Page 1

БР. 5 2012. год. Цијена: 3 КМ

ГА ЕТА ДРУШТВО

СРПСКО-РУСКОГ

ПРИЈАТЕЉСТВА

“БРАТСТВО”

Бања Лука, Република Српска, БиХ

200 ГОДИНА I S S N

9

2 2 3 3 - 0 2 4 0

7 7 2 2 3 3

0 2 4 0 0 9

>


МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ


САДРЖАЈ 04. РИЈЕЧ УРЕДНИКА

Моја руска прича Број 5

06. ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Година 2012. ОСНИВАЧ И ИЗДАВАЧ: Друштво српско-руског пријатељства “Братство” Бања Лука, Република Српска, БиХ Интернет сајт: www.srpbratstvo.org Е-mail: srpbratstvo.gazeta@gmail.com srb-rus_bratstvo@mail.ru ДИРЕКТОР ИЗДАЊА: Рајко Ћулибрк ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИK: Милан Милковић РЕДАКЦИЈА Ана Бундало Александра Весић Бранка Врућинић Биљана Савановић Драгана Вржина Рајко Ћулибрк Илија Ковачевић Страхиња Стојаковић Игор Шикањић Стефан Грковић СПОЉНИ САРАДНИЦИ Стефан Драгичевић Сандра Будиша ЛЕКТОРИ Александра Весић Страхиња Стојаковић ГРАФИЧКИ ДИЗАЈН Игор Кувач

ШТАМПА Независне новине Број примјерака: 100 Цијена: 3 КМ

ИНТЕРВЈУ 09. Разговор с пријатељем ТЕМА БРОЈА: 200 ГОДИНА БОРОДИНСКЕ БИТКЕ 12 Бородинска битка-Битка титана 16 Фелдмаршал Кутузов-Живо блато и Жуковљев претеча 18 Споменици подигнути у част Бородинске битке

ПОЛИТИКА 21 Нови интеграциони пројекат за Евроазијубудућност која се рађа 25 Перспектива земље у евроазијској Унији

СИМБОЛИ РУСИЈЕ 27. Руски државни празници РАЗГЛЕДНИЦА 31. Нижњи Новгород

СТИЛ ЖИВОТА 37.Калашњиков-универзални мач 41. Руски овчари

КУЛТУРА 43 Сликар који је свирао бојама 47 Историја руске кинематографије (III дио)

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ 52 Александар Солжењицин, брат по вјери и духу 55 Мала школа руског језика

СПОРТ 57. Јелена Исинбајева, краљица висине 60. ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ


РИЈЕЧ УРЕДНИКА Милан Милковић

МОЈА РУСКА ПРИЧА Недавни боравак у Русији поред упознавања са богатом културном и историјском баштиноном највеће земље на свијету, покушао сам да искористим и за провјеру истинитости неких митова везаних за Русију и руски народ.

Није чудно што су неке од најљепших пјесама посвећених жени настале из пера руских пјесника којима није било тешко да нађу инспирацију поред силне љепоте којом су били окружени. Рускиње су лијепе и фаталне. Та фаталност извире из можда најљепших очију које је ваш уредник виђао током скромних десет дана које је провео у Русији. Што се тиче јачег пола, нажалост истинита је она: „Пијеш к'о Рус“! Алкохолизам је заиста велики проблем руског друштва. У посљедње вријеме државне власти воде интензивну борбу против алкохолизма. Тако је законом забрањена продаја алкохолних пића послије 24 часа, која у себи садрже више од 5 промила алкохола. За сада се закон спроводи у шта сам се и сам увјерио, мада многи Руси са којима сам причао сумњају да ће ове мјере произвести неке позитивне посљедице. Водка јесте најпознатије руско пиће али није најпопуларније. Млади обично пију пиво и коктеле док је вотка популарна међу старијим генерацијама. Наравно, квалитет домаће вотке је на високом нивоу и за руске услове поприлично је јефтина.

