Issuu on Google+


Biblioteka "Peãåanik" Kçiga sto dvanaesta


Urednik Predrag Markoviテア

Oprema Duテ」an テテviテア


Mileta Prodanovi単

Ultramarin roman bez slika

Beograd 2010.


© “Stubovi kulture„

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-4 PRODANOVI], Mileta, 1959Ultramarin / Mileta Prodanoviñ - Beograd : Stubovi kulture, 2010 (Beograd : Publikum). - 176 str. ; 21 cm. (Biblioteka Pešåanik ; knj. 112) Tiraæ 1.000. COBISS.SR-ID=177412108 ISBN 978-86-7979-327-0

Na koricama: M. Prodanoviñ, Filadelfija I (fotografija iz ciklusa Kunstspotting) i Kedar, Cedrus Libani


... da odbacimo dakle sva djela tamna i da se obučemo u oružje vidjela. Rimljanima 12:12 Boje su u nama grupa „Film“ (po J. V. Geteu)


Očev atelje nalazio se na mansardi zadužbinskog zdanja u centru grada. Povremeno, od dana kada je primerak ključa pridružen svežnju u mom džepu, krišom sam odlazio u taj prostor, poslepodne ili predveče. Zaposedao bih mesto u kvrgavoj naslonjači naspram štafelaja i posmatrao gotovo primordijalni haos radionice. Tragovi očevog nedavnog prisustva mogli su se jasno osetiti: on je odlazio pre no što bi se vozila gradskog saobraćaja ispunila ljudima koji se vraćaju sa posla, a za njim su ostajali vlažni potezi na platnima, podslikane fakture nanete slikarskim nožem, krhke humke pigmenata na paleti, na kvadratnom armiranom staklu izobličenom decenijskim sedimentima osušene boje. Vazduh oko štafelaja bio je ispunjen aromatičnim, četinarskim isparenjima venecijanskog terpentina. Otac je ostajao veran starim tehnikama, nije napuštao temperu i često ju je kombinovao sa uljanim medijumom: otud bi se na polici štafelaja često našle ljuske jaja ili celo jaje koje će tek biti upotrebljeno kao vezivo. Taj ovum, taj arhetipski nukleus, savršenim oblikom i glatkom površinom odudarao je od svega okolnog, od zbirnog neodređenog tona iskapanih boja, sastrugane materije više puta prepravljanih slika koja se skupljala na polici, od zamrljanih plastičnih čaša i predmeta ogrnutih slojem prašine. Kada bi sumrak počeo da nadvladava, jaje bi nastavljalo da upija i reflektuje poslednje fraktale difuzne svetlosti. Ta je slabašna emanacija bila poslednji otpor entropiji sumraka, a kada bi sve konture nestale pod somotskim velom večeri, ono bi još neko vreme objavljivalo svoje prisustvo. Postoji jedna slika Pjera dela Frančeske, njegov kasni rad, oltarska pala naslikana po porudžbini Federika di Montefeltra, najverovatnije za njegovu grobnu kapelu. U milansku

7


pinakoteku, u „Breru“, doneta je iz Urbina, u vreme kada su Napoleonove trupe krstarile Evropom. Predstava svecima okružene Bogorodice sa Hristom - mladencem – Sacra conversazione – smeštena je u raskošni ambijent nekog imaginarnog renesansnog hrama. Naručilac je prisutan, u uglu slike, u molitvenom stavu. Federiko je, kao i uvek, prikazan u profilu. Na površini uglačanog metala njegovog nemačkog oklopa i šlema spuštenog na pod, pored mesta na kojem kleči, ogledaju se obrisi odaje. Iskrivljeni. Učeni najamnik i vladar minijaturne planinske državice, čovek koji je udarce sudbine lečio narudžbinama umetničkih dela, narušava strogu simetriju Pjerove slike. Polukalota apside u dubini slike oblikovana je kao uveličana školjka iz familije pectinidae. Tamo gde se zakrivljeni režnjevi ovog hodočasničkog amblema sakupljaju u tačku, spušta se nit na čijem je kraju okačeno jaje. Tako taj nukleus sveta, čudesno ozaren bočnim svetlom, lebdi iznad Bogorodice u čijim se skutima izvija tek rođeni Spasitelj. Ta nevelika, izdužena sfera zaokružuje svečani mir ove slike, podvlači ekvilibrijum svih elemenata. Skoro četrdeset godina očev radni prostor služio je i kao azil za odlaganje predmeta što bi se, kao višak, kao raspar, pojavili prilikom selidbi. Otud, sedeći u fotelji koja je, eto, i sâma bila osuđena na progonstvo iz stana, na fotelji čiji je pohabani mebl-štof otkrivao pozicije opruga, bio bih okružen istrgnutim fragmentima mojih različitih životnih ambijenata. Delikatni pokrov strugotine prekrivao je naslage papira, knjiga, kataloga, kese sa odevnim predmetima koje niko neće obući, odbačene letve za ramove, krhotine stakla, nabacane elemente neke odavno naslikane mrtve prirode, olovke, boje i alat, a jaje je i u tom haotičnom, prenatrpanom ambijentu, u središtu jednog sasvim privatnog Nojevog kovčega, kao i na Pjerovoj slici, bilo neka vrsta zaključka. Ritmički zvuk kapanja slavine narušavao je tišinu. Velike, vazda prljave prozore u metalnim okvirima dodatno su opterećivali decenijski premazi masne farbe. Okna

8


su bila orijentisana prema jugu i istoku, a pošto bi sunce prešlo zenit u ateljeu bi se zaustavila meka, difuzna svetlost. Palata zadužbine sagrađena je na uzvišenju, na samoj ivici gradske spine, a ispred nje nalazili su se okretnica trolejbusa i senoviti park, uokviren gizdavom ogradom. Istureni sims ukrasnog venca građevine odsecao je od belaviste u očevom ateljeu sve efemerne sadržaje: sa osmatračnice videli su se samo fragmenti parka, krovovi udaljenih građevina na padini koja ponire prema reci i nebo nad ravnicom protegnutom do horizonta. Tu, na proscenijumu modrog beskraja, cirusi, kumulusi i stratokumulusi stvarali su izmenjive konstelacije: u njima maštovito oko deteta (ako se ne povratite i ne budete kao djeca, nećete ući u carstvo nebesko) ili umetnika (a umetnik ne odraste ni kada postane starac) vidi epopeje, krilata mitološka bića, paperjaste karavane što u bisagama nose svilu ili skupocene začine... Otac je često iznova slikao taj motiv. U zavisnosti od godišnjeg doba menjala se intonacija okvira, krošnji, ograde, građevina. Ali osnovna tema, jezgro slike ili akvarela, uvek bi ostajalo nebo, na tren zaustavljena vizija beskrajnog prostora. Međutim, pre no što bi ugledao to nebo Panonije, prizor koji bi se ukazao čim se otvore vrata ateljea, posetilac je morao proći inicijatskom stazom: uspon električnim dizalom bio je neka vrsta predvorja velikog doživljaja. Kabina od furniranog drveta, sa izduženim oknima od brušenog kristalnog stakla, nosila je daleke odjeke stilova sa početka dvadesetog stoleća. Takva su bila i ugravirana slova pored crnih, bakelitnih dugmeta, a zakasneli dah srednjoevropske secesije još snažnije se osećao na znaku proizvođača, ispisanom reljefnim izuvijanim slovima, u ispupčenom krugu, sličnom orijentalnoj kaligrafiji, sličnom tugri, padišahovom znamenju i pečatu. Bio je to lift u koji sam ulazio od detinjstva, spor i elegantan, kristal što se kreće po vertikalnoj osovini, u kavezu od žičane mreže. Oko staze električnog dizala uspinjali su se segmenti stepeništa, prekidani čestim odmorištima. Izlomlje-

