vo zavlada svi postaju pripravnici za pakao. (Baг sam to lepo rekao, zar ne, kao junaci iz Leoneovih filmova.) Za misli, molim te – nastavio sam da deэem tu жvaku, ose сajuсi kako u meni raste bezrazloжni bes – ona Vujiсka, ma seсaг se one Vujiсke koja je uvek kokodakala iz prve klupe – ta Vujiсka me je dva sata gзavila svojim znaеaj nim nauеnim radom, baг je tako rekla, znaеajnim nauе nim radom. Moжeг misliti. A znaг o еemu je reе? Kaжe da je objavila studiju o leеeзu proliva tek roрene teladi, еak mi je i poklonila separat, sa posvetom. Da ne verujeг: po seban otisak iz еasopisa Savremena poэoprivreda, broj dva za ovu godinu, Bogomira Vujiс: „Savremena glediгta i tumaеeзa etiologije proliva teladi u prvim danima жi vota.” Еuj posvetu: „S эubavэu, Bogomira”. Ljubav i pro liv teladi. Morao sam da popijem nekoliko viзaka da bih je sluгao. – Primetila sam. Bio si vrlo, vrlo paжэiv. I ovde, na terasi, a pretpostavэam i tamo – rekla je Vera, pokazuju сi rukom prema prozorima sobe iza svojih leрa, sa onom dvosmislenoгсu u glasu, koju kod зe naroеito volim. Ni sam znao da li je u pitaзu zezaзe ili blaga, pomalo naiv na эubomora devojеice koja se stidi da samoj sebi pri zna da se zaэubila. A moжda je po sredi i jedno i drugo. Izgleda da me ipak videla kako sa Bogomirom odlazim u drugu sobu. (Tamo smo gledali kзige i Verine crteжe. Еasna reе. – Bogomira – rekoh joj – budi originalna, sve druge su rekle ne.) Trudeсi se da ostanem prividno ravno duгan, uzvratio sam laganim protivnapadom: – Гta sam drugo mogao da radim, kada si ti celo ve еe priеala sa onim piscem. Brodovi su prolazili rekom. Dunav je, velik, oticao na kraj sveta. – Greгiг. To nije bilo ono na гta ti misliг. Mihajlo i ja se nismo videli nekoliko godina, taеnije, od moje po
O 20
sledзe izloжbe. Nekada smo bili dobri prijateэi. Posle to liko vremena baг smo lepo razgovarali. – Znam – rekoh pomalo uvreрeno. – Slikarka i pi sac, to mora da je bio vrlo zanimэiv razgovor. – Pa da znaг i da jeste. Dogovorili smo se da on na piгe predgovor za katalog mojih crteжa, a ja da napravim viзetu za зegovu novu kзigu, Рavo u liftu. Dobar na slov, rekla sam, dopada mi se, a on je mene pitao zbog еe ga slikari ne umeju da daju prave nazive svojim slikama. – Aha. I гta si mu odgovorila? – Da ne treba razmiгэati o nazivima. Oni sami do рu. Ako doрu. Ako ne doрu, znaеi da su nepotrebni. Re kao mi je da su slikari nemuгti эudi, i zato na poseban na еin sreсni. Slike niгta ne govore, slike сute. I tako, u stva ri, najboэe govore. A pisac mora da govori, mada zna da nije u staзu da bilo гta zaista kaжe. Reеi su nepostojane isto kao i ono гto bi trebalo da nam saopгte. – Zanimэivo. Mora da je to proеitao kod Davida Albaharija. I гta je posle bilo? – Posle se umeгao onaj Nikoliс, Danilo, znaг ga, onaj rudarski inжeзer. – Pretpostavэam da vas je ugзavio nekom priеom o ugэu... – Ne. I taj je sasvim dobar tip. Gledali smo sa tera se, dole, prema Dunavu, u mrak, i onda je neko od зih dvojice, ne seсam se viгe ko, rekao kako dno ne postoji, kada bi neko od nas skoеio, propadao bi veеito, i tada mi je palo na pamet kako sam kao devojеica zamiгэala kraj sveta, neгto kao onaj uroрenik iz filma Bogovi su pali na teme, ideг, tako, danima, ideг, ideг noсima, i doрeг na ne ku visoku liticu, na kraj sveta, dole je bezdan, kada si de te ne umeг da zamisliг neгto гto je beskonaеno, i vidiг kako se ispod tvojih nogu stropoгtava okean. Onda je Nikoliс rekao da je sliеan oseсaj imao u Boru, na povrгin
O 21