Page 1

БРОЈ 8, 09. - 10. 2015. ЦЕНА 99 динара

Dr Drago Wegovan

RAZOTKRIVAWE SREBRENI^KE PODVALE Dr Milan Mici}

QUDI SA DVA ZAVI^AJA Danka Kojadinovi}

BIBLIJSKA STRADAWA NA JADOVNU I PAGU Manastir Krka

^ETIRI VIJEKA BOGOSLOVIJE

ZAVI^AJNI ZBOR KOSIDBA U BUKOVCU


IZVOĐENJE GRAĐEVINSKIH RADOVA IZ OBLASTI NISKOGRADNJE

Mašinski i ručni iskop, podbušivanje saobraćajnica, uređenje terena i izrada platoa, sečenje i razbijanje betona.

VISOKOGRADNJE

Gradnja objekata za porodično i kolektivno stanovanje Poslovnih i poslovno-stambenih objekata privrednih i industrijskih objekata gradnja objekata komunalne infrastrukture adaptacija i rekonstruisanje objekata radovi na rušenju starih objekata sa uređenjem terena sanacije i održavanje objekata u eksploataciji izvođenje završnih radova /molerskofarbarskih, parketarskih, instalaterskih, limarskih, bravarskih itd/ i mašinska izrada košuljica

PROIZVODNJA, TRANSPORT I UGRADNJA

Gotovog betona svih marki, fert gredica svih dužina, betonskog gvožđa svihprofila po specifikaciji /ispravljanje, sečenje, savijanje/

PRUŽANJE USLUGA

Iznajmljivanje mašina i opreme, transport građevinskog materijala i teške građevinske mehanizacije, građevinske skele, vođenje stručnog nadzora nad izgradnjom građevinskih objekata

PRODAJA

Gotovog materijala

GP Best izgradnja Novi Sad Trg Republike 10/III T/F 021 494 195 office@best-izgradnja.co.rs www.best-izgradnja.co.rs


САДРЖАЈ Невесињска пушка 4-5 Завичајни зборКосидба у Буковцу 6-8 Инфо ЦЕНТАР удружења 9-11

Гаврило у Бачком Јарку

12-13

Инфо ЦЕНТАР удружења 13-14

Биографија КУД-а „Свети Сава” - Каћ Људи са два завичаја

16-18

Инфо ЦЕНТАР удружења

18

Ткачки двор у Ракарима Ученици из Српске инпресионирани Русијом Змијански вез Четири вијека богословије Инфо ЦЕНТАР удружења

15

19 20 21 22-23 23

Завичај 24-25 Разоткривање Сребреничке подвале 26-27 Босанско ГраховоЗемља Недођија 28 Где су Српски крајеви 29 Заборављени великан 30-31 Библијска страдања на Јадовну и Пагу 32-33 Невесиње 34 Часопис „Српски Крајеви“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

ИМПРЕСУМ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Славиша Рујевић УРЕДНИК Ранка Срдић Милић РЕДАКЦИЈА Др Здравко Малбаша, Др Драго Његован, Младен Булут, Јованка Иванишевић, Радован Пилиповић, Др Милан Мицић, Марко Ковачевић, Срђан Секулић, Сузана Дикић, Саша Јовановић, Клаудија Недељков, Драгомир Граховац Фото насловна: Зоран Тодоровић ИЗДАВАЧ Удружење грађана Српски Крајеви ДИЗАЈН Славиша Рујевић, Никола Скенџић ПРЕЛОМ Никола Скенџић ШТАМПА Штампарија РАЂЕНОВИЋ, Нови Сад Штампарија ГРАФОПРОДУКТ, Нови Сад Контакт: е-mail: srpskikrajevi@gmail.com Тел. 021-300 3715 Моб. 065-4000-501 Адреса: Удружење Српски Крајеви Часопис „Српски Крајеви“ Змај Огњена Вука 2 Нови Сад, 21000 Facebook : ЧАСОПИС СРПСКИ КРАЈЕВИ CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) СРПСКИ крајеви / главни и одговорни уредник Славиша Рујевић. - 2007, 1- . Нови Сад : Удружење „Српски крајеви“, 2007-. - Илустр. ; 30 cm Тромесечно. ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967


D

o

g

a

|

a

j

i

NEVESIWSKA PU[KA TRASIRALA PUTEVE SLOBODE

"У организацији Одбора за његовање традиције ослободилачких ратова Владе РС и Општине Невесиње прослављена је 140. годишњица Херцеговачког устанка познатог као Невесињска пушка."

У

организацији Одбора за његовање традиције ослободилачких ратова Владе РС и Општине Невесиње прослављена је 140. годишњица Херцеговачког устанка познатог као Невесињска пушка. У оквиру манифестације обиљежена су још два значајна догађаја из историје невесињског краја – Улошки устанак из 1882. године и први оружани отпор против фашизма 1941. године. Дводневне свечаности окупиле су у Невесињу и Крековима високе републичке званичнике, потомке устаника и бројне госте. Обиљежавање је почело отварањем изложбе портрета ауторке Биљане Ристић, која је на чудесан начин, на каменим плочама, осликала највиђеније јунаке Херцеговачког устанка. Ауторка је истакла да овом изложбом наставља сан устаника који

4

су прије 140 година упалили идеју за слободом. Њена је намјера била да те јунаке који су неко вријеме гурнути на маргине историје извуче из заборава и стави на виши пиједестал. С обзиром на интересовање које је ова изложба изазвала у Републици Српској

Srpski Krajevi br.8

и Србији у томе је у потпуности успјела. Културно–умјетнички програм на Градском тргу био је конципиран у духу изворности и традиције са добро укомпонованим историјским цртицама и музичким садржајима. Другог дана манифестације, у Крековима код Невесиња, гдје су опаљене прве устаничке пушке, служен је парастос погинулим устаницима, а након тога су републичке и општинске делегације положиле вијенце. Током саборовања у Крековима приређена су и такмичења у соколским дисциплинама, као асоцијација на витешка надметања славних предака. Потомци невесињских устаника више од једног вијека окупљају се да би се присјетили храбрости


D

јунака који су се одважили да се супроставе тада великој свјетској сили – Турској царевини. Прије десет година у обиљежавање овог значајног датума из српске историје укључио се и Одбор за његовање традиције ослободилачких ратова Владе Републике Српске чиме је ова светковина у Невесињу добила републички значај. Рекли су о Невесињској пушци: Министар рада и борачкоинвалидске заштите РС Миленко Савановић: „Овај историјски устанак показао је колико је српски народ вјеран слободи. Поучени искуствима из прошлости морамо са много више мудрости бранити темељне и животне вриједности, а то су слобода и Република Српска“ Начелник општине Невесиње Момчило Шиљеговић: „Три невесињске пушке чувају од заборава традицију предака који су својом вјером, храброшћу и јунаштвом показали да изнад свега цијене слободу“ Праунука хајдучког харамбаше Пера Тунгуза Наташа Глигорић: „Поносна сам и узбуђена што се налазим на мјесту гдје се по-

o

дсјећамо јунаштва наших витезова. Овакве манифестације спречавају да паучина заборава прекрије њихова имена и гробове“ Предсједник Предсједништва Борачке организације РС Душко Милетић: „Наша слобода се мјери вијековима страдања и жртвовања, а борба за традицију и покољења највише је била изражена под овим херцеговачким планинама“ У обиљежавање 140 година од почетка Херцеговачког устанка укључило се и Удружење Невесињаца у Београду. Још на

g

a

|

a

j

i

завичајном скупу „Невесињско сијело“ у културно-умјетничком програму значајан простор посвећен је овом јубилеју, а одавање почасти славним устаницима настављено је приређивањем изложбе портрета Биљане Ристић у Галерији РТС-а. Удружење Невесињаца организовало је и панел дискусију на тему „Невесињска пушка“ у контексту Велике источне кризе. Велике свечаности у Београду 1925. године поводом 50-годишњице „Невесињске пушке“ Поводом Невесињске пушке у Београду су јула 1925. године приређене тродневне свечаности током којих су устаницима и њиховим потомцима одате највише војне почасти. Свечаностима је присуствовало преко 500 гостију из САД, Француске, Русије, Чехословачке, Швајцарске, Белгије, Пољске и других земаља. Посебне емоције изазвао је долазак делегације из Невесиња. Београдска „Политика“ сачувала је драгоцјена сведочанства о обиљежавању овог јубилеја. Програм је изгледао готово нестварно са свечаним дефилеима, топовском паљбом, перформансама аероплана, војном музиком и другим садржајима. Драгомир Граховац

Srpski Krajevi br.8

5


ZAVI^AJNI ZB KOSIDBA U BUK

Света Фрушка гора је некидан на својим падинама благо прегалаштво, прожимање културе и обичаја, витешко надме и богодозивну пјесму ,,на бас’’. Излив тако изузетне духовне стизао је невидљивим снопом зрака из 16 живих светиња. П овај дан буде мрва надомјештаја за све патње које је овај н

С

амо ако је дуг и трновит пут од идеје до реализације, идеја завријеђује пажњу. И само ако је идеја из године у годину остваренија у јачем одјеку може да носи обрисе традиције. И само је традиција вриједна помена и оријентације у магли савремеништва. Како се на частан и достојан начин баштини и унапређује култура и традиција Срба с Мањаче и шире српског простора, најбоље илуструје Завичајно удружење ,,Мањача” кроз организовање Завичајног збора - косидбе, трећег викенда у мјесецу јуну.

Млађен Цицовић, директор Установе Републике Српске у Србији

6

Сам амбијент поднева, кад званично почиње манифестација, са бројношћу аутомобила залеглих на платоу око зборишта, старије генерације недвојбено је враћао на чувени Кочићев збор, Грмечку кориду и друге скупове од културно-обичајног пијатета широм Босанске крајине. Простор Богом дан, видиковац цијелог српског сјевера, поглед у видокругу ока васдан вриједан птичијег лета. Не прозваше џаба носталгичари овај потез ,,Мала Мањача’’. Кад је Бог дијелио бисере из руке која је даривала Стричиће, заостало је пар зрна и за Селиште,

претпоставља ауторка ових редова. Радује чињеница што овај збор, без обзира на тешка и све тежа економска времена, из године у годину бива све организованији, оригиналнији, посјећенији и с већом обичајном понудом. Спортско-витешки дио је увод у приредбу, гдје су у арени своје вјештине и умијећа изређали такмичари у крмању, варизању и клисању (демонстративне игре с пољане - да се не заборави!), затим је пажњу изазвало такмичење у ,,скоку у даљ’’, а одржало ,,надвлачење штапом’’ као и ,,надвлачење конопцем’’ и посебно

Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада

Дивна Аничић, градоначелник Мркоњић Града

Srpski Krajevi br.8


R e p o r t a ` a

BOR KOVCU

ословила крајишко етање плећатих делија е енергије на присутне Па хвала господу! Нека народ прошао 90-тих. ,,бацање камена с рамена’’. Најбољи су освојили вриједне награде које су се састојале од медаље са логоом Удружења и новчаног износа. У 14 часова, бројне колоне и надлијетање авиона су најавиле пристизање званичника, отварање збора и ређање културних тачака на бини. Као што ред налаже први се скупу обратио градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић - истичући задовољство што је са својим суграђанима који доношењем обичаја оплемењјуу мјесто живљења. Са лица му се очитавала радост због амбијента, масовности и садржаја који дан нуди. Док је директор Представништва Републике Српске у Србији, господин Млађен Цицовић, у обраћању присутнима изнио импресије и обичајно заједништво из свог завичаја (Романија) и саопштио изузетну сарадњу Представништва са завичајним удружењима у Новом Саду и околини. Посебно истакавши - да је ово једини збор који званично

фотографије: Зоран Тодоровић

Чула се и спонтана пјесма подршке косцима подржава Република Српска, што је изазвало буру аплауза око препуне бине. Најемотивније и најсрдачније ријечи окупљенима упутила је градоначелница Мркоњић Града Дивна Аничић (мјеста одакле су већином чланови ЗУ ,,Мањача’’ а и цијелог насеља Буковац) – свију би да вас загрлим, јер сте моји, осјећам пуноћу у души, отишли сте а нисте се изгубили у бијелом свијету, доћи ћу сваки пут кад ме позовете, јер то ми је једнако част и обавеза. Присутни нису штедили дланове и већи број дана су по збору препричавали Аничићкине ријечи. Представник неформалне кровне организације свих завичајних удружења из Српске и Федерације у српском војводству, Здравко Ињац, из разгаљене душе, честитао је домаћину, најавио братску и професионалну мисију удружења и промишљену будућност истих кроз институционалност, изразивши задовољство што све, па и ово данас, полако лоцира Крајишнике на мјесто у друштву које им вриједноћом и квалитетом и припада. На крају бесјеђења, у име домаћина, свима се захвалио

предсједник ЗУ ,,Мањача’’ Радомир Лукач. У културно-забавном дијелу, ређали су се КУД-ови ,,Петар 1 Карађорђевић’’ из Мркоњић Града, ,,Сана’’ из Старе Пазове, ,,Свети Сава’’ из Каћа, ,,Подгрмеч’’ из Житишта и домаћи ,,Милица Стојадиновић Српкиња” из Буковца; народни гуслари Војин Радојичић, са поучном пјесмом ,,на гробу Вишњића Јована’’, враћао је еп императиву времена чији смо таоци, те Љубо Павловић са млађаним сином Ђорђем; пјесници Раде Кнежевић, Милош Иветић и Ранка Срдић Милић; крајишке групе Балкана, Коријени, Српска Тромеђа... и други. Дало се примјетити да нешто што издваја ову манифестацију на отвореном, од свих сличног карактера, је акцентовање културе и јаких порука за присутне. Све у стилу покажимо ко смо, шта знамо и да се не заборави! А тек послије толиких дарова, на ред је дошла посластица за обичајне сладокусце - косидба. Одњегована ливада, стручан жири - познаваоци косе, кошења и траве и попуњене парцеле мајсторима свог заната, од којих

Srpski Krajevi br.8 КОСЦИ СПРЕМНИ ЗА ВИТЕШКО НАДМЕТАЊЕ

7


R e p o r t a ` a су више њих освајали престижни Рајац, Балкану, Словенију и Грмечку косу у Смољани. Изазов је извукао испод шатора и окорјеле љубитеље крајишке пјесме уз пиво и егзултацију емоција, па су ливада и моба пропраћени у екстра амбијенту.

Традиционални предмети који се користе око косидбе Побједио је Милорад Сладојевић - Ђели, човјек који прича, плеше и егзицира с мркоњићком варцарком. За нијансу је остао, иза, Мирко Кецман из Босанског Петровца, косац делија без мане, док је трећи био Вук Вучинић из Чачка. Косачки ручак на откосима, посебан је моменат на цијелом збору, вриједне домаћице са повразачама на глави и пуним рукама од народних јела изаранжирале су трпезу љубави и из грла бијела дозивале косце на ручак. Сцена која оличава бесмртност. Услиједило је проглашење побједника пред препуним ша-

Ништа без традиционалних српских пјесама и игара

тором и додијела заслужених признања, уз народно славље и пјеваче ,,Саву и Љубишу’’, Дивномира и Текића, до иза поноћи. Запажено је присуство већег броја људи који остављају траг у времену и простору, много представника власти с обе стране Дрине, медија, народних посланика, високих офиицира војске Републике Српске, привредника, представника завичајних и других српских удружења, културнојавних радника и знатан број српске дијаспоре. Најпријатније изненађење дана је начелник Босанског Петровца, Златко Хујић, који је сјео своја два косца и лично довезао на косидбу, што је истински подвиг и библијски залог свима који су први, да служе онима иза себе. Играна је и пријатељска утакмица ветерани ,,Фрушкогорског Партизана’’ (Буковац) против ,,Слоге’’ из Мркоњић Града. Уприличена је и изложба вајара и сликара Луке Чулића, као и ад хок поставка, од прикладних експоната, у организацији професора Здравка Малбаше. Град је препознао квалитет идеје и стао уз организацију, тако су посјетиоци могли да пробају месо

Да се зна ко је јачи - надвлачење конопца

8

Srpski Krajevi br.8

од бика са ражња уз скромне цијене пића, што је уз јагњетину из чувене печењаре ,,Код Дуће’’, комлетирало слику о народској ноти дана. Градска управа за културу посљедње три године показује разумјевање за традицију и здушно подржава збор, као и грађевинско предузеће ,,Бест изградња’’ (од ове године, па док постоји, вјечити дародавац прве три награде за косце), као и производња намјештаја ,,Виторог промет’’ који је поодавно уз збор. Хвала им, у име разборитих Крајишника, што су својим донацијама помогли уздизању манифестације. Све је протекло у фер и братској атмосфери. Претпоставља се да је цјелодневно кроз збориште прошло 5-6000 душа. Још једном, све похвале организацији, умјешности и богатству садржаја. Од 20. јуна 2015., већина крајишких удружења је јединствена у ставу да је то збор свију њих, (нас) и да ће(мо) се догодине, боже здравља, више ставити на располагање и помоћ домаћину. За крај, овдје је потврђена мисао из светог писма ,,На мала врата се улази у царство небеско’’ и у скромности љубав прича причу. Богами, постављени су високи стандарди организације, а домаћини-организатори кажу да ће помјерати границе, ако сви у ланцу одрже дату ријеч. Браво за Завичајно удружење ,,Мањача’’. Тако се воли претковина. У Новом Саду, о Видовдану 2015. Сузана Дикић


инфо

u d r u ` e w a

ЦЕНТАР

УДРУЖЕЊЕ ДРВАРЧАНА ИЗ НОВОГ САДА

NOVI SAD - KLEKOVA^A - DRVAR

Дрварчани из Новог Сада организовали двије ликовне колоније и изложбе, а слике поклонили Удружењу МНРО из Новог Сада, Основној школи из Дрвара и Општини Дрвар у новооснованој Градској галерији.

И

ако су недавно напунили тек годину дана од оснивања, Удружење Дрварчана из Новог Сада наставља да даје примјер својим акцијама из културе, спорта и умјетности. Овог пута су заједно са Удружењем ментално недовољно развијених особа (МНРО) из Новог Сада и новосадским сликарима које је окупио Станко Родић организовали ликовну колонију под називом „Сликом до осмеха“. Ова колонија је финализована изложбом у просторијама Удружења „Свети Сава“, а њен хуманитарни карактер свакако избија у први план јер су слике урамљене и поклоњене управо Удружењу МНРО и Основној школи „Славко Родић“ из Дрвара. Другу овогодишњу ликовну колонију организовали су у родном крају у срцу планине Клековаче, шумске љепотице, чији предјели надахњују умјетнике, буде и распламсавају машту али и скривају тајну 13 несталих и убијених српских војника. Управо по њима носи назив Планинарско друштво

Све ово резултирало је уз помоћ Општине Дрвар и отварањем Градске галерије 01. 08. 2015. у Дому културе (Радничком дому – како Дрварчани воле да кажу), а прве слике у галерији, настале на овој ликовној колонији, су управо поклон Удружења Дрварчана из Новог Сада свом вољеном Дрвару. Пригодним поклонима Удружење Дрварчана се захвалило и Представништву Републике Српске у Србији и његовом директору Млађену Цицовићу који су свесрдно помогли ове хуманитарне акције. „13 рунолиста“ који су сликарима били више него добри домаћини у свом планинарском дому на Клековачи, а да је то тако потврђује надметање у хвалоспјевима на њихов рачун између сликара и чланова Удружења. Дио утисака са Клековаче, Дрвара, Шатора, Мартин Брода и манастира Рмањ сликари су осликали на платнима, а онај већи дио се неизбрисиво уцртао у њихова срца и оплеменио њихову умјетничку душу.

Ау тентични амбијент - ликовна колонија на Клековачи

Изложба са удружењем МНРО у Новом Саду Дружећи се тих дана са планинарима, сликарима, ученицима и родитељима, Дрварчанима из „бијелог свијета“ и онима из Дрвара, лебдило је у ваздуху осјећање поноса, љубави, љепоте живљења али прије свега наде да ће, упркос бројним невољама, овај град наставити да живи. Славиша Рујевић

Резултат ликовне колоније - отворена градска галерија у Дрвару

Srpski Krajevi br.8

9


ИНФО u

центар

d r u ` e w a

SKUP[TINA UDRU@EWA VRBQANACA Дана 30. маја 2015. одржана је,у посторијама МЗ Старо Ђурђево у Темерину, једанаеста редовна, годишња, седница Скупштине „УДРУЖЕЊА ВРБЉАНАЦА“.

Borislav Koji} (pozdravni govor)

С

едници је присуствовала већина чланова Скупштине. Присутне је поздравио Борислав Којић, председник Удружења, а

седницом је председавао Зоран Свитић. Главна тема, овогодишње седнице, била је динамика реализације издавања МОНОГРАФИЈЕ ВРБЉАНА о чему је говорио проф. др Слободан Јанковић. Поред наведеног било је речи и о сарадњи Удружења Врбљанаца са другим завичајним удружењима као и другим темама везаним за функционисање и рад Удружења.

KWI@EVNO VE^E

Zoran Sbiti}

\uro @iga predsednik op{tine Temerin sa Borislavom Koji}em, predsednikom Udru`ewa

Д

ана 30. маја 2015. у дому културе у Старом Ђурђеву, Темерин, одржано је, у организацији Удружења Врбљанаца, врло посећено књижевно вече под називом „Разговори с писцем“ Слободаном Јанковићем, професором доктором медицинских наука, који се више од шездесет година бави књижевним радом а крајем

Kopije uplatnica za godi{wu pretplatu na ~asopis „Srpski krajevi” slati na adresu Zmaj Ogwena Vuka 2, 21000 Novi Sad ili na e-mail: srpskikrajevi@gmail.com

10

Srpski Krajevi br.8


инфо

u d r u ` e w a прошле године објавио је педесето књижевно дело. Присутне госте поздравио је Зоран Свитић, председник Управног одбора Удружења Врбљанаца. Разговоре с писцем водио је Душан Кресовић. Одломке из дела професора Јанковића читале су ученице ОШ „Петар Кочић” из Темерина. У паузама разговора чланице КУД-а „Вук Караџић” из Темерина одушевиле су присутне интерпретацијом изворних народних песама. Читајући своје афоризме, професор Јанковић, показао да је и врстан афористичар што је публика показала бурним аплаузима.

ЦЕНТАР

УДРУЖЕЊЕ „ДИМИТОР“ Д

ана 27.06.2015 године, у Жабљу, одржане су 14. Спортске игре Медљанаца. Удружење Димитор и њихови пријатељи из Жабља, као прави домаћини, дочекали су екипе Медљанаца из матице Медне, Мркоњић Града, Српске Црње, Титела, Новог Сада, Црвенке, Ветерника, Футога и Темерина. Као и претходних година Медљанци су се такмичили у малом фудбалу, скоку у даљ из

мјеста, бацању камена с рамена и надвлачењу конопца. Спортске игре су замишљене као дружење младих, али ни спортски резултати не изостају у одличној атмосфери и коректном надметању. Послије спортских такмичења на терену наставило се дружење, са сјећањима на завичај, у ресторану, гдје су најуспјешнијима додијељени пехари и медаље. Недељко Пекез

Медљанци из свих крајева на окупу

DA SE SA^UVA TRADICIJA I KULTURA

OKUPQAJU SE RATKOV^ANI

P Du{an Kresojevi} (levo), Slobodan Jankovi} (desno) По завршетку књижевне вечери професор Јанковић је делио и потписивао његову збирку афоризама под називом „Болнички афоризми“. На крају за све присутне, у организацији Удружења Врбљанаца, приређена је закуска од традиционалних јела и освежавајућа пића. Драган Којић

olovinom juna u ^esteregu odr`an je prvi skup Ratkov~ana na prostorima Srbije u organizaciji udru`ewa „Ratkov~ani Vojvodine”. Tanja Sirar je pozdravila goste i sve prisutne i pro~itala par pesama koje govore o lepoti Ratkova i qudima iz tog kraja Republike Srpske. Prisutnima su se ispred doma}ina obratili predstavnici Udru`ewa Igor Salak i Boro Sirar, zahvalili su se svima koji su do{li da se zajedni~ki podsete korena, obi~aja i prelepih predela Doweg i Gorweg Ratkova, predstavnici Udru`ewa su pozvali sve prisutne da se u {to ve}em broju pojave na Saboru Ratkov~ana koje se odr`ava krajem jula u Dowem Ratkovu. Radnom delu Skup{tine ovog udru`ewa je prisustvovalo 67 Ratkov~ana i onih koji vode poreklo iz tog kraja. U zvani~nom delu su se obratili i gosti

iz Udru`ewa: „Podgrme~” @iti{te ispred kojeg je Du{ko Ko~alka poklonio doma}inima starinsku tamburicu iz sawanskog kraja, „Petrov~ani” Novi Sad, „Zmijawe” Ka}, „Medna” Srpska Crwa, „Mawa~a” Bukovac, „Kozar~ani”i „Glamo~ko kolo”. Ranka Srdi} Mili}, uva`ena srpska pesnikiwa je u svom izlagawu obratila pa`wu na zna~aj negovawa kulturnoistorijske tradicije kraji{kih Srba, o~uvawe identiteta i povezivawem sa zavi~ajem. Pesnikiwa je istakla da „energija na nivou, izra`en entuzijazam pojedinaca, pokoja suza u oku prisutnih i `ivotno afirmisano rukovodstvo udru`ewa su garancija uspeha i ideje”. Nakon zvani~nog dela, igralo se i pevalo do kasno u no}, uz zvuke kraji{ke pesme.

Srpski Krajevi br.8

Igor Salak

11


ИНФО u

центар

d r u ` e w a

GAVRILO U BA^KOM JARKU

Вече пред Василија Острошког, слава му и милост, у Бачком Јарку заноћи бунтовни и правични Гаврило Принцип, ореол му, бисте и бесмртност. Никад није касно да сунце слободе угрије њедра жељна правде. Мали је вијек, још увијек грми пуцња одјек...

У

ноћи молитве и бдења кад се поклањамо светитељу који се на свој начин борио за ближњег и ваздиго у вјечност славе с ореолом праведника, житељи Бачког Јарка, кога дијеле Римски шанчеви од Новог Сада, приредише комбинацију троструког разлога за окупљање, прославу и исписивање страница нове историје у култури сјећања. Гаврилов сјај, иначе баца снопове свјетла на нова покољења која знају да цијене истинске вриједности, идеале, слободу и непомућено достојанство вриједно дивљења. А од 11. маја 2015., и колонизаторски Бачки Јарак ће зрачити вјечитим земаљским фењером, попрсјем с одважним ставом какав је и био правдољубиви младић из Босанског Грахова.

Сјетили се (и сјатилили се) земљаци (око) свог претка. Па ко би други већ они из чијег је гнијезда

12

узлетило тиче и усталасало трошну Европу оног доба. И онда и сад вјечита два пола, на једној страни тлачење на другој наметнута грба, на једној сила на другој себри, на једној љубав на другој мржња. И онда пуцањ, који каже: доста! Ја и моја генерација преиначујемо историју, па чините што вам воља. Поносно је било бити, те пријатно свјеже мајске вечери, дио скупа који испуњава завјештање чину, лику и бесмртнику. Док су се учесници надметали ко ће са највећом метафором окитити јуначког претка, дотле су најмлађи Јарачани, видно присутни, клинци и клинцезе, гледајући бисту, запиткивали родитеље: тата, је ли то тај чико што је пуно волио свој народ и дао млади живот за њега? А учесници еминентна имена данашњице, они што с поносом истичу поријекло и чија је од рођења Принцип заклетва, рекло би се по изложеном. Протагонисти ове насушне идеје су чланови Завичајног удружења ,,Ливњани и Граховљани’’, подржани мјештанима цијелог Бачког Јарка. У то се здушно укључио и Савјет МЗ Бачки Јарак, као и матична општина Темерин. Па зар има неко да је Србин и српскога рода, а да му није мила слобода? И зар је могла Српкиња задојити неког изрода да му Гаврилова биста може реметити простор?

Srpski Krajevi br.8

Дивне дјевојке, чланице домаћег КУД-а ,,Младен Стојановић’’, као што и приличи, отпјевале су, у прологу свечаности, вјечитом младићу руковет етно стихова из завичаја и изазвале овације присутних. Предсједник УО ЗУ ,,Ливњани и Граховљани’’, Вељко Скакић је поздравио присутне и честитао им Дан села и 69-ту годишњицу колонизације. Захваливши се академику Владимиру Јокановићу, чије је ауторски рад Гаврило у бронзи, апеловао је на присутне да се што прије на исти начин грађани одуже и Славку Родићу, народном хероју, чије име носи Основна школа у Бачком јарку. Разгалио је присутне поучним појашњењем, зашто биста у Јарку, а не у Босанском Грахову - Ми овдје живимо, лојални смо грађани земље Србије и овдје нам треба Гаврило, да преко њега чувамо везу са завичајем. Што је изазвало наравно знак одобравања у виду аплауза. У том је пјесникиња Ранка Срдић Милић, која од рођења Принципов лик клеше стиховима по свом и његовом Шатору, загрмила гласом буре, облачећи претка у анђеоску одору и стављајући га у небеску галерију заточника српске мисли. Члан општинског вијећа општине Темерин, историчар Милован Балабан, врло је стручно и надахнуто говорио о колонизацији


инфо

u d r u ` e w a

Министар Александар Вулин поред Гаврилове бисте и вјечитом усуду по имену сеобе које прате српски народ. Истакавши - да су се Крајишници уклопили у нову средину, али да су сачували горштачки менталитет, који им је формирао систем вриједности. Гаврилов пуцањ није у Фердинанда, већ у оронулу царевину која није имала слуха за своје словенске поданике. Гаврило се понашао у складу са вишевјековним идеалима у којима је слобода изнад живота. Примјењујући Лазарев принцип у своме дјелу. И на крају додао његошевски - да се Гавро имао рашта и родити! Док је, предсједник општине Темерин, Ђуро Жига, нагласио разматрајући колонизацију - да су Крајишници стамени, вриједни и одважни људи и највеће богатство за живот са перспективом у будућности. Ученица О.Ш. „Слако Родић”, Кристина Станић, је примјерено одрецитовала ,,Отаџбину’’ од Ђуре Јакшића. Један од највећих живих пјесника данашњице, Милан Ненадић, је по ко зна који пут, оставио без даха присутне читајући свој сонет ,,Вјенац за Гаврила’’. Износећи да је генерација Младобосанаца најкомплетнија на нашем поднебљу, и да је њихов атентат у

Сарајеву један пјеснички чин раван косовској епопеји. Посебно поглавље манифестације припало је реторици министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Александру Вулину. Човјек је појао романсу бисерним реченицама о Гаврилу и његовом чину. Дало се препознати да су му гене обликовале зоре непокорне Мањаче. Рекавши за Гаврила - да је свој међу својима, а ауторка додаје као и сам говорник. - Да се Гаврило родио у другом народу учили би о њему свјетски уџбеници као праоцу слободе, пошто се усудио родити у српском народу и још да пуца у велике и моћне, етикетирају га нечовјечним звањима. Не може бити убица ко се бори за свој народ да траје и живи гдје се родио! На посебан начин Вулин је представио емоцију прекодринских Срба према Србији, њих који су живјели под јармом неслободе, а вазда били спремни живот дати за мајку Србију. И кроз призму колонизације је поткријепио изнијету тезу. Поручивши најмлађима - да нас старије памте као Принципа, да не морају да се боре, али да имају на кога да се угледају. И прије свечаног скидања платна са бисте, Вулин се Бачкојарачанима захвалио што су подигли Гаврила. Услиједио је парастос за дјечаке који су погинули 1952. од заостале гранате из Другог свјетског рата, као и свим погинулим у ослободилачким ратовима (19121999). И на самом крају церемоније, као што и доликује, сплетом изворних пјесама, доајени крајишке пјесме ,,Јарачки јарани’’ су отпјевали Гаврилу и присутнима нешто из крајишког крила. Ејвала за удружење ,,Ливњани и Граховљани, саградили сте са ближњима монументалну задужбину, по којој ће вас покољења везати за незаборав. На Василија Острошког 2015. Ранка Срдић Милић

ЦЕНТАР

Поводом учесталих притисака на власти Републике Српске, 27 завичајних и других удружења са сјевера Србије, а чији чланови воде поријекло из Републике Српске и Федерације БИХ, дало је саопштењем за јавност пуну подршку Републици Српској, односно њеним институцијама. Ово саопштење је у различитим верзијама (скраћеним или преформулисаним) објављено у многим медијима како у Српској, тако и у Србији, а ми га преносимо у цјелини:

SAOP[TEWE ZA JAVNOST Координација завичајних и других удружења, пореклом из Републике Српске и Федерације, а који живе и раде на северу Србије, даје пуну подршку председнику и влади Републике Српске у настојањима за очување државности. Такође, позивамо све политичке субјекте у Републици Српској да стану у заједнички фронт за очување Српске по Дејтонском споразуму и опстанак српског народа у границама исте. Подржавамо иницијативу за референдумско изјашњавање у Републици Српској. Без обзира на све тешкоће, претње, уцене и ултиматуме позивамо председника и владу Републике Србије, као и све релевантне политичке структуре у Србији, да стану уз Републику Српску и део свог народа који живи у њој. Сматрајући Српску за највеће национално достигнуће савремеништва, а уочавајући озбиљност тренутка, наше оглашавање стављамо у ранг молитве за спасење. Завичајна удружења: Гламочко коло, Нови Сад Дрварчани, Нови Сад Петровчани, Нови Сад Ливњани - Граховљани, Бачки Јарак

Srpski Krajevi br.8

13


ИНФО u

центар

d r u ` e w a

Доњовакуфљани, Нови Сад Влашићко прело, Ловћенац Купрешани, Нови Сад Сана, Стара Пазова Мањача, Буковац Змијање, Каћ Димитор, Футог Трново, Чуруг Врбљанци, Темерин Јањани, Нови Сад Коријени, Сомбор ,,Петар Кочић’’, Апатин Крајина, Врбас Секција бораца Козарачке битке -епопеја, Нови Сад Крупљани, Футог Подгрмеч, Житиште Ратковчани Војводине, Честерег Врело Крајине, Бачка Паланка Херцеговци и њихови потомци у Војводини, Нови Сад Огњена Марија Ливањска, Београд - подружница Нови Сад Крајишки вишебој, Банатско Велико Село Друштво српских домаћина, Нови Сад и Српски крајеви, Нови Сад

УДРУЖЕЊЕ „ПЕТРОВЧАНИ“ - НОВИ САД Дружење и рекреативно-спортско надметање под називом Мајски уранак и ове године Петровчани су организовали на Андревљу. Иако побједа није била императив, у надметању чланова и пријатеља Удружења у спортским и традиционалним дисциплинама показан је завидан ниво спретности и вјештине, а најбољима су уручене и симболичне награде. Ускоро ће Петровчани почети припреме за свој 6. Сабор који се сваке године одржава око Светог Луке који је и слава Удружења Петровчана из Новог Сада.

14

2. SABOR JAWANA U VOJVODINI Завичајно удружење Јањана је по други пут организовало ову културно-забавну и спортскотрадиционалну манифестацију у Футогу 25. и 26. априла ове године.

П

о угледу на Јањски вишебој који сваке године организују у завичају и овдје су показали сву љубав према свом Јању и традицији коју су понијели са собом. Не дајући обичајима да се отргну у заборав, у културно-умјетничком

дијелу програма свој печат дали су КУД Вила из Новог Сада, женска изворна група „Чувари традиције Виторог“ из Челарева, мушка изворна пјевачка група „Звуци Виторога“ и рецитаторка Милица Пољевић. Поред традиционалних дисциплина као што су бацање камена с рамена, скок у даљ из мјеста и надвлачење конопца, свакако најатрактивнија је била косидба, а за нијансу бољи од осталих је био

Srpski Krajevi br.8

Зоран Ракита из Ветерника. У прелијепом амбијенту многобројне госте и посјетиоце забављали су „Весна и Ћоле бенд“, те крајишке групе „Лазо и Гоци“ и „Синови Мањаче“. Међу гостима је био и наш прослављени кошаркаш Дарко Миличић који не пропушта овакве скупове, а узео је и учешће у надвлачењу конопца у екипи „Виторог“ из Новог Сада и још једном показао своје нескривене емоције према српству и Јању из кога потиче. Поред осталих гостију, 2. САБОР ЈАЊАНА увеличали су својим присуством и црквени великодостојници преосвећени владика бачки Иринеј Буловић и владика бихаћко-петровачки Атанасије Ракита.


S r p s k i

k r a j e v i

BIOGRAFIJA KUD-a "SVETI SAVA" KA] КУД „Свети Сава“ из Каћа постоји од 08. априла 2000. године и окупља око 230 чланова.

М

лади који су своју љубав према нашој традицији, песми и игри везали за ово Друштво, окупљени су у више секција, од оних најмлађих који улазе у чари и богатства нашег наслеђа, па све до оних стасалих и способних да на најбољи начин презентују фолклор онима који то воле да виде и чују. У КУД-у „Свети Сава“ успешно раде три секције и то: фолклорна, певачка и народни оркестар. Фолклорна секција је најбројнија и свој рад је организовала по узрастима. Ансамбл ветерана је најстарији и чине га бивши чланови и играчи извођачког ансамбла. Извођачки ансамбл као репрезент Друштва на свом репертоару има преко 20 кореографија које су засноване на аутентичним елементима свакодневног живота људи из наше скорије и даље прошлости. Поред ансамбла ветерана и извођача, фолклорна секција има и омладински ансамбл, старији дечији, млађи дечији и полетарце. Са великим успехом ради и женска певачка група, као и народни оркестар који на свим наступима, концертима и манифестацијама прати поменуте ансамбле. Друштво од свог оснивања негује аутентичне песме и игре у вези са обичајима и обредима са простора на којима живе Срби, стилизоване кореографије, као и песме и игре

са простора бивше СФРЈ. Тако су се на репертоару Друштва нашле кореографије игара и песама из Лике и Глуво гламочко коло које са поносом изводимо на већини наших наступа и концерата. Ове године смо веома успешно оранизовали Трећи међународни фестивал фолклора

„Шајкаши 2015“, који је већ постао препознатљив на овим просторима, па и шире, а надамо се да ће прећи и у традицију. За ових 15 година постојања чланови Друштва су били учесници свих значајнијих манифестација у Србији, а посетили смо и многобројне фестивале и манифестације широм Европе: Украјину, Мађарску, Грчку, Шведску, Русију, Македонију, Републику Српску, Бих, Португалију, Кипар, Француску, Шпанију, Италију, Сардинију.... И поред свега Друштво не крије своје амбиције и сматра да је пред њима период када треба давати још, када треба бити нов и оригиналан у својим наступима, а као основ за ову нашу делатност користити неисцрпан извор наше културне баштине.

Srpski Krajevi br.8

15


R e p o r t a ` a

QUDI SA DVA

„Они сами први колонисти, а још више њихова деца , поста војвођанским и оним тамо... У ствари ни овде , ни тамо, не стално у неком покрету , у некој сеоби. Тамо исписани, а о незасађени...“

О

драстао сам у Банату, у насељу Војвода Степа. Отац Остоја и ђед Јован, солунски добровољац са Баније, дошли су у Банат на добровољачку земљу у новоосновано насеље 1937. године. На крају села, као мали дечак, у ђедовој кући поред зидане паорске пећи, шћућурен, зими сам слушао приче ђеда и његових ратних другова који су се у ђедовој кући окупљали о ратовима, печалбама и сеобама, о земљама које су они прошли. У неко доба када би дошло време спавању и када би ме отац „појурио“ у кревет неки од добровољаца би тада рекао: „Мићо, пустиде малог, он ће нас, можда описати!“ Тако је мени, и као научнику и као књижевнику, припала тема и улога да осветлим животни и ратни пут српских добровољаца у Првом светском рату, али такође и да историографски покушам

да уђем у срж колонистичког бића у Војводини, у историјски карактер колонистичких заједница и историјску судбину колониста у Војводини током 20. века. Војвода Степа у којој сам одрастао била је парадигма свеколике колонистичке судбине. У њој су се између два светска рата нашли колонисти из Босне (Кључ, Вишеград, Босанска Крупа), Херцеговине (Љубиње, Попово поље, Билећа), Црне Горе (Будва, Никшић), Лике (Кореница, Удбина, Оточац), Баније, Кордуна, Далмације (Книн), затим српски оптанти из варошице Батања у Мађарској и из српских села из околине Темишвара, Срби староседеоци из Кумана, Меленаца, Карлова... На малом простору тек саграђене колоније настале на Леона мајуру грофа Чеконића 1922. године нашла се како је говорио први сеоски свештеник

Војвода Степа - Свадба тридесетих година прошлог века (преузето са: www.politika.rs)

16

Srpski Krajevi br.8

Радиша Бербаков „грдна мешавина народа и карактера“. Ту су били људи најразличитијих животних судбина; печалбари из Америке, па мањи број њих из Аргентине, добровољци који су били у заробљеништву у Русији, или они у Италији. Ту су живели и четници чувеног Добровољачког одреда Војводе Вука који је освојио Кајмакчалан 1916. године, људи који су познавали у Америци Николу Теслу итд. Чудо од људских судбина и прича... Сви они живели су у Банату, али нису причали о њему. Њихове приче и снови били су негде далеко, у њиховој младости или у завичају из којег су дошли у Банат обећану земљу белог хлеба. Тако је у селу настала по једна мала Лика, Босна, Херцеговина, или Црна Гора о којима се причало језиком завичаја. Они сами први колонисти, а још више њихова деца, постали су тако људи са два завичаја. Овим војвођанским и оним тамо... У ствари ни овде, ни тамо, него негде између, у неком међупростору, стално у неком покрету, у некој сеоби. Тамо исписани, а овде неуписани... У ваздуху, отргнути а незасађени... У своја села у Лици, Босни или Херцеговини 1918. године српски добровољци дошли су као ослободиоци. Држава коју су створили Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је несигурна кућа са суседима који су тражили њене територије, несигурним границама


R e p o r t a ` a

ZAVI^AJA

али су тако људи са два завичаја. Овим него негде између, у неком међупростору, овде неуписани... У ваздуху, отргнути а и знатним делом становништва које нову државу није прихватало. Краљ Александар први је од српских вођа у последњих сто година свом народу, али и другим народима, прописао заборав. Ваљало је заборавити ко се у тек завршеном рату на којој страни борио, односно југословенски краљ је прокламовао прву политику братства и јединства засновану на непамћењу. Зато је заслужне борце – добровољце ваљало померити из њихових села у Лици, Босни, Херцеговини, Банији, Кордуну и послати их у равнице, на северне границе да бране нову државу и „надзиру“ мањинско становништво, и да се забаве, богами, сами собом. Земља одузета од велепоседника који су били економски, друштвени, културни и политички темељ аустроугарске власти постала је основа њихове колонизације. Они су распоређени на границе према Мађарској и Румунији, мање у Македонију односно Косово и Метохију, у нова насеља, колоније, у Банату, Срему, Бачкој, Барањи и Славонији. Обично у општине насељене мањинама (мађарском, немачком и румунском). Њихова села понела су називе: Александрово, Александров Гај, Карађорђево, Војвода Степа, Степановићево, Војвода Бојовић, Мишићево, Соколац, Милетићево, Банатски Душановац, Бачко Душаново, Ветерник, Петрова Слатина, Кочићево, Алекса Ша-

нтић, Вишњићево, Путниково, Велебит, Војвода Зимоњић итд. Да се зна ко су и зашто су ту. Храмови у њима, ако су саграђени, грађени су византијским или моравским стилом различитим од барокних цркава грађених у претходном историјском периоду. Да означе прекид са Хабсбуршком монархијом и ново време... Насељени добровољци добили су као награду пет хектара земље и пусту ледину да праве куће. Плацеви без куће, омеђени са „четири коца“ постали су симболи њихове колонистичке судбине. Колонисти нису имали ни пољопривредна радила, ни вучну ни музну стоку, ни семе, ни храну за своје породице. Дошли су на непознату земљу коју нису знали да раде нити су имали чиме. Били су неотпорни на непознату климу и воду, изложени болестима и смрти која их је косила. Умирали су од

туберколозе (јектике), од слабости и неприлагођености нарочито жене и деца до две године. Првих година колонизације 79% умрлих у њиховим колонијама била су деца. Њихова села била су „села удоваца“, а многи из Баната рецимо су одлазили када су видели да се сандуци са покојницима сахрањују у воду. Подземне воде налетале су на њихове њиве и тек саграђене куће, затим суше, олује, најезде мишева... Пред пролеће хране у колонистичким породицама више није било, а жетва је била далеко... Награда коју су добили, колонизација и осам јутара земље тако је често личила на казну... Привремено су становали у велепоседничким шупама, стајама и свињцима док не саграде куће. А куће су грађене од „набијене земље“, соба, кухиња, па следећа просторија у којој је била штала. А у штали ретко је ко имао коња и краву. Ко је имао краву могао је прехранити породицу; једним коњем се није могла обрађивати земља па су домаћинства спаривала коње („спрезништво“) и тако колективно радила земљу. Уопште, колонисти су живели у колективитету у међусобној солидарности и помоћи поготово људи који су потицали из истог завичаја. Непозната земља и мука сеобе терала их је на „вишак солидарности„ и „вишак колективитета“. Људи, колонисти, збијали су се једни уз друге. Помоћ

Гучевска битка, I Светски Рат, Српска војска (преузето са www.rts.rs)

Srpski Krajevi br.8

17


R e p o r t a ` a је долазила од рођака, пријатеља, кума, комшије, земљака а од државе повремено и кад стигне. Држава коју су створили почела је да их се сећа тек после Хитлеровог доласка на власт у Немачкој 1933. године када се осећао долазак новог рата и када је држави опет требала њихова крв и крв њихове деце. Тада је Краљевина Југославија у њиховим колонијама градила школе, храмове, општинске зграде, соколске и парохијске домове, регулисала воде. Тада су и добили обећану земљу у власништво. Она им је у првој деценији колонизације издавана у закуп, експропирисана је тек 1936. године, а укњижба земље извршена је уочи почетка рата 1940. године. У северне равнице колонисти су тако стигли као симбол нове државе која их је заборавила, па их се после опет сетила. Зато они нису били „лаки саговорници“ никоме; ни властима општинским, полицијским, аграрним а ни околном становништву било српском било мањинском. Насе-

ИНФО u

љавани најчешће у мањинским општинама која су раније имала велепоседничку земљу у закупу, а коју су колонизацијом насељеници користили, колонисти су били нерадо гледан „гост“ поготово што су мањине у Југославији (сем словенских) биле изузете од надеобе велепоседничке земље. Српско староседелачко становништво које је такође аграрном реформом добијало земљиште од нове државе у њима је видело нежељену конкуренцију у надеоби велепоседничке земље. Судари између колонизованог и српског староседелачког становништва, који су се повремено дешавали, зато нису били културолошки сукоби већ интeресни сукоби супарника за земљу поготово што је један део колониста био из Панонске низије (из Баната беземљаши или оптанти из Румуније и Мађарске). Ипак, колонисти-добровољци показили су изузетну животну виталност. Војводина као „земља белог хлеба“ победила је у њима „земљу умирања“. Градња каквих

таквих кућа представљала је животну прекратницу и решење питања отићи или остати. Већ у другој половини 30-тих година 20. века колонисти су се научили обради земљe и стекли минималну животну егзистенцију (кров над главом и довољно хране у кући). Боља прилагођеност простору колонизацију видела се у смањеној смртности у колонијама у Војводини. Колонистичка насеља и колонистичке породице ушле су тада у процесе дугог трајања: модернизације и прилагођавања животу и раду на новом простору. Ти први колонисти у Војводини, махом из динарских крајева Краљевине Југославије и махом српски добровољци из Првог светског рата утрли су пут новој колонизацији и сталним српским сеобама (вољним и невољним) из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Црне Горе током 20.века ка Војводини... др. Милан Мицић

центар

d r u ` e w a

УДРУЖЕЊЕ „ЗМИЈАЊЕ“ КАЋ

З

мијањци из Каћа су одавно дошли на идеју да изграде етно кућу по угледу на завичај, а ових дана се приближавају и комплетној реализацији те идеје. Наиме припрема за монтажу куће је завршена и ускоро се очекује допремање етно куће из Републике Српске. У завршној фази је и изградња постамената за скулптуре које су добили на поклон од етно музеја „Двије руже“ из Петроварадина, који је заоставштина покојног Јована Михаила.

18

Свечано отварање Етно куће Змијање је предвиђено ове године за Малу Госпојину која је уједно и слава Удружења. Тих дана ће се одржати и ликовна колонија, као и Дани културе Змијања у Каћу које је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада.

УДРУЖЕЊЕ „КРАЈИНА“ ВРБАС

О

држано је 4. по реду „традиционално” Крајишко вече у Врбасу, где су гости били Представници града Бања Луке и начелник Општине Језеро из РС, као и представници преко десет

Srpski Krajevi br.8

братских удружења из Новог Сада, Старе Пазове, Житишта и других градова. За Видовдан делегеција и женска певачка група удружења, су били у Републици Српској где су били примљени у Општини Шипово и Општини Језеро. Женска певачка група удружења „Крајина“ - Кћери Крајине, поред посете Балкани у Мркоњић граду на манифестацији „Крајишки откос” имале су наступ испред цркве у Језеру на црквеној слави, а одмах после тога се кренуло на „Видовдански фестивал” фолклора у Машиће код Градишке РС, где су имале веома запажен наступ. Крајем августа их очекује одлазак на Мањачу и почетком септембра такмичење у Војковићима - Источно Сарајево , на фестивалу „Изворног стваралаштва”.


N a { i ЗАГОРКА СТОЈАНОВИЋ

TKA^KI DVOR U RAKARIMA

У

Ракарима, код Мионице, свој уметнички рај је осмислила и реализовала наша позната и призната уметница Загорка Стојановић. Окружен природом, њен дом је њено радно место, место њеног стварања, место окупљања пријатеља, место уметничких перфоманса, место домаћина, место које у правом смислу речи представља ТКАЧКИ ДВОР.

Загоркине таписерије се налазе у музејима, конгресним центрима, великим хотелима и пословним просторима у Лондону, Габону,

Лођу, у Јагодини, на Светом Стефану, у Беогреду, Скопљу, Загребу, Врњачкој Бањи, у манастиру Успењу кабларском и многим другиим местима.... Она је урадила костиме за чувену серију „Салаш у Малом риту’’ Бранка Бауера, за филм „Сава мала’’ Жике Митровића, за многе позоришне представе редитеља Јовице Павића, Гојка Бјелца, Петра Вецетка, Филипа Гринвалда... Била је гостојући професор у Букурешту, Познању, Загребу… Ради таписерије, колаже, ткане објекте… За последњу представу „Бунар’,’ по тексту Адмиле Смиљанић и у режији Егона Савина, за коју је она урадила костима, добила је чак 14 награда. Излагала је таписерије и колаже у најпрестижнијим галеријама у земљи као и у Лођу, Паризу, Букурешту, Њујорку.... О својој оази, Ткачком двору у Ракарима, Загорка каже: „Да би човек могао да живи у складу са другима, природом и свемиром, мора прво да се потруди да живи у складу са самим собом.

q u d i

Дуго сам путовала ка себи и мислим да то путовање треба да траје до последњег дана човековог живота! На том путу највише сам се приближила себи, баш овде у Ракарима…” Своје ткачко ремек-дело „Мандорла једне иконе“, је ткалачким мајсторством иконописала и о њему каже: „Целина мандорла (ауреола) једне иконе настаје као излив моје духовне енергије. Када сам се у Миљковом манастиру сусрела са Богородицом Ахтирском која оплакује већ разапетог Христа, ту и тада сам преузела мисао да кроз више таписерија, дељењем елемената са иконе (Богородица, рука, Христ) умножим зачење њиховим различитим појављивањем.

Људи су веровали да је небо и небески свод пребивалиште духова, а небо виђено са земље називамо рајским вртовима. Ликовно материјализујући облаке који прожимају као светлост делове са иконе, откала сам пребивалиште за духовну енергију кроз коју себе пратим од момента када сам угледала Богородицу Ахтирску. Истраживањем ове мисли ткањем, оно има смисао као „... нит која повезује овај свет, и други свет и друга бића...“ (Упанишаде) Ткање као део наше традиције осмишљава већ заборављени начин изражавања, а свако треба да ради у свом призвању.“ Саша Јовановић

Srpski Krajevi br.8

19


I z

S r p s k e

U^ENICI IZ SRPSKE IMPRESIONIRANI RUSIJOM Најбољи ученици из Српске који уче руски језик први пут су учествовали у Љетњој школи руског језика и културе у Москви.

„Нaстojaћeмo дa oву сaрaдњу нaстaвимo и прoширимo нa дoбрoбит ђaкa и студeнaтa у Рeпублици Српскoj“, рекао је министар просвјете и културе Републике Српске др Дане Малешевић у Eтнoсeлу „Стaнишићи” кoд Биjeљинe приликом дочека 10 ученика из oснoвних шкoлa у Српскoj кojи су бoрaвили у Moскви нa Љeтнoj шкoли рускoг jeзикa и културe од 15.06. до 02.07.2015.године. У 53 oснoвнe шкoлe у Рeпублици Српскoj руски jeзик кao други

стрaни jeзик изучaвa 8.975 учeникa и нajбoљи oд њих учствoвaли су први пут у Љeтнoj шкoли у Moскви, уз дjeцу из Србиje и Бугaрскe. Дjeцa су пунa дивних утисaкa, а њихoвo знaњe рускoг jeзикa из шкoлe je прoширeнo уз прeдaвaчe сa мoскoвскoг Унивeрзитeтa, кao и њихoвo пoзнaвaњe oгрoмнe културнe бaштинe Русиje. „Трудићемо се да oд jeсeни успoстaвимо сaрaдњу сa прeдстaвницимa држaвнoг Пeдaгoшкoг унивeрзитeтa из Moсквe сa фaку-

Srpski Krajevi br.8

лтeтимa у Српскoj, кaкo би сe oргaнизoвaлa и рaзмjeнa студeнaтa кojи изучaвajу руски jeзик“, рекао је министар Малешевић. Он је подсјетио на oдличну приврeдну сaрaдњу Српскe сa Русиjoм и пoтрeбу дa убудућe стручни рaдници из Српскe изучaвajу руски jeзик рaди лaкшe кoмуникaциje и шaнсe дa сe дoкaзуjу кao стручњaци из рaзличитих oблaсти у Русиjи. Tрoшкoвe бoрaвкa дjeцe из Рeпубликe Српскe у Русиjи снoсили су дoмaћини, a Влaдa Српскe je oбeзбиjeдилa нoвaц зa путoвaњe дjeцe дo Бeoгрaдa и зa aвиoнскe кaртe дo Moсквe. Инициjaтoр oвoг прojeктa je Прeдстaвништвo Рeпубликe Српскe у Moскви, у сaрaдњи сa Прaвoслaвнoм гимнaзиjoм „Свeти Вaсилиje Вeлики“ у Moскви и Фoндoм „Свeти Вaсилиje Вeлики“. У Москви је са ученицима бoрaвилa прoфeсoр рускoг jeзикa из Звoрникa Сaњa Шaрeнaц кoja je истaклa дa одабрани учeници нису сaмo нajбoљи у учeњу рускoг jeзикa, нeгo су тo ђaци кojи су


I z пoстизaли oдличнe рeзултaтe и нa рeпубличким тaкмичeњимa из рaзличитих oблaсти. „У Русиjи смo дoчeкaни рaширeних руку, a дoмaћини су нaстojaли дa нaм крoз свaкoднeвнa прeдaвaњa, рaдиoницe и брojнe излeтe прeнeсу руски дух, jeзик, културу и трaдициjу“, рeклa je Шaрeнчeвa. Дjeцa су билa смjeштeнa у Прaвoслaвнoj гимaнизиjи у Moскви, a уз њих су свe вриjeмe бoрaвилa двa вaспитaчa, љeкaр и прeдaвaчи сa мoскoвскoг Унивeрзитeтa. Учeници кojи су бoрaвили у Русиjи су из шкoлe „Свeти Сaвa“ из Гaцкa, „Свeти Сaвa“ из Звoрникa, „Свeти Сaвa“ из Брoдa, „Пeтaр Пeтрoвић Њeгoш“ из Билeћe, шкoлe „Вук Кaрaџић“ из Oмaрскe, „Сoкoлaц“ сa Сoкoцa, „Вeсeлин Maслeшa“ из Фoчe, „Вук Кaрaџић“ из Брaтунцa, „Вук Кaрaџић“ из Вишeгрaдa и шкoлe „Љутицa Бoгдaн“ из Кaлинoвикa. Joвaнa Maрић сa Сoкoцa, oд jeсeни учeник дeвeтoг рaзрeдa, рeклa je нoвинaримa дa су нaстojaли дa у Русиjи прeдстaвe свojу зeмљу у нajљeпшeм свjeтлу и дa су у Moскви стeкли сeртификaт A2 у пoзнaвaњу рускoг jeзикa, aли и oгрoмну љубaв и пoштoвaњe прeмa рускoj култури и трaдициjи. Учeник Maриo Maкић из Брoдa истaкao je дa Русиjу oдувиjeк дoживљaвa и oсjeћa кao брaтску зeмљу и дa oбoжaвa свe штo je у вeзи сa руским jeзикoм и културoм, штo je учвршћeнo нaкoн oсaмнaeстoднeвнoг бoрaвкa у Љeтнoj шкoли у Moскви. Mилицa Вукaшинoвић из Звoрникa je пoхвaлилa дружeњe и рaзмjeну искустaвa сa учeницимa из Русиje, Србиje и Бугaрскe и истaклa дa су нoвим приjaтeљимa нa крajу Љeтнe шкoлe извeли умjeтнички прoгрaм у кoмe су прeдстaвили кaрaктeристичнe рускe кoмпoзициje и пoeзиjу кoja je oмиљeнa и мeђу млaдимa у Рeпублици Српскoj.

S r p s k e

ZMIJAWSKI VEZ С

ертификат о упису „змијањског веза“, као нематеријалног добра и насљеђа човјечанства, на Унескову листу нематеријалне свјетске баштине додијељен је Музеју Републике Српске. Змиjaњски вeз je првo кaндидoвaнo нeмaтeриjaлнo дoбрo из Рeпубликe Српскe и БиХ, a oд срeдинe 19. виjeкa дo дaнaс зaдржao je свojу oрнaмeнтaлну фoрму. Oвaj вeз прeдстaвљa спeцифичну тeхнику кojу су радиле жeнe нa Змиjaњу, селу пoрeд Бaње Лукe. Везе се тамно-плавим концем на бијелој подлози и кoристи сe зa укрaшaвaњe домаћинства и женске одјеће, међу којима се налазе и вјенчанице, мараме, хаљине и постељина. Рађен

је у четири технике веза, а то су прорлак, подвлакно, пруталачка и крстачка техника. Приједлог и кандидатуру змијањског веза за репрезентативну Унескову листу нематеријалног културног насљеђа од значаја за човјечанство припремао је Музеј Републике Српске, заједно са многим другим појединцима и институцијама које у радионицама чувају овај плави вез од заборава. Вез је кандидован у марту 2013. године, а комплетну процедуру провели су Министaрство прoсвjeтe и културe Рeпубликe Српскe и Mузej Републике Српскe - oд измjeне Зaкoнa o музejскoj дjeлaтнoсти у Републици Српскoj дo зaштитe сaмoг вeзa.

Текстови и фотографије преузети са www.vladars.net

Srpski Krajevi br.8

21


Srpski manastiri МАНАСТИР КРКА

^ETIRI VIJEKA BOGOSLOVIJE На Преображење ове године обиљежено је 400 година богословије Света три Јерарха, најстарије српске богословске школе основане у манастиру Крка који датира из XIV-ог вијека.

А

рхијереску литургију у бисеру Далматинске епархије, манастиру Крка, служиo je патријарх Иринеј, а саслуживали су Епископи СПЦ, као и многобројни свештеници из више епархија. “Овај манастир је подигнут у 14. веку што значи да ми Срби нисмо овде дошли са Турцима, како то желе да кажу. Ово је српска постојбина. Као народ морамо опростити све оно што нам је чињено и молити друге да опросте оно што су понеки из нашег народа чинили, то је једини начин да пребродимо и победимо зло које је итекако присутно и данас у нашем времену”, истакао је између осталог патриајрх српски Иринеј. У богатом програму свечане академије, прожете филмским инсертима о историји хришћанства у Далмацији, наступили су Хор школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, етно-група Бијело платно, драмски умјетници Милена Јакшић, Сергеј Tрифуновић и Милош Станковић и сопран Јелена Радовановић. Свечана академија

завршена је словом Преосвећеног Епископа далматинског г. Фотија уз присуство бројних гостију из јавног и културног живота. Између осталих присуствовали су и савјетник Председника Републике Србије Радослав Павловић, предсједник Скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, шеф Кабинета Предсједника Републике Србије Мирослав Латиновић, генерални секретар Предсједника Републике Српске Синиша Каран, директор Управе за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије др Милета Радојевић, предсједник СКД „Просвјета“ Чедомир Вишњић, замјеник предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону у Народној скупштини Републике Србије Миодраг Линта, заједно са члановима Одбора Небојшом Берићем и Миланом Ђурицом. У манастиру Крка, на празник Преображења, окупило се више хиљада Срба из Далмације и других крајева.

Srpski Krajevi br.8

МАНАСТИР КРКА Недалеко од Кистања, у кањону далматинске љепотице Крке, негдје између Книна и Шибеника налази се један од најстаријих и најзначајнијих српских манастира западно од Дрине (а и уопште) – манастир Крка. Према народном предању, манастир Крка је подигнут заслугом Јелене, сестре цара Душана, која је била удата за хрватског кнеза Младена II Шубића, а како се претпоставља то се догодило око 1350. године. Од почетка, манастир Крка је посвећен Светом Арханђелу Михаилу. Главна црква манастира Крка је саграђена изнад катакомби, које су заправо налик на пећине, али се до дана данашњег није открила њихова примарна намјена, иако постоје бројна предања. Сигурно


Srpski manastiri

је само да су катакомбе биле богате различитим предметима, за које је откривено да датирају још из доба када су ово подручје насељавали Стари Римљани, а откривене су и бројне гробнице, које датирају из ранохришћанског периода. У манастирској цркви се чувају честице неколицине светитељских моштију као што су Светог Три-

фуна, Светог Николе, Светог Антипе, Светог Харалампија, Светог Власија и других. Бројни српски великани су посјећивали манастир Крку или били у чврстој вези с њим: Доситеј Обрадовић, Герасим Зелић, Симо Матавуљ, Никола Тесла, Мирко Королија, Милош Црњански, Владан Десница и други. При самом крају 20. вијека у

манастиру је радила и ликовна колонија, гдје су свој стваралачки траг оставили бројни српски умјетници. По благослову патријарха Пајсија Јањевца и митрополита Дабробосанског Теодора, при манастиру је 1615. године основано богословско училиште и позната је као прва школа за свештена лица у српском народу. Оно је радило до 1647. када су ученици и њихови наставници монаси пред турском најездом морали побјећи највећим дијелом у Задар, а дијелом и у Сремске Карловце. Манастирска братија се вратила у манастир 1650. године, а богословија је поново отворена тек 1964. године. Након посљедњег рата и поновног прекида у раду, Богословска школа “Света три јерарха” свој рад обновила је 2001. године и захваљујући томе сачувана је њена дуга традиција, јер у њој наставу данас похађа око 50 ученика.

инфо

u d r u ` e w a УДРУЖЕЊЕ „КРАЈИШКИ ВИШЕБОЈ“

НАЈЈАЧИ КРАЈИШНИК

Шести Крајишки вишебој одржан 25.07.2015. године у Банатском Великом Селу у потпуности је оправдао очекивања и показао да израста изнад просјека сличних манифестација. Главни циљ Удружења, очување обичаја и традиције Срба, је остварен, а многобројни гости и посјетиоци разишли су се препричавајући најинтересантније детаље овогодишњег, мало другачијег Крајишког вишебоја. Поред увођења нове, чини се и најинтересантније дисциплине крајишког полигона, ове године је уведена награда НАЈЈАЧИ КРАЈИШНИК која је уствари

збирни резултат такмичара у свим дисциплинама. Након трке у џаковима која је сваке године резервисана за најмлађе уследиле су традиционалне дисциплине: камена с рамена, борба на брвну, надвлачење штапа, ношење џакова, обарање руке и крајишки полигон. Част да први понесе титулу Најјачег Крајишника заслужио је Милош Тривуновић из Шајкаша,

ЦЕНТАР

а уз раме Милошу су били Душан Кнежевић из Банатског Великог Села као други и Свето Шкондра као трећепласирани такмичар. Иако се утисци са овог вишебоја још нису слегли, чланови Удружења „Крајишки вишебој“ најављују сљедеће године још интересантнији и посјећенији вишебој. Па нека тако и буде и нека трају док има Срба и Крајишника!

Srpski Krajevi br.8

23


N a { i

q u d i

"ZAVI^AJ" Десет година радијске емисије “Завичај” аутора Саве Смољановића

М

еђу Крајишницима популарна и радо слушана радијска емисија „Завичај”, аутора Саве Смољановића, 7. јуна ове године, обиљежила је пуних десет година емитовања у континуитету. Прва је емитована 2005. године с циљем да се циклусом од десет емисија, под радним називом „Десет емисија за десет година” обиљежи десет година од голготе и страдања српског народа из Републике Српске Крајине. Будући да се емисија емитује једном недјељно, та десета је емитована почетком августа исте године, баш у вријеме тужне годишњице и тиме је тај циклус требао бити завршен. Међутим, због великог интересовања слушалаца, одлучено је да емисија настави свој медијски живот, и ево, у предвечерје двадесете годишњице прогона Срба, и док се припрема овај текст, у припреми је 512. издање „Завичаја”, што никако није мало. Два основна задатка ове ауторске емисије, које је пред себе поставио њен творац, јесу, као прво, утврђивање и саопштавање истине о ономе што се догодило тешко пострадалим Крајишницима, и друго, очување културног, духовног и националног идентитета

24

Срба Крајишника у својим новим срединама. Након десетогодишњег искуства, преданог и несебичног рада, крајње професионалног, без икакве помоћи и надокнаде, након великог броја гостовања у студију, еминентних и компетентних саговорника, бројних исказа и свједочанстава, аутор „Завичаја” још увијек сматра да није постигао први постављени задатак, да утврди истину о догађајима који су довели до трагедије крајишких Срба. Иако је све углавном познато, многе чињенице није могуће доказати, јер кључни актери све испричају, али јавно, пред микрофонима и камерама не желе. Оно што је данас сасвим јасно, јесте да су у нестајању Републике Српске Крајине, својим чињењем или нечињењем учествовали и новонастала, сецесионистичка Хрватска држава, и моћни САД, и Ватикан, али и тадашња Савезна Република Југославија, тј. Милошевићев режим. Управо због „трговине Крајином” прогнани и пострадали Крајишници и дан данас, у Хрватској су недобродошли, а у својој матици, која покушава да „опере сопствену савјест” су и даље маргинализовани, друштвено запостављени, а сви њихови про-

Srpski Krajevi br.8

блеми су минимализовани и жртвовани зарад некаквог „европског пута” Србије. Када је у питању други задатак, а то је очување културног, духовног и националног идентитета Срба Крајишника, ситуација је такође, половично добра, односно, половично лоша. Постоји велики број удружења грађана која се баве културом, организују културне и спортске манифестације, али су недовољно потпомогнута финансијски, материјално, па и едукативно од државе и локалних самоуправа. Један број удружења постоји само формално а нису активна, па се стиче погрешан утисак како су Крајишници добро и довољно организовани. И на крају, постоји један број удружења, која су по политичким или рођачким линијама блиска „дјелиоцима буџета”, па из године у годину пишу разноразне „пројекте” за које добијају значајна средства, али су они безначајни за културу Крајишника, јер сврха тих пројеката није да се спроведу у дјело, и да буду на корист, него се само симулирају, а новац заврши у џеповима појединаца. Ипак, постоје добре и садржајне манифестације, радионице и активности али су оне, нажалост, резултат рада


N a { i

појединаца, ентузијаста и искрених родољуба, а мање резултат добро организованих и друштвено подржаних Крајишника у Србији. Осим радијске емисије „Завичај”, коју већ деценију припрема и води, Сава Смољановић се радо одазива и учествује у бројним манифестацијама Крајишника. Радо истиче четири велика „Крајишка посела” РТВ АС из Шапца, на којима се окупља по неколико хиљада људи, затим „Крајишки фестивал” РТВ АС одржан у Руми. Редовно учествује на спортско културној манифестацији „Крајишки откос” на Бусијама. Посебно је поносан на семинар „Сачувај културу Срба Крајишника”, чији је он предлагач а „Крајишки привредник” реализатор. Семинар је одржан у Угриновцима, 8. децембра 2013. и на њему су своје представнике имала 73 представника крајишких удружења. Резултат овог семинара је истоимени приручник који је накнадно одштампан и подијељен удружењима. Присуствовао је Оснивачкој скупштини Фондације „Крајишки културно историјски центар” која је одржана у Угриновцима 10. маја ове године, а он изабран за предсједника Управног одбора Фондације. У Руми је од постојећих удружења

Крајишника и истакнутих појединаца формирао координационо тијело „Координација КрајинаРума” које активно дјелује већ трећу годину. Највећа част, како сам каже, била му је што је добио прилику да говори на протестној шетњи у Београду, коју је, поводом пуштања на слободу хрватског злочинца Анте Готовине, организовала Коалиције удружења избјеглица. У директном ТВ пријеносу РТС, испред зграде Скупштине Србије, осим предсједника скупштине Небојше Стефановића, и организатора Миодрага Линте, њему је једином повјерено да се обрати у име прогнаних Крајишника, пред око десетак хиљада окупљених, и милионском ТВ аудиторијуму. Када је у питању новинарски изазов, најдражи му је ТВ интервју који је за ТВ АС Шабац урадио са принцом Александром Карађорђевићем (Павловим), који је у својим позним годинама устврдио да му је то први ТВ интервју у животу. Ко је Сава Смољановић? Човјек, чији глас слушамо на радију већ пуну деценију, испуњен сјетом, када говори о родном крају, храброшћу када саопштава истину, а надом и вјером када прича о новом животу, новом завичају, разумјевању међу људима, љубави према ближњима, толеранцији према различитима и потреби да живот учинимо бољим? У зло вријеме, 91. напустио је са супругом Загреб, гдје је радио и имао каријеру у успону и конфоран живот, те вратио се у родно Примишље, на Кордуну, с оне стране „балвана”. Учествовао

q u d i

у одбрани Крајине, јер је сматрао да му је тамо мјесто. Кад је оружје први пут заћутало, постао је водитељ на локалном „Српском радио Слуњу”, касније главни и одговорни уредник и директор Центра за културу и информисање општине Слуњ. Ратни репортер и сарадник ТВ Книн и Бања Лука. Цијело вријеме рата дијелио добро и зло са својим народом. Исто је учинио и 95. Након ракетирања предајника и престанка емитовања програма Српског радио Слуња, обукао је униформу и микрофон поново замијенио пушком. Придружио се јединицама Српске војске Крајине, у активној одбрани. У повлачењу, на Жировцу, остаје у непријатељском окружењу. Не пристаје на споразум о евакуацији ауто-путем, већ се сам пробија банијским шумама и након дванаест дана и ноћи, избија на Уну, па на слободну територију. На Рачи га не пуштају у Србију. Враћа се у Бјељину, а касније илегално улази у своју матицу, која га је мобилисала, гурнула у рат, а касније га се одрекла. То је највећи пораз који је доживио. Сања о томе да добије могућност јавне ријечи и да себи и свом народу омогући право на истину. Најприје је десет година, тугујући, ћутао. И доживљавао Крајину као најљепшу дјевојку, а медије у Србији као полупано огледало. У том и таквом огледалу, које је нуђено јавности, одраз те најљепше дјевојке био је ругоба. Систематски је стварана накарадна слика о Крајишницима. Одлучио је да више не ћути, почео лијепити комадиће огледала, да Крајини врати њену љепоту, Крајишницима понос и људско достојанство. Потражио је сараднике који ће га разумјети и његови снови су постали јава! Ево га, већ пуну деценију говори, свједочи истину, и са својим народом дијели и тугу и радост, и добро и зло. Саво честитамо, јубилеј!

Srpski Krajevi br.8

срећан

ти

25


RAZOTKRIVAWE SREBRENI^KE PODVALE (Ратко П. Шкрбић, Сребреничка подвала. Са освртом на Извештај Комисије Владе Републике Српске 2004, Фонд „Историјски пројекат Сребреница“, Холандија, Београд 2013. ИСБН 978-86-88135-20-7) о збивањима у Сребреници, тог истог трибунала. Он је показао да се из тих докумената нужно изводе другачији закључци од оних које је изводио Хашки трибунал и сви они који су подстакли, режирали и наметнули „хашку истину“, као и они који је некритички преузимају и пропагирају. Пише: Др Драго Његован

У

књизи Ратка П. Шкрбића Сребреничка подвала саопштени су резултати ауторовог истраживања ратних збивања на подручју општине Сребреница од 1992. до 1995. године, с нагласком на десетак дана јула 1995. и губитке муслиманских снага. Зашто је предмет истраживања овако уско одређен? Пре свега због тога што је у Хашком трибуналу и западном свету усвојена теза да су српске војне и полицијске снаге у Сребреници извршиле ратни злочин, укључујући и геноцид. Аутор се подробно бави овом темом, настављајући сопствена истраживања, која је саопштио својом претходном књигом Сребреница - геноцид над истином, која је објављена 2011. године. Аутор је себи наметнуо низ строгих методолошких ограничења, фокусирајући се на документе, као изворе података за реконструкцију историјске истине

26

Ратко П. Шкрбић Иначе, истраживање ратних губитака, како међу војницима, тако и међу цивилима уопштено говорећи - је веома тежак, па чак и нерешив задатак. То показују истраживања губитака током Првог и током Другог светског рата, као и мноштва ратова који су се после 1945. године водили у свету. Ратови се још воде, а тек ће их бити. Свет, ма шта то значило, изгледа не може без рата. Посебно је болна чињеница, а то баца тешку сенку на српску демографију и историографију, да српске жртве у оба светска рата, као и деведесетих година, нису на научан, а то значи веродостојан и прецизан начин - утврђене. Сувише је округлих бројева, произвољних

Srpski Krajevi br.8

процената, а премало имена и презимена, са припадајућим персоналним подацима. Иако је још Арчибалд Рајс, пре стотину година, установио и применио методологију истраживања жртава и утврђивања одговорности починилаца ратних злочина, у обе Југославије је ова тема маргинализована, најпре од политике, а онда и од науке. Ни данас није боља ситуација, када су српске жртве у питању. С друге стране, у југословенским међунационалним грађанским ратовима, који су се сукцесивно одвијали последње деценије 20. века, српски непријатељи су током самих ратова, уз подршку својих западних и других савезника, у пропагандне сврхе вишеструко увеличавали своје жртве, посебно цивилне. Ако знамо да је ратна пропаганда у функцији постизања ратних циљева, а не у функцији истине, јасно је да тако исказане бројке жртава не могу бити и нису тачне. Међутим, пропаганда у служби политичких циљева због којих су српски непријатељи и ушли у рат са Србима, настављена је и после закључења мира (Дејтонског споразума). У функцији тих циљева су и други погодни механизми, па и механизми међународног права, од којих је Хашки трибунал појава sui generis. У многим документима Хашког трибунала преузети су термини из арсенала хрватске и муслиманске ратне пропаганде, као на пример


Амфитеатар СПЕНС-а , са промоције књиге „Сребреничка подвала” у Новом Саду агресор, четник итд. Противно здравом разуму, противно правној логици, противно историјским чињеницама, Србима у Хрватској и у Босни и Херцеговини приписивани су атрибути агресора, окупатора и други, иако су они били код својих кућа, на својим имањима, у својим мањим или већим етнички компактним територијама. Свако ко је полазио од таквих претпоставки, није долазио, није хтео или није могао доћи до историјске истине, не само о томе како се нешто догодило, већ и зашто се нешто догодило. Када је реч о Сребреници, а у овој књизи је искључиво о њој реч, успостављени од стране муслимана и њихових савезника са Запада и дела исламског света „сребренички мит“, а на основу њега и „сребренички култ“, аутор расчлањује логиком „хашких бројева“, утврђујући да је немогуће да буде више превежених заробљеника Муслимана од броја заробљених Муслимана и да не може бити више погубљених Муслимана од броја и заробљених и превежених Муслимана. С друге стране, број погубљених Муслимана не може бити једнак броју муслиманских губитака, јер су ти губици настајали и током непосредних борби са српским снагама и током међусобних обрачуна самих муслиманских бораца и на друге начине. Што се тиче цивила, губици међу

муслиманским цивилима настајали су на разне начине, иако је највећи број цивила евакуисан са подручја Сребренице уз муслиманску сагласност, контролу Унпрофора и асистенцију српских снага. Шкрбић је посебну пажњу обратио на чињеницу да Сребреница, као и Жепа, као и друге тзв. заштићене зоне Муслимана у Босни и Херцеговини, нису биле демилитаризоване. Муслиманске снаге су из заштићених зона нападале српске снаге и српске цивиле, тако да српским снагама није била остављена друга алтернатива већ војно поседање ових малих области у позадини главних фронтова. Ово је важно знати јер муслиманска пропаганда и даље шири причу како су Срби, које су у рату звали четници, напали мирно становништво, а не војну јединицу ранга дивизије. Аутор је реконструишући догађаје у Сребреници користио документе муслиманских и међународних снага. Многе од тих докумената је објавио интегрално. Један од њих је од изузетног значаја, а то је Пресјек података и сазнања о околностима пада Сребренице и Жепе начелника Управе службе војне безбједности бригадног генарала Јусуфа Јашаревића (стр. 199206), дакле муслиманског високог официра. Муслиманска власт је жртвовала Сребреницу и све војне

и цивилне губитке свог народа приписала, уз помоћ западних и других савезника, на конто српске одговорности, настојећи да исконструише геноцидну намеру српске стране, које у ствари - како произлази из самих докумената - није било, што значи да није ни било геноцида над Муслиманима. Аутор не негира да су неке српске војничке и полицијске групе стрељале заробљене муслиманске војнике, који због тога подлежу кривичном гоњењу због почињеног ратног злочина, али треба знати да је тако поступано и према српским заробљеницима од стране Муслимана, као и од Хрвата и у Хрватској и Крајини, и у Босни и Херцеговини. За истоветне ратне злочине нико од српских непријатеља није кривично одговарао. Због свог садржаја, примењене методологије, документарности и прегледности, књига Ратка. П. Шкрбића делује отрежњујуће на све који су и даље изложени послератној пропаганди, која се са Запада прелила и у српске медије. Посебну вредност овој књизи даје критичка анализа рада Комисије Владе Републике Српске, која је у кратком року 2003. године изашла са налазима о „догађајима у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995.“, а који се своде на дословно преузимање „налаза“ муслиманске стране и њених западних савезника, оличених пре свега у Тужилаштву Хашког трибунала. Аутор се критички осврнуо и на изјаву тадашњег председника Републике Српске Драгана Чавића, тражећи, зарад истине, њену ревизију. Не подваљује се само у рату. Подваљује се и у миру. Много је оних који сребреничку подвалу настоје да претворе у мину под темељима Републике Српске. Иоле свестан Србин и сваки истинољубиви грађанин света, не би требало у томе да учествује. Насупрот тога, на то га обавезује истина коју је у овој књизи саопштио Ратко П. Шкрбић.

Srpski Krajevi br.8

27


R e p o r t a ` a

BOSANSKO GRAHOVO, ZEMQA NEDO\IJA Нешто мало у ратним дејствима а већином у данима послије запосједања, „Гаврилов град“ је од стране хрватске војске сравњен са земљом.

В

уковар је симбол хрватског страдања, Сребреница бошњачког. Од проласка хрватске војске 1995. године и егзодуса српског живља, у Босанском Грахову дуго година није ни трава ницала а вране су биле једини становници. Нешто мало у ратним дејствима а већином у данима послије запосједања, „Гаврилов град“ је од стране хрватске војске сравњен са земљом. Невјероватно звучи али стамбени објекти су уништени 98% а инфрастуктура (електромрежа, водовод, путеви) 90 %. Тако да је овај западнокрајишки градић и по међународним параметрима важио (остао) најпорушенија општина на просторима бивше

Југославије. Но, историју пишу побједници и њихови ментори тако да је и двадесетак година од завршетка рата, стање у овој општини жалосно и алармантно. Од 8.о31 становника (попис 1991) по задњем попису је регистровано 3.о91. Наравно све је то фиктивно. Дај Боже да их стално борави и пола. Иако је Срба 95 %, ради нас тек стотинак у просвјети, општини, комуналном. Шумарија која је главни извор прихода свјесно игнорише Србе и у наша мјеста доводи Хрвате из Ливна, Томиславграда, Бенковца, Зенице - жали се начелник општине Урош Макић. У неколико задњих година поправљено је и реновирано негдје

Srpski Krajevi br.8

Урош Макић, начелник општине Босанско Грахово око 1600 стамбених јединица. Још толико чека кров. Пријављени за повратак много очекују од Регионалног програма за обнову и развој Србије, БиХ и Хрватске. Ипак, много већи проблем је што су сви индустријски објекти запаљени, попљачкани, машине завршиле у приватним рукама. Све је стало, равно нули и нико ништа не предузима, јер изгледа у Кантону 10 постоји прећутна политика да се млади расељеници дестимулишу недостатком радних мјеста. Овогодишњи буџет општине је 1,6 милона км. Шуме су извезле непрегледне количине дрвета а у касу општине прошле године од


I тог посла се слегло тек 100 хиљада км. Потпуно смо немоћни. Живимо у 19. вијеку. Цјела мјесна заједница Тишковац нема електричну енергију. Имамо 110 километара

s

t

o

r

i

j

a

GDE SU SRPSKI KRAJEVI Огромна је тема о имену Србин и Срби, и о том појму постоји огромна литература о иранској, индијској и индо-европској концепцији.

неасфалтираних путева. Немамо Дом здравља, апотека не ради и углавном старији грађани су присиљени да путују у Ливно које је удаљено 70 км. Тридесет петоро дјеце свакодневно путује у средњошколски центар у Дрвару. Проблеми са водом су огромни. Пекара и месара не постоје, али да је ту сва туга и несрећа - каже Макић. Песимизам је већи са чињеницом да основну школу похадја 95 дјеце, а некад их је било по 1200. На Бироу рада је 410 повратника. Старосна доб повратника је у просјеку између 65-70 година. Пољопривредни производи тешко се пласирају а продавнице су на точковима и углавном у удаљенија села навраћају једном у петнаестак дана. Босанског Грахова се сјете развејани рођаци за Илиндан кад похрле на Шаторско језеро и на збор у Црном Лугу, те политичари за изборе. Нико га пуно не својата. Федерација БиХ, Кантон 10, Република Српска, сви га заобилазе као „град без људи“. Српско чедо у канџама латинлука је постало роба без муштерије. Још само треба посјећи шуму и придружити се гологузој Динари, под чијим скутима и скончава. Милојко Бабић

Пише: Проф. Здравко Малбаша

П

рапостојбина Срба у географском, историјско-правном и културолошком погледу је у Украјини, на простору познатом као Бојкија. То је српски крај који се простирао као прапостојбина српског народа иза Карпата, у Бојкији, на западу Украјине, између сливова Висле и Дњепра, црноморског и балтичког слива. Један мањи део Бојкије се налазио на тромеђи са Словачком и Пољском. У VI веку почели су Срби да се померају према Балканском полуострву долином Тисе. Српску прадомовину помиње византијски цар Порфирогенит. Предање говори о два брата, синова наследника владара Срба у Бојкији. Један син је са половином народа прешао у Ромеју код цара Ираклија, који им даде простор у Тесалоники, назван након тога новим именом „Сервија“. Други део народа остао је у прапостојбини Бојкији на Карпатима. Бојкија се у раном средњем веку звала и „Бела Србија“, односно, тако се звао њен западни део према Тиси. Звао се Српска земља,

или „Срибна“, односно, „Сребрна земља“. О овим чињеницама и историји постоје опречна мишљења, што је разумљиво услед постојања насушне потребе да се пропагира прича о свом националном континуитету кроз векове. Након осам векова веза Срба са прадомовином огледа се у чињеници да је српски деспот Стефан Лазаревић добио поседе у Бојкији, у области Мукачево, од стране угарског краља Жигмунда око 1423. године. У новијој историји судбина Срба у Угарској и прапостојбини огледала се у таласима сеоба ка просторима Украјине, односно Русије. Сеоба Срба под вођством Арсенија Чарнојевића у јужну Угарску није створила хомогену и стабилну српску земљу. За владавине цара Петра Великог Срби су у Украјини створили нове српске крајеве као што су „Нова Сербија“ и „Славјано Сербија“. Крајем XVIII века демографску слику Украјине изменили су на стотине Црногораца из никшићког племена Требјешана који су населили Одесу, чиме је она постала духовни центар и домовина цвата научног, уметничког, политичког и трговачког слоја у Украјини и Русији. О тим српским крајевима, као и оним у Немачкој (Лужички Срби), Румунији, Мађарској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, у дијаспори и српским колонијама диљем планете, говорићемо у наредним бројевима.

Srpski Krajevi br.8

29


I

s

t

o

r

i

j

a

ПОВОДОМ 120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МИЛАНА КАШАНИНА

ZABORAVQENI VELIKAN

Ко је заправо био овај човек којег су многобројни његови савременици називали последњим српским џентлменом, а Французи најелитнијим Србином двадесетог века и чиме је он заправо задужио српски народ?

К

рајем фебруара ове године навршило се 120 година од смрти једног од водећих српских интелектуалаца двадесетог века, Милана Кашанина. Ова годишњица прошла је готово нечујно у целокупној српској јавности што је свакако одраз нашег непоштовања и лаког заборављања великих људи. Ко је заправо био овај човек којег су многобројни његови савременици називали последњим српским џентлменом, а Французи најелитнијим Србином двадесетог века и чиме је он заправо задужио српски народ? Милан Кашанин је рођен у Белом Манастиру, 21. фебруара 1895. године, у сиромашној породици која је живела у тадашњој Српској улици у овом граду. Презиме Кашанин понео је од своје мајке Анке која није била венчана са његовим оцем Николом Поповићем. Као ђак, остао је без мајке, те је бригу о њему и његовом брату Радивоју, каснијем познатом српском математичару и академику, преузела њихова тетка Латинка. Гимназију је завршио у Новом Саду 1914. године, а након одслужења војног рока 1918. одлази на студије у Париз. На Сорбони је дипломирао, пет година касније, историју уметности. Кашанин је у Паризу био ученик Емила Мала

30

и Ренеа Шнедера, дружио се са многобројним писцима, упознавао руске емигранте, а врхунац те љубави према Русима била је женидба са Катарином, ћерком „белих“ Руса. Након завршених студија враћа се у Београд где је докторирао 1926. на тему Бела црква Каранска, код професора Владимира Петковића. Кустос и управник Музеја савремене уметности постаје 1927. године, на то место поставио га је Кнез Павле Карађорђевић, а од 1936. директор је Музеја кнеза Павла, који је настао спајањем Музеја савремене уметности и Историјско-уметничког музеја. Године 1937, покренуо је издавање чувеног часописа Уметнички преглед. За време немачке окупације Музеј вегетира, а одмах после завршетка рата, децембра 1944. године, Милан Кашанин бива

Srpski Krajevi br.8

брутално пензионисан и на његово место долази Вељко Петровић. Нова власт мења име Музеја у Уметнички музеј. Две године касније селе га у другу зграду и тада настаје Народни музеј. Кашанин је писао приповетке и романе, бавио се историјом уметности, али је главни допринос дао књижевно-историјској есејистици. Његово најбоље дело је Судбине и људи, дванаест огледа о српским писцима 19. и 20. столећа. Аутор је до сада најпотпуније и најчитљивије историје српске средњовековне књижевности. Објавио је многобројне и за српску културу значајне радове, а од њих се издвајају: Српска уметност у Војводини од доба деспота до уједињена, Бела црква Каранска, Два века српског сликарства, Српска књижевност у средњем веку, Погледи и мисли и


I

s

ПРИНЦИПИЈЕЛНИ ГОСПОДИН

многи други. Као књижевнику и критичару највише му је импоновао стил Слободана Јовановића, Јована Дучића и Љубомира Недића, које је сматрао за „најбоље стилисте у прози које је дао српски народ“. Одликован је орденом Светог Саве првог, трећег и петог реда, орденом Легије части, пољским, данским и холандским орденом. За време Другог светског рата спасао је све пуковске заставе из Првог светског рата. Такође, сачувао је и Мирослављево јеванђеље, сакривши га од Немаца. Својевремено веома присутан и цењен у српској културној јавности, послератна власт га проглашава колаборационистом, прећуткујући га и не признавши његову величину и значај. У октобру 1944. његов стан је био уништен, а рукописи спаљени. Осам година био је у великој немилости и право је чудо како је остао жив. Године 1953, бива враћен из пензије због оснивања Галерије фресака. На дужности директора Галерије остаје до 1961. године. У Српску академију наука и уметности није примљен. Његовом примању успротивио се велики српски песник Васко Попа који је Кашанина оптужио да је четник. Милан Кашанин умро је 21. новембра 1981. године у Београду. Сабрана дела Милана Кашанина објављена су у Београду, 2002. године. О његовом лику и делу направљен је серијал од четири епизоде које су емитоване на РТС-у, 2009. године, у режији Драгана Ћирјанића.

Милан Кашанин био је велики познавалац српске историје, како оне средњовековне, тако и новијег доба. Са византологом Габријелом Мијеом обишао је српске манастире и дворове. О том догађају записао је: „Једнако сам за то време пролазио кроз прошлост и садашњост, никад их отад не делећи једну од друге, нисам откривао историју и нову земљу, већ самог себе... Верујем да знам нашу историју, која је у мојим очима другачија него што се пише. Никад нисам мислио да су устанак 1804. подигли сељаци. Устанички вођи у Србији били су, не земљорадници и пастири, него кнезови и војводе, са ученим и имућним људима иза себе у суседном Срему. Није говорио истину слепи певач кад је казивао да кнезови нису ради кавзи. Ништа раја не би учинила да није било кнезова.“ „Нема у свој јужној Италији савршеније скројених портала од студеничких и дечанских, нити оригиналније и лепше олтарске трифоре од студеничке. Ни на Западу ни на Истоку, систем декоративне пластике, наших цркава, моравске школе, нема преседана“, писао је Кашанин о високим дометима српског фрескосликарства. „То да је Србија некада била као Тоскана данас нам је тешко замислити, али је тако било.“ О свом детињству и условима живота у то време Милан Кашанин је писао: „Пре 80 година од Белог Манастира до Новог Сада стићи била је чиста фантастика. Мој брат је у селу сео на воз и отишао до Осијека. Тамо је преседао, сео у нови воз и путовао до Даља. Затим је седао у трећи воз да би стигао до Вуковара. У Вуковару је требало наћи бродску станицу јер се лађом ишло за Нови Сад... Били смо одлични ђаци, брат и ја, и једини од тадашњих Срба у Барањи ишли

t

o

r

i

j

a

смо у гимназију. Није било лако. Прокажен због сиромаштва, нисам у своје младе дане заволео људе, већ књиге, и што сам више желео друштва, све више сам био без њега.“ Међу српским интелектуалцима уживао је изузетан углед, важио је за необично принципијелног и господственог човека и никада, ни у најтежим животним приликама, није доводио у питање дубоку приврженост кнезу Павлу. И поред силних притисака није пристао да публикује ниједну негативну реч на тему Краљевине Југославије, чији је дубоки приврженик заувек остао. Тридесет година након његове смрти, мало Срба уопште зна ко је био овај човек. Његов рад оставио је дубок траг у српској култури, јер само да је написао своја дела о средњем веку, био би велики историчар уметности, а он је много више од тога. Као и у његово време и данас су Срби подложни разним туђинским утицајима. Оставио је поруку свима нама да не одступамо од свог темеља и не заносимо се страним утицајима, већ да останемо доследни својој култури, вери, традицији. „Свако треба да се држи свога наслеђа. Србин српског, односно византијско-православног. Ако почне да се заноси туђим и његовој души страним утицајима, може само да направи збрку у глави, неки небулозни еклектицизам, ако не и нешто горе.“ Ове његове речи, изговорене давно, живе и данас, оне су јасна порука до свега може да доведе одступање од основних темеља српског националног идентитета. Милан Кашанин знао је то, зато нам је у наслеђе и оставио многобројна вредна дела, која ће у будућности можда више ценити нека нова генерација Срба, јер као што би рекао велики српски песник Јован Јовановић Змај „такви људи нису за нас већ за бољи нараштај“.

Srpski Krajevi br.8

Срђан Секулић

31


B I B L I J S K A S T RA D A WA N A J A DO V N U I PA G U “Највећа завера ћутања је она о злочинима геноцида почињеним у Југославији за време Другог светског рата, а који су организовани од стране Ватикана“

Д

еценијама током СФРЈ крила се истина о страдању, насилном католичењу и протеривању Срба Лике, Баније, Крајине, Славоније, Косова и Метохије. Новине су писале о успесима наше младе Републике и њеног славног , вечитог председника, маршала у белом оделу, с томпусом у руци и огромним дијамантским прстеном на малом прсту. Доктор Момчило Диклић образлаже Титово ћутање новим подацима: „Најновији историјски показатељи објављени у „Дневнику“ Јосипа Броза Тита говоре о томе, да је политика умањивања српских жртава у НДХ, нарочито пред међународним факторима и јавности била под његовом контролом. Тито је у интервју „Емпајр Њуз“ 12. новембра 1950, рекао: „Говорили смо о мојој посети коју сам 1948. године учинио осуђеничкој

32

ћелији Љубе Милоша, злогласног шефа концентрационог логора у Јасеновцу, у Хрватској, где је 80.000 православних Грка, Југословена и југословенских Јевреја и комуниста погинуло. То је било за време владавине хрватског квислинга Павелића 1941-1945. године.“[52] Видљиво је, да Јосип Броз умањује број српских жртава страдалих од хрватског фашистичко-нацистичког режима, премда је за време Другог светског рата давао и сасвим другачије изјаве. Био је изузетно добро обавештен човек, у шта се не може сумњати.“(1) У ту слику полета и успеха нису се уклапале колоне погрбљених и тугом окамењених удовица и мајки, које су годинама, стискајући на грудима по неку драгу фотографију, тражиле своју децу, мужеве и родбину по селима и градовима; превртале су сваки камен, газиле залеђене потоке и

Srpski Krajevi br.8

камене висове тражећи их широм Југославије па и на Велебиту и Пагу. У свакој је тињала искрица наде да је бар неко преживео... Можда изгубио памћење? Можда је у некој болници? Или... ако је тако суђено...да бар нађу њихове кости и да их достојно сахране. Никада их нашле нису. Хиљаде крашких јама, урвина криле су тајну. После Другог светског рата већина је бетонирана из „хигијенских“ разлога. Да се усташтво није повампирило током грађанских ратова и протеривања Срба из Хрватске деведесетих година, још би се ћутало. Али истина увек себи нађе пут и не да се сакрити. Током само три месеца 1941. године, према плановима осмишљеним тридесетих година, усташка држава Анте Павелића и њене војне јединице, усташе, учиниле су погром, геноцид над око 38.ооо Срба


радњи са релевантним међународним и домаћим институцијама, обнављању споменика и организовању ходочашћа на Јадовно и Паг. Остаје, ипак, горак укус да и до данас, лета Господњег 2015. Срби нису успели да се организују и достојно обележе своја страдања и стратишта, да донесу Резолуцију о страдању и геноциду над Србима у прошлом веку. Сада је тренутак. Данка Којадиновић Београд, на Петровдан 2015.

и око 2000 Јевреја на Јадовну и око 6000 Срба и 2000 Јевреја на Пагу (логори Слана и Метајна). Методе мучења, сакаћења и убистава које су починиле усташе остале су забележене у светској историји као сраман пример бестијалности и варварства. На жалост, ни данашњи хрватски естаблишмент није се уздигао до катарзе не-

опходне за суживот шачице преосталих Срба и поштовање њихових жртава и споменичког и културног наслеђа. Захваљујући раду Удружења „Јадовно“ и његовом председнику, др Душану Басташићу, учињени су значајни помаци у прикупљању и објављивању научне грађе, сведочанстава преживелих, са-

(1) Др Момчило Диклић-http://www. jadovno.com/jadovno-slana-metajna/articles/ jadovno-prvi-koncentracioni-logor-u-ndh1941-godine.html#.VaNpkPmqqko(2) Бетранд Расел, један од најугледнијих светских мислилаца, нагласио је: “Највећа завера ћутања је она о злочинима геноцида почињеним у Југославији за време Другог светског рата, а који су организовани од стране Ватикана“.

Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ је подржало

PREDSTAVNI[TVO REPUBLIKE SRPSKE U SRBIJI

Београд, Бул. Деспота Стефана 4/IV

Пројекат „Инфо ЦЕНТАР удружења“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

Srpski Krajevi br.8

33


R e p o r t a ` a

NEVESIWE

мјесто витешких традиција и слободарских опредјељења

У

важени српски научник и географ Јован Цвијић још прије једног вијека за Невесиње је рекао да је колијевка народне пјесме, мјесто витешких традиција, бунта и вјечите борбе – крај етички и национално најсвјежији у којем се испољавају „најбоље врлине динарског типа наше расе“. Невесиње је одувијек рађало горштаке – витезове које ни турска груба сила, ни аустријска мудра политика, ни окрутна фашистичка експедиција није могла саломити и у њима убити патриотски и национални дух. Славни турски путописац Евлија Челебија још 1666. године за становнике тадашње Невесињске жупе написао је да се одликују бистрином, знањем и сналажљивошћу. Пажњу и дивљење напредне свјетске јавности Невесињци су завриједили 1875. године када су први у поробљеној Европи смогли снаге да се супроставе моћној турској царевини. Њихови јуначки мегдани по херцеговачким гудурама исписани су златним словима на странама историје, а њихова пожртвованост ушла је у народне пјесме и филмове. Слободарско опредјељење, јунаштво и племенитост Невесињци су испољили и кроз добровољачки покрет у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе и као активни учесници антифашистичке борбе у Другом свјетском рату. Коначно, у посљедњем одбрамбено – отаџбинском рату опет су устали да бране свој дом и слободарску традицију предака. На невесињском кршу поникли су признати научници, инжењери,

34

љекари, глумци и спортисти који су трагајући за бољим животом населили све свјетске меридијане. Ипак завичај и коријене никад нису заборављали, радо су причали о свом крају и интересовали се за братственике који су вриједно радили у питомом Невесињском пољу. Након славних устаника које је предводио чувени Перо Тунгуз, крајем 19. вијека Невесиње показују да им од руке иде и наука. Први Невесињац са титулом доктора Петар Миљанић стиче европску славу и најављује плејаду угледних љекара који су поникли на херцеговачким просторима. Међу њима треба посебно издвојити браћу Милана и Риста Жерајића, љекаре српске војске у Првом свјетском рату. Током Аустро – Угарске окупације Невесиње опет потврђује да је живи вулкан народне снаге. Било са пушком или пером у руци Невесињци показују снажну националну освијешћеност и жељу да живе у слободи. Херојство Богдана Жерајића надахњивало је

Srpski Krajevi br.8

будуће генерације у сталној борби против освајача. С друге стране, визије праведне и уједињене Европе Димитрија Митриновића задивиле су интелектуалце тог времена. Идеје авангардног Херцеговца који је одрастао у Невесињу добиле су своје контуре тек много деценија касније, али су ипак потврда да је наш човјек дао моделе идеалног друштва. У Другом свјетском рату Невесињци су се опет први на југословенским просторима супроставили фашистичкој сили. Претрпјели су велику жртву, али су сачували слободарски дух. Након буна и устанака, тражећи бољи живот и мекшу кору хљеба Невесињци су стизали у све крајеве свијета и готово по правилу су били успјешни и цијењени. Милош Лазаревић је од Министарства културе Француске добио највеће признање које се у тој земљи додјељује у области архитектуре, новинар Борис Спремо је ушао у Канадску кућу славних, а научни резултати др Радослава Радовановића уграђени су у прописе Међународне агенције за атомску енергију и Свјетске здравствене организације. Рођени Невесињци су и дугогодишњи рекордер Југославије у бацању кугле Алекса Ковачевић, учесник три зимске олимпијаде Борислав Вујадиновић, легендарни фудбалер и тренер Драгомир Окука, поета свјетског гласа Перо Зубац, хуманиста Михајло Лабало. Завичајну везу са Невесињем имају и кошаркаши Дејан Бодирога и Зоран Савић, глумци Бред Декстер и Небојша Глоговац, новинар Мирослав Радојчић...


Profile for SRPSKI KRAJEVI

Srpski krajevi br 8 za sajt  

Srpski krajevi br 8 za sajt  

Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded