poruka koje  se prenose svakog dana:  – Verujem u tebe  – Verujem tebi  – Znam da možeš da se nosiš sa životnim situacijama  – Umemo da te saslušamo  – Stalo nam je do tebe  – Veoma si nam važan/važna  Kroz ljubav, prihvatanje i ohrabrivanje, dečji osećaj za svoje ja se spoznaje, uvažava se i  poštuje.  2.  Demokratija  se  uči  kroz  iskustvo.  Kroz  porodična  okupljanja,  bilo  formalna  ili  neformalna u kojima su svi članovi porodice svesni događaja, rasporeda i problema i pozvani  su  da  se  u  potpunosti  uključe  u  planiranje  aktivnosti,  rasporeda  za  rešavanje  problema  i  razrešavanja konflikata. Deca uviđaju da se njihova osećanja i  ideje poštuju i prihvataju i da  nije uvek jednostavno da se napravi ravnoteža između želja i potreba svih članova porodice.  Dok deca rastu, razvija im se osećaj za odgovornost i donošenje odluka, a njihove mogućnosti i  za jedno i drugo se povećavaju. I u procesu odrastanja njihovi roditelji postaju fleksibilniji.  3.  Okruženje  se  formira  da  pospešuje  kreativno,  konstruktivno  i  odgovorno  delovanje.  Fizička,  emotivna  i  moralna  okruženja  nisu  kruta  i  nesavitljiva,  nisu  nagomilana  otpacima,  izmešanim porukama ili slabim modelima. Na greške se gleda kao na mogućnost da se nešto  novo nauči i napreduje. 

25 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

4.  Pravila  su  određena  jasno  i  jednostavno.  Tokom  utvrđivanja  pravila,  roditelji  upotrebljavaju sopstvenu domišljatost, osećaj za odgovornost i shvatanje potreba svoje dece,  neprestano povećavajući mogućnosti deci da donose sopstvene odluke i nauče da postavljaju  granice.  („Auto  palimo  kada  su  svima  zavezani  pojasevi.“,  „Možeš  da  odlučiš  koju  kacigu  za  bicikl želiš da kupiš. Ako želiš da voziš bicikl, moraš da nosiš kacigu.“)  5.  Posledice  za  neodgovorno  ponašanje  su  ili  prirodne  ili  razumne.  Takođe  su  i  jednostavne, korisne i svrsishodne. Nema potrebe za pretnjama, podmićivanjem ili kaznama.  („Kada  ideš  po  barama,  patike  će  ti  se,  naravno,  uvek  pokvasiti  (prirodno).“  „Moraćeš  da  zameniš  jaknu  prijatelja  koju  si  pozajmio  i  izgubio  (prirodno,  jednostavno,  korisno  i  svrsishodno).“)  6.  Disciplinom  se  rukuje  sa  autoritetom  koji  obezbeđuje  učenje  u  dečjem  životu.  Deci  se  pokazuje šta je to što su učinili a ne valja, daje im se vlasništvo nad problemom i nude im se  načini kako da ih reše. Njihovo dostojanstvo ostaje netaknuto.  7. Deca se motivišu da budu sve ono što mogu da budu. Prihvataju se onakvima kakvi su i  ohrabruju  se  da  budu  više  od  onoga  što  oni  misle  da  mogu  da  budu.  Učenje  se  odvija  u  atmosferi prihvatanja i visokih očekivanja. („Možeš to da uradiš, znam da možeš.“, „Pokušaj da  dosegneš do sledeće prečke. Ja sam tu da te uhvatim ukoliko to bude potrebno.“) Roditelji su  usaglašeni sami sa sobom i svojim ambicijama, te stoga mogu da budu od pomoći onda kada  se  dete  bori  s  nekom  novom  veštinom.  Deci  se  ostavlja  vremena  da  nauče  i  usavrše  svoje  veštine.  8.  Deca  dobijaju  mnogo  osmeha,  zagrljaja  i  dobre  volje.  Sve  to  daje  se  slobodno  i  bez  uslovljavanja.  Deca  uče  da  je  dodir  važan  za  vezivanje  među  ljudima  tako  što  posmatraju  roditelje i sami dobijaju nežne dodire pune ljubavi. Vide kako njihovi roditelji uživaju u životu  i sa njima se smeju, a ne podsmevaju im se.  9.  Deca  dobijaju  drugu  šansu.  Ovo  nije  isto  kao  i  proizvoljno  pružanje  druge  šanse  bez  odgovornosti,  koja  se  koriste  u  porodicama  sa  strukturom  meduze.  Deci  se  jasno  daju  dužnosti  i  razumne  posledice  koje  će  nastupiti  ukoliko  ih  se  ne  pridržavaju.  Kada  uprskaju  stvar,  a  deca  će  to  uraditi,  pruža  im  se  nova  prilika  da  pokušaju  ponovo,  nakon  što  im  je  pružena prilika da iskuse posledice prvog neuspelog pokušaja. („Možeš ponovo da voziš auto  nakon  što  kontaktiraš  osiguravajući  zavod  i  napraviš  plan  za  popravku  štete  na  zadnjem  braniku. Do tada ćeš morati da pešačiš, voziš bicikl ili ideš autobusom.“)  10.  Deca  uče  kako  da  prihvataju  sopstvena  osećanja  i  ponašaju  se  odgovorno  prema  osećanjima  kroz  izražen  osećaj  samospoznaje.  Roditelji  su  im  nedvosmisleno  emocionalno  dostupni, stvarajući odgovarajuće načine da se izrazi širok spektar emocija. („Tužna sam što  se seli u drugi grad. Nedostajaće mi.“, „U redu je plakati, sine. I ja sam tužan što nam njihova  porodica  više  neće  biti  u  komšiluku.  Ti  i  Sem  ste  proveli  mnoge  lepe  zajedničke  trenutke.  Hajde da smislimo nešto čime ćemo mu olakšati selidbu.“)  11. Sticanje veština i saradništvo se pokazuju i ohrabruju. Roditelji ukazuju na sposobnost  da se urade različiti zadaci i pomažu svojoj deci da savladaju nove veštine. Pokazuju im kako  da postanu kompetentni, kooperativni i odlučni. („Mislim da si dovoljno veliki da bi naučio da  koristiš  kosačicu.  Posmatraj  kako  ću  ja  da  pokosim  ovaj  deo,  a  ti  možeš  da  uradiš  ostalo.“,  „Hajde  da  osmislimo  kuda  možemo  da  odemo  biciklom  ovog  vikenda.  Ja  ću  proveriti  bicikle  ovoga puta. Ko hoće da napuni flaše vodom, napravi nešto za grickanje ili obeleži biciklistički  rutu na mapi?“)  12.  Ljubav  je  bezuslovna.  Samo  zato  što  su  deca,  i  ni  iz  jednog  drugog  razloga,  oni  poseduju dostojanstvo i vrede, samo zbog toga što jesu to što jesu. („Volim te.“; „Zabavno je  biti sa tobom.“ „Tu sam ako ti zatrebam.“)  13.  Deca  se  uče  kako  da  razmišljaju.  Ohrabruju  se  da  slušaju  svoju  intuiciju,  da  budu  spontani,  kreativnog  mišljenja  i  delanja  i  da  rezonski  sagledavaju  probleme.  Sa  njima  se 

26 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

razgovara, a ne samo govori šta da urade, sluša ih se, a ne ignoriše. Ohrabruju se da izazivaju  autoritet koji nije utemeljen, kao i da poštuju pravu mudrost njihovih starijih. Pružena im je  žeđ  za  znanjem  o  nečemu  starom  kao  i  duh  znatiželje  da  otkriju  ono  novo.  („Kada  ti  nešto  iznutra govori, veruj svojoj intuiciji.“, „Pronaći ćeš način da rešiš taj problem, znam da hoćeš.“,  „Možeš li mi reći kako se osećaš povodom toga i šta misliš da bismo mi mogli da uradimo da to  popravimo?“, „Čujem šta govoriš. Nikada o tome nisam razmišljala na taj način. „Ako te neko  od autoriteta zamoli da uradiš nešto što je rđavo, nepravedno, nepošteno, štetno ili nečasno,  moraš da slušaš svoju savest.“, „Deka je učio od zemlje. Mene je naučio i ja bih voleo da naučim  tebe.“,  „Ako  je  tvoje  srce  mišić,  kako  to  da  se  ne  umara  onako  kao  što  se  mišići  tvoje  noge  umaraju?“)  14.  Deca  se  okreću  od  seksualnog  promiskuiteta,  zloupotrebe  droge  i  samoubistva  svakodnevnim naglašavanjem poruka koje podstiču samopouzdanje.  Dopadam se sebi. Roditelji mogu da prenesu ovu poruku na mnogo načina svakog dana,  počevši  od  toga  da  su  sami  zadovoljni  sobom  i  dajući  deci  do  znanja  da  ih  vole  samo  zbog  onoga što jesu.  Mogu da mislim za sebe. („Možeš to da uradiš, znam da možeš.“, „Kaži mi kako to vidiš,  kako će to da radi.“)  Nema tako velikog problema koji ne može da se reši. Stvarnost se prihvata. Problemi  se rešavaju. („Pao si iz matematike na ovom polugodištu (realnost). Znam da možeš da uradiš  ono što je potrebno da bi obezbedio dobre ocene koje su ti potrebne da maturiraš (problem  koji treba rešiti). Ja sam tu da ti pomognem ukoliko ti je moja pomoć potrebna.“, „Tvoje crvene  cipele su i dalje mokre (realnost). Možeš da izabereš da obuješ bilo koji drugi par da ih nosiš u  školu (problem rešen).“)  15. Porodica je voljna da potraži pomoć. Problemi se ne poriču niti se skrivaju. Roditelji  prepoznaju  trenutak  kada  je  potrebno  potražiti  pomoć  od  starijih  ili  za  to  obučenih  profesionalaca, a savet primaju otvorenog uma i srca. („Bako, potrebna mi je pomoć oko bebe.  Sve ovo je novo za mene.“, „Imamo problem u međusobnoj komunikaciji dece. Voleli bismo da  nam pomogne neko sa strane. Nikada ranije nisam imala tinejdžera.“)  Biti  roditelj  u  porodici  s  osloncem  nije  jednostavno.  Ne  postoji  rešavanje  problema  na  brzinu,  nema  sigurnih  odgovora,  samo  mnogo  prilika  za  rast  i  napredovanje.  Ako  već  niste  jedan  od  njih,  postajanje  roditelja  s  osloncem  je  mnogo  komplikovanije.  Ukoliko  ste  sebe  prepoznali  kao  roditelja  u  porodici  sa  krutom  strukturom  ili  ste  roditelj  u  porodici  sa  strukturom meduze ili pripadate porodici koja je nastala mešanjem ova tri tipa, zapamtite da  se  ne  može  sve  promeniti  preko  noći.  Možda  će  vam  biti  potrebna  pomoć  ili  podrška  da  napravite promene koje su neophodne. Možda ćete tu pomoć pronaći u komšiji, prijatelju ili  mentoru. Ponekad profesionalac na tom polju može da bude od pomoći, pokaže vam gde ste  bili, kuda idete i šta možete da učinite da dođete do cilja. I nemojte propustiti jedan od vaših  najboljih  izvora  ‐  vašu  decu.  Istina  je  da  deca  imaju  običaj  da  rastu  na  zdrav,  funkcionalan  način ukoliko im roditelji tako žive, a takođe je tačno da roditelji mogu da steknu mudrost od  svoje dece.  Mogu da zamislim da ćemo se jednog dana odnositi prema našoj deci kao prema glasnici‐ ma iz sveta na koji smo odavno zaboravili, a ne kao na stvorenja kojima ćemo manipulisati  ili pokušavati da ih promenimo. Da ćemo na njih gledati kao na nekoga ko će nam otkriti  više istinskih životnih tajni, kao i onih o našim životima u mnogo većoj meri nego što su  naši roditelji to ikada mogli da urade. Nije potrebno da nam se kaže da li da budemo strogi  ili popustljivi u odnosu sa našom decom. Ono što je potrebno je da poštujemo njihove pot‐ rebe, osećanja i njihovu individualnost isto onako kao što poštujemo svoju. 

Rita Nakašima Brok, Hrišćanstvo, patrijarhat i zlostavljanje 

27 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Kada smo suprug i ja preispitali naše poreklo, otkrili smo da je on potekao iz porodice sa  krutom strukturom, dok je moje poreklo dolazilo iz okruženja porodice sa strukturom meduze  tipa  A.  Koliko  često  se  ova  dva  tipa  međusobno  privuku!  Problem  leži  u  tome  da  kruta  struktura i struktura meduze ne čine porodicu s osloncem. Oboje smo morali da preispitamo  naše  roditeljske  poruke  kao  i  alatke  koje  smo  dobili  ili  čak  nismo  dobili  od  svojih  roditelja,  morali smo da zadržimo ono dobro i da se rešimo lošeg, potražimo podršku i savet od drugih  zdravih odraslih osoba i pogledamo u strukturu ili nedostatak strukture naše porodice.  Dok smo istraživali istoriju naše porodice, svako od nas je pronašao bogato i raznobojno  nasleđe koje ćemo moći da prenesemo na našu decu. Morali smo da prihvatimo i suočimo se  sa alkoholizmom i svim onim ružnim porukama koje su bile deo i mog i njegovog detinjstva.  Zarekli smo se sebi i našoj deci da ćemo odraditi sve neophodne popravke da bismo zakrpili  rupe  iz  našeg  detinjstva,  i  da  ne  bismo  prenosili  na  našu  decu  destruktivno  naslede  alkoholizma  za  koje  smo  bili  svesni  da  se  prenosilo  s  generacije  na  generaciju  u  obe  naše  porodice.  Dok  sam  pisala  ovu  knjigu,  nikada  mi  nije  nedostajalo  primera  iz  ličnog  iskustva  iz  porodice  sa  strukturom  meduze,  a  Don  je  bio  jednako  spreman  da  mi  pruži  primere  za  porodicu sa krutom strukturom. A kao da mi je trebalo još više primera, naša deca su bila brza  u navođenju svega onoga što su čuli od nas i što su već mogli da svrstaju u kategoriju porodice  sa  krutom  strukturom  ili  one  sa  strukturom  meduze.  Međutim,  poruke  sa  osloncem  sada  dolaze  mnogo  lakše.  Tako  je  okrepljujuće  videti  naše  tinejdžere  kako  posežu  za  svojim  alatkama sa osloncem kao prvi odgovor na svakodnevne situacije.  Znamo da smo mi i naša deca vredni napora i boli koji su nam potrebni da bismo se rešili  stare strukture i uspostavili novu sa osloncem u našem domu. To nije jednokratna odluka, već  tekuća obaveza prema nama samima i prema našoj deci. Ukoliko potičete iz jednog od ova dva  porodična ekstrema, ili ste nekako poreklom izi porodice u kojoj su bila prisutna sva tri tipa  porodice, možete pred sebe staviti istu obavezu. Vi to zaslužujete, a i vaša deca to zaslužuju.  Mozganje o prošlosti vas nikuda neće odvesti. Koračajte unapred i naučite iz prošlosti šta  god možete, a onda to ostavite iza sebe. Zapamtite, ne postoji ništa što biste mogli da  uradite da to promenite, ali možete da iskoristite naučene lekcije da poboljšate svoju  budućnost. 

Abraham J. Tverski, „Kada počinje ono dobro?“ 

„Kako neko postane leptir?“, pitala je setno. „Moraš mnogo da želiš da poletiš, toliko da si  spremna da prestaneš da budeš gusenica.“ 

Irina Paulus, „Nada za cveće“ 

28 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

III – PRETNJE, KAZNE, PODMIĆIVANJA I NAGRADE  Nikada se nemojte osloniti na sistem nagrade i kazne kako biste nekoga naučili altruizmu.  Obe taktike šalju pogrešnu poruku: da je ljubaznost nešto što se može kupiti ili trampiti.  Na kraju, podrška iz ljubavi i dobar primer su za dete najbolje lekcije iz umetnosti  saosećanja. 

Elizabet Navar Finli, „Mala velika srca“ 

Pretnje, kazne, podmićivanja i nagrade su nešto uobičajeno u našoj kulturi, a mi veoma  retko dovodimo u pitanje njihovu efikasnost. Deca prestaju da plaču da im „mama ne bi dala  nešto zbog čega bi zaista plakali.“ Suzdržavaju se da udare brata ili sestru kako bi izbegli da  propuste  vreme  pred  televizorom  u  toku  te  nedelje.  Smire  se  kada  im  se  obeća  poslastica  posle crkve, ako budu bili tihi za vreme službe. Igračku će dati bratu ili sestri samo ako im se  obeća nagrada za to. Žurno će jesti da bi bili prvi kojima nije ostalo ništa na tanjiru i zbog toga  dobiti priželjkivanu nagradu za čist tanjir.  Ove  četiri  alatke  zaista  deluju.  Takođe  čine  decu  zavisnima  i  bojažljivima;  zavisnim  od  roditelja zbog nagrada koje se daju za pozitivno ponašanje, a bojažljivim zbog bilo koje kazne  koju  taj  isti  roditelj  može  da  dodeli  za  negativno  ponašanje.  One  deluju  kada  je  naš  cilj  da  učinimo da deca urade ono što mi želimo da urade.  Ukoliko  je,  ipak,  naš  cilj  drugačiji;  ukoliko  želimo  da  naše  deca  postanu  moralne,  saosećajne,  kreativne,  kompetentne  individue,  koje  imaju  snažan  osećaj  svoga  ja,  koja  znaju  kako  da  razmišljaju,  a  ne  samo  šta  da  misle,  koja  su  po  svojoj  prirodi  radoznala  i  žele  da  saznaju o sebi i svetu oko sebe, decu koja nisu spremna da sve urade po svaku cenu i nije ih  lako zavesti i decu koja su spremna da delaju s integritetom... onda te četiri alatke ne deluju.  Pretnje,  kazne,  podmićivanja  i  nagrade  stavljaju  kontrolu  u  ruke  roditelja  (ponekad  i  bukvalno) i deci prenose poruku da: „Ja, kao odrasla osoba, mogu i hoću da te učinim manjim  od  makovog  zrna“,  i  to  često  uz  obrazloženje  da  je  to  „za  tvoje  dobro“.  Cilj  je  trenutna  pokornost.  Roditelji  koji  konstantno  upotrebljavaju  ove  alatke  radije  na  svoju  decu  gledaju  kao  na  ljude  koje  je  neophodno  oblikovati  i  naterati  ih  da  se  ponašaju  onako  kako  njihovi  roditelji  to  žele,  pre  nego  da  im  deca  budu  jedinstvene  ličnosti  koje  imaju  pravo  da  izraze  svoje potrebe koje treba poštovati.  Deci  je  teško  da  postanu  odgovorni,  snalažljivi  i  vedri  ukoliko  ih  kontrolišemo,  manipulišemo  njima,  ukoliko  im  krademo  njihovu  autonomiju  i  poričemo  mogućnosti  da  prave izbore i greške. Ne mogu da razviju osećaj samodiscipline ako sva kontrola dolazi spolja. 

1.  TRI PORODICE I ČETIRI ALATKE  Ukoliko smo, na kraju krajeva, zabrinuti zbog toga kakvi će ljudi postati naša deca, onda ne  postoje prečice. Dobre vrednosti moraju da se razvijaju iznutra. Pohvale, privilegije i kazne  mogu da promene ponašanje (na kratko), ali ne mogu da promene osobu koja je uključena  u takvo ponašanje, bar ne na način na koji bismo mi to želeli. Nijedna nagrada za nešto što  odobravamo nije dala povoda detetu da nastavi da se ponaša u istom maniru kada više  nema nagrade za to. 

Alfi Kon, „Kažnjeni nagradama“ 

Roditelji  u  porodicama  sa  krutom  strukturom  i  u  porodicama  sa  strukturom  meduze  koriste četiri alatke da upravljaju ili pokušaju da kontrolišu ponašanje njihove dece. Načini na  koji se te alatke upotrebljavaju, kojim intenzitetom, u kom obliku i koja im je svrha, razlikuju  se, ali krajnji rezultat je isti: deca postaju zavisna od nagrada. Porodice sa krutom strukturom  i  sa  strukturom  meduze  guše  zdravo  pokazivanje  emocija  i  osećanja,  međutim,  svaka  na  29 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

drugačiji način. Obe porodice kreiraju okruženja koja umanjuju šansu da njihova deca razviju  snažan osećaj za svoje ja, samokontrolu ili samoodgovornost.  Roditelji iz porodica sa krutom strukturom koriste pohvale, opipljive nagrade i prisustvo  nagrade  kao  sredstva  da  se  izađe  u  susret  potrebi  za  kontrolom,  kao  brzim  rešenjem  da  se  život roditelja olakša, kao kalkulisanu strategiju da se oblikuje ponašanje dece ili kao način da  se  na  decu  stavi  teret  dobrog  ponašanja  kada  oni,  roditelji,  naprave  grešku.  Odobravanje  i  zadovoljstvo  se  dele  proračunato  i  uz  uslovljavanje.  Sračunato  zadovoljstvo  i  programirani  entuzijazam  su  glavne  karakteristike  roditelja  iz  porodica  sa  krutom  strukturom.  I  jedno  i  drugo je osmišljeno i napravljeno s ciljem da proizvede popustljivost dece. Kada veći projekat  mora da se pogura, roditelji iz ove porodice neće popustiti niti odustati, već će pribeći većem,  boljem,  ekstravagantnijem  vidu  podmićivanja  i  nagrade  kako  bi  naveli  dete  na  veće,  još  ozbiljnije nagrade i kazne za prisiljenu pokornost.  Roditelji  iz  porodica  sa  strukturom  meduze  su  neumorni  navijači  koji  podmićivanja  i  nagrade  koriste  bez  izuzetka  i  nekako  preterano.  Često  podmićivanja  i  nagrade  imaju  jako  malo  veze  ili  nemaju  uopšte  veze  sa  stvarnim  delima  deteta.  Neprestana  upotreba  laskanja  krivi sliku koju deca pokušavaju da stvore o sebi. U sredini haosa i konfuzije, roditelj u ovakvoj  porodici  iz  očaja  pribegava  pretnjama  ili  kaznama.  Kada  sve  ove  alatke  prestanu  da  deluju,  roditelji iz porodica sa strukturom meduze predaju se i odustaju iz puke iscrpljenosti.  Roditelji iz porodica sa osloncem stvaraju okruženje, prizvuk i stav koji podržava odgoj  odgovornog,  snalažljivog,  vedrog,  moralnog  i  saosećajnog  deteta.  Kroz  ohrabrivanje,  konstruktivne povratne reakcije i disciplinu, deca prepoznaju osećaj za svoje ja, znaju da cene  i  poštuju.  Porodice  s  osloncem  pružaju  konzistentnost,  čvrstinu  i  pravednost,  kao  i  smirenu  strukturu koja je deci potrebna da razviju osećaj o sebi. Roditelji iz porodica sa osloncem su  spremni  da  pred  sebe  stave  najbolje  interese  za  svoju  decu,  ali  na  duge  staze,  umesto  kratkotrajne  popustljivosti  i  pokornosti.  Kada  se  stvori  konflikt,  roditelji  iz  porodica  s  osloncem su spremni da preispitaju prvobitnu odluku ili same posledice.  Osećanja vrednosti mogu da bujaju samo u atmosferi u kojoj se ceni različitost između in‐ dividua, ljubav se otvoreno pokazuje, greške se koriste da bi se na njima učilo, komunika‐ cija je otvorena, pravila fleksibilna, odgovornosti (dovođenje u vezu obećanja s krajnjim  ishodom) se pokazuju, a poštenje vežba. Takva vrsta atmosfere može se naći u brižnim  porodicama. 

Virdžinija Satir, „Stvaranje ljudi“ 

1.1.  Pretnje i kazna  Ukoliko želite da vaše dete sprečite da razvije normalnu, odgovornu savest koja će mu  omogućiti da kontroliše samog sebe, izgradite vezu sa njim koja u svojoj osnovi ima kaznu.  U početku kontrolišite njegovo ponašanje batinama i prigovorima, a prigovorima posebno. 

Ros D. Kempbel, „Kako da zaista volite vaše dete“ 

Pretnje i kazne su po svojoj prirodi negativne. Okrenute su odraslima i nameću kontrolu  sa njihove strane, a pri tom se deci ne priznaje moć koju sami  poseduju. One izazivaju bes i  ozlojeđenost  i  prizivaju  dodatni  konflikt.  Produbljuju  rane  pre  nego  što  ih  zaceljuju.  Ne  uzimaju  u  obzir  razloge  niti  traže  rešenja.  One  podrazumevaju  da  se  detetu  stavi  do  znanja  kada  se  ponaša  na  način  koji  roditelji  smatraju  nepodesnim  i  neodgovornim.  Njima  roditelji  pokazuju svoju sposobnost da zahvaljujući sili kontrolišu dete i tako ga uče da se snagom sve  postiže.  Pretnje  i  kazne  potiskuju  konstruktivnije  načine  povezivanja  sa  decom  i  omogućavaju  roditelju  i  detetu  da  izbegnu  bavljenje  osnovnim  razlozima  koji  su  doveli  do  konflikta. 

30 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Najvažnije stvari kojima se bave su: Koje je pravilo prekršeno? Ko je to učinio? Kakvu kaznu to  zavređuje?  Pretnje i kazne obeshrabruju dete da prihvati odgovornost za svoje postupke („Nisam ja,  nisam  to  uradio“).  One  lišavaju  dete  mogućnosti  da  shvati  posledice  svojih  postupaka,  da  popravi  ono  što  je  pogrešno  uradilo,  ili  da  saoseća  sa  ljudima  koje  je  možda  svojim  postupcima povredilo. Pretnje i kazne povećavaju tenziju u porodici i pomažu deci da stvore  iskrivljenu sliku stvarnosti, tj. svega onoga što je ispravno i pogrešno kao i da razlikuju dobro i  loše. A ono što je najvažnije, oduzimaju deci osećaj za dostojanstvo i samovrednovanje.  Udariti dete zato što je naslikalo grafit na zidu neće ga naučiti da ne treba da vandalizuje  objekte. Nasuprot tome, naučiće ga kako da izbegne da ga uhvate i naučiće ga da „moć sve čini  ispravnim“.  To  postaje  alatka  za  kojom  će  posegnuti  onda  kada  mu  brat  ne  vrati  igračku.  Agresija stvara agresiju.  Najčešće  alatke  koje  se  koriste  u  pokušaju  da  se  kontrolišu  deca  i  da  „se  nateraju  da  osete bol“ zbog onoga što su uradili, daleko su pogodnije od fizičke sile. A mogu da imaju ove  oblike:  Izolacije („Ako budeš ponovo zadirkivao sestru, ostatak dana ćeš provesti u svojoj sobi.“)  Neprijatnost i poniženje („Ako budeš lagao, zalepiću ti dugačak kartonski nos na lice pa  ćeš ličiti na Pinokija.“)  Sram („Sram te bilo što si se upiškila.“)  Emocionalna  izolacija  („Nemoj  da  mi  prilaziš da  te  zagrlim.  Bio  si  nevaljao  dečak  jer si  ugrizao svog brata.“)  Kažnjavanje („Budeš li još jednom razgovarao tako sa svojom majkom, bićeš kažnjen cele  nedelje.“)  Upotreba  tako  negativnih  sredstava  degradira,  ponižava  i  dehumanizuje  decu  koja  postaju meta svega toga. I zaista, deca će možda prestati da zadirkuju svoju sestru, neće tako  očigledno  lagati  roditelje,  neće  piškiti  u  pantalone,  prestaće  da  ujedaju  braću,  da  plaču  i  svađaju se. Pored svega toga naučili su da se ponašaju „prigodno“ samo onda kada strahuju da  će  ih  uhvatiti  i  kazniti.  Njihov  osećaj  za  samovrednovanje,  odgovornost,  kao  i  njihovo  razumevanje odgovarajućeg, odgovornog ponašanja su ozbiljno dovedeni u pitanje. Pretnje i  kazne ne motivišu dete da preduzima rizik, bude kreativno ili govori glasno u svoje ime.  Obično postoji samo proizvoljna veza između onoga što je dete učinilo i kazne koju je za  to dobilo. Detetu može biti ostavljeno prostora da pokuša odgonetnuti kako delo i kazna idu  jedno s drugim. Kada dete pobegne s nekog časa, otac mu kao kaznu oduzme dasku za skejt.  Neko  drugo  ne  skloni  igračke  i  sutradan  otkrije  da  je  mama,  da  bi  ga  naučila  lekciju,  dala  igračke  lokalnoj  humanitarnoj  organizaciji.  Desetogodišnjak  zakasni  na  večeru  i  tada  ga  pošalju u sobu i kažu mu da ne očekuje hranu sutra do doručka. Dvoje dece se pobije, a roditelj  ih  kazni  na  mesec  dana.  Ništa  od  ovoga  detetu  nema  nikakvog  smisla  (a  nema  smisla  ni  promišljenoj odrasloj osobi).  Suočeni s dominacijom, manipulacijom i kontrolom od strane nekog većeg od njih samih,  deca imaju običaj da reaguju na jedan od tri načina:  1.  Strah  –  dete  se  plaši  da  odgovori  ili  da  načini  grešku  koja  će  izazvati  veći  gnev  kod  roditelja.  („Ako  ne  budem  uradio  onako  kako  mi  je  rekla,  nateraće  me  da  ponovo  odem  u  krevet  bez  večere“,  „Istući  će  me  ponovo  ako  odem  kod  tebe.“)  Deca  će  se  povinovati  odraslima sve dok ne budu bili u stanju da sami sebi pribave ono što im je potrebno, ili dok ne  porastu dovoljno da im se usprotive ili odu.  2. Usprotiviti se – napasti odrasle ili iskaliti bes na drugima. („Ako me još jednom udari,  ubiću ga.“, „Ako mama može mene da udari kada uradim nešto loše, ne vidim zašto ja ne bih  mogao da udarim svoju mlađu sestru.“, „Ne možeš da me nateraš da to uradim.“, „Uzeo si mi 

31 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

igračku, ja ću da odem i da uzmem neku tvoju.“) Jedan ovakav odgovor može da prouzrokuje  jednak ili mnogo ozbiljniji odgovor odraslog, a nasilje će samo još više eskalirati.  3.  Bekstvo  –  bežanje  u  mentalnom  i  fizičkom  smislu.  Da  bi  pobegli  od  roditelja  koji  manipulišu  njima  i  kontrolišu  ih,  deca  prestaju  da  puštaju  roditelje  u  svoj  svet  osećanja,  verovanja i aktivnosti. Ili se čak isele iz kuće, primorani da pobegnu kako bi preživeli. („U redu  sam, samo me ostavite na miru, mogu sam da se pobrinem za to.“, „Ne znam u koliko sati je  utakmica, tata. Osim toga, ne želim da budeš tamo.“, „Odlazim odavde. Oprobaću svoju sreću  na  ulici.“)  Ponekad  se  zatvaraju  u  sebe,  stvarajući  siguran  svet  fantazija  („Zatvorim  oči  i  zamislim  sebe  u  bašti  sa  visokim  zidovima  preko  kojih  niko  ne  može  da  se  popne;  prelepo  mesto na kom niko ne može da me povredi“). U nekim situacijama, taj beg u sebe može da ima  razarajuće  posledice.  Deca  čije  se  potrebe  i  osećanja  olako  shvataju,  ignorišu,  kažnjavaju  ili  negiraju,  počinju  da  veruju  da  ne  vrede  i  tada  se  nalaze  pred  velikim  rizikom  da  postanu  seksualno promiskuitetni, da uživaju drogu ili čak počine samoubistvo.  Pretnjama  i  kaznama,  deci  se  krade  prilika  da  razviju  sopstvenu  samodisciplinu  –  sposobnost da se ponašaju s integritetom, mudrošću, saosećanjem i samilošću u situacijama  kada nema pritiska spolja koji će ih smatrati odgovornim za ono što rade.  Gde li smo dobili tu suludu ideju da moramo da učinimo da se deca osećaju loše da bismo  ih naterali da bolje delaju? 

Džejn Nelson, „Pozitivna disciplina“ 

1.2.  Podmićivanja i nagrade  Uznemirujuća istina je da nagrade i kazne uopšte ne proizvode različite efekte: to su dve  strane medalje. A u pitanju je medalja kojom se ne može puno dobiti. 

Alfi Kon, „Kažnjeni nagradama“ 

U  svojoj  knjizi  Kažnjeni  nagradama,  Alfi  Kon  posmatra  koncept  „kontrole  kroz  obmanjivanje“,  razmetanje  nagradama  pred  decom  ne  bi  li  ih  naterali  da  se  ponašaju  onako  kako oni to žele, podmićujući ih da budu produktivni i povlačeći nagrade kada se „uzjogune“ ili  odbiju  da  urade  onako  kako  im  je  rečeno.  Roditelji  koji  su  se  zakleli  da  nikada  fizički  neće  kažnjavati  decu,  da  ih  neće  emocionalno  kinjiti  ili  ih  zapostavljati,  pribegavaju  korišćenju  podmićivanja  i  nagrada  i  na to  gledaju  kao  na  alternativu  kaznama.  Kon  ukazuje  na  to  da je  problem  u  tome  što  nagrada  jeste  kazna,  odnosno  da  je  šargarepa  zapravo  prut.  U  suštini,  podmićivanje nije ništa drugo do prijatna pretnja, a pretnja predstavlja gadno podmićivanje.  „Ako  pojedeš  svo  povrće  iz  tanjira,  moći  ćeš  da  dobiješ  parče  čokoladne  torte“  je  samo  prijatniji način da se kaže: „Ako ne pojedeš povrće, nećeš dobiti desert.“  Isto tako, bez obzira na to da li vam je to namera ili ne, u mitu je naglašeno da postoji  opasnost da se nagrada izgubi. Poruka: „Ako opereš sudove, kupiću ti onu kompjutersku igricu  koju  si  želeo“,  u  sebi  takođe  nosi:  „Ne  opereš  li  sudove,  možeš  da  se  pozdraviš  sa  igricom.“,  „Ako  me  ne  budeš  prekidao  dok  telefoniram,  moći  ćeš  da  dobiješ  užinu  kada  završim  razgovor“,  takođe  znači:  „Nema  poslastice  ako  me  budeš  prekidao.“,  „Ako  u  narednih  sat  vremena  očistiš  sobu,  odvešću  te  da  pogledaš  film.“,  još  i  kaže:  „Nema  filma  za  tebe,  ako  ne  očistiš sobu.“  Kontrolne taktike, bilo da su pozitivne ili negativne, za cilj imaju da se određeni zadatak  uradi  ili  nešto  drugo  spreči  po  svaku  cenu,  a  deca  primoraju  da  se  ponašaju  onako  kako  bi  odrasli to želeli. Kao rezultat toga, deca nauče da bez pogovora rade ono što im se kaže, ali ne  zato što veruju da je to prava stvar, već zato što će za to dobiti nagradu ili izbeći kaznu. Oni  rade kako im se kaže, često su pokorni, poslušni i ne žale se. A u nekim drugim slučajevima 

32 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

utroše  mnogo  vremena  i  energije  da  prokljuve  da  li  i  kako  mogu  da  urade  nešto,  a  da  ih  ne  uhvate.  Elis  Miler  smatra  da  je,  ako  se  služite  podmićivanjima  i  nagradama,  isto  kao  da  „kamenujete decu poljupcima“. „Ako budete bili dobri u prodavnici, dozvoliću vam da se igrate  sa  drugarima  kada  dođemo  kući.“  Obratite  pažnju  na  upotrebu  reči  Ja  ću  vam  dozvoliti.  Još  jednom je odnos sa detetom baziran na kontroli. „Ako budeš dobio pet petica, kupiću ti onaj  bicikl.“; „Ako prestaneš da plačeš, moći ćeš da dobiješ keks iz kutije“. Dete će možda biti dobro  u  prodavnici,  dobiti  pet  petica  i  prestati  da  plače,  ali  će  se  sve  ove  radnje  odigrati  zato  što  postoji  nešto  što  će  doći  kao  nagrada,  a  ne  iz  osećaja  samovrednosti,  samokontrole  ili  samoodgovornosti. Deci je uskraćena mogućnost da preduzmu rizik, načine greške i dovedu u  pitanje  stavove  odraslih  iz  straha  da  će  izgubiti  obećanu  nagradu  ili  narušiti  dobro  raspoloženje roditelja.  Čak i onda kada se čini da nagrade i podmićivanja deluju, deca koja rade onako kako im  se kaže u suštini ne razumeju dela koja su počinili, malo su ili nisu uopšte posvećeni onome  što rade i ne razvijaju osećaj za brata ili sestru kao ni za drugove. Zapravo, dejstvo je sasvim  suprotno. Sve ono što rade, rade uglavnom i samo zbog nagrade, a na braću, sestre ili drugove  gledaju kao na prepreku do ličnog uspeha. („Hoće li nešto značiti ukoliko pomognem Crvenom  krstu?“, „Pomoći ću bratu samo ako me budete vodili u tržni centar popodne.“, „Ukoliko želim  da postanem najuzorniji građanin nedelje, moraću da se pobrinem da Džonija ne uhvate više  puta od mene u situacijama kada je dobar.“)  Deca koja se stalno podmićuju i nagrađuju vrlo verovatno će izrasti u odrasle osobe koje  su  previše  oslonjene  na  to  da  ih  neko  prizna  i  odobrava  ono  što  su  uradili,  nedostajaće  im  samopouzdanja  i  odgovornosti.  Svoje  delovanje  u  životu  će  ograničiti  kroz  odgovore  na  sledeća pitanja:  • • • • • • •

Kakve koristi ja imam od toga?  Kakva je nagrada?  Da li to služi nečemu?  Hoće li mi doneti ono što želim?  Da li se vama dopada?  Da li ste mene videli kao osobu za to?  Da li sam to uradio ispravno (onako kako ste vi želeli)? 

Ako vaša ćerka odmah očisti sobu, ne prekida vas i lice joj se ozari zbog vaše pohvale za  način na koji se ponašala prema svom bratu, a sve to zbog obećane nagrade, postigli ste ono  što ste želeli (poslušnost), ali po koju cenu? Ukoliko nagrade mogu da povećaju mogućnost da  vaše dete uradi nešto onako kako biste vi to želeli, to u velikoj meri utiče na to na koji način,  zbog čega i za koga je taj zadatak izvršen. To takođe povećava i verovatnoću da će se nagrade  koristiti uvek iznova i moraće vremenom da postanu sve veće. Nagrade menjaju odnos između  roditelja i deteta i pretvaraju ga u odnos između onog ko daje nagradu i nagrađenog. Dete ne  vidi roditelja kao nekoga sebi srodnog, od koga će učiti, poveravati mu se ili ispitivati ga, već  roditelje gledaju kao osobe kojima moraju da se povinuju, jer u suprotnom... Bil Pejdž, čovek  koji se bavi obučavanjem roditelja a ujedno je i pripovedač, prisetio se jednom kada je pitao  dečaka zbog čega radi domaći. Dečak je slegnuo ramenima i promrmljao: „Zato što moram, jer  u suprotnom...“  Samanta juri po svojoj sobi, gura igračke pod krevet, odeću baca u ormar, baca džempere  u fioke, a posuđe od hrane na stolu prekriva gomilom knjiga. Da, soba je očišćena, a film će se  odgledati! Glavni razlog, zbog kojeg je učinila sve da soba izgleda čista, jeste taj što će moći da  ide  u  bioskop.  Čista  soba  je  samo  sredstvo  do  krajnjeg  cilja  (bioskop),  a  ne  cilj  sam  po  sebi. 

33 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Posao  je  izgubio  na  kvalitetu  i  pretpostavljam  da  je  obaveza  čišćenja  sobe  sada  postala  naporniji posao nego što je bila pre nego što joj je za to ponuđena nagrada.  Deca više vole samovoljno da obavljaju kućne poslove ukoliko osećaju da nam je istinski  potrebna i dobrodošla njihova pomoć, da im ne dajemo zadatke da bismo ih naučili lekciji ili  zato što sami ne želimo da završimo određeni posao. Ako se na čišćenje sobe gleda samo kao  na  sredstvo  pomoću  kojeg  će  dobiti  nagradu,  male  su  šanse  da  će  Samanta  u  tome  pronaći  nekakav  izazov,  uživanje  ili  satisfakciju  time  što  je  sama  obavila  zadatak.  Ukratko,  prinuda  može da donese nevoljnu poslušnost, ali želju nikada neće stvoriti.  Ako je nagrađena ovoga puta, vrlo je verovatno da će očekivati nagradu ponovo, kada bi  trebalo da pospremii sobu ili kada bude bilo potrebno da završi bilo koju drugu obavezu. „Šta  ćete  mi  dati  ako  uradim  ovo?“  Kao  njen  roditelj  sada  ste  u  poziciji  onog  koji  obezbeđuje  nagrade, drži stvari u svojim rukama, postajete onaj moćnik kome dete mora da se povinuje i  zadovolji ga kako bi dobilo neku nagradu, a to sve dok je ta nagrada željena, sve dok ste detetu  potrebni kao neko ko će tu nagradu osigurati i sve dok dete prihvata igru sa ulogama onih koji  daju nagrade i onih koji ih primaju.  Druga  strana  medalje  je:  Šta  će  biti  ako  Samanta  na  pospremi  svoju  sobu?  Kazna  je  neodlazak  u  bioskop.  Gubitak  nagrade  je  nije  naučio  ništa  o  njenim  sposobnostima,  odgovornostima ili tome kako da reši svoj problem. Tipično, vrlo je moguće da sada ne samo  da će odbiti da pospremi sobu, već će vam staviti do znanja da zapravo nije ni htela da gleda  taj glupavi film. U svojim tinejdžerskim godinama, možda će otići od kuće sa svojim novcem, u  potpunosti vam prkoseći zbog vaše pretnje. Sada pred sobom imate žestoku borbu.  Ovoga puta nagrada nije poslužila da se njome postigne poslušnost. Da li je ovo omanulo  zbog vrste nagrade koja je bila ponuđena? Da li bi neka druga bolje poslužila? Da li je potrebno  da  nagrada  bude  veća?  Da  li  nam  je  potrebno  više  medalja?  Problem  je  u  nagradi  –  nije  problem u vrsti, veličini ili količini. Kao što je Alfl Kon napisao, medalja s nagradom i kaznom  nam neće puno toga obezbediti. I verujem da ne samo da nama neće mnogo toga obezbediti,  već  će  i  narušiti  duh  deteta.  Ponašanje  deteta  se  može  oblikovati,  manipulisati  njime  ili  kontrolisati na kratko, ali je ono naučilo pogrešnu lekciju za ceo život.  Podmićivanja  i  nagrade  mogu  da  nam  obezbede  privremenu  poslušnost,  ali  po  cenu  stvaranja manje odgovornog, manje snalažljivog, manje otpornog i manje saosećajnog mladog  čoveka koji će se povinovati, zavisiti od nagrade, postaće manje darežljiv i ne tako posvećen  onome što je dobro. Ove alatke treniraju decu da postanu sebični i pohlepni. Deca uče šta im  pomaže a šta ne, da dobiju ono što žele. Pitaju se: „Šta ja dobijam od toga?“, a ne „Kakva osoba  želim da budem?“ Vrline kao što su integritet, poštenje, ljubaznost i saosećanje postaju roba  koja se uvek može kupiti po višoj ceni.  Činite dobro jer je dobro činiti dobro. S prezirom odbijajte paklene pretnje i rajsko  podmićivanje. 

Džejms Natčvej, „Ratna dela“ 

2.  TRI LOPOVA ­ POHVALA, OPIPLJIVE NAGRADE I PRISUSTVO  RODITELJA KAO NAGRADA  Sposobnost da se nekome nametne sopstveni pogled na stvarnost, kao što to čine umet‐ nici, zahteva određeni stepen samopouzdanja. Dalje, najverovatnije je da kreativnost  dolazi od unutrašnjih interesa, a ne spoljašnje nagrade, iz želje da se izrazi istinsko i pravo  JA. 

Glorija Štajnem, „Unutrašnja revolucija“ 

34 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Podmićivanja  i  nagrade  javljaju  se  u  svim  oblicima  i  veličinama,  svaka  sa  sopstvenom  sposobnošću da manipuliše i kontroliše. Svaka je u mogućnosti da detetu oduzme kreativnost,  samostalnost, osećaj za dobrobit i veže ga za sve one koji se nalaze oko njega. Što dete više želi  ili izražava potrebu za nagradama, to je i veći potencijalni uticaj.  Najčešći oblici u kojima se javljaju:  1.  Ogromna pohvala  2.  Opipljiva nagrada  3.  Prisustvo roditelja kao nagrada  Pohvala  je  najmanje  opipljiva  od  sva  tri  oblika  i  najlakše  ju  je  koristiti.  Sve  dok  ste  u  stanju  da  se  dobro  izrazite,  posedujete  gotovu,  mobilnu  zalihu  podmićivanja  i  nagrada.  Opipljive  nagrade  mogu  da  se  kreću  u  rangu  od  jednostavne  poslastice  do  automobila  po  završetku  srednje  škole.  Prisustvo  kao  nagrada  je  zapravo  ponuda  da  provedete  vreme  sa  svojom decom, ali uz uslov da deca moraju da zavrede tu mogućnost. Odnos roditelj‐dete na  kraju se pretvori u odnos u kome se stalno pogađa za nešto. Svaka razmena postaje nagodba.  Svaki od ovih oblika nagrade može da postane mito koji se nudi s ciljem da se utiče na  dete ili ubedi ga:  Ogromna pohvala: „Ti si tako dobar stariji brat, znam da mogu da te ostavim samog s  mlađim bratom.“ (Izgled može da zavara. Džejson počinje da se oseća užasno, jer je upravo taj  „dobri stariji brat“ pre samo nekoliko minuta poželeo da se njegov brat vrati u bolnicu iz koje  je došao i nikada se ne vrati kući. „Kada bi mama samo znala koliko sam loš...“)  Opipljive nagrade: „Ako budeš išao na nošu, dobićeš slatkiš.“ (Odlazak na nošu postaje  sredstvo da se dobije slatkiš, a nije cilj samo po sebi.)  Prisustvo  kao  nagrada:  „Ako  pospremiš  svoju  sobu,  dozvoliću  ti  da  ideš  sa  mnom  na  vožnju biciklom.“ (Moraš da se potrudiš da zaradiš vreme koje ćeš provesti sa mnom, to nije  nešto što se olako dobija.)  Tri  lopova  se  takođe  mogu  koristiti  kao  nagrada  koja  se  daje  kao  mogućnost  nakon  uspešno obavljenog zadataka, s ciljem da se kontroliše ponašanje deteta:  Ogromna pohvala: „Odlično! Pobedio si na takmičenju iz nauke. Tako sam ponosan što  si moj sin.“ (Vrednujete dete po učinku, a ne prema onome što je, pa ono stalno mora da bude  pod  pritiskom  da  učini  nešto  što  vi  smatrate  dobrim  kako  bi  mu  to  obezbedilo  da  u  tatinim  očima bude vredan dostojanstva. Ukoliko počini grešku ili dobije lošu ocenu, onda je u velikoj  nevolji. Još gore, plaši se da tati kaže da je načinio grešku. Greške i loše ocene nisu problem  koji treba rešiti, već su jednostavno loše i neprihvatljive.)  Opipljive  nagrade:  „Bili  ste  tako  dobri  danas  u  prodavnici,  hajde  da  odemo  i  kupimo  vam  onu  igračku  koju  ste  želeli.“  (Biti  dobar  više  nije  nagrada  sama  po  sebi,  već  postaje  sredstvo zahvaljujući kom se dobija nagrada.)  Prisustvo kao nagrada: „Pošto si završila domaći zadatak tako brzo, odigraću s tobom  igricu na kompjuteru.“ (Igramo se onda kada se završi s poslom. Moraš da zaradiš slobodno  vreme koje ćeš provesti sa mnom.)  Da li je jedno bolje od onog drugog? Jedina očigledna prednost nagrade nad mitom je ta  što se nagrada daje posle obavljenog zadatka. Prvi put je potpuno neočekivana. Neočekivana  nagrada sa sobom ne nosi istu snagu niti može da učini onoliko štete za dobrobit, autonomiju i  motivaciju  koliko  to  može  mito.  Ali  hoće  li  biti  očekivana  idući  put?  Hoće  li  od  sada  pa  ubuduće postojati neizgovoreno iščekivanje? („Šta li će mi dati ako još jednom uradim ovo?“,  „Šta li ću dobiti ako pročitam deset knjiga umesto pet?“, „Ako pospremim sobu, trebalo bi da  mi  dozvole  da  ove  nedelje  vozim  auto  u  školu.“)  I  hoće  li  bez  očekivanja  nagrade  postojati  motivacija  da  se  izvrši  zadatak?  („Ako  dobijem  najveću  nagradu  zbog  pet  pročitanih  knjiga, 

35 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

zašto  bih  čitao  više  kada  se  za  to  nagrada  ne  podrazumeva?“,  „Ukoliko  ne  dobijem  ništa  za  spremanje  sobe  sledeće  nedelje,  zašto  bih  se  uopšte  trudila  da  to  i  uradim?“,  „Šta  ja  time  dobijam?“)  Jesu li sva deca jednako motivisana podmićivanjem ili nagradama? Nisu. Deca koja imaju  snažno razvijen osećaj za svoje ja nisu tako podložna uticajima kao što je to slučaj sa decom  koja se lako kontrolišu spoljašnjim uticajem ili decom koja su „poslušna“. Ako je njihov pogled  na  život  takav  da  na  druge  gledaju  kao  na  drugove  ili  potencijalne  prijatelje,  deca  kojima  je  rečeno  da  moraju  da  se  nadmeću  zarad  sitnice  kao  što  je  prvo  mesto  to  će  raditi  sa  manje  entuzijazma u odnosu na decu koja na druge gledaju kao na svoje protivnike. Saosećajna deca  će  se  često  odreći  nagrade  kako  bi  pomogli  drugu  kome  je  ta  pomoć  neophodna.  Na  Olimpijskim  igrama  za  ljude  sa  specijalnim  potrebama,  pre  nekoliko  godina,  dečak  je  ne  mareći  za  pobedu  na  trci  zastao  da  pomogne  drugom  detetu  koje  je  palo  i  povredilo  se.  Pomažući drugom detetu da se pridigne i nastavi, nasmešio se i njih dvoje su zajedno protrčali  kroz cilj mnogo iza „pobednika“.  Možda  ćete  se  pitati:  „Šta  ima  loše  u  tome  da  dam  nešto  svojoj  deci,  pa  makar  to  bio  komentar, hrana, igračka ili moje slobodno vreme?“ Zapravo, nije najveći problem u tome šta  se daje i ponekad to uopšte i nije problem. Kao što će naredno poglavlje opisati, ohrabrenja,  pokloni, povratna reagovanja i vaše vreme je svakako dobro i neophodno vašoj deci. Problem  se  stvara  kada  se  upotrebljava  nešto  što  je  deci  potrebno  ili  ono  što  žele,  kako  bismo  ih  motivisali  da  urade  ono  što  mi  želimo  da  urade.  Deca  koja  se  stalno  podmićuju  i  nagrađuju  utrošiće  puno  energije  pokušavajući  da  otkriju  šta  je  to  čime  će  zadovoljiti  (ili  iznervirati)  svoje roditelje i neće imati vremena ni energije da razviju sposobnost da realno procene svoje  veštine, dela i ciljeve.  Deca koja se podmićuju i nagrađuju nemaju puno šanse da izrastu u nezavisne mlade ljude  koji su sigurni u sebe. Uvek će im biti potrebno nečije odobrenje za ideje i potvrđivanje, a  za sopstvenu dobrobit biće im potrebna ogromna količina ljubavi i divljenja. 

Čun Tan, „Dobro naučite vašu decu“ 

3.  NAVUČENI NA POHVALE  Umesto da izgrađuje samopouzdanje, izgleda da je hvaljenje dece zbog postignutih dostig‐ nuća stvorilo generaciju koja je navučena na pohvale: nedovoljno motivisana deca koja su  zavisna od priznanja... U suštini nemilosrdne pohvale oduzimaju deci mogućnost da stvore  realan osećaj za sopstvene snage i slabosti. Kao i razumevanje da je unutrašnja spoznaja  kamen temeljac samopouzdanja. Bez toga, deca nisu u stanju da komplimente i kritiku sa‐ gledaju u pravom svetlu i na kraju završe tako što se oslanjaju na pohvale drugih pre nego  na sopstveni sud i to samo zato da bi se osećali dobro. 

En E. la Forž 

Kada  hvalimo  ekstravagantno,  nasumice  i  dvosmisleno,  pred  sebe  stavljamo  rizik  da  ćemo stvoriti dete naviknuto na pohvale, zavisno od priznavanja, decu koja će se povinovati i  uvek tražiti odobravanje.  Od malih nogu stalno uzvikujemo: „Dobro“, „Odlično“, „Divno“, „Čudesno“, „Izvanredno“,  „Ti si najbolji“ i nećemo ni primetiti da pred sobom imamo decu koja su zavisna od pohvala.  „Mama,  jesi  li  me  videla  šta  sam  uradila?“  „Nastavnice,  da  li  je  ovo  u  redu?“  „Da  li  vam  se  dopadam?“  „Tata,  jesi  li  primetio?“  Preterivanje  u  površnim,  neiskrenim  pohvalama  neće  podići samopouzdanje detetu, neće mu pomoći da se oseća bolje u sopstvenoj koži, a sasvim je  sigurno da ga neće podstaći da istražuje i uči.  Pored tolike pompe oko koristi pohvala, veoma je važno osvrnuti se na neke zamke istih: 

36 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

1.  Pohvala  može  da  pothranjuje  i  pojačava  osećaj  nesigurnosti  u  situacijama  kada  deca  postaju bojažljiva zbog toga što ne mogu da odgovore očekivanjima odraslih. „To je bio odličan  houm ran (završni potez u bezbolu), tako sam ponosan na tebe.“ Sve do narednog udarca, dete  će živeti u strahu da neće postići houm ran za mamu ili tatu i na kraju će završiti tako što će  promašiti.  „Ti  si tako  velika  devojčica,  nisi  se  upiškila  ceo  dan.“  Sledećega  dana  devojčica  se  upiškila i sakrila u ćošak, pognute glave od stida.  2.  Pohvala  koja  naglašava  postignuto  može  da  ohrabri  dete  da  se  koristi  manje  rizičnim  strategijama kako bi izbeglo neuspeh. „Bila je to ukusna torta, a preliv je bio savršen.“ Dete se  plaši  da,  ako  proba  novi  recept,  može  da  podbaci,  pa  se  drži  onog  oprobanog.  Da  bi  bilo  sigurno  da  će  se  pohvale  nastaviti,  dete  će  biti  manje  spremno  za  istraživanje  nepoznate  teritorije  sa  akademskog,  umetničkog,  sportskog  ili  društvenog  stanovišta.  Greške  postaju  nešto što je loše, nešto što je potrebno izbeći, sakriti od drugih, praviti se da nema problema  koje  je  potrebno  rešiti.  („Zabrljao  sam  s  ovom  slikom,  sada  ništa  ne  valja.  Ne  mogu  više  da  crtam.“  „Neću  da  probam  da  vozim  rolere,  delovaću  glupavo.“  „Ako  ostavim  auto  na  kraju  prilaza, tata neće ni primetiti da sam ulubio zadnji branik.“)  3. Pohvala  može da umanji poverenje deteta  u sopstvene odgovore. Deca koja su postala  zavisna  od  pohvala  imaju  običaj  da  sumnjaju  u  sopstvene  odgovore,  ukoliko  ti  odgovori  u  istom trenu nisi dobili odobravanje od strane neke odrasle osobe. („Zar nisam to uradio kako  treba?“  „Šta  nije  u  redu?“  „Šta  sam  uradio  ovog  puta?“  „Zašto  se  ne  smeje?“  „Kolačići  deluju  kao da su gotovi, ali je tata rekao da ih ostavim da se peku dvanaest minuta, pa će biti najbolje  da ih sada ne vadim iz rerne.“) Deca zavisna od pohvala odraslih stalno će tražiti odobrenje i  uveravanje. Ukoliko odobrenje i uveravanje ne usledi, deca zavisna od pohvala će odustati od  sopstvenih  ideja  i  postati  zabrinuta,  u  strahu  da  se  uhvate  u  koštac  s  nečim  ili  da  naprave  grešku. („Ništa nije rekla kako sam se obukla. Mora da joj se ne dopada.“ „Ovoga puta nije ništa  rekao o mom umetničkom delu, sigurno misli da ništa ne valja. Biće bolje da odem i nacrtam  dinosaurusa, oni mu se zaista dopadaju.“) S druge strane, deca koja nisu odrasla u zavisnosti  od pohvala traže potvrdu sopstvenih odgovora unutar sebe, spremni su da rizikuju i voljni su  da poprave svoje greške. („Odlično, ovo sam dobro uradila!“ „Kolači izgledaju pečeni, izvadiću  ih pre nego što se zvonce oglasi.“ „Ako još jednom pokušam taj eksperiment, možda ću otkriti  šta je pošlo naopako i popraviti to.“ „Ta lekcija iz dostojanstva je teška, ali deluje uzbudljivo i  puno izazova.“)  4. Pohvala može da umanji integritet u odnosu roditelj­dete. Teško je razviti blisku vezu  sa  detetom  ukoliko  dete  na  roditelja  gleda  kao  na  osobu  koja  kontroliše,  manipuliše,  nije  iskrena, pretvara se i često kritikuje.  5. Pohvala može da prekine konverzaciju. Kada je čuo glasine da Keli želi da ode iz tima,  trener  je  zapenio:  „Ti  si  moj  najdragoceniji  igrač.  Ne  znam  šta  bih  radio  bez  tebe.“  Taj  komentar  ne  ostavlja  prostora  za  zdrav,  iskren  i  otvoreni  dijalog.  „Ti  si  divna  starija  sestra  svom  novom  malom  bratu“  ne  ostavlja  Mariji  mogućnosti  da  razgovara  o  svojoj  skorašnjoj  uznemirenosti što mama više nema vremena za nju.  6. Pohvala može da izazove opovrgavanje. „Ti si fantastična kuvarica!“/ „Ma da, trebalo je  da  vidiš  kako  mi  je  gadno  izgoreo  desert.“,  ili  „Tvoj  sastav  iz  engleskog  je  bio  odličan!“/  „Pogrešno sam napisala šest reči.“  7. Pohvala može da natera decu da se oslanjaju na brze nagrade, smanjujući inovativno i  složeno rezonovanje. „Ta slika dinosaurusa je nešto najbolje što si ikada uradio!“ Sva je prilika  da će Džejmi nastaviti da crta istog dinosaurusa, istim bojama i sa istom pozadinom, plašeći se  da preduzme rizik koji će možda razočarati njegovog roditelja. „Ti najbrže čitaš u našoj kući.  Pročitala  si  tri  knjige  za  tri  dana!“  šanse  da  će  se  Stefani  latiti  knjige  Braća  Karamazovi  značajno su umanjene. Priča je previše dugačka, sa puno detalja i suviše komplikovana. 

37 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

8.  Pohvala  može  da  obeshrabri  kooperativno  učenje.  „Ne,  ne  želim  s  njom  da  pravim  zamak,  ona  ih  ne  pravi  onako  kako  treba.“  „Moja  ideja  je  najbolja,  moraćemo  da  uradimo  onako  kako  sam  ja  rekao.“  Deca  zavisna  od  pohvala  će  u  daleko  manjem  procentu  biti  spremna da podele svoje ideje, ili svoje Lego kockice sa drugima, a sve zbog toga da ih neko  drugi ne bi prisvojio i dobio nešto vrednije pohvale.  9. Pohvala koja podrazumeva takmičenje, kod deteta razvija mišljenje da njihova vrednost  u porodici zavisi od toga da li su bolji od svoje braće i sestara ili drugova. „Džil je pobedila, prva  je sela na svoje mesto u kolima!“ Ovo ne čini mnogo toga dobrog za ugodnu vezu Džil i njene  dve sporije sestre! To što je ovoga puta bila najbrža znači da će i sledećeg puta morati da bude  prva, jer će u suprotnom postati gubitnik. Njeni roditelji su je zapravo iskoristili da bi njene  sestre naterali da brže dođu do kola. Ma koliko da je pohvala dobronamerna, pomogla je da se  stvori  porodično  okruženje  koje  neguje  ljubomoru  i  razdor.  Bez  imalo  osećaja  za  dobrobit  svojih  sestara,  Džil  će  se  gurati  i  krčiti  sebi  put  u  želji  da  bude  prva.  Mlađa  deca,  pošto  su  ostala  bez  majčine  pohvale,  rugaju  se  Džil  praveći  razne  grimase  na  licima  na  putu  do  prodavnice i kuju plan kako da uspore Džilin pohod do kola sledećeg puta. Na kraju se rođeni  braća i sestre stalno upoređuju: ko je najveći, najbrži, najsimpatičniji, najbistriji, najbolji?  Jednom  kada  se  ovakvo  ponašanje  ustali,  deca  počinju  da  ga  ispoljavaju  čak  i  u  situacijama  kada  se  takmičenje  ne  očekuje,  kada  nije  nameravano  da  se  odigra  i  kada  se  ne  ohrabruje.  Nastavnik  kompjutera  traži  od  učenika  da  svako  napravi  kompjuterski  program  koji  sadrži  šest  tehničkih  elemenata.  Učenici  su  ohrabreni  da  se  posluže  svojim  veštinama  i  kreativnošću.  Dva  učenika,  Džoan  i  Nikolas  isti  zadatak  obavljaju  veoma  različito.  Nikolas,  zavistan  od  pohvala,  sa  veoma  razvijenim  takmičarskim  duhom  postavlja  zaštitu  oko  svog  monitora kako niko drugi ne bi mogao da vidi šta on radi i „ukrade“ njegove ideje. Utrošio je  mnogo  energije  kako  bi  „zaštitio“  svoj  projekat.  U  kompjuterskoj  laboratoriji,  čuje  da  nečiji  kompjuter  govori  i  postaje  zabrinut  da  će  drugi  učenici  uspeti  da  naprave  bolji  program  i  dobiti  više  ocene  ukoliko  i  sam  ne  napravi  program  u  kom  će  dobijati  verbalni  odgovor  od  svog računara. Kako nije uspeo da napravi program u kom će njegov računar moći da govori,  Nikolas  će se  ušunjati u  kompjutersku  laboratoriju  posle  škole  i  postaviti  virus u  kompjuter  tog drugog učenika.  Džoan, sposobna, kooperativna, odličan učenik, utrošiće svu svoju energiju i talenat kako  bi  napravila  kompjuterski  program  koji  sadrži  šest  potrebnih  elemenata,  a  iz  šale  i  zadovoljstva dodaće još nekoliko. To što je čula da nečiji kompjuter govori samo je zagolicalo  njenu  radoznalost.  Pita  prijateljicu  Šonu  kako  je  uspela da  njen  kompjuter  govori.  Ona  joj  je  pokazala kako da doda verbalne odgovore u svoj program. Zauzvrat, Džoan je s njom podelila  svoje kompjutersko znanje tako da bi i ona mogla da unapredi svoj program.  I  Nikolas  i Džoan  su  završili  zadatak,  ali  kako,  zašto  i  za  koga,  tu  se  potpuno  razlikuju.  Nikolas je proćerdao energiju štiteći svoj rad i napredovao zahvaliujući drugima. Strahujući od  neuspeha,  osetio  je  potrebu  da  ošteti  Šonin  program  kako  bi  zadržao  svoju  takmičarsku  oštrinu. Veruje da je jedini način da bude uspešan ako se nađe na vrhu, ako je on broj jedan.  Džoan je utrošila svoju energiju da napravi projekat, doda elemente pored onih „obaveznih“ i  podeli  svoju  stručnost  sa  nekim  drugom  od  koga  je  spremna  i  da  nauči.  Slavi  svoj  uspeh  i  uspeh drugih. Čini se da je Džoan spoznala koliko je važno učiti sa drugim učenicima i kolika je  prednost toga u odnosu na učenje protiv ili odvojeno od drugih.  Ponekad se takmičenje postavlja kao imperativ u nedovoljno jasnim porukama; ono što  kažemo i način na koji to govorom tela pokazujemo, nije isti. „Volim kako Gregori pojede sve iz  svog  tanjira“,  kaže  mama  dok  pilji  u  Megan  koja  jedva  i  da  je  okusila  svoju  hranu.  Mama  se  zapravo  ne  obraća  Gregoriju,  već  napada  Megan.  Umesto  da  joj  se  direktno  obrati,  mama  je  iskoristila  Gregorija  kako  bi  naterala  Megan  da  jede.  Ova  smicalica  može  da  dovede  do  različitih  reakcija,  koje  mogu  da  se  razlikuju  prema  tome  kakav  odnos  imaju  Megan  i  njen 

38 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

brat,  kao  i  kakav  je  pojedinačno  njihov  odnos  sa  roditeljima.  Gregori  bi  mogao  da  se  oseća  boljim  od  svoje  sestre;  mogao  bi  da  odluči  da  uvek  pojede  sve  iz  tanjira  kako  bi  stekao  odobravanje od strane roditelja ili bi mogao��da uvidi da je ova pohvala za jelo zapravo prevara  i da počne da dovodi u pitanje iskrenost i dostojanstvo svojih roditelja kao i da sumnja u bilo  koju pohvalu koja dođe od njih. Ukoliko je njegov odnos sa sestrom nežan i topao, možda će  napraviti izgovor u svoje ime („Nisam imao vremena za ručak, toliko sam gladan da bih mogao  vola  da  pojedem.“)  ili  će  dati  izgovor  u  sestrino  ime  („Megan  je  nešto  užinala  posle  škole,  možda  samo  nije  gladna.“).  U  želji  da  zaštiti  sestru  od  nedovoljno  jasnih  poruka,  možda  će  odbiti da pojede desert, ponašati se glupavo ili će se igrati hranom tokom sledećeg obroka.  Megan  možda  na  brata  gleda  kao  na  „Gospodina  licemera“,  nekoga  ko  igra  tako  da  bi  zadovoljio  roditelje  i  bira  da  se  ponaša  upravo  suprotno;  možda  veruje  da,  ukoliko  želi  da  stekne  odobravanje  od  strane  roditelja,  mora  da  pojede  sve  što  joj  se  nađe  na  tanjiru,  bez  obzira na to da li je gladna ili ne. Možda će na hranu početi da gleda kao na sredstvo koje će  moći da upotrebi da kontroliše ponašanje svojih roditelja. Odbijajući da jede nakon što je njen  brat  dobio  pohvalu,  Megan  će  možda  imati  veće  zadovoljstvo  da  gleda  majku  kako  je  podmićuje ili moli da jede. („Molim te, pojedi samo malo.“ „Ako pojedeš sav svoj spanać, moći  češ da dobiješ ogromno parče čokoladne torte.“)  Kada se pohvala doživi kao manipulacija, to možda hoće, a možda i neće naterati decu da  urade ono što osoba koja ih hvali od njih i traži. Deca koja su postala zavisna od pohvala će  utrošiti puno energije da otkriju šta je to što mogu da učine kako bi udovoljili (ili uznemirili)  one  koji  ih  hvale,  te  im  neće  preostati  ni  vremena  ni  energije  da  razviju  unutrašnji  osećaj  kojim će moći da procenjuju svoje sposobnosti, ciljeve i dela.  Deo samoprihvatanja je oslobađanje od mišljenja drugih ljudi. 

Luiza Hej 

4.  SINDROM NALEPNICA I ZVEZDICA  Mislim da najveću satisfakciju dobijete pokušavajući da uradite nešto korisno. Nakon što  to i uradite, trebalo bi na to da zaboravite i uradite nešto drugo. Ne bi trebalo da likujete  zbog bilo čega što ste uradili; trebalo bi da nastavite dalje i pokušate da pronađete nešto  bolje da uradite. 

Dejvid Pakard, Nakon završetka obavljanja posla direktora u kompaniji Hjulit­Pakard 

Kao  nastavnik,  posmatrala  sam  decu  koja  dolaze  u  obdanište  verujući  da  mogu  nešto  naučiti.  Bili  su  uzbuđeni,  motivisani,  znatiželjni,  puni  smisla  za  avanturu  i  ukoliko  roditelji  nisu uobičavali da im daju pet zvezdica zato što su namestili krevet, ova deca nisu čak ni znala  kako da pitaju: „Šta ćete mi dati ukoliko uradim ovu stranicu u vežbanki?“ Do trećeg razreda,  već  su  pitali:  „Šta  ćemo  mi  dobiti?“  A  u  šestom:  „Moramo  li  to  da  uradimo?“  Kada  dođu  do  srednje škole, žele da znaju: „Da li se to računa za nešto?“ A poslednje godine srednje škole sve  se svede na: „Želim kola kada maturiram.“ (To što žele kola nije motivisano iznutra, to je samo  nastavak korišćenja nalepnice sa većom nagradom.)  Ta deca iz obdaništa su sada studenti na fakultetima, generacija dece koja su godinama  navikavana na zvezdice i nalepnice, bilo u školi bilo kod kuće. Spoljašnje i vidljive nagrade su  postale  tako  normalne  i  očekivane  da  retko  dovodimo  u  pitanje  njihovu  vrednost  ili  motive  koji se kriju iza istih. Ali nas, kao društvo, posledice sada proganjaju. Skoro sam pitala grupu  studenata  na  prvoj  godini  studija  šta  bi  želeli  da  studiraju,  šta  je  ono  što  ih  najviše  zanima.  Mnogi  su  bukvalno  samo  slegli  ramenima  i  rekli:  „Ne  znam.  Bilo  šta  što  će  mi  doneti  dosta  novca.“  Tražili  su  na  ekranu  kompjutera  da  vide  koje  su  to  profesije  koje  donose  najveće  prihode.  39 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Možda smo nekako suptilno ili ne tako suptilno učili ove studente da se sva dobra dela  nagrađuju  finansijski;  što  je  delo  vrednije  to  je  nagrada  veća,  a  ukoliko  se  delo  ne  nagradi,  onda  nije  vredno  ni  da  se  uradi.  Naučili  smo  ih  lažima.  Ne  nagrađuje  se  svako  dobro  delo;  veličina dobijene nagrade nije pravi pokazatelj vrednosti onoga što smo uradili; a mnogo toga  u životu vredi uraditi bez očekivanja bilo kakve nagrade.  U  članku  u  novinama  Globe  and  Mail,  pisac  je  zabeležio  da  humanitarne  organizacije  traže načine kako da motivišu mlade ljude da daju donacije. Izgleda da ljudi iznad šezdeset i  pet  godina  redovno  doprinose  humanitarnim  organizacijama,  a  da  pri  tom  ne  traže  ništa  zauzvrat.  Međutim,  iz  očiglednih  primera,  ove  organizacije  su  otkrile  da  mladi  ljudi  žele  da  znaju šta će moći da dobiju od svojih donacija. Nekoliko humanitarnih organizacija pribeglo je  lutriji sa visokim nagradama kako bi namamile mlade ljude da daju priloge. Ne mislim da ovaj  fenomen  govori  toliko  o  inherentnoj  škrtosti  omladine,  koliko  govori  o  tome  koliko  je  naša  kultura prigrlila bihejviorizam kao normu interakcije među ljudima. („Uradi ovo, a ja ću dati  ono.“ „Nemoj da uradiš to, ili ću ja to uraditi tebi.“ „Šta ćeš mi dati ako uradim ovo?“ „Šta ja  dobijam time?“) Da li je moguće da mi sada usvajamo ova načela i činimo da ona u velikoj meri  postanu deo naših interakcija i veza. Da li smo postali slepi na njihovu neistinitost kada se radi  o kompleksnim ljudskim interakcijama?  Keti Tajler, roditelj koji je zabrinut zbog prevelike upotrebe nagrada u školi njene dece,  napisala je pismo upravi škole:  Način  koji  smo  izabrali  da  motivišemo  ljude  u  mnogome  govori  šta  osećamo  prema  njima.  Kada  imamo  poverenja  u  nekoga  i  poštovanje  prema  zadatku  koji  treba  da  se  obavi,  to  što  ih  mamimo  poslasticama postaje bespotrebno. Vera i poštovanje sami po sebi inspirišu njihovo delovanje. Ipak,  ukoliko  zadatak  deluje  nezahvalan  nama  samima,  ili  izvršioca  čini  nedovoljno  vrednim  da  taj  zadatak i obavi, onda pribegnemo podmićivanju. Ovo nagrađivanje nakon uspešno izvedenog trika  možda  dobro  prolazi  kod  trenera  za  životinje,  ali  sumnjam  da  će  nama  dobro  poslužiti  da  podignemo  buduću  generaciju  mislilaca  i  onih  koji  će  biti  sposobni  da  reše  problem.  (Čak  su  i  treneri morskih sisara otkrili da kitovi i delfini najbolje reaguju na znake pažnje kao što su zagrljaji,  osmesi ili kada ih neko potapše.) Čini mi se da se služimo strahom, a ne verom. 

Potpuno je kontraproduktivno da unapređuju vrline u nedostatku izbora. Podmićivanja i  nagrade, kao i druga strana medalje na kojoj se nalaze pretnje i kazne, sprečavaju mogućnost  da  se  napravi  izbor.  „Ako  budeš  delio  igračke  s  bratom,  možeš  da  izabereš  neki  slatkiš  u  prodavnici“  (mito).  „Podelićeš  igračke  s  bratom  ili  ćeš  ostatak  dana  provesti  u  svojoj  sobi“  (pretnja).  „Možeš  da  izabereš  igračku  u  radnji,  jer  si  danas  delio  igračke  sa  svojim  bratom“  (nagrada). „Staviću pod ključ sve tvoje igračke, jer je sasvim očigledno da nećeš da ih deliš sa  svojim bratom“ (kazna). Ništa od ovoga neće detetu ostaviti mogućnost da dobrovoljno podeli  igračke između sebe i brata. Sva četiri primera nedvosmisleno pokazuju da se služimo stavom  kojim  odiše  strah  a  ne  vera.  Ukoliko  našem  detetu  ne  damo  nagradu  zato  što  je  podelilo  igračke  s  bratom,  postajemo  zabrinuti:  „Hoće  li  ikada  naučiti  da  deli?  Hoće  li  i  dalje  deliti  igračke  s  bratom  ako  ga  ne  nagradimo  posle  svakog  puta  kada  to  uradi?  Hoćemo  li  stvoriti  sebično derište ukoliko ne pokušamo da ga nateramo da deli ili ga kaznimo zbog toga što je  odbilo to da uradi?“  Motivacija spolja nikoga ne inspiriše da bude saosećajan, iskren, vredan poverenja ili fer.  Ona samo manipuliše detetom kako bi ono obavilo određeni zadatak.  Ukoliko kaznite dete jer je bilo nevaljalo, a nagradite ga zato što je bilo dobro, ono će uvek  činiti sve da bude dobro zarad nagrade. Međutim kada se otisne u svet i otkrije da se dobra  dela ne nagrađuju uvek, niti se slabosti uvek kažnjavaju, izrašće u odraslu osobu koja će 

40 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

uvek razmišljati kako da se snađe u tom svetu i čini dobro ili loše u zavisnosti od toga u  čemu će videti prednosti za sebe. 

Imanuel Kant, „Obrazovanje“ 

5.  DA LI JE VAŠE DETE ZAVISNO OD NAGRADE?  Ono što sledi je lista znakova koji će vas upozoriti da postoji mogućnost da je vaše dete  zavisno od nagrada. Većina dece će pokazivati neke od ovih znakova boreći se da u sebi razvije  osećaj  za  svoje  ja.  Međutim,  učestalost,  intenzitet  i  kontinuitet  ovakvog  ponašanja  može  da  bude pokazatelj da je potrebno zabrinuti se i intervenisati.  1.  2.  3.  4. 

Povinuje se kako bi dobilo odobrenje od ljudi koji za njega predstavljaju autoritet.  Bez pogovora će odraditi ono što mu je rečeno.  Nedostaje mu inicijative, čeka naređenja.  Osećaj za samog sebe definisan je spolja; stvara osećaj dostojanstva i vrednosti kada uradi  ono što odrasli žele.  5.  Ko je i šta je su jedno isto. Ukoliko uradi nešto loše, sebe smatra lošim.  6.  Koristi razne situacije kao opravdanje za svoje ponašanje.  7.  Pesimistično je i lako pada u očaj.  8.  Krivicu svaljuje na druge: „On me je naterao to da uradim.“ „Nisam ja kriv.“  9.  Krije greške u strahu od gneva roditelja.  10.  Laže da bi izbeglo posledice za svoja dela i sakrilo greške.  11.  Oseća da ga kontrolišu.  12.  Oseća se vrednim samo kada se nalazi na vrhu, kada je broj jedan.  13.  Nastrojeno je takmičarski, napreduje preko drugih.  14.  Ima potrebu da bude savršeno, na greške gleda kao na nešto loše.  15.  Traži odobravanje i plaši se neodobravanja i odbijanja.  16.  Konformista je. Pristaje na stavove gomile.  17.  Ponašanje gleda kroz njegove posledice. „Ako me ne uhvate, ono što sam uradio nije loše.“  18.  Fokusira se na prošlost i budućnost, a propušta trenutak. Zabrinuto je zbog: „A šta ako...“  19.  Samopreispitivanje  doživljava  kao  nešto  negativno,  dok  roditeljske  naloge  premotava  iznova i iznova.  20.  Poseduje lične rezerve prema onome kako ga drugi vide: „Kada bi zaista poznavali...“  21.  Koristi se samo jednostavnim veštinama za rešavanje svih problema.  22.  Uvek je zabrinuto zbog krajnjeg razultata.  23.  Govori ono što smatra da bi drugi želeli da čuju.  24.  Obazrivo je i nesigurno.  25.  Poseduje  trgovački  duh,  sebično  je,  okrenuto  sebi,  pohlepno,  dobra  dela  čini  kako  bi  dobilo nagradu ili izbeglo kaznu.  26.  Cinično je i skeptično, na svet gleda kao na odnos između „nas“ i „njih“.  27.  Nametnute vrednosti prihvata bez pogovora od onih koji su autoritet.  28.  Dela uokviruje sa „trebalo bi“.  29.  Drži se ozlojeđenosti.  30.  Preosetljivo je na kritiku, diskvalifikuje komplimente.  Nagrade i kazne su najniži vid vaspitanja. 

Čuang Cu 

41 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

6.  DA LI JE VAŠE DETE ODGOVORNO, PRILAGODLJIVO, SNALAŽLJIVO I  SAOSEĆAJNO?  Ono  što  sledi  je  lista  indikatora  da  vaše  dete  razvija  snažan  i  zdrav  osećaj  za  svoje  ja.  Alatke koje će biti obrađene u narednom poglavlju mogu se upotrebljavati kako bi se razvijala  sposobnost deteta da postane odgovorno, prilagodljivo, snalažljivo i saosećajno.  1.  Dela iz sopstvenih ubeđenja.  2.  Pravi  izbore,  spremno  je  da  stane  iza  svojih  vrednosti  ili  protiv  nepravde,  makar  se  suočilo s neodobravanjem.  3.  Preuzima inicijativu, ne čeka odrasle da odobre ili potvrde.  4.  Poseduje unutrašnje definisano ja. Živi vrlo svesno i svrsishodno.  5.  Prihvata odgovornost za odluke koje je donelo, kao i za izbore i greške koje je napravilo.  6.  Prihvata prošlost, uči iz nje i udaljava se.  7.  Optimistično je. Ima realna očekivanja, pozitivno gleda na stvari.  8.  Prihvata svoje ponašanje kao i posledice istog.  9.  Prihvata greške i na njih gleda kao na mogućnost da nauči.  10.  Iskreno je i realistično.  11.  Oseća se sposobnim.  12.  Slavi i poštuje uspehe i sebe i drugih.  13.  Poznaje  svoje  sposobnosti.  Sposobno  je,  kooperativno,  odlučno,  spremno  da  deli  i  otvoreno prema tuđim idejama.  14.  Spremno je da rizikuje.  15.  Ima  snažno  razvijen  osećaj  za  svoje  ja,  otvoreno  je  prema  kritikama  i  komplimentima,  i  oba meri jednako.  16.  Oslanja se na sebe.  17.  Poseduje lični integritet i samopoštovanje.  18.  Doživljava život, živi svesno.  19.  Samopreispitivanje doživljava optimistično, realistično, pozitivno i prihvata ga.  20.  Ima samopouzdanja i samostalno se izražava; sluša unutrašnje signale (intuitivno je).  21.  Koristi  se  inovativnim  i  kompleksnim  rezonovanjem  kada  je  to  neophodno,  istražuje,  prevazilazi konzervativne ideje, kreativno je.  22.  Nestašno je, jer „ne mora baš sve da ima svrhu“.  23.  Spremno je da govori javno i podeli svoje ideje, čak i onda kada nije sigurno kako će svi  drugi na to da reaguju.  24.  Poseduje samopouzdanje i sigurno je u sebe.  25.  Altruistično je, etično i saosećajno. Prati tuđa osećanja i stavove.  26.  Orijentisano je prema društvu, poseduje težnju da deli, brine i pomaže.  27.  Preispituje vrednosti pre nego što ih prihvati kao svoje.  28.  Dela uokviruje sa „moglo bi“.  29.  Oslobađa se stvarne ili opipljive boli.  30.  Može da prihvati kritiku i komplimente jednako dobro.  Naš najvažniji zadatak kao roditelja je da odgajamo decu koja će biti dostojni, odgovorni i  pažljivi ljudi usmereni ka tome da ovaj svet učine saosećajnijim mestom. 

Nil Kuršan, „Odgojite vaše dete da postane čovek“ 

42 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

IV – TROUGAO UTICAJA –  OHRABRENJE, POVRATNA REAKCIJA I DISCIPLINA  Želimo da naša deca poseduju više od zdravih tela.  Želimo da naša deca imaju živote ispunjene prijateljstvima, ljubavlju i velikim delima.  Želimo da budu željni da uče i da budu spremni da se suoče sa izazovima.  Želimo da naša deca budu zahvalna na onome što dobijaju od nas i da budu ponosna na  sopstvena dostignuća.  Želimo da odrastu u sigurnu budućnost, s ljubavlju prema avanturama, osećajem za  pravdu, kao i da poseduju dovoljno hrabrosti da deluju pravedno.  Želimo da budu prilagodljivi na situacije kada im ništa ne ide od ruke i na neuspehe koje  odrastanje uvek nosi sa sobom. 

Martin E. P. Seligmen, „Optimistično dete“ 

Sufis  ima  izreku  koja  kaže:  „Pre  nego  što  ubiješ  mačku,  pobrini  se  za  miševe.“  Ono  što  sledi  je  upravo  sređivanje  miševa.  Deca  ne  mogu  da  napreduju  pored  podmićivanja,  pretnji,  nagrada  i  kazni.  Ukoliko  je  neophodno  da  se  rešite  ovih  alatki  iz  svoje  kutije  s  alatom,  neophodno je da pronađete neke nove koje će doći na njihovo mesto.  Mališan  koji  po  prvi  put  nosi  gaćice,  dete  koje  pokušava  da  vozi  bicikl  bez  pomoćnih  točkova,  ili  tinejdžer  koji  pokušava  da  otkrije  kako  da  upotrebi  kvačilo,  upravlja  volanom  i  brzinama i to sve istovremeno. Njemu svakako ne trebaju podmićivanja. („Ako uspeš ceo dan  da se ne upiškiš u gaće, dobićeš poslasticu posle večere.“ „Ukoliko se budeš spustila biciklom  niz celo brdo, a da stopalima ne dodirneš zemlju, daću ti onu novu igračku koju si želela.“ „Ako  se popneš uz ono brdo, a da ti se auto ne zaustavi, daću ti pet dolara.“) Pretnjama se takođe  ništa neće postići. („Ako ponovo upiškiš gaće, vraćam te u pelenu za ceo naredni mesec.“„Ako  nogama  dodirneš  zemlju,  spuštamo  ponovo  pomoćne  točkove.“  „Ako  ti  se  auto  još  jednom  zaustavi, više se neću voziti s tobom. Moraćeš da pronađeš nekog drugog da te podučava.“) Ne  pomažu ni nagrade. („Zaslužuješ nagradu zato što si ostao suv tokom celog dana.“ „Stvarno si  sjajan  posao  obavila  vozeći  taj  bicikl  niz  brdo,  zaslužila  si  onu  igračku.“  „Vau,  nije  ti  se  auto  zaustavio, izvoli pet dolara.“) A ni kazne neće imati nekog efekta. („Upiškio si gaće, ti nevaljali  dečače. Stavićemo ti ponovo pelene kao tvom mlađem bratu.“ „Ponovo si spustila stopala na  zemlju; silazi s bicikla i uđi u kuću. Ne želim da učim nekoga ko ne želi da nauči.“ „Ponovo ti se  auto zaustavio. Sam ću odvesti auto kući. Neće ostati ništa od kvačila ako ti budeš vozio.“)  Svakom od ova tri deteta pomoglo bi (ohrabrenje, povratna reakcija i disciplina.  „Džefri, mislim da je vreme da pelene zamenimo gaćicama. Hajde da izaberemo one koje  bi voleo da nosiš.“ „Bio si na noši danas tri puta, kladim se da se osećaš dobro zbog toga.“ „Ups,  nisi došao do noše dovoljno brzo. Otrči da doneseš nove gaćice i ja ću ti pomoći da ih obučeš.“  „Rejčel,  koliko  visoko  želiš  da  podignemo  pomoćne  točkove?  Uz  malo  vežbe,  vozićeš  bicikl  na  dva  točka  kao  profesionalac.  Biću  tačno  iza  tebe  nekoliko  puta  kako  ne  bi  pala  na  zemlju.“ „Vozila si staloženo i mimo sve dok nisi okrenula glavu. Pokušaj da držiš glavu napred  sve dok ne budeš imala osećaj da dobro kontrolišeš bicikl, a onda možeš da vežbaš da gledaš u  različitim  pravcima.“  „Bilo  bi  mnogo  zabavnije  da  se  voziš  sa  nama  u  onim  dugim  turama  ovoga leta.“  „Džin, znam da je teško naterati da kvačilo, volan i brzine rade u istom trenutku. Sećam  se da sam spalio dva kvačila pokušavajući da naučim. Uz malo pažnje i upornosti, savladaćeš.“  „Na  ravnom  putu  si  lagano  menjao  brzine  i  u  pravo  vreme.  Počinješ  da  stičeš  osećaj.  Na  poslednjem brdu držao si nogu na kočnici, dok si popuštao kvačilo. Na ovom brdu stavi nogu  na  gas  dok  budeš  popuštao  kvačilo.“  „Danas  je  baš  bilo  napeto.  Da  li  bi  želeo  da  probaš  još 

43 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

jednom, ili bi više voleo da ja prevezem preko tog brda, a ti možeš da gledaš i stekneš uvid u to  kako se menjaju brzine dok ja to činim?“ 

1.  OHRABRENJE  Postoji univerzalna istina koju sam pronašao u svom radu. Svi žude da budu voljeni.  Najveća stvar koju možemo da uradimo je da damo drugom do znanja da je voljen i  sposoban da voli. 

Fred Rodžers „Iz komšiluka Gospodina Rodžersa“ 

Nakon što pročitate sve o problemima koje pohvala može da prouzrokuje, vi, kao roditelj  možete da se plašite da otvorite usta i kažete bilo šta iz straha da ćete narušiti samopouzdanje  vašeg deteta. Ne, ne morate da ostanete nemi, iako tišina ima svoju ulogu. Ponekad, sve što je  potrebno  je  vaše  prisustvo,  osmeh  i  zagrljaj.  U  nekim  drugim  situacijama  će  vaše  spontano  oduševljenje, aplauz ili entuzijazam napraviti čudo za dete. Ključno je biti spontan (da se ne  laska ili kalkuliše strategija kako bi se oblikovalo ponašanje deteta), i da vaš nivo oduševljenja  bude  u  nivou  s  oduševljenjem  vašeg  deteta.  Ukoliko  Džefri  udari  ručicama  i  pozdravi  se  sa  vremenima provedenim u pelenama, možete se pridružiti njegovoj radosti. Ako Rejčel skoči sa  bicikla i poskoči od radosti nakon što je uspela da se spusti niz celo brdo, možda ćete delovati  budalasto  vašim  čeličnim  komšijama,  ali  to  što  ćete  skočiti  uvis  zajedno  s  Rejčel  daće  joj  do  znanja da i vi delite njeno uzbuđenje. Ako, pak, umesto tog skoka samo vas pogleda sa velikim  osmehom  na  licu,  i  sami  joj  se  možete  nasmešiti  najbolje  što  možete.  Ako  Džin  uspešno  manevriše  po  parkingu  ispred  škole,  lagano  menjajući  brzine  već  deseti  put  zaredom,  vaš  uzvik:  „Da!  Ukapirao  si!  Ne  moramo  više  da  kružimo  po  parkingu!  Pravac  na  uzvišenja!“  staviće Džinu do znanja da ste uzbuđeni zbog njega, kao i zbog sebe.  Ohrabrenje  može  da  dođe  u  bilo  kom  trenutku.  Ne  osuđuje  se  i  ne  naglašava  vrednost  deteta  tako  što  ohrabrenjima  izražavate  veru  i  poverenje  u  njega  i  to  što  radi.  Ohrabrenja  takođe  inspirišu;  prenose  hrabrost  i  veru  u  sebe,  neguju  i  daju  podršku.  Pomažu  detetu  da  razvije  osećaj  samoponosa  i  povećavaju  unutrašnju  motivaciju.  Ne  postoji  nagoveštaj  nametanja ili želje da se kontroliše ponašanje. Ohrabrivanje dece znači da jedna ili više od šest  ključnih  poruka  pronalazi  svoj  put,  bez  obzira  na  to  da  li  se  te  poruke  prenose  rečima  ili  delima:  • • • • • •

Verujem u tebe.  Imam poverenja u tebe.  Znam da možeš da se nosiš s time.  Slušam te.  Stalo mi je do tebe.  Veoma si mi važan‐važna. 

Načini  na  koji  se  ove  poruke  izražavaju  mogu  biti  različiti.  Ovih  šest  ključnih  životnih  poruka su konkretne i nedvosmislene. Nije im potrebna definicija ili objašnjenje. Nema načina  da budu lažne, kao ni šanse da neće biti primljene ukoliko se iskreno ponude.  Bilo da vaše ohrabrenje dolazi pre pokušaja deteta da uradi nešto novo („Znam da možeš  to  da  uradiš!“),  u  trenucima  kada  se  bori  da  izađe  na  kraj  s  novom  veštinom  („To  je  komplikovana  pesma  za  učenje,  ako  je  podeliš  na  manje  delove,  lakše  ćeš  je  savladati.“)  ili  nakon što je polupao porodični auto („Siguran/a sam da možeš da se snađeš. Poznato ti je sve  što treba da uradiš da bi popravio auto, pobrini se za kaznu, i pronađi način da utvrdiš šta je  ovoga puta pošlo naopako. Tu sam da ti pomognem, ukoliko ti budem potreban/a.“). Poruka 

44 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

koja se prenosi je ta da iako su se našli pred teškim trenucima, mogu da urade dobro i da se  osećaju dobro u svojoj koži.  ... prijatelj koji ohrabruje je veran i lojalan, ne zamenjuje poštenje pomešanim osećanjima,  već je uvek spreman da pruži ruku, sasluša i pokaže koliko veliko srce poseduje. 

C. E. Rouns, „52 jednostavna načina da ohrabrite druge“ 

2.  POVRATNA REAKCIJA  Nema sumnje da je osećanje samopouzdanja zaista divno, ali pokušaj da se to i postigne  pre nego što se obezbedi dobra razmena sa svetom, može da izazove duboku zabunu sa  sredstvima i samim krajem. 

Danijel Seligmen, „Optimistično dete“ 

Postoji  razlika  između  toga  da  se  osećate  dobro  i  da  činite  dobro.  Kada  se  deca  nagrađuju ili kažnjavaju, ono što najčešće nedostaje jeste bilo kakva povratna reakcija na ono  što  čine.  Bez  nje,  biće  im  teško  da  razviju  snažan  osećaj  za  svoje  ja,  postaće  neverovatno  oprezni („Šta bih mogao da uradim da joj udovoljim?“ „Šta da učinim a da se ne naljuti?“), ili  neverovatno kritični („Ništa ne valjam, ništa ne mogu da uradim kako treba, niko me ne voli“),  ili samozadovoljni („Ja sam najbolji! Važniji sam od bilo koga drugog!“).  Povratna reakcija obezbeđuje deci da sagledaju način izražavanja svojih osećanja, svoje  ponašanje, kao i svoja dela iskreno i realistično. Postoje tri različite vrste povratnih reakcija:  komplimenti,  komentari  i  konstruktivna  kritika.  Svaka  je  važna  komponenta  u  pomaganju  deci da postanu odgovorni, snalažljivi i prilagodljivi. 

2.1.  Komplimenti  Najveća  razlika  izmeću  komplimenata  i  ohrabrenja  je  u  tome  što  ie  kompliment  posledica nečega posebnog što je dete uradilo. Njegova svrha je da pokaže zahvalnost („Hvala  ti  što  si  taj  ukras  lepo  uvila.  To  je  poseban  poklon  i  znači  mi  mnogo“);  priznaje  upornost  („Znam da je teško bilo izdržati dok si neprestano padala, tvoja izdržljivost je zapanjujuća“), ili  saznanje da je nešto dobro odrađeno („Uradio si dobar posao kada si postavio sto. Sve je na  svom mestu, a guska koju su napravio od salvete dobro se slaže sa ukrasom na sredini stola.“).  Komplimenti  su  specifični  i  usmereni  su  uglavnom  na  dela,  a  ne  na  dete.  Iskreni  komplimenti koji primaju i pokazuju naklonost i zahvalnost za nešto što je dete uradilo mogu  da otvore vrata i omoguće deci da postavljaju više ciljeve i da usmere njihove zadatke („Tata,  volela bih da savijem salvete za prazničnu večeru. Pogledaj, pronašla sam knjigu sa mnogim  zgodnim  idejama.  Možda  bih  takođe  mogla  da  napravim  i  ukras  za  sredinu  stola  koji  bi  se  slagao.“)  Komplimenti  koji  pokazuju  naklonost  prema  upornosti  deci  prenose  poruku  da  izdrže kada postane teško u nekim budućim avanturama („Ako sam mogao da prenesem svu  tečnost  u  tube  koristeći  se  levkom,  sigurno  bih  mogao  da  dodam  ulje  u  kola  tim  istim  levkom.“).  Važna  je  namera.  Ukoliko  je  vaš  kompliment  bio  s  namerom  da  kontroliše  ponašanje  deteta,  on  nije  ništa  drugo  nego  još  jedan  vid  manipulacije.  Jeste  li  ikada  bili  u  poziciji  da  slušate nekoga kako naglaba o vama i onome što ste uradili, a znali ste da to čini kako bi nešto  dobio  od  vas?  Niko  ne  voli  da  se  njime  manipuliše.  Ako  je  vaša  namera  bila  da  pokažete  naklonost,  priznate  upornost  ili  da  potvrdite  da  je  nešto  urađeno  kako  treba  i  ništa  više  od  toga, vaš kompliment je iskren.  Komplimenti  nisu  laskavo,  slatkorečivo  pozitivno  razmišljanje  ili  zataškavanje  neprijatne istine.  45 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Boreći se sa projektom iz nauke, Merilin počinje da plače i da se žali zato što ne može da  prespe tečnost u epruvete tako da sve budu jednako popunjene. Prosipa više tečnosti nego što  uspe da sipa u epruvete, na kraju odustaje, seda za sto, krši ruke i jeca: „Nikada neću uraditi  ovo  kako  treba.  Mrzim  što  imam  cerebralnu  paralizu,  tako  sam  nespretna.“  Njena  mama  pritrčava da je uteši. „Tebi u celom razredu najbolje ide ovaj predmet. Možeš da uradiš sve što  zaista  želiš  da  uradiš.  Nećemo  da  dozvolimo  da  te  u  tome  spreči  cerebralna  paraliza.  Nisi  ti  kriva  što  se  tečnost  prosula,  epruvete  su  suviše  male.“  Kada  se  Merilin  pobuni  zbog  objašnjenja koje joj je dala majka, ona počinje da rasprema nered i da donosi još tečnosti koju  bi Merilin mogla da upotrebi što jasno pokazuje da uopšte nije saslušala svoju ćerku. Nakon  što je ponovo pokušala i još jednom prosula, Merilin baca jednu epruvetu na pod. „Ne mogu  ovo  da  uradim,  mama.  Prestani  da  mi  govoriš  da  mogu.“  I  dalje  pokušavajući  da  podigne  ćerkino  samopouzdanje,  mama  podiže  epruvete  i  govori  Merilin  da  će  ih  ona  napuniti  da  bi  mogla da nastavi sa svojim eksperimentom.  Dobre namere koje su nastale u pokušaju da se Merilin oseća bolje ne mogu da negiraju  istinu.  Majčino  laskavo,  slatkorečivo  i  pozitivno  razmišljanje,  kao  i  pokušaj  da  se  zataška  neprijatna  istina,  Merilin  ne  čine  ništa  dobro.  Merilin  mora  da  iskusi  greške,  neuspehe  i  uspehe  kako  bi  zaista  počela  da  veruje  da  je  sposobna.  Bilo  bi  daleko  bolje  da  majka  prizna  njena osećanja, bezuslovno je podrži i pomogne joj da pronađe put i reši problem: „Znam da  mora da je frustrirajuće to što ne možeš mirno da držiš ruku onda kada je to potrebno. Kladim  se da ćeš moći da pronađeš način da napuniš epruvetu, a da pri tom ne misliš da li ti je ruka  mirna ili ne. Hajde malo da smišljamo ideje.“ Veliki zagrljaj i malo šale bi takođe moglo dobro  da dođe. 

2.2.  Komentari  Ne radi se o tome da vam se samo kaže kako ste divni, da se „osećate dobro u svojoj koži“.  Više je stvar u tome da zaključite da ste kompetentni i vredni zbog iskustva u majstoriji.  Potreban je pravi primer efikasnosti koji bi doveo do odgovarajućeg samopoštovanja i  pozitivnog samopouzdanja. 

Džejms Garbarino, „Odgajanje dece u društveno toksičnom okruženju“ 

Komentari  su  neutralna  povratna  reakcija,  ne  predstavljaju  negativno  umanjivanje  ili  žalbe  („Na  tvom  tepihu  raste  nešto  zeleno,  deluje  kao  da  je  naučni  eksperiment  pošao  naopako“,  umesto  da  se  kaže:  „Tako  si  aljkav,  niko  neće  želeti  s  tobom  da  deli  sobu  na  koledžu“ ili „Koliko puta moram da ti kažem da pospremiš svoju sobu?“). Neutralni komentari  pobuđuju  želju  za  akcijom  („Pogodi,  vreme  je  da  pospremiš  sobu“),  dok  ponižavanja  deci  ostavljaju  prostora  da  prestanu  da  pokušavaju  („Ne  mogu  ništa  da  uradim  kako  bih  joj  udovoljio, pa zašto onda i da pokušavam?“) Zanovetanje poziva decu da nadglasaju onoga koji  stalno zanoveta. Neki roditelji zameraju svakog jutra („Požuri, zakasnićeš. Nemoj da zaboraviš  patike za fizičko. Da li si ponela knjige da vratiš u biblioteku? Gde ti je kaput? Možeš li nešto da  zapamtiš?“). Dete u izvrsnom stanju odlazi u školu, a roditelj se izjeda.  Komentari  su  osnovne  instrukcije  i  mogu  da  pomognu  deci  da  organizuju  i  sortiraju  aktivnosti („Tiganj bi trebalo držati dole dva minuta, ukoliko želiš da napraviš svetle pice, tri  minuta  za  tamnije.“  „Trebalo  bi  nahraniti  psa  pre  nego  što  odemo  na  fudbalsku  utakmicu.“  „Hajde  da  ponovimo  šta  sve  treba  uraditi  za  pranje  veša.“  „Spisak  na  zidu  mi  pomaže  da  organizujem dan.“ „Moraš da zapamtiš da, kada voziš auto sa automatskim menjačem, nema  kvačila i kočnica ne zauzima to mesto.“)  Ključ je u tome da su komentari izjave bez emocionalne osnove i skrivenih motiva. Svrha  im  je  da  usmeravaju,  a  ne  da  napadaju.  Konstruktivni  komentari  ne  sadrže  ni  trunčicu 

46 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

sarkazma, gluposti ili namere da postide. („Proveri spisak kako bi bio siguran da imaš sve kod  sebe  pre  nego  što  odeš  iz  kuće“  može  da  zameni  „Izgubio  bi  glavu  da  ti  nije  pričvršćena  za  ramena.“)  U priručniku za zaposlene u softverskoj kompjuterskoj kompaniji Džej Di Edvards jasno  je navedeno sledeće: „ Džej Di Edvards neće tolerisati pogan, sarkastičan i rasipan govor. Iako  sarkazam  može  biti  pogodan  u  šalama,  ipak  sadrži  pomalo  istine,  te  je  stoga,  bezosećajan,  vređa  i  može  da  nanese  bol.“  I  najmanji  natpis  na  vratima  frižidera  može  da  se  smatra  komentarom.  Komentari mogu da budu citati. Mogu da probude neku misao kao i da pomognu da se  neguje i održi duh deteta. 

2.3.  Konstruktivna kritika  Vešta kritika nije tu da oceni posao koji je loše urađen, već da usmeri na ono što je osoba  uradila i na ono što može da uradi. 

Danijel Goleman, „Emocinalni IQ“ 

Onaj koji će od srca pomoći ima pravo da kritikuje. 

Abraham Linkoln 

S  jedne  strane,  u  pokušaju  da  pomognemo  našoj  deci  da  se  osećaju  dobro  zbog  sebe  samih, postoji mogućnost da ih zatrpamo gomilom pohvala i da izostavimo kritiku iz straha da  bismo mogli da ih povredimo. Zato ćemo ušuškati kritiku pohvalom („Ti si pametno dete, to je  sigurno, ali si to uprskao“), ili ćemo napraviti izgovor („Znam da nisi namerno povredio svog  brata“).  Sa  druge  strane,  u  pokušaju  da  se  izborimo  s  greškama  koje  se  stalno  ponavljaju,  možda  ćemo  pribeći  otrovnoj  kritici,  tako  što ćemo  njome  napasti  dete  u  celosti,  a  da  se  pri  tom  nećemo  pozabaviti  onim  zaista  lošim.  Tako  ćemo  stvoriti  reakcije  kao  što  su  bes,  strah,  ogorčenje,  ozlojeđenost,  povlačenje  i  distancu.  („Ti  nespretnjakoviću!“,  „Ništa  ti  se  ne  može  poveriti.“ „Ne vrediš pišljiva boba.“)  Isto kao što su komplimenti usmereni na delo, konstruktivna kritika usmerena je pravo  na grešku ili problem, a ne na dete. Konstruktivna kritika fokusira se na akcije koje deca mogu  da  promene  ili  na  greške  koje  mogu  da  se  poprave.  Uz  komplimente  i  komentare,  konstruktivne  kritike  mogu  da  pomognu  deci  da  razviju  samospoznaju  koja  je  realistična  i  optimistična.  Kada se kritikuje, izjava „To nije u redu“ daleko je konstruktivnija i bolje će usmeriti u  odnosu na izjavu poput „To ne valja“ i to iz dva razloga: prvi je taj što izjava „To nije u redu“  ostavlja deci mogućnost da isprave ono što nije u redu, a pored toga je i sveobuhvatnija. Dve  devetogodišnje devojčice, Nan i Erika, odlučile su da naprave igru koju mogu da igraju samo  dve osobe, samo zato što ne žele da u nju uključe i Rouz koja se igra sa još jednom devojčicom  koja  se  ne  dopada  njima  dvema.  Nan  i  Erika  mogu  da  kažu  da  ne  postoji  ništa  loše  da  se  napravi igra samo za dve osobe. Ipak, nije u redu kada je napravljena s namerom da se iz nje  isključi neko drugi. U redu je da vaša ćerka ispriča vic koji će nasmejati njene prijatelje; nije u  redu da se smeju na nečiji račun.  Konstruktivna  kritika  takođe  može  biti  izgovorena  kao  želja:  „Volela  bih  kada  bismo  provodili više vremena zajedno uveče. Skoro da te više i ne viđam, i kao da gubim uvid u to u  koga odrastaš. Možemo li da porazgovaramo pre nego što pođeš kod svojih prijatelja?“ želja  otvara  vrata  za  dijalog  i  moguće  rešenje  daleko  efikasnije  nego  da  je  upotrebljena  neka  otrovna kritika tipa: „Tvoji prijatelji su ti daleko važniji od porodice.“ 

47 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Nećemo učiniti ništa dobro budemo li se pretvarali da greške nisu napravljene, time što  ćemo  ih  učiniti  manjim  ili napasti osobu  koja  ih  je  napravila.  Konstruktivna  kritika  može da  pomogne deci da prihvate da greške postoje kako bi se uhvatili u koštac s njima, rešili ih i iz  njih učili.  Zrelo samopouzdanje u zrelom dobu ne predstavlja opštu sposobnost da se neko dobro  oseća u svojoj koži nevezano za ono što se dešava, već sposobnost da se realno sagleda i  proceni sopstveno ja nakon što su uzete u obzir sva snaga, slabosti, kao i sam život. 

P. L. Koven 

3.  DISCIPLINA – UDAHNITE ŽIVOT UČENJU VAŠE DECE  Smatram da je disciplina svakodnevni proces koji se odvija bez prestanka s ciljem da  pomogne deci da se nauče samodisciplini. 

Fred Rodžers, „Gospodin Rodžers razgovara sa roditeljima“ 

Kao  što  smo  već  videli,  u  situacijama  kada  kažnjavamo  našu  decu  uskraćujemo  im  mogućnost da razviju sopstvenu unutrašnju disciplinu – mogućnost da delaju s integritetom,  mudrošću, saosećanjem i milošću u situacijama kada ne postoji spoljašnja sila koja ih smatra  odgovornim za ono što su uradili. S druge strane, disciplina nije nešto što radimo deci. To je  proces  koji  učenje  čini  živim;  to  je  okrepljujuće  sredstvo  koje  poziva  na  pomirenje.  Cilj  discipline  je  da  podučava,  uči,  vodi  i  pomaže  deci  da  razviju  samodisciplinu,  kako  da  upravljaju sobom i u isto vreme ne budu podložni uticajima spolja. Oživljavanjem učenja, ne  sme da nas brine samo puko pridržavanje pravila, već samo podsticanje naše dece da zavire  duboko u sebe i posegnu dalje od onoga što se traži i očekuje.  Proces discipline čini četiri stvari koje sama kazna ne može. Ta četiri koraka slede:  1.  2.  3.  4. 

Pokažite deci šta je to što su učinili pogrešno  Dajte im vlasništvo nad problemom  Pomozite im da pronađu način kako da problem reše  Ostavite im dostojanstvo netaknuto 

Dok je bio na ekskurziji sa svojim razredom, moj sin Džozef polomio je teglu sa dabrom u  prirodnjačkom  muzeju.  Moglo  je  da  bude  i  gore.  Moglo  je  da  se  radi  o  nezamenljivoj  nozi  dinosaurusa.  Imao  je  sreće.  Ta  tegla  je  mogla  da  se  zameni.  Nisu  ga  kaznili  zbog  toga  što  je  uradio. Nisu ga istukli, što je svakako kazna, bez obzira na to kako gledate na ovaj vid kazne.  Nisu ga poslali u direktorovu kancelariju, što bi moglo da se protumači kao kazna, u zavisnosti  od toga kakav bi stav direktor zauzeo. Nije morao petsto puta da napiše „Neću više nikada da  polomim  teglu  sa  dabrom“,  što  je  kazna  sama  po  sebi.  Niti  mu  je  bilo  zabranjeno  da  ide  na  sledeću ekskurziju, što bi takođe mogla da bude kazna. Umesto toga, njegova nastavnica mu je  mudro  objasnila:  „Džozefe,  imaš  ozbiljan  problem  i  znam  da  možeš  sam  da  se  pozabaviš  njime.“ Džo je napisao pismo osoblju prirodnjačkog muzeja, zamenio je teglu sa dabrom (što je  podrazumevalo  posebno  putovanje),  a  napismeno  je  izneo  kako  će  se  pozabaviti  svojim  stopalima, rukama i ustima kreativno i konstruktivno na sledećoj ekskurziji.  Da li mu je bilo zabavno? Jeste. Ovaj deo posebno smeta onima koji se zalažu za kazne.  „Kako  se  dete  uopšte  usuđuje  da  se  zabavlja  dok  popravlja  gluposti  koje  je  napravilo!“  Tog  subotnjeg  jutra  kada  je  trebalo  da  se  sretne  sa  nadzornikom,  ustao  je  rano,  spremio  ranac  i  nije  mogao  da  dočeka  da  se  otisne  na  ovu  avanturu  i  zameni  teglu  sa  dabrom.  Bio  je  toliko  uzbuđen.  Bio  je  u  tom  raspoloženju  sve  dok  mu  nadzornik  strpljivo  nije  objasnio  kako  on  mora da sakupi urin ženke dabra. Džo me je pogledao, a potom pogledao i svog oca, a onda je s  48 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

očajnim izrazom na licu pitao nadzornika: „To moram da uradim?“ Nadzornik mu se nasmešio  i rekao: „Pa, nisam ja polomio teglu sa dabrom!“  Džozef  nije  bio  kažnjen,  pokazana  mu  je  disciplina:  Šta  nije  uradio  kako  treba,  sam  je  vladao  problemom,  ukazano  mu  je  kako  problem  može  da  reši  i  dostojanstvo  mu  je  ostalo  netaknuto. Zabavio se, kroz ovu avanturu je naučio mnogo, i možete biti sigurni da više nikada  neće razbiti nijednu teglu. 

4.  POSLEDICE  Disciplina podrazumeva posledice iz stvarnog sveta, intervencije ili kombinaciju te dve  stvari.  Disciplina  se  hvata  u  koštac  sa  stvarnošću  same  situacije,  a  ne  bavi  se  kontrolom  od  strane odraslih.  Posledice iz stvarnog sveta se dešavaju ili prirodno ili su razumljive i suštinski povezane  sa onim što je dete uradilo:  • • • • • •

Ako dete obuje cipelu na pogrešnu nogu, ona će je boleti (prirodno)  Ako dete izađe napolje na hladnoću bez kaputa, prehladiće se (prirodno)  Ukoliko tinejdžer slupa auto, moći će ponovo da ga koristi tek kada bude napravio plan  kako da ga popravi (razumno)  Ukoliko dvanaestogodišnjak pozajmi vašu odeću i vrati je pocepanu, mora da pronađe  način kako da je popravi (razumno)  Ukoliko nastavi da upropašćava stvari koje pozajmljuje, uskoro mu više niko ništa neće  pozajmiti (prirodno)  Kašnjenje  na  večeru  može  da  znači  da  će  jesti  hladnu  hranu  (prirodno),  ili  će  je  podgrejati (razumno) 

Lekcije  se  nauče  bez  zanovetanja,  podsećanja  ili  upozoravanja  od  strane  roditelja.  Posledice  iz  stvarnog  sveta  uče  decu  o  svetu  oko  njih  i  to  da  oni  sami  poseduju  pozitivnu  snagu u životu. Mogu da donose odluke i rešavaju probleme.  Ukoliko prirodne posledice nisu opasne po život, moralno ih ugrožavaju ili su nezdrave,  nije  zgoreg  dozvoliti  detetu  da  ih  iskusi,  bez  upozorenja  ili  podsećanja.  Ali,  ukoliko  su  te  prirodne posledice opasne po život, moralno ih ugrožavaju ili su nezdrave, bilo bi poželjno da  vi, kao brižan roditelj, intervenišete. 

4.1.  Posledice opasne po život  U svakom trenutku u kom bi život vašeg deteta bio ugrožen, ne postavlja se pitanje mora  li roditelj da interveniše. To nije trenutak da dete nauči lekciju.  Nećete svom detetu od osamnaest meseci reći da će ga udariti auto bude li istrčavalo na  ulicu,  a  potom  mu  i  reći:  „Samo  probaj!“  Ne,  imate  obavezu  da  se  pobrinete  da  vaš  mališan  bude  siguran  i  da  ga  sprečite  da  istrčava  na  ulicu.  Suviše  je  malo  da  bi  mu  se  sa  osamnaest  meseci reklo: „Ako budeš istrčavao na ulicu, moraćemo da te stavimo u ograđeno dvorište.“  Neki roditelji bi rekli da je rešenje „dobro pljeskanje po guzi“ ukoliko je dete suviše malo  da  razume  da  li  su  razumne  i  prirodne  posledice  opasne  po  život.  Dvogodišnje  dete  mojih  komšija  pokazalo  ie  svojim  roditeljima  koliko  je  glupo  takvo  rezonovanje.  Dete  je  shvatilo  uzrok  i  posledicu,  samo  ne  na  isti  način  na  koji  su  to  shvatili  njegovi  roditelji.  Nakon  što  je  dobio batine po guzi, sledeći put kada je poželeo da ide da istražuje, pretrčao je preko ulice  držeći  se  rukama  za  guzu.  Kazna  često  uči  decu  da  ukoliko  će  već  da  urade  nešto  što  ne  bi  trebalo, ono što prvo treba da urade jeste da „pokriju guzu“. 

49 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Ukoliko  vaš  desetogodišnjak  preti  da  će  skočiti  s  krova  kuće,  nećete  mu  reći:  „Samo  napred i iskusi posledicu stvarnog sveta zbog svog neodgovornog ponašanja. Raspravićemo to  kada  se  prizemljiš.“  Ne,  zgrabićete  dete  i  pružiti  mu  drugu  šansu  u  životu.  Ukoliko  se  vaš  tinejdžer  pojavi  kod  kuće  mrtav  pijan  i  raspravlja  se  sa  vama  oko  ključeva  od  kola  kako  bi  odvezao  prijatelja  kući,  vi  nećete  reći:  „Samo  napred  i  iskusi  posledice  stvarnog  sveta.  Meni  nije  stalo.“  Naravno  da  nećete.  Ono  što  ćete  prvo  uraditi  je  obuzdavanje  vašeg  deteta,  sakrivanje ključeva od kola ili uklanjanje kapice sa razvodnika, ili sve to zajedno. 

4.2.  Posledice koje moralno ugrožavaju  Lin  Lejt,  autorka  knjige  Odgajiti  seksualno  zdravu  decu,  uokvirila  je  moralna  pitanja  zahvaljujući odgovorima na pitanje „Zašto ja ne mogu?“  1.  Zato  što  je  neljubazno.  (Osmogodišnjakinja  kaže  da  neće  da  pozove  dve  devojčice  iz  razreda na rođendansku zabavu, a već je pozvala sve ostale devojčice.)  2.  Zato što povređuje. (Četvorogodišnjak drži porodičnu mačku za rep.)  3.  Zato  što  je  nefer.  (Šestogodišnjak  konstantno  uzima  igračke  od  dvogodišnjaka,  to  radi  „fino“, zbog čega je dvogodišnjak zbunjen.)  4.  Zato što je nepošteno. (Tinejdžer vam kaže kako će da polaže test umesto prijatelja.)  U svakoj od ovih situacija, roditelj može da iskoristi priliku da nauči dete osobinama kao�� što su ljubaznost, saosećanje, poštenje, pravičnost i može da mu pruži smernice i alternative  za  čestito  ponašanje.  To  je  takođe  pogodan  trenutak  da  porazgovarate  sa  detetom  o  posledicama takvog njegovog ponašanja, ali ne o tome šta će mu se dogoditi, već kako će takvo  njegovo ponašanje uticati na drugu osobu, njegov odnos sa tom osobom i na njega samog. Na  primer,  devojčica  od  osam  godina  koja  želi  da  isključi  dve  devojčice  sa  svoje  rođendanske  zabave  mora  da  se  osvrne  na  to  kako  će  se  te  dve  devojčice  osećati,  kako  bi  mogle  u  budućnosti da se ophode prema njoj i šta joj takvo ponašanje govori o njoj samoj. 

4.3.  Nezdrave posledice  Ukoliko  se  dete  ponaša  na  način  koji  mu  ugrožava  zdravlje,  roditelj  ili  druga  odrasla  osoba  koja  o  tom  detetu  brine  treba  da  interveniše.  Na  primer,  ukoliko  dvanaestogodišnjak  odbija  redovno  da  pere  zube  nakon  što  mu  je  stavljena  proteza,  zubar  bi  trebalo  da  skloni  protezu  i  predloži  da  se  detetu  vrati  proteza  onda  kada  bude  želelo  da  uradi  ono  što  je  neophodno da zaštiti svoje zube (razumno). Ne treba ga pustiti da iskusi prirodne posledice  koje  će  ga  pratiti  do  kraja  života  zbog  toga  što  ima  pokvarene  i  žute  zube.  Slično  tome,  bulimičnoj tinejdžerki je potrebna odrasla osoba koja će se umešati pre nego što njeno fizičko  i emocionalno stanje postane opasno po život.  Ukoliko situacija nije opasna po život, ne ugrožava moralno i nije nezdrava, zapitajte se  da li će prirodne posledice onoga što čini vaše dete udahnuti život njegovom učenju. Ukoliko  je odgovor potvrdan, držite se podalje od svega i dozvolite prirodi da stvar uzme pod svoje.  Ukoliko vaš mališan nosi cipelu na pogrešnoj nozi, sam će to i  otkriti prilično brzo. Još uvek  nisam videla tinejdžera sa cipelom na pogrešnoj nozi, to se jednostavno ne dešava. 

5.  ČETIRI INDICIJE DO RAZUMNIH POSLEDICA  Ako ne postoje prirodne posledice ili postoje ali neće udahnuti život učenju vašeg deteta,  možda  je  vreme  da  se  potpomognete  razumnim  posledicama.  Mnogi  roditelji  smišljaju  50 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

posledice koje su pogodne ili svrsishodne. Ukoliko ulažete napor da smislite posledicu, vratite  se korak unazad i zapitajte se da li pokušavate da kaznite svoje dete ili da ga naučite disciplini.  Prirodne posledice se jednostavno dešavaju, one razumne zahtevaju od vas malo rasuđivanja,  ali  ne  i  mnogo  energije,  a  svakako  ne  bi  trebalo  da  se  mučite  s  njima.  Disciplina  po  svojoj  prirodi zahteva da dete utroši mnogo više energije u odnosu na roditelje. Uz vaše usmeravanje  i  podršku  kao  i  oslonac  na  ona  četiri  koraka  discipline  (pogledaj  stranu  48),  zadatak  vašeg  deteta je da reši problem koji je napravilo i da nešto nauči iz čitavog iskustva.  Baš  kao  što  su  i  ove  četiri  indicije  zahtev  za  odgovorom,  sama  posledica  je  razumna,  jednostavna,  korisna  i  praktična,  pa  će  samim  tim  i  podstaći  dete  na  razumnu  akciju.  Kada  sumnjate u posledice, možete da proverite da li su ove četiri stavke prisutne:  1. Da li je razumno? Da li ima smisla i da li je odgovarajuće? Ukoliko malo dete razbije  čašu, ne bi bilo razumno da se ono i natera da pokupi komade stakla, ali bi bilo sasvim u redu  da se zamoli da pridrži kesu dok vi sakupljate krhotine. Nema smisla poslati dete u sobu, ali je  svakako  smisleno  da  se  pomogne  u  čišćenju  nakon  što  je  staklo  pokupljeno.  Nije  prikladno  istući  dete,  niti  ga  terati  da  pije  iz  flašice  za  bebe;  već  ga  zamoliti  da  izabere  jednu  ili  dve  plastične čaše i koristi ih u toku tog dana.  2.  Da  li  je  jednostavno?  Ukoliko  se  nađete  u  situaciji  da  sastavljate  ugovor  od  deset  stranica  sa  vašim  tinejdžerom,  a  koji  se  tiče  korišćenja  automobila,  izazivate  nevolju,  svađu,  kao i njegove pokušaje da pronađe izgovor iz svega toga. („Rekao si mi da ne mogu da koristim  auto ukoliko dopustim da nema benzina, ali ništa nisi spominjao u slučaju da nestane ulja.“)  Daleko je bolje da vašeg tinejdžera naučite da uz mogućnosti korišćenja automobila dolaze i  određene odgovornosti. To što je naleteo na stub na školskom parkingu znači da je prilika da  vozi bicikl do škole u periodu dok se auto ne popravi, a on mora da osmisli plan kako da plati  štetu,  a  možda  i  vama  da  plati  da  iznajmite  auto.  Ukoliko  sve  formulišete  na  sledeći  način:  „Ukoliko  imaš  problem,  trebalo  bi  da  imaš  plan  kako  da  ga  rešiš“,  eliminišete  potrebu  da  stvarate posledice za svaki smisleni prekršaj kao i niz pravila za korišćenje automobila.  3. Da li je korisno kao alatka za učenje? To što ćete kupiti prijateljici vaše ćerke novu  knjigu  koja  će  zameniti  onu  koju  je  vaša  ćerka  uništila  dok  je  pokušavala  da  je  čita  i  u  isto  vreme skidala lak s noktiju, može da je nauči da ne radi dve stvari u isto vreme. Neće joj biti od  pomoći  ukoliko  je  izgrdite,  niti  će  joj  pomoći  ukoliko  joj  kažete  da  više  nikada  ne  može  da  pozajmi nijednu jedinu knjigu ni od koga.  4. Da li je praktično? Nije praktično da svom detetu kažete da ne može da ide u školu  sve dok ne obavi sve kućne poslove, ali je praktično da mu napomenete da, ukoliko na obavi  sve  poslove  pre  škole,  moraće  da  ih  završi  pre  nego  što  izađe  napolje  da  se  igra  sa  svojim  drugovima posle škole.  Ukoliko situacija ne zadovolji sve ove četiri stavke, verovatno neće biti efekta i moglo bi  da se pretvori u kaznu kao razumna posledica svega. To što ćete svojoj ćerki tinejdžerki reći  da ne može da vozi kola nedelju dana zato što nije došla kući u obećano vreme i zbog čega ste  vi  morali  da  idete  taksijem  na  sastanak  jeste  jednostavno,  ali  nije  razumno,  korisno,  niti  praktično. Pošto ona vozi u školu brata i sestru svakoga jutra, vi postajete taj koji je kažnjen,  ona dobija pauzu i ne mora da preuzme na sebe problem što je došla kasno. Jednostavno bi  bilo da je kaznite na šest meseci, ali nije razumno, korisno i praktično. Ukoliko biste je naterali  da  plati  za  taksi  onda  biste  obuhvatili  sva  četiri  navedena  segmenta,  jer  je  to  i  razumno,  jednostavno, korisno i praktično. Ako joj kašnjenje pređe u naviku, sa ove četiri indicije biste  joj  pokazali  da  mora  da  pronađe  neki  drugi  način  da  ode  na  svoje  vanškolske  aktivnosti  sledećeg  petka,  jer  je  vama  zaista  neophodno  da  znate  da  ćete  imati  ispravna  kola  kada  se  vozite na poslovni sastanak.  To što je polomio teglu u prirodnjačkom muzeju pružilo je Džozefu neverovatnu priliku  da  bude  disciplinovan  uz  pomoć  posledica  koje  su  bile  razumne,  jednostavne,  korisne  i 

51 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

praktične. Kazna ga ne bi naučila da reši problem. Disciplina mu je obezbedila četiri koraka da  oseti odgovornost za sopstveno ponašanje. 

6.  OŽIVLJAVANJE UČENJA – PRIČA BEZ KRAJA  Disciplina  nije  samo  za  decu.  Možemo  da  imamo  koristi  od  discipline  u  bilo  kojim  godinama.  Zapravo,  ukoliko  mi  odrasli  ne  poznajemo  pravu  disciplinu,  biće  veoma  teško  da  disciplinujemo našu decu a da ih ne kažnjavamo.  Stari  prijatelj,  koji  je  i  pisac  i  urednik,  svratio  je  jednog  dana  dok  sam  se  ja  još  uvek  borila  da  izađem  na  kraj  sa  ovom  knjigom  i  ponudio  mi  pomoć.  Uzeo  je  tekst  i  pocepao  ga  pasus po pasus, a potom me pitao da objasnim šta je to što pokušavam da kažem. Sve to je i  zapisao i počeo da me uči kako bih svoje ideje mogla da stavim u novo ruho, u njihovom ritmu,  gestovima i tonu. Bilo je bolno odreći se kratkih fraza koje su kod publike imale tako dobar  odjek, ali su na papiru delovale tako prazne i nedovršene. Nije radio posao umesto mene, nije  me podmićivao niti me hvalio, nije se podsmevao mojim naporima i nije me zastrašivao. Ono  što je uradio ogleda se u sledećem:  1.  Pokazao mi je šta nisam radila kako treba. (Pocepao je tekst.)  2.  Dao mi je vlasništvo nad problemom. (U pitanju je bila moja knjiga i on mi je rekao da zna  da  ja  to  mogu  da  uradim,  ali  da  ću  morati  da  se  odreknem  mnogo  toga  i  da  verujem  sopstvenoj sposobnosti da mogu da pišem.)  3.  Ukazao  mi  načine  na  koje  mogu  da  rešim  problem.  (Pokazao  mi  je  kako  da  prevaziđem  kratke fraze i pređem na pisani tekst, tako što je na početku to radio umesto mene, potom  mi je pomagao da sama to uradim, i na kraju me posmatrao kako to sama i činim. Konačno  me je izazivao da se uveri da govorim zaista ono što želim da kažem.)  4.  I  najvažnije,  tokom  celog  procesa,  ostavio  je  netaknuto  moje  dostojanstvo  kao  osobe,  govornika i pisca. 

7.  POMIRLJIVA PRAVDA  Ponekad nisu dovoljna ova četiri koraka discipline. Kada dete napravi grešku ili napravi  neki nestašluk kojim svesno ili nesvesno stvara ozbiljne probleme s ozbiljnim posledicama, u  treći  od  tri  koraka  discipline  uvode  se  tri  procesa  koja  vode  do  pomirenja,  a  koja  će  mu  pomoći da pronade način kako da taj problem i reši. Ova tri procesa su: Vraćanje, Rešavanje i  Pomirenje  koji  obezbeđuju  sredstva  koja  su  neophodna  da  otpočne  ozdravljenje  nakon  pojavljivanja problema.  Mesec  dana  pre  dobijanja  vozačke  dozvole,  šesnaestogodišnji  Frenk  uzima  skoro  restaurirani  „Ford  Mustang“  kabriolet  iz  1969.  godine  da  se  malo  provoza.  Nakon  što  je  nekoliko puta obišao oko bloka, pokušava da vrati auto tamo gde ga je našao, kako otac nikada  ne bi saznao da ga je uzimao. Turirajući kako bi zadivio prijatelje, udara autom u vrata garaže,  čime je napravio veliku štetu i na kolima i na garaži.  Dok stoji u dvorištu povređen, razočaran, frustriran i ljut, otac zna da četiri koraka nisu  dovoljna da se povrati pređašnje stanje automobila kao ni poverenje u sina. Kako bi bilo lako  da izrazi svoje s pravom nastalo ogorčenje, da se izviče na njega zbog „gluposti“, kazni ga na  naredne  četiri  godine  i  obeća  mu  da  će  se  sunce  rađati  na  zapadu  pre  nego  što  on  dobije  vozačku dozvolu. Podjednako lako i neproduktivno bi bilo da situaciju pojednostavi, odmahne  praveći se da je u pitanju obična greška i ispriča mu o sličnoj avanturi koju je i sam doživeo  kao tinejdžer. 

52 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Umesto toga, Frenk mora da preuzme odgovornost za zbrku koju je stvorio, popravi ono  što  je  učinio  (vraćanje),  prokljuvi  kako  da  spreči  da  se  slična  situacija  ponovi  (rešavanje)  i  pobrine se za osobe koje je povredio ‐ oca (pomirenje).  1.  Vraćanje  podrazumeva  da  se  ispravi  fizički  napravljena  greška,  kao  i  ona  lična.  Automobil i garaža su dve stvari koje je moguće najlakše popraviti za razliku od ličnog prekida  dobrih  odnosa  koje  je  nastalo  nakon  uzimanja  automobila  bez  dozvole  i  uništavanja  dragocenosti. Prve dve stavke podrazumevaju dobru popravku, a treća stavka traži pokajanje.  Popravljanje štete nastale na imovini najčešće je manje bolno u odnosu na sam proces  pokajanja.  A  postavlja  se  pitanje  da  li  je  pokajanje  korak  koji  će  vašeg  sina  dovesti  bliže  pomirenju  sa  ocem.  Bez  izgovora  („Mislio  sam  da  je  pedala  za  gas  zapravo  kočnica.“),  prebacivanja  krivice  („Džo  me  je  izazvao  da  uzmem  kola.“),  raznim  „ali“  („Ali  auto  nije  tako  strašno oštećen, a svakako su nam bila potrebna nova garažna vrata.“), „samo da...“ („Samo da  ste me pustili da vozim sa vama onda kada sam to i tražio, ne bih morao danas sam da uzimam  auto.“). Pokajanje ne znači nužno da neko izgovori „Žao mi je“ koje se najčešće upotrebljava da  bi se njime izrazilo žaljenje kada je dete već uhvaćeno na delu. Iskreno i bezuslovno pokajanje  znači žaliti zbog učinjene štete, ne iz osećaja da je to obaveza, već iz želje da se prizna greška u  onome što je urađeno, prihvati odgovornost za štetu i otpočne proces zaceljivanja pokidanih  veza i odnosa.  Pokajanje  nije  samo  po  sebi  cilj.  To  je  sporedni  proizvod  koji  nastaje  tokom  rada  na  čitavom procesu pomirenja. Kao mudar i brižan roditelj koji se ne ponaša kao da će da spasi ili  kazni svog sina, možete mu obezbediti strukturu, podršku i odobrenje koje mu je potrebno da  otpočne proces.  2.  Rešavanje  podrazumeva  pronalaženje  načina  da  se  sve  to  ponovi.  Frenk  mora  da  spozna šta je to što je zapravo uradio pored same fizičke štete (prekršio je osnovo poverenje  koje je otac imao u njega), šta je prouzrokovalo sve to, šta može da nauči iz svega toga i šta  može  da  ponese  iz  tog  iskustva.  Bez  ovih  rešenja,  pokajanje  postaje  puko  žaljenje,  samo  izvinjenje  koje  će  se  ponoviti  prvom  prilikom  kada  ponovo  naruši  poverenje  roditelja.  Nije  dovoljno reći da se tako nešto više neće ponoviti. Frenku je potreban plan, kao i to da bude  predan tome da se taj plan i ostvari.  3.  Pomirenje  je  proces  ozdravljenja  sa  osobom  koju  ste  povredili.  To  podrazumeva  predanost s Frenkove strane da se pridržava svog plana kojim bi se vratio i delao u skladu sa  svojim  rešenjima.  To  takođe  podrazumeva  i  spremnost  sa  očeve  strane  da  veruje,  rizikuje  i  iznova izgradi odnos sa svojim sinom. U ovom trenutku, od pomoći je za Frenka da ode dalje i  ponudi  svoje  vreme  i  talenat  iznad  onogo  što  se  podrazumeva.  Možda  time  što  će  voskom  uglancati automobil svake nedelje i što neće samo ofarbati garažna vrata već celu garažu.  Za  disciplinu  je  potrebno  vreme.  Kazna  je  daleko  brža  i  vaše  dete  će  se  mnogo  brže  izbaviti iz situacije u kojoj se našlo. Ipak, vreme koje je potrebno za disciplinu daleko je bolje  iskorišćeno. Dok dete razvija sopstvenu samodisciplinu, počinje da shvata da sve akcije koje  preduzme imaju određene posledice, da je u stanju da preuzme odgovornost za ono što učini i  da je jednako sposobno da preuzme kompletnu odgovornost za probleme koje stvori, ne samo  zato što strahuje od kazne i kaznenih mera, već zato što je jedino tako ispravno.  Suština discipline je zapravo stvaranje savesti. Cilj je da mladi na kraju veruju u poštenje i  da se ponašaju ljubazno i da su od pomoći, budu darežljivi i promišljeni bez obzira na to da  li ih neko posmatra ili ne. 

Džejm L. Hajms Junior, „Osećajan pristup disciplini u detinjstvu“ 

53 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

V – TRI ALTERNATIVE ODRIČNOM ODGOVORU I DRUGI PLANOVI B  Ukoliko ne promenimo pravac, vrlo je verovatno da ćemo završiti na mestu sa kog smo  krenuli. 

Stara kinska poslovica 

Sada kada znate kakvu kutiju za alat posedujete, kakav tip porodice vam je pomogao da  oformite  tu  kutiju  s  alatom,  kao  i  to  koji  su  to  alati  za  kontrolu  koji  ne  pomažu,  možete  da  počnete sa ispitivanjem drugih alata iz vaše kutije. Neki vam dobro služe, neki vas usporavaju,  a drugi čekaju da ih upotrebite. Neke je potrebno otpakovati i ostaviti iza sebe, dok je druge  potrebno  samo  preraditi.  Ukoliko  vam  ono  što  radite  ne  pomaže  da  uradite  ono  što  je  potrebno, onda je vreme da se pribegne planu B. 

1.  NE, NIKAKO, NEMA ŠANSE, NIKADA  Jeste li ikada primetili koliko često govorimo ne našoj deci?  „Mama, mogu li da uzmem keks?“ „Ne, pokvarićeš večeru.“  „Tata, mogu li da odem do Trejsi?“ „Ne.“  „Mama, mogu li da uzmem kola?“ „Ne.“  „Tata, mogu li da ostanem napolju cele noći sa svojim drugovima?“ „Ne!!!“  Deca uče da nas ne shvataju ozbiljno kada im za nešto veliko kažemo ne, jer kada su u  pitanju sitnice stalno menjamo mišljenje. Ono što sledi su tri alternative koje odmah počnite  da primenjujete, pa u slučaju da zaista morate da kažete ne vašoj deci, oni će znati da to zaista  i mislite. 

1.1.  Prva alternativa: „DA, KASNIJE“  „Mama, mogu li da uzmem keks?“ „Da, kasnije.“  Zapazite da nisam rekla: „Ne, možeš da uzmeš jedan kasnije.“ Petogodišnjak je spreman  da se pobuni zbog odričnog odgovora, ali kako to da uradi kada mu kažete „Da, kasnije“?  „Ali, mama, tako sam gladan.“  „U redu, uzmi jedan keks.“ Kada to kažete, vreme je prešlo na to kasnije, pa makar i tri  sekunde  kasnije.  Najvažnije  je  da  niste  promenili  ne  u  da,  jer  je  da  bilo  u  igri  sve  vreme.  I  nemojte  dodavati:  „Pobrini  se  da  pojedeš  večeru.“  Šta  ćete  da  uradite  ukoliko  ne  pojede  večeru, uzećete keks nazad? Mi stvaramo pretnje! 

1.2.  Druga alternativa: „SAMO MINUT“  „Tata, mogu li da odem do Trejsi?“ „Samo minut.“  Nema  ništa  loše  u  tome  da  zatražite  minut  kako  biste  razmotrili  situaciju.  Možda  razmišljate, Uh, možda ne bi bilo tako loše da imam malo mira („Da, možeš da ideš“), ili Imamo  toliko toga da uradimo pre nego što nam večeras stigne društvo („Ne, ne možeš da ideš“). Kada  budete rekli ne, bar ćete znati zbog čega to činite. Koliko puta mnogi od nas kažu ne deci, a da  pritom nemaju pojma zašto su to rekli. Ne je jednostavno dobro zvučalo. A onda moramo da  pokušamo da ga odbranimo.  Ukoliko vaše dete želi odgovor odmah, varijacija na „samo minut“, može da bude daleko  efektivnija:  „Ukoliko  želiš  odgovor  odmah,  onda  je  to  ne,  ukoliko  možeš  malo  da  sačekaš,  možda.“ 

54 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

1.3.  Treća alternativa: „UBEDI ME“  „Mama, mogu li da uzmem auto?“ „Ubedi me.“  Ovu alternativu najčešće koristim kada su adolescenti u pitanju, ali može da se upotrebi  u slučaju bilo kog deteta koje verbalno može da se izrazi. Zašto bih ja trošila svu svoju energiju  pokušavajući  da  ubedim  svoje  dete  da  ne  može  da  uzme  auto,  a  ona  da  potroši  svu  svoju  mladalačku energiju kako bi me ubedila u suprotno.  „Mama, svi moji prijatelji...“ „Nisi me ubedila.“  „Ali dozvolila si Mariji.“ „Nisi me ubedila.“  „Mama,  ukoliko  mi  ne  dozvoliš  da  uzmem  auto,  moraćeš  da  nas  sve  voziš  na  probe.“  „Ubedila si me.“    Ukoliko  ste  upotrebili  ove  alternative  umesto  konstantnog  odbijanja  sve  dok  prestanu  da  vas  shvataju  ozbiljno,  kada  vas  vaš  šesnaestogodišnjak  pita  da  li  može  da  ostane  napolju  cele noći sa drugovima, možete da kažete ne!, jer to je pravo vreme i mesto da mu to i kažete.  Radila  sam  sa  decom  koja  su  bežala  od  kuće,  trudnicama  tinejdžerkama  i  maloletnim  delikventima. Još uvek nisam srela nijedno od ove problematične dece koje nije molilo nekoga  da mu kaže ne. To što im kažete ne znači da su dovoljno važni da im se postavljaju granice i da  neko brine za njih. Vi i ja smo limitirani našom kičmom. Postoje stvari koje ne možemo zbog  toga da uradimo – bukvalno, da se savijemo unazad, na primer. Ali nam ta ista kičma (oslonac)  omogućava  da  delujemo  kreativno,  konstruktivno  i  odgovorno  u  odnosima  sa  drugima.  Ograničeni  smo  samo  našim  moralnim  i  emocionalnim  osloncem.  Postoje  stvari  koje  ne  činimo, ne zbog toga što su „protivzakonite“, „kose se s mojim verskim ubeđenjima“, ili „zato  što  mogu  da  nas  uhvate“,  već  jednostavno  zbog  toga  što  smo  u  naš  moralni  oslonac  usadili  određene negacije. One su deo onoga što zovemo savešću ili u pojedinim slučajevima zdravim  razumom.  Taj  oslonac  nije  u  potpunosti  razvijen  kod  šesnaestogodišnjaka.  Roditelji  sa  osloncem  obezbeđuju  i  slobodu,  ali  i  neophodna  ograničenja  kako  bi  pomogli  svojoj  deci  da  stvore svoj moralni oslonac.  Pa  ukoliko  vas  vaš  sin  pita:  „Mogu  li  večeras  da  ostanem  napolju  cele  noći?“  dobar  odgovor  bi  bio  da  ne  može!  On  će  verovatno  pitati:  „Zbog  čega?“  A  tipičan  odgovor  nas  kao  roditelja  bi  bio:  „Zato  što  sam  ja  tako  rekao.“,  što  je  svakako  glup  razlog.  Mogao  bi  da  izađe  kroz dvorišni prozor nakon što vi zaključate vrata, ali i dalje neće znati zašto ste vi rekli da ne  može.  Kažite  mu  razloge.  U  osnovi  postoje  četiri  razloga:  seks,  zatvor,  droge  i  lična  bezbednost.  „Sine, ne možeš da ostaneš napolju celu noć zbog seksa, zatvora, droge i lične sigurnosti.“  „Ti mi ne veruješ!“  „Oh,  verujem  ti.  Verujem  ti  od  trenutka  kada  ujutru  izađeš  kroz  ova  vrata  sve  dok  se  uveče ne vratiš. Potrebno je manje od deset minuta da se upleteš u seks, odeš u zatvor, imaš  posla s drogama, a verujem da se ti ne bi našao u takvim situacijama. Vidiš, mnogo ti verujem.  Ali, nakon ponoći u ovakvom okruženju, kada je sve ostalo zatvoreno, ne postoji mnogo toga  što preostaje osim seksa, zatvora, droge i ne želim da te stavljam u situaciju u kojoj još uvek ne  bi mogao da se snađeš.“  „Ali, mama, svi ostaju.“  „Nije istina, ti ne ostaješ.“  „Ne voliš me.“  „Volim te.“  Vaš tinejdžer neće delovati impresionirano. Mnogima će, ipak, odmah laknuti, jer mogu  svojim  prijateljima  da  kažu:  „Ne  mogu  da  idem,  jer  me  ne  puštaju.“  Moraćete  da  budete  staromodni sve dok se njihov oslonac ne razvije. 

55 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Bez  obzira  na  to  kakvi  smo  roditelji,  moramo  da  zapamtimo  da  naša  deca  imaju  slobodnu  volju  i  da  su  subjekti  pritisaka  od  strane  vršnjaka.  Bez  obzira  na  to  šta  kažemo  ili  uradimo, neki tinejdžeri će izaći kroz prozor nakon što zaključamo vrata. Ukoliko im ukažemo  na svako zašto, umesto onog „Zato što sam ja tako rekao‐rekla“, imaće više šanse da prežive u  surovom svetu. Nije dovoljno samo reći ne.  Roditelji iz porodica sa krutom strukturom su ozloglašeni po tome što jednostavno kažu  „jer sam rekao ne“ ili „zato što ćeš uraditi onako kako ti je rečeno“. Ne se koristi kao alatka da  se  deca  primoraju  da  budu  poslušna.  U  ovakvim  porodicama  nikada  se  ne  priloži  smisleno  objašnjenje.  Rezultat  toga  je  da  se  deca  povinuju,  bez  sopstvenog  mišljenja  o  nefleksibilnoj,  spolja  nametnutoj  strukturi,  ili  odu  u  drugi  ekstrem,  odbijajući  čak  i  ona  korisna  i  zdrava  ograničenja neophodna da bi se odgovorno funkcionisalo u društvu.  Roditelji iz porodica sa strukturom meduze, retko, ukoliko uopšte, koriste reč ne. Razlog  tome  često  je  taj  što  su  i  sami  došli  iz  porodica  sa  krutom  strukturom,  te  su  se  zakleli  da  nikada neće nametati takvo „kruto“ ponašanje svojoj deci. Drugi roditelji iz ovakvih porodica  nemaju razvijenu sopstvenu moralnu osnovu kako bi u svoje ime odgovorili zahtevima dece.  Deca iz oba tipa porodica sa strukturom meduza podivljaju i nemaju usmeravanja koja  će  im  pomoći  da  sami  razviju  unutrašnju  moralnu  strukturu,  ili  će  ih,  samo  iz  potrebe  za  redom, privlačiti ljudi koji će im nametati takvu strukturu. A ti ljudi, garantujem, neće biti oni  koje  biste  vi  odabrali  da  vam  usmeravaju  decu.  Kako  porodice  sa  krutom  strukturom  tako  i  porodice sa strukturom meduze rizikuju da im deca lako budu odvučena u kultove i bande gde  će neko drugi razmišljati umesto njih.  Roditelji s osloncem čuvaju svoje ne za prave prilike, u situacijama kada nema uvijanja,  kada  to  zaista  misle,  nameravaju  da  istraju  u  tome,  a  to  je  ujedno  u  najboljem  interesu  i  za  dobrobit  njihove  dece.  Uz  to  ne  daju  objašnjenje  koje  je  smisleno.  Deca  mogu  da  počnu  da  razvijaju  sopstvenu  unutrašnju  moralnu  strukturu  koja  će  im  omogućiti  da  u  društvu  funkcionišu odgovorno i kreativno. Pored toga, ovo su deca koja će znati da se izbore za sebe i  ustanu protiv nepravde.  Sačuvajte  vaše  ne  za  ozbiljne  stvari,  situacije  kada  zaista  mislite  NE!  Ostatak  vremena,  kada ne počinje da se rađa na vašim usnama, zastanite na trenutak i sagledajte da li bi neka od  alternativa mogla bolje da posluži i vama i vašoj deci:  1.  „Da, kasnije.“  2.  „Samo minut.“  3.  „Ubedi me.“ 

2.  MINI PREDAVANJA  Džoj je napolju bez kaputa. Ne smrzava se – to bi bilo opasno po život i morala bih da  intervenišem. U ovom slučaju samo mu je hladno. Mogla bih da mu održim kratko predavanje:  „Da si obukao kaput, ne bi ti bilo hladno.“ On to već zna. Mini predavanja sadrže informacije  koja dete već zna, ili bi veoma lako moglo da zaključi.  Neke  klasične  rečenice  u  svetu  mini  predavanja  su:  „Da  nisi  udario  brata,  ne  bi  bio  u  svojoj sobi.“ „Da nisi pojeo sve slatkiše, ne bi ti bilo muka.“ „Da si uradila onako kako sam ti  rekla, ne bi bila u ovakvom haosu.“ „Da si učio, ne bi pao na ispitu.“ Poruke su mi poznate, jer  moj  muž  zna  da  kaže:  „Da  nisi  ostavila  auto  u  rikvercu,  Barb,  imali  bismo  dvoja  kola.“  Ta  informacija mi ne treba u trenutku kada ulazim u gradski prevoz. Ništa manje nego što je deci  potrebno da čuju: „Da si obukao kaput, ne bi ti bilo hladno.“  Umesto da popujem svom sinu, mogla bih da izađem napolje i pitam: „Džo, izgleda da ti  je  hladno.“  Dok  stoji  napolju  i  trese  se  od  hladnoće,  kaže:  „Smrzavam  se,  idem  da  obučem 

56 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

duksericu.“  A  ja  kažem:  „Odlično  si  se  dosetio.“  Dete  odlučuje  kako  da  se  odnosi  prema  problemu koje je samo stvorilo. Znate, kao što znam i ja, da ćete izgubiti ukoliko se zaglibite sa  detetom u borbi oko nadmoći, tj. ukoliko mu samo predložite da obuče kaput, dete će se radije  smrznuti nego vama dopustiti da budete u pravu – i to naročito ukoliko mu je trinaest godina.  Ne postoji način da vam dozvoli da pobedite.  Ono  što  je  deci  potrebno  umesto  mini  predavanja  jeste  prilika  da  reše  probleme  pred  kojima su se našli ili one koje su sami stvorili. Pomaže ukoliko uz sebe imaju odraslu osobu  koja će ih podržati, koja veruje da mogu da se nose sa sopstvenim problemima: „Imaš problem  i znam da ćeš moći da se izboriš sa njim.“ 

3.  PITANJA KOJA NAS NIKUDA NEĆE ODVESTI NA BRZINU  Postoje  četiri  tipa  pitanja  koja  ne  daju  razumne  odgovore  i  ne  postoje  konstruktivni  razlozi zbog kojih su postavljena.  1.  Pitanja  bez  pravih  odgovora.  („Zašto  si  za  ime  Boga  ispisao  ceo  zid?“)  Jeste  li  ikada  dobili dobar odgovor na takvo pitanje? Umesto odgovora možete dobiti neke sjajne i kreativne  priče,  mnogo  izgovora,  ili  prebacivanje  krivice  na  nekog  drugog,  a  opet  ćete  morati  da  preskočite procenu odgovora, jer ste postavili pitanje. Umesto da postavite pitanje, napravite  izjavu.  Izjave  su  daleko  produktivnije.  („Hajde  da  porazgovaramo  o pisanju  po  zidovima.“ Ili  „Don, pisao si po zidu. Moraš da pronađeš način kako da do kraja dana to na zidu nestane.“)  Prihvatanje problema i potreba za rešenjem ostaju tamo gde im je i mesto; u rukama deteta.  2. Pitanja bez prava na izbor. („Hoćeš li, molim te da budeš tiha?“) Šta ukoliko vaše dete  odbije?  Hoćete  li  mu  uopšte  ostaviti  prostora  da  bira  između  da  i  ne?  Pitanja  bez  prava  na  izbor su zapravo naredbe upakovane u zahtev. I ovde su izjave daleko produktivnije. („Molim  te, budi tiha na kratko dok ustanovim kuda idemo.“)  3. Pitanja koja kažnjavaju. („Zar ne možeš nekada da uradiš nešto kako treba?“ „Da li je  neophodno  da  uvek  stojim  pored  tebe  kako  bih  te  sprečio  da  upadneš  u  nevolju?“)  Ovo  su  ubistvena  pitanja.  Nemaju  kostruktivnu  svrhu  i  sasvim  sigurno  rade  protiv  samopouzdanja  deteta.  Izjava  o  problemu  je  mnogo  efikasnija.  („Jutros  nisi  nahranio  kornjaču  i  deluje  neverovatno gladna.“ „Moraš pronaći način da zameniš komšijski prozor.“)  4. Pitanja koja su slaba. („To je dobra ideja, zar ne misli�� i ti tako?“ „Imaš li nešto protiv  da ja nešto kažem?“) Ovakva pitanja od vas kao roditelja oduzimaju stav pun samopuzdanja. I  ponovo, izjave su moćnije, a vašem detetu stavljaju do znanja šta je to što zaista osećate. („To  mi se dopada.“, „Moram nešto da kažem.“)  Pre  nego  što  postavite  pitanje,  zapitajte  se  zašto  ga  postavljate.  Da  li  ga  je  neophodno  postaviti? Da li mi je potrebna informacija? Da li bi izjava imala veći efekat? „Potrebna mi je  pomoć  da  uspavam  bebu“  će  poslužiti  bolje  nego  da  kažemo:  „Zašto,  za  ime  sveta  ovo  dete  neće da zaspi?“ najbolja pitanja su ona koja najpre postavimo sebi pre nego što ih postavimo  nekom drugom. 

4.  PRAZNE PRETNJE  „Polomiću  ti  ruku,  uvrnuću  ti  vrat,  više  nikada,  ali  baš  nikada  nećeš  ići  na  odmor  sa  nama!“ Niko od nas nije savršen roditelj. Kada smo umorni, bez ideja, razdražljivi, dosta nam  je svega i na kraju smo snage, najlakše je pribeći praznim pretnjama kako bismo zaplašili decu  da  ne  rade  ono  što  ne  bi  trebala.  Ukoliko  čujete  sebe  kako  izgovarate  tako  nešto,  poslušajte  svoje  srce,  jer  niste  ga  u  potpunosti  izgubili.  Možete  se  vratiti  na  staro  sledećim:  „Uprskala  sam, neću da polomim tvoju ruku. Potrebno mi je pet minuta da se smirim i sve ovo učinim 

57 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

smislenim  pre  nego  što  budemo  mogli  da  razgovaramo  i  vidimo  šta  nam  je  činiti.  I  uzgred,  otvorena sam za predloge.“ 

5.  ULTIMATUMI  „Ukoliko  istog  časa  ne  prekineš  to  da  radiš,  poslaću  te  da  živiš  sa  ocem.“  Upravo  ste  potrošili  deset  hiljada  dolara  na  zakonske  takse  kako  biste  dobili  starateljstvo  nad  svojim  detetom,  a  pretite  mu  kako  ćete  ga  poslati  da  živi  sa  svojim  ocem.  „Ukoliko  se  odmah  ne  prizoveš pameti, mlada damo, ostaviću te u sirotištu.“ Vi znate da to nećete uraditi, ali da li to i  ona zna?“  Ultimatumi  ne  ostavljaju  prostora  za  pregovore  ili  manevrisanje.  Dok  pokušavate  da  utvrdite  apsolutnu  moć,  stavite  se  u  poziciju  da  sami  nemate  pravo  na  slobodu  i  da  krajnji  rezultat  prepustite  detetu.  Šta  ukoliko  vaš  sin  ne  prestane  da  radi  to  što  radi?  Hoćete  li  ga  zaista poslati kod oca? I šta ako se vaša ćerka ne prizove pameti, hoćete li je zaista ostaviti u  sirotištu? Mnogo ozbiljniji od gubitka moći je strah od napuštanja koji ste usadili svom detetu  tako što ste mu samo pretili.  Umesto ultimatuma, koji su najčešće rezultat naleta besa, ostavite sebi malo vremena da  se smirite, a onda se vratite na ono što je potrebno da rešite sa svojim detetom. „Džime, sada  sam  zaista  ljuta,  potrebno  mi  je  malo  vremena  da  se  smirim,  a  onda  možemo  da  porazgovaramo o problemu.“ 

6.  PONIŽAVANJA (SARKAZAM, PODSMEVANJE I IZAZIVANJE NELAGODE)  „Tvoja  sestra  nikada  nije  uradila  ništa  slično.“  „Ista  si  kao  tvoja  majka.“  „Nikada  nećeš  vredeti pišljiva boba.“ „Pretpostavljao sam da ćeš uraditi nešto slično.“ „Zašto jednostavno ne  odrasteš?“  Ponižavanja  predstavljaju  generalizaciju  i  etiketiranje  koja  umanjuju  detetov  osećaj  za  dostojanstvo  i  samovrednovanje.  Deca  koja  žive  u  strahu  od  ponižavanja  imaju  običaj  da  se  koriste sredstvima protiv sebe samih. „Takva sam šeprtlja.“ „Ništa ne vredim.“ A koriste ih i  odnosu sa drugima. „Ti sebe nazivaš fudbalerom?“ „Glup si.“  Preokreti,  pozitivne  alternative,  usmerene  su  na  problem  a  ne  na  dete.  „Nik,  molim  te  skloni  noge  sa  stola.“  „Molim  te,  prvo  properi  posuđe  pre  nego  što  ga  staviš  u  sapunicu.“  „Možeš da voziš kola nakon što napraviš plan kako ćeš da popraviš udubljenje.“ 

7.  PAŽLJIVO  Putevi su zaleđeni, a vaš tinejdžer će voziti na školsku predstavu. Vaš prvi impuls je da  joj kažete da bude pažljiva. Zašto biste joj dali ključeve od kola samo da biste joj rekli da bude  pažljiva? Plan B bi mogao da bude: „Putevi su zaleđeni, i znam da možeš dai se snađeš (jer joj u  suprotnom  ne  biste  dali  ključeve  od  kola).  Hajde  da  još  jednom  proverimo  šta  da  uradiš  ukoliko  auto  prokliza.“  Na  to  ćete  verovatno  čuti:  „Oh,  mama!“  ali,  kada  vam  kaže  kako  bi  reagovala  u  takvoj  situaciji,  možete  da  joj  kažete  da  se  lepo  provede  na  predstavi.  Ukoliko  bude  bilo  potrebno,  može  da  dođe  kući  i  kaže  vam  kako  se  okrenula  za  360  stepeni  na  autoputu.  Zna  da  problemi  mogu  da  nastanu,  da  vi  imate  poverenja  u  njene  sposobnosti  da  problem reši, kao i to da može da o problemu raspravi sa vama bez straha da će biti kažnjena.  Ukoliko  joj  kažete  da  bude  pažljiva,  vrlo  je  verovatno  da  ćete  od  vašeg  komšije  čuti  kako  se  okrenula za 360 stepeni na autoputu.  „Budi pažljiva“ je zapravo molba, direktiva ili upakovana naredba usmerena prema osobi  kojoj  se  obraćate.  Možda  je  to  način  da  kažete  vašem  detetu  da  ga  volite  i  da  ste  zabrinuti.  58 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Ukoliko  je  to  razlog,  jednostavno  to  tako  i  recite:  „Volim  te  i  zabrinuta  sam.“  Vlasništvo  nad  tom izjavom ostaje tamo gde joj je i mesto, sa vama. 

8.  MISLI SVOJOM GLAVOM, ALI BI TI BILO BOLJE DA MENE SLUŠAŠ  Godinama  unazad,  kada  sam  sa  predavanja  u  srednjoj  školi  prešla  na  predavanja  o  rešavanju osnovnih kriza, i sama sam se našla u sred krize, što uopšte nije iznenađujuće, osim  u tome što sam ja prolazila kroz krizu, a ne deca. Roditelji su mi stalno bili za petama zato što  sam odbila da deci u višim razredima u Koloradu govorim da obuku kapute i stave rukavice.  Isti ovi roditelji su izjavili da žele da njihova deca razmišljaju svojom glavom, nauče kako da  donose  dobre  odluke  i  da  nisu  tako  lako  podložni  uticaju  svojih  vršnjaka.  A  i  pored  toga,  insistirali su da njihove desetogodišnje sinove i ćerke nateram da obuku kapute i rukavice pre  nego što izađu napolje.  Umesto  toga,  pitala  sam  svoje  učenike  šta  oni  misle  zašto  bi  trebalo  da  nose  kapute  i  stavljaju rukavice. Oni su podizali ruke i odgovarali: „Zato što moja mama tako kaže“, ili „Zato  što  ću  zaraditi  upalu  pluća  ukoliko  ne  nosim.“  Prvi  razlog  nužno  nije  i  dobar,  a  drugi  jednostavno nije istinit.  Ukoliko  ste  ujedno  i  nastavnik  u  školi  i  roditelj,  kladim  se  da  ste  viđali  decu  koja  se  nikada ne ubundaju i koja na vaše zaprepašćenje nikada nisu odsutna. Oni su u školi svakog  bogovetnog  dana.  Nikada  ne  dobiju  grip,  boginje,  a  sasvim  sigurno  ne  dobiju  upalu  pluća.  A  zatim, tu su i deca koju roditelji ubundaju u slojeve, greju automobil, voze ih pravo do škole i  pošalju  nastavniku  poruku  u  kojoj  stoji:  „Ne  puštajte  ga  danas  napolje.  Suviše  je  hladno.“  Ovakva  deca  su  odsutna  polovinu  zimskog  perioda  usled  groznica,  gripa  i  te  famozne  upale  pluća  od  koje  su  kaput  i  rukavice trebale  da ga  sačuvaju.  Očigledno,  ovo  nije  razlog  zašto  bi  trebalo nositi rukavice i kaput. Nemojte lagati decu kada ih učite kako da misle.  Ja  sam  ih  naučila  pravim  razlozima.  Držala  sam  parče  smrznutog  mesa  i  rekla:  „Deco,  pogledajte ovo meso. Ono se ne pomera, zar ne? Nekako je hladno, zar ne? A sada pipnite vaše  telo.  Ono  je  nekako  toplo,  zar  ne?  Vaše  srce  se  pomiče,  zar  ne?  Ukoliko  izađete  napolje  zakopčani, sav topao vazduh zadržavate uz sebe i postoji veoma velika verovatnoća da će vaše  srce nastaviti da radi. Ali ukoliko izađete napolje raskopčani, ili još gore, bez kaputa, postoji  verovatnoća  da  će  sav  topao  vazduh  izaći  napolje,  hladan  ući  do  vas,  da  će  se  vaši  organi  smrznuti. Vaše srce, bubrezi, jetra, sve će postati čvrsto kao ovaj komad mesa!“ deca su rekla:  „Bljak!“,  a  ja  ih  nisam  slagala.  To  je  razlog  zbog  kog  nosite  kaput,  kako  se  vaši  organi  ne  bi  smrzli. „Ali ne brinite zbog toga, vaše telo može samo o sebi da se brine, ono počinje da se štiti  tako što crpi toplotu iz onih delova koji bez nje mogu da opstanu, pa će vaše ruke biti prve na  udaru.“ Pokazala sam im slike belih tačaka, crnih prstiju i šaka bez prstiju od promrzlina. „To  je razlog zbog kog nosite rukavice.“ Većina dece je otišla sa mog časa donevši odluku da neće  dozvoliti da im se organi smrznu.  Ukoliko  se  nađete  u  sitaciji  da  mislite  umesto  vaše  dece,  vrlo  je  verovatno  da  im  prenosite naširoko upotrebljavano porodično oruđe. Pomislite kada ste poslednji put otišli u  dom svojih roditelja. Kada ste izlazili, da li je vaša majka rekla: „Ne zaboravi da se ušuškaš!“?  Vi ste sada odgovorna odrasla osoba, a vaša majka vam i dalje govori da ne zaboravite da se  umotate. Ili je vaš otac, dok ste izlazili s decom, rekao: „Misliš li da si toplo obukla to dete?“  mislite  svojom  glavom,  ali  je  poruka  koja  se  provlači  upravo  ovakva:  „Bolje  ti  je  mene  da  slušaš.“  Ričard  P.  Mofat  ispričao  je  priču  o  prijateljici  koja  je  jednog  vikenda  otišla  u  posetu  svojoj  majci.  „Umorna  od  dana  provedenog  u  putu,  otišla  je  da  legne  ranije,  uzela  knjigu  i  počela  da  čita.  Koncentraciju  joj  je  prekinula  majka  koja  je  posle  nekoliko  sati  pokucala  na  vrata i rekla: „Skoro je ponoć. Ne misliš li da je malo kasno da čitaš?“ „Mama“ – odgovorila je 

59 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

svom roditelju od devedeset i sedam godina – „imam šezdeset i dve godine i mogu da ostanem  budna dokle god ja to želim!“  Ono što je deci potrebno, umesto da im se govori šta da misle, je mnoštvo informacija o  njima samima kao i o svetu oko njih, prilika da donose veliki broj odluka, uključujući i one ne  tako  mudre.  Sve  dok  njihove  odluke  nisu  opasne  po  život,  moralno  ih  ne  ugrožavaju  i  nisu  nezdrave,  dozvolite  da  izbori  koje  prave  i  posledice  tih  izbora  budu  samo  njihovi,  da  rastu  i  uče iz njih.  Poverenje  u  sebe  same  je  prvi  korak  do  toga  da  postanu  odgovorna,  snalažljiva  i  prilagodljiva  ljudska  bića.  Kao  što  kaže  Fejt  Boldvin:  „Karakter  se  gradi  polako,  ali  se  može  uništiti  neverovatno  naglo.“  Deci  nije  potrebno  mnogo  odrečnih  odgovora,  mini  predavanja,  bespotrebnih pitanja, praznih pretnji, ultimatuma, poniženja, upozorenja ili zapovesti. Ono što  im je potrebno su podrška, objašnjenja, ohrabrenja, prilike da  budu odgovorni, kao i iskreni  pozivi da misle svojom glavom.  Budimo ljubazniji jedni prema drugima. 

Oldous Haksli, „Na samrti“ 

60 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

VI – MOGU DA BUDEM ONO ŠTO JESAM  Želim da budete uzbuđeni zbog onoga ko ste, onoga što jeste, zbog onoga što posedujete i  onoga što vas čeka. Želim da vas inspirišem da se vinete mnogo dalje u odnosu na ono gde  se sada nalazite. 

Virdžinija Satir, „Stvaranje ljudi“ 

Nasmejete se kada vam se beba u naručju osmehne, tapšete kada napravi prve korake,  radujete  se  kada  prvi  put  kaže  mama.  Ah,  roditeljstvo  je  tako  divno  iskustvo  koje  vas  zaista  nagrađuje.  A  onda  vidite  tu  strašnu  reč  „NE“  koja  se  stvara  na  usnama  vašeg  deteta.  Ono  je  upravo napustilo svoje naivne dečje godine i ušlo u prvu fazu buntovništva dok vi počinjete da  zagledate po izvodu iz matične knjige rođenih ima li negde naznake da ga možete vratiti.  Deca  imaju  običaj  da  se  bune  u  tri  razdoblja:  kad  napune  dve  godine,  zatim  sa  pet  i  u  pubertetu. U pokušaju da nametnu svoju individualnost kao i svoju nezavisnost, udaljavaju se  kako  fizički  tako  i  emocionalno  od  onih  najbližih  koji  su  zaduženi  za  brigu  o  njima.  Sa  dve  godine  se  bune  protiv  majki:  „Mogu  da  budem  svoj,  nezavisno  od  tebe.“  Tata  shvata  zašto  mama ne može da se složi sa svojim šarmantnim, nezavisnim dvogodišnjakom, a mama ludi  zbog toga. (Ovo je obrnuto u slučajevima da je tata osoba broj jedan koja se brine o detetu). Sa  pet godina bune se i protiv mame i protiv tate: „Mogu da budem svoj, nezavisno od vas dvoje.“  Sada tata ludi, a mama ga uverava: „Već sam jednom prošla kroz ovo, znam da će proći.“ A u  pubertetu, dete ustaje protiv čitave starije generacije, čiji smo, sasvim slučajno, članovi i vi i ja:  „Mogu da budem svoj, nezavisno od svih vas!“ (U slučaju da imate decu od dve i pet godina,  kao  i  jedno  u  pubertetu  i  pitate  se  zašto  pucate  po  svim  šavovima,  sada  to  znate.  A  ukoliko  imate  supružnika  koji  se  približava  svojim  četrdesetim,  možete  uz  sebe  imati  četiri  osobe  u  buntovničkom dobu! Izdržite, proći će, baš kao što prolaze svi rođendani.)  U  buntovničkom  razdoblju,  u  pokušaju  da  uspostavi  identitet  koji  je  nezavisan  od  roditelja,  deca  na  različite  načine pokušavaju  da  kažu:  „Mogu  da  budem  svoj.“  Dvogodišnjak  insistira da se sam obuče, poslednje dugme zakopča trećom rupom, obuče naopako pantalone  i cipelu na pogrešnu nogu.  Petogodišnjak s neverovatnim zadovoljstvom javno izražava neslaganje i sa mamom i sa  tatom  kada  bilo  ko  od  njih  pokuša  da  ga  poveže  s  incidentom  koji  je  nastao  između  njega  i  druga. („Mama, sve si pogrešno shvatila. Nisam to rekao svom bratu.“ „Ali, tata, celu priču si  shvatio pogrešno!“)  Trinaestogodišnjakinja odlučuje da ipak ne obuče haljinu zbog koje ste vi prešli dvadeset  milja  kroz  saobraćajni  špic  da  biste  je  uzeli  sa  hemijskog  čišćenja.  Umesto  toga  obukla  je  široke pantalone i tatin omiljeni džemper. („Više niko ne nosi haljine na ples.“)  Iako  sva  tri  doba  buntovništva  mogu  da  budu  vreme  kada  odrastaju  i  roditelji  i  deca,  ipak  je  treće  doba  ovog  buntovništva  period  kada  sva  tri  tipa  porodice  mogu  da  sagledaju  plodove  svoga  rada.  U  tom  dobu,  tinejdžer  saopštava:  „Mogu  da  budem  svoj  nezavisno  od  čitave starije generacije.“  Tinejdžer ulazi sa ukovrdžanom kosom.  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  od  ciglenog  zida:  „Nijedno  moje  dete  neće  odavde  izaći, a da mu kosa izgleda tako. Odmah da si to ispravio, ili nećeš izaći iz ove kuće.“ Tinejdžer  misli: „Ne mogu da budem svoj u ovoj porodici.“  Tinejdžerka  ulazi  u  dnevnu  sobu  našminkana  tako  da  joj  se  šminka  slaže  sa  odećom.  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  od  ciglenog  zida  kaže:  „Nijedno  moje  dete  neće  odavde  izaći sa tim đubretom na licu. Skini to sa sebe odmah, ili ću ti ja sastrugati.“ Tinejdžerka misli:  „Ne mogu da budem svoja u ovoj porodici.“ 

61 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Dete izlazi iz sobe cipela odšniranih od vrha naniže. Roditelj iz porodice sa strukturom  od  ciglenog  zida  kaže:  „Pobrini  se  da  upertlaš  te  cipele  onako  kako  dolikuje,  sve  dok  to  ne  uradiš  nećeš  izaći  iz  kuće.“  Tinejdžer,  naravno,  razmišlja:  „Ne  mogu  da  budem  svoj  u  ovoj  porodici.“  Tokom godina kada sam i sama bila tinejdžerka, prijateljica koja je dolazila iz porodice  sa čvrstom strukturom bi ukovrdžala svoju kosu, našminkala se i podvila suknju tek nakon što  dođe  u  školu.  Njeni  roditelji  su  mogli  da  prođu  hodnikom  pored  nje,  a  da  je  ne  prepoznaju!  Pored  njih  nije  mogla  da  bude  ono  što  jeste  i  da  se  izrazi  kao  osoba  koja  je  pokušavala  da  postane. Govorila je: „Ja sam ono što ti misliš da jesam samo onda kada sam u tvom okruženju.  Ne mogu da ti kažem ko sam zapravo – jer ti to ne bi odobravala.“  Roditelji  iz  porodica  sa  strukturom  ciglenog  zida  nameću  stroga  pravila  i  diktiraju  ponašanje  po  principu  treba  da  i  da  se  nisi  usudio.  Oni  ne  uče  decu  niti  su  prilagodljivi.  Umesto  toga  stalno  postavljaju  takmičenje  moranja.  U  takvom  okruženju,  u  dobu  kada  dete  diže  pobunu  po  treći  put,  javljaju  se  situacije  u  kojima  ili  roditelj  odlučno  pobedi,  a  deca  potiskuju  gnev  i  bes  ili  se  povlače  u  sebe,  ili  pak  zaglibe  u  ozbiljne  vidove  pobune  koje  su  opasne po život, moralno ih ugrožavaju ili su nezdrave. U svakom slučaju, dete gubi osećaj za  dostojanstvo i samovrednovanje. I govori: „Ne mogu da budem svoj u ovoj porodici.“  Kada neko uporno pokušava da sebe prikaže prema standardima i običajima koji su u  saglasju sa mnogim očekivanjima... taj isti će piljiti u sopstveni odraz u ogledalu, ali ipak  sebe nikada neće videti. 

Meri Samer Rein, „Prošaputana mudrost“ 

Roditelji  iz  porodica  sa  strukturom  meduze,  tip  A,  ne  žele  da  se  otuđe  od  svojih  tinejdžera, žele da ih imitiraju. Dete ukovrdža kosu, majka ukovrdža svoju! U kući nema samo  jednog tinejdžera, ima dva: mama i dete. Tinejdžer pomisli: „Ne mogu da budem svoj u ovoj  porodici.“  Dete se pojavi s novim farmerkama, tata ga pita da li može da ih pozajmi. Dete misli: „Ne  mogu da budem svoj u ovoj porodici.“  Tinejdžer  uvežbava  nove  plesne  korake  koji  nisu  opasni  po  život,  ne  ugrožavaju  ga  moralno niti su nezdravi (malo ih je takvih). Roditelji iz porodice sa strukturom meduze kažu:  „Nauči  nas.“  Jadno  dete  će  morati  da  trpi  svoje  roditelje  koji  igraju  brejk  dens  na  školskom  sastanku. I logično je da pomisli: „Ne mogu da budem svoj u ovoj porodici.“  Tinejdžer  u  porodici  sa  strukturom  meduze,  tipa  A,  bori  se  da  pridobije  bilo  kakvo  priznanje koje postoji nezavisno od svojih roditelja, priznanje da je drugačiji od njih, jedinka  koja je posebna i sposobna. Problem je u tome što od svojih roditelja nije naučio kako to da  uradi. „Ne mogu da budem svoj, čak ne znam ko sam.“ Nedoslednost i nedovoljno jasne poruke  u ovakvim porodicama mogu da dezorijentišu tinejdžera i on gubi osećaj za to ko je zapravo.  U porodicama sa strukturom meduze, tipa B, roditelji deci obezbeđuju strukturu koja se  jedva nazire ili je nema uopšte, kao i nadgledanja i usmeravanja. Vrlo često su roditelji ti koji  su u nekoj buntovničkoj fazi i odsutni su i duhom i telom. Često, u pokušaju da budu priznati,  tinejdžeri odlaze u krajnosti po načinu na koji se oblače ili ponašaju. Dete kaže: „Ne mogu da  budem  svoj.  Niko  u  mojoj  porodici  ne  primećuje  da  postojim.  Nateraću  ih  nekako  da  me  primete! Zašto jednostavno nije dovoljno da budem ono što jesam? Zašto im nije stalo?“  Kada se nečija individualnost potpuno ignoriše, to je isto kao i da se ta osoba potpuno  izgura iz života. Isto je kao i kad neko ugasi svetlo. 

Evelin Skot 

62 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Nijedno  dete  u  ovakvim  porodicama  ne  može  da  istraži  svaki  kutak  onoga  što  su  ili  onoga što žele da postanu. Tinejdžer iz porodice sa ciglenom strukturom mora da bude ono  što  roditelji  žele  da  bude,  ili  da  rizikuje  ozbiljne  potrese  u  pokušaju  da  pokaže  svojim  roditeljima  da  može  da  bude  osoba  u  koju  oni  ne  žele  da  izraste.  Tinejdžer  iz  porodice  sa  strukturom meduze nema uzor niti zvezdu vodilju kao ni odgovornu strukturu na koju može  da  se  osloni.  Bez  usmeravanja  od  strane  roditelja,  vezaće  se  za  druge  koji  će  mu  ponuditi  podršku, čak i po cenu da žrtvuje sopstveni integritet, ili će se zatvoriti u sebe kako bi izbegao  razočarenje  ili  povređivanje.  Zatvarajući  se  zbog  straha  od  bola,  takođe  lišava  sebe  mogućnosti uživanja koje proizilaze iz smelosti, preuzimanja rizika i prihvatanja drugih.  Kao roditelj u porodici s osloncem, kada se vaš tinejdžer pojavi sa ukovrdžanom kosom,  jedino što možete da uradite jeste da mu stavite do znanja da vam se ne dopada. (Ukoliko vam  se dopada, onda nije u pitanju pobuna. Ako mu kažete da vam se dopada nova frizura, moraće  da se obrije sa obe strane, stavi gel i kosu oboji u ljubičasto kako bi izazvao željenu reakciju u  vidu neodobravanja). Jednostavno ga pogledajte i kažite: „Bljak!“ – a potom i dodajte „Ali, tvoja  kosa  je  u  pitanju.“  Ovim  ste  upravo  vašem  tinejdžeru  dali  priliku  da  kaže:  „Mogu  da  budem  svoj u ovoj porodici!“  Tetka  Lusi  bi  mogla  da  se  pobuni.  Roditelji  iz  porodica  s  osloncem  trpe  mnoga  neodobravanja  od  strane  rođaka  iz  porodica  sa  krutom  strukturom.  („Dozvolićeš  detetu  da  takvo izađe odavde?“) Biće potrebno malo odlučnosti sa vaše strane da kažete: „U pitanju je  njegova kosa!“ A kao krajnji rezultat, postići ćete, čak i među svojim rođacima iz porodica sa  krutim strukturama da vaš tinejdžer može da potvrdi: „Mogu da budem svoj.“  Kada priđem detetu, ono u meni pobudi dva osećanja: nežnost zbog onoga što je i  poštovanje zbog onoga što može da postane. 

Luj Paster 

1.  OBRIJANA JEDNA STRANA GLAVE I DVA PRAMENA SA STRANE –  POBUNA KROZ FRIZURE  Don  Šo,  nekadašnji  „seks  i  greh  direktor“  (rukovodilac  zdravstvenog  obrazovanja)  u  našem  školskom  okrugu,  rekao  je  da  ukoliko  dozvolite  deci  da  većinu  odluka  donose  sami  (odluke  koje  nisu  opasne  po  život,  moralno  ih  ne  ugrožavaju  i  nisu  nezdrave)  pre  nego  što  dođu do puberteta, retko se otisnu u ozbiljne pobune u svojim tinejdžerskim godinama, jer je  teško pobuniti se protiv sopstvenih odluka.  Kada  je  moj  sin  Džozef  napunio  jedanaest  godina,  ono  što  je  Don  rekao  stvarno  se  obistinilo. Džo je došao i objavio kako želi da obrije jednu stranu glave i ostavi dva pramena  neošišana.  Rekla  sam  mu  da  baš  nisam  sigurna  da  će  mi  se  to  i  dopasti,  ali  kako  nije  bilo  opasno  po  život,  moralno  ga  nije  ugrožavalo  i  bilo  nezdravo,  kao  i  činjenica  da  će  ponovo  porasti, mogla sam da živim s tim. Sedela sam u frizerskom salonu i čitala dobru knjigu dok je  frizerka  prala  Džoovu  kosu  i  komentarisala  da  bi  mnoge  devojke  dale  sve na  svetu  za takvu  kosu. A onda joj je rekao šta želi da uradi. Prišla mi je i pitala me: „Je li u redu da obrijem jednu  stranu glave vašeg sina i ostavim dva pramena?“ Rekla sam da mi se to neće dopasti, ali nije  opasno  po  život,  moralno  ga  ne  ugrožava  i  nije  nezdravo,  kao  i  to  da  znam  da  će  porasti.  Pogledala me je i rekla: „On je rekao to isto.“ Kako deca brzo uče.  Frizerka  mu  je  obrijala  jednu  stranu  glave  i  ostavila  dva  pramena.  Čak  je  uspela  da  napravi  da  sve  to  izgleda  dobro  za  taj  jedan  dan,  što  je  zapravo  caka  svih  frizera.  Sledećeg  dana Džo nije mogao da uradi ništa sa svojom kosom. Njegove sestre, koje mu obično ne daju  mira, sada su u kupatilu pokušavale da mu pomognu sprejem i gelom. Preživeo je tu frizuru, 

63 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

kao i još sedam ili osam možda čak i zanimljivijih tokom te godine. A onda je pošao u sedmi  razred sa prilično tradicionalnom frizurom.  Mi smo, takođe, preživeli njegov šesti razred, iako su porodična okupljanja bila naporna.  Trebalo  je  da  čujete  neke  od  naših  rođaka.  „Barb,  previše  putuješ.“  Sada  je  bila  moja  greška  zbog  toga  što  je  moje  dete  to  uradilo  sa  svojom  kosom.  Putujem  zbog  predavanja  i  odsutna  sam  pet  do  sedam  dana  tokom  meseca,  kod  kuće  sam  dvadeset  i  tri  do  dvadeset  i  pet  dana  mesečno, ali sam kriva zbog toga što je Džozef želeo da mu jedan deo glave bude obrijan i da  mu  ostave  dva  pramena  sa  strane.  (Ukoliko  ste  se  u  skorije  vreme  vratili  na  posao  nakon  određenog  perioda  koji  ste  proveli  kod  kuće,  budite  sigurni  da  će,  ukoliko  bilo  šta  pođe  naopako a tiče se vaše dece, to biti vaša krivica, zbog toga što ste „počeli da radite“. A ukoliko  ostajete kod kuće sa vašom decom, ukoliko nešto pođe naopako, ponovo će krivica biti vaša,  zbog toga što im povlađujete. Čini se da i u jednom i drugom slučaju nešto nije u redu.)  Sledeći  najčešći  komentar  je  bio:  „Kada  mu  dozvoljavaš  ovo  da  radi,  a  tek  mu  je  jedanaest, šta li će raditi kada bude imao šesnaest?“ verujem da ukoliko dozvolite vašoj deci  da donose odluke i greše, a u pitanju su neke manje stvari, teško je da načini pogreške kada je  u pitanju nešto ozbiljno. Deca odrastaju i uče se na upravo takvim primerima.  Jedna  tetka  je  naročito  kritikovala  Džoa  zbog  njegove  frizure.  U  odbranu  mu  je  stala  sestra Marija i rekla: „Tetka, to nije opasno po život, moralno ga ne ugrožava, nije nezdravo, i  pogledaj, već mu je kosa porasla.“ 

2.  PONEKAD BAŠ SAM IZBOR REČI MOŽE DA DONESE NEŠTO SASVIM  DRUGAČIJE  Jednom je neka od Marijinih drugarica tražila da joj Marija napravi sitne pletenice u kosi.  Dečko te drugarice je bio prezadovoljan rezultatima, pa je pitao Mariju da li bi to isto uradila i  s njegovom kosom. Više nego zadovoljna zbog toga, Marija je veoma pažljivo isplela pletenice  od  čitave  njegove  kose,  vodeći  računa  da  svaka  pletenica  stoji  kako  treba.  Podsećajući  na  prestrašenog  ježa,  dečak  je  ušao  u  svoju  kuću,  dok  su  ga  devojčice  pratile,  očekujući  burnu  reakciju  njegove  majke.  Njegova  majka  samo  je  uzviknula:  „Zaista  mi  se  dopada  ta  tvoja  majica.“  Uopšte  nije  komentarisala  njegovu  frizuru.  Nakon  što  je  dve  noći  spavao  sa  pletenicama kao i činjenica da njegovi roditelji uopšte nisu reagovali na njegovu novu frizuru,  zamolio je Mariju da mu pomogne da rasplete pletenice. 

3.  KAKO DA RAZMIŠLJAJU, NE ŠTA DA MISLE  Stvarna  snaga  roditelja  leži  u  njihovoj  sposobnosti  da  osposobe  svoju  decu,  a  ne  da  ih  kontrolišu  i  učine  ih  manjim  od  makovog  zrna.  Govorimo  kako  želimo  da  naša  deca  budu  odgovorne,  snalažljive  i  drage  individue  koje  će  znati  kako  da  razmišljaju,  a  ne  samo  šta  da  misle.  Ipak,  često  se  nađemo  u  poziciji  da  ih  učimo  šta  da  misle  na  osnovu  onoga  šta  mi  mislimo.  Od  vremena  kada  su  nam  deca  još  uvek  mala  možemo  da  čujemo  sebe  kako  govorimo:  „Misli  svojom  glavom.  Nemoj  da  zaboravljaš  da  obučeš  kaput  i  rukavice.  „Misli  svojom  glavom.  Zar  nemaš  ispit  koji  bi  trebalo  da  spremiš?“,  „Da  si  stavila  cipele  na  svoje  mesto, sada ih ne bismo tražili.“, „Koliko puta moram da ti kažem da misliš svojom glavom?“  Mnoga deca svoje prve godine odraslog života provedu pokušavajući da misle svojom glavom,  samo zbog toga što su tako dobro naučili šta je to što mi mislimo, i zbog toga što su tako retko  kada imali priliku da probaju da razmišljaju.  Kako  bi  verovali  da  mogu  da  reše  svoje  probleme,  deci  je  potrebno  samopouzdanje,  integritet  kao  i  osećaj  sopstvene  moći.  Odličan  način  da  ih  naučimo  umetnosti  donošenja  odluka jeste da im se dozvoli da ih sami donose, da im se pokaže put kroz taj proces, a da se  64 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

pri  tom  ne  kritikuju,  kao  i  da  im  se  dozvoli  da  odrastaju  kroz  rezultate  tih  odluka  koje  su  doneli.  Greške  i  loši  izbori  postaju  njihova  sopstvena  odgovornost.  Osećaj  nelagode  ili  bola  nastao nakon određenog izbora nestaje tek onda kada je dete konstruktivno rešilo problem.  To  što  poseduje  moć  nad  situacijom,  ohrabruje  njegovo  dostojanstvo,  integritet  i  samovrednovanje.  Kako  su  odgovornost  i  donošenje  odluka  preduslovi  samodiscipline,  deci  je  potrebno  poveriti  odgovornost  i  da  im  se  ostavi  prilika  da  donose  ključne  odluke  tokom  detinjstva.  Odgovornost i odluke moraju da se prilagode njihovim godinama i da budu smislene. Sasvim  je  na  mestu  tražiti  od  petnaestogodišnjaka  da  pokosi  travnjak,  dok  to  ne  bi  bio  slučaj  sa  petogodišnjakom.  Četvorogodišnjak  može  da  pomogne  u  slaganju  veša,  dok  se  od  dvanaestogodišnjaka  može  očekivati  da  taj  veš  razvrsta,  opere,  osuši  i  složi,  iako  to  možda  neće raditi s radošću. Šestogodišnjak još uvek ne poseduje razvijene veštine i domišljatost da  izabere  školu  koju  bi  voleo  da  pohađa,  za  razliku  od  šesnaestogodišnjaka  koji  bi  mogao  da  prelista  brošuru  škole  i  odabere  predmete  koje  će  slušati.  Osamnaestogodišnjak  može  da  odluči da li će da nastavi školovanje ili ne, kao i da zna i prihvati posledice zbog izbora koje je  napravio.  Oko nekih stvari se jednostavno ne raspravlja. U našoj kući, bez obzira na to da li vam je  pet, petnaest, ili četrdeset godina, ukoliko vozite bicikl, onda na glavi nosite kacigu. Naša deca  znaju da se naša kola ne pale sve dok svi nemamo vezane pojaseve.  Postoje  određene  odluke  i  odgovornosti  koje  roditelji  moraju  da  zadrže  za  sebe.  Razni  roditelji  će  doneti  različite  odluke.  Ali,  roditelj  sebi  mora  prvo  da  postavi  pitanje:  Da  li  ovu  odluku zadržavam za sebe zato što se plašim da je prenesem na svoju decu iz straha da bih  mogao da izgubim kontrolu, ili zbog toga što sam mudar roditelj kome je stalo do svoje dece?  Proučite odluke i odgovornosti koje zadržavate za sebe kao i one koje prepuštate svojoj  deci.  Od  onoga  dana  kada  ih  pustimo  da  snose  odgovornost  i  donose  odluke,  pa  sve  dok  na  napuste naš dom, od pomoći bi bilo da posedujemo plan kojim bismo neprestano povećavali  mogućnosti u kojima bi oni mogli da snose odgovornost ili donose odluke. A, onda, kada zaista  odu,  biće  u  stanju  da  donose  životne  odluke  samostalno  i  da  preuzimaju  kompletnu  odgovornost  za  svoje  ponašanje.  To  nije  nešto  što  se  dešava  samo  od  sebe;  mi  moramo  da  učinimo sve da se to i dogodi. 

4.  CRVENA PIDŽAMA, PLAVA PIDŽAMA, ILI OD SVAKE PO DEO  Ani,  Mariji  i  Džou  ostavljeno  je  dosta  prostora  da  sami  donose  odluke.  Međutim,  ne  donose sve odluke. Kada je Džo bio mali, nisam ga pitala: „Da li želiš da ideš u krevet ili ne?“  On, sa svoje tri godine, nije mogao da donese takvu odluku. Ali sam ga pitala: „Da li bi voleo da  SADA ideš u krevet u svojoj crvenoj pidžami, ili bi voleo da SADA ideš u krevet u svojoj plavoj  pidžami?“ Trogodišnjak može da donese odluku o tome koju pidžamu bi voleo da nosi. Moje  dete od tri godine, sa snažnom voljom i veoma kreativno, pojavilo se u crvenom donjem delu i  plavom gornjem delu. Pošto to nije bilo opasno po život, moralno ga nije ugrožavalo i nije bilo  nezdravo, ne vidim razlog zbog kojeg ne bi mogao da ostane tako obučen. To nužno ne bi bio  moj izbor, ali to je bila mala prilika u kojoj bi on mogao da kaže: „Mogu da budem svoj.“ Kada  se  oblačio  za  odlazak  u  predškolsko,  rekla  sam  mu:  „Imaš  tri  različite  kombinacije  odeće  –  izaberi jednu.“ Bilo je dana kada je Džo oblačio delove odeće iz sve tri kombinacije. Kada se  umorio  od  čudnih  pogleda  koji  su  meni  bili  upućivani  uvek  kada  sam  ga  odvodila  u  predškolsko, napravila sam bedž koji je Džo s ponosom nosio, a na kojem je pisalo: „Sam sam  se  obukao!“  (U  poslednje  vreme  sam  bila  u  iskušenju  da  stavim  bedž  na  svoje  nezavisne  tinejdžere.) 

65 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Kako  su  deca  odrastala,  prilike  za  snošenje  odgovornosti  i  donošenje  odluka  su  se  povećavale. „Marija, ovde ti je odeća za školu, a ovde odeća za igru. Odaberi nešto iz ove odeće  za školu.“ Marija se i sada stalno pojavljuje slojevito obučena, uvek je u pitanju odeća za školu,  ali  slojevita.  Onim  danima  kada  ima  gimnastiku  oblači  tamnozelene  hulahopke,  bledozeleni  bodi,  crvene  pantalone,  bele  čarape  koje  se  pružaju  negde  do  članaka,  pa  se  vide  zelene  hulahopke,  duboke  cipele  bez  pertli  (nemam  predstavu  kako  joj  ostaju  na  nogama  tokom  celog dana), prevelika majica koja je na crvene, zelene, žute i plave pruge, i naravno ta zelena  boja sa majice se ne slaže sa onom zelenom bojom bodija, a majica je sa kratkim rukavima, pa  se rukavi bodija vide. I još jednom moram da podsetim sebe – to nije opasno po život.  Naša  osamnaestogodišnjakinja  sama  bira  svoju  odeću  još  otkako  je  imala  dve  i  po  godine. Mi joj ne govorimo: „Evo tri kombinacije odeće, izaberi jednu. Evo ti odeća za školu i  odeća za igru.“ Ona je prošla kroz to. Pretpostavili smo da je do sada postala prilično sposobna  da  izabere  svoju  odeću.  Naravno,  uvek  je  dobrodošla  da  me  pita  za  savet,  ali  takođe  imam  poverenja u nju da može da misli svojom glavom. 

5.  PLAVA ČARAPA, ROZE ČARAPA, ŽUTA ČARAPA – IZBOR DEVOJČICE  KOJA RAZMIŠLJA  Majka šestogodišnjakinje je zabrinuta jer njena ćerka nije u stanju da odabere odgova‐ rajuću garderobu za školu, jer je sve do sada, svakoga jutra, ona ostavljala šta da obuče. Posle  nekoliko  dana,  nakon  što  joj  je  ostavila  prostora  da  sama  odabere  odeću  za  školu,  mama  se  malo iznenadila jer se ćerka pojavila sa žutom čarapom na jednoj i plavom na drugoj nozi. Ovo  se  nikada  ne  bi  dogodilo  da  joj  je  mama  odabrala  šta  će  da  obuče.  Prokomentarisala  je  dve  različite  čarape,  a  ćerka  joj  je  odgovorila:  „Oh,  pa,  da,  mogla  sam  da  pronađem  samo  jednu  plavu, jednu roze i jednu žutu čarapu, a i ti i ja znamo da se plava i roze ne slažu.“ Devojčica je  razmišljala i došla do nečega što je za nju predstavljao logičan izbor. 

6.  KADA IZBOR ZAPRAVO I NIJE IZBOR?  ŠTA KADA DOĐE KUĆI OKIĆEN LANCIMA KOJI VISE SA ODEĆE  Kada deca dođu u rane tinejdžerske godine u porodicama sa krutom strukturom, umesto  da im se povećava stepen odgovornosti i broj mogućnosti za donošenje odluka, kod roditelja  postoji tendencija da se sve počinje iznova. („Imaš tri kombinacije odeće. Izaberi jednu.“) Do  sada  je  tinejdžer  naučio  kako  da  se  povinuje  svom  roditelju.  Zna  da  ukoliko  izabere  „pogrešnu“ kombinaciju garderobe, roditelj može samo da vikne: „Ne možeš to da obučeš!“ Ili  će reći malo suptilnije: „Možeš to da nosiš, ukoliko ti se dopada. Samo nemoj nikome da kažeš  kako  se  prezivaš.“  Pa  čak  i  daleko  preteći  odgovor  mogao  bi  da  bude:  „Možeš  da  nosiš  tu  čudnu garderobu na porodično okupljanje, ali ne zaboravi da baka ima slabo srce.“  Veliki problem može da nastane onda kada tinejdžer odluči da više ne želi da udovoljava  svojim  roditeljima.  Više  puta  mi  je  roditelj  iz  porodica  sa  krutom  strukturom  rekao:  „Pogledajte ovo dete. Bio je tako dobar, lepo se ponašao, pun dobrih manira, oblačio se tako  lepo. A pogledajte ga sada!“ Ja kažem: „Znate šta? On se uopšte nije promenio. Još od vremena  kada je bio mali, vi ste mu govorili šta da obuče, ponašao se u skladu sa onim kako ste mu vi  rekli da se ponaša; govorio je onako kako ste vi od njega to tražili. Slušao je nekoga drugog ko  mu  je  govorio  šta  da  radi.  I  slušao  je.  Nije  se  promenio.  I  dalje  sluša  nekog  drugog  ko  mu  govori  šta  da  radi.  Problem  je  u  tome  što  sada  ne  sluša  vas,  već  svoje  drugove.  Dete  nije  naučilo kako da misli.“ 

66 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

7.  BEZ MOGUĆNOSTI IZBORA NEMA 0SEĆAJA ZA SVOJE JA, KAO NI  INTEGRITETA  Odgovornost i donošenje odluka u porodicama sa strukturom meduze ne postoje ili se  nesistematski primenjuju. Adolescenti iz ovih porodica će tražiti druge koji će ih usmeravati ili  će ih takva porodica naučiti da postanu dovoljni sami sebi, odbijajući da se oslone na bilo koga  da  bi  dobili  podršku,  ohrabrenje  ili  savet.  Oni  koji  traže  druge  često  se  vezuju  za  snažne,  harizmatične  vođe  koji  će  popuniti  prazninu  ili  zadovoljiti  neku  potrebu.  Tinejdžeri  veoma  brzo  prihvate  viziju  vođe,  čak  i  kada  ta  vizija  eksploatiše  njihovu  volju,  duh  i  telo.  U  nedostatku snažnog osećaja za svoje ja; ovakvi tinejdžeri sebe vide u vezi samo sa onima na  koje su se oslonili. Oni koji su postali dovoljni sami sebi nikada ne nauče kakve su dobrobiti  kada zavise od nekog drugog. Vode se motivom: „Ukoliko nešto treba da se uradi, moram to  sam da uradim.“ 

8.  DETE SA SNAŽNOM VOLJOM + RODITELJ KOJI GA PODRŽAVA  = DETE KOJE NEZAVISNO RAZMIŠLJA  Za one od vas koji odgajaju dete sa snažnom voljom, želim da naglasim nešto u vezi sa  ovakvom  decom  što  možda  ne  cenite  u  potpunosti,  posebno  ukoliko  je  vaše  dete  još  uvek  malo.  U  kasnim  tinejdžerskim  godinama  i  ranim  godinama  adolescencije,  ovakva  deca  su  mnogo manje zahtevna u odnosu na decu koja su poslušna. Poslušna deca mogu veoma lako  biti zavedena dok su još mali, jer traže odobrenje i način da zadovolje odraslima. Jednako su  povodljivi  i  u  svojim  tinejdžerskim  godinama,  jer  i  tada  traže  iste  dve  stvari:  odobravanje  i  način da zadovolje svoje drugove. Deca sa snažnom voljom teško da će biti zavedena od strane  bilo  koga.  Nećete  na  njih  uticati  ni  vi,  ali  ni  drugovi.  Naučite  da  cenite  snažnu  volju  vašeg  deteta još u ranim godinama, a kada dođu teška vremena i za vas i za vaše dete, zagrlite ga i  znajte da će mu koristiti to nezavisno razmišljanje u narednih deset godina.  Kritički gledajte na odgovornosti i prilike u kojima mu ostavljate da sam donosi odluke i  postarajte  se  da  ih  povećavate  kako  vaše  dete  postaje  starije.  Za  sebe  zadržite  one  odgovornosti  koje  će  vam  biti  neophodne  da  ostanete  mudar  roditelj  kome  je  stalo  do  svog  deteta. Ostale možete slobodno prepustiti svojoj deci.  Tinejdžeri  u  porodicama  sa  osloncem  još  od  ranih  dana  znaju  da  su  ih  slušali,  da  se  o  njima vodilo računa i da su važni svojim roditeljima. Slobodni su da izraze svoja osećanja, uče  iz  svojih  grešaka,  i  preduzimaju  one  korake  koji  su  im  neophodni  da  postanu  odgovorne,  snalažljive, prilagodljive i osećajne osobe koje mogu da delaju u najboljem interesu, bore se za  sebe i pronalaze načine da ostvare svoja prava, a da pri tom poštuju prava i legitimne potrebe  drugih.  Oni  istinski  počinju  da  razvijaju  sopstvenu  individualnost.  Roditelji  iz  porodica  sa  osloncem pružaju mrežu podrške kroz šest ključnih životnih poruka. Disciplinuju svoju decu  dajući  životnost  učenju,  uče  ih  kako  da  misle,  ne  samo  šta  da  misle,  dozvoljavaju  im  i  ohrabruju pobune koje nisu opasne po život, moralno ih ne ugrožavaju i nisu nezdrave. Deca  kažu: „Mogu da budem svoj u ovoj porodici.“  Ukoliko ohrabrite vašu decu dok su još mala da se izražavaju kroz male pobune, izbore i  odluke, u periodu dok prolaze kroz treću fazu buntovništva, imaće oslonac na osnovu kog će  moći da izgrade sopstveni identitet.  Ovladati drugima je snaga  Ovladati sobom je istinska moć. 

Tao Te Čing 

67 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

VII – ZADRŽITE PRISEBNOST, NE STAVLJAJTE OSEĆANJA NA TANAK LED  Svako može da se naljuti – to je jednostavno. Ali, biti ljut na pravu osobu, do određenog  stepena, u pravo vreme, zbog pravih razloga i na pravi način – to nije tako jednostavno. 

Aristotel 

Devetogodišnjaku  iz  mog  razreda  za  specijalno  obrazovanje  roditelji,  nastavnici  i  savetnici su rekli da mu je slaba koordinacija oka i ruke i da ponekad ni oči ni ruke ne rade  ono  što  im  mozak  kaže.  Ipak,  jednog  dana,  njegova  koordinacija  je  bila  dovoljno  dobra  da  prinese pesnicu do usta drugog đaka. Pogledao me je i požalio se: „Rekao sam svojoj ruci da to  ne radi, ali nije htela da me posluša.“  Veoma dobro je naučio svoju lekciju i očekivao je da će mu poslužiti u odbrani, kao što je  to obično bio slučaj. Stoga ga je veoma iznenadio moj odgovor: „Ljut si, i samo ti si odgovoran  za  način  na  koji  ćeš  se  izboriti  sa  tim  besom.  Niko  drugi.  Mislim  da  ti  je  potrebno  malo  vremena  da  se  ohladiš  i  pronađeš  način  da  se  izboriš  sa  tim.  Znam  da  to  možeš.  Ukoliko  nekoga  udariš  u  ovom  razredu,  onda  ne  ostaješ  u  našoj  sobi,  već  sediš  u  „sobi  mogućnosti“,  koja ti je poslednja šansa da ostaneš ovde.“  Navikao  je  da  svoje  ponašanje  opravda  svojim  hendikepom,  molio  je:  „Ali,  on  me  je  razljutio, nisam kriv, naterao me je da ga udarim.“ Moraće mnogo da prođe pre nego što bude  bio u stanju da razume jednu od važnih istina međuljudskih odnosa: drugi ljudi ne mogu da te  razljute. Mogu da se zafrkavaju, provociraju ili te podstaknu da se naljutiš, ali na kraju ti si taj  koji bira način na koji ćeš reagovati. I ti sam si odgovoran za izbor koji si napravio, kao i to da  si odgovoran za posledice koje sa tim izborom dolaze.  Dvanaestogodišnji  učenik  se  bacio  na  pod  učionice  u  napadu  besa.  Kao  učenik  sa  posebnim  potrebama,  bio  je  na  raznim  terapijama  i  služio  se  žargonom  karakterističnim  za  određeni  tip  terapije.  Znao  je  da  mi  kaže  da  li  izlazi  iz  svoga  ida,  ega  ili  super‐ega,  koje  je  prisvojio  iz  Frojdovske  terapije,  da  li  je  Top  dog  ili  Under  dog  koje  se  primenjuju  u  Geštalt  terapiji,  ili  bi  mi  rekao  da  dolazim  iz  Roditelja,  Odraslog  ili  Deteta,  koje  je  prisvojio  sa  Transactional Analysis terapije. Zapravo, ovo dete bi verovatno osvojilo više poena nego što  sam  ja  dobila  na  ispitu  za  magistarsku  diplomu  iz  Emocionalnog  poremećaja.  Dok  je  mlatio  nogama i rukama i udarao po podu, ja sam samo stajala i gledala u njega, ne verujući. Pogledao  je  naviše  i  potpuno  iskren  dok  mu  je  suza  klizila  niz  obraz,  zavapio:  „Ja  tu  ništa  ne  mogu,  emocionalno  sam  poremećen!“  I  on  je  to  zaista  mislio.  Ipak,  nije  razumeo  da  ga  je  njegovo  ponašanje dovelo do razreda za decu sa emocionalnim poremećajem. Da se nije tako ponašao,  ne bi ni imao taj „emocionalni poremećaj“.  Devojčica  iz  istog  razreda  uvek  je  pokušavala  da  vodi  računa  o  osećanjima  drugih  i  izvinjavala  se  što  im  je  zauzimala  prostor.  Pošto  je  ozbiljno  zlostavljana,  potom  napuštena,  osećala  se  krivom  i  bila  je  u  strahu  onoga  trenutka  kada  je  zatekla  sebe  kako  se  zabavlja.  Stalno  je  bila  oprezna  na  signale  koje  je  dobijala  od  odraslih;  da  li  su  ljuti,  uznemireni  ili  spremni da se ustreme na nju.  Ni jedno od ove dece nije naučilo da prihvati i preuzme vlast nad svojim osećanjima, niti  da prizna sebi da može da bude odgovorno za to kako reaguje na ta osećanja.  Dok sam odrastala, često sam svoje izlive pripisivala svom prekom temperamentu, koji  sam  „sigurno  nasledila“  od  oca,  a  koji  je  rekao  da  ga  je  nasledio  od  svog.  Takvo  ponašanje  mogla sam da posmatram u akciji svakodnevno i sama sam postala dobra kopirajući ga. Oko  osamnaeste  godine,  shvatila  sam  da  je  moj  temperament  nezavisan  od  očevog.  Ja  sam  posedovala  svoj,  on  svoj,  a  ja  sam  sama  bila  odgovorna  za  to  kako  ću  izaći  na  kraj  sa  tim.  Osećanja  neće  jednostavno  nestati.  Bilo  je  potrebno  da  naučim  koji  su  bolji  načini  da  se  izborim sa tim. 

68 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Čak  i  sada,  sa  svojih  četrdeset  i  pet  godina,  u  trenucima  kada  sam  umorna,  iznurena,  frustrirana i na kraju snaga, pronađem staro ponašanje, a nagao temperament mi je na dohvat  ruke. Ali, svesna njegovog prisustva, sada posedujem veštine da prepoznam sekiru pre nego  što je upotrebim na svojoj deci. Mogu da je sklonim u stranu i zastanem kako bih pronašla i  upotrebila neku pogodniju alatku.  Oni od nas koji su odrasli uz destruktivne alatke možda nikada neće biti u stanju da ih se  u potpunosti reše, ali mogu da se pobrinu da ih ne upotrebljavaju na svojoj deci. I možemo da  se  radujemo  tome  da  naša  deca,  zahvaljujući  našoj  odlučnosti  i  načinu  na  koji  smo  preuzeli  stvar u svoje ruke, verovatno neće u svojim kutijama za alat pronaći te alatke. Moja deca mi  daju nadu. Oni nisu „nasledili“ moj temperament. Mislim da nije u pitanju genetika, već nešto  naučeno.  Deca koja, iz besa i u frustraciji, bacaju knjigu iz matematike preko sobe, možda ne znaju  drugi način da ispolje bes. Možda su prisustvovali sceni kada njihov besan roditelj baca tanjire  preko kuhinje. Deca koja tuku svoje vršnjake su možda i sama tučena i možda su ih roditelji  prekoravali  zbog  najobičnijih  grešaka,  ili  jednostavno  zato  što  su  im  se  našli  na  putu.  Deca  koja  se  bacaju  na  pod,  udaraju  i  vrište  onda  kada  im  nešto  nije  po  volji,  naučila  su  da  ta  tehnika privlači pažnju odraslih i zato je i izvode. Sve ove akcije su naučene.  Moguće  je  naučiti  decu  da  te  neodgovorne  akcije  zamene  nekim  pogodnijim,  odgovornijim  izrazima  onoga  što  osećaju.  Ali,  prvo  moraju  da  znaju  da  je  u  redu  imati  osećanja. U redu je biti srećan, zabrinut, veseo, tužan, ljut, frustriran i povređen. Osećanja su  motivi za rast i upozoravajući znaci da nešto mora da se promeni. Kada smo zabrinuti i veseli,  posedujemo energiju, rastemo i razvijamo se. Kada smo Ijuti ili povređeni, naša osećanja šalju  signale  našem  umu  i  telu  da  nešto  nije  u  redu  i  da  je  to  potrebno  promeniti.  Ponekad  nije  potrebno  promeniti  samu  situaciju,  već  samo  naš  pogled  na  nju.  Ljutnja  zbog  toga  što  smo  zaglavljeni u dugom redu, nakon što smo, kako se činilo, pažljivo odabrali onaj koji se kretao  brže,  jeste  neugodno,  neproduktivno  i  samo  čekanje  čini  dužim.  Ukoliko,  sa  druge  strane,  odlučim da svedem svoju čekovnu knjižicu dok čekam u redu, uspela sam da promenim svoje  viđenje  situacije,  kad  već  u  tom  trenutku  ne  mogu  da  promenim  dugi  red.  Time  što  sam  izabrala  način  kojim  ću  reagovati  na  situaciju,  prepoznala  sam  da  ja  ne  mogu  uvek  da  kontrolišem  ono  što  mi  se  događa.  Ono  što  mogu  da  kontrolišem  jeste  to  kako  ću  to  i  da  iskoristim.  Isto  se  može  primeniti  i  na  emocije.  Osećanja  nisu  ni  dobra  ni  loša,  ona  su  samo  stvarna.  Međutim,  mi  smo  odgovorni  zbog  načina  na  koji  ćemo  baratati  našim  osećanjima.  Mogu da budem ljuta i da dozvolim da me to osećanje obuzme tako što ću u besu napadati sve  i svakoga oko sebe, ili mogu da priznam to osećanje kao znak upozorenja da je potrebno nešto  promeniti. Bilo da je u pitanju moj stav prema situaciji ili sama situacija. Izbor je na meni.  Viktor  Frankl,  psihijatar  i  preživeli  iz  Holokausta,  u  svojoj  knjizi  Čovekova  potraga  za  smislom,  elokventno  je  napisao  misao  o  pravljenju  izbora:  „Mi  koji  smo  živeli  u  koncentracionim kampovima, sećamo se onih koji su išli kroz barake i tešili druge, davali im  svoj poslednji komadić hleba. Možda nije bilo mnogo takvih, ali su davali dovoljno dokaza da  se osobi može oduzeti sve osim jedne stvari: poslednju od ljudskih sloboda – da izabere kako  će se ponašati pod bilo kakvim okolnostima – da izabere sopstveni put.“ 

1.  OSEĆANJA U TRI TIPA PORODICE  1.1.  Porodice sa krutom strukturom  U ovakvim porodicama, u kojima roditelji zahtevaju poslušnost i vladaju strahom, deca  se  od  malih  nogu  uče  da  ne  ispoljavaju  svoja  prava  osećanja,  svoje  pravo  ja.  Spontano  izražavanje  radosti,  brige  i  sreće  se  potiskuju,  iz  razloga  što  su  sva  osećanja  potisnuta  od 

69 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

strane  roditelja.  Bes,  neprijateljstvo,  oprečna  mišljenja  i  tuga  se  kažnjavaju.  Na  kraju  dete  postane  toliko  oprezno  u  odnosu  prema  roditeljima  da  se  ni  jedno  osećanje  ne  izražava  spontano. Dete prvo mora da „proveri“ s roditeljima da li je to osećanje u redu.  Kada  mala  deca  u  porodicama  sa  krutom  strukturom  istražuju  svoju  okolinu,  onda  ih  tuku ili viču na njih zato što su dodirnuli nešto ili im se skreće pažnja da budu tiši ili mirniji.  Kada idu kroz blatnjavu baru, samo zabave radi, roditelji im govore da uđu u kuću, počiste za  sobom, i više nikada ne urade bilo šta slično. Ukoliko dete pokuša da uteši svog brata ili sestru  koji plače, kaže im se da ga ostave na miru. Ukoliko se zaustave da uhvate pahulju, skreće im  se  pažnja  da  požure  i  uđu  unutra  kako  se  ne  bi  prehladili.  Ukoliko  se  deca  često  ovako  ponižavaju,  ona  počinju  da  veruju  da  ne  vrede  i  počinju  da  osećaju  krivicu  i  uznemirenost  ukoliko  su  srećni.  Stalno  se  obaziru  na  suptilne  signaie  koje  im  šalju  roditelji.  Pošto  veoma  retko  viđaju  svoje  roditelje  kako  se  smeju  i  uživaju  u  životu,  i  sama  deca  se  retko  smeju  i  uživaju u svom životu. Implicitna poruka je da život služi da bi se izdržao, a ne da bi se uživalo  u njemu.  Osećanje  besa,  straha,  tuge  ili  boli  nisu  samo  potisnuta,  već  se  direktno  kažnjavaju  ili  poriču. („Nemoj da tabanaš, ili ću te istući.“, „Nemoj sa mnom tako da razgovaraš, ili ću ti usta  oprati  sapunom.“,  „U  tvojim  godinama  bi  trebalo  da  spavaš  u  mraku.“,  „Bože,  takav  si  plašljivko.“,  „Nemoj  da  plačeš,  to  je  bio  samo  miš.“,  „Veliki  dečaci  ne  plaču.“,  „Nastaviću  da  bijem, sve dok ne prestaneš da plačeš i kažeš mi da ti je žao.“, „Ustaj, nisi se tako jako udario.“)  Pošto  im  je  zabranjeno  da  izražavaju  ovakva  osećanja,  deca  se  zarobe  u  sopstvenoj  ljutnji,  tuzi  ili  bolu.  Ponekad  čak  i  odbijaju  da  priznaju  da  su  ljuti  ili  povređeni  i  ne  postoji  način da se reše energije koju stvaraju takva osećanja. („Moj tata je jednostavno takav. Naučio  sam da me bije. On to radi samo za moje dobro.“ „Nikada ne plačem kada me udari. Nikada joj  ne dozvoljavam da me vidi da plačem.“, „I ne boli tako mnogo.“) Energija se nagomilava unutar  deteta, kao pritisak pare u ključaloj vodi. Na kraju sve rezultira na jedan od tri načina:  1. Pasivno­destruktvno ponašanje usmereno na samog sebe  Pasivno‐destruktivno ponašanje protiv sebe signalizuje nizak stepen samopouzdanja, pa  čak  i  mržnju  prema  sebi.  Primeri  su  kritične  izjave  upućene  prema  sebi,  samopovređivanje,  seksualni  promiskuitet,  sklonost  ka  drogama,  alkoholizmu,  psihosomatskim  bolestima,  melanholiji,  poremećajima  u  ishrani,  depresiji  i  krajnjem  samodestrukivnom  činu,  samoubistvu. Pasivno destruktivna osoba često izbegava da se otvoreno pozabavi osećanjima  ili krivi druge što su ih izazvali. („U redu je. Nisam tužan.“, „On me je nagovorio da to uradim.“,  „I  tako  nikome  nije  stalo  do  mene.“)  Umesto  da  reše  problem,  pasivno‐destruktivna  dela  uništavaju osobu koja ima problem.  2. Agresivno ponašanje prema drugima  Agresivno delovanje prema drugima su akcije koje imaju za cilj da se namerno povredi  neko  drugi.  Primeri  su  fizički  obračuni,  svađe,  svaljivanje  krivice  na  druge,  iznuda,  maltretiranje mačaka, zlostavljanje dece, supružnika i ubistvo. Agresivni ljudi pokušavaju da  kontrolišu  druge  brutalnom  silom,  verbalnim  zlostavljanjem  ili  kombinacijom  i  jednog  i  drugog. („Daj mi novac za užinu, ili ću te sravniti sa zemljom.“, „Hej, tupane, zar još nisi naučio  da vezuješ pertle?“, „Izgledaš kao skitnica! Dođi ovamo da vidiš kakav je osećaj kada ti se to  đubre  oljušti  sa  lica.“)  Agresivno  delovanje  protiv  drugih  ne  rešava  osnovne  probleme.  Umesto toga samo se stvaraju novi. 

70 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

3. Pasivno­agresivno ponašanje (kombinacija prethodna dva ponašanja)  Pasivno‐agresivno  ponašanje  je  kombinacija  prethodna  dva  i  daje  do  znanja  da  osoba  nije  odgovorna  ni  prema  sebi  ni  prema  drugima.  Konstans  Dembrovski,  poznati  autoritet  u  obrazovanju okrenutom ka odgovornosti u  Ličnoj i  Društvenoj  odgovornosti opisuje pasivno‐ agresivne  ljude  kao  one  koji  su  u  stanju  da  na  podmukao  i  ne  tako direktan način  podmeću  drugima.  Oni  se  ne  bave  ljudima  ili  određenim  pitanjima  direktno,  već  se  služe  tajnim  putevima  u  nameri  da  im  se  osvete...  Koriste se  sarkastičnim  primedbama  ili  poniženjima, a  onda govore kako su se samo šalili. Prave se da zaboravljaju na svoj bes, ali će dati sve od sebe  da  vrate  milo  za  drago  tako  što  će:  podrivati  podmuklo,  zaboravljati,  praviće  se  da  su  pogrešno razumeli i zbog toga nešto pogrešno uradili, kasniće, ali će uvek imati dobar razlog,  uzimaće nekoga zdravo za gotovo i radiće TAČNO ONAKO kako im je rečeno, iako znaju da to  nije  bila  namera  te  osobe.  Oni  zapravo,  nagomilavaju  bes  i  koriste  negativnu  energiju  da  pronađu  načine  kako  da  se  osvete  osobi  na  koju  su  ljuti  i  to  će  uraditi  indirektno  tako  da  izgleda kao da to nisu uradili namerno.  Pasivno‐agresivna osoba sebe uništava fizički, mentalno i emocionalno, povređuje druge  i stvara još više problema.  Bože spasi decu  Zarobljenu u igri  Žive u strahu  Skrivaju bol  Đavoli ih povređuju  Vrište u prazno  Osećaju bes  A onda ponavljaju sve 

Stiv Linč, „U Karletonovom glasu“ 

1.2.  Porodice sa strukturom meduze  Deca  u  porodicama  sa  strukturom  meduze  nisu  naučena  kako  da  prepoznaju  ili  odgovorno izraze svoja osećanja. Često odrasli izražavaju svoja osećanja i reaguju na osećanja  svog deteta na jedan prenaglašen način. Roditelj će ili ugušiti dete u pokušaju da preuzme na  sebe njegova osećanja štiteći ga od posledica ispoljavanja istih, a da ga pritom ne ohrabri da  samo  sagleda  svoja  osećanja:  ili  će  omalovažiti  osećanja  deteta  tako  što  će  ih  odbaciti  ili  zanemariti. („Razvedri se, nije tako strašno. Hajdemo na sladoled i da zaboravimo na sve ovo.“,  „Oh, pozvaću tvog prijatelja i reći ću mu da nisi imao nameru da ga povrediš. Pozvaćemo ga  ovamo da se igrate.“, „Ne budi tužan zbog malog morskog praseta, već imam jednog novog za  tebe.“, „Znam da nisi imao nameru da je udariš. A osim toga, nije trebalo da te prisluškuje.“,  „Ne dosađuj mi sada. Zar ne vidiš da imam dovoljno sopstvenih problema?“)  Pošto  su  ograničenja  retka  ili  uopšte  ne  postoje  u  porodicama  sa  strukturom  meduze,  osećanja  roditelja  i  osećanja  dece  često  se  mešaju,  pa  dete  postaje  zbunjeno  jer  ne  može  da  razlikuje kome osećanja i pripadaju. Dete je pobedilo na takmičenju u spelovanju. Mama je van  sebe od radosti i hvali svoga sina u ogromnim količinama: „Tako sam ponosna na tebe. Jako si  me usrećio.“ Osećanja deteta nikada nisu izražena, niti su priznata. Akcenat je na tome kako se  mama  oseća.  Rezultat  svega  toga  je  dete  koje  oseća  obavezu  da  usrećuje  mamu  tako  što  će  pobeđivati  na  mnogim  takmičenjima,  čak  i  na  onima  na  kojima  ne  želi  da  učestvuje.  Dete  razmišlja  u  ovom  pravcu:  „Mama  je  tako  srećna,  a  ja  se  osećam  krivim  zbog  toga  što  nisam  želeo da uradim sve ono što nju čini srećnom, stoga ću pokušati da budem srećan zbog toga  što  sam  na ovakvom  takmičenju,  pa  čak  i  uprkos  tome  što  mi  je  muka  od  toga.“  Nikada  nije 

71 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

dovoljno  slobodan  da  kaže  mami:  „Plaši  me  i  sama  pomisao  na  druga  takmičenja.“  Sin  je  naučio da se pretvara, ostaje zbunjen oko onoga šta zaista oseća, radi sve ono što je potrebno  kako  bi  udovoljio  svojim  roditeljima  na  uštrb  samog  sebe.  Previše  je  usmeren  na  osećanja  drugih  i  njihove  potrebe,  pa  makar  i  po  cenu  gubitka  sopstvene  samosvesti.  Uči  da  njegova  osećanja  nisu  toliko  važna  kao  osećanja  drugih  ljudi,  uči  kako  da  vodi  računa  o  drugima,  ne  obazirući se previše na svoje mentalno i fizičko dobro.  Ukoliko  roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  neprestano  spasava  dete  od  sopstvenih osećanja i situacija, dete uči kako da bude zavisno od drugih kako bi definisalo ono  što  oseća.  Takođe,  dete  postaje  bespomoćno  prilikom  rešavanja  problema  i  spremno  je  da  brzo svali krivicu na nekog drugog. „Nemoj da plačeš zbog zlatne ribice, Suzana. Znam da si  samo htela da je nahraniš.“ Tata kaže: „Svi mi ponekad zaboravljamo. A osim toga, kladim se  da je životinja već bila bolesna kad ti ju je drugar poklonio. Hajde da idemo i kupimo pravog  kućnog ljubimca.“ Na kraju, dete počinje da oseća bes i ogorčenje zbog toga što nije slušano,  počinje da sumnja u sopstvena osećanja, pa ostavlja drugima da reše problem ili napada one  koji tvrde da je dovoljno sposobno da se pobrine za svoje probleme.  Ukoliko roditelj napusti ili zanemari dete, ono nauči da svoja osećanja straha, boli, tuge i  besa  ostavlja  po  strani  ili  da  ih  krije  zbog  toga  što  mu  se  takva  osećanja  nalaze  na  putu  i  onemogućavaju ga da se pobrine za osećanja roditelja. Dete se uči da ne veruje drugima i da  manipuliše  njima  kako  bi  dobilo  ono  što  mu  je  potrebno.  Radost,  briga  i  sreća  se  potiskuju.  Dete vremenom ili postane dovoljno samo sebi, ne ostavljajući prostora za intimnost u svom  životu ili siromašna odrasla osoba koja neprestano traži nekog drugog da je učini sigurnom,  voljenom  i  bezbednom.  Takvo  dete  može  da  postane  glavni  kandidat  za  ulazak  u  obruč  kultova, bandi ili prostitucije, ili da bude u stalno nesrećnom braku punom razočarenja. Takvo  dete  ide  kroz  život,  ali  zapostavlja  svoj  um  i  telo,  ili  postaje  ljutit  napasnik  koji  fizički  i  verbalno  napada  ljude.  Ili,  u  najgorem  slučaju,  postaje  prazno  ljudsko  biće  bez  trunke  pokajanja i sa užasnom dozom osvetoljubivosti koja je usmerena na bilo koga i bilo šta što mu  se nađe na putu. 

1.3.  Porodice sa osloncem  U porodicama se osloncem, sa osećanjima se postupa na jedan radikalno drugačiji način.  Roditelji u porodicama sa osloncem redovno rade sledeće:  1. Priznaju svoja osećanja i etiketiraju ih. „Ljut sam. Povređen sam. Uznemiren sam.  Srećan sam. Tužan sam. Frustriran sam. Zabrinut sam.“ Oni izražavaju pun spektar osećanja.  Njihova  deca  ih  viđaju  nasmejane,  u  suzama,  radosne,  tužne,  povređene,  ljute,  frustrirane.  Deca uče da su osećanja u redu i da ih treba ispoljavati.  2.  Priznaju  da  su  ljuti,  povređeni,  da  ih  je  strah,  a  onda  urade  nešto  odgovorno  i  svrsishodno  kako  bi  usmerili  ta  osećanja.  Svoja  osećanja  ne  iznose  samo  rečima,  već  takođe dozvoljavaju da njihovo celo telo govori u ime tih osećanja na jedan odlučan način. Oni  ne poriču činjenicu da su tužni u situacijama kada im se oči pune suzama. Ne poriču da su ljuti,  jednostavno će izmarširati iz sobe. Deca uče da postoje konstruktivni načini da se poradi na  osećanjima. Nije im potrebno da ih poriču ili da smišljaju izgovore.  3. Daju odgovorne izjave o sebi samima. („Mogu to da uradim!“, „Pobrinuću se za to!“,  „Mogu  da  se  promenim!“,  „Uprskao  sam  ovog  puta,  ali  ću  to  i  popraviti!“,  „Mogu  to  da  prihvatim!“) Ovakve izjave stvaraju osećaj moći i kontrole nad svojim životom. Deca uče da i  oni sami mogu posedovati istu moć. Pasivnost ne postoji, pa se i ne može kopirati.  4. Prihvataju osećanja svoje dece kao stvarna i legitimna, a da ih pritom ne dovode  u pitanje. („Izgleda da si se zabavljao dok si hvatao pahulje. Meni je ovde suviše hladno, pa ću  ući unutra. Obavesti me koliko si ih uhvatio.“, „Čini mi se da si veoma tužan zbog svog psa. Da 

72 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

li bi više voleo da sediš ovde i da te neko zagrli, ili bi voleo da budeš sam neko vreme?“) Deca  uče da su njihova osećanja važna, da im se može verovati da će izaći na kraj sa njima i da je u  redu da računaju na druge ukoliko im je neophodna pomoć.  5.  Uče  svoju  decu  kako  da  se  pouzdano  izbore  sa  svojim  osećanjima.  Kada  deca  neodgovorno  ispoljavaju  svoja  osećanja,  roditelji  iz  porodica  sa  osloncem  ta  osećanja  prihvataju  kao  stvarna,  etiketiraju  ih  i  pomažu  svojoj  deci  da  pronađu  alternativan  način  za  izražavanje  emocija  koji  je  odgovoran  i  pouzdan.  Alternativa  tome  može  da  bude  trčanje  ili  kratka šetnja, čime bi se jasno izrazila ljutnja, ili da se suoči sa osobom na koju je ljuto.  Ponekad pomaganje deci da dođu do tih alternativnih akcija znači kretanje ispočetka sa  jednostavnim identifikovanjem osećanja i potvrđivanjem prava na to osećanje. („Deluje mi da  si zaista ljut.“, „U redu je da plačeš kada si tužna.“, „Znam koliko je frustrirajuće kada moraš da  ideš  iz  parka  onda  kada  se  toliko  zabavljaš.“)  Ma  koliko  da  je  lako  identifikovati  osećanje  i  potvrditi  detetovo  pravo  na  njega,  roditelji  mogu  da  budu  na  velikom  testu  kada  se  njihovo  dete nađe usred ozbiljnog naleta besa. 

2.  NALET BESA  Naleti  besa  se  dešavaju,  ne  planiraju  se.  Roditelji  mogu  veoma  inteligentno  da  ih  predvide ili strahuju od njih, a potom da ih ignorišu onda kada se dogode. Ni jedan od pristupa  neće sprečiti nalet besa, a drugi pristup će ga samo učiniti gorim. Međutim, samo razumevanje  svega toga pomoći će roditeljima da predvide kada do njega može doći.  Nalet  besa  se  najčešće  događa  kada  su  deca  umorna,  gladna,  frustrirana  ili  sve  to  zajedno. Ukoliko roditelji ostanu smireni, mogu da pomognu svojoj deci tako što će eliminisati  uzroke ili tako što će usmeriti energiju na jedan odgovorniji i produktivniji način.  Često,  kada  se  nalaze  na  pragu  značajnog  napretka  u  svom  fizičkom,  mentalnom  ili  psihološkom  razvoju,  deca  će  postati  veoma  razdražljiva,  frustrirana,  mrzovoljna  ili  ljuta.  Neposredno pre nego što dete nauči da hoda, ili pre nego što nauči da vozi bicikl na dva točka,  ili nauči da kombinuje slova i sklapa ih u reči, ili devojčica pred menstrualni ciklus, naleti besa  izgledaju kao nešto uobičajeno.  Naleti besa nisu vremenski ograničeni samo na periode pre značajnih napredaka. Deca  imaju običaj da podignu pesnice u tri razdoblja buntovništva: sa dve, pet i u doba puberteta. U  svakom od ovih razdoblja deca pokušavaju da se definišu kao zasebne individue, različite od  svih koji se nalaze oko njih. Takođe, u tim godinama način na koji se dete verbalno izražava  nije  usklađen  sa  njihovim  emotivnim  stanjem.  Možda  ćete  naići  na  petogodišnjaka  koji  ima  nalete  besa,  ali  to  što  ume  verbalno  da  se  izrazi  i  poseduje  veštine  koje  su  u  saglasju  sa  njegovim emotivnim stanjem nije isto. Možda će dete puno pričati i koristiti se rečima koje su  impresivne  za  njegove  godine,  ali  dovođenje  u  vezu  pravih  reči  sa  stvarima  iz  spoljašnjeg  sveta je mnogo lakše nego dovođenje u vezu reči sa osećanjima. Deci izražavanje da su gladni,  frustrirani ili umorni, predstavlja veštinu koju bi trebalo iznova učiti. Ukoliko dete nauči da se  njegova osećanja prihvataju kao stvarna i legitimna i pomogne mu se da ih izrazi rečima i da  se  odgovorno  ponaša  još  u  prvom  razdoblju  buntovništva,  lakše  će  se  prilagoditi  tim  veštinama  i  odgovoriti  izazovima  druga  dva  razdoblja  buntovništva.  U  svojoj  kutiji  za  alat  posedovaće  odgovarajuće  alatke  koje  će  mu  pomoći  da  se  izbori  sa  premorom,  glađu  i  frustracijom.  Znaće  da  ima  podršku  i  ohrabrenje  od  strane  odraslih  i  tokom  sledeća  dva  razdoblja, a posebno u trećem kada će morati da se izbori sa premorom, glađu, frustracijom i  hormonima!  Ove  ideje  deluju  dobro  na  papiru,  ali  nisu  tako  jednostavne  kada  se  nađete  između  radova u prodavnici, ili pred rođacima koji mogu da se zakunu da se njihova deca nikada nisu  tako ponašala, ili u gradskom prevozu sa još dvadeset ljudi koji posmatraju šta ćete da učinite. 

73 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

U  ovakvim  situacijama  roditelji  iz  porodica  sa  krutom  strukturom  kao  i  oni  sa  strukturom  meduze će reagovati veoma predvidljivo i to veoma neproduktivno.  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom  će  zgrabiti  dete  i  početi  da  viče.  („Prekini  odmah, ili ću ti dati razlog zbog kog ćeš zaista plakati.“, „Da si istog časa ustao sa tog poda, ili  ćeš ostatak popodneva provesti u krevetu.“)  Kao  rezultat  ovih  pretnji  dete  povećava  nivo  naleta  besa  sve  dok  fizički  ne  izgubi  kontrolu i sruši se na pod. Na kraju će od iscrpljenosti nastaloj nakon naleta besa i zaspati. Ili u  još  gorem  slučaju,  iz  straha  da  bi  moglo  da  dobije  batine,  dete  će  istog  trenutka  prestati  da  plače,  potiskujući  osećaje  gladi,  frustracije  ili  iscrpljenosti.  Tako  se  dete  uči  da  njegova  osećanja nisu važna.  Roditelj iz porodice sa strukturom meduze će u početku pokušati da ignoriše nalet besa i  praviće se da se ništa ne dešava (što je prilično teško uraditi), ili će se na to osvrnuti kao na  nešto što jednostavno mora da se toleriše: „Uvek ovo radi kada joj nešto nije po volji. Ubrzo će  prestati.“  A  kada  ne  prestane  (a  obično  je  to  slučaj),  roditelj  će  pokušati  da  podmiti  dete  s  namerom da prestane: „Ukoliko prestaneš da plačeš, daću ti slatkiš.“, ili „Budi velika mamina  devojčica i prestani da plačeš, pa ću ti dozvoliti da se voziš na prednjem sedištu u kolima.“ Ili  roditelj popusti i dozvoli detetu da bude onako kako ono odluči: „U redu, pobedio si, možeš da  uzmeš kamion. Samo prestani da plačeš, jer ne mogu to da podnesem.“  Ukoliko to ne izazove željene rezultate, roditelj iz porodice sa strukturom meduze, koji je  i sam potekao iz porodice sa krutom strukturom, poslužiće se jedinom alatkom za koju zna da  će  pouzdano  delovati,  jer  je  imala  uticaj  na  njega  kao  dete:  brutalna  sila  uz  zdravu  dozu  glasnog govora. Takav roditelj će zgrabiti dete i zaurlati na njega: „Odmah prestani sa tim, ili  ćeš dobiti dobar razlog za plakanje.“ Dete ne samo da je zaplašeno, već je i naučeno da bude  izuzetno  obazrivo,  bez  samoodbrane,  ali  će  još  naučiti  da  njegova  osećanja  nisu  bitna  njegovom roditelju, ili da ih roditelj čak ni ne priznaje. Dete je naučilo još i da će dobiti sve što  poželi  ukoliko  cmizdri  dovoljno  dugo,  ali  da  je  istovremeno  bespomoćno  i  nesposobno  da  dobije ono što mu je zaista potrebno.  Nasuprot  tome,  roditelji  s  osloncem  pokušavaju  da  budu  usaglašeni  s  detetovim  potrebama.  Time  što  će  priznati  uzroke  svim  tim  naletima  besa,  ovi  roditelji  pokušavaju  da  izbegnu  situacije  u  kojima  će  dete  postati  preumorno,  gladno  ili  suviše  frustrirano.  Prepoznaće  da  je  detetu  potrebno  da  se  naspava  i  da  to  nije  pogodno  vreme  za  odlazak  u  prodavnicu, ili da mu je potrebno da pojede užinu dok ide kroz redove u prodavnici, kao i to  da može biti prilično frustrirajuće to što ne može da dobije cerealije koje je videlo na televiziji.  Ali, stvarnost je takva da ponekad, čak i pored najboljeg plana, naleti besa ne mogu da se  izbegnu. Nalazite se u redu u kome se nalaze cerealije, napola ste završili sa kupovinom, a vaše  dete  se  baci  na  pod  i  cvili  zbog  toga  što  nije  dobilo  te  voljene  cerealije.  Najednom,  deset  odraslih  osoba  se  nađe  u  istom  tom  redu,  pilji  u  vas  i  vaše  dete  koje  se  otrglo  kontroli.  Tog  trenutka biste voleli da dete nije vaše i da ga nikada ranije niste videli.  Ili  ste  na  nekom  porodičnom  okupljanju,  a  vaš  dvogodišnjak  želi  tortu  odmah,  a  ne  kasnije. Svi vam govore šta da uradite sa vašim „razmaženim detetom“. Vaša majka je upravo  počela sa nečim što obećava da će postati dugo predavanje o „Lepo sam ti rekla“. Ujka Džordž  smatra da bi vašem sinu dobro došla jedna ćuška, a njegova žena urla na njega zbog toga što  se ponaša tako nasilno. Tetka Ana pokušava da krišom doturi parče torte vašem detetu. A vi  jednostavno želite da se iskradete od svega.  Zamislite  da  se  nađete  u  autobusu  usred  pljuska  i  saobraćajne  gužve  zajedno  sa  umornim,  gladnim  i  mrzovoljnim  dvogodišnjakom  kao  i  sa  još  dvadeset  umornih,  gladnih  i  mrzovoljnih odraslih osoba, uključujući i sebe. Svi su u žurbi, a autobus jedva mili. Ostali ste  bez  krekera  i  ideja.  Nema  baš  mnogo  načina  da  se  izbegne  predstojeći  nalet  besa,  zapravo, 

74 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

uopšte nema načina da se izbegne. I ukoliko autobusu bude bilo potrebno još mnogo vremena  da dođe do vaše stanice, možda će i vas obuzeti nalet besa.  Ali,  u  svim  ovim  situacijama,  vi,  kao  roditelj  s  osloncem,  znate  da  poslednje  što  je  potrebno detetu izvan kontrole jeste isti takav roditelj. Ostavite trenutak da kažete sebi „Mogu  da izađem na kraj s tim“. Ukoliko je moguće da sebe i dete izmestite iz svega, sve će biti bolje.  Ukoliko to nije moguće, uradite sledeću najbolju stvar: pretvarajte se da ste van svega toga i  da svi ti ljudi koji pilje u vas i zapravo nisu tu.  Ako se vaša devojčica bacila na pod nasred prodavnice, sedite pored nje i počnite da joj  trljate teme i cela leđa, smireno je podržavajte, dajte ime tim osećanjima i stavite joj do znanja  da  ste  tu  da  joj  pomognete  da  izađe  na  kraj  sa  njima.  „Znam  da  si  umorna,  (ili  gladna  ili  frustrirana ili sve to zajedno), a ja sam uz tebe. U redu je, sve će biti u redu.“ Možete očekivati  da  će  vas  pojedinci  posmatrati  s neodobravanjem  ili  čak  agresivne komentare.  Kada  se  dete  smiri,  možete  ga  zagrliti  i  pokušati  da  pronađete  način  kako  da  ublažite  glad  ili  da  što  brže  izađete  iz  prodavnice  kako  bi  moglo  da  se  naspava,  ili  da  preusmerite  njegovu  pažnju  sa  cerealija tako što će dobiti zadatak da potraži nešto drugo u nekom drugom redu.  Ma koliko da je teško, lakše je biti strpljiv sa dvogodišnjakom koji preživljava nalet besa  nego  s  tinejdžerom  koji  radi  to  isto.  Mada,  i  njemu  je  potrebna  pomoć  da  osećanja  nazove  pravim imenom i da pronađe konstruktivan put kako da sa njima izađe na kraj.  Sedite  za  stolom  tokom  porodične  večere,  a  vaš  sedmogodišnjak  usputno  komentariše  bubuljicu na licu vašeg četrnaestogodišnjaka. I to je sasvim dovoljno! Vaš četrnaestogodišnjak  urla na svoju sestru, vama govori da nikada ne radite ništa u vezi s neprijatnim komentarima  njegove sestre i ljutito odlazi u svoju sobu, snažno lupajući vratima za sobom.  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom  će  ustati  od  stola  i  uputiti  se  prema  sinovljevoj  sobi,  vrišteći  sve  vreme:  „Svima  si  nam  upropastio  večeru.  Muka  mi  je  i  umoran  sam od toga da se istresaš na svojoj sestri. Trebalo bi da se stidiš sebe. Ponašaš se kao da su ti  dve godine.“ Tada roditelj pribegava mini predavanju: „Da nisi jeo sav taj pomfrit i čokolade,  ne bi ni imao te bubuljice.“  Ovim  su  porečena  osećanja  tinejdžera  i  on  nema  ventil  za  energiju  koja  je  nastala  kao  rezultat takvog osećanja. On će postati pasivan: Ružan sam. Povređen sam. Nikome nije stalo do  mene.  Ponašam  se  kao  dvogodišnjak  i  ne  znam  šta  da  radim.  Ili  će  postati  agresivan,  pronalaziti  načine  da  zadirkuje  i  muči  mlađu  sestru  stvarajući  krug  haosa  i  zlostavljanja.  Postoji  mogućnost  da  postane  pasivno‐agresivan,  da  podmuklo  podmeće  svojoj  sestri,  bude  sarkastičan, a onda da joj kaže da se šalio i kako to da ona ne razume šalu? Ne oseća se dobro  dok to radi, ali isto tako ne zna kako da izađe iz začaranog kruga i prestane da stvara dodatne  probleme sebi i svojoj sestri.  Roditelji iz porodica sa strukturom meduze govore tinejdžeru da ne bi trebalo da bude  tako  osetljiv,  u  suštinu  saopštavaju  mu  to  da  njegova  osećanja  nisu  važna.  Ili  roditelj  izgrdi  sedmogodišnju  devojčicu  zbog  toga  što  zadirkuje  brata  i  tako  pritrčava  tinejdžeru  da  ga  „uteši“ (čitaj „spasi“). (Oh, dušo, bubuljica nije tako strašna. Čak je ni ne vidim. Kada sam bila u  tvojim  godinama,  imala  sam  ih  najmanje  trideset.  Ti  si  tako  zgodan  momak.  Pogledaj  svoja  ramena i tu sjajnu kosu. Prestani da plačeš i dođi pojedi dezert zajedno sa nama. Usreći mamu  tako što ćeš joj se nasmešiti.“) Tinejdžer ne samo da je naučio da njegova prava osećanja nisu  važna, već i to da je odgovoran za majčinu nasmejanost, bez obzira na to šta on zaista oseća.  Kao roditelj s osloncem, možete da poštujete potrebu vašeg sina da ode od stola i smiri  se. Kasnije ga zagrlite i kažite mu da razumete kako se oseća zbog bubuljice i da smatrate da to  nije  zabavno.  A  to  što  je  sedmogodišnjakinja  prokomentarisala,  pa  čak  i  prijatno,  deluje  kao  dodavanje  soli  na  ranu.  Nakon  što  ste  priznali  njegovo  osećanje  kao  stvarno  i  legitimno,  možete  sa  njim  da  razgovarate  o  mogućnosti  da  izrazi  svoja  osećanja  a  da  pritom  ne  odmaršira  u  sobu  i  zalupi  vratima.  Da,  to  je  bolje  nego  da  je  oborio  sestru  sa  stolice  dok  je 

75 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

odlazio, i da, u redu je otići, ali ukoliko želi da se zrelo pozabavi svojim osećanjima, mora da se  oslobodi marširanja i lupanja vratima. Ukoliko sagleda osećanje besa, uvideće da bes nije ništa  do fasada drugim osećanjima kao što su frustracija i neprijatnost.  Potrebno  je  vreme  da  se  deca  nauče  kako  da  se  odgovorno  odnose  prema  svojim  osećanjima,  ali  time  ih  učite  i  da  su  njihova  osećanja  važna,  da  imamo  poverenja  u  njihovu  moć da se nose sa njima, kao i to da mogu da računaju na nas u smislu podrške i usmeravanja  u situacijama kada im to baš i ne pođe za rukom. 

3.  POUZDANA KONFRONTACIJA  Konfrontacija  je  ponekad  neophodna,  ali  ukoliko  je  prečesto  prisutna,  onda  znači  beskrajne  rasprave  koje  oduzimaju  previše  energjje,  vode  ka  novim  raspravama  i  njima  se  ništa ne rešava. Deca moraju da nauče da postoje bolji načini. Da bi suočavanje imalo efekta,  oni najpre moraju da razumeju svoj bes:  • • •

Odakle je došao? (iz mene samog)  Da li maskira druga osećanja (Povređen sam, ili frustriran, ili razočaran, ili uplašen)  Zašto bih uopšte bio Ijut? (Zato što mi je stalo. Da mi nije stalo, ne bih bio ljut. Ne mogu  da budem ljut zbog nečega do čega mi nije stalo, na nekoga do kog mi nije stalo.) 

Kada jednom razumeju bes, deca se spremaju da se suoče sa osobom na koju su ljuti.  Ukoliko želite decu naučiti kako da se suoče sa puno samopouzdanja, najbolji način da  počnete  jeste  da  im  to  i  pokažete.  Razmislite  kako  vi  izlazite  na  kraj  s  konfliktima.  Vaš  tinejdžer ostavi smrdljivu odeću za trčanje i patike tamo odakle ih je i uzeo. Da li ćete odabrati  pasivan odgovor, skupiti odeću i reći sebi da imate sreće što trči umesto da obleće po tržnim  centrima?  Ili  ćete  nastupiti  agresivno  bacajući  odeću  na  trem  ispred  kuće?  Ili  ste  pasivno‐ agresivni  pa  ćete  pokupiti  svaki  komad  odeće  i  ostaviti  ljutitu  poruku  u  vašoj  mentalnoj  svesci? Razlog i nije toliko veliki da biste zbog njega napravili ogromnu svađu, pa zbog toga i  nastavljate da iz dana u dan skupljate odeću sve dok konačno u vašoj svesci ne ostane mesta  samo za jednu poruku. Tinejdžer ulazi unutra i baca kaput preko stolice, a vi se koristite svim  onim što ste držali u sebi: „Šta ti misliš da sam ja? Unajmljena da sve radim? Takav si lenjivac!  Više nikada neću za tobom pokupiti ni jedan komad odeće. Možeš da živiš u staji što se mene  tiče.“  Vaš  tinejdžer  zaprepašćeno  gleda  u  vas,  jer  nikada  nije  mogao  da  predvidi  ovakvu  reakciju. Sve to svaljuje na PMS, i zaklinje se da će se držati podalje iz vašeg života dok se ne  ohladite.  Ni jedan od ovih odgovora ne predstavlja priznanje vaših osećanja, niti je to odgovoran i  svrsishodan način da se ta osećanja ispoljavaju. Niste rešili problem i vrlo je verovatno da će  se novi pojavljivati. Osećanja će se ili intenzivirati u vama ili će se pokazati u najgorem svetlu  u odnosu prema nekom drugom. Vaša deca će stoga pokušati da reše probleme onako kako ste  ih vi naučili: pasivno, agresivno ili pasivno‐agresivno.  Kao roditelj s osloncem možete vašoj deci poslužiti kao primer i pokazati im način kako  da se suoče, zahvaljujući čemu će uvideti da prihvatate vaša osećanja i na odgovoran način ih  usmeravate.  Korišćenje  sedam  koraka  koji  slede  garantuje  vam  fer  borbu  kao  roditelju  s  osloncem, i možete da počnete da stvarate produktivnu konfrontaciju:  1. Kada ste uznemireni ili Ijuti, kažite to uznemirenim ili ljutitim tonom ili glasom.  Dozvolite  da  vaše  čitavo  telo  prenese  poruku  na  jedan  direktan  i  pouzdan  način,  a  ne  agresivno ili pasivno. Kažite ono što osećate čvrstim glasom. Ton kojim saopštavate može da  ukaže na bes bez vike ili drhtavog šapata. 

76 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

2.  Prenesite  drugoj  osobi  vaša  osećanja.  „Ljut  sam!“  Ključno  je  da  vaše  telo  i  reči  govore isto. Pasivno‐agresivno ponašanje je ukoliko zgrabite kaput i bacite ga na pod i kažete  kako niste iznervirani. Kada mekim šapatom kažete da ste ljuti, postarali ste se da vašim telom  ne prenesete poruku. Zapravo, ukoliko tiho kažete da ste ljuti, taj bes je verovatno zamaskirao  neko  drugo  osećanje,  kao  na  primer  razočarenje  ili  tugu.  Onda  morate  da  se  zapitate  da  li  govorom tela dočaravate svoje istinsko osećanje.  3.  Iznesite  svoja  ubeđenja  glasno,  ali  izbegnite  ubistvene  izjave.  „Verujem  da  bi  svako  od  nas  trebalo  da  pokupi  svoju  prljavu  odeću  i  stavi  je  u  korpu  za  veš.“  Izbegnite  komentare  tipa:  „Nikada  ne  pokupiš  svoju  odeću.“,  „Takav  si  lenjivac!“  Ovakve  izjave  samo  napadaju drugu osobu. Držite se onoga u šta verujete. Ovaj korak se najčešće izostavi prilikom  konfrontacija, a ipak je ključno da osoba sa kojom se suočavate zna kakvo je vaše mišljenje.  4.  Zatvorite  vremenski  raspon  između  trenutka  boli  i  izražavanja  iste.  Pružite  direktnu  povratnu  reakciju.  („Ove  nedelje  sam  svakog  dana  sakupljala  tvoj  veš  i  odeću  za  trčanje. Ostavljala si ih ispred tuša gde su i ostajale.“) Kažite joj šta je uradila. Nemojte da joj  govorite da se ista stvar ponavlja još od perioda kada su joj bile dve godine, ili da nikada niste  morali  da  sklanjate  veš  posle  njenog  brata  ili  sestre.  Ovo  ne  samo  da  će  je  poniziti  već  će  izazvati  povećanje  mrzovolje  i  besa.  Nemojte  joj  reći  da  je  zaboravila  da  iznese  đubre  pre  četiri nedelje i upropastila jednu od vaših bluza pre dva meseca. Nije produktivno da kažete  vašoj  tinejdžerki  da  ste  još  uvek  ljuti  zbog  nekoliko  drugih  stvari  koje  je  uradila  pre  nekog  vremena (jer ona ne može toga da se seti), kao ni da izražavate vaše nezadovoljstvo zbog toga  što  morate  da  poradite  na  tome  da  se  efektivno  pozabavite  sa  svojim  besom.  Čuvate  sve  poruke nastale iz besa i sve ste ih istovremeno iskoristili.  5. Kažite šta je to što želite od druge osobe. („Želim da skloniš svoju odeću za trčanje i  baciš je nakon tuširanja u korpu za pjrljav veš, a patike za trčanje staviš na njihovo mesto u  plakaru.“)  Često  je  drugoj  strani  dovoljno  reći  šta  od  nje  želite  da  uradi,  bez  dodavanja  ultimatuma.  Ponekad  je  dovoljno  da  se  problemom  privuče  pažnja.  Ali  ukoliko  postavite  ultimatum, postarajte se da kažete ono što mislite, mislite ono što kažete i uradite ono što ste  rekli da ćete uraditi. („Ukoliko je ne skloniš posle tuširanja, staviću ih u kesu u kupatilu, pa ćeš  sama moći da je opereš.“) Ukoliko tako kažete, postarajte se da to zaista i mislite i da istrajete  u  tome.  Nemojte  da  sklonite  odeću  i  operete  je  sledećeg  dana,  jer  ste  znali  da  je  vaša  ćerka  žurila u školu. Nemojte da pretite u prazno, ili da pretite a da ne mislite to i da ostvarite.  6.  Budite  otvoreni  za  tuđe  viđenje  same  situacije.  Ostavite  vašem  tinejdžeru  da  govori  i  budite  spremni  da  ga  saslušate.  Možda  vas  dvoje  imate  drugačija  očekivanja,  ili  vaš  tinejdžer nikada o tome nije ni razmišljao ili možda jednostavno od vas očekuje da skupljate  za njim. Često se prilikom pouzdane konfrontacije problem može rešiti još u ovoj fazi. Osoba  koja se sučeljava slaže se da uradi ono što se od nje traži zato što to ima smisla i fer je.  7.  Pregovarajte  oko  dogovora  koji  obe  strane  mogu  da  prihvate.  Ukoliko  postoji  razlika  u  mišljenjima,  ili  dođe  do  neslaganja  u  predloženom  rešenju,  morate  da  budete  spremni  da  pregovarate  o  rešenju  koje  će  obe  strane  prihvatiti.  Možda  će  se  tuširati  u  podrumu i ostavljati odeću da se gomila u ćošku sve dok ne bude mogla da je opere u subotu.  Možda ćete se složiti sa idejom da ona kupi malu korpu za đubre sa poklopcem koju će držati  u kupatilu kako bi u nju mogla da baci odeću u kojoj je trčala. Na vreme odlučite kada ćete se  okupiti da porazgovarate kako deluje predloženi plan.  Ukoliko  vam  se  ovakav  vid  konfrontacije  čini  teškim,  izaberite  problem  koji  vas  uznemiruje,  uvežbajte  sve  korake  pred  ogledalom  ili  sa  prijateljem  od  poverenja,  a  onda  se  suočite  sa  pravom  osobom  odgovornom  za  taj  problem.  Možete  da  učinite  da  ovakav  vid  konfrontacije postane alatka koju ste izabrali tako što ćete prepoznati sopstvena osećanja boli,  tuge, frustracije ili besa, a zatim ostaviti sebi vremena da razmislite pre nego što odgovorite,  umesto da brzo reagujete i posle se kajete zbog toga. 

77 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Kada vam jednom postane ugodno da koristite tu alatku, pomozite vašoj deci da prođu  kroz svih sedam koraka. Pošto oni ne poseduju stare navike koje će zameniti novim, možda će  učiti mnogo brže od vas. Ukoliko je to slučaj, vi ćete dobiti priliku da učite od njih.  Pa  čak  iako  koristite  sedam  koraka  za  fer  borbu,  konfrontacija  može  da  bude  zastrašujuća. Podjednako i deca i odrasli moraju to da prihvate kako bi borba bila fer. Uvek je  prihvatljivo:  1. Pozovite se na tajm aut. („Oboje smo suviše ljuti da bismo sada razgovarali. Hajde da  o  svemu  porazgovaramo  kasnije.“,  „Suviše  sam  iznervirana  da  bih  se  sada  pozabavila  time.  Potrebno mi je da napravim pauzu.“) Ukoliko je bilo koja od strana suviše ljuta ili uznemirena  da  bi  se  u  miru  i  rezonski  razgovaralo,  veoma  je  važno  napraviti  pauzu  i  kasnije  se  vratiti  konfrontaciji.  2. Odbijanje zlostavljanja. („Boli me kada me nazivaš lenjivcem.“, „Molim te, nemoj da  napadaš  moju  porodicu  na  taj  način.“,  „Možeš  da  budeš  ljut  na  mene,  ali  ne  možeš  da  me  udaraš.“)  Ukoliko  jedna  strana  počne  da  zlostavlja  verbalno,  fizički  ili  emocionalno,  druga  strana ima pravo da odbije da bude predmet te vrste zlostavljanja.  3.  Insistirajte  na  fer  odnosu.  („Neću  pozajmljivati  tvoju  odeću,  a  da  te  prethodno  ne  pitam. Ali isto tako želim da i ti mene prvo pitaš pre nego što pozajmiš moju.“, „Kucaću ti na  vrata i tražiti dozvolu da uđem, ali želim da i ti to isto uradiš.“, „Nije fer da bacaš u smeće moju  odeću  za  trčanje  samo  zato  što  je  nisam  sklonila.  Moramo  da  smislimo  neko bolje  rešenje.“)  Fer odnos nije uvek jednak ili identičan za sve, ali je iskren,��adekvatan i ispravan.  Moramo  pomoći  deci  da  nauče  da  prepoznaju  kada  je  potrebno  zatražiti  tajm  aut,  da  znaju da imaju pravo da ne budu verbalno ili fizički zlostavljani od strane bilo koga i da imaju  pravo  da  se  prema  njima  odnosi  s  poštovanjem,  dostojanstvom  i  fer.  Takođe,  poseduju  odgovornost da ne dozvole svojim osećanjima da prevladaju situacijom, da se postaraju da ne  zlostavljaju fizički, verbalno ili emocionalno neku drugu osobu i da se prema drugima odnose  s poštovanjem i dostojanstveno kako i sami očekuju. Fer borba omogućava roditeljima i deci  da  koriste  svoja  osećanja  kao  pozitivan  izvor  energije  za  uspostavljanje  i  održavanje  produktivnih odnosa unutar sopstvene porodice, kao i sa drugim ljudima koji se nalaze izvan  porodice.  U skorije vreme, moja ćerka Marija mi je rekla da je ljuta na drugaricu što je rekla dečaku  da će ga Marija pozvati na zabavu. Brzo smo prošli kroz svih sedam koraka i ona je odlučila da  joj  je  prvih  pet  sve  što  joj  je  potrebno  da  ih  iskoristi  na  svojoj  drugarici.  Evo  koraka  koje  je  načinila da bi se suočila sa svojom drugaricom:  1  i  2.  „Povređena  sam“  (Nemam  problem  da  to  i  pokažem!  Primetićete  da  je  osećanje  prešlo iz ljutnje na bol. Bes je zapravo samo maskirao osećanje boli.)  3. „Mislim da bi trebalo da sam u stanju da pozovem bilo kog dečaka kog želim da dođe  na zabavu, a da ga pri tom ti o tome ne obavestiš prva.“  4. „Rekla sam ti da ću pozvati novog dečaka na zabavu. Verovala sam ti da nećeš nikome  to reći, posebno ne njemu. Ali, ti si mu to rekla još za vreme drugog časa.“  5. „Potrebno mi je da znam da mogu da ti govorim stvari slične ovoj i da budem sigurna  da ih nećeš preneti dalje.“  Konfrontacija je bila jednostavna i brza, a obe devojčice su izašle kao pobednici. Marija je  izrazila svoja osećanja, a njena drugarica se izvinila i rekla da nije shvatila da je to povredilo  Mariju. Koliko brzo deca uče!  Možemo  da  naučimo  da  ostanemo  prisebni  u  napetim  situacijama,  a  da  pritom  naša  osećanja  ne  stavljamo  na  tanak  led.  Jednom  kada  shvatimo  da  su  naša  osećanja  stvarna  i  legitimna, kao i to da posedujemo slobodu izbora nad tim šta ćemo uraditi sa njima, slobodu,  kao što Frankl kaže: „da izaberemo svoj put“, bićemo u stanju da priznamo osećanja naše dece  kao  stvarna  i  legitimna  i  počećemo  da  oblikujemo  odgovarajuće  načine  izražavanja  istih. 

78 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Ukoliko poštujemo i svoja i njihova osećanja, pogodna konfrontacija će postati prirodan način  za rešavanje konflikata.  Sufis nas savetuje da progovorimo tek nakon što su naše reči prošle kroz tri kapije. Na  prvoj pitamo sebe: „Da li su ove reči istinite?“ Ukoliko jesu, pustimo ih da prođu dalje,  ukoliko nisu, vraćaju se nazad. Na drugoj kapiji se pitamo: „Jesu li neophodne?“ A na trećoj:  „Jesu li ljubazne?“ 

Eknat Išvaran, „MEDITACIJA“ 

79 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

VIII – STVARNOST,  GREŠKE I PROBLEMI  Dozvoli mi smirenost da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, snagu da menjam  sve ono što mogu i mudrost da prepoznam razliku. 

Rajnhold Nibur 

Način na koji će naša deca naučiti kako da se odnose prema životu u mnogo čemu zavisi  od toga kako mi sami, kao roditelji gledamo na život i nosimo se sa greškama i problemima.  Naš  stav  prema  njima  je  isto  tako  važan  kao  i  naše  delovanje.  Ukoliko  smo  optimistični,  tražimo  rešenja  za  naše  probleme,  ukoliko  smo  pesimistični  tražimo  nekoga  koga  ćemo  okriviti za to što nam se dešava.  Kada roditelj iz porodice sa krutom strukturom načini grešku, onda mora da je u pitanju  nečija tuđa greška. („Da nisi ostavio bicikl na prilazu kući, ne bih ga oborio.“, „Trebalo je ranije  da me pozoveš, pa ne bih zakasnio.“, „Da se vas dvoje niste svađali ceo dan, ja večeras ne bih  izgubio kontrolu.“)  Roditelji  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  pokušavaju  da  učine  sve  da  greška  deluje  nevažno ili je vide kao dokaz da spoljašnje sile kontrolišu ono što se događa. („U redu je. Taj  bicikl  je  bio  star  i  svakako  je  bilo  vreme  da  ti  kupimo  nov.“,  „Uvek  kasnim.  To  nam  je  porodično.“,  „Ne  mogu  da  kontrolišem  svoju  narav.  Ona  svaki  put  iz  mene  izbaci  ono  najbolje.“)  Roditelj s osloncem priznaje da je napravio grešku, preuzima kompletnu odgovornost za  to, izbegava da smišlja izgovore, priznaje koliko je i na koji način sve to uticalo na drugu osobu  i  pokušava  da  pronađe  rešenje  kako  se  sve  ne  bi  ponovilo.  („Oborio  sam  ti  bicikl  dok  sam  izlazio sa prilaza ispred kuće – trebalo je prvo da pogledam pre nego što sam ubacio u rikverc.  Videću da li ću moći sam da ga popravim. Ako ne budem mogao odneću ga u servis. Žao mi je  što nećeš imati bicikl narednih nekoliko dana. Sledećeg puta ću proći oko automobila pre nego  što uđem u njega kako bih se postarao da nema ničega na putu.“)  Preuzimanjem  vlasništva  nad  problemom,  pokazujete  vašoj  deci  kako  da  prihvate  odgovornost  za  svoje  greške.  Možda  biste  mogli  da  pokrenete  raspravu  o  tome  da  dete  nije  trebalo  da  ostavi  bicikl  na  prilazu  i  verovatno  biste  bili  u  pravu.  Ali  ukoliko  preuzmete  vlasništvo  nad  sopstvenom  greškom  (da  niste  pogledali  pre  nego  što  ste  krenuli  autom  sa  parkinga)  postavili  ste  osnove  i  omogućili  vašem  detetu  da  bude  u  stanju  da  kaže  da  je  i  njegova  greška  bila  to  što  je  ostavilo  bicikl  na  prilazu.  Takođe  ste  mu  pokazali  da  neće  biti  zgoreg da obiđe oko kola pre nego što se isparkira, kada dovoljno odraste da može da vozi.  Vaš  sin  može  da  odluči  na  kom  će  mestu,  dalje  od  prilaza,  moći  da  parkira  svoj  popravljeni bicikl. Ukoliko ponovo ostavi bicikl na prilazu, sigurno ga nećete oboriti, jer ćete  paziti  dok  izvozite  automobil.  A  vaš  sin  neće  voziti  svoj  bicikl  nedelju  dana,  jer  ćete  ga  vi  skloniti  sa  prilaza  i  zaključati  ga.  Šanse  da  ponovo  ostavi  bicikl  na  prilazu  ozbiljno  su  smanjene.  Ponekad  se  suočavate  s  problemima  u  čijem  stvaranju  nikada  niste  ni  učestvovali.  I  takve situacije mogu da prerastu u prilike u kojima ćete tražiti nekoga da svalite krivicu, da  pronađete izgovor za bežanje od stvarnosti ili da prihvatite realnost i rešite problem na koji  ste naišli.  Pre nekoliko godina bila sam zaglavljena na aerodromu više od osam sati zbog snežne  oluje koja je odložila let. Trebalo je da vidite kako su se neki od putnika nosili sa situacijom.  „Ne možete ovo da mi uradite.“ „Nikada više neću putovati ovom avio kompanijom.“ „Želim da  mi vratite novac.“  Neki ljudi su divljački urlali i besneli osam sati, neki su otišli u bar, a neki čitali. Sve tri  grupe su smeštene u avion nakon tih osam sati. Neki su bili toliko ljuti da su bili spremni da 

80 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

napadnu pilota, što bi nam samo još više odložilo put, neki su nakon osam sati provedenih u  baru bili nesigurni i nije im bilo važno da li su u avionu, a neki su završili čitanje knjige. Kada  ste poslednji put imali prilike da osam sati čitate iz zadovoljstva, a da vas niko ne prekida?  Ono što je važno jeste vaša tačka gledišta. Često ne možete da kontrolišete ono što vam  se  dešava,  ali  ono  što  možete  da  uradite  jeste  da  to  i  iskoristite.  Veoma  značajna  stavka  u  korišćenju onoga što vam se dešava jeste razlikovanje između onoga što možete da promenite  i  onoga  što  možete  da  prihvatite.  Stvarnost  je  bila  činjenica  da  avion  kasni  osam  sati  i  to  je  nešto što je trebalo prihvatiti. A na meni je bilo da izaberem šta ću da radim za vreme tih osam  sati i tako ih iskoristim. Neki ljudi koriste divljanje kao način življenja, neki piju, a neki čitaju  dobre knjige.  Jednom sam radila sa šesnaestogodišnjakinjom koja je bila pet meseci trudna. Pitala sam  je kakvi je problemi muče, a ona me je pogledala kao da sam luda, pomazila se po stomaku i  rekla: „Trudna sam!“  Rekla sam joj: „To nije problem.“ (Sa pet meseci, beba postaje vrlo stvarna. Mogla sam da  joj pokažem bar pet žena koje bi dale skoro sve samo da mogu da budu na njenom mestu; da  budu  u  petom  mesecu  trudnoće  i  da  nose  zdravu  bebu.)  „To  što  si  u  drugom  stanju,  to  je  realnost. Kakvi problemi dolaze uz to?“  Počela  je  da  ih  nabraja:  „Roditelji  će  me  izbaciti  iz  kuće.  Moj  dečko  neće  da  se  oženi  mnome, a ja želim da zadržim ovu bebu.“  „Dete, ti imaš problem. Zapravo, imaš tri ozbiljna problema. I svaki put kada pred sebe  staviš  dva  ili  više  problema,  onda  to  znači  da  pred  sobom  imaš  ozbiljnu  situaciju.  I  najbolji  način, meni poznat, da se takva situacija i reši jeste da se razbije na probleme koji su rešivi.  Svaki od tih velikih problema mogu da se reše. Ti možeš da ih rešiš i postoje ljudi koji mogu da  ti pomognu u tome.“  Jedan od mojih učenika od petnaest godina pojavio se jednog dana i objavio da napušta  školu. Pitala sam u čemu je problem, a on je rekao: „Odlazim.“  „To nije problem“, rekla sam. (Zapravo mogla sam da mu pokažem tri nastavnika koja bi  mu pomogla da izvadi stvari iz ormarića i izvedu ga iz škole!) „U čemu je problem?“  „Pašću iz pet predmeta.“  „To je problem.“ („Pao sam iz pet predmeta“ je stvarnost, a letnja škola postaje problem.  „Pašću iz pet predmeta“ se još uvek može rešiti.)  Kada  sam  radila  sa  roditeljima  dece  koja  imaju  specijalne  potrebe,  bila  sam  zapanjena  vremenom,  energijom  i  novcem  koje  su  neki  roditelji  trošili  pokušavajući  da  reše  stvarnost  hendikepa  njihove  dece.  Njima  i  njihovoj  deci  bi  bilo  mnogo  bolje  da  prihvate  realnost  tog  hendikepa,  a  vreme,  novac  i  energiju  usmere  u  rešavanje  problema  koji  dolaze  uz  realnost.  Ukoliko  možemo  da  prihvatimo  realnost  i  rešimo  probleme  koji  idu  uz  nju,  spasićemo  sebe  ozlojeđenosti i naučićemo našu decu da gledaju na život s optimizmom. 

1.  GREŠKE SLUŽE ZA UČENJE  Kada  se  vaš  sin  pojavi  sa  ocenom  pet  plus  koju  je  dobio  na  diktatu,  od  načina  na  koji  reagujete  u  mnogo  čemu  će  zavisiti  da  li  će  on  misliti  da  može  da  vam  kaže  da  je  naredne  nedelje  pogrešno  odgovorio  na  deset  od  jedanaest  postavljenih  pitanja.  Ukoliko  se  uzbudite  oko uspeha vašeg deteta, povežete taj uspeh s njegovim dostojanstvom i vrednošću njega kao  osobe,  onda  ga  ohrabrujete  da  greške  sagleda  kao  negativan  odraz  njega  samog,  kao  da  su  greške nešto što bi trebalo poreći ili pripisati nekome drugom.  „Ponosna  sam  na  tebe,  to  si  nasledio  od  majčine  porodice.  Stavićemo  ovo  na  frižider  kako  bi  tatina  porodica  to  mogla  i  da  vidi.“  Uradite  li  to,  obećavam  vam  da  ćete  posećivati  časove  roditeljstva  u  večernjoj  školi.  Podignite  poklopac  stola  vašeg  deteta  i  pronađite  sve 

81 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

zadatke koji nisu ocenjeni sa pet plus. Ne sme da ih donese kući jer je naučio da su greške u  vašem domu loše.  Umesto toga, jednostavno zamolite vaše dete da vam kaže bez obzira na to da li se radi o  oceni pet plus ili dva minus. Možda će izraziti svoje zadovoljstvo zbog napora koje je uložio da  bi dobio pet plus, ili će vam reći koliko se oseća obeshrabreno činjenicom da i pored učenja  nije  mogao  da  da  odgovor  na  deset  pitanja,  ili  će  možda  objasniti  da  sada  shvata  da  nije  ozbiljno shvatio diktat i da iduće nedelje namerava to i da popravi. Ne oseća potrebu da traži  izgovore  za  svoje  greške.  („Papir  sa  zadacima  nije  bio  čitak.“,  „Nije  nam  ostavila  dovoljno  vremena da završimo.“, „Devojčica iza mene je neprestano pričala.“, „Povukao sam na tatu.“)  Umesto toga na greške se gleda kao na mogućnosti za učenje. 

2.  ČIJI JE PROBLEM  Pre nego otpočne proces rešavanja problema vrlo je važno znati čiji je problem u pitanju.  Ukoliko nameravate da rešite problem, prvo proverite da li je na vama da ga rešavate. U većini  slučajeva nikome ne činite uslugu ukoliko rešite nečiji tuđi problem. Pa ipak, ponekad logika i  emocije šalju dva različita signala do vaše glave. Znate da ne bi trebalo da spašavate svoje dete  iz  zbrke  koju  je  samo  stvorilo,  ali  bi  bilo  mnogo  jednostavnije  i  mnogo  efikasnije  da  mu  pomognete  da  se  izvuče  iz  sve  te  zbrke  samo  taj  jedan  jedini  put.  A  osim  toga,  dete  će  vas  voleti više (ili ćete mu biti manje odbojni), ukoliko taj problem rešite umesto njega. Ova dva  signala su upozorenja da je potrebno da napravite pauzu i preispitate koje poruke prenosite  svom detetu tako što žurite da rešite neki njegov problem. Zapamtite dobro, roditeljstvo nije  ni efikasna profesija niti je takmičenje u popularnosti.  Nasuprot spasavanju – sklanjanje od bilo kakvog uključivanja u probleme vaše dece, čak  i  u  situacijama  kada  je u  problemima  do  guše  i  zaista treba  vašu  pomoć  –  takođe  zbunjuje  i  komplikuje pitanje čiji je problem. Takav stav prenosi poruku vašem detetu da nećete biti tu  za njega onda kada mu to bude potrebno.  Ukoliko se nađete u situaciji u kojoj ćete ili rešavati ili izbegavati probleme vašeg deteta,  moguće je da je vreme da preispitate neke od starih alatki roditeljstva koje još uvek nosite sa  sobom. Na koji način su vaši roditelji odgovarali na vaše probleme kada ste bili dete? Da li su  vas  spasavali?  Da  li  su  izbegavali  vaše  probleme?  Da  li  su  ponekad  radili  jedno,  a  u  nekim  drugim  situacijama  drugo,  tako  da  vi  nikada  niste  znali  šta  možete  da  očekujete?  Da  li  nesvesno ponavljate šablon koji ste naučili kao dete? 

3.  SLOMLJENA ČAŠA – STVARNOST KOJU TREBA PRIHVATITI, NEKOLIKO  PROBLEMA KOJE TREBA REŠITI  Sva  tri  tipa  porodice  različito  prihvataju  ono  što  je  sadržaj  svakodnevnog  života;  stvarnost, greške i probleme.  Trogodišnjak ispusti čašu nakon što ste ga vi u više navrata upozorili da bude pažljiv, a  on  je  insistirao  da  koristi  staklenu  umesto  plastične.  Čaša  se  slomila  na  stotine  delova,  a  ti  delići su rasuti po podu.  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom:  „Ti,  nespretnjakoviću  jedan.  Kunem  se,  od  sada  pa  u  narednih  trideset  godina  koristićeš  plastičnu  čašu.  Odmah  da  si  se  izgubio  iz  kuhinje!“ Poruka koja je preneta nije „Imaš problem“, već „Ti si problem“.  Roditelj iz porodice sa strukturom meduze: „Pomeri se odatle, zlato. Budi pažljiv, možeš  da se posečeš. Mama je pogrešila. Dala sam ti klizavu čašu. Mama je kriva za sve. Evo, daću ti  novu  čašu  i  hajde  da  u  mleko  dodamo  čokoladu  kao  poslasticu.  Ja  ću  srediti  nered.“  Poruka 

82 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

koja  je  preneta  je:  „Ja  ću  se  brinuti  za  tebe.  Ti  ne  možeš  sam  da  se  brineš  o  sebi.  Kada  ti  pogrešiš, to je obično nečija tuđa krivica.“  Roditelj  s  osloncem:  „Imaš  problem.  Znam  da  možeš  da  izađeš  na  kraj  sa  tim.  Otrči  po  kesu.“  Trogodišnjak  ne  može  da  skuplja  staklo,  ali  može  da  pridržava  kesu  dok  vi  stavljate  polomljeno staklo u nju. Kada pokupite staklo, mališan može da vam pomogne da obrišete pod  od mleka. A onda mu se daju dve plastične čaše i kaže se: Koju  od ove dve plastične čaše bi  voleo da koristiš danas?“ Detetu prenosite poruku: „Imaš problem, znam da možeš da ga rešiš.  Ja  nisam  ovde  da  bih  ti  pritekla  u  pomoć  ili  kaznila  te,  tu  sam  da  pomognem,  ohrabrim  te  i  podržim.“  Stvarnost  je  da  se  čaša  polomila.  To  se  ne  može  popraviti,  jednostavno  se  mora  prihvatiti.  Ni  divljanje  i  bešnjenje,  cvilenje  i  kukanje  neće  pomoći  da  se  čaša  ponovo  spoji.  Problemi su da se počisti nered i pronađe odgovarajuća čaša za upotrebu. I sve to se da rešiti.  Vaš  mališan  nema  potrebu  da  laže  („Mačka  je  to  uradila“),  da  traži  izgovore  („Dala  si  mi  klizavu čašu“), ili da pokuša da sakrije dokaze iza korpe za otpatke. Vaš odgovor na njegovu  grešku mu pomaže da razume da stvarnost može da se prihvati i problemi reše. 

4.  POGREŠAN CILJ I BRZ OPORAVAK  Na  srednjoškolskom  turniru  u  fudbalu,  zvezda  utakmice,  golman  Džozef,  uspešno  je  odbranio  mrežu  svog  tima  od  veoma  agresivne  odbrane  tokom  dva  perioda  igre.  Kada  je  počeo treći period, napadač u njegovom timu se povredio i morao je da napusti igru. Pošto je i  Džozef  bio  igrač  s  visokim  procentom  uspešnosti  šuta  i  levonog,  trener  je  njega  stavio  na  mesto napadača, a drugog igrača na mesto golmana.  U prvom naletu Džozef se sapleo o sopstvene pertle i pao. Nekako dezorijentisan, skočio  je  na  noge  i  odmah  preuzeo  kontrolu  nad  loptom.  Dok  je  gomila  urlala,  poveo  je  loptu  niz  teren i pravo pred golmana svog tima koji je vikao i mahao rukama. Džozef je postigao autogol  dok je golman pokušavao da ga zaustavi.  Mnogi  roditelji  na  tribinama  bili  su  besni,  drugi  tim  je  bio  neverovatno  srećan,  a  Džozefovi saigrači odmahivali su glavom ne verujući. Trener je pozvao Džozefa do aut linije i  rekao mu: „Bio je to sjajan pogodak za drugi tim, a sada se vrati u igru i postigni jedan i za nas.  Ti to možeš.“ Uz ohrabrenje i podršku trenera, Džozef je ubrzo postigao pogodak, a potom još  jedan,  a  onda  još  jedan  da  popravi  utisak.  Krajnji  rezultat  bi  bio  daleko  drugačiji  da  ga  je  trener povukao iz igre, izgrdio ga i sprečio da popravi svoju grešku. Rezultat bi bio drugačiji i  da je Džozefovo ja zavisilo od straha da ne pogreši, da je imao potrebu da zataška svoju grešku  ili da je svali na nekog drugog.  Kada  se  deca  ohrabre  da  reše  problem  koji  su  stvorili,  manja  je  verovatnoća  da  će  preduzimati  rizik  koji  bi  mogao  da  rezultira  velikim  neuspehom  (ili  velikim  uspehom).  Umesto  da  odustanu  u  onim  situacijama  kada  dožive  neuspeh,  deca  mogu  da  postanu  otvorena da nauče iz tih teškoća i iskoriste to znanje da stvore nove prilike. 

5.  DILEMA OKO UKRAŠAVANJA TORTE  Moja najstarija ćerka je ispustila rođendansku tortu napravljenu za moju svekrvu malo  pre samog polaska kod bake. Trebalo mi je dva sata da tortu ukrasim i stavim je na postolje s  belim ukrasnim papirom. U želji da pokaže tortu svojoj drugarici, Ana je zgrabila tacnu i brzo  je pomakla s jedne radne površine na drugu. Torta i tacna se nisu pomakli istom brzinom niti  u istom smeru. Pažljivo ukrašena torta sada je stajala naopačke na kuhinjskom podu, uništene  glazure. 

83 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Posle svog tog vremena koje sam utrošila ukrašavajući tortu, morala sam da se povučem  na trenutak, duboko udahnem i prihvatim da histerija neće doneti ništa dobro. Vika će samo  naštetiti mojim plućima i Aninim ušima, ali neće tortu vratiti nazad na tacnu.  Pogledala sam u Anu i rekla: „Ana, imaš veliki problem.“  Ana mi je odgovorila: „Mama, pokušala sam da uhvatim tortu!“  A  ja  sam  rekla:  „Pokušala  si  da  je  uhvatiš,  tvoja  drugarica  je  pokušala  da  je  uhvati,  ali  vam to nije pošlo za rukom. Stvarnost je da je glazura uništena. Problem je taj što moramo da  je odnesemo baki. Znam da možeš da se pobrineš za to.“  Pogledala  je  u  tortu,  potom  pogledala  u  mene  i  rekla:  „Mislim  da  mogu  da  spasim  ovu  tortu.“  A  ja  mislim  da  možemo  da  pomognemo  našoj  deci.  Ana  je  držala  tacnu,  ja  sam  došla  nekoliko centimetara ispod uništene glazure i zajedno smo vratile tortu u prvobitan položaj.  Mrvice  od  tosta  koji  smo  imali  za  doručak  još  uvek  nisu  bile  pometene  s  poda  i  sada  su  se  našle  na  glazuri  torte.  Ana  je  znala,  a  da  to  niko  nije  morao  da  joj  kaže,  da  će  sva  glazura  prekrivena mrvicama morati da se skloni i zameni novom.  Otišla sam u drugu sobu sa saznanjem da će Ana moći da reši problem. I jeste, a pritom  se  veoma  zabavljala!  Ne  bi  trebalo  da  se  zabavljate  ako  ste  kažnjeni,  ali  je  u  redu  da  se  zabavljate ukoliko se disciplinujete. Time što je preuzela odgovornost nad problemom i rešila  ga, Ana je bila u stanju da iskusi četiri koraka discipline:  1.  Pokažite  joj  šta  je  uradila  pogrešno.  Znala  je  da  je  nesmotreno  pomakla  tortu,  pa  nije bilo potrebno to isticati.  2. Dajte joj vlasništvo nad problemom. Mogla sam da kažem: „Istog časa da si izašla iz  kuhinje!“ Umesto toga sam joj rekla da ona može da se nosi s tim.  3.  Pružite  joj  solucije  za  rešavanje  problema.  „Nećemo  nositi  baki  ovu  tortu, a  ti  joj  objasni zbog čega nemamo tortu za nju“. Ovim smo joj stavili do znanja da problem nije rešiv i  dete  se  zbog  toga  oseća  krivo.  Ona  je  pronašla  način  za  rešavanje  problema,  pa  nije  bilo  potrebno da joj se ukazuje na opcije.  4. Ostavite njeno dostojanstvo netaknuto. „Ti, jedna glupava nespretnjakovićko, ništa  ne možeš da uradiš kako treba, ista si kao tvoj brat“. Ovim se umanjuje njeno samopoštovanje  i prenosi se poruka da je ona problem, a ne da ima problem koji može da se reši. „Ana, možeš  to da rešiš“. Ovim se potvrđuje njena sposobnost da reši probleme.  Želim  da  moja  deca  razumeju  da  u  situacijama  kada  imaju  problem,  ono  što  im  je  potrebno jeste dobar plan, a ne dobar izgovor. Kriviti dete zapravo znači tražiti izgovor, a ne  rešenje. Ukoliko deca još od malih nogu nauče da pronalaze rešenje za problem uništene torte,  kada postanu stariji nećemo biti u situaciji da ih čujemo kako govore: „Nisam ja kriv što sam  se  napio.“,  „Ona  me  je  naterala  to  da  uradim.“,  „Niste  mi  ostavili  dovoljno  vremena.“,  „Zaboravili ste da me podsetite.“, „On me je prvi udario.“ 

6.  INTUICIJA U REŠAVANJU PROBLEMA – VEZA IZMEĐU GLAVE, SRCA I  OSEĆAJA U STOMAKU  Intuicija je put od tačke A do tačke B, bez zaustavljanja na tom putu. To je spoznaja, bez  odgovora na pitanje zašto. 

Gevin De Beker, „Dar od straha“ 

Intuicija je neshvaćen i zanemaren aspekt našeg ličnog života. Često se pogrešno tumači  emocijama ili je suptilno zamenjen terminom ženska intuicija. Ali, intuicija se veoma razlikuje  od  emocija  i  svaka  žena,  dete  ili  muškarac  je  poseduje.  Za  harmoničan  i  zdrav  život  ključan  faktor  je  taj  da  je  osoba  u  stanju  da  prizna,  veruje  i  deluje  na  osnovu  intuicije  i  posebno  je 

84 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

korisna u situacijama kada se nalazite pred kompleksnim situacijama i problemima. Ukoliko je  poslušate, intuicija vam često može pokazati put i ukazati vam kako da se pomaknete s mrtve  tačke, posebno onda kada su vam razmišljanje i emocije sve učinile još maglovitijim.  Intuicija  je  zapravo  vaše  unutrašnje  ja  koje  govori  i  nudi  podršku.  U  svojoj  knjizi  Žene  koje trče s vukovima, Klarisa Pinkola Estes govori o intuiciji kao o „božanstvenom instrumentu  i... kristalu kroz koji osoba može da vidi čudnim unutrašnjim vidom... Ova velika moć, intuicija,  sastavljena je od unutrašnjeg sagledavanja brzog poput munje, unutrašnjeg sluha, osećanja i  spoznaje.“  Intuicija  često  pruža  opcije  koje  nisu  odmah  uočljive  vašem  logičkom  razmišljanju  ili  emotivnom srcu. Kada ste u dodiru s onim intuitivnim ja, imate više izbora. Ukoliko vaša glava  i  vaše  srce  nisu  povezani  s  intuicijom  i  ne  hrane  se  njome,  lako  mogu  da  pođu  pogrešnim  putem.  Glava  vas  može  dovesti  do  situacija  u  kojima  ćete  optuživati,  kriviti,  kažnjavati  i  postavljati glupa pitanja („Kako si mogao da uradiš nešto tako glupo?“, „Zašto, za ime sveta ne  možeš  da  zapamtiš  šta  imaš  za  domaći?“).  Vaše  srce  može  vas  ubediti  da  požurite  i  spasite  svoju decu od posledica njihovog sopstvenog izbora, odluka ili grešaka. Srce vas može voditi  do  toga  da  učinite  napor  kako  biste  zaštitili  svoju  decu  da  iskuse  bol  ili  patnju  koja  dolazi  nakon  priznanja  onoga  što  je  urađeno.  („Nije  on  kriv,  ona  ga  je  naterala  da  to  uradi.“,  „Ona  jednostavno  ništa  ne  može  da  uradi  povodom  toga,  ima  problema  u  učenju.“)  Koren  reči  intuicija,  tuere  (in  tuere),  znači  „čuvati,  štititi“.  Ukoliko  verujete  vašoj  intuiciji  ona  vas  može  sačuvati od toga da se rukovodite glavom ili srcem u odnosu sa vašom decom.  Ukoliko su vaša glava, srce i intuicija povezani, bez obzira na to da li se radi o manjim ili  većim krizama, sigurno ćete moći da odgovorite na izazov, a ne da odreagujete. Izrazi poput:  „slušaj svoj osećaj“, „nešto mi govori da to i nije tako dobra ideja“ i „imam osećaj da...“ su zaista  izrazi intuicije, tog „unutrašnjeg sagledavanja brzog poput munje, unutrašnjeg sluha, osećanja  i spoznaje.“ Verujte mu. 

7.  DONETI ILI NE OPREMU ZA FIZIČKO  Već četvrti put u toku nedelje dobijate telefonski poziv od vašeg deteta koje je u školi:  „Ponovo sam zaboravio svoju opremu za fizičko.“ Svaka čast roditelju koji kaže: „Vidim je baš  ovde na pultu. Ne mogu danas da ti je donesem. Znam da ćeš pronaći način kako da budeš na  času bez opreme.“ Ipak, koliko često odnesete opremu do škole, a potom svom detetu održite  mini  predavanje  kada  tamo  stignete:  „Da  si  stavio  opremu  u  ranac  onako  kako  sam  ti  rekla,  imao bi je za čas fizičkog. Šta bi trebalo da uradim, vežem ti je oko vrata? Ovo je poslednji put  da ti donosim opremu. Da li znaš koliko mi je vremena oduzeo ovaj nepotreban put? Tvoj brat  nikada ne zaboravlja opremu!“ A, ipak, doneli ste mu je. I, u većini škola nije opasno po život  zaboraviti opremu za fizičko; neprijatno jeste, ali nije opasno po život.  Već vas čujem kako protestujete: „Samo trenutak, mislite li onda da nikada ne smem da  odnesem detetu opremu za fizičko, instrument ili rad na kom je radilo cele noći i zaboravilo ga  na pultu u kuhinji?“  Roditelji iz porodica sa krutom strukturom kažu: „Nikada, nikada, nikada. Pustite ih da  osete bol. To će ih naučiti odgovornosti.“  Roditelji iz porodica sa strukturom meduze kažu: „Naravno, svaki put. Zapravo, donesem  ih detetu pre nego što posumnja da nešto nije ponelo.“  Roditelji s osloncem kažu: „Da, ponekad im odnesete; s vremena na vreme možete da im  donesete  opremu  za  fizičko,  instrument  za  probu  orkestra  ili  rad  koji  je  dete  ostavilo  na  kuhinjskom  pultu.“  Ali,  poslušajte  svoj  unutrašnji  osećaj,  svoju  intuiciju.  Ukoliko  mu  već  četvrti  put  odnosite  opremu  za  fizičko,  trebalo  bi  sebi  da  stavite  do  znanja  da  verovatno  spasavate svoje dete. S druge strane, možda ćete drugačije osećati. Taj unutrašnji osećaj može 

85 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

i  trebalo  bi  da  nadvlada  i  vašu  glavu  i  vaše  srce.  Ja  sam  odnosila  stvari  u  školu  svojoj  deci.  Jednoga dana, moja najstarija ćerka me je pozvala i pitala da li bih joj donela ranac. Bila sam  veoma zauzeta i pitala je šta je to u njemu bez čega ne može da preživi jedan dan. Počela je da  plače i rekla: „Moje čestitke za Dan zaljubljenih.“ Bio je to Dan zaljubljenih u drugom razredu.  Odnela  sam  joj  ranac  sa  čestitkama.  Logično  bi  bilo  da  sam  joj  rekla  da  ih  može  odneti  prijateljima narednog dana. Ali, tuga i neprijatnost kroz koje će proći zbog toga što nema da  podeli svoje čestitke sa drugovima i drugaricama, svakako bi zasenile bilo koju lekciju koju bi  mogla da nauči na osnovu toga što je zaboravila ranac.  Najčešće je najbolje dopustiti deci da iskuse posledice svojih grešaka i loših izbora, koji  su samo njihovi. Tako uče da poseduju pozitivnu snagu u životu. Bol i osećaj neprijatnosti koji  se  jave  posle  određenih  izbora,  nestaju  nakon  što  deca  sama  konstruktivno  porade  na  problemu.  Roditelji  sa  osloncem,  ipak,  priznaju  da  postoje  trenuci  kada  se  popušta  i  prelazi  preko  nekih  principa.  Um  kaže:  „Ne,  ne  pomaži  detetu,  nemoj  da  je  spasavaš.“  Ali,  intuicija  kaže: „Da, trenutak je da se pomogne, da se bude uz dete.“ Spoznaja kada da se ignoriše logika,  principi ili pravila jeste veliki dar razvijene intuicije.  Intuicija nije od pomoći samo kada su deca u pitanju. Jeste li ikada zaključali ključeve u  automobilu  i  posmatrali  sebe  kako  to  činite?  Ja  jesam,  i  to  češće  nego  što  bih  želela  da  priznam. Jednom, na putu do radionice, pozvala sam muža i rekla mu: „Auto radi, ključevi su u  njemu,  a  ja  nisam.  Potrebna  mi  je  tvoja  pomoć.“  Don  je  rekao  da  će  brzo  doći  s  drugim  ključevima. To mi je bilo potrebno da čujem. A ne: „To je obična glupost, znam da ćeš moći da  izađeš na kraj s tim.“ Bilo mi je potrebno da čujem: „Barb, brzo ću biti tu.“ Ali, kada smo kupili  drugi auto, Donovo prvo pitanje je bilo: „Možeš li sebe da ne zaključaš unutra?“ 

8.  SVESTAN MUDROG SRCA  Vaš sedamnaestogodišnjak je upravo raskinuo sa svojom devojkom, ulubio blatobran na  porodičnim kolima, izbačen je iz školskog košarkaškog tima, ima bolove zbog nove proteze i  jutros  se  probudio  s  puno  bubuljica  na  licu.  Ovo  nije  jedan  od  njegovih  najboljih  dana.  Zapravo, deluje kao da se čitav njegov svet ruši. U panici zove iz škole. Zadatak iz fotografije  položen je na kuhinjskom pultu, a trebalo bi ga predati tog jutra. Da li biste mu ga odneli? Moj  unutrašnji osećaj mi odgovara potvrdno. A kada odem u školu, zagrliću ga i reći mu da izdrži,  jer će izgurati kroz sve to, a ja ću biti tu da mu pomognem. Vaš komšija sa krutim pravilima će  verovatno  upreti  prstom  u  vas  i  reći  vam  kako  samo  spasavate  svog  sina.  Vaš  komšija  iz  porodice sa strukturom meduze neće to ni primetiti.  Vaša devojčica se upravo preselila iz sobe za bebe u spavaću sobu za „velike devojčice“  kako  bi  oslobodila  prostor  za  svog  malog  brata.  Juče  je  pala  sa  stepenica,  izderala  kolena  i  baka ju je kritikovala zbog toga što je pokušala da uzme ćebence od bebe. Umorna je, kenjkava  i želi da je vi danas obučete. Zna kako sama da se obuče. Vaša glava vam govori: „Ne popuštaj.  Trebalo bi sama da se obuče.“ Intuicija vam kaže: „Ja ću ti obući košulju ili pantalone, ti možeš  ono drugo, a zajedno ćemo obuti cipele. Hajde da od svega napravimo igru.“  Intuicija  vam  pomaže  da  znate  kada  da  pomognete  a  kada  da  se  suzdržite  od  pomoći;  kada  da  govorite  a  kada  da  budete  tihi;  kada  da  izdržite  u  svojim  nastojanjima  a  kada  da  popustite.  Ne  reagujete  samo  logički  ili  emotivno.  Povezivanjem  glave  i  srca  sa  intuicijom  u  stanju ste da svesno odgovorite vašem detetu i to učinite mudrog srca. 

9.  ŠEST KORAKA U REŠAVANJU PROBLEMA  Dobro definisan problem je napola rešen problem. 

86 

Čarls F. Ketering 


Barbara Koloroso 

1.  2.  3.  4.  5.  6. 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Identifikovanje i definisanje problema.  Nabrojati razumne opcije za rešavanje problema.  Procenjivanje opcija – preispitivanje pozitivnih i negativnih strana svake opcije.  Odabir opcije.  Pravljenje plana i IZVRŠAVANJE ISTOG.  Proceniti problem i rešenje: Šta je dovelo do problema? Da li sličan problem može da se  spreči u budućnosti? Kako je rešen trenutni problem? 

Ispuštanje  čaše,  zaboravljanje  opreme  za  fizičko,  ostavljanje  zadatka  na  kuhinjskom  pultu  su  relativno  jednostavni  problemi  za  rešavanje.  Ipak,  ponekad,  deca  i  roditelji  se  suočavaju  sa  mnogo  težim  i  komplikovanijim  problemima,  koji  nemaju  jednostavna  rešenja.  Ukoliko problem pripada jednom članu porodice, šest koraka za rešavanje problema može da  obezbedi  neophodnu  strukturu  sa  osloncem  na  osnovu  koje  se  može  izgraditi  rešenje  za  postojeći problem. Kada je problem zajednička porodična briga, porodični sastanak može da  bude efikasna alatka za suočavanje sa problemom i njegovo rešavanje. Neki problemi mogu da  se reše korišćenjem jednog ili drugog, ili kombinacijom ta dva.  1. Identifikovanje i definisanje problema.  Dženi  je  izgubila  rukavicu  za  bejzbol  svoje  najbolje  drugarice.  Drugarica  želi  da  joj  se  odmah  vrati  rukavica.  Ali,  Dženi  se  seća  da  je  rukavicu  stavila  u  ogromnu  torbu  za  koju  je  mislila da je torba za igračke. Ali, torba puna igračaka bila je namenjena lokalnom Crvenom  krstu. I torba i rukavica su odavno odnesene.  2. Nabrojati razumne opcije  Dženi je sama uspela da smisli dve opcije:  (a)  Da se drži podalje od svoje drugarice; ili  (b)  Da se pretvara da nikada ta rukavica i nije bila kod nje.  Možda ćete se s podsmehom osvrnuti na neke od opcija koje je vaše dete ponudilo, ali,  jeste  li  ikada  videli  odrasle  osobe  koje  izbegavaju  nekoga  kome  su  dužne  novac  ili  se  pretvaraju da nikada nisu pozajmili knjigu od vas?  I  deca  su  ljudi  takođe.  Dženi  se  dosetila  dve  opcije  kojih  bi  se  dosetile  i  neke  odrasle  osobe. To ne znači da su te opcije valjane. U ovom trenutku dozvolite joj da nastavi da nabraja  opcije, a da vi ne sudite o njima. Na kraju, potrebno je da odabere opciju koja je prema njenom  mišljenju  logičnija.  Upamtite,  pomažete  joj  da  nauči  kako  da  misli,  a  ne  šta  da  misli.  Druge  moguće opcije su moguća kupovina nove rukavice umesto one koju je izgubila, ili da Dženi da  drugarici svoju rukavicu za bejzbol.  3. Procena opcija  Važno  je  da  Dženi  bude  ta  koja  će  vršiti  procenu  tih  opcija,  a  vaša  uloga  će  biti  da  je  usmeravate,  podržavate  i  ohrabrujete.  „Prva  nije  delotvorna:  Zajedno  idemo  u  školu  svakog  dana, i ne želim da je izbegavam, to će je povrediti. Ni druga opcija neće upaliti. Ona nikada  ništa ne zaboravlja, a ja ne želim da je lažem. Treća takođe ne valja: „Nemam dovoljno novca  da joj kupim novu rukavicu.“ Ni jedna od ovih opcija ne deluje dobro, ali i ukoliko bi se činile  dobrim, onda ne bi ni bilo problema koje bi trebalo rešiti. Pitanje izbora tiče se samo opcija 

87 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

koje će doneti rešenje problema. Korišćenjem sledeća četiri pitanja, Dženi je bila u poziciji da  sama eliminiše prve dve opcije.  Da li je nepristojno?  Da li povređuje?  Da li je nefer?  Da li je nepošteno?  Solucija  A  bi  bila  nepristojna; solucija  B  bi  bila  nepoštena.  Poslednje  dve  imaju  najviše  potencijala. Ukoliko nije u stanju da vidi da nešto nije u redu sa prve dve opcije, onda je pravo  vreme da joj se ponudi malo smernica.  4. Odabir opcije  Dženi  odlučuje  da  bi  najlakše  bilo  da  svojoj  drugarici  dâ  svoju  rukavicu  za  bejzbol.  Trebalo bi joj puno vremena da zaradi novac koji joj je za novu neophodan, a osim toga Dženi  će moći da iskoristi staru rukavicu za bejzbol svoga brata. Prilikom izbora opcije, važno je da  rešenje  problema  ne  stvori  problem  nekom  drugom.  Ukoliko  Dženi  odluči  da  dâ  drugarici  svoju  rukavicu  za  bejzbol  i  koristi  se  bratovljevom,  ali  bratu  treba  ta  rukavica,  stvorila  je  problem svome bratu, pa to nije dobro rešenje. Dženi će, očigledno, morati da potraži drugu  opciju.  5. Napravi plan i IZVRŠI GA  Verovatno najteži korak za dete je da napravi plan i sprovede ga do kraja. Preuzimanjem  kompletne odgovornosti  za  grešku  koju  je  napravila,  Dženi  odlazi  kod  svoje  drugarice i,  bez  smišljanja  izgovora,  objašnjava  šta  je  uradila  i  nudi  svoju  rukavicu  za  bejzbol  kojom  bi  zamenila  njenu.  Međutim,  nastaje  novi  problem.  Njena  drugarica  joj  kaže  da  ne  želi  već  korišćenu  rukavicu,  već  želi  svoju.  Deca  moraju  da  nauče  da,  ukoliko  prva  opcija  ne  uspe,  moraju da se vrate na druge opcije i uvide da li neka od njih rešava problem. Ali, ukoliko ni to  ne  pomogne,  moraju  da  istraže  nove  opcije.  Dženi  objašnjava  da  ne  može  da  joj  vrati  nazad  njenu rukavicu, sve dok ne zaradi dovoljno novca da joj kupi novu. Potom će kositi travnjake  po komšiluku kako bi zaradila novac i zamenila rukavicu novom.  6. Preispitajte problem i rešenje  Ovo  je  verovatno  korak  kome  se  posvećuje  najmanje  pažnje,  ali  je  ključan  za  proces  učenja.  •

Šta  je  dovelo  do  problema?  To  što  je  rukavica  stavljena  u  nešto  što  je  delovalo  da  je  torba  za  igračke  što  je  bila  greška,  ali  šanse  da  se  sve  to  ponovi  su  male.  Ipak,  Dženi  često zaturi stvari koje je pozajmila, pa će morati da pripazi na svoje ponašanje, a na  sledeće pitanje će tek onda moći drugačije da se odgovori.  Da  li  se  sličan  problem  može  izbeći  u  budućnosti?  Dženi  će  veoma  pažljivo  pogledati  pre  nego  što  tu  rukavicu  stavi  u  bilo  kakvu  torbu.  Takođe  će  možda  pronaći  jedno  mesto na kom će ostavljati stvari koje je pozajmila. (Imamo klupu pored ulaznih vrata  na kojoj držimo stvari koje smo pozajmili od prijatelja ili koje su slučajno ostavljene u  našoj kući.)  Kako  je  sadašnji  problem  rešen?  Dženi  je  pokušala  sa  jednom  opcijom  koja  joj  nije  uspela.  Ali,  druga  jeste.  Može  da  se  oseća  dobro  zbog  svoje  sposobnosti  da  preuzme  odgovornost za svoju grešku i zbog sposobnosti da reši probleme koji su se pojavili s  tom greškom. Njen osećaj za samopoštovanje i lični integritet su porasli u velikoj meri.  88 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Roditelj sa strogim pravilima bi verovatno izgrdio Dženi zbog toga što je neodgovorna, a  onda  joj  propisao  pravila  kako  da  taj  problem  i  reši.  „Ti  si  neodgovorna,  da  više  nikada  nisi  pozajmila od svojih prijatelja bilo šta. Nećeš dobijati džeparac u narednih šest nedelja kako bi  mogla da kupiš novu rukavicu za bejzbol svojoj drugarici!“  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  će  verovatno  pribeći  mini  predavanju,  a  potom umesto Dženi rešiti problem. „Da si samo pažljivije pogledala u torbu, nikada ne bi ni  stavila rukavicu unutra. Nemoj ništa ni da govoriš drugarici; umesto toga, zamenićemo njenu  rukavicu nekom sličnom.“  Mnogo je lakše da vi kao roditelj donesete odluku i kažete vašem detetu šta da uradi, ali  je  daleko  bolje  da  dete  naučite  kako  da  donosi  sopstvene  odluke.  Kroz  proces  rešavanja  problema Dženi može da nauči kako da bude pouzdana i odgovorna individua koja može da se  ponaša u najboljem interesu po sebe. Bori se za sebe i uvežbava svoja prava pritom poštujući  prava i legitimne potrebe drugih. Može joj se poveriti preuzimanje odgovornosti za probleme  koje je sama stvorila, kao i to da će pronaći rešenje za te probleme. 

10.  PORODIČNI SASTANCI  Ni jedan problem ne može da podnese napad mišljenja koje ima podršku. 

Volter 

Mnogi  problemi  mogu  da  se  reše  samo  uz  pomoć  već  navedenih  šest  koraka,  ali  je  ponekad  problem  mnogo  kompleksniji  ili  se  tiče  nekoliko  ljudi,  pa  je  potrebno  i  nešto  više.  Ukoliko  su  ljudi  pogođeni  problemom  članovi  porodice,  kao  što  je  to  često  slučaj,  porodični  sastanak može da bude vredna alatka u rešavanju problema.  Porodični sastanak može da bude forum na kojem bi deca učila preispitivanje situacije,  predlaganje rešenja i procenu rezultata, uz usmeravanje, podršku i demonstraciju roditelja i  starije braće i sestara. To je prilika da se podrži ideja da je glavni životni cilj naše dece da ne  budu  ni  zavisna  ni  nezavisna,  već  da  razviju  osećaj  oslanjanja  na  same  sebe.  Svi  smo  mi  povezani; ono što radimo ili ono što ne radimo utiče i pogađa mnoge oko nas. Jednom, kada  deca budu dovoljno stara da ponude svoje ideje za rešavanje problema, mogu da se uključe u  sam  proces  njegovog  rešavanja.  Mlađa  deca  mogu  mnogo  da  nauče  o  samom  procesu  posmatrajući  kako  stariji  članovi  porodice  prolaze  kroz  određene  faze  na  porodičnim  sastancima. Postoje tri osnovna zahteva za takve sastanke:  1.  Problem  mora  da  bude  važan  i  relevantan  za  sve  kojih  se  tiče.  To  što  Suzana  zaboravlja svoju opremu za fizičko nije važno niti je relevantno za njenu sestru, ali Suzanina  mokra odeća koja visi po čitavom kupatilu bitna je i relevantna njenoj sestri, ali i bratu, mami i  tati.  2.  Roditelji  moraju  da  obezbede  vođstvo  bez  osuđivanja.  Sve  zapravo  ne  Iiči  na  „porodični sastanak“ ukoliko svi nude ideje, iznose različita mišljenja i predloge za rešenje, a  tata bude taj koji će svima reći kako će se taj problem rešiti. „Moraćeš da odlažeš svoju mokru  odeću na nekom drugom mestu i sklonićeš svu svoju šminku, izvadićeš iz struje figaro, okačiti  svoje peškire, staviti sapun na njegovo mesto i počistiti ogledala pre nego što kreneš u školu.  Da  li  me  razumeš?“  Svi  učesnici  moraju  da  steknu  osećaj  da  su  važna  njihova  mišljenja,  osećanja i ideje.  3. Okruženje mora da bude pogodno za razmenu mišljenja. Sto sa večerom, za kojim  svi  sede  i  mogu  međusobno  da  se  vide,  mnogo  je  pogodniji  za  porodični  sastanak  nego  situacija u kojoj njih petoro sedi u kolima i juri da stigne u školu ili na posao i pritom svi vrište  jedni na druge zbog mokre odeće, figara, sapuna i prljavog ogledala. 

89 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Na  porodičnom  sastanku  problemi  se  iznose  jasno  i  jednostavno,  a  potom  se  pojašnjavaju. („Iznerviram se kada pokušam da pronađem put kroz svu tu mokru odeću kako  bih ujutru došao do lavaboa.“, „Bojim se da će se kuća zapaliti, ukoliko figaro ostane uključen u  struju.“, „Ogledalo izgleda kao da je neko na njega naneo konfete. Ne mogu ni da pretpostavim  da li se radi o mrljama na ogledalu ili se na mom tridesetogodišnjem licu napravio ogroman  problem  s  bubuljicama.“,  „Ali,  ujutru  nemam  vremena  da  očistim  kupatilo  pre  nego  što  me  neko  lupom  po  vratima  ne  natera  da  izađem.“  Problemi  su  mokra  odeća,  figaro  uključen  u  struju,  isprskano  ogledalo  i  nedovoljno  vremena  da  petoro  ljudi  prođe  kroz  kupatilo  u  toku  jutra.  Svi  članovi  porodice  razmatraju  različite  opcije  i  diskutuju  o  tome  koliko  je  moguće  svaku od tih opcija sprovesti u delo. Još jedno kupatilo može da bude mogućnost, ali može da  bude samo pusta želja. Mogućnost da se odeća okači napolju možda može da prođe u Arizoni,  ali  nije  baš  tako  praktično  u  Enkoridžu.  Postavljanje  stalka  za  odlaganje  peškira  u  kupatilo  svakako neće kuću uvrstiti u Lepe kuće, ali će možda svima olakšati da obrišu ogledalo nakon  što su ga poprskali pastom za zube, sprejem za kosu, šminkom ili penom za brijanje.  Rešenja su predložena, a svi su se složili oko plana za sprovođenje dogovora u delo. Suzi  će  se  tuširati  uveče,  Ian  ujutru;  svako  će  za  sobom  spremati  nered  pre  nego  što  izađe  iz  kupatila;  svi  članovi  porodice  će  investirati  u  figaro  sa  automatskim  isključivanjem;  Džo  će  dizajnirati i napraviti stalak koji će moći da se koristi za odlaganje mokre odeće u prostoriji za  pranje veša.  Rezultati  se  potom  procenjuju.  Mesec  dana  nakon  što  su  se  svi  složili  da  raspored  za  tuširanje  daje  rezultate,  ogledalu  je  i  dalje  potrebno  malo  više  kreme  i  malo  manje  laka  za  kosu,  stalak  izgleda  sjajno,  ali  bi  bilo  mnogo  zgodnije  da  se  prenese  iz  prostorije  u  kojoj  se  pere veš u kupatilo; a deca se kunu da će se, kada oforme svoj dom, definitivno postarati da u  njima postoje dva kupatila.  Pošto su predstavili svoje ideje, poslušali kako drugi rezonuju i zajednički radili na tome  da donesu rešenje, svi članovi porodice uviđaju da ne postoji ništa što je definitivno ispravno  ili pogrešno i da ne postoji samo jedan ispravan način da se reši većina problema. Zajednički  izbor podrazumeva uzimanje i davanje, otvorenost i saradnju svih koji su u to uključeni. Svi  imaju osećaj da ih ostali slušaju, stalo im je do njihovog mišljenja i uvažavaju se. Veštine koje  se nauče na porodičnom sastanku će pomoći deci da se efikasno nose sa problemima na koje  će naići u drugačijim društvenim okolnostima.  Ukoliko roditelji prihvate da su problemi sastavni deo izazova u životu, i ne reaguju na  svaki  problem  kao  da  je  nešto  pošlo  naopako  u  univerzumu  u  kom  bi  trebalo  sve  da  bude  savršeno, mogu da pokažu smirenost i samopouzdanje u rešavanju dečjih problema. Možemo  da ih naučimo da ni jedan problem nije toliko veliki da se ne može rešiti. Time što smo im rekli  da znamo da imaju problem i da znamo da mogu da ga reše, možemo na njih da prenesemo  realističan stav kao i da darujemo našoj deci samopouzdanje i osećaj za samovrednovanje.  Mudrost znači znati šta da se uradi sledeće, veština je znati kako to i uraditi, a vrlina je to i  uraditi. 

Dejvid Star Džordan 

90 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

IX – KAKO IZBAVITI DETE IZ ZATVORA I OSTALI MEGA PROBLEMI  Možemo da volimo potpuno, a da to ne razumemo u potpunosti. 

Reka prolazi kroz to (scenario) 

Samo  zbog  toga  što  naši  tinejdžeri  poseduju  slobodnu  volju  i  predmet  su  jedne  od  najjačih  sila  u  univerzumu  –  uticaja  drugova  –  mi  kao  roditelji  možda  ćemo  morati  da  se  uhvatimo u koštac sa ozbiljnim problemima koje su naši tinejdžeri sami stvorili. Iako će nam  biti  mnogo  teže  da  se  izborimo  sa  ovakvim  problemima  u  odnosu  na  problem  vezan  za  ostavljanje odeće  na  podu  moramo  da  shvatimo  da  su  i  ti  ozbiljni  problemi  rešivi. Veoma je  teško  reći  roditelju  šesnaestogodišnjaka  koji  je  na  putu  da  proba  heroin,  da  ne  postoji  ozbiljniji  problem,  jer  se  i  takav  može  rešiti.  Podjednako  je  teško  reći  roditelju  petnaestogodišnjaka koji je pokušao samoubistvo da ne postoji toliko veliki problem koji se ne  može rešiti. Isto je sa roditeljem čiji je sin upravo završio u zatvoru. Poslednje što je svoj ovoj  deci potrebno jeste da ih neko spašava (to ne sme da se uradi) ili da ih kažnjava.  Dok im se čitav svet ruši pred očima, ono što im je potrebno je da neko stane iza njih i  kaže im: „Verujem u tebe. Verujem tebi. Znam da možeš da izađeš na kraj s ovim. Slušam ono  što  govoriš,  stalo  mi  je  do  tebe,  i  veoma  si  mi  važan.  Ne  brine  nas  to  što  bi  naša  zajednica  mogla da govori. Volimo te i ovde smo ne da bismo te spasili, krivili ili kaznili, već da bismo ti  pružili  podršku  i  disciplinu.“  Veoma  je  važno  upamtiti  ovo  poslednje,  disciplinu,  jer  bez  nje,  pomoć vrlo lako može da se pretvori u spašavanje. Evo tipičnog slučaja izbavljanja deteta iz  zatvora, ali u sva tri tipa porodice. 

1.  Kako dete izbaviti iz zatvora?  Vaše  dete  vam  telefonira  i  obaveštava  vas  zašto  nije  došao  kući  pre  dogovorenog  vremena.  Svratio  je  u  zatvor.  Roditelji  iz  sva  tri  tipa  porodice  će  na  sasvim  različite  načine  stupiti u rešavanje ovog problema.  Roditelji  iz  porodica  sa  krutom  strukturom  će  pribeći  kažnjavanju.  I  oni  sami  su  odrastali u porodici gde su moralne pridike i kazne bile normalna stvar. („U zatvoru si. Baš si  opasan.  Budi  tamo  u  toku  noći.  Vidimo  se  ujutru.  Zdravo.“)  Ono  što  se  nameće  iz  ovakvih  komentara  je  sledeće:  „Volećemo  te  ako  se  pristojno  ponašaš,  u  suprotnom  nećemo.  Naša  ljubav prema tebi je visoko uslovljena.“  Naša ljubav prema sopstvenoj deci mora da bude bezuslovna. Ono što nam se dopada ili  ne dopađa može i najčešće jeste veoma uslovljeno. Ne mora da nam se dopada čudna frizura,  minduša u nosu i te smešne cipele. Ali naša ljubav mora da prevaziđe takve stvari. Osim toga  što mu takvim stavom prenosimo pogrešnu poruku, plus to što će provesti noć u zatvoru kako  bi naučio lekciju, našeg tinejdžera može da dovede u situaciju koja je opasna po život, moralno  ga  ugrožava  i  pritom  nije  zdrava.  To  nije  vreme  za  kažnjavanje,  vreme  je  da  se  pritekne  u  pomoć.  Međutim,  nije  ni  vreme  za  spašavanje  kome  će  roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  meduze tipa A pokušati da pribegne. Takvi roditelji će odjuriti do policijske stanice što je brže  moguće i pritom održati mini predavanje svom supružniku na putu do zatvora. („Rekla sam ti  da će se ovo dogoditi ukoliko ga pustimo da izlazi sa onom decom. Znala sam. Suviše rano je  dobio ključeve od kola. Previše je mlad. Rizikuje i to je nasledio od tvoje porodice. Sve ovo je  tvoja greška.“) A onda će pribeći sličnom predavanju kada je dete u pitanju. („Znala sam. Kako  si mogao da uradiš nešto ovako? Nije trebalo da izlaziš sa onom decom. Rekla sam ti da će te  odvući u nevolju. Nikada me ne slušaš.“) 

91 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Ali, roditelji ga na kraju izvedu iz zatvora. Kasnije se čak i pojave u sudu zajedno sa njim,  ukoliko prethodno dozvole da cela stvar dospe na sud. Ukoliko ovakvi roditelji poseduju moć  u svojoj zajednici, njihova deca nikada neće ni videti unutrašnjost sudnice.  Šanse da se dete drži podalje od nevolje su direktno proporcionalne energiji koju dete  troši, a ne onome što vi trošite. Ništa dobro nećete uraditi spasavanjem vaše dece: pod stare  dane ustajaćete iz svoje stolice za ljuljanje kako biste ih izbavili iz zatvora i to samo zbog toga  što nikada nisu morali da odrastu i prihvate posledice sopstvenih grešaka.  Roditelji iz porodice sa strukturom meduze tipa B će, u situacijama da ih dete uopšte i  pronađe, svu svoju odgovornost prebaciti na vlasti kojoj je zadatak da se pobrine za omladinu.  („Zadržite ga u svojoj nadležnosti; ja više ne mogu da se brinem o njemu.“)  Kao roditelj sa podrškom, pobrinućete se da što pre stignete u policijsku stanicu, zagrlite  svog tinejdžera i kažete mu: „Volim te. U nevolji si. Znam da možeš to i da rešiš – ovde sam da  ti pružim podršku.“ Možete da mu pomognete da pronađe advokata, ukoliko mu je potreban,  ali dozvolite mu da sam govori i sve to plati. Možda će mnoge subote morati da provede kao  „potrčko“ u nekoj advokatskoj firmi kako bi isplatio svoj dug.  Pojavićete se u sudnici i stajati iza svog tinejdžera i držati usta zatvorena. Veoma je teško  ne umešati se. Ali, samo se podsetite da ste tu kako biste ga podržali, a ne spasili.  Recimo da je vaš tinejdžer uhapšen zbog toga što je uništavao kuću starijeg bračnog para  i  njihovo  dvorište  iz  šale,  zajedno  sa  još  nekoliko  prijatelja.  Nemojte  vi  da  budete  taj  koji  će  otplatiti štetu. Pustite da vaše dete razradi plan kojim bi se iskupio zbog onoga što je uradio.  Možda će svake nedelje morati da kosi travnjak, zaliva cveće i pomogne da se okreči kuća koju  je uništio.  Tako ga ne spasavate; nije kažnjen; samo je disciplinovan: pokazano mu je šta je uradio  pogrešno, pruženo mu je vlasništvo nad problemom, a dostojanstvo mu je ostalo netaknuto;  možda mu je čak i poraslo.  U Sjedinjenim Državama, ukoliko je vaš tinejdžer uhapšen zbog „Status offense“ i vi i on  biste mogli da pomislite kako je nepravedno uhapšen. „Status Offender“ predstavlja bilo kog  maloletnika koji je optužen ili osuđen zbog dela koje se ne tretira kao zločin, kao u slučaju da  je  to  isto  počinila  odrasla  osoba.  U  ovo  je  uključeno  bekstvo  od  roditeljskog  nadzora,  posedovanje alkohola, kao i prekršaji vezani za policijski čas. Posebno u takvim slučajevima,  poriv da se spasi, kazni ili odustane od svega može biti izražen, ali pribranost je potrebna da bi  se rešio problem koji je doveo do hapšenja.  Kada  je  u  pitanju  pravni  problem  maloletničke  delikvencije  ili  prekršaj  poput  vandalizma, krađe, manjih zlodela ili manjih sukoba, čitav proces je pravolinijski, jednostavan  i  veoma  je  lako  preći  kroz  četiri  osnovna  koraka  discipline.  Daleko  je  teže  i  komplikovanije  kada su u pitanju prekršaji koji se ponavljaju, ili u situacijama kada je u pitanju ozbiljni zločin,  kao što su oružana pljačka ili oružani napad.“  Kada  je  vaš  tinejdžer  u  ozbiljnoj  nevolji  sa  zakonom,  veoma  je  važno  da  pored  neophodnog  pravnog  savetovanja  obezbedite  i  profesionalan  savet  i  podršku  za  vas  i  vaše  dete.  Savetnici  obučeni  za  rad  sa  problematičnim  tinejdžerima  i  njihovim  porodicama  mogu  da  vam  pomognu  da  dođete  do  srži  problema,  kao  i  da  pravim  imenom  nazovu  prekršaj.  Takođe  mogu  da  se  nađu  u  situaciji  da  vama  i  vašem  tinejdžeru  ponude  zagrljaj,  rame  za  plakanje  i  opcije  za  rešavanje  tih  velikih  problema,  za  razliku  od  članova  društva  sa  krutim  pravilima koji će pokušati da ga prevaspitaju ili članova društva sa strukturom meduze koji će  pokušati da pronađu izgovor za njegovo ponašanje.  U Sjedinjenim Država, a pridržavajući se doktrine parens patriae (koncept u okviru kog  država  ima  ulogu  roditelja,  a  ne  protivnika  omladine),  većina  zaposlenih  u  policiji  radi  sa  mladim  prestupnicima  i  usmereni  su  na  metode  za  prevenciju  delikvencije  koje  mogu  da  pomognu  mladima  da  postanu  produktivni,  odgovorni  članovi  društva.  Radiće  sa  vama 

92 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

ukoliko ste vi spremni da radite sa njima i tako pomognete svom tinejdžeru. Ovo se ne može  ostvariti u atmosferi u kojoj postoje kazne, osveta ili svaljivanje krivice; niti će se ostvariti u  situacijama u kojima postoji indiferentnost. Jedino je ostvarivo ukoliko smo mi sami spremni  da  stvorimo  okruženje  u  kom  obiluju  saosećanje,  ljubaznost,  nežnost  i  strpljenje,  jer  tada  možemo da pomognemo svom tinejdžeru da prođe kroz četiri koraka discipline uz:  • Nadoknađivanje izgubljenog,  • Čvrstu odluku i  • Pomirenje, koji su sastavni deo trećeg koraka discipline.  Kada  se  porodice  i  društvo  suoče  sa  mladalačkim  nasiljem,  često  nastaju  situacije  u  kojima  se  poseže  za  brzim  kaznama  i  osvetom,  a  potom  strožijim  kaznama  i  krutim  presudama.  Nade  se  polažu  u  to  da  će  ovakva  rešenja  nekako  „popraviti“  problem.  Efikasna  rešenja nisu tako jednostavna. Pomirenje ne može da se nađe u porodicama i društvima koja  se  oslanjaju  na  pretnje  i  kazne  kao  osnovne  alatke  za  izlaženje  na  kraj  sa  nasiljem.  Kada  je  osnovni  cilj  da  se  tinejdžer  natera  da  drage  volje  plati  za  sve  ono  što  je  uradio,  čime  će  poslužiti kao primer drugima koji su možda i pomislili da urade nešto slično, onda će mržnja i  ogorčenje  biti  pogodno  tle  za  rast  i  razvoj.  U  svojoj  knjizi  Teška  pitanja,  odgovori  iz  srca,  Prečasna  Bernis  A.  King,  ćerka  velikog  aktiviste  za  građanska  prava  Martina  Lutera  Kinga  Juniora, objašnjava problem takvog društva:  Oni koji su gladni osvete  mogu da iskuse iluziju zadovoljstva,  ali sve to  ne traje dugo  kod ljudi sa  savešću, jer svaki čin nasilja ostavlja za sobom seme za neko novo nasilje. Osveta i kazna nikada ne  mogu  da  donesu  pravo  ozdravljenje.  Jedino  što  čini  je  da  onemogućava  priliku  onima  koji  su  to  nasilje preživeli da oproste i pruže ruku pomirenja, što je ključno za proces ozdravljenja. 

Ni  teška  kazna  ni  oprost  neće  zalečiti  žrtve  ili  izvršioce  zločina.  Bit  istinske  pomirljive  pravde jeste nenasilna veza: spremnost da se suoče sa onim lošim i da posegnu prema onome  koji  je  to  loše  delo  počinio.  U  Roditeljstvu  uz  domišljatost  i  mudrost  u  vremenima  haosa  i  gubitaka, napisala sam deo o pomirenju. To je tema koja mi je veoma draga i koja se nalazila u  suštini  mog  rada  s  problematičnom  omladinom.  Verujem  da  će  način  na  koji  se  ophodilo  prema mladim prestupnicima imati veliki uticaj na to u kakve će ljude izrasti, i na to kakvim  ćemo  životima  mi  ostali  živeti.  Ukoliko  im  ne  pomognemo  da  se  pomire  s  društvom,  možda  ćemo i sebe osuditi na život u strahu i nepoverenju.  Možemo  upirati  prstima,  kriviti,  obezbeđivati  škole,  tražiti  osvetu  i  od  još  jedne  generacije stvoriti taoce u okovima netolerancije, mržnje i netrpeljivosti. S druge strane, ono  što  možemo  da  uradimo  kao  pojedinci  i  kao  čitavo  društvo  i  što  je  neophodno,  jeste  da  se  latimo oružja koja nam dolaze iz srca, glava i ruku naše dece. Kada je čitavo društvo usmereno  na  pomirljivu  pravdu,  mladi  prestupnici  su  pozvani  da  se  izdignu  iznad  svojih  zlodela  i  nasilnog delovanja. Osnovni cilj jeste zalečiti ih i vratiti na pravi put, a ne kažnjavati i izolovati.  Ne traga se za osvetom već za načinima da se izleče ljudi i međusobni odnosi.  Pomirljiva pravda je možda jedina alatka koja može da počne da seče lance nasilja. Ona  ne poriče dostojanstvo i vrednost žrtve ili humanost nasilnika. Donosi pravdu patnji žrtve, ali  bez trajne mržnje. To je pobeda svesti i saosećanja nad osvetom i kaznama.  Danas, pogledaj možeš li uvećati srce i proširiti Ijubav tako da ne dodirne samo one kojima  to sa lakoćom možeš da pružiš, već i one kojima je preko potrebno. 

Dafne Rouz Kingma 

93 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

2.  Nemoj ništa da kažeš Elis dok je euforična ili šta uraditi kada  posumnjate da se vaš tinejdžer drogira?  Ništa dobro nećete dobiti ukoliko pokušate da se usaglasite sa svojom tinejdžerkom oko  toga da li deluje kao da je pod uticajem droge. Ukoliko je u fazi tuposti ili je pod uticajem LSD‐ ja,  vi  ćete  to  znati.  I  bićete  svesni  da  je  potrebno  preduzeti  nešto,  iako  možda  nećete  biti  sigurni  šta  bi  trebalo  uraditi.  Međutim,  često  simptomi  upotrebe  droge  nisu  tako  očigledni,  javljaju  se  postepeno  ili  su  slični  simptomima  depresije  ili  nekog  drugog  emocionalnog  problema, pa čak i fizičkog.  Napolju  pljušti  kiša,  zaustavljate  se  na  pumpi,  a  vaš  tinejdžer  iskače  iz  kola  da  napuni  rezervoar,  a  vi  mislite:  „Kako  je  pažljiv  što  je  to  uradio  umesto  mene.“  A  onda  primećujete  kako  se  licem  naginje  na  nekoliko  centimetara  od  mesta  iz  kog  izlazi  benzin.  Mora  da  proverava da li je rezervoar već napunjen. Da, sigurno!  Vaša  ćerka  je  zgrabila  skoro  praznu  posudu  šlaga  i  prinosi  je  ustima  kako  bi  pojela  ostatke. Kažete joj da to izvadi iz usta. Ona vam odgovara: „Ne brini, mama, nema više šlaga, ja  samo usisavam ostatak vazduha.“ Pogrešno.  U kupatilu ste pronašli tri pipete. Vaš sin mora da ima problema s alergijama. Razmislite  ponovo.  Jak, sladunjav miris dolazi iz sobe vašeg sina, a vi se pitate zašto jednostavno nije otvorio  prozor ukoliko mu je već prljav veš usmrdeo sobu. Pogrešna pretpostavka.  Vaša  ćerka  se  javlja  da  bi  vam  rekla  da  je  odlučila  da  ostane  kod  drugarice.  Suviše  je  umorna da bi vozila kući. Ona i zvuči umorno; a reči ne izgovara razumljivo. Drago vam je što  je donela tako mudru odluku. Ne bih bila tako sigurna.  Nestalo vam je sirupa za kašalj. Gosti nisu popili toliko mnogo vina, zar ne? Mislili ste da  imate  dve  novčanice  od  dvadeset  dolara  u  novčaniku.  Vaš  muž  je  verovatno  uzeo  novac  i  zaboravio da vam kaže. Teško.  Vaš tinejdžer ne želi da jede ništa što se iznese pred njega; agresivan je, a i sva ta deca sa  kojima se druži se ponašaju nekako čudno. Neprestano govore kako će se „razvaliti“, „dobra  stvar“, „duvaj, puši, odlepi“. Mora da su u pitanju te luckaste tinejdžerske godine o kojima svi  govore. Teško da je to u pitanju.  Ono što vam je upravo promaklo su neki pokazatelji korišćenja droge. Ovo nisu dokazi,  samo  znaci.  Ali,  ukoliko  vaš  tinejdžer  ima  problema  s  drogom,  takođe  ima  veće  šanse  da  se  izbori  sa  tim  problemom  ukoliko  ste  vi  svestan  roditelj  koji  je  spreman  da  se  uključi  u  rešavanje  tog  problema.  Partnerstvo  za  Ameriku  bez  droge  ukazuje  na  sledeće  znake  koje  bi  svaki roditelj mogao da potraži:  Pokazatelji  – Hronično crvenilo očiju, gušobolja ili suvi kašalj,  – Hronično laganje, naročito o tome kuda se kreće,  – Kompletna promena prijatelja,  – Krađa,  – Pogoršanje odnosa sa članovima porodice,  – Nagle promene raspoloženja, neprijateljsko ili nasilno ponašanje,  – Hroničan umor, povlačenje, nebriga o sopstvenoj čistoći,  – Krupne promene u navikama vezanim za jelo i spavanje,  – Gubitak interesovanja za omiljene aktivnosti, hobije, sportove,  – Problemi u školi – niže ocene, izostanci. 

94 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Drugi upozoravajući znaci  – Slogani vezani za drogu ispisani po odeći,  – Govor isprepletan terminologijom veaanom za drogu,  – Posedovanje ogromne količine novca ili ostajanje bez istog, a da pritom ne postoji  razumno objašnjenje za te situacije,  – Histerično plakanje ili histeričan smeh,  – Paranoično ponašanje,  – Miris paljenja.  Direktni dokazi upotrebe droge  – Oprema za drogiranje,  – Biljke marihuane, semenja ili lišće,  – Droga ili dokazi droge,  – Miris droge,  – Tragovi igala, neravnine na koži i rane,  – Udisanje benzina, lepka, rastvora ili aerosola. 

2.1.  Prismotra u porodicama sa krutom strukturom  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom  će  konstantno  biti  na  oprezu  i  u  potrazi  za  znacima o upotrebi droge, ali će tu prismotru dovesti do ekstrema. Svaka upotreba pipete će  postati veoma sumnjiva, žvakanje pepermint žvake će se tumačiti kao pokušaj da se prikrije  miris  alkohola.  Igra  od  dvadeset  pitanja  uslediće  nakon  svakog  izlaska.  Neće  verovati  svom  tinejdžeru da će u budućnosti donositi dobre odluke vezane za svoje telo, niti će ga informisati  o  opasnostima  u  slučaju  korišćenja  droge.  Roditelji  postaju  isključivi.  („Nemoj  slučajno  da  koristiš alkohol.“, „Ni jedno moje dete neće koristiti drogu i doživeti da posle priča o tome.“,  „Ukoliko te uhvatim da pušiš, možeš slobodno da se spakuješ i odeš.“)  Tinejdžer,  u  nedostatku  snažnog  osećaja  za  svoje  ja,  ne  poseduje  dovoljno  veština  za  rešavanje  problema,  povodljiv  je  i  želi  da  se  izdvoji  od  roditelja  i  nosi  veliki  rizik  od  zloupotrebe droge.  Zanimljivo,  u  situacijama  kada  se  roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom  suoči  sa  dokazom  da  njegovo  dete  koristi  drogu,  često  protestuje:  „Smučilo  mi  se  da  ljudi  optužuju  moje dete.“ Ili poriču: „Ne, moja ćerka nema problem sa drogom.“ Ili pokušavaju da dete nauče  malo pameti. Ili ga, pak, krive za sve probleme u porodici. („Da nije tebe, tvoja mama i ja se ne  bismo ovoliko svađali.“) Ili dete odmah uključe u program za odvikavanje od droge, ali odbiju  da se i sami uključe, jer smatraju da je to problem njihovog deteta, a dete je loše. 

2.2.  Poricanje i odbrana roditelja u porodicama sa strukturom meduze  Sumnju za upotrebu droge dva tipa porodice sa strukturom meduze sagledaće na veoma  različite načine. Kada se suoče sa znacima, roditelj iz porodice sa strukturom meduze tipa A  često  pribegava  poricanju.  („Moje  dete  koristi  drogu?  Nikada.  Rekao  bi  mi.  Oči  mu  nisu  staklaste.  Vozi  džip!.“)  Ili  će  krivicu  svaliti  na  drugog  roditelja,  preusmeravajući  pažnju  sa  tinejdžera. („Pogledaj šta si uradio od svog deteta.“) Ili će potražiti neki drugi razlog za čudno  ponašanje. („Ima poteškoća s učenjem. Jednostavno je uznemiren zbog našeg razvoda.“)  Roditelji iz porodice sa strukturom meduze tipa B poricaće da je droga problem. (Ništa  neće naškoditi ako popije koju čašicu više. Meni nije naškodilo.“) Ili će braniti tinejdžera zbog  upotrebe droge. („Svi to rade. Sve dok ne koristi one opasne droge, ja nemam ništa protiv.“) Ili 

95 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

će pak, detetu obezbediti drogu. („Hajde, popuši jedan džoint sa mnom.“, „Kaži prijateljima da  ću vam kupiti bačvu piva za sledeću zabavu.“) I začarani krug se nastavlja.  U oba tipa porodica sa strukturom meduze postoji nedostatak smislene strukture. Pošto  dete nije iskusilo ograničenja dok je još bilo malo, kada mu se ponudi droga u tinejdžerskim  godinama,  ne  poseduje  osnovu  da  proceni  da  li  je  to  dobro  ili  loše,  zdravo  ili  ne.  Možda  će  koristiti drogu da popuni neke emotivne praznine, da bi zadovoljio svoje drugove ili da bi ga  grupa prihvatila. 

2.3.  Roditelji sa osloncem su svesni problema, uključenii prisutni  Kada se suoče sa znacima o mogućoj upotrebi droge, prvo će prihvatiti mogućnost da je  to zaista istinito, prepoznati da je to problem na kome je neophodno poraditi, a potom će se  posvetiti tome da budu uz svog tinejdžera tokom dugog putovanja ka ozdravljenju. Izdavačka  kuća  The  Premier  National  Law  Enforcement  u  svojoj  brošuri  Deca  i  droga  –  naredna  generacija, navode deset koraka koje roditelji mogu da preduzmu.  1.  Ne paničite i ne reagujte iz osećanja besa ili straha.  2.  Pobrinite  se  da  saznate  o  drogama  što  je  više  moguće:  proverite  u  svojoj  lokalnoj  biblioteci,  lokalnim  programima  podrške  koji  rade  na  problemima  vezanim  za  drogu,  školskim vlastima, itd. Upamtite da vaše dete i samo poseduje veliko znanje o tome.  3.  Utvrdite ko ima najbolji pristup vašem detetu (to nužno ne morate biti vi) i potražite  njenu ili njegovu pomoć. Učinite komunikaciju otvorenom.  4.  Započnite  „neobavezan“  dijalog  kako  biste  saznali  zašto  i  kako  je  dete  došlo  na  tu  odluku da počne da koristi drogu ili da utvrdite šta ga je na to navelo. Zapamtite da možda  nije dugo u tim vodama i da je sve isključivo u eksperimentalnoj fazi; nemojte ga saterati u  ćošak osuđujući ga, preteći mu ili mu moralno pridikovati.  5.  Upotreba  droge  ili  teško  uplitanje  u  drogu  može  biti  simptomatično  i  ukazati  na  neke  probleme  koje  bi  niožda  urgentnije  trebalo  početi  rešavati.  Nemojte  ih  ignorisati i smatrati nebitnim.  6.  Uključite druge na tom putu ukoliko se to učini pogodnim, nosebno ukoliko dete na  to  dobrovoljno  da  svoj  pristanak.  Koristite  se  osobama  ili  servisima  koji  su  specijalizovani u lečenju narkomanije ili alkoholizma.  7.  Budite  iskreni  i  predani.  Prihvatite  da  bi  dete  moglo  da  spomene  nekonzistentnost  i  licemerje sa vaše strane. Nemojte da zbog ovoga izgubite svoju pribranost.  8.  Droga može da bude razlog zbog kojeg će se preispitati čitav vaš odnos sa detetom i  o čemu će se razgovarati. To bi mogla da bude dobra prilika na mnogim poljima.  9.  Ukoliko  i  pored  svih  vaših  napora,  vi  i  dalje  problem  smatrate  veoma  ozbiljnim  i  mislite da zahteva još mnogo rada, trebalo bi potražiti profesionalnu ili neku drugu  pomoć.  10.  Upamtite, ukoliko vaše dete koristi drogu, verovatno to čine i neki njegovi prijatelji.  Stoga  je  vama  i  ostalim  roditeljima  ostavljeno  prostora  da  pokušate  da  ponudite  svojoj  deci nešto mnogo bolje od droge.  Roditelj  iz  porodice  sa  osloncem  ne  može  da  spreči  tinejdžera  da  eksperimentiše  sa  drogama, ali mu može pružiti dobre alatke koje će mu omogućiti da umanji iskušenje čitave te  kulture koja je u sprezi sa drogom. Roditelji sa osloncem počinju da stvaraju ublaživač mnogo  pre nego što se dete rodi. Ukoliko tretiraju sopstveno telo sa poštovanjem, tada se i prema telu  svog  nerođenog  deteta  odnose  sa  poštovanjem.  Detetu  obezbeđuju  brigu  punu  ljubavi,  emocionalno  prisustvo,  hranu,  toplinu  i  dodir  pun  ljubavi.  Ne  zlostavljaju  ih  ni  fizički  ni  u 

96 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

seksualnom  smislu,  ne  zapostavljaju  ih  i  ne  napuštaju.  Dok  dete  odrasta,  uči  se  kako  da  se  prema svom telu ophodi sa poštovanjem i dostojanstveno. Dete uči kako da sluša svoje telo.  Kada  je  sito,  ne  tera  se  dalje  da  jede.  Ohrabruje  se  –  ne  podmićuje  se  niti  mu  se  preti  –  da  kontroliše sopstvene telesne funkcije, uključujući i digestivne promene. Detetu se daje pregršt  prilika da pravi izbore i da bude odgovorno za njih. Rešava probleme i ispravlja greške. Dete  se  uči  da  poštuje  svoja  osećanja  i  da  ih  ispoljava  odgovorno.  Zna  da  uvek  može  da  potraži  pomoć.  Porodice  s  osloncem  razgovaraju  o  ozbiljnim  efektima  droge  po  zdravlje  tinejdžera,  njegovo obrazovanje, društveni život i porodični život. Moguće izlaganje HIV virusu i AIDS‐u,  kao i ostalim seksualno prenosivim bolestima, mogućnost za gubitak pamćenja, koordinacije i  promenama  u  percepciji.  Sve  im  je  to  jasno  objašnjeno.  Roditelji  uče  decu  još  u  ranom  detinjstvu  načinima  kako  da  odgovore  na  pritisak  drugova,  a  tinejdžere  uče  specifičnim  strategijama kako da izbegnu da se nađu u rizičnim i neprijatnim situacijama. To znači da je  neophodno razgovarati s vašim tinejdžerom o specifičnim situacijama u kojima će verovatno  biti ohrabrivan da uzme štetnu supstancu i ukazati mu na to kako bi mogao da reaguje. („Ne,  hvala,  mene  to  ne  zanima.“,  „Voziću,  i  obećao  sam  da  ću  ostati  trezan.“,  Ne  želim  da  uradim  nešto  zbog  čega  bih  mogao  da  budem  izbačen  iz  tima.“,  „Probao  sam  to  već  jednom  i  ispovraćao se.“) Rečenica koju je jedna od mojih ćerki upotrebila barem jednom, a koju mi je  preneo roditelj njene drugarice bila je: „Mama bi me ubila ukoliko bi saznala, a ona uvek nađe  način  da  sazna.“  To  je  izmišljotina,  ali  ako  joj  je  to  pomoglo,  mogu  da  podnesem  gubitak  reputacije pacifiste.  Razgovarajte o pritiscima koje mora da oseća, kao i o tome šta bi njeni prijatelji mogli da  misle o njoj. Kakav razgovor sa samom sobom može da povede? („To mi nije potrebno da bih  se  osećala  dobro.“,  „Suviše  volim  svoje  telo  i  um  da  bih  sve  to  pokvarila.“,  „Radije  bih  da  se  sećam šta sam radila na zabavi nego da mi sve ujutru bude mutno.“, „Volim da imam kontrolu  nad sobom.“)  Podsetite svoje dete da uvek može da pozove kući i da ćete vi doći da je pokupite gde god  da se nalazi. Ukoliko napravi glup izbor, pomoći ćete joj da poradi na tome i da se ponovo vrati  na pravi put.  Kao  roditelju  sa  osloncem,  biće  vam  neophodno  da  ostanete  uključeni  u  školska  dešavanja vašeg tinejdžera, u sporedne i društvene aktivnosti, kao i to da upoznajete njegove  prijatelje.  Trudite  se  da  imate  otvorenu  komunikaciju  sa  roditeljima  prijatelja  vašeg  tinejdžera.  Stavite im do znanja da mogu da budu sigurni da će na bilo kakvoj zabavi u vašoj kući poneka  odrasla osoba prozujati kroz dnevnu sobu sa grickalicama, kao i to da alkohol i ostala droga  neće biti dozvoljeni. Pobrinite se da i oni to isto urade.  Jedna unca sprečavanja vredi funtu leka. 

Bendžamin Frenklin 

3.  VAPAJ U POMOĆ ­ POKUŠAJ SAMOUBISTVA  Prilikom  posete  mladoj  devojci  koja  je  smeštena  na  bolničko  lečenje  zbog  pokušaja  samoubistva, pitala sam je zašto je isekla jedan zglob i potom pozvala hitnu pomoć. Uspravila  se  i  rekla:  „Nikada  ne  bih  isekla  i  drugi:  to  je  ruka  kojom  bacam  na  bejzbolu.“  Njen  pokušaj  samoubistva  bio  je  očigledan  vapaj  da  joj  neko  pritekne  u  pomoć.  Nije  želela  da  umre,  jednostavno je život počeo da je guši, a posebno njen porodični život, pa nije znala šta bi drugo  mogla da uradi. Imala je oca koji je sprovodio kruta pravila, koji je vladao čeličnom pesnicom, i  majku koja je bila slika i prilika roditelja sa strukturom meduze, koja je flzički i emotivno bila 

97 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

iscrpljena pokušavajući da izbegne prebijanja, da vodi kuću, zadrži posao i odgaja troje dece.  Nakon što je pokupila ostatke razbijenog posuđa, tešila mamu i spremala sebe i svoju mlađu  sestru  i  brata  za  školu,  zaspala  je  za  vreme  prvog  časa.  Njena  nastavnica  engleskog  ju  je  prekorila, a dečak koji je sedeo do nje joj se smejao i to je bila kap u prepunoj čaši. Poslednja  kap  koja  je  prepunila  čašu  bilo  je  obaveštenje  na  vratima  učionice  o  testu  na  kom  je  dobila  lošu ocenu. Učila je toliko naporno za taj test. U podne je pokušala da se ubije.  Mnogi  pokušaji  samoubistva  nisu  neuspeli  već  samo  predstavljaju  očajničke  vapaje  za  pomoć.  I  porodice  sa  krutom  strukturom  i  porodice  sa  strukturom  meduze  mogu  da  stvore  okruženje za te bespomoćne vapaje.  Roditelj iz porodice sa krutom strukturom godinama je govorio svojoj deci da potiskuju  svoja  osećanja  boli,  besa  i  frustracije.  („Ustaj  i  podnesi  to  kao  pravi  muškarac“,  „Dečaci  ne  plaču.“,  „Nemoj  da  si  otišao  dok  govorim.  Moraš  da  me  saslušaš.“,  „Uradi  onako  kako  sam  ti  rekao, bez pogovora, molim lepo.“) Solucije za rešavanje problema diktira roditelj i ne postoji  mogućnost za dijalog ili raspravu. („Popravićeš rezultate testa tako što ćeš svake večeri učiti  dva  sata.“,  „Zamenićeš  saksiju  gospodina  Smita  i  izvinićeš  mu  se.“,  „Da  si  istog  trena  dala  tu  igračku svojoj sestri.“) Na ljubav se gleda kao na nagradu za ponašanje koje roditelj odobrava,  a  nije  spreman  da  pruži  onda  kada  se  dete  ponaša  onako  kako  se  njemu  kao  roditelju  to  ne  dopada. („Ako se budeš lepo ponašala, voleću te. U suprotnom...“, „Skloni se od mene. Ti si loš  dečak.“,  Daj  da  mama  poljubi  svoju  veliku  devojčicu  koja  je  pobedila  na  takmičenju  u  spelovanju.“)  Savršenstvo  je  dobro.  Greške  su  loše  –  (Na  primer,  učenik  sa  svim  peticama  dobije  četvorku  i  misli  kako  se  ceo  svet  ruši.  Devojčica  se  izgladnjuje  kako  bi  postala  kao  modeli koji imaju „idealnu“ težinu.)  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  nije  bio  dosledan  u  ispoljavanju  svojih  emocija, u jednom momentu besni zbog malih nedoslednosti u pogledu pridržavanja pravila, a  već  u  sledećem  se  smeje  nečemu  zbog  čega  je  dete  bilo  kažnjeno  juče.  Osećanja  deteta  se  ignorišu.  („Odlazi  u  svoju  sobu  iz  ovih  stopa  i  ostani  tamo  sve  do  jutra.  To  bi  trebalo  da  te  nauči da sa mnom tako ne možeš da razgovaraš.“, „Da li si čuo kako je odbrusio nastavniku?  Kako samo ima petlje.“, „Nije tužan. Nema razloga da bude.“) Problemi se ne rešavaju. Oni se  ili ignorišu ili pogrešno tumače. („Ne brini zbog gospodina Smita. Proći će ga bes. I tako je u  pitanju bila stara saksija, a znaš da je nisi namerno polomio.“, „Tri dvojke i četiri jedinice. Nije  to  baš  tako  strašno  kao  što  izgleda.  Trebalo  je  da  vidiš  moju  knjižicu  kada  sam  bio  u  tvojim  godinama.“)  Ljubav  je  takođe  visoko  uslovljena.  Ipak,  u  porodicama  sa  strukturom  meduze  uslovi za ljubav su nekonzistentni. Jednoga dana dete se zagrli „samo iz želje da te zagrlim“.  Sutradan se taj zagrljaj uskrati jer je dete „naljutilo tatu“.  Kada  dete  dođe  u  period  adolescencije  sa  osećajem  naučene  bespomoćnosti,  u  kombinaciji sa ljutnjom i besom, tinejdžer iz bilo koje od ove dve porodice može da postane  depresivan i samodestruktivan kada se suoči sa normalnim frustracijama karakterističnim za  to  doba.  Želi  pomoć,  ali  ne  zna  kako  da  je  potraži,  fizički  povređuje  sebe  kako  bi  nateralo  nekoga da uoči njegovu pravu bol. Ukoliko je ljutnja veća od boli, onda bi tinejdžer mogao da  pokuša samoubistvo da bi kaznio svoje roditelje. „Pogledajte šta ste uradili od mene. Sada ću  da vas nateram da patite.“  Ukoliko  bol,  bes  i  depresija  postanu  hronične,  tinejdžer  možda  neće  moći  da  uoči  neki  drugi  put,  osim  puta  u  smrt.  U  tom  slučaju  pokušaj  samoubistva  nije  poziv  u  pomoć,  već  je  zaista neuspelo i loše sprovedeno samoubistvo. Samoubistvo je treći od vodećih uzroka smrti  tinejdžera  uz  nesreće  i  nasilje  koji  se  nalaze  na  prva  dva  mesta.  Neke  nesreće  su  zapravo  prikrivani pokušaji samoubistva. Uzimanje droge može da bude spori vid samoubistva.  Porodice sa osloncem retko se suočavaju s pokušajima samoubistva. Okruženje u kojem  dete odrasta je takvo da se u njemu osećanja prihvataju, ideje se smatraju važnim, a izlazi se u  susret osnovnim potrebama. Na greške deteta se gleda kao na mogućnost za učenje koje će mu 

98 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

obezbediti priliku da izgradi osećaj za svoje ja, kao i neophodne alatke koje će mu pomoći da  reši  brojne  probleme  u  budućnosti.  Ipak,  ne  ignoriše  se  poziv  za  pomoć,  detetu  se  ne  podsmeva, niti se smatra budalastim.  Znaci postojanja tendencije za samoubistvo  1.  2.  3.  4.  5.  6.  7.  8.  9. 

Prethodni pokušaji samoubistva (može biti povezano sa korišćenjem droge),  Hroničan umor, povlačenje u sebe i ne posvećivanje dovoljno pažnje izgledu,  Pogoršanje odnosa sa članovima porodice,  Velike promene u navikama vezanim za jelo ili spavanje,  Problemi u školi – lošije ocene, izostanci,  Opsesija savršenstvom,  Gubljenje interesa za omiljene aktivnosti, hobije i sportove,  Pisanje o smrti,  Hronična depresija. 

Roditelji mogu da se služe sa ovih deset koraka pri pružanju pomoći svom tinejdžeru sa  problemom  oko  droge,  i  da  iste  te  korake  preduzmu  kako  bi  pomogli  tinejdžeru  koji  ima  tendenciju ka samoubistvu. Ključ je da budete tu da mu pružite ljubav, podršku i pomoć.  Kako smo to već rekli, važno je zapamtiti da, iako postoje načini da sprečimo decu da se  ubiju,  ipak  ne  postoji  način  da ih  potpuno  sačuvamo  od  toga.  Samoubistvo  može  da  uzdrma  bilo  koju  porodicu.  Možemo  deci  da  pružamo  vreme,  naklonost  i  na  njih  prenesemo  svoj  optimizam.  Možemo  da  im  pružamo  ljubav  i  pokažemo  im  koliko  nam  je  stalo  do  njih.  I  na  kraju, to je sve što možemo da uradimo. Baš kao što je jedan otac rekao o samoubistvu svoga  sina: „Shvatio sam da, iako je možda moguće pomoći nekome ko se plaši smrti, za to ne postoji  garancija ako se radi o osobi koju plaši život.“  „Na kraju sam morala da prihvatim da je Hari napravio izbor da se ubije. Jedino što sam  mogla da uradim jeste da se ne složim s njegovom odlukom.“ 

Karla Fajn, „Nije bilo vremena da kažem zbogom“ 

Sva  naša  deca  će  praviti  greške;  to  je  sastavni  deo  odrastanja.  Odrastanje  može  biti  bolno, a nama je teško da gledamo decu skrhanu od bola. Ako dozvolite da greške i loši izbori  postanu  odgovornost  vaše  dece  –  to  ne  znači  da  ćete  stajati  po  strani  i  posmatrati  ih  kako  uništavaju  sebi  život.  Ukoliko  nije  opasno  po  život,  moralno  ih  ne  ugrožava  i  nije  nezdravo,  možete  se  umešati  podržavajući  ih  sa  puno  ljubavi  i  usmeravanja,  a  ponekad  i  sa  ludačkom  košuljom.  Baš  kao  što  možete  da  sprečite  svog  mališana  koji  je  namerio  da  povredi  sebe  ili  svog mlađeg brata, možda ćete morati da potražite profesionalnu pomoć da obuzdate sina koji  je  nasilan  pod  dejstvom  droge  ili  da  intravenozno  hranite  svoju  anoreksičnu  ćerku.  Intervencija i kontrola su samo privremeni i možda će obezbediti put do situacije u kojoj će  tinejdžer biti sposoban da preuzme odgovornost za svoje probleme kao i da pronađe rešenje  za  iste.  Bol  ili  nelagoda  koji  nastaju  iz  njihovih  izbora  nestaju  tek  nakon  što  se  tinejdžer  konstruktivno  pozabavi  problemom.  Kada  osete  sopstvenu  pozitivnu  moć  čak  i  u  takvim  bolnim  situacijama  kakvi  su  ti  veliki  problemi,  njihovo  dostojanstvo,  integritet  i  samovrednovanje se pojačavaju.  Svakoga puta kada se nađete u teškoj situaciji, iako ćete ponekad pomisliti da se radi o  nemogućem, i prođete kroz silne patnje, jednom kada steknete takvo iskustvo i preživite  ga, spoznaćete da ste zauvek slobodniji nego što ste to ikada bili. 

Eleonor Ruzvelt 

99 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

X – SMIRIVANJE RIVALITETA IZMEĐU BRAĆE I SESTARA  BEZ POZIVANJA KONJICE U POMOĆ  Ukoliko znamo kako da gledamo na nasilje, ne samo ono koje se ispoljava u društvu... već i  u nama samima, onda smo možda u stanju da ga nadvisimo. 

J. Krišnamurti 

Deca  se  svađaju.  Sledećeg  puta  kada  vaša  deca  krenu  da  se  ponašaju  u  tom  pravcu,  duboko  udahnite  i  recite  sebi:  „Normalni  su.“  Konflikti  se  ne  mogu  izbeći,  sastavni  su  deo  života baš kao i spavanje, jelo i plaćanie poreza, pa je tako i bol koji ide uz niih sastavni deo  života.  Ali,  vi  možete  rešiti  konflikt  i  učiniti  ga  manje  bolnim  ukoliko  se  njime  pozabavite  direktno i kreativno. Ma koliko da je u to teško poverovati u situaciji kada se nalazite usred  kućne verzije građanskog rata, konflikt čak može da postane prilika za rast.  Deca se svađaju i skoro svaki roditelj na svetu pati kad se njegova deca svađaju. Pošto  konflikt nije ničija ideja za ugodno provođenje vremena (bar nikoga koga biste želeli da vam  postane  komšija),  čini  se  da  je  želja  da  se  tako  nešto  izbegne  sasvim  opravdana.  Međutim,  izbegavanje može da bude nezdravo na duge staze. Deca koja se ne svađaju, koja izbegavaju  konflikte  i  uvek  se  predaju,  odrastaju  u  pasivne  odrasle  osobe  ili  odrasle  u  kojima  ključa  potisnuti  bes  i  ljutnja.  Pasivne  odrasle  osobe  će  vrlo  verovatno  podnositi  svakakve  vidove  zlostavljanja,  bez  obzira  da  li  ih  eksploatiše  vlada  ili  prema  njima  nije  iskren  lokalni  automehaničar.  I  oni  postaju  zaista  grozni  supružnici.  Ukoliko  trenutno  živite  s  nekim  ko  odbija  da  se  suprotstavi,  ko  okreće  leđa  konfliktu,  ili  se  nada  da  će  konflikt  sam  od  sebe  nestati,  znate  o  čemu  govorim.  Odrasli  u  kojima  ključa  potisnut  bes,  svoje  neprijateljstvo  usmeravaju  ka  spolja  kroz  razne  vidove  nasilja  protiv  drugih  ili  ka  unutra  kada  rade  protiv  sebe.  Znati kako izaći na kraj sa konfliktima predstavlja mnogo više od stvaranja mira u domu.  Radi  se  o  stvaranju  mirnog  stava  u  nama  samima  i  u  našoj  deci,  a  samim  tim  stvaramo  istu  takvu  atmosferu  u  našem  domu.  I  nažalost,  ovakvo  saznanje  ne  dolazi  prirodno.  Deca  se  ne  rađaju sa znanjem kako da se odnose prema konfliktu. To je veština koju je potrebno naučiti. I  ona će se naučiti, na jedan ili na drugi način. Bez svesti, mudrosti i roditeljske brige, „veštine“  koje će deca naučiti su nasilje i agresija ili pasivnost i izbegavanje. Deca moraju da nauče kako  da  pristupe  konfliktu  i  kako  da  se  nenasilno,  konstruktivno,  kreativno  i  odgovorno  nose  s  njim.  Mi, kao roditelji, ne moramo svrsishodno da stvaramo konflikte kako bismo naučili decu  kako  da  ih  reše  bez  nasilja.  Konflikti  se  dešavaju.  Međutim  način  na  koji  vidimo  konflikt  će  uticati na to kako ćemo ga rešiti. Podjednako, i roditelji iz porodica sa krutom strukturom kao  i oni sa strukturom meduze, na konflikt gledaju kao na takmičenje, kao da neko mora nešto da  osvoji i na kraju krajeva neko će morati nešto da izgubi. U takmičenju, posebno onom u koje  su  uključena  intenzivna  osećanja,  emocionalna  ili  fizička  agresija  je  alatka  koja  se  najčešće  izabere. I ukoliko mislimo da je neprijatna situacija takmičenje na kom bi trebalo pobediti i da  bismo na njemu stoga mogli i izgubiti, verovatnije je da ćemo se praviti da konflikt i ne postoji  ili ćemo pokušati da iz njega pobegnemo. Ali, konflikt neće jednostavno nestati. Ukoliko se ne  reši, konflikt/takmičenje će se uvući u nas i srasti s našim telom i umom. A rezultat svega toga  uvek će biti na našu štetu.  Ukoliko  se  konflikt  posmatra  kao  takmičenje,  kao  aktivnost  u  kojoj  ima  pobednika  i  poraženih, primoraće roditelje iz porodica sa krutom strukturom da posegnu za pretnjama i  kaznama („Da si se odmah ovde nacrtao, ili ću te istući.“, „Da se nisi usudio!“, „Čekaj samo da ti  otac dođe kući.“, „Ja sam ovde glavni, a ti ćeš uraditi onako kako ja kažem, jer u suprotnom...“) 

100 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Roditelji iz porodica sa strukturom meduze uradiće sve kako bi izbegli konflikt, igraće na  kartu morala ili se igrati mirotvorca. („Jednostavno ga ostavi na miru kada je takav.“, „Nemojte  da se svađate, morate da se volite.“, „Neka jedno od vas dođe da sedne pored mene, kada već  ne možete da se složite na zadnjem sedištu.“)  Roditelji sa osloncem ne gledaju na konflikt kao na takmičenje, već ga smatraju krizom.  „Naravno“, reći ćete vi, „šta je čudno u svemu tome? Svaki put kada se moja deca posvađaju, ili  kada se ja posvađam sa svojim mužem, sasvim sigurno je da to liči na krizu!“ U pravu ste, ali je  razlika u tome što smo mi navikli da mislimo da je kriza nešto negativno što bi trebalo izbeći.  Kriza je neutralan izraz koji znači „nagla promena ili prekretnica u određenoj situaciji.“ Kinezi  su  bili  sasvim  svesni  veze  između  krize,  opasnosti  i  prilike.  Wei‐ji,  kineski  izraz  za  „krizu“  sastavljen je od karaktera za „opasnost“ i „priliku“ (slika dole). Roditelj sa osloncem ne napada  i  ne  beži  od  konflikta,  već  je  u  stanju  da  se  uhvaiti  u  koštac  s  njim,  sagleda  ga  kao  izazov  i  priliku za rast. („Moram sa tobom da razgovaram u vezi sa „ovim.“, „Možemo da izađemo na  kraj sa tim.“, „U redu je biti ljut, ali nije u redu da udaraš brata.“) Hvatanje u koštac nije prva  fraza  koja  nam  pada  na  pamet  kada  se  nađemo  u  konfliktnoj  situaciji  sa  našom  decom,  ali  sasvim sigurno pobeđuje svaku alternativu u vidu borbe ili bega. 

  Vaša ćerka od šesnaest godina se upravo pojavila obučena u nešto što ste joj rekli da ne  može da nosi, jer je vaše. Nije ispraznila mašinu za pranje posuđa kao što je rekla da će uraditi.  Zapravo, stavila je prljavo suđe zajedno sa onim čistim. I druži se sa detetom koje se vama baš  i ne dopada.  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom  će  pokušati  da  je  zabravi  i  u  fizičkom  i  u  mentalnom  smislu.  Mesto  koje  se  zove  dom  postaje  bojno  polje  želja  na  kojem  će  neko  pobediti, nanoseći štetu onom drugom. Prepirke, vika, pretnje i brutalna sila su oružja.  Roditelji  iz  porodica  sa  strukturom  meduze  će  pokušati  da  isprave  ili  u  potpunosti  izbegnu  konflikt,  sa  željom  da  nestane,  ili  će  jednostavno  poslati  tinejdžera  da  „završava  školu“  (drugim  rečima:  „Mi  smo  sa  tobom  završili“).  Poricanje,  spašavanje,  moljenje  i  napuštanje su slaba zamena za rešavanje konflikta.  Roditelj s osloncem na konflikt gleda kao na izazov i hvata se u koštac s njim, jer u njemu  vidi mogućnost da se raste i menja, korišćenjem pouzdanih konfrontacija i ostalih nenasilnih  alatki. Time što je prihvatio konflikt, roditelj i ćerka mogu da počnu da uviđaju da se ne radi o  bici,  već  o  plesu.  Konflikt  može  da  postane  kooperativni  izazov,  proces,  kretanje  unapređ  i  unazad  između  dvoje  ili  više  ljudi.  Ukoliko  je  u  pitanju  bitka,  mi  se  krećemo  napred  i  napadamo, branimo se i padamo, pobeđujemo, gubimo teritoriju, kao i emocionalni „prostor“.  Ukoliko se radi o plesu, mi taj prostor delimo, kroz njega se krećemo zajednički, krećemo se sa  i  oko  tog  drugog,  ponekad  vodimo,  ponekad  pratimo.  U  nekim  situacijama  govorimo  i  usmeravamo,  a  u  nekim  drugim  gledamo  i  slušamo.  Prihvatamo  osećanja  i  otvoreni  smo  za  ideje  I  želje  koje  su  u  to  uključene,  pa  čak  i  sopstvene.  Umesto  da  se  upuštamo  u  borbu,  možemo da „otplešemo“ do rešenja konflikta. Ko se ne bi radije prepustio plesu u odnosu na  bitku?  101 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

1.  NAUČITI KAKO DA SE REŠI PROBLEM  Primer je moćan način da se naša deca nauče kako da se nose sa konfliktom. Deca imaju  običaj  da  se  hvataju  u  koštac  sa  konfliktom  na  način  na  koji  i  mi  to  činimo.  Često  dajemo  primere  a  da  prethodno  mnogo  i  ne  promislimo  (ukoliko  promislimo  uopšte)  šta  to  činimo.  Imaćemo  običaj  da  odgovorimo  na  konflikt  na  način  na  koji  smo  naučili  da  odgovaramo,  sa  tehnikama  koje  smo  naučili  od  naših  roditelja,  nastavnika,  drugova  i  medija.  Ukoliko  smo  naučeni da na konflikt gledamo kao da je u pitanju takmičenje, vrlo je verovatno da ćemo se  fizički ili verbalno upustiti u borbu sa našim „protivnikom“, sve dok jedan od nas ne pobedi, a  drugi  postane  poraženi.  Ukoliko  smo  posmatrali  naše  roditelje  kako  beže  od  konflikta,  najverovatnije  je  da  ćemo  i  mi  našoj  deci  pokazati  kako  da  pobegnu.  Ukoliko  smo  imali  dovoljno sreće da vidimo kako se nama bitni Ijudi hvataju u koštac sa konfliktom, bez agresije  ili pasivno, onda i mi možemo našoj deci da demonstriramo isto ponašanje.  Ukoliko  bacate  posuđe  preko  sobe  u  naletu  besa,  nemojte  da  se  šokirate  ukoliko  vaše  dete baci knjigu iz matematike preko cele učionice. Ukoliko udarite vašeg supražnika ili dete,  možete  da  računate  na  to  da  će  vaše  dete  redovno  ćuškati  svog  mlađeg  brata  ili  komšiju,  ili  možda čak psa ili mačku. Ukoliko smatrate da je urlanje jedini način da vas čuju, nemojte da se  iznenadite ukoliko isti urlik i ton čujete kako izlazi iz usta vašeg petogodišnjaka. Ukoliko svaki  konflikt omalovažite, nemojte da se iznenadite ukoliko vaše dete prestane da vam govori šta  ga  tišti  ili  povređuje.  („Razveseli  se,  sine,  nije  to  tako  strašno.  U  čemu  je  sada  problem?“,  „Nema problema, mama. Zaboravi na to.“) Ali ukoliko se, kada se ne slažete sa supružnikom ili  prijateljem,  koristite  pravilima  „fer  borbe“  i  vaše  dete  može  da  vas  čuje  kako  govorite:  „Povređuje  me  kada  to  uradiš“,  ili  „Šta  je  potrebno  da  uradim  ja  kako  bih  tebi  olakšala  ovu  situaciju?“, primetićete kako vaše dete upotrebljava slične tehnike u sopstvenim konfliktima. I,  ukoiiko u situacijama kada se naljutite na dete kažete da ćete otići u svoju sobu (ili u kuhinju  ili u kupatilo) da se malo ohladite pre nego što nastavite razgovor, uskoro možete otkriti da će  i ono isto postupiti sledeći put kada se naljuti.  Mada nije strano ni kada roditelj ponekad izgubi kontrolu. Umorni, iznureni, frustrirani,  pod  pritiskom  vidite  kako  vaša  omiljena  košulja  izlazi  iz  kuće  na  vašem,  u  tom  trenutku  ne  tako omiljenom, tinejdžeru. Reči za koje ste se zakleli da nikada neće poteći iz vaših usta, sada  se mogu čuti: „Slomiću ti ruku, zavrnuću ti šiju. Više nikada nećeš moći da pozajmljuješ moju  odeću.  Kažnjen  si  narednih  šest  meseci!“  Adrenalin  je  skočio  i  zatvorio  onaj  deo  mozga  koji  vam služi za razmišljanje. Vreme je da se povučete, ne, vreme je da pobegnete, smirite strasti,  a  onda  se  vratite  i  počnete  sve  ispočetka.  Primer  koji  ste  upravo  demonstrirali  svom  detetu  predstavlja jedan od onih koji biste najradije želeli da vaše dete nikada ne ponovi. Ali u tom  trenutku  možete  da  kažete:  „Izgubila  sam  kontrolu!  Ne  nameravam  da  ti  polomim  ruku  ili  zavrnem  šiju  i  svakako  nisi  kažnjen  narednih  šest  meseci.  Daj  mi  samo  pet  minuta  da  se  priberem i smislim nešto što ima smisla, i uzgred, otvorena sam za sugestije.“ Spremni ste da  se  uhvatite  u  koštac  sa  konfliktom  i  da  dođete  do  rešenja  zajedno  sa  svojim  tinejdžerom.  Većina  nas  će  ponekad  izgubiti  kontrolu.  Deci  je  potrebno  da  nauče  da,  i  ukoliko  se  to  desi,  mogu da se vrate i pokušaju ponovo.  Usmeravanje i instrukcije često idu zajedno. Ukoliko našoj deci obezbedimo strukturu sa  osloncem  u  pogledu  načina  na  koji  će  rešavati  konflikte,  mi  ih  i  usmeravamo  i  dajemo  im  instrukcije da postoje alternative borbi, begu ili blokadi. 

2.  GLEDANJE TELEVIZIJE I PLANIRANJE  Tipična scena u mnogim domovima odvija se na sledeći način. Dvoje dece se svađaju oko  programa na televiziji:  102 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

„Sada je moj red da gledam emisiju.“  „Ne, nije.“  „Jeste.“  „Mamaa!“ (glas za oko deset decibela viši u odnosu na dozvoljenu visinu buke u gradu).  Roditelj  sa  strogim  pravilima  će  uleteti  u  sobu,  ljutito  isključiti  televizor  i  zaurlati:  „Prekinite odmah. Niko neće gledati televiziju.“ Poruka je da deca ne mogu da reše problem i  da odrasla osoba mora da se pobrine za isti umesto njih samih.  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  će  utrčati  kako  bi  spasio  situaciju:  „Oh,  ma  hajde, deco. Zar ne možete međusobno da se volite? Svađa vas nikuda neće dovesti. Zašto ne  bismo  svi  zajedno  seli  i  odgledali  emisiju?“  Ni  jedna  alatka  kojom  bi  rešili  konflikt  nije  ponuđena deci. Zapravo, ne postoji spoznaja o vrednosti konflikta, samo želja da se postigne  privid mira i da se taj mir zadrži po bilo koju cenu.  Ni jedan od ova dva roditelja nisu pomogli svojoj deci da razreše konflikt. Svaki od njih je  na  sebi  svojstven  način  pokušao  da  taj  konflikt  spreči.  Neizgovorene  poruke  roditelja  iz  porodice  sa  krutom  strukturom  i  roditelja  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  je  sledeća:  „Ja  sam vam potreban da biste rešili svoje konflikte.“  Roditelj  s  osloncem,  sa  druge  strane,  ima  dovoljno  strpljenja  da  deci  obezbedi  neophodne alatke da bi oni bez nasilja rešili konflikt.  Kada se deca svađaju, neophodno je da se shvati da treba što sporije da se približavate  sobi, jer ste tako tiši i veće su šanse da će se konflikt završiti pre nego što vi dođete do tamo.  (Jedan  izuzetak:  Ukoliko  jedno  dete  fizički  povređuje  ono  drugo,  otidite  tamo  što  je  brže  moguće.)  Ukoliko  je  konflikt  nastavijen  i  onda  kada  ste  se  vi  pojavili,  stanite  na  trenutak  i  nemojte  da  kažete  ni  reč.  Tišina  je  jedna  od  najmoćnijih  alatki  –  iskoristite  je.  Priđite  televizoru  i  nežno  ga  isključite.  Deci  demonstrirate  smirenost  i  strpljenje.  Kada  ga  budete  isključili, oni će se verovatno žaliti: „Ali, tata... ali, tata!“  Jednostavno se okrenite prema njima i kažite im: „Oboje se svađate. Možete ponovo da  uključite televiziju čim budete oboje imali plan. A sada, šta vam je potrebno?“  Verovatno  će  plačljivim  glasom  odgovoriti:  „Plan.“  Retke  su  situacije  kada  će  vam  lepo  odgovoriti  dok  su  uznemireni,  pa  tako  da  na  to  i  ne  računate.  Sve  što  je  potrebno  jeste  da  razumeju šta je to što im je potrebno kako bi ponovo mogli da gledaju televiziju. Da osmisle  nekakav  plan  koji  će  oboje  moći  da  prihvate.  Vaša  misija  je  da  obezbedite  strukturu  i  okruženje neophodno da oni reše problem.  Kada  su  im  date  odgovarajuće  alatke  deca  mogu  i  zaista  će  smisliti  produktivan  plan  kojim će moći da reše svoj konflikt. Kada su mlađa deca u pitanju možda će biti neophodno da  im date opcije da biraju. Kako odrastaju, najverovatnije će se desiti jedna od tri stvari:  1.  Deliće,  ali  nemojte  mnogo  nade  da  polažete  u  to,  jer  se  to  dešava  retko.  Često  deci  govorimo: „Delite, delite, delite.“ Da li ste ikada videli da odrasli dele? Neretko ni sami to ne  radimo na pravi način. Daleko nam je lakše da podelimo stvari koje nam samo smetaju. Kad  nešto ne želimo da delimo, nismo toliko uzbuđenl da to i učinimo. Deca su takođe ljudi. Imaće  običaj da prate ponašanje koje smo im mi sami demonstrirali. (Na jednoj od mojih radionica  roditeljstva, jedna žena je rekla: „Pitala sam sina da probam njegov sladoled, a on me je odbio.  Da  li  mislite  da  bi  trebalo  da  sledeći  put  kada  on  bude  poželeo  da  proba  moj  sladoled  i  ja  kažem ne?“ Odgovorila sam: „Sve zavisi, ukoliko želite da vaše dete naučite da i vi možete da  budete  sebični  isto  onoliko  koliko  je  i  on,  onda  nemojte  da  podelite  sladoled  sa  njim.  Ali  ukoliko želite da ga naučite drugačije, onda podelite.“) Potrebno je da budemo mentori našoj  deci,  da  im  pokažemo  ponašanje  za  koje  smatramo  da  je  uljudno,  puno  pažnje  i  odgovorno.  Nekoj  deci  je  potrebno  više  vremena  da  nauče,  ali  ne  smemo  da  odustanemo.  Odnosimo  se  prema njima na način na koji bismo i sami želeli da se drugi odnose prema nama. 

103 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

2.  Oboje  će  ustati,  otići  i  pronaći  nešto  drugo  da  rade,  ali  pojedinačno.  Ovo  se  dešava  često ukoliko ih ohrabrujemo da sami rešavaju problem, umesto da ga mi rešimo umesto njih.  3. Jedno od njih će smisliti plan na koji će oboje pristati. Sve dok to dete koje je smislilo  plan ne koristi brutalnu silu ili zastrašivanje kako bi bilo po njegovom, onda pustite da bude  tako. Jedno od njih bi moglo da kaže: „Svog ću te izudarati ukoliko mi ne dozvoliš da gledam  program.“ I to je nekakav plan, ali svakako nije plan sa kojim biste se i vi složili: „To nije dobar  plan,  pokušaj  da  smisliš  neki  drugi.“  Ukoliko  starije  dete  predloži  onom  mlađem:  „Ako  mi  dozvoliš da danas odgledam svoj program, ti ćeš sutra moći da odgledaš dva“, vi usta držite  zatvorena, čak iako i vi i vaše starije dete znate da je sutra nedelja i da nema bog zna šta na  televiziji.  Sutradan,  kada  vam  se  mlađe  dete  požali  da  plan  nije  fer  jer  danas  nema  ništa  na  televiziji,  dobar  odgovor  je:  „Primećujem  da  mnogo  toga  daješ  svom  starijem  bratu.  Da  li  bi  želeo  da  naučiš  nekoliko  dobrih  tehnika  kako  bi  mogao  da  mu  se  suprotstaviš?“  sada  je  pogodan  trenutak  da  ga  naučite  pogodnim  odgovorima  kao  što  su:  „Dopustiću  ti  da  danas  odgledaš  taj  program,  ukoliko  ja  budem  povlašćen  u  ponedeljak  i  u  sredu,  a  takođe  bih  to  želeo  i  napismeno.“  Ukoliko  pasivno  dete naučite  da  se ovako  postavi, niko  neće  moći  da ga  gazi.    Kao  roditelji  imamo  tendenciju  da  spašavamo  naše  mlađe  (slabije  ili  manje  kretivno)  dete. („Prestani da bockaš svoju mlađu sestru. Dozvoli joj da ona danas odgleda emisiju. Mlađa  je  od  tebe.“)  Ukoliko  jedno  od  vaše  dece  uvek  povlađuje  starijem,  bržem  ili  kreativnijem  detetu,  čak  i  u  situacijama  kada  to  starije  dete  se  koristi  brutalnu  silu  ili  zastrašivanje  (jednostavno se dobro snalazi u izvlačenju stvari od svoje mlađe sestre), veoma je važno da  drugo  dete  naučite  da  se  bori  za  sebe  i  izrazi  svoje  želje  i  potrebe.  („Želim  da  gledam  svoju  emisiju  danas.  Ti  si  tvoju  odgledao  i  juče  i  prekjuče.  Imam  osećaj  da  ti  uvek  popuštam.  Spremna  sam  da  sedim  ovde  i  ništa  ne  gledam  i  to  će  mi  biti  draže  nego  da  ponovo  popustim.“) Može uvežbavati ono što će reći sve dok te reči ne savlada i počne da ih izgovara  odlučno  i  ubedljivo.  I  mlađa  i  starija  deca  moraju  da  nauče  kako  da  daju  i  uzimaju,  ali  od  mlađih se „uzimalo“ prilično mnogo; potrebno je da nauče da i sami pomalo uzimaju, ili će na  kraju postati odrasle osobe koje znaju da kažu: „Kada odbijem nešto, osećam se krivim.“  Primetite da sam u ovoj situaciji tražila od dvoje dece da naprave plan. Nisam tražila od  njih  da  mi  ispričaju  svoje  verzije  događaja.  Onaj  koji  najbolje  priča  priče  će  najverovatnije  i  pobediti, na meni bi bilo da presudim, a problem zapravo i ne bi bio rešen. Kada je u pitanju  jednostavan  konflikt  dve  suprotstavljene  želje  –  jedno  dete  želi  da  gleda  jednu  emisiju,  a  drugo  neku  drugu  –  dve  raziičite  priče  neće  puno  promeniti  krajnji  rezultat.  Svako  dete  će  pokušati  da  vas  ubedi  da  je  učinjena  ogromna  nepravda,  a  vi  bi  uz  pomoć  Solomonove  mudrosti trebalo da presudite o slučaju. U stvarnosti je sve samo stvar kompromisa.  Sa druge strane, ukoliko je u konflikt uključeno više od suprotstavljenih želja, ne bi bilo  loše za vašu decu da poslušate obe strane priče. Dejna želi da joj brat Met vrati medu. Oboje su  bili u ratu, a meda koji se našao u sred svega umalo nije izgubio ruku i nogu. Dejna nije imala  ništa protiv da se Met igra sa bilo kojom đrugom njenom igračkom, ali meda je bio specijalan  poklon  od  njene  bake.  Met  nije  želeo  ni  jednu  drugu  igračku.  Želeo  je  (rekao  je  da  mu  je  potreban) ovog medveda kako bi ga poneo na avanturu Mede Smokija; stoga ni jedna druga  igračka nije mogla da posluži. Vi, kao roditelj, možete da poslušate, pomognete im da saslušaju  jedno drugo i usmerite ih prema rešenju. Nemojte im dati dogovor, ali im pomozite da osmisle  opcije  za  rešavanje  problema  i  uverite  ih  da  verujete  da  će  oni  to  moći  da  reše.  Ovde  je  cilj  mirno  rešenje.  Šalom,  hebrejski  pozdrav  mira,  takođe  znači  „zajednička  borba“  u  smislu  kreiranja harmonične celine. Dvoje dece lako mogu da nauče da stvore sopstvenu harmoniju. 

104 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

3.  BLOK, OLOVKA I JEDNA PRIČA  Dvoje dece utrčava u kuću, a vrata lupaju za njima:  „Mama, gurnuo me je sa ljuljaške.“  „Nisam. Pala je sama sa ljuljaške.“  „Gurnuo si me...“  „Nisam...“  „Ali, jeste...“  „Bio je moj red...“  Mama  koja  brzo  razmišlja  brzo  će  jednom  detetu  dati  beležnicu,  a  dragom  olovku  i  zamoliti ih oboje da smisle jednu priču. Njih dvoje sede i pokušavaju da se slože oko priče:  „Okej, napiši da sam bila na ljuljašci.“  „Neću to da napišem. Prva si me gurnula.“  „Neću da ti dozvolim da to napišeš u beležnici.“  Nakon malo prepiranja, složili su se da priča može da počne na  sledeći način: „Nekada  davno beše ljuljaška...“ Dok rade, uče se da sagledaju više strana priče i da razumeju razlike  između editorijala i priče u vestima. Shvataju da bez obzira na to odakle svako od njih dolazi,  oboje moraju da završe na istom mestu: da osmisle priču koja im oboma odgovara.  Kada sam se služila ovom tehnikom dok sam predavala, dvoje mojih kreativnijih i ljutih  učenika uzelo je beležnicu i pocepalo je na dva dela. Polomili su i olovku na dva dela, zarezali  polomljeni  deo  kako  bi  mogao  da  piše,  a  potom  mi  predali  dve  potpuno  različite  priče.  Pročitala  sam  obe  i  zamolila  ih  da  zamene  priče  i  smisle  kraj  oko  kog  će  se  oboje  složiti.  Tokom  čitavog  tog  vremena  koje  im  je  bilo  potrebno  da  smisle  svako  svoju  priču,  pročitaju  priču onog drugog i pronađu kreativan završetak, njihov bes je nestao i na kraju su se zajedno  smejali, koristeći svoju energiju da smisle ne jedan već nekoliko zabavnih završetaka.  To što su bili u stanju da vide stanovište druge osobe jeste jedan od najkorisnijih veština  u  rešavanju  konflikata.  Kada  pričamo  ili  čitamo  priče  našoj  deci, možemo  da  počnemo  da  ih  učimo ovoj veštini tako što ćemo ih usmeriti da pogledaju priču i sa druge strane. Moramo da  budemo kreativni kada se radi o ovome, jer su priče najčešće ispričane s jedne tačke gledišta.  Jeste  ii  ikada  pomislili  kakva  bi  priča  o  Džeku  i  magičnoin  pasulju  bila  iz  ugla  džinaa?  Kako  biste se vi osećali da vam svaki put kada se probudite nešto nedostaje? Pokušajte da ispričate  priču bez kraja i zamolite vašu decu da smisle završetak i za džina i za Džeka. Jedno moje dete  je opisalo kako Džek uči džina da na male stvari gleda iz nekog drugog ugla; zatim kako džin  pomaže Džeku da dosegne visine do kojih sam nikada ne bi došao; i o Džekovoj mami koja ih  obojicu uči da zlato nije sve što sija.  Ponekad  može  da  bude  od  pomoći  pogledati  priču  iz  nekog  drugog  ugla,  a  ne  samo  iz  ugla neke druge osobe. Pepeljuga je jedna od najstarijih bajki, još iz devetnaestog veka u Kini.  U  svim  verzijama,  sve  do  heroine  Volta  Diznija,  Pepeljuga  je  bila  vredna  ćerka,  a  maćeha  zli  roditelj. (Očusi su imali sreće, jer ne postoje u bajkama. Maćehe, sa druge strane, zaista imaju  lošu reputaciju. Šalju decu u šumu bez hrane, bacaju ih u rerne, teraju ih da pojedu otrovne  jabuke i ne dozvoljavaju im da idu na ples. A onda mi kažemo našoj deci: „Mislim da će ti se  zaista svideti maćeha.“) Pepeljuga vam nije rekla zašto ne može da ide na ples. Bila je kažnjena  zbog onoga što je uradila na poslednjem plesu. A razlog zbog kog je sva u ritama je taj što je  njena  maćeha,  roditeij  sa  osloncem,  sa  puno  ljubavi  rekla:  „Ukoliko  budeš  stavila  odeću  u  korpu za prljav veš, ja ću ti je oprati, u suprotnom neću.“ I ona nije stavila odeću u korpu za  prljav veš. Jedina garderoba koja nije bila na gomili naslaganoj na podu bila je njena odrpana  odeća, pa ju je zato i nosila. Ovo je, sasvim sigurno priča ispričana iz drugog ugla; a takav način  viđenja stvari može potpuno da promeni i naše viđenje situacije. 

105 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Kada su dva deteta u konfliktu, ukoliko ja na jedno dete gledano kao na „dobro dete“, a  na drugo kao na „loše“, moja reakcija na situaciju će biti veoma različita u odnosu na situaciju  u kojoj bih na sve gledala kao na izazov i priliku za oba deteta. U prvobitnom slučaju postojao  bi pobednik i poraženi. A u drugoj situaciji postoji potencijal da oba deteta napreduju.  Džejn Smit u delu Pepeljugo, zaigraj ponovo: novi izgled  starih bajki, ne samo da menja  ugao posmatranja, već nam pruža jedno sasvim novo viđenje stvari i poziva Pepeljugu da bude  „više  okrenuta  sebi,  prihvati  odgovornost  sama  za  sebe  i  ne  čeka  nekoga  ko  bi  je  spasio“.  Ukoliko deci damo alatke koje su im potrebne da reše konflkt, one će im pomoći da prevaziđu  situaciju  i  stvore  sasvim  novo  viđenje  iste,  što  predstavlja  rešenje  koje  je  veće  od  svih  sumiranih viđenja istog problema. 

4.  ZDRAVORAZUMSKI JE KORISTITI ZDRAV RAZUM  Kada  učimo  decu  da  sagledaju  priču  iz  više  različitih  uglova  i  smisle  plan,  sasvim  je  sigurno da će biti dobro opremljeni da izađu na kraj sa konfliktom koji ih čeka u školi ili na  ulici.  Jednom  su  jednog  od  mojih  učenika  iz  sedmog  razreda  prebila  trojica  mangupa  iz  komšiluka. Bio je u neverovatnom haosu. Kada se vratio u školu, uzviknuo je: „Imao sam pravo  da  budem  u  tom  kraju.  Nisu  imali  prava  da me  pretuku.  Čoveče,  kako  ću  da  im  se  osvetim!“  Evo ga dečačić niskog rasta koji je spreman da premlati trojicu mangupa.  Zagrlila  sam  ga  i  rekla  mu:  „Znaš  šta?  Imao  si  pravo  da  budeš  u  tom  kraju.  A  oni  nisu  imali prava da te pretuku. Ali, koristi se svojom glavom. Kada budeš video ta tri mangupa kako  idu  niz  uiicu,  sagledaj  situaciju  veoma  pažljivo,  Ukoliko  budeš  mislio  da  u  miru  možeš  da  prođeš pored njih, onda samo napred. Ali, ukoliko ti to ne deluje kao sigurna opcija, nemoj da  postaneš agresivan, jer ćeš izgubiti.“ Nismo morali da naširoko raspravljamo o gubitku, jer ga  je on iskusio iz prve ruke. Ali, takođe sam ga upozorila da ne bude pasivan. „Nemoj da prođeš  pored  njih  spuštene  glave  i  pognutih  ramena,  jer  ponekad  agresivni  ljudi  napadaju  one  pasivne bez ikakvog vidIjivog razloga.“  „Šta bih drugo mogao da uradim?“  „Koristi se glavom, a onda i nogama i to tim redosledom i misli za sebe: Hm, ima ih više,  odnos je tri prema jedan i otprilike su šest puta teži od mene. Možda baš i nisam na pravom  mestu. Do viđenja – i izgubiš se odatle što je brze moguće.“  Moramo da pomognemo deci da uvide da u ovakvim situacijama koriste zdrav razum i  da nisu kukavice. Naučena lekcija će se isplatiti u tinejdžerskim godinama i to u situacijama  kada im njihovi prijatelji predlože da probaju neku fantastičnu drogu.  „Nema šanse.“  „Kukavice.“  „Ne, mislim da je to pametan potez!“  Ili kada momak vaše ćerke predloži da imaju odnose kako bi mu dokazala da ga zaista  voli.  „Nema šanse.“  „Kukavice.“  „Ne, mislim da je to pametan potez!“  Ili kada neko pozove vašeg tinejdžera da ga kući odveze pijani vozač.  „Nema šanse.“  „Kukavice.“  „Ne, mlslim da je to pametan potez!“  Ovde je ključno ako želite da naučite decu da se pobrinu za sopstvene konflikte. Ipak, to  ne znači da ćemo mi kao roditelji mirno stajati i posmatrati kako naše dete krade nečiju tuđu  rukavicu za bejzbol. Ukoliko vidim da se odigrava nekakva nepravda, pobrinuću se za ono što 

106 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

sam videla. „Džone, uzeo si Sarinu rukavicu za bejzbol. Imaš problem, i znam da ćeš moći da ga  rešiš.“ (Kraća verzija bi mogla da bude nešto tipa: „Džone – rukavica za bejzbol.“ Način na koji  sam to rekla i izraz lica će reći ostatak.) Ukoliko Sara dođe do mene trčeći i žaleći se da joj je  Džon uzeo rukavicu za bejzbol, umesto da Saru spasim, radije ću joj pružiti pouzdane alatke  kojima će sama razrešiti tu situaciju. Ja ću biti tu da je podržim. A ukoliko mi Sarina drugarica  dođe i kaže mi da je Džon uzeo Sari rukavicu za bejzbol, to će mi poslužiti kao sjajna prilika da  je naučim razlici između saopštavanja i prenošenja. 

5.  SAOPŠTITI ILI PRENETI  Džejmi se sjajno provodi ljuljajući se na ljuljašci napravljenoj od gume automobila. Zna  da  danas  ne  bi  trebalo  da  se  ljulja.  Zna  da  se  juče  ponašala  sebično  i  nije  želela  da  ljuljašku  ustupi bilo kome i kasnije je istu obmotala oko grane drveta kako niko drugi ne bi mogao da se  ljulja  kada  ona  prestane.  Samoprozvano  njuškalo  na  igralištu  dotrčava  da  vam  objavi  šta  je  Džejmi uradila. Ukoliko želite da podržite prenošenje, pobrinite se da se zahvalite detetu što  vas je o tome obavestilo, otrčite do ljuljaške i javno izgrdite Džejmi što se ljulja nakon što joj je  rečeno  da  danas  na  to  nema  pravo.  Ukoliko  biste  se  radije  opredelili  za  nepodržavanje  prenošenja, možete da naučite decu razlici između saopštavanja i prenošenja:  Prenošenje: Ukoliko će to samo dovesti drugo dete u nepriliku, nemoj da mi kažeš.  Saopštavanje: Ukoliko će to neko drugo dete izvaditi iz nevolje, onda mi kaži. Ukoliko se  radi i o jednom i o drugom, želim da znam.  Ukoliko  Džejmi  ne  bi  trebalo  da  bude  na  ljuljašci  zato  što  se  ponašala  sebično  dok  se  ljuljala prethodnog dana, nemoj da mi kažeš, jer će samim tim ona upasti u nevolju. Ukoliko ne  postoji problem zbog toga što se Džejmi ljulja, ali su joj se prsti upleli u lanac, kaži mi, jer ću joj  pomoći da se izbavi iz nevolje. Ukoliko ne bi trebalo da bude na ljuljašci, a prsti su joj se upleli,  kaži mi, jer su obe stvari u pitanju i ona je ujedno i u nevolji, ali joj je potreban i neko ko će je  izbaviti iz nevolje, i stoga ja moram da znam.  Petogodišnjaku je potrebna pomoć da napravi tu razliku. S vremena na vreme će neko  detence  dotrčati  do  mene  i  ja  ću  mu  postaviti  jednostavno  pitanje:  „Da  li  je  u  nevolji  ili  bi  trebalo da ga izbavim iz nevolje?“ Moguće je da će razmisliti na trenutak, slegnuti ramenima i  reći: „U nevolji je“, i potom otići, ili će možda reći: „Ne znam.“ A onda bih ja mogla da kažem:  „Kaži mi, a ja ću pokušati da zajedno sa tobom to i odgonetnem.“  „Meri ponovo sisa palac.“ Ukoliko mi to kažeš to će je samo uvaliti u nevolju, pa je bolje  prećutati.  „Meri  je  ispao  prednji  zub  dok  je  sisala  palac  i  sada  joj  je  u  ustima  strašan  haos.“  „Hvala ti što si mi rekao.“  Ukoliko se deca nauče da prave razliku dok su još mali, to bi moglo da im se isplati kada  dođu u tinejdžerske godine. Adolescenti će razumeti da se ne radi o prenošenju (ili drukanju,  kako  to  oni  znaju  da  kažu)  kada  kažu  da  njihov  prijatelj  poklanja  svoje  stvari  i  suptilno  se  oprašta  od  svojih  drugara  iz  razreda.  To  što  su  rekli  može  pomoći  da  se  tinejdžer  u  nevolji  vrati  na  pravi  put.  Dragarica  se  nalazi  u  petom  mesecu  trudnoće  i  sebe  podvezuje  kako  bi  sakrila  trudnoću.  Ako  to  saopšti,  može  upasti  u  nevolju,  ali  će  u  isto  vreme  i  ona  i  beba  biti  izvan  još  gore  nevolje.  Planirana  je  tuča  nakon  završetka  nastave,  i  čitav  arsenal  oružja  sakriven je po školskim ormarićima. Ukoliko se prenese takva informacija sasvim je sigurno  da će deca biti u nevolji, ali će tako biti sprečena mnogo veća nevolja i ozbiljno kajanje na duge  staze. Prijatelj je pijan i vozi po glavnom autoputu. Ukoliko se prenese šta je u pitanju, sasvim  je  sigurno  da  će  se  taj  prijatelj  naći  u  nevolji,  ali  će  samim  tim  biti  izvan  mnogo  ozbiljnijeg  problema.  U  zavisnosti  od  toga  kako  mi  kao  roditelji  odgovorimo  na  ono  što  nam  naša  deca  saopštavaju, u velikoj meri zavisi da li će nam oni preneti informacije koje bi mogle da budu 

107 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

zastrašujuće,  ružne,  ili  uznemirujuće.  Roditelji  iz  porodica  sa  krutom  strukturom  će  retko  kada  morati  da  se  pozabave  sličnim  informacijama  u  tinejdžerskim  godinama  svoje  dece,  samo zbog toga što su u ranom detinjstvu informacije koje su do njih stizale bivale podvrgnute  osudi  ili  se  sve  završavalo  pretnjama.  („Nemoj  da  mi  prenosiš.“,  „Nemoj  da  govoriš  takve  ludosti.“, „Ukoliko budeš uradio nešto tako glupo kao što je on uradio, bićeš kažnjen.“) Ono što  je  tinejdžeru  potrebno  da  čuje  jeste  da  njegov  prijatelj  nije  dovoljno  glup  da  se  ubije,  da  njegova  trudna  drugarica  nije  devojka  sumnjivog  morala  ili  da  se  slične  tuče  ne  dešavaju  u  ovom kraju?  Roditelji iz porodice sa strukturom meduze ponekad odgovore na prenošenja, ponekad  na saopštenja, a ponekad kažu deci da odu, i sami se pobrinu za problem, a da im pritom ne  daju bilo kakve instrukcije koje bi mogle da im posluže u različitim situacijama.  Roditelji  s  osloncem  počinju  da  uče  svoje  trogodišnjake  i  četvorogodišnjake  razlici  između  saopštavanja  i  prenošenja,  koristeći  se  svakodnevnim  događajima  kao  prilikama  za  vežbanje;  kada  je  i  u  kojim  situacijama  pogodno  reći  i  obratiti  pažnju  na  to  kome  se  govori.  Osim vežbe, roditelji sa osloncem se trude da komunikacija bude otvorena tako što će zaista  biti  prisutni  i  saslušati  sve  što  njihova  deca  govore,  ili  pokušavaju  da  izgovore  svojim  nespretnim  jezikom,  govorom  tela  ili  delima.  Oni ne izjavljuju  ništa  osuđivačkim  tonom  i  ne  prete. Jednostavno su tu, svesni, i nude svom detetu mogućnost da im sve kaže.  Danas je veoma važno da deca svih uzrasta znaju kada da kažu, kome da kažu, i da znaju  da  će  ih  shvatiti  ozbiljno.  Tužno  je  sledeće:  Na  prenoćištu  u  kući  prijatelja  tokom  vikenda,  petnaestogodišnjak se razmeće iznoseći svoj plan da ubije decu u svojoj školi. Odrasla osoba,  čuvši za plan, rekla je dečaku da ukoliko ikada ponovi išta slično, da će ga prijaviti policiji. Na  tu pretnju, tinejdžer je odgovorio: „Samo sam se šalio.“ Narednog dana, poremećeni tinejdžer  je ubio dvoje dece i ranio još trinaestoro u svojoj školi. Nije se šalio; pokušavao je da govori  nekom neizgovorenom patnjom i mukom koja se pretvorila u bes.  Njegovi prijatelji su bili dovoljno zabrinuti da ga potapšu po ramenu kada je toga dana  došao  u  školu,  ali  im  je  promakao  napunjen  pištolj  u  njegovom  rancu.  „Mislili  smo  da  nije  ozbiljan.“, „Da smo to preneli nekome, to bi ga uvalilo u nevolju.“, „Mnogo su ga zadirkivali i  maltretirali svakog dana.“  Mnogi su se upitali; šta bi se dogodilo da je neka odrasla osoba bila svesna njegove boli,  sklonila  dečaka  u  stranu  i  ponudila  mu  da  sa  njom  popriča  o  tome,  alarmirala  dečakove  roditelje, razgovarala sa njjma o tome koliko je oružje dečaku pristupačno, i obavestila nekoga  u školi o besu koji ovaj dečak ispoljava; šta bi bilo da su prijatelji saopštili plan nekoj odrasloj  osobi koja  bi ih ozbiljno shvatila; ukoliko su smatrali da zadirkivanje dečaka nije u redu; da  su...  Te iste nedelje, osmogodišnja devojčica je obavestila da joj je drug iz razreda pretio da će  je ubiti. Saslušali su je i ozbiljno je shvaćena, a napunjen pištolj je oduzet osmogodišnjaku iz  ranca. Da, dečak je bio u ozbiljnoj nevolji, ali u mnogo manjoj u odnosu na onu da je zaista ubio  devojčicu. A devojčica je živa i može da ispriča kako je snaučila kada da kaže i kome da kaže.  Žaljenje zbog stvari koje smo uradili može da se ublaži; ali žaljenje za onim što nismo  uradili je neutešno. 

Sidni Dž. Heris 

6.  IGRA I SEDENJE  Dvoje dece igraju igru.  „Nisi dobro okrenuo čigru.“ „Jesam.“  „Ne, nisi.“ 

108 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

„Tata!“  Vi ste bili u drugoj sobi i niste videli šta se dogodilo. Možete da odete do sobe i kažete:  „Obojica delujete kao da ste veoma ljuti. Dođite ovamo i sedite zajedno na kauč. Oboje možete  da ustanete onoga trenutka kada jedno drugome date dozvolu. Šta je potrebno da uradite?“  „Da li je potrebno da kažemo da nam je žao?“  „Ne, možete da ustanete onoga trenutka kada jedno drugom date dozvolu za to.“  Nemojte  da  tražite  izvinjenje.  „Žao  mi  je“  mora  da  dođe  iz  srca,  ne  iz  glave.  Ukoliko  budete tražili izvinjenje, verovatno ćete dobiti jedno od ova dva:  (a)  plačljivo „Žao mi je“ (baš iskreno i od srca?!?!); ili  (b)  „Žao mi je“ nakon čega će dete koje se izvinilo ponovo udariti onog drugog, posle čega će  uslediti još jedno „Žao mi je, rekao sam da mi je žao.“ Dete |e naučilo da sve dok govori da  mu je žao, može ponovo da udari.  Ovde nije ključ samo izvinjenje. Dvoje dece sede na kauču i ljuti su jedno na drugo.  „Neću ti dozvollti da ustaneš.“  „Pa, neću ni ja tebi da dozvolim da ustaneš.“  „Tata, kada ćemo moći da ustanemo?“  „Možete da ustanete onoga trenutka kada jedno drugom date dozvolu za to.“  Ni jedno dete ne može da se pomeri. I jedno i drugo dete poseduje moć nad onim drugim,  ali  je  ta  moć  povezana  sa  moći  druge  osobe.  Deca  počinju  da  uviđaju  da  nisu  zavisna  ili  nezavisna, već da istinski zavise od nekog drugog – nisu kontrolisana niti kontrolišu, već se na  njih utiče i oni utiču. Ubrzo jedno dete kaže:  „Možeš da ustaneš.“  „Ali, ja tebi neću da dozvolim da ustaneš.“  „Tata, rekao sam joj da može da ustane, a ona ne želi meni da dozvoli da i ja ustanem.“  „Oboje možete da ustanete onog trenutka kada jedno drugom date dozvolu za to.“  Na kraju su oboje dobili poruku da zajednički poseduju moć da kontrolišu ovu situaciju.  „Dozvoliću ti da ustaneš.“  „I ti možeš da ustaneš.“  Oboje  su  ustali.  Primetite  to  da  nisu  bili  kažnjeni.  Cilj  je  da  deca  ne  budu  kažnjena.  Trebalo bi ih disciplinovati:  1.  2.  3.  4. 

Pokažite im šta su uradili pogrešno,  Dajte im vlasništvo nad problemom,  Pomozite im da pronađu način da taj problem i reše,  Ostavite im dostojanstvo netaknuto. 

Ali, oni još uvek nisu disciplinovani. Razlog zbog kojeg ste im rekli da sednu i da jedno  drugome  daju  odobrenje  da  mogu  da  ustanu,  jeste  taj  da  ih  naterate  da  se  ohlade.  Ne  mogu  efikasno  da  se  nose  sa  problemom  ukoliko  vrište  jedno  na  drugo.  Ni  jedno  dete  neće  onom  drugom  dati  dozvolu  da  ustane  ukoliko  je  još  uvek  ljuto  na  njega.  Nećete  je  nikada  čuti  da  ljutitim  glasom  saopštava  svom  bratu  da  može  da  ustane;  to  se  jednostavno  ne  dešava.  Dozvola  da  ustane  dolazi  onda  kada  su  se  oboje  ohladili.  Kada  se  dovoljno  smire  da  dobrovoljno dozvole jedno drugome da ustanu, onda mogu da se vrate igri i urade jednu od  ove tri stvari:  1.  Podele uloge,  2.  Oboje prekinu igru, 

109 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

3.  Smisle plan koji će im oboma odgovarati.  Šta  se  dešava  ukoliko  se  jedno  dete  ohladi,  ali  ono  drugo  je  odlučno  u  nameri  da  prvo  dete  ostane  da  sedi  u  toku  celog  dana?  Onda  je  to  pravo  vreme  da  se  iskoristi  fleksibilnost  oslonca i da vi kao brižan i mudar roditelj intervenišete.  „Džo, dao si Mariji dozvolu da ustane, Marija je i dalje ljuta na tebe i potrebno joj je malo  vremena da se ohladi. Spreman si da ustaneš i pronađeš nešto drugo da radiš. Marija, možeš  da ustaneš onoga trenutka kada budeš mislila da si se dovoijno ohladila.“ Ukoliko Marija bude  ljuta neki duži vremenski period, možda ne bi bilo loše da sednete sa njom, zagrlite je i kažete  joj  da  ste  tu  da  biste  je  saslušali,  ukoliko  bi  ona  želela  da  razgovara.  Pređašnji  incident  verovatno  nije  razlog  zbog  kog  je  uznemirena;  verovatno  je  samo  poslužio  kao  izgovor  i  omogućio da bes koji je nosila u sebi izađe na površinu.  Koliko stara vaša deca moraju da budu pre nego što počnete da se koristite tehnikama za  sedenje?  Već  u  periodu  kada  su  oba  deteta  na  nivou  dvoipogodišnjaka  koji  se  normalno  razvija.  Neki  će  biti  rečitiji  ranije,  neki  kasnije.  Mlađa  deca  će  često  otrčati  do  kauča,  brzo  jedno  drugome  dati  dozvolu  za  ustajanje,  i  vratiti  se  rešavanju  osnovnog  problema.  Starija  deca mogu da budu toliko ljuta da će nevoljno sedeti jedno pored drugoga na bilo kom mestu.  Možete svakog od njih da ohrabrite da provedu nekoliko trenutaka sami kako bi se sabrali i  usaglasili sa svojim besom, pre nego što sednu jedno pored drugog. Ili će možda biti potrebno  da sednete između njih kako biste sprečili pesničenje.  Upamtite, ovo je jedina alatka kojom možete da pomognete deci da se smire i otpočnu sa  dijalogom. Ukoliko jedna ili obe strane odbiju da sede zajedno, nemojte silom to pokušavati.  Ne tražite kontrolu ili saglasnost, potrebna vam je smirenost i kooperacija.  Trogodišnjak je veoma ljut na petogodišnjaka, možda će biti potrebno da trogodišnjaka  držite  u  krilu  i  ljuljuškate  ga  dok  petogodišnjak  sedi  u  blizini.  Starije  dete  će  se  verovatno  žaliti: „Kako to da je njemu zapalo da ti sedi u krilu?“ na to možete da odgovorite: „Drago mi je  što ti možeš da sediš sam kako bi se smirio. Semu je potrebno malo pomoći da to nauči. Seme,  obavesti  me  kada  budeš  mislio  da  možeš  sam  da  sediš  da  bi  se  smirio.“  Pohvalili  ste  starije  dete zbog njegove sposobnosti da bude odgovoran, mlađe ste ohrabrili da uči od svog brata.  Ukoliko petogodišnjak želi da vam sedi u krilu, pa zašto da ne?  Evo  moje  sugestije  šta  uraditi  kada  vas  zamole  da  se  stavite  u  ulogu  sudije  u  sudnici:  Nemojte to raditi! Aktivno se uključujem samo onda kada zapravo mogu da vidim i čujem. Ali  kada  je  ono  što  nisam  čula  i  videla  rezultiralo  prolivanjem  krvi,  ozbiljnom  štetom,  ili  potencijalnom ozbiljnom štetom, u tom slučaju ću se lično uključiti u situaciju, bez obzira na to  da li sam videla šta se desilo ili ne. Nema krivih niti je u ptanju ozbiljna šteta? Ja dozvoljavam  deci da sami pronađu put do rešenja problema koji su stvorili. Kada sam radila sa decom koja  su prepoznata kao problematična i lošeg ponašanja, otkrila sam da, ukoliko se nađu na deset  stopa od tuče, oni za to budu i okrivljeni, bez obara da li su imali bilo kakve veze sa tim ili ne.  Radije  ne  bih  dete  uopšte  optužila  umesto  da  ga  za  nešto  pogrešno  optužim.  Jedna  lažna  optužba  može  da  nanese  mnogo  štete  detetovom  ja.  (Pa  iako  ne  optužujem,  to  ne  znači  da  nisam veoma obazriva. Moji učenici su imali običaj da me zovu Gospođa C (Si – see, što znači  videti), i to ne zbog toga što moje prezime počinje istim slovom, već zbog toga što su mislila da  mogu sve da vidim.) 

7.  SEDIŠ, AKO URADIŠ  Konflikt se ne može izbeći – nasilje može. 

Elizabet Lošer 

110 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Sećate li se Dejne, Meta i mede? Umesto da ratuje za medu, Dejna je zgrabila omiljenog  medveda svoga brata i sa njim udarila brata zato što: „Lepo sam ga zamolila, a on nije hteo da  mi dâ. Vreme je da uskočite. Dejna mora da nauči da udaranje nije odgovarajući način da se  nosi  sa  svojim  besom.  Ali,  sasvim  je  sigurno  da  nije  spremna  da  sasluša  bratovljevu  stranu  priče ili da osmisli kompromis koji bi oboje mogli da prihvate. Potrebno joj je da se ohladi i  razmotri rezultate nasilja koje je bilo usmereno prema njenom bratu. Alatke koje je potrebno  da koristi su četiri koraka discipline, kao i TRI R kao integralni deo trećeg koraka (pomozite  joj da pronađe način za rešavanje problema).  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom  možda  će  osetiti  poriv  da  udari  Dejnu  i  da  viče  („Da  više  nikada  nisi  udarila  brata“),  preti  („Ukoliko  ga  ponovo  udariš,  uzeću  ti  sve  igračke“), osramoti („Ti si loša devojčica, ne dopadaju mi se devojčice koje udaraju druge“), ili  će je poslati u sobu na „tajm‐aut“, da broji minute koje će tamo provesti i natera je da se izvini  bratu.  Ukoliko  odbije  da  ode  u  sobu,  počinje  odbrojavanje:  jedan,  dva,  dva  i  po,  dva  i  tri  četvrtine.  Ona  se  ne  pomera.  Roditelj  je  zgrabi  i  silom  je  ostavi  u  sobi  i  sledećih  pet  minuta  provodi držeći kvaku na vratima. Konačno, ona se smirila, zar ne? NE, baca sve igračke kroz  prozor kako bi čitav komšiluk znao da je roditelj kaznio dete.  Ukoliko je detetu poznata rutina, možda će udariti brata i otići u stolicu za smirivanje i  pre  nego  što  je  tamo  pošalju,  znajući  da  će  morati  da  odsedi  predviđeno  vreme,  izvini  se  i  ponovo udari brata kada prilike to dozvole, a potom još jednom ponovi ceo taj proces (udari,  smiri se, izvini se, pa udari ponovo).  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  možda  će  naginjati  ka  tome  da  udarac  protumači  samo  kao  dečju  ludoriju  i  napraviće  izgovor  u  ćerkino  ime  („Ona  zapravo  i  nije  nameravala da ga udari, samo se ponekad malčice uzbudi“), ili će moliti („Molim te, budi fina  prema svom bratu, on je mlađi od tebe“), ili će iz očajanja da kupi dva medveda samo da bi  „zadržao mir u kući“.  Dejni  neće poslužiti  ni  spašavanje  ni  kažnjavanje.  Potrebno  joj  je  da  nauči  da udaranje  nije odgovarajući način da se rešava konflikt. Time se ništa ne rešava i tako se priziva samo još  više udaraca.  Roditelj  s  osloncem  je  tu  da  pomogne  Dejni  da  se  smiri,  popravi  ono  što  je  uradila,  pronađe  način  kako  da  spreči  da  se  bilo  šta  slično  ponovi  i  pomiri  se  sa  bratom  kojeg  je  povredila.  Brzo reagujete. „Ljuta si. U redu je biti ljut. Nije u redu udarati. Potrebno ti je vreme da se  smiriš.  Možeš  da  se  smiriš  u  svojoj  sobi,  u  stolici  za  ljuljanje  ili  kod  mene  u  krilu.  Možeš  da  biraš.“ (Primetićete da postoje tri opcije. Ukoliko joj date dve, dete snažne volje će pokušati da  odgonetne koju od te dve opcije biste vi želeli da ona izabere i namerno će izabrati onu drugu.  Dajte  joj  tri  i  ona  će  biti  zbunjena.  Ponekad,  kada  su  u  pitanju  starija  deca,  ponuda  opcije  između  sedenja  i  hodanja  takode  može  da  bude  dobra  ideja.  Neki  ljudi,  uključujući  i  decu,  mogu mnogo lakše da se smire ukoliko se kreću. Svrha i očekivani rezultati su isti: da se smire  i potom porade na problemu ili konfliktu.  Dete izuzetno snažne volje bi moglo da objavi da se neće pomaći i da vi ne možete da je  naterate. Mudrost je upravo izletela kroz prozor, a sve što vam je ostalo jeste domišljatost, pa  je i iskoristite: „I to je dobro mesto da se smiriš. To mesto mi nije ni palo na pamet.“ Šta ste  izgubili? Ukoliko je vaš cilj bio da je naterate da ode u sobu, izgubili ste. Ukoliko je vaš cilj bio  da se ona smiri, kako bi mogla da pređe na sledeći korak, onda nema ni vere da li će se smiriti  u svojoj sobi ili će se ukipiti na mestu gde se incident i desio. Detetu je veoma teško da ostane  ljuto kada mu je već dozvoljeno da ostane i smiri se baš na onom mestu na kom je reklo da će i  ostati.  Ukoliko  je  odlučna  u  tome  da  njena  reč  bude  poslednja,  čak  postoji  mogućnost  da  će  staviti ruke na kukove i objaviti: „E, pa, onda idem u svoju sobu... i sve ću ispričati baki!“ 

111 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Koliko dugo joj reći da sedi? Ukoliko joj kažete da sedi pet minuta, deset minuta ili pola  sata,  onda  je  reč  o  kazni;  i  time  joj  nećete  preneti  poruku  da  ona  sama  može  da  se  nosi  sa  svojim  besom  i  sama  da  se  smiri.  Kontrola  dolazi  spolja.  (Pokušajte  da  kažete  vašem  supružniku da može da bude ljut deset minuta – to jednostavno ne funkcioniše.) Postoje tajm‐ aut programi koji predlažu da dete sedi jedan minut za svaku godinu starosti – ukoliko je dete  staro pet godina, onda sedi pet minuta. To znači da bih ja presedela tri četvrtine sata. Nema  smisla.  Neka  deca  će  se  smiriti  veoma  brzo,  drugoj  će  biti  potrebno  mnogo  duže.  Dejni  je  potrebno  da  sedi  u  tišini  sve  dok  ne  bude  spremna  da  se  vrati  i  odgovorno  se  pobrine  za  situaciju u kojoj se našla.  Kada  se  smirila,  prvo  što  je  potrebno  da  uradi  jeste  da  popravi  ono  što  je  uradila  (Popravka). Ukoliko je u besu bacila igračku preko sobe, sada je vreme da je pokupi. Ukoliko je  medi pokidala nogu, sada je potrebno da pronađe način kako to da popravi. Izvinjenje bi bilo  na  mestu,  ono  je  poželjno,  ali  se  ne  zahteva.  Ukoliko  zahtevate  izvinjenje,  dobićete  jedno od  dva  izvinjenja:  neiskreno  „Žao  mi  je“,  ili  hit,  obavezno  „Žao  mi  je“.  Izvinjenje  će  verovatnije  uslediti ukoliko je dete imalo priliku da mu se isto i demonstrira, ili se pak, našlo u situaciji da  prihvati  jedno  iskreno  „Žao  mi  je“.  Ponekad  jednostavan  zagrljaj  ili  rukovanje može  da  kaže  više od reči.  Druga  stvar  koju  Dejna  mora  da  uradi  jeste  da  otkrije  da  može  da  spreči  ponavljanje  incidenta (Donošenje odluke). Ne može jednostavno da kaže: „Neću ga više udariti.“ To je ono  što neće više da uradi. Potrebno je da zna šta će uraditi u situaciji kada bude želela medu, a  njen  brat  ne  želi  da  joj  ga  dâ.  Ovde  nastupaju  vaša  mudrost  i  učenje.  Možda  ćete  morati  da  ostavite  obaveze  za  kasnije  i  vreme  utrošite  učeći  dete  nekim  osnovnim  veštinama  komuniciranja i igranja u društvu. Većina emisija za decu, filmovi i video igre ovde i nisu od  neke pomoći. Oni često „bombarduju“ decu porukom da se agresijom može rešiti konflikt. Mi,  kao odrasli možemo da ih naučimo kroz primer (jedan, dobar razlog da ne udarite Dejnu kada  ona  udari  svog  brata),  usmeravanje  i  instrukcije  kojima  ćete  pokazati  da  postoje  mnogi  konstruktivni načini za rešavanje konflikta, a da nasilje nikada nije jedna od opcija.  Baš  tokom  ovog  koraka  možete  s  njom  razgovarati  o  tome  koliko  je  svesna  posledica  njene akcije – uticaja koji to ostavlja na njenog brata (boli kada vas udare), uticaj koji to ima  na  njen  odnos  sa  bratom  (niko  ne  voli  da  bude  u  okruženju  ljudi  koji  ih  povređuju;  Met  bi  možda želeo da je udari; možda će je se plašiti; ili više nikada neće sa njom deliti igračke), kao  i  uticaj  koji  to  ima  na  nju  samu  (udaranje  predstavlja  grozan  način  da  se  igra  sa  nekim,  pa  možda  ubrzo  i  neće  biti  nikoga  ko  bi  želeo  s  njom  i  da  se  igra).  Dejna  mora  da  nauči  da  se  zaustavi između besa i udarca kako bi sagledala produktivnije alternative – drugim rečima, da  oseća, razmišlja i potom deluje.  Ovo je takođe pogodan trenutak da naučite vašeg petogodišnjaka tri osnovna koncepta o  odnosima:  1.  Ti kontrolišeš samo 50% ovog odnosa sa bratom, on kontroliše ostalih 50%. Ne možeš da  ga nateraš da ti da igračku, možeš ga samo pozvati da ti je vrati. Njegov izbor je da li će  podeliti igračku sa tobom ili ne. Ne mora da prihvati tvoj poziv da deli.  2.  Možeš da utičeš 100% na odnos. Kako tražiš igračku u mnogo čemu može da utiče na to  kako  će  tvoj  brat  odgovoriti.  Vikanjem,  grdnjom,  guranjem  ili  udaranjem,  mala  je  verovatnoća  da  će  se  on  opredeiiti  da  podeli  i  garantovano  je  da  će  ga  to  učiniti  manje  spremnim da se više ikada igra sa tabom. Ukoliko mu ponudiš neku od svojih igračaka da  se  igra  sa  njom  i  sa  poštovanjem  ga  zamoliš,  to  će  svakako  povećati  verovatnoću  da  ti  dozvoli da se igraš s njegovim medom. 

112 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

3.  „Ne“  je  cela  rečenica.  Ukoliko  tvoj  brat  ne  želi  da  ti  dâ  medu,  bez  obzira  na  to  s  kakvim  poštovanjem ga zamoliš i bez obzira na to kakvu mu igračku ponudiš za podelu sa njim,  moraš da poštuješ njegovo „Ne“ i pronađeš drugu igračku kojom bi mogla da se igraš.  Ovo  su  teški  koncepti  da  ih  prihvati  jedan  petogodišnjak,  ali  se  radi  o  važnim  smernicama za učenje i početak je razumevanja. Saznanje da kontroliše samo 50% odnosa i da  druga osoba kontroliše ostalih 50%, vaše reči i dela utiču na ceo taj odnos, i oboje možete da  izaberete da prihvatite ili odbijete poziv onog drugog, i „Ne“ je cela rečenica koja dobro služi i  dečacima i devojčicama, bez obzira na to da li imaju pet ili petnaest godina.  Nakon što je Dejna pronašla način da spreči da se agresivni naleti ne ponove, potrebno je  da se pomiri s bratom kojeg je povredila (Pomirenje). Tokom ovog koraka, Dejna počinje da  shvata  da  je  njena  odgovornost  i  izazov  da  preokrene  ovaj  događaj,  da  bratovljeve  suze  pretvori u osmeh. „To što si ga medom udarila po glavi svakako mu nije pomoglo da mu dan  dobro  počne.  Šta  možeš  da  uradiš  da  mu  pomogneš  da  mu  dan  bude  bolji?“  znajući  da  njen  brat voli da se vuče u vagonu, Dejna dobija priliku da uradi nešto za šta zna da će njenog brata  učiniti  srećnim.  Brat  doživljava  dobrotu  svoje  sestre.  Dejna  dobija  priliku  da  sama  spozna  svoju dobrotu. Ona nije „Ioše“ dete. Napravila je grešku, popravila ono što je uradila, pronašla  način  da  spreči  da  se  bilo  šta  slično  ponovi  i  zalečila  svoj  odnos  sa  bratom.  Sada  su  oboje  spremni da nastave da se igraju, i verovatno će biti nekih novih bučnih rasprava u toku dana,  ali će oboje imati čistu startnu poziciju.  Šta ukoliko Dejna ponovo udari svog brata? Onda će morati da ponovo prođe kroz čitav  proces. Ključno je da se svaki put pozabavi sa Ispravljanjem, Donošenjem odluke i Pomirmjem.  Nekad  ne  funkcioniše  odustajanje  od  svega,  pretnja  u  nekim  drugim  situacijama,  ili  se  sve  isprati samo jednom; ili još gore, udarite je kako biste je naučili da ona ne udara! Nije važna  ozbiljnost posledice koju sa sobom nosi, već je daleko važnija iskrenost istog.  S  vremena  na  vreme,  dete  će  nastaviti  da  se  koristi  agresijom  koja  će  postajati  sve  destruktivnija.  Roditelji  često  reaguju  tako  što  detetu  nameću  stroge  kazne  koje  samo  služe  cementiranju  otpora  destruktivnom  ponašanju.  Umesto  kažnjavanja  deteta,  potrebno  je  uvideti da je to ponašanje verovatno simptom dubljeg, većeg bola ili besa. Njoj nije potrebna  kazna; potrebna joj je pomoć. U zavisnosti od situacije, možda će joj biti potrebno mnogo više  od  onoga  što  ste  vi  u  mogućnosti  da  joj  pružite,  i  biće  potrebno  da  potražite  profesionalnu  pomoć. U međuvremenu, ona ne sme da nastavi da bije svog mlađeg brata samo zbog toga što  ne može da definiše bes ili bol. Moraćete da budete oprezni dok ona rešava svoje probleme, da  joj pomognete da razume da je u redu da bude ljuta, frustrirana, razočarana, povređena, ali da  nije u redu da udara svog brata. 

8.  DUPLA NEVOLJA  Ponekad  nećete  pred  sobom  imati  samo  situaciju  u  kojoj  jedno  dete  udara  ono  drugo,  već pravo pesničenje. Ukoliko se brat i sestra potuku, ne bih savetovala da izađu napolje i to  završe  tamo  gde  ih  ja  ne  vidim.  Neki  roditeiji  će  uraditi  upravo  to.  Naša  kultura  često  izjednačava  muškost  sa  nasiljem.  Nije  samo  prihvatljivo  da  dečaci  udaraju,  već  se  to  smatra  delom  puta  kojim  se  mora  proći  kako  bi  se  dokazala  ta  muškost.  Prečesto  baš  ta  kultura  insistira na tome da, ukoliko ne nauče da udaraju, izrašće u mlakonje. Ova poruka mora da se  promeni:  a  da  bismo  to  postigli,  mi  kao  glasnici,  ne  smemo  da  dozvolimo,  prihvatimo  ili  ohrabrujemo nasilje kao način za rešavanje problema.  Ukoliko  dvoje  dece  udaraju  jedno  drugo,  ja  ili  zamolim  da  sednu,  i  ako  je  potrebno,  ja  sednem između njih, ili ih upitam da li žele da se sklone jedno od drugog kako bi se smirili.  Nakon što su se smirili, mogu da porazgovaraju o osećanjima koja su dovela do tuče. To što su 

113 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

podelili  svoja  osećanja  može  im  pomoći  da  nauče  da  ne  sude  tako  brzo  i  da  budu  malo  saosećajniji.  Jednostavan način na koji deca mogu da nauče je:  Kada sam čuo (ili video) .......... ne Kada si rekao (ili uradio)  Osetio sam .....................................  ne Naljutio si me  Zato sam ja ....................................  ne Nisam mogao da se suzdržim  Potrebno mi je (želim) ............. ne Bilo bi ti bolje, jer u suprotnom  Nakon što su oba deteta rekla šta osećaju, usmerite ih kroz četiri koraka discipline:  1.  2.  3.  4. 

Pokažite im šta nisu uradili kako treba,  Dajte im vlasništvo nad problemom,  Pomozite im da pronađu način da problem reše,  Ostavite im dostojanstvo netaknuto. 

Potom zajednički mogu da smisle plan kojim će se pobrinuti za konflikt sledećeg puta. A  plan će napraviti sa više razumevanja za želje, potrebe, osećanja i stanovišta onog drugog.  Različite istine postoje simultano i moramo da ih spojimo i stvorimo priču koja će  ispoštovati potrebe svih. 

Luis Dajmond, „Hrabrost za mir“ 

9. 

SILEDŽIJA, ŽRTVA I ZAČARANI KRUG OSVETE  Možemo li da ne naučimo decu, čak i ako ih štitimo od nasilja, da ukoliko i postanu  nasilnici da to predstavlja najveću opasnost od svih, naročito u pogledu žrtvovanja  dobrobiti drugih ljudi – fizičkog i psihološkog? I time se uništava život i sigurnost drugih  ljudi, kroz zadirkivanje, nasilje, udaranje ili nekakav drugi vid „ponižavanja“ što je  podjednako destruktivno za njih same kao i za njihove žrtve?  Luis P. Lipsit, „Ponašanje dece i adolescenata“ 

Ponekad udarac ne nastane iz besa i frustracije, kao što je to bio slučaj s Dejnom, njenim  bratom i medom. Udarac može da nastane iz zle i proračunate agresije: sestra drži ruku brat  iza njegovih leđa i uvrće je sve dok one zaurla od bola. Nije baš u pitanju igrarija. „Džoj ima  devojku“  –  To  je  već  opaska  s  ciljem  da  naljuti.  Opkoliti  dečačića  u  školskoj  menzi,  politi  ga  kečapom  i  nazvati  ga  „peškom“.  Starija  sestra  nije  samo  oterala  mlađu  zato  što  je  nervira  njeno prisustvo, već ovo predstavlja ozbiljno odbacivanje: „Gubi se što dalje od nas, ti nakazo.“  Dvoje dece ne maltretiraju jedno drugo šaljivim komentarima, već jedno dete dominira onim  drugim i stvara se odnos mučitelj‐žrtva. Terorisanje, zastrašivanje, mučenje i odbacivanje su  ponašanja  koja  se  ne  mogu  kategorisati  kao  elementi  rivaliteta  među  braćom  i  sestrama.  Takva su ponašanja karakteristična za siledžiju; dete koje povređuje ili zastrašuje drugo dete  koje je mlađe i slabije od njega i to namerno i uvek iznova.  Kažnjavanje  će  dete  samo  naučiti  da  postane  još  agresivnije  i  da  još  više  povređuje.  I  nedvosmisleno  će  ovladati  veštinom  da  svoje  siledžijsko  ponašanje  sprovodi  prikriveno  ili  podmuklo tako da ga ni najobazrivija odrasla osoba ne vidi.  Ukoliko  pustite  vaše  dete  da  se  izvuče  s  takvim  ponašanjem,  ne  činite  mu  uslugu.  Suptilno  mu  prenosite  poruku  da  ne  očekujete  ništa  više  od  njega,  pa  mu  pružate  gotove  izgovore za to što je surov ili nasilan. („Ne mogu da se suzdržim, nisam sposoban da naučim.“,  „Nisam ja kriv što imam problema da se kontrolišem.“, „Imam tatinu narav.“) 

114 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Veoma  je  važno  da  vi  kao  roditelj  ne  podcenite  siledžijsko  ponašanje  i  otpišete  ga,  u  smislu „dečaci će uvek biti dečaci“ ili kao da je to nešto „normalno“ u odnosu između braće i  sestara ili drugova. Dete koje maltretira druge je tipično. Opišimo ga.  1.  Obično mu je teško da stvari sagleda iz nečijeg tuđeg ugla,  2.  Odnosi  se  prema  svojoj  braći  ili  sestrama  i  drugarima  kao  da  su  sredstva  zahvaljujući  kojima će doći do svojih sebičnih ciljeva,  3.  Koristi se brutalnom silom ili zastrašivanjem kako bi dobilo ono što želi,  4.  Usmereno je na sopstvene želje i zadovoljstva, umesto da misli i na druge  5.  Ima  običaj  da  povređuje  svoje  žrtve  kada  roditelji  ili  neke  druge  odrasle  osobe  nisu  u  blizini,  6.  Na slabiju braću, sestre ili drugare gleda kao na žrtve (siledžijstvo je takođe poznato kao i  „agresija  grabljivica“  –  termin  je  zastrašujući,  ali  nije  tako  strašan  kao  ponašanje  koje  definiše).  Ukoliko  vidite  da  vaše  dete  ispoljava  bilo  koju  od  ovih  karakteristika,  morate  da  reagujete odlučno i istog trena. Još jednom, vreme je da se iskoriste delovi pomirljive pravde:  Ispravljanje, Donošenje odluka i Pomirenje. Da biste se pozabavili ovim procesom, takođe ćete  morati da uradite još pet stvari sa detetom koje pokazuje karakteristike siledžije:  1. Naučite ga elementima empatije, a posebnu pažnju posvetite sagledavanju situacije  iz  drugog  ugla.  Izazovite  vaše  dete  da  se  nađe  na  mestu  nekog  drugog,  da  se  osvrne  na  bol  nekog  drugog  deteta.  Pokušajte  da  taj  bol  povežete  sa  onim  bolom  koji  vaše  dete  iskusi  u  situaciji kada je uznemireno, frustrirano ili izmučeno.  2.  Naučite  vaše  dete  neagresivnim  i  mirnim  načinima  da  dođe  do  onoga  što  želi.  Vaše dete je možda pribeglo takvom ponašanju iz razloga što nije moglo da pronađe ni jedan  drugi način da u novoj situaciji stvori sebi prijatelja. Sve što je dete pokušalo samo je stvari  učinilo gorim, a nije ih popravilo.  3. Stvorite mu mogućnost da čini dobro. Nije dovoljno reći mu šta ne može da uradi;  uz  vaše  usmeravanje  i  nadzor  potrebne  su  mu  mogućnosti  da  se  prema  drugima  ponaša  sa  pažnjom i da nauči da bude od pomoći. Ovo je samo korak dalje u pružanju pomoći da dođe do  svojih  potreba.  Otvarajući  se  prema  drugima,  biće  u  mogućnosti  da  iskusi  ono  o  čemu  je  govorio Džejms Hačvej: „Činite dobro, jer je dobro tako raditi.“ Ovaj korak će takođe pomoći  vašem detetu da nauči da primećuje prava i potrebe drugih i brine o njima, što će mu zauzvrat  pomoći da nauči koji su to elementi empatije.  4. Pažljivo posmatrajte šta će vaše dete gledati na televiziji. Kakve video igrice igra i  kakve su mu aktivnosti vezane za kompjuter.  Istraživanja  su  pokazala  da  su  deca  koja  su  redovno  izložena  nasilju  koje  dolazi  od  medija  podložnija  da  postanu  manje  osećajna  kada  se  radi  o  nasilju  u  stvarnom  životu.  Kao  posledica toga, manje je verovatno da će odgovoriti nekome kome je potrebna pomoć ili mu se  naći u kriznom trenutku. Takva deca gube (ili nikada ni ne poseduju) ključni element empatije  koji  se  odnosi  na  sagledavanje  situacije  iz  ugla  nekog  drugog.  Postoji  velika  mogućnost  da  postanu  prestrašeni:  počinju  da  veruju  da  svet  nije  sigurno  mesto  za  život  i  da  je  veoma  nasilan, postaju ispunjeni strahom i nepoverljivi prema drugima, burno reaguju i na najmanje  incidente.  Strah  koji  osećaju  može  ih  dovesti  do  depresije  –  da,  siledžije,  podjednako  kao  i  njihove  žrtve  mogu  da  hudu  ozbiljno  depresivni.  Deca  koja  su  redovno  izložena  nasilju  u  medijima, takođe su spremnija da imitiraju nasilje, ponavljaju ponašanje, a da nisu svesni toga  ili zabrinuti iz posledice koje su prisutne u stvarnom životu.  5. Uključite ih u neke energičnije, konstruktivnije i zabavnije aktivnosti. Vaše dete  može  da  krene  u  napad  na  zid  koji  simulira  penjanje  po  stenama  sa  istim  žarom  koji  mu  je 

115 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

nekada  služio  da  napada  svog  brata.  Ovoga  puta  će  postići  cilj,  a  da  se  tokom  procesa  nije  iskalio na nekome; doživeće zadovoljstvo zbog dostignuća; a moći će i da uradi nešto dobro  tako što će naučiti brata da se popne uz isti zid. Može da „krstari“ rekom u potrazi za nekim  velikim brzacima koje će moći da savlada, umesto da „krstari“ školskim hodnikom u potrazi za  slabijim detetom od kojeg će da uzme džeparac za užinu.  Time što ćete naučiti dete da postane puno samopouzdanja, da ne bude agresivno, i da  svoje  potrebe  usaglasi  sa  odgovornim,  konstruktivnim  načinima  koji  će  mu  pomoći  da  ih  zadovolji,  kao  i  to  što  će  naučiti  kako  da  čini  dobro,  vama  kao  roditelju  će  uštedeti  mnogo  i  vremena  i  napora.  Tek  tada  ćete  sebi  skloniti  prepreku  s  puta  i  moći  da  se  pozabavite  sopstvenim  potrebama,  kao  i  načinom  na  koji  se  vi  hvatate  u  koštac  sa  manjim  ili  većim  konfliktima  u  svom  životu  i  reagujete  na  greške  vaše  dece  i  njihove  nestašluke.  Trezvena  misao  koja  dolazi  s  postera  okačenog  u  srednjoj  školi:  „Ukoliko  budete  tukli  svoju  ženu,  vaš  sin bi mogao da završi u zatvoru.“  Siledžija ne može da postane siledžija sam po sebi; za to mu je potrebna žrtva. Ukoliko je  vaše dete žrtva nasilnika, nemojte da računate na to da će vam  direktno reći. Žrtve se često  stide toga što ih neko maltretira, plaše se novog napada ukoliko se povere nekom odraslom i  često i ne pomišljaju da će im odrasli pomoći. Smrtonosna kombinacija je: siledžija koji dobija  od žrtve ono što želi, žrtva koja živi u strahu šta će biti ako se nekome poveri, i odrasli koji na  nasilničko  ponašanje  gledaju  kao  na  zadirkivanje,  a  ne  mučenje,  i  to  pravdaju  time  da  će  „dečaci uvek biti dečaci“, a ne vide da se radi o agresiji grabljivaca.  Znaci koje možete da potražite i kojl bi mogli da pokažu da neko maltretira vaše dete su:  1.  2.  3.  4.  5.  6.  7.  8.  9. 

Nagli pad interesovanja u školi, ili odbijanje da ide u školu,  Niže ocene,  Povlačenje iz porodice i školskih aktivnosti, želja da ga ostavite na miru,  Kada je dete gladno posle škole, kaže da je izgubilo ručak ili jednostavno nije bilo giadno,  Kada novac počne da nedostaje, a dete smišlja prazne izgovore na šta ga je potrošilo,  Pocepana odeća ili odeća koja nedostaje,  Koristi se potcenjivačkim rečnikom kada govori o svojim drugovima,  Ne razgovara o svojim drugovima i svakodnevnim aktivnostima,  Ne postoje objašnjenja koja bi mogla da odgovaraju fizičkim povredama. 

Ukoliko sumnjate da neko maltretira vaše dete u školi, informišite odmah o tome školske  zvaničnike.  Beležite  dobro  o  tome  ko,  šta,  gde,  kada,  zašto  i  kako  je  došlo  do  bilo  kog  nasilničkog delovanja. Pobrinite se da se odrasli aktivno uključe u to da se zaštiti vaše dete,  kao i bilo koje drugo dete koje je maltretirano, kao i to da se siledžija ne kazni niti se spasi, već  da se disciplinuje.  Moraćete  da  pomognete  vašem  detetu  da  se  otrgne  iz  cele  te  priče  sa  nasilnikom  i  žrtvom. Vaš prvi korak jeste da odgovorite na sve izražene strahove deteta ili znake da je dete  maltretirano tako što ćete ga ohrabriti, podržati i voleti. Detetu |e potrebno da zna da će biti  saslušano, da ništa o čemu želi da govori nije previše budalasto ili ružno, kao i to da ste vi tu  da ga zaštitite kao brižan roditelj. Dete mora da postane svesno da od načina na koji odgovori  na uticaje nasilnika u mnogo čemu zavisi i to kako će nasilnik odgovoriti na njega. Podsetite  dete  da  agresija  sa  sobom  nosi  još  više  agresije.  Ukoliko  ljubazno  odgovori  nasilniku  potencijalna  opasna  situacija  može  još  više  da  eskalira;  pasivnost  uslovljava  agresiju.  Povlačenje  od  straha  i  predaja  samo  će  još  više  ohrabriti  siledžiju;  stav  pun  samopouzdanja  može da ukloni agresiju onog drugog – ukoliko se suprotstavite siledžiji, to može da znači da  ste dovoljno promišljeni da stojite sa obe noge na zemlji, okrenete se i odete ili potrčite što je  brže  moguće  do  nekog  sigurnog  mesta  ili  odrasle  osobe  od  poverenja.  Stav  pun 

116 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

samopouzdanja podrazumeva i prihvatanje „mirotvornog stava“. U svojoj knjizi Tong Fu, Sem  Hom je otvoreno zapisao: „U današnjem nasilnom svetu punom oružanih fizičkih napada od  strane nepoznatih ljudi, prihvatanje pacifističkog stava ne znači da ste obavezno slabić, već da  mudro rezonujete. Bolje je žrtvovati svoj ponos, a ne svoj život.“  Pamflet  Sigurno  čuvati  svoju  decu  u  izdanju  Asocijacije  američkih  roditelja  i  nastavnika,  nudi savete roditeljima: „Najbolji  način da zaštitite vašu decu da ne postanu žrtve nasilnika,  jeste da ih naučiite kako da budu puni samopouzdanja. To podrazumeva da ohrabrite decu da  jasno  izražavaju  svoja  osećanja,  da  kažu  ne  kada  osete  da  su  pod  pritiskom  ili  kada  im  je  nelagodno,  da  se  verbalno  i  bez  fizičke  borbe  zalažu  za  sebe,  da  se  okrenu  i  odu  u  opasnim  situacijama.  Manje  je  verovatno  da  će  se  siledžije  ustremiti  na  decu  koja  su  puna  samopouzdanja ili snalažljiva.“ U pamfletu se ne pominje da, iste ove alatke koje služe da se  deca  zaštite  od  postajanja  žrtve  nasilnika,  jesu  identične  onim  alatkama  koje  se  mogu  iskoristiti da se roditelji pobrinu da im dete ne postane siledžija. Dodajte svim ovim alatkama i  alatku  koja  se  odnosi  na  učenje  dece  da  situaciju  sagledaju  iz  ugla  nekog  drugog,  alatku  za  pokazivanje  konstruktivnih  načina  da  se  dođe  do  zadovoljenja  potreba,  kao  i  to  da  se  deca  ohrabruju da čine dobro, i pred sobom ćete imati sve neophodne sastojke da razbijete odnos  siledžija‐žrtva. Zahvaljujući njima ćete moći da stvorite brižno okruženje i sigurnu luku za svu  našu decu.  U skorijoj prošlosti svedoci smo incidenata koji su nam pokazali da, u situacijama kada  nije  razbijena  veza  na  relaciji  siledžija‐žrtva,  siledžija  nije  jedini  odgovoran  pred  zakonom  time  što  teroriše  zajednicu.  Žrtve  čije  vapaje  nismo  čuli,  oni  čiji  smo  bol  ignorisali  i  čije  maltretiranje  nije  otkriveno,  su  u  žaru  osvete  i  besa  uzvratili,  što  je  dovelo  do  toga  da  naše  okruženje postane poljuljano od neshvatljivog užasa i tuge.  Ljudima je veoma teško da poveruju jednostavnim činjenicama da je svaki progonilac  nekada i sam bio žrtva. Ipak, trebalo bi da bude veoma očigledno da neko kome je  dozvoljeno da se još od detinjstva oseća slobodno i snažno nema potrebu da ponižava  drugu osobu. 

Elis Miler, „Za vaše dobro“ 

10.  KAKO KOD KUĆE IZBEĆI TREĆI SVETSKI RAT  Ne čini nas mirotvorcima ova ili neka druga akcija, već nas čini čitava tkanina našeg života. 

Mahatma Gandi 

Nasilje  je  jedno  od  najočiglednijih  i  najdestruktivnijih  vidova  agresivnog  ponašanja.  U  našoj kulturi duboko je ukorenjen odnos pobede i poraza, žrtve i pobednika, postoji potvrdan  pristup konfliktu u kome je nasilje alatka kojoj se pribegava i koja bi trebalo da posluži da se  njome okonča (a ne razreši) svaki tip konflikta. Čini se da je sve to prihvaćeno u svim nivoima  našeg društva, od vlada naniže i da se ohrabruje u medijima, od vesti do policijskih emisija, pa  čak i u crtanim filmovima za decu. Konstantno, gotovo iz svih pravaca, deca (i odrasli) dobijaju  poruku:  „Imate  li  problem?  Udarite  (upucajte,  bombardujte  ill  ubodite)  nekoga.“  Mirjam  Miedzian,  u  svojoj  knjizi  Dečaci  će  biti  dečaci:  prekidanje  veze  između  muškosti  i  nasilja,  napisala je:  Formiranje  i  osnaživanje  u  okviru  porodice  igra  veoma  važnu  ulogu  u  stvaranju  agresije,  ali  istraživanja  pokazuju  da  najviša  stopa  agresivnog  ponašanja  postoji  u  okruženjima  u  kojima  su  brojni  agresivni  modeli  i  gde  je  agresija  visoko  cenjena...  Još  u  ranim  godinama  deca  se  uče  socijalnim  pritiscima  i  uzorima  koji  su  im  prikazani  i  razvijaju  način  ponašanja  koji  se  od  njih  i  očekuje. Šablon ponašanja može da bude uskladišten kognitivno i da se ispolji mnogo kasnije kada 

117 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

spoljašnji  uslovi  postanu  pogodni  za  to.  Ponašanje  stečeno  u  porodici,  od  drugova  ili  medija  ne  mora da se manifestuje samo po sebi sve do nekih kasnijih godina. 

Umesto  da  našu  decu  „bombardujemo“  porukama  da  je  agresija  jedan  od  načina  rešavanja  konflikta,  mi  kao  odrasli,  možemo  da  ih  kroz  primer,  usmeravanje  i  instrukcije  naučimo  da  je  nasilje  nezrela,  neodgovorna  i neproduktivna tehnika  za rešavanje  konflikta i  da je mnogo zrelije i hrabrije konflikt rešiti nekim nenasilnim alatkama.  Ukoliko želimo da preživimo kao planeta, moramo našu narednu generaciju da naučimo  da  se  sa  puno  samopouzdanja  i  bez  nasilja  pobrine  za  svoje  konflikte.  Ako  još  u  ranim  godinama njihovog života decu naučimo da saslušaju više strana iste priče, posluže se svojom  glavom, osmisle plan, a usta koriste tek nakon toga, kada kasnije postanu naši lideri (a neki od  njih i hoće), posedovaće alatku sa kojom će rešavati globalne probleme i konflikte. (Možete li  da zamislite dva državnika kako sede i jedan drugome daju dozvolu da ustanu, aktivno slušaju  sve strane priče i pronalaze plan koji će odgovarati i jednoj i drugoj strani?)  Biće  potrebni  primeri,  usmeravanje  i  instrukcije  sa  naše  strane  u  procesu  prenošenja  mudrosti mirotvorca: nasilje je ropstvo; agresija samo traži novu agresiju; pasivnost je izaziva,  s  čvrst  stav  može  da  je  pokopa.  Mir  ne  znači  odsustvo  konflikta.  Mir  znači  prihvatanje  konflikta kao izazova i priliku za napredovanje.  Da li smo mi kao roditelji pozvani da budemo revolucionari? Da li želimo da naša deca  odrastaju tako da postanu takmičarski nastrojene odrasle osobe i grabe sve ono što im  život pruža? Ili možda igramo kako neko drugi svira? Sanjam ljubav, poverenje,  saosećanje, pravdu i mlr kako u svom domu, tako i na našoj planeti Zemlji.  Elizabet Lošer, „Kako kod kuće izbeći treći svetski rat“ 

118 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

XI – DUŽNOSTI, RELAKSACIJA, REKREACIJA I BUNTOVNIŠTVO  Više nije stvar u tome da li će dete postati odgovorna odrasla osoba time što kači pidžame  ili prljave peškire stavlja u korpu za prljav veš, već zavisi od toga da li brine o sebi i  drugima i da li na svakodnevne obaveze gleda kao da su povezane sa načinom na koji se  ophodimo prema ovoj planeti. 

Eda Lešan 

Vreme da se opustite nastupa onda kada za to nemate vremena. 

Sidni Dž. Heris 

Dužnosti i aktivnosti u slobodno vreme su jin i jang jakog ličnog i porodičnog oslonca. Te  dve  stavke  se  ne  mogu  posmatrati  odvojeno,  jer  upravo  taj  međusobni  uticaj  ih  čini  jednim  entitetom.  U  Zapadnom  svetu,  kineske  suprotnosti  jin  i  jang  se  često  smatraju  muškim  i  ženskim, kao da su različiti i razdvojeni jedno od drugog. U tradicionalnim kineskim učenjima  na njih se gleda kao na dva suprotna pola jedne celine; dinamična ravnoteža je neophodna za  harmoniju i red. Snažan oslonac koji je u isto vreme stabilan i fleksibilan ne može da se razvije  naglašavanjem jednog ili drugog. U porodicama sa krutom strukturom je običaj da se na rad  gleda kao na nešto pozitivno i neophodno, dok se igra, osim ukoliko nije visoko organizovana,  smatra beskorisnom i bespotrebnom. Porodice sa strakturom meduze na rad gledaju kao na  nužno zlo, rade samo ono što je neophodno da se uradi, a na zabavu gledaju kao na ključ za  zadovoljstvo.  Porodice  sa  osloncem  traže  harmoniju  i  red  individualno  ili  kolektivno  kroz  dinamičnu ravnotežu ta dva, i pritom ne smatraju da je jedna strana superiornija u odnosu na  drugu. 

1.  DUŽNOSTI  Najveća nagrada za rad neke osobe nije ono što za to dobije, već ono što zahvaljujući radu  postane. 

Džon Ruskin 

Naterati  decu  da  obavljaju  dužnosti  vezane  za  domaćinstvo  samo  po  sebi  može  da  predstavlja  zadatak.  Verovatnije  je  da  će  se  deca  spremno  prihvatiti  obavljanja  dužnosti  ukoliko  osećaju  da  je  nama  njihova  pomoć  zaista  potrebna  i  dobrodošla,  da  im  ne  dajemo  obaveze  samo  da  bismo  ih  naučili  lekciju  ili  zbog  toga  što  mi  sami  ne  želimo  da  radimo.  To  znači  da  bi  trebalo  da  najobičniju  dužnost  predstavimo  na  način  koji  je  smislen  detetu,  koristan za porodicu i predstavlja deo harmonlčnog reda u našem domu – to nije jednostsvan  zadatak,  osim  ako  mi  sami  na  dužnosti  ne  počnemo  da  gledamo  drugim  očima.  Ukoliko  smatramo  da  su  dužnosti  vezane  za  domaćinstvo  opterećujuće  i  žalimo  se  zbog  toga  što  moramo da ih obavljamo, verovatno je da će se i kod naše dece razviti sličan stav i odgovor na  obaveze  koje  od  njih  tražimo  da  obave.  Ukoliko  obavljamo  naše  dužnosti  sa  dozom  posvećenosti, strpljenjem i uz zabavu, naša deca će imati priliku da nauče da rade isto tako. U  Tomu Sojeru je Mark Tven pokazao kako je Tom Sojer učinio da posao farbanja ograde bude  toliko zabavan, i uspeo je da ubedi druge dečake da mu plaćaju samo da bi ih pustio da i oni  malo rade. Ali, ono što se obično zaboravlja, a vezano je za ovu priču, jeste činjenica da su se i  drugi dečaci zabavljali.  Fritjof Kapra, poznati fizičar i filozof, u svojoj knjizi Tačka preokreta, objasnio je dilemu  sa  kojom  se  suočavaju  odrasli  u  našoj  kulturi  kada  pokušavaju  da  usade  deci  vrednosti  svakodnevnih, običnih dužnosti: 

119 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Kada se radi o statusu različitih vrsta, u našoj kulturi postoji zanimijiva hijerarhija. Rad sa najnižim  slojem je obično rad koji je najviše „entropski“, tj. gde se opipljiv dokaz uloženog napora najlakše  može  uništiti.  To  je  vrsta  posla  koji  mora  da  se  obavlja  uvek  iznova,  a  da  se  pritom  ne  ostavlja  nikakav  trajni  pečat  –  spremanje  obroka  koji  se  odmah  nakon  toga  i  pojedu,  brisanje  poda  u  fabrikama  koji  će  brzo  nakon  toga  ponovo  biti  prljavi,  podrezivanje  ograda  i  travnjaka  koji  će  nastaviti da rastu. U našem društvu, kao što je to slučaj u svim industrijskim kulturama, poslovi koji  podrazumevaju  ovakav  rad  –  kućni  poslovi,  usluge  i  poljoprivreda  –  se  najmanje  cene  i  za  njih  se  dobija  najniža  plata.  Iako  su  neophodni  u  svakodnevnom  životu,  ovakvi  poslovi  se  najčešće  poveravaju  grupama  manjina  i  ženama.  Poslovi  visoke  klase  podrazumevaju  rad  koji  će  stvoriti  nešto trajnije – nebodere, supersonične avione, svemirske rakete, nuklearna postrojenja i sve druge  proizvode  visoke  tehnologije.  Visokoj  klasi  su  takođe  zagarantovani  svi  poslovi  vezani  za  administraciju  povezani  sa  visokom  tehnologijom,  bez  obzira  na  to  što  to  može  da  bude  i  nezanimljivo.  Ovakva  hijerarhija  rada  je  potpuno  nasuprot  onoj  u  duhovnim  tradicijama.  U  njima  se  visoko  entropski  posao  veoma  ceni  i  ima  značajnu  ulogu  u  svakodnevnim  ritualima  duhovne  vežbe.  Budistički  monasi  smatraju  kuvanje,  baštovanstvo  ili  čišćenje  delom  svojih  aktivnosti  vezanim  za  meditaciju,  a  Hrišćanski  monasi  i  monahinje  poseduju  dugu  tradiciju  u  poljoprivredi,  brizi  za  bolesne i mnogim drugim uslugama. Čini se da visoke duhovne vrednosti prema entropskom radu u  tim tradicijama dolaze od izražene ekološke svesti. Obavljanje posla iznova i iznova nam pomaže da  prepoznamo  prirodne  cikluse  rasta  i  nestajanja,  rođenja  i  smrti  i  tako  postanemo  svesni  dinamičnog reda svemira. „Običan“ posao, kao što osnovno značenje termina ukazuje, jeste rad koji  se nalazi u harmoniji s redom koji opažamo u prirodnom okruženju. 

Ne samo da obične dužnosti mogu da pomognu deci da prepoznaju prirodne cikluse, one  mogu da pomognu time što deca:  • • • •

Razviju sposobnosti da organizuju sopstvene resurse,  Iskuse završetak zadatka,  Organizuju se,  Postave ciljeve i izgrade veštine neophodne da obave kompleksnije fizičke i mentalne  zadatke. 

A pored toga, dužnosti su sjajan način da kažete deci: „Vi ste važni članovi naše porodice,  potrebni  ste  nam  i  računamo  na  vašu  pomoć.“  Deci  je  potrebno  da  veruju  da  mogu  da  doprinesu, da mogu uneti pozitivne promene u svojim porodicama. 

2.  PRIPREMA  Najbolje  vreme  da  se  počne  sa  dodeljivanjem  dužnosti  je  onda  kada  je  to  najmanje  efikasno za, roditelja: kada dete želi da pomogne, obično u drugoj godini života. U tom dobu  dete  želi  sve  da  uradi  samo.  U  našoj  kući,  dete  od  dve  godine  može  da  namesti  svoj  krevet  (prekrije ga nečim uz malu pomoć). Kada napuni tri godine može da nam pomogne time što  isprazni  mašinu  za  pranje  suđa.  Sa  četiri  godine  može  da  postavi  sto,  kada  već  može  da  ga  dohvati, a sa pet može da obriše prašinu i pomogne da se po kući vuče pravi usisivač. Sa šest  godina deca počinju da prave razliku između rada i igre, ali onda je već kasno; već su navučeni  na  porodičnu  rutinu.  Kako  odrastaju,  odgovornosti  i  prilike  za  donošenje  odluka  se  povećavaju. Nadajmo se da će do vremena kada budu bili spremni da odu od kuće biti u stanju  da se pobrinu za mnoge zadatke koji su neophodni da bi se domaćinstvo vodilo bez problema.  Roditelji  ponekad  podmićuju  decu  kako  bi  ih  naterali  da  obave  svoje  kućne  zadatke.  „Ukoliko večeras opereš sudove, daću ti dolar.“ Vas nisu platili zbog toga što ste sinoć oprali  sudove, pa zašto biste onda vi večeras za isti posao platili vašem detetu? Zato što je u pitanju  120 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

stvaran  svet?  Ne,  dopustite  mu  da  komšijama  obavlja  poslove  i  da  za  to  bude  plaćen.  Volela  bih da deca razumeju da mi računamo na njihovu pomoć u zajedničkom naporu da naš dom  bude ugodno, sigurno i zabavno mesto na kom ćemo provoditi vreme.  Podmićivanjem dece da obavljaju dužnosti, prenosimo im pogrešnu poruku da:  Sva dobra dela se nagrađuju finansijski. To nije istinito. Sva dobra dela se najčešće ne priznaju ili  prepoznaju, a kamoli finansijski nagrađuju.  Ukoliko se ne nagrađuju, onda ih ne vredi ni obavljati. Vredno je uraditi mnoge stvari u životu  koje se ne nagrađuju finansijski. Mnogi od nas ne dobijaju novčanu nadoknadu za roditeljstvo; da li  to znači da to onda nije vredno obavljati? Neke mlađe odrasle osobe počinju da govore da gajenje  dece  previše  košta;  radije  svoj  teško  zarađeni  novac  troše  na  nešto  „produktivnije“,  a  to  svakako  nije roditeljstvo. Roditeljstvo svakako nije isplativo ni u pogledu vremena ni u pogledu troškova. 

Što  je  nagrada  veća,  to  je  učinjeno  delo  vrednije.  Vrednost  samog  dela  često  nije  povezana  sa 

količinom novca koji se za delo i vezuje. 

Možete  da  oborite  protivnika,  zakujete  ga  za  zemiju  i  boksujući  zaradite  više  novca  za  devedeset  i  jednu  sekundu  nego  što  će  bilo  ko  drugi  zaraditi  u  celom  radnom  veku.  Oskar  Vajld jednostavno je rekao: „Moguće je znati cenu svega i vrednost ničega.“  Ali,  ukoliko  im  ne  platite,  hoće  li  onda  obavljati  kućne  poslove?  Plaćanje  deci  za  obavljanje običnih, svakodnevnih dužnosti može im preneti poruku da bi trebalo da očekuju  isplatu za svako drugo dostignuće. Odrastanje uz takvo podmićivanje može da rezultira time  što će, kada postanu odrasle osobe, biti zavisni od tuđeg odobravanja i priznanja i nedostajaće  im samopouzdanja i odgovornosti.  Podmićivanje dece da obavljaju dužnosti može i vas dovesti u nezavidan položaj. Kada  kažete:  „Daću  ti  dolar  ako  izneseš  đubre“,  vaš  jedanaestogodišnjak  može  da  vam  odgovori:  „Već imam dovoljno novca sa kojim mogu da odem u bioskop. Baka mi je dala deset dolara.“  Šta ćete sada da uradite? Mito nema nikakvu ulogu u situacijama kada je dete dobilo nagradu  od neke druge osobe koja nije roditelj.  U  školi  jednog  dečaka  se  primenjuje  sistem  simbola.  Navodno,  svaki  put  kada  uradi  nešto „dobro“ ili ne uradi ništa „loše“ da mu se neki simbol. Čitav taj proces je preneo i kući.  Mama ga je zamolila da donese mleko iz kutije koja se nalazila napolju, a dečak je odgovorio:  „To će te stajati četvrt dolara.“ Mama mu je brzo odgovorila: „Pa i ja mogu da igram tu igru.  Večera je sedam dolara.“ Dečak je skočio sa stolice i rekao: „Šta si ono beše tražila da uradim?  Evo, već sam otišao.“  Kako da utičete na decu da iznose smeće, ukoliko ne nameravate da ih plaćate? Tipična  scena  u  mnogim  domovima:  dete  sedi  u  fotelji  i  gleda  televiziju,  a  mi  urlamo  iz  druge  prostorije:  „Kris,  iznesi  đubre!“  Nema  odgovora.  A  onda  mi  povisimo  glas,  ali  ne  do  kritične  visine.  (Svako  dete  zna  koja  je  kritična  zona  svog  roditelja  i  odgovara  u  skladu  s  tim.  Isto  je  kao i sa detetom u obdaništu kada ga vaspitačica pita: „Kako to da ti već peti put govorim da to  uradiš?“ Dete je samo podiglo pogled i reklo: „Ali, kada moja mama nešto ozbiljno misli, onda  to  kaže  pet  puta.“)  „Kristofere  Stenli!“  Sada  smo  glasniji  i  daleko  formalniji.  I  dalje  nema  odgovora. (Zanimljivo je kako devet meseci utrošimo da smislimo prelepa imena za našu decu,  a punim imenom ih zovemo jedino kada smo ljuti.)  Iznervirani,  krupnim  koracima  ulećemo  u  dnevnu  sobu,  pogledamo  u  dete  i  zaurlamo:  „Kristofere, ti si neodgovoran. Skidaj pogled sa televizije. I uzgred, mladiću, nisi sklonio svoju  odeću.  A  rekla  sam  ti  da,  ukoliko  ih  ne  skloniš,  ne  nameravam  da  ih  u  narednoj  turi  veša  operem. I koliko puta moram da ti kažem da staviš poklopac na teglu putera od kikirikija? Ne  znam šta ću s tobom.“ Kristofer vas pogleda i kaže: „Uh, šta?“ deca poseduju selektivan sluh – 

121 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

čuju ono što žele da čuju. U međuvremenu, mi smo pred slomom živaca, a đubre je i dalje u  kuhinji.  I  na  koji  način  da  se  đubre  iznese  napolje?  Prvo,  nemojte  urlati  iz  druge  prostorije.  Roditeljstvo  nije  efikasna  profesija;  potrebno  je  vreme.  To  znači  da  ostavite  sve  što  radite  i  odete  tamo  gde  vam  je  dete;  decom  se  ne  može  upravljati  daljinski.  Pridobijte  Kristoferovu  pažnju,  a  onda  mu  kažite,  a  da  ne  urlate:  „Kristofere,  potrebno  je  da  se  iznese  smeće  pre  večere; a sada, šta bi trebalo da uradiš?“  „Znam, mama, želiš da iznesem smeće pre večere.“ (Važno je da je izjava „pre večere“, a  ne „istog časa!“)  Mnogi od nas imaju običaj da vode zajednički dom kao da pripada samo onome koji ga  vodi:  sve  ćemo  obavljati  na  moj  način  i  onda  kada  ja  odredim  vreme  za  to.  Evo  nas,  pokušavamo  da  naučimo  decu  da  dele,  a  opet  im  uskraćujemo  savršenu  priliku  da  urade  upravo to; da podele odgovornosti oko vođenja domaćinstva. Veoma je važno setiti se da je u  pitanju naš dom: možemo da ga vodimo zajednički i na naš način. Želite da se smeće iznese  pre večere kako bi smeće napravljeno tokom večere moglo da stane u kantu. Kristofer gleda  emisiju i želi da je odgleda pre nego što iznese smeće. Zna da vi želite da to uradi pre večere i  može da se organizuje u skladu sa tim.  Vaš odgovor je: „Ukapirao si.“  Ono  što  ste  vi  rekli  nije  važno  ni  približno  onome  što  je  Kristofer  rekao.  „Želiš  da  iznesem smeće pre večere.“  Ipak, neki od nas bi se rvali s Kristoferovim problemom celo popodne. („Kris, nemoj da  zaboraviš  da  izneseš  smeće.“,  „Kristofere,  zar  nije  trebalo  nešto  da  uradiš  pre  večere?“,  „Kristofere  Stenli,  ukoliko  ne  izneseš  smeće,  nećeš  ni  večerati“,  „Kristofere,  jesi  li  već  izneo  smeće?“ – zaista suluda pitanja, iz razloga što smeće stoji ispred nas.) Ne, pustite ga da dođe  na večeru i na svom tanjiru pronađe poruku na kojoj je podebljanim slovima napisano SMEĆE.  Vi  nećete  morati  da  kažete  ni  reč.  Deca  poseduju  fantastičnu  memoriju  onda  kada  im  je  potrebna.  „Oh,  da,  smeće!“  ukoliko  krenem  sa  zvocanjem,  onda  to  postaje  moj  problem.  Uz  pomoć tišine i poruke, smeće ostaje njegov problem.  Nisam mu rekla da ne može da jede, jer bi to bila kazna. Rekla sam da je potrebno da se  smeće  iznese  pre  večere.  To  ima  smisla,  jer  nema  mesta  za  smeće  nakon  večere  sve  dok  se  kanta  ne  isprazni.  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strakturom  može  da  pribegne  tome  da  sadržaj  kante  stavi  na  tanjir  deteta  kako  bi  ga  naučio  lekciju.  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom meduze će izneti smeće i reći Kristoferu: „Sledećeg puta ćeš ga ti izneti.“ Roditelj  sa  osloncem  će  jednostavno  ostaviti  Kristoferu  poruku  na  tanjiru  koja  će  poslužiti  kao  nedvosmisleni podsetnik na obavezu koju je trebalo da završi pre večere.  Neće svaka tehnika biti primenljiva na svakome od nas. Niti će jedna tehnika delovati na  svako  dete  u  porodici.  Možda  ste  svoju  decu  podmićivali  hranom,  a  sve  u  vreme  večere  se  može smatrati mitom. Ili niste bili u mogućnosti da iskoristite poruku na tanjiru, jer se vaše  dete, kao i mnogi adolescenti, nije ni pojavilo na večeri. Ono što bi možda moglo da se primeni  na nekom mališanu, možda neće biti primenljivo na devetogodišnjaku; ono što je primenljivo  na devetogodišnjaku možda neće biti od nikakve koristi za njegovog brata blizanca.  Ukoliko  imate  tinejdžera  koji  se  neće  pojaviti  na  večeri,  alternativa  bi  mogla  da  bude:  „Suzana,  đubretari  će  se  pojaviti  oko  dva  sata  ujutru.  Seti  se  da  smo  se  ti  i  ja  dogovorile  da  smeće izneseš pre nego što kreneš u krevet. I složile smo se da, ukoliko to ne uradiš, ja ću te  probuditi  da  to  obaviš.“  Nemojte  više  da  kažete  ni  reč.  Pustite  je  da  ode  u  krevet.  U  pola  dvanaest uđite u njenu sobu, nežno je prodrmajte. (Ne snažno, bez sarkazma i nemojte učiniti  ništa  da  bi  joj  bilo  neprijatno.  Ove  alatke  za  kontrolu  nemaju  svoje  mesto  u  domu.  Takođe,  neka sve prođe bez mini predavanja: „Da si ranije iznela smeće, ja te sada ne bih budila.“ Ona  to već zna.) Nežno je prodrmajte sve dok joj ne postane ugodnije da ustane iz kreveta umesto 

122 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

da  pusti  da  ovaj  ljubazni  roditelj  nastavi  da  je  budi.  Uradite  to  dva puta  i  obećavam  vam da  vašem  tinejdžeru  neće  pasti  na  pamet  da  ode  u  krevet  pre  nego  što  obavi  svoje  dužnosti.  Ozbiljnost posledice  nema  nekog velikog  uticaja,  već  spoznaja  da  će  je  te  posledice  sačekati.  Činjenica je da dete zna: „Ukoliko odem u krevet pre nego što iznesem smeće, mama ili tata će  me probuditi.“ Kažite nešto, to zaista i mislite i na kraju to i sprovedite u delo.  Možda  nećete  želeti  da  probudite  svog  tinejdžera  –  možda  ćete  i  sami  otići  ranije  u  krevet, ili ste vas dvoje odlučili da to i nije neka razumna posledica. Druga moguća razumna  posledica  može  biti  ta  što  će  dete  samo  platiti  kompaniji  za  odnošenje  smeća,  ili  da  samo  kolima  odnese  smeće  na  smetlište.  Opcije  su  brojne.  Vi  i  vaše  dete  morate  da  smislite  posledice koje imaju smisla i sa kojima ćete se svi složiti. Posledice moraju da budu smislene,  jednostavne, korisne i praktične. (Zbog toga mene čudi zašto bi bilo koji roditelj dete kaznio  na  mesec  dana.  Ja  kažem,  možete  li  da  se  nosite  sa  tim?  Ne  želim  da  mi  tinejdžer  provodi  mesec dana u kući! A, osim toga, to ga neće naučiti ničim konstruktivnim.)  Deca koja iskuse razumne posledice, nauče da poseduju pozitivnu kontrolu nad svojim  životima. Naša deca računaju na nas u obezbeđivanju dve stvari: postojanosti i strukture. Deci  su potrebni roditelji koji kažu ono što misle, misle ono što kažu, i urade onako kako su rekli da  će  uraditi.  Ovakvi  roditelji  obezbeđuju  osnovu  strukture  sa  osloncem  kako  bi  deca  mogla  u  tome i da funkcionišu.  Kada  su  moja  deca  bila  mlađa,  svi  su  morali  da  spreme  krevete  pre  nego  što  pođu  u  školu. Nisam mogla da kažem: „Ukoliko ne spremite krevet, ne možete da idete u školu.“ Oada  bih  bila  u  nevolji,  jer  mi  deca  odsustvuju  iz  škole.  A  osim  toga,  već  mogu  da  vidim  i  desetogodišnjaka koji razmišlja: „Oh, imam test. Ako ne spremim krevet, moći ću da ostanem  kod kuće.“ Jednostavno smo se dogovorili da se kreveti nameste pre polaska u školu. Ukoliko  ih nameste pre nego što pođu, to su skinuli sa svoje liste dužnosti. Kada se vrate iz škole mogu  nešto da gricnu i izađu napolje da se igraju. Ukoliko ne spreme krevete, onda mogu da izađu  posle  raspremanja  kreveta.  Primetili  ste  da  nisu  bili  u  situaciji  da  ne  mogu  da  izađu  dok  ne  raspreme krevet, jer je to kontrola. Mogu da izađu nakon što spreme krevet; to je moć. Razlika  je  suptilna,  ali  je  isto  tako  veoma  važna.  Ohrabrujuće  je  kada  im  se  kaže  da  mogu  da  izađu  kada spreme krevet, umesto da im se preti, ili zastrašuje. Značajna je razlika u efektu koji se  ostavlja na dete moćnom porukom u odnosu na onu kojoj je cilj da kontroliše.  Ukoliko  ne  možete  da  podnesete  da  kreveti  nisu  namešteni  (krevet  vas  čitavog  dana  poziva  da  ga  namestite),  onda  morate  sebi  da  priznate  da  ste  vi  ti  koji  imate  problem,  a  ne  vaša  deca.  Moraćete  da  osmislite  neke  drugačije  posledice  sa  kojima  ćete  moći  da  se  usaglasite.  Možda:  „Dete,  ne  mogu  da  podnesem  da  krevet  nije  namešten.  Ukoliko  ga  ne  namestiš pre polaska u školu, ja ću ga namestiti umesto tebe. Ali, pre nego što pođeš u školu,  moraš da mi kažeš koje od mojih dužnosti ćeš ti da uradiš umesto mene.“ Sve što je potrebno  da uradite jeste da mu stavite do znanja da je mamin red da skloni sudove posle večere, a za  večeru  su  špagete.  To  će  ga  verovatno  naterati  da  spremi  krevet.  Ukoliko  ga  ne  spremi,  uzdržite se da mu za stolom pri večeri kažete: „Da si jutros namestio svoj krevet, sada ne bi  morao  da  se  bakćeš  sa  sudovima.“  Vaše  dete  to  zna  i  moglo  bi  da  kaže:  „Voleo  bih  da  sam  jutros namestio svoj krevet“, dok se bori sa sudovima od večere, ali možda ništa i ne bi rekao.  Možda  je  raniji  odlazak  u  školu,  kako  bi  mogao  da  bude  sa  drugovima,  vredan  patnje  uz  sudove nakon večere. Dali ste izbor vašem sinu, dozvolili mu da sam napravi izbor i da živi sa  razumnim posledicama tog izbora. 

3.  TRI RAZLOGA PROTIV  Kada  se  suoče  sa  razumnim  posledicama,  deca  često  pokušavaju  da  se  posluže  sa  tri  protivrazloga kako bi nas naterali da popustimo, povučemo se ili promenimo mišljenje. Čini se 

123 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

da su ta tri protivrazloga uvežbali dok su još bili n materici; maju ih mnogo pre nego što mi i  postanemo  svesni  da  igraju  igru  sa  nama.  Ukoliko  uvežbate  da  ne  popustite  pred  ova  tri  protivrazloga“ otkrićete da vam je preostalo mnogo više energije za roditeljstvo.  (Ali,  veoma  je  važno  da  shvatite  da  nisu  igre  sva  dečja  emocionalno  kražena  nezadovoljstva, bilo da se radi o suzama ili besu. Tuga i bol nisu protivrazlozi, iako suze i reči  izrečene  u  besu  mogu  da  se  učine  istim  na  površini.  Ne  postoje  pravila  zahvaljujući  kojima  bismo  mogli  da  napravimo  razliku,  ali  pomaže  snažan  predosećaj  ako  se  poruke  prenose  osećanjima  izraženim  kroz  svih  pet  kanala  –  telom,  licem,  očima,  glasom,  i  onim  što  se  izgovara. I onda znamo da se ne radi o prevari. Ukoliko poruka preneta kroz svih pet kanala  deluje  nejasno,  onda  je  verovatno  reč  o  nekoj  prevari.  Razumno  intuitivni  i  brižni  roditelji  skoro  uvek  mogu  da  naprave  razliku  i  da  pronađu  prave  razloge  kada  su  niihova  deca  u  pitanju.) 

3.1.  Protivrazlog broj jedan: moljenje, podmićivanje, jecanje, cviljenje i  škrgutanje zubima  „Oh, molim te, mama, pusti me napolje. Obećavam da ću sutra namestiti krevet. Svima ću  u petak namestiti krevete. Oh, molim te!“  Problem sa ovim prvim protivrazlogom je taj da, ukoliko popustimo, to će uticati na ego  naše dece. Kažemo: „U redu, izađi da se igraš, ali sutra namesti krevet pre nego što pođeš u  školu.“ Ono što smo upravo rekli je: „Ne verujem u tebe, ne verujem ti, i nisi dovoljno veliki da  se nosiš sa posledicama sa kojim svi ostali u našoj kući mogu da se nose. Ja ću brinuti o tebi!“  To često činimo kada su u pitanju deca sa posebnim potrebama. („Evo pravila za sve, osim za  tebe.“) Na kraju ispada kao da im dajemo drugu šansu. Drugim rečima, popustili smo kada je u  pitanju bio prvi protivrazlog – odgovor tipičan za roditelje iz porodice sa strukturom meduze.  Uz drugu šansu dete nikada neće morati da iskusi posledice sopstvene neodgovornosti.  Kao  što  sam  ranije  rekla,  ja  verujem  u  drugu  šansu,  ali  bih  volela  da  ih  sačuvam  za  situacije  koje  su  opasne  po  život.  Vaš  sin  preti  da  će  pretrčavati  preko  autoputa  u  svom  pohodu  ka  slobodi  samo  zato  što  vas  „mrzi“.  Vi  nećete  samo  stajati  i  reći:  „Samo  napred  i  iskusi posledice stvarnog sveta. Razgovaraćemo o svemu kada se budeš vratio, ukoliko budeš  preživeo.“ Ne, vratićete ga nazad i dati mu drugu šansu u životu. Ostatak vremena ću utrošiti  pružajući deci drugu mogućnost:  1.  2.  3.  4. 

Dajte im osećaj odgovornosti,  Dajte im razumne posledice,  Kada uprskaju – a deca će to uraditi...  Dajte  im  drugu  mogućnost  za  prvu  odgovornost  nakon  što  su  iskusili  posledicu  posle  prvog puta. 

Zaista je veoma teško ne popustiti na ovaj prvi protivrazlog kada se nađete okruženi sa  tri posebne grupe ljudi. Ukoliko se izvežbate da ne popuštate u takvom okruženju, onda se za  vas  može  reći  da  ste  uspeli.  Prva  grupa  je  publika.  Kada  se  nađemo  u  restoranima,  prodavnicama,  tržnim  centrima  ili  na  ekskurzijama  i  naše  dete  cvili:  „Molim  te,  molim  te,  molim  te“,  onda  imamo  običaj  da  popustimo.  Takođe,  imamo  običaj  da  popustimo  kada  se  nalazimo okruženi drugom grupom ljudi, našim komšijama koji stoje okolo i posmatraju šou.  Treća  grupa  je  najzahtevnija.  Ukoliko  se  oduprete  nagonu  da  popustite  kada  se  nađete  u  okruženju sa trećom grupom, onda ste zaista uspeli. U pitanju su bake i deke.  Kako da izbegnete da popustite? Budite samopouzdani. I pritom ne mislim na „pouzdanu  agresivnost“  gde  ćete  sve  uključiti  u  razne  radionice  i  agresivne  stavove  usmeravati  prema  124 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

svima,  samo  zato  što  ste  vi  u  pravu.  Pravo  iznošenje  tvrdnji  predstavlja  zapravo  vašu  sposobnost  da  kao  odrasla  osoba  prepoznate  sopstvena  prava,  potrebe  i  želje  za  tri  veoma  različite stvari i da prepoznate prava, potrebe i želje vašeg deteta; i da zahvaljujući sopstvenoj  mudrosti sagledate svih šest kao jednu celinu. Ana želi da izađe napolje i da se igra, potrebno  je  da  namesti  krevet,  a  ima  pravo  da  se  prema  njoj  svi  odnose  dostojanstveno  i  sa  poštovanjem.  Nema  prava  da  ode  napolje  i  da  se  igra;  ali  zato  poseduje  mnogo  značajnije  pravo  –  da  se  prema  njoj,  kao  ljudskom  biću  –  ophodi  dostojanstveno  i  sa  poštovanjem.  Vi  možda želite i potrebno vam je da vaše dete namesti krevet, ali nikada nećete imati prava da  koristite  brutalnu  silu,  podsmevate  joj  se,  pretite  ili  činite  sve  da  se  oseća  neprijatno  kako  biste je naterali da namesti krevet.  Samo  budite  puni  samopouzdanja.  Ali,  kako?  Dok  joj  se  suze  slivaju  niz  lice,  Ana  moli:  „Molim  te,  molim  te,  molim  te.“  Vi  smireno  kažete:  „Možeš  da  izađeš  napolje  čim  spremiš  krevet.“  Dok  ona  još  malo  moli,  vi  mirno  odgovorite:  „Možeš  da  izađeš  napolje  čim  spremiš  krevet.“  Vaše  dete  počinje  da  uči  da  moljenje,  podmićivanje,  jecanje,  cviljenje  i  škrgutanje  zubima ne pomaže da vi popustite ili promenite mišljenje u vezi sa razumnom posledicom.  Ukoliko ovaj prvi protivrazlog ne uspe, deca će pribeći drugom protivrazlogu. 

3.2.  Drugi protivrazlog: bes i agresija  „Ti si zla. Niko drugi u ulici ne mora da namešta krevet. Mrzim te. Ovo je glupo. Kako to  da Marija ne mora da namešta svoj krevet? I Džoj stavlja jastuk nasred kreveta.“ Maćehama i  očusima  će  ovo  biti  poznato:  „Ti  nisi  moj  otac.  Sačekaj  samo  da  odem  kod  svog  tate  ovog  vikenda  –  on  me  ne  tera  da  nameštam  krevet.“  Mogli  biste  jednostavno  da  ga  zadavite.  Ali  nemojte.  Ukoliko  popustimo  na  prvom  protivrazlogu,  to  će  uticati  na  ego  deteta.  Ukoliko  podlegnemo  uticaju  ovog  drugog  protivrazloga,  tada  će  to  uticati  na  naša  srca.  Zatim  se  razljutimo.  („Nemoj  tako  sa  mnom  da  razgovaraš,  da  više  nikada  tako  nisi  razgovarao  sa  svojom majkom.“) Agresija samo stvara još više agresije. Ukoliko se ona razljuti, a potom se  razljutite i vi, onda će se ona samo još više razljutiti, a i vi. Izgubićete kontrolu. Jeste li ikada  rekli  nešto  i  odmah  zažalili  zbog  toga,  uradili  nešto  za  šta  biste  voleli  da  nikada  niste  ni  pokušali  i  to  samo  zato  što  ste  ljuti?  Kada  se  naljutite,  adrenalin  raste  i  gasi  sve  moždane  funkcije zadužene za razmišljanje.  Ukoliko već agresija stvara novu agresiju, a pasivnost je još i priziva, onda ne želite ni da  budete  pasivni.  „Oh,  molim  te,  nemoj  tako  da  razgovaraš  sa  mnom.  Sačekaj  dok  mama  dođe  kući.“  Još jedna greška koju pravimo kada se dete koristi drugim protivrazlogom je taj što se  raspravljamo.  („Ne  zanima  me  šta  bilo  koji  roditelj  u  ulici  kaže,  ti  ćeš  u  ovoj  kući  nameštati  krevet. Marija nije namestila svoj zato što se razbolela. Džo ostavlja jastuk nasred kreveta zato  što je mali i ne znači mu ništa ako jastuk stoji uz uzglavlje; on spava na sredini.“)  Ja  odbijam  da  se  raspravljam  sa  bilo  kim  starijim  od  dve  i  po  godine.  Njihova  veština  govora je dovoljno dobro razvijena i ja ću izgubiti. Setite se da sledećeg puta kada počnete da  se raspravljate sa svojim dvanaestogodišnjakom, da će on imati više energije, duže će izdržati  od vas i na kraju ćete izgubiti.  Ipak,  još  jedna  stvar  koju  radimo  jeste  ta  što  dozvoljavamo  da  konflikt  sa  jednim  detetom utiče na način na koji se ophodimo prema našoj drugoj deci. Urlamo na dete koje nije  namestilo krevet u trenutku kada se pojavljuje drugo i pita: „Hoćeš li da mi zavežeš pertle na  cipelama?“, „Zaveži ih sam, i uzgred, mladiću, da si kupio cipele sa čičak trakom kao što sam te  savetovala, sada ti ne bi trebao niko da ih zalepi. Ne znam šta da radim sa vama. Izludeću od  vas.“ 

125 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Ukoliko  podižete  adolescente,  spadate  u  visoko  rizičnu  kategoriju  za  srčane  probleme.  Morate da se nosite s nekim ko se bori sa ogromnim napadom hormona: stopala su prevelika,  ruke  su  prevelike,  tela  su  ili  previše  velika  ili  premala,  glasovi  su  visoki  ili  previše  niski,  bubuljice im izlaze svuda po licu. Ulaze na vrata nasmejani, dva minuta kasnije se zatvaraju u  kupatilo i plaču. Pitate ih šta se desilo. „Koristila se mojim češljem.“, „On nosi moju košulju.“,  „Nije  se  javila,  a  rekla  je  da  hoće.“  Hoćemo  li  uspeti  da  preživimo  sve  ovo?  Hoćemo,  ali  ne  smemo da se upecamo na adrenalin naše dece.  Agresija stvara novu agresiju. Pasivnost je samo priziva. Šta nam je preostalo? Tvrdnja.  Lepota i snaga tvrdnje je u tome što može da raspe nečiju agresiju. Ipak, upozorila bih vas. Ma  koliko da je tvrdnja moćna, agresija je zabavnija, a mi imamo običaj da činimo one stvari koje  nas  više  zabavljaju.  Na  porodičnom  ste  skupu  i  čekate  da  vaša  snaja  prokomentariše  nešto  kako biste konačno mogli da izgovorite sve ono što ste u sebi držali poslednjih šest nedelja. To  je daleko zabavnije, ali isto tako manje produktivno.  Nije lako preduzeti nešto kada dete urla na vas, a možda vas i vređa. Setite se da vi, kao  roditelj  i  kao  ljudsko  biće,  imate  prava  da  se  prema  vama  ophode  dostojanstveno  i  s  poštovanjem, baš kao što i vaše dete na to ima pravo. Vaše dete možda želi (privremeno), ali  nema  prava  da  koristi  brutalnu  silu  (nije  neuobičajeno  za  adolescente),  podsmeva  vam  se,  preti ili čini da se osećate neprijatno. Posedujete odgovornost prema sebi da to ne trpite, kao  što  imate  odgovornost  prema  svom  detetu  da  ga  naučite  boljim  načinima  da  se  nosi  sa  situacijom.  Prvo vam je potrebno da usmerite svoju energiju i smirite se. Tada ćete imati priliku da  preusmerite energiju vašeg deteta i udahnete život učenju:  1.  2.  3.  4. 

Pokažite mu šta nije uradilo kako treba,  Dajte mu vlasništvo nad problemom,  Pomozite mu da pronađe način da taj problem i reši,  I što je najvažnije, da dostojanstvo bude netaknuto. 

Smekšajte glas i kažite: „Možeš da izađeš napolje čim namestiš krevet.“ Ista ona rečenica  sa kojom ste počeli; čak ne morate da budete kreativni. Jednostavno još jednom kažite: „Možeš  da izađeš napolje čim namestiš krevet.“  Šta ako pobegne? Ukoliko je mala, uhvatite je; ne zbog toga što možete, već zbog toga što  je ljuta i što je izgubila kontrolu, te može da izleti na ulicu i povredi se, ili uradi neku drugu  ludost.  Ali,  kada  je  uhvatite,  nemojte  je  zgrabiti  i  drmusati.  (Roditelji  iz  porodice  sa  krutom  strukturom,  zgrabe  dete  za  ruku  i  vrište:  „Da  više  nikada  nisi  bežala  od  mene, sačekaj  samo  dok dođemo kući!“) Primite je u zagrljaj i ljuljajte je. Znam da to može da izgleda čudno, ali je  sigurno  mnogo  bolje  od  grabljenja  za  ruku  i  urlanja  na  dete.  Osim  toga,  zagrljaj  i  ljuljanje  pomažu  detetu  da  se  nivo  adrenalina  spusti,  kako  vaš,  tako  i  vašeg  deteta.  Dok  je  ljuljate,  nežno joj kažite: „Ljuta si i uznemirena. To je u redu.“ Ovde se čak ni ne radi o raspremanju  kreveta; umanjujete potencijal za nastanak naleta besa ili mogućnost za divljanje. Nakon što  se  dete  smirilo,  okrenite  je  licem  prema  sebi  i  kažite  joj:  „Možeš  da  izađeš  napolje  čim  namestiš krevet.“ Budite uporni.  Ukoliko je dete starije, nemojte da ga jurite. Ne znam da li biste vi, ali ja ne nameravam  da  jurim  jedanaestogodišnjaka  niz  ulicu  i  vrištim  trčeći:  „Čekaj  samo  da  te  se  dočepam,  mladiću!“  Ne  samo  da  su  male  šanse  da  ću  ga  uhvatiti,  već  je  još  manja  šansa  da  će  iz  tog  iskustva  naučiti  bilo  šta  drugo  osim  da  je  brži  od  mame.  Izgledaće  kao  da  je  on  pobedio,  a  njegova iscrpljena mama izgubila. U stvarnosti, oboje smo izgubili.  Ukoliko vaš jedanaestogodišnjak besno krene ka vratima, dozvolite mu da ode. Njemu se  to nimalo neće dopasti. Jednostavno recite: „Vrati se kada se ohladiš.“ Može se naljutiti na vas, 

126 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

ali dajte mu dozvolu da uradi ono što je naumio i rekao da će uraditi. Tu ne postoji takmičenje.  Ne možete da izgubite ni vi ni on. Konflikt nije takmičenje, već izazov i nova prilika. Zar nije  pobedio? Na kraju krajeva, dobio je priliku da izjuri napolje, a krevet i dalje stoji nenamešten.  Da je u pitanju bilo takmičenje, izgledalo bi da je pobedio, ali ukoliko se na ovo gleda kao na  priliku da napreduje, sve se još uvek nije završilo. Ponekad je najbolja stvar koju možemo da  uradimo kada smo ljuti, da se udaljimo od situacije. Kada se bude vratio – a verujte mi, hoće –  nasmešite  se  (pravim  osmehom)  dok  ga  grlite  i  kažite  mu:  „Znaš,  ponekad  mislimo  kako  možemo  da  pobegnemo  od  svojih  problema,  ali  ne  možemo;  oni  će  i  dalje  biti  tu  kada  se  vratimo.  U nekoj  drugoj  prilici, ne  sada,  već kasnije,  hajde  da  porazgovaramo  o  načinima da  rešimo  probleme,  a  ne  da  bežimo  od  njih.  U  međuvremenu,  možeš  da  izađeš  napolje  čim  namestiš  krevet.“  Nadajmo  se  da  ćete  u  tom  trenutku  oboje  moći  da  se  nasmejete,  on  će  namestiti  krevet,  i  oboje  možete  da  se  okrenete  drugim  izazovima  i  prilikama  za  napredovanje.  Kada ne upadnete u mrežu drugog protivrazloga, deca nauče da je prihvatljivo biti ljut,  ali da način na koji će se nositi s besom mora da bude odgovoran; nazivanje raznim pogrdnim  imenima, vika i pretnje jednostavno ne mogu da pomognu kada deca pokušavaju da izbegnu  iskustvo  razumnih  posledica  zbog  sopstvene  neodgovornosti.  U  trenutku  smirenosti  možete  da razgovarate sa vašim detetom o pogrdnom jeziku koji je korišćen u trenucima besa, kao i o  mogućim alternativama. (Budite pažljivi šta ćete ovde uraditi. Ukoliko ste i sami naviknuti na  upotrebu pogrdnih reči u trenucima kada vam para izlazi na uši, biće vam teško da ne izgrdite  vaše dete.)  Ukoliko ni drugi protivrazlog ne upali, probajte sa trećim. 

3.3.  Treći protivrazlog: durenje  Ovo  je  najmoćniji  protivrazlog  koji  deca  poseduju,  jer  niko  ne  može  da  ih  natera  da  urade nešto što su odlučili da neće. („Neću to da uradim. Ne možeš da me nateraš. I tako nisam  želeo  da  izađem  napolje;  počinje  da  pada  kiša.  Udari  me,  neće  me  boleti.  Pošalji  me  u  sobu;  slušaću stereo.“) normalna, zdrava deca će se duriti pet minuta, nadarena deca čitavih deset.  Kažete  da  imate  pregršt  ozbiljno  nadarene  dece  u  vašoj  kući.  Ne,  ono  što  posedujete  jeste  pregršt dece koja su naučila koliko je moćan ovaj protivrazlog, kada imaju posla s roditeljima.  Prvi protivrazlog je onaj kada nam se dešava da popustimo; u drugi se upletemo, ali treći  može  da  nas  vrati  na  prvi  ili  drugi.  „Oh,  hajde,  dozvoli  mi  da  ti  pomognem;  možemo  da  raspremimo taj krevet veoma brzo, a ti nećeš zakasniti da se poigraš“, ili „Skloni taj iritantni  osmeh s lica ili ću ja to uraditi umesto tebe!“ Tako nas imaju u šaci.  Kako da se pozabavite sa trećim protivrazlogom? Na isti način na koji ste izlazili na kraj  sa ostala dva: „Možeš da izađeš napolje čim namestiš krevet.“ Tvrdnja. Nemojte se iznenaditi  ukoliko  vaše  dete  u  tom  trenutku  kaže  sarkastično:  „Znam,  mogu  da  izađem  čim  namestim  krevet.“  Veoma  lepo  vam  se  ruga.  Ugrizite  sa  za  jezik  –  to  je  njegov  način  spasavanja.  Ne  mislim  da  treba  da  ignorišete  ovaj  komentar;  ono  što  nikada  ne  smete  uraditi  je  da  pridate  značaj njegovom komentaru sopstvenom reakcijom na njega. U tome je razlika. Odgovor kojim  izbegavate  da  pridajete  značaj  načinu  na  koji  je  komentar  napravljen,  predstavlja  trenutno  pridavanje važnosti poruci koja je trebalo da bude preneta tim komentarom. Kada vam se dete  ruga, smirite se i kažite: „Da, tako je, možeš da izađeš napolje čim namestiš krevet.“ Dete uviđa  da  ni  jedna  od  njegovih  gluposti  na  deluje;  vi  ste  ostali  pri  svojoj  odluci,  niste  popustili  na  molbe i podmićivanja, niste se upleli u bes, niti vas je slomio taj podrugljiv ton. Obično se desi  jedna od dve stvari:  (a)  Vaš sin namesti krevet i izađe napolje da se igra; ili 

127 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

(b)  Ljutito ode u svoju sobu, zalupi vratima i baci se na nenamešten krevet.  Ukoliko  se  opredeli  za  ovu  drugu  opciju,  pustite  ga,  nemojte  ništa  da  mu  kažete,  i  nastavite da obavljate nešto što je za vas daleko konstruktivnije. Kada dođe vreme za večeru,  pozovite  ga  da  vam  se  pridruži.  Možda  ćete  biti  u  iskušenju  da  mu  pripretite:  „Pošto  nisi  namestio krevet, za tebe nema večere!“ Kada se čini da razumne posledice ne deluju odmah,  nije neobično da se roditelji okrenu pretnjama i kaznama. Ali, ostavite posledicama dovoljno  vremena  da  deluju.  Pribegavanje  pretnjama  vas  može  staviti  u  situaciju  u  kojoj  ćete  se  sa  sinom  boriti  za  nadmoć,  borba  koju  će  jedno  od  vas  izgubiti.  Vrlo  lako  može  da  se  desi  da  njegov odgovor na vašu pretnju bude: „U redu je. U sobi imam dovoljno hrane koja može da mi  potraje celu nedelju!“ A vi se poslužite još ekstremnijom pretnjom: „Kažnjen si narednih šest  nedelja!“ Sada ćete kod kuće imati neraspoloženo dete čitavih šest nedelja samo zbog toga što  nije namestilo krevet. Umesto pretnji, držite se one početne izjave: „Možeš da izađeš napolje  kada  budeš  namestio  krevet.“  Večera  nema  nikakve  veze  sa  nameštanjem  kreveta.  Pozovite  sina  da  vam  se  pridruži  za  večerom  i  pokušajte  da  počnete  iznova  –  nemojte  čak  ni  da  spominjete krevet. Ubrzo će shvatiti da ovo nije neka velika stavka za bilo koga, i da ukoliko  bude želeo sutra da izađe napolje da se igra, pre toga mora da namesti krevet.  Šta  ako  te  večeri  ode  da  spava  u  nenameštenom  krevetu?  Jeste  li  vi  ikada  to  uradili?  Možda će vas nervirati činjenica da je otišao da spava u takvom krevetu, ali to nije opasno po  život, moralno ga ne ugrožava i nije nezdravo, pa jednostavno odustanite. Vaš sin će početi da  shvata da je, ukoliko bude želeo da se igra sa drugovima u parku odmah nakon škole, njegova  obaveza  da  ujutru  namesti  krevet.  Bez  zvocanja,  pretnji  i  podsećanja.  U  pitanju  je  jedna  razumna posledica.  Time što nećete popustiti ni na jednom od ova tri protivrazloga, vaša deca će početi da  uviđaju da vi govorite ono što mislite, mislite ono što govorite i radite onako kako ste rekli da  ćete uraditi. Vaša deca računaju na tu postojanost i strukturu.  Da li sam ja ikada popustila ili se uplela u neki od ovih protivrazloga? Budite sigurni da  jesam,  pa  čak  i  nakon  što  znate  da  postoje  i  šta  su,  verovatno  ćete  se  i  vi  naći  u  situaciji  da  popustite.  Svi  se  mi  okliznemo  s  vremena  na  vreme,  posebno  kada  smo  iscrpljeni.  Budite  strpljivi  sami  sa  sobom  i  sa  vašom  decom,  dok  zajedno  povećavate  sposobnost  da  budete  iskreni  i  pošteni  u  međusobnim  odnosima.  Prepoznajte  koji  od  ovih  protivrazloga  najviše  deluje na vas. Možda su to suze, zbog kojih najčešće popuštate. Možda je ljutnja – majčine reči  vam iskliznu iz usta, a zakleli ste se da nikada nećete govoriti kao ona. Na mene najviše deluje  durenje.  To  me  izluđuje,  pa  kada  do  toga  i  dođe,  uvek  moram  da  ekstra  duboko  udahnem,  smirim  se i  dam  sve  od  sebe  da ne  odgovorim  istim  sarkastičnim  tonom  kojim  je  moje  dete  upravo govorilo. Napor je vredan toga. 

4.  POSTAVLJANJE STANDARDA – NEUREDNO NASPRAM JEDNOSTAVNOG  S UKUSOM (UREDNOG)  Šta ako dete odradi posao, ali ga namerno ne uradi kako valja? Šta ako uđete u sobu, a  krevet  je  namešten  na  jedan  veoma  zanimljiv  način?  Prekrivač  je  svakako  postavljen  preko  kreveta, ali čaršav je srozan, a jastuku nema ni traga ni glasa.  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom  će  zgrabiti  prekrivač,  zbaciti  ga  s  kreveta  vrišteći:  „Da  li  ti  ovo  zoveš  nameštenim  krevetom?“  (Pitanje  je  suludo,  jer  ga  je  on  upravo  razmestio!)  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  će  istovremeno  nameštati  krevet,  odmahujući glavom i pitajući se naglas hoće li dete ikada naučiti. 

128 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Roditelj sa osloncem će ući u sobu, pogledati na krevet i mirno reći detetu: „Tvoj krevet  još uvek nije namešten.“  „Ali, šta nije u redu s tim?“  Nemojte  mu  reći,  ukoliko  ste  ga  vi  učili,  onda  će  znati.  „Tvoj  krevet  još  uvek  nije  namešten!“  „Oh, molim te.“ (prvi protivrazlog)  „Tvoj krevet još uvek nije namešten.“  „Nisam ja kriv što je Marija skakala po njemu.“ (drugi protivrazlog)  „Tvoj krevet još uvek nije namešten.“  „Neću ponovo da nameštam ovaj glupavi krevet!“ (treći protivrazlog)  „Tvoj krevet još uvek nije namešten.“  „Znam da mi krevet nije namešten.“ (podrugljivim tonom)  Samo  nastavite  da  mu  govorite  šta  želite  da  uradi.  Ubrzo  će  shvatiti  poruku  da  mu  ne  vredi da moli, prepire se ili da se duri, i da će mu biti mnogo jednostavnije da odmah namesti  krevet onako kako je trebao.  Kao  i  sa  svim  dužnostima,  prvo  je  neophodno  da  naučimo  decu  kako  da  nameštaju  krevet. A onda bi trebalo da ga nameštamo zajedno s njima kako bi videli nas dok nameštamo  krevet.  I  moramo  da  ih  upoznamo  sa  našim  standardima  za  nameštanje  kreveta.  Standardi  koje postavljate ne bi trebalo da budu kruti kao kod roditelja iz porodica s krutom strukturom  i da sve bude kao pod konac, niti da budu po principu da sve odgovara ili da su nepostojeći,  kao  što  je  to  slučaj  s  roditeljima  u  porodicama  sa  strukturom  meduze.  Trebalo  bi  da  budu  fleksibilni i da poseduju strukturu sa osloncem.  Imam troje veoma različite dece. Ukoliko uđete u sobu svakog od njih videćete tri veoma  različita  stila  nameštanja  kreveta.  Ana  namešta  svoj  krevet  veoma  precizno  i  jednostavno.  Marija koja nosi slojeve odeće takođe slojevito namešta krevet, jedan prekrivač preko drugog,  jastuci  su  naslagani  u  ugao,  a  velika  kolekcija  plišanih  igračaka  na  samom  vrhu.  Džo  svoj  jastuk stavlja na sredinu kreveta, to je počeo da radi nakon što je čitao o zmiji i slonu u Malom  Princu.  Osim  toga,  mislim  da  ga  spoznaja  da  to  njegovu  baku  dovodi  do  ludila  ispunjava  zadovoljstvom,  jer  ona  smatra  da  jastuk  ne  treba  da  stoji  na  sredini  kreveta.  Džo  spava  na  sredini  kreveta,  pa  onda  i  ima  i  smisla  što  mu  se  jastuk  tu  i  nalazi.  Ipak,  svo  troje  znaju  da  zategnu donji čaršav, preko njega stave čaršav za pokrivanje i pokrivač preko njega, a krajevi  su uvek na istom mestu. Jastuci idu preko svega toga i – gotovo – krevet je namešten.  Pre  nego  što  postavite  previše  standarda  za  dečje  sobe,  pogledajte  prvo  vašu.  Ukoliko  nema  slobodnog  prostora  kojim  bi  moglo  da  se  dođe  do  vašeg  kreveta,  ukoliko  je  odeća  razbacana svuda po sobi, a krevet niste namestili čitavu nedelju, pospremite prvo za sobom  pre nego što i pomislite da očekujete mnogo više od svoje dece. Ukoliko želite da se vaša deca  nauče veštinama, onda ih sami naučite. Prvo im pokažite, a potom ih naučite. Usmeravajte ih  tokom tog procesa, a onda ih pustite da to sami obavljaju.  Dok su vaša deca mala, mogu da vam pomažu da držite njihovu sobu urednom. Mogu da  vam  pomognu  da  namestite  krevet,  zajedno  sa  vama  odlože  igračke  u  kutiju  ili  na  policu,  pomognu  vam  da  složite  njihovu  odeću  i  sklonite  je  u  ormar,  obrišu  prašinu  i  pomognu  da  soba  postane  ugodno  mesto  za  boravak.  U  ranim  godinama  detinjstva  (od  pete  do  desete  godine),  deca  mogu  da  preuzmu  na  sebe  obavljanje  tih  dužnosti.  A  onda  kada  postanu  tinejdžeri, možete da im prepustite brigu o njihovim sobama što će biti njihovo prvo iskustvo  življenja  u  stanu.  Naučili  ste  ih  da  nameštaju  krevet  svakog  dana;  da  čiste  svoj  ormar,  usisavaju,  brišu,  skupljaju  igračke,  knjige  i  odeću.  Stekli  su  dosta  prakse  i  sada  ih  pustite  da  steknu nezavisnost bar kada je njihova soba u pitanju. 

129 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Dr. Piter Maršal, u svojoj knjizi Sada znam zašto tigrovi jedu svoje mlade: Kako uz humor  preživeti tinejdžerske godine vašeg deteta, objašnjava kako da izbegnete da budete deo Bitke u  sobi:  Preporučujem jednu od onih hidrauličnih šarki koje obezbeđuju da su vrata uvek zatvorena (koju bi  trebalo  kupiti  tinejdžeru  o  kom  se  radi).  Takođe  predlažem  da  roditelji  više  ne  preduzimaju  odgovornost za veš svog sina ili ćerke. Ukoliko će radije baciti čist komad odeće u blizinu korpe za  prljav veš, nemojte se libiti da ga sklonite za buduću upotrebu, pustite ih da ga sami operu... mogu  da imaju svoju privatnost i utvrđenu sopstvenu teritoriju; ali takođe mogu da poseduju kompletnu  odgovornost za posledice neefikasnog održavanja svoje teritorije. 

Biti  efikasan  je  jedna  stvar,  biti  odgovoran  prema  životnom  okruženju  je  nešto  sasvim  drugo.  Mirisi  hrane  u  fazi  truljenja  koji  se  šire  vazduhom  kada  se  otvore  vrata  sobe,  raznobojna buđ koja se stvara između vlažne opreme za fizičko i vlažnog tepiha koji se nalazi  ispod, kao i kompletna zaliha peškira za kupanje nagomilanih svuda po sobi može da postane  predivna prilika da pomognete vašem tinejdžeru da još jednom nauči da umetnost življenja u  zajednici  zahteva  kompromise,  pregovore  i  konsenzuse.  Rešenje  problema  može  da  se  pronađe  ukoliko  su  svi  članovi  porodice,  koji  su  ugroženi  takvim  ponašanjem,  spremni  da  pronađu  rešenje  koje  je  prihvatljivo  za  sve  njih.  („Da,  možeš  da  jedeš  u  svojoj  sobi.  Vrati  ostatke  i  prljavo  posuđe  nazad  u  kuhinju  barem  jednom  u  toku  dana  –  ujutru  ili  uveče,  ti  izaberi.“, „Okačiću jednu od ovih torbi za namirnice na vrata ormara i unutra ću stavljati svoju  opremu  za  fizičko.“  „Kad  bih  imao  bade‐mantil  koji  mi  odgovara,  mogao  bih  da  se  osušim  u  kupatilu  i  okačim  peškir  na  vešalicu.  A  i  da  Meri  ne  lupa  na  vrata  čim  čuje  da  voda  ne  curi,  mogao  bih  to  vreme  da  iskoristim  da  se  unutra  i  osušim.  Da,  nosiću  tvoj  stari  bade‐mantil,  tata; i da, kraće ću se tuširati ukoliko Meri obeća da neće da udara na vrata od kupatila.“)  Tokom  godina,  bilo  je  mnogo  kompromisa,  pregovora  i  traženja  konsenzusa  sa  tinejdžerima. Saglasili smo se oko pet jednostavnih smernica:  • • •

Sebe  mogu  da  izraze  u  svojim  sobama  tako  što  će  izabrati  sopstveni  nameštaj  i  dekoracije za zid. (Da, to podrazumeva pisanje i crtanje po zidovima.)  Moraju  da  kucaju  i  zatraže  dozvolu  pre  nego  što  jedni  drugima  uđu  u  sobu.  Isto  se  odnosi  i  na  nas.  (Jedno  od  njih  je  kupilo  i  postavilo  sopstvenu  bravu  i  svi  smo  dobili  rezervni ključ.)  Ne zvocamo im oko sređivanja sobe – što je teško za mene i Dona da se pridržavamo.  Marija  je  rekla  istinu  kada  nam  je  saopštila  da  će  se  mnogo  bolje  brinuti  o  urednosti  svoje sobe kada to postane njen problem, a ne naš. I bila je u pravu. 

Kao deo pregovora složili su se da će jednom nedeljno:  • • •

Menjati čaršave kako telesne izlučevine ne bi ostavljale trajne tragove,  Usisavati, što znači da će prethodno morati da pronađu pod.  Brisati prašinu sa nameštaja, što bi moglo da znači da će morati da pomere deo nereda. 

Da bi mogli da promene posteljinu, sve će morati da pomere sa kreveta; da bi usisali, sve  će  morati  da  pomaknu  sa  poda;  i  da  bi  mogli  da  obrišu  prašinu  sa  nameštaja,  sav  višak  će  morati da sklone. Pa, tako, u osnovi imaju sobu bez buba.  Jednog  dana  Ana  je  prokomentarisala  da  je  razmišljala  kako  bi  trebalo  da  odvoji  neko  vreme da u subotu očisti svoje fioke. Nisam i mogla da poverujem u to. Moj adolescent hoće da  čisti fioke! Rekla je: „Da, više ne mogu da ih otvorim.“ Deca će se služiti veštinama kojima smo  ih  mi  naučili  u  onim  situacijama  kada  im  to  bude  potrebno.  Ključno  je  naučiti  ih  veštinama, 

130 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

dozvoliti  im  da  im  pređe  u  naviku  da  se  koriste  veštinama  kojim  smo  ih  naučili,  a  onda  im  dajte slobodu u granicama da se tim veštinama koriste.  Zapamtite, postoji mnogo načina da se obave poslovi po kući. Ne mora uvek da bude po  mom. Budite spremni da malo popustite. Ovo je naš dom. Dužnosti možemo da obavljamo na  naš način i u naše vreme. Da biste pronašli način da ovo sprovedete u delo, neophodno je da  komunicirate između sebe, pojasnite svoja očekivanja i pažljivo slušate jedni druge. Ponekad  se  ne  čuje  tačno  ono  što  je  neko  izgovorio.  Prijateljica  mi  je  pokazala  dve  poruke  koje  je  napisala svom sinu kao i njegove pisane odgovore:  Metju,  Neuredna soba nije opasna po život. „Prljava“ soba (TV? Tvoja soba? Soba za pranje veša?) je mesto  pogodno za razvoj bakterija i buba. Molim te, malo raskrči, usisaj i obriši prašinu.  Hvala ti,  Volim te, Mama 

Metju,  Moj  zahtev  je  bio  ozbiljan!  Zabrinuta  sam  zbog  razmnožavanja  bakterija  i  insekata  u  tvojoj  sobi!  Molim te, usisaj!  Voli te Mama 

(Metjuov odgovor:)  Molim?! Da li mi to govoriš da sam PROĆERDAO dragoceno vreme u nedelju?! Tvoj nezahvalan stav  me  FRUSTRIRA!!!  Gde  su  poruke  u  kojima  govoriš  HVALA  što  si  to  malo  slobodnog  vremena  u  nedelju  utrošio  na  čišćenje  tuš  kabine...  usisao  donji  sprat...  i  uneo  drva!  Mislio  sam  da  se  poruka  odnosila  na  to...  da  mogu  da  imam  neurednu  sobu...  ali  da  su  moje  druge  obaveze  u  kući  važne!  SLEDEĆEG puta pokušaj da budeš malo određenija.  Voli te Met 

Mama i Met su se sreli u kuhinji i uz šolju tople čokolade razgovarali o nesporazumu. Bili  su  otvoreni  jedno  prema  drugome  i  spremni  da  saslušaju.  Oboma  im  je  bilo  ugodno  da  se  posluže  humorom  kako  bi  prevazišli  sopstvene  potrebe  i  zabrinutosti.  U  domu  sa  krutim  pravilima Metju nikada ne bi bio u mogućnosti da izrazi sopstvenu frustraciju ili da poveruje  da  bi  njegova  mama  mogla  da  ga  sasluša  i  da  joj  je  stalo.  U  porodicama  bez  strukture  bi  se  desilo da mama u trenutku ljutnje sama očisti sobu (tip A) ili bi bakterije imale pogodno tlo za  razvoj, jer se ni roditelj ni dete nisu zabrinuli za to što se soba pretvara u zelenu boju (tip B). 

5.  MADRAS MAJICE, ROZE DONJI VEŠ I OSTALE NEVOLJE  Sasvim je prirodno da će se dešavati greške dok se deca uče novim veštinama. Sortiranje  veša u belo, slabo obojeno, šareno i tamno bilo je nešto što je Džin, sa deset godina, radila već  godinu  dana  bez  većih  grešaka.  Šokiralo  ju  je  kada  je  otvorila  mašinu  i  videla  umesto  čiste  gomile  belog  veša,  čistu  gomilu  veša,  peškira  i  čarapa  obojenih  u  roze.  Protestujući  da  nije  stavila ni jedan obojeni komad odeće zajedno s belim vešom, ispraznila je mašinu da bi otkrila  majicu roze boje i omiljenu majicu crvene boje Majkla Džordana, koja je sada postala madras  majica Majkla Džordana! Kada je njen brat skinuo obe majice zajedno, crvena majica se našla  unutar bele. Džin je imala dva Problema: gomilu roze veša i uništenu majicu. Nakon nekoliko  pranja većina roze boje sa belog veša se isprala. I nakon što je bezuspešno pokušala da ubedi 

131 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

brata  da  je  madras  sada  u  modi,  Džin  je  platila  pola  od  vrednosti  majice  kako  bi  uništenu  zamenila novom. Naučila je da dobro proveri majice, a Džejms da odvoji majicu u boji od one  bele  pre  nego  što  ih  stavi  u  korpu  za  prljav  veš.  Džin  živi  u  porodici  s  osloncem  gde  greške  služe  da  bi  se  iz  njih  učilo.  Da  je  živela  u  domu  sa  strogim  pravilima  ili  pak  u  onom  u  kom  pravila nema, rezultati bi bili znatno drugačiji.  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom:  „Šta  si  to  uradila?  Kako  si  mogla?  Baš  si  glupava, zar ne možeš nešto da uradiš kako valja? Pogledaj na svu ovu uništenu odeću. Šta ti  misliš, da novac raste na drveću? Nikada ti više neću dati da radiš sa vešom. Ako već želim da  se nešto ovde uradi kako treba, moraću to da uradim sama. Čekaj samo dok te se brat dočepa!“  Umesto  da  reši  problem  obojene  odeće  i  izbeljene  majice,  dete  će  možda  biti  usmereno  da  sakriva  probleme  iz  straha  šta  bi  joj  se  moglo  desiti  ukoliko  napravi  grešku.  Ili  će  krivicu  svaliti na nekog drugog. U ovim porodicama greške ne služe za učenje; greške otvaraju novu  mogućnost za prebacivanje krivice i kažnjavanje.  Roditelj iz porodice sa strukturom meduze: „Dušo, ne brini zbog toga. Ja ću se pobrinuti  za to. I tako si suviše mlada da bi bez ičije pomoći prala veš. Hej, pogledaj, koga je i briga koje  je boje donji veš? Zameniću majicu pre nego što tvoj brat i primeti.“ Dete je dobilo poruku da  ne može sama da se nosi sa svojim problemima, da nije odgovorna za svoje greške i da greške  nisu problemi koje bi trebalo rešiti već predstavljaju sramne pogreške koje bi trebalo prikriti.  Imajući  u  vidu  da  greške  služe  za  učenje,  roditelj  sa  osloncem  nudi  podršku,  usmeravanje  i  ohrabrenje  onda  kada  dete  napravi  grešku.  „Prava  je  šteta,  Džin.  Znam  da  možeš da se pobrineš za ovo. Šta kažeš da beli veš operemo ponovo sa nekim izbeljivačem. Šta  misliš  da  bi  moglo  da  se  uradi  s  majicom  tvog  brata?“  Džin  je  dobila  poruku  da  se  greške  dešavaju, da uz te greške dolaze problemi koji se mogu rešiti, kao i to da je ona sposobna da  reši te probleme.  Stanovište koje roditelji zauzimaju u mnogo čemu određuje kako će se gledati na greške,  kao  i  to  kako  će  se  one  rešavati.  Dok  je  svo  moje  troje  dece  bilo  malo,  naučila  sam  ih  da  naprave kolačiće od čokolade. Bili su na podu (u tom trenutku je to bilo sigurnije od stolica),  okolo  je  razvučen  plastični  prekrivač,  a  na  njemu  posuda  sa  smesom  i  posuda  sa  kolačima.  Komšinica je ušla i rekla: „Za ime sveta, prave takav nered.“ Rekla sam: „Ne, prave kolače.“ Sve  zavisi iz kog ugla posmatrate stvari. Deca su vrlo rano naučila da, ukoliko pojedete sve mrvice  koje se nalaze umešane u kolač, bez obzira na to kako izgleda slika na kutiji; kolači koji dolaze  iz  rerne  u  sebi  neće  imati  te  čokoladne  mrvice.  Ako  je  vaš  pogled  na  stvari  pozitivan  i  optimističan, time pomažete svojoj deci da budu pozitivna i optimistična kada se radi o učenju  novih veština i rešavanju problema koji dolaze uz sam proces. 

6.  PODELA DUŽNOSTI  Vrlo je važno da se dužnosti ne vezuju za polove. Dečaci i devojčice mogu, i potrebno je  da nauče da kose travnjak, iznose đubre, peru sudove, čiste sobe, peru veš, kuvaju, šiju, koriste  se  alatkama  iz  dvorišta  i  radionice,  čuvaju  decu,  očiste  kupatilo,  čupaju  korov,  sade  baštu.  Suviše dugo se čišćenje po kući i kuvanje smatralo isključivo ženskim dužnostima, a muškim  poslovima radovi na otvorenom i popravke (sve što uključuje mašine i alat, kao da usisivač i  šerpe nisu mašine i alatke). Uz ovakve stereotipe rizikujemo da odgajimo devojčice koje misle  da  je  ženino  mesto  u  kuhinji,  i  dečaka  koji  će  misliti  da  su  određeni  poslovi  jednostavno  nedostojni da bi se obavljali – baš kao i muškarci koji ne bi mogli da prišiju dugme, pa da im  život zavisi od toga. Ne postoje biološki imperativi kada su u pitanju dužnosti, osim možda u  situacijama kada se radi o obavljanju poslova koji zahtevaju korišćenje ogromne fizičke snage.  Deci  nisu  potrebna  predavanja  o  ulogama  polova.  Jednostavno  im  je  dovoljno  da  vide  svoje  roditelje kako obavljaju svakakve poslove po kući, ali i da sami dobiju priliku da ih obavljaju. 

132 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Uvek  će  biti  dužnosti  koje  će  jedno  dete  voleti,  a  neko  drugo  mrzeti,  ili  će  postojati  dužnosti  koje  nikome  neće  biti  drago  da  obavi,  ali  koje  će  jednostavno  morati  da  bude  izvršene. Ja mrzim da kuvam, pa sam zato svoju decu od malih nogu naučila da kuvaju. Često  im  govorim:  „Ako  ti  budeš  skuvala,  ja  ću  skloniti  sav  nered  iza  toga.“  Znaju  oni  kako  da  pospreme, ali je ponekad zabavnije za sve nas da se podelimo i izvršimo do kraja zadatak koji  se  našao  pred  nama.  Čišćenje  kupatila  je  obaveza  kojoj  svako  od  nas,  kada  dođe  njegov  red,  nevoljno pristupa.  Pogledajte po svom domu i vidite koje su to dužnosti koje redovno obavljate, a koje bi  vaša  deca mogla  i  trebala.  Vidite  koje  su  to  dužnosti  koje  niko  ne obavlja,  koje  su  te  koje  se  obavljaju samo napola, koje može obavljati čitava porodica, a koje je potrebno da zadržite za  sebe. Postavite strukturu sa osloncem i rutinu sa kojom svi možete da živite, setite se da u tu  strukturu ugradite malo fleksibilnosti koja će ostaviti prostora za kreativnost i napredak. Ovo  nije procedura kojoj je dovoljno jednom razraditi detaljan plan za sprovođenje (u porodicama  sa krutom strukturom), niti je u pitanju san u porodicama sa strukturom meduze: „Znam da je  potrebno  to  da  uradimo,  možda  ćemo  moći  da  završimo  sledeće  nedelje,  ukoliko  budemo  mogli  da  pronađemo  dovoljno  vremena“.  To  je  kontinuirani  proces  življenja  u  zajednici  na  jedan  kreativan,  konstruktivan  i  odgovoran  način.  Neke  od  ovih  oblasti  se  mogu  smatrati  Unutrašnjim  obavezama,  Spoljašnjim  obavezama,  Individualnim  obavezama,  Porodičnim  obavezama  i  Sezonskim  obavezama.  Ne  postoji  recept.  Svaka  porodica  je  različita.  Svaka  porodica će koristiti drugačiji način da podeli dužnosti. 

7.  RELAKSACIJA, REKREACIJA I ODMOR  Ukoliko su obaveze jedna strana jina i janga u harmoničnoj porodičnoj strukturi, onda su  relaksacija,  rekreacija  i  pobuna  druga  strana.  Možda  deluje  da  je  lakše  nositi  se  sa  relaksacijom, rekreacijom i pobunom u odnosu na same dužnosti, ali je za mnoge ljude u našoj  kulturi  „raditi“  mnogo  jednostavnije  nego  „igrati  se“.  Zapravo,  mnogi  ni  ne  znaju  kako  da  uživaju u slobodnom vremenu, i zbog toga prenose stresove njihovog poslovnog stila u vreme  određeno za zabavu. Ovo nije zdravo ni za odrasle, a kamoli da posluži kao primer deci. 

7.1.  Relaksacija – umetnost meditiranja  Produktivan posao, ljubav i mišljenje mogući su jedino kada osoba može da bude sama i u  tišini onda kada je to potrebno. Sposobnost da sluša samog sebe je neophodno stanje za  povezivanje sebe sa drugima. 

Erih From 

Da odvojim vremena da budem sama sa sobom? Nema šanse. Potrebno mi je da budem  sa drugim ljudima.  Da sedim u tišini i ništa da ne radim? To je ludost. U toku dana nema dovoljno vremena  da se završe poslovi koji bi trebalo da se završe.  Moram nešto da radim ili u suprotnom imam osećaj da mi je dan uludo prošao. Prava je  šteta ne raditi ništa.  Da vozim kola u kojima je pokvaren radio? Da li se šalite? Imamo kontrole za traženje  stanica  i  u  prednjem  i  u  zadnjem  delu  kola,  kako  bismo  mi  mogli  da  slušamo  svoju,  a  deca  svoju muziku.  Ne  mogu  da  podnesem  tišinu.  Potrebna  mi  je  buka,  ne  pravim  pitanje  o  kakvoj  je  buci  reč. Uključujem televizor čim uđem u kuću. 

133 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Nama  odraslima  je  često  neugodno  da  budemo  sami,  u  tišini,  i  da  razmišljamo,  i  taj  osećaj nelagode prenosimo i na našu decu. Ukoliko dete sanjari, govorite mu da izađe napolje i  da  se  igra,  da  pronađe  nešto  da  radi  sa  drugima.  Ukoliko  je  dete  ćutljivo,  terate  ga  da  više  govori, da govori glasnije, kaže nešto, bilo šta. Ukoliko dete voli samo da odlazi u duge šetnje,  onda  se  ohrabruje  da  pozove  prijatelja  da  mu  pravi  društvo,  kako  bi  imalo  nekoga  s  kim  bi  moglo da priča. Ako tinejdžer želi da provodi više vremena odvojen od porodice u sigurnom  okruženju svoje sobe, onda se naziva asocijalnom osobom. Od jutra do večeri, bombardujemo  se bukom, razgovorom, muzikom, aktivnostima, u neprestanom smo pokretu, dok naša tela i  um zovu u pomoć odmor i tišinu.  Tišina  često  nije  nešto  što  se  podstiče  i  uzdiže.  Kada  su  u  intervjuu  pitali  Roberta  Redforda, glumca, režisera i umetnika, on je rekao da misli da u današnje, informatičko vreme,  verovatno  previše  razgovaramo:  „Važno  je  da  imamo  trenutke  tišine,  vreme  da  sami  pronađemo  stvari,  da  nas  više  usmerava  naš  unutrašnji  osećaj.“  Unutrašnji  osećaj,  intuiciju,  Klarisa Pikola Estes je nazvala „unutrašnjim sagledavanjem brzinom svetlosti, unutrašnji sluh,  unutrašnji osećaj i unutrašnja spoznaja“. To nije tako lako dostići, osim ukoliko nismo spremni  da  budemo  u  miru  sami  sa  sobom.  A  isto  tako  i  sa  svojom  decom.  Potrebno  im  je  vreme  da  budu sami i u miru, da bi razvijali osećaj unutrašnje discipline. Fritjof Kapra, poznati fizičar je  rekao: „Ono što je neophodno za suptilni način samoregulacije nije kontrola, već baš suprotno,  stanje  meditacije  i  duboke  relaksacije  u  kojoj  se  sva  kontrola  odbacuje.“  Doktor  Leri  Dosi,  u  svojoj  knjizi  Reči  koje  leče,  govori  o  toj  tihoj  akciji  usmerenoj  ka  unutra  kao  „najvišem  vidu  aktivnosti u koje ljudska bića mogu da se uključe... molitveno samopreispitivanje... predstavlja  prihvatanje  bez  pasivnosti,  uzvišenost  bez  predavanja.  Bolje  je  biti  deo  misterije,  tolerisati  dvosmislenost  i  nepoznato.“  I  šta  može  biti  mističnije,  dvosmislenije  i  nepoznatije  od  našeg  mališana i tinejdžera!  U  porodicama  sa  krutom  strukturom,  tišina  je  nametnuta  ili  se  sprovodi  na  silu,  nije  dobrodošla i ne pokazuje se. Kruti rituali se prate i molitve se ponavljaju po navici, često bez  pravog osećaja da se molitvama čovek preispituje. Jedan od najlošijih primera koji sam videla  je onaj kada majka udara svog veoma pričljivog sina na verskoj službi. Nakon udarca, rekla je  svojim  kontrolisanim  glasom  punim  kontrole:  „Ućuti,  sine,  molimo  se.“  Toliko  o  molitvenom  samopreispitivanju.  U  porodicama  sa  strukturom  meduze,  konstantne  aktivnosti  i  haos  ostavljaju  malo  prostora  za  tišinu  i  razmišljanje.  I  roditelji  i  deca  postaju  žrtve  usamljenosti  u  gomili,  nesposobni da potraže utehu u sopstvenim bogatim izvorima.  Kao  roditelj  s  osloncem  koji  svakoga  dana  odvaja  vreme  koje  će  provesti  u  miru  sa  samim sobom, time daje sebi priliku da ga više vodi unutrašnji osećaj. Ohrabrivanjem dece da  „sednu, budu tiha i tako možda još više zavole sebe“ dajete im priliku da zavire u sopstvenu  intuiciju. Mada tinejdžerki koja je upravo raskinula sa dečkom neće biti jednostavno da sedi,  bude  tiha  i  radi  na  tome  da  se  dopada  sebi;  ili  da  vi  sedite  na  tom  tihom  mestu  sa  njom,  brinete, volite i slušate je dok dopuštate da sama pronađe odgovore za svoj bol. U tišini uči,  kao  što  je  rekla  Veronika  Šofstal:  „da  zaista  možete  da  izdržite,  da  ste  zaista  snažni  i  da  posedujete vrednost i da učite... i učite... sa svakim rastankom vi učite!“  Okružite se bukom i zbrkom i setite se kakav mir može da postoji u tišini. 

7.2.  Rekreiranje kroz igru  To je više od patika, reketa ili bicikle  To je više od ljuljaške, ribe, ili pešačenja 

134 

Desiderata 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

To je više od skija, klizaljki, ili snega  To je ignorisanje rada i odluka da se ode. 

Kristen Šeldon 

Uz pobožni duh dolazi i zabavni duh. Da biste ga videli na delu, posmatrajte malu decu  dok  se  igraju,  spontano  uživaju  u  trenutku  bez  brige  o  rokovima,  pravilima,  pobednicima  i  poraženima,  platama  i  računima.  Igra  je  mnogo  više  od  pukog  odsustva  posla  ili  nagrada  za  dobro  obavljen  posao.  To  je  nešto  što  je  potrebno  zaslužiti.  To  je  prilika  da  se  obnovimo  i  iznova  rodimo,  a  sa  drugima  povežemo  kroz  duh  kooperacije  i  prihvatanja.  U  svojoj  knjizi  Kooperativni  Sportovi  i  knjiga  igara,  Teri  Orlik  govori  o  magičnom  kraljevstvu  igre  kao  „najprirodnijem  sredstvu  deteta  za  lični  razvoj  i  pozitivno  učenje.  Deca  koja  su  slobodna  da  razviju svoju kreativnost, ne samo da dobijaju veliku ličnu satisfakciju, već stiču i iskustvo u  osmišljavanju  rešenja  za  svoje  probleme...  Koncept  koji  se  nalazi  iza  kooperativnih  igara  je  jednostavan: Ljudi se radije igraju jedni s drugima nego jedni protiv drugih; igraju se kako bi  prevazišli  izazove,  ne  da  bi  prevazilazili  druge  ljude:  oslobođeni  su  različitih  struktura  igre  kako bi uživali u samom iskustvu. Deca se igraju zbog uobičajenih završetaka, radije nego što  se igraju jedni protiv drugih zbog međusobno nepostojećih završetaka. Na kraju, na zabavan  način nauče kako da postanu obazriviji jedni prema drugima, svesniji osećanja drugih ljudi i  spremniji da rade u najboljem interesu onog drugog.“  Odrasli mogu, a to i rade, da pretvaraju dečju igru u krut, osuđivački, veoma organizovan  napor  okrenut  ostvarivanju  ciljeva.  Petogodišnjaci  su  obučeni,  poređani  u  niz  i  prikazani  publici  odraslih  na  organizovanim  utakmicama  hokeja,  bejzbola,  gimnastike,  košarke  i  fudbala, kao i na nekim drugim takmičarskim aktivnostima prerušenim da podsećaju na dečje  igre.  Ove  igre  eliminacije  na  kraju  rezultiraju  odustajanjem  mnoge  dece,“  i  oni  postaju  odbačeni.  Tvrdnja da moramo da ih naučimo da se takmiče kako bi preživeli u stvarnom svetu bila  bi  na  mestu,  ukoliko  svet,  u  kojem  želimo  da  budu  sposobni  da  prežive,  vrvi  od  surove  konkurencije. Ukoliko je naš cilj da ih odgajamo da prežive u stvarnom svetu i učine ga boljim  mestom, to će nam dobro poslužiti da preispitamo sopstvene kulturološke stavove prema igri,  igrama  i  organizovanim  sportovima.  Možemo  izabrati  da  podižemo  decu  da  postanu  sposobna, kooperativna i odlučna ljudska bića, koja ukoliko žele ili moraju da se takmiče, to  čine  sa  više  razuma.  Kooperativne  igre  mogu  da  obezbede  prilaz  igri  koja  će  pomoći  da  se  razviju  veštine,  a  pritom  će  i  pozivati  decu  da  se  zabavljaju.  Kooperativne  igre  su  prilična  novotarija u zapadnjačkoj kulturi,��i ja ne gajim ni najmanje iluzije o tome koliko će biti teško  da se utiče na promenu da se takmičarske aktivnosti približe individualnijim i kooperativnijim  naporima  bilo  da  su  u  pitanju  naše  škole  ili  naši  domovi.  Herbert  Rid,  sumirao  je  svu  neophodnost  da  se  utiče  na  te  promene  onda  kada  je  rekao:  „Da  bi  se  nešto  stvorilo  neophodno  je  konstruisati,  a  da  bi  se  konstruisalo  zajedničkim  naporima,  neophodno  je  polagati u temelje mirnodopskih zajednica.“  Kooperativne  igre  su  sve  osim  prilaza  istinskoj  igri.  Ohrabrite  vašu  decu  da  razvijaju  hobije  u  kojima  mogu  da  se  „izgube“,  pešačite  po  gradu  ili  planinama,  ljuljajte  se  na  ljuljaškama, trčite zajedno, odgledajte dobar film, i što je najvažnije, smejte se zajedno. Neka  na  trenutak  nestanu  sve  kućne  obaveze  i  poslovi.  Izlazite  sa  vašom  decom  samo  da  biste  uživali u društvu jedni drugih. Otkrićete da igra može da obnovi, osveži i ponovo vas poveže.  Da bi igra bila iskrena mora da bude bezbrižna i da joj se prilazi sa svrhom. To je razlog  zbog kojeg najčešće promašimo kad pokušavamo da se zabavimo. 

Leri Dosi, M.D 

135 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

7.3.  Pobuna – umetnost otpora  Kukavičluk postavlja pitanje: Je li bezbedno?  Svrsishodnost postavlja pitanje: Da li je u pitanju politika?  Taština postavlja pitanje: Da li je u redu?  A onda dolazi vreme kada osoba mora da zauzme poziciju koja niti je sigurna, niti je  politička, niti popularna – ali, neko mora da je zauzme zato što je to ispravno. 