9


nost prostora podsećala je na Ešerove grafike neprekidnih transformacija oblika, te je korišćenje lifta zapravo predstavljalo putovanje između stvarnog i nestvarnog, između sveta predvidljivih dimenzija i onog u kojem su mašti otvorene sve staze. Na mesinganoj komandnoj tabli u kabini lifta postojao je malo zakošen i ispupčen prorez, skoro arheološki ostatak epohe u kojoj se korišćenje lifta naplaćivalo. Kosa usta kase skrivene iza komandne table bila su prilagođena veličini petodinarca, velike aluminijumske kovanice iz vremena mog detinjstva. Sećanja, kazuju najnovija istraživanja, kao snimci, engrami, deponuju se u jedinjenjima belančevina i specifičnim spletovima neurona u mozgu. Nove senzacije potiskuju stare. Ipak, iz davnih sedimenata, pobuđene asocijacijama, pristižu nepovezane slike: pored klupe u parku, na asfaltiranoj stazi, deca pronalaze hrpu petodinaraca i manjih aluminijumskih novčića. Koškanje, svađa, po koji udarac, ipak, na kraju, svako odnosi po deo blaga, da bi tek kod svojih kuća saznali da su ti novčići povučeni iz upotrebe, da se ne mogu zameniti, jer je njihova vrednost suviše mala da bi se dobio bilo koji važeći apoen ili druga para. Kada su, dakle, nestale te bestežinske pare sa klasjem i bakljama, ti obezvređeni žetoni suviše laki i za krajcarice, vožnja liftom postala je opšte dobro, barem za one koji su radili na spratovima zadužbinske palate, ili pohađali tečajeve stranih jezika na nekom od viših spratova. Kao što niko nije uložio napor da zatisne prorez za novčiće, tako niko nije uklonio niti zamenio prvobitna uputstva za korišćenje lifta. Taj tekst, taj sled numerisanih didaskalija, ostao je kapsuliran u davno minulom vremenu, vremenu oskudnih tehničkih znanja. Regule ispisane starozavetnom intonacijom, neporecive i odsečne, kazivale su da svako koristi lift na sopstvenu odgovornost, da se nasilje u liftu strogo kažnjava, da u slučaju zastoja lifta treba pritisnuti alarmno dugme i mirno sačekati hauzmajstora.

10


Uspon liftom pratile su istrgnute linije orkestarske muzike: u zadužbinskom zdanju postojala je koncertna dvorana, a tokom dana simfoničari su vežbali za večernji nastup. U prolazu pored prvog sprata mogle su se čuti deonice duvača, nešto više gipki zvuk udruženih violina. Sva ta membra disiecta sabirala su se u ozarenu kakofoniju koja se, zajedno sa drvenom kabinom lifta, uzdizala kroz svetlarnik. Kada bi se kabina bučno zaustavila, glasno škljocnula i zatresla se, preostajala su još tri kraka stepeništa do potkrovlja, zatim tumaranje kroz hodnik u kojem su jedinu sijalicu zaklanjali slojevi kartona i ambalaže, materija izgurana iz unutrašnjosti četiri slikarska ateljea. Ta polutama, to opipavanje ključaonice bilo je poslednje iskušenje pre konačne pobede svetlosti, pre otvaranja uskih vrata i epifanije neba.

***** Sluz zimskog dana, lepljiva ledena izmaglica, učinila je da uspon liftom ostane sasvim lišen svetlosno-metafizičke dimenzije. Dobro sam poznavao mere neosvetljenog hodnika, vešto sam zaobilazio zamke kutija, stakala, hrpa novina. Ipak, ključaonicu sam morao napipati. Pre no što se začuo reski zvuk prodiranja nazubljenog ključa u uski prorez, malo sam zastao i pomislio: da li u centru grada postoji radnja gde se mogu kupiti plastične pletene vreće za šut? Nikada podmazana vrata škripnuše i ukoračih u poznati prostor ateljea. Da li je raspored predmeta bio drugačiji, da li je bila drugačija atmosfera? Nije. Raspored je naprosto bio konačan. Na štafelaju je stajala slika koja će zauvek ostati nedovršena. Na hrpi skica, kataloga, fascikli, fotokopija, isečaka iz novina i drugih u suštini nepotrebnih hartija stajale su očeve naočare. Kao da su, na vrhu te gomile, preuzele ulogu čuvara

11


sedimenata najrazličitijih svetova i bića stišnjenih na dve dimenzije, na površinu hartije, na mikronski otisak štamparske boje. U godinama krize otac je prestao da odlazi kod očnog lekara, uostalom, koristio je optičko pomagalo jedino za čitanje, samo povremeno. Kada bi slomio ili izgubio naočare nove je kupovao na pijaci. Zamišljam ga u toj ponižavajućoj imperiji preprodaje, među nakupcima, pored tezge prepune novih i korišćenih naočara, svrstanih u pregratke, po dioptrijama. Kao u pravim oftalmološkim ordinacijama, na metalnom okviru stoje izduženi pravougaonici sa slovima odštampanim u različitim veličinama. Na drugom kartonu nanizani su različiti simboli, za slabovidu decu ili nepismene. Naravno, bilo je tu i ogledalo. Većina kupaca ima potrebu da proveri i kakav će utisak ostaviti odabrani okviri. – Hoćeš li na buvljaku kupovati i zubne proteze, kada ti zatrebaju? – pitao sam. Odmahnuo je rukom. To je činio uvek kada bi smatrao da argumentacija može odneti mnogo energije, a doneti malo smisla. Izradio je, verujem, veoma rano, preciznu i sasvim personalizovanu skalu razlikovanja bitnog od nebitnog, a kupovina naočara spadala je, nesumnjivo, u ovu drugu kategoriju. Ostavljene naočare, kao i cipele, mnogo više no stišljivi odevni predmeti, kod posmatrača materijalizuju sliku korisnika, snažno prisustvo nevidljivog bića, nekoga ko je otišao. Prizor razbacanih naočara na pijačnoj tezgi doziva u sećanje jedan Kunelisov rad. Video sam ga krajem oštre zime provedene u Bavarskoj, u velikom dijecezanskom muzeju u gradiću blizu minhenskog aerodroma. Odeljak za savremenu umetnost bio je smešten u prostranoj gotičkoj dvorani, oratorijumu ili crkvi koja je izgubila prvobitnu funkciju i nekadašnji mobilijar. Na svetlom podu od poliranog cementa mediteranski umetnik složio je korišćenu burad za naftu, šuplje metalne valjke bez poklopca, kojima je mrka korozija ujedna-

12


čila nekada različito obojene površine. U toj rđi zadržao se mukli zadah nafte, zapis prošlosti tih metalnih amfora mašinske ere. Teški miris postepeno je ispunjavao prostor pod šiljatim lukovima i krstastim svodovima odaje. Tridesetak barela bilo je složeno u dve linije, koje su se sekle pod pravim uglom. Taj ogromni tlocrt, koji se skoro podudario sa površinom crkvenog broda, formirao je, dakle, dvosmisleni arhetip, znak stradanja i pobede života u mojoj rodnoj civilizaciji. Sâm ritam glomaznih limenih barela, njihov raspored i slaganje u krst, kontrast rđe i beline sekularizovanog hrama tvorili su moćan prizor, ali tek ono što bi posmatrač ugledao kada priđe otkrivalo je pravi smisao rada: burad su do polovine bila ispunjena hiljadama naočara najrazličitijih oblika. U robusnom, minimalističkom valjku nalazili su se krhki predmeti nastali satima predanog rada optičara. Sklopljeni ili rasklopljeni okviri, plastični, metalni, masivni ili skoro nevidljivi, stezali su stakla okulara i spajali se u nerazmrsivo klupko. No, nije samo trud brusilaca stakla činio sadržaj metalnih, tamnih šupljina: bili su to i sati onih što su ih nosili, njihovi meseci i godine. Teško da su se asocijacije posetilaca, površnih ili udubljenih posmatrača, ljudi čiji su koraci odjekivali visokom zasvođenom odajom, ograničavale na formalna svojstva ovog umetničkog rada: ta akumulacija, taj bezbroj, sve zamislive kombinacije dioptrija i oblika stakala i okvira, tvorile su moćnu priču o odsustvu, konačnom odsustvu. Vlasnici tih naočara neće se vratiti, oni su na ovaj ili onaj način prešli na drugu stranu. A ovde, gde se do gradića Dahau stiže udobnim, dobro održavanim crvenim vagonima gradske železnice linije S2, ne možete ne videti ljude dovedene, među barake, stočnim furgonima, kako stoje u redu pred kupatilima i ne znaju da im je to poslednje tuširanje u životu. Ne možete ne videti odaje u kojima sistematski um razrađuje sve aspekte sistematskog zločina, najobimnijeg i najmonstruoznijeg otkako postoji svet: klasifikuju se odeća, obuća, nakit, zlatni zubi, kosa, naočare...

13


Ljudi koji su prošli ispod kapije sa licemernim natpisom da rad oslobađa lišavani su svih znakova privatnosti. Među prvima su bile naočare. Njihovi preci, među mnogim drugim poslovima, bavili su se izradom optičkih sprava. Možda je to, uostalom, bio i zanat nekog od onih koji su bili grubo razvrstavani, razdvajani od žena i dece, u prisustvu uniformi, oružja i službenih pasa. Staklo je, dakle, izdvajano iz kvarca ognjem, topljeno, liveno, kaljeno, nakon preciznih merenja brušeno i polirano. Sočiva za dvoglede, teleskope, mikroskope otključala su dveri sasvim novih svetova, poslala ljudsko oko na rub vaseljene i spustila ga u srce materije. Suštinu sveta pokušavao je da sagleda i jedan filozof koji je brušenjem stakla prepitanije svoje zarađivao. Baruh de Spinoza, dečak Bento, blistavi đak amsterdamske talmudske škole, a potom izgnani, odbačeni sunarodnik (Neka je proklet kada leže, i neka je proklet kada ustaje. Neka je proklet kada izlazi, i neka je proklet kada se vraća... da niko ne čita knjigu koju on bude sastavio ili napisao...) bio je posmatrač, a možda pre svega drugog umetnik. Kao i moj otac, baš kao on. Kada se usredsredim na očeve slike vidim širinu kojom on odaje počast prirodi, vidim pokušaje da pronađe duh u svakoj čestici materije, u svakom prizoru, vidim da u potezima, pritajen, boravi neprepoznati nizozemski staklobrusač. Svet je velika ravnoteža, duh boravi u pigmentu, u prizorima: ne verujem da je u očevom ratom ometenom kurikulumu latinskog jezika i filozofije postojalo tumačenje reči Deus, sive Natura, ali su se, tako različiti, u različitim vremenima, na pozadini neuporedivih društvenih šumova, jedan optičar i jedan pictor, obreli u istim predelima. Uveličavajuće staklo bilo je, na čudan način, i deo spomenika u parku ispred očevog ateljea. Veliki botaničar, prvi predsednik Akademije nauka, stajao je na visokom kitnjastom postamentu i u levoj, malo podignutoj ruci, držao nenametljivi bronzani cvet. Oblik cvasti sugeriše da je to Leontopodium Alpunum, runolist. U desnoj, spuštenoj ruci nalazila se lupa,

14


pomoću koje se približavao dimenzijama tučka i prašnika, ulazio u arkanski svet flore. Malo je ko od prolaznika uopšte zapažao taj detalj. Vajar, pouzdani zanatlija evropske akademske tradicije, dočarao je Pančićevo optičko pomagalo, rudimentarni naučni instrument, jednostavnim bronzanim prstenom. Dečak se često igra u parku, u senci spomenika. Posmatra skulpturu obloženu zelenkastom patinom. I pita se kako to da ništa, da ta kružna praznina, ta šupljina, uspeva da predstavi nešto. Kada odraste, kao mladić, on nastavlja da zagleda lupu na Pančićevom monumentu. Pod uticajem zavodljivih Borhesovih priča, mladić pomišlja da bi to nematerijalno uveličavajuće staklo, taj prsten, u nekom teško objašnjivom smislu, mogao biti okular kroz koji se vidi ceo svet, neka vrsta alefa zaturenog u parku, u gradu na grebenu iznad beskrajne ravnice, na mestu gde je – kako su verovali članovi jedne skupine lokalnih jurodivih umetnika – kardinal Nikola Kuzanski, putujući prema Konstantinopolju, ili vraćajući se iz Drugog Rima, pre mnogo vekova, u burnom otkrovenju, uobličio svoj metafizički princip coincidentio oppositorum. Bilo je zaista nečeg naivnog u verovanju da predmet u Pančićevoj desnoj ruci drži ravnotežu sveta, da sve što postoji na neki način prolazi kroz taj prsten, ali, tešio se sada već čovek – u mladalačkoj naivnosti uvek postoji grumen izvorne lepote. Još kasnije, na izmaku mladićkih godina, on će shvatiti da neprikazano staklo nije jedina zagonetka ovog spomenika, shvatiće da u jeziku kojim govori postoji nezapaženo nadgramatičko pravilo, glasovna promena, prelaz p u f, ili obrnuto, f u p. U tom naizgled banalnom razlikovanju slova, Josip i Josif stoje jedan naspram drugog, katkad u jednoj, katkad u dve ličnosti, i obično tvore magnetno polje nesreće: progone, krvoprolića, logore... A tek sada, kada sam svakodnevno dolazio da raščišćavam očev atelje i prolazio kroz park koji je u proteklim stolećima bio velika gradska pijaca, primetio sam da zagonetne

15


lupe više nema u ruci malo pogrbljenog bronzanog botaničara. Godine što su ostale za mnom, u gradu gde sam rođen i gde sam živeo, podupirale su sve vrste divljaštva: ljudi lišeni svake perspektive iskaljivali su bes uništavanjem gradskog mobilijara, odlomljeni delovi spomenika na gradskim grobljima ili javnim površinama nalazili su put do otpada, gde su otkupljivani kao sekundarna sirovina, namotavani su i kradeni bakarni provodnici podzemnih gradskih instalacija i čitavi su delovi prestonice ostajali bez telefonske veze. Zacelo bi sa spomenika nestale i bronzane knjige i herbarijumi koje je umetnik predstavio uz botaničarevu desnu nogu – samo da je bilo lakše odvaliti taj deo skulpture. Nestanak lupe mogao bi biti znak da su p i f postigli toliko željenu ravnotežu, ali ne, upravo je obrnuto – u vreme dok je ta lupa postojala dva slova su bila u harmoniji, u stanju primirja, Josip je mogao bez tegoba postati Josif, ništa nije stajalo na putu da se Josif, slobodnom voljom, i bez zgražanja okoline, transformiše u Josipa, ili Tripun u Trifuna, na kraju krajeva, nije bilo važno koje se slovo sadrži u nekom imenu. A kada je neznani vandal otkinuo taj bronzani prsten, između p i f pojavili su se zli pogledi, na njih su se nadovezale zle reči, te su konačno izronila i zla dela. Razdvajam, na brzinu, papire sačuvane iz nehata od onih koji će biti bačeni prilikom nekog kasnijeg pregleda, otac je vazda nešto beležio, crtao, na svakoj površini koja bi mu došla pod ruku, na novinama, poleđinama pozivnica, na prevrnutim omotima gramofonskih ploča, koricama blokova, fasciklama; pazim da se neki od tih minijaturnih radova ne nađe na hrpi ceduljica sa telefonskim brojevima meni nepoznatih ljudi, fotokopijama novinskih članaka, programima proslave udruženja zemljaka u kojekakvim kafanama, otužno oblikovanim prospektima banjskih ili planinskih turističkih centara, šutom svakodnevice... Čuvao je razglednice, novogodišnje čestitke: izdvajao sam ih iz gomila koje su se rušile i prosipale po podu zamrljanom bojama, produžavao sam im život do nekog

16


narednog premetanja po rukama, do neizvesnog časa buduće, usredsređene klasifikacije. Iz haotične riznice prizora ili umetničkih dela na anzihtskartama, iz imaginarnog i slučajnog portativnog muzeja, najednom izroni sasvim drugačija razglednica, crno-bela fotografija broda „Liburnija“. Na poleđini, pored imena broda i izdavača, podatka – čitljivog samo ukoliko na razglednicu nije nalepljena poštanska marka – da je „izrađeno na Fotokemikinom materijalu“, na linijama predviđenim za adresu, neispisanim dečjim rukopisom stoji ubeležen davni datum jednog letnjeg meseca.

***** Dečak, dakle, polazi na putovanje, sa roditeljima, u smešnom francuskom automobilu sklopljenom u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, u gradu Kopru, koji se nekada zvao Kapodistrija. Dečaku je rečeno da će se ukrcati na brod, zaista veliki brod, sa dva dimnjaka, brod sa bazenom na palubi. Interesantno mu je da nešto veliko, belo i metalno, plovi beskrajnim morem, a na sebi nosi jedno malo more, prenosno more, morence. Skoro da u njemu slika tog zamišljenog bazena, te ekstravagancije, izaziva veće uzbuđenje nego mogućnost da se ukrca na modernu lađu, gorostasniju od svih na kojima je do tada putovao, lađu koja, na tragu kita iz priče o Pinokiju i tvorcu mu Đepetu, u utrobi nosi bezbrojne automobile, kamione, čeljad, prtljag... Prvi put se upućuje prema zemlji gde se govori jezik njemu nepoznat. Prvi put dobija ličnu ispravu, pasoš sa koricama zagasito crvene boje, sa grbom na kojem vatrica prži petokraku zvezdu i vrhove povijenog klasja. – Moći ću da plivam u tom bazenu dok budemo išli prema Italiji? – pita. – Videćemo.

17


Taj magloviti nagoveštaj čini da dečak lakše podnosi mučan put preko balkanskih prevoja, zemlja se gradi, putevi se prevlače asfaltnim pokrovom, teški kamioni raznose tucanik, prokopavaju se tuneli, deonice do kojih graditelji nisu stigli čine se beskrajnim, prašina prodire kroz zatvorene prozore, razdragani vršnjaci mašu svakom automobilu koji prođe kroz njihov atar, na nekim krivinama, neka druga deca, ili ista ta, svejedno, gađaju motorizovane prolaznike šljunkom ili kamenjem, zašto, ne postoji odgovor, onako, zašto da ne, na sreću, češće promašuju no što pogađaju, treća deca, ili ista ta, svejedno, nude na prodaju kiselo mleko, borovnice ili šumske jagode u teglama. Čovek sedi u prašnjavoj fotelji, u ateljeu koji će uskoro dobiti novog korisnika, i posmatra razglednicu koju je, na brodu, uzelo dete: roditelji su smatrali da je potpuno besmisleno čuvati fotografiju jednog prevoznog sredstva, makar to bio ponos domaće bele flote, najavljivali da je u Italiji moguće pronaći daleko interesantnije kartoline sa prizorima gradova, zamaka, skulptura, sa delima kojima se ceo svet divi, ali dete je čvrsto u ruci stezalo crno-belu fotografiju, elegantni brod sa dva dimnjaka, okićen zastavicama, pod sivim nebom i na sivom, blago ustalasanom moru. Porodica se smešta u skromnu hotelsku sobu u gradu na obali, na rtu. Dečak je nepoverljiv, jer, jasno je, u luci nema ni traga od velikih brodova. Otac zauzima mesto u redu automobila na doku. Sa prozora iznajmljene sobe ne vidi se pristanište, ipak, dečak često otvara rasušene škure i izvija se, u nadi da će, u onom malom segmentu mora koje se nazire u procepu višespratnica, ugledati barem odsečak beloga koraba, otac uverava dečaka da će trajekt uploviti tokom noći, pred jutro, tada je, uostalom, i najavljeno ukrcavanje, svejedno, tokom noći dečak se budi i ustaje, proverava, uvek iznova vidi pustu i slabo osvetljenu usku ulicu i tamni nagoveštaj mora u daljini. Jutro vraća nadu: otac je rekao da mukli zvuk sirene označava da se brod koji prevozi automobile, kamione i

18


putnike do Italije, do grada nazvanog Ankona, približava doku. Na brzinu se pakujemo, hitamo da ne propustimo red za ukrcavanje. Čudo je tu, pred nama, višestruko veće od svih lađa do tada viđenih, od broda „Perast“ koji smo, tokom jednog davnog proleća, dočekivali u novljanskoj luci, pa i od onog najvećeg u kolekciji plavičastih sličica sa šibica osiječke fabrike „Drava“, od neprikosnovene „Jugoslavije“. Čudo je ukroćeno moćnim upletenim konopcima, iz jednog od dva dimnjaka vije se jedva primetan dim, možda pre vrelina što stvara utisak da vazduh titra iznad crno obojenog završetka dimnjaka, majka me čvrsto steže za ruku dok se uspinjemo nestabilnim mostom, razapetim visoko iznad zapenušanog vrtloga koji stvaraju moćne brodske mašine, nad odbojnicima u obličju automobilskh guma zapažam pravilan ritam ispupčenja na savršenom boku, redove zakivaka, spojnica metalne ploče brodske oplate, sve oko nas postojano vibrira, prolazi na palubama su uski, mnogo je putnika, stepenice sa zeleno obojenim gazištima su strme, pokušavamo da odgonetnemo koji krak vodi prema višim platformama, ka mestu odakle će biti moguće posmatrati trijumfalni ulazak našeg automobila u potpalublje. Nije, međutim, lako pronaći mesto za dobru panoramu: ograde preprečuju prolazak do terasa nad krmom, svi dobri vidikovci su već zauzeti, ne može se prići ni bazenu u kojem, avaj, nema vode... Ipak, nekako pronalazimo procep uz ogradu, tiskam se uz krhki štitnik sa rukohvatom, majčina upozorenja zadobijaju formu refrena, utovar je dug, teška vozila imaju prednost, odavde, sa visine, naš BG«103-692 izgleda kao maketa, kao jedan od osamnaest modela iz moje kolekcije igračaka, konačno otac prolazi ispod zalepršane trobojke sa zvezdom, ispod podignutog kapka, nipošto trijumfalno, pre bi se reklo oprezno i sporo, potpomognut uputstvima posade, ulazi u trbuh Levijatana i pakuje se među stotinama konzervi sa točkovima. Sada znam: nije lako putovati sa detetom od hiljadu pitanja. Brod se otiskuje, porodica se prikupila na osunčanoj

19


palubi, za brodom ostaje penušavi trag, on se širi i nestaje. Kapetan, nevidljiv negde na komandnom mostu, vešto provlači korab između izduženih ostrva, neke hridi podsećaju dečaka na leđa preistorijskih morskih nemani koje izranjaju, te privlačne nakaze ispunjavaju stranice njegovih knjiga, dečak mora da zna imena svih ostrva pored kojih velika lađa prolazi, otac upoređuje položaj i oblik tih otrgnutih delova kopna sa onim što je upisano u njegovu auto-kartu, izgovara neobična imena: Ugljan, Iž, Sestrunj, Vir, Olib, Ist, Molat, pokazuje kažiprstom, ponekad izgovori i nešto kao valjda ili trebalo bi da bude... Dete je neumorno, želi da zna koja su ostrva naseljena a koja nisu, to poklon-karta zagrebačke Industrije nafte ne može objasniti, otac sleže ramenima, ona gde se vide kuće zacelo su naseljena, ona manja nisu. Izazovno je smestiti Robinzona na neko od njih, barem na trenutak, uprkos činjenici da sura scenografija ne može biti različitija od one opisane u voljenoj knjizi, pramac se upućuje tesnacu, prolazimo između dva samotna svetionika, otresamo poslednje ostatke kopna, pred nama se otvara pučina, prostor dve plave podeljen po horizontali meko ocrtanom linijom, i kao da se sve smanjuje. Brod, onako veliki dok je bio sputan moćnim upletenim konopima, sada je nalik na orahovu ljusku, na Palčicinu postelju, motori postojano bruje, metalno tlo pod nogama vibrira, nestaju i udaljeni vrhovi priobalnih planina, bele zapenušane brazde šire se iza krme, kao da su one poslednja, tanana veza sa kopnom, ali i one, u daljini, nestaju, utapaju se u entropiju plavetnila, plovimo preko mora, preko mora. Fotografija u mojoj ruci, na poleđini požutela i iskrzanih krajeva, neposlata razglednica sa prikazom broda nazvanog po drevnoj dalmatinskoj pokrajini, broda izrađenog i porinutog 1965. godine u Merwede Shipyard B. V., Netherlands, broda – zemljaka, dakle, Baruha de Spinoze, postaje slika svih mojih potonjih putovanja „čizmom“ smeštenom u trbuhu Mediterana. U tu se sliku, naknadno, ugrađuju tople noći prespavane u jeftinim hostelima, samostanima koji tokom leta

20


pretvaraju ćelije u prenoćišta za namernike, u vreći, u parkovima Venecije ili Sijene, buđenja u kupeima vozova zaustavljenih na dalekim ranžirnim stanicama, ulasci u prohladne prostore hramova, sakristija, sedenja na toplom kamenu trgova. Sâm, sa prijateljima ili sa ženom odabranom među svim ženama sveta, u vozu, u automobilu ili u autobusu, uvek bih, kao kakva zverčica, njuškao tragove svog prvog putovanja, praputovanja započetog brodom. Sa protokom godina, ono se pretvara u niz slika smeštenih između sna i jave, očev glas javlja se i na mestima na kojima nismo bili zajedno: sve njegove započete priče imaju kasniji nastavak, u knjigama, u filmovima, u posmatranjima reprodukcija, umnogostručavaju se i ugrađuju u jedan sveprožimajući déjà vu. Ali, između davnog putovanja i razglednice koju nekadašnji dečak drži u ruci, mnogo godina kasnije, u sve praznijem ateljeu na vrhu zadužbinskog zdanja, umeće se još jedna, sasvim drugačija slika: „Liburnija“ probija blokadu i donosi hranu i lekove opsednutom Dubrovniku. Nekadašnji dečak ne vidi taj prizor, ne prikazuju ga televizije u njegovoj zemlji, ali sasvim jasno može da ga vizuelizuje. Među ljudima koji čekaju dolazak broda nalaze se i ljudi koje poznaje, ili rođaci ljudi koje zna. I otac je voleo taj grad, podrazumevao ga je. Među njegovim akvarelima pronalazim i onaj koji je naslikan sa mesta gde su, mnogo godina kasnije, postavljeni topovi. Zajedno, na ekranu, posmatramo kako se dim vije iz dubrovačkog starog grada, sa pločnika uglačanog koracima. Otac ćuti, pognuo je glavu. Vidim da mu podrhtavaju ruke. Glas spikera, sa divljenja vrednom lakoćom i uverenošću, govori da opsada zapravo ne postoji. Sve je to, veli, jedan veliki propagandni trik, nije zgoreg setiti se narodne epike: Latini su stare varalice. Dubrovčani – slavodobitnom intonacijom reporter otkriva prevaru – u podnožju drevnih zvonika pale automobilske gume zbog stranih televizija, da bi se stvorila lažna slika kako neko granatira grad.

21


"Ultramarin", Mileta Prodanović