onda bez ugljenih hidrata, s belančevinama i bez belančevina, čudesni napici, hleb i voda, džinovske vage... -rekla sam joj, zagrizavši komorač. - Otkad te poznajem, samo pričaš o svom fizičkom izgledu. Zar se nisi umorila?! Lepa si, pametna, duhovita. Šta još hoćeš od ovog prokletog života? - odgovorila je. Imala sam trideset dve godine i smatrala sebe „dosta” zgodnom. Nosila sam broj 42, koji sam u nekim periodima veće zaobljenosti jedva navlačila na sebe, samo da ne priznam da mi treba broj više; imala sam čvrstu zadnjicu, male grudi, ali prilično dopadljive, dva velika smeđa oka ko u srne i pune, meke usne. Nikada nisam bila prava lepotica, od onih za kojima se muškarci okreću na ulici, koje slamaju sva srca i podaju se samo pravim prinčevima na belom konju, ali čim sam izašla iz prokletog puberteta, shvatila sam da sam dopadljiva. Smisao za humor i ironija koji su me kao devojčicu osudili da budem „simpatična drugarica”, ona koja, tačnije rečeno, ima zadatak da zabavlja svoje „plavokose i pomalo snobovski orijentisane drugarice” za kojima svi dečaci trče, učinili su da kao odrasla postanem drčna i puna šarma. Kao što to obično biva sa ljudima kojima majka priroda nije podarila lepotu i ljupkost, i ja sam sve uložila u ličnost i s ponosom isticala svoje vrline. - U pravu si - priznala sam. - Ali ne mogu ni o čemu drugom da razmišljam. - Zar stvarno misliš da je lepota toliko važna? - rekla je Ema, nasuvši sebi piće. - Koko Šanel je ponavljala da lepota ženama služi da ih muškarci vole, dok im glupost služi da one njih vole - odgovorila sam. mi.
- Pa, moglo bi se reći da je to velika istina - uzviknula je Ema, podižući čašu i nazdravljajući
Dok sam grickala povrće, proklinjala svog bivšeg i zamišljala mastodontske vage, zazvonio je interfon. Nekoliko trenutaka kasnije, trijumfalno je ušao prelep muškarac, očiju crnih kao gar, razbarušene kose i s bradom od nekoliko dana, u tamnosivom odelu bez kravate. Širok i topao osmeh na njegovom licu izgledao je tako da su svi drugi osmesi na svetu naspram njega bili bledi i beznačajni. Odmah sam shvatila. Nikolo je bio siguran u sebe, harizmatičan, duhovit i neosporno privlačan. Činilo se da ga sve žene na proslavi veoma dobro poznaju. Pošto se pozdravio s prijateljima, izljubio i rukovao, skinuo je sako, bacio ga na kauč i pošao pravo u kuhinju. Na putu od dnevne sobe do kuhinje počeo je da zavrće rukave na beloj košulji, polako i pedantno, otkrivajući predivne podlaktice. Priznajem, mnogo se ložim na muškarce u košulji, što je možda pomalo i uvrnuto. A kada se rukavi zaustave ispod samog lakta, otkrivajući mišićave ruke, potpuno izgubim razum. To je jače od mene. Dok se Nikolo približavao pultu da bi uzeo piće, kako sam pretpostavila, bila sam hipnotisana njegovim rukama. I pošto sudbina ume s nama da se poigra, on me je na trenutak pogledao i postavio mi najlogičnije moguće pitanje: - Zanimaju te satovi? — rekao je, prenuvši me iz erotske fantazije koju je pokrenuo njegov lakat. - Molim? - odgovorila sam, zureći u njega kao opčinjena. - Učinilo mi se da gledaš moj sat. Pomislio sam da se razumeš u satove.
6