Martin Luter King 

Baš  kao  što  su  i  dužnosti  i  relaksacija,  rekreacija  i  pobuna  jin  i  jang  snažnog  ličnog  i  porodičnog oslonca, relaksacija i pobuna su neophodni kako bi se ostvario smiren stav. Nije  dovoljno  upražnjavati  umetnost  meditacije  –  morate  biti  sami  i  u  tišini,  okrenuti  razmišljanjima  i  tihi,  kooperativni  i  u  potrazi  za  harmonijom  u  vezama.  Da  biste  bili  u  potpunosti ljudsko biće morate da izbalansirate taj unutrašnji put sa umetnošću otpora.  Naša  deca  moraju  biti  u  stanju  da  vide  nas  kako  zauzimamo  stav  u  korist  vrednosti  i  protiv  nepravdi,  bez  obzira  na  to  da  li  se  radi  o  vrednostima  i  nepravdama  u  dnevnoj  sobi,  učionici ili na ulicama grada.  Na njihovu žalost, umetnost otpora koji im vi pokazujete može da se pokaže u vidu vašeg  odbijanja da idete rame uz rame sa ostalim roditeljima koji svojoj  deci dozvoljavaju da jedu  čokoladne  krofne  za  doručak  svakog  jutra:  da  dozvoljavate  vašem  šestogodišnjaku  da  vozi  bicikl  bez  kacige;  da  ne  vidite  ništa  loše  u  tome  i  da  dozvoljavate  svojim  petnaestogo‐ dišnjacima zabave bez nadzora odraslih.  Ponekad  nije  dovoljno  samo  reći  ne;  potrebno  je  otići  mnogo  dalje  od  pukog  otpora  buntovništvu – tj., da aktivno radite na tome da se menja tradicija ili uobičajena praksa. Grupa  roditelja  čija  su  deca  maturanti,  zabrinuta  je  zbog  uobičajene  prakse  da  roditelji  iznajmljuju  hotelske  sobe  za  svoje  tinejdžere  u  kojima  će  imati  privatne  zabave  koje  traju  celu  noć,  odlučni  u  nameri  da  tinejdžerima  stvore  noć  za  pamćenje,  punu  aktivnosti,  dobre  hrane  i  odlične zabave...  Ovo je kreativna i konstruktivna pobuna protiv potencijalno destruktivne tradicije.  Ne  moramo  da  se  zadovoljimo  statusom  kvo  (status  quo).  Možemo  da  napravimo  promenu,  ukoliko  smo  spremni  da  priznamo  šta  M.C.  Ričards  opisuje  kao  „strastveni  prioriteti“ – da aktivno učestvujemo u stvaranju vrednosti u koje verujemo, bez obzira da li su  one izražene u malim delima, jednostavnim gestovima ili protestnim marševima.  Kada  je  Rosa  Parks  odbila  da  ustupi  svoje  mesto  u  autobusu  tog  vrelog  dana  u  Montgomeriju,  u  Alabami,  odupirala  se  zakonu  koji  je  stvorila  jedna  grupa  ljudi  na  uštrb  osnovnih  ljudskih  prava  neke  druge  grupe.  Njeno  zauzimanje  stava  je  pomoglo  da  se  stvori  pokret  za  osnovna  ljudska  prava  u  Sjedinjenim  Državama.  Bio  je  to  mali,  hrabar  čin  koji  je  posvedočio u prilog „strastvenih prioriteta“ i promenio tok istorije.  Roditelji  iz  porodica  sa  krutom  strukturom  ne  prikazuju  niti  tolerišu  pobunu  ili  otpor  dok  se  ne  postigne  status  quo.  Oni  se  drže  pravila  i  društvenih  običaja,  pa  čak  i  u  onim  situacijama  kada  pravila  nemaju  smisla,  a  društveni  običaji  onemogućavaju  dalji  napredak.  Ukoliko na znaku piše: „Ne gazi po travi“, oni neće ići preko nje, čak i ukoliko to znači da će  morati da ostave zmaja od petnaest dolara da leži na travi pored njih.  Roditelji iz porodice sa krutom strukturom zahtevaju od svoje dece da se ponašaju kao  da  su  u  vojsci  i  zabranjuju  im  da  dovode  u  pitanje  roditeljski  autoritet  ili  se  ponašaju  izvan  „normi“, pa čak i kada su u pitanju sitnice. „Ukoliko pertle dolaze uz cipele, nema šanse da će  moje dete izaći iz kuće u cipelama bez pertli!“  Roditelji iz porodica  sa  strukturom  meduze su  kao  i  u mnogim  oblastima  svojih  života  stalno  nekonzistentni.  Možda  će  naleteti  na  znak  STOP  i  objasniti  svom  detetu  kako  je  postavljen  na  glupom  mestu,  a  kasnije  ga  kazniti  što  je  prekršilo  neko  školsko  pravilo  i  136 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

ućutkati ga kada kaže da je to pravilo glupo. Takvi roditelji će se možda pobuniti protiv normi  samo  zbog  toga  što  imaju  loš  dan.  Moći  će  da  tolerišu  neprimerene  rasističke  ili  seksističke  šale  na  zabavi,  ali  će  proklinjati  i  odbiti  da  sarađuje  kada  gradska  uprava  poželi  da  proširi  ulicu ispred njihove kuće. Deca dobijaju poruku da su sva pravila, autoritet, pa čak i vrednosti  nasumični.  Roditelj  sa  osloncem  zna  koje  su  vrednosti,  čak  iako  se  te  vrednosti  kose  sa  konvencionalnom  mudrošću  ili  poslednjim  trendovima.  U  pitanju  mogu  da  budu  i  najmanje  sitnice  kakvo  je  recikliranje  novina  i  konzervi,  što  njihov  komšiluk  smatra  smešnim.  Ili  se  možda  radi  o  trošenju  vremena  na  odlaske  na  sastanke  gradskog  veća  kako  bi  se  izrazio  protest  zbog  nekih  pravila  koja  smatraju  nepravednim  za  one  siromašne  ili  one  sa  hendikepom.  Kada  uradimo  nešto  više  od  obične  priče  za  naše  „strastvene  prioritete“,  kada  radimo onako kao što govorimo, onda pokazujemo i našoj deci kako da se podignu i odupru na  kreativan, konstruktivan i odgovoran način.  Deca se ne uče moralu, ljubaznosti i poštenju preko noći, isto kao što ne mogu preko noći  da nauče matematiku, engleski ili fiziku. Postaju zreli, pošteni i odgovorni ljudi tako što  uče od odraslih koji su ih svojim primerima to i naučili. Posebno od onih hrabrih roditelja  sa principima i vrednostima koji znaju da se bore za ono u šta veruju. 

Nil Kuršan, „Odgajite vaše dete da postane čovek“ 

7.4.  Pobuna sa velikim I – Integritet  Priželjkivanje dobra dešava se onda kada posle sagledavanja svega, sebe usmerimo ka  tome da radimo i govorimo ono što znamo da je ispravno, iako je teret toga pregolem;  priželjkivanje zla dešava se onda kada se bavimo svime drugim... zlo nije jednostavno  rezultat odluke da učinimo nešto loše; već kada odbijemo da uradimo nešto dobro. 

Stiven L. Karter, „Integritet“ 

U  porodicama  sa  osloncem  deca  se  uče  kako  da  odu  dalje  u  borbi  za  sebe  i  sopstvena  prava, dok istovremeno poštuju prava i legitimne potrebe drugih. Ovakve porodice uče decu  konceptu  „priželjkivanja  dobra“  –  što  podrazumeva  da  radite  i  govorite  ono  što  je  ispravno,  „čak  i  onda  kada  je  teret  toga  pregolem“.  To  podrazumeva  da  se  pomogne  deci  da  razviju  unutrašnji glas morala (lični kod) koji će ih voditi da rade i govore ono što je ispravno, često  uprkos spoljašnjim posledicama i nikada samo zbog njih. Unutrašnji glas daje deci mogućnost  da se povuku i deluju sa integritetom kada se suoče sa teškim situacijama, kao što su pritisci  prijatelja ili neprijatelja koji imaju za cilj da im učine zlo.  Prijatelji  vašeg  šesnaestogodišnjeg  deteta  počinju  da  maltretiraju  drugo  dete  zbog  njegove  rase,  verskog  opredeljenja,  pola,  fizičkih  ili  mentalnih  sposobnosti  i  pozivaju  vašeg  sina, Patrika da učestvuje u tome. U zavisnosti od njegovog ličnog koda u mnogo čemu zavisi i  to  šta  će  on  uraditi  u  tom  trenutku.  Nikakvi  slogani  („Budi  hladnokrvan,  budi  pristojan“),  pretnje („Ukoliko budeš nekoga maltretirao, bićeš suspendovan iz škole.“), komande („Da nisi  nikoga nazivao pogrdnim imenima“), ili čak Zlatno pravilo („Ophodi se prema drugima onako  kako  bi  voleo  da  se  drugi  ophode  prema  tebi“)  neće  mu  pomoći  da  donese  odluku,  ako  nije  naučen kako da se ponaša sa integritetom.  Stiven L. Karter, u svojoj knjizi Integritet govori o tri ključna koraka koja su neophodna  da bi se „priželjkivalo dobro“: 

137 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

7.4.1.  Razlikovanje dobrog od lošeg  Dok  sam  još  bila  opatica,  često  su  mi  prilazili  roditelji  koji  su  se  žalili  da  im  njihovi  tinejdžeri  u  svemu  protivureče  ‐  čak  i  kada  je  u  pitanju  tradicija  njihove  vere.  Na  to  bi  im  odgovarala:  „Bog  s  njima!  Ukoliko  ne  dovode  u  pitanje ili  ne  ustaju  protiv  vaše  tradicije  ‐  ili  bilo koje druge – onda će oni samo preuzeti od vas sve ono što vi mislite i u šta verujete. U tom  slučaju, vaša čvrsta uverenja bi mogla da im posluže u dobrim vremenima, ali će im malo toga  dobrog doneti u teškim vremenima, zato što nikada nisu imali prilike da deluju samostalno.“  Isto se odnosi i na učenje dece da razlikuju dobro od  lošeg. Decu možemo da naučimo  razlici između dobra i zla, ali ukoliko se budu ponašali samo onako kako im je rečeno, ili zbog  toga što strahuju od kazne, ili osećaju obavezu, ili zavise od nekog spoljašnjeg odobrenja, ono  što  pokušavamo  da  ih  naučimo  nikada  neće  postati  njihov  lični  kod.  Ukoliko  to  nikada  ne  postane njihov lični kod, njihova savest će biti na prodaju onome ko za nju da najvišu cenu.  („Radio  sam  samo  ono  što  mi  je  rečeno.“,  „Ona  me  je  na  to  naterala.“,  „Zaslužuje  da  je  svi  zadirkuju.“,  „Svi  ostali  su  to  radili.“,  „Rekli  su  mi  da  ću  moći  da  se  pridružim  grupi  ukoliko  budem zajedno sa njima uništavao automobile.“)  Ne možemo deci samo reći šta da rade, a šta da ne rade, moramo da im objasnimo zašto  je dobro deliti, brinuti, pomagati, poslužiti, kao i da im damo priliku da probaju sve to. Moraju  da znaju da nam je podjednako stalo do njihove namere, kao i do njihovih dela. Potrebno je da  ih naučimo da shvate uticaj svojih dela na druge ljude i da budu u stanju da sagledaju situaciju  iz ugla nekog drugog. Kada to učine, onda mogu da počnu da stiču osećaj za druge, kao i da se  stave  na  mesto  nekog  drugog.  Sposobnost  da  se  na  situaciju  gleda  iz  nečijeg  drugog  ugla  je  ključna za „priželjkivanje dobra“.  Jednom  kada  vaš  tinejdžer  shvati  kako  bi  bilo  biti  na  mestu  tinejdžera  koji  je  predmet  maltretiranja  i  kada  počne  da  se  saoseća  sa  njim,  imaće  dovoljno  hrabrosti  da  načini  drugi  korak.  7.4.2.  Deluje onda kada to smatra da je ispravno, pa i na svoju štetu.  „Hej, momci, sklonite se, ostavite ga na miru, on je isti kao i mi.“ U tom trenutku, Patrik je  odabrao  da  uradi  dobru  stvar  umesto  da  se  dopadne  svojim  prijateljima.  Spreman  je  da  podnese podrugljive osmehe i komentare njegovih drugara. („Jesi li kukavica?“, „Šta je, sada si  isti  kao  on?“,  „Pogledajte  ovde  imamo  Gospodina  Dobricu.“)  Priželjkivanje  dobrog  znači  i  zauzimanje  stava  i  preduzimanje  akcije.  Nije  dovoljno  samo  da  Patrik  oseća  bol  tog  drugog  dečaka.  Mora  da  bude  spreman  da  uradi  nešto  kako  bi  umanjio  taj  bol,  čak  i  po  cenu  da  se  otuđi od svojih drugara. Da li bi to neko uradio i za Metjua Separda, dvadesetjednogodišnjaka,  koji  je  mučki  pretučen,  zavezan  za  ogradu  i  ostavljen  da  umre;  ili  za  četrnaestogodišnjaka  koga su bez milosti maltretirali njegovi drugari i koji je tražio način da se osveti noseći oružje  po  hodnicima  škole;  ili  za  petnaestogodišnjaka  koji  se  obesio,  a  majci  ostavio  poruku  saopštavajući joj da više nije mogao da podnese maltretiranja koja je svakodnevno doživljavao  od  svojih  drugova.  U  svojoj  knjizi  Možemo  li  da  budemo  dobri  bez  Boga?  doktor  Robert  Bakman  postavlja  pitanje  „Zašto  bih  trebao  pristojno  da  se  ponašam?“  Njegov  odgovor  je:  „Zato što će svet postati bolje mesto za Ijudski rod, ukoliko se svi budemo tako ponašali.“  7.4.3.  Kažite otvoreno da se ponašate u skladu sa sopstvenim razumevanjem dobrog i  lošeg.  „Ne  želim  da  budem  deo  ovoga,  i  uradiću  sve  što  je  potrebno  kako  bih  sprečio  dalje  maltretiranje.“ Kada je Patrik odabrao da želi dobro „čak iako je teret pregolem“, podsetio je 

138 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

svoje drugare da se ne stidi da radi ono što smatra ispravnim, čak i ako ga to košta. Njegove  reči i njegova dela drugima mogu dati snagu da se makar suzdrže od maltretiranja, bez obzira  što još uvek nisu spremni da se aktivno uključe u to da urade pravu stvar.  Obratite pažnju, uključite se, i nikada nemojte da skrenete pogled. 

Preživeli iz holokausta 

Najveći  deo  svakog  dana,  svake  godine,  svakog  životnog  veka  sačinjen  je  od  malih,  naizgled  ne  tako  značajnih  trenutaka.  Ti  trenuci  mogu  da  budu  spremanje  večere,  iznošenje  smeća,  zaustavljanje  na  znaku  STOP,  opuštanje  na  tremu  uz  sopstvene  misli  nakon  što  deca  odu  na  spavanje,  dobacivanje  rečenica  između  vas  i  deteta  pre  večere,  dizanje  glasa  protiv  neukusne  šale,  odlazak  u  centar  za  recikliranje  sa  gomilom  novina  koje  su  skupljene  tokom  nedelje. Ali ovi trenuci nisu zanemarljivi, posebno kad predstavljaju primere na osnovu kojih  će se naša deca učiti. I svakoga puta kada dete organizuje i završi neku obavezu, provede malo  vremena u samoći, a da ne bude usamljeno, odluta igrajući se na nekih sat vremena, ili odbije  da se udruži s drugarima u nekoj aktivnosti koju smatra pogrešnom, dete će izgraditi značenje  i osećaj za vrednost za sebe i harmoniju u svojoj porodici.  Svaki mali zadatak u svakodnevnom životu je deo sveukupne harmonije svemira. 

Sveta Tereza od Lizijea 

139 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

XII – PITANJE NOVCA  Važna stvar je stav, da bude čist i prilikom davanja i prilikom primanja. 

Robert Aitken Roshi 

Pošto moja deca nisu plaćena prilikom obavljanja dužnosti po kući, često me pitaju da li  deci  ikada  dajem  novac.  Da,  dajem  im  džeparac  iz  tri  razloga:  da  nauče  kako  da  barataju  novcem,  da  donose  odluke  u  vezi  sa  sopstvenim  novcem  i  da  postavljaju  prioritete  u  finansijskom smislu. I da, novac im dajem, a da ne moraju da rade da bi ga dobili. Posao koji  deca obavljaju sa svojim džeparcem jeste taj što rade sa njim. Ukoliko decu naučite da rade sa  novcem,  prvo  će  im  pomoći  da  sa  uspehom  barataju  onim  novcem  koji  će  jednom  sami  zarađivati. Neki roditelji će reći da nije realno da se deci daje novac koji nisu zaradili. Mislim  da  nije  realno  učiti  decu  da  će  zaraditi  više  novca  ukoliko  budu  napornije  radili.  To  jednostavno nije istina. Svi mi znamo ljude koji rade sa upola manje napora u odnosu na nas,  ali  zato  zarađuju  duplo  više,  a  neki  uopšte  ne  rade  i  imaju  pregršt  novca.  Koliko  naporno  radite u stvarnosti predstavlja minorni faktor u odnosu na to koliko novca zarađujete. Vrsta  posla,  poznanstva,  pol,  rasa,  sreća,  država  i  ekonomski  trendovi  kao  i  mnogi  drugi  faktori,  važni su činioci za količinu novca koji ćete zaraditi za posao koji obavljate. Svako od nas je u  nekom trenutku primio novac koji nije zaradio: za rođendan, odmor, od lutrije ili je u pitanju  bilo nasledstvo. Ovoj listi bih još dodala i džeparac. Ono što je važno da deca nauče jeste, da  bez  obzira  na  to  koliko  novca  imaju,  zarade,  osvoje  ili  naslede,  moraju  da  znaju  kako  da  ga  potroše, uštede ili ga daju drugima, kojima je potreban.  U tome je stvar kada je baratanje novcem u pitanju i to je razlog zbog kog deci dajemo  džeparac. 

1.  TRI, ČETIRI, SAD!  Najbolje vreme da počnete davati svojoj deci novac je kada više ne postoji mogućnost da  ga pojedu. Za neke će to biti kada napune dve godine; za druge opet može biti kada napune  četiri.  U  suštini,  kada  prestanu  da  ga  stavljaju  u  usta,  mogu  početi  da  ga  stavljaju  u  banku.  Takođe  mogu  da  počnu  da  prepoznaju  različite  novčiće  i  kombinacije  novčića,  da  počnu  da  broje,  i  vode  računa  o  svom  džeparcu.  Mogu  da  lupaju  recke  u  maloj  spiralnoj  beležnici,  upisujući  penije,  novčiće,  petoparce  i  četvrtine.  (Drugo  dete  često  nauči  razliku  između  petoparca i četvrtine dolara, mnogo brže nego prvo dete zato što starije dete uči mlađe: „Ako  mi  daš  sve  te  male  tanke  novčiće,  dobićeš  sve  ove  velike  i  debele.“  Nije  potrebno  mnogo  vremena da ukapira tu prevaru!)  Kada  odlučujemo  koliki  džeparac  da  damo  našoj  deci,  moramo  sebi  postaviti  četiri  pitanja:  1.  Koliko mogu sebi da priuštim?  2.  Koliko želim da dam?  3.  Kojom količinom novca moje dete može da barata? Mora da bude dovoljno da se dete ne  bi  frustriralo,  ali  ne  previše,  jer  tada  ne  mora  da  donosi  odgovorne  odluke  ili  da  odredi  prioritete.  4.  Za šta je mom detetu potreban novac? Jasno je da je adolescentima, koji kupuju karte za  sve vanškolske aktivnosti, bonove za ručak, školsku opremu i odeću, potrebno više novca  nego  mlađoj  braći  i  sestrama  kojima  je  novac  potreban  samo  za  ulaznice,  ili  čak  još  mlađima koji samo žele da kupe igračke. 

140 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Prema  načinu  davanja  džeparca  svojoj  deci  postoje  tri  vrste  porodica,  ali  svaka  daje  džeparac na svoj način i sa različitim porukama koje idu uz njega. 

1.1.  Džeparac u porodici sa krutom strukturom  Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom  daje  svom  detetu  džeparac,  a  zatim  mu  određuje kako da ga troši, štedi ili daje. Poruka je sledeća: „Daću ti novac za džeparac ali ću ga  ja kontrolisati. Ja znam pravilno da razmišljam kada se radi o novcu; ti to ne znaš.“ Ona dobije  dolar  u  novčićima,  ali  50  centi  joj  odmah  uzmu.  („Staviću  u  banku  25  centi  za  tebe.  Pošto  ti  stalno  otvaraš  banku  i  igraš  se  novcem,  ne  mogu  ti  poveriti  da  čuvaš  svoj  novac.  Drugih  25  centi  ću  ti  dati  kada  stignemo  u  crkvu.  Ukoliko  ti  ih  dam  ranije,  možeš  da  zaboraviš  da  ih  poneseš  ili  da  ih  usput  izgubiš.  Preostalih  50  centi  možeš  da  potrošiš  na  igračke  ali  ne  i  na  slatkiše.“)  Neki  roditelji  'krute  strukture'  će  insistirati  na  tome  da  kontrolišu  sav  novac.  A  dete  mora da počne da zarađuje novac još kao veoma malo i da rizikuje da ga izgubi ukoliko se ne  ponaša  perfektno.  („Ukoliko  ne  staviš  odeću  u  korpu  za  prljav  veš,  gubiš  50  centi  od  džeparca.“)  Poređenja  sa  drugom  decom  su  uobičajena.  („Razlog  što  ove  nedelje  ne  dobijaš  novac je taj što nisi bila dobra. Pogledaj svoju sestru. Ona zna kako treba da se ponaša i uvek  ima  novac  koji  može  da  troši.“)  Mini  predavanje  se  koristi  da  bi  se  forsiralo  odobreno  ponašanje.  („Ako  ne  čuvaš  novac,  nećeš  moći  da  ideš  u  bioskop  sa  ostalom  decom  sledećeg  vikenda.“)  Deca roditelja 'krute strukture' dobijaju sledeće dodatne poruke:  • • •

Novac  je  statusni  simbol.  („Ti  si  manje  vredna  od  svoje  sestre  zato  što  imaš  manje  novca.“)  Novac  je  oblik  sigurnosti.  („Ako  ga  ne  štediš  bićeš  usamljena  i  osetićeš  se  napušteno  sledećeg vikenda.“)  Novac  je  nagrada  i  kazna.  („Ukoliko  popraviš  ocene,  dobićeš  dolar  više.  Ako  ne,  izgubićeš dolar.“) 

1.2.  Džeparac u porodici sa strukturom meduze  S  vremena  na  vreme  roditelji  'strukture  meduze'  će  baciti  nešto  novca  detetu.  Dete  nikada  ne  zna  koliko  novca  može  da  očekuje  niti  kada.  Pošto  ne  postoji  struktura  u  okviru  porodice  kao  celine,  ne  postoji  ni  u  okviru  trošenja,  štednje  ili  davanja  novca.  Često  su  novčane  navike  roditelja  pravi  haos  –  kompulzivno  i  preterano  trošenje,  zloupotreba  kreditnih  kartica,  zakasnele  uplate,  malo  ili  nimalo  ušteđevine.  Roditelji  iz  porodica  sa  strukturom  meduze  veoma  brzo  počinju  da  krive  dete  i  drže  pridike  zbog  toga  što  ima  iste  glupe navike da troši, koje imaju i oni sami. („Da nisi potrošio novac na ove male igračke, imao  bi  dovoljno  novca  za  ovu  veliku.“  „Da  si  stavio  nešto  novca  sa  strane,  imao  bi  novac  za  bioskop.“)  Ne  postoji  banka  u  koju  bi  dete  moglo  da  stavi  novac,  niti  dosledan  model  rukovanja novcem od strane roditelja.  Deca  roditelja  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  dobijaju  sledeće  poruke  kada  je  u  pitanju džeparac:  • • •

Novac je važan ali potpuno nepredvidiv.  Određene  stvari  se  očekuju  od  tebe,  ali  ćeš  morati  da  ih  otkriješ  sam.  Ne  možeš  očekivati nikakvu pomoć od mene.  Radi kako ja kažem, a ne kako radim. 

141 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

1.3.  Džeparac u porodici sa osloncem  Roditelj 'sa osloncem' da detetu dolar i podseti ga da deo mora da ostavi kao ušteđevinu,  deo  da  pokloni  dobrotvornom  udruženju,  a  ostatak  može  da  potroši  na  šta  god  želi  (sa  napomenom da nije opasno po život, moral ili nezdravo). Struktura oslonca se sastoji u tome  da se mora štedeti, trošiti i davati. Fleksibilnost 'oslonca' je u tome što oni odlučuju kako će  izvesti te tri stvari i koliko će kojoj posvetiti. Roditelji 'sa osloncem' daju savete i uputstva, ne  daju naređenja i pridike.  Deca roditelja 'sa osloncem' dobijaju sledeće poruke:  • • •

Verujem ti i verujem da ćeš doneti sopstvene odluke.  Znam da možeš da se nosiš sa životnim situacijama.  Stalo  mi  je  do  tebe.  Veoma  si  mi  važan.  I  možeš  računati  na  moju  pomoć  kada  god  ti  bude potrebna. 

2.  ŽELJE I POTREBE  Imati dovoljno je biti bez straha. Na bezbednom mestu. To je mesto dostojanstva ali i  preispitivanja. Veoma se ceni i potpuno uživa u onome što novac donese u naše živote, a  ipak ne može se njime kupiti ništa što nije potrebno i željeno. 

Džo Domingez i Viki Robin, „Novac ili život“ 

Ukoliko im je ostavljeno pravo da biraju, deca koja ne žele ništa neće ni štedeti. A mnoga  deca  danas  ne  žele  da  štede  novac  ni  za  šta.  Više  se  ne  vezuju  za  malog  medu;  imaju  čitavu  kolekciju meda. Nemaju više krpenu lutku; imaju ih pet u prvom redu, jednog pozadi, blizance  sa strane, i dete u nosiljci. Mi, kao roditelji, u obavezi smo da deci obezbedimo ono što im je  potrebno. Ono što žele možemo im dati kao poseban poklon, ili mogu oni sami štedeti novac za  ostvarivanje svojih želja.  Tek  na  početku  prvog  stupnja  u  odrastanju,  sa  osećajem  velike  nezavisnosti  u  odabiru  sopstvene  odeće,  Marija  je  izjavila  da  više  ne  želi  jednostavne  čarape  već  fluorescentne.  Dogovorili  smo  se  da  joj  ili  kupimo  obične  čarape  ili  da  joj  damo  onoliko  novca  koliko  one  koštaju, a da ona sama uštedi za razliku. U roku od nekoliko nedelja uštedela je dovoljno da  kupi  ne  samo  jedan,  već  dva  para,  fluorescentno  zelene  i  narandžaste;  naravno  nosila  ih  je  jedne preko drugih.  S vremena na vreme se želje i potrebe pomešaju. Ani je bio potreban veći bicikl. Prerasla  je one koje je dobila od starije sestre. Želela je novi. To je bilo i jedno i drugo, i želja i potreba,  tako  da  smo  joj  rekli  da  ćemo  dati  polovinu  novca  i  da  ona  može  da  bira  bicikl,  što  je  ona  i  uradila  –  odabrala  je  bicikl  od  350$.  Moj  bicikl  i  bicikl  moga  muža  zajedno  ne  vrede  350$.  Zagrcnuli smo se i shvatili da je trebalo da uključimo i neku dodatnu strukturu u izbor bicikla  – kao što je limit. Oklevali smo. Ana mi je doskočila jednom od mojih izjava: „Ali ti uvek kažeš  da  govoriš  ono  što  misliš,  misliš  to  što  govoriš  i  uradiš  ono  što  si  rekao  da  ćeš  uraditi.  „Predložili smo joj da ona sračuna svoj budžet, a mi bismo pokušali da sračunamo naš. Ubrzo  je shvatila da će verovatno pre dobiti svoju vozačku dozvolu nego što će moći da priušti svoju  polovinu. Odlučila je da potraži neki jeftiniji bicikl ili bar neki koji nije potpuno novi. Jedan od  njenih  prijatelja  je  iznenada  i  naglo  porastao,  brzo  nakon  kupovine  veoma  skupog  bicikla,  i  hteo je da joj proda skoro nov bicikl po mnogo nižoj ceni od originalne. Ana je štedela veći deo  svog novca, odradila nekoliko neobičnih poslova za komšije i predložila svojoj babi da novac  koji bi joj dala za rođendan pripoji u budžet za bicikl. Mi smo izdvojili svoju polovinu, i ona je 

142 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

dobila  bicikl  koji  joj  je  trebao  i  koji  je  želela.  Kada  se  pomešaju  potrebe  i  želje,  možeš  da  podeliš breme troška. 

3.  DAVANJE  Kako  deca  nauče  da  daju  deo  svog  novca  onima  koji  imaju  manje?  Aspekt  porodice  sa  osloncem  je  da  moraju  da  daju  nešto  novca  dobrotvornoj  grupi  ili  osobi  kojoj  je  potrebno.  Kada  je  dete  malo,  vi  određujete  dobrotvornu  grupu,  vi  postavljate  stavku  milosrđa,  ali  ono  odlučuje  koliko.  Kada  odraste,  može  da  odlučuje  o  obe  stvari.  Kada  sva  „molim  vas  pomozite/dajte“  pisma  stignu  na  mejl,  možete  joj  dati  neka  od  njih,  da  joj  pomognete  da  razume o čemu se radi u njima, i dozvolite joj da odluči kome želi da pomogne.  Drugi način na koji deca uče, kao i u svim aspektima ponašanja, jeste taj što se ugledaju  na  svoje  roditelje.  Ali  u  ovom  slučaju  uzorno  ponašanje  ne  mora  da  bude  očigledno  ili  prirodno.  Mnogi  od  nas  mogu  redovno  doprinositi  religioznoj  organizaciji  ili  dobrotvornoj  svrsi u koju veruju a da naša deca toga nikada ne budu svesna. Zbog toga, kada se bavite tom  divnom aktivnošću plaćanja računa, pozovite vaše dete i objasnite joj šta radite. „Ovde plaćam  telefon,  ovde  struju  i  grejanje.  A  ovde  dajem  novac  za  cilj  do  kojeg  mi  je  veoma  stalo.“  Ispričajte joj zašto verujete u svrhu te pomoći i zašto im je potrebna vaša pomoć, bilo da se  radi  o  fondu  za  nezbrinutu  decu,  organizaciji  za  zaštitu  životne  sredine  ili  religioznoj  grupi.  (Ukoliko  je  politička  proslava,  verovatno  neće  razumeti  ali  vi  možete  pokušati.)  Ukoliko  je  dete  previše  malo  da  bi  razumelo  šta  su  čekovi,  možete  se  potruditi  da  vas  vidi  kako  povremeno  dajete  nešto  novca  nekome  ko  skuplja  donacije  u  dobrotvorne  svrhe  u  tržnom  centru.  Kada  im  dobrotvorno  davanje  u  formi  novca  postane  navika,  deca  tada  mogu  postati  svesna da je moguće i davanje svog vremena i talenata.  Nemojmo se zadovoljiti samo davanjem novca. Novac nije dovoljan, novac se može dobiti.  Njima su potrebna vaša srca da ih vole. 

Majka Tereza 

4.  ŠTEDNJA I BUDŽET  Opet, ovde se može malo raditi na stvaranju savesti. U suprotnom, deca možda ne bi ni  obratila  pažnju  na  to.  Kada  plaćate  kućne  račune,  objasnite  da  određena  suma  novca  ide  za  štednju,  da  bi  porodica  mogla  da  ide  na  odmor,  ili  da  renovira  kuću,  ili  da  ima  finansijsku  sigurnost u slučaju da se kola pokvare.  Dete mora da ima kasicu još u ranom detinjstvu, ali ostavite njemu da odabere hoće li to  biti  klasična  kasica  prasica,  još  klasičnija  stara  čarapa,  tegla  u  kojoj  se  drži  zimnica  ili  neka  koju je napravilo samo od lego kockica. Ono odlučuje koliki deo džeparca će staviti u nju svake  nedelje. Ne brinite ako u početku ostavlja 10 centi od dolara koji dobije. Kada se navikne da  štedi i sazna nešto više o tome zašto to radimo, prilagodiće sumu svojim potrebama.  Kada deca počnu da zarađuju novac za obavljanje 'nesvakodnevnih poslova' kod kuće ili  za  rad  u  susedstvu,  tada  mogu  početi  da  doprinose  svojim  dugoročnim  i  kratkoročnim  štednjama. Kratkoročnoj štednji imaju potpun pristup. Dugoročna štednja bi obično trebalo da  ima neku strukturalnu formu: dva potpisa, na primer, vaš i njihov, tako da se ne bi desilo da  potroše sav novac predviđen za studije nakon neke svađe sa vama. A kako se vaša deca bliže  tinejdžerskim godinama, možete početi da delite kućne troškove sa njima, kako bi oni počeli  da  shvataju  šta  je  potrebno  za  jedno  domaćinstvo.  Ukoliko  je  vaš  budžet,  ili  njegovo  nepostojanje,  takva  noćna  mora  da  bi  samo  uplašilo  vašu  decu,  potražite  pomoć  nekoga  sa 

143 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

strane  i  pričajte  o  svom  iskustvu,  greškama koje  ste  napravili,  i načinu  na  koji  ispravljate  te  greške. U vreme ozbiljnih finansijskih poteškoća, novac koji bi vaši tinejdžeri mogli da izdvoje  i daju u dobrotvorne svrhe, trebalo bi da ostane u kući. 

5.  TROŠENJE  Mora da postoji nešto više u životu od toga da imate sve. 

Moris Sendak 

Nakon  što  ste  odvojili  novac  za  štednju  i  dobrotvorne  svrhe,  ostatak  novca  može  se  potrošiti  na  stvari  koje  nisu  pretnja  po  život,  moral  ili  nezdrave.  Možete  dozvoliti  malom  detetu  dosta  slobode  u  kupovini  onoga  što  njemu  puno  znači.  Ono  će  početi  da  razvija  sopstveni princip u pogledu razumevanja i korišćenja novca.  Mališan se uči kako da ne kupuje impulsivno. On može otići u prodavnicu sa novcem, ako  i sam tačno zna šta će tamo da kupi; ukoliko ne zna, novac ostavlja kod kuće. (Ne bi bilo loše  da  i  neki  odrasli  to  praktikuju.)  Već  sa  pet  ili  šest  godina,  dete  počinje  da  uči  da  nisu  sve  rasprodaje pogodbe, kao i da sve pogodbe nisu rasprodaje. Ono tada uči da štedi za krupnije  stvari  i  počinje  da  uviđa  razliku  između  potreba  i  želja,  osnovne  potrepštine,  ugodnosti  i  luksuza. Tako se razvija struktura odgovornih novčanih navika. 

6.  PORODIČNA UŠTEĐEVINA I KREDITI – IMAMO TVOJ INTERES NA UMU I  NA PAPIRU  Da li pozajmljujete vašoj deci novac?  •

• •

Roditelj iz porodice sa krutom strukturom: „Nikad, nikad, nikad. Pustite ih da osete bol  prouzrokovan njihovim glupim izborima; to će ih naučiti da postanu odgovorni. Učeći  ih  da  žive  od  onoga  što  im  je  dato  i  ničega  više,  naučićete  ih  da  dobro  raspolažu  novcem.“  Roditelj iz porodice sa strukturom meduze: „Naravno, ja im pozajmljujem novac za sve  što  žele.  Oni  to  mogu  da  mi  vrate,  ali  ne  moraju.  Na  kraju  krajeva,  roditelj  mora  da  pomogne svom detetu.“  Roditelj s osloncem: „Ja bih im pozajmio novac u određenim situacijama kada planiraju  da mi ga vrate. A od njih se i očekuje da ga vrate.“ 

Roditelj s osloncem ne pozajmljuje novac lakomisleno i za svaku priliku, već shvata da  može da dođe vreme kada je svakome od nas potrebno da uzmemo pozajmicu i da je kasnije  otplatimo. Vaš tinejdžer je potrošio dobar deo novca koji je zaradio za vreme leta na pogrešne  stvari.  On  prepoznaje  greške  koje  je  napravio  i  radi  na  tome  da  poboljša  svoje  potrošačke  navike.  Ima  priliku  da  ode  na  divan,  uzbudljiv  i  poučan  put  ali  mora  da  pozajmi  novac  za  depozit  da  ne  bi  propustio  priliku.  Sada  razrađuje  plan  plaćanja  sa  vama,  uzima  pozajmicu,  daje depozit i mora da smisli kako da vrati pozajmicu i zaradi dovoljno novca za put. 

7.  KADA JE ONO ŠTO JE VEĆE I BOLJE?  Kada povećavate džeparac? Jednostavno – kada vas deca ubede da im je potreban veći  džeparac.  Ana me pitala za još džeparca.  „Ubedi me.“  144 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

„Pa, starija sam i od brata i od sestre.“  „To me nije ubedilo da ti je potreban veći džeparac.“  „Potrebno  mi  je  više  školskog  pribora  nego  prošle  godine.  Sada  nosim  broj  obuće  za  odrasle, koja košta više. Imam više vanškolskih aktivnosti...“  Ispisala  je  budžet  i  ubedila  nas  da  joj  je  potreban  veći  džeparac.  Takođe  je  pitala  da  li  može da ga dobija jednom mesečno umesto jednom nedeljno. Dobila je veći džeparac jednom  mesečno i dobro se snalazi.  Marija  je  odlučila  da,  ako  je  njena  sestra  mogla  da  nas  ubedi  da  joj  je  potreban  veći  džeparac,  pokuša  i  ona.  Iskoristila  je  sestrinu  šemu  i  ubedila  nas  da  je  i  njoj  potrebno  više  novca. I ona je tražila da ga dobija jednom mesečno. Veoma dobro se snalazi sa novcem. Mogli  bismo da joj damo godišnji džeparac 1. januara (kada bismo to mogli da priuštimo) i ona bi  imala  budžet  sve  do  31.  decembra.  Uz  to  bi  imala  i  ušteđevinu  i  nama  da  pozajmi,  a  pošto  dobro pamti možda bi mogla da uzme i kamatu na neke pozajmice.  Džo je bio impresioniran uspehom svojih sestara da povećaju svoje džeparce i veoma se  potrudio da nas ubedi da je i njemu potreban isti toliki džeparac. Čak je išao i u te detalje da ne  može  da  nosi  majice  svojih  sestara,  jer  se  muške  majice  kopcaju  sa  suprotne  strane  od  ženskih. Dobio je veći džeparac, ne onoliki koliki je isprva tražio, već onoliko veći koliko smo  se dogovorili.  Pokušao je da ga dobija jednom mesečno ali je sada prešao na dva puta mesečno. Tako  mu je bolje. Vi i vaša deca ćete morati da eksperimentišete jer je to individualno za svako dete.  Kada vaš tinejdžer počne da zarađuje veće sume novca na poslu ili od 'nesvakidašnjih'  poslova koje obavlja u kući, morate zajedno odlučiti da li treba da prestane da dobija džeparac  ili  ćete  mu  prebaciti  sve  više  odgovornosti,  tako  da  može  da  počne  da  vodi  računa  o  većini  svojih finansijskih potreba – odeća, zabava, osiguranje automobila, školarina.  Moja rođena deca su kao dan i noć – i popodne. Oni se svi odnose drugačije sa novcem,  ali svi uče da troše sopstveni novac odgovorno i konstruktivno, da ga štede tako što će zacrtati  neki cilj zbog kojeg štede, i da daju onima koji imaju manje od njih i kojima je potrebno. 

8.  DILEMA OKO FIRMIRANE MAJICE  Plodove  našeg  rada  na  upravljanju  novcem  možemo  videti  u  okviru  tri  tipa  struktura  familija  do  vremena  kada  naša  deca  uđu  u  pubertet.  Vaš  tinejdžer  želi  firmiranu  majicu;  on  jednostavno mora da ima firmiranu majicu:  •

• • •

Roditelj  iz  porodice  sa  krutom  strukturom:  „Ne  dolazi  u  obzir.  Neću  ti  dozvoliti  da  bacaš  novac  na  firmiranu  majicu.  To  je  hir,  proći  će.  NE.  Ne  zanima  me  što  je  to  tvoj  sopstveni  novac,  nećeš  ga  potrošiti  na  glupu  majicu.“  (Poruka:  Ja  znam  pravilno  da  razmišljam  kada  se  radi  o  novcu,  ti  ne.  Daću  ti  novac,  ali  ću  kontrolisati  šta  radiš  sa  njim.)  Roditelj iz porodice sa strukturom meduze: „Ako želiš firmiranu majicu, kupi firmiranu  majicu, mene baš briga. Ali zapamti, kada baciš sav novac na firmiranu majicu, nemoj  da mi dolaziš da tražiš novac kada za tri nedelje ostaneš bez penija.“  Roditelj iz porodice sa strukturom meduze (naizmeničan govor): „Kako je lepa majica!  Kupiću jednu i sebi, iako oboje imamo pune ormane majica.“ (Poruka: Ni jedno od nas  ne zna kako da raspolaže novcem.)  Roditelj iz porodice sa osloncem: Ni reči. (Poruka: Verujem u tebe i verujem da možeš  da izađeš na kraj sa ovom situacijom.) 

145 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Vaš tinejdžer ne mora da pita da li može da kupi firmiranu majicu. Može da popriča sa  vama  pitajući  vas  za  mišljenje  ili  savet  ali  ne  i  za  dozvolu.  Pustili  ste  ga  da  pravi  greške  od  malih nogu. Dozvolili ste mu da bira različitu odeću u okviru granica i proširivali ste te granice  kako  je  njegova  sposobnost  za  donošenje  odluka  rasla.  Učili  ste  ga  da  nije  svaka  rasprodaja  pogodba, i da nisu sve pogodbe rasprodaje. Učili ste ga kvalitetu i kvantitetu. Vi ste im uzor za  odgovorne navike trošenja i raspolaganja novcem. Dete odluči da hoće firmiranu majicu, čuva  pare  za  nju  i  kupi  je.  Sva  tri  tinejdžera  idu  u  istu  srednju  školu.  Podmladak  školskog  tima  prodaje majice sa školskim znakom na njima i sva tri tinejdžera misle da treba da je imaju.  • •

Roditelj iz porodice sa krutom strukturom: „Zar ti nije drago što ti nismo dozvolili da  potrošiš svoje pare na firmiranu majicu?“ (poruka: Ja znam kako da rukujem novcem;  ti ne znaš.)  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  meduze:  „Da  nisi  potrošio  novac  na  firmiranu  majicu imao bi novac za školsku majicu.“ (Poruka: Imam tako malo poverenja u tebe da  moram da ti kažem ono što već znaš.) Roditelji iz porodice sa strukturom meduze nisu  dobri  samo  u  davanju  mini  predavanja,  dobri  su  i  za  pozajmljivanje  sa  dugoročnim  emocionalnim – ne finansijskim – obavezama. Nekima od vas roditelji kažu: „Kuda to  ideš  na  odmor?  Ne  dolaziš  kući?“  I  svaka  emocionalna  obaveza  te  vuče,  pogodi  gde?  Kući, njihovoj kući, koja nije tvoja kuća već godinama.  Roditelj  sa  osloncem:  Nikada  ne  pominje  firmiranu  majicu,  jer  ona  nije  problem.  Zagrlite svog tinejdžera i kažete: „Ponekad boli kada nemamo dovoljno novca za stvari  koje  bi  voleli  da  imamo.“  A  dete  može  da  kaže:  „Eh,  da  nisam  potrošio  pare  na  onu  firmiranu  majicu.“  Ali  takođe  može  i  da  ne  kaže  to.  Firmirana  majica  mu  je  možda  značila toliko da je zaboravio na deset drugih majica i šest filmova samo da bi je kupio.  U okviru granica odlučuje i živi sa posledicama. 

9.  NEOBIČNA SITUACIJA – PREVIŠE NOVCA  Postoji specifičan problem ako imaš imućne rođake koji će se postarati da ne dobiješ ni  dinara  od  nasledstva  ali  zato  šalju  velike  sume  novca  vašoj  deci,  ili  ako  imate  otuđenog  roditelja  koji  pokušava  da  kupi  ljubav  dece  poklanjajući  im  velike  sume  novca.  Ovo  može  oslabiti trud koji ste uložili učeći svoju decu kako da raspolažu novcem.  Vi,  kao  roditelj  iz  porodice  sa  osloncem,  možete  poslati  poruku  rođaku  ili  roditelju  sa  depozitnim listićem za dugoročni štedni račun vaše dece i predložite da, za dobro vaše dece,  šalju  male  količine  novca  a  ostatak  da  im  uplate  na  račun.  Ili  mogu  sami  da  otvore  štedni  račun  za  vašu  decu.  U  svakom  slučaju,  kao  roditelj  iz  porodice  sa  osloncem  ustanovili  ste  strukturu  koja  je  fleksibilna  i  ostvaruje  okruženje  koje  podstiče  kreativan,  konstruktivan  i  odgovoran odnos prema novcu.  Stalno povećavajući odgovornost i odluke naše dece, još od vremena kada su bili bebe,  možemo  im  pomoći  da  u  trenutku  kada  napuštaju  dom,  i  oni  i  mi  budemo  sigurni  da  će  biti  sposobni da troše, štede i daju na pažljiv, kreativan i odgovoran način. Kao roditelji na nama je  da ih dobro naučimo. Ko zna možda će jednog dana oni rukovoditi našim novcem.  Finansijski integritet se postiže učenjem uticaja vaše zarade i trošenja, i u vašoj porodici i  u svetu uopšte. To je znanje koliko je novca i materijalnih dobara dovoljno da vas drži na  vrhu ispunjenja, a šta je višak i šta je nepotrebno. To znači imati sve aspekte vašeg  finansijskog života u ravni sa vašim vrednostima. 

Džo Domingez i Viki Robin, „Vaš novac i vaš život“ 

146 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

XIII – VREME OBROKA  Ne zanima me koliko ste zauzeti – možete da odvojite vreme i provedete ga sa svojom  decom. Možete da razgovarate o svojim snovima, provedenom danu, ili svojim  frustracijama. Što ste zaposleniji, to je vreme obroka dragocenije za vaše dete. Ukoliko ovo  vreme ne provodimo sa našim najmlađima, oni neće razviti zdrav stav prema porodičnom  životu. 

Dr Li Salk 

Ukoliko  želimo  da  naučimo  decu  da  podele  parče  hleba  sa  svojim  komšijama,  najpre  moramo da ih naučimo da to isto rade i kod kuće. 

1.  DELJENJE OBROKA  Postoji neko duboko zadovoljstvo u deljenju obroka sa nekim. Zajednički obrok, deljenje  je  jedno  od  najstarijih  i  najosnovnijih  ljudskih  iskustava  koje  ujedinjuje.  Još  iz  perioda  praistorije označavalo je mir i sigurnost. U Staroj Grčkoj, među germanskim narodima, kao i u  mnogim drugim kulturama, kada se stranac pojavi na kućnom pragu, prvo što uradite jeste da  mu  ponudite  obrok.  Tek  tada  ih  pitate  ko  su  i  odakle  dolaze,  kao  i  to  kojim  poslom  dolaze.  Deljenje  hrane  je  bilo  tako  sveto  da  je  jedan  od  najvećih  zločina  u  tim  kulturama  bio  da  naudite nekome od koga ste prihvatili obrok. Čak i danas, iako pravog značenja možda i nismo  svesni, zajednički obrok simbolizuje mir i harmoniju. Osnovni deo svakog sastanka čelnih ljudi  u državama, svaki samit predstavlja banket gde svi sede zajedno za stolom.  Kako  hrana  održava  telo,  hrana  pojedena  u  društvu  takođe  neguje  pojedinačni  duh,  porodicu, zajednicu i svet. Harmonija zajedničkog obroka širi se mnogo dalje od stola i traje  duže od vremena trajanja obroka. Ili bi tako trebalo da bude u idealnom svetu. Ali, neslaganje  između ljudi može da omete, pa čak i u situacijama kada se želi postići harmonija, jer je vreme  obroka  najklimavija  oblast  u  životima  mnogih  porodica.  Kakva  je  va��a?  („Sklanjaj  laktove  sa  stola.“, „Prekini to da radiš!“, „Prestani da žvaćeš otvorenih usta.“, „Ne, ne možeš to da uzmeš.“,  „Ostaćeš  ovde  da  sediš  sve  dok  ne  pojedeš  svu  hranu.“)  Negativno,  negativno  i  negativno.  I  deca se pitaju: „Zar je ovo proslava? I trebalo bi da uživamo u ovome?“  U nekim porodicama obroci uopšte ne predstavljaju događaj. Čak i ne postoji vreme za  obrok. Deca sama naprave nešto što podseća na obrok i izvale se ispred televizora. Ne postoji  mogućnost da dele, nema šanse da se nauče manirima, nema interakcije sa drugim članovima  porodice. Ono malo strukture koja postoji određeno je uticajima sa televizije: Ukoliko nisu u  potpunosti  okupirani  reklamama,  možda  će  tu  pauzu  iskoristiti  da  odu  po  još  hrane.  Ovo  je  vreme hranjenja, a ne vreme obroka.  Potrebno  je  da  odvojimo  vreme  u  našim  prenatrpanim  životima  da  zajedno  sa  decom  proslavimo  vreme  obroka.  Bilo  bi  predivno  da  odrasla  osoba  podeli  sa  svojim  detetom  bar  jedan obrok u toku dana. To može da se postigne. Kažete da vaša ćerka, tinejdžerka, mrzi da  doručkuje i uz njen sumanuti raspored nikada ne stignete da je viđate u vreme večere. Nema  problema; jednostavno joj recite da ćete joj se pridružiti za ručkom u školi. Sigurno će pronaći  vremena da sa vama doručkuje!  Čak  bi  bilo  mnogo  uzbudljivije  ukoliko  bi  cela  porodica  mogla  da  pronađe  posebno  vreme da se okupi svakoga dana i zajedno jede, podeli hranu, misli i uživa u živoj diskusiji. Ne  mora  sve  to  svaki  put  da  se  odigra  u  trpezariji  i  za  trpezarijskim  stolom.  Možete  da  imate  proslavu  na  pikniku  ili  u  restoranu  brze  hrane;  poenta  je  da  pronađemo  vreme  da  zajedno  jedemo  i  razgovaramo.  (Ovo  je  malo  teže  ostvarivo  samo  u  prolazu).  Ukoliko  možete  da 

147 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

utičete na vašu decu da razgovaraju sa vama tokom obroka, oni će nastaviti to da čine i kada  dođu u tinejdžersko doba, jer su već naučili da je vreme obroka sigurno vreme za deljenje.  Dok  su  nam  deca  bila  mala,  moj  muž  i  ja  smo  veoma  brzo  naučili  da  ne  možemo  razgovarati  jedno  sa  drugim  u  vreme  obroka.  To  što  smo  provodili  nekoliko  godina  pre  rođenja  dece  u  ležernim  razgovorima  tokom  večere,  to  isto  smo  pokušali  da  nastavimo  i  nakon toga, ali nam nije pošlo za rukom. Ubrzo smo shvatili da je potrebno da razgovaramo sa  svojom decom. Ukoliko bismo i pokušali da razgovaramo, deci bi nekako polazilo za rukom da  privuku našu pažnju špagetama u kosi ili mlekom u salati.  Takođe  smo  naučili  da  ćemo  od  dece  saznati  više  ukoliko  im  ne  postavljamo  pitanja.  Ukoliko  ih  pitamo:  „Šta  ste  radili  u  školi?“,  tipičan  odgovor  bi  bio:  „Ništa.“  Umesto  toga,  mi  bismo  govorili  o  nama,  ili  bismo  komentarisali  događaje  tog  dana.  Ubrzo  bi  deca  počela  da  postavljaju  pitanja:  „Znaš  li  šta  sam  radio  danas?“  Nastavili  bismo  da  vodimo  uzbudljiv  razgovor začinjen sa nekoliko saveta ili manira. („Pomfrit se jede prstima; prokisli kukuruz se  ne  jede.“,  „Jeste  li  videli  posebnu  vrstu  sladoleda  koju  astronauti  nose  na  svoja  putovanja  u  svemir?“, „Zašto ovde ima dve viljuške?“) 

2.  RODITELJI IZ PORODICA SA KRUTOM STRUKTUROM PREKIDAJU POST  Ne čudi, ali u porodicama sa krutom strukturom postoje kruta pravila za svaki segment  obroka:  1.  Gde („Jedi u kuhinji. Nemoj to da nosiš u dnevnu sobu.“)  2.  Kada  („Ne  možeš  da  uzmeš  grickalice.  Tako  ćeš  pokvariti  večeru.“,  „Nije  vreme  da  se  podoji. Moraće da plače.“)  3.  Šta („Poješćeš sve što ti stavim na tanjir.“, „Ne zanima me što mrziš grašak; on je zdrav i  sedećeš tu sve dok to ne pojedeš.“, „Naša porodica ne jede takvu hranu.“)  4.  Koliko („Nemoguće je da ste siti; tanjiri vam nisu prazni.“, „PopiJ svo mleko.“)  Ova kruta pravila se nameću pretnjama i podmićivanjem („Sedećeš ovde celu noć ako ti  je  potrebno  toliko  vremena  da  pojedeš  celu  večeru.“,  „Ako  pojedeš  pet  šargarepa,  ne,  tri  šargarepe, ma samo dve šargarepe, možeš da dobiješ parče ove odlične torte.“).  Vreme obroka ne predstavlja proslavu. To je jednostavno vreme da se konzumira hrana i  prate strogi rituali. Roditelji iz porodica sa krutom strukturom poseduju doživotno članstvo u  klubu za Čiste tanjire i insistiraju na tome da im se u njemu pridruže i njihova deca. U svojoj  knjizi  Odgajanje  srećne,  zdrave  dece,  mudre  u  pogledu  kilaže,  Džudit  Tous  razmatra  neke  od  problema koji nastaju usled strogih pravila koje nameću roditelji iz ovakvih porodica.  Ukoliko  terate  vaše  dete  da  jede  onda  kada  nije  gladno,  nagradite  ga  zbog  toga  što  je  završilo  s  jelom,  ili  ga  kaznite  zbog  toga  što  je  ostavio  hranu  na  tanjiru.  Tako  ćete  ga  naučiti  da  ignoriše  signale  svog  tela.  Takođe  je  pogrešno  da  uskraćujete  hranu  ili  na  neki  drugi  način  onemogućite  gladno dete da zadovolji svoj apetit. Kada se to dogodi, dete počinje da se fokusira na to da dobije  hranu kad god je to moguće – to je prirodan nagon za preživljavanjem. Dete kojem se ne dozvoljava  da odgovori na signale koje mu telo šalje mora da se u potpunosti osloni na spoljašnje pokazatelje  koji će mu reći kada i koliko da pojede. Studije pokazuju da je detetova unutrašnja regulacija hrane  slabija što je roditelj autoritativniji. 

Nedostatak  unutrašnje  regulacije  predstavlja  skup  mnogih  bitki  za  kontrolu  između  roditelja  i  deteta.  Pitanja  kontrole  u  vezi  sa  hranom  u  tinejdžerskom  dobu  neretko  dobijaju  srazmere  krize,  kada  roditelji  gube  bitke  pred  zatvorenim  ustima  deteta  koje  odbija  da  razgovara i odbija da jede ono što se stavi pred njega. Odlazi na brzu hranu ili koristi hranu  148 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

kao  moćno  oružje  protiv  svojih  roditelja  (a  pod  tim  ne  mislim  da  se  gađa  graškom).  Ne  bi  trebalo da bude iznenađenje da većina tinejdžera koji pate od poremećaja ishrane kao što su  bulimija  ili  anoreksija  potiču  iz  porodica  sa  krutom  strukturom  gde  sopstveni  koncept  i  samovrednovanje  zavise  od  spoljašnjih  standarda  i  diktature.  („Ti  si  tako  dobra  devojčica,  pojedeš sve iz tanjira.“, „Ne želiš da budeš debeo kao on, zar ne?“, „Ješćeš koliko ja kažem.“) 

3.  PO RECEPTU PORODICE SA STRUKTUROM MEDUZE  Roditelji  iz  porodica  sa  strukturom  meduze,  sa  druge  strane,  poseduju  vrlo  slabu  strukturu u vezi sa obrocima, ukoliko ta struktura i postoji. U ovakvim porodicama obroci se  retko planiraju i često se jede s nogu, ne vodi se računa o nutritivnoj vrednosti, kvalitetu, ili  količini. Ukoliko se obrok brzo i lako sprema, jednostavan je za jelo, onda će se sasvim sigurno  naći na popisu za kupovinu ovih porodica.  Roditelji iz porodica sa strukturom meduze često koriste hranu kao zamenu za bavljenje  emocijama.  Dete  zaplače  i  odmah  mu  se  da  kolačić,  ne  bi  li  tada  prestalo  da  plače.  Mama  možda  jede  kada  je  tužna;  tata  može  da  popije  pivo  u  pokušaju  da  izbegne  da  se  nosi  sa  realnošću. Nije ni čudo što dete po povratku iz škole pojede čitavu kesu čipsa samo zato što  niko neće da se igra sa njim.  Roditelji  retko  demonstriraju  lepe  manire,  jer  su  i  njih  retko  učili  tome.  U  slučaju  roditelja koji je odrastao u porodici sa krutom strukturom i zakleo se da nikada neće podizati  svoje dete uz takvu strogoću, maniri se jednostavno odbacuju zajedno sa strogim ritualima i  pretnjama. („Nikada neću naterati svoje dete da pojede ono što ne želi da proba. Moji roditelji  su me terali da sedim satima za stolom i gledam u tanjir spanaća.“, „Nikada ne doručkujem, pa  nema veze što moja ćerka to pojede umesto mene. Moja majka me je na silu terala da pojedem  doručak, pa sam prestao da doručkujem onoga dana kada sam se odselio. Odbijam da jedem  sve do podneva, samo zbog nje.“, „U redu je ako bude kokica po kauču. Kada sam ja bio dete,  mi čak nismo ni mogli da jedemo u dnevnoj sobi.“)  U  porodicama  sa  strukturom  meduze  deca  rano  nauče  da  se  pobrinu  za  sebe  kada  je  hrana u pitanju. Jedu ono što žele da jedu, kada to žele i na mestu na kom žele. Često razviju  navike  u  vezi  sa  hranom  koja  ima  nisku  nutritivnu  vrednost,  uglavnom  žive  na  brzoj  hrani,  slatkišima... Takođe nauče da svoje misli zadrže za sebe, jer su male mogućnosti i nema načina  da sebe izraze u okviru svoje porodice. 

4.  OSNOVE U PORODICI SA OSLONCEM  Roditelji  sa  osloncem  obezbeđuju  zdravu  i  fleksibilnu  strukturu  za  obroke.  To  je  proslava, prilika da se svi okupe kao porodica kako bi negovali telo, um i dušu. To je takođe  vreme  da  se  deca  nauče  hranljivosti,  pripremi  hrane,  manirima  i  dijalogu  –  zajednička  razmena ideja, mišljenja i osećanja. Ovo ne znači da neće doći do razlike u mišljenjima, koje su  uobičajena pojava u svakoj porodici, najčešće oko toga šta će da se jede, gde će se jesti i kako.  Samo, te nesuglasice se smatraju okvirom za dijalog.  Kada  su  moja  deca  bila  bebe,  svako  sam  dojila  na  zahtev  i  otkrila  sam  da  oni  sami  razvijaju sopstveni, različit, ali prilično predvidiv raspored. Čudila sam se roditeljima koji su  hranili svoju decu na flašicu i na silu je gurali u usta svoje dece, jer kako mogu da budu siti,  ako u flašici još uvek ima mleka? Nikada nisam mogla da odredim koliko mleka su popila moja  deca; završili bi onda kada bi im bilo dosta.  Ipak, kada su moja deca počela da jedu, i ja sam upala u istu zamku: Ukoliko hrana nije  nestala s tanjira, kako je moguće da su siti? 

149 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Neki  od  vas  su  odgajani  na  način  na  koji  sam  ja  odrasla:  „Ukoliko  ne  pojedeš  sve  iz  tanjira,  sva  deca  u  Kini  će  umreti  od  gladi.“  Neki  od  vas  su  odgajani  na  isti  način  na  koji  je  odgajan moj muž: „Ukoliko ne pojedeš sve iz tanjira, to znači da me ne voliš.“ Neki od vas su  slušali i jedno i drugo; „Ukoliko ne pojedeš sve iz tanjira, to znači da me ne voliš, a i sva deca u  Kini  će  umreti  od  gladi.“  Pa  ste  radili  ono  što  sam  i  ja  radila.  Kada  ste  odrasli  počeli  ste  da  jedete  sve  iz  svog  tanjira,  tanjira  vašeg  supružnika,  dece,  sa  tacne  i  sav  sadržaj  iz  tegle  sa  keksom jer „kako je moguće da ste siti, a niste pojeli sve?“  U  ranoj  dobi  deca  se  nauče  da  slušaju  sopstvena  tela,  znaju  kada  su  siti,  i  tada  pokušavaju to da nam saopšte; samo što ih mi uvek ne saslušamo. Beba izbaci iz usta flašicu, a  vi je gurnete nazad. Dvogodišnjak odgurne tanjir od sebe, a vi se igrate aviona ne biste li ga  naterali  da  otvori  usta  (a  sve  što  je  potrebno  jeste  da  dete  zatvori  vrata  hangara,  i  vi  ste  zatečeni).  Ne  samo  da  ova  roditeljska  neosetljivost  vređa  dete,  već  može  da  izazove  ozbiljne  komplikacije  u  kasnijim  godinama.  Kako  starija  deca  reaguju  na  tri  ozbiljne  pretnje  tinejdžerskih  godina  –  seksualni  promiskuitet,  zloupotrebu  droge  i  samoubistvo  –  u  velikoj  meri  će  zavisiti  od  toga  kako  se  odnose  prema  sebi,  koliko  dobro  slušaju  svoje  telo,  i  koliko  dobro  su  spremni  da  komuniciraju  sa  drugima  o  porukama  koje  im  njihovo  telo  prenosi.  Porivi za prepuštanje u neobavezan seks, droge i samopovređivanje, iako su u pitanju akcije  usmerene na fizički aspekt,  dolaze  iz  glave, a  ne  iz  tela.  Osoba  koja  je  navikla da  sluša  svoje  telo odupreće se neželjenom seksualnom činu, samopovređivanju i unošenju štetnih supstanci  (osim u slučajevima kada je već u pitanju zavisnost). Dete naviknuto da sluša svoje telo, glasno  i jasno će čuti poruke samopotvrđivanja i dobro će ih prenositi u komunikaciji sa drugima, jer  je još od malih nogu iskusilo da odrasli znaju da saslušaju i da ga poštuju.  Primoravanjem deteta da jede onda kada mu njegovo telo govori da je sito, prenosi mu  se poruka: „Ne računa se ono što ti tvoje telo prenosi. Ja znam šta ti je potrebno, a šta nije.“  Kada dete trenirano na ovaj način dođe do svoje četrnaeste godine i kada društveno okruženje  počne govoriti da krene u seksualne odnose ili uzme drogu, ono će tada čuti poruku koju je  oduvek slušala: „Ono što ti osećaš se ne računa. Ja (mi) znam šta ti je potrebno, a šta nije.“ Iz  iskustva  je  naučila  da  ono  što  oseća  u  svom  telu  nije  važno  i  da  se  ignoriše  i  poriče  kada  izražava ta osećanja. Stoga je daleko verovatnije da će se upustiti u seks, uzimati drogu ili čak  povređivati sebe. Kada deca kažu da su sita, poverujte im. Kada odgurnu hranu, nemojte im je  vratiti nazad. U pitanju je nešto mnogo veće od hranljivosti i manira.  Ostavite  im  mogućnost  izbora  u  vreme  obroka,  ali  se  postarajte  da  ti  izbori  budu  praktični i da vi možete da živite s njima. Mogli biste da kažete: „Zeliš li polovinu sendviča ili  ceo?“,  a  ne:  „Šta  želiš  za  ručak?“  ukoliko  dete  kaže  da  želi  kobasicu,  šta  ćete  da  uradite,  a  planirali ste da kobasica bude za večeru? Dajte detetu opcije, ali sa ograničenjima. Ako se dete  opredeli  za  ceo  sendvič,  nemojte  ga  podsećati  da  je  juče  pojelo  samo  polovinu.  Zašto  ste  ga  onda pitali, a znali ste šta želite da vam odgovori? Osim toga, kako biste se vi osećali da odete  u restoran, naručite salatu deluxe, a oni vam kažu: „Prošle nedelje niste mogli da je pojedete,  možda biste ovoga puta mogli da naručite nešto manje?“  Nakon  što sam  sina  pitala  da  li  želi  ceo  ili  pola  sendviča,  rekao  je  da  želi  ceo, pa  sam  i  dala  ceo.  Ali,  kada  je  pojeo  samo  polovinu,  rekao  je:  „Sit  sam.“  Da  sam  se  poslužila  svojim  starim alatkama, verovatno bih ga naterala da sedne i pojede ceo sendvič, jer je toliko i tražio,  iako je njegovo telo već prenelo poruku da je sit. Želim da Džo sluša svoje telo, a ne da se vodi  idejom nekog drugog koji će odrediti da li je sit ili ne, pa sam mu rekla: „Nema problema, Džo.  Ostavi  tu  polovinu  u  frižider,  pa  ukoliko  ogladniš  pre  sledećeg  obroka,  prvo  ćeš  moći  da  pojedeš to što ti je ostalo.“ Nisam dozvolila da bude izbačen iz fiižidera sve dok ne počne da  izgleda kao neki podivljali eksperiment iz biologije, a nisam ga ni poslužila kao glavno jelo za  sledeći obrok. Moj cilj je da dopustim svom detetu da sluša svoje telo i da ću ja ispoštovati sve 

150 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

šta mu ono prenese. U isto vreme, prepoznala sam da može da napravi grešku u količini hrane  koju traži i da može odgovorno da postupi prilikom prihvatanja te greške.  Najefikasnija  upotreba  ove  alatke  je  u  vreme  večere.  Vaše  dete  ne  želi  drugi  prilog  od  krompira koji je stavila na tanjir? Nema problema, to ide u frižider. Ona odlazi napolje da se  igra.  Kada  u  osam  sati  kaže:  „Mama,  tako  sam  gladna“,  vi  možete  da  joj  odgovorite:  „Oh,  odlično, ima malo krompira u frižideru.“, „Malo krompira?!“ Ukoliko je stvarno gladna, poješće  ih. Ukoliko nije, pa, neće umreti od gladi do sutra ujutru.  Međutim,  nemojte  krompir  poslužiti  za  doručak.  To  je  onda  kazna.  Setite  se  da  joj  vi  jednostavno  pomažete  da  pravi  razumne  izbore  kada  je  hrana  i  količina  u  pitanju.  Nemojte  gubiti kontrolu, i nemojte je kažnjavati zbog toga što je napravila grešku oko količine hrane  koju je stavila na tanjir. Roditelj iz porodice sa krutom strukturom će je „naterati“ da pojede  sav krompir pre nego što više ikada pojede nešto drugo.  Roditelj  iz porodice  sa  strukturom  meduze  će  baciti  krompir  ili  će  ga  dati  mački  da  ga  pojede. Kada u osam sati dete kaže da je gladno, roditelj će ga počastiti mini predavanjem („Da  si pojeo sav krompir, sada ne bi bio gladan.“), ali će onda popustiti detetovim molbama i dati  mu činiju cerealija. Dete je naučilo da ukoliko može da istrpi mini predavanja da će na kraju  dobiti ono što želi, a neće snositi odgovornost za greške koje je napravilo.  Imate  li  mališana  koji  ne  voli  kuvano  povrće?  Dajte  mu  smrznuti  kukuruz,  šargarepu  i  smrznuti  grašak  da  gricne  za  užinu.  Verovatno  će  početi  sve  da  jede  u  izobilju.  Zamrznuti  kukuruz,  šargarepa  ili  grašak  nemaju  ukus  kukuruza,  šargarepe  ili  graška;  imaju  ukus  zaleđenog.  Imate  li  dete  koje  mrljavi  s  hranom?  Nemojte  mu  zvocati.  Jednostavno  recite:  „Voleli  bismo da jedemo zajedno s tobom. Bićemo tu još desetak minuta. Ukoliko ne završiš do tada,  ostavićemo te da jedeš u miru i tišini.“ Dozvolite mu da sam završi s jelom i pospremi svoje  suđe u mašinu za pranje. Ukoliko je potrebno da se posuđe ručno opere i osuši, onda on i to  može sam da uradi ukoliko je sve ostalo već oprano u vreme kada je on završio s jelom. Ovo je  razumna  posledica  za  sporo  jelo.  Izbegnite  zvocanje,  moljenje  i  podmićivanje;  onda  će  problem  postati  vaš.  U  stvarnosti  je  mnogo  zdravije  jesti  polako  nego  nabacati  u  sebe  ceo  obrok za tri minuta.  Imate li dete koje, ukoliko mu se pruži prilika, može da jede makarone sa sirom za svaki  obrok,  svakog  dana?  Možete  da  napravite  kalendar  za  obroke  i  dozvolite  joj  da  obeleži  pet  obroka u toku te nedelje kada može sama da pripremi njenu omiljenu hranu (ili pomogne da  se napravi). To bi moglo da znači da će odabrati pet obroka za redom, ili pet ručkova, ili dva  ručka i tri večere, ili bilo koju kombinaciju obroka tokom te nedelje. Ko kaže da makaroni sa  sirom neće biti odličan izbor za doručak? Možete da iskoristite ovu priliku da pokažete svom  detetu  kako  da  primeni  recept,  način  spremanja,  kako  će  poslužiti  jelo,  dok  u  isto  vreme  zajedno  s  njom  proslavljate  njenu  ljubav  prema  dva  osnovna  sastojka  hrane.  To  svakako  nadmašuje svaku alternativu i odbijanje da joj se dozvoli da jede makarone sa sirom i situaciju  kada bi ona mogla da jede bilo šta što stavite pred nju.  Izbirljiva deca, uglavnom dolaze od roditelja paničara. Većina dece ne bi imala problem  sa hranom da se mi toliko ne brinemo oko toga. Ali, mi se brinemo, brinemo, brinemo, a oni  brzo  ukapiraju  da  poseduju  moćno  oružje  koje  mogu  iskoristiti  kada  naiđu  na  konflikt.  (ukoliko  imate  izbirljivo  dete,  nemojte  mu  davati  da  jede  dinstano  meso.  Dete  zna  da  ste  u  obrok stavili nešto što ono ne voli, a spremno je i odlučno da to i pronađe.)  Konflikti oko hrane mogu da se umanje pridržavanjem nekih osnovnih smernica:  •

Neka  se  u  vašoj  kući  nađe  mnoštvo  dobre  hrane  i  pobrinite  se  da  i  vi  sami  to  jedete.  Ukoliko ste navučeni na čokoladu, nemojte je držati okolo kako biste njome iskušavali i  mamili  decu.  Otrčite  u  ponoć  do  prodavnice  kada  oni  spavaju.  Ili  još  bolje,  smanjite 

151 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

unos  čokolade  i  pokažite  vašoj  deci  dobre  navike  u  jelu.  Ukoliko  sedite  pred  televizorom i grickate čokoladicu ili pijuckate neko gazirano piće, nemojte se iznenaditi  ukoliko  vaše  dete  odbije  ponudu  da  pojede  zemičku  i  sok.  Roditelji  s  krutom  strukturom  kažu:  „Ne  može  uopšte  da  se  jede  čokolada“,  roditelji  sa  strukturom  meduze kažu: „Može uvek, kao i čokoladne krofne za doručak.“ Zabranjivanje slatkiša  će  ih  samo  učiniti  još  primamljivijim;  jedenje  slatkiša  u  velikim  količinama  može  da  izazove  ozbiljne  zdravstvene  probleme,  čak  se  gubi  prilika  da  se  jede  zdrava  hrana.  Roditelj sa osloncem kaže: „Čokolada može da se jede s vremena na vreme i umereno.“  Već  postoje  spremne  hranljive  grickalice:  izrendana  šargarepa,  iseckan  celer,  oprano  voće, sok, jogurt na dnu police u frižideru.  Naučite  svoju  decu  o  hrani  koju  jedu.  „Špagete  su  ugljeni  hidrati,  teletina  su  proteini,  mekinje su laksativi, banane nisu.“ I da, možete da se služite pojmom „ugljeni hidrati“ i  kada  je  u  pitanju  vaš  mališan.  Često  potcenjujemo  sposobnosti  dece  da  se  koriste  i  razumeju „velike“ reči. Proučavanje napisa na zapakovanoj hrani može da posluži kao  čitanje iz kuvara, romana, misterije ili avanturističke priče, knjige iz matematike i sve  to u isto vreme. Zašto ne bismo sprečili odlazak doktoru jednom jabukom svakog dana,  i  jesu  li  šargarepe  zaista  dobre  za  vaše  oči?  Američko  Ministarstvo  poljoprivrede  u  saradnji sa Ministarstvom zdravlja i socijalne pomoći načinilo je Piramidu hrane; vodič  za svakodnevni izbor hrane. To može vama i vašoj deci olakšati planiranje balansirane  dijete na osnovu grupa hrane.  Dozvolite vašoj deci da pomognu u planiranju i pripremanju dobro izbalansiranih obroka  i  hranljivih  užina.  Korišćenjem  trougla  sa  hranom  kao  vodič,  vaša  deca  mogu  vam  pomoći kod planiranja i spremanja obroka i užina za čitavu porodicu. Verovatnije je da  će pojesti ono što su pomogli da se napravi. Takođe mogu početi da uviđaju da užina  nije dodatna hrana, hrana koja se ne računa i nije značajna, već predstavlja obavezan  deo  zdrave  dijete.  U  predškolskom,  Marija  je  naučila  da  napravi  celer  napunjen  puterom od kikirikija sa suvim grožđem na vrhu. Mesecima nakon toga, svakoga puta  kada bi na nju došao red da pomaže u pravljenju menija, mogli smo da računamo i na  ovaj specijalitet. Jeli smo ga smrznutog, pečenog, začinjenog, kao predjelo, glavno jelo i  dezert! 

  152 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Jedite  različite  obroke  servirane  na  različite  načine.  S  vremena  na  vreme  napravite  švedski  sto  u  kućnoj  varijanti,  pa  ukoliko  vaša  deca  ikada  dođu  do  pravog,  neće  preopteretiti  svoj  stomak  –  „Oh,  pogledaj  svu  tu  hranu!“  –  i  pomisle  da  moraju  da  pojedu sve što vide. Kod kuće neće imati mogućnosti da biraju među mnoštvom hrane i  znaju  da  mogu  da  uzmu  pomalo  od  svega.  Imajte  obrok  u  porodičnom  stilu  i  naučite  svoju decu da prenose hranu okolo i da ne pretvore stolnjak u ukusno umetničko delo,  da  sami  otkriju  koliko  hrane  bi  trebalo  da  stavljaju  u  tanjir  i  kada  da  ne  traže  još.  Napravite piknik i naučite ih finoj umetnosti postavljanja kartonskih tanjira na kolena,  kao  i  to  kako  da  izbegnu  trovanje  salatom  od  tunjevine  i  žive  mrave  kao  dodatak  njihovom  sendviču.  Napravite  i  formalan  obrok  da  bi  vaše  dete  naučilo  kako  da  se  ponaša, te da, ako se nađe u situaciji da prisustvuje nekom formalnom obroku, ne kaže  (glasno): „Pogledaj, neko je pogrešio, dali su mi dve viljuške.“  Bar jednom mesečno napravite formalnu proslavu zajedno sa svojom decom. To što sam  Irkinja udata za Italijana katolika, kao i to što imam troje dece, nije nas lišilo prilika da  proslavljamo  –  rođendane,  praznike,  nedelje,  godišnjice,  prvi  dan  škole.  Bar  jednom  mesečno  postavimo  naše  najbolje  stolnjake,  uključimo  muziku,  zapalimo  sveće  i  napravimo  hranu,  jer  smo  vredni  toga  i  zabavno  je  proslavljati  u  krugu  porodice.  Nakon jednog od mojih predavanja, prišao mi je čovek, povlačeći svoju ženu za sobom i  pitao  me  da  li  bih  još  jednom  ponovila  njegovoj  ženi  o  „upotrebi  dobrih  stvari  bar  jednom  mesečno“.  Ali,  njegova  žena  se  žalila:  „Ali,  to  je  porodična  zaostavština,  to  posuđe je u mojoj porodici već generacijama. Moglo bi da se polomi.“ Moj komentar je  bio  onakav  kakav  ona  nije  želela  da  čuje.  „Ukoliko  proslavljate  upotrebljavajući  to  posuđe i većina se okrnji ili polomi, kada vas ne bude bilo, vašoj deci će možda ostati  samo  jedna  jedina  posuda  za  šećer  koja  će  biti  u  upotrebi  tokom  praznika,  ali  će  umesto  toga  imati  mnoge  predivne  uspomene.  To  je  mnogo  bolje  nego  da  gledaju  u  kredenac  pun  posuđa  koje  nikada  niste  koristili  i  da  prokomentarišu:  „Da  li  se  sećaš  kada  smo  morali  da  čistimo  prašinu  sa  posuđa  dva  puta  godišnje?“  lakše  je  prenositi  uspomene nego posuđe. Nemojte da sakupljate posuđe. Stvarajte uspomene.“  Naučite  svoju  decu  verskim  i  kulturnim  običajima  koji  se  godinama  neguju  u  vašoj  porodici.  Pa  čak  i  ukoliko  ih  nemate,  stvorite  ih  kako  biste  imali  prelepe  zajedničke  uspomene.  Kada  je  baka  mog  muža  umrla  u  svojoj  sto  četvrtoj  godini,  imali  smo  porodično  okupljanje  tri  generacije.  Džo,  najmlađi  od  praunuka,  zgrabio  je  viljušku  i  veliku  kašiku  i  rekao:  „Hajde  da  zarolamo  malo  u  bakino  ime!“  I  tri  generacije  su  zgrabile  svoje  viljuške  i  kašike  i  namotali  špagete  u  bakino  ime,  onako  kako  je  ona  svakog od niih sa strpljenjem učila tokom svih tih godina. U kući nije bilo nikoga ko nije  pustio suzu.  Pre  mnogo  godina  neko  je  našoj  porodici  poklonio  poseban  crveni  tanjir,  što  predstavlja  deo  evropskih  običaja  kada  smatrate  nekoga  za  stolom  posebnim.  Crveni  tanjir je postao važan deo naših porodičnih običaja; rođendana, obroka dobrodošlice,  ručkova  zahvalnosti  i  doručaka  iznenađenja.  Šira  porodica  zna  da  ću  za  venčanja,  sahrane  i  velika  porodična  okupljanja  napraviti  jedno  (i  jedino)  jelo  koje  pravim  sa  velikim zadovoljstvom: Engleski trifle.  Razgovarajte sa rođacima o običajima koji su stvorili vezu u njihovoj porodici, pitajte  koja  su  to  tradicionalna  jela  koja  se  prenose  generacijama.  Možda  će  to  biti  bakina  pileća  supa,  prababin  šerbet  ili  praznični  kolači  neke  rođake.  Ukoliko  ne  možete  da  pronađete nikoga koga biste pitali, ili ne možete da pronađete neki običaj iz porodice  koji biste voleli da prenesete na vašu decu – ukoliko su vaši porodični obroci bili prava  katastrofa  ili  unosili  strah  u  vaše  srce  –  pitajte  vaše  prijatelje  ili  komšije  ili  sami,  zajedno sa vašom decom, stvorite neki običaj koji će oni moći da prenesu svojoj deci. 

153 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Naučite vašu decu manirima, nemojte ih etiketirati. Maniri su društvena elegancija koja  omogućava  ljudima  da  jedu  ugodno  u  društvu  drugih;  uljudno  ponašanje  je  pridržavanje  krutih  društvenih  pravila  i  kodeksa  ljubaznosti  koja  se  često  ispreči  u  situacijama kada ljudi dele obrok. Pire krompir u kosi ne predstavlja manire, ali kada  malo dete koristi kašiku da jede grašak, onda možemo da govorimo o manirima. Da li je  u  redu  strogo  se  pridržavati  običaja  uljudnog  ponašanja?  Verovatno  nije.  U  filmu  Greystoke primitivni Tarzan sedi kao gost na formalnoj večeri i podiže tanjir sa supom  do  usta.  Sve  oko  njega  je  verovatno  iznervirao  nedostatak  društvene  elegancije  i  nedostatak  uljudnog  ponašanja;  sve  njih,  osim  jednog,  domaćina.  U  svojoj  najlepšoj  odeći i sa neverovatnom gracioznošću domaćin je podigao tanjir do usana i popio supu.  Njega su krasili maniri.  Naučite svoje dete kako da kupuje namirnice. Ne morate da ih vodite u prodavnicu svaki  put kada vi odlazite. Bili biste ludi ako biste to radili, a možete da izbegnete. Dajte sebi  pauzu. S vremena na vreme povedite ih i podučite da pametno kupuju. Kada je Ana tek  počela da pomaže u kupovini, mogla je da bira koje cerealije želi da kupi sve dok među  prva  tri  sastojka  nije  bio  šećer.  Slika  četvorogodišnjeg  deteta  koje  traži  reč  šećer  na  kutiji  i  njeno  oduševljenje  kada  pronađe  one  koje  nemaju  šećer  –  rezanci!  Oh,  pa,  pokušali smo. Ipak, danas gleda na natpise na kutijama pre nego što kupi. Nisam baš  tako sigurna, da uz sve informacije koje naša deca dobijaju u školi i putem medija, neće  učiti nas kako da pametno kupujemo. „Mama, taj sapun se biološki ne razgrađuje. Da li  si znala da se ove kruške uzgajaju bez prskanja pesticidima? Ne želiš zaista tu čokoladu  s voskom u sebi, zar ne?“  Naučite  decu  da  kuvaju.  Ja  mrzim  da  kuvam.  Kada  sam  bila  opatica,  morali  smo  da  pokušamo da pevamo u horu. Ukoliko ne prođeš u horu, moraš da kuvaš i pereš posuđe  za sto i pedeset žena svake večeri. Ja sam kuvala i prala posuđe za sto i pedeset žena  svake večeri. I dalje ne umem da pevam, a niko me nije naučio kako da napravim obrok  za  porodicu  od  pet  članova.  I  tako,  čim  su  bili  u  stanju  da  naprave  smesu  za  kolače,  naučila sam ih da kuvaju. Često je mnogo efikasnije da sami napravite jelo, ali na duge  staze,  ukoliko  naučite svoju  decu  da  kuvaju  za  sebe  i  druge,  znači da  su  samostalni,  i  verovatno  se  neće  desiti  da  mesec  dana  kupuju  đuveč  u  konzervi  i  da  to  smatraju  obrokom. A možda će vam pod stare dane doneti poneki sjajan obrok.  Život je predviđen da bude proslava! Ne bi trebalo da bude obavezno da odvajamo  posebne trenutke koji bi nas podsetili na tu činjenicu. Mudra je ona osoba koja pronađe  razlog da svaki dan učini posebnim. 

Leo Buskalja, „Autobus broj 9 za raj“ 

154 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

XIV – ODLAZAK NA SPAVANJE NE MORA DA BUDE MÒRA  ... nevin spava, ... 

Vilijam Šejkspir, „Makbet“ 

Nemojte  da  ležete  sa  svojom  decom.  Nemojte  im  govoriti  da  im  je  spavanje  potrebno.  Budite  pošteni  prema  njima:  Vama  je  potrebno  da  spavaju  i  često  vama  treba  više  sna  nego  njima. Vi morate da odlučite da li želite da oni idu pravo na spavanje i da rano ustaju ili da idu  kasno  i  da  kasno  ustaju.  Bez  obzira  na  to  šta  biste  vi  poželeli,  verovatno  nećete  moći  da  postignete to da idu rano na spavanje i da kasno ujutro ustaju.  Kao  porodica  moraćete  zajedno  da  odlučite  šta  je  najbolje  za  sve  vas.  Zbog  poslovnih  obaveza i vašeg sopstvenog telesnog časovnika vama bi možda odgovaralo da vaša mala deca  dremnu i da kasno ujutro ustanu, da budu sa vama kasno uveče i da svi u kući spavate duže. Ja  sam  osoba  koja  rano  ustaje.  Nisam  znala  da  postoje  stvari  kao  što  su  vesti  u  deset  dok  se  nisam udala za noćnu pticu. Kada su naša deca bila mala, ja sam volela da provodim sa njima  vreme rano ujutro, pa smo rano odlazili na spavanje i rano ustajali. Vi treba da radite onako  kako možete da živite, da se organizujete onako kako to odgovara vašoj porodici i da budete  otvoreni i fleksibilni za promene u potrebama za spavanje i navikama članova vaše porodice.  Čak i najbolje namere za uobičajeni odlazak na spavanje mogu da se pretvore u propast.  Kažete: „Deco, vreme je za spavanje“, a oni vam upute uobičajene žalbe. („Oh, zar ne možemo  da  ostanemo  samo  još  malo?  Još  samo  jedna  emisija?  Zašto  moramo  da  idemo  na  spavanje  tako  rano?  Niko  od  naših  prijatelja  ne  ide  na  spavanje  pre  deset  sati.“)  Najzad  oni  odlaze  u  krevet. Vi ih ušuškate, pročitate priču, poljubite ih, zagrlite i smešeći se uputite niz stepenice  da budete malo u miru, sami ili sa vašim suprugom.  Tri minuta kasnije jedno dete silazi niz stepenice:  „Mama, ja ne mogu da spavam. Da li bi mogla da ostaneš sa mnom?“  „Džejmi, bila sam sa tobom ceo dan. Idi gore. Još ću te jednom ušuškati.“  Ušuškate ga. Sedite u vašoj fotelji, spremni na malo mira i tišine, a drugo dete dolazi niz  stepenice:  „Mama, moram da idem da piškim.“  „Šta misliš pod tim da moraš da ideš da piškiš? Rekao si da ne moraš pre pet minuta. Ako  nisi morao da ideš pre ne treba da ideš ni sada. (Interesantna stvar sa mladim telima je to da  mogu  da  trče  okolo  satima,  a  da  ne  osećaju  potrebu  da  piške,  ali  kad  legnu  u  krevet,  a  vi  počnete da čitate dobru knjigu, posle pet minuta pojavi se upozorenje da je „bešika puna“, i to  u besprekorno podešenom trenutku.)  Sada je i drugo ponovo u krevetu, a treće se pojavljuje iza ugla:  „Mama, čudovište mi je ispod kreveta.“  „Dejvide, nema čudovišta ispod tvog kreveta.“  Vi idete da pogledate ispod njegovog kreveta a vaše dete razmišlja, „Zašto mama gleda  ispod kreveta kada je rekla da tamo nema čudovišta?“  Sada  ga  vi  imate.  Vaša  ranija  mirnoća  počinje  da  se  pretvara  u  prigovaranje  i  bes,  pa  reagujete: „Ako bilo ko od vas ponovo siđe, sutra uveče ćete svi ići na spavanje dva sata ranije.  Sledeći koji izađe iz kreveta dobiće dobre batine. Ne želim da vidim bilo koga od vas dok se  sunce ne pojavi na istoku!“  Oni trče i bacaju se u krevet i plaču sve dok se ne uspavaju. Minut kasnije vi na prstima  ulazite  i  vidite  ih  kako  spavaju  na  jastucima  mokrim  od  suza,  a  krivica  raste.  Ostatak  vaše  „mirne i tihe večeri“ protiče u jadanju kako ste bedan roditelj. Mora da postoji bolji način.  Kada su naša deca bila bebe, nisam imala problema sa uspavljivanjem. Jednostavno sam  ih dojila dok se ne uspavaju. Kada su prohodali, međutim, postalo je očigledno da je potrebna 

155 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

neka vrsta navike za uspavljivanje. Jedan prijatelj je savetovao da ih uspavljujemo tako što ih  pustimo  da  plaču.  Drugi  je  predlagao  da  ih  pustimo  da  ostanu  dok  ne  zaspu  sami.  A  oni  sa  starijom  decom  su  samo  vrteli  glavom  i  govorili:  „To  će  takođe  proći.“  Neki  stručnjaci  kažu  „Samo ih pustite da plaču“; neki kažu da je roditeljski krevet lek; a drugi kažu da to zavisi od  svakog pojedinačnog deteta. Velika pomoć, zar ne?!  Don  i  ja  smo  odlučili  da  nećemo  dozvoliti  da  se  uspavljuju  plačući.  Mi  smo  napravili  porodični  ritual  uspavljivanja  dojeći  bebe,  a  svako  od  troje  dece  je  imalo  sopstvene  navike  uspavljivanja. Tako je, u vreme kada su prohodali, jedno od nas vodilo decu u krevet, a drugo  pralo  sudove  od  večere  i  stavljalo  veš  na  pranje.  Jedno  od  nas  je  trebalo  da  se  odmori,  a  u  trenutku kada bi se oboje srušili na trosed iscrpljeni pošto je svo troje dece zaspalo, sudovi bili  oprani, a veš složen, postavlja se pitanje ko se zapravo odmarao. 

1.  VREME ZA SPAVANJE U PORODICAMA SA KRUTOM STRUKTUROM  Vreme  spavanja  u  porodicama  sa  krutom  strukturom  nije  samo  običaj  već  propisani  ritual. Opsesija krutim pravilima zbog reda, kontrole i poslušnosti je retka kako ranije tako i  sada. Stručnjaci su govorili da beba možda želi da se ljulja kad se uspavljuje, ali ipak mora da  nauči  kako  da  sama  zaspi.  Roditelji  stave  svoje  dete  u  krevetac  u  određeno  vreme,  ugase  svetlo  i  odu  u  drugu  sobu,  smanje  zvuk  televizora,  a  komšije  slušaju  bebin  plač  sledećih  sat  vremena. Bebina osećanja se ignorišu i zapostavljaju, i da, ona će u jednom trenutku naučiti da  se  uspavljuju  sama  i  ako  se  probude,  ponovo  će  se  uspavati  sama bez  pomoći  roditelja. Nije  iznenađujuće da često i dete i roditelji postanu potpuno neosetljivi na bol i plač. („Posle mesec  dana  puštanja  da  se  plačući  uspavljuje  ona  bi  postala  tako  dobra  beba.  Jedva  da  je  puštala  glasa. Uspeh je ostvaren.“)  Beskompromisno  razdvajanje  po  sobama  je  pravilo.  Deca  spavaju  sve  vreme  u  svojim  sopstvenim krevetima i u sopstvenim sobama, bez izuzetka. Ako ih ikada pustite da spavaju u  vašem  krevetu,  nikada  ih  nećete  moći  izbaciti  iz  njega  (ovo  je  ukorenjeno  i  netačno  verovanje).  Vreme spavanja određuju roditelji od najranijeg detinjstva i nastavljaju tokom sledećih  desetak godina sa malo ili nimalo dečjeg uticaja. („Osam je, a ti bi trebalo da si u krevetu i da  spavaš već do osam i petnaest.“) Nije dozvoljena promena pravila ni u posebnim prilikama ili  kada su tu prijatelji. („Nije me briga ako se film nije završio. Trebalo je da misliš o tome pre  nego što si počeo da ga gledaš. Osam sati je i vreme je za spavanje i treba da spavaš.“)  Koriste se razni postupci i podmićivanja da bi se ostvario zahtev.  („Ako vas dvoje ne prestanete da govorite neću vam više nikada dozvoliti posetu nekog  prijatelja.“  „Ako  odete  u  krevet  bez  problema  sa  bebi‐siterkom,  doneću  vam  slatkiš  kada  dođem kući“). 

2.  VREME ZA SPAVANJE U PORODICAMA SA STRUKTUROM MEDUZE  Vreme za odlazak na spavanje u porodicama se strukturom meduze je prava ludnica gde  ili  roditelji  ili  deca  jednostavno  zaspu  gde  žele  i  kada  žele.  Nema  navika  za  pranje  zuba,  pidžame, priča za laku noć i odvođenja u krevet. Popustljivi roditelj koji je rastao u porodici sa  krutim pravilima će često odbiti da stvara navike ponašanja za svoju decu. Odbacio je krutost  svojih roditelja, ali nikada neće imati svoju sopstvenu strukturu sa osloncem, jer ne zna kako  da stvori konstruktivne navike za svoju decu. („Mi nemamo problema oko vremena za odlazak  na spavanje. Ja im jednostavno dozvoljavam da se uspavaju u dnevnom boravku. Sasvim je u  redu  ako  zaspu  u  svojim  odelima;  ja  sama  često  zaspim  na  trosedu.“)  To  funkcioniše  neko  vreme, ali ako loše navike za spavanje prihvate i roditelji i deca, one će im se obiti o glavu zbog  156 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

krutih pravila u vreme detinjstva. („Idi sada u krevet; umorna sam što ti ostaješ tako kasno i  zaspiš na trosedu; postaćeš prevelik da bih te nosila uz stepenice.“, „Ako još jednom ustaneš iz  kreveta,  dobićeš  dobre  batine.“,  „Operi  te  zube.  Umorna  sam  da  plaćam  tolike  račune  za  zubara...)  Drugo dete u porodici ovakvog roditelja i samo odgajano u porodici bez strukture nema  koncept  o  potrebi  navika  za  odlazak  na  spavanje  za  malu  decu.  Njegova  deca  jure  po  komšiluku  u  svako  doba  noći  i  kasne  u  školu  jer  su  se  uspavala  .  Često  će  najstarije  dete  pokušati  da  napravi  neku  vrstu  reda  u  životu  mlađeg  deteta,  pokušavajući  da  mlađe  dete  odvede na vreme u školu i da spavaju noću, ali u haosu doma to je gotovo nemoguć zadatak,  pogotovo bez intervencije nekog od starijih i bez podrške, znanja i snalažljivosti. 

3.  VREME ZA SPAVANJE U PORODICAMA SA OSLONCEM  Roditelji koji daju podršku posedovaće osnovne običaje za odlazak na spavanje koji su  dovoljno  fleksibilni  da  se  prilagode  individualnim  potrebama  članova  porodice  i  celoj  porodici.  Odgovornost  za  uspostavljanje  navika  počiva  prvo  na  roditeljima  ali  zatim,  kako  deca rastu i postaju starija, odgovornost i odlučivanje o vremenu odlaska na spavanje i običaji  prilikom odlaska na spavanje se u sve većoj meri prebacuju na njih. U vreme kada napuštaju  kuću deca imaju zdrav odnos prema spavanju, razumevanje sopstvenog telesnog časovnika i  poštovanje za potrebe onih oko njih. U porodičnom životu davanja i uzimanja, oni su naučili  osnovne principe uljudnosti i u stanju su da balansiraju svoje potrebe i želje sa potrebama i  željama onih sa kojima žive. Utišavanje muzike da se ne probudi četiri godine stariji brat može  da se pretvori u situaciju utišavanja muzike u sobi studentskog doma kada cimer pokušava da  uči. Pranje zuba, bacanje prljave odeće u korpu za veš, oblačenje pidžame, uvlačenje u krevet  da bi se čitalo kratko vreme pre gašenja svetla su navike koje su stečene njihovim redovnim  obavljanjem u detinjstvu i koje neće tek tako nestati kada mlada osoba napusti dom. 

4.  VREME ZA ODLAZAK NA SPAVANJE  Vreme  za  odlazak  na  spavanje  će  se  menjati  sa  godinama  vaše  dece.  Mladi  ljudi  imaju  sopstveni raspored spavanja koji će uključiti i vas kao roditelje. Kako beba raste, tako i navika  spavanja počinje da se razvija u zavisnosti od njenog telesnog časovnika i rasporeda koji ste vi  ustanovili za dremku u toku dana i vreme za odlazak na spavanje. Jedno osamnaestomesečno  dete  može  da  odbija  da  spava  popodne,  ali  preskakanje  spavanja  vas  je  naučilo  da  se  tada  pretvara u jednu vrlo razdražljivu bebu.  Često se vreme dremke pretvara u vreme odmora i prestaje u vreme kada većina dece  krene u školu.  Nisam baš sigurna da je dobra ideja odreći se vremena za odmaranje. Ja radije uživam u  dremki  i  u  vremenu  odmora  sa  mojom  decom  koja  su  prohodala.  Odmaranje  usred  dana  je  nekada bila univerzalna navika, a i sada se praktikuje od strane dve trećine svetske populacije.  Odmaranje i odvajanje od huke i buke dana je potreba koju telo neće nikada prerasti. Umesto  da se borimo sa signalom koje nam daje telo uzimajući više kofeina i šećera preko kafe, pilula  ili čokolade, zar ne bi mogli da se ugledamo na našu decu kojima je potreban kratak odmor.  Nije istinito po svaku cenu da deca dok odrastaju automatski i prirodno odlaze kasnije  na spavanje. Vaš prvorođeni će možda ići na spavanje ranije od onoga koji je tek prohodao jer  on spava u toku dana. Pustite ga da bude budan i vi ćete moći da provedete posebno vreme sa  prvorođenim za vreme pranja zuba, pričanja priče, masirajući ga i stavljajući ga u krevet. Kada  deca  budu  dovoljno  stara  da  čitaju  obezbedite  im  svetlo  za  čitanje.  Zatim,  posle  vaših  uobičajenih  postupaka  za  odlazak  u  krevet  zajedno  sa  njima,  oni  će  zaspati  kada  budu  157 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

spremni. Vi biste mogli da pomislite da će vaše dete ostati budno celu noć ako mu date šansu.  Verovatno  neće.  Moja  najstarija  je  spremila  gomilu  knjiga  pored  kreveta  za  prvih  nekoliko  noći.  Tri  dana  se  vukla  u  školu  sa  poluzatvorenim  očima.  Ja  sam  morala  da  je malo  poučim:  „Ako  ne  budeš  pokušavala  da  pročitaš  tako  puno  knjiga,  možda  nećeš  biti  tako  umorna.“  Ali  ona  je  to  znala  i  savladala  je  uzrok  svog  umora.  Četvrtog  dana  je  čitala  manje  i  zaspala  u  dogledno vreme. Postoji čak i sada trenutak kada pogledam u njenu sobu pre nego što odem u  krevet i nalazim da svetlo za čitanje još uvek gori, dok ona spava sa knjigom preko lica.  Kada vaše dete napuni deset godina morate da odlučite: „Da li nam je kuća potrebna, ili  će  je  oni  dobiti?“  To  je legitimno  pitanje.  Nekim  ljudima  je  potrebno više sna  nego  njihovim  tinejdžerima. Oni mogu da kažu: „Deco, kada završite vaše domaće zadatke ugasite sva svetla.“  Drugi bi mogli da urade ono što sam ja uradila. Ja sam rekla: „Potrebno mi je da u toku noći  neko  vreme  budem  sama,  zato  želim  da  u  deset  sati  odete  u  vaše  sobe,  za  vaše  stolove  ili  u  vaše krevete. Izbor je vaš, a meni je potreban ovaj prostor.“ Mislim da je to u redu.  Vi možete proći kasno pored njihovih spavaćih soba i naći ih kako rade na radovima za  polugodište koji su im potrebni sledećeg dana. Uzdržite se da kažete: „Da si to uradio pre tri  nedelje ne bi morao da ostaneš budan celu noć.“ Oni to znaju. Popustljivi roditelji će pokušati  da spasu tinejdžera. „Daj da ja to završim za tebe. Užasno je kasno; moraš da ideš u krevet.“  Pustite  ga  da  završi  na  vreme  svoj  rad  i  da  oseti  bol  odlaska  u  školu  mrtav  umoran  i  sa  zakašnjenjem,  čime  će  iskusiti  posledice  realnog  života  jer  je  čekao  poslednji  čas  da  završi  posao.  Da li će naučiti da se bolje organizuju? Možda da, možda ne. Ja sam bila jedna od onih  koja  je  čekala  zadnji  trenutak,  da  uradim  radove  za  polugodište  i  nastojala  sam  da  ih  pišem  upravo pred isticanje roka govoreći da bolje pišem pod pritiskom. Jednog dana moj suprug me  je  izgrdio:  „Kako  možeš  uopšte  da  znaš?  Nikada  zaista  nisi  probala  drugačiji  način.“  Imao  je  pravo.  Razgovarajte  sa  vašim  tinejdžerom  o  razumnom  vrememi  za  odlazak  na  spavanje.  Ako  dobijete  telefonski  poziv  od  školskog  savetnika  zbog  informacije  da  je  vaš  sin  ometao  čas  matematike glasno hrčući, to je znak da mu je potrebno više spavanja. Ako je ustajanje ujutro  nemoguća misija za vašu ćerku, možda je potrebno da ranije odlazi na spavanje.  Od trenutka kada su vaša deca rođena pa do vremena kada napuštaju vaš dom, dešavaće  se  da  postoje  noći  kada  imaju  problema  da  se  uspavaju,  noći  kada  oni  žele  samo  da  razgovaraju  ili  žele  samo  još  jedan  zagrljaj.  To  je  lepota  podržavanja:  Postoji  struktura,  a  i  fleksibilnost.  Roditelji koji imaju samo bebe i one koji su prohodali pitaju se da li će ikada više doći  vreme  za  nešto  što  se  zove  osmočasovni  san.  Svako  ko  ima  desetogodišnjake  ili  jedanaestogodišnjake će im reći: „I to će proći. Verujte.“ Nedostatak sna je uobičajena bolest  roditelja  novorođenčadi.  Obeshrabrujuća  je  pomisao  onih  koji  su  kroz  to  prošli:  „Sve  će  to  proći i pre nego što budete postali svesni toga.“  Nedostatak  sna  se  vraća  u  tinejdžerskim  godinama.  Razlika  je  samo  u  tome  što  su  roditelji sa novorođenom decom budni, ali su im deca kod kuće; roditelji tinejdžera se trude  da  ostanu budni  jer  čekaju  da  se  oni  vrate  kući.  Ja  sam  jednom  prilikom  bila  u  iskušenju  da  uvedem raniji policijski čas, ne zato da bi naši tinejdžeri došli ranije, već zato što je meni bio  potreban san. 

5.  MESTO ZA SPAVANJE  Gde spavati? Mnogi su pisali o tome gde deca treba da spavaju. Predlagali su mogućnost  od  roditeljskog  kreveta  do  njihovih  sopstvenih  i  nikada  neko  drugo  mesto.  Istina  je  da  ne  postoji samo jedan dobar način; Ne postoji jedan pravi put i mnoštvo pogrešnih. 

158 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Svaka  porodica  treba  da  istraži  mogućnosti  koje  im  odgovaraju  i  izabere  neku  koja  omogućava  svim  članovima  porodice  da  spavaju  kako  treba,  sa  balansiranjem  potreba  za  bliskošću,  potreba  za  privatnošću,  emocionalnih  potreba  za  decu  i  potrebe  roditelja  za  spontanim i zadovoljavujućim seksualnim životom. (Da, moguće je da ga imate i posle rođenja  dece, iako su adolescenti uvereni da njihovi roditelji „to ne rade“.)  Kada su naša deca bila bebe spavala su sa nama. Starija beba je bila u krevetiću do naših  kreveta sa spuštenom ogradicom – lako za sve nas. Kada su prohodali, svako od njih je imao  svoj krevet u spavaćoj sobi odvojenoj od naše, dok smo mi zaključavali vrata spavaće sobe –  ne samo da bi sprečili radoznalost, već uvek. Mi smo im objasnili da je roditeljima potrebna  samoća  da  se  ljube,  grle  i  da  vode  ljubav.  Ako  bi  se  probudili  u  toku  noći  potrebno  je  da  pokucaju i jedno od nas bi ustalo i leglo sa njima u njihov krevet.  Jedne noći kada je Marija imala oko tri godine, probudila sam se videvši je da pokušava  da se popne u krevet. Ona je želela da se ja vratim u njenu sobu i da legnem sa njom. Ja sam se,  pre svega, začudila kako je dospela u sobu i pitala je gde joj je otac. „Oh, on je zaspao na podu  pored mog kreveta. Sada je tvoj red.“  Zašto zaključavati vrata? Prvo, smanjićete buđenja sa više osoba u vašem krevetu; drugo,  imaćete više privatnosti; treće, vaša deca će naučiti da kucaju pre nego što uđu u spavaću sobu  i četvrto, vi ćete biti budni kada ih budete nosili nazad u njihove krevete. I da, mi smo otvarali  našu spavaću sobu nekada ujutro i preskakali neko od dece koje je dovuklo vreću za spavanje  do vrata i kampovalo u hodniku u toku noći.  Da li smo ikada pravili izuzetke? Ponekad, kada su deca bila bolesna, spavala su u našem  krevetu  ili  je  neko  od  nas  spavao  u  njihovom.  Većinu  subotnjih  jutara,  kada  su  oni  bili  mali,  provodili su tako što su se uvlačili u naš krevet i svi bismo imali zajednički tihi čas čitanja ili  bučni  čas  skakanja.  S  vremena  na  vreme,  posle  stresne  radne  nedelje,  dešavalo  se  da  svi  kampujemo u našoj spavaćoj sobi, sa grickalicama, gledajući dobar film i uspavljujući se. Deca  su ponekad puzajući odlazilia u svoje krevete, ponekad ne. 

6.  OBIČAJI ZA SPAVANJE  Običaji pred spavanje treba da budu dakle individualni kao i porodice koje ih kreiraju.  Deca računaju na neku vrstu konzistentnosti i neku vrstu strukture. Osnovno je da treba da  vode računa o svojoj ličnoj higijeni (da peru lice i ruke, možda da se kupaju ili tuširaju, peru  zube i idu u toalet – obično nakon podsećanja), da se presvlače u odeću za spavanje (u zadnje  vreme odeća za spavanje ne mora da bude pidžama), da rade nešto umirujuće radi opuštanja  (pevanje, pričanje priče, čitanje, masaža), da priguše svetlost (neka deca su kao odrasli i mogu  da spavaju u mraku, a nekima je kao i drugim odraslima potrebno malo svetla) da bi zaspali.  Ako pravite običaje sa tek prohodalom decom, kako rastu, oni će moći sami postepeno  da urade većinu stvari pred spavanje formirajući dobre mentalne i fizičke navike jer postaju  sve više samostalni. Kada su naša deca bila bebe mi smo trljali njihove desni pre nego zube.  Oko druge godine oni su želeli da preuzmu pranje zuba na sebe. „U redu, daj da ti ih ja najpre  operem a zatim ti završi.“ Kako su postajali stariji bilo je: „Ja ću prati moje a ti peri tvoje tokom  tri minuta.“ Nakon toga sam pitala zubara da nam preporuči crvene tablete za proveravanje  čistoće  zuba  tako  da  su  deca  jednom  nedeljno  mogla  da  provere  i  da  vide  da  li  su  to  radila  dobro. Svaka crvena tačkica na zubu je pokazivala da su preskočili mesto.  Učenje dece da peru zube je isto kao i učenje bilo čega drugog:  1.  Podučite ga,  2.  Radite to sa njim,  3.  Naučite ga da to sam radi, 

159 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

4.  Dopustite mu da to radi po svom i da bude odgovoran za to.  (Dodatni  bonus  za  pranje  vaših  zuba  dok  oni  peru  svoje:  Vi  verovatno  nećete  biti  raspoloženi da odete u dragstor u ponoć i kupite čokoladu zadovoljavajući svoju želju.) 

7.  PRIČANJE PRIČA  Vreme  za  odlazak  na  spavanje  može  da  bude  čudesno  vreme  za  navikavanje  dece  na  knjige, zabavljanje oponašanjem raznih zvukova, učenje o istoriji porodice i tradicije pričajući  priče. Naše troje dece je volelo da im otac priča predivne priče sa luckastim likovima kojih se  još  uvek  dobro  sećaju.  Voleli  su  da  im  ja  čitam  njihove  omiljene  priče  glumeći  svaki  lik  posebnim glasom i osobenostima. Baka je pričala stare priče iz svog detinjstva.  Kada sam putovala, pre nego što bih otišla na traci sam snimala priču za decu; a oni su  mogli  da  biraju  da  im  tata  priča  priču  „uživo“  ili  da  je  pusti  moje  sa  trake.  Vi  možete  da  napravite nekoliko svojih sopstvenih traka. Kada ostavljate decu sa bebi‐siterkom možete da  snimite  priču  svojim  glasom,  sa  zvučnim  efektima  i  svim  ostalim,  kao  i  da  ostavite  nekoliko  komentara  što  se  tiče  navika  pri  odlasku  u  krevet  kao  pomoć  siterki  i  detetu  kao  što  je:  „A  sada  je  vreme  da  se  pomaziš  sa  svojim  medom;  siterka  će  ugasiti  svetla  i  sedeti  u  stolici  za  ljuljanje dok se ne uspavaš.“ 

8.  MASAŽA, LEKOVITI DODIR  Dodir je naše najintimnije čulo za povezivanje sa drugima, masaža je jasna: ja sam tu, ja  sam blizu i ja se brinem. Kakva je to šteta što mnogi od nas dočekaju kraj života da bi  otkrili ovu čudnovatu snagu. 

Leo Buskalja, „Autobus 9 za raj“ 

Dodir je odlučujući za povezivanje ljudi. Svi mi bez obzira na godine imamo potrebu da  dodirujemo  i  da  nas  se  dodiruje.  Stimulacija  naše  kože  ili  nedostatak  stimulacije  može  proizvesti loše efekte fizičkog i psihičkog mentalnog zdravlja.  Dete uživa u masaži celog tela, nežno je vršeći kružnim pokretima po celom telu. Deca  koja  hodaju  i  starija  deca  vole  da  im  se  masira  glava,  leđa,  ruke,  noge  i  stopala.  Ako  imate  veoma aktivno dete koje ima problema sa odlaskom u krevet, pokušajte da ga okupate u toploj  vodi,  nežno  mu  obrišite  kožu  toplim  peškirom,  odnesite  ga  u  krevet  i  čvrsto  mu  masirajte  taban. Kinezi su poznavali vrednost masaže stopala još od starih vremena i imaju poslovicu da  su  oči  ogledalo  duše  ali  da  su  stopala  ulaz  u  telo.  Čvrsto  masiranje  stopala  ima  dve  dobre  strane: opušta ga i onemogućava mu izlazak iz kreveta.  Dodirujući  vaše  dete  na  brižan  i  ljubazan  način  i  masirajući  ga  omogućavate  mu  da  se  telesno dobro oseća. Negujuća masaža dodirom, nežno golicanje, ili komunikacija zagrljajem je  vaše  prihvatanje  detetovog  tela.  Ono  će  tako  naučiti  da  prihvata  sebe.  A  vaše  poštovanje  njegovih ili njenih ličnih granica – da njega ili nju ne golicate ili grlite jer nije dobro raspoženo,  na primer – pomoći će njemu ili njoj da prepozna te lične granice i da razume da njih treba  poštovati i da ono ima apsolutno pravo na svoje sopstveno telo. Ponekad je teže zagrliti dete  kada mu je to najpotrebnije: kada je uznemireno. Ako je dete pod pritiskom zbog frustracija ili  zamora, često je najbolja tiha i spontana stvar koju možete da uradite da ga zagrlite čvrsto i  nežno.  Ono  će  primiti  masažu  sa  zadovoljstvom.  Ti  kratki  pokreti  preko  njegovog  tela  će  trenutno odagnati uznemirenost.  Mnogi  roditelji  su,  odrastajući  u  porodicama  gde  je  dodirivanje  bilo  tabu  ili  u  porodicama gde nisu poštovane fizičke granice, postali neosetljivi na dodir. Žalosno, ali oni su 

160 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

propustili  jedan  od  primarnih  oblika  odgajanja  jer  je  dodirivanje  dece  na  pravi  i  prirodan  način nešto što treba da se nauči. Ako ih grlimo, masiramo pred spavanje i češkamo im leđa,  oni  će  odrasti  kao  osobe  za  koje  je  dodirivanje  prirodno.  A  postoji  i  dodatno  dobro:  dodir  prilikom hranjenja je uzajaman i vi sami ćete uživati u fizičkom kontaktu sa vašom decom. 

9.  MÒRE, BABAROGE I ČUDOVIŠTA  Sada su gotovo zaspali i vi možete da sednete i da se odmorite – možda. Kada deca imaju  mòre tokom noći („Tata, tata, juri me medved, ja se plašim.“) vreme je da ih naučite kako da se  izbore sa svojim snovima. Snovi imaju moć u životima svih nas. Kada su moja deca imala mòre  u toku noći, zagrlila bih dete i pokazala mu da je sigurno. Tada bih mu rekla: „Znaš šta? Snovi  su  fantastična  stvar  jer  u  svojim  mislima  možeš  raditi  stvari  koje  nikada  ne  radiš  kada  si  budan. Jedna od stvari koje možeš da uradiš je da trčiš brže nego bilo koji medved na svetu;  druga je da možeš da stvoriš drvo na koje ni jedan medved ne može da se popne. I u tvom snu  možeš  da  se  okreneš  svakom  medvedu  i  da  mu  kažeš,  Ćao  medvede.  Ja  želim  da  ti  budem  prijatelj.“  Stvari koje nikako ne treba reći detetu su: da će, ako ne odu na spavanje doći baba roga i  zgrabiti ga, da će ga ščepati čudovište iz ormara ili da snovi nisu stvarnost. Baba roga ga neće  zgrabiti,  nema  čudovišta  u  ormaru  spremnog  da  ga  ščepa,  i  snovi  jesu  stvarni.  Reći  deci  da  snovi nisu stvarni je uvreda njihove inteligencije.  Trogodišnjak našeg prijatelja je imao mòre u toku noći. On mu je rekao „Džoel, ja znam  da  san  može  da  bude  strašan.  I  ja  ponekad  imam  strašne  snove,  ali  znam  da  ću  se  uvek  probuditi.“ Ali to nije bilo dovoljno dobro za Džoela. On je uzeo stvar u svoje ruke. Jednog dana  ga  je  njegov  otac  pažljivo  posmatrao  kako  vezuje  i  provlači  kanap  od  početka  stepeništa  do  vrha oko ugla i dole do hola i sve do svoje sobe gde je pokušao da zaveže kraj za svoj krevet.  Najzad je pitao dete šta radi. „To je zamka za san. Ja ću znati kada dolazi uz stepenice. Sada me  on više neće moći uhvatiti.��� Njegove mòre u toku noći su nestale kratko iza toga; njegovi snovi  naravno  nisu  prestali.  Ali  mu  više  nije  bila  potrebna  zamka  za  snove  jer  je  većina  njegovih  snova prestala da bude zastrašujuća.  Ako smo otvoreni za snove naše dece, strahove i mòre u toku noći kao što smo otvoreni  za sva njihova emocionalna iskustva, te ako tretiramo ta iskustva sa poštovanjem i naučimo  našu decu kako da se izbore sa njima, ta snaga će im dobro poslužiti kasnije u životu. 

10.  NOĆNI TERORI NISU NOĆNE MÒRE  Noćni terori su daleko od mòra u toku noći (i bukvalno i figurativno). Oko druge godine  posle posebno stresnog ili napornog dana vaše dete može da počne da se bacaka sa jedne na  drugu stranu kreveta vrišteći nekontrolisano iako izgleda da duboko spava. Vrištanje je znak  da odjurite u spavaću sobu svog deteta. Kada stignete do vrata spavaće sobe udahnite duboko  i smirite se pre nego što priđete detetu. Poslednja stvar koja je vašem detetu potrebna je da se  probudi iz užasnog sna i vidi uplašenog roditelja kako stoji pored njegovog kreveta. Pošto ste  se smirili, polako probudite vaše dete i uverite ga da će biti sve u redu i da ćete vi biti tu sa  njim  dok  ponovo  ne  zaspi.  On  se  možda  neće  sećati  događaja,  ali  verovatno  nikada  neće  zaboraviti vaše reči.  Vreme za spavanje je posebno vreme, vreme za prelaz. Ono je prilika za završetak jednog  dana  i  pripremanje  za  drugi.  Ono  je  mala  tačka  za  preokret  u  prirodnom  ritmu  koji  daje  strukturu  i  smisao  životu.  Godišnja  doba  i  njihovi  praznici  su  svečana  obeležja  velikih  prirodnih kretanja u toku godine, isto tako i vreme odlaska u krevet obeležava promenu dana. 

161 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Sa  brigom,  strpljenjem  i  svešću  o  potrebama  vaše  dece,  svaki  odlazak  na  spavanje  može  da  bude proslava ljubavi i života.  U snu se odmaramo i obnavljamo. 

Leo Buskalja 

162 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

XV – TRI, ČETIRI, SAD – NAVIKAVANJE NA NOŠU  Kada moraš da ideš, moraš da ideš. 

Eni, u Eni, malo siroče 

Upravo u vreme kada vaše dete prelazi iz dela života bebe u divno doba dvogodišnjaka  potvrđujući se u mnogim kreativnim, a ponekad i u ne tako kreativnim stvarima, vaše komšije  i rođaci vas pitaju kada ćete započeti sa navikavanjem na nošu. Upravo juče dete nije moglo da  otvori usta kada ste vi pokušavali da uletite kašičicom punom graška kao avionom u hangar;  razgoropadio se kada mu niste dozvolili da ubaci svoj sendvič u video rekorder; stavila je svog  medu  da  pliva  u  WC  šolji.  Danas  je  bilo  firustrirano  kada  nije  moglo  samo  da  skine  svoje  cipele, insistiralo da otvori teglu sa puterom od kikirikija bez ičije pomoći, pokušavalo da kaže  nešto nemajući nikakve šanse da to uradi, bilo veoma ponosno zbog velike snage koju je imalo  sa tom jednom rečju. Jeste li spremni da prihvatite izazov? I mnogo važnije od toga je da li je  dete  spremno?  Sve  aktivnosti  koje  sam  ja  opisala  su  primeri  pokušaja  vašeg  deteta  da  preuzme  celokupnu  kontrolu  nad  svojim  telom.  Navikavanje  na  nošu  je  prvi  put  kada  će  tu  kontrolu iskusiti. 

1.  ČIJE JE TO USTVARI PRIVIKAVANJE NA NOŠU – PRISTUP RODITELJA IZ  PORODICE SA KRUTIM STAVOVIMA  Roditelj  sa  krutim  pravilima,  kao  i  u  ostalim  oblastima  dečjeg  života,  preuzima  pravo  svojine  na  proces  privikavanja  na  nošu.  On  često  želi  da  počne  sa  procesom  pre  nego  što  je  dete psihički spremno. Dete je naučilo da mu udovolji u svim oblastima života i pokušaće da  bude uspešno i na noši da bi dobilo pohvalu od roditelja, ali posle nekoliko neuspeha postaće  ili frustrirano ili nezainteresovano, ili će odbijati da sedi na noši. Vi možete da čujete roditelje  sa  krutim  pravilima  kako  se  ponosno  hvale  da  je  njihovo  dete  sa  deset  meseci  naučilo  da  koristi nošu. On ga je stavljao na nošu svakih deset minuta. Neko će se upitati ko se naučio:  roditelj ili dete.  Pritisak  u  obliku  opipljivih  nagrada  i  kažnjavanja  za  greške  stavlja  dete  u  poziciju  da  glumi. Nagrade uključuju:  „Idi na nošu i moći ćeš da dobiješ bombonice.“  „Ako ostaneš suv cele nedelje vodiću te u poslastičarnicu.“ 

Kazne uključuju:  „Ti nevaljali dečače. Ne volim dečake koji piške u gaće.“ (emocionalno zlostavljanje)  „Velike devojčice ne piške u svoje gaćice.“ (verbalno neodobravanje)  „Staviću ti pelenu kao maloj bebi.“ (ponižavanje)  „Džimi i Melanija ne piške više u gaće. Zašto ne budeš veliki dečak kao oni?“ (upoređivanje)  „Ne želim da te zagrlim – ti si se upiškio.“ (uskraćivanje ljubavi i naklonosti)  „Ne možeš da ustaneš dok ne završiš. Držaću te ovde dok nešto ne uradiš. Muka mi je od menjanja  tvojih gaćica. Ako to ne uradiš ili ako ustaneš istući ću te.“ (postupci fizičkog zlostavljanja) 

Roditelji sa krutim pravilima nastavljaju borbu volje, a dete ima izbor, da ih zadovolji ili  da se odupre. I na jedan i na drugi način ono gubi, a na kraju je poruka: ja nemam kontrolu  163 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

nad mojim telesnim funkcijama. Može da dođe do komplikacija ako roditelj i dete vide sebe u  žaru borbe oko navikavanja na nošu. Dete može da odbije da ima stolicu i da dobije zatvor. I  odjednom se ono nađe u situaciji da ga napadaju klistirima, „čepićima“ i laksativima. Stres od  namere  da  veoma  dobro  glumi  za  svoje  roditelje  može  da  učini  da  dete  bude  nervozno,  uplašeno i puno straha, zbog čega može da dođe do gubitka stolice koju je kasnije uglavnom  nemoguće kontrolisati, kao i do ciklusa neuspeha i stida, a i grdnje se nastavljaju. 

2.  KO KOGA NAVIKAVA NA NOŠU – PRISTUP RODITELJA IZ PORODICE SA  STRUKTUROM MEDUZE  Roditelj  iz  porodice  sa  strukturom  meduze  ima  popustljiviji  pristup  prema  celom  procesu.  On  predviđa  malo  ili  nimalo  uputstava  o  tome  kako  funkcioniše  telo.  Od  strane  roditelja se propušta pravo vreme kada dete može da bude spremno da nauči u trenutku, jer  roditelj  meduza  ne  zna  da  prepozna  znake,  nema  energije  ili  strpljenja  za  struktuiranje  detetovih zahteva, ili najčešće nije tu da obezbedi stalnost, strukturu, podršku i usmeravanje.  On to ne radi sve dok mu direktor predškolske ustanove ne kaže da dete ne može da dolazi  dok ne nauči da koristi nošu, što roditelj tek tada počne da razmatra. Ni jedno ni drugo ne zna  gde  da  počne  ili  ne  želi  da  se  sekira.  Neki  popustljivi  roditelji  ostave  proces  navikavanja  na  nošu  vaspitačima  stavljajući  detetu  pelene  tokom  vikenda  i  šaljući  kesu  sa  gaćicama  za  navikavanje.  Nestalnost samo produžava proces navikavanja na nošu. Dete se opominje da nekad ide i  da nekad ne ide, govori mu se da se suzdrži dok ne dođe kući ili da to uradi u pelenu kada nije  zgodno  da  se  nađe  toalet.  Popustljiv  roditelj  nije  samo  nedosledan  već  daje  nejasne  poruke.  Jednog dana je sve u redu ili čak smešno što dete bez uspeha pokušava da dođe do toaleta na  vreme; sledećeg dana roditelj se ljuti i kažnjava dete jer je skvasilo gaće dok se igralo u parku.  Deca  popustljivih  roditelja  kao  i  deca  roditelja  sa  krutim  pravilima  će  završiti  navikavanje  na  nošu,  ali  cena  bi  mogla  biti  visoka.  Deca  se  mogu  osećati  bez  jake  volje,  nevoljena, nesigurna, ponižena i zbunjena, a ta osećanja preneće i na ostale oblasti života. Ni u  jednoj porodici dete neće naučiti da kontroliše svoje sopstveno telo. 

3.  TRI PRAVILA NAVIKAVANJA NA NOŠU – PRIPREMA, VEŽBA,  STRPLJENJE (PORODICA SA OSLONCEM)  Roditelji  koji  daju  detetu  podršku  puštaju  da  dete  preuzme  punu  kontrolu  nad  svojim  telesnim  funkcijama  i  da  upravljaju  navikavanjem  na  nošu  sopstvenom  brzinom.  Roditelj  je  fleksibilan u navikama, pozitivan je i nonšalantan kada su navike u pitanju, očekuje greške i  vidi ih kao prilike za učenje ima opušteniji odnos i spreman je da pomogne. On nije preterano  zabrinut  zbog  očekivanja  i  komentara  odraslih.  Tri  pravila  predstavljaju  strukturu  podrške  koja se koristi. 

3.1.  Priprema  I  vi  i  vaše  dete  treba  da  budete  spremni  da  uzmete  učešće  u  procesu  navikavanja  na  nošu.  Vi  treba  da  budete  voljni  i  sposobni  da  date  vašem  detetu  vremena,  strpljenja  i  ohrabrenja koje će on neverbalno tražiti od vas. I treba da znate zašto mu pomažete. Da li je to  sedenje na noši važno jer ste se vi umorili menjajući pelene ili zato što ne može u predškolsko  dok  ne  zna  da  koristi  nošu  ili  zato  što  je  sin  vaših  komšija  uspeo  da  se  oslobodi  pelena  pre 

164 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

nekoliko meseci? Ako su to razlozi razmislite još malo. To može uticati na vas ali pravo pitanje  je da li ste spremni da pomognete vašem detetu, jer je ono spremno da mu se pomogne?  Tri indicije za njegovu spremnost su:  1.  Fizički razvoj. Većina dece su fizički spremna u dobu između osamnaest meseci i dve i po  godine, iako je za neku normalno razvijenu decu to vreme tri i po do četiri godine starosti.  Osnovni znaci da su fizički spremni je to da im se prazne creva prilično redovno; Ono je  potpuno svesno kada piški ili kada je spremno da prazni creva; i u stanju je da ostane suvo  dug period vremena u toku dana.  2.  Želja da se nauči na nošu. Dete može biti fizički spremno, ali nije zainteresovano da nauči  da koristi nošu sa osamnaest meseci. Sa dve i po godine starosti, razvija se interesovanje  za oblačenjem donjeg veša sa junacima iz crtanih filmova, kao što to nose njegovi vršnjaci.  Dobar znak je želja da se pelene menjaju odmah po mokrenju i kada ima stolicu.  3.  Sposobnost da komunicira sa vama. Ja mislim da nije potrebna za uspešno navikavanje na  nošu ali pomaže ako dete može verbalno da vam kaže kakve potrebe ima. („Ja kakim.“ „Ja  sam se upiškio.“ „Moram da idem da kakim/piškim.“) Ono takođe može da razume kratka  uputstva.  Znam  da  deca  koja  ne  govore  i  njihovi  roditelji  mogu  da  komuniciraju  neverbalno, što je dobro za uspešno navikavanje.  Ako bilo šta od toga nedostaje, ni gomila prinuda, bombona, zadovoljstava ili knjiga neće  dovesti  dete  do  sticanja  navike.  Ako  ono  ima  želju  da  nauči  i  može  da  verbalizuje  svoje  potrebe,  ali  još  nije  fizički  spremno,  može  obaviti  čitav  niz  vežbanja  „suvog  trčanja“  (ili  „mokrog trčanja“) do toaleta, ali dok njegovo telo ne postane spremno ono neće biti uspešno i  moglo  bi postati veoma frustrirano, da se preda i da odbija da  pokuša čak i kada je njegovo  telo spremno. Nervi i mišići koji kontrolišu dobrovoljno pražnjenje mogu da budu razvijeni, ali  ako  je  dete  uznemireno  svojim  novim  malim  bratom  koji  će  preuzeti  njegovu  sobu,  njegov  krevetac  i  vaše  vreme,  verovatno  nije  pravi  trenutak  da  se  počne  sa  navikavanjem  na  nošu,  čak  i  ako  je  to  što  ste  planirali  da  ga  pošaljete  u  obdanište  povezano  sa  navikom  da  koristi  nošu.  Ako  su  tri  pravila  zajedno  na  raspolaganju,  vi  i  vaše  dete  ste  spremni  da  krenete  u  avanturu navikavanja na nošu. Nakon što smo nabavili sastojke dolazi alat.  Broj jedan je: noša. Često je lakše da se popne i siđe i manje zastrašujuće nego sedište  smešteno na toalet. Vaše dete će uživati da sedi na njoj u kupatilu kao što ćete vi lakše sedeti  na  većem  sedištu,  dok  svako  od  vas  „čita“  svoje  novine  ili  knjigu.  Pustite  ga  da  se  igra  sa  nošom i neka ona bude tu kada je potrebna da se upotrebi. U početku će meda možda provesti  više vremena sedeći na noši nego vaše dete.  Broj  dva  je:  udobna  odeća  koja  se  lako  skida.  Trenerka  sa  nepromočivim  gornjim  delom i sa pamučnom postavom je laka za vaše dete kao i za vas kada mu se desi nezgoda. Na  raspolaganju  su  i  specijalne  trenerke  za  navikavanje  na  nošu  i  služe  istoj  svrsi.  Obe  su  pogodne  za  oblačenje  i  svlačenje,  pa  i  ako  morate  da  mu  pomognete  kod  čišćenja  posle  incidenta.  Broj tri je: mnogo toalet papira. Zbog nepoznatih razloga ponekad deca shvataju kako  se on koristi, često žele da vežbaju brišući svoje punjene igračke kao i celo kupatilo. Kada se  naviknu da piške i kake na noši, u početku ćete ih vi brisati, zatim im pomagati i na kraju im  dopustiti  da  to  rade  sami.  Važno  je  da  se  devojčice  nauče  da  se  brišu  prema  nazad,  jer  bakterije kod pražnjenja creva mogu da izazovu infekciju ako dospeju u vaginu.  Broj  četiri  je:  podnožje  koje  mogu  da  koriste,  prvo  da  dohvate  lavabo  da  bi  mogli  da  operu  ruke,  a  zatim  da  bi  spustili  noge  kada  dođu  u  situaciju  da  posle  noše  koriste  veliki  toalet. 

165 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Broj pet je: nabavka pelena. Da, nabavka pelena – a vi ste mislili da su one otišle zauvek  kada je počelo navikavanje na nošu. Neki stariji koje obučete u trenerku za navikavanje nikada  se ne vrate u pelene osim u toku noći. Drugi zaključe da još nisu spremni ili sposobni da stalno  kontrolišu svoju bešiku i treba ih vratiti u pelene, ne kao kaznu, ali kao prekid navikavanja na  nošu. Nema potrebe za žurbom; ima uvek vremena da se ponovo pokuša. 

3.2.  Vežbanje  Kao  i  sa  svakim  drugim  znanjem  potrebna  je  praksa  za  dete  da  nauči  da  kontroliše  bešiku  i  creva.  Ne  postoji  jedan  pravi  put  da  se  navikne  na  nošu.  Vi  i  vaše  dete  možete  da  pronađete šta je najbolje za oboje od vas. Ono što treba da se zapamti je da mu vi pomažete da  nauči  da  preuzme  kontrolu  nad  svojim  telom.  U  nastavku  sledi  vreme  i  predlozi  dobijeni  testiranjem dece.  Kada je dete tu i pokazuje interes za sve što radite, odvedite ga u kupatilo i pokažite mu  šta�� radite  (dečaci  će  pokazati  veliku  zainteresovanost  za  očevu  veštinu  da  nacilja  i  pogodi  listić papira bačen u šolju i smatraće velikim korakom kada bude mogao da vežba sa njim.).  Kada im menjate pelene možete da govorite reči koje će oni kasnije moći da koriste: „Džejmi je  mokar.  Džejmi  je  kakio.“  Ako  počne  da  gunđa,  napinje  se  i  trčkara,  možete  da  prokomentarišete  da  vam  se  čini  da  hoće  da  kaki  i  da  ga  pitate  da  li  želi  da  sedne  na  nošu.  Dozvolite mu da izabere ili ne. Pokušajte da zapamtite da je to njegovo telo i da će naučiti da  ga kontroliše u svoje vreme i na svoj način. Ono samo treba vašu pomoć, praćenje i podršku.  Ako ste spremni na fizičke i verbalne pokazatelje deteta, videćete redosled signala koji  će  vam  unapred  dati  obaveštenje  o  tome  kada  će  mu  biti  potrebno  da  ide.  Redosled  signala  vašeg sopstvenog tela može da bude znak; kada ustanete ujutro, posle ručka, posle dremke, i  pre nego što odete na vožnju kolima. Važno je da uvažavate vaše dete kada kaže da mora da  ide. Stariji mogu duže da izdrže, mlađi jednostavno ne mogu.  Biti  sa  drugom  decom  koja  se  upravo  navikavaju  na  nošu,  posmatranje  drugih  dok  koriste nošu, može da pomogne detetu da razume ceo proces. Kada se desi nezgoda, vaše dete  će videti da se one mogu desiti i drugoj deci; nije neka velika stvar, a postoji uvek drugi suvi  par  pantalona.  Sva  deca  imaju  problema  u  jednom  periodu  svog  detinjstva,  a  često  i  kasnije  kada  ima  više  promena  u  njihovom  životu:  nova  beba,  preseljenje,  razvod.  Zapamtite,  to  je  veština koja se uči a ne takmičenje na kome se pobeđuje.  Kontrola  bešike  se  obično  dešava  posle  kontrole  creva,  a  vreme  dnevne  kontrole  se  dešava  obično  pre  noćne  kontrole.  Mokrenje  u  krevet  (enuresis)  posle  četiri  ili  pet  godina  može  da  bude  izvor  konflikta,  krivice  i  stida  obe  strane,  roditelja  i  deteta.  Roditelj  može  da  oseti  potrebu  da  kažnjava  ili  nagraduje  dete  da  bi  ostalo  suvo  u  toku  noći  (češće  se  radi  o  dečaku  nego  o  devoičici).  Kazna niti  zaista deluje  niti možete  da kažete  da  dete  ne  mari,  jer  pokušava  da  sakrije  mokru  posteljinu.  Dr.  T.  Beri  Brazelton  poznati  pedijatar  u  svojoj  knjizi  Tačke dodira: Osnovne preporuke, daje za to najbolji savet koji sam čula:  Mokrenje u krevet... detetova potreba da postane nezavisno od svoje sopstvene brzine je na kocki.  Mada  razlog  može  biti  fiziološki,  kao  što  je  nezrela  bešika  koja  se  povremeno  prazni,  ili  suviše  dubok san (rezultat nezrelosti sistema za signalizaciju) odluka o tome ko će kontrolisati situaciju je  tu. Kao roditelj i kao doktor, počeo sam da istražujem razloge i da smišljam postupke (kao što su  signali, kažnjavanje, ili signal koji se uključuje kada se ono pomokri) zašto se detetova samostalnost  i potreba za kontrolom gubi. Ono sebe vidi kao grešku – nezrelu osobu, krivca i gubitnika. Oštećenje  ovog imidža o sebi biće važnije za njegovu budućnost nego sami simptomi. 

Danas na tržištu postoje zaštitna sredstva za noć, koja možete da nabavite za vaše dete  staro  četiri  ili  pet  godina  (ili  starije)  a  koje  još  mokri  u  krevet.  Želi  da  provede  noć  kod  166 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

vršnjaka, ali se plaši da bude osramoćeno. U stvari, ja ne vidim ništa loše i za vaše dete je u  redu da ih nosi svake noći dok bešika ne sazri. Zaštitna sredstva su topla ispod veša i postoje  ulošci  koji  apsorbuju  mokraću;  nema  debele  pelene,  nema  curenja,  nema  lošeg  mirisa  i  uznemirenosti deteta. Baka i deka bi možda mogli to da objasne; oni u starosti često nemaju  kontrolu nad osnovnim telesnim funkcijama.  Nasuprot tome što neke popularne knjige tvrde, navikavanje na nošu se ne može naučiti  za jedan dan. Ako dovoljno dugo sačekate bićete u stanju da stavite gaćice za „veliku devojku“  vašem  starijem  detetu i  one  će  mu  obezbediti  suvost  od  prvog  dana.  U  stvarnosti,  vi  ste mu  govorili  u  svim  drugim  situacijama  mesecima  pre.  Drugom  i  trećem  detetu  u  porodici  često  treba  manje  vremena  za  navikavanje  nego  prvom,  jednostavno  zbog  toga  što  postoji  više  uzora za oponašanje.  Formiranje,  probanje  i  grešenje,  oponašanje  i  dobar  smisao  za  šalu  su  ključ  uspešne  prakse.  Mahanjem  za  pozdrav  pražnjenju  creva  posle  kojeg  smo  pustili  vodu  u  toalet,  nišanjenjem na metu od toalet papira kraj WC šolje i pevušenjem pesmice može se uneti malo  veselja u učenje veština tokom celog života. 

3.3.  Strpljenje  Strpljenje: „Snaga ili kapacitet da se izdrži bez žalbi nešto teško.“ Potrebno je strpljenje  da  se  zaustavite  usred  telefonskog  razgovora  sa  prijateljem  koga  veoma  dugo  niste  čuli  i  da  pomognete vašem detetu na noši, samo da bi čuli „Ja mislim da nije spremno još da izađe.“ Čak  i mnogo više strpljenja da mu pomognete da se očisti pošto se upiškilo u gaće tri minuta pošto  vam je nedvosmisleno reklo da nema potrebu da piški, i to baš pre nego što je ušlo u kola. Kao  i  dodatno  strpljenje  sa  svim  poznatim  ljudima  koji  tvrde  da  će  vaše  dete  postati  ovisnik  od  pelena,  jer  ono  nije  prošlo  navikavanje  na  nošu  sa  dve  i  po  godine.  Ali  svaki  delić  vašeg  strpljenja je vredan toga.  Jednog  trenutka  krenućete  vi  i  vaše  dete  u  avanturu  navikavanja  na  nošu,  zahvaljujući  spremnosti  da  formirate  strukturu  podrške za  pripremu,  vežbanje  i  strpljivost.  Vaše  dete  će  biti  u  stanju  da  počne  da  gleda  sebe  kao  sposobnu,  snalažljivu  i  odgovornu  ličnost  koja  je  naučila da se ponaša prema sopstvenom telu sa dostojanstvom i uvažavanjem.  Opustite se. Mnoge majke i očevi su uvereni da je učenje dece da kontrolišu kad žele da  piške i kake misteriozni poverljivi međusobni odnos roditelja‐deteta praćen svim vrstama  skrivenih zamki od kojih svaka može da napravi paralizujuću neurozu. Ali u stvarnosti  navikavanje na nošu se ne razlikuje od bilo kog drugog ranije stečenog iskustva učenjem –  učenje kako se rukuje kašikom ili dugmićima košulje – što zahteva kombinaciju mentalne i  mišićne koordinacije.  Elison Mek, „Navikavanje na nošu“ 

167 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

XVI – SEKSUALNOST NIJE REČ OD ČETIRI SLOVA  Kada bismo mi mogli prihvatiti nezrazdvojivu prirodnost sopstvenog seksualnog sistema  kao što to radimo sa digestivnim ili probavnim sistemom, bili bismo na dobrom putu  odgajanja seksualno zdravih osoba. 

Linlajt, R. N., „Odgajanje seksualno zdrave dece“ 

Sedmogodišnjak  utrčava  u  kuhinju  i  pita  „Mama  odakle  sam  ja  došao?“  Spuštajući  sudove u sudoperu mama se okreće i kaže detetu da sedne za sto. Spremna je da odgovori na  njegovo pitanje. Malo nervozna i nekako razdražena, odlazi u spavaću sobu i skuplja nekoliko  knjiga iza noćnog stočića. Otac je obećao da će pregledati ove knjige sa sinom na poslednjem  kampovanju; sada izgleda da će ona preneti novosti sedmogodišnjaku. Kada su knjige pažljivo  stavljene  na  kuhinjski  sto,  mali  dečak,  željan  da  se  vrati  igri,  baca  pogled  na  korice  knjiga  i  odmahne  glavom.  „Tata  mi  ih  je  pokazao  na  našem  zadnjem  kampovanju.  Ja  samo  želim  da  znam odakle sam došao. Zaboravio sam da li je to Njujork ili Njudžersi?“  Mnogi  od  nas  se  generalno  osećaju  neugodno  kada  govore  svojoj  deci  o  seksualnosti  i  seksu  delimično  zbog  toga  što  naši  roditelji  nama  nisu  rekli  ništa  o  tome,  ili  su  rekli  veoma  malo, nadajući se da ćemo dobiti potrebne informacije na časovima zdravstvenog vaspitanja. I  vi i ja znamo kako smo malo bili informisani. Rode donose bebe? Ptice i pčele rade to isto –  rade  šta?  Loše  devojke  to  rade,  dobre  ne.  Skoro  svaka  od  nas  je  imala  prijateljicu  koja  je  mislila da ne može da ostane trudna „prvi put“, ili ako nakon seksa ustane, ili ako to radi dok  ima menstruaciju, da bi doživela sve to kao pogrešne informacije na neprijatan način? Ko od  nas nije znao dečaka koji se plašio da će mu izrasti dlake po rukama ako masturbira, i ceo svet  će znati kakvu ružnu stvar je on činio. Devojka je uverena da će iskrvariti na smrt kada dobije  prvu  menstruaciju;  dečak  se  boji  da  je  izgubio  kontrolu  nad  bešikom  kada  je  prvi  put  imao  vlažan san.  Deca  uče  o  svojoj  seksualnosti  čak  i  ako  ih  mi  ne  učimo.  Ali  često  je  ono  što  uče  dezinformacija i pogrešna interpretacija, preuveličavanje. Istražuju svoja sopstvena tela i tela  ljudi  suprotnog  pola.  Izbegavajući  razgovor  o  seksualnosti  šaljemo  našoj  deci  suptilne  i  ne  tako zdrave poruke: „To je van granica, ne pitaj, bez pitanja, ne gledaj, pronađi negde drugde  informaciju.“  Ako  mi  želimo  da,  o  seksualnosti,  našoj  deci  budemo  primarni  učitelj,  važno  je  da  započnemo komunikaciju o seksualnosti rano u njihovom životu, tako da se pozitivni obrazac  za komunikaciju formira pre uticaja hormonskih promena u pubertetu. Do tada kod tinejdžera  možemo  kvalitetno  uticati  na  razmišljanje  i  osećanja  o  sopstvenoj  seksualnosti.  Sa  razumevanjem  da  je  seksualnost  više  od  seksa,  da  je  naša  seksualnost  čudesan  deo  celokupnog  življenja  a  ne  samo  ono  što  radimo  sa  našim  genitalijama,  što  roditelji  mogu  da  pokažu  svojim  verbalnim  i  neverbalnim  porukama.  Naše  akcije  i  pokazivanje,  naše  emocije,  način  na  koji  mi  postupamo  sa  sopstvenim  telima  i  telima  naše  dece,  način  na  koji  odgovaramo  na  njihov  plač  i  reagujemo  na  njihove  osnovne  telesne  funkcije  –  sve  to  je  od  pomoći  našoj  deci  da  razviju  zdrav  odnos  prema  svojoj  seksualnosti,  kao  što  će  pomoći  u  stvaranju ugodnog okruženja u kojem će upoznati svoje sopstveno telo i postavljati pitanja.  Tri tipa porodica odgovara na pitanja o seksualnosti na predvidivo različit način. 

1.  NE SMEŠ, BOLJE DA NE URADIŠ, DA SE NISI USUDIO  (PRISTUP PORODICE SA KRUTOM STRUKTUROM)  Roditelji  sa  krutim  pravilima  komuniciraju  uglavnom  pomoću  poruka  koje  počinju  sa  „ne“  snižavajući  moralne  norme  do  maksimuma  i  usađuju  osećaj  stida  o  seksualnim  168 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

aktivnostima:  „Ne  dodiruj.  Otpašće  ti.“  „Uneredio  si  pantalone,  ti  nisi  dobar  dečak.“  „Svakog  meseca  ćeš  imati  prokletstvo.“  „Kada  dovoljno  odrasteš  ići  ćemo  svešteniku  da  popriča  sa  tobom o tome.“ „Seks je nešto što se očekuje od tebe. Ne moraš da ga voliš, treba da se samo  pomiriš s tim.“  Često postoji „sveta tišina“ oko seksualnih pitanja i deca dobijaju poruke da ne treba da  postavljaju pitanja. Umesto da steknu razumevanje o sebi samima i članovima suprotnog pola,  ostaju  bojažljiva  i  neuka.  Jedan  od  problema  sa  nedavanjem  informacija  je  taj  što  zabrana  seksualnih aktivnosti decu vodi do suprotnog efekta.  Nova istraživanja pokazuju da deca, koja su dobro informisana i slobodna u razgovoru o  seksualnosti sa roditeljima, imaju manje sklonosti da stupe u odnose dok su adolescenti.  Znanje ne dovodi do nedoličnog ponašanja, ignorisanje da. 

Barbara Džons, „Roda vas nije donela“ 

Tokom rada sa nekim trudnim tinejdžerkama, ni jednom nisam videla da je neka ostala u  drugom  stanju  posle  dobijenih  informacija.  To  se  neće  desiti.  Deca  su  nesposobna  da  imaju  seksualne odnose sa deset godina (sa ishodom da se zatrudni i/ili dobije neka bolest koja se  prenosi seksualnim putem) ako im se da dobra informacija, ako imaju otvorenu komunikaciju  sa svojim roditeljima i vide svoje roditelje kako komuniciraju na seksualno zdrav način. 

2.  NADAM SE DA SE NEĆE DOGODITI NIŠTA LOŠE  (PRISTUP RODITELJA IZ PORODICE SA STRUKTUROM MEDUZE)  Stav o životu laissez‐faire roditelja iz porodica sa strukturom meduze ostavlja traga na  njihovu poruku o seksualnosti. Oni se nadaju da će škola, prijatelji, televizija, knjige ili crkva  naučiti  njihovu  decu  svemu  onome  što  oni  kao  roditelji  ne  mogu,  ne  žele  ili  ne  umeju  da  poduče.  Oni  ekstremni  primeri  ne  poznaju  ograničenja  niti  granice  kada  je  u  pitanju  izražavanje  sopstvene  seksualnosti.  Takvi  roditelji  svojoj  deci  pokazuju  promiskuitetno  ponašanje i izlažu malu decu velikom broju informacija u vezi sa seksom koju deca još uvek  nisu u stanju da razumeju, ili su pak, te informacije uvredljive i degradirajuće: „Neće mu ništa  biti ako bude gledao porno filmove. Ja sam odgledao pregršt i nisu mi naškodili.“, „Naravno da  ostavljam okolo te časopise. To je pravi način da se deca nauče stvarima o kojima sa nama ne  žele da razgovaraju.“, „Želim da bude popularna.“  Umesto da razviju sposobnost da razumeju sopstvenu seksualnost na jedan zdrav način,  deca u ovakvom okruženju na seks gledaju kao na alatku kojom će se poslužiti kako bi dobili  nešto  drugo.  Informacije  koje  poseduju  u  vezi  sa  svojim  telima  su  zbunjujuće,  a  granice  za  prikladno i zdravo seksualno ponašanje ne postoje.  U oba ova tipa porodica deca nemaju mogućnosti da postavljaju pitanja, nauče da sami  sebi  postavljaju  granice  ili  istražuju  sopstvenu  seksualnost  svesni  vrednosti  i  dostojanstva  svojih  tela  kao  i  tela  drugih.  Ova  deca  vrlo  lako  pokleknu  pod  pritiskom  drugova.  („Svi  to  rade.“, „Dokaži mi da me voliš.“, „Ne veruj u ono što ti roditelji govore. Oni jednostavno ne žele  da se zabavljaš.“, „Veruj mi, nećeš ostati u drugom stanju.“)  Takođe  im  se  može  desiti  da  ne  mogu  da  se  odupru  nečemu,  što  ima  daleko  razorniji  efekat kada se poredi sa pritiskom drugova. 

169 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

Preveliki broj američkih tinejdžera se suočava sa povećanom stopom morbidnosti��u vezi  sa nedovoljnim poznavanjem seksualnosti, donošenjem loših odluka i neadekvatnim  seksualnim obrazovanjem. Preko milion tinejdžerki svake godine ostaje u drugom stanju.  Jedan od sedam tinejdžera jednom godišnje oboli od neke seksualno prenosive bolesti.  Jedan od pet stotina američkih studenata zaražen je HIV virusom. 

Robert VM Blum – Predsednik društva za adolescentsku medicinu 

3.  POČECI DIVNOG ODNOSA  Roditelji koji daju podršku počinju da polažu osnovu za rast seksualno zdrave dece čak i  pre  nego  što  su  rođena,  sa  dolaskom  razumevanja  njihovih  sopstvenih  seksualnih  odnosa  i  kako su odnosi sastavni deo njihovih vrednosti, morala, emocija i seksualnih osećanja. (Lakše  reći  nego  učiniti!  I  ne,  nije  prekasno  da  se  počne  upravo  sada,  kada  su  vaša  deca  ušla  u  pubertet.)  Ova  spoznaja  samih  sebe  omogućava  roditeljima  sa  osloncem  da  uvećaju  prelepe  kvalitete  oboje,  i  sinova  i  kćeri,  bez  stereotipa  seksualnih  uloga  za  svako  pojedinačno  dete.  Takođe ne postoji model za imitiranje za decu. Postupanje sa sopstvenim telom, telom vašeg  supružnika i telima vaše dece sa poštovanjem i uvažavanjem, početak je odnosa poverenja u  toku celog života, brige i gajenja. 

4.  RADOZNALOST, OPUŠTENOST I KOREKTNE REČI  Kada  vaše  malo  dete  počne  da  nalazi  i  ispituje  sve  svoje  delove  tela,  vi  možete  da  počnete  stvaranje  poštenog  odnosa  u  komunikaciji,  koristeći  odgovarajuća  imena  za  sve  delove  tela.  To  je  takođe  lakše  reći  nego  učiniti  u  situaciji  kada  našem  rečniku  nedostaje  mogućnosti  oblikovanja  reči.  („Ovde  su  tvoje  oči,  tvoje  uši,  tvoj  nos,  tvoj  lakat,  tvoje  koleno,  tvoj  članak  i  tvoja  pišica!“)  Začuđujuće  je,  ali  postoji  101  reč  u  slengu  za  penis  i  125  reči  za  grudi,  a  nijedna  reč  u  slengu  za  članak.  To  više  govori  o  kulturnom  stanovištu  prema  seksualnosti nego o nedostatku kreativnosti kada se radi o članku. Izrazi u slengu, pre nego  korišćenje  pravog  imena,  podrazumevaju  nešto  misteriozno,  tajanstveno,  neprirodno,  zabranjeno ili prljavo. Koristeći sleng mi u stvari vrdamo oko predmeta seksualnosti umesto  da direktno govorimo o seksualnim organima i njihovim funkcijama.  Izbegavajući  prave  nazive  možete  dovesti  do  zbunjenosti  i  signala:  „Beba  raste  u  maminom stomaku.“ Upravo juče ste rekli vašem četvorogodišnjaku da špageti idu u njegov  stomak. Sada on zamišlja kako se beba i špageti mešaju. Ono što je detetu potrebno je direktan  razgovor: „Beba raste u maminoj materici. Materica je specijalno mesto koje ima svaka žena i  gde  beba  može  da  raste  dok  ne  bude  spremna  da  se  rodi.“  Vi  ste  slobodni  do  večere,  kada  dobijate drugu priliku: „Ne, dečaci nemaju matericu. Da li bi želeo da vidiš knjigu sa slikama  koja pokazuje specijalne delove tela koje imaš ti kao dečak?“ (Ako ima sestru, on je verovatno  već  video  nekoliko  anatomskih  razlika  i  to  neće  biti  prvi  put  da  se  predmet  interesovanja  pojavljuje,  ali  ni  poslednji.)  Četvorogodišnjaku  su  potrebne  specifične  informacije,  ne  duga  i  iscrpljujuća objašnjenja.  Knjigu Odakle sam došao? su moja deca sa uživanjem gledala i čitala u ranim godinama,  jer je bila puna životnih činjenica bez besmislica i sa ilustracijama. Ostavljajući je u polici sa  ostalim  knjigama,  dali  smo  poruku  da  je  informacija  u  toj  knjizi  bila  važna,  normalna  i  zabavna, te da iz nje može da se uči kao i od informacija u knjizi Mačka u šeširu.  Četvorogodišnjakinja napominje svojoj majci na izlazu iz prodavnice da je vagina pecka.  Odrasli oko nje počinju da se smeju. Mnogo je bolje da četvorogodišnjakinja može da kaže da  je  vagina  pecka  nego  kada  sa  trideset  godina  kod  lekara  kaže  „Svrbi  me  tamo  dole.“  Većina  četvorogodišnjaka može da vam kaže reč Snufalopagus koja se koristi kao ime za nevidljivog 

170 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

prijatelja Velike ptice (Ulica Sezam) i to na dva jezika. A mi sada mislimo da oni ne mogu da  kažu ili razumeju reč uterus, trudnoća, penis ili klitoris.  Trenuci  obučavanja  su  jednostavne,  obične,  svakodnevne  situacije  koje  pružaju  mogućnost da vašu decu podučavate seksualnosti. Komšijska mačka ima mačiće; vaša sestra  ima novu bebu; osetljivi predmeti interesovanja se pojavljuju u vreme večere pred svim vašim  rođacima  –  („Tata,  Bili  se  samozadovoljava  za  vreme  večere,  kaži  mu  da  to  radi  na  drugom  mestu,  molim  te.“)  –  sve  postojeće  mogućnosti  da  se  dopuni  znanje,  vrednosti  i  moralna  podrška na kojoj vaša deca mogu da izgrade svoj sopstveni osećaj samih sebe kao seksualnih  bića. 

5.  USPAVAN NE ZNAČI „NE GOVORI“  U toku kasnijih godina detinjstva, koje se često zove „Dormant“ (uspavan) period, decu  više interesuju činjenice. („Samo mi kaži činjenice.“) Oni ne žele nikakva dugačka objašnjenja  kada vas nešto pitaju. (Setite se „zašto“ perioda kada ste osećali da vaše dete želi da ga vodite  na veselu farmu uz neprekidno zapitkivanje. To vreme je prošlo.) Obično dok su maleni, imaju  interesovanja  za  pripadnike  suprotnog  pola,  dok  se  sada  više  interesuju  za  svoje  sopstveno  telo i upoređuju ga sa onima koji pripadaju istom polu. („Pokaži mi tvoje, a ja ću ti pokazati  moje.“)  Ipak  nije  vreme  da  prestanete  da  mu  dajete  korektne  informacije  o  seksualnosti.  Pustiti da informacije teku i u tom periodu, mada vam to može izgledati jednostrano, važno je  zbog dva razloga.  Pre  svega  pogrešne  informacije  pritiču  veoma  brzo  u  školskom  dvorištu,  na  ulicama  i  preko medija, a ponekad su u glavama vaše dece. Nemojte se uljuljkivati mišljenjem da nešto  zaista i znaju samo zato što ste im vi to objasnili, što su to učili u školi ili videli na televiziji. Roj  Bonistil, bivši komentator TV kompanije CBS je pričao priču o dva šestogodišnja dečaka koja  su pronašla novčanicu od pet dolara na trotoaru.  Jedan dečak je rekao, „Vau, hajde da kupimo kokice i bombone i sladoled.“  Dragi je uzviknuo, „Oh ne, hajde da kupimo Tampaks.“  „Tampaks?“  Da! Sa Tampaksom možemo da jašemo. idemo na izlet i da plivamo!“  Samo zato što su nešto čuli, ne znači da su razumeli.  Drugi način da informacije teku je da i vi postavljate pitanja i da se tok komunikacije čini  neprekinut u toku sledećih nekoliko veoma kritičnih godina razvitka. 

6.  PREDTINEJDŽERSKO DOBA I DUGA VOŽNJA KOLIMA (GODINE 9­11)  „Dormant“  period  je  prošao  a  hormoni  još  nisu  pobesneli.  Vreme  je  da  iskoristite  predtinejdžersko interesovanje za njegovo sopstveno telo i promene koje se dešavaju u telu,  mislima  i  emocijama.  Oni  primaju  mnoštvo  zbrkanih  poruka  o  seksualnosti,  seksu,  ljubavi,  sastancima,  bolestima  i  bubuljicama.  Žele  da  znaju  sve  o  tome.  Sada  je  vreme  da  saznaju  detalje o seksualnosti, intimnosti, sastancima i seksualno prenosivim bolestima. Što je znanje  koje sada dobiju veće, to će im kasnije biti lakše da donose odgovorne odluke pri izražavanju  svoje seksualnosti.  Najbolji način da se počne sa deljenjem informacija, za koji ja znam, je da se uđe u kola sa  roditeljima, zaključaju vrata i krene pravo na autoput van grada i vozi oko sat i po. Vi to radite  zbog tri razloga:  1.  Niko ne može da iskoči iz kola na autoputu. 

171 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

2.  Ne morate da ostvarujete kontakt očima. Gledajući ispred sebe možete da kažete, „Sine ja  treba da razgovaram sa tobom o seksu.“ „O, tata ja znam sve o tome.“ „Sine ja treba da ti  kažem šta ja znam i ako grešim u nečemu, reći ćeš mi to. Ako nešto propustim, reci mi.“ I  nastavite da govorite.  3.  Kada  stignete  na  odredište  obojica  možete  da  izađete  i  da  ručate  zajedno.  Razgovor  je  gotov;  možete  obojica  da  udahnete  duboko  i  da  znate  da  je  to  samo  početak  temeljnih  razgovora na tu temu.  Ako  su  vaše  informacije  oskudne  a  za  mnoge  od  nas  jesu,  očistite  biblioteku  i  knjižare  tražeći knjige i filmove koji vam neće saopštiti samo potrebne informacije, nego će vas uputiti  na to kako da ih podelite sa svojom decom, kao i da saznate za  neke koje nećete podeliti sa  njima.  Knjige  mogu  biti  od  pomoći  ukoliko  želite  da  saznate  i  druge  informacije,  kao  i  da  preispitate informacije koje imate, ponovo im date značaj ili uputite izazov starim porukama  koje vam nisu od pomoći, kao ni vašoj deci. 

7.  NE DOBA – NEMOGUĆNOST DA SE ODRASTE, NEMOGUĆNOST DA SE  BUDE DETE, A ŽELJA DA SE BUDE OBOJE (GODINE 12­15)  Potreba deteta da se odvoji od roditelja ozbiljno se pojačava u toku tih nekoliko sledećih  godina  (12‐15).  U  isto  vreme,  adolescent  očekuje  vaše  odobrenje,  podršku  i  vođenje.  Očekujući  da  bude  tretiran  kao  odrastao i  uznemiren  ukoliko  vi  zahtevate  da  se  ponaša  kao  takav, on iskušava strpljenje i od najstrpljivijih odraslih oko sebe. Sve troje naše dece je bilo  „drsko“ u tom dobu, ali kada smo prošli kroz Anin period, promenili smo se zbog saznanja da  će se to dešavati i sa Marijom i Džoom i da će to takođe proći.  Ove  godine  protiču  sa  divljanjem  hormona  i  jednostavna  pitanja  imaju  komplikovane  odgovore.  Vaša  devojčica  dolazi  do  vrata  sva  nasmejana.  Sledećeg  trenutka  je  u  kupatilu  i  plače.  Vaš  sin  odgovara  na,  telefon  dubokim  tenorom,  dve  sekunde  kasnije  prelazi  u  visoki  sopran. Pita se da li će piskavost ikada proći.  Pitanje koje postavljaju i devojčice i dečaci je „Da li sam normalan?“ Prijateljima oko njih  se izgled menja, i oni to zapažaju. Njihova sopstvena tela se menjaju, ali ne na isti način kao  kod njihovih prijatelja. Jedina stvar koja izgleda normalno je da svako izgleda i zvuči drugačije.  Pomoći ćete vašem tinejdžeru ako mu govorite o stepenima razvoja pre nego što njihova tela  počnu radikalno da se menjaju, što će morati da pretrpe u nekoliko sledećih godina. I dok ste u  tome, recite im nešto i o promenama pripadnika suprotnog pola koji prolaze kroz isto. Oni će  to i sami uočavati; a vi im možete pomagati sa tačnim informacijama.  Vaš  tinejdžer  će  se  verovatno  pitati  o  zaljubljivanju,  raskidima,  masturbaciji,  homoseksualnosti,  odnosima  sa  suprotnim  polom,  dešavanjima  vezanim  za  mokre  snove,  menstruacijama i trudnoćom. Iako ste sve te teme dotakli u predtinejdžerskom periodu, sada  su mu potrebne detaljnije informacije: „Da li je to zaista ljubav?“  Da  li  sam  zaljubljena  u  nastavnika  istorije,  da  li  sam  normalna?“  Da  li  se  samo  dečaci  samozadovoljavaju?“ „Ako me privlači moj najbolji prijatelj, da li sam homoseksualac?“ „Da li  svi dečaci imaju mokre snove?“ „Kako svaka drugarica ima menstruaciju, a ja je nemam?“ „Da  li može da se zatrudni pri prvom seksualnom odnosu?“  Devojčice počinju sa naglim fizičkim i seksualnim razvojem od jedanaeste ili dvanaeste  godine, dečaci od četrnaeste ili petnaeste, a emocionalni razvoj ni kod jednih ne može da se  desi  ranije,  kasnije  ili  istovremeno  sa  naglim  fizičkim  razvojem.  Nije  čudo  da  je  najčešće  postavljano pitanje „Da li sam ja normalan?“ 

172 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

8.  PROSLAVITE PUBERTET  Proslavljati pubertet? Zašto ne? Mi proslavljamo gotovo svaki drugi događaj u životima  naše  dece: prvi  zub,  prvu  reč,  prvi  rođendan,  prvi  put na  biciklu  bez  pomoćnih  točkića,  prvi  razred,  kada  poraste  pet  stopa,  prvi  sastanak,  prvo  brijanje,  prvu  vožnju  automobilom  bez  roditelja. Zašto ne i prvu menstruaciju vaše ćerke ili prvi mokri san vašeg sina? Mnoge kulture  i  religije  slave  ili  imaju  rituale  za  ulazak  u  periode  sazrevanja  i  uključivanja  tinejdžera  u  zajednicu.  (Ja  ne  govorim  o  inicijacijama  ili  ritualima  sa povređivanjima  koji  testiraju  mlade  muškarce i žene u toku procesa koji ih često ponižava i lišava dostojanstva.)  Mi smo roditelji naše dece dok ne uđu u pubertet. Kada uđu u pubertet, vreme je da se  okanemo zaštitničkog stava i da postanemo mentori, modelatori i vođe. Ako smo im mentori u  tinejdžerskim  godinama,  u  odraslom  dobu  mogu  da  nam  postanu  prijatelji.  (Neki  od  vas  ne  mogu biti prijatelji sa svojim roditeljima. Oni još nisu prestali sa patronisanjem.)  Kada  naša  deca  dođu  do  putokaza  za  pubertet,  a  mi  počnemo  sa  našim  putovanjem  mentora, možemo da počnemo sa proslavom. Jedan od načina je da izvedete vašeg tinejdžera  na  specijalni  ručak  ili  specijalni  izlet  ili  specijalnu  vožnju  biciklom,  samo  vas  troje  –  mama,  tata  i  dete.  (Ako  ste  razvedeni  i  još  govorite  jedno  sa  drugim,  idite  zajedno  da  proslavite  pubertet  sa  svojim  tinejdžerom.  Ako  ne  govorite  jedno  sa  drugim,  možda  bi  svako  od  vas  pojedinačno  mogao  sa  njim  proslaviti  događaj.  Tinejdžer  mora  biti  svestan  da  i  mama  i  tata  znaju šta se desilo i da žele da budu tu kao mentori.) Možete da ti svom tinejdžeru poseban  poklon, reći mu da je uzbudljivo i pomalo strašno to što ulazi u pubertet, ali da je sastavni deo  razvoja. Podsetite ga da ima velika prava i da uliva veliko poštovanje. Zatim ga uverite da ćete  biti  tu  i  voditi  ga  kroz  uzbudljive  tinejdžerske  godine,  jer  mnogo  bolje  počinje  da  razume  i  istražuje bogatstvo svoje sopstvene seksualnosti. 

9.  SEKS, VREDNOSTI, INTIMNOSTI I POSVEĆENOST (GODINE 16­19)  Ovo  je  nivo  sa  koga  će  vaš  tinejdžer  krenuti  prema  samostalnosti  u  svim  oblastima  života.  Ne  smatrajući  vas  više  roditeljem  već  mentorom  i  vođom,  dolazi  do  odluke  u  vezi  odgovornog seksualnog ponašanja sa punim uvažavanjem. Odlučite ...  • • • • • • • •

Seks – zašto je ono što je sasvim prirodno i dobro tako komplikovano?  Apstinencija  –  jedini  siguran  način  da  se  spreči  trudnoća  i  bolesti  koje  se  prenose  seksualnim putem. Ima li drugih načina?  Ginekološki pregled – šta je to i kada će mi trebati?  AIDS i ostale seksualno prenosive bolesti – uzroci, prevencija, znaci i simptomi. Mogu li  verovati njoj ako kaže da sam njen prvi?  Kontracepcija i siguran seks – može li ovo dvoje da se isključuje?  Ljubav i seks – može li neko biti zaljubljen bez seksualnih odnosa?  Seksualno zlostavljanje – šta je to i kako ga izbeći?  Intimnosti i prijateljstvo – kakva je razlika i mogu li imati oboje? 

Kada  postanu  odrasli,  oni  će  preuzeti  potpunu  odgovornost  za  svoj  psihički,  duhovni,  moralni i seksualni razvoj. Vi ćete postati mentor i početi divan proces pretvaranja u njihovog  prijatelja.  Deca koja se osećaju voljena i željena i imaju tu sreću da ih roditelji uvažavaju, imaće i  najbolje šanse za zdrav seksualni razvoj. 

Barbara Džouns, „Nije te donela roda“ 

173 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

EPILOG  Vaša deca nisu vaša.  Oni su sinovi i kćeri čežnje samog života.  Oni dolaze kroz vas, ali nisu vaši.  Iako su sa vama, ipak vam ne pripadaju.  Vi im možete pružiti ljubav, ali ne i vaše misli,  Jer oni imaju svoje misli...  Možete da težite da ličite na njih,  ali ne poželite da ih napravite po svom liku.  Jer život ne ide unazad niti se zadržava u jučerašnjici. 

Kalil Gibran, „Propovednik“ 

Dragi roditelji,  Pošto ste bili brižni i dosledni... čvrsti i pravedni... rekli ste šta ste mislili i mislili ste što  ste  rekli  i  učinili  što  ste  rekli  da  ćete  učiniti...  isključili  ste  sarkazam,  ruganje  i  neprilike  iz  razgovora  sa  svojom  decom...  i  razvili  ste  strukturu  podržavanja  za  vreme  obroka,  vremena  odlaska na spavanje, kućnih poslova, odobravanja, borbe – i sasvim ste iscrpljeni, ali postoji  još  jedna  stvar  koju  možete  da  učinite  za  njih.  Pošto  vaša  deca  večeras  zaspu (lakše  je  kada  spavaju) uđite u njihove sobe, pogledajte svako od njih i podsetite se da postoji još jedna stvar  koju vi i ja kao roditelji ne možemo da uradimo niti želimo da uradimo ako zaista razmislimo o  tome,  a  to  je  kontrola  volje  naše  dece  –  tog  duha  koji  im  dopušta  da  budu  ono  što  jesu,  odvojeni od vas i mene.  Oni  nisu  naši,  da  ih  posedujemo,  da  ih  kontrolišemo,  manipulišemo  njima  ili  da  im  formiramo mišljenje. Šta su oni je ono što je Kalil Gibran rekao da će biti: „Život koji čezne za  samim  sobom.“  Oni  su  poklon  za  nas.  Ovog  časa,  poklonjeni,  neki  dolaze  u  veoma  jedinstvenom paketu, ali ipak su pokloni za nas. I mi moramo da postupamo sa njima kao sa  poklonima. Moramo da ohrabrimo članove tih budućih generacija da dobiju sve što mogu da  dobiju, ne pokušavajući da ih prisiljavamo da dobiju ono što mi želimo da dobiju. Ni mi ni oni  nećemo  profitirati  od  ograničenog  uma.  Vi  i  ja  ne  možemo  čak  ni  da  počnemo  da  sanjamo  snove te sledeće generacije ili da odgovaramo na pitanja koja će biti njima postavljena.  Ako vi želite da napravite decu mudrih izbora, dajte im priliku da naprave više izbora –  uključujući i neke koji nisu mudri. Sve dok pogrešan izbor nije opasan po život, moralno ga ne  ugrožava  i  nije  nezdrav  (u  tom  slučaju  morate  da  intervenišete)  dopustite  im  da  iskuse  posledice realnog života na sopstvenim greškama i lošim izborima, koliko god to bolno bilo.  Kada padnu, ne stojte ispred njih da ih spasavate, ili iznad njih da ih kažnjavate. Budite  pored njih da ih podržite i da ih usmerite. Dajte im šest ključnih životnih poruka: verujem u  tebe... verujem ti... znam da ti to možeš... slušamo te... brinemo za tebe... i ti si mi veoma važan.  Ako  budete  želeli  da  date  vašem  detetu  ovih  šest  ključnih  životnih  poruka,  ja  imam  zadatak za svakog od vas. Prepravite ove poruke za vašu decu. Najbolji način koji ja znam je da  uzmete najmanje pola sata od vašeg dana i poklonite ga jedinoj osobi koja će provesti ostatak  života sa vama – a to ste vi. Vi ste zapravo jedina osoba sa kojom možete računati da će biti tu  kada ste sami sebi najpotrebniji. Tako, uzmite tih pola sata i radite nešto što govori ja volim  sebe.  Neki od vas verovatno kažu, ženo ti ne razumeš – govorimo o gomili za pranje visokoj tri  stope, sudovima nagomilanim u sudoperi, tri deteta i jednim na putu, a vi želite da sebi poklonim  pola sata? Možete se kladiti da ja to radim, jer ako vi ne radite, ja vam obećavam da niko drugi  to neće uraditi za vas. Prvo morate da verujete da vi to zaslužujete, pre nego što budete mogli  da uverite vašu decu da ona to zaslužuju. Tako uzmite tih pola sata i trčite, molite se, čitajte 

174 


Barbara Koloroso 

 

DECA TO ZASLUŽUJU 

dobru knjigu, sedite mirno, kupajte se dugo u kadi (ne jedite komad čokoladne torte jer ćete  zažaliti) – uradite nešto što će reći ja volim sebe.  Kada  ste  to  učinili,  nećete  zaključiti  da  ste  dobar  roditelj  ili  da  imate  decu  koja  se  najbolje  ponašaju  u  školi,  ili  decu  sa  najboljim  ocenama  na  ispitima.  Ne,  ako  vi  sebi  date tih  pola  sata,  zaključićete  mnogo  više  –  naći  ćete  energiju  i  spokojstvo  svakog  dana  znajući  tri  stvari: ja volim sebe; mogu da razmišljam o sebi; u roditeljstvu do danas nije bilo problema tako  velikog koji nije mogao biti rešen. Zaključićete da ste pobedili kao vaspitač ne tukući decu, ne  kontrolišući  ih  i  ne  formirajući  im  mišljenje.  Budite  pobednik  privlačeći  i  hrabreći  decu  da  steknu sve što mogu da steknu. Da budu odgovorni, snalažljivi, elastični, vole individualnost i  da poseduju unutrašnju disciplinu.  Vi ste toga vredni, a i oni su. I ako to nije dovoljan razlog da odvojite vreme i razvijate  jaku  podršku  u  vašoj  porodici  danas,  ja  bih  volela  da  vas  ostavim  sa  ovim  poslednjim  razlogom: godine starosti. Puni nade, vi i ja idemo da iskoristimo priliku i postanemo mnogo  stariji,  da  podelimo  mudrost  sa  generacijom  u  koju  sada  investiramo  naše  vreme,  našu  energiju i ja verujem, u roditeljstvo, koje je naš život...  Ako uspemo da odgajimo narednu generaciju tako da voli sebe, ona će iz ljubavi prema  sebi iznaći način pokazivanja ljubavi prema drugima.  Ako budemo mogli da ih naučimo da misle po svom, tada neće nikada dozvoliti drugima  –  vlastima  ili  dilerima  droge  ili  prijateljima  –  da  njima  manipulišu,  niti  će  izabrati  da  manipulišu drugima zbog sopstvene dobiti.  Ako ih naučimo da ne moraju da dobro izgledaju, budu pametni, vitki i mladi (taj glupi  način odnosa u našoj kulturi) da se ostvari dostojanstvo i vrednost, tada će oni razumeti da  imaju  pravo  na  dostojanstvo  i  vrednost  samo  zato  što  su  deca,  a  ne  zbog  nekog  drugog  razloga.  Ako  ih  naučimo  da  ne  budu  takmičarski  nastrojeni  po  svaku  cenu,  već  da  budu  kooperativna,  odlučna  ljudska  bića,  i  ako  žele,  moraju  ili  su  primorana  da  se  takmiče,  da  to  čine sa osećanjem morala.  I  ako  mi  budemo  mogli  da  ih  naučimo  da  rešavaju  svoje  lične,  socijalne  i  akademske  probleme, tada verujem da za njih na ovom svetu neće postojati problem koji neće moći rešiti.  Ako  našu  decu  naučimo  ovim  stvarima,  tada,  kada  vi  i  ja  budemo  stari  a  ta  sledeća  generacija  počne  da  odlučuje  za  nas  i  za  sledeću  generaciju  koju  će  stvoriti,  možemo  biti  sigurni  da  su  vreme  i  energija  koju  smo  uložili  kao  roditelji  svojoj  deci  razvijajući  jaku  podršku bili vredni toga. Zahvaljujući našem vremenu, energiji i ljubavi, naredna generacija će  biti u stanju da pravi odgovorne i brižne odluke pune ljubavi.  Vi to zaslužujete! Vaša deca to zaslužuju! Uživajte  Barbara Coloroso 

175 


Deca to zasluzuju