Page 1


Biblioteka „Peãåanik“ Kçiga sto petnaesta


Urednik Predrag Markoviñ

Goran Milaãinoviñ

Rascepi

Oprema Duãan Ãeviñ

Beograd 2011.


© “Stubovi kulture„

CIP - Katalogizacija u publikaciji

1. deo

Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-31 MILAÃINOVIÑ, Goran, 1958 -

Trougao, kvadrat / Goran Milaãinoviñ - 2. izd. - Beograd : Stubovi kulture, 2010 (Beograd : AMD Sistem). - 259 str. : autorova slika ; 21 cm. (Biblioteka “Peãåanik„ / [Stubovi kulture] ; knj. 108) Tiraæ 1.000. - Beleãka o autoru: str. 253. COBISS.SR-ID=172376844 ISBN 978-86-7979-302-7

Na koricama Ðorðo de Kiriko, Bludni sin (detalj), 1922. i Topola, Populus Euroamericana

DNEVNIK VASE JANKOVIÑA


1. Vasa Jankoviñ Vasilije Vasa Janković, specijalista u Centru za profesionalne bolesti u Beogradu, hiljadu devetsto pedeset osme godine prošlog veka ima četrdeset pet godina, prosečnu telesnu građu, kosa mu je kratko ošišana i proseda, a oči svetle, sivo-plave – barem ga ja sada tako zamišljam. Tokom poslednje dve godine držim u rukama dnevnik tog čoveka, započet u vreme iznenadnog nesrećnog događaja u tadašnjem Institutu za nuklearne nauke Boris Kidrič u Vinči pored Beograda – zadesnog ozračivanja šest mladih atomista – i svakim danom sve sam uvereniji da je pisac dnevnika neko ko mi je, u stvari, veoma poznat, ali onako kako nam se na nekoj slučajno nađenoj slici učini poznatim pejsaž u kojem sigurno nismo nikada boravili. Zbog toga, sadržaj dnevnika, sam po sebi iznenađujući i inspirativan, predstavljao je za mene deo uzbuđenja; drugi deo bio je Vasa Janković. Radi detaljnijeg proučavanja, više puta odlazio sam u dve beogradske bolnice, Institut za medicinu rada, nekadašnji Centar za profesionalne bolesti, u Deligradskoj ulici i Institut za onkologiju i radiologiju u Pasterovoj 14, u kojima je Vasa Janković radio do pedeset osme; zahvaljujući ljubaznim službenicima tamo sam prekopavao po arhivama, starim fotografijama i dokumentima koji su mi pomogli da bolje razumem tog čoveka. Međutim, Vasa Janković bio je ličnost skoro idealna za to da se izgubi iz sveta bez traga, da proleti kroz sopstveni život poput vetra i nestane kao da nikada nije ni živeo. Većina ljudi jedva da dotakne zemlju po kojoj gaze svojim životima, ali posle smrti, barem, sećaju ih se naslednici ili živi savremenici. Međutim, u Vasinom slučaju, postojala je samo jedna takva osoba, Milica, sa kojom je on živeo u kratkotrajnom, desetogodišnjem braku, bez

7


dece. Ta živahna, sada osamdesetpetogodišnja gospođa, lekarka u penziji, primala me je više puta u porodičnoj kući na Senjaku, strpljivo odgovarajući na pitanja i razgovarajući o životu sa Vasom. Povremeno, imao sam utisak kao da i sama uživa dok se ukrcava u vremeplov sopstvenog života i putuje pedeset godina unazad, iako neka od podsećanja nisu bila nimalo romantična, dotičući se promašenog braka. Kakav je odnos imao Vasa prema svom poslu, pacijentima? – pitam Milicu tokom jednog od naših razgovora… – Ma, njemu nije bilo dovoljno samo to da postavlja dijagnoze i da leči, kao svakom normalnom lekaru – kaže, živo žmirkajući – nego se stalno zamajavao da otkrije o čemu misli i šta oseća čovek koji se razboleo od neke neizlečive bolesti, koji je svestan da su mu dani odbrojani. I kako se oseća, ako uspe da se spase. Isto tako, šta oseća lekar dok leči? Oseća li uopšte? Ili svoj posao odrađuje kao kovač koji mlati po užarenom gvožđu? – Naravno, za mene takve stvari nikada nisu bile teme – kaže Milica sa ironijom. – Za mene, medicina je bila posao, i to sa radnim vremenom, a Vasa ju je skroz pomešao sa životom. Hajde, vi kažite: nisu li i pacijenti samo drugi ljudi?

8

2. Strah od zraåenja Tog dana, nešto iza podneva, dok ga šofer iz Vinče Sreten Šijaković hitno vozi ka Institutu, u Vasinoj glavi odzvanjaju reči načelnika iz Centra za profesionalne bolesti, izgovorene pre samo dvadesetak minuta. – Vaso, brzo, dolazi do mene! Majku mu – kaže usplahireno kada ugleda Vasu pred sobom – nešto se, opet, zakuvalo kod onih atomista u Vinči. Nema ni pet minuta kako me je iz Akademije pozvala sekretarica druga Paje i rekla da neko od nas hitno ode u Institut. Pokušao sam da ih dobijem telefonski, ali tamo su svi unezvereni kao da je eksplodirala bomba i nije moguće da se sazna ništa bliže. Pominju neki akcident pri eksperimentu, ali može biti da nije ništa značajno, i sam znaš koliko puta su odande stizale lažne uzbune. Idi, a čim stigneš, javi mi o čemu je reč da odvagam da li dâ dođem i sam. Znaš da su mi ruke pune obaveza oko proslave petogodišnjice Centra, a to je za samo osam dana – Karajović bi da je obeleži kao da je u pitanju osnivanje Prve proleterske. Zaista, to nije bio prvi put da Vasa ide u Vinču – kako god im se tamo učini da nešto ne valja sa mernim instrumentima, iako imaju ambulantu u krugu Instituta odmah pozovu i lekare iz Beograda, i to pre nego što dozimetristi i inženjeri kažu svoje. Međutim, nikada mu nije bilo teško jer on razume strah od zračenja. Čovek se najviše plaši onog što je nevidljivo, a ovde je reč o nečemu što ne samo da je nevidljivo, nego ne može da se oseti nijednim čulom. Ali, sa druge strane, ako ovi mladi ljudi u Vinči zaista žele da učestvuju u osvajanju nove nauke, ako to istinski hoće, zbog čega se, onda, plaše? Progres traži žrtve, zar i Mariji Kiri nisu radijum i polonijum došli glave?

9


Profesor Savić je jednom prilikom rekao da je nauka kao uporni ljubavnik – nemoguće joj je odoleti. Ako je tako, onda to podrazumeva da posledice podnosiš sam sa sobom.

10

3. Ptice kiše nisko lete Sreda, petnaesti oktobar hiljadu devetsto pedeset osme, dan koji je trajno i doživotno obeležio šestoro mladih naučnika u Vinči, osvanuo je u Beogradu i u okolini nešto iza šest. Da nema ljudi, ne bi imao ime ni redni broj nego bi bio samo jedan vremenski nezametljiv okret koji je naša planeta napravila oko svoje ose. Jer Zemlja i kosmos nastali su sami, ali dane i događaje pravimo mi, ljudi. Na kom se, onda, mestu nalazi sudbina za koju verujemo da je odgovorna za događaje kad god nemamo bolji odgovor ? Izvan ljudi ili u nama samima? Bilo bi dobro kada bismo bili kao ptice, one umeju da predosete i izbegnu opasnost: pred kišu, nisko lete.

11


4. Atomisti U halu sa nuklearnim reaktorom – takozvanim RB reaktorom nulte snage, koji nije bio u stanju da proizvodi energiju u komercijalne svrhe nego je služio samo za posmatranje i izučavanje nuklearne reakcije – u kojoj se izvodio eksperiment, ušlo je tog dana šestoro atomista, pet muškaraca i jedna žena. Četvoro njih bili su tehnički saradnici, a dvojica studenti fizike. Svi su imali između dvadeset četiri i dvadeset šest godina, osim jednog tehničara, starijeg od ostalih pet-šest godina, koji je bio oženjen i imao dvoje male dece. Još jedan tehničar bio je takođe oženjen, ali od skorog vremena i još uvek nije živeo u istom stanu sa suprugom. Zvanični šef eksperimenta bio je doktor inženjer Popović. Četiri tehnička saradnika na eksperimentu bila su u 15. platnom razredu, što podrazumeva platu od oko 15 hiljada dinara, a dvojica studenata u nultom platnom razredu. Sam eksperiment je predstavljao diplomski rad jednog od studenata, onog koji je došao u Vinču 1. septembra te godine, a u prikupljanju podataka pomagao mu je kolega, diplomac, njegov najbolji drug sa studija, koji je došao u Vinču 1. juna iste godine. Atomisti su veseli i nasmejani, mladost i zdravlje pršte i izbijaju iz njih svakom reči i svakim pokretom. Studenti su mršavi i usukani, a na nekima od tehničara po koji kilogram viška preliva se preko pantalona. Muškarci pričaju o fudbalu, prethodnom derbiju, tapšu se po ramenima i zadirkuju, a devojka ih malo sluša, a malo ćuti, misli nešto za sebe. Videvši kako je zamišljena, jedan od atomista joj prilazi. – Šta je, ljubavni jadi, drugarice? – iskezi se. – Ma, pusti me na miru! – odmakne se atomistkinja. – I gledaj svoja posla!... – Dobro, dobro, de, ne duri se – uzvraća atomista – šalio sam se. Uostalom, očas posla ćemo da izvr-

12

šimo ova merenja za studenta, a, onda – sloboda narodu! I ja jedva čekam da se vratim u Beograd, čeka me društvo na pivu. Atomistkinja seda za komandni sto, a do nje je student diplomac. Potom, ona vadi iz torbe i stavlja na sto beležnicu, rečnik i udžbenik iz engleskog, jer studira taj jezik – a svako vreme treba iskoristiti za učenje. Njeno lice odaje osobu koja svakom poslu – jednako onom za komandnim stolom, kao i učenju stranog jezika – prilazi usredsređeno i ozbiljno. Postepeno, i ostali atomisti se nameštaju na predviđene pozicije i uskoro započinju eksperiment. Za sve njih bio je to uobičajen radni dan, ni po čemu različit od svih dotadašnjih.

13


5. Panta rei A običan, uvek isti dan jednog novinara izgleda ovako: po dolasku u redakciju, uključiću računar i pročitaću najnovije vesti kod nas i u svetu. Potom, podsetiću se kako bi, konačno, trebalo da napišem ono o čemu već neko vreme intenzivno mislim. Međutim, tog dana neću napisati ništa. Umiriće me činjenica da je namera već neki početak – dakle, mogao bih i sutra. Ako mi na pamet padne glavni junak iz romana „Zlatna vremena napukli svet“, uveravaću se da u knjigama, u stvari, nema ništa iz pravog života. Popiću nekoliko kafa na nekoliko raznih mesta u redakciji i odslušaću nove tračeve. Dve trećine tračeva odnosiće se na naručene tekstove, a jedna trećina na ljubavne afere unutar naše i drugih beogradskih novinskih kuća. Oko tri popodne, što je tri sata po mom dolasku na posao, sići ću u „rupu“ – kafana ili restoran predstavljali bi neodgovarajuće pristojne nazive za mesto našeg svakodnevnog okupljanja. Uslediće tri-četiri rakije ili nekoliko čaša vina. Mi, samci, tu i ručamo. Oni koji imaju porodice, koji ih još uvek nisu rasturili – samo piju. Ili umaču hleb u naš gulaš. Vratiću se kući oko pet-šest. Uključiću televizor da čujem iste one vesti koje sam pročitao na računaru u redakciji tog popodneva. Telefoniraću nekome ili će neko telefonirati meni. Posle deset osetiću kako mi nedostaje još pića i kako će mi za kretanje po stanu uskoro biti potrebne naočari za maglu zbog duvanskog dima, pa ću novo piće gustirati na otvorenom prozoru. Ćuteći, gledaću grad. A on će da mi vrati istom merom – dobro se poznajemo nas dvojica, nema šta ko kome da prigovori. Uspavaće me film. Ili drugi film. Međutim – panta rei – ništa ne ostaje na svom mestu, pa ni moj običan dan. U njega je ušao dnevnik Vase Jan-

14

kovića i promenio ga. Barem u onom delu koji sledi nakon poslepodnevnog povratka sa posla, kada ga, umesto televizije i filmova, iščitavam po ko zna koji put i sedim nad njim zamišljen i pun pitanja.

15


6. Miris ozona Svi atomisti u hali imaju džepne dozimetre za merenje lično primljene doze zračenja. Pre početka eksperimenta proveravaju kazaljke džepnih dozimetara, takođe i skalere za komandnim stolom. Tada, neko je rekao: dobro, hajde, da krenemo! Eksperiment je započeo. U hali vlada savršena tišina. Niko više ni sa kim ne razgovara, svi su koncentrisani na svoj deo posla i mirno, bez žurbe ga obavljaju – gledaju u ekrane i aparate, mere i beleže. Da je zračenje u hali brujalo i najtišim zvukom, svako od njih bio bi u stanju da ga čuje. Da je svetlelo i najbleđom svetlošću, video bi ga svako od njih. Ali zračenje ne bruji, ne svetli i ne oseća se na koži; ljudska čula nisu u stanju da dosegnu do onih suptilnih daljina do kojih su u stanju pamet i pronicljiva misao. Odjednom, u hali se osetio neprijatan miris. Ozon? – brzo su se dosetili. A, onda, raširili su oči, ukočili poglede i počeli da se unezvereno osvrću kao zečevi koji osećaju životnu opasnost, samo još ne znaju sa koje strane dolazi. Strah je prostrujao njihovim telima poput elektriciteta, osećali su ga od glave do malog nožnog prsta. U trenu su se skamenili i zanemeli. Svi oni znali su da se ozon stvara dejstvom jonizujućeg zračenja na kiseonik iz vazduha, te je ozon mogao da bude jedino znak iznenadnog, prevelikog i nedopustivog radioaktivnog zračenja iz reaktora. Ipak, refleksom svakog čoveka da prvo pođe linijom lakšeg otpora, pomislili su kako se najgori scenario nije dogodio te je neko rekao kako je, verovatno, u pitanju varničenje na komandnoj tabli u bazenu. Ma, nije, povikao je jedan od tehničara, najbliži tabli, koji je odmah skočio i omirisao je – nema nikakvog varničenja. Tehničarka, koja je do tada sedela za komandnim stolom, zanemela od straha kao i ostali: naglo je ustala i otrčala da proveri pumpu za dotok

16

teške vode u podrumu. Bila je zatvorena. Neko drugi proverio je ventil – i on bio je zatvoren. Tada, neprijatni miris ozona na pokvarena jaja počeo je da se oseća još jače. Nije više bilo sumnje: svima je postalo jasno da je u hali veoma veliko zračenje i da eksperiment treba prekinuti što hitnije. Ručnom komandom tehničarka je spustila kadmijumske šipke i nuklearni reaktor je prestao sa radom, a jedan od tehničara prišao je komandnom stolu i mahnito pritisnuo dugme za ispuštanje teške vode jer je sada bio siguran da je reaktor u natkritičnom nivou. Mahinalno, svi su potrčali ka izlazu iz hale, a izašavši, zalupili su za sobom vrata što su jače mogli. Našavši se napolju, u dvorištu, jedan od tehničara pogledao je na sat, bilo je tačno dvanaest i petnaest.

17


7. Ostaje samo nada Oko pola tri popodne vrata Centra za profesionalne bolesti bila su širom otvorena da u krug prime kola hitne pomoći sa ozračenim atomistima iz Vinče i Vasom Jankovićem u pratnji. I pre nego što su unesrećeni stigli doktor Mitrović, šef Radiološke zaštite, izdao je naređenja: samo bez panike i bez ikakvih komentara pred bolesnicima! Njegov plan bio je da se muškarci, njih petorica, smeste u jednu veću, zajedničku sobu, a jedina žena među njima sama u drugu bolesničku sobu. Prethodno je prekontrolisano nije li koji krevet rasklimatan i neispravan, a sumnjivi madraci zamenjeni su novima. Prvo su ih sve ošišali. U stvari, atomisti su to sami tražili. Naša tela su radioaktivna – rekli su lekarima – skinite nam kosu, bar neki deo tela manje. Devojka je tiho plakala dok su je šišali, pa je berberin nekoliko puta zastajao i pitao je da li da nastavi ili ne. Da, da, šišajte, druže – prekidala bi na tren jecaje atomistkinja. Potom je usledilo novo kupanje i presvlačenje u pidžame. Svima je odmah, ponovo, uzeta krv za analize. Lekari su govorili sestrama, skoro šapatom, šta da se doda u infuzionu tečnost, a ove su prilazile atomistima, krijući špriceve u rukama, kako bi ih što manje uplašili. Svima je, ponovo, određen streptomicin, iako su već dobili jednu dozu u ambulanti u Vinči (povučena crta ka margini na dnevniku, ispod koje stoji – „po savetu dr Kanazira“). Niko od osoblja nije trčao, ali svi su delovali užurbano, pa lica unesrećenih nije imao ko da posmatra. A da jeste, video bi na njima isto ono što se vidi posle neke prirodne katastrofe, kao posle zemljotresa: jeste, dogodilo se i sad nema nazad. Šta vredi postavljati pitanja o tome da li je moralo baš tako da bude, da li je sve moglo da se predvidi i spreči? Sasvim sigurno niko to nije želeo,

18

niko nije kriv. Ne preostaje ništa drugo, osim procene štete: koliko je ko ozračen, koliku je ko dozu primio? Ali upravo to i jeste najteže, ta neizvesnost koja razara. Ostaje im samo nada. Nada u spas. Ali i to je nešto, i to je dobitak u ovoj situaciji. Kao nada da će ti noga ostati na svom mestu kada je smrskana. Ili nada da će ti ostati život kada ti smrskana noga već nije ostala. Kada nema nade, onda nastupa kraj. Sama bolnica je nada. Aparati koji prate vitalne funkcije, aparati za snimanje, aparati za oživljavanje – to postoji samo u bolnicama. Čaršavi koji još mirišu na skoro pranje, uniformisani, uredni ljudi, mir i tišina – sve to vraća nadu. Oštri mirisi antiseptika i dezinficijensa – i oni su nada.

19


8. Poverenje

9. Pavle Saviñ

Dobro se sećam mog prvog susreta sa bolnicom, nije mi bilo više od sedam godina. Reč je bila o nekim keratinoznim promenama u vidu sitnih čvorića na dlanovima. Moju majku lekari su zadržali u čekaonici te sam se u ordinaciji našao sam. Prvo sa čim sam se susreo bili su ti oštri, neprijatni mirisi. U meni su budili strah od bola i strah od nepoznatog. Međutim, kasnije sam ih nesvesno povezao sa uspešnim spaljivanjem čvorića – mirisi bolnice napravili su u meni uslovni refleks izlečenja. Kada sam pre nekoliko godina prvi put došao u neku beogradsku privatnu ordinaciju – da bih prekratio muke oko čekanja dugih redova u Domu zdravlja za uput za specijalistu – smeštenu u stanu, u stambenoj zgradi koja je ličila na sve, samo ne na medicinsku ustanovu, uhvatio sam sebe kako već na ulazu tragam za oštrim i neprijatnim mirisima one bolnice iz detinjstva. Sada, oni su značili poverenje. Da ih nije bilo, siguran sam, okrenuo bih se i izašao napolje.

Negde oko pet popodne u kancelariji upravnika Karajovića formiran je konzilijum. – Auu, majku mu – kaže Karajović i pogleda u Vasu Jankovića koji se prvi susreo sa povređenima, potom zastane da srkne gutljaj kafe – nadrljali su. Ali kako nisu primetili?... – Pa – oteže Vasa – izgleda, nije im radio pisač na komandom stolu, onaj koji automatski zaustavlja reaktor u slučaju opasnosti... – Kako to misliš, nije radio? – podiže ton Karajović i čudi se. – Zar su izvodili eksperiment sa uranijumom bez sigurnosnog pisača? Ali, čekaj! – seti se, pošto je i sam bio donekle upućen u mere bezbednosti – a šta je sa zvučnim alarmom, zar ga nisu čuli?... – Nisu – odgovara Vasa – bio je isključen. – Ma, da li je to moguće? – uzvraća Karajović, cokćući. – Kako, bre? Ko im je tako nešto dozvolio? – To ne znam – kaže Vasa – to ne bih umeo da odgovorim. – Pa, kako su, onda, uopšte otkrili – nastavlja uzbuđeno Karajović? – Po mirisu ozona, to jest, po smradu. Širenje očnih rima od iznenađenja i novo pitanje profesora Karajovića prekinuo je iznenadni ulazak Pavla Savića. Dok je koračao, bio je smrknut, pogleda uperenog u pod, crven i nakostrešen kao pevac. Pre nego što se pridružio lekarima u konzilijumu u kancelariji upravnika Centra, Savić se nakratko pojavio ispred vrata obeju soba u kojima su ležali ozračeni atomisti iz Vinče, njegove kolege. On je taj Institut osmislio i osnovao, toliko godina se zalagao da počne sa radom, toliko napora je uložio da nabavi radioaktivni materijal, toliko rasprave je imao sa najrazličitijim ljudima u zemlji – i, evo, šta se danas dogodilo. On ne može da ne oseća odgovornost, iako sam nije učestvovao u pripremanju ovog eksperimenta ni u kontroli njegovog izvođenja. Ali šta sada vredi bila čija odgovornost, sada je važno jedino kako da se unesrećenima što

20

21

"Rascepi", Goran Milašinović  

Knjiga "Rascepi" Gorana Milašinovića u izdanju Stubova kulture

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you