Page 1

БРОЈ 19

www.srpskikrajevi.rs

СРПСКИ КРАЈЕВИ Бр. 19

цена 300 динара


ЛИКОВНА КОЛОНИЈА „ПУТЕВИМА ПРЕДАКА” чинимо велики гријех заборављајући наше мученике.

вратове преклали. Крв је извирала из земље данима након монструозног пира. На Шушњару леже православне кости!!! Не леже кости Муслимана и Хрвата. Срам нас било, јер смо дозволили да нам кости газе, по ко зна који пут. Да нам над костима перу тепихе. Да се од запуштености не виде плочице са именима покланих. Да се од године до године коси трава. Да се од смећа и грађе не може ни прићи. Да у подножју Часног крста вјенци стоје сасушени. Од Св. Илије до Св. Илије! Испред огромне скаламерије ( за мене јесте скаламерија јер не представља оно што би требало) а која је изграђена и постављена за вријеме комунизма, налазим смеће, флаше пива, разне графите непримјереног садржаја. Задојено мржњом. Није ми јасно зашто се ми тако понашамо? Еј, 5500 Срба над којима је почињен Покољ, само у пар дана. Зар је тешко, организовати превоз за наше ученике? Зар је тешко одржати час историје? Кога ли се сада плашимо? Зар паљењем свијећа могу да увриједим некога? Само се Бога треба бојати! А ми Срби посебно, јер

Добрица Ерић Шушњар, суза непребола ( одломак ) 416 Не споменуше ни једног брата Од десеторице Видовића Којима побожно одајем пошту Њих обесише уочи рата О једно дрво у Санском Мосту. 417 Уноћ се проломи небо и прва Муња што севну из густе таме Расцепи оно проклето дрво На четворо до земље саме. 418 Тако то дрво бола и плача У бљеску страшног небеског мача Постаде и крст и крстача Види Бог шта раде разбраћа. 419 А, Шушњар, Сузара непребола Где ћуте безбројне српске хумке Оплакане и опеване Памти тих 10 апостола И тако је у српске јауке Почело зло крај реке Сане. 420 Ти страшни јауци, што се разлежу У васељени и нашој свести Пореметили су равнотежу Људског живота на планети. 421 А да су Серби то учинили Згрозили би се људи по свету И те слике би у црној свили Обишле целу нашу планету

Сандра Благић Извор: jadovno.com


САДРЖАЈ ДИЈАСПОРА ИНФО

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

БОЖИНА ПРИЧА О ПСУ КОЈИ ЈЕ ПЛАКАО

23-24

ЖИВОТНЕ МУКЕ ПОРОДИЦЕ ДРАЧА

27-29

КАНАДА - НИЈАГАРА

32-33

СТРУЈНО КОЛО ЗА ТЕСЛИН РОЂЕНДАН

38-39

ГОДИНА ОПАСНОГ ЖИВЉЕЊА С КОРОНОМ 40-42 СРБИ ЗАСЛУЖУЈУ ВИШЕ ПОМОЋИ

50-51

БОЛНИЦАМА У МАТИЦИ ПОСЛАЛИ 400 КРЕВЕТА 52-54

ИЗБЕГЛИЧКИ КУТАК СЕЋАЊЕ НА АВГУСТ 1995

20. ЗАВИЧАЈНИ ЗБОР

8 9-12

У НЕЗАБОРАВ ПРОШЛОСТИ

13

СОМБОР

14

ПРИРОДА ВОЈВОДИНЕ КРОЗ ФОТОГРАФИЈЕ

15

МУРАЛ ПРИЧА ПРИЧУ АЛМАШКОГ КРАЈА

34-35

ПИСМА КРАЉА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА

36-37

ИЗ СРПСКЕ 4-7

КЉУЧЕВИ СТАНОВА ЗА ИЗБЕГЛИЧКЕ ПОРОДИЦЕ 22 ОБЕЗБЕЂЕН ДОМ ЗА 64 ПОРОДИЦЕ У СИРИГУ

МИША ДИМИТРИЈЕВИЋ ПОЛИТИЧАР И НОВИНАР

60

КУЛУРА СЕЋАЊА ЂУРЂЕВДАНСКИ УСТАНАК

16-17

НЕПОБЕДИВИ СРПСКИ ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ

20-21

СРБИЈА 1916. ГОДИНЕ

25-26

ОТКРИВЕН МУРАЛ С ЛИКОМ СТАРИНЕ НОВАКА 17 ОБНОВЉЕНА КУЋА БРАНКА ЋОПИЋА

18

КОЧИЋЕВ ЗБОР

61

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) СРПСКИ крајеви / главни и одговорни уредник Славиша Рујевић. - 2007, 1- . - Нови Сад : Удружење „Српски крајеви“, 2007-. - Илустр. ; 30 cm Тромесечно. ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967

ИМПРЕСУМ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Славиша Рујевић, УРЕДНИК Ранка Срдић Милић, РЕДАКЦИЈА Младен Булут, др Радован Пилиповић, др Милан Мицић, др Драго Његован, Марко Ковачевић, Срђан Секулић, Сузана Дикић, Саша Јовановић, Јован Чича, Драгомир Граховац, Велемир Елез, Ана Милојковић, Дејан Кудрић, ИЗДАВАЧ Удружење грађана Српски Крајеви Председник: Славиша Рујевић, ДИЗАЈН Славиша Рујевић, Никола Скенџић ПРЕЛОМ Никола Скенџић, ШТАМПА Штампарија „Ондреј Принт ХД“, Челарево и Штампарија „Боје”, Нови Сад, КОНТАКТ:

Насловна страна слика

е-mail: srpskikrajevi@gmail.com Моб. 065-4000-501, Адреса: Удружење Српски Крајеви, Часопис „Српски Крајеви“ Змај Огњена Вука 2 Нови Сад, 21000, Facebook: СРПСКИ КРАЈЕВИ www.srpskikrajevi.rs


КУЛТУРА СЕЋАЊА

СЕЋАЊЕ НА АВГУСТ 1995.

“СВЕ ЈЕ УНИШТЕНО И ПОКРАДЕНО” Прослава годишњице „Олује“ у Книну, спискови званица и изјаве којима се данима баве сви медији, сасвим су уобичајени за ове прве августовске дане. Толико је тога већ речено за ових четврт века, толико се тога поновило, са толико се чињеница калкулисало, да је сувишно било шта више додати или одузети. Но оно што нико и никада не може оспорити јесу сећања људи који су исту ту „Олују“ проживели, они који нису својевољно бирали да буду део ње, они који су били део колоне која им је заувек обележила и променила животе.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Т

4

аквих је тачно онолико колико је протераних Срба из Хрватске и свака од њих је, колико год мање или више трагична била, саставни део памћења једног народа чију историју је, данас, могуће скрнавити, али немогуће оспорити и избрисати. Томе у прилог говоре и наши саговорници, живи сведоци тих, не толико давних, „Олујних“ дана. – Сећам се тог четвртог августа боље и јасније него било ког другог дана у досадашњем животу. Рано ујутро из сна су ме пробудиле детонације граната. Мислећи да грми, а до тог сам јутра волела ту грмљавину која са собом доноси кишу, загрлила сам млађу сестру поред себе надајући се да ће нас родитељи пустити да по кишном дану спавамо мало дуже. Није било тако. Мисли ми је прекинуо отац уласком у собу, мирним тоном рекавши да се брзо обучемо и спустимо у двориште. Већ са врата сам видела да нешто није у реду, неколико првих комшија било је у дворишту а са главног пута допирали су звукови аута, трактора, аутобуса – почиње причу наша саговорница. – Прва реченица коју сам чула била је : „Гађају Книн, нека деца оду у подрум на сигурно“. Мајка је брзо спремила доручак, рекла да узмемо све што нам треба и да

се тога дана играмо у подруму. Нико нам више ништа није објашњавао, по сваку нову информацију искрадали смо се из подрума под изговором да нам треба нешто. Нестало је струје и било је јако вруће. Комшије су се само смењивале у дворишту и на улици. Наш мали пас је одлутао у село и нисмо га могли наћи. Након нашег одласка од куће, те вечери, моја бака која је остала у другом делу села касније је причала да се вратио. Када је војска прошла кроз село, чула га је како цвили. Био је затворен у замрзивачу, али жив – наставља она. Нису знали да ли треба да беже Сваки детаљ тог августовског јутра остао је забележен у сећању тада дванаестогодишње девојчице. Двадесет и пет година касније, ово су успомене једне зреле жене, и чини се да временски период још није успео да их нагризе, покрије заборавом. – Чула сам да људи одлазе. Комшија је причао да се треба спаковати, отићи из села док се ситуација мало не смири. Отац није спомињао одлазак. Дан је тако одмицао. У подруму је постало досадно и све чешће смо излазили. Вече је дошло чини се брже него раније, мрак се спуштао, а светла колоне на путу била све видљивија. Одлука о напуштању села дошла је на пречац, сви су се убрзано разишли. Близак рођак рекао је да ће он у свом „стојадину“ повести своје родитеље и мог деду, док је други предложио да ми пођемо са њим на трактору. Оцу су предлагали да раздвоји децу, да не идемо сви заједно. Сећам се када је рекао: „Ако се нешто догоди, да сви не изгинете заједно“. Отац није пристао, а деда није желео да напусти кућу. Тек након мојих суза проливених због дедине жеље да остане сам, пристао је да седне у ауто. – Мајка је узела тек испечен хлеб, отац из подрума донео пршут и у џеп ставио сто марака. Било је то све што смо са собом понели из куће. Са капије сам се отргла мајци из руке и отрчала у собу, узела ранац у којем сам чувала неке од албума са фотографијама.


КУЛТУРА СЕЋАЊА

и ноћи. Тај пршут и хлеб, сир који је понео неко од комшија, били су довољни да у првим данима ми деца не будемо гладни. Не сећам се да сам оца и мајку видела да су нешто јели. Јутром смо били мокри од росе, али су дани били топли па није било страшно што другу одећу нисмо имали. Пролазећи кроз Босну видела сам тракторе који су се превртали, ауто које се срушило у провалију и ту запалило. Чула сам да је један човек умро и да ће га сахранити поред пута, да знају где је остао. Људи су нас сачекивали, питали за имена неког од својих рођака, познаника. – Четврто вече колона је споро одмицала, дуго смо стајали. Почела је киша и нас децу су сместили под настрешницу неке школе. Имена тог места се не сећам, али никада родитеље нисам хтела питати где је то било. Онако мокри морали смо назад у трактор, колона се кретала даље. Није више било хлеба. Отац је отишао да тражи воду. Гориво за трактор је било прескупо, али су успели негде да купе једну канту. Границе се не сећам нити доласка у Србију. Знам само да су нас, у једном тренутку, напустиле неке од комшија из приколице. Њих су сачекали рођаци, а ми смо стигли у Руму, у прихватни центар. То вече двоје старијих људи је позвало моје родитеље, онако насумично изабравши, да доведу нас децу код њих. Седму ноћ путовања од куће имали смо воду за купање и конкретан оброк. „Не жалим за материјалним стварима, већ за животом какав смо имали“ Оно што је следило након тога, као и оно што се истовремено дешавало у њеном родном селу, за ову жену су приче које, како сама каже, никада до краја не би могла испричати. Порушене куће, школа, комшије разасуте свуда по свету, родбина која се више никада није успела окупити на једном месту, школски пријатељи са којима се никада више није видела, нова средина, туђе куће

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Рекла сам мајци да ћу у њега ставити и накит који је мени наменила покојна бака, дедине златнике које је, као признања, добио за време радне службе. Није ми дозволила рекавши да ћу то изгубити и наредила да све оставим на свом месту. Послушала сам је, али јој то никада нисам заборавила. Успомену на баку и деду сада имам тек на пар фотографија – до најситнијих детаља сећа се тог дана ова жена. Њих 25 у једној тракторској приколици Све су то појединости које, ма колико некоме са стране небитно изгледале, појединим људима оставе траг кроз читав живот. Срећа коју су тек ретки имали да са собом понесу и сачувају породичне фотографије на којима су успомене на детињство и људе којих више нема, тешко да се речима може описати или приближити онима који, на срећу њихову, о томе никада нису размишљали. -Код рођака у тракторској приколици места је било за нас двадесет и петоро. Нас десеторо деце, једна трудница која је сваки дан требало да се породи, наши родитељи и неколико старијих људи. Нико од нас није имао више ствари од оног мог ранца који сам чврсто стезала под руком. За час се створила колона и на изласку из села, пар трактора и аута, један мотокултиватор и село је остало пусто. Уласком у Книн постали смо део веће, непрегледне колоне која се кретала ка изласку из града. Неко је рекао да идемо до Срба, а мени је било свеједно јер нисам знала ни где је то ни зашто идемо баш тамо. Детонације су још увек одјекивале. Повремено би нас забљеснула експлозија гранате недалеко од колоне, а мајка би нас покривала својим рукама. Излози на радњама у граду били су разбијени, роба из њих је била разбацана свуда наоколо, а људи су ишли са свих страна. Сви су викали, вриштали када би се чула експлозија. – Многи су нас питали да ли има места у трактору да иду са нама. Нисам знала ко су ти људи. У једном тренутку препознала сам своју тетку на излазу из града, ишла је пешке тражећи место за њу и моје две сестре. Неко је, у намери да нас заобиђе, трактором закачио у наш и приколица се отворила, нас четворо деце држали су да не испаднемо. Чим смо напустили град чули смо да се слична ситуација десила са трактором наших комшија. Један од њих остао је без ноге. Тражили су начин како да стигну до прве болнице. Та ноћ је предуго трајала, сваку следећу сачекали смо у месту за које до тада нисам ни чула. Пут до Руме трајао је пет дана и ноћи Када би сећања ове жене из тадашње колоне исписивали детаљно као и тај дан одласка од куће, требало би нам знатно више времена и простора, али све оно што се везивало након тога има исту суштину и поруку. Како год је ко тумачио, разумеће је свакако само они који су слична искустава понели са собом у избегличка лутања. – На тракторској приколици провели смо пет дана

5


КУЛТУРА СЕЋАЊА СРПСКИ КРАЈЕВИ 6

и лутања, све то је, чини се, превише да би стало у две и по деценије живота. – Након тог напуштања куће, више ништа није било исто. Све што смо имали уништено је или покрадено. Животиње остале код куће су угинуле напуштене. Све оно у шта су моји родитељи улагали нестало је у пар дана. Али, никада није било жала за тим материјалним стварима. Живот какав смо имали у својој кући, у свом селу, није се могао мерити у избеглиштву. Моји родитељи оставили су најбоље године, снагу и здравље копајући туђе њиве, не бирајући послове да бисмо преживели, да би нас прехранили. Неке комшије ни након свих ових година више нисмо видели. Бројна родбина данас живи широм света и никада се више неће вратити. Куће у селу су већином обновљене, али празне, у поједине више чак и нема ко да се врати. – Ми смо још добро прошли јер смо преживели, најужа породица се поново пронашла и окупила у Србији, кућу смо обновили, ја још увек имам албуме са фотографијама из детињства. О „Олуји“ не причамо пред другима. Многи нису имали ту срећу и изгубили су своје најмилије. Убијене баке и дедове, мајке и очеве, рођаке или комшије, који су остали да чувају кућни праг верујући да им, због тога, нико ништа нажао неће учинити, нико им не може оспорити ни забранити. Страшни злочини над њима почињени дубоко су урезанији и важнији од мојих успомена. Таквих је било и у мом селу, таквих је било и у другим селима, и због њих не могу, не желим да заборавим „Олују“ у Книну – закључује наша саговорница. Имена људи који су са нама поделили своје животне приче намерно су изостављена. Били су избеглице, прогнаници, повратници, и више од тога их, најчешће, нико ништа није ни питао.

Васка Радуловић

Извор: Srbi.hr

СЕЋАЊЕ НА АВГУСТ 1995.

“ТРУДНА САМ БИЛА ДЕО НЕПРЕГЛЕДНЕ КОЛОНЕ”

О

д лавежа и цвилења паса, животиња које су се читаву ноћ чуле, нисмо могли ни спавати. У зору је колона већ пролазила поред наше куће. Аутомобили, трактори, мотокултиватори, људи избезумљених лица, у страху, тракторске приколице пуне људи и ствари, били су то први призори које сам угледала тог августовског јутра, дан пре „Олује“. Овим речима почиње да евоцира успомене наша саговорница из друге приче. Њој су, тада, биле тек двадесет и четири године. У деветом месецу трудноће, са двогодишњим синчићем бројала је дане до доласка другог детета. Та „грмљавина“ граната које су падале по Книну, сваку радост претворила је у страх и неизвесност. – Синчић је још спавао у другој соби када је у наше двориште дошла жена из суседног села, водећи за руке двоје своје мале деце. Питала је да ли може остати код нас, њене комшије већ су се биле снашле за превоз, а она није знала где би и како са децом. Плакала је, кукала, није знала где даље. Та слика ми је до данас остала свеже урезана у памћењу. Помислила сам на своје дете које је још спавало, али и оно које је тек требало да се роди. Струје није било, колона са онима који су одлазили бивала је све већа. Људи су говорили да немамо шта чекати, да се пакујемо и крећемо док још има времена. – Спаковала сам неколико оделца за сина, оно најосновније што је требало и чекала да видим шта ће се даље дешавати. Брат је довезао мајку и ујну код нас, отац је остао у селу, он није желео напустити кућу. Нисмо сви могли у једно ауто,а ни за то једно нисмо имали горива за пут. Свекар је довезао трактор и сви који су у том тренутку били без превоза сместили су се у приколицу. Брат је мене, мог двогодишњег сина и сестру од супруга сместио у ауто, закачили смо се за трактор и тако су нас шлепали, вукли добар део пута, док се нисмо снашли за гориво – присећа се детаља наша саговорница. Двогодишње дете од тада је почело да муца Њен супруг није кренуо са њима. Како сама каже, највећа брига од тог тренутка била јој је где ће се и како породити. Где ће са малим дететом поред себе. – Нисам знала шта је са оцем који је остао, да ли је


Васка Радуловић

Извор: Srbi.rs

КУЛТУРА СЕЋАЊА

У породилиште су се тада јавили људи који су желели да нам помогну. Купили су нам креветац и сву опрему за бебу, и то су ствари које се никада у животу не заборављају – каже ова жена. Отац у заробљеништву Након што су пребродили једну бригу, уследила је друга. За брата и мајку је знала, али о оцу никаквих информација није имала. – Као и сви тада и ми смо се распитивали да ли је неко чуо за њега, да ли га је неко видео. Прво су стизале лоше вести. Знали смо да је у мом селу убијено неколико цивила, углавном старијих, који нису желели напустити своје куће. Од њихових породица чули смо шта се десило са онима који су остали, али нисмо знали шта је са мојим оцем. Тек након неког времена, пратећи вести које су долазиле путем медија, брат је на екрану угледао нашег оца. Био је заробљен и доведен међу остале заробљенике у Книн. Чекали смо размену заробљеника, надали се да ће и он бити међу ослобођенима. Тек након три месеца то се и догодило. – Оца смо коначно видели, али то више никада није био онај човек који је остао после нас. О данима проведеним у заробљеништву ретко је и невољно причао, али није крио да су многи прошли горе од њега и да нису имали ту срећу да поново доживе да виде своју породицу као он. Те ране никада нисмо продубљивали. Кућа је била запаљена, све што смо оставили било је уништено. Од свега је остало само згариште. Ипак, имали смо срећу да сачувамо оно највредније, животе наше деце и наших најближих. Било је још трудница у тој избегличкој колони, неке нису издржале као ја – завршава причу. Када спомену „Олују“, поново јој се, каже, врати онај исти бол и тегоба у стомаку. Нису прошли баш као ни ожиљци на телу, иако се труди да их једнако потисне и о њима не размишља.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

супруг кренуо и како ће нас наћи. Брзо смо сви постали део једне непрегледне колоне. У том путу страшне ствари су се дешавале, видели смо призоре којих више не желим да се присећам. Дете је све чешће плакало. У једном тренутку је добио високу температуру, а касније и упалу уха. Није било ни доктора ни лекова, само сам се молила Богу да што пре негде стигнемо да му помогнем. Да невоља буде већа, једно време били смо без воде. Од претрпљеног страха, високе температуре, плача који ни данас не заборављам, свега што смо проживљавали, мој син који је до тада нормално причао почео је да муца, и то је оно што се више никада није могло исправити. – Све то погоршало је и моје стање у последњим данима трудноће. Појавиле су се компликације, симптоми који указују да се сваког тренутка могу породити, и то више нисам могла контролисати. Седам дана и ноћи смо провели у истом положају, у путу, страхујући да би сваки помак могао бити кобан – са мучним уздахом изговара наша она, указујући на ожиљке по телу које је, просто, испуцало од напора који је издржала. Родила прву избегличку бебу Доласком у Србију били су раздвојени. Њена мајка је смештена у један од прихватних центара, брат се привремено сместио код рођаке, а њу и синчића су примили људи којима су и данас бескрајно захвални. Када ју је супруг пронашао, прешли су код жене која их је примила посредством Црвеног крста. Све се то одиграло у само неколико дана, како ни сама не зна. Оно што је најважније јесте да је одмах упућена на доктора који јој је помогао да трудничке дане издржи до краја. – Најважније ми је било да ми се синчић опорави и да он буде добро. Истовремено су и мени дали терапију како би све до порођаја прошло у реду. Били смо у туђој кући, нисмо имали апсолутно ништа своје. Само десет дана након нашег избеглиштва добили смо другог сина, била је то прва избегличка беба рођена у Србији.

7


СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

НОВИ САД - ИЗЛОЖБА

„МИША ДИМИТРИЈЕВИЋ политичар и новинар“ издржавао породицу. Мајка му је била сестра сликара Димитрија Аврамовића. Ниже разреде гимназије учио је Новом Саду, а више у Сремским Карловцима и Осијеку. Као питомац Текелијанума, у Пешти је завршио право 1869. После тога изабран је за подбележника Новосадског магистрата. Једно време био је заменик великог бележника, а од маја 1871. године постао је и сенатор магистрата. Уживао је глас вредног, способног, брзог и вештог службеника. У јавним пословима долазили су до изражаја његова амбициозна и ауторитативна природа, борбени и непопустљиви, а понекад и заједљиви карактер. Својим критикама у Летопису Матице српске привлачио је пажњу јавности. Био је власник и главни уредник листа Браник, члан редакције листа Застава, Књижевног одељења Матице српске и Српског кола.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Д

8

окументарна изложба „Миша Димитријевић – политичар и новинар“ је реализована поводом 130. годишњице од смрти цењеног српског политичара и новинара, у оквиру циклуса Јубилеји – знаменити датуми у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Изложба је била постављена до 08. јануара 2020. године. Миша Димитријевић (Нови Сад, 12. фебруар 1846 — Нови Сад, 23. децембар 1889.) био је српски новинар и политичар, близак сарадник Светозара Милетића. Отац му је био ћурчија, који је у време Баховог апсолутизма економски посрнуо па је с муком

Извор: kcns.org.rs


БУКОВАЦ - НОВИ САД

20. ЗАВИЧАЈНИ ЗБОР У години неизвјесности, безнађа и зебње кад је све успорено, прекинуто или одложено, у трену прогаљења, што друштвеног, што физичког времена, чланови ЗУ ,,Мањача``, потпомогнути Савезом крајишких удружења, приредили су свом народу догађај који ће се дуго препричавати

удјенуо страх у окружење, али кад нешто хоће да успије онда се и Господ весели. Овај пут је домаћин имао среће, други пут ће неко други бити небески изборник и тако редом… Заиста, вриједило је жртвовати се и бити походник обичајног сајма на Селишту изнад Буковца. С обзиром на локацију гдје се скуп одржава довољно би било, независно од доба године или дана, само изаћи на плато и осмотрити љепоте дуж домета ока и мисија би испунила потребу. А тек ако се

презентује народни дух, траг вјекова и утољење потребе за недовољно укорјењене из динарског у панонски простор, онда реалност се мора помјерити епитетима и суперлативима, па, ма, коме било криво. Од 12ч посјетиоци су почели пристизати, заузимати паркинге и напајати се висинским даровима. Уобичајено и устаљено програмски, по 20 пут, домаћини су нудили добродошлицу, распореде и уписницу у такмичарске подвиге. Лагано су се ређеле

СРПСКИ КРАЈЕВИ

П

рољеће са тмурним облацима из седмице у седмицу, јавност и друштвена сцена заморени и исцрпљени од образложења и тражења одгонетки за планетарно затекнуће. Све институције које се баве подршком манифестација и његовањем сегмента догађаја од друштвеног интереса утихнуле, прегруписале снаге, и на чекању за нека срећнија времена. Шта је преостало већ вјера у Бога, одваживање и муњевита изведба намјере. Ништа није ишло на руку организаторима, предизборни дан, налет застрашујућег облака у јеку спортског програма, Петровдански пост, ,,ковид 19`` убио радост, гетоизирао народ, затворио границе и

9


СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ

витешке дисциплине од мање афирмисаних са пољане- варизање, клисање, крмање, преко скока у даљ, бацања камаена с рамена и надвлачења штапом и конопцем. Таман довољно дозирано и загријавајуће до културно-забавног дијела у којем су се ређали академски извођачи, препознатљиве вокације и имена. Од мелода и етнопојца хаџи Николе Мијовића, преко дивних дјевојака, нит` се зна или су љепшег гласа или стасаетно група ,,Храм`` из Сремске Митровице, надолазећег народног гуслара Витомира Вулина, српског орфејa на свехарфама Милана Вашалића, завичајно стихованог инвентаристе Раде Кнежевића и освајача престижних прела и посјела пјевачке групе ,,на бас``, куда Младен Стојановић из Бачког Јарка.

10

Увод у завјетну стварност учинили су, обраћањем у лицу домаћина, Ранка Срдић Милић, културни организатор и Борислав Максимовић, сарадник за културу у Представништву Српске у Србији. Колико су умјетници пружили драгуља присутнима, најбоље показује поистовјећење. На мах су емоције учиниле своје и посјетиоци су пратили или сливали расположење у тренутачни хор на ливади. Домаћи КУД ,,Милица Стојадиновић Српкиња`` са три кореографије засијао је пуним сјајем. Привиђала се дуго младалачка љепота, у кораку и пјесми, по бедемима и околним крајолицима. У свом том једнодушју одахнућа и заноса дошла је на ред косидба и умјеће с кованицом на 130 2м. Поља 16, косаца исто толико и то не напабирчених, већ вишеструких шампиона, побједника чувених косидби Рајца, Балкане, Смољане, Јања, Купреса... Рај за очи, цјелив за душу и вазнесење за претке. Чини ми се да, у моменту звиждука за почетак плеса мајстора с кованицом из хиљаде срдаца заискри пламен вјекова и слије се у фијук оштрог гвожђа које руши траву. Тај занос траје 3-4 минута док се косци сукцесивно ,,оглашавају`` дигнутом косом увис, циљ испуњен-парцела покошена. Потом су искусне домаћице, афирматори народне радиности у Ст.Пазови, прослављене чланице ,,Сане``, по крајишки, поређале ђаконије на откосима од етно јела


СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА веселили и уживали у братској атмосфери. А за једнодушје ,,под шатором``, побринули су се Дућа из ,,Звука Виторога``, увијек корисни Новица Текић, своји на свом- ,,Браћа Росић``, драгоцјени ,,Крајишки бећари`` и принцеза крајишке пјесме, допутовала специјално из Дрвара, за ову прилику, Влатка Карановић. Пет-шест сати у блоку, крута стварност је била измјештена из видокруга присутних. Заборавили су на патње, слутње, прогнозе и упитнике... Уосталом, зато музика и умјетност и служе, да дају срцу веселости. На сву срећу у атмосфери ,,сви к`о један``, вриједно је истаћи да се није ни једна флаша разбила, чула пријека ријеч, или учињен лош гест. То и јесте циљ овакве манифестације,

СРПСКИ КРАЈЕВИ

до јагњетиме, од жежене шљиве до разних освјежења. Камере су само шкљоцале, невиђа се овакав призор и рај за очи сваки дан! Услиједило је проглашење побједника у свим такмичарским облицима. Да би испоштовали искон и исфаворизовали квалитет, домаћини су, уназад двије године, увели специјалну награду за најбоље покошену парцелу. Ове године је та оствареност припала, млађаном, доказаном шампиону, Вуку Вучковићу из Прељине код Чачка. Трећи, у коначном поретку, је био, Небојша Спасојевић из Кадине Луке код Љига, друго мјесто је заузео Зоран Ракита из Јања, а први је,тренутни суверен ове умјетности, Мирко Кецман из Босанског Петровца. Момци су оправдали очекивања публике, дали максимумум и остварили успјех. Од Бога им здравље а од здравог живота и тренинга снага. Такмичарима је припао изузетан фонд награда, уз медаље, пехаре, завежљај успомена и пристојан новчани износ, на ова времена итекако мотивисајуће. Кренуло је народно весеље. Посјетиоци свјесни свега ,,данас јеси сутра ниси``, здушно су се опустили,

11


СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ

да се Крајишници представе у отменом издању предака, како нам завјешташе књиге староставне, тако нам Бог помогао! Могле су се видјети у слици дана кочије, пони коњићи, тезгароши са изазовима за намлађе од шећерне вуне, преко сладоледа, балона, сувенира и сличних попратних појава... Овај пут је вриједно похвалити медије, одазив је био максималан, и сви су поступили с добром намјером. Извјештаји, репортаже, прилози... су више него бројни и коректни. Домаћини им се свесрдно захваљују. И то је побједа доброг над лошим. Закључак је: да као друштво сазријевамо, без обзира на сва искушења. Неопходно је истаћи да је Завичајни збор подржан од стране званичних институција Града Новог Сада, Покрајинског секретаријата за културу, Представништва Српске у Србији, Фонда за пружање помоћи прогнаним, избјеглим и расељеним лицима

12

и од крајишког добротвора у свим облицима ,,Печењара код Дуће``. Медији су извјестили да је прошло кроз збориште преко 2000 душа, тако мисле и организатори. У овој посној години то је више него успјешно. Радуј се осавремењена прошлости твоја је вјечност и побједа. Нека Господ награди судионике, прегаоце и све који су дали свој допринос смотри. Остаће у архивима записано да је Господ благодарио викенд, у катренастој години искушења, чемера и голготе, да се одржи збор - на којем нико није зарадио посљедице осим душевног задовољства, и да су стеге одмах истом мјерем затегнуте у наредним седмицама, мјесецима. Е па хвала благом Господу за милост и доброту. Са надом у избављење човјечанства и побједу радости живота, али да и ми као Божје творевине допринесемо.

Ранка Срдић Милић

Пројекат „Дијаспора инфо“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.


У

свету се 9. јун обележава као Међународни дан архива. Архив Војводине је овај дан обележио промоцијом књиге Сање Гавриловић - У незаборав прошлости. Личности из области културе и уметности од друге половине XIX до прве половине XX века у архивској Збирци др Јована Милекића, коју су почетком ове године објавили Архив Војводине и Друштво архивских радника Војводине. Уз честитке архивистима гостима су се обратили: др Небојша Кузмановић, директор Архива Вовјодине, који је поздравио госте, колеге и пријатеље архива, помоћник министра за културу и информисање др Дејан Масликовић и покрајинска секретарка за културу, информисање и односе с верским заједницама Драгана Милошевић. О књизи су говорили: мр Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада, др Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима и рецензент књиге, Зоран Вељановић, архивски саветник, руководилац Одељења Музеј присаједињења 1918. и рецензент књиге, Весна Башић, архивски саветник и уредник књиге и Сања Гавриловић, аутор књиге и изложбе. Свечаном тону и пуноћи утиска допринела је и функционално-пригодна изложба оригиналних архивских докумената и веродостојних копија из Збирке др Јована Милекића, као и употребних предмета

из домена примењене уметности, који чине тематску целину и амбијентално дочаравају време у којем је грађа настајала, чиме је постигнута илузија стварног живота. Изложбу са насловом „Лик и дело уметника” симболично су употпунили стихови и одломци прозних текстова, одабране грађе из архивске Збирке, који се налазе и у књизи. Најлепше стихове песника, интелектуалаца и родољуба Живка Продановића, Озрена Суботића и Бранислава Кирјаковића, који су обележили време у којем су живели и стварали, говорио је Мирослав Јаћимовић, архивист у Архиву Војводине. Поред многобројне публике, промоцији су присуствовали председник Матице српске др Драган Станић, покрајински секретар за науку др Зоран Милошевић, покрајински заштитник грађана – омбудсман др Зоран Павловић, представници Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова, директори установа културе покрајински и градски, као и чланови Управног и Надзорног одбора Архива Војводине. Програм је водила Љиљана Бубњевић, архивист на пословима матичне делатности.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

У НЕЗАБОРАВ ПРОШЛОСТИ

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

НОВИ САД, ДАН АРХИВА ВОЈВОДИНЕ - 9. ЈУН

13


СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

СОМБОР

СВЕТИ ИЛИЈА И АУТОЛИТИЈА КОРИЈЕНА

У

недељу 2. августа у цркви св. Георгија у Сомбору Завичајно удружење Срба “Коријени “ обележило је своју славу Светог пророка Илију, резањем славског колача и освећењем славског кољива. Светој литургији присуствовали су кумови Ненад Митровић са породицом

и у име Коријена принео колач и кољиво а кумство је за следећу годину преузео Ђоко Радаковић. Свештеник Александар Лазић је након освећења колача пригодном беседом поздравио ЗУС “Коријене” а посебно истакао да Коријени својим програмима негују културу, традицију и духовност. Након литургије у 11 часова удружење је организовало ауто-литију “Не дамо светиње” од Велике цркве, венцом и сомборским улицама Стапарски пут, Првомајски булевар и Апатински пут до моста према Апатину и на овај начин дали подршку Србима у Црној Гори али и свим нашим крајевима где су угрожена људска права и слободе. У пратњи моториста полиције, Сомбором је прошла ауто-литија од око 30 кола. Домаћин аутолитије је био мр Влада Ђурковић.

Влада Ђурковић

СРПСКИ КРАЈЕВИ

С

14

СЛАВА МАНАСТИРА

редином августа на северу Бачке у Сомбору најсевернији манастир Србије прославља своју славу. Престони празник манастира у Сомбору – спомен на Пренос моштију Светог архиђакона и првомученика Стефана (2/15. август 2020. године), прослављен је бденијем у навечерје празника, које је служио протејереј Брана Влајковић, надлежни парох. На светој Литургији је началствовао протојереј Брана Влајковић, уз саслужење протојереја-ставрофора Славка Обрадова, умировљеног свештеника, и ђакона Александра Верића. После свете Литургије и трократног опхода око храма, извршен је чин благосиљања славских дарова, које је принела овогодишња кума, гђа Вида Сотин са породицом. На слави се окупило око 350 сомбораца . Залог славског

колача за следећу годину преузела је Тамара Стричевић.

Влада Ђурковић


НОВИ САД - АРХИВ ВОЈВОДИНЕ

“ПРИРОДА ВОЈВОДИНЕ КРОЗ ФОТОГРАФИЈЕ”

У

Ковиљском риту. Господин Митровић је електроинжењер и бави се интензивно фотографијом неких десетак година. Поздравне речи присутнима упутио је директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић. Изложбу је отворила Биљана Хрнчић, саветник за информисање у Покрајинској влади. Изложба је била постављена до 30. јула 2020. године. Слике говоре више од речи.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Архиву Војводине, 14. јула 2020. године отворена је самостална изложба фотографија „Природа Војводине кроз фотографије” аутора Небојше Митровића. Архив Војводине ради у складу са Наредбом новосадског Градског штаба и своје активности усмерава на дигитални рад, као и на дворишни простор Архива Војводине. Фотографије аутора пете самосталне изложбе настале су на салашу Краљица воћа код Сенте, затим у Строгом природном резервату Иваново, док је највећи део фотографија настао у

15


КУЛТУРА СЕЋАЊА

САНСКИ МОСТ

ЂУРЂЕВДАНСКИ УСТАНАК Ђурђевдански устанак је назив за оружани отпор Срба у Кијеву код Санског Моста који је избио је 6. маја 1941. године. То је био први оружани отпор властима Независне Државе Хрватске, али и уопште први оружани отпор на територији окупиране Краљевине Југославије током Другог свјетског рата.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Д

16

о оружаног отпора дошло када су усташе у једној од акција под изговором „одузимања оружја“ од Срба, дошле на Ђурђевдан, 6. маја 1941. године у српски дио села Кијево, у којем је неколико породица прослављало крсну славу. У кућама ових домаћина усташе су се понашале веома бахато, малтретирајући госте и понижавајући домаћине превртањем славских трпеза и ломљењем славских свијећа. Чак су и запалили кућу Ђурђа Домазета. Затим су ухапсили Марка Кондића и повели га његовој кући која се налазила на граници са сусједном Трамошињом. Кад су дошли до његове куће, из оближњег шумарка на усташе је изненада отворена пушчана ватра. Чувши усташке пријетње дан раније у Санском Мосту, група угледнијих и одважнијих Срба из Трамошиње под вођством Остоје Кондића, српског добровољца у Првом свјетском рату, одлучила је да прикупи и оспособи наоружање у селу, као и да буде у приправности за случај да усташе нападну Трамошињу. Чувши за догађаје у Кијеву, ова група се смјестила у шумарку изнад

пута којим би усташе морале проћи ако би се запутиле у Трамошињу. Видјевши малтретирање Марка Кондића, они су отворили ватру и растјерали усташе. Поновни усташки напад, само сад вишеструко бројнији, десио се истог дана послије подне, али је и он успјешно одбијен. Вијест о сукобима са усташама у Кијеву брзо се проширила по околним српским селима што је за посљедицу имало да ова неформална група побуњеника већ сутрадан нарасте на око 400 људи. На молбу санског котарског предстојника (срески начелник) Анте Меркадића, усташке власти у Бањој Луци обратиле су се 7. маја 1941. године њемачкој команди мјеста с молбом да њемачка 132. Пјешадијска дивизија упути своје снаге у Сански Мост јер је тамошње становништво „угрожено од остатка српске војске и четника“. Добивши потребне смјернице из Сарајева, командант 436. Пјешадијског пука наредио је њемачкој јединици стационираној у Приједору да у Сански Мост пошаље једну јачу патролу која би тамо завела ред и мир. Око 40 њемачких војника стигло је у Сански Мост послије подне 7. маја 1941. године и одмах су се упутили на лице мјеста. Како су устаници били многобројни и пружили снажан отпор, ово одјељење Нијемаца било је приморано да се повуче у Сански Мост и сачека појачање за сутрадан.Знатно ојачане њемачке трупе су и 8. маја. 1941. напале побуњенике у Кијеву, али су се сељаци без отпора разбјежали. С обзиром да су у овом окршају била рањена три њемачка војника, командант 132. Пјешадијске дивизије генерал Синцених је одлучио да примијени одредбе Наредбе о поступку са Србима (Serbenerlass) која је објављена 2. маја. 1941. а њоме су команданти сектора били опуномоћени да без претходног испитивања и без судског поступка стријељају у најкраћем могућем року све мушкарце способне за оружје који се затекну у близини мјеста напада на њемачке војнике, или који евентуално могу бити у вези са оним који су извршили напад; уколико напад није извршен у близини насељеног мјеста, били су опуномоћени да стријељају становнике насеља најближег мјесту напада, „у првом реду мушкарце Српске расе, способне за оружје“ као и таоце у најближем мјесту. „Ако командант нареди стријељање и војници га изврше онда то није ништа друго до борбено наређење за отварање ватре“, стајало је у овој наредби. У међувремену, у Санском Мосту је похапшено око 450 српских талаца. Гонећи разбјежане сељаке њемачке трупе су похапсиле педесетак Срба из околних села, а


Извор: СРБИ из Шипова-Република Српска

ОТКРИВЕН МУРАЛ СА ЛИКОМ СТАРИНЕ НОВАКА

Н

а Сокоцу је 31. августа откривен мурал са ликом Старине Новака, легендарног хајдука чија је животна прича уткана у историју горе Романије, рекао је Срни привредник из Зворника Милан Станојевић који за осликавање мурала издвојио 1.000 КМ. Станојевић је данас заједно са пријатељем Миланом Јоловићем Легендом са Сокоца свечано открио овај мурал на новопостављеној фасади Ламеле на углу улица Радомира Нешковића и Грује Новаковића. Према његовим ријечима, мурал су осликала два “врсна умјетника” из Београда, уз одобрење станара Ламеле. Станојевић је нагласио да је мурал са ликом Старине Новака његов и Јоловићев поклон грађанима Сокоца, истичући да овај српски јунак представља примјер “слободара” какви се рађају од памтивијека на Романији. “Посебно ми је задовољство што сам учествовао у овом пројекту у коме се на савремен начин скреће пажња и отима од заборава име и улога хајдука који је у вријеме Отоманског царства на свој начин пружао отпор освајачу и био војсковођа у војсци влашког кнеза Михајла Храброг”, навео је Станојевић. Старина Новак један је од пет најпознатијих српских хајдука који се су се, према легенди, истицали у борби за ослобађање Балкана од окупације Отоманског царства. Извор: СРНА

СРПСКИ КРАЈЕВИ

српски дио Кијева је у потпуности спаљен. У знак одмазде за напад на њемачке војнике генерал Синцених је наредио стријељање 27 заробљених младића из околине мјеста напада. Тада су стријељани: Видовић Милош, Видовић Митар, Видовић Ђурађ, Видовић Миле, Видовић Марко, Видовић Јово, Видовић Божо, Видовић Владо, Видовић Ђурађ, Видовић Милош, Сојновић Петар, Сојновић Лазо, Ковачевић Урош и Ковачевић Остоја из Томине; Јовановић Душан, Шобот Петар, Каиш Драго, Стојановић Перо, Миланко Илија, Миланко Проле, Делић Милош, Праћа Вељко и Шобот Љупко из Лужана; Станисављевић Миле и Кнежевић Јово из Чапља; Везмар Ђуро и Мартиновић Јосип из Санског Моста. Тијела стријељаних истог дана су објешена у градском парку како би послужила за ширење страха. Сутрадан, 9. маја 1941. године у свим градовима окупационог подручја 132. Пјешадијске дивизије излијепљен је плакат сљедеће садржине: „Срби! 7. 5. 41. послије подне Срби су из једног села код Санског Моста пуцали на њемачке војнике. Село је разорено од њемачке војске, 27 Срба је стријељано, а њихова тијела објешена су на тргу у Санском Мосту.“ Био је ово први масовни злочин над Србима у Санском Мосту. Био је ово увод у масовни Покољ Срба крајем јула и почетком августа 1941. године када је на Шушњару и околним стратиштима убијено 5.500 Срба и Јевреја. Ратни злочинац, немачки генералпотпуковник Рудолф Синцених (18891948), командант „132 пешадијске дивизије“ која је починила масовна убиства у општини Сански Мост. Синценихова кривична одговорност обухвата бројне најтеже облике ратних злочина које су починили припадници његових јединица над сербским цивилима и заробљеним војницима.

17


СРПСКИ КРАЈЕВИ

ИЗ СРПСКЕ

ОТВОРЕНА ОБНОВЉЕНА КУЋА БРАНКА ЋОПИЋА У ХАШАНИМА

18

С

рпски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик рекао је данас, на свечаности поводом отварања обновљене куће Бранка Ћопића у Хашанима код Крупе на Уни, да дело познатог писца, који је човек Крајине и српског народа, треба додатно приближити генерацијама које долазе. Додик је рекао да је о Ћопићу све речено, али да ће се радити све што до сада није било урађено. “Сигурно једна најважнија ствар је да Ћопића и његова велика дјела приближимо генерацијама које долазе, младима који читају и који се васпитавају. Биће прилике да долазећи у Хашане можда и разумијемо зашто је то све Ћопићево било тако лијепо написано, да је требало да се роди само један дјечак овдје који ће касније израсти у великог писца и да то само склопи да се ми у будућности тиме бавимо”, рекао је Додик, преносе Независне. Како је саопштило Министарство просвете и културе Републике Српске, ресорна министарка Наталија Тривић је истакла да је велико задовољство присуствовати завршетку радова на аутентичној реплици куће Бранка Ћопића и напоменула је да ће кућа Бранка Ћопића бити интерактивни музеј у коме ће учити ђаци Републике Српске, ђаци из Србије али и они који долазе из иностранства. “Завршетком реплике родне куће Ћопића ми смо заокружили прву културну руту која

ће повезивати Хашане, Козару и Стричиће и на тај начин ћемо повезати Ћопића, Кочића и Куленовића и понудити још један не само културни, већ и турустички садржај за све оне који долазе у Републику Српску”, рекла је Тривић. Пројекат обнове куће Бранка Ћопића реализовало је Министарство просвете и културе Републике Српске и део је политике и стратешких праваца културног развоја за период до 2022. године. Изградња аутентичне реплике куће у Хашанима део је пројекта ревитализације Ћопићевог родног мјеста и изградње Спомен-подручја “Башта сљезове боје”. Извор: Tanjug

Пројекат „Дијаспора инфо“ је подржала Управа за дијаспору и србе у региону Министарство спољних послова Републике Србије Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Фото: Tanjug


И

ако је корона многима упропастила ово лето, Летица није дозволила да се то и њој деси. – А мени не може ништа. Нећу се ваљда одрећи Србије због короне – одлучна је Летица. И као сваке године, бирајући начин како да најбрже дође до матице, смешта се у авион. Тог дана (31. јула) њена снајка Весна слави рођендан, па брат Мирослав, „председник одбора за дочек“, уручује два букета цвећа, Летици и својој животној сапутници. Два дана касније (2. августа), Мирослав и сестра близнакиња Мирјана планирали су да за свој 60. рођендан организују весеље за памћење и ватромет је заказан, али… – Шипак! – духовито осликава Летица, надлежни забранили било каква окупљања, не дају да се корона шири. Мирославу и Мирјани је преостало само да организују импровизоване прославе, назвали их „малим комитетом“, а кад сазру услови биће весеља. Из Париза дошла Летица. Одлучили њени да је, ето, као Парижанку стазом дугим шездесетак година проводају Србијом. И Летица се опила лепотом матице. – Ово је рај! Моја земља је рај! Историја на сваком кораку Летица је родном из места Дивљана, пет километара удаљеног од Бачке Паланке, која је опет 40 километара од Ниша. – У том правцу кренули смо брат Мирослав, његове ћерке плавокоса Данијела и тамнокоса Дарија, унука Елена, куче Сила и ја. Били смо нераздвојни. Снајка Весна остала је у Кумодражу, тамо имамо породичну кућу, тамо моји живе. Весна је запослена

је у Институту Торлак, за њих нема ни одмора, ни предаха. И, пут под ноге. Нема где нису стигли Живковићи. Циљ и је био југоисток, али су прво кренули у западну Србију у Бању Врујци, где су уживали купајући се у базенима. Како у Врујцима нема банкомата, отишли су до Мионице. Кад су већ били у Мионици, скокнули су до оближњег Струганика да посете Меморијалну кућу војводе Живојина Мишића која, како каже Летица, стварно прича историју. Дошао је потом на ред манастир Рибница. Пут их је даље водио Србијом. – На Равној Гори поклонили смо се Дражи Михаиловићу. Обилазили смо Дивчибаре, тамо ручали и вечерали. Потом смо кренули према југоистоку па Сићевачком клисуром у Ниш и Белу Паланку. Нишку средњовековну тврђаву треба видети, одлично је сређена, а никако пропустити Ћелекулу, мада се тамо крв леди и око од суза зацакли. Ни археолошки парк Медијана у Нишу не треба заобићи – набраја Летица и додаје да је уследило купање и на базенима у Спортском центру Бањица у Белој Паланци. – До Козијег врха на Старој планини, посебног изазова за Мирослава, ћерке и куцу Силу, 11 километра смо планинарили, успут видели и водопад Тупавица – навила се, вергла и све потврђује фотографијама које шаље свима који су јој ушли у живот, ето, нека виде, нека знају како је лепа њена и наша Србија. Ојачане родбинске везе Током шеткања по матици, Летица и екипа су изнајмљивали куће, па се у њима и осећали као код куће. А тако, у том новом амбијенту и прекрасној околини, уз досадашње петнаестодневно дружење појачале су

СРПСКИ КРАЈЕВИ

ОПИЈЕНА ЛЕПОТОМ МАТИЦЕ

ДИЈАСПОРА ИНФО

ПАРИЗ

19


ДИЈАСПОРА ИНФО

се, учврстиле и оплемениле родбинске везе. – Чекамо и другу туру, стижу сестра Мирјана и зет Душко, они воле језера, па ћемо у том правцу. А троше ли се паре? Иди, бре, не питај, исцуре из руку! Купиш и сувенирчић, највише магнете за фрижидере. То ти је оно: новчић по новчић – празан новчаник – осликала је Летица. Августовске врућине могу бити јаке, а ноћи свеже, може се купати, али и од кише и пљускова склањати по кафанама. – Свеједно и под плавим или сивим небом Србија је лепа. Прелепа. Да није ове короне, вероватно Србију не бих овако и оволико упознавала, стога, колико ми год корона кида нерве, ипак преваљујем преко уста: Хвала, короно, показала си ми да од моје земље нема лепше – закључује Летица, један од највећих дијаспорских активиста, дугогодишњи и почасни председник КУД Младост из Париза. Без вести 15 дана – Маске смо носили, о корони нисмо причали. Додијала је и Богу и људима. Ја 15 дана нисам погледала ни слушала информативне емисије, уопште не знам шта се у свету дешава. То је прави одмор –

разрађује Летица. Опојни мирис роштиља Ракијица обавезна, а од јела сто и прекипи. Сваки члан мале Летицине експедиције у ресторанима и кафанама наручивао је по свом избору, а од избора боли глава. – Нигде на свету као у Србији тако опојно не мириши роштиљ. Уосталом, у нашој гастрономији не постоји лоше. Хтела сам да једем сармице у виновој лози преливене киселим млеком, пун погодак. Било је и слатког, али ја шећераш, не би требало, ипак, како да одолим Евином чоколадном колачу, креацији Снежане, моје сестре од стрица. Принцеза Елена – Елена, моја принцеза, стално понавља: „Тетка, ти све знаш о овом крају“. Мислим да би о свом завичају сви требало да све знају. А ми се породично веселимо Еленином десетом рођендану, славићемо 24. августа, а она не може да га дочека, хтела би да је већ сутра. И неуморно ме наговара да је водим да пробуши уши – најављује Летица шта још предстоји породици Живковић.

О. Ђоковић

Извор: vesti-online.com

НЕПОБЕДИВИ СРПСКИ ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Н

20

а дан 7/19. јула 1855. год. у селу Струганику код Мионице, рођен је српски војвода Живојин Мишић, носилац највиших српских и страних ратних одликовања, човек који је ушао у историју раме уз раме са највећим светским војсковођама. Војсковођа чија дела бележи светска историја, човек који је за 47 година у официрској униформи остао несаломив, никад спреман да се ради каријере сагиње пред вишим ауторитетима, чак и кад су владари били у питању, оно што је мислио то је и говорио, у шта су се уверили и краљ Александар Обреновић и краљ Александар Карађорђевић. Симбол наше победе у Балканским и Првом светском рату, који и данас Србији и српском народу треба да представља водиљу за будућност српског

народа. Остао је у памћењу, како рече регент Александар: “Када су сви изгубили главу, једино је Војвода Мишић знао како и на који начин да заустави непријатеља.” Учесник је свих шест ослободилачких ратова које је Србија водила од 1876. – 1918. год.! Прва официрска дужност била му је у Ваљеву, априла 1876. године. У Србско – турском рату, командовао je Колубарским батаљоном 2. класе Ваљевске бригаде. У рату 1877. и 1878. године Мишић је био командир чете ваљевског комбинованог батаљона 7. пука. После ратова који су завршени победом Србије, вратио се на Академију да доврши школовање. У рат са Бугарима, 1885. године, ушао је као командир 1. чете 1.


КУЛТУРА СЕЋАЊА са седиштем у Ваљеву 1902. и 1903. помагао је и акције грађанских удружења, и био председник обновљеног Кола Јахача Кнез Михаило и Стрељачке дружине. У лето 1919. год. због озбиљне болести напустио je место начелника Генерал штаба Војске Краљевине Југославије. Војвода Живојин Мишић, симбол српског народа у борби за слободу, преминуо је 20. јануара 1921. године у санаторијуму на Врачару, не завршивши писање својих успомена започетих 1920. год. у Француској. Последње речи су му биле: “Општа ситуација је добра. Непријатељ се повлачи на свим линијама.” Како смо се одужили нашем славном Војводи говори чињеница разбојничког рушења најстарије касарне у Србији на стогодишњицу победе у Великом рату, Комплекса касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву, која се звала Војвода Живојин Мишић. У вези с тим, због очигледно непроцењиве историјске вредности поменуте касарне пред локалном и државном самоуправом стоји обавеза ревитализације свих порушених објеката касарне 17. пука у Ваљеву, и подизања Меморијалног центра, музеја, где би свакако централно место заузео славни српски Војвода Живојин Мишић.

Мила Параментић Извор: Srpskadijaspora.info

СРПСКИ КРАЈЕВИ

батаљона у ваљевском 5. пешадијском пуку Дринске дивизије, а касније постављен за команданта тог батаљона. После Кумановске битке унапређен је у чин генерала 20. новембра 1912. године. Командовао је славном Првом српском Армијом Војске Краљевине Србије, посебно истакнутом Колубарском битком, 1914. год., где је “до ногу” потучена Аустроугарска војска. Ова величанствена српска победа постаје предмет изучавања у свим војним академијама на свету. После ове битке добија звање војводе, а у знак захвалности за ослобођење Ваљева проглашен је за почасног грађанина 1915. године, где једна од централних улица носи његово име. Tоком пробоја Солунског фронта командовао српском војском, (као начелник штаба Врховне команде, руководио и припремама за пробој Солунског фронта). Тиме је почео слом Централних сила. А као непобедиви војсковођа ушао је у анале војне историје. Остао је упамћен и као професор на Војној академији, његова дела као Стратегија изучавају се на светским војним академијама. Уређивао је и часописе “Српска војска” и “Ратник”. Као ађутант краља Александра Обреновића 1896. год. пратећи га на прве модерне Олимпијске игре у Атини, посетио је и Хиландар. Док је командовао Дринском дивизијом

21


СРПСКИ КРАЈЕВИ

ИЗБЕГЛИЧКИ КУТАК

ВЕТРНИК

22

КЉУЧЕВИ СТАНОВА ЗА ИЗБЕГЛИЧКЕ ПОРОДИЦЕ

У Ветернику су уручени кључеви 276 станова саграђених за избегличке породице из БиХ и Хрватске, које имају пребивалиште на територији Новог Сада.

С

танови су изграђени у оквиру Регионалног стамбеног програма (СРБ 5) који у Републици Србији, као водећа институција, спроводи Комесаријат за избеглице и миграције. Финансијска средства за изградњу комплекса зграда у насељу Ветерник у Новом Саду, омеђеног улицама Војводе Бојовића и Радничке, обезбеђена су делом из донаторског Фонда Регионалног стамбеног програма, док је земљиште и пратећу инфраструктуру обезбедио Град Нови Сад. Укупна вредност изведених радова износи 6,7 милиона евра, а бруто површина 19.877 м2. Станови у Ветернику део су Потпројекта 5, Регионалног стамбеног програма, а у оквиру тог потпројекта планирано је усељење укупно 1.847 стамбених јединица, у 25 локалних самоуправа. Тај потпројекат вредан је 52 милиона евра, од којих је 38 милиона из донације Регионалног стамбеног програма, а нешто више од 13 милиона евра је национална контрибуција. Уручењу кључева присуствовао је и министар спољних послова и Ивица Дачић, који је истакао да је Ветерник, од самог оснивања, врло симболично и историјски битно место. Подсетио је да је краљ Александар Карађорђевић поклонио ту земљу солунским ратницима, а само насеље Ветерник је име добило по планини у данашњој Северној Македонији, на којој су животе оставили многи српски јунаци. Најискреније се надам да је дошао крај свим патњама и страдањима српског народа, ма где он живео, а посебно се радујем чињеници да ће избегличке породице на овако важном месту наћи своје сигурно уточиште и нови дом, истакао је Дачић, а наводи се у саопштењу. Он је захвалио градоначелнику Новог Сада Милошу Вучевићу на томе што је обезбеђено

земљиште и пратећа инфраструктура за изградњу станова. Наставићемо предани ангажман на даљој реализацији Регионалног стамбеног програма, на корист свих оних којима је ова врста помоћи и подршке неопходна, рекао је Дачић. Не можемо да вратимо време и да исправимо неправду која вас је задесила, и све оно што сте трпели и носили као крст своје судбине, али можемо бити окренути ка будућности. За нас ви нисте избеглице, већ наше сестре и браћа, и желимо да се овде осећате равноправно и добродошли. Да вам се рађају деца и унуци, и да остварите нове животне победе. Ветерник, Нови Сад, Војводина и Србија су богатији због тога што ви и ваша деца живите овде. Данас Србија има снаге да заједно са свим партнерима води рачуна о вама, рекао је градоначелник Милош Вучевић. Регионални стамбени програм финансиран је донаторским средствима, а највећи појединачни донатор је ЕУ. Фондом Регионалног стамбеног програма управља Банка за развој Савета Европе, док Комесаријат за избеглице и миграције спроводи програм у Србији, а процес избора корисника спроводи у сарадњи са локалним самоуправама уз надзор УНХЦР-а и ОЕБС-а. Многе земље су и појединачно дале свој велики допринос Фонду, међу којима САД, Немачка, Норвешка, Италија, Швајцарска, Данска, Турска, Луксембург, Шпанија, Кипар, Чешка, Мађарска, Румунија, Словачка. Уручењу кључева, поред Дачића и градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића, присуствовали су и шеф мисије ОЕБС-а Андреа Орицио, комесар за избеглице Владимир Цуцић, државни секретар у Министарству за државну управу и локалну самоуправу Бојан Стевић и директор Јединице за управљање пројектима у јавном сектору Душан Ковачевић. Извор: Dnevnik.rs


БОЖИНА ПРИЧА О ПСУ КОЈИ ЈЕ ПЛАКАО и на важност овог састанка указивао је уредан изглед, мирис колонске воде и нека патетика у опхођењу. “Пиши само овако: чика Божа, Банијац, из села код Двора на Уни, столар, пензионер… Причаћу ти о мом Виктору, псу кога сам деведесет и пете године оставио и који је седам година патио на кућном прагу у Банији, док сам ја био у туђој кући у Војводини. Док нисам почео да живим са Евицом, ја сам био уништен човек, усамљен и несрећан са осећајем кривице који ме је раздирао… После трагичне смрти нашег сина јединца, супруга и ја смо се све више удаљавали једно од другог. Ја сам по читав дан био у радионици а она је радила кућне послове. Престали смо и да разговарамо – сем најнужније. У радионици је са

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Б

ожа већ дуги низ година долази у Нову Пазову код свог пријатеља, земљака Душана на славу Свети Јован. Донесе домаћу ракију, банијски кулен и новости из завичаја. Ове године је дошао са “младом”, другом супругом, Хрватицом. Спонтан, топао човек, са цртама на лицу које збуњују. Радо се одазвао позиву локалних новина да за фељтон “Страдање избеглог српског народа” исприча своју причу о страдању у “Олуји” и избеглиштву. Био је тачан

ДИЈАСПОРА ИНФО

СЕЋАЊЕ НА ОЛУЈУ

23


ДИЈАСПОРА ИНФО СРПСКИ КРАЈЕВИ 24

мном био вучјак Виктор. С њим сам причао. Заједно смо ту и доручковали. Обожавао је кулен. Док сечем комаде, очи су му сијале од радости и ширио је вилице у осмех. Увек ме је гледао у очи док причам и сигуран сам да је знао шта тада осећам. Када сам нерасположен започињао је игру: задиркивао ме, скривао алат па ми га поново враћао, или ме изводио за рукав у двориште да се протрчимо. За време рата осећао је опасност. Био је узнемирен и није се одмицао од улазних врата. Он је предосећао “Олују”… И, дошао је тај дан. ”Пакујте ствари на трактор и у колону!”, викали су војници. “Преко Уне, у Босну. Брже, брже..!” И као узнемирено стадо оваца, цело село се слудило. “Ја никуд не идем”, кажем жени. “Бежимо, побиће нас!”, виче успаничено и шири плахту по поду и на њу трпа све што дохвати. “Носи белу технику на трактор”, виче и замотава телевизор у ћебе. “Иштекај белу технику, бено, и носи. Што стојиш?!” Виктор улази у кућу и припија се уз мене. “Истерај ћену да не смета. Пакуј највредније!”, виче разбарушена. Гледам је у чуду, паралисан. Виктор је тужно зацвилео и још јаче се привио уз мене. “Марш!”, дрекнула је. “Марш обоје!” Све се срушило тог трена… Повео сам Виктора у двориште. Дрхтао је и цвилео. “Ти си моје највредније”, шапутао сам му и грлио га. Белу технику сам уз заједничко натезање сместио на трактор. Онда сам отворио обор и пустио свиње, одвезао краву и коња, пустио живину. Из оставе сам поскидао кулен. Пола сам стрпао у торбу, пола послагао на улаз за Виктора… У грудима сам осећао ужарен камен. “Чувај ми кућу, лепи мој”, миловао сам га по глави и плакао. Виктор ме је гледао у зенице. За тај поглед немам речи. Он је жиг на мојој души. Супруга је викала са приколице: “Је*о те ћено! Бежимо!” Сео сам на трактор и – то више нисам био ја. Стигли смо у Нову Пазову код Душана. Нисам хтео да пријатељство претворим у обавезу. После недељу дана отишли смо у Бач. Сместили смо се у напуштену, влажну, стару кућу. Ствари су биле на поду, бела техника под ћебетом, а нас двоје – две сенке… Мрзели смо се. Престали смо и да једемо заједно. Она је сваки дан некуд одлазила. Мислио сам да ме вара. Осећао сам се бедно. Рано сам легао и још будан би почео да сањам. У сновима сам био код куће. Увек сам нешто лепо сањао и увек је у сну био мој син и Виктор… Тако смо живели шест година. Једног дана је у плахту умотала своје ствари и отишла. Лакнуло ми је. Сазнао сам да је у селу остао Илија и још двоје старих. Неколико породица се вратило. У срцу ми се родила нада да ћу поново живети у својој кући. Радио сам све

могуће послове. Када сам уштедео нешто мало пара и средио папире, одлазим у Хрватску. Од узбуђења при уласку у село мислио сам да ћу умрети. Куће као аветиње. Долазим до моје куће. Без прозора и врата… као лобања. Ограда срушена. Двориште зарасло у коров. Једва померам ноге. Срце ми у грлу туче. Прилазим улазу. На гомили прљавих крпа лежи мршав, болестан пас… без ока… Заједно смо заурлали. Грлио сам га и тепао: “Лепи мој, лепи мој…” Виктор је дрхтао и цвилео исто као кад сам га оставио. Из ока су му текле сузе… После неколико дана је угинуо. Илија ми је помогао да останем нормалан. Средили смо једну собу. Кували смо заједно и јели. Знао је тренутак када ће ми, некако у дозама, испричати шта се догодило у селу после бежања. Неки људи су са камионима долазили у село и скидали столарију. Односили су и све што је остало у кућама. Мој Виктор је бранио кућу. Ударали су га, али он се није померао од прага… Избили су му око. “Мислио сам да ће угинути после вашег одласка”, прича ми Илија и увек одмерава како ће да ми каже. “Довукао је на улаз твоје ствари и на њима је лежао… Онај кулен, што си му оставио, није ни окусио.” На Божином лицу се поиграва поподневно јануарско сунце. Загледан у дубину свог зденца, наставља другим гласом: ”Прошле године, када сам сређивао папире за пензију, у Двору сретнем моју школску другарицу Евицу. Обрадовала се што ме види и позвала ме на кафу. После сам све чешће проналазио разлог да идем у Двор не би ли је видео. Живела је сама. Муж, Србин, погинуо је на “међи”, деца отишла у Немачку… Када се пресељавала код мене, из кола је изнела куче: “Божо, поклањам ти Виктора, да нас чува.”

Аутор: Надица Јанић

Извор: Srpskadijaspora.info


Униформа српског војника са Солунског фронта (Фото Бранислав Симеон)

В

рховна команда аустроугарске војске прогласила је такозвани Војно-генерални гувернман Србија 1. јануара 1916, а формирање окупационе власти на територији целе Србије уследило је у наредним месецима, објашњава за „Политику” војни историчар, публициста и сарадник историјског архива Србије Бранко Богдановић, откривајући мало познате историјске чињенице из мрачних година окупације. У пролеће 1916. у састав гувернмана укључени су окрузи Ужице, Чачак, Крушевац, Косовска Митровица, Нови Пазар и Пријепоље. Подела српске

територије договорена је Софијским уговором из 1915, а прецизирана 1. априла 1916, споразумом о демаркационој линији између Аустроугарске и Бугарске. Елбасан, Ђаковица, Косовска Митровица, Александровац, Крушевац и десна обала Велике Мораве су остали на аустроугарској страни, а Призрен, Приштина, Прокупље и лева обала Велике Мораве на бугарској. Аустријски водећи кругови су се још од Анексионе кризе определили за потпуно уклањање независне Краљевине Србије и њену инкорпорацију у састав монархије. Угарски део монархије, са премијером Иштваном Тисом на челу, био је одлучно против анексије Србије, плашећи се повећања броја словенског становништва и могућег преуређења двојне у тројну монархију, где би словенско становништво било доминантно над угарским. Окупирана Србија подељена је на аустроугарску и бугарску окупациону зону, док су Немци задржали сопствени коридор, појашњава Богдановић. Бугари су оформили Војноинспекцијску област Морава, са седиштем у Нишу и Војноинспекцијску област Македонија, са седиштем у Скопљу. Капетан 85. угарског пешадијског пука, капетан Егер фон Рума Ервин 10. октобра 1915. преузео је општинску власт у Београду. То је био званични почетак окупације. До септембра 1916, Војно- генерални гувернман Србија’ организован је на исти начин као и управа у окупираном делу Пољске и био је непосредно подређен Врховној команди, као највишем законодавном, управном и правосудном органу. На челу гувернмана налазио се војно- генерални гувернер. Генерал Јохан Салис- Сеевис постављен је 1. јануара 1916. за гувернера Србије, али и за члана Тајног дворског већа. На чело Политичке групе, постављен је генералштабни мајор Славко Кватерник, а управу над жандармеријским одељењем примио је потпуковник Фердинанд Пол. Осмог фебруара 1916. Министарство спољних послова у Бечу именовалo је свог делегата, генералног конзула при Обавештајном одељењу команде Треће армије, Лудвига Сечењија, са задатком да заступа „административне и политичке интересе” министарства. Његови извештаји указивали су да војни врх планира потпуну анексију Србије што је у Будимпешти изазвало

КУЛТУРА СЕЋАЊА

Аустроугарска је спроводила политику затирања српске интелигенције, културе, писма и језика, пљачке културног блага и сурове експлоатације свих ресурса

СРПСКИ КРАЈЕВИ

СРБИЈА 1916. ГОДИНЕ

25


КУЛТУРА СЕЋАЊА СРПСКИ КРАЈЕВИ 26

незадовољство. Трвење аустријског и угарског врха око статуса Србије коначно је решено компромисом: војногенералном гувернеру додељен је, као помоћни и саветодавни орган из редова угарских политичара, цивилни земаљски комесар. На ову дужност 16. јануара 1916. распоређен је Људевит Талоци, али га је гувернер углавном игнорисао. Талоци у више наврата тражио подршку угарског премијера Тисе и министра иностраних послова Иштвана Буријана. Сталне жалбе земаљског комесара на „исувише благ став Војног гувернера према становништву” и оптужбе за „србофилство” због његовог словенског порекла, коначно су уродиле плодом. Гроф Тиса и Буријан успели су да убеде цара и надвојводу Фридриха да 4. јула 1916. смене Салиса- Сеевиса. Већ 6. јула 1916. Салисову дужност преузео је Адолф фон Ремен, који је у Београд допутовао 24. јула. Током читаве окупације, аустроугарски војни и цивилни органи имали су изразито непријатељски став према цивилном становништву. Ово се види и из односа према првом гувернеру, који је смењен само због порекла и релативно умеренијег односа. Спровођена је

политика уклањања српске интелигенције, затирања српске културе, писма и језика, пљачке културног блага и сурове експлоатације свих ресурса. Резултат је било осиромашење земље и стални недостатак хране, а неретко и глад. Рационализација хране доводила је до редова пред радњама које су делиле храну само у одређеном времену и у недовољним количинама. Најсуровији вид репресије биле су интернације и узимање талаца. Огроман број становништва страдао је у концентрационим логорима широм Аустроугарске. Извршну власт спроводили су људи словенског порекла из Босне и Херцеговине и других крајева царства. Словенски жандарми, полицајци, агенти и судије показали су већу суровост од оних аустријског или чешког порекла. Логори су били и у самом Београду, на Калемегданској тврђави и у Топчидеру. За најмање прекршаје, а често и по неутемељеним денунцијацијама, људи су кажњавани смрћу вешањем. Посебно суров је био терор на територији под бугарском окупацијом, што је 1917. довело до Топличког устанка. Школски систем установљен је 1916. са задатком да преваспита српску децу у „духу дисциплине и реда, односно, да уништи њихову националну свест” и допринесе нестанку образованих слојева. Наставни језик био је „српско- хрватски”, а писмо искључиво латинично. Ћирилица је потпуно избачена из јавне употребе. Наставници су бирани из редова неспособних официра који су знали српско- хрватски, а били су пореклом из Хрватске, Славоније и Босне. У априлу 1916. одлучено је да се бивше српско наставно особље може запошљавати само на „предметима ручног рада”, то јест оног што се данас зове општетехничко образовање, каже историчар Бранко Богдановић.

Бојан Билбија

Извор: politika.rs


ШОПОТ КОД БЕНКОВЦА

ЖИВОТНЕ МУКЕ ПОРОДИЦЕ ДРАЧА

И

ако се пре рата у овом селу, бар како каже Давор Драча, живело добро и са комшијама делило и добро и зло, прве ратне године избрисале су прошлост и живот свих ових људи трајно измениле. Православци и католици преко ноћи су постали четници и Хрвати, једни другима вечити непријатељи, странци који се, ни након двадесет пет година од рата при случајном сусрету више чак ни не поздрављају. Ко је крив, а ко није, ко је коме више зла нанео, није на малим људима да суде. Оно што је данас остало као траг тог прошлог времена, више је него поражавајућа слика данашњице. Петоро Драча, од тога двоје малолетне деце, најчешће самују иза своје капије. Навикнути на тежак живот и сиромаштво, уверени да више и нема ко да им помогне, своју муку најчешће чувају сами за себе. На лепши живот одавно су, чини се, заборавили. – Гледајући из ове перспективе, последњи пут било је добро када ме је отац као младића запослио у једној фирми у Бенковцу. Од нас четворо деце, уз још једно које је мајка одгајила као хранитељ, једини сам остао да бринем о кући и земљи. Оженио сам се, почео стварати своју породицу и веровао да ћу од плате коју сам имао уздржавати децу и родитеље, стварати услове за болји живот. Таман је све кренуло како треба, родило се прво дете, а рат је почео када смо чекали друго – присећа се Давор тих лепших година.

Тешки избеглички дани Мајку, дете и жену у осмом месецу трудноће, у избеглиштво му је повезао рођени брат са својом породицом, и то све заједно на малом мотокултиватору. Данима их је чекао и тражио, да би сви заједно стигли у Србију. – Две сестре су ми удате у Шумадију па сам тако и ја са својима стигао до Љига, у једно оближње село. Тамо се мајка тешко разболела, жена породила, нас троје и двоје мале деце били смо подстанари у једној трошној, неусловној кућици. Ишао сам по шуми сећи људима дрва, по свадбама помагати око печења, копати кукуруз у надницу, није било посла који нисам желео да радим само да би преживели. Било је добрих и поштених лјуди, али и оних који су нас вечито гледали као избеглице, некога ко ту не припада, и што је најгоре оних који су тешко или никако плаћали када бих им обавио посао. Мучан је то и тежак период био, али смо били млађи па смо се

СРПСКИ КРАЈЕВИ

У насељу Шопот надомак Бенковца петочлана породица Драча једна је од две српске породице које живе у овом већински хрватском месту. Ипак, ратом нарушени добросуседски односи нису оно што представља њихов највећи проблем. Кућа без крова, плафони који пропуштају кишу, дечије собе пуне влаге, сиромаштво и болест најстаријих чланова, већ годинама, претежак су терет са којим се све теже боре.

27


ДИЈАСПОРА ИНФО

лакше са тим носили – присећа се Давор. Иако тешко болесна, због могућности да оствари пензију, мајка се након пар година вратила у Шопот, а Драче постале бројније за још једног наследника. Видевши да ће у Србији тешко створити свој кров над главом, рачунајући на сигурност огњишта које му је отац оставио, Давор је одлучио да се са породицом врати у родни крај. – Када су власници продали прву кућу у којој смо живели, преселили смо се у другу која је била у још горем стању. Лети се и могло живети, али је зими било тешко опстати због хладноће, прокишњавања. Убрзо су газде одлучиле и то имање да продају. Своје ништа имао нисам, а селјакања ми је било преко главе, зато сам највише и одлучио да се пријавим за повратак. Покупили смо оно мало ствари што смо имали и дошли својој кући – прича Давор.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Странци у властитој земљи Две године требало им је само да очисте и раскрче терен око куће. Нису стигли ни заборавити псовке „мајке избегличке“ а већ су их, тада, на родној землји свакодневно стизале псовке “мајке четничке“. Некадашњи пријатељи постали су странци који су им окретали главу, а онај ко није имао лепу реч или руку подршке да пружи, увек би знао како да опсује или добаци нешто погрдно. Није то Драче поколебало, још увек је снаге, желје и волје за животом било довољно да се све то превазиђе.

28

Давор и Божица Драча Од зелених картона које су примали првих шест месеци, закрпили су кућу која, ни након симболичне обнове, није била условна за живот. Док је троје старије деце стасало за живот, родило се још двоје, да би оне туробне зидине у које су се вратили добиле на смислу и радости. Мислили су, кажу, да ће их снага и здравље послужити још толико да,

уз оно мало земље што имају, или неке могућности да се било ко запосли, санирају кућу и мало по мало крену даље. Ни ти планови нису стигли да се реализују. Тешке године, стресови и трауме, узели су данак, знатно нарушили здравље обоје супружника. Због изразито високе диоптрије Биљана није способна за посао, док је Давор добио дијабетес, висок притисак, и болесну кичму због које су многе ноћи постале непроспаване. Најстарији син Мирко, уз најмлађе Луку и Божицу, остао је са родитељима, док су Милован и Ана своју срећу потражили у градовима, далеко од Шопота. – Деца су кренула својим путем, боре се за себе. Најстарији Мирко је са нама, он се недавно запослио у каменолому у Бенковцу и сад има неку плату. Момак је, треба му, а ја му немам одакле дати. Он се на посао не жали иако сваки дан бициклом иде осам километара до посла и тако у повратку кући. Лети је лако, али му није баш згодно када је зима. Лука ће сада у пети разред, а Божица тек следеће године креће у школу. Једина примања која имамо су социјална помоћ и дечији додатак за њих двоје. Део тог новца одлази мени за лекове, а од остатка крпимо крај са крајем. У кући свакодневно нешто треба, није лако само прехранити петоро чељади, а све остало се сматра за луксуз. Нисам успео купити ништа од механизације, служим се малим мотокултиватором од сестре, а ни землја се не може обрађивати без ичега. Хуманитарна организација „Срби за Србе“, донирала нам је грађевински материјал за кокошињац, који смо супруга и ја сами озидали да би држали кокошке, гуске, пернату живину. То нам је сада све што имамо. Временом је плоча на кући дотрајала и испуцала, па зими пропушта воду у собе и ствара се велика влага. За кров би нам требало пар хилјада евра, а то су средства која ми немамо како ни одакле набавити. Знатно јефтиније би било да можемо купити бар заштитни лим који се поставља уместо крова, сами би га поставили Мирко и ја. Тако би се решили влаге, нездравих услова зими. Ми за то средства немамо, нити видимо начин како до њих – детаљно ће Давор.


Божица, Биљана и Лука До породице Драча смо и дошли након приче једног од родитеља чије дете иде у исту школу са Луком. Девојчица нешто старија од њега поделила је са мајком ружне ситуације којима је присуствовала, исмевање Лукиних вршњака на његово сиромаштво, то што није имао патике за час физичког, задиркивање због тога што најчешће носи исте комаде одеће јер друге нема. Све то овај дечак држи и чува у себи, не причајући много, замисливши се сваки пут шта ће рећи када га нешто питате. Његове бистре и паметне очи говоре много више него што су други, знатно старији, у стању и да разумеју. Ни Биљана не прича много, најчешће слежући раменима на свако питање о тежини живота и свакодневних ситуација са којима су се сусретали. – Тешко јесте, али најтеже је онда када деци морате нешто спремити и пружити а, или немате, или не знате шта. Без обзира на све, они су највеће богатсво и једина радост коју имамо. Са њима се преплићу и тужни и радосни тренуци, пролази време и бар на кратко заборавлјају све бриге – каже она. У крају у којем живе, ни на чију помоћ не могу да рачунају. Коме се обратити више, чини се, ни сами не знају или су од тога помирљиво одустали. За пристојан живот и не треба им толико много, бар ако рачунамо данашње параметре „пристојног живота“. Лим уместо стандардног крова, чак и не звучи толико скупо да им се не може приуштити. О неком пару патика или одеће за једанаестогодишњег Луку и шестогодишњу Божицу, можда је сувишно и говорити да није превише. Све и да јесте, може ли се поредити са радошћу коју би, најзад, осетила и њихова дечија срца? Бар они овакав живот нису бирали. *Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.

Васка Радуловић

Извор: Srbi.hr

ГОРЊЕ ЦРЊЕЛОВО

КРСНА СЛАВА КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА

П

разник преподобне мајке Ангелине Српске свечано је прослављен у храму Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову служењем свете Литургије и ломљењем славског колача, поводом Крсне славе Кола српских сестара “Света Ангелина Српска” које дјелује при овом храму. Евхаристијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Небојша Драшкић а саслуживали су му протојереј-ставрофор Љубомир Ђокић, протојереји Лука Петровић, Слободан Мићић и Васо Поповић, те јереји Зоран Радуловић и Велисав Мишура. Након Литургије и ломљења славског колача, предсједница Кола, Нада Закић, захваливши се присутнима, представила им је новоизграђене објекте “Семберског етно домаћинства” у порти храма. Након обиласка етно домаћинства, уприличено је, од стране кума овогодишње прославе, послужење за свештенство и све присутне вјернике. Кум овогодишње прославе био је господин Недељко Ћорић, а кумство за идућу годину преузео је господин Васо Арсеновић. Коло Српских сестара им је упутило искрену захвалност за све оно што су у досадашњем периоду помогли на реализацији пројекта “Семберског етно домаћинства”, као и за најављену помоћ у наредном периоду. Извор: eparhijazt.com

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Ионако тежак живот деци загорчавају задиркивањем Ускоро ће и нова школска година, Луки већ треба наручити радне свеске и материјал за исту у износу од шест стотина куна, па им је тренутно приоритет одвојити средства за то. Не очекују да ће им то било ко дати, иако Давор каже да се не стиди да проси кад нема, тражи на зајам од познаника у Бенковцу када социјале понестане. Док Давор прича, Лука ћути и срамежљиво гледа, навикнут на ситуацију о којој отац говори.

29


ДИЈАСПОРА ИНФО СРПСКИ КРАЈЕВИ 30

С ОСМЕХОМ У СРПСКУ ШКОЛУ

П

осле почетка школске године у немачким школама за ученике у покрајини Берлин, залет узима и допунска школа на српском језику. У недељу је, у Цркви Светог Саве на Ведингу служен молебан за све ђаке. Протојереј ставрофор Радомир Колунџић упутио је благослов свим ученицима и позвао родитеље који то нису учинили да што пре упишу децу у српску школу. Учитељици Милани Ракић је истекао мандат па се очекује нова наставница коју шаље Министарство просвете Србије, али њој још није регулисана виза. Наставница Мирјана Срефановић часове држи од 18. августа, а Радмила Миловановић која деци предаје веронауку у Цркви Свети Сава, наводи: – У нашој школи се придржавамо свих правила која су прописана у Немачкој за њихове школе. Ја предајем веронауку, али тренутно мењам и учитељицу која тек треба да добије визу и дође. Деца проведу недељом овде време заједно и то им је једина прилика да науче нешто о својој култури и традицији. Од нашег народа је неодвојива и наша вера, а познавање историје наше Цркве и наше традиције и обичаја су кључни за изградњу

дечјег идентитета. Нама је битно да научимо децу да буду поносна на то што јесу, на нашу културу и све наше научнике, уметнике, књижевнике и све обичне људе који су се жртвовали за опстанак наших држава. Учимо их да својим радом, чашћу и поштењем буду пример свој осталој деци – истиче Радмила за „Вести“. Она позива све родитеље који имају децу школског узраста да се јаве што пре, како би се организовале групе и време одржавања наставе. Александар Денић је рођен у Берлину, завршио је Факултет политичких наука у Постдаму, бави се некретнинама, а сада старију ћерку Николију припрема за школу. О њенин првим школским данима каже: – Николија има шест година, док млађа ћерка има тек десет месеци. Иначе, сваке недеље смо у цркви, а Николија већ од четврте године учествује у дечјим активностима. Дружи се са осталом нашом децом и овде али и код куће. Редовна је и на фолклору. Ишла је у немачки вртић, сада иде у немачку школу, али код куће говоримо само српски, па га и она добро разуме и говори. Неки препоручују да деца не крећу истовремено у обе школе,


Адресе и контакт телефони Мирјана Стефановић, учитељица чију су наставу похађале многе генерације држи за сада наставу на три места, два пункта су у Шенебергу и један на Шпандауу. Очекује да добије још две локације за одржавање наставе, јер су неке школе отказале због страха да превелики број ученика може повећати опасност од инфекције короном. Ради уписа деце у школу, родитељи могу да се јаве Мирјани Стефановић на број телефона: 0157 8316 8631, а настава се одржава уторком од 15.00 до 18.00, Стецхлинсее Грундсцхуле, Рхеингаустр. 7 (Шенеберг У9); средом од 15.00 до 18.00 Лоцкнитз Грундсцхуле, Берцхтесгаденерстр. 10-12 (Шенеберг У7); и петком од 15.30 до 18.30 „Лилy Браун Гyмнасиум“, Мунсингерстр. 2 , (Шпандау У7). Додатни термини и локације биће објављени по доласку нове учитељице.

ДИЈАСПОРА ИНФО За школу на српском језику при Цркви Светог Саве (Вединг недељом 10.00 – 12.00) родитељи се могу јавити Радмили Миловановић на телефон 0174 692 0336. Школа на српском језику при Цркви Васкрсења Христовог (Темпелхоф, петком од 17.00) почиње 4. септембра а родитељи треба да се јаве Ани Којадиновић на телефон 0176 2450 5214. Учитељица Радмила са Анастасијом и Луком Миленковићем Предавања и за средњошколце – Ја сам пре годину и по дана дошла са ћерком у Берлин, али моја Милица је у Београду већ завршила основну школу, тако да је било касно за похађање српске школе у Берлину. Међутим, са свештеницима разматрамо могућност да се једном месечно организује предавање и за децу средњошколског узраста, како би могла да наставе да стичу знања на српском али и да наставе да се друже. Они би могли да донесу и нове идеје како би њихов друштвени живот требало да се организује, да међусобно размењују искуства, јер су они ти који ће сутра обликовати живот српске заједнице у Берлину – каже Радмила Миловановић.

Б. Ђорђевић

Извор: vesti-online.com

СРПСКИ КРАЈЕВИ

већ да у српску школу крену нешто касније, да не би мешала ћирилицу и латиницу. Она је пратила предавања веронауке, где познавање писања није неопходно. Има већ недељу дана како је кренула у немачку школу и на почетку јој је све лепо, ново и забавно – наводи Александар. На службу дошли и они који су завршили допунску школу Јулија Миленковић, фармацеутски техничар је са супругом који је медицински техничар и двоје деце дошла пре четири године из Пожаревца: – Редовно их доводим у српску школу и недељом на литургију. Лука има тек три године и још је мали за школу, а ћерка Анастасија има девет година и завршила је трећи разред у српској школи. Надам се да ће несметано да заврши и четврти разред и да ће целе школске године да учи и да се дружи са осталом децом. Ситуација с короном то претходне школске године није дозволила. Деци ће тешко пасти уколико се уведе обавеза ношења маски за време часа. И Анастасија је добила прилику да за „Вести“ покаже одлично знање српског језика: – Идем у четврти разред српске школе и супер је. И пре поласка у школу сам добро знала српски. Сада сам кренула и у немачку школу, тамо ми није лоше, али је ипак много лепше у српској школи. Дружим се осталом српском децом и учимо српски, веронауку и понеке песмице.

31


СРПСКИ КРАЈЕВИ

ДИЈАСПОРА ИНФО

КАНАДА - НИЈАГАРА

32

„ДАН НИКОЛЕ ТЕСЛЕ“ П оводом десетогодишњице обележавања манифестације „Дан Николе Тесле“ на Нијагариним водопадима у Канади, поред признања које су Срби већ добили од града Нијагаре Фолс односно градоначелника Џима Диодатија, јуче је стигло још једно велико и важно признање. На позив члана канадског парламента Тонија Балдинелија координатор манифестације Дан Николе Тесле из Нијагаре и директор српске школе „Никола Тесла“ Борислав Живковић имао је срдачан и веома успешан разговор. „Поред свих похвала које смо добили за десетогодишњи рад изражена је и велика спремност од стране парламентарца Балдинелија да се та манифестација у будуће подржи на још већем нивоу. Разговори на ту тему ће се наставити чим се здравствена ситуација поправи“, истакао је Борислав Живковић. Тони Балдинели уручио је овом приликом Бориславу Живковићу посебно признање за свеобухватни рад у протеклих десет година. „То је заједничко признање Српској школи „Никола Тесла“, Канадском Тесла техничком музеју и свим члановима наше српске заједнице у Нијагари који нас подржавају. Искрено се надамо да ће се здравствена ситуација у целом свету ускоро поправити, односно да ћемо бити у могућности да остваримо све планове за идућу годину који се тичу не само ове него и других манифестација које су у плану и програму Српске школе „Никола Тесла““, нагласио је Живковић. Подсећања ради Српска школа „Никола Тесла “ и ове године 10. јула је обележила 164ту годишњицу рођења Николе Тесле, односно десетогодишњицу манифестације Дан Николе Тесле у Нијагари и десетогодишњицу

постојања школе. „У условима ванредног стања и са ограничењем присуства на само десетак људи ипак смо успели да не прекинемо ту десетогодишњу традицију да се сваког 10. Јула окупимо на Тргу Николе Тесле и одамо почаст нашем Николи”, нагласио је Борислав Живковић испред Српске школе. Церемонији полагања цвећа на споменик Николи Тесли присуствовали су Генерални конзул Републике Србије у Торонту Василије Петковић, градоначелник града Ниагара Фаллс – Онтарио Џим Диодати, посланик у парламенту Онтарија (МП) Тони Балдинели, дугогодишњи сарадник Српске школе и оснивач Канадског Тесла техничког музеја Немања Јевремовић, као и


ДИЈАСПОРА ИНФО

од највећих синова нашег народа Николе Тесле и овде далеко од наше матице Србије“. Иначе подручје од Теслиног споменика до хидроцентрале из давне 1892. године на Нијагариним водопадима, која је направљена према патентима америчког научника српског порекла, зове се Трг Никола Тесла. Име трга проглашено је прокламацијом, која је 13. јануара уручена директору Српске школе Бориславу Живковићу и представнику Канадског Теслиног техничког музеја Немањи Јевремовићу. У прокламацији је истакнуто да је „Никола Тесла својим изумима покренуо технолошки напредак, а управо се у Нијагари десио тај велики корак за човечанство крајем 19. века изградњом прве хидроелектране по моделу Теслиног полифазног система“. Прва хидроелектрична станица подигнута је на реци Нијагара 1881. године, а до једног од најважнијих тренутака у историји развоја струје дошло је 1896. када је постројење успело да транспортује електричну енергију чак нешто више од 40 километара даље, до Бафала. Велики део заслуга око подизања прве хидроцентрале која је производила наизменичну струју припада управо Николи Тесли. Извор: Rasejanje.info

СРПСКИ КРАЈЕВИ

свештеник Милорад Делић. Испред Српске школе „Никола Тесла“ присуствовали су координатор Дана Николе Тесле и Српске школе „Никола Тесла“ Борислав Живковић, неколико чланова Школског одбора, деце и учитеља наше Српске школе, односно неколико родитеља и поштовалаца лика и дела Николе Тесле. „Захваљујемо се свима онима који су и под овим ванредним условима ипак били са нама 10. јула на Тргу Николе Тесле поред Нијагариних водопада, односно онима који су нам пре и после ове манифестације путем мејла, преко друштвених мрежа или личним контактима упутили искрене честитке за десетогодишњицу ове наше манифестације. Међутим желимо да истакнемо посебну захвалност градском већу града Нијагаре, односно нашем градоначелнику господину Џиму Диодатију, који нам је испред града предао званичну честитку поводом десетогодишњице наше манифестације Дан Николе Тесле“, нагласио је Бранислав Живковић додавши да је ово „још једна потврда, поред прокламације Дана Николе Тесле као радног празника у граду Нијагара Фолс 2015. године и прокламације Трга Николе Тесле у јануару месецу ове године, да смо на правом путу. Путу очувања нашег језика, историје, вере, културе и традиције, односно на путу очувања лика и дела једног

33


НОВИ САД

МУРАЛ ПРИЧА ПРИЧУ АЛМАШКОГ КРАЈА

Т СРПСКИ КРАЈЕВИ

ри века старо језгро Новог Сада постало је богатије за јединствен мурал „Алмашка прича”, који су својим ликовним језиком јуче довршили најмлађи житељи тог чувеног краја града.

34

Мурал, који својим детаљима описује Алмашки крај, дугачак је 30 метара и налази се у дворишту Основне школе „Иван Гундулић”, где су се током јучерашњег преподнева окупили грађани, комшије и деца. У пројекту су, осим поменуте школе, учествовали и Културна станица „Свилара” и Удружење „Алмашани”, чији председник Маријан Махињ је за „Дневник” истакао значај мурала који ће, како је рекао, бити важан свим Новосађанима. – То је диван процтор, где је сада сажета цела прича кроз коју се може сазнати шта је то Алмашки крај, како је настао, у шта се трансформисао, који су његови симболи и шта он представља за наше суграђане – навео је Махињ. – На муралу свака од кућа има неку лепу причу, у њима су се чак родиле и неке знамените личности које

су обележиле историју града. Лепо је што ће у изради мурала учествовати и деца, као неко ко ту историју треба да настави и схвати своју обавезу према претходним генерацијама које су ту удариле темеље. Директорка ОШ „Иван Гундулић” Лидија Радуловић је навела да је мурал веома значајан за школу јер представља наставак њихових тежњи ка неговању и заштити културног наслеђа. Она је истакла да су дуго очекивали реконструкцију тог зида те да им је био у плану такав јединствени мурал који ће, како је нагласила, указати на сву лепоту краја у којем је школа. – Веома важан задатак је да на младе генерације пренесемо ту идеју и да схвате колико је важно


К. Ивковић Ивандекић Фото: В. Фифа

Извор: Dnevnik.rs

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА СРПСКИ КРАЈЕВИ

спознати квалитет и значај краја у којем живе и да учествују у његовом очувању – закључила је Лидија Радуловиħ. – То је још један начин да нашој деци и суграђанима покажемо да смо ми сви заједно, да чинимо једну заједницу. Верујем да ће тај мурал бити нешто у чему ћемо сви уживати, не само ми који радимо с децом у овој школи него и сви наши суграђани. Желимо да поново повежемо са школом и оне који су некада давно били ђаци те да поново имају повод да дођу овде. Торањ, оџак, тршчара, роде, лав... За идејно решење новог симбола Алмашког краја била је задужена наставница ликовне културе у поменутој основној школи Снежана Мандић, којој су са задовољством помогли уметници Позоришне радионице Младен Стојановић и Алмашанин Александар Ковачевић. Снежана се претходних година интезивно бави сликарством, а као инспирација за мурал јој је послужио Алмашки крај који је окружује. – Задатак нас из школе је да деца добију свест о томе колико је значајно променити простор у којем бораве, а мислим да ће ово бити добар подстрек и осталима грађанима и школама како могу уредити своје окружење – навела је Снежана Мандиħ. – На муралу је доминантан торањ Алмашке цркве и порта, затим некадашња фабрика за бојење свиле, а садашња КС „Свилара” и њен

препознатљиви оџак, и тршчара. Ту су и куће и чардак, као симбол Алмашког краја. Насликане су и роде, зато што су оне раније биле чести посетиоци, а овим желимо поново да их призовемо у наш крај. На муралу је и алмашки лав, који се налази на фасадама алмашких кућа и симболизује чувара, заштитника кућа, и поставили смо га овде да чува наш крај и наш мурал. Члан Градског већа за културу Далибор Рожић је на јучерашњем завршном осликавању мурала за наш лист нагласио да Алмашки крај има шта да покаже јер он и јесте право културно историјско наслеђе. – Ми смо данас овде да бисмо подржали управо ову синергију локалне заједнице на осликавању овог лепог уметничког дела, чиме желимо да афирмишемо уличну уметност и да кажемо да је то један заједнички пројекат локалне заједнице – истакао је Рожић. – Причам као комшија јер живим у овом делу града, а моја жеља, и лично и професионално, јесте да тражимо начин да оживимо Подбару и Алмашки крај преко културе и уметности да бисмо обезбедили простор за долазак све већег броја туриста у овај део града, имајући у виду бројне посебне делове ове културно-историјске целине. Завршне потезе на муралу „Алмашка прича” осликали су ђаци ОШ „Иван Гундулић”, а ученица петог разреда Ања Поповић је објаснила да се она, као и њени другари, веома радује што ће имати прилику да испричају причу о крају у којем живе ликовним језиком. – Веома ми се допада мурал и срећна сам што могу да красим нешто што на неки начин представља грб нашег Алмашког краја – нагласила је Ања. – Много волим свој крај, доста времена проводим шетајући се улицама, а сад је још лепши због овог мурала.

35


НОВИ САД

ПИСМА КРАЉА МИЛАНА ОБРЕНОВИЋА

СРПСКИ КРАЈЕВИ

П

36

о први пут у историји драгоцена писма краља Милана Обреновића упућена његовом сину краљу Александру, 27 страница упутстава за владање, приказана су широј јавности у Архиву Војводине. На изложби је приказан и оригинални штап краља Милана, као и друге драгоцене фотографије, документи и књиге везане за краља Милана и краљицу Наталију. Аутори изложбе су Виктор Лазић, председник удружења „Адлигат“, др Адам Софронијевић, заменик управника Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ и др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине. Овом изложбом Архив Војводине започео је сарадњу са Удружењем за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ у оквиру којег су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности. Приликом отварања изложбе, свечано је потписан Протокол о сарадњи са овим удружењем из Београда, али које је основано на темељу традиције сакупљања књига и архивске грађе породице Лазић из Кумана крај Зрењанина, која се већ 250 година, девет генерација

у континуитету бави културним делатностима. У писмима је изложен целокупан државно-политички програм Србије. У њима краљ Милан даје упутства за тајно наоружање модерне српске војске, која ће се касније прославити у балкаснким и Првом светском рату. Сва горућа дипломатска питања тог времена покривена су у писмима са одлучним ставовима исписаним руком самог краља. Писма пружају могућност да се на другачији начин сагледа цео један период српске историје, али и личност једног од најзначајнијих српских владара у чије време је Србија територијално проширена, те су јој били признати независност и статус краљевине. Виктор Лазић, председник Адлигата, каже: „Многи су нас


СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА стручњак за дигитализацију. Збирка се може видети на сајту kraljmilan.unilib.rs По речима историчара проф. др Горана Васина, који се обратио у име стручне јавности, у писмима је изложен целокупан државно-политички програм тадашње Србије. У њима краљ Милан даје упутства за тајно наоружање модерне српске војске, која ће се касније прославити у балканским и Првом светском рату. Сва горућа дипломатска питања тог времена покривена су у писмима са одлучним ставовима, исписаним руком самог краља. Писма пружају могућност да се на другачији начин сагледа цео један период српске историје, али и личност једног од најзначајнијих српских владара у чије време је Србија територијално проширена, те су јој били признати независност и статус краљевине. Покрајинска секретарка за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама госпођа Драгана Милошевић, отворила је изложбу, и у име Покрајинске владе и у своје лично име честитала историчарима, архивистима, музеолозима, који су уложили велики труд како би ова писма дошла пред публику. Такође, истакла је да на сведочанству и темељима наше историје и прошлости ми градимо нашу будућност, коју опет остављамо поколењима. Истичући значај ове изложбе, Милошевићева је рекла да ми управо на овај начин показујемо и значај чувања културне баштине и зато је веома важно да негујемо културу сећања и сачувамо је од заборава, а самим тим је и похранимо у нашој свести. Изложба је била постављена од 18. до 26. јуна 2020. године.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

питали зашто први пут приказујемо тако значајну историјску грађу баш у Архиву Војводине и у Новом Саду. Одговор крије управник архива, господин др Небојша Кузмановић, који је први покренуо иницијативу да се писма прикажу управо овде и који је својим радом показао како за кратко време једна државна установа може да поврати поверење и буде пример многима“ и исправно истакао колико је децентрализација културе на српском културном простору значајна и ми смо му на томе захвални“. Лазић додаје да су активности краља Милана имале озбиљног одјека међу српским живљем у Аустроугарској, где је, између осталог, као подршку проглашењу Србије за краљевину, Александар Лазић званично отворио читалиште 1882. године. Истовремено су Архив Војводине, Удружење „Адлигат“ и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ формирали и дигиталну збирку „Краљ Милан у српској штампи“ са више од хиљаду дигитализованих чланака и књига о краљу Милану, како је то на отварању изложбе истакао руководилац пројекта др Адам Софронијевић, најбољи српски

37


ДИЈАСПОРА ИНФО СРПСКИ КРАЈЕВИ 38

“СТРУЈНО КОЛО” ЗА ТЕСЛИН РОЂЕНДАН

У

дружење наставника музичке културе Србије под покровитељством Министарства спољних послова – Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону започело је реализацију пројекта „Деца Србији“. У складу са новонасталим околностима светске пандемије вирусом Цовид 19, а схвативши битност умрежавања српске деце у свету, Удружење наставника музичке културе Србије почиње пројекат на национални Дан науке 10.јула. Обележавајући 164 година од рођења Николе Тесле на овај дан, деца из Српске школе „Никола Тесла“ из Канаде са Нијагариних водопада, фолклорне групе “Морава” и дечјег хора „Свети Сава“ из Кливленда у Охају, САД, те деца из Србије окупљене око дечјег хора „Чаролија“, снимила су песму „Струјно коло“, аутора Леонтине Вукомановић и Небојше Ромчевића.

Удружење наставника музичке културе Србије на овај начин, поштујући све заштитне мере за спречавање ширења вируса, даје допринос дугорочним циљевима: развијање осећаја припадности својој земљи, упознавање сопственог културног наслеђа, богаћење речника, подстицање сарадње српске деце из дијаспоре и региона са вршњацима из матице Србије. Извор: Dijaspora.gov.rs


ИЗЛОЖБА “СРПСКИ ЈУНАЦИ КОСОВСКЕ БИТКЕ, ВЛАДАРИ ВЕЧНОСТИ”

„Косово је моћна крилата реч, која нас прати као сенка, која оживљава нашу прошлост, написао је један поета, а за косовску битку се запитао да ли је трагедија, мит, завет или све истовремено. У покушајима објашњења свега тога има пуно историје, блиске и далеке прошлости, легенди, митова, истине… И мада је прошло више од 600 година од Косовске битке, сукоба два царства, две вере, сви они којима је Косово у срцу, па тако и уметници, оживљавају своја и наша сећања на Видовдан 1389. године, када су изгинули најбољи српски витезови са својим кнезом, бранећи земљу…“ Миланка Иванчајић о поставци

Изложба „Дозивање из Анголе“ је промовисана управо у Гварнериусу, у оквиру обележавања дана културе Анголе, а обишла је све земље са португалског говорног подручја. Поставка посвећена Путину, истовремено је била и дар председнику Русије, који је, дирнут овим гестом, ауторки и лично захвалио. О Шиби Фимић се пише као о необичној ауторки, са препознатљивом игром боја, а њен стил је дефинисан као импресионизам који додирује најдуготрајнији облик стваралаштва – реализам. „Сликати за мене значи живети и опстајати, јер када сликам имам осећај

да излазим из опсаде која влада светом, која обесмишљава духовно стање свести, потцењујући моралне вредности“, каже Љубинка Шиба Фимић. Извор: kcns.org.rs

СРПСКИ КРАЈЕВИ

И

зложба „Српски јунаци Косовске битке, владари вечности“ ауторке Љубинке Шибе Фимић је постављена у клубу „Трибина младих“. Изложба је отворена 14. јануара у 18 часова, а посетиоци су ову изложбу могли погледати до недеље, 19. јануара у Културном центру Новог Сада. Љубинка Шиба Фимић рођена је 1944. у Новом Селу, код Врњачке Бање. Прву изложбу имала је 1987. године, а до данас је приредила више од 50 самосталних изложби у Србији, Пољској, Русији, Куби, Кини, Немачкој и на Кипру. Издваја поставку „Пут за Хавану“, посвећена револуционарима Че Гевари и Фиделу Кастру, која је после Београда представљена и у Хавани, у којој се и данас налази, а ауторка је тим поводом била и гошћа породице Ернеста Че Геваре. Велики успех је доживела са изложбом слика Кина, која је представљена у граду Вухану (провинција Хубеј, Кина) и коју је до сада видело више од 40 000 посетилаца, а остала је део трајне поставке тог музеја.

СТАЗАМА ЗАВИЧАЈА

НОВИ САД

39


ДИЈАСПОРА ИНФО

МЕЛБУРН - АУСТРАЛИЈА

ГОДИНА ОПАСНОГ ЖИВЉЕЊА С КОРОНОМ Доба је короне и нови сте у граду, па прво што тражите јесте добар доктор опште праксе, злу не требало. Укуцате у претраживачу „the best GP in Melbourne“, и позитивно се изненадите, јер се на првом месту појави наш доктор Јелена Радосављевић, власник клинике CBD Doctors Melbourne.

моји пацијенти одавно долазе с маскама на лицу. Верујем да су људи у конфузији, јер им је прво речено да маске не требају. Држава је морала прво да обезбеди маске за све здравствене раднике, а и тада смо имали мали број активних случајева заразе. Како се ситуација развијала, одлуке су морале да се мењају.

екар сам 35 година. Али, морам да признам да сам се с првим таласом короне, када су објавили да затварају град, канцеларије… уплашила и упитала – шта ће бити? Онда сам размислила и одлучила. Понудила сам свим запосленима, који се плаше да би могли да се инфицирају, да иду кући, а ја ћу последња напустити ординацију. Сматрам да би било дезертерство да одем када је пандемија у Аустралији – започиње причу др Радосављевић. Сви запослени и данас редовно долазе на посао, нико није користио годишњи одмор, али се протоколи обавезно поштују. У почеку нисмо имали довољно информација о корони, па се дешавало да протоколе мењамо три пута дневно. Али,

Морамо све друго да применимо: држање дистанце, прање руку, избегавање сваког социјалног догађаја, као што су рођендани, славе, црквени обреди и службе, то су места где се преносе вируси, где се преноси било каква инфекција. Сада знамо да уколико је растојање од заражене особе један метар, ризик је један на према два. На раздаљини од два метра ризик један према десет.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Л

40

Међутим, како истиче др Радосављевић, маске саме не могу да нас заштите од корона вируса.


Највећи проблем који имамо у Викторији је чињеница да су људи имали симптоме и наставили да раде. Не можемо да их кривимо, јер су вероватно морали или нису знали. Могу да их разумем, али је данас изузетно битно, уколико имате симптоме, да се тестирате, не излазите из куће, нити да долазите у контакт с другим особама док не добијете резултате. Уколико сте били у контакту с оболелим, после тестирања сте у обавези да останете у карантину 14 дана, јер симптоми могу да се појаве после тестирања. Ово се односи и на чланове вашег домаћинства. То је једини начин да спречимо даље ширење вируса. Саговорница “Вести“ наглашава да постоје особе које су заражене короном, али које никада неће добити симптоме. Вероватноћа да се заразимо од ове особе је свега 15%. Највећа могућност инфицирања постоји уколико смо дошли у контакт с особом два дана пре појаве симптома и док симптоми трају. Др Јелена Радосављевић је десет година радила као лекар у Србији, а затим је дошла на Нови Зеланд, па у Аустралију. Била је мало разочарана када је током специјализације за лекара опште праксе, сазнала од супервизора да за 30% случајева у току дана неће имати одговор или решење. Али, у медицини је тако. Није свака главобоља тумор на мозгу, а друге стране, потребно је време да се одређени симптоми испоље, и тада имамо јаснију слику болести. За сада имамо свега шест месеци искуства у борби против короне. Немамо званичне студије о дуготрајном имунитету, јер је за то потребно 12 месеци. Међутим, са немогућношћу контроле ситуације људи се осећају несигурно, беспомоћно и изгубљено. Бомбардовани су информацијама са различитих страна, почињу да не верују једни другима, медијима, властима, и понеки почињу бунтовно да се понашају. Доктори могу да их разувере, и својим знањем и искуством да повратимо њихово поверење. Нажалост, нису то једини изазови с којима се народ суочио у доба пандемије. Први проблем је био усамљеност. Па су се људи навикли, јер је то било неопходно, како не би заразили себе и своје најближе. Изражен је страх од непознатог, од смрти, губитка посла, финансијског губитка. Прате их стрес, неспавање, анксиозност, депресија, самоубиства. Телефони за помоћ само горе, наши психолози раде дан и ноћ.

Наша саговорница додаје да ћемо с овим морати да научимо да живимо. Цео свет се променио. До короне сам мислила да постоје две ствари које промене цео живот, а сада знам да су три. Прва ствар је када канцер уђе у кућу. Ствари никада више нису исте, ни за ту особу, ни за чланове породице. Друга је трудноћа и рођење детета. Трећа је корона. Сада знамо да живот може брзо да се мења. Мораћемо да научимо да живимо с опасношћу. Изгледа да ћемо морати да научимо да живимо на дистанци, без додира и љубљења и великих окупљања. Мислим да се никада нећемо ослободити страха, нити неизвесности која нас држи, као што никада нећемо заборавити ратове. Ово ће бити наша траума. А, да ли ће бити неки нови вирус, то још нико не зна. Уколико буде, мораћемо да излазимо на крај с њим, на најбољи могући начин – закључује др Јелена Радосављевић.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

У њеној клиници раде се и ПЦР тестови за корону.

41


ДИЈАСПОРА ИНФО СРПСКИ КРАЈЕВИ

Како да се носимо с короном? Да слушамо експерте, докторе и да читамо препоруке. Све неопходне информације су објављене на свим језицима на сајту владе. Уколико нешто не знамо, треба да питамо. Да попричамо са комшијама, пријатељима, родбином, или ако нам је потребна стручна помоћ ту су психолози, а у кризним ситуацијама и хот лине – препоручује др Радосављевић, уз напомену да нема никакве спонзоре ни приватне, ни политичке, нити професионалне.

42

Ко иде у болницу? Људи који имају благе симптоме не треба да иду у болницу. Код куће треба да се изолују од осталих чланова породице и да не излазе две недеље од позитивног теста. У болницу иду само особе које не могу да се лече код куће. Вакцина против короне Можда никада нећемо имати вакцину против короне, јер вакцина мора да прође много

тестова да би се рекло да је сигурна. Знам да постоје људи који су против вакцина, као и случајеви где су вакцине имале нежељена дејства. Вакцине су у последњих 50 година пречишћене и имају далеко мање негативних ефеката. Људи се плаше непознатог од короне, а можете да замислите колико се плаше вакцине. Они су за то да се нађе лек против короне, а када их питате, нису примили ни вакцину против грипа. Потребно је да људи стекну сигурност да корона може да се контролише, па самим тим и сигурност да је вакцина добра. Татјана Остојић Извор: vesti-online.com

Часопис „Српски Крајеви“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

Часопис „Српски Крајеви“ је подржаo Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.


СЕОБЕ СРБА У КЊИЖЕВНОСТИ КЊИЖЕВНИ КЛУБ „САБОРНИК“ У ПЕРТУ ПРИРЕДИО ЈЕ НЕДАВНО ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО СЕОБАМА СРБА У КЊИЖЕВНОСТИ.

По завршетку вечери, лаганом музиком и песмом госте је забављала Милена Хубана. Професор Ломпар је после сјајног предавања пола сата давао одговоре на питања гостију, који нису оставили присутне равнодушним. У организацији дружења, поред чланова клуба, значајан допринос дали су Наташа Млађеновић и Сања Вуксановић. Ј. Д. Извор: Vesti-online.com

СРПСКИ КРАЈЕВИ

О

сеобама је беседио проф. др Мило Ломпар с Филолошког факултета у Београду, а програм су улепшали хор „Црвени божури“ и чланови „Саборника“. Посетиоци су имали прилику да чују „Молитву заспалом Господу“, Арсенија Чарнојевића, као и „Ламент над Београдом“, аудио-запис с књижевне вечери одржане у Београду, средином седамдесетих година прошлог века. У рециталу су учествовали песници Жељко Висић, Милена Хубана, Рајо Зечевић, Нада Мичић Бошковић, Бранкица Келемен, Душан Гајић и други.

ДИЈАСПОРА ИНФО

АУСТРАЛИЈА - ПЕРТ

43


ДИЈАСПОРА ИНФО

ПОЧЕЛА С РАДОМ ТЕЛЕВИЗИЈА СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ Редакција у Минхену је посвећена промоцији српске нације и српске културе у Немачкој, Европи и свету

СРПСКИ КРАЈЕВИ

У

44

време када се на Старом континенту појавио опасни корона вирус, у Михену је скромно и тихо почела са радом прва Телевизија српске дијаспоре (ТСД) на свету. На њеном екрану појавиле су се вести и информације о Србима у Немачкој, о српском народу у Републици Српској и Србији, о донацији Фондације “Мир Божји” из Минхена петочланој породици из околине Добоја и интервју са господином Далибором Вишићем, оснивачем, власником и главним уредником ове нове телевизије. -Отворио сам ову српску телевизију да младим Србима, потомцима гастарбајтера у Немачкој, али и самим Немцима, понудим истину о српском народу и о српском рају у нашој отаџбини. Циљ ми је да потомке наших вредних радника у читавој дијаспори вратим српским коренима, да их информишем о томе колико је наша отаџбина лепа, богата, душевна. И да побољшам информисаност и комуникацију између српске заједнице у Немачкој и колонија народа из бивше Југославије, како би наше односе подигли на виши ниво – открио нам је оснивач телевизије Хаџи Далибор Вишић суштину постојања овог српског медија у Минхену. Идеју о телевизији српских радника и нашег народа, који живи у Баварској, овај

агилни бизнисмен је добио када је пре пар година схватио да се нове генерације Срба у Немачкој губе свој национални идентитет у општој глобализацији Европе и света. Сам Вишић је дете гастарбајтера и на својој кожи је осетио како се, како нам је рекао, српство урушава и изнутра и споља. Рођен је 1974. године у селу Пискавица поред Бањалуке, где је ишао у школу и одрастао. Осећајући опасност од рата његови родитељи су га 1989. преселили у Немачку, на коју се никада није привикао. -У Минехну има 30.000 Срба, а ја у овој граду живим као на чардаку ни на небу, ни на земљи. Пола свог живота у Немачкој проводим овде, а пола у Републици Српској. Нисам се навикао на туђину, јер у мени букти жеђ за отаџбином, завичајем и исконским српством – описује свој живот Хаџи Далибор Вишић, који је данас власник велике фирме “ВХД” за обезбеђивање и пословни сарадник Владе Баварске и немачких пословних концерна. Да би остварио своју идеју о првој Телевизији српске дијаспоре у Баварској, коју је носио у себи целе три године, Вишић је из Минхена је, како налажу закони, регистовао овај медиј у Немачкој као своје предузеће. -Немачка администрација је прихватила пун назив Телевизија српске дијаспоре, без икаквих проблема, али су се зато јавили неки наши људи, који су се „побојали да нас Немци не забране“ – прича нам господин Вишић, иначе, председник Фондације “Мир Божји”, за очување и развој српске културе..


ДИЈАСПОРА ИНФО Хаџи Далибор Вишић у редакцији Телевизије српске дијаспоре у Минхену

и Немачкој” – каже о својој медијској мисији освниач Хаџи Далибор Вишић. У плану је да Телевизија српске дијаспоре из Минхена упосли још двадесетак новинара и дописиника из читавог српског расејања, како би овај телевизијски и медијски простор покрио све Србе света. Марко Лопушина Извор: tamodaleko.co.rs

Лого Телевизије српске дијаспоре

СРПСКИ КРАЈЕВИ

У редакцији ТСД ради двадесетак професионалаца и страчњака за вишегодишњих искуствима у новинарству, видео техници и монтажи, организатори рада у телевизији. Главни уредник је Раде Радовановић, уредници и новинари су Хаџи Горан Кавжић, Горан Гајић, Марија Цветичанин, Селена Безбрадица, Владимир Божић. Дописници су Тамара Самарџић из Виндзора, Канада и Нина Радоњић из Чикага. Како рекоше њих у овом одговорном послу води мото: “Мотивише нас квалитет!” -Информације из ЕУ и света за стране раднике се употребљавају у политичке сврхе. У ЕУ наши људи су третирани као грађани другог реда. Отуда у расејању постоји велики проблем информисаности и комуникација унутар заједница страних радника са простора Западног Балкана и бивше Југославије. Они, углавном, прате своје телевизијске програме из завичаја, који нису независни и истинити, јер су набијени политиком и националном пропагандом. Ми се директно обраћамо нашем народу у расејању. Бавимо се њиховим питањим и проблемима. Помажемо им у адаптацији у иностранству и чувању свој националног иденитета.У суштини ТСД се бави промоцијом српске нације и културе у свету, посебно у Европи

45


ДИЈАСПОРА ИНФО

СЕНТАНРЕЈА

СРПСКА ДУХОВНОСТ УТКАНА НА СВАКОМ КОРАКУ Доћи у живописну варош Сентандреју, надомак Будимпеште, прошетати њеним кривудавим калдрмисаним улицама и обићи српске светиње и знаменитости, одиста представља времеплов у незаобилазно присуство Срба на тлу Мађарске.

СРПСКИ КРАЈЕВИ КРАЈЕВИ

З

46

бог пандемије коронавируса, сада нема те живости и гужви, па је обилазак мирнији и тајанственији, а на сваком кораку уткана је српска духовност која се уздиже торњевима православних храмова и крстовима. На времешној кући одавно окреченој у бело, у којој је Вук боравио, налази се рељефна спомен плоча са његовим ликом. На Трг Вука Караџића се наставља улица која је добила назив по Евгенију Думчи (1838-1917), првом и најчувенијем градоначелнику Сентандреје. Думча је на дужности градоначелника провео 31 годину. Застајемо пред кућом у којој је живео. Натпис на плочи истиче да је први градоначелник имао „одлучујућу улогу у грађанском развоју места и био истакнути представник Срба у Угарској“. Неко је на плочи руком дописао на мађарском да је Думча и Грк, вероватно због чињенице да је знаменити градоначелник био цинцарског порекла. Тек који корак напред у истом сокаку с друге стране је родна кућа књижевника Јакова Игњатовића. На спомен плочи својевремено постављеној од стране Одбора за историјске успомене и Мађарскојугословенског друштва 1948.године, назначено је

да се ту родио српски књижевник Јаков Игњатовић, те да се у време Мађарске револуције 1848/49. „као верни син српског народа, борио се с нама Мађарима за заједничке слободарске идеале, против европске реакције“. Главни варошки трг красе Благовештенска црква и српски Еснафски крст, урађен у мермеру и украшен кованим гвожђем, а подигло га је Сентандрејско друштво 1763. године. Као неумитни трагови српске прошлости у Сентандреји су остали крст цара Лазара, крст виноградара, табачки и други лепи крстови подигнути свуда по вароши на којима се мештани окупљају, а сада их и туристи радо обилазе... У поставци Српског црквеног музеја живот Срба у Мађарској може се пратити још од 15. века и времена деспота Стефана Лазаревића, од када и датирају прве цркве и континуирано деловање Српске православне цркве, преко периода Велике сеобе 1690. године, па све до данашњих дана... Окрепљивали смо се у више локала; на Главном тргу само заобишли терасу ресторана „Корона“ (Круну), која асоцира на актуелну пандемију, а угодно је било у Српској кафани „Корнер“ чија се тераса наслања на Трг


ДИЈАСПОРА ИНФО конобара из овдашњих српских породица, али међу особљем је и придошлица из Србије. Кувар Иван Перишић из Ужица ту је већ 13 година, а у време нашег боравка служио нас је спретни конобар Марко Бајић из Бача. - Дошао сам у Сентандреју пре три и по године да радим у српској кафани код Миленка Маргаритовића. Супер је, лепо ми је, иако сам од куће 300 километара. Добро сам се снашао на послу а и у вароши. Упознао сам се са свим сланим гостима, у ресторану смо сви као једна породица. Мама ми је Мађарица тако да говорим и мађарски језик, који сам овде у послу и боравком доста добро савладао. Задовољан сам послом, мада нас је сада овај корона вирус мало успорио, али надамо се да ће се све полако вратити у неки ранији ритам у нормалу, јер туристи почињу да долазе - каже Марко Бајић, који очекује да среди формалности око добијања двојног држављанства, за шта има услове, а у шали вели да се може десити да овде и остане и скраси, ако пронађе фину Мађарицу сродне душе. Власник српског ресторана Миленко Маргаритовић прича да су Маргаритовићи дошли у Сентандреју у време Велике сеобе Срба и били међу већим породицама, чијих изданака је било још у Братислави и Калазу, али је овде живела већина фамилије. Корен Маргаритовића је цинцарска породица Маргаритис и били су позната трговачка

СРПСКИ КРАЈЕВИ

цара Лазара и главним улазом на Дунавски корзо, где нам је добар домаћин био протојереј у пензији Лазар Пајтић, Сенћанин који је био на дужности секретара владике Лукијана будимског и архијерејски намесник будимски и мохачки, а сада ангажован на организацији културних дешавања у Текелијануму у Будимпешти. Пајтић потсећа да су мошти Светог кнеза Лазара из манастира Раваница у Великој сеоби 1690. године у Сентандреју донели монаси, а да су након седам година пренесене у фрушкогорски манастир Раваница у Врднику, одакле су 1942. године пренете у Саборну цркву у Београду. Српски се збори у српској кафани У српској кафани „Корнер“ у Сентандреји збори се српски јер власник Миленко Маргаритовић се побрине да увек у смени ради и један конобар који говори наш језик. Раније је радило више

47


СРПСКИ КРАЈЕВИ

који говоре српски. Миленко напомиње да код куће матерњим језиком прича са мајком Радојком, која је просветни радник у пензији, да често српски збори са гостима, али и када иде у Србију да обиђе пријатеље. Миленко напомиње да је његово име овде ретко, те да у Мађарској има само њих четворица и да све имењаке познаје.

48

породица. У логоу кафане не случајно је бројка 4, то је како смо чули проценат марже који је српским трговачким породицама из Сентандреје обезбеђивао добру зараду. Од свих угоститељских локала у Сентандреји једино у српској кафани Маргаритовића мени је исписан и на српском језику. Власник вели да су гости из целог света, од Кинеза и Јапанаца до Американаца, те да радо навраћају Срби, Македонци, Црногорци, Румуни, Словаци, Французи и посетиоци других националности који долазе у Сентандреју, па и Мађари. - Тако сам осмислио јеловник да имамо на менију традионална српска и мађарска јела, али и интернационалну кухињу. Странци око 70 посто поручују мађарске специјалитете и око 30 посто српске, док око 80 посто Мађара воли да опроба српске специјалитете. Највише иду ћевапи, мешано месо и друго са роштиља, управо и ових дана када због короне нема странаца, који најчешће траже говеђи паприкаш - прича Маргаритовић. Зидови српске кафане тапетирани су правим папирним новчаницама у динарима из разних периода, али и другим валутама. Домаћин Миленко вели да су на зидовима новчанице из чак 118 држава, а добијене су и потписане од гостију. Он додаје да овде није лако очувати српски језик, у окружењу где се говори језиком већинског мађарског становништва, те да нема пуно мештана

- Сентандреју годишње посети више од два милиона туриста и ми се трудимо да чувамо српске обичаје и духовност, а то можемо одласком у нашу цркву. Држимо све наше славе и празнике, када на журке долазе Срби и њихови пријатељи. Морамо да се окупљамо и дружимо, да се види да овде живимо, да је Сентандреја српски град са четири наше цркве и свим другим знаменитостима каже Маргаритовић. Текст и фото: Милорад Митровић Извор: Dnevnik.rs


НИШТА ЛЕПШЕ ОД РОДНЕ ГРУДЕ Слободан Богомировић из Роанде код Свилајнца, који се са супругом Драгицом с привременог рада у Швајцарској вратио у завичај пре четири године, каже да нема ничег лепшег од његове куће.

У

Д. Николић

Извор: vesti-online.com

Сласт завичаја: Слободан у башти узгаја и лубенице Пројекат „Стазама завичаја” је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Роанду су и док су радили долазили кад год су могли. Сина Горана нису хтели да одведу у туђину, а када се оженио Горданом и када су добили унуке Александра и Николу, још више су били решени да остану на имању и да им никада не дозволе да раде у страној земљи. – Од девизне уштеђевине саградили смо кућу и одшколовали сина, али тежак је то хлеб. Горан је завршио трговачу школу, радио је у робној кући, а пошто је она пропала, са снахом је мало радио приватно, а сада раде код куће. Када смо Гордана и ја отишли у пензију, ни тренутак се нисмо размишљали да остајемо у Швајцарској, јер нисмо видели ниједан разлог због кога бисмо остали. Нема ничег лепшег од завичаја – искрен је Слободан. Он и Драгица су од 1980. године радили као сезонци у Штаду. Био је то град у коме је било 36 мештана Роанде, јер су један другог „вукли“ и запошљавали. Када су добили визе, неки су отишли у Цирих, неки у Женеву, а неки у Берн. Једноставно, ишли су за бољом платом. Драгица и Слободан су прешли у Цирих. Она је радила у хотелу, а он је две године радио у магацину, а потом 18 година на аеродрому у Цириху. – Иако не морам више да радим, имам баштицу на потезу Браневац-Валога. То је крај у коме сам одрастао. Моји бака и дека овде су имали колибу у којој сам боравио док год су ми то временски услови дозвољавали. Чак сам и у школу ишао одавде, иако сам до ње морао да пешачим три километра. Овде је и мој добар пријатељ Живослав Живановић саградио млин и брвнару, па се често окупљамо са осталим пријатељима. Дружио сам се и у Швајцарској, али потпуно је другачије када се окупљамо на родној груди – искрен је наш саговорник. Слободан у баштици узгаја пасуљ, парадајз и лубенице, а нарочито је поносан на воћњак поред куће, у коме је засадио 150 стабала свакојаког воћа.

ДИЈАСПОРА ИНФО

ШВАЈЦАРСКА

49


ДИЈАСПОРА ИНФО

АУСТРИЈА - БЕЧ

СРБИ ЗАСЛУЖУЈУ ВИШЕ ПОМОЋИ У организацији Интеграционог тима Слободарске партије Аустрије (ФПОе) организован је састанак бечких српских и македонских клубова са замеником градоначелника Беча Домиником Непом на којем је разговарано пре свега о негативном утицају мера у борби против коронавируса по рад тих друштава.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

С

50

астанак са лидером ФПОе Беча, којем је присуствовао и амбасадор Србије у Аустрији Небојша Родић, организовао је Немања Дамњановић, посланик српског порекла у скупштини Беча. Од српских клубова састанку су присуствовали представници СКЦ „Стеван Мокрањац“, СКД Бамби, СПКД Просвјета, СВ Србија и Српског центра. У разговору је речено да ниједан од ових клубова није добио финансијску помоћ државе или града, а да многи ни не знају како и где да се пријаве за добијање помоћи. Представници Бамбија и „Мокрањца“ су истакли да немају основ за наплату чланарине све док не буду одржаване редовне пробе, али пре свега и због чињенице да су многи чланови или родитељи због кризе суочени са мањим примањима или су чак остали без њих. Клубови су се пожалили да њихов рад на интеграцији наше деце, али пре свега очувању културе, традиције и језика порекла, градска и савезна власт не цене, што се види на основу

субвенција које добијају. Дамњановић је присутнима поделио извештај Града о субвенцијама за прошлу годину, из ког се тачно види колико су бечке власти дале ком клубу. На основу тог извештаја разочарење је било још веће када су видели да се милиони троше на клубове који имају много мање чланова, који су далеко мање успешни и активни од присутних. Такође, највећи део новца одлази и етничким заједницама са којима држава и град, као што се могло видети ових дана, имају проблеме, јер своје конфликте из земаља порекла доносе у Аустрију. Већ годинама бечке власти, оцењујући на основу субвенција, игноришу српска друштва, дајући им небитна средства, док, на пример, турским организацијама дају вишеструко веће субвенције.

Понудили обуку за добијање субвенција: Немања Дамњановић и Доминик Неп са сарадницима


ДИЈАСПОРА ИНФО

Милорад Матеовић, амбасадор Родић, Александар Станковић и Саша Божиновић помажу Илија Туфегџић, одборник у 15. бечкој општини и Ружица Дамњановић. Посета Београду Дамњановић је најавио и скорију посету делегације ФПОе Београду, где ће се састати са градоначелником Зораном Радојичићем и челницима општине Вождовац, са којом бечка општина Симеринг, којом управља Паул Штадлер из ФПОе, планира споразум о партнерству. З. Мирковић Извор: vesti-online.com

Представници Слободарске партије са гостима

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Клубови су захвалили ФПОе на досадашњој помоћи, а СКЦ „Стеван Мокрањац“ посебно је истакао Дамњановића указујући да је увек пружао подршку српским клубовима, и да их, за разлику од предстваника других странака, није посећивао само пред изборе. Указали су да је тренутно ФПОе једина политичка странка у Аустрији која негује искрено пријатељство са српским друштвима и да ни промене у врху партије нису утицале на раскидање постојећих веза. Неп је изразио захвалност што је имао могућност да се састане са представницима клубова и рекао да је сарадња ФПОе са њима нераскидива, да није везана за појединце, већ да је део политике странке. Нагласио је да је српска заједница веома битна како у Бечу, тако и целој Аустрији и да ће ФПОе помагати у границама својих могућности. Истакао је да је особа за контакт свакако посланик Дамњановић, којем у Интеграционом тиму

51


ДИЈАСПОРА ИНФО

ШВАЈЦАРСКА

БОЛНИЦАМА У МАТИЦИ ПОСЛАЛИ 400 КРЕВЕТА Српска православна црквена општина у кантону Тићино, Хуманитарна организација „Немањићи“ из Белинцоне и организација Група за подршку селу Баре Миће Вукића из Кјаса организовали су акцију прикупљања и донације специјалних болничких кревета здравственим центрима у Србији и Републици Српској. Помоћ која је већ стигла у Градишку, Добој, Бијељину, Крагујевац, Ужице и Приједор вредна је више од милион евра.

З

Тићина, а ми смо их проследили болницама у Републици Српској и Србији – каже надлежни парох јереј Марко Кнежевић. Према његовим речима, у 12 пуних шлепера нашло се око 400 кревета, у вредности већој од милион евра. Кревети су стигли у центре у Градишки, Добоју, Бијељини, Крагујевцу, Ужицу и Приједору. Мићо Вукић, истакнути члан

СРПСКИ КРАЈЕВИ

ахваљујући одличној сарадњи коју имамо са регионалним здравственим центрима у Тићину и дивним везама које наш народ има овде са представницима болница, добили смо бесплатно изузетно вредне и квалитетне болничке кревете. Реч је о креветима марки хилром и линет елеганц, њих су донирали регионални здравствени центри

52

Радили са задовољством: Мићо Вукић, Дејан Стефановић, Перо Стевановић, Здравко Мишановић, парох Кнежевић и Лука Шубарић


српске заједнице из Кјаса и представник организације Група за подршку селу Баре, истиче да су и раније помагали болнице и да су њихове донације пре ове најновије стизале у Лозницу, Крагујевац, Онкологију у Београду, Краљево, Шабац, Бању Ковиљачу, Зворник, Бијељину, Модричу… – Живим и радим у Швајцарској од 1990. године, а 2012. смо основали хуманитарну организацију Група за подршку села Баре. У почетку смо се бавили само помагањем нашем селу, а затим то проширили на помагање болницама у Србији и у Републици Српској. То смо и раније као и сада чинили у сарадњи са болницама у кантону Тићино – каже Вукић, који је родом из села Баре на обронцима Мајевице. Он наглашава да су све радили заједнички, а посебно истиче да је јереј Кнежевић, осим организационо, у свему учествовао обављајући и најтеже физичке послове. Парох Кнежевић с друге стране наводи да овако велика и озбиљна акција не би била могућа да се није укључио велики број наших људи који живе и раде у Тићину. – Као свештеник осетио сам потребу да директно учествујем у акцији, заједно са Миленком Спасојевићем, председником Црквене општине и члановима Управног одбора. Свима сам изузетно захвалан и Богу благодаран

Акција организована и у Локарну: Верољуб Јовановић и Никола Мићић

Уз један од 12 шлепера: Јереј Кнежевић, Мишо Вукић и Зоран Сврака

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Добијени бесплатно: Кревети су врло квалитетни

5.

Вечера за представнике болница

53


ДИЈАСПОРА ИНФО

што имамо тако дивне људе који су спремни да се жртвују и раде, и несебично одвоје своје слободно време којег имају мало да би све одрадили. Све је спроведено у време када су на снази биле одређене мере због корона вируса. Тако су сви учесници акције која се одвијала радним данима морали да узму слободан дан на послу и да се изложе извесном ризику у време пандемије. Зато имам само речи хвале за све дивне људе који су све препреке прескочили и одрадили овако велики посао – истиче јереј Кнежевић. Већ у употреби Према речима директора здравствених установа у које је донација послата, ово су можда и најквалитетнији кревети које они сада имају. Одмах су их употребили делом за ковид болнице, а делом за интензивну негу, тамо где су најозбиљнији пацијенти и тамо где су им ти најквалитетнији кревети најпотребнији. Договорено је да се

организује директан сусрет лекара и руководиоца болничких центара из Србије и Републике Српске с колегама из Тићина чим се ситуација с пандемијом вируса корона смири. Уручене захвалнице Мићо Вукић је организовао вечеру поводом завршетка првог дела акције, а том приликом су Миленко Спасојевић и јереј Кнежевић у име црквене општине уручили пригодне захвалнице и поклоне представницима болница из Локарна, Лугана (две) и Мендризија. Поклоне су уручили и Зоран Сврака, секретар ХО „Немањићи“ и Здравко Мишановић, председник Црквене општине у Милану .Поред представника Регионалног здравственог центра пријему су присуствовали и Бруно Ариђони, градоначелник Кјаса (Ћиашо) и други представници заједнице кантона Тићино. Р. Рајић Ристић

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Обрадовала их донација: Кревети стигли у болницу у Ужицу

54

Извор: vesti-online.com


Крај око Зеленграда код Обровца могао би се и оживети, али највећи проблем, као и у многим околним местима је то што нема људи.

З

еленград је насељено место у саставу града Обровца. До територијалне реорганизације у Хрватској налазио се у саставу старе општине Обровац. На попису становништва 1991. године, насељено место Зеленград је имало 512 становника, следећег националног састава: Срби 458 (89.45%), Хрвати 52 (10.15%)), али двадесет година након тога, подаци пописа показали су и статистички неупоредиво стање, Зеленград је остао са свега 77 становника. Свака година након тога и у овом

је месту узела данак, људи је све мање, празних домова све више. На пустим Зеленградским улицама може се срести тек по неко од његових некадашњих житеља. Док су се једни трајно вратили, други пак само привремено бораве ту да, како кажу, одморе и срце и душу, да се наудишу чистог ваздуха и очи одморе у зеленилу по којем је место и добило име. Они са којима смо причали, за почетак су нас упознали са неким од опција како је њихово село уопште добило име Зеленград. – Једна од варијанти које су нам пренели наши стари, јесте да је Зеленград име добио по турском Бегу Зели који је направио кулу изнад села. Та зеленградска кула је утврда која већ вековима стоји изнад села, одолева и времену и људима и прва је асоцијација људима када им споменете овај крај. Када је то прецизно било не могу

СРПСКИ КРАЈЕВИ

У ОАЗИ МИРА И ЗЕЛЕНИЛА

ДИЈАСПОРА ИНФО

ЗЕЛЕНГРАД - ОБРОВАЦ

55


ДИЈАСПОРА ИНФО СРПСКИ КРАЈЕВИ 56

вам са сигурношћу рећи, али свакако да потиче из турског периода. Друга варијанта јесте да је то било баш због зеленила којим је читаво село огрнуто – укратко објашњава Здравко Гагић, један од млађих становника Зеленграда. Но баш та друга варијанта о настанку имена села, не звучи баш логично из визуре оних који су слушали неке другачије приче и предања. Споменка Гагић испричала нам је причу коју је она од детињства упамтила. – Причало се да су једног учитеља, давно, шаљући на службу питали да ли ће у Стариград, Новиград или Зеленград. Он се одлучио за Зеленград. Кажу да се водио именом, те му је назив овог села звучао као нека мирна, зелена оаза. Када је дошао у село затекао је само сивило, крш какав се ретко где налази и голи камен. Но, данас се то име села сасвим уклапа са његовим изгледом. Све је обрасло у шуму и растиње али је ипак остало најлепше место – описује Споменка. Становници се расули по целом свету Једнако као и приче о настанку имена и успомене које су људи везивали за прошла времена, она памти и време свог одрастања у условима чак и тежим од данашњих. Без премишљања каже како јој је то био један од најлепших периода живота, и увек се са радошћу сећа тих дана. – Није било ни струје ни асфалта, ни интернета ни мобилних телефона, ни игрица ни компјутера, али смо имали детињство какво деци данас тешко да се може приуштити. Село је било пуно људи, пуно деце, пуно живота. Радило се доста, али су се људи више дружили, помагали једни другима. Били смо сви здравији, срећнији и испуњенији. Без свега што сам навела ми смо уживали у нашем одрастању, у природи која нас окружује, у малим стварима због којих смо били и срећни и захвални. Мислим да нас је такво одрастање учинило и способнијим и бољим људима – сетно ће Споменка. Онда је дошао рат и за собом оставио пустош, расуо Зеленграђане свуда по свету. Споменка је отишла у Србију па у Немачку, Здравко се селио свуда па стигао чак и до Кана, неки су се тек

касније отиснули пут белог света, док су малобројни одлучили да се врате на своје. Оно што је свима остало заједничко једино су успомене, жал за прошлим временима, и та повезаност која их је, мање или више, увек вукла ка свом родном крају. – Ја сам једно време живела у Србији, затим отишла у Немачку. Тамо сам живела и радила пуних седамнаест година. Након толико времена, када сам схватила да не желим живети програмираним животом, да не желим да ми се све своди на рад, посао, порез и друге ствари које су само део система у који упаднеш, да живиш само за дане одмора које ћеш провести у свом родном месту, разрешила сам све што сам тамо имала и опет се вратила у Србију. Родитељи су ми се вратили у Зеленград а ја, која сам остала у Србији, готово свакодневно била болесна. Прехлађена, алергична, или нешто треће, саму сам себе почела да преиспитујем шта ли то удишем па сам таква. Оног тренутка када сам и ја дошла у Зеленград, сви ти симптоми су нестали, а ја заборавила шта значи накашлјати се, прехладити – преноси нам Споменка своје искуство. Ни код Здравка случај није много другачији. Свуда је стигао, пропутовао послом готово пола света, био на дестинацијама о којима многи маштају, али га ништа то није довољно фасцинирало да остане. Запослио се у Загребу како би што више времена могао проводити кући јер му, како каже, ни најмањи напор не представља пар сати вожње до села. Једино ту се осећа свој на своме и ту му је све, што би народ рекао, баш потаман. „Странци више вреднују оно што имамо него ми сами“ У дан када смо обишли Зеленград, Здравко је искористио прилику да се види са комшијама и пријатељима, да уз топлу јагњетину и чашицу вина размене коју анегдоту, успомену на време и људе којих више нема, али и да „начну“ тему о повратку и перспективи села у будућности. Има ту, слажу се, потенцијала који се ни најмање не користи. Крај је најперспективнији за бављење сточарством али и туризмом од којег би се могло више него пристојно


Васка Радуловић

Srbi.hr

ДИЈАСПОРА ИНФО

да живот наставе овде, или да све крену од почетка али на темељима које још имамо. Људи су се разишли на све стране, само су се старији вратили, и нема ко ни да покрене целу причу, понуди неки садржај да привуче госте. Ја сво своје време настојим да проводим овде, али фали још неко са ким би човек могао нешто направити – каже Здравко. И он и Споменка слажу се да треба осмислити програм, било какав садржај који би Зеленград могао представити и онима који за њега чули нису. Обоје су вољни дати свој допринос у томе, иако сами ништа не могу. Једино што обоје знају јесте да ће, како године одмичу, све више времена проводити у свом селу, а старост на другом месту не могу ни да замисле. Док људи нема, све остаје само на пуким речима и жељама. Никола Веселиновић и сам нам је то потврдио. Већ дуги низ година он се трајно вратио, а сваки напор да се нешто промени остао је на покушају. У својим шездесетим он је и најмлађи повратник у Зеленград. – Још много кућа је остало необновљено, као да су многи дигли руке од тога. У одређеном броју обновљених још увек није спроведена струја. Док једни кажу да се не могу вратити док нема струје, други објашњавају да је немају коме ни довести, и тако у круг. Свега нас је двадесетак у селу, ја сам најмлађи па најчешће помажем осталима. Немамо трговину. Деце нема, школа је пренамењена у друге сврхе, а да нас то нико није ни питао. И тако, много је ту ствари које би се могле уредити, поправити, дало би се и оживети овај крај али су највећи проблем искључиво људи. Кад нема народа онда нема ни живота – каже Никола. И све је то баш онако како наши саговорници искрено говоре. У оази мира и зеленила, окружен бројним природним лепотама, Зеленград као да се уљуљао у неку своју колотечину. Тишину пустоши ремети само цвркут птица, цврчака. Њихова песма, као и жеље наших саговорника, позивају да их се чује, да се живот врати тамо где је некада од истог све врвело.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

живети. – Не мора и не може свако да се бави сточарством, у данашње време туризам је на цени, а ми имамо толико неискоришћених ресурса. Из искуства знам да Немци не гледају на паре када је у питању одмор у миру, природи, на чистом ваздуху и конзумирајући здраву храну. Ако могу плаћати за села по рубовима Аустрије, у камену, зашто то све не би могли имати и у Зеленграду. Сама сам се уверила колико је све то код њих данас популарно. Пре извесног времена довела сам овде једног свог пријатеља Немца који ради у Аустрији и био је одушевљен одмором који је овде провео. – Свако јутро би, након устајања, прво отишао у шетњу и сам брао и јео купине, смокве, оно домаће или дивље воће које овде успева. Затим би попио кафу, отац би му понудио домаћу ракију, затим доручковао сир, јаја, сланину или нешто друго од наших сеоских производа, и све тако у круг. Он је у подне већ имао испуњен дан, и био више него задовољан свиме. Наши људи о томе не воде рачуна и мислим да више странци вреднују оно што имамо него ми сами. Када би, за почетак, сви средили око својих кућа, уредили своја имања, макар у дане одмора, и село би било другачије и привлачније. Овако, најчешће се окупе људи за Петровдан када је слава храма, ту се друже, госте, али убрзо опет свако оде својим путем. Довољно је и то за почетак, бар да не заборављају ко су и одакле су ако ништа друго – детаљно ће Споменка. Она и сама истиче да не преувеличава ништа јер је имала срећу да обиђе и Грчку и Шпанију, и Аустрију, Аустралију, и није баш да немамо ништа налик другима, само су нам жеље и амбиције неупоредиво мање. На неколико километара удаљености Јадран, Велебит и Зрмања Истог је виђења и Здравко. Искуства су му, каже, помогла да види и схвати оно на шта раније није ни обраћао пажњу. – Близу нам је море, на свега неколико километара, близу нам је Велебит, Зрмања, а све те предности нико од нас није ценио толико. Само да је више млађих људи, вољних и жељних

57


ДИЈАСПОРА ИНФО

ОБРОВАЦ

НЕДОСТАЈУ МЛАДИ Срби су некада у Обровцу чинили апсолутну већину становништва. Данас је та статистика знатно другачија, али и у таквим условима, окупљени око свог храма, заједно чувају верски и национални идентитет.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Г

58

рад Обровац налази се на реци Зрмањи, дванаест километара од ушће ове реке у море. У писаним исправама Обровац је први пут поменут 1337. године. Православне светиње у Обровцу постоје, забележено је, још од седамнаестог века. Првобитни храм, који се налазио на месту данашњег, саграђен је 1682. године и неколико пута је дограђиван и прошириван, да би садашњи православни храм у срцу овог града саграђен у новије време, тачније 1906. године. – Данашњи храм у Обровцу саграђен је у новије време, дакле 1906. године, али су његови темељи подигнути на месту где се, отприлике, налазио стари храм о којем није сачувано много података. Оно што знамо јесте да је тај стари, некадашњи храм, изграђен око 1682. године и да је крајем деветнаестог века био у јако лошем стању. У том периоду су тадашњи православни Обровчани богослужења вршили у

приватним кућама, и тада се дошло на идеју о изградњи новог и већег храма. Сама потреба о већем храму од дотадашњег један је од показатеља и веће бројности православног живља како у самом граду тако и његовој околини — појашњава парох Обровачки Драган Божић. – Новоизграђени храм осветио је тадашњи епископ далматински Никодим Милаш. У последњем рату храм није био порушен, али је претрпео знатна оштећења, био је девастиран и из њега су нестале важне црквене реликвије. Ово је централни храм парохије Обровачке и у њему се најчешће врше богослужења, дакле сваке недеље и празника – додаје свештеник. Нема много сачуваних историјских података који би историографски посведочили о вишевековној постојаности православних Срба у овом граду јер су

историјска дешавања условила да овдашња православна заједница одувек буде изложена страдању. Тако је било и у последњем рату, а у прилог томе говори и овогодишња слика окупљених верника уочи храмовне славе Свете Тројице. – У навечерје празника Силаска Светог Духа на Апостоле, који је уједно и храмовна слава у Обровцу, тек десетак старијих мештана присуствовало је вечерњем богослужењу. На сам дан празника та бројка је нешто већа, око тридесетак људи дошло је да заједно, по стотину и четрнаести пут, обележимо тај свима нама значајан датум. Сваке године сабере се на Литургји око четрдесет или педесет људи, а ове године је и то је смањено због новонастале ситуације са вирусом који нас је све задесио. Нажалост, то је ипак један од ретких


У самом граду Обровцу данас имате око двадесетак православних домова. То су углавном људи старије животне доби, док део њих само привремено борави у граду због обавеза, одржавања домаћинства. Мањи број популације су млађи људи са децом. У Основној школи у граду имамо двадесетак ђака који похађају православну веронауку и још четворо њих који су у подручној школи у селу Жегар. Прошле године се вратила једна породица са двоје деце, у оближње село, али како старији људи умиру та бројка је отприлике

У време мог детињства у Обровцу је било неколико добрих фирми у којима су се људи запошљавали. Већином су сви имали посао, али су се одржавале и окућнице, баште, људи су се бавили и сточарством. У мојој породици било је нас деветоро деце, а просечно је било по седморо деце у домаћинству. По причама наших дедова и очева, пре сто година Обровац је био место размене добара између Далмације, Лике и Босне. Био је право мало трговачко средиште. Читав Задар са околином снабдевао се са обровачком, буковачком шумом, из Лике су стизали њихови производи а одавде одношени вино, ракија, маслиново уље, смокве и остали аутохтони производи. – Мој отац је био први председник црквене општине у Обровцу и то је остао до краја живота. Од њега сам слушао како су некада изгледале храмовне славе. Много људи било је присутно са свих страна, а литија је пролазила не само кроз град, већ и пољима, преко маслиника и винограда и тај благослов је људима веома значио. Пре последњег рата

ДИЈАСПОРА ИНФО

иста или мања. Већина српског становништва ипак је концентрисана по селима, првенствено због услова за опстанак – појашњава свештеник који, упркос бројкама, зна најбоље стање на терену. Некад трговачко средиште, а данас пуст град Некада фреквентан и развијен град, трговачко средиште овог дела Буковице, данас не одаје утисак перспективног места за будућност. Један од малобројних Срба који долази у Обровачки православни храм, Иван Бубњар, најбоље може посведочити о овом граду, његовим некадашњим становницима, начину живота, јер је и сам у њему живео до последњег рата. Поводом овогодишње храмовне Славе, највише присутних припадници су Иванове генерације, све је скромно и другачије у односу на оно време када многи чак и нису имали навику да одлазе на богослужења. Одлично памтим шездесет и пет последњих година, оних пет још и не рачунам, и слободно могу рећи како је ово некада био леп и живописан крај, пун живота.

СРПСКИ КРАЈЕВИ КРАЈЕВИ

дана у години када нас има и толико. Људи је, као и свуда, све мање, старији нису у могућности да долазе чешће, а мало се њих више и враћа да живе овде – каже Божић. Већина српског становништва живи по селима Обровачка парохија данас обухвата град Обровац и десет оближњих села; Билишане, Жегар, Богатник, Голубић, Кашетел Жегарски, Зеленград, Надвода, Мушковци, Крупа и Горњи Карин, а број православних верника се, из године у годину, непрестано смањује. На попису становништва из 1991. године у овом граду живело је преко 1.250 Срба, док је данас та бројка неупоредиво другачија. По попису становништа из 2001. године на подручју Града Обровца живело је 3.387 становника. Највеће насеље није градић Обровац који има 1.055 становника, већ суседно село Крушево. Већинско становништво су Хрвати док удео Срба износи 12,8 одсто.

59


ДИЈАСПОРА ИНФО

литија се свела на сам град Обровац, а ево данас каква је ситуација. То вам је најбољи показатељ како се у кратком временском раздобљу све драстично смањује и нестаје – описује нам Иван. Иако географски положај Обровца пружа много потенцијала, а ни међунационални односи више нису препрека за нормалан живот, граду недостају млади људи који би му поново удахнули живот. – Сам крај нуди могућности за бављење пољопривредом и сточарством, док се у последње време све више развија и туризам. Потенцијал за развитком туризма може бити у коришћењу Зрмање, Велебита, близини мора, свих природних богатстава којима је овај град окружен. Но, за све то требају млади и способни људи, они који су спремни да овде базирају свој живот и

раде на томе да себи створе пристојне услове за останак. Сам град као град, без неких фирми, производних погона, неког већег плана и пројекта за будућност, реално нема неку перспективу. Важно је да кажемо и како су међунационални односи овде, без обзира на сва дешавања из прошлости, ипак остали добри. У многим ситуацијама, у том погледу, Обровац би чак могао послужити и као пример многим градовима у Хрватској. Људи су овде врло свесни да су у истом проблему, тако да се не оставља простора тој националној нетрпељивости. Дакле, треба нам више младости, живота, деце, и то је оно што би нас одржало у животу – закључује Божић. Малобројни и десетковани у сваком смислу, православни Обровчани и даље се

окупљају у свом храму Свете Тројице, одржавајући тако онај пламен вере да ће њихов Град поново васкрснути у временима која долазе. Храм који ће опет бити њихов стуб и окосница, а његова важност је утолико већа што, у самој градској средини, сведочи постојање православних и још увек сабира преостало стадо Христово овог града, али и околних села.

Васка Радуловић

Извор: Srbi.hr

СРПСКИ КРАЈЕВИ

ОБЕЗБЕЂЕН ДОМ ЗА 64 ПОРОДИЦЕ У СИРИГУ

60

Д

анас су у Сиригу подељена 64 стана у згради вишепородичног стамбеног објекта у Сиригу. Станове су добиле избегла лициа са територије Општине Темерин. Ови станови су изграђени у оквиру Регионалног стамбеног програма. На уручењу кључева корисницима, присуствовали су помоћник комесара за избеглице и миграције РС Иван Гергинов, директор Покрајинског фонда за пружање помоћи избеглим, расељеним и прогнаним лицима Душко Ћутило, председник општине Темерин Милан Зец и представник Јединице за управљање пројектима у јавном сектору (ЈУП) Тањa Кадијевић. Извор: vojvodjanske.rs


У

обновљеној родној кући Петра Кочића у Стричићима код Бањалуке 28. августа је у оквиру обиљежавања “Кочићевог збора” отворена изложба која приказује живот и дјело овог писца. Аутор изложбе Владимир Ђукановић рекао је да изложба садржи фотографије Петра Кочића и његових књижевних јунака Лује, Тубе, Давида Штрпца, те сачуване рукописе његових дјела “Мргуд”, “Суданија”, “О Босни” и “За сељака”. Ђукановић је истакао да је циљ прикупљања предмета формирање Збирке “Кочићево огњиште”, која би приказала живот на Змијању крајем 19. и почетком 20. вијека. - Кочићево огњиште је смјештено на 4.000 метара квадратних, на којима се налази шест објеката, и то родна кућа Петра Кочића, дводијелна динарска планинска кућа брвнара, зградица, мљечар и два помоћна објекта - рекао је Ђукановић новинарима у Стричићима код Бањалуке. Он је додао да су, осим изложбе, приказане и комплетно уређене још двије куће на Кочићевом огњишту, које су ове године

допуњене са 60 нових експоната. Замјеник градоначелника Бањалуке Срђан Амиџић рекао је да је идеја управе града да кроз организацију “Кочеићевог

збора” и формирање Збирке “Кочићево огњиште” сачува идеје и идеале о којима је писао и за које се борио Кочић. Кочићево огњиште на аутентичан начин приказује живот и дјело овог писца, те ћемо и у наредном периоду настојати да га допунимо, настојећи да ови простори живе. Отварању изложбе присуствовали су министар просвјете и културе Републике Српске Наталија Тривић, те директор Музеја Републике Српске Миладин Савић. Амиџић ће је у Стричићима, након отварања изложбе, посјетио обновљено подручно одјељење Основне школе “Петар Кочић”. Извор: СРНА

СРПСКИ КРАЈЕВИ

У СТРИЧИЋИМА ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА О ЖИВОТУ И ДЈЕЛУ ПЕТРА КОЧИЋА

ИЗ СРПСКЕ

КОЧИЋЕВ ЗБОР

61


ДИЈАСПОРА ИНФО

БАЛТИК

У ПОТКОЗАРЈЕ КАД ЗАВРШИ “КИТОВ РЕП” Српски вајар Миле Прерад се на острву Риген у Балтичком мору удомио пре четврт века и за то време острво је претворио у праву галерију гранитних фигура.

СРПСКИ КРАЈЕВИ

Н

62

а том туристичком острву са дугим плажама, бујним шумама и богатим ловиштима дивљих свиња и срна, готово да нема пристаништа за бродове, хотела, цркве, или музеја без његових скулптура. Јатом мраморних морских животиња освојио је и „капију Ригена“ Штралзунд, град на обали Балтика из ког се мостом дугим готово три километра стиже на Риген. Штралзунд је познат по старој готској архитектури и највећем Океанијуму, европском поморском музеју у ком се налази и неколико Прерадових скулптура. Овог уметника смо позвали да видимо како проводи лето у условима короне и када ће на годишњи одмор у своје поткозарске Нишевиће у којима је као дете, правећи луткице започео развој свог вајарског талента, а он нам је почео о својој

презапослености због које ове године неће у завичај, а због поменутог Океанијума можда и до јесени идуће године. О корони Миле Прерад не размишља пуно. – Риген је оаза без короне. Овде је само један човек био позитиван и то мештанин који је вирус у априлу донео са скијања у Аустрији. Он је изолован, излечен и више није забележен ниједан случај. На Ригену је и клима таква, да не погодује никаквим вирусима. Овде никада нема ни епидемије грипа. Оболе људи појединачно, али никада нема епидемије. Ваздух је сув с благим поветарцем, па и када је вруће као ових дана (температуре изнад 30Ц ) нема спарине.

Међутим, острво је тренутно пуно туриста, а озбиљна ситуација можда ће да наиђе тек у јесен. Острво је прво било затворено за туристе, они који су ту били морали су да га напусте, али почетком сезоне посетиоци су поново дошли. Према регистрацијама аутомобила видим да их нарочито има из Шведске и Норвешке. Због посла на купање не идем често, а ради рекреације и дружења радије с друштвом одем у лов – рапортира Прерад о тренутној ситуацији на острву. Кад смо нашег уметника подсетили на годишји одмор и корону због које многи наши људи не иду у завичај, изгледало је као


ДИЈАСПОРА ИНФО осам мојих фигура али пошто су они највећи поморски музеј у Европи, одлучили су да испред зграде направе неки грандиозан знак који би посетиоца већ у пролазу подсетио пред каквом се кућом налази. Прихватили су моју идеју да то буде китов реп, а онда су ме задужили да га и направим. То је велики посао, који увелико и радим. То ће бити монумент висок четири а широк три метра и тежак 20 тона. Кад га завршим, надам се у јесен идуће године, са супругом Мари – Ане седам у своју хонду и правац Нишевићи у Поткозарју – закључуј Миле Прерад. Наши људи, рат и живот – Први циклус мојих радова биле су фигуре рађене у дрвету, а посвећене дијаспори и култури коју су наши људи донели из отаџбине. Други циклус је обухватио ратна догађања у мојој

Југославији, а трећи је посвећен животињама и радостима живот којима човек побеђује све па ће победити и корону – каже Миле наглашавајући да се критичком уметношћу неминовно залази у политичке воде, у које је и он, ненамерно био загазио првим и другим циклусом. Последњи рибар – Поред туризма и ратарства значајан извор прихода становника острва Риген било је рибарство. Одлуком ЕУ да се риболов мрежама због мањка рибе забрани, рибари су остали без егзистенције и били су веома разочарани. Рибарење овде није било само извор прихода, већ и традиција, део живота и обичаја. У центру Лове израдићу гранитни лик рибара у сломљеном броду – каже Прерад. Р. Лукић Извор: vesti-online.com

СРПСКИ КРАЈЕВИ

да му није лако да нађе прави одговор. – Говорио сам вам о амбијенту у ком живим, а не амбијенту у ком проводим одмор. Наравно да родно место и завичај не могу да се пореде ни са чим другим, али мене ограничавају послови које морам да завршим, а због све те приче око короне, изолације и тестирања одлуку да не путујем донео сам лакше. И поред уважавања свих тешкоћа, корона за мене не би била препрека да није посла. Замислите да негде заглавим у карантину док овде цео град (општински центар Ломе) очекује да сам ту, а мене нема – каже уметник кога у граду у ком живи, 6. септембра очекује посебна свечаност, посвећена њему и његовој уметности. – На зеленој површини између центра Глове и обале на којој смо пре шест година почели да уређујемо Еко парк, 6. септембра биће свечано откривена моја скулптура „Кап воде“ коју сам завршио. Фигура је тешка две тоне, а представља кап воде која је пала на камен. Без воде нема живота, а том скулптуром желимо да нагласимо важност воде и право јој је место у Екопарку – каже наш уметник наглашавајући да му је скулптура „Китов реп“ још већа рампа на путу за завичај. – У Штралзунду у поморском музеју Океанијум већ се налази

63


СРПСКИ КРАЈЕВИ

ДИЈАСПОРА ИНФО

ИСЛАМ ГРЧКИ

64

ЖИВОТ БЕЗ СТРУЈЕ, ВОДЕ И КРОВА НАД ГЛАВОМ У Исламу Грчком, недалеко од Бенковца, међу стотинак становника, махом повратника, има и оних који ни двадесет пет година након рата, још увек нису успели да остваре ни најосновније услове за живот.

С

ве до последњег рата, чији су трагови у Исламу Грчком и данас видљиви готово на сваком кораку, Младен Деспот живео је у својој породичној кући заједно са супругом и сином. Нису били посебно имућни, живели су скромно, али за тадашње прилике пристојно. Син јединац би је мали па је супруга време проводила с њим кући, док је Младен радио све што је стигао како би им осигурао егзистенцију. Радило се и градило у складу са могућностима, али у условима бољим но што су данас. – Пре рата сви смо живели у овој кући. Сам сам је направио за своју породицу, тадашњу супругу и сина јединца. Имали смо све услове, струју, воду, бунар, свој кров над главом. Супруга је са сином била код куће, а ја сам радио на различитим машинама, бавио се пољопривредом, зарађивао где сам стигао и све је ишло неким својим нормалним током – присећа се Младен. Рат је, као и у другим местима, овдашњим људима преусмерио животне токове. Младенова избегличка одисеја трајала је више од деценију, а онда је одлучио да поднесе захтев за обнову девастиране куће и врати се у Ислам Грчки. Са супругом се разишао па су она и син остали у Србији, а он сам кренуо у нови почетак, како би се рекло, од нуле. – Ни сам не знам где, за то време избеглиштва, нисам стигао. Био сам у Крушевцу, Ћићевцу, затим су нас послали на Косово да бих, након неког времена, одатле опет побегао назад за Ћићевац. Ту сам нашао посао и остао радити код једног газде све док сам боравио тамо. За све то време повремено сам долазио да обиђем земљу и имање. Више ни сам не знам колико је све то трајало. Пре четрнаест година поднео сам захтев за обнову куће, а има дванаест или тринаест да сам се дефинитивно вратио – каже Младен. Живот у неколико квадрата У ономе што је од куће остало након рата, без најосновнијих услова за повратак, решио је да сачека државну обнову како би даље могао сам радити.

Неколико квадрата девастираног приземља прилагодио је себи за живот. Наредних дванаест година ту је провео без струје, воде, санитарног чвора, без крова, испод испуцале плоче која пропушта кишу и ствара влагу. Обнова куће сврстана је у трећу категорију, решење је стигло, али до данас ништа више од тога. – Нисам имао превише избора. Рачунао сам да је боље да овде сачекам ту обнову, па да и сам учествујем у пословима. У неколико квадрата себи сам организовао живот. Ту ми је кухиња, спаваћа и днева соба, све у једном. Једно време могао сам тако да издржим, али је свака долазећа година била тежа. Како кућа нема кров, а плоче су испуцале, временом је све више почело да прокишњава. Вода ми капље изнад кревета. Зими ложим ватру па се због превелике кондензације ствара влага. Видите да је сад све црно на плафону. Након процене оштећења куће, рекли су ми да је сврстана у трећу категорију за обнову и да ће ми уплатити новчана средства у одређеном износу. Пре годину и по дана тражили су да отворим рачун у банци за уплату средстава и то сам одмах учинио. Рачун је отворен, недуго затим стигло је и решење и до дана данашњег све је на томе остало – немоћно ће Младен. Без кише нема живота, а када почне онда је још горе Како год да окрене, каже Младен, решење за своје муке не види. Ако киша пада, плоча прокишњава у просторију у којој борави, а ако је нема, нема чиме ни суђе ни веш да опере. Градске воде нема, а временом су пропали и бунари у којима су имали изворску воду.


Васка Радуловић

Извор: Srbi.hr

ДИЈАСПОРА ИНФО

што немам услове да својим радом осигурам себи било какву егзистенцију. Једино на шта се још могу ослонити то је пољопривреда. Некада сам имао пет хиљада чокота винове лозе. Данас обрађујем тачно половину од тога, и надам се да неко зло у времену неће наићи да бар од тога имам неке користи. Овај крај познат је по пољопривреди и плодној земљи, може се живети од пољопривреде ако има ко да ради. Мени ништа није тешко, колико год више није ни здравље добро а ни година мало, позајмим трактор па правац виноград. Али, све је тешко кад је човек сам, живот је тежак на свим пољима – са уздахом ће Младен. Покварио се и половни агрегат Једно време, каже, користио је половни агрегат који је купио од комшинице. Он је њој радио неке послове на кући, а она му је као компензацију дала агрегат. Лакше му је било бар да светло упали кад мртав уморан са њиве дође у кућу. Због слабе јачине ни за шта га друго није могао ни користити. У међувремену и агрегат се покварио. Данас, када су дани дужи него зими, а посла у пољу знатно више, није редак случај да Младен оде на спавање пре него што и сунце зађе. – А шта ћу друго? Ујутро пораним у виноград, поподне опет тамо или идем помоћи на њиви неком од комшија. Када дођем уморан немам с ким реч да проговорим, немам телевизор да нешто погледам, па одем лећи док се још види. Све сам ово другачије замишљао када сам се одлучио на повратак. Мислио сам да ћу обновити кућу, оспособити радионицу, створити неке нормалне услове да ми се и син једнога дана врати, да и он има нешто своје, да има одакле почети. Сада видим да од свега тога нема ништа. Ко зна колико ће још времена проћи да се нешто покрене, и ко зна каквог ћу тада здравља бити да још нешто могу и сам направити. Све је ово животарење, далеко од живота. Не могу од њега очекивати да се врати кад видите и сами у каквим неусловима ја проживех више од деценије – помирљиво ће Младен. Сувишно га је, након свега овога, и питати да ли му је досадило чекање. А коме и не би након свих ових година? И колико их још треба проћи да овај човек дочека обнову своје куће, прикључак за струју па да се за воду и бунар, некако, и сам побрине. Процес обнове, недостатак средстава, листа чекања, криза или нешто треће, увек је ту милион изговора за ствари које се дешавају пред нашим очима, људе и њихове судбине које видимо, а као да не видимо, оправдања која лакше прихватамо само да одговорност скинемо са наших плећа. А ко ће онда помоћи Младену и њему сличнима, или смо заиста постали такво друштво да све лакше можемо него помоћи људима у невољи, ма какве год да су?!

СРПСКИ КРАЈЕВИ СРПСКИ КРАЈЕВИ

Причу коју нам Младен прича потврђују и познаници које затичемо у његовом дворишту. Ислам Грчки је, између осталог, познат и по томе што обилује подземном водом. Тачније, на свега неколико метара дубине, бушотинама се долазило до воде. Управо тако је настао и бунар поред Младенове куће. Но, да ли због детонација за време рата, или каснијих бушотина кава* (*бушотине за воду) у крају, бунар је испуцао и воде више нема. По питку воду Младен мора готово километар пешке до првог комшије. Тако функционише годинама, у балонима носећи воду за пиће и кување, док за све остало користи кишницу коју, помоћу импровизованог олука, успе ухватити у бурад. Без кише нема живота, а када почне задаје ми главобољу. Бунар више није у функцији па хватам сваку кап кише за свакодневне потрепштине. Плочу сам пар пута сам крпио да не прокишњава, али време је учинило своје и сада то више нема пуно ефекта. Комшија ме спашава. Од њега доносим воду за пиће, кување. Шта да вам кажем, све се врти у круг – прича Младен. У седмој деценији живота, нарушеног здравља, без икаквих сигурних примања, једино што му је преостало јесте да се окрене пољопривреди. Но, и то је морао смањити. Иако је годинама прибављао алат и машине којима би себи могао осигурати егзистенцију, све то и даље стоји јер нема струје која је покретач свега. – Како год да се окренем, проблеми су на сто страна. Направио сам себи импровизовану радионицу, куповао различите машине у време док сам радио, бавим се браваријом, коме год шта затреба ту сам да направим, али ништа не могу без струје. Имам бушилице и брусилице, млин, али то све стоји јер их нема шта покренути. Да могу млин упалити користио би и мени и другима, али овако бадава стоји. Приходе никакве немам, а најгоре је

65


КУЛТУРА СЕЋАЊА СРПСКИ КРАЈЕВИ 66

НА ШУШЊАРУ О Ђурђевдану 1941. године, дошло је до првог оружаног обрачуна између обичног српског сељака и усташа. Хрвати и Mуслимани су упали у село Кијево, са намјером да прекину обиљежавање крсне Славе. Није им пошло за руком те су лажирали причу како се већа група четника окупља и спрема отпор.

Њ

емачки извјештаји свједоче да су Срби, наоружани примитивним ватреним али већином хладним оружјем, њих око 1000 одбили њемачко-усташки напад, убивши три њемачка војника и много више усташа. Креће Покољ над Србима! Кијевски заселак Сјенокосе нестао је у пламену. Ухапшено је 450 Срба, од којих је 100 задржано у затвору, а од тих је 27 стрељано у зору 9. маја. Њихова су тијела објешена у парку у центру Санског Моста. На збору у Санском Мосту, крајем јуна 1941. године Виктор Гутић изјавио је : “Друмови ће пожељети Срба, али Срба више бити неће”. И није их било! Поклани, објешени, силовани, мучени, запаљени, затучени, распорени! Покрштени! Није било важно да ли је дијете у колијевци или старац на умору. Клали су редом. Тих мјесеци сотона је ходио земљом. Никада се неће утврдити тачан број невиних који су тих дана бачени у крваву ријеку Сану. Гдје год да вам стане нога, свако мјесто, насеље, село, заселак од Бања Луке ка Санском Мосту преко Приједора окрвављено је. Окрвављена усташка кама, српском крвљу. У мјесту Оштра Лука налази се манастир Клисина, који је страдао у току Другог свјетског рата. Мјештани, знајући какво се зло

спрема, сакрили су звоно у ријеку Сану, и вратили га када је рат био завршен. Ево и послије толико година чује се умилни звук манастирског звона. Оно што сам примјетила у Санском Мосту, као и у другим градовима у ФБиХ, српски споменици су порушени, а постављени су неки други. Наши историјски споменици нестају, а за коју годину ако наставимо овако, нећемо знати гдје су. Јаме су нам затрпане, сакривене. И оно мало што има скоро да је заборављено. Рат је чудо! Људи су чудо! Православна црква Св. Петра и Павла тешко се може уочити. Између зграда види се звоник, као да се стиди што је ту. Одлазак на спомен подручје Шушњар, у мени буди тугу, жал, бијес, мучнину. Те, неки би рекли давне 1941. године, у дане око Св. Илије у јамама на Шушњару вјечно је страдало 5500 Срба. Само јер су били православци! Водили их два по два у колони и тамо им над јамом


ЛИКОВНА КОЛОНИЈА „ПУТЕВИМА ПРЕДАКА” чинимо велики гријех заборављајући наше мученике.

вратове преклали. Крв је извирала из земље данима након монструозног пира. На Шушњару леже православне кости!!! Не леже кости Муслимана и Хрвата. Срам нас било, јер смо дозволили да нам кости газе, по ко зна који пут. Да нам над костима перу тепихе. Да се од запуштености не виде плочице са именима покланих. Да се од године до године коси трава. Да се од смећа и грађе не може ни прићи. Да у подножју Часног крста вјенци стоје сасушени. Од Св. Илије до Св. Илије! Испред огромне скаламерије ( за мене јесте скаламерија јер не представља оно што би требало) а која је изграђена и постављена за вријеме комунизма, налазим смеће, флаше пива, разне графите непримјереног садржаја. Задојено мржњом. Није ми јасно зашто се ми тако понашамо? Еј, 5500 Срба над којима је почињен Покољ, само у пар дана. Зар је тешко, организовати превоз за наше ученике? Зар је тешко одржати час историје? Кога ли се сада плашимо? Зар паљењем свијећа могу да увриједим некога? Само се Бога треба бојати! А ми Срби посебно, јер

Добрица Ерић Шушњар, суза непребола ( одломак ) 416 Не споменуше ни једног брата Од десеторице Видовића Којима побожно одајем пошту Њих обесише уочи рата О једно дрво у Санском Мосту. 417 Уноћ се проломи небо и прва Муња што севну из густе таме Расцепи оно проклето дрво На четворо до земље саме. 418 Тако то дрво бола и плача У бљеску страшног небеског мача Постаде и крст и крстача Види Бог шта раде разбраћа. 419 А, Шушњар, Сузара непребола Где ћуте безбројне српске хумке Оплакане и опеване Памти тих 10 апостола И тако је у српске јауке Почело зло крај реке Сане. 420 Ти страшни јауци, што се разлежу У васељени и нашој свести Пореметили су равнотежу Људског живота на планети. 421 А да су Серби то учинили Згрозили би се људи по свету И те слике би у црној свили Обишле целу нашу планету

Сандра Благић Извор: jadovno.com


БРОЈ 19

www.srpskikrajevi.rs

СРПСКИ КРАЈЕВИ Бр. 19

цена 300 динара

Profile for SRPSKI KRAJEVI

"Srpski krajevi" br. 19  

"Srpski krajevi" br. 19  

Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded