Morchella esculenta, smrčak. Prolećna gljiva, otrovna sirova, jestiva termički obrađena, veoma tražena u Evropi i Americi.
U plodnim organima pečurke nastaju spore koje se uz pomoć vetra (ili na neki drugi način) šire osvajajući nove sredine. Više gljive mogu da žive i više desetina pa i stotina godina ali zavisno od spoljašnjih uticaja. Zagađenje i menjanje namene zemljišta, seča šuma, nekontrolisano branje mladih pečuraka, promena klimatskih uslova utiču da micelijum izumire gubeći pogodnu sredinu za razvoj. Gljive umiru tiho i teško ih je ponovo vratiti na stara izmenjena staništa.
Boletus aereus, crni vrganj. Proganjana gljiva na našim prostorima, voli topla staništa. 18 StaklenoZvono
K A K O Ž I V E MAKROGLJIVE?
P
ostoje tri osnovne (ne i jedine) strategije življenja. Gljive žive kao saprobi, paraziti i kao simbionti. Gljive saprobi traže pogodan supstrat bogat biljnim ostacima, koje one razgrađuju, stvarajući potrebnu hranu za sebe. Svojim snažnim enzimima gljive su u stanju da razgrađuju celulozu, pa čak i lignin. Na kraju kada se u lancu razgradnje različite vrste gljiva izređaju, od biljnih ostataka ne ostaje ništa (to ništa su u stvari sastavni, elementarni sastojci ovih organskih materija). Samo pojedine vrste gljiva su u stanju da razlažu lignin. Neke od gljiva saproba su proizvedene u laboratorijama i danas se masovno proizvode, poput gajene rudnjače (Agaricus bisporus), koja je prilično retka u prirodi. Druge gljive parazitiraju na biljkama, napadajući slabe i bolesne jedinke, vršeći pritom prirodnu selekciju. Neke od ovih gljiva mogu pak napraviti štetu, na primer u voćnjacima. Najčešće, parazitske gljive kada biljka ugine, nastavljaju život na mrtvoj biljci (stablu) kao saprobi.