04

У Русији влада капитализам, а Москва је заиста најскупљи град на свјету. Флашица обичне воде у просјечним московским клубовима кошта и до 4 евра, тако да вам остављам, машти на вољу, да погодите колико кошта пиво или неки од популарних коктела. Оно што олакшава живот становницима овог града су ниске цијене комуналних услуга, јефтино гориво и превоз. Москва је велико градилиште, а на сваком ћошку можете пронаћи рекламе познатих свјетских модних марки и ланаца ресторана брзе хране. Наравно, лого Кока Коле и Мек Доналдса је исписан на ћирилици као и називи улица, паркова и институција и чини ми се да ниједном страном туристи то не смета нити му отежава сналажење у овом мегалополису. Међу младима је присутна „западњачка мода“, слуша се западна музика и гледају холивудски филмови, мада им, као ни нама, не иду страни језици. Ипак, западна култура није појела руску културу нити руски стил живота. Капитализам није уништио ни руску навику за читањем. У метроу, у парковима и ресторанима, људи масовно читају књиге. Заиста нисам примијетио да се чита или чак рекламира жута штампа, типа Скандал, Свет, Бум... Нажалост, по томе се разликујемо од Руса.

година 2012.

Бр. 5


РИЈЕЧ УРЕДНИКА

Морам споменути московске и петербуршке паркове, улице и музеје, јер њихова величина, садржајност и чистоћа пуно говори о култури једног народа. Док ми у Бањој Луци настојимо да на сваком квадратном метру изградимо по неку зграду, московским властима није тешко да сруше и по коју зграду како би својим становницима саградили парк. Руски паркови су огромни, садржајни и прије свега чисти. Паркови су за Русе мјесто окупљања, одмора и разоноде. Московске улице су чисте, пљување по улици је забрањено, а тамо гдје се одвијају радови стоји табла гдје је исписано извињење московског градоначелника својим суграђанима због неугодности које имају због тога, уз обећање да ће се радови брзо и квалитетно завршити. Док је Народни музеј у Београду већ неколико година затворен за јавност, а једини озбиљан музеј у Републици Српској прокишњава, само Санкт Петербург има преко стотину музеја и сви су одлично посјећени. Наравно, најпознатији музеј је Ермитаж. Један он највећих музеја на свијету може се похвалити да његова умјетничка колекција није настала крађом националног блага других народа као што су настајале колекције других великих свјетских музеја. У разговорима са Русима, да се извуђи закључак да нису баш задовољни животним стандардом, жале се на корупцију у земљи, стране раднике али и признају да је ситуација боља него до прије десет година. Иако не постоји генерални консензус када је у питању унутрашња ситуација у земљи, сви Руси подржавају спољну политику своје земље према ЕУ, Кини и САД-у. Свијест да су интереси државе и народа испред личних и групних интереса је и даље присутна код већине Руса. Руски човјек воли своју земљу, поноси се и познаје своју историју и културу, што не бисмо могли рећи за наш народ који се само поноси својом историјом и културом али је на жалост не познаје. Наравно, на крају неизоставно питање:„Да ли Руси воле Србе или је то само обичан маркетинг и реликт прошлости“? Не само да воле Србе него и добро познају ситуацију у нашим земљама. Навешћу неколико примјера. У Москви смо имали прилику да разговарамо са професором Иљом Числовим, великим пријатељем нашег народа, који не само да боље познаје српску историју него и говори српски језик боље од неких наших Срба. Професор Числов се већ двадесет година бори за интересе нашег народа у Русији због чега је често био мета напада како из Русије тако и из Србије. При боравку у музеју Бородинске битке у Москви, пришао нам је један млади Рус и обратио нам се на српском језику. Наш нови пријатељ Антон чита Иву Андрића, слуша Београдски синдикат, гледа наше филмове и пише блог о руској историји на српском језику. Тако и многи други које смо упознали... Било је и неугодних ситуација. Многи наши руски пријатељи постављали су нам директна питања на која на жалост нисмо имали одговора. Питања су била: „Зашто желите у ЕУ ако вам они желе отети Косово и Метохију“? Зашто сте изручили своје генерале Хагу?“ Зашто пишете латиницом иако је ваше писмо ћирилица“? Вјероватно зато што по неким стварима, свјетлосним годинама заостајемо за Русима и руском државом. Бр. 5

година 2012.

05


ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ Ана Бундало

БРАТСТВО ПО ДРУГИ ПУТ У РУСИЈИ По узору на прошлогодишње путовање, а са циљем да омогући што већем броју младих из Српске да се упознају са културом и традицијом Русије и других земаља Источне Европе, Друштво српско-руског пријатељства „Братство“ из Бање Луке je и ове године организовало путовање под геслом „У сусрет Русији 2“. У склопу путовања чланови „Братства“ су, као и прошле године, уживали у изобиљу туристичких понуда градова Минска, Москве, Санкт Петербурга, Даугавпилса, Варшаве и Будимпеште.

06

година 2012.

Бр. 5


ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

- Када смо први пут, прошле године, дошли на идеју да организујемо путовање аутобусом од Бањe Луке до Москве многи нису вјеровали у успјех нашег подухвата. У једну руку због саме природе путовања на које се упуштамо, а у другу због неповјерења у способност младих људи да до краја изнесу овакав један пројекат- каже Рајко Ћулибрк, предсједник СРП „Братство“. Након успјеха овог пројекта, „Братство“ је задобило повјерење друштва, а његови чланови су у јавности представљени као велики русофили и истински поштоваоци руске културе и духовности. - То нам је отворило нове могућности, тако да смо ове године, само са повећаним капацитетом, поновили исто путовање у периоду од 15. до 30. јула истиче Зоран Ивановић, члан„Братства“. Прво одредиште на путовању им је био Минск, главни град Бјелорусије, за шта, како кажу у „Братству“, постоје најмање два разлога. Први, зато што је Минск чисто и мирно, a самим тим идеално мјесто за одмор од дугог путовања. Други разлог се везује директно за прошлогодишње путовање са кога су понијели изванредне утиске када је у питању љубазност његових становника, а посебно гостопримство домаћина, партнерске културнопросвјетне установе„Српски центар“ из Минска.

- Петодневни боравак у пријестоници Русије оставио је на нас очекивано позитиван утисак каже Тамара Пиљагић, студенткиња Грађевинског факултета у Бањој Луци. - То је град који обилује културно-историјским споменицима, музејима и галеријама тако да онај ко жели максимално да искористи своје вријеме у Москви, нужно мора да одреди приоритете, што у суштини није ни мало лако с обзиром на све што овај град пружа. Међутим, оно што сви туристи желе да виде- свакако јесу Црвени трг са чувеним Храмом Василија Блаженог, робном кућом ГУМ, Историјским музејем, те Кремљ, Лењинов маузолеј, Храм Христа Спаситеља. Оно што у „Братству“ наглашавају јесте посјета музеју Бородинске битке, чувеном по панорами истоимене битке. Са средишњег видиковца се на све стране пружа изванредан поглед на бојно поље, који досеже и до 3,5 км у даљину, чиме се стиче утисак као да сте на бојном пољу. Након цјелодневног разгледања путници су у вечерњим часовима имали прилику да искусе ноћни живот једног од најскупљих свјетских градова, за који се, како кажу, с правом тврди да је изузетно динамичан.

Након пријатне атмосфере и заслуженог одмора, 70 путника је наставило пут Москве.

Бр. 5

година 2012.

07


ВИЈЕСТИ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Послије Москве „Братство“ се упутило у други по значају град у Русији, чувену„Венецију Сјевера“ Санкт Петербург. Тамо је акценат стављен на обиласке основних градских обиљежја- Невског проспекта, Исакијевског сабора, Храма на крви, три раскошне царске палате, Петерхоф, Царско село и Зимски дворац који се налази у склопу чувеног руског музеја Ермитаж. Своју препознатљивост у свијету Ермитаж дугује богатој колекцији од око три милиона експоната, међу којима се свакако издвајају дјела Рембранта, Монеа, Кандинског, Да Винчија, Пикаса, те многих других сликара, скулптора, иконописаца итд.

Повратак из Русије обиљежиле су посјете Даугавпилсу, Варшави и Будимпешти у које се чланови „Братства“ увијек радо враћају, како због туристичких атракција попут Будима у Будимпешти или Старог града у Варшави, тако и због пријатних људи са којима се сусрећу. Осим за туристичко разгледање, чланови „Братства“ искористили су путовање и за сусрете са пријатељским организацијама из Русије и Бјелорусије које се баве промоцијом српско-бјелорускоруског пријатељства у својим земљама. У Бјелорусији су се чланови„Братства“ састали са представницима „Српског центра“ у Минску гдје је договорено да ће ово бјелоруско удружење у Минску организовати изложбу посвећену Републици Српској и 20 година њеног постојања, док ће „Братство“ у Бањој Луци и Источном Сарајеву, организовати изложбу посвећену Бјелорусији. Са представницима Руско-српског пријатељства из Москве, договорено је да се већ сљедеће године организује путовање студената из Русије у Републику Српску, а све у циљу даљег међусобног упознавања наших земаља и култура. У „Братству“ обећавају да ће и сљедеће године организовати слично путовање. Такође, чланови„Братства“ су посебно захвални на подршци коју су у реализацији овог пројекта добили од Амбасаде Русије у БиХ, Универзитета у Бањој Луци и проф. др Станка Станића, као и Министарства просвјете и културе.

08

година 2012.

Бр. 5


ИНТЕРВЈУ Стефан Грковић

РАЗГОВОР СА ПРИЈАТЕЉЕМ Иља Числов, професор на институту за словенска истраживања и предсједник Удружења руско-српског пријатељства у Москви, стари је и провјерени пријатељ Срба. Професор Числов је одличан познавалац прилика у српским земаљама, као и будни критичар постојећих режима како у Русији, тако и на нашим просторима. За „Газету“ говори о српско-руксим односима некада и сада, нашој али и својој земљи, народу и историји, утисцима о Србима приликом бројих посјета српским земљама, те сусретима са јавним личностима из Србије и Републике Српске. Газета: Нас у Републици Српској и другим српским земљама радује чињеница да постоје бројна удружења руско-српског пријатељства у Русији. Можете ли нам рећи нешто више о удружењу које Ви предводите? И.Ч.: Наш главни задатак је његовање идеје српско-руског пријатељства. Прије двадесет година, многи у свијету, па чак и у Русији су напустили Србе. Ми то нисмо учинили, а нисмо, попут многих, постали „лукави“ пријатељи. Суочени смо с тешким условима за рад али сваке године одржавамо скуп у част Светог Саве. Овај празник се одржава у оквиру Православне гимназије у Москви. Учесници манифестације нису само ученици Гимнзаије, већ и моје колеге из Института словенских истраживања, као и књижевници, професори и руски добровољци који су ратовали у Босни и на Космету. Нема нас много и, као што видите, ради се о људима различитих профила. Уједињује нас љубав према Србима. Наш потпредсједник, Александар Медведев, је бивши руски добровољац који је био рањен у Босни 1994. Наши чланови су и студенти, средњошколци, па чак и дјеца. Сарађујемо са неколицином образовних установа у Москви и широм Русије и учесници смо конкурса српске поезије, чији је покровитељ Амбасада Србије у Руској Федерацији. Газета: Да ли међу руском омладином постоји интересовање за српским језиком, историјом и културом? Постоје ли одсјеци за српски језик и књижевност на факултетима у већим руским градовима?

Бр. 5

година 2012.

09


ИНТЕРВЈУ

И.Ч.: Интересовање постоји, нарочито у Петрограду. Примијетио сам да студенти из Петрограда исказују велику наклоност према Србима и да већина њих познаје вашу историју и културу. На скуповима у огранизацији нашег удружења присуствовали су и студенти из Мосвке који студирају српски језик али међу њима нисам примјетио нарочиту благонаклоност према Србима. Московски студенти би хтјели да науче српски језик али не желе да се упознају са српском историјом и традицијом, што није добро. По томе се разликују студенти из Москве и Петрограда. Газета: Били сте чест гост у Србији и Републици Српској. Какав је Ваш утисак о нама и нашој земљи? И.Ч.: Одавно нисам био у Србији и Републици Српској. Република Српска чува тековине које су мукотрпно стечене током рата. Своје