Page 1

БРОЈ 10, ЦЕНА 99 динара

OSNOVAN SAVEZ KRAJI[NIKA Velemir Elez

VOLIM MOJU ROMANIJU... Svetolik Stankovi}

PISMO SA KO[ARA Dejan Peri{i}

ZAVI^AJNI IDENTITET Radovan Pilipovi}

MANASTIR RMAW


SAVEZ KRAJI[KIH UDRU@EWA Адреса: Змај Огњена Вука 2, Нови Сад Телефони: 021 300 37 15; 064 332 46 27; 065 4000 501 E-mail: savezkrajisnika@gmail.com САВЕЗ КРАЈИШКИХ УДРУЖЕЊА

www.srpskikrajevi.rs

УДРУЖЕЊЕ ЧАСОПИС

РАДИО

ПОКЛОНИ

Телефон: 021/2102 110  Телефакс: 021/6624 450  E-mail : office@lukanovisad.rs Facebook: Лука Нови Сад

Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ је подржало

PREDSTAVNI[TVO REPUBLIKE SRPSKE U SRBIJI

Београд, Бул. Деспота Стефана 4/IV


САДРЖАЈ II Форум привредника Српске и Србије 4-5

Основан Савез крајишника 6-9 Изложба о србима ливањског поља Писмо са Кошара Волим моју Романију... Инфо ЦЕНТАР удружења Манастир Рмањ Инфо ЦЕНТАР удружења „Бирач - Дрина“ „Подгрмеч“ „Свети Сава“ КУД „др Младен Стојановић“ „Димитор“

10 11 12-13 14 15-17 18-22

ИМПРЕСУМ ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Славиша Рујевић УРЕДНИК Ранка Срдић Милић РЕДАКЦИЈА Младен Булут, Радован Пилиповић, Др Милан Мицић, Др Драго Његован, Марко Ковачевић, Срђан Секулић, Сузана Дикић, Саша Јовановић, Клаудија Недељков, Драгомир Граховац, Велемир Елез, Владимир Цвијин Спремо, Весна Вуковић, Дарко Зечевић ИЗДАВАЧ Удружење грађана Српски Крајеви Председник: Славиша Рујевић Секретар: Дејана Крњаја ДИЗАЈН Славиша Рујевић, Никола Скенџић

Самосвијест отргнутог Завичајне вечери

23-25

Инфо ЦЕНТАР удружења

26

Гусле преко интернета Свети Сава у Жегару Роре и Црни врх

27 28-29

Из Српске

30-31

27

Завичајни идентитет 32-34

Часопис „Српски Крајеви“ је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада

ПРЕЛОМ Никола Скенџић ШТАМПА Штампарија „ONDREJ PRINT-HD“ Штампарија ГРАФОПРОДУКТ, Нови Сад

КОНТАКТ: е-mail: srpskikrajevi@gmail.com Тел. 021-300 3715 Моб. 065-4000-501 Адреса: Удружење Српски Крајеви Часопис „Српски Крајеви“ Змај Огњена Вука 2 Нови Сад, 21000 Facebook : ЧАСОПИС СРПСКИ КРАЈЕВИ srpskikrajevi.rs CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) СРПСКИ крајеви / главни и одговорни уредник Славиша Рујевић. - 2007, 1- . Нови Сад : Удружење „Српски крајеви“, 2007-. - Илустр. ; 30 cm Тромесечно. ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967


D

o

g

a

|

a

j

i

Директни контакти пословних људи из Српске и Србије – најбољи пут до успјешпне привредне сарадње

II FORUM PRIVREDNIKA SRPSKE I SRBIJE

У организацији Републичке агенције за развој малих и средњих предузећа из Републике Српске и Развојне агенције Србије, у петак је, 18. новембра, у Мастер центру Новосадског сајма, одржан Други форум о привредној сарадњи Републике Српске и Републике Србије. Први форум привредника Србије и Српске био је прије годину дана (19. новембра 2015) у Бањој Луци.

скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић на коктелу добродошлице, који је за учеснике овогодишњег Привредног форума, у четвртак 17. новембра, приредио Игор Мировић, предсједник владе Аутономне покрајине Војводине. Поред предсједника Народне скупштине Републике Српске, пријему су присуствовали и министар индустрије, енергетике и рударства Петар Ђокић, министар за економске односе и регионалну сарадњу Златан Клокић, дире-

Једино разговори између привредника и пословних људи Српске и Србије могу произвести нове пројекте и пословне садржаје. Увјерен сам да привредници с обје стране Дрине имају визију, као и начине реализације разних пројеката - рекао је за медије Српске и Србије предсједник Народне

ктор Републичке агенције за развој малих и средњих предузећа Маринко Ђукић и директор Представништа Републике Српске у Србији Млађен Цицовић. Подсјетивши да је након бањалучког скупа услиједило склапање десетина уговора између пословних људи Републике

4

Srpski Krajevi br.10

Српске и Србије и да су они “или већ реализовани, или је њихова реализација у току“, предсједник Чубриловић је нагласио да су значај овог Привредног форума препознали и привредници из држава окружења и увеличали га својим учешћем. Предсједник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић је, сутрадан, 18. новембра, и званично отворио Други форум привредника Српске и Србије у Новом Саду: Увјерен сам да ће пословни људи из Српске и Србије у директним контактима на новосадском форуму остварити нова партнерства, склопити доста нових уговора, који ће унаприједити привредну сарадњу наших земаља – рекао је Чубриловић и, нагласивши значај повезивања Србије и Српске добром путном инфраструктуром, појаснио: Ријеч је о пројекту изградње аутопута од Новог Сада до Руме који би ишао тунелом испод Фру-шке горе и даље ка Републици Српској. У питању је ауто-пут од стратешког значаја како за Српску, тако и за Војводину, односно Србију - навео је Чубриловић и иразио наду да ће тај пројекат у блиској будућности почети да се реализује, што ће значајно допринијети развоју привредних, али и свих других односа Српске и Србије. На овогодишњем Привредном форуму, који је имао више од 200 учесника, не само из Републике Српске и Србије, већ и из


D земаља у окружењу (Мађарске, Бугарске, Румуније и Словеније у организацији Европске мреже предузетништва), пригодним поздравним ријечима обратили су се: Игор Мировић, предсједник Покрајинске владе; Петар Ђокић, министар индустрије, енергетике и рударства Републике Српске; Маринко Ђукић, директор Републичке агенције за развој МСП Републике Српске и Жељко Сертић, директор Развојне агенције Србије. Тежиште овогодишњег Форума било је на сарадњи малих и средњих предузећа Републике Српске и Србије и на представљању најбољих рјешења у пракси, а основна карактеристика форума били су такозвани Би ту Би сусрети; наиме, током дана остварено је више од четири стотине пословних сусрета лицем у лице између привредника који су имали прилику да једни другима понуде сарадњу. У сарадњи са Европском мрежом предузетништва, одржан је, у радном дијелу Форума, и велики број међународних пословних сусрета за предузећа, развојне агенције и привредне коморе. Министар индустрије, енергетике и рударства Републике Српске Петар Ђокић је поводом Другог форума привредника Српске и Србије у Новом Саду изјавио:

Србија је Републици Српској најважнији спољнотрговински партнер и сигурно ће то остати. У том смислу за Републику Српску је ријека Дрина само ријека и Република Српска се у складу с тим тако и понаша. Министар за економске односе и регионалну сарадњу Златан Клокић је рекао да је договор привредника и пословних људи из Републике Српске и Србије прилика и за разговор и договор о зајединичким наступима на трећим тржиштима, те подсјетио да „трећа тржишта доносе велики новац и афирмацију, како фирми, тако и њихових производа”.

o

g

a

|

a

j

Министар Клокић је изразио очекивање да ће привредници кроз разговоре на форуму наћи начина и да се робни брендови из Србије почну производити у Републици Српској. Волио бих да се привредници договоре да се брендови попут `Неопланте` или `Бамбија` почну производити у погонима у Српској или да се продају путем њихових представништава. Бенефити таквог пословања били би за обје стране, али и за потрошаче у Српској, односно БиХ - рекао је Клокић. Он је изразио жаљење што бројни привредни субјекти из Србије отварају своја представништва у Федерацији у БиХ, умјесто у Републици Српској. Циљ нам је да привредне субјекте из Србије у наредним годинама вратимо у Српску. Искрено се надам да ћемо у томе успјети, јер је Српска добар тржишни миље за фирме из Србије - рекао је Клокић. На позив домаћина у овом форуму су учествовали и представници „Савеза крајишких удружења“ из Новог Сада. Они свакако представљају спону између Српске и Србије, а у току је формирање клуба привредника Савеза крајишника.

Srpski Krajevi br.10

5

i


R e p o r t a ` a

OSNOVAN SAVEZ KRAJI[NIKA Крајем маја, тачније 31.05. текуће године, у Великој сали Скупштине АП Војводине већи број завичајних удружења, претежно из западног дијела Босанске крајине, остварио је свој дугогодишњи сан, званично оснивање Савеза Крајишшника, као заједничке организације састављене од чланица које имају подударне циљеве дјеловања, уз поштовање Статута Савеза, као највишег правног акта.

П

редивно је вазда бити а и осјећати се Крајишником, поготово назначене вечери, кад су најистакнутији у очувању идентитета и баштињењу завичајних вриједности свечано обнародовали и озаконили своју дугогодишњу тежњу. Разни експерименти, с узурпирањем регионалне именице Крајина/Крајишник, цијели период од завршетка рата до дандани завршавани су углавном без успјеха, не желећи улазити у добру страну разлога. Самим тим већа је предострожност и одговорност пред новооснованим Савезом. Свјесни свега утемељивачи су поступали опрезно, пре-

испитивајући снаге и уигравајући идеје, безмало двије године. Као препорука и алиби за удруживање и заједничку организацију су појединачни успјеси сваког удружења. Наиме, и најмлађe по датуму рађања обилују акцијама за респект и слијеђење. И послије свега, створена је организација без странчарења, политичарења и уновчавања имена и идеја. Шта је оно што нас издваја од других? Они који су покушавали са збирном синтагмом гдје је главни субјекат у имену Крајина, или још увијек покушавају, најприје су никли у “главном граду“ Крајишника - Новом Саду, па су по политичком моделу градили одборе, филијале или подружнице по градовима и селима српског фото: Дарко Зечевић

Оснивачка скупштина Савеза Kрајишника са многобројним угледним гостима

6

Srpski Krajevi br.10

фото: Дарко Зечевић

Ранка Срдић Милић, предсједница У.О. Савеза сјевера а ми смо истовремено идејно и циљно стасавали на више одредишта гдје има Срба са западног етничког простора. Циљ циљева нам је очување идентитета, традиционалних вриједности, изворне пјесме, игре, народних инструмената, али у исто вријеме и представљање човјека Крајишника у правом динарском свијетлу са менталитетом и чврстином за укор слабијима и на самом крају умрежавање прекодринаца с намјером да видимо кога гдје имамомо и на кога се кад можемо гдје ослонити. Изричитог смо става да нећемо у политику, јер чист извор не треба мутити бујицама и лавинама свакодневних наноса. Сарађиваћемо са институцијама, дакако, без обзира ко у њима сједио. Свака власт је од Бога, каже наша вјера, и то треба поштовати. Традиција и исконске вриједности су изнад политике и тако треба


R e p o r t a ` a и да остане. Свако вријеме има своје бреме, али никим новцем и положајем се не могу, код достојних чувара прошлости, искривити ставови, разградити осјећања и погазити корјење. Узвисивање традиција презире и искључује лакомост и некоректност. Наша матрица за остваривање националних и регионалних циљева је заснована на труду, умјећу, исказаној вољи и сталној борби за изналажење начина да завичај обнављамо путем манифестација, изложби, трибина, прела, промоција штампаних наслова, приказивањем филмова и свега пратећег, све са циљем да снопом емотивних зрака, које тумарајући свијетом носимо у души, загријавамо угашена огњишта по крстоликој љепотици Крајини и диљем опустошених српских градова и села. Јеврејска мудрост нас учи, да је све наше док о њему пјевамо, причамо, помињемо, славимо битне датуме и чувамо у срцу и свијести од зли људи и времена. Жао ми је, а и радује ме, у исто вријеме, што има доста нас ,,несрећника‘‘ који живимо за крајишку писану, казану и пјевану ријеч. Све је то усуд времена и крст датости које моје сапатнике достојно на челу сјенчи и разоткрива. Ал, жилав је то народ, најсличнији мркој купини, са дубоким укорјењењем у прошлост и некадашња срећнија времена. Оснивање Савеза Крајишких удружења је један источник за молитву, метафорично речено, и путоказ који најављује лакше сналажење у будућности. Свјесни изложеног, Свечану салу скупштине, су испунили поједици који су прилична мјера вриједности постојања у српству, уз делагате по 5 из редова 15 завичајних удружења, као и угледнеи гости, почев од свештенства СПЦ, преко министра у влади републике Србије, замјеника предсједника покрајинске Скупштине, директора Представништва

Републкике Српске у Србији, члана градског вијећа, народних посланика, чланова општинских вијећа, челника патриотских организација и представника високих културних установа,

снуло је присуство, и емотивно обраћање, министра за рад, социјалну политику и запошљавање Александра Вулина. Наравно, дошао свој својима, без политичког мотива али с фото: Дарко Зечевић

Министар Вулин је, између осталих, пружио пуну подршку формирању Савеза Kрајишника до узорних привредника који поодавно изграђују љепшу слику Новог Сада. Призор за уши и очи. На дивном мјесту, још бољим поводом, честити људи у корак са изазовима. Све је текло ,,као подмазано‘‘, протоколарно и смјењујуће, као да се радило о некој јубиларној а не оснивачкој скупштини-коментар добронамјерника чуо се касније. Скупштина је отпочела химном ,,Боже правде‘‘ у изведби двоје средњошколаца СМШ ,,Милева Марић Ајнштајн‘‘, Најјачи печат догађају ути-

државног нивоа да прозбори Кочићевски у корист земљака. Ништа мање битно и жељено нису одјекнуле реченице подршке и честитке за оснивање, од стране, директора Представништва Српске Млађена Цицовића. Док је Ђорђе Милићевић, као домаћин установе која нам је пружила гостопримство, за историјски оснивачки час, тоном доброг човјека, домаћина и покрајинског брижника пожелио срећну мисију и остварење намјере. Радно предсједништво су, за престоним столом, чинили: фото: Дарко Зечевић

Како и доликује, чула се и традиционална пјесма из Крајине

Srpski Krajevi br.10

7


фото: Дарко Зечевић Новоизабрано руководство и делегати Савеза са Млађеном Цицовићем, директором представништва Р. Српске у Србији Здравко Ињац, који је водио скупштину, и у исто вријеме изабран и за предсједника скупштине, Мирко Латиновић, који је изабран за потпредсједника савеза, Душко Ћутило изабран за секретара Савеза, Милован Миња Зељковић изабран за потпресједника Савеза, Славиша Ђукић, Славиша Рујевић који је изабран за замјеника предсједника и Ранка Срдић Милић, изабрана за предсједницу Савеза.

У Надзорни одбор су изабрани: Милка Јурић, Мићо Малбашић и Душко Кочалка. Упрани одбор сачињава 15 чланова: Ранка Срдић Милић, Славиша Рујевић, Мирко Латиновић, Милован Миња Зељковић, Станко Матић, Никола Бркић, Душко Ћутило, Вељко Скакић, Илија Томић, Игор Салак, Милан Маријанац, Мирослав Лазендић, Милош Радумило, Славко Пекез и Радомир Лукач.

Чланице КУД-а ,,Др Младен Сојановић‘‘ из Бача су у паузама, при избору руководства, изворним сазвучјима подсјећале на предачке арије. Напомињем, да су предложени кандидати за органе Савеза једногласно прихваћени од стране Скупштине Савеза и Упраног одбора. Послије радног дијела уприличено је послужење у Клубу посланика за све присутне, а зачуо се у ,,позадини сцене‘‘ и ехо крајишке пјесме, чиме је крунисана вече. Љ у д с ко - в ј е р с ко - н а ц и н а л н о и завичајно су наша вертикала спознаје. Љетну паузу су појединци и удружења провели у посјетама завичају, саборима, парохијским славама и обиљежавању битних датума по постојбини, а по повратку у средине живљења, кренуло се с озбиљним радом. Савез је више него успјешно, у сарадњи са Представништвом Српске изнио пар акција, од ширег нациналног значаја, то су ,,Дани Српске у Новом Саду‘‘, спровођење

REFER ENDUM

Слике које су обишле свијет

– преко 2500 људи изашло на референдум о Дану Републике Српске у Новом Саду. Бирачко мјесто за Нови Сад је било у просторијама Савеза Крајишника који су беспрекорном организацијом показали да су дорасли сваком задатку кад је у питању патриотизам.

8

Srpski Krajevi br.10


R e p o r t a ` a фото: Дарко Зечевић

За говорницом домаћин у скупштини А.П. Војводине, подпретседник Ђорђе Милићевић и радно предсједништво Савеза Референдума о 9. Јануару-дану стварања Српске, самостални одлазак на локалне изборе, на ,,горућа мјеста‘‘ у Српској и МХ Федерацији, суорганизовање изложе ,,Срби Ливањског поља трајање кроз вијекове‘‘, здружена промоција књиге ,,Светац‘‘- може

ли Алојзије Степпинац бити светац? - аутора др Момчила Диклића.... А што се тиче планова оправдано смо амбициозни. Јер хоћемо, знамо и умијемо оживљавати, не само успомену на завичај, већ доприносити, својим дјеловањем,

DANI SRPSKE U SRBIJI Савез Крајишника је, као и ранијих година, успјешно одговорио задатку овогодишње организације Дана Српске у Новом Саду која им је повјерена од Представништва Републике Српске у Србији из Београда. Манифестација „Дани Српске у Србији“ је одржана по четврти пут, а ове године многобројни садржаји су се одвијали у 15 градова, за седам дана колико је трајалa.

Штанд ТОРС-а и представници Савеза Kрајишника у Новом Саду

свом народу, ма ђе их божја рука удјенула. Мали проблем су нам, као и свакој организацији при оснивању, средства за одржавање просторија и текуће трошкове функционисања, али се надамо да ћемо скренути пажњу, путем резултата, властима из обе државе истог народа и уз њихов благослов и материјалну подршку остварити наскроз своју оригиналност и циљну мисију. Нашом вољом а божјим допустом Савез Крајишника чине: Удружење „Врбљанаца“ - Темерин, Завичајно удружење ,,Гламочко коло‘‘, Удружење грађана ,,Димитор‘‘, Завичајно удружење „Срба Доњовакуфљана“, Удружење „Дрварчана“, Удружење ,,Зрно словесности‘‘, Завичајно удружење Срба ,,Коријени‘‘ - Сомбор, Завичајно удружење „Ливњана и Граховљана“ - Бачки Јарак, Завичајно удружење ,,Мањача‘‘Буковац, Удружење грађана ,,Петровчани‘‘, Завичајно удружење ,,Мањача‘‘ - Сремска Митровица, Удружење ,,Подргрмеч“ - Житиште, Ратковчани Војводине, Удружење грађана ,,Српски крајеви‘‘ и Удружење ,,Чувари огњишта‘‘ из Београда Са жељом да трајемо, доприносимо и да служимо на част региону ком припадамо као и новим срединама у којима нам свићу нова јутра.

Srpski Krajevi br.10

9


IZLO@BA O SRBIMA LIVAWSKOG POQA

Синоћ је у Културном центру Новог Сада у организацији Удружења „Огњена Марија Ливањска“ и Савеза крајишких удружења отворена изложба „Срби Ливањског поља – трајање кроз векове“, чији је циљ да покаже како су Срби, живећи вијековима у тим крајевима, оставили за собом неизбрисив печат.

П

редсједница УО удружења „Огњена Марија Ливањска“ Гордана Достанић је рекла: „да су Срби Ливањског поља кроз историју оставили неизбрисив печат у свим сферама живота“. „Данас, кад Срба у ливањском пољу готово да и нема, мало је познато да су Срби кроз вијекове оставили неизбрисив печат у економији тог краја, политици, култури, вјерској, као и етнолошкој баштини”, -рекла је Достанићева и додала како се никако не смију заборавити страдања Срба ливањског поља. „Нови Сад и Војводина уопште, веома су занимљиви за овакве изложбе. У Војводини данас живи доста људи чији су преци деценијама долазили овдје из тог дијела БиХ и то још послије Првог свјетског рата. Данас у Војводини и Новом Саду већ живи четврта генерација Ливњака и сигурна сам да ће им ова изложба бити веома занимљива”, -нагласила је Достанићева. Присутнима се обратио и господин Здравко Ињац, предсједник Скупштине Савеза крајишких удружења и истакао значај и улогу овог Савеза у очувању културе и традиције српског народа из ових

10

Млађен Цицовић је отворио изложбу крајева. Он није пропустио да поздрави и своје земљаке родом из Ливна и Б. Грахова, позвавши их да обавезно погледају ову, за њих посебно важну, изложбу. Отац Велимир Врућинић је у свом веома емотивном излагању истакао нераскидиву везу СПЦ и српског народа у очувању културе и српског националног идентитета кроз историју. Изложбу је свечано отворио господин Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске у Србији. Он је посебно истакао улогу завичајних и других удружења која баштине културне и традиционалне вриједности српског народа. „Представништво Републике Српске је увијек подржавало напоре

Srpski Krajevi br.10 Неки од многобројних експоната

завичајних удружења да сачувају од заборава културу родног краја“ –додао је Цицовић. Истичући и значај повезивања и међусобне сарадње удружења, што је и ова изузетно важна изложба показала. У програму отварања изложбе загудиле су гусле Петра Мишовића о чувеном „Старцу Вујадину“, а чула се и крајишка пјесма из грла пјевачке групе КУД-а „Младен Стојановић“ из Бачког Јарка. Посебан печат овој вечери дали су појци Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин“ који су у два наврата одушевили све присутне својим наступом. За вријеме трајања програма, на видео биму је пиказиван документарни филм о страдању Срба Ливањског поља од стране усташке НДХ у II Свјетском рату и ексхумација остатака страдалих Срба из неколико јама у које су их усташе и живе бацали. Аутори изложбе, „Срби Ливањског поља – трајање кроз векове“, су Вељко Ђурић Мишина и Радован Пилиповић, а изложба је била отворена за посјетиоце до 2. децембра 2016. у Културном центру Новог Сада. Славиша Рујевић


PISMO SA KO[ARA Најмилија моја! Пишем ти са ових висова који се љубе с небом као што смо се некада љубили ти и ја, анђеле мој. Не тугуј најдража, ако останем овде, на овом камену. Не знам да ли ће на мојем гробу изникнути заспанак, Gentiana verna! Али, има нешто у мени што ми не даје да устукнем. Остајем веран себи, идеалима слободе, и Србији.

Мало нас је, безнадежно мало! Не десет на једног, како се подсмевају српски изроди; овде је педесет на једнога. Не питај се да ли ћемо издржати, ми не питамо себе, морамо да издржимо, да надрастемо све планине и снегове. Од предака научисмо, да будемо велики у страдању и патњи, благи и праштателни у миру. Умиремо са тим заветима Србији. Најмилија моја!

Живели смо кратко, да бисмо остали овде у вечности и мртвим рукама грлићемо српску земљу, мртвим уснама љубићемо овај последњи камен међаш ,,за ову земљу вреди погинути‘‘, пркосећи метку!

Не тугуј, удај се и роди сина. Причај му о мојој генерацији. У просеку 1978. рођени на правом месту, у погрешно време. Реци му да смо презрели смрт, страх бацили под ноге. Због највеће љубави коју човек мора да има, због Отаџбине.

Усправан и храбар командир Тибор Церна, цикну као гуја љута, са камена љутог, светог српског знамења. Воздиже се Тибор, високо изнад Проклетија, изнад Србије; уз раме Карађорђу, Синђелићу, Милунки и мајору Тепићу.

Збогом, збогом, заувек. Кренула је нова годзила што гута све. Земљу и ваздух, камен и нас поред камена, наше дане и снове. Све је само огањ, дим, непрозирна стора што однесе сунце и нас. Збогом у бескрају, збогом у срце историје, збогом у недра Србије.

Најмилија моја! Не знам да ли ћеш икада добити ово писмо, писано у тренуцима сигурне смрти. Знам, мај је и наш Град је сав у зеленилу и цвећу, граји деце и пуних кафића. Дезертери, мафијаши и татини синови, јуре у џиповима. Овде је снег до висине првога спрата. Леде се и челик и руке. На моменте и руке и челик отказују послушност, али не и мизбог прадеда Прокопа, Станоја, Тривуна, Петронија и Михајла; Лазара, Обилића, Милунке, светих сени на обзорју историје. Овде је прва линија одбране и последњи камен отечества! Београд је тако близу, ал‘ то српски несој неће да види.

Доћи ће нови дани, постидеће се несој расрбљени, угушиће се у клоаки слугерањства, понизног метанисања и бога Мемона. Нови ће Срби подићи српски барјак, високо, високо изнад свих издаја и лажи, превара и понижавања, изнад свих раскола. Вијориће се барјак над свим српством, збрисаће границе торова у које нас затворише душмани и људски несој, што би да све доведе на своју меру и по својој вољи. На барјаку часном, блистаће имена дивјунака са Кошара. НЕКА ЈЕ ПРОКЛЕТ КО ИЗДА СРБИЈУ И НАС! На Павловдан, лета Господњег 2016. Светолик Станковић, Лесковац

Srpski Krajevi br.10

11


Романијац Момир Момо Дубочанин, успјешан пословни човјек у Сиднеју

VOLIM MOJU ROMANIJU DA JE K'O VOJNI^KO ]EBE

Аутор са Момом

М

ного је Романијаца који су седамдесетих година прошлог вијека кренули за кором ‘љеба у земље Европе и свијета. Неки су свој други завичај пронашли у далекој Аустралији, а један од њих је Момир Момо Дубочанин, рођен у романијском селу Педише. Он је као двадесетогодишњак, стигао у Мелбурн. Данас је успјешан бизнисмен у Сиднеју, али никада није заборавио завичај, своје Педише и Романију, којима се враћа с посебном радошћу. Понијела је „челична птица“, прије четири и по деценије, младог Романијца у неизвјесност, авантуру у којој су многи изгорjели и враћали се завичају празних џепова, сломљени туђином и буром велеградском. Стамени младић, пун горштачке бистрине, набујале снаге, није се збунио, а кроз мисли су му, као рефрен, пролазиле ријечи његовог оца Глише, изговорене при поласку у свијет : „Сине, умри, а не јекни“. На Романији је тада била зима, а у Мелбурну ме је дочекало љето, сунце је пржило, имао осам осјећај да ће ми мозак прокључати. Непозната земља, на крају свијета,

12

језик не познајем, ковитлац у мислима, срце хоће из груди да искочи. Одведоше нас у неке бараке, покривене лимом, као кутије. Било је то привремено прихватилиште. Призори као у афричкој пустињи. Хранили смо се на војничком казану. Мало се тамо хљеба једе, а мени увијек треба више. Једном сам просто заурлао на куварицу: „Дај ми љеба“! Она ће, потом, мени: ,,Одакле си, момак“? „Са Романије, од Сарајева“, одговарам. Насмијешила се тихо, мајчински проговорила: „Препознала сам одмах због оног твог „љеба“. Осјетила је моју муку и то пренијела свом мужу, који ме је одвео у познату фирму - „Toyotа“, гдје сам добио прво запослење. Мала плата у „Тоyоти“, а младић дошао да ради и заради, да нешто пошаље својимa на Романији, да помогне родитељима, брату, сестрама. Тражио додатни посао и нашaо се у аустралијским шумама, као сјекач. Дошао сам из шуме у Аустралију, а нисам знао да моторном тестером обарам стабла. Брзо сам то научио. Био сам најмлађи међу 160 сјекача. Не могу никада заборавити оно што ми се десило на мој двадесет први рођендан. Менаџер ми додијели шумски одјел под бројем 21. Била је то нека врста рођенданског поклона. Од тада је све кренуло набоље – наставља исповијест Момир. Враћао сам се из шуме на починак уморан, кад је стари угоститељ Митар питао, нас, сјекаче, да ли неко зна да закоље јагње? Сви слијежу раменима, а ја се јавим и одушевим искусног угоститеља. И тако се нађем у угоститељству, што

Srpski Krajevi br.10

ми је била и струка. Касније купим локал од старине Митра. Могло би се рећи да ми га је поклонио добри човјек, на чему ћу му до гроба бити захвалан – казује Момо. Стасао је убрзо у цијењеног угоститеља. Купио један ресторан, па други. Након двогодишњег рада и боравка у Аустралији, добија држављанство. Како се само лијепо осјећао при првој посјети Сарајеву, сусретом с мајком, коју је неизмјерно волио. У граду на Миљацки срео је и будућу супругу Љиљу, повео је у далеку замљу с њом је изродио два сина - Драгомира и Радомира и кћерку Јадранку. Драгомир је успјешан спортиста. Постао је првак свијета у кик-боксу. Сви су завршили високе школе. Шесторо унучади Моми и Љиљи су дражи од свега. Расла је породица Дубочанин у Малбурну и одлучила да пресели у Сиднеј, гдје је Момо у бизнису доживио звјездане тренутке. Купио је кафану „Романија“. Која је постала мјесто истинског дружења, простор гдје су се славиле крсне славе и рођендандани, уз музику завичајну. Организовао је долазак у Сиднеј великих естрадних звијезда, гуслара, са простора екс Југославије, друговао са њима и постао нераздвојан пријатељ. Радио је послове угоститеља пуних 15 година. Данас је власник фирме у којој се може купити све за грађевинарство, једне од најпознатијих те врсте у Сиднеју. Има и угоститељске објекте које изадје под закуп. Колико год успјех далеко од завичаја доноси задовољства, један дио душе пати за простором гдје су му коријени.


Долазио сам на своју Ромнију осамдесетих година прошлог вијека, тачније 1986. године. Био сам ријешио да дио оног што сам зарадио уложим у Соколац, да градим спортске терене и неке друге садржаје на својој земљи, али нисам имао разумијевања, што ме је дубоко разочарало и забољело. То ме је приморало да окушам срећу у Црној Гори, на обалама Јадранског мора. Саградио сам мотел, који су ми црногорски властодршци били присвојили. Ипак, правда је побиједила. Морали су моје вратити. Данас тај објекат, смјештен поред плаже у Зеленики, добро ради. Вјерујем да ће моја породица имати свој кутак и у „Београду на води“. Све то чиним да моја дјеца, унуци буду везани за простор мајке Србије, моје Романије, да не изгубе везу са својим народом. Уколико се то не би догодило, ни у гробу не бих имао мира - казује Момо. Посебно поглавље у Момином животу је веза са Српском православном црквом у Аустралији. У Ливерпулу, насељу у којем живи близу шест хиљада Срба, уз помоћ мог пријатеља Милорада Спасојевића, купио сам имање и напуштену енглеску цркву. За тај племенити чин добили смо благослов од владике сиднејско-

Једна од фирми Момчила Дубочанина у Аустралији

Момо са пријатељима на својој Романији новозеландског Иринеја. Црква носи име заштитника рода Дубочанин – Светог апостола и јеванђелисте Луке. Свака црква је моја црква. Помагао сам у изградњи богомоља у Аустралији, али у Србији –прича Момо. Враћао се често у минулим деценијама, Момо, свом завичају. Долазио је на весеља, помагао када је било најтеже - у минулим ратним годинама. Доносио дарове за болесне, сиромашне и рањене, за оне на првим линијама фронта, али о томе није јавно говорио. На том светом путу водиле су га ријечи из Еванђеља по Матеју ,,... нека твоје љевица не зна шта ради десница“. Вјерујем да ће јунаку ове приче у трајном сјећању остати недавно дружење у шумовитом простору поред његових родних Педиша. Догодило се то 11. септембра 2016., кад је окупио своју родбину, пријатеље, комшије..., преко стотину душа, у хладу црногорице, гдје је прије пет деценија чувао стада оваца и купио све што треба за трпезу. Иначе, Момо је у времену ратних сукоба близу 40 породица превео у Аустралију, пружио им помоћ да се што прије снађу у туђини. Поред његових најближих – Дубочана, у братском колу су се нашли Тошићи, Војиновићи, Радијељци, Орашани, Папићи, Арнаути, Племићи, Гуњци, Вукојичићи и многи други.

Волим Аустралију, Србију, Републику Српску. Волим моју Романију да је к,о војничко ћебе. Више за мене вриједи ова оморика испод које стојимо од хотела са пет звјездица. Прошао сам трновит пут, борио се и обезбиједио пристојан живот за своју породицу. Све с вјером у Бога, себе и добре људе. Ове људе поред мене, да могу, све бих одједанпут загрлио. Овим скупом сам људску дужност испунио, био и остао човјек– кроз сузе нам је говорио Момо. Плело се коло народно испод оморика, орила пјесма романијска, пило и мезило, као у времену када су села била пуна младости. Неки и ближи сродници, захваљући Моми, по први пут су се срели и загрлили. Домаћин је кратко, стегнута грла, говорио. Узбуђење је ријечи половило, гутало. Зборио је и старина Рајко Вукојичић, који се након пола вијека живота у туђини вратио свом завичају. Чула се и она неизбјежна, када се састају гастарбајетери: „Туђа земља, туга је голема“. Вратио се Момо у Аустралију, на радно мјесто, свом бизнису, као и у вријеме пуне физичке и умне снаге. Не може другачије да живи, јер, како рече, то је „болест“ за коју лијека нема.

Srpski Krajevi br.10

Велемир Елез

13


ИНФО u

центар

d r u ` e w a

Завичајно удружење Ливњана и Граховљана

75 GODINA OD STRADAWA LIVAWSKIH SRBA О

ве године навршило се 75 година од стравичних злочина над српским становништвом Ливањског поља и околних села од стране усташке Независне Државе Хрватске. Завичајно удружење Ливњана и Граховљана из Бачког Јарка је обиљежило ову годишњицу у Бачком Јарку 16. септембра и у Сиригу 09. децембра у просторијама ових мјесних заједница. Јединствена порука са ових скупова је била да никад не смијемо заборавити ове стравичне злочине да нам се не понове, а истовремено је одат помен свим пострадалима. Приказан је документарни филм аутора Буде Симоновића о страхотама, безумљу и нечовјечном уништењу Срба у Ливањском пољу. Аутор се својски потрудио да пронађе преживјеле из ливањских јама и чланове породица пострадалих који су му у објектив камере испричали своје, за људски ум нестварне, али истините приче. Можемо ли уопште замислити како изгледа кад баце живог човјека у јаму дубоку неколико десетина метара

Здравко Ињац

Богдан Ињац

на гомилу раскомаданих лешева, смрсканих или одсјечених глава ... Многи су од пада смртно страдали, многи умрли у мукама од повреда или глади, а неки су и преживјели како би могли да нам испричају ову несвакидашњу потресну причу. Има ипак и оних који више не могу ништа да нам испричају јер су звјерски побијене комплетне породице. Има и неколико интересантних прича гдје су преживјели, којима су усташе побиле цијелу породицу, након рата основали нову породицу и надјевали новорођеној дјеци имена своје пострадале дјеце. Представљене су и двије књиге: „Бикуша, јама смрти“, аутора

Милована Ерцега и „Челебић, гнијездо и проклетство“, аутора Чедомира Вујановића. Књиге такође говоре о овим гнусним злочинима, а у њима, поред потресних прича и свједочења, можете пронаћи и имена пострадалих. Тешко је укратко описати шта смо видјели и чули ових вечери, па препоручујемо свима, без обзира одакле су, да погледају овај филм и прочитају књиге, како би створили бар приближну слику о страдању Срба од усташке НДХ. Домаћинима из Бачког Јарка су у организацији пружили помоћ и подршку Удружење „Огњена Марија Ливањска“ – подружница Нови Сад. Захваљујемо Завичајном удружењу Ливњана и Граховљана што чувају успомену на своје страдале претке, што нас опомињу да не заборавимо и што својим примјером подстичу и друге да „ЧУВАЈУ ЗАВИЧАЈ ОД ЗАБОРАВА“.

Славиша Рујевић

14

Srpski Krajevi br.10


MANASTIR RMAW U PRO[LOSTI I SADA[WOSTI

М

анастир Рмањ у Мартин Броду, у живописном пределу ушћа Унца у Уну, важно је духовно средиште северне Тромеђе (трограничја Босне, Лике и Далмације). Народна традиција приписује његово подизање Катарини Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића, а жени грофа Урлиха II Цељског. Према имену њиховог сина Хермана објашњава се и порекло имена манастира. Старија наука рачунала је на ова народна казивања, док, са друге стране нема поузданих извора који би говорили о настанку ове „светониколајевске обитељи“. Први поуздани подаци о битисању манастира Рмањ воде нас у 1498. годину, када су му војводе, „Петар, Петрашин и Вукдраг“ даровале скупоцену Богородичину икону. Кратак запис о овом поклањању треба посматрати у контексту

аустријских извора из прве половине XVI века који говоре о пресељењима Срба из крајева непосредно до манастира. Српске сеобе из околине Срба, Гламоча и долине Унца, биле су предвођене војводама, а зауставиле су се у Жумберку, на граници Крањске и Хрватске. Услед турских притисака, у овом кретању становништва узели су учешће и монаси из Рмња. Манастир Рмањ је постојао и пре обнове Српске Патријаршије у Пећи 1557. године, о чему сведочи печат са угравираном годином (1553). Након поменуте обнове, манастир постаје значајан административни центар, пошто се у њега премешта столица дабробосанских митрополита. Рмањ остаје седиште дабробосанске митрополије дуже од једног века. Најзначајнија су имена ових архијереја

из тог времена: Гаврила Аврамовића и Теодора, који је 1615. године основао богословско училиште у далматинском манастиру Крка. Митрополити који су столовали у Рмњу потписивали су се као „дабробосански, клишки и лички“. На прелазу из XVI у XVII век манастир Рмањ је бројао и до стотину монаха, о чему постоје поуздана историјска сведочанства. Један његов игуман, Сава Станиславић, постаје 1648. године епископ „марчански и вретанијски“. У првој половини XVII века манастир Рмањ је био жариште сликарског и преписивачког рада, једном речју расадник духовне и националне елите. Рмањски калуђери су потпомагали и духовно солидарисали све ослободилачке покрете српског народа и његове Цркве, па је тако

Srpski Krajevi br.10

15


Srpski manastiri манастир страдао и био рушен од стране Турака 1638. и 1661. године. Тада се братство исељавало на територију Хабзбуршке монархије, где су основали манастир Лепавину и обновили манастир Марчу.

Манастир Рмањ данас Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав XVIII век жив, појући православни манастир у Босанској Крајини, све до похаре у 1785. години, опет од турске руке. Он је био дика да-бробосанских митрополита Срба и опонент митрополитима фанариотима. Његово братство се након 1776. године за сва духовна питања обраћа српском епископу горњокарловачком. Познати су нам следећи игумани из овог времена: хаџи Василије, Василије Тишма, Мелентије Вуколајевић, Теофил Боровина, Нил Бубаловић и Василије Црнобрња. На аустријском ратном плану Унца и Уне из 1794. Рмањ је скициран, што нам пружа доста солидан увид у оновремено стање: конаци су били порушени, али је храм опстао. Манастир Рмањ у XIX и XX веку Прва половина XIX века затиче манастир пуст, без монаха. У њега су уперени побожни и богочежњиви погледи становника из суседних српских села. Манастириште зрачи духовном снагом

16

литургисања и молитвословља претходних векова. Запустели Рмањ је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и материјалном потпором трговца из Босанског Петровца Гавре Вучковића - Крајишника 1863. године. Православна светиња била је предмет мржње беговске породице Куленовића који су искористили слом устанка 1875. године да би девастирали манастир и мучили његово братство. Тада је Рмањ посетио чувени енглески археолог Џон Артур Еванс, који у својим Илириским писмима описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 1883. године митрополит Сава (Косановић). Слом Краљевине Југославије био је увод у највеће страдање које је Рмањ доживео на свом историјском путу. Од злочиначке усташке руке 1941. године мученички је пострадао православни свештеник, протојереј Милан Поповић, који је служио у манастиру. На Велики четвртак 1944. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички Луфтвафе, будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до темеља, а заувек су нестале његове, никада проучене и описане, фреске. Нове комунистичке власти су пуних тридесет година кочиле васкрсавање Рмња. Труд, умешност и упорност далматинског епископа Стефана (Боце) донеле су 1974. обнављање манастирског храма. По доласку на трон епископа Епархије Бихаћко-петровачке, Њ. Пр. Епископа Хризостома (Јевића) отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Епархија Бихаћко-петровачка улаже велике напоре да се манастир обнови у потпуности. Данас његово братство чине тројица свештеномонаха. Рмањ је међународно стециште ликовних уметника који на-

Srpski Krajevi br.10

стављају традицију старе школе иконописа. Древни литургијски предмети у некадашњем поседу манастира налазе се сада по ризницама православних манастира у Хрватској, а један део је у музејима у Србији. Манастирско окружење – природна средина Оно што плени сваког посетиоца Мартин Брода, јесте долина Унца са интересантим и разиграним током, који се сваким метром преображава у низове слапова и природних падова. Вегетација је богата, тако да по свежини ваздуха овај крај Западне Босне не заостаје ни за најбољим бањама у Европи. Не сувише озбиљни публицисти називали су ушће Унца у Уну, ту усеклину у кречњачком терену, Долином богова. Мартин Брод је, за велики број Срба који су узмицали у избегличким колонама пред „Олујом“ 1995. године, био успутна станица на путу спаса. Они нису могли да се диве његовој природи и пејзажу, али су могли да се напију воде и освеже на (и лети поприлично леденој) Уни и њеном пријатељу Унцу. Потписивањем Дејтонског споразума 1995. године, Мартин Брод је припојен општини Бихаћ и додељен кантону Унско-санском, а град Дрвар, заправо источни део некадашње општине, потпао је под администрацију Ливањског кантона. Српски суседи и супарници у окончаном рату могли су тријумфално да тврде како је најсрпскији град Босне и Херцеговине избијен из састава Републике Српске. Избеглиштво српског становништва и насељавање Хрвата у „освојене“ крајеве привремено је довело до етничког дисбаланса. Међутим, данас су Срби на целој територији предратне општине Дрвар апсолутна већина. Манастир Рмањ је своје нове конаке, чији су темељи освећени 1993. године, коначно добио усељиве крајем 2006. године.


Srpski manastiri

Ријека Уна недалеко од манастира Рмањ у историографији Григорије Божовић је на једном месту записао како је правашко оријентисани историчар Милан Шуфлај „имао велику историјску интуицију кад је био исправан према својој научној савести. Срби уз сиње море и по овој крајини нису само турска и ускочка бежанија“ (Политика, 7. мај 1937, XXXIV, бр. 10398, стр. 6). Манастир је у јесен 1995. године био миниран од стране регуларне војске Републике Хрватске. Храм је био оскрнављен. Стручњаци за експлозив из Британских снага у саставу СФОР-а разминирали су православну светињу коју је, уз само један непромишљени потез, могла да задеси судбина толико пута доживљена у њеној вишевековној историји. Енглези су се, бар тако, одужили православном манастиру који је далеке 1875. под свој кров примио сер Џона Артура Еванса, археолога и авантуристу, кога је понела ослободилачка борба српског народа, и чије су симпатије биле на старни Крајишника у покушају да сруше Османског колоса.

рали православље које тада није било у моди. Државне институције, комуналне службе и локална партијска врхушка, запостављале су Рмањ, отворено изражавајући нетрпељивост према манастиру чија је обнова била духовна потреба и културни дуг крају који је увек био на предстражи Српства и православља. Манастириште је замало доживело да се преко њега претера макадамски пут. Посао нациста и усташа настављали су Срби комунисти, заслепљени заносом богоборачке идеологије. Титова пећина била је центар таквог, вештачки ствараног и одржаваног култа. Њена барака горела је као што су горели и многи српски споменици и домови 1995. године. Али, једна америчка фондација је одмах издвојила новац да се комплекс Титове пећине у Дрвару обнови, све под паролом вредности цивилног друштва и мултиетнич-

ког саживљавања. Православне цркве и манастири у Босни, Хрватској и на Косову највећим делом се обнављају домаћим средствима. Кантоналне власти и власти Федерације БиХ незнатан део буџета дају Српској Православној Цркви. Али, Рмањ је много пута био птица феникс, обнављан из сопственог пепела. Наравно, кад су се монаси у њему вековима молили Победитељу смрти, Првенцу из мртвих, Христу - Земљи Живих. Сабрат манастира Рмањ, архимандрит Сергије Карановић изабран је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 2014. године за епископа Епархије средњоевропске, а који данас има титулу епископ Франкфуртски и све Немачке. Несташан и хучан Унац се, тик поред манастирског конака, улива у лепотицу Уну, а онај ко је уз његов бук тамо слатко заспао и дочекао почетак Свете Литургије, разуме стихове:

„Да ми дају пола свијета, мом је срцу прече Оно парче ђедовине куда Унац тече!“

Радован Пилиповић

Миланчев Бук, прелијепи водопади Уне у Мартин Броду

Стање данас У минулом времену комунистичке владавине, манастир Рмањ је био запостављан, нажалост од све самих рођених Срба који су, као људи режима и на сигурним друштвеним положајима, прези-

Srpski Krajevi br.10

17


ИНФО u

центар

d r u ` e w a

ISTORIJAT Z.U. „BIRA^ DRINA“

З

авичајно Удружење Бирач – Дрина је добровољно, нестраначко, невладино и недобитно удружење, основано на неодређено време ради остваривања циљева из области очувања економских, културних, спортских и других веза њених чланова са родним завичајем Бирчем и Средњим Подрињем, и неговања истих у граду Београду и широм Републике Србије где чланови удружења живе, раде и школују се. Основано је 2012.год. и налази се са канцеларијом у Београду у улици Пере Велимировића 48, Општина Раковица. Броји преко 600 чланова. Још неки од циљева овог, наизглед малог, Удружења, које својим радом покрива седам општина у Бирчу, Братунац, Милићи, Сребреница, Зворник, Осмаци, Власеница и Шековићи су : ‐Проширење економских веза њених чланова са привредом Бирча и Средњег Подриња. ‐Очување културних традиција и обичаја Бирча и Средњег Подриња. ‐Побољшање спортског и друштвеног статуса својих чланова. ‐Брига за борце и пензионере који су родом из Бирча и Средњег Подриња а своја права стекли у Републици Српској и сад живе у Републици Србији; ‐Окупљање и помоћи ратних војних инвалида и особа са инвалидитетом. ‐Помоћ ђацима и студентима за време школовања у Србији. ‐Брига о положају и афирмацији жена у друштву. ‐Међу члановима шири дух солидарности, поверења, хуманости, и развија љубав и патриотизам према Републици Србији у којој

18

лица као и са другим хуманитарним организацијама, органима, удружењима у Општинама регије Бирча и општина у Републици Србији где њени чланови живе, граду Београду, Републици Србији и Републици Српској.

Миленко Аврамовић (први с десна) и Млађен Цицовић са његовом књигом у рукама живе али и према Републици Српској а посебно према Бирчу и Средњем Подрињу; ‐Стављање просторија у функцију свих чланова којима је потребна помоћ. ‐Редовно информисање чланова о планираним активностима и реализацији, да рад Удружења буде транспарентан и јаван. Основни извор прихода за финансирање Удружења су чланарине и донације чланова. Ради што потпунијег остваривања циљева и задатака за које је основано, Удружење остварује широку сарадњу са сличним удружењима из Србије и Републике Српске, омладинским и студентским удружењима, борачким организацијама, организацијама војних ветерана, инвалида и других хендикепираних

Srpski Krajevi br.10

Досадашњи пројекти: До сада Удружење „Бирач-Дрина“· је организовало и реализовало више јако успешних спортских турнира у малом фудбалу; •Спортски сусрети одржани на Грмовцу 13.06.2015 (Уз подршку Представништва Републике Српске у Србији) •Рад на популаризацији веслања као спорта међу омладинцима из региона Бирча, одакле су неки од њих постали носиоци европских и балканских медаља; (2012-2015) •Летовање деце ратних војних инвалида и породица погинулих у отаџбинском рату као и помоћ при школовању (уз помоћ и суфинансирање Канцеларије за дијаспору) 2013.год. •Стипендирање студента и ђака, деце погинулих бораца у отаџбинском рату (1992-1995) личне донације чланова (2012-2015 год.). •Организовање завичајних вечери, већ четири године заредом финансиране куповином карата 2013-2016 год. •Организовање сусрета са општинским руководствима и борачким организацијама из региона Бирча 2012-2016 год •Пројекат „Ми знамо зашто волимо Републику Српску“ караван групе академика, генералаписаца, гуслара, певачких група, књижевника, који посећују градове


инфо

u d r u ` e w a и места по Србији и Српској говорећи кроз свој програм о стварању Републике Српске, о страдању Срба током отаџбинског рата. Пројекат је у току, водио га

је покојни Миленко Аврамовић председник Удружења, пројекат покренут на јесен 2015). •Организовање успешних промоција књига почињевшег пре-

ЦЕНТАР

дседника Миленка Аврамовића који је уједно био и књижевник. Најпознатији његови романи су „Мајка“, „Одложено венчање“, „Бићу део тебе“ 2012-2015 год.

Пере Велимировића 48 Раковица, МЗ Кошутњак 11000 Београд

СУСРЕТИ БИРЧА И ДРИНЕ У РАКОВИЦИ Т

урнир у малом фудбалу под називом „Раковица 2016“ у организацији Завичајног Удружења „Бирач-Дрина“, а уз подршку пројекта општине Раковица, одржао се 20.08.2016.год са почетком од 12 часова на терену Спортског центра, „Раковица“, у оквиру манифестације „Раковичко лето“. Турнир је отворио председник Градске општине Раковица Владан Коцић, који се захвалио гостима из Републике Српске што су турниром увеличали манифестацију „Раковичко лето“. ‐„Ово је једно лепо дружење, једна лепа манифестација, дешава се у оквиру раковичког лета у оквиру којег су организоване бројне културне, спортске манифестације. Хвала вам још једном што сте дошли, што учествујете, што увеличавате ове наше активности, а ми ћемо се потрудити да будемо добри домаћини, да се лепо

осећате у Раковици и наравно нек најбољи победи“, -рекао је Коцић. Председник Завичајног Удружења „Бирач-Дрина“ Драго Ашћерић обраћајући се присутнима изразио је захвалност општини Раковица која је подржала овај пројекат. ‐„Циљ је да овакви сусрети постану традиција за сваку наредну годину“, истакао је Ашћерић и додао да се нада да ће се међусобна активна сарадња, дружење и повезивање између Србије и Републике Српске наставити. Посебно се захвалио екипама из општина из Републике Српске које су учествовале на турниру у Раковици, а то су Осмаци, Шековићи, Братунац и Сребреница. Председник Скупштине ГО Раковица Цвијетин Ђукановић, који је уједно и потпредседник Удружења „Бирач-Дрина“, такође се захвалио учесницима спортске

манифестације. Он је поручио: „да је један од циљева овог турнира учвршћавање односа Србије и Републике Српске“. ‐„Организацијом овог турнира, сви ми дајемо велики допринос бољим односима Србије и Српске“, закључио је Ђукановић. На турниру су се такмичиле екипе са подручја Бирча из Републике Српске, који покрива простор Зворника, Осмака, Власенице, Шековића, Милица, Братунца и Сребренице. На турниру учествовале су и екипе из Раковице и Вождовца, као и екипа Удружења. Тријумфовала је екипа Вождовца, друго место заузела је екипа Раковице, док је треће место припало тиму из Сребренице. Дружење, уз вечеру, за госте и учеснике   настављено је у ресторану „Бајка“ на Кошутњаку. Весна Вуковић

Srpski Krajevi br.10

19


ИНФО u

центар

d r u ` e w a

„ПОДГРМЕЧ“ Житиште

POMO] DJECI RODNOG KRAJA Ч

Активисти „Подгрмеча“ са дјецом из завичаја

Удружење „Петровчани“ – Нови Сад

SLAVA I SABOR

И

ове године су „Петровчани“ прославили своју Крсну Славу - Светог Луку и наставили саборовање у оквиру 7. Сабора Петровчана. Као и претходних година окупили су се Петровчани у великој сали Мастер центра Новосадског сајма, а нису изостали ни многобројни гости. Традиционална јела из родног краја, ломљење славског колача и неизоставна крајишка пјесма и овај пут су обиљежили њихово дружење. Ове године је Удружење „Петровчани“, по први пут додијелило и награде

20

најбољим студентима родом или поријеклом из Босанског Петровца. Овом акцијом показују да желе што више младих људи у својим редовима, али и да их мотивишу и награде за постигнуте успјехе. Промовисана је и књига о поријеклу породица аутора Петра Рађеновића, свештеника који је ове податке прикупљао почетком прошлог вијека. Књига носи назив СЕЛА ПАРОХИЈЕ КРЊЕУШЕ У БОСНИ (КОД ПЕТРОВЦА), БЈЕЛАЈСКО ПОЉЕ И БРАВСКО – АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА, а чланови Удружења су се потрудили да се појави у луксузном штампаном издању.

Srpski Krajevi br.10

ланови Завичајног удружења „Подгрмеч“ из Житишта и у току ове године су организовали више хуманитарних акција које заврјеђују пажњу и поштовање. Скоро да нема мјесеца у години а да ови племенити људи не посјете родни Грмеч и понесу дарове најмлађим становницима ових крајева. Њихова хуманитарна акција „НЕЧИЈЕ МАЛО НЕКОМ ЗНАЧИ МНОГО“ је већ постала препознатљива у Житишту и околини, а посебно у родном крају, гдје често обрадују најмлађе Грмечлије. Поред помоћи дјеци у мјесту живљења, највише се труде да помогну српској дјеци која живе у Федерацији БИХ, па су више пута донијели дарове школама у Лушци Паланци, Јелашиновцима, Хашанима, Будимлић Јапри ... Помоћ из Житишта у грмечка насеља стиже у виду школске опреме, књига , прибора, одјеће итд, а посебно су малишанима драге топле ријечи подршке земљака из Војводине. Поред хуманитарних акција, чланови „Подгрмеча“ стижу и на друге манифестације. Успјешно су са својим пријатељима из Удружења „Ратковчана у Војводини“ организовали Прву Штрапаријаду у Честерегу, учествовали на манифестацијама завичајног карактера у Београду, Бања Луци, Новом Саду ... Једни су од 15 удружења – оснивача Савеза крајишких удружења, побратимили су се са Удружењем „Крајина“ из Врбаса и Завичајним удружењем Сањана „Грмеч“ из Бања Луке. Прилично су везани за Грмеч и Крајину, а то и доказују својим многобројним активностима.


инфо

u d r u ` e w a

PRAVOSLAVNO UDRU@EWE

„SVETI SAVA“

У лучама Савиног поднебесја, крстолико се заветовавши на следбеништво и с благословом светог нам манастира Хиландара, почесмо градити Храм у човеку!

О

самљена исповест и причест, породично умножење и рањиви национални идентитет ћирилички, обновитељски кораци су наши у смерном службовању Св. Сави и честитом поклоништву Христу. „Ја сам пут, истина и живот“ – трихотомија је којом Удружење свеправославне душе сабира и настоји узидати у темеље своје мисије, чији је зачетник и непоколебљиви пастир мирјански, господин Радомир Радојичић. Сваки камен чврсте основе један је од око 20.000 наших чланова, који руком и срцем, доприносећи бољитку манастира и цркава, обнављају сопствену личност хришћанску у вери и служби. Свако наше делање под окриљем је и Српске православне цркве, тачније под благословом Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија. Циљ нашег постојања јесте, пре свега, повезивање православног живља на територији не само Србије, већ и са простора бивше Југославије и дијаспоре. А смисленост поменутог саборовања односи се искључиво на очување свете вере православне, језика, писма, националне историје, обичаја и културе. Пружање помоћи обнови завештаних нам задужбина нарочито се тиче Свете Горе, тј. манастира Хиландара и свих његових метоха, те Удружење од 2004. године, у континуитету, шаље своје доброчестиве чланове, како би одређеним грађевинскозанатским, пољопривредним, као и радовима у хиландарским келијама и на економији дали

свој лични допринос у очувању и обнови немањићких крстоликих домова. Осим ка Хиландару, наше донаторство посведочено је и на Косову и Метохији и шире... Успешно смо се окушали и у издавачкој делатности, тако што смо у заједници са Управом Хиландара издали јединствену форму „Душановог Законика“, богатство намењено породичној заоставштини, која се преноси са колена на колено. Управо ова књига налази се и у домовима бројних државника из светских земаља. Услед надасве плодотворне сарадње са поменутим светињама, Православно удружење организује и јединствена поклоничка путовања на Свету Гору, у Свету земљу, у Русију, као и на Косово и Метохију, што се показало као ретко вредна прилика да се обиђу и од нечасног урушавања сачувају Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка, Зочиште и сви остали кроз векове страдални манастири, све оно на чему Србија од искона почива. Оно што посебно оплемењује просторије и новооснованог нашег Клуба јесу духовно-књижевне вечери и сваке пажње завређујућа предавања на теме хришћанске и националне свести и традиције. Гости-предавачи осведочени су мислиоци и утемељитељи српске културне свести, познати писци, историчари, новинари (Владета Јеротић, Јања Тодоровић, Селимир Радуловић, Драган Станић и многи други), али испред свих – Клуб тим

ЦЕНТАР

поводом угошћује и духовнике, који поклањају немерљиво задовољство и свеопшту узвишену корист свим слушаоцима. Заштитник наш и овоземаљски Чувар нашег опстанска јесте отац Стефан, игуман манастира Велика Ремета. Унапред се радујемо и најскоријем пријатељевању са оцем Рафаилом, оцем Арсенијем Јовановићем, оцем Војом Билбијом, Матијом Бећковићем, Бојаном Јовановићем, Милом Ломпаром и др. Незаобилазне су за истакнути, свакако, и разне ликовне колоније које организујемо; дечји хор, као најмлађи наш подухват и нада да ћемо изродити опште препознатљиво појачко друштво младих и традиционалну манифестацију осликавања јаја за васкршње празнике, у којој учествују и омладинци из Дечјег села, као и деца ометена у развоју. Дружење поводом највећих хришћанских празника деци пружа осећај блискости и припадности. Генерал Шкрбић, Дарко Младић, Весна Вуковић, Ранка Срдић Милић и Бранка Писаревић на промоцији књига Миленка Аврамовића

Истински верујемо да сви смерни читаоци неће унизити нашу улогу у поменутој служби Цркви и народу, а предвођену свеколиким годинама трпљења и трудним подвизима Радомировим, који су нам свима за пример, већ да ћете нас препознати управо као скромног ходочасника ка незабораву српског камена темељца, односно ка величању Лазаровог и Душановог србовања и Савиног светог православља! Бранка Писарић

Srpski Krajevi br.10

21


ИНФО u d r u ` e w a HAJDU^KI RASTANAK центар

Вече уоч‘ Веведења господњег, у Ловачком дому у Бачком Јарку, чланови КУД-а ,,Др Младен Стојановић‘‘ су призвали по 5 пут некадашња времена својствена брду и планини, уобличена кроз манифестацију ,,Хајдучки растанак‘‘.

Д

ок је ватра симболично откривала мјесто прослављања успјешне сезоне, своја мјеста за столом су заузимали истомишљеници-јатаци по приступу традицији и гледању на дешавања у српској и крајишкој култури. Домаћини су осмишљено организовали вече које је завршено са подјелом поклона од „Туристичке организације Темерин“, у знак сјећања на дружење и изграђену сарадњу домаћина са институцијама у матичној општини. Наравно, неизоставно је било запјевати, грла опробати. Импровизовани ток програма је усмјеравао Боро Кнежевић, шеф групе домаћина, пригодним бесједама и коментарима. Три братске групе које његују пјевање без појачавања на струју и ритам машине у два-три круга су наизмјенично тематски пошарали вече. Чуло се хајдучких, момачких, мобашких, социјалних, а свима је заједничко жудња и емоција. Уистину, различитим напјевима изведено. КУД ,,Петрова Гора‘‘, сврставамо у озбиљније познаваоце и извођаче мелодија за западног етничког простора, посебнорегије Кордун. Док су ,,Синови крајине‘‘ из Будисаве састав са стажом, познат фестивалима локалног и региналног каракера.

Пјевачка група КУД-а ,,Др Младен Стојановић‘‘, домаћини, су момци са перспективом, млади а оригинални, већ освајали многе такмичарске саборе ,,Стрмичко посјело‘‘ и др. И што је најбитније имају мјеру и укус. Знају оставити утисак. А ту вече се дало видјети да ништа не препуштају случају, нити чекају да се неко други бори за расвјетљавање њиховог имена. Од осталих пјевачких група присутни су били представници Балкане, Јарачких јарана, Ћери Крајине и др. А између пјеваних циклуса представљали су се предсједници крајишких удружења, појединачни и Савез крајишника. Рад и тежње Удружења ,,Змијања‘‘ из Каћа испричао је предсједник Ђорђе Пантелић, док је организовање и ангажовање ,,Крајине‘‘ из Врбаса изнио предсједник Горан Николаш. Ранка Срдић Милић, предсједница

Савеза Крајишника, који броји 15 чланица, излагала је бројне активности вишег нивоа Савеза до сад а и планове за убудуће. Осврћући се на општи амбијент у окружењу у којем савјеснији покушавају личном жртвом спасити, сачувати и заштитити што се може. Наравно да је незамислив хајдучки разлаз без печења и црног вина, што су домаћини вриједно и гостопримљиво послуживали, уз приајатност и пажњу. Фалио је само гуслар, да на струнама загуди и зов витештва пробуди. Куриозитет је да домаћини, пјевачки састава КУД-а ,,Др Младен Стојановић‘‘, што у овим помодним временима растурања група, броји 6 људи а повремено и седмог уводе у извођење. Сама чињеница намеће озбиљност, јер увјек је теже више грла упарити него мањак басова и гласова допуњавати трештећом музиком. Браво момци! Поред чврстог става и истрајности на пјевању ,,на суво‘‘, и ,,Хајдучки растанак‘‘ је дио ваше посебности.

Заједничка пјесма свих учесника

Удружење „Димитор“

И МЕДЉАНЦИ НА ОКУПУ Срби из села Медна код Мркоњић Града су се и ове године окупили на традиционалној Вечери Медљанаца у ресторану „Милказа“ у Новом Саду у организацији Завичајног удружења Медљанаца „Димитор“. Као и претходних година, подсјетили су се Медљанци родног краја, размјенили успомене и наставили дружење кроз игру и пјесму. Иначе, они организују и спортске игре Медљанаца, на којима се такмиче екипе из мјеста гдје су настањени. Ту су екипе Медљанаца из Футога, Ветерника, Жабља, Новог Сада ..., а долазе им у госте и они који су остали на својим огњиштима. Поред осталих традиционалних надметања, главни престиж је освајање турнира у малом фудбалу за који се боре Медљанци из свих крајева. Сваке године иду организовано и у завичај, гдје се за Малу Госпојину одржава „Сабор Медљанаца“.

22

Srpski Krajevi br.10


инфо

u d r u ` e w a

ЦЕНТАР

SAMOSVIJEST OTRGNUTOG ZAVI^AJNE VE^ERI Далеко од завичаја, од огњишта и обичаја, људи су тумарајући вјековима по свијету тражили начин како да артикулишу емоцију, и бар једну вече дају срцу одахнуће и колективном енергијом одашаљу поздрав, подршку и дио снаге стазама првих корака.

Савез крајишника на Вечери Доњовакуфљана

Н

есрећан је ко не воли своје! Што је човјек више изграђенији, начитанији и самоспознајнији, побожнији и људскије настојенији, тиме је истицање и прослављање поријекла веће. И код оних ноблес калупа, убјеђена сам, да кадтад, у данима преиспитивања, без обзира што бјеже од себе, услиједи приговор савјести. Може се побјећи од свега али гријех отуђења стиже и кажњава сваког. Затечени и судбоносно оскрнављени посљедицама Одбрамбено-отаџбинског рата, кад је мој народ проћеран са предачких огњишта и расут ко распукли бисер над амбисом савремености. Једино што је остало од срећног живота, шта нас збраја, сазива, легитимише и визира на неотуђивост и припадање родној груди су завичајне вечери и разне манифестације ђе су Крајина, обичаји и културно наслијеђе, са предивних динарских простора, у првом плану и ђе уморна душа нађе окрјепа, релаксације и животне снаге. Чудни су такви скупови, носе

једну врсту посебне енергије и емоција. Чини ми се, као да се живи, од године до године, за дати догађај. И у највећим безнађима, свакодневним ситним и крупним разочарањима, помисао на завичајно вече кријепи душу и враћа наду. Необична су сорта љути Крајишници, тешко се ,,пресађени‘‘ примају на друге територије и регионе. Мада, изгледа да смо пријемчиви, заварава таква констатација, откривају нас чежњиве пјесме, ганутљиви завичајни моменти. Јер ми смо, у суштини људи добре душе и стабилног карактера, али прво ,,пелцовање‘‘ остави трајни траг на сваком појединцу. Лако се идентификујемо са болом пјеваних ријечи, и расквашено срце оживљава пред очима све што је остало преко брда и гора. Свако завичајно вече, било којег удружења, је свечани моменат гдје се поентирају разне активности током године. Свијест човјека дијели од животиње, а емоција уз разум је најјачи продукт свијести. Свакако, да, нисмо сви исти, ни по свијести ни по емоцијама, зато смо индивидуе. Али чуди, забрињава и нетумачљива је гарнитура људи којима је свеједно ко су, шта су и

одакле су. Поготово, на питање: одакле си старином? Добијеш одговор ,,немам појма, нисам ћалета и кеву питао. Нисам с тим оптерећен, рођен сам овде‘‘. -Па јадна ти мајка, како ћеш рећи свом дјетету оклен су му гени, кад ни ти, стасао човјек, не знаш ко си и одакле си. А свршени академски грађанин. Евидентно, Јовановићев полуинтелектуалац. Сад га питати коју славу слави, сасвим је бесмислено, јер не зна ни да ли је имао даље претке а не још историјат крсног имена. Насупрот поменутом, имамо свијетле примјере, четврте генерације Крајишника, Херцеговаца, Срба Црногораца, Топличана, Таковљана, „јужне пруге“... и разговор с њима оплемени вам дан. Носе родослов са осмјехом на младим лицима и из рукава знају све до родоначелника, миграције племеника, историјске догађаје, географију свог округа и свих српских земаља и куну се у ћирилицу, српски језик, наше светиње и божју правду. То су комлетни интелектуалци, који осим факултетске дипломе имају васпитну, животну и диплому спознаје духа у савремености. Њихова вертикала и хоризонтала,

Традиционално коло се обавезно заигра на завичајним вечерима

Srpski Krajevi br.10

23


ИНФО u

центар

d r u ` e w a

На Вечери Гламочана посебне емоције су изазвали најмлађи чланови КУД-а који су само за ову прилику допутовали из Гламоча свакако, обећава, радује и залог је за будућност. Сасвим издвојена категорија су они завичајци од ,,јелењске коже‘‘, што у празно тупе своју завичајност и такмиче се у просипању великих ријечи и метафора о осјећањима према родини а никим примјером никад нису оправдали ријечи. То су бића без покрића, тј. празан папир на који се закаснило, канда исписивати и вриједновати. Кад дубље уђеш с њима у дискусију, сазнаш да су тамо рођени и од губитка огњишта нису отишли на поклоњење завичају. Као фол разлози су, боже мој, не могу од туге да гледају рушевине, скрнавиће љепоту какву носе у сјећању. Фолиранте избјегавам и у градском аутобусу а тек оне који бацају маске на светост обавеза. Па ко им треба ићи у походе огњишту? Није ваљда племе Бушмана и самураја, Тибетанци и ванземаљци, туго моја! Колико смо пали и обесчастили се, среброљубљем и западним вриједностима, да нам се поређани суноврат не дешава случајно. Посебно су занимљива појава алкомилостивци, то је она структура људи који су послије три пива или двије шљиве највећи Крајишници. Све могу ријештити док их не упиташ за ситни уступак, а онда обично нађу изговор како је то немогуће или ,,е,да си јуче, мог‘о сам‘‘. Мада им је, уистину,

24

моћ преплавила пјена од пива, али да барем умију не расипати и обесмишљавати свето име јуначког обзорја. Зрели људи, линије им избраздале уморна чела, и створили неке позиције, дакле вриједни, али се непотребно прецјењују и голготишу упразно, с неосмишљеним представама. Гарнитура завичајаца на које је здрава свијест поносна су остварени завичајци, моћни економски и независни, имају позицију у друштву, винули се високо, али поносни на поријекло. Ти сами, кад се сретну са носиоцима завичајне мисли, нуде шта могу бити од користи и интересују се кад се нешто завичајног карактера догађа. Подржавају све акције, ма који крај да је у питању, помажу хуманитарне подухвате, прилажу за светиње и вазда су при руци роду и племену. Има их срећом, више него претходне категорије (алкомилостиваца). Међусе се познају, вежу, чинећи незваничне картеле. На сву срећу, њихова добродјелност је уочена и од стране власти с обе стране Дрине, па су на почасним мјестима на престижним скуповима. Пар пута су изманипулисани од стране мешетара који злоуптребљавају поријекло, те задњих година поступају по кључу преиспитивања, али њихова љубав за коријене и стазе првих корака превазилази обмане којекаквих

Srpski Krajevi br.10

циркусаната. Снага су српске привреде и друштвеног живота далеко од родних огњишта. И док је тог завичајног слоја, моћи ће се обнављати и подизати, и теоретски и физички живот, у постојбини. Завичајне вечери саме по себи су годишњи резиме једног локалитета или регије. Културни прегаоци, удружени са угледницима изворишне провенијенције, праве костур и конструкције поменутих, са жељом да се остави што бољи утисак у јавности о догађају. Имамо и анти појава, нусефеката, појединаца надобудника без кредибилитета, моћи и угледа, али их кошмар гони да се намећу, тркљају и вијесничаре. Они само штете, нико их не схвата озбиљно, немају упориште ни у личним породицама, моћ у минус скали али набјеђеност не мирује и само одмажу, док их неко од ауторитета не отресе са кабанице збиље. Рационални активисти се труде, дајући све од себе, а заузврат трпе гунђања од исфрустрираних свезналаца, да представе крај и прошла времена у што бољем свјетлу. Клесало их вријеме и злурадост дилетаната али не осврћу се на трину и слину од завидника, људи раде посао и спасавају шта се може. Још гора категорија од тих што се петљају у бразду а никад нису волове гонили, то су они који кажу ,,Боже сачувај, боли ме уво за шаком јада која се истиче, ја нећу да мрднем прстом, нити ће мој динар за карту. Не занимају ме такве представе‘‘. Да, не занимају их такве представе, а иза те реченице се крије хипокризија личности. Њима је завичајна хипотека терет. Реално је, да нису они превазишли завичај, јер кућни праг је Сорбона знања, већ немају са чим пред пар нас по имену завичајно мњење. Или су умислили да су изнад тог суда успјеха, па им ,,испод части‘‘ да слушају ,,сељачке‘‘ пјесме. Е, ти су за највећу осуду и разапињање. Одрођени, ни сами себи не требају, уче нас књиге староставне.


инфо

u d r u ` e w a На крају, остаје домаћи задатак ученим, продуховљеним и просвјећеним да покушају све појавне социолошке феномене привести познавању самог себе, кроз завичајно припадање. Задатак нимало лак, али дужнст света и нужна. Јер и овако нас је мало и још расточени смишљено руком наших непријатеља, постојимо као статистичка грешка, без идентитетског обиљежја и завичајних норми у животу па и смрти. И кад се одржава само вече, постоји универзални образац или матрица шта Бог љуби за такву пригоду, а шта је скретање са пута и повлађивање безукусју модерности. Сасвим је подразумјеван званични дио програма, гдје се презентују културна достигнућа која карактеришу крај. Пошто је све званична форма, с импровизованом бином, испред извођача који су ,,заузели бусију‘‘ за ужитак, без умјешног водитеља изостаје пун изображај. Мора се приступити са емоцијом и жаром, ако водитељ ишчитава програм као судско рјешење или извјештај о комуналној потрошњи, нема ту пажње. Добар водитељ је темељ успјешности сабрања. Протокол у коме се ређају предсједник удружења и представници институција (ако их јак појединац личним утицајем доведе или партијски колега) уз остале јединке које неког представљају, пожељно је и смислено. Јер, каква је вече ако нема поруке и јаких реченица за препричавање? Ређање извођача

ЦЕНТАР

Крајишка пјесма из грла „Момака са Совића“ на Вечери Срба Доњовакуфљана на изворним инструментима (без гусала традиција шкрипи) је, дио фолклористике, као и сами кудашки кораци који дају свечани тон приредби. Добре бесједе, усмена казивања, драмски комади, шаљиви скечеви умјереног тона – све су то елеметни који подсјећају на просторе одакле смо дошли. Изворна пјесма је краљица минутаже и утиска али са укусом и квалитетом извођача. Новокомпоноване крајишке пјесме у изведби група, које се претежно своде на два човјека па и у том односу други бива често вишак, врста је забаве која може проћи уз истанчани избор репрезентативних имена. Свакако да послије 24 ч, кад већина озбиљних душа оде кући, остаје штафета на оркестру и соло пјевачима за сладостраснике, сањаре и оне са старим манирима -поруџбине с прозивкама. И све се то сложи у један амалгам и понесе складан утисак

Неизоставна традиционална јела из завичаја; детаљ са Сабора Петровчана

о приказаном. Заједничка обавеза свих организатора је да се поради на култури слушања. Ту смо танки, јер није џаба Кочић записао да ,,Крајишник се гласно и Богу моли‘‘. Оно што разоружава, баца сјену и дезоријентише смисао је кад одређени кругови распале разне жанрове музике, и образлажу да се и то у крајишким срединама слушало. Могао је да слуша шта је чији радио преко чука хватао. Али треба разликовати завичајну вече од годишњице матуре. Поготово је скарадно кад се чују мелодије пјевача из туђих националних стада, нити припадају концепту нити има смисла, оне чији су прваци нас отргли од завичаја фаворизовати, а и ми пјеваче - своје горе гране, врхунске имамо. Чудо су комплекси, ласкају мањини ал‘ тужно је што су већина таоци . Замјерка је од критичара, да фали младих. Учи нас, такође, побожност и о том феномену ,,Пази сине како корачаш? Пази ти, оче, ја стајем у твоје стопе‘‘. Уз божју промисао да се кристалишемо, али и продубљујемо самоспознају. Завичај је жив док му год не дозволимо да нашим немаром одумре.

Ранка Срдић Милић

Srpski Krajevi br.10

25


ИНФО u

центар

d r u ` e w a

Удружење Дрварчана из Новог Сада

SLIKE PRIRODE I TRADICIJE И ове године, у прелијепом амбијенту „Етно-села Додиг“, одржана је друга ликовна колонија „Дрвар 2016“ у организацији Удружења Дрварчана из Новог Сада.

Б

рвнаре, огњишта, вериге, коса, виле, грабље, крошња, вунене чарапе и прслуци, стари ткани ћилими и торбе и још много тога старог и сачуваног од заборавато је амбијент који је дочекао сликаре, претежно из војвођанске равнице, у „Етно-селу Додиг“ које је ове године угостило учеснике ове ликовне колоније. Није недостајало ни традиционалних јела – пите, колачића, цицваре, печења, телетине испод пеке (сача), ... Инспирације на претек већ при смјештају. Али то није све. Напротив. Организатори су се потрудили да сликари обиђу много љепота овог краја и да пронађу инспирацију, не само за ову колонију, већ и за њихово будуће стваралаштво. У обиласку, пред очима ређале су се слике ремек дјела природе, али и људских руку становништва ових крајева кроз вијекове. Ту су чувени водопади Уне у Мартин Броду, један од најстаријих манастира СПЦ – Рмањ, Врело Басташице и кањон Унца, Прекајско језеро, остаци средњовјековне грађевине

Имали су Дрварчани шта да покажу својим гостима - сликарима на врх стијене – Црна краљица, Храм Светог Саве у центру Дрвара, Раднички дом, поглед на Шатор, Клековачу и саму дрварску котлину, безбројни пејзажи ... Ма тешко је све то обићи и препричати, али су се учесници Ликовне колоније „Дрвар 2016“ потрудили да дио ове егзотике пренесу на сликарска платна и тако дочарају своје импресије. Колонија је резултирала настанком већег броја слика које су биле изложене у Радничком дому за вријеме манифестације „Дани дрварске дрењине“ која је ове године одржана по петнаести пут. Том приликом „новосадски Дрварчани“ су се срели и са представницима „Дрварчана“ из Београда и Бања Луке, размијенили мишљења и искуства

Прави амбијент импровизовани атеље у простору „ЕТНО - СЕЛА ДОДИГ“

26

Srpski Krajevi br.10

и поразговарали о сарадњи. Дио слика је, у име захвалности, поклоњен спонзорима и осталим људима добре воље који су

Поред сликара на „Данима дрварске дрењине“, ове године су се представили и дрварски средњошколци помогли да се ова колонија одржи, а преостале слике се могу купити у „Удружењу Дрварчана“ у Новом Саду. Морам рећи да је било прелијепо тих дана у Дрвару. Можда због Сликарске колоније, можда због „Дана дрварске дрењине“, или због самих Дрварчана који ту живе или због оних „са стране“, можда због многобројних гостију, можда због воде и ваздуха, можда ... Или можда зато што оваква окупљања дају наду за живот у Дрвару... Славиша Рујевић


Г УСЛЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА

Н

едавно је путем интернет мрежа одржан занимљив час. Два најмлађа члана мушке певачке групе «Чауши» Сомбор - Игор Мацура и Небојша Ибрахимовић су за потребе српске школе у Хамилтону у Канади одржалии час о гуслама, гуслању и епским песмама.

Ови млади Станишићанци су уз свог наставника Владу Ђурковића стекли љубав према народној традицији и данас су чланови поменуте певачке групе. Аматерски се баве и неговањем гусларских вештина у чему им је помаже и Глигорије Коћало. Овакав вид рада са децом преко океана је у повоју а наши ђаци полако показују шта знају и умеју. На крилима древних мелодија и песама о далекој славној прошлости отворене су нове интернет везе са младима у дијаспори. Тако стара традиција готово нестала, појављује се у новом руху свеза младих по целом свету а за то су заслужни наши ђаци и њихови учитељи. Влада Ђурковић

Влада са гусларом

СВЕТИ САВА У ЖЕГАРУ

Ш

иром Епархије далматинске сваке године се прославља празник првог српског архиепископа и просвјетитеља Светог Саве. Овај велики празник свечано се прославља и у парохији Обровачкој,

у селу Жегару. У јануару 2017. године ће бити трећи пут да се прославља Свети Сава као школска слава у овом далматинском селу. Света литургија се служи у Храму Светог великомученика Георгија, гдје се овим поводом окупи велики број вјерника и сва дјечица из Обровачке парохије. Послије Свете Литургије прослава овог великог празника се наставља у ОШ Жегар гдје буде уприличена и скромна светосавска академија коју припремају полазници православне вјеронауке из ОШ Обровац и ОШ Жегар. Затим се присутној дјечици подијеле пакетићи, а буде и припремљено послужење за све госте. Уз Божију помоћ, надамо се, да ће се број наше дјеце у школи и у парохији повећати и да ће ова прослава, Светог Саве, у школи у Жегару прећи у традицију. Лијепо је ви-

дјети да у Далмацији има српске дјеце и да његују наше православне обичаје. Желимо да их сваке године буде све више и овом приликом им честитамо школску славу Светог Саву и да у здрављу и срећи обиљеже овај празник по трећи пут!

И најмлађи знају ко је Свети Сава

27


RORE I

CRNI VRH Географски положај, топономика, морфофизиономија, историја, становништво и привреда ових села студиозно приказане у кратким цртама.

Положај Под појмом Роре и Црни Врх подразумјевају се двије катастарске општине које захватају огроман планинско шумски комплекс. Ова два насеља чине једну заједничку природну цјелину. Насеље Роре и Црни Врх су најудаљенија насеља на око 33/36 км од општинског центра Гламоча. Роре природно гравитирају општини Дрвар. Села се налазе у пространој крашкој ували, односно пољу, које се још назива Рорско поље. Рорско крашко поље се простире по дужој оси 5,5 км, а по ширини 2,5 км, те захвата површину од 18 км². То је типична крашка висораван са 920 мнв. Куће се пружају у више насеобинских низова у распону од 901 м - 1045 м надморске висине. Крашка увала је изразито безводан крај, али због специфичности геолошке грађе терена јавља се појава загаћеног карста. То је карст у коме је основна монолитна кречњачка зона прекинута слојевима лапора и пјешчара који су заградили кречњак и спријечили отицај изданске воде у дубину. Управо овдје на контакту во-

28

допропустљивог кречњака и вододрживог лапора, јавили су се извори. Најзначајније врело у рорском крају је Рорско врело. Са свих страна Рорско поље је забарикадирано планинским масивима, што од њега чини доста затворену и слабокомуникативну крашку депресију. У саобраћајногеографском смислу, рорски крај, је одувијек природно гравитирао општини Дрвар. Насеље се налази на регионалној саобраћајници Р-408 Гламоч - Дрвар. Топонимика Постоје две хипотезе о имену села Роре. Прва нам говори да су овдје одувијек живјели неки Рорићи из невесињског краја, којима се губи сваки траг. Неки тврде да овдје Рорића никад није ни било (Р. Скарић). Народна легенда говори да је овдје некада било море, али ни то није тачно. Рорско поље нема језерских седимената и било је изван домашаја вода неогеног језера. Друга хипотеза говори да је име изведено због специфичне појаве росе која би стварала измаглицу изнад крашке увале, тако да село буде прекривено маглом која подсјећа на облак дима који се издиже изнад кућа, тј. „као

Srpski Krajevi br.10

кроз стотину ророва (димњака)“ у метафоричном (пренесеном) значењу. Морфофизиономија Према морфолошком типу ово је изразито разбијено насеље са мноштвом родовских чапора који се окупљају око раскршћа путева на бедемима између увала и вртача. Основа насеља је издужена као и структура. Куће се нижу у више паралелних низова. Роре и Црни Врх окупили су своје топониме око повеће групе родовских насеља од којих је свако за себе посебно село. Најчешћи ојконими родовских села су антропоними, тј. добили су имена по фамилијама које га насељавају. Роре чине слиједећи засеоци (чапори): Јамаџије, Костадиновићи, Лукајићи, Роквићи, Кукобати, Травари и Папићи, а Црни Врх чине: Ћулуми, Чегари, Срдићи, Балаћи, Руње и Савићи. Историја На коти 1.127 м надморске висине, недалеко од засеока Травара налази се праисторијска делматска градина. Ова градина је имала стамбену функцију, а то потврђују налази керамике. На страни


посљедњем попису из 2013. године је Роре 30 становника, 15 домаћинстава и Црни Врх 19 становника, 9 домаћинстава. Породице које су живјеле у селима Роре и Црни Врх до 1991. године су: Бошњак, Чегар, Ћулум, Јаковљевић, Јамаџија, Крчмар, Кукобат, Костадиновић, Лончар, Лукајић, Метлић, Папић, Роквић, Руњо, Савић, Смиљанић, Срдић и Вјештица. Привреда

Црква у Рорама овог лимитног тумула налази се полукружна кула која потиче из касног средњег вијека. Овдје нема никаквих римских трагова, иако се зна да су овдје пролазили стари римски путеви. Римска цеста кроз провинцију Далмацију, у античко доба, водила је од Халапића (антички град Салвиае), затим преко Главица, Шумњака и Рора у долину Унца. Постоји могућност да је градина имала и фортификациону функцију, те је контролисала кретање војске и трговаца на римској цести. На данашњем гробљу у Рорама налази се православна црква посвећена Св. пророку Илији која је саграђена 1970. године на темељима много старије црквене грађевине. По остацима камених темеља неке грађевине можемо претпоставити да се овдје налазила и средњовјековна православна црква. Црква у Рорама припада Прекајској парохији у Дрвару, која је некада била у саставу општине Гламоч. У дворишту цркве налази се велико родовско гробље Мраморје на коме је 41 стећак (22 плоче и 19 крстова). На простору сеоског атара постоји пет великих средњовјековних гробаља. Према турском пописном дефтеру о гламочкој нахији из 1550. године

село Црни Врх заведено је под именом Мотике што је грешка аутора Никића и ради се о селу које припада Дрвару. Постоји могућност да су и Роре и Црни Врх некада припадали истој средњовјековној сеоској општини која се звала Мали Чремошчић. Осим овог назива за Црни Врх постоји и топоним Црна Гора. Становништво Роре и Црни Врх насељавали су стари српски родови који воде поријекло од трансхумантних сточара Срба Гламочана који су се доселили у ове крајеве у раном средњем вијеку (Никић, 1989). Према попису становништа из 1991. године Роре су бројале 207 становника у 86 домаћинстава, а Црни Врх 278 становника у 33 домаћинстава. Стање према

Катастарска општина Црни Врх и Роре захватају простор од цца 9.000 ха шумско-пашњачког комплекса. Некада су Црни Врх и Роре били обрасли густом четинарском шумом, тако да су становници били принуђени да искрче шуму како би добили испашу за стоку и простор за насељавање. Породица Чегара је била позната по томе што је подбјељивала шуму. Сваке године дебла су се засијецала да би се сушила, како би се касније лакше могла ишчупати. Биљег је касније постала ознака, докле се чија међа простире. Роре су типични сточарски крај који располаже са око 3.340 ха пашњака, а Црни Врх је више богат шумом. Основне дјелатности су сточарство и шумарство. Због великог броја родовских засеока (чапора) струја је увођена дужи период од 1971-1975. године. Кроз село пролази регионална саобраћајница Р 408 за Дрвар која је још макадамска цеста. Душан Радоја

Црни Врх

Srpski Krajevi br.10

29


I z

S r p s k e

СРПСКА

НА САЈМУ КЊИГА

Млађен Цицовић

У

оквиру наступа Републике Српске, на овогодишњем Међународном београдском сајму књига, представљена су 42 аутора и

организовано 67 промоција књига из Српске, изјавио је директор Представништва Републике Српске у Србији Млађен Цицовић. “Све оно чим смо планирали да представимо Републику Српску, издаваче и ауторе из Републике Српске у потпуности смо реализовали”, рекао је Цицовић новинарима. Он је указао да је представљено више аутора и књига од планираног, јер је првобитно било планирано да се представи 39 аутора и одрже 63 промоције. Цицовић је истакао, да се показало као прави потез, то што је, представљање издаваштва

Републике Српске на сајму почело промоцијом књиге, “Наша исповијест”, у издању „Удружења жена жртава рата Републике Српске“, Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица и Представништва Републике Српске у Србији. “Све у свему, мислимо да је ове године у односу на све претходне године Република Српска представљена на најбољи начин, а на полицама на нашем штанду су била досад најквалитетнија издања која смо могли представити из Републике Српске”, рекао је Цицовић.

НАГРАДА НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ И “СЛУЖБЕНОМ ГЛАСНИКУ” СРПСКЕ „Народна универзитетска библиотека Републике Српске“ и “Службени гласник” Српске добитници су награде за најбољег издавача из дијаспоре на 61. Међународном београдском сајму књига у Београду. Награду су добили за издавање књиге „Петар Кочић - С планине и испод планине и друга проза”, саопштено је данас са Београдског сајма. Иста награда додијељена је и „Књижевној задрузи српског народног вијећа Подгорица“ за дјело, „Апотеоза српским гуслама” Дејана Томића.

30

Награду за издавача године овогодишњег сајма равноправно су подијелиле издавачке куће „Клио” и „Лагуна” из Београда. Награда за издавачки подухват године припала је књигама „Путописи” Григорија Божовића у издању Завода за уџбенике из Београда и „Србија, градови, општине, насеља”, Стевана М. Станковића, које су објавили „Службени гласник” и „Православна реч”. Најбоље дјечје књиге су „Најлепше песме за децу” Ненада Симоновића издавачке куће „Танеси” и „Лола пас детектив” Уне Бабић у издању „Интерпреса”.

Srpski Krajevi br.10

Посебно признање за допринос у области науке припало је дјелима „Хришћанство и ислам” Владете Јеротића, „Михајло Пупин - највећи хришћанин међу научницима” групе аутора и „Херменеутика као политика”


I z

S r p s k e

ЗВОНИК У ДРИНИЋУ У ЗНАК СЈЕЋАЊА НА ЦРКВУ БРВНАРУ У

дружење „Петровчана“ из Београда, у сарадњи са општином Петровац, изградило је звоник на гробљу Меденац у Дринићу, на мјесту гдје се некада налазила црква брвнара, рекао је Срни начелник ове општине Драго Ковачевић. Драго Ковачевић, начелник ове општине, каже да је изградња коштала око 6.000 КМ и да је акцију покренуо предсједник Скупштине овог удружења Боро Бањац који је поријеклом из Дринића и чији су

преци сахрањени на овом гробљу. „Црква брвнара и звоник, према предању и казивању најстаријих становника Дринића, старија је и од цркве у сусједном селу Буковача, која слови за најстарију цркву на овом подручју”, рекао је Ковачевић. Ковачевић је навео да је камен са темеља цркве брвнаре, која је спаљена још у турско доба, искориштен за изградњу буковачке цркве. Он је подсјетио да мјесто на

којем се налазила црква брвнара и садашње локално гробље Меденац и данас назив Црквина. Ковачевић је додао да је планирано да на овом мјесту буде изграђена и капела која ће служити за вјерским обредима сахране.

МОНОГРАФИЈА О МАНАС ТИРИМА СРПСКЕ

М

онографија “Православни манастири Републике Српске” Марка Ромића промовисана је и у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци. Његово преосвештенство епископ топлички Арсеније рекао је да монографија говори о културном, историјском и духовном присуству српског народа на територији БиХ од немањићких времена до данас. Епископ Арсеније, који је викар српског патријарха, указао је на важност монографије, јер свједочи о духовном континуитету, не само у средњем вијеку, већ до данашњих дана. Аутор Марко Ромић рекао је да су православни манастири живо свједочанство постојања српског народа, да су чувари православне вјере и да је због тога важно писати и говорити о њима.

Он је нагласио да је обухваћено 37 манастира на простору Српске, те да је монографија подијељена

на пет дијелова и даје преглед манастира по епархијама. Ромић је навео да је то први покушај сабирања свих историјских и духовних тековина српског народа и обједињавања цијелог духовног битисања српског национа на овим просторима. Према његовим ријечима, посебно богатствo монографије, која је штампана на српском и енглеском језику, јесу илустрације и то што је издата са благословом Његове светости патријарха српског Иринеја. Извор СРНА

ЛИКОСИ Д.О.О. ЗА МЕНАЏМЕНТ, ЛОВ, ТРГОВИНУ, НЕКРЕТНИНЕ, ПОСЛОВЕ ЗАШТИТЕ, ОБЕЗБЕЂЕЊЕ, КУЛТУРУ И СПОРТ СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА 17, NOVI SAD ТЕЛ: +381 21 672 99 15 ФАКС: +381 21 672 99 16 E-MAIL: MILJON@LIKOSI.COM WEB: WWW.CLIKOSI.COM

Srpski Krajevi br.10

31


ZAVI^AJNI IDENTITET Питање завичаја је питање заједнице. Породица и дом су прва и основна заједница. Међутим и породица и дом су смештене у заједнички свет. Завичај то су заједнице које остварујемо кад пређемо праг породичног дома.

Н

ије лaкао писати о завичају! Нарочито нама који смо га изгубили. Најгора ствар за човека је осећај бездомности. Такав човек живи без тачке ослонца и у великој је у опасности да га прогута ништавило свесвеједности. А завичај је заједничка кућа, јер представља заједнички свет. Тај заједнички свет је од битног значаја за формирање човекове личности. Иако се са Фројдом не слажем у погледу суштине његовог учења морам признати да му је концепција личности у основи тачна. По овој концепцији сваки човек има три дела свог бића: ид, его и суперего. Ид су нагони, его рационализација и суперего начела и вредности које усвајамо социјализацијом. Завичај чини суперего присним и он без насиља постаје унутрашњи део личности. Изгубљен завичај значи изгубљен део личности. Зато ми који смо изгубили завичај осећамо огромну празнину која се пореди са изгубљеним рајем. Црњански је рекао да је завичај оно што изабереш, а он је изабрао да буде сремац, фрушкогорац. Али, то је могуће само у поетском

32

стваралаштву. У стварности је то немогуће јер је завичај нераскидиво повезан са периодом детињства. Као што детињство не можемо да бирамо тако је и случај са завичајем. Завичајност, као битан део за изградњу личности, могуће је обновити и оприсутнити само културом памћења, а никако избором. Па ипак, трудићу се да не будем личан и покушаћу да објасним зашто је завичај битан за човекову личност за његов колективни идентитет који је неодвојив од личног те колико је завичајност важна у изградњи националног идентитета. Питање завичаја је питање заједнице. Породица и дом су прва и основна заједница. Међутим и породица и дом су смештене у заједнички свет. Завичај то су заједнице које остварујемо кад пређемо праг породичног дома. Завичај је и питање погледа на свет, који у време опште усамљености и отуђења (комшије врата до врата се не познају) готово да делује неразумљив. У данашње време угрожена је и основна заједница – породица, тако је чудно говорити о заједници „преко прага“. Али то је тако ако на свет гледамо из

Srpski Krajevi br.10

индивидуалистичке перспективе, онда је све атомизирано и подељено али ако нам је поглед на свет управљен проз призму саборности и свејединства онда схватамо да ништа не можемо разумети без осећања заједнице јер се у њој остварују љубав и слобода које нас и чине људима. Зато је питање завичаја од суштинског значаја за изградњу личности. Почнимо редом, да видимо шта је то завичај, односно које је његова структура. Видећемо да завичај као органски вид људске заједнице у великој мери је компатибилан са уређењем друштва а нарочито са канонским устројством Цркве. Рекли смо да завичај почиње преко прага. Кад преко прага закорачимо у свет он нам није стран, туђ и непознат јер се крећемо у оквиру завичаја – заједничког света. Тај заједнички свет има читаве спирале заједништа а то су: Комшилук; (улица или засеок); Место; (парохија или општина - заједница места у којој се обављају општи послови, у државном уређењу


то су данашње месне заједнице, иако оне нису добро устројене по питању ингеренција па се губи свест о општим - заједничким пословима, данашњим општинама као админстративни јединицама, не одговара тај назив јер су оне заправо савез општина а не једна општина.); Округ; (овај ниво у црквеној администрацији отприлике одговара архијерејском намесништву а у државној административној једниници која се тако и зове) Област; (одговара организацији епархије, док држава нема одговарајућу административну јединицу) Покрајина; (по авнојевском инжињерингу који се држао девизе „слаба Србија - јака Југославија“ наше покрајине су добиле статус федеративних јединица, што је за циљ имало националну дезинтеграцију српског народа) Комшилук и место сами по себи се не могу назвати завичајем али су конститувни елеменат завичаја. Округ је завичај у ужем смислу речи а област, такорећи, завичај у пуном капацитету. Покрајина представља сложени завичај то је такорећи савез завичаја, међусобно покаткад и поприлично различитих окупљених у једну историјску целину, на пример:

Босна, Војводина, Црна Гора, централна Србија... Као што сам већ напоменуо историјске прилике под којима су покрајине настајале, њихов значај за националну историју те савремена декаденција кроз тенденцију националног отпадништва су тема за себе која би нас неминовно одвукла од теме којом се бавимо. Да кажемо нешто о сваком од ових нивоа: „Комшија је најближи род“, каже наш народ. И заиста је тако, јер се на комшију највише може ослонити. Ту већ у комшилуку открива се суштина завичајности а то је присност - блиска, непосредна заједница која није заснована на крвном сродству. Усудио бих се рећи да ову присност ствара људскост. Људскост коју можемо поистовети са словесношћу, којом нас је Бог обдарио и по којој се разликујемо од осталих живих бића. Словесност нас чини сличним Творцу по „образу и подобију“, како се каже у Светом Писму. Присност је реч којом се изражава срдачност, осећајна топлина према неком а треба приметити да ова реч долази из старословенског језика. У богослужењу наше Цркве многе молитве се заврашавају речима: „сада и увек – ниње и присно“. Дакле присност означава вечност. По том основу може се закључити да је присност осећање да са неким

вечно можемо да будемо блиски. Ова присност се практчно изражава кроз мобе. У мобама се пројављује дух саборности и оне су делатна солидарност. Без претеривања се може рећи да су оне литургијског дело. (Мање је познато да је значење речи литургија заједничко дело). На Светој литургији се сви причешћујемо хлебом и вином, које преображено Духом Светим постаје тело и крв Христова, и тако остварујемо саборно јединство. Међутим, Литургија не престаје у храму. Њен (богослужбени) завршетак почиње возгласом: У миру изиђимо“, што представља позив да наставимо да живимо литургијски, да оно што смо примили у Цркви понесемо својим кућама и у наш заједнички свет. Мобе као заједничко дело, које настаје на основу братољубља и човекољубља, су најочигледнији образ причасне културе. Место није тек простор у којем живимо, оно је заједница коју творе међусобни односи. Центар те заједнице је Црква испред које је трг или порта у којем се после литургија окупља сабор. Слику српског националног идентитета, сматра Жарко Видовић, дао је Његош у Горском вијенцу као „коло народа око цркве.“ Сабори, зборови или како се негде назива сајмови везани су у нашим крајевима за храмовне славе. Тада цело место постаје једна велика породица. Ово јединство, није само литургијско, већ и друштвено па и економско (вашари или сајмови). Отуда су све значајније одлуке у историји нашег народа доношене на овим саборима. Данас је центар друштвености супермаркет, а ту присности не може бити. Уопште, грађанска култура је настајала на другим принципима. Њу су градили трговачки односи и институције. Због тога наши градови често чине опозит завичајно – народној, причасној култури ( изрека „збогом Босно, одох у Сарајево“ и није

Srpski Krajevi br.10

33


толико парадкосална). За разлику од завичаја где је присност основа међуљудских односа у градовима то постаје дистанца. Она се узима као основни критеријум васпитања и сматра се највишим изразом бонтона. Зато се често са презиром гледа на „земљачку“ спонтаност као на нешто некултурно. Али, такав став према животу крњи људскост. Због дистанце у међуљудским односима општи послови губе своју вредност, а равнодушност према њима ствара досаду, а ова декаденцију, која је нераскидив пратилац грађанске културе. Комшилук и општина (заједница места) још увек нису завичај у правом смислу речи. Завичајна присност свој витални капцитет показује међу људима који нису у сталној и интензивној свакодневној комуникацији. Оно што повезује људе у једном округу а нарочито у области су заједнички менталитет, говор, песме и обичаји, заједничке животне околности... Као кад смо говорили о комшилуку као праоснови завичаја, да је то заједница која

прелази преко пра-га куће, тако бисмо сада могли рећи да завичај превазилази праг социјално економских датости и показује се као оквир једнога духа. Неоспорно је да је сваки наш крај, сваки завичај целина за себе. Наравно, не самозатворена а да ту целину нису условила удруживања људи из неких практичних економско – друштвених разлога већ је настала на основу словесности као заједничког стваралачког израза. У оквиру једног округа још би се и могло говорити о некој свакоживотној сарадњи људи али у оквиру области ова сарадња није могућа на ниво целокупног друштва. Нарочито није била могућа некад кад су средства комуникације и путовања била много оскуднија него данас. Па ипак, баш у то време су се створиле завичајне области као целине једнога духа и једне традиције. Из овога реченог видимо да је завичај духовно – органска појава. Он представља друштвену целину која није настала административним уређе-

њем, већ управо супротно, административна уређења и државна и црквена су пратила оквире завичаја. О Енглезима као највећим светским узурпаторима не мислим ништа лепо, али се мора признати да су они управо и могли узурпирати четвртину планете Земље зато што имају сјајан осећај за организацију. Овај осећај је у великој мери заснован на поједностављивању као изразу прихватања практичног стања ствари и његовом инкорпорирањем у сопствени систем. Тако се њихов најважнији државни орган парламент, дели на Горњи и Доњи дом. Горњи дом је Дом лордова, који је пректично титулитарни, а Доњи дом, у којем се одлучује о судбини земље, назива се House of comons – дом заједница, ми бисмо рекли дом завичаја. Из овога би се могла извући поука да је за уређење државе неопходно поштовати завичајне целине и да је од суштинског значаја признати важност свих наших крајева. Међутим, чак много важније од уређења државе јесте што завичајност може бити суштинска у обнови и препороду српског националног идентитета. На жалост, ми као народ смо се отпадили од себе а повратак коренима у бурним деведесетим је, ако се изузме Српска, био је извештачен и бахат. Сад смо дошли у ситуацију да сми као народ изгубили свој историјски пут, без којег нема ни суренитета ни напретка. Језгро нашег идентитета је српски, светосавско – косовски, завет. Он је сачуван у обичном народу свих наших крајева, кроз верност православљу и народној традицију. Завичајна присност природно и спонтано ствара осећај припадности отаџбинско – народној заједници. Без завичаја Отаџбина је апстрактан појам а осећај завичајности од целе Отаџбине ствара наш завичај – наш заједнички дом. Дејан Перишић

34


НОВИ ИНТЕРНЕТ РАДИО

Radio РАДИО СВИХ СРБА !

домаћа, завичајна музика

СЛУШАЈ УЖИВО на

www.srpskikrajevi.rs

Profile for SRPSKI KRAJEVI

Srpski Krajevi Broj 10  

Srpski Krajevi Broj 10  

Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded