vkmin143 Matern Kupatilo:vkmin133 crtez na dlanu.qxd 14.6.2011 15:09 Page 14
Tako je lep završetak Jom Kipura. Stotine belih šalova nad glavama čine kao nekakav šator: more beline koja peva. Kao da ih još gledam, te ljude što hoće da započnu novu godi-
nu oprani od svakog greha. Slobodni. Slobodni ljudi koji pevaju. Voleo bih da ličim na njih. Voleo bih da sam pod njihovim šatorom, da naučim njihove molitve. Nisam sišao s uma, samo živim u ćutnji. Odselio sam se, a nisam dao svoju novu adresu ni onima koji su mi dotad ispunjavali život, napustio sam Lauru bez ijedne reči objašnjenja. Samoća mi se činila kao jedini moguć odbrambeni bedem. Te tako danas nemam nikoga s kim bih mogao podeliti lepotu Jom Kipura, nikoga kome bih pričao o svojim morama ili svojim snovima. Pusto je oko mene; a odjednom mi dolazi želja da govorim o onome što mi je poverio ujak Jožef ili o grobu mog dede na groblju u Budimpešti. Laura i ne zna koliko mi Jožef nedostaje. Tom ujaku, koji nije bio ni nalik drugima, koji je prerano umro, pre no što je mogao odgovoriti na moja pitanja, ona mu ne zna čak ni ime. Provodio sam raspuste kod njega, išli smo zajedno u operu, poklanjao mi je knjige. Ali nisam ga više mogao zvati telefonom iz Budimpešte kada me je ona nadgrobna ploča na groblju podsetila na ćutanje roditelja o poreklu naše porodice. Laura o tome ništa ne zna. O svim tim pitanjima o prošlosti, koja sam odavno odagnao samo odmahnuvši rukom... Jer
14
15
„Voleo bih da odemo da vidimo i portugalsku sinagogu, ako nemaš ništa protiv.“ „Samo ako je i ona posred staze za bicikle“, odgovorila je ona opet se zasmejavši. Nije mi postavljala pitanja. Siguran sam da se uzdala da ću na kraju i sam poželeti da joj objasnim zašto mi je ta Rembrantova slika izmamila suze. Mogao sam joj reći: „Posle pogibije moje sestre, znaš, moj otac je imao takav pogled, s glavom baš tako oslonjenom na šaku, svako veče kada bi seo u svoju naslonjaču. Ne, tačnije, kada bi se sručio u naslonjaču. Ponekad bi satima tako sedeo, izgubljena pogleda. To jest, meni se činilo da je to bilo satima. Sa pogledom kao da mu je život pretežak, kao da je iznemogao.“ No nisam ništa rekao: uzela me je za ruku i to je bilo dovoljno da mi razagoni te misli. Požurio sam korake da iziðemo iz dvorane posvećene Rembrantu. Pred Vermerovim slikama povratio sam dah. To je bilo prvi put da sam izbegao nešto da kažem. Početak bekstva.