Page 1

Dr Drago Wegovan JEDAN JE PRINCIP Milan Va{ali} GOR[TAK IZ PANONIJE Милан Ненадић NEIMAR TEMEQA SRPSKOG PESNI[TVA ВУКОВАР И СРБИ У ЊЕМУ

NA U[]U VUKE U DUNAV ПРЕБИЛОВЦИ

OGWI[TE I VERIGE

KROZ EPARHIJU SLAVONSKU


Uvodna rije~ Замисао наше редакције је испрофилисана, бавимо се културом, умјетношћу, историјом, идентитетом и друштвеним питањима. Часопис ће третирати људе и догађаје свих српских крајева, отуда и такав назив. Потреба за оваквом врстом новине је настала из шаренила медија који сегментовано прате бранше и актере. Дакле, мањак благослова за свеукупност живота и дјела Срба и српских простора родио је ,,Српске крајеве’’. Циљ нам је да се, у поствареним изазовима 21. вијека, сачува етно – баштина и синтетише укупно национално стваралаштво свих српских крајева кроз вијекове. Као штампани медиј настојаћемо да расвјетљавамо свеукупно наше духовно биће, пратећи црквене и вјерске догађаје, устоличавајући моралне врлине, али и жигошући хипокризију у муљу времена код етника диљем паралела и меридијана. Планирамо успоставити редовну дописну сарадњу са стручним колегама из Бањалуке, Посавине, 13 западнокрајишких општина (Срби у Федерацији), из централне Србије, са југа, сјевера, српске Херцеговине, градова уз Дрину, Хајдук-Вељкове крајине, православне Далмације, Лике, Баније, Барање, Славоније,српске дијаспоре..., дакле, умрежити сав српски културни простор. Жеља нам је да свим оним што је узвишено, суштаствено, ријетко и љековито за душу пунимо ступце и странице. Једино неће бити мјеста за политику, да не би упрљали чистоту идеје. Такође, једно од начела нам је и праћење рада Удружења, и догађаја које упражњавају, било да су завичајна, вјерска или национална. Јер смо на истом животном курсу. Уистину, крајње је вријеме да богатство наших предака, оплемењено савременим фактором почнемо преносити нашој дјеци, у виду завјештања и духовног легата. Како би поносно пјевали химну ,,Боже правде’’, осјетили трнце пред лепршавошћу орла на тробојци и ,,доживјели’’ зов гена на завичајним вечерима. Часопис је ваш као и наш. Иницирајте, заједнички ћемо спроводити у аманет. Ако завриједимо пажњу и успијемо код вас пробудити жељу за истином пишите, шаљите приједлоге, сугестије о догађајима, људима и предјелима који надживљују вријеме. Не заборавимо, и кад одемо ми, обичај је први свједок да смо постојали! Пратимо се и побједа је загарантована. Став редакције!

Часопис Српски Крајеви излази 4 пута годишње и претплата износи 400,00 динара +100,00 поштарина – укупно 500,00 динара. Уплатите на жиро рачун издавача 500,00 динара за претплату на 1 примерак – 4 броја (за 2 примерка – 1000,00 динара, за 3 – 1500,00 ...) и не заборавите да уплатницу (скенирану или копију) пошаљете на е-mail: srpskikrajevi@gmail.com или поштом (НЕ препорученом) на адресу.


САДРЖАЈ Дани Српске у Србији 4-5 Кроз Епархију славонску

6-8

СКОР 9

Горштак из паноније 10-12 Младост Дрвара Новом Саду 12 На ушћу Вуке у Дунав

13-15

Крајишки вишебој

15

6. сусрети Матица-Дијаспора 16-17 Неимар темеља српског песништва

18-19

Хецеговци 20 „Мајка“ 21-22 5. сабор Петровчана

23

Историјски пут манастира Сланци

24-25

Поп Павле Карановић 26 Огњена Марија ливањска

27

Један је Принцип

28-29

Чујте Срби! 30-31 Огњиште и Вериге

32-33

Никољдан у Пребиловцима

33-34

Часопис „Српски Крајеви“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

ИМПРЕСУМ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Славиша Рујевић УРЕДНИК Ранка Срдић Милић РЕДАКЦИЈА Др Здравко Малбаша, Др Драго Његован, Младен Булут, Јованка Иванишевић, Радован Пилиповић, Марко Ковачевић, Срђан Секулић, Сузана Дикић, Клаудија Недељков, Жељко Савић и Дарко Зечевић ИЗДАВАЧ Удружење грађана Српски Крајеви ДИЗАЈН Славиша Рујевић, Никола Скенџић ПРЕЛОМ Никола Скенџић ШТАМПА Штампарија РАЂЕНОВИЋ, Нови Сад Штампарија ГРАФОПРОДУКТ, Нови Сад Контакт: е-mail: srpskikrajevi@gmail.com Тел. 021-300 3715 Моб. 065-4000-501 Адреса: Удружење Српски Крајеви Часопис „Српски Крајеви“ Милоша Обилића бр. 3 Нови Сад, 21000 Facebook : ЧАСОПИС СРПСКИ КРАЈЕВИ CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) СРПСКИ крајеви / главни и одговорни уредник Славиша Рујевић. - 2007, 1- . Нови Сад : Удружење „Српски крајеви“, 2007-. - Илустр. ; 30 cm Тромесечно. ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967


D

o

g

a

|

a

j

i

DANI SRPSKE U SRBIJI

Vawa Vu~enovi}, gradski sekretar za kulturu

В

Mirko Majstorovi}, predsednik Organizacionog odbora

лада Републике Српске је, путем своје Канцеларије у Београду, други пут организовала Дане Републике Српске у Србији од 04. до 10. септембра 2014. године. Ове године, део манифестације одвијао се, поред Београда и у Новом Саду, у чијој реализацији су узела учешћа и завичајна удружења из Војводине: „Петровчани“, „Ливњани и Граховљани“, „Мањача“, „Гламочко коло“, „Секција бораца Козарачке битке“, „Дрварчани“, „Огњена Марија Ливањска“, „Друштво српских домаћина“, „Српски крајеви“, „Козарчани“, „Јањани“ „Купрешани“, „Крајина Врбас“, „Димитор“, „Доњевакуфљани“, „Змијање“, Каћ, „Принцип Српски“ и „Влашић“. Промоција „Правописа српскога језика – ијекавски изговор“, у издању Матице српске, одржана је 10. септембра 2014. г. у 16 часова у Новом Саду у Матици српској. Иако знатан број најављених учесника у промоцији није присуствовао, својим учешћем председник Матице Српске г. Драган Станић, писци правописа Пешикан, Јерковић и Пижурица изазвали су велико

4

Goran Mutavxija, ministar u Vladi Republike Srpske

интересовање међу завичајцима. С обзиром на тему и само место одржавања, присуство чланова завичајних удружења очекивало се масовније. Академији, одржаној у Великој сали СНП у Новом Саду, 10. септембра 2014. године од 19 часова, присуствовало је више од 1000 посетилаца. На почетку су изведене химне Републике Српске и Републике Србије. Охрабрујуће је да су се млади одазвали у великом броју. Треба истаћи да је међу посетиоцима, поред завичајаца, рођених или пореклом преко Дрине и Дунава, присуствовао и

KUD “Vila”, Novi Sad знатан број њихових пријатеља, познаника, комшија, како из Града Новог Сада тако и из многих оптшина Војводине - Брбаса, Кикинде, Бачке Паланке, Сомбора, Оџака, Зрењанина и др. Српску православну цркву представљао је његово преосвештенство Владика др Иринеј Буловић. Пригодним речима присутнима су се обратили: Мирко Мајсторовић, Вања Вученовић и Горан Мутавџија. И поред масовног присуства, које је добрим делом обезбедио Организациони одбор, чињеница да су изостали председница

Odli~na organizacija i saradwa zavi~ajnih udru`ewa rezultirala je prepunom salom Srpskog Narodnog Pozori{ta

Srpski Krajevi br.7


D Владе Републике Српске гђа. Жељка Цвијановић и председник Републике Српске г. Милорад Додик утицала је да ова манифестација не произведе потпун утисак.

o

g

a

|

a

j

i

Eksponati iz zavi~aja...

ZAKQU^CI ORGANIZACIONOG ODBORA

Међу завичајцима програм изведен у сали оцењује се највишим оценама, а њихови пријатељи су пријатно изненађени уметничким нивоом и осмишљеношћу програма који је био другачији него што су навикли на завичајним дружењима, прелима и сл. Сам коктел, који је приредио Организациони одбор у целости и сопственим снагама (припремом хране, пића и др.) дао је значајан доприност целини ефекта саме манифестације.

1. Организациони одбор завичајних удржења Срба преко Дрине и Дунава у Војводини, формиран поводом Дана Републике Српске у Србији, сматра да је представљање Републике Српске у Србији од великог значаја за свеукупно Српство, како у региону тако и у дијаспори, посебно у подизању свести о заједничкој судбини Српског народа, без обзира на исцртане границе. 2. У циљу даљег унапређења укупне сарадње и заједништва Српског народа, Одбор изражава спремност за веће ангажовање путем завичајних удружења, а посебно у осмишљавању и проширењу програма Дана Републике Српске у Србији. 3. Одбор сматра да Република српска има далеко веће туристичке потенцијале него што су овом приликом представљени у Новом Саду. 4. Одбор костатује да је представљање Правописа српскога језика – ијекавског изговора у Матици Српској у Новом Саду од великог значаја, али само „зрно песка“ у потреби организовања јавних трибина и тема од значаја за српски народ. 5. У циљу даљег унапређења заједништва свих Срба, Одбор

предлаже да се сарадња у области културе, просвете, спорта, привреде и др. прошири, а да „Дани“ буду „резиме“ годишње сарадње. Организациони одбор завичајних удружења у оквиру својих ресурса уложио је потребну енергију да се Програм реализује, а присутни гости су узвратили емоцијом и позитивним констатацијама из којих се препознаје порука да завичајна удружења треба да и убудуће сарађују у оваквим и сличним дешавањима, која доприносе зближавању српског народа на простору Југоистичне Европе. 6. Имајући у виду да је то била прва прилика да се завичајци укључе у реализацију Дана Репбулике Српске у Србији, може се констатовати да је Организациони одбор оправдао поверење које му је указано. 7. Организациони одбор предлаже управним одборима завичајних удружења у Војводини да размотре иницијативу институционалног организовања свих удружења у одговарајућу „кровну“ организацију, а као припрему, за почетак, да сви обавештавају друге о одржавању манифестација које организују.

Srpski Krajevi br.7

5


R e p o r t a ` a

KROZ EPARHIJU SLAVONSKU ...Стигли смо баш у трнутку свитања, на сам дан Светих Мученика Јасеновачких. Уместо људи, изгледа да је сама природа одавала пошту страдалницима и памтила њихова имена, детаље мученичке смрти и последње речи...

М

ук. Тишина нас је дочекала на плавној јасеновачкој пољани, толико озбиљна и тешка, да смо у тренутку заборавили и целоноћно путовање аутобусом, и кишу, и контролу при преласку хрватске границе; заборавили смо и колико је било потребно труда да се организује једно овакво путовање, за многе који нису имали (не)срећу да потичу баш из тих крајева, заправо путовање у непознато – у страдалну Епархију Славонску. Ако би се човек и нашао на неком од географских полова Земље, оних који дефинишу њену осу и обртање и представљају најважније њене тачке, он то уопште не би могао спознати само својим чулима без неких помоћних апарата. Два наша „пола“, две кључне тачке које задају невидљиву, духовну осу српског народа, према којој се све друго мери и описује, јесу управо крваво Косово и још крвавији Јасеновац! Око те осе креће се сва наша историја, на основу ње се доказује хришћанска суштина нашег народног бића и постављају путокази за нове генерације.  Стајали смо ћутећи управо на једном од српских „полова“ и широм отворених очију и напрегнутих ушију трудили се да увидимо и спознамо оно што

6

је сакривено од људи, од званичне историје, од земаљских судова и знања. На месту ужаса какве обичан човек нема маште и снаге да замисли и појми, и које, ако му их неко и опише, жели што пре да заборави; на месту крикова и урлика, плача и запомагања, на месту на којем су разум губили заједно и страдалници и њихови, крвљу људском опијени џелати, владала је нека чудна тишина, чинило се непрекинута већ целих седам деценија. У подручју највећег концентрационог логора на југу Европе, није се могло видети ни једно парченце бодљикаве жице; ту где је била највећа кланица за Србе није се чувао ни један једини ножић да сведочи; на месту највећег и најбројнијег страдања Хришћана због своје вере, у историји целог људског рода, нема ни једног јединог крста… све је било некако – наопако. Трагови постојања и страдања стотина хиљада људи, жена и дечице, брижљиво и педантно су избрисани.  Посађено је неко цвеће тако да формира црвенобеле коцкице и окачене су оне исте заставе  под чијим окриљем, Срби и данас пате. Горчина је слаба реч да опише шта смо у том тренутку осећали. Стигли смо баш у тренутку сви-

Srpski Krajevi br.7

тања, на сам дан Светих Мученика Јасеновачких. Уместо људи, изгледа да је сама природа одавала пошту страдалницима и памтила њихова имена, детаље мученичке смрти и последње речи. Мочварно поље кадила је нежна, беличаста измаглица. Зелена и сочна трава је молитвено и са поштовањем повијала вратове, а река Сава тихо мрморила непрекинуто опело. У зрцалу мирних вода разасутих по свуда, непомућено се огледало исто оно отворено небо у које су жртве са надом упирале своје очи или


само крваве дупље, знајући да им је у Царству Небеском једини дом и једина отаџбина. Зраци светлости што су се пробијали кроз облаке на истоку, радосно су појали Васкршњи тропар. Човек једино својим унутрашњим бићем и духовним очима, може нешто видети и спознати на тој страшној и пустој пољани, а за наше телесне очи, тамо осим споменика у виду бетонског цвета (који кад му се приђе, подсећа на неки модерно дизајнирани бункер) нема баш ништа. После нас пристигли су и други поклоници, заједно са својим свештеницима, па је пред бројним народом одслужен помен. Света Литургија служена је у оближњем манастиру. Сам изглед храма, сеоске куће која се користи као манастирски конак и скученог дворишта опкољеног суседним кућама, оградама и помоћним зградама, сведочио је о тешком сиромаштву и недаћама са којима се овај млади манастир суочава, али исто тако и о вери и упорности његовог братсва и преосталог верног народа у околини. Надахнута беседа Архимандрита Стефана (Вучковића) у којој се опет чуло о потреби опраштања, али никако и заборава, свима се урезала у памћење.

Следеће одредиште био је Пакрац, седиште Славонске Епархије која је управо добијала новог пастира, Епископа Јована (Ћулибрка). На месту где се западне славонске планине постепено утапају у равницу која се простире све до Загреба и словеначке границе, у правом смислу речи, угнездио се једноставан и сиромашан градић. На великом броју кућа још увек су стајали трагови рата што се завршио пре деветнаест година. И сам храм у којем су се скупили представници Срба са свих страна, предвођени нашим Патријархом и бројним црквеним великодостојницима, био је већим делом оштећен и руиниран. На спољним фрескама, јасно се видело да су обесни рушиоци свесно, својим мецима, гађали свете анђеле и Господа у очи и лице. Стање владичанског двора и околних зграда било је такво да је страшно за гледати и опасно за бити у њима. Пред препуном црквом се окупило више стотина људи, већином дошлих „са стране“, али и оних преосталих стараца и старица, који су обукли своја најсвечанија одела и, бар за један дан, слободно и поносно изашли на улицу да покажу да су Срби и да нису сами и заборављени, какви су дуго, дуго

били. Народних ношњи и песме је било, али српских застава не. И сам новоизабрани епископ је у приступној беседи, пуној емоција, своју епархију назвао: „Олтар прави на камену крвавом“. Историја овог краја и његове Цркве, представља константо рушење, и обнављање, збегове и повратке, протеривања, убијања, притиске, малтретирања и све оно што чини вишевековно, систематско затирање једног народа, а чије описивање превазилази оквире овог текста. Довољно је рећи да целокупно свештенство и монаштво једне старе и плодне епархије, данас може стати само за једну певницу. Пут нас је даље водио преко шумовитог Псуња према манастиру Ораховици. У славонским планинама има свега осим људи. Села су ретка и мала а велики број кућа, чак и оних које нису оштећене у рату, делује напуштено. Знакови за опасност од минских поља су чешћи него возила на кривудавом путу. Одавно ме одушевљавало, како су наши стари градитељи успевали да пронађу тако дивна и функционална  места за зидање манастира. Ни Ораховица није изузетак. Заклоњен брдима и густом шумом, а опет на питомом и

Srpski Krajevi br.7

7


R e p o r t a ` a мирном пропланку таман довољно великом да се на њему смести цео манастир са свим својим зградама, па и шумским извором, тај бисер духовности овог краја из XVI-ог века, по својој архитектури свакако је подсећао на нама познате фрушкогорске манастире. У њему данас нема ни струје ни монаштва, а бригу о манастиру води Отац Јован Шаулић, пријатни, опрезни и одмерени свештеник „старе школе“. Он нас је заиста срдачно примио и испричао нам основне податке из историје манастира, одговарао на наша питања и појао са нама. Саме манастирске грађевине нису много (за Србе је ово релативан појам) страдале у најновијем рату, али је „зуб времена“ учинио своје, тако да све око нас делује некако напукло, влажно, потамнело и тужно. Бела и тамно-жута фасада постоји само на оним зидовима који се виде са прилазног пута, а чим се уђе у манастирско двориште, примећују се старе и голе цигле на свакој грађевини. Отац Јован је без трунке огорчења и осуђивања причао о страдању свог краја, а сазнали смо и да он служи на шест парохија у кругу од шездесет километара, а да годишње нема ни једно крштење, ни једно венчање, већ само десетак опела. Од манастира до магистралног пута, пешачили смо кроз густу и влажну шуму, уживајући у свежем и чистом ваздуху и питајући се какве ли само дивљачи мора бити у овако очуваној природи. Преко градића Ораховица све до наше последње станице, сеоца Кућанци, пут је водио кроз равницу и многобројна, уредна, ушорена славонска села. Пре тачно сто година у тихим Кућанцима, у сиромашној породици Стојчевић родио се болешљиви Гојко, потоњи Патријарх Српски Павле. На рушевинама старе цркве, миниране у току прошлог рата, далеко од линије фронта и ратних дејстава, сазидан је нов храм. Скроман, бео и што је најважније – чврст, али изнутра још не измалтерисан.

8

Поносни домаћини звонили су у част наше посете. Обишли смо и имање које је припадало породици Стојчевић, међутим куће и домаћинство на њему су новији и немају везе са Патријархом Павлом. Отац Јован нам је и овде био водич и причао нам о неким занимљивим догађајима из Патријарховог живота. Много импр-

есивније од самих грађевина јесу људи који су нас дочекали у Кућанцима. Док смо тихо пролазили кроз село на многим капијама су нас поздрављала озарена лица, пригушене радости и весеља, са речима добродошлице и топлим осмесима. Њихово једноставно и скромно, а опет велико гостопримство био је знак да нисмо залутали. Заподенути разговор са њима било је тако лако и природно, па смо могли до касно у ноћ диванити о животу, о рату, или чак о пољопривреди као да смо са најрођенијима. Одлазили смо чврсто уверени да се овде морамо вратити. Пут Новог Сада смо кренули када су се већ звезде јасно виделе на чистом славонском небу. Ето тако је изгледало наше путешествије кроз Епархију Славонску. Зрно труда, зрно памћења, зрно саосећања, а плодови Вере, Наде и Љубави.

Srpski Krajevi br.7

Марко Ковачевић

С

авез књижевника у отаџбини и расејању основан је 2000. године на иницијативу неколико писаца из земље и иностранства, међу којима је најзаслужнија Вера Александрић, књижевница, која је цели радни век провела у Аустралији, а сада живи и ствара у Инђији. Циљеви Савеза се заснивају на окупљању књижевних стваралаца ради подстицања на неговање, развијање и усавршавање у стварању и неговању језика, културе и живе речи српског народа, ма где били, живели и радили, и ради помагања у издавању својих дела и популарисања књижевног стваралаштва уопште. СКОР има око 200 чланова. На основу Статута Савез може формирати своје огранке, тако да сада постоје следећи огранци, у којима су председници наши најзаслужнији чланови: Бабушница – Вера Цветановић, Београд – Радисав Пантелић, Врање – Љубомир Тројановић, Кикинда – Снежана Томин, Ниш – Миљана Игњатовић-Кнежевић и Смедерево – Мирослав Болтрес. СКОР једном годишње објављује зборник радова својих чланова Сазвежђа. Такође, једном годишње се појављује наш Билтен Трагови душе (некадашњи Сунцокрет) у коме се наводе све активности Савеза (нове књиге, промоције, гостовања, награде нашим члановима). У циљу обогаћивања зборника и иновација које су потребне у сваком раду, настојимо да проналазимо нове начине рада и сарадње, верујући да ће сви досадашњи и будући аутори дати свој допринос новом и квалитетнијем зборнику. Издавачки савет остварује сарадњу са свим члановима у земљи и свету, који с нестрпљењем очекују сваки нови зборник. Сваке године, на пролеће, у Новом Саду и


U

d

r

u

`

e

w

a

S.K.O.R.

Savez kwi`evnika u otaxbini i rasejawu Петроварадину организује се међународна уметничка колонија под називом „Панонски бисери“, којој присуствују уметници разних профила, из свих крајева Србије и иностранства. Ове године колонија је, због великих временских непогода које су погодиле државу Србију, помера за јесен, тако да је у дане 27. и 28.09.2014.године, у Новом Саду (Дунавски парк и Културни центар Новог Сада) и у Петроварадину (Петроварадинска тврђава), одржана Осма по реду међународна уметничка колонија под називом „Панонски бисери“. Колонији је присуствовало око 60 уметника, а поред песника и писаца учествовало је двоје сликара, као и два филмска режисера (Драго Латиновић, Футог и Илија Галоња, Нови Сад). Првог дана учесници су се окупили у Новом Саду, Дунавски парк, крај фонтане „Дунавска нимфа“, након чега су послужени коктелом крај Салетле, и том приликом им је подељен и трећи број билтена

„Трагови душе”. На том простору је отворен програм обраћањем руководства Савеза, а задата је и тема Колоније - Принциповање. Потом су учесници имали свечани дефиле улицама Дунавска - Змај Јовина - Трг Слободе - Католичка порта, до зграде Културног центра Новог Сада, где су се у сали „Трибина младих“ представљали. Музичку паузу је употпунио господин Гајдош Золтан, пијаниста и корепетитор балета Српског народног позоришта. На средини програма, који је трајао око два сата, пројектован је филм „Балада о млеку“ наведених филмских режисера. Након тог дела, учесницима је организован ручак у ресторану „Наша тврђава” у подножју тврђаве у Петроварадину (преко пута ВМЦ), уз звуке хармонике Бранка Ђукића из Футога. Представницима огранака (Бела Паланка, Београд, Врање, Ниш и Смедерево) обезбеђен је смештај у наведеном ресторану. Након ручка и дружења, учесници

су у Новом Саду посетили изложбу експерименталних фотографија Савић Жељка, из Н.Сада, а потом су на „Трибини младих“ присуствовали промоцијама збирке пословица, пословичких поредби и изрека „Срећа у плитком џепу“, Миле Костића Дубнице из Врања и збирке песама „Распеће“ Марије Миленковић Маце из Ниша. У музичком делу програма наступили су Александар Јањић и Гордана Станковић, вокални солисти из Врања. По завршетку званичног дела првог дана програма, учесници су факултативно обилазили град у вечерњим часовима. Другог дана, учесници су се окупили у Петроварадину, на тврђави, на простору испред „Сата”, потом су се на два платоа представљали радовима на тему Колоније. У музичком делу програма гитару је свирала Оливера Петровић из Новог Сада, а учествовала је и вокална солисткиња Гордана Станковић. По завршетку званичног дела, другог дана, учесницима је обезбеђен обилазак Музеја града, где су имали прилике посетити поставку изложбе „Живео живот“, која говори о животу у СФРЈ. Потом је програм затворен обраћањем руководства Савеза. Програм је медијски пропраћен (РТВ Нови Сад и Канал 9). Од радова са колоније приређен је зборник «Принциповање», који је промовисан у свим местима у којима Савез има своје огране. Игор Станковић Змај Врањски

Srpski Krajevi br.7

9


I

n

t

e

r

v

j

u

Srpske diple daleko se ~uju

GOR[TAK IZ Моја лична карта, мој печат и потпис јесу дипле, тај дивни, раскошни и богат инструмент сав од душе и прича...

Milan Va{ali}, pobedni~ka izvedba na me|unarodnom festivalu gajda{a „Magic Drones”, San Francisco Одакле су родом Вашалићи? Јеси ли био тамо и какви су утисци? Из Мокронога, села недалеко од Дрвара, које је за мене место велике инспирације и радости. Сви моји Вашалићи потичу баш са тог места, из дела села који зовемо Подбрина. За моје Мокроноге везују ме бројне приче мога деде Милана Вашалића по којем сам и добио име. Имао сам срећу да одрастам са дедом и бабом који су ми поклонили највећи дар у животу и огроман капитал, а то је љубав према предачком завичају

10

и том дивном граду Дрвару. Војвођанин по рођењу, Дрварчанин по опредељењу, што је једном лепо описао ваш колега новинар. Баш из тих разлога сам и некако сасвим случајно почео да свирам традиционалне инструменте и да певам те наше песме. Који је први инструмент који си засвирао и колико их свираш до данас? Први инструмент који сам засвирао, је био заправо од мог деде, који је био сјајан човек, другачији од околине, који се у свашта разумео и свашта знао, па ми је направио неке свирале од зовиног дрвета и то је нешто што сам прво засвирао. Тај инструмент, та дрвена свиралица је био производ духа и вештине једног човека који је у свему био посебан и другачији. И ја сам мало на њега, па сам у школи кад смо морали нешто да свирамо, ја свирао ксилофон док су сви углавном свирали металофон. До данас свирам преко 12 инструмената, али оно што је моја лична карта, мој печет и потпис јесу дипле, тај дивни, раскошни и богати инструмент сав од душе и прича. Поред дипли свирам и 6 типова гајди, тамбуре, супељке, фруле, цеваре . . . и све што ми се нашло под руком. Има ли интересовања међу младима и хоће ли бити наследника у свирању традиционалних инструмената и очувању српске традиције уопште? Ја уживам у музици бесциљно. Она ме једноставно покреће, оплемењује, живи са мном и од мене. Дивно стање. Данас, на жалост, интересовање деце

Srpski Krajevi br.7

и младих се смањује или скоро потпуно ишчезава за оваквом врстом музике и приступа музици. Колико могу, дајем свој скроман допринос да се та слика измени. Долазе клинци и од срца се интересују за инструменте и наравно најпосвећенији остају и свирају и данас. Неки од њих су и одрасли крај мене и постали раскошни инструменталисти. Највећи успјеси и како си се осјећао у тим тренуцима? Тешко да могу да побројим све награде које сам добио у свету традиционалне музике. Сва та признања су ми подједнако важна и драга, збирка лепих успомена. Ето, нпр. „Златни опанак“ у Ваљеву, где сам троструки победник, затим победник светског фестивала гајдаша у Сан Франциску, победник серијала „Шљивик“ и носилац звања „Чувар народне баштине“, носилац сам „Мајсторског писма“, најмлађи у Срба итд. Али највећа награда, потврда и љубав јесу Крајишки зборови на којима радо наступам широм Војводине, БиХ, Републике Српске . . . То су моје оазе радости.

Vid Va{ali}, sin i naslednik na diplama


Milan

PANONIJE Каква је подршка државних институција, с обзиром да си и званично „Чувар народне баштине“? Готово никаква, од локалних до највиших државних институција. Стање у култури је очајно и упоредио бих нас раднике у култури са дављеником који је у ропцу и коме нема ко да помогне. Ето нпр. кад сам ишао у Сан Франциско на светски фестивал гајдаша, Министарство културе Републике Србије није хтело да ми помогне ни око добијања визе, а камоли да ми да нека средства или било какву врсту помоћи, а тамо сам представљао државу Србију, освојио Прву награду публике и заинтересовао људе из разних крајева света за српску културну баштину.

„Srpske

Па како истрајаваш? С обзиром да нисам део система или „Матрикса“ како обично волим да кажем, односно нисам „родољуб у служби режима“ (Максим Горки), покушавам сам и уз помоћ „малих људи“. Уколико се пронађе систем „малих људи“ који то препознају, воле и желе да помогну још мањем човеку попут мене, то ће се и десити. Ти „мали људи“ су ми помогли да одем у Сан Франциско и за многе друге ствари и овом приликом им се неизмерно захваљујем. Порука за крај? Позвао бих све који су заинтересовани за свирање традиционалних инструмената нека се јаве. Нека свирају – дуже ће живети! Славиша Рујевић

Va{ali}

Милан Вашалић рођен је 13.07.1981. год. у Кикинди. Потиче из породице колониста која је у Банатско Велико Село и равни Банат донела и обичаје из роднe Босанске Крајине. Фолклором почиње да се бави као играч у локалном КУД-у, међутим његово занимање за народну традицију није могло да се задовољи само кроз програм КУД-а, те он убрзо почиње самостално да истражује народне обичаје, песме и игре. Бављење народном традицијом Милан остварује кроз три сегмента: као инструменталиста, кореограф и певач. С поносом истиче да је самоуки свирач на чак 12 архаичних инструмената, жичаних и дувачких. Учесник је бројних фестивала на којима је свирајући отргао из заборава инструменте као што су: дипле, гајде, различите врсте тамбура, ћурлик и многе друге. Потврду за своје залагање и музичко умеће добио је и победом у првом циклусу

diple daleko se ~uju“ - Milan kod „Golden Gate“ San Francisco, najpoznatijeg mosta na svetu

Srpski Krajevi br.7


U

d

r

u

`

e

такмичарске емисије „Шљивик“, емитованој на РТС-у. Титулу „Чувара народне традиције“ добио је у категорији свирања на народним инструментима (дипле). Као кореограф и инструменталиста на гајдама и диплама освојио је три пута за редом прво место у Ваљеву на фестивалу „Златни опанак. Један је од реализатора пројекта „Очувања врличког кола и дипала“ као српске нематеријалне културне баштине, који треба да потврди и подржи Unesco. Најмлађи је носилац Мајсторског писма за уметничко свирање гајди. По образовању васпитач, поред посла просветног радника у Предшколској установи „Драгољуб Удицки“ у Кикинди, паралелно је радио као ко-реограф у неколико КУД-ова у Банатском Великом Селу, Новим Козарцима, Руском Селу, а стални је сарадник КУД-а „Крајина“ из Београда. Као предавач семинара „Народна традиција“ и „Традиција у савременом свету“ едуковао је младе полазнике у основним и средњим школама, радионицама UNESCO кампа у Србији, српским клубовима и организацијама у дијаспори. Априла месеца учествовао је на међународном фестивалу гајдаша „Magic drones” у Сан Франциску и освојио награду публике. Од бројних музичких дешавања на којима је наступао, издваја учешће на „Етно кампу“ у Зеленковцу (БИХ), где је као предавач водио радионицу о архаичним инструментима и сарађивао са Влатком Стефановским. Његов рад привукао је пажњу етномузиколога са којима и данас сарађује ради заједничког циља - очувања изворне грађе нематеријалне баштине нашега народа.

w

a

MLADOST DRVARA NOVOM SADU

У

дружење Дрварчана - Нови Сад је једно од најмлађих завичајних удружења, с обзиром да је основано 17.06.2014. године, али својим првим акцијама показује да, прије свега добром вољом, али и знањем и енергијом, може да

сали наступила су и дјеца из Новог Сада која су поријеклом Дрварчани, као и гости-домаћини Новосађани, али су највеће аплаузе свакако побрала дјеца из Дрвара у фантастичним изведбама представа „Дрењић“, „Немогућа ми-

учини много у очувању традиције свог краја, повезивању са завичајем и другим зацртаним циљевима. Након успјешно обављене акције добровољног давања крви, приступили су организовању приредбе „Младост Дрвара Новом Саду“. Циљ је био да се доведу дјеца из Дрвара и покажу Новом Саду шта знају и умију, али и упознају Нови Сад и стекну нова познанства и пријатеље. Дјеца су провела пар незаборавних дана у Новом Саду у обиласку града и код родбине и пријатеља, наступили су и код земљака у Бачкој Паланци, али је кулминација свакако била приредба одржана 15.11.2014. у Амфитеатру СПЕНС-а. У препуној

сија“ и „Свети Сава и голубица“. Дјеца, као и њихове наставнице Невенка Пантош - Харамбашић, вођа Драмске секције и Јелка Данић директорица О.Ш. „Славко Родић“ понијели су у Дрвар пуно лијепих успомена и поздрава, па је на растанку у Бачкој Паланци пала и по која суза. Како су се провели код својих Дрварчана у Новом Саду можда најбоље говори порука наставнице Невенке: „Драги домаћини, желим још једном да вам се захвалим и искажем наше одушевљење. Ваша љубазност и брига превазишли су наша очекивања. Посјета Новом Саду и учешће на приредби за нас су незаборавно искуство. Заиста смо уживали. Вријеме проведено с вама просто је пролетило. Хвала вам на гостопримству и фантастичној организацији! Желимо вам да у будућности остварите све своје циљеве, а дјеца из Дрвара ће се одазвати сваком вашем позиву!“ Славиша Рујевић

12

Srpski Krajevi br.7


ИСТОРИЈА ГРАДА НА ДВЕ РЕКЕ – ВУКОВАР И СРБИ У ЊЕМУ

NA U[]U VUKE U DUNAV П

оследње две деценије из Вуковара, стално су долазиле лоше вести. Разарања, исељавања, лоша политичка атмосфера, подељеност, незапосленост и неимаштина основне су карактеристике овог града последњих двадесетак година. Ипак, није одувек било тако. Вуковар је својевремено био један од најразвијенијих градова на подручју Југославије, али и пре ње. Својим богатством овај град се истицао и у времену Аустроугарске када се у сумраку жуто-црне монархије он архитектонски, културно и привредно можда највише и развија. Значајну компоненту у развоју Вуковара поготово током 19. и почетком 20. века дали су Срби. Они су тад у овом граду међу водећим занатлијама, трговцима, адвокатима, професорима и лекарима. Подручје на којем се данас Вуковар налази насељено је још од времена млађег каменог доба. Бројни су археолошки локалитети који потврђују да је ово подручје насељено преко пет хиљада година. Свакако, најзанчајнији локалитет је Вучедол по којем је вучедолска култура (од 2150. до 1800. године п.н.е) везана за време енеолита и добила име. На овом локалитету је пронађена и чувена вучедолска голубица која је један од препознатљивих симбола Вуковара.

Током векова ово подручје насељавали су Илири, Келти, потом Римљани, а онда Авари и Словени. На простору данашњег Вуковара својевремено се налазила тврђава Вуково (по којој ће Вуковар касније и добити име). Забележено је да су ову тврђаву током 10. века освојили Мађари. У средњем веку (1231. године) Вуковар се помиње у повељи краља Коломана, али под именом Влков или Валков као слободан краљевски град. Затим следи период турске најезде и освајања. Вуковар су Турци освојили под водством султана Сулејмана Величанственог 1526. године када су за три дана направили мост преко Вуке и по запису турског путописца Евлије Челебије у њега ушли 15. августа 1526. године. О Вуковару су поред Челебије у то време писали и многи други путописци. Тако у једном путопису из 1608. године барона Адама Херберштајна који је саставио његов секретар Максимилијан Приндштетер, наводи се да у Вуковару, поред Турака, живе „Угри и Раци“ (Мађари и Срби). Да је Срба у Вуковару било и пре тога види се и по томе што су 1578. године Турцима за своју, вероватно дрвену цркву, плаћали годишњу тапијску таксу у износу од 300 акчи. По одласку Турака, Вуковар 1687. године најпре припада барону Кифштајну, а потом га овај 1736. године продаје грофовима из

породице Елц. Крајем 17. века овај град је био седиште Вуковарске епархије на чијем се челу налазио епископ Спиридон Штибица, док је у административном смислу Вуковар од 1745. године био седиште сремске жупаније. Грофови Елц управљали су површином од 36 хиљада јутара земље и укупно 33 села. ЗНАМЕНИТИ СРБИ Почетком 20. века Срби су овде имали многобројна удружења и институције као што су Српска кредитна банка, Занатлијска задруга, Прва српска опанчарска задруга, Српски соко, Вуковарско српско певачко друштво „Јавор“ (основано 1869. године као друштво Уједињене омладине српске), Добротворна задруга српкиња и др. Данас, по последњем попису становништва из 2011. године, Срба у Вуковару има нешто више од једне трећине. У овом граду су рођени и живели бројни знаменити Срби. Међу њима свакако се издваја српски песник, калиграф, бакрорезац, просветитељ Захарија Орфелин, аутор чувене песме „Плач Сербији“. Поред Орфелина овде су рођени и учитељ, песник и свештеник Арон Јеленић, српски намесник Јован Гавриловић, писац, гимназијски професор и уредник бројних часописа Јован Грчић, чувени вуковарски трговци Јустин Михаиловић и Алекса

Srpski Krajevi br.7

13


P

r

e

d

j

e

Пауновић. У околним местима рођени су и научник светског гласа Милутин Миланковић (Даљ), један од оснивача Матице српске Јосиф Миловук (Трпиња), прва жена дипломирани филозоф у Србији Катарина Богдановић (Трпиња), митрополит Петар Јовановић (Илок), даљски сликари Јован Исаиловић Старији и Јован Исаиловић Млађи и многи други. У кући вуковарске породице Михаиловић рођена је Ружица, мајка српског песника Бранка Радичевића који је често боравио у овом граду. ВУКОВАР ДАНАС Поред свега тога Срби се у овом граду данас готово уопште не помињу или је њихова улога приказана негативно. Уколико сте некад имали прилику да погледате страницу града Вуковара могли сте прочитати мноштво историјских података. У неколико реченица, дат је хронолошки приказ историје на ушћу Вуке у Дунав, али с једним огромним недостатком. Случајно или намерно, Срби се овде помињу тек у траговима, а највише у делу који се односи на последњи рат. Наравно, и овде су приказани као лоши момци. Тако не можемо видети ни када су изграђени православни храмови, које су српске институције и удружења овде били активни у прошлости, не знамо колико је било познатих Срба из овог града, као ни податак да је Срба на овом простору било и пре доласка Турака. Уз све то, неизоставан је и час о идеји Велике Србије, док су обе Југославије, и монархистичка и комунистичка, биле великосрпски настројене. На интернет страници града сазнајемо да се са доласком Турака, на ово подручје насељавају православни Власи, а то су по писцима градске историје вероватно они Срби које је бечки двор прихватио „из потребе за радном снагом“.

14

l

i

Национална подељеност која је последњих година повећана (не) увођењем ћирилице у страну баца лошу економску и социјалну слику овог града. Вуковар је град који остаје без људи, без младих који одлазе “трбухом за крухом”, а самим тим и град без будућности. На територији Вуковара постоје две српске цркве, Храм Светог Николаја из 16-ог века и Храм Преподобне матере Параскеве с почетка 19-ог века. Српски дом Говорити о Вуковару, православним црквама и Србима у овом граду, а не поменути Српски дом готово је немогуће. У овој згради, након разарања храма 1991. године, врше се богослужења. Српски дом је подигнут и освећен на Светог Саву 1905. године. Одбор за изградњу Српског дома, основан 1903., чинили су бројни угледни вуковарски Срби тог времена (њих преко 40) који су у кратком року сакупили око 20 хиљада круна. Зграда Српског дома у којој су се све до почетка Другог светског рата обележавали национални и верски празници, одржаване академије и забаве, настава и бројни други културни садржаји, подигнута је на месту где се налазила прва вуковарска школа,основана 1733. године, а

Srpski Krajevi br.7

коју су похађала српска деца и која је 1822. године изгорела у пожару заједно са преко 300 вуковарских зграда, да би се на њеном месту подигла нова грађевина коју је потом заменио Српски дом. Овде је било и седиште Вуковарског српског певачког друштва „Јавор“ који је овде имао свој архив и библиотеку, а који су заједно са осталим инвентаром опљачкани током Другог светског рата. По доласку Немаца и усташке власти, Српски дом је претворен у немачку команду града. Тада је понео име „Дом Адолфа Хитлера“. Током рата усташе и Немци су га девастирали, разбили прозоре, изрешетали


U плафон и врата. Након рата ова зграда је национализована, а нова комунистичка власт доделила га је фирми „Велепромет“. У току рата 1991. године Српски дом је доживео знатна разарања и до данас није нити обновљен нити враћен својим власницима - Српској православној црквеној општини у Вуковару. Дудик Дудик је место на периферији града на којем су током Другог светског рата усташе стрељале близу петсто цивила, углавном Срба из сремских места од Земуна до Боботе. Прво стрељање извршено је 31. јула 1941. године када је убијено 15 мештана села Бобота, док је последње стрељање извршено у фебруару 1943. године. На месту стрељања 1980. године подигнут је Меморијални парк „Дудик“ који је девастиран 1991. године и до данас није обновљен, а на само педесетак метара од Меморијалног парка и места стрељања подигнут је фудбалски терен. Срђан Секулић

*Напомена: наслов за текст узет је из истоимене збирке песама вуковарског песника Бранка Б. Ковачевића. Извори и литература: Протојереј – ставрофор Душан Колунџић - Први шематизам Епархије осечкопољске и барањске, др Душан Љ. Кашић - Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији, др Динко Давидов - Злодела и греси, др Василије Крестић - Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848 – 1914, Мирко Манојловић - Јавор, Ристо Михаиловић - Из прошлости Вуковара обзиром на тамошње Србе и Зденка Буљан, Ружица Марић Раднички дом – Меморијални парк Дудик.

d

r

u

`

e

w

a

Banatsko Veliko Selo

KRAJI[KI VI[EBOJ Н

акон одржаног 1. Крајишког вишебоја 30.07.2010 године, по идеји Борислава Стојисављевића уз помоћ неколицине ентузијаста и М.З. Банатско Велико Село на одушевљење и добар одјек мештана, формира се и истоимено удружење грађана, чији је Борислав председник и данас. Главни циљ овог удружења је очување и негова-ње обичаја и традиције Срба са простора Крајине кроз одржавање манифестације спортског карактера под називом КРАЈИШКИ ВИШЕБОЈ, а по узору и уз подршку ЛИЧКОГ ВИШЕБОЈА из Апатина. Ове године је одржан 5. Вишебој, а сваке године у другој половини јула, на одушевљење многобројних посетилаца, у Банатском Великом Селу се окупе такмичарске екипе, како из Општине Кикинда, тако и из целе земље и региона, Зрењанина, Новог Сада, Пригревице, Ужица, Босанског Петровца ... Након ових година постојања Удружење, не само кроз организовање и учествовање на спортским манифестацијама сличног карактера, узима учешће и својим волонтерским радом у организовању хуманитарних акција и остваривањем пријатељских односа са удружењима сличног карактера у целој зе-

мљи. На дан манифестације у организацију су укључена готово сва удружења из Б. В. Села, која својим радом доприносе све бољем и комплетнијем догађају. Поред веома квалитетног, неизвесног и узбудљивог екипног такмичења у 12 дисциплина (скок у даљ из места, скок у вис из места, претезање кличка, ношење џакова, пењање уз стожину, држање џакова, ходање по брвну, трка у врећи, обарање руке и надвлачење конопа), посетиоци, гости и такмичари имају прилику да уживају у традиционалним домаћим јелима које припремају активи жена, ловачко и риболовачко удружење итд. За будућност и очување овог удружења тек предстоји доста рада и залагања, јер је удружење релативно младо, амбиције велике, као и тежње да КРАЈИШКИ ВИШЕБОЈ буде бренд овога места. Чланови Удружења су прилично задовољни са оним што су сами створили и, како сами кажу, уз помоћ „штапа и канапа“, па у будућности очекују већу подршку Општине Кикинда и локалне самоуправе, јер сматрају да ова манифестација може да има веома велик значај за Општину, самим тим што је привуклa велико интересовање.

Srpski Krajevi br.7


U

d

r

u

`

e

w

a

Коријени - Сомбор

6. SUSRETI MATICA-DIJASPORA Централна тема овогодишњих сусрета је „Први светски рат“ - и живо народно сећање на њега.

Поред приче о добровољцима из Сомбора и ослободиоцима који су у Сомбор ушли под командом мајора Илића чула су се и сведочанства која су са колена на колено преношена: о конценртационом логору у Добоју, о воловима који су после 4 године вратили свог газду преко Албаније и Крфа и Солунског фронта у Љубовију, о писму добровољца из Црне Траве који је остао у Албанским гудурама а писмо је стигло после 3 године, о

З

авичајно удружење Срба „Коријени“ је током викенда од 7. до 9. октобра организовало у Сомбору сусрете „МатицаДијаспора“. Низом активности „Коријена“ град је показао сав свој сјај и гостопримство. Простори Жупаније, Српске читаонице и Градске куће су били високо репрезантативни и сви гости из Немачке или земаља региона, и других крајева Србије препознали су сјај културе и традиције која и данас плени. У петак 7. октобра у 19 часова представљена је књига „СРПСКО СРЦЕ ЈОХАНОВО“. Говорили су  Веселин Џелетовић - аутор и Слободан Росић у име издавача. Током промоције наступила је мушка певачка група „Чауши“ са препознатљивим репертоаром. Сала жупаније била је препуна, а утисци и више него надахњујући. Централна тема овогодишњих

16

сусрета је „Први светски рат“ - и живо народно сећање на њега. Билa је изузетна част угостити чуваре народног сећања који су на округлом столу говорили о анегдотама и околностима Великог рата у којима се нашао наш народ.

Srpski Krajevi br.7

Славонцима и Сремцима који су прелазили Дрину и укључивали се у Српску војску, о чукунунуку са Новог Београда који чува песму свога претка са Крфа... Након сусрета, сомборски виолиниста Немања Голубић одсвирао је познате тактове песама „Креће се лађа Француска“ и „Тамо далеко“. Током округлог стола могли смо да чујемо и песме које су настале током рата или су касније написане о рату. Уводничар у тему је био Влада Ђурковић, који је и аутор изложбе о Првом светском рату „Ко сме, тај може, ко не зна за страх тај иде даље“ која је била изложена у салону Српске читаонице. Након округлог стола гости и домаћини су положили цвеће на заједничку гробницу 544 ратника из Великог рата   који су


U

погинули и страдали у околини Сомбора, а након тога посетили манастир Светог Архиђакона Стефана у коме се чувају три светиње у мошчевицима. Песници гости су посетили и гроб Лазе Костића, песника чија бесмрна „Санта Марија Дела Салуте“ је и данас врх песничког стваралаштва Срба. „Коријени“ су били одлични домаћини и госте су упознали и са локалним специјалитетима. При

„СРПСКИ КРАЈЕВИ“

d

упознавању историје града госте је предводио Миле Војновић. У суботу, поподне су у свечаној сали Жупаније представљене књиге „Трагови у трајању“ Боривоја Чавића, из Вуковара - (историја Срба вуковарског краја) и „Завјет и обећања“ Љиљане Браловић из   Горњег   Милановац. Током промоције свој зборник „Очима душе“ су представили и чланови Књижевног клуба Српског културног центра „Свети Сава“ из

r

u

`

e

w

a

Суботице. Након промоције у дому ученика одржан је књижевни сусрет песника који су говорили своје стихове уз пријатне звуке гитаре. Ове године сусрет је окупио око 40 гостију из Србије и иностранства од Немачке до Румуније, од Власенице и Прњавора, Бања Луке, Дервенте, Шамца, Добоја и Бјељине преко Вуковара и Београда, преко Горњег Милановца и Књажевца, Бачке Паланке, Новог Сада и Суботице све до Сомбора. Шести сусрет „Коријена“ – „Матица-Дијаспора“, је покушај да се расејан народ, расејане лепе мисли, разнете крвне везе, растрзане душе врате у своје срце, у своју колевку, у свој корен тамо где и припадају - да се вратимо у Србију и Србији. Клаудија Недељков

U m j e t n o s t

KRAJI[KI LIKOVNI KRUG О

ве године у Новом Саду почео је са радом „Крајишки ликовни круг“ у оквиру Удружења „Српски Крајеви“, који је осмислио, организовао и био добар домаћин проф. др. Здравко Малбаша. У првом сазиву учешће је узело дванаесторо сликара, како оних који живе и стварају у Војводини, тако и из саме Крајине, највише из Бања Луке. Селектор прве ликовне колоније Крајишког ликовног круга је био Станко Родић и он се одлучио за спој младости и искуства, јер је поред реномираних имена српског сликарства позвао и студенте са ликовних академија из Бања Луке и Новог Сада. Резултат ове ликовне колоније је стална поставка у сопственом простору, али и изложбе које се

U~esnici prvog susreta „Krai{kog likovnog kruga“

очекују ускоро у Новом Саду, и широм српских крајева. Треба напоменути да је Крајишки

ликовни круг, поред пријатеља и спонзора подржала Градска управа за културу Новог Сада.

Srpski Krajevi br.7

17


U m j e t n o s t Биографија: илан Ненадић је рођен 30. септембра 1947 године у Грковцима код Босанског Грахова. Студирао је југословенске књижевности и савремени српскохрватски језик на Филозофском факултету у Сарајеву. 1974 године прелази да живи у Београд, а 1984. у Зрењанин. У Нови Сад је дошао 1984 године, где и данас живи. Осим поезије пише и есеје, књижевну критику и преводи. Прву књигу песама „Стефанос“ објављује 1971 године, а затим следе и многе друге: „Нови Стефанос“, „Општи дар“, „Усамљена историја“, „Осветна маска“, „Песме“, „Књига четворице“, „Општи одар и друге песме“, „Вриснула је мајка“ (песме са Илеаном Урсу), „Почињем да бирам“, „Дрхтање у води“, „Венац за Гаврила“, „Уточиште“, „Угрушак“, „Општи одар и нове песме“, „Суви печат“, Ноћна слика“, „Дивљи Бог Балкана“, „Укус пелина“, ... Добитник је скоро свих значајнијих песничких награда: „Печата вароши сремскокарловачке“, „Дучићеве награде“, награде Удружења књижевника Србије, „Милан Ракић“, почасне награде БИГЗ-а, награде Универзитетске речи за књигу године, „Змајеве награде“, „Кочићевог пера“, награде „Бранко Ћопић“, Српске академије наука и уметности за препев поезије Михаја Еминескуа на српски, годишње награде Савеза књижевника, награде „Лаза Костић“, „Кондира Косовке девојке“, „Милице Стојадиновић Српкиње“, „Видовданских песничких сусрета“, ...

М

18

Милан Ненадић

NEIMAR TEMEQA SRPSKOG PESNI[TVA

Jedan od najve}ih `ivih srpskih pesnika

В

елики крајишки, целог рода српског и свих српских крајева, песник Милан Ненадић као ретко који, тако темељито и смислено је утабао песничку стазу задњих 45 година. Он је песник по судбини, заточеник и тумач лепоте језика, мера моралног хоризонта и честитости међу људима. Песник пре свега и после свега. „Кад је прави, а често је прави, Милан Ненадић је потресан пјесник. Он удара у саме темеље личног, породичног, националног човјековог искуства; он забада перо у чвориште бола. Он тражи рану на човјеку и у човјечанству и из ње чита судбину; своју, својих предака, своје браће, своје дјеце, судбу народа, човјекову општу судбину. Рана је једина права читанка и једина света књига...“ (Јован Делић) „Из пјесме у пјесму, из стиха у стих, пјесник обавља бјесомучни лирски претрес властите биографије, заблуда илузија, националног духовног насљеђа сачуваног у миту и предању, историјског и свакодневног насиља,

Srpski Krajevi br.7

ријечју – пјесник се обрачунава са свијетом који је и сам Творац оставио у расулу, безнађу и неискупивом гријеху. Зато ни пјесник за такав свијет нема ни милости, ни разумијевања. Он га непрестано држи под неком врстом лирске опсаде, под унакрсном ватром тешких питања и још тежих одговора. На дјелу је једна беспоштедна (само)анализа у широком емотивном распону – од младићке јарости, помаме и кочоперности – до гађења и самопрезира помјешаних са гњевом и очајем.“ (Ђорђе Сладоје) „Били су ми одраније познати његови стихови и била ми је блиска његова реска ријеч, заглушна често попут револверског пуцња. Било је неке посебне лирске мистике у тој атентаторској пози, тако блиској његовој генерацији, која је њему ипак посебно пристајала, коју је он артикулисао као однос према свијету и од које је начинио препознатљив пјеснички став...“ (Ранко Поповић) Приредио Проф. Здравко Малбаша


U m j e t n o s t ПЕТАР ПРИНЦИП

ЋОПИЋ

-Гаврилов отац-

-судбина ускличника-

У спаљени Обљај, богу иза леђа, Дојахао с четом нови Злопоглеђа. Људина са звездом, ни узми ни подај, Осветник Косова, укрућен а бодар. На команду „сјаши“, из глатких седала, Ко један је цела чета поскакала.

Све док сам вукао вертикалу страсну, Ни сањао нисам да ми нерви гасну.

Старац Пепо, сељак испред свог згаришта, Зна он шта му фали, јер и нема ништа, Очекује, сатрт, као у бајкама: Ова војска носи крај нашим мукама, Јер је млади Гавро, оно тиче суро, Кроз пиштољ до самог ћесара догуро,

Збори нешто Пепо, с пола гласа, шкрто, Помиње небеса, преклиње и крстом: Стешите колибе, ако Бога има, Кад нису усташе заклаће нас зима.

Официр ће кратко: Ратна су времена, Без нас може земља бити изгубљена, А потом ће војсци – шта су идеали! – За Принципа, трипут: пали, пали, пали!

Одјездише пољем коњи подбодени, Испраћа их Пепо руку опуштених, Повијених леђа испред свог згаришта, Зна он шта му фали, јер и нема ништа.

Просто нисам знао, нисам хтео знати Да ће светлу вере – вере понестати. Ноћу су ме, стално, подсећале море Да црту не вучем одоздо нагоре, Вуче ли од себе, људско биће живо Зна да ће му права изаћи накриво. Док сам се мучио с том усправном цртом, Вукли су ме земљом као госта вртом. Чим би моја рука окренула доле, Нашле би се узе да покрет приволе. Кад остаде крви тек да ставим тачку, На мене су хтели кошуљу лудачку. Ви зовите падом, то је мени дубље: Баш је зато тачка и стављена грубље, Јер није по реду, није из близине – Стрмоглав је пала, црна, из висине.

Из књиге „Венац за Гаврила’’ - Завештање Милан Ненадић

Srpski Krajevi br.7

19


U

d

r

u

`

e

w

a

HERCEGOVCI Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији

У

дружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији, са седиштем у Новом Саду, основано је 1991. године, на самом почетку ратних збивања у Херцеговини, да свим расположивим средствима помогне очувању наше Херцеговине и њене слободе, а по угледу на наше претке из протеклих векова. Не треба заборавити да нас је и војвођански народ братски подржао и придружио нам се у акцији прикупљања помоћи борцима и народу Херцеговине. Током ратних година, у Удружењу је било и драматичних и тешких

објавили књиге: „Херцеговина“ Неђа Попаре, „Устанак под Луком Вукаловићем“ Душана Берића, „Помађаривање народа у време Аустроугарске“ – репринт издање, „Херцеговачка рапсодија“ (О устанцима у Херцеговини против Турака (1852-1878), „Принцип“ (о Младој Босни), „Не убијте гласника“ (о усташко - хрватском геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у историјском раздобљу од не-колико векова) аутора Радована Ждрала, „Пасош за небо“ Божидара Глоговца. Овим примерима издавачке делатности, Удружење се

дана. Укупно, послато је 270 разних пошиљки. Шта је све у тим пошиљкама било, у Херцеговини је добро упамћено. У једној прилици вакцине против беснила, у другој апарат за глуве или протеза за рањенике… По окончању ратних збивања, нашли смо простора за своје активности у издавачкој делатности, штампајући књиге од значаја за нашу културу уопште. До сада смо

усмерило на послове од општег и културног и друштвеног значаја, чиме смо стекли статус културне институције на плану издавачке делатности. Пре пет година Удружење Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији је успоставило нову унутрашњу организацију, у неку руку се децентрализовало и проширило обим активности. Данас наш Извршни одбор броји једанаест

20

Srpski Krajevi br.7

чланова, стручњака у својим областима. Такав Извршни одбор формиран је из једноставног разлога да би се нашли нови, и потребама и времену примеренији садржај рада. Формирали смо 6 комисија. Очекивано, на првом месту је Комисија за културне везе са завичајем и неговање традиције и Комисија за просвету, културу и издаваштво. Такође, са великим амбицијама формирана је и Комисија за сарадњу привредника из Војводине и привредника из Херцеговине. Наравно, све је то узалуд ако се акције завршавају у средњој и старијој генерацији. Отуда, врата Удружења најшире су отворена за младе. Активно ради Комисија за рад са младима, у претходном периоду учланили смо велики број младих, ученика и студената. Отворили смо сајт Удружења (hercegovci.rs), који редовно ажурирамо, те се тако наши чланови, и сви други, могу редовно информисати о активностима Удружења Све ове активности спроводиmo уз стриктну примену законских прописа и одлука органа Удружења. Традиционално, организујемо прославу Српске Нове године (Херцеговачко сијело), са богатим културно уметничким програмом, када се на једном месту окупи безмало пет стотина Херцеговаца, што са ових простора, што из Херцеговине. Наше Удружење се данас труди да бар постави путоказе да путеви нашег рода не зарасту у овом времену кад се многи мостови руше и друмови преоравају. Јованка Иванишевић


U m j e t n o s t

“MAJKA” СИМБОЛ СРПСКЕ

У Новом Саду, у амфитеатру СПЕНС-а, 29.09. о.г., одржано величанствено представљање романа ,,Мајка’’ аутора Миленка Аврамовића, пуковника Војске Републике Српске.

В

ече за памћење, свједочанство да се још нисмо из људи и Срба исписали. У публици достојне патриоте, они за које постоје узори, просијани решетом времена и чија је странка земља Србија а национализам љубав према олтару и ближњем. Било је дивно, бар на тренутак, удахнити пуним плућима озон писане ријечи која кријепи, освјешћује, буди наду и улијева повјерење. Истина је, забољеле су старе ране као и незацијељене из новије историје. Тематика романа су ратне страхоте посљедњег отаџбинског крвопролића. Аврамовић, лирски епик, војник са душом ђевојке, вјешто је кичицом истине сликао и ређао документе. Посигурно је све вјеродостојно, свједоци су високи официри Српске, који су чести на промоцијама овог тестаментарног дјела, широм српских градова. Откровење и освјежење је кад професионалац једне струке надвиси себе, оплемени другу браншу и усхити читаоце. Поставши са својих 6 наслова

најчитанији прекодрински писац. Аврамовићева скромност не претендује на намјештене награде бантам жирија, суза у оку и бол у души читаоца, уз саосјећање са јунацима-трагичарима косовског идеала, најпрестижнија су признања. А код истинског ствараоца плата је свакако на небу. Потка свих поглавља романа је љубав у разним видовима, која струји као зраци јулског поднева на вјечно хајдучкој Романији. Мајка родиља је устоличена на пијадестал живота, уистину додијељено јој је мјесто које свакако рађањем, подизањем и васпитањем дјеце заслужује. То нису обичне жене, то су високоразумне царице земаљске лишене хедонизма, луксуза и доколице. Понизност им је врлина, скромност одлика, слање сина у рат за слободу усуд постојања а неизвјесност, зебња која живот скраћује и помаже при задњом издисају. Нажалост, кроз ово поучно-мисионарско дјело испоставило се да је чак 16 наших јунакородица било у Српској (мајке које су дале по најмање 3 сина за

Autor: Milenko Avramovi} прву српску државу преко Дрине). Мало ли је, туго поднебеска! Од њиховог бола и суза сигурно тече невидљива тугоокеанка и на овом и на оном свијету. На срамоту нас здравих, правих, већина поменутих старица је скапала и скончала у највећој биједи и неимаштини. Утјеха је што ће им бар душе у рају дочекати синовске, док ће профитерске и издајничке скапавати у блату и муљу. Лајтмотив романа и јесу 4 старице са задње смотре Српске војке у Власеници. Официри су се

Srpski Krajevi br.7

21


U m j e t n o s t понадали да ће они понијети ратна ордења од Начелника генералштаба Ратка Младића, док је ђенерал као вазда хумано и увиђавно прозвао 4 забрађене старице у црнини и ријечима ,,Мајке, ја немам шта да вам дам, осим мојих суза...’’. Салом се проломио аплауз, црвенила су прелила образе од претеклих официра. То је свакако историјски тренутак, вриједан цитата, максиме и позорности. Кроз дјело се види однос једне војске у борби, цивилизован и

помоћ институција и појединаца гради ,,кров над главом’’ у Српском Броду. Материјал је кредибилно штиво, која фигурира као доказни материјал против хашких ала и сподоба. Влада републике српске је генерални покровитељ другог допуњеног издања. А ускоро ће да се појави и укоричен превод на руски језик. Да још имамо вјере и достојанства показали су вишеминутни аплаузи сину од Првог сина Српске, који су

5. SABOR Као да није било тако давно када је кретала прича о потреби оснивања удружења људи родом и поријеклом из Босанског Петровца, а сада је већ одржан 5. Сабор Петровчана.

Г

хуман, који је вазда красио српске борце кроз историју. Гинули су младићи, ратни комаданти, падало се у душманске руке, горјела су села и градови, гранате и минска поља десетковале су стројеве, али је надвијаво ратне положаје понос као вијесник смисла и циља борбе. Посебна прича је некрунисана љубав двоје сарајевских гимназијалаца Велибора и Милице. Недјељу дана пред ратно вјенчање, са спремљеним сценаријем младожења иде у загрљај смрти а Милица љубостињка везује своју емоцију за чврсте зидове манасира далеко од родног краја. И камен би заплакао колико је бола и патње у 370 страна стало. Иза Велибора остаје једино болесна сестра Ведрана, којој аутор-хуманиста уз

22

из јединства духа отишли преко девет гора и девет мора на мјесто гдје требају. Ту вече на СПЕНС-у, материју су приближавали аудиторијуму: Мићо Грубор, генерал ВРС, уједно и рецезент романа, Миливоје Иванишевић директор Центра за истраживање злочина над Србима у 20. вијеку, Дарко Младић, син ђенерала Ратка, потписница ових редова, гуслар Петар Мишовић и водитељка Јованка Иванишевић. Посленици из културних институција, сложни су у оцјени да је ово једна од бољих промоција у нашем граду последњих година.

Srpski Krajevi br.7

За слободно српство, Ранка Срдић Милић

рупа заљубљеника у свој родни крај, свој Босански Петровац, дошла је на идеју, да покуша да организује окупљање „Петровчана“ (родом или поријеклом) у циљу његовања традиције и културе завичаја, на начин како то чине и други. Удружење успјешно функиционише пет година у Новом Саду и као резултат дјеловања проистекла су бројна дешавања, приредбе, изложбе, етно радионице, музички перформанси и друге културноумјетничке манифестације. Посебно би нагласили богатство програмских садржаја и разноврсност догађаја са запаженим резултатима, оствареним у периоду постојања Удружења. Широка лепеза реализованих активности од традиционалних смотри културно-умјетничких друштава, књижевних вечери, спортских такмичења, до хуманитарних акција веома запажених од стране

Slavu i Sabor “Petrov~ana” su uveli~ali Wegovo preosve{tenstvo Episkop Ba~ki Irinej Bulovi}, gradona~elnik Novog Sada Milo{ Vu~evi} i mnogi drugi dragi gosti


U

d

r

u

`

e

w

a

PETROV^ANA

Proslava Svetog Luke, krsne slave udru`ewa, sa svim tradicionalnim obi~ajima локалних власти града Новог Сада и општине Босански Петровац. Намјера „Петровчана“ је како сами кажу дати допринос очувању јединственог културног наслеђа простора Босанске Крајине као везе између историје, традиције и савремености и указати на то да свијешћу о културним разликама и истраживањем њихових сличности бивамо отворенији према богатсвима које нам пружа заједнички животни простор. Дана 01.11.2014. године, у просторијама Новосадског сајма -Мастер центра одржана је пета редовна скупштина Удружења, а након скупштине прослава славе Удружења, Светог Луке, у склопу „Петог сабора Петровчана“ са богатим културно-умјетничким и забавним програмом у духу очувања обичаја и културе краја из којег потичу. Такође је организована свечана вечера на којој је било око 700, што чланова, што гостију, уз присуство представника локалне самоуправе, покрајинских органа и других угледних личности из свијета науке и културе. Петровчани редовно и успјешно организују и Мајски уранак на

Андревљу, са спортскорекреативним програмом: косидба, бацање камена с рамена, гађање ваздушном пушком, одбојка, мали фудбал, надвлачење конопцем, разним играма и другим активностима. Уз наведени програм, приређују закуске јелима припремљеним на начин како су се та јела припремала у завичају у организацији удружења жена из Накова. Као стални задатак реализују сарадњу са органима власти на свим нивоима у оквиру Републике Србије као и Републике Српске. Сарадња са Представништвом владе РС у Србији им је тежиштан и приоритетан задатак. Нису одустали од идеје да се штампа и изда треће издање књиге

„Петровац у подножју Грмеча, Клековаче, Осјеченице и Срнетице“ коју је припремио покојни професор Душан Ковачевић. Оформљена је и група са задатком формирања научне, културно-умjетничке и спортске секције за младе Петровчане, а која би се реализовала кроз рад „Клуба младих Петровчана“. Такође су остварили основне предуслове пружања помоћи сиромашним Петровчанима (незбринутим старијим особама, сиромашним, одличним ученицима и студентима). Пошто славе мали јубилеј, 5 година рада и постојања, желимо им сву срећу, успјех и дуговјечност!

Redovna Skup{tina Udru`ewa Petrov~ana - Novi Sad 01.11.2014.

Srpski Krajevi br.7


ISTORIJSKI PUT MANASTIRA SLANCI

М

анастир Сланци се налази у самој близини Београда, удаљен од центра српске престонице свега 15-ак километара, а смештен је између Великог Села и села Сланци. Прве трагове монашког живота на месту где се данас налази овај манастир налазимо у једном српском средњевековном рукопису. У делу рукописа Поменика манастира Св. Тројице пљеваљске који датује из последње деценије XIII века помиње се „преподобни отац Теофан од Великог Села“. „Ово би било прво поткрепљивање

24

народног казивања да је овај манастир управо задужбина краља Драгутина Немањића који је владао крајевима око Саве и Дунава у поменутом времену. Народна традиција, надаље, доводи у везу неку од обнова манастира са деспотом Стефаном Лазаревићем (1389-1427). Београдска околина и њени манастири нису били лишени класичне немањићке традиције. Постојање Савиног извора односно Савинца чува успомену на оснивача Српске народне цркве. Са друге стране, поуздано се зна да је цар Душан, иако краткотрајно, господарио Београдом, том важном раскрсницом на споју две велике реке. Странци су били изненађени бројношћу црквених грађевина у Деспотовини. Бугарин Григорије Цамблак се у XV веку диви православном благочашћу у Србији и бројности црквених грађевина. Турско господство затекло је добро организовану српску цркву.

Srpski Krajevi br.7

Ова установа остаје чувар српског народа након пропасти његове средњевековне државе. Брижљиво вођени турски катастарски пописи броје чак двадесет манастира у широј околини Београда у XVI веку. Један од њих је био и манастир Сланци. Тако се у поменутој врсти извора, у документу из 1560. године помиње калуђер Рафаило. Нажалост, о манастиру сем кратких записа са маргина богослужбених књига, не зна се ништа шире и повезаније кроз читав XVII век. Из записа се види да је манастир Сланци био жив, односно појући. Такви записи могу бити интересантни пошто говоре о свакодневном црквеном животу. Записивачи су бележили важно и битно. То је било време када се писало само када је било целисходно. Хришћански етос и врлина смирења није допуштала да се речи просипају узалуд. Манастирска хроника није вођена на начин какав се среће у западној Европи. Али, један запис


Srpski manastiri од 29. септембра 1678. године има летописачку тежину када саопштава: „Нека се зна када дођох ја смерни Пајсије, митрополит Београда и Срема, овде у манастир Сланце. Овде, најпре учинисмо хиротонију, рукоположисмо три ђакона и три свештеника, и тада је био постављен игуман кир Дамаскин од нас, а на молбу ктитора. Тада је протицало лето, од постања 7186, а од нове благодати 1678. месец септембар 29. и беше недеља. И ту су се придружили Анатолије, протосинђел јерусалимски и проигуман Серафим Милешевац и Јефтимије Зографац“. Сланци су своје прво велико рушење доживели за Великог Бечког Рата 1690. године. Манастирско братство је избегло у фрушкогорски манастир Кувеждин. Манастир је доживео нове ударце у лето 1717. године. Монашки живот се поново покренуо доласком Северне Србије под аустријску власт. Сланачки архимандрит Атанасије Величковић (1724-1739) био је утицајна личност, велика препрека римокатоличкој језуитској пропаганди у Београдском дистрикту. Повратком турске власти братија се опет сели преко Саве и Дунава, одлазећи овога пута у манастир Гргетег. Да ли због ратних прилика или спонтане дотрајалости манастир је био у изузетно тешком положају у првој половини XIX века. Ипак, тадашњи игуман Никифор Бранојевић, светогорски пострижник и искусни духовник организатор је књижевног рада. Са својим „синодијем» сапутником Јеротејем ради 1826. године на приређивању зборника литургијско - историјске садржине намењеном православним хришћанима у Бугарској. Кнез из Умчара Живко Михаиловић пише лично књазу Милошу 28. септембра 1828. године о потребма да се манастирска грађевина поправи. Сланци су 1834. године постали манастириште. Материјал од срушеног манастира послужио је за подизање парохијских цркава у Великом Селу и суседном Мирије-

ву. Велико Село је, можда по први пут, у свом постојању оправдало своје име. По попису из 1834. године имало је 105 кућа и 633 становника. Са Рипњем је било највеће насеље Подунавске капетаније Београдског окружја. Због пораста броја житеља јавила се потереба за богомољом, тј. одговарајућом парохијсом црквом. На месту где је био манастир подигнута је 1904. године капела. У сачуваном Летопису цркве великоселске свештеник Сима Симић (парох у Великом Селу и Сланцима од 1927. до 1958. године) је забележио да је приликом ношења сеоске литије и боравка исте код манастирске капеле дошло до следеће ситуације: Приметио сам за време кађења народа и манастира необично расположење, са озареним лицима и мало зачуђени. Кад смо свршили молитву изашли смо сви у порту манастира и поседали да се мало одморимо па да кренемо даље. Чим смо сели одмах су ми рекли старији људи: „Е, попе мило нам је кад си ушао у наш манастир, јер покојни поп Паја није улазио, ваљда није смео. Овако кад дођемо са литијом само очита пред вратима, а ми улазимо, а он не, а зашто није хтео да нам каже, а ми верујемо да зато није смео што је његов деда поп Јова срушио (цркву) тај манастир“. У народу је било укорењено и распрострањено мишљење да је на свештеничкој породици Милошевића која је дала три нараштаја свештеника у парохији великоселској и сланачкој (1815-1927) била сена проклетства због коришћења манастирског материјала за подизање новог храма. Подстицај за обнову манастира Св. првомученика и архиђакона Стефана у Сланцима дао је српски патријарх Герман, који је 1961. године извршио освећење манастирских темеља. Већи радови су отпочели 14/1. јула 1967. године, а обновљени манастир је освећен 15. августа 1971. године. Постојећа капела је обогаћена звоником „на преслицу“ и проширеним

олтарским простором. Патријарх Герман је манастир Сланци одредио за метох Хиландара у коме ће се спремати монашки подмладак за Свету Гору. Пети настојатељ обновљених Сланаца, архимандрит Андреј Јовичић управља манастиром од 1992. године. Успео је да умножи братство окупљањем већег броја младих искушеника који су у међувремену рукоположени у чинове монаха и јеромонаха. Од манастирске порте до најближе аутобуске станице урађен је асфалтни пут дугачак два километра. Изграђена је зимска капела у склопу великих конака који се још увек граде. Њихов завршетак представља најзамашнији подухват у потпуном уобличењу сланачког манастирског комплекса. Манастир Сланци представља светотајинску оазу за духовно жедне, за болесне душом и телом. У њему су многи добили исцељење и успоставили изгубљену везу са Богом. Манастир таквима пружа вишедневно гостопримство, а они у степену својих могућности учествују у његовој обнови и изградњи. Сланачка обитељ располаже са једним хектаром обрадивих површина, на којима се узгајају баштенске културе. У његову економију убрајају се краве, козе и ситна живина чије узгајање подмирује потребе исхране посетилаца на недељним и празничним агапама. Манастир има трактор, камион и аутомобил. Готово сваке недеље и о великим Господњим и Богородичиним празницима у манастиру се одржавају предавања. Те праве духовне академије различите тематике, али јасног и једног духовног усмерења имају важну просветну улогу у духовном животу Београда.

Радован Пилиповић

Srpski Krajevi br.7

25


I

s

t

o

r

i

j

a

крајишки великани

POP PAVLE KARANOVI]

Пише: проф. Здравко Малбаша

Ј

едан од знаменитих Срба који заслужује нашу пажњу је поп Павле Карановић. Често је у неким изворима потписиван као Павле Твртковић или пак као Павле Карано-Твртковић. Родом је из Церовљана са Твртковог Брда у Бањалучкој нахији. Велик је његов значај првих деценија 19-ог века, када је свим силама настојао да поправи положај раје дижући буне,посредујући код Кнеза Милоша и виђених Срба, те код царских достојанственика турске Порте. Вредна пажње је заслуга попа Павла, јер издаде највећу и најзначајнију књигу штампану у Београду 1840 године у првој српској штампарији коју је купио и инсталирао господар Јеврем Обреновић, брат Кнеза Милоша. Књига носи наслов: „Сербски споменици...“, издана трудом Павла Карано-Твртковића. Уз књигу је додатак од 22 стране у којем поп Павле пише о страдању раје босанске. Поводом појаве ове књиге повела се полемика која је трајала 6 година. Да чудо буде веће, нико од учених Срба уз Матицу Српску није ни видео ову књигу са додатком. Шафарик је само након 5 година од појаве

26

овог зборника писао како је толико ретка да је тешко да ће је више неко видети. Није је видео ни Вук, ни Даничић, ни Љуба Стојановић, ни Стојан Новаковић, па ни Ђорђе Сп. Радојчић и Срејовић, а аутор ових редова има срећу да поседује један примерак. Ово је дуга прича о којој постоји повећи интегрални текст, па само у кратким потезима износимо костурове приче: Око половине 1836 године реше бечке власти да опљачкају Дубровачки архив и да из њега изнесу све оригинале српских средњовековних повеља, диплома, даровница, хрисовуља, па потом пребаце у бечки архив. Би решено да се сви ти документи преведу на латински језик и да преводи остану у Дубровачком архиву. Јадва нађоше јединог ученог Србина који то преведе са старословенског на латински језик. То је био прота Ђорђе Николајевић. Прота је 3 месеца под стражом преписивао документа и кришом преписе на старословенском гурао у њедра и износио. Успео је да изнесе 180 преписа. Тада се у Дубровнику нашао Димитрије Фрушић који ступи у контакт са протом Николајевићем, а овај му под заклетвом предаде све преписе да их што пре носи Јеврему у строгој тајности не спомињући проту ни по коју цену. Фрушић се обрете у Трсту и ту налети на нашег попа Павла, предаде њему све преписе под истом заклетвом. Поп Павле се потом упути у Србију, предаде документа Јеврему Обреновићу, а он постави „књигопечатњу србску“ и одреди Димитрија Тирола за управитеља књигопечатње. Овај почне да слаже слог, а ту му

Srpski Krajevi br.7

је помагао и наш Змијањац поп Павле. Тирол није журио, па се дрзнуо да неколико докумената издвоји и објави у Летопису код Теодора Павловића тврдећи да их он већ одавно има. Ту се заметну полемика у коју се укључио Вук, као и стручна јавност, те изађе некако на видело истина о преписима. На пола посла око слога, Кнез Милош прекида штампање и Тирола посла у Одесу на две године да води кнежеве синове Милана и Михаила „на воспитаније“. Док Јеврем није стигао да именује Исаиловића за новог управитеља, наш поп Павле сложи један примерак са предговором и издаде 1840 године под својим ауторством. Вук га је први напао за превару. У заштиту попа Павла узеше Теодор Павловић, Јован Хаџић и сви Вукови противници, али под псеудонимима писаше текстове или уместо попа Павла. Тако настаде замешатељство које није окончано ни до данас. Поп Павле чак објави вест како је он љубитељ старина путовао по Старој Херцеговини и једног дана види како у неком селу сељаци копају темељ за нову цркву. Ту наиђоше на темељ старе цркве и у њему ископаше златан ковчег са златним катанцима, а у сандуку сви ови оригинали српских диплома. Та вест је толико одјекнула да је истог часа из Петрограда дошао велики професор Надеждинов. Постоје подаци да је 3 сата звонило звоно у Паризу у цркви НотрДам у част тог открића. Сво ово време полемике, праву истину је знао Јеврем Обреновић, али се није изјашњавао. Кнез Милош није имао интереса да помогне попу Павлу који је започео чувену Каранову буну, те је издејствовао хатишериф и није подржао Крајишнике. Поп је и даље остао у Београду, потом у Новом Саду, Шапцу, потуцајући се у сиромаштву као и сам Вук Караџић. Његово велико дело је остало и оно је велика културна задужбина целом српском роду и свим српским крајевима.


U

d

r

u

`

e

w

a

Промоција књиге

"OGWENA MARIJA LIVAWSKA" Судбином, срећом, Божијом руком, тек са сваког губилишта понеко се извукао рањен, измрцварен, али жив.

Н

акон Београда, Подгорице и Бања Луке, промоција петог издања књиге „Огњена Марија ливањска“ аутора  Буда Симоновића,  у издању Светигоре и Удружења „Огњена Марија ливањска“,  одржана  је на Малу Госпојину, 21. септембра 2014. године  у Новом Саду, у Клубу и галерији „Зрно“. Уз промоцију је приказана изложба фотографија и докумената о страдању Срба ливањског подручија лета 1941, али и током грађанског рата у БиХ деведесетих година. Такође, присутни су имали прилике да погледају 15-о минутни филм о страдању ливањских Срба и ексхумацији и сахрани посмртних остатака извађених из јама после 50 година, а из приватне архиве аутора Симоновића. Аутор је током промоције изнео личне доживљаје сусрета и разговора са сведоцима страдања, као мотиве настанка ове књиге која је напотпуније сведочанство српског страдања на подручију Ливна. Пре представљања књиге,  Удружење Огњена Марија Ливањска основало је подружницу Удружења у Новом Саду.

Скуп је благословио отац Мирко Јамеџија, некадашњи парох лијевањски. Присутни су на оснивачком састанку, (27 бивших становника и особа пореклом са подручја Ливањског поља), изабрали следеће чланове Одбора подружнице: Бранка Вујчића, Саву Шуњку, Соњу Давидовић, Дарија Броћету, оца Велимира Врућинића. Именовани ће на првом наредном састанку међусобно изабрати председника Одбора. Са радом нове подружнице очекује се омасо-вљење чланства са активнијим учешћем у раду Удружења. Књига Огњена Марија ливањска приказује усташке покоље, страшне, а хладнокрвно извршене над Србима града Ливна и села на рубу Ливањског поља. Догодили су се првих  дана хрватске нове државе, у пролеће и лето 1941. године.

Кроз само два дана тог злог пролећа, приказана је страшна судбина најмање 1600 Срба, жртава ирационалне мржње. Није поштеђена ни нејач. Било их је 673 млађих од 15, а чак 248  нису дочекали своју седму годину. И није било довољно да буду убијени метком. Морали су умирати у стравичним мукама, на 17 великих стратишта на том географски малом простору. Судбином, срећом, Божијом руком, тек са сваког губилишта понеко се извукао рањен,  измрцварен, али жив. Тек да се сазна шта се и како догодило. Они које је аутор, четрдесет  година после тог страшног страдања затекао живе, главни су ликови књиге. Стварни. И они  и њихове судбине које су испричали аутору по реду и детаљима. Изашли из јама, изгубили  све из породице, у празној кући инатили су се џелатима настављајући свој и рађајући  нови живот. Потврда истинитости њиховог страдања и начина страдања је у сведочењима  Хрвата и Муслимана, храбрих у несрећним ратним данима да помогну Србима, али и да  аутору у перо испричају шта је и како  права „нека се чује и друга страна“. Удружење „Зрно словесности“ Нови Сад

Srpski Krajevi br.7


I

s

t

o

r

i

j

a

JEDAN JE PRINCIP

Пише: Др Драго Његован

П

осле српског устанка у Босни и Херцеговини против османске власти, на Берлинском конгресу (1878) Аустро-Угарска је добила мандат да окупира ову територију. Најбројнији народ били су православни Срби, затим Муслимани, те католички Хрвати. После четрдесет година аустроугарске власти, хабзбуршка Двојна монархија извршила је анексију ове јужнословенске покрајине. Томе је претходио Царински рат Аустро-Угарске против Србије, током којег се Краљевина Србија ослободила економске зависности од великог северног суседа. Наиме, Србија се у економији и политици све више, после доласка династије Карађорђевић на српски престо, окретала ка царској Русији и западним демократијама: Француској и Великој Британији. С друге стране, Аустро-Угарска је правила планове како да уништи српску државу, која је током Првог и Другог балканског рата (19121913) територијално проширена на подручја Старе Србије и Македоније, чиме је стекла положај Пијемонта Јужних Словена.

28

Паралелно са потискивањем Отоманске империје са Балкана, током којег су се територијално прошириле Србија, Црна Гора, Бугарска, Грчка и Румунија, у оквиру Аустро-Угарске текао је процес сужавања и укидања српске црквено-школске аутономије (1912). Круна овог процеса је и обезглављивање Карловачке митрополије, смрћу патријарха Лукијана Богдановића (1913), до које је дошло у аустријској бањи Бадгаштајн, под „неразјашњеним“ околностима. Србији је требао мир како би учврстила резултате Балканских ратова. Међутим, већ идуће, 1914. године дошло је до новог рата, у коме је Србија била нападнута од стране Аустро-Угарске. Атентат је послужио као повод за рат. Гаврило Принцип је у Сарајевском атентату 28. јуна 1914. убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Хтео је да убије и Оскара Поћорека, земаљског поглавара. Њега је промашио и погодио Фердинандову супругу Софију. Она представља колатералну штету Сарајевског атентата. Атентат је извршен, и Принцип је покушао да изврши самоубиство (попио је отров цијанкалиј), али у самоубиству није успео. Ухапшен је и суђено му је. Ухапшени су и његови саучесници и помагачи. И њима је суђено. Будући да је већина учесника у атентату, иако припадници (интер)националне организације „Млада Босна“, била српске националности, те да је Принцип оружје (бомбе и пиштољ) набавио у Београду, Аустро-Угарска је

Srpski Krajevi br.7

оптужила званичну Србију да је одговорна за атентат. После ултиматума Краљевини Србији, који је садржавао и захтеве које суверена држава није могла да прихвати, Аустро-Угарска јој је објавила рат. У рат се поред Аустро-Угарске, одмах укључила и Немачка (нападом на Белгију), с једне стране, као и силе Антанте (Француска, Велика Британија и Русија), с друге стране. Свако је имао своје разлоге да ратује. Агресију су отпочеле Централне силе, а силе Антанте су се браниле. Србија се само бранила. На вест о општој мобилизацији у Русији, Немачка је послала ултиматуме и објаве рата: Русији 1. августа, Француској 3. августа и Белгији 5. августа. Затим је АустроУгарска 6. августа објавила рат Русији, а Француска и Велика Британјија 13. августа њој, да би Аустро-Угарска 27. августа објавила рат Белгији. Османско царство је почетком августа потписало тајни савез са Централним силама и крајем октобра започела рат против Русије, после чега је дошло до објаве рата Османском царству 1. новембра од стране Русије, Француске и Велике Британије. Србија је Немачкој објавила рат 6. августа. Истога дана Црна Гора је објавила рат Аустро-Угарској а 11. августа Немачкој.

Касније су се у рат укључиле Бугарска и Турска на страни Централних сила, а Италија (од 1915) и Румунија (од 1916) на страни Антанте. Пред крај рата (1917) из њега је изашла Русија, због Бољше-


I вичке револуције, а укључиле Сједињене Америчке Државе. Јапан је на истоку ратовао у Кини. Гаврило Принцип, југословенски национални револуционар, рођен је у селу Велики Обљај код Босанског Грахова 25. јула 1894. године. Основну школу похађао је у Б. Грахову, трговачку школу у Сарајеву и гимназију у Тузли и Сарајеву. Већ од петог разреда гимназије заноси се идејом националног ослобођења Јужних Словена, који су још били под окупацијом Турске и Аустро-Угарске. На њега је посебан утисак оставио атентат херцеговачког Србина Богдана Жерајића на аустро-угарског поглавара Босне и Херцеговине генерала Варешанина, који је извршен пред заседање тзв. Босанског сабора 1910, после анексије ових покрајина од стране АустроУгарске. Његова генерација омладинаца сматрала је Богдана Жерајића, који је после неуспелог атентата извршио самоубиство, херојем. Принцип је крајем 1912. године, запустивши гимназијско школовање у Сарајеву, отишао у Београд, главни град независне Краљевине Србије, да би као приватни ученик полагао испите из виших разреда гимназије, које је и окончао 1914. године. За то време Принцип је дошао у ближи додир са Владимиром Гаћиновићем, својим истомишљеником. Пред избијање Првог балканског рата 1912. године, у коме су удружене балканске земље (Србија, Црна Гора, Грчка, Бугарска и Румунија) повеле борбу за ослобођење својих националних територија које је држала Отоманска империја, Принцип се, као и толики други омладинци изван Србије, пријавио у њене добровољце, али је одбијен због своје слабашне физичке конституције. Будући да је те две године живео на релацији Београд - Сарајево, и био присутан у оба града, Принцип је у Сарајеву, после судског про-

s

цеса омладинцима Пјанићу и Љубибратићу, априла 1913. године, постао члан „српско-хрватске“, што је значило српско-хрватскомуслиманске организације ученика средњих школа, у којој је завладало уверење да се у неравноправној борби са аустроугарским угњетачима у Босни и Херцеговини може једино успешно борити – атентатима. Одређени значај за Принципа имале су везе ових омладинаца са круговима око београдског Пијемонта. Поред тога, за Принципа су биле важне и везе које је он успоставио са појединцима из комитског (четничког) покрета у Београду, које су водиле и до завереничког удружења „Црна рука“, односно „Ослобођење или смрт“, на чијем челу је био Драгутин Димитријевић Апис, главни организатор убиства краља Александра Обреновића (1903). Током свог последњег боравка у Београду, од 26. фебруара до 28. маја 1914. године, Принцип се припремао за вршење атентата на представнике аустро-угарске власти у опште, а када је сазнао (из новина) да ће аустро-угарски престолонаследник Франц Фердинанд посетити анектирану Босну и Херцеговину ради инспекције трупа које су изводиле војне маневре, Принцип је решио да изврши атентат на њега. О томе се споразумео са Грабежом и Недељком Чабриновићем, с којима је, и прибављеним оружјем, крајем маја кренуо у Сарајево с намером да изврши атентат на Фердинанда. Током јуна 1914. ова група, под руководством Данила Илића, вршила је припреме за извођење атентата. У пројугословенским омладинским круговима у Сарајеву, Фердинандова демонстративна посета Сарајеву на Видовдан, српски национални празник који је означавао косовско жртвовање „за крст часни и слободу златну“, схваћено је као тешко изазивање, па је одлучено да се баш на тај дан изврши атентат.

t

o

r

i

j

a

Пошто први покушај Недељка Чабриновића, који је бацио бомбу на Фердинандов аутомобил, није успело, свечана Фердинандова поворка је кренула даље и стигла до позиције на којој ју је чекао Принцип (код Латинске ћуприје преко Миљацке), који је из пиштоља белгијске производње пуцао на Фердинанда. Том приликом смртно је страдала и његова супруга војвоткиња Софија, јер је Принцип у гужви после прва два пуцња у Фердинанда промашио генерала Оскара Поћорека. Иако је покушао да одмах изврши самоубиство, Принцип је савладан и ухапшен. Њему и његовим друговима атентаторима, као и помагачима, суђено је у Сарајеву, у аустро-угарском војном логору. Процес је трајао од 12. до 22. октобра 1914. године, у време када је Први светски рат већ беснео свом жестином и на западном и на источном и на јужном (српском) фронту. Принцип је као малолетник осуђен на 20 година тешке тамнице, са оковима и у самици. На издржавање казне упућен је у војни затвор у Терезин у Чешкој, где је био од 5. децембра 1914. до 28. априла 1918, када је изнурен тешком болешћу, туберкулозом костију, умро. Његови посмртни остаци пренети су из Терезина после Првог светског рата (1921. године) у Сарајево, где су сахрањени. др Драго Његован

Srpski Krajevi br.7

29


U m j e t n o s t

^UJ T E S RB I! ...и онда и данас и вазда. На великој сцени ,,Јован Ђорђевић’’ у сали СНП-а, 19. септембра ове године, више од 1000 душа је здушно поздравило документарно филмско остварење суграђанина, редитеља Горана Вукчевића.

Речи су мале да искажу труд, љубав, жељу, енергију и пређене километре кад је у питању тим који потписује остварење филма ,,Чујте Срби’’! Једино је повод за реализацију био известан, док је све друго пратило одрицање, економска довијања и разне перипетије, јер знамо да је филм уистину врло скупа уметност. Захвални потомци су желели да у години јубилеја Великог рата, узврате једном од највећих пријатеља Срба и српске војске достојну пажњу и намa цитирајући његова завештања отворе вид очињи

за сва времена. Врсни криминолог и форензичар др Арчибалд Рајс је по свему изложеном најбоље проучио менталитет и карактер Срба, и хвала му на порукама и поукама! Имао је меру за јавну похвалу наших способности и племенитости, али и опаске за слабости, мане и пороке. Тако да су његови записи једна врста моралног буквара за Србе почетнике. Овај Швајцарац, жртвујући себе и једну блиставу научну каријеру, свесно доприноси истини у Првом светском рату, поготово расветљењeм аустрогарских зло-

Srpski Krajevi br.7

чина над Србима и за награду од стране те исте елите, чији је народ заволео као властиту кожу, бива деградиран и омаловажен. Више га је болела неправда према онима који су изнели на властитим плећима рат, него према њему самом, јер срцезавештач љубави да је био хедониста не би вилу у Лозани заменио за скромну кућу у Топчидеру. Где скончаше у 54. години овоземаљски живот. Радња филма је снимана на три локације у Швајцарској, на Кајмакчалану и на падинама Фрушке Горе. Само зли језици и скучене


U m j e t n o s t

сујете могу да налазе замерке на давање себе од стране актера и или пак на Рајсове конотације. Нажалост, свако време па и ово има своје незахвалнике. И, свакако, истицањем истине оставља се мања могућност за понављање грешака елите и вођа. Свечаној премијери присустовали су бројни угледни гости, између осталих председник Србије Томислав Николић са супругом, Његова Екселенција Амбасадор Швајцарске конфедерације Жан Данијел Рух са бројном делегацијом. У Нови Сад је допутовала и осмочлана група професора са Универзитета у Лозани на челу са наступајућим директором Института за криминалистику Оливије Рибоом, који је пети наследник др Арчибалда Рајса на том месту, док се градоначелник Милош Вучевић, у прологу, обратио у име града домаћина. У сценама документарца, живот др Арчибалда Рајса покушали су да осветле угледни историчари, социолози, криминолози. Уз помоћ швајцарских стручњака из Лозане и угледног историчара Јирг Штиси Лаутербурга сазнали смо много тога о пореклу и научном раду човека чију је каријеру преусмерио Велики рат. У динамичном дијалогу историчара и социолога откривају нам се околности настанка писа-

ног трага „Чујте Срби“, које не престаје да буде актуелно ни дан данас. Отима се утисак да је све што је национално настројено и што је нешто урадило за свој српски народ било ту вече у публици. Владала је тишина туробна, током емитовања кадрова, која пуно говори. Све појединачне мисли су враћене у време пре 100 лета. У запитаност о нама и над нама? Било је сцена које доводе до суза од жара емоција. Куриозитет је што екипа ништа не препушта случају, у чему им се огледа сури професионализам, па је свака карта са столицом имала нумерацију с именом госта. Вредно похвале и слеђења. Др Рајса игра млади глумац Урош Здјелар, а незаобилазан помена при

реализацији пројекта је свакако Ђорђе Иванов, продуцент филма, чији ентузијазам и одговорност обећавају да ћемо се још сретати на сличним промоцијама у корист свог народа. Цела екипа глумаца од статиста преко запажених улога је феноменална. Музику је конпоновао Александар Протић, сниматељ је Богдан Амиџић, мајстор фотографије Јован Шушчевић те остали носиоци надахнућа. Док појединци и квазиорганизације неспретно и искрзано дају себи право на максиме и поуке које нам завешта др Рајс, ова екипа у пакету интегрално и студиозно сервира суштину и отелотворено наравученије. До самопрегора враћајући сјај и ореол на главу жртвеника. Сам аутор филма Горан Вукчевић, неко је чије се име због заслуга изговара са пијатетом кад је национални рад у питању, смер екранизација. Његова скромност је и овај пут нашла, рекло би се, праву меру уметничког освртања на светле историјске тренутке, али и мање славне детаље личности из Рајсовог времена. Поштујући Рајсову жртву, али и жртву непознатих јунака филм је покушај да се загледамо у прошлост, мудрије владамо у садашњости и обазривије тра-сирамо будућност. Сузана Дикић

Srpski Krajevi br.7

31


Pri~e

i

sje}awa

OGWI[TE I VERIGE

У

Мирка, кадгод, сваки разговор начињао се и завршавао за огњиштем. Одовуд је он укућанима издавао свакодневна задужења и примао извештаје о учињеном. Пред вече уз мезетлук, лозу и покоји филџан обавезне, а јако заслађене каве - разговарао се ту са другим домаћинима и осталим људима. - Ja! Сад свак’ на своју страну, а ја ћу сам куда знам – умео је беспоговорну наредбу да преокрене у двосмислену пошалицу гледајућ ме како се башкарим на сећији застртој бичаљем, ту одмах наспрам огњишта, где је обичавао и највише волио да прилегне после обеда да би, како је говорио, бар мало исправио леђа. Огњиштe је заузимало средишњи дио ониже, неотесаним каменом озидане и каменитим плохама покривене куће, илити „димаре“. Јер, дим из ње, све док га сасвим разгорела ватра не прогута, као из

32

ината, није излазиo горе, на за то предвиђени отвор на крову, него је, куљајући, наваљивао на врата и крај њих осамљени уски прозор, тек нешто шири од пушкарнице. Колико ли је само пута друга му жена Мара крајичком беле мараме отирала са очију оно мало, преживљеним јадом, преосталих неисплаканих суза. И како ли је само опако богарала! Овде је, у Пребиловцима – почетком педесетих минулог столећа – напустивши поратно убежиште у рођака Боре (отишлог у тазбину у Тасовчиће), он опет распламсао утуљени породични жижак занављајући својим новим породом безмало сав у шурманачкој јами истребљени нараштај Митра „Спужевића“. Бејаше то пре него ли је успио да, повише димаре, обнови до у темеље разграђени „чардак“ једину кућу у Булутовој махали, незнано зашто, два пута паљену

Srpski Krajevi br.7

само током оног рата. Зидови у „димари“ већ су били добрано очађавели. Толико да је по никад осунчаним буџацима пребивала вечита тмина, а мрак се обдан крио тек допола завучен у широке поре зидова увезаних грубо просијаном пржином узетом из Брегаве, уз шкрти надодатак креча и ретких трагова одувек скупе цименте. Све је у њој било црно. Осим, од стално тврдим жуљевима обраслих тежачких дланова, беличасто углачаних држалица вила и красни, секира и коса, уредно одложених у углу и побелелих наћви одакле је стрина вадила умешану, а увек црну погачу. И белог сира из мешинe и милодушне млаћенице из стапа који је почивао одмах иза широког креденца у којем је било похрањено најнужније посуђе. Овамо, ближе улазу, једно уз друго стајала су два бурила, а онамо, мало подаље, гдје се завршавао преклад, лежали су сандуци са брашном и, један у други, саденути сепети, док се читавом дужином и ширином куће високо изнад огњишта, повијао од прућа нагусто сплетени черjен, под товаром узврх пуних арара са у зрневље окруњеним кукурузом. - Немој, болан не био, но здрав и весео, зазивати зло у кућу – благо ме је, зачудо, корила Мара док сам, као мали, сав занет налазио забаву љуљајући огарвљене вериге које су као са небеса, испод обешених овчјих черека и свињских пршута, досезале тик до саџака на средини огњишта, или у жар запретеног сача. То јутро моји су рано отишли у град. Преспавши, окаснио сам, али ме је на синији чекао остављени доручак. Таман сам се спустио на шћемлију – кад ето ти стрица који је већ опослио своје у пољу. - Хоћеш ли шта друго – упита ме видевши да се натежем с јелом. - Могао бих прво каву. - A, би ли и запалио једну – кушао ме је, лукаво као мачак искосивши вазда пронициљиве зеленкасте очи и гурнувши преда ме металну


Pri~e кутију са мирисним, као дукат жутим, пробраним дуваном. Укрстили смо погледе и ћутке се (спо)разумели да ће све остати само међу нама. Онда сам посегнуо у гаће за својом паклицом „Виса“. - Више волим ове са филтером. Укресао сам шибицу и трудећи се да оставим утисак већ опробаног дуванџије одбио прве димове. - E, мој синко, тешко ће од тебе испасти домаћин! Севну мисао због чега то стриц рече. Због скупих цигарета? Или…!? - А, што - упитах. - Сjедиш поред ватре, а трошиш шибицу – додаде више као за себе, хватајући машицама жар да би запалио тек замотану цигарету. Све ми се вратило у сећању док сам летос стајао на прагу драчом и дивљим наром обрасле руине, опет урушеног и расељеног Мирковог дома из којег нису, упркос трећој паљевини, у диму заборава ишчилеле моје детиње и најраније момачке драге успомене. Младен Булут Фото: Мирко Булут 1912-1990; са стрином Маром (Мандрапа) и унуцима; Булутова махала у Пребиловцима и Мирков дом данас.

i

sje}awa

Митар Шарић

NIKOQDAN U PREBILOVCIMA Л

еп jесењи дан медитеранског поднебља. Деветнаести децембар. Година 1941. Свети Никола. Народ у нашем краjу каже Никољдан. Никољдан jе крсна слава Пребиловаца. Цело село осим четири породице слави Никољдан. Стоjим пред кућом Милана Медића, у Пребиловцима, у коjоj живи наша новонастала заjедница од пет „jединаца“. Размишљам; како се Никољдан славио прошле (1940) и раниjих година. Људи, родбина и приjатељи, коjи долазе на славу зову се пићари. Они из удаљениjих места долазе на конак уочи Никољдана, а одлазе сутрадан по Никољдану. Неки пићари долазе на коњима, упарађени у народноj ношњи. Понеки jе обучен у црногорску народну ношњу, коjа због своjе лепоте и дивних боjа изазива дивљење свих, а посебно деце. Село

jе пуно пићара из многих места Херцеговине. При пролазу кроз село, пићари се гласно поздрављаjу са домаћинима и опходе се jедни према другима благонаклоно и срдачно- да jе милина видети такву срдачност и чути толико лепих и топлих речи при поздрављању. На Никољдан вече одржавала се традиционална Никољданска забава у основноj школи „Краљ Милутин“ коjу су посећивали поред пићара и домаћих и наjугледниjи људи Херцеговине. После забаве настављало се народно весеље до зоре. Ове године (1941) нико нам неће доћи. Нема пићара. Нема забаве. Како обележити Никољдан без породица и пићара. На дневним седељкама пред Медића кућом, људи су се договорили, да се Никољдан прослави по истом обичаjу као и до сада, са jедним изузетком. Свећа, коjа се пали за славу, неће се палити као до сада на дубовоj (храстовоj) облици, већ на пушки, пушчаноj цеви - прецизниjе шупљику пушке. На Никољдан у нашоj заjедници горело jе пет свећа, jер ми чинимо остатке пет породица. Четири су гореле на пушкама, а jедна на храстовоj облици, jер jа до тог дана нисам био набавио пушку. Исто су поступиле и остале новонастале породичне заjеднице. Нас петорица, устали смо како jе и уобичаjено у 12 сати на молитву, пре ручка, а потом обедовали. Како jе дан био сунчан, после ручка смо изашли напоље. Неочекивано, у jедном тренутку

Srpski Krajevi br.7

33


Pri~e

i

sje}awa

чули смо песму у Булутовоj махали. Погледасмо се немо и зачудисмо; ко пева после убиства народа? У Пребиловцима се ниjе чула песма пуних осам месеци, од априла када jе наша држава окупирана, па до Никољдана. Након оглашавања песме, видимо, одмах потом, да из Булутове махале излази група загрљених људи. Корача певаjући, и застаjе. Скупљаjу се испод школе, на простору коjи jе омеђен потпорним зидом школског дворишта, Ждракановића кућама и Булутовом махалом - у наjстрожем центру села. Испред Медића кућа препознаjем двоjицу високих људи,- Гоjка Булута и Милана Медана из села Ортиjеша код Мостара, човека горостасне грађе, са шаjкачом на глави и, чини ми се, са крупним брковима. Он и Гоjко су jедан до другог, загрљени. Ланац загрљених се пружа лево и десно од њих. Дошао Милан као и прошле године на славу, у исти дан, код сестре Стане и мужа jоj, његова зета Душана Лоле Булута. Ал’ Стану, сестру и њене кћерке Jоку од 4 и Мирjану од 2 године не нађе. Оне су усниле, насилно, вечити сан 6. августа 1941. године у дубоком понору Шурманачке jаме, од злочиначке усташке руке. Мучен жељом да искаже бол, подстрекао jе Булуте, да бол заjеднички искажу кроз песму, а не кроз плач. Jедини човек са стране међу Булутима, запевао jе громогласно, из све снаге, а Булути прихватили песму са таквим узбуђењем коjе их jе намах, свеколике, дигло на ноге. Као кад жишка падне у бензин разбуктала су се у људима наjдубља осећања туге, бола и жалости помешана с радошћу, гордошћу, пркосом... Истог тренутка синула им jе идеjа да загрљени, колективно, изађу на наше традиционално сабориште код школе. Њихова песма и поjава на отвореном простору, у средишту села, деловала jе као зов трубе на збор.

34

Као по команди журно, устрептало, пођосмо к њима а Новица Ново Шарић трчи испред нас. Све живо; Драгићи (Драгићевићи) Шарићи, Ћирићи, Трипковићи, Брњаши (Брњашићи), Ждракановићи, Сухићи, Мирковићи и Ћук, слило се, збило се у jедан округли, велики мушки хор под школом - лицем у лице и прихватило песму. Ушао

Кућа у којој се родио и до 1941. године живио Митар Шарић, аутор приче “Никољдан у Пребиловцима” сам у школско двориште, да са платоа посматрам догађаj. Певаjу снажно, мушки, са дубоком свешћу о тешкоj несрећи коjа их jе задесила и истовремено с осећањем потребе да се душманима стави до знања – овде смо, живи смо, претраjали смо, нисмо нестали. Песма као грмљавина jечи и одjекуjе околним брдима. Пркосна песма jе постепено jењавала. У душама несрећника кроз песму jе расло осећање туге. У очима многих заискриле су сузе а убрзо и потекле низ лице. И боjа гласова код многих се променила. Само код ретких ниjе наступила промена. Драматичан тренутак прелаза из стања пркоса у стање туге одавала jе дисхармониjа (несклад) гласова. Jедни певаjу, други гласно плачу. Сваки на своj начин испољава своjе унутарње стање. Био сам узбућен. Ни jедну песму коjу су певали нисам запамтио. Ма ни jедну jедину реч. Памтим jедино слику тог скупа, узруjаног, устрептелог, певаjућег и тугуjућег. Кад сам одрастао и у животу се преко позоришта упознао са одрећеним потресним догађаjима, драмама као врстом књижевног дела озбиљног садржаjа – увек

Srpski Krajevi br.7

сам мислио да оригиналниjе драмско дело нисам видео од оног са прославе Никољдана у Пребиловцима 1941. године – на jавноj сцени усред села. Колико сам био заокупњен тим догађаjем, не памтим како се и кад разишао скуп под школом нити знам шта jе са мном било. Не памтим да сам и кад сам отишао из школског дворишта (кући). Као да сам сањао а не присуствовао овом догађаjу. * Прича »Никољдан у Пребиловцима«, потиче из необjављене књиге рукпоиса Митра Шарића. Књига носи jедноставан наслов - име села о коjем слови, Пребиловци. У вриjеме коjе аутор описуjе имао jе, како jе прецизно забиљежио, 12 година, 9 мjесеци и 24 дана. Био jе jедини преживjели члан породице. Породична заjедница у коjоj jе живио састоjала се од пет чланова – и то пет jединаца, сваки од њих био jе jедини преживjели члан породице. Били су то Новица и Митар Шарић, Боро и Милан (Ћебер) Булут и Миленко Медић. Ову jе причу одабрао и лично послао на адресу часописа „Диjаспора“Митар Шарић. И док jе прича чекала да на страницама ове новине угледа светлост дана и обjелодани да у рукупису постоjи сториjа о Пребиловцима, Митар Шарић jе изненада умро у Београду гдjе jе живео послиjе Другог светског рата. Прича jе обjављена у двоброjу 35-36 на страни 14-15, децембра 2003. године. Људи долазе и одлазе, њихове приче и приче о њима остаjу. Ово jе jедна таква прича о селу коjе jе против своjе и воље његових житеља израсло у симбол мучеништва и страдања народа. Пребиловци се налазе у доњоj Херцеговини, на граници са Далмациjом. Други свjетски рат, од око хиљаду становника Пебиловаца, преживело jе њих 172. Заувиjек jе угашено 36 огњишта а нестало су 52 фамилиjе од коjих су неке имале више од десет чланова.


Profile for SRPSKI KRAJEVI

Srpski krajevi br 7 za sajt  

Srpski krajevi br 7 za sajt  

Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded