Page 1


â–ź Biblioteka

DOBA Kwiga dvadeseta


Duãan Kovaåeviñ

DVADESET Urednik Predrag Markoviñ

Oprema Duãan Ãeviñ

SRPSKIH PODELA (Srba na Srbe) ili zaãto je teãko, skoro nemoguñe, ostvariti minimum nacionalnog interesa (MNI) kad je reå o sudbini naroda i dræave

Beograd 2010.


▼ © „Stubovi kulture”

Na koricama Nadgrobni spomenik isklesan od belog mermera, okolina manastira Studenica, XVII-XVIII vek, Deæeva, Novi Pazar

Uz ovo izdawe Tema i poglavqa ove kwige dogovarana su s jeseni 2007. i potvrðena na sajmu kwiga pod znakom „Stubova kulture“. Kao rezultat tog dogovora izmeðu autora, redakcije NIN-a i izdavaåa, s proleña 2008. redakcijski briæqivo najavqeni i opremqeni tekstovi o srpskim podelama prvo su åitaocima predstavqeni na stranicama NIN-a, a od 12. jula 2008. u dva ilustrovana izdawa Veåerwih novosti i NIN-a na kioscima u Srbiji. Konaåno, oktobra 2009. odluåili smo (na istom mestu, pod istim znakom) da je doãlo vreme da prevaziðemo bar jednu podelu (na one koji åitalaåko ãtivo traæe na kioscima i one koji to rade u kwiæarama i bibliotekama) i da Dvadeset srpskih podela vratimo tamo gde se veñ petnaest godina okupqa sve ãto napiãem: u korice biblioteke „Stubova kulture“. U skladu sa tradicionalnim tehniåkim standardima edicije Doba (sluåajno pod brojem dvadeset) srpske podele su u ovom izdawu liãene prethodne novinske opreme (podnaslovi, ilustracije, antrfilei, itd.), a zadræan je samo lajt-motiv post scriptuma koji se ponavqa na kraju svakog poglavqa. Osnovni tekstovi su u dva sluåaja neznatno izmeweni da bi se uskladile ili precizirale propuãtene åiwenice. U nadi da do novih podela neñe doñi, da neñu morati joã neãto da piãem i dopisujem, oprostio bih se sa svim podelama, netrpeqivostima, netolerancijom – nepodnoãqivim dvojnostima meðu nama, i u sebi. U Beogradu, 22. novembra 2009.

5 ▼


â–ź

Prva podela Nebeski i ovozemaqski


Noge na zemqi – glava u oblacima Trenutno æivi, Ovozemaqski Srbi, dive se svojim slavnim precima, veliåaju ih, uznose u legende i mitove, klawaju im se pomiwuñi ih po dobroti, mudrosti, hrabrosti i beskrajnoj qubavi za narod i zemqu, ali tek kad se upokoje i „odleæe“ u señawu bar pola veka. A za æivota tih naãih Nebeskih predaka, sve smo uåinili da im prikratimo vek, zagoråamo dan, ponizimo rad, obezvredimo postojawe – uz povremena „skrañivawa glave“ ako se baã previãe opiru vaznesewu u veånost, u svetlost, gde im je, po zaslugama, jedino dostojno mesto. Prizivawe Nebeskih predaka je deo svakodnevnog rituala, folklora, u svim moguñim i nemoguñim prilikama, od zatvora i zatvorenika osuðenih za najteæe zloåine, pa do „kuña koje vode dræavu“, gde se raspravqa (i odluåuje) o sudbini Ovozemaqskih Srba i „Majke Srbije“, koja je iz veka u vek, iz godine u godinu, sve starija i sitnija, stuæena od sluãawa neverovatnih priåa, obeñawa, zakliwawa, i nedela koja se u weno ime åine. Gledajuñi i sluãajuñi ãta se sve priåa (i peva) o „besmrtnim precima“, imate oseñaj da Oni nikada, zapravo, i nisu bili æivi; roðeni su na Nebu, na Nebu su vek proveli, i na Nebu zauvek ostali, bez tragova zemqe na obuñi. Iz Vaseqene nas posmatraju, oåinski strogo, prekorno, ali, s qubavqu, i uz pomoñ samozvanih Ovo-

9 ▼


zemaqskih „apostola“ – nekolicine (samo)odabranih, ãaqu nam poruke ãta nam vaqa åiniti, ãta raditi, kako „åasno æiveti“ u skladu sa sobom, sa „interesima zemqe“ i onih koji (trenutno) vladaju i propovedaju Wihova uåewa. Naravno, sve poruke „odozgo“, dobijamo „odozdo“; tumaåi tiãine naãih slavnih predaka se smewuju kako se mewaju gospodari dræave, uz obavezna „prilagoðavawa“ trenutnim politiåkim potrebama. Zloupotreba „Nebeskih predaka“ je svakodnevna, neprimerena, buåna i, do stida, neukusna. Ubijeni vladari, prognani monasi i narodni dobrotvori, u bolesti zaboravqeni heroji, poniæene vojskovoðe, izbegli nauånici, od gladi i bede postradali pisci, pesnici, slikari... posmatraju nas – danas, sa fresaka, muzejskih slika, naziva ulica, sa bronzanih kowa, korica uxbenika, sa goblena, majica, istetoviranih leða, sa ãarenih tawira, nalepnica flaãa kisele vode i qute rakije, „pozlañenih“ åaãa, pepeqara, liciderskih srca..., åudeñi se, zgranuto, neozbiqnim, neodgovornim i, najblaæe reåeno, åudnim potomcima. Iz Wihovih zbuwenih, postiðenih pogleda, vidqivo je samo jedno jedino pitawe: Ãta nas, ovo, snaðe na pravdi Boga? Komunisti su imali Zakon o „zaãtiti lika i dela“ najistaknutijih „sinova revolucije“, sa pretwom robije za „neprimerna“ slikawa, pisawa, pevawa i kafanska ogovarawa. To je bila jedna krajnost, a druga je „sloboda“ neukusa, kiåa i prostakluka, uz ãatorske pesme i dimne signale roãtiqa, upuñene Precima, s qubavqu – od srca.

Malo je Ovozemaqskih Srba koji veruju da ñe jednog dana, ili svitawa, krenuti put Nebeskih predaka, da ñe ih sresti „tamo negde“ i da im „vaqa stati i u oåi pogledati“, i reñi – objasniti, ãta se to radi ovde, Dole, u wihovo ime, tamo, Gore.

10 ▼

11 ▼

P. S. Podele ñe nam, verovatno, doñi glave i (ovo malo) preostale zemqe. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija“ – bez mræwe, goråine, predinfarktnog besa, æivot bismo „troãili“ na praktiånije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (veñ) suðeno da se svaðamo, sekiramo i, do bola, nerviramo.


â–ź

Druga podela ProistoĂĽni i prozapadni


Da li je lepãi izlazak ili zalazak sunca Hiqadu godina stojimo na Raskrsnici dvaju puteva: jedan vodi na Istok, drugi na Zapad. Vekovi prolaze a mi smo i dan-danas neodluåni – kojim putem da poðemo? Åas nam se åini da nam vaqa krenuti put Istoka, tamo gde nam je prapostojbina – señawe, duãa i sva „proãlost“, pa poðemo u seobu mimoilazeñi se sa qudima koji odande beæe, priåajuñi strahote o gladi, bedi i logorima, te se sa pola puta vratimo, bezvoqni, umorni i razoåarani, da bi se nakon nekoliko godina predaha zaputili put Zapada, gde nas, samo, razum vodi – „putovawe iz glave, bez duãe“, gde „matematika“ kaæe da nam je to geografska – pragmatiåna „buduñnost“; i gazimo carsku kaldrmu na tom drumu, svaðajuñi se, udarajuñi se i, kriãom, iz potaje, ubijajuñi se zbog pogreãne, „izdajniåke odluke“, da bi se, ponovo, vratili do Raskrsnice, gde se po stoti put sabiramo, mirimo, prebrojavamo, vidamo rane, krpimo 'aqine i popravqamo obuñu za novo putovawe, s proleña, åim sunce grane. S vremena na vreme proðe neki narod pokraj nas, gledajuñi nas praãwave, umorne i besne. I ako se neko, sluåajno, usudi da nas upita ãta tu radimo, ãta åekamo, zaãto se ne pomeramo, dobije motku po leðima, kamen u glavu ili uspomenu od oruæja, koje veñina ima „zlu ne trebalo“, sve uz psovke koje nikad niko nije åuo – od po nekoliko tabaka, izgovorene u jednoj reåe-

14 ▼

15 ▼


nici, iz falseta. Ãta se koga (bre!) tiåe ãta mi radimo, zaãto stojimo i åekamo? Neka svako gleda svoja posla! Malo je nama naãih briga! Pitamo li mi wih zaãto skitaju? Na Raskrsnici, iz veka u vek, iz godine u godinu sve nas je mawe i mawe, a grobna obeleæja oko Raskrsnice doseæu u nedogled, do planinskih vrhova na horizontu, tamo gde su nam nekad, davno, bila naseqa – kuñe, okuñnice, voñwaci i avlije prepune æivine i dece. Podeqeni smo, vaqda, od pamtiveka, po svim malim, i velikim, æivotnim pitawima; 50 posto je za put na Istok, 50 posto je za put na Zapad. Po „zapadwacima“, put na Istok je „povratak u proãlost, u zimu, u predele gde se smrkava u podne, gde qudi oru, a kowi lete“, a po „istoåwacima“, put na Zapad je „hod na kolenima prema onima koji nas preziru, koji nas prihvataju samo kao 'obojene'“, gde ñemo – ako (ikad) stignemo, izgubiti ime, i prezime, i sve ono ãto jedan narod åini narodom; morañemo da se odreknemo – kako strani gospodari oåekuju – prostaåkog, plemenskog jezika, izazivaåkog pogleda i inaxijskog hoda, sve dok od silnog povijawa ne sastavimo bradu sa kolenima, do potpune „asimilacije“; promene imena, govora, porekla, i pola, ako treba. I biñemo dobri, samo, takvi – nikakvi. „Anglofili“ optuæuju „rusofile“ za „gubernizaciju zemqe, za povratak u doba koåija, knezova, kmetova, burlaka, Potemkinovih sela, gulaga“..., ponavqajuñi, da su nas „braña uvek pomagala kad su neãto trgovala sa Zapadom, nudeñi nas kao 'kusur', posle votke“. Usput, primera ra-

di, pomiwu beleãke – pisanije, nesreñnog Vuka Karaxiña, koji kuka, i plaåe, nakon povratka iz Rusije (gde ga je Karaðorðe poslao da moli za „barut i topove“, jer je bio nameran ponovo dizati ustanak protiv Turaka): „A Rusi su nam dali xebane za jednu malo boqu svadbu“... Protivnici „povratka u zaviåaj“, dodaju joã i „åiwenicu“ da smo samo „komunizam dobili na vreme, kad su obeñali“. „Rusofili“ sluãaju optuæbe „plañenika“, klimaju glavom, i puãe – nemaju nameru da se oslobode „starih, loãih navika“, i kroz oblak dima podseñaju – nabrajaju zloåine koji su nam uåiweni samo u 20. veku, od tog „zapadnog, civilizovanog sveta“: Bombardovali su nas i ubijali od 1914. do 1918, pa od 1941. do 1944, pa 1999. u vreme kad niko (globalno) nije ratovao, pa, sad – 2008. pokuãavaju da legalizuju kriminalno otimawe Kosova i Metohije, sa veñ pruæenim kanxama prema Republici Srpskoj i Vojvodini ... 'Oñete li da zapalite jedan duvan, braño demokrate? Neñete. Duvan je otrov? A nije otrov ono ãto puãite (na) Zapadu? I tako, ista priåa, ista svaða, danas, sutra, juåe, godinama, vekovima, sa optuæbama „taånim i argumentovanim“ koje, izuzev nemira, sukoba, i mræwe, ne donose niãta novo, boqe, i pametnije. Zato, vaqda, nije ni åudo ãto je jedna baba, sluãajuñi i gledajuñi „unuke“ kako se na Raskrsnici svaðaju i do (samo)uniãtewa vreðaju, rekla, tiho, za sebe, ali da je joã poneko åuje: Ko nas je kleo nije dangubio.

16 ▼

17 ▼


P. S. Podele ñe nam, verovatno, doñi glave i (ovo malo) preostale zemqe. Kad bi, recimo, ova podela bila „tolerantnija“ – bez mræwe, goråine, predinfarktnog besa, æivot bismo „troãili“ na praktiånije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (veñ) suðeno da se svaðamo, sekiramo i, do bola, nerviramo.

18 ▼

"Dvadeset srpskih podela", Dušan Kovačević  

Knjiga Dušana Kovačevića u izdanju Stubova kulture

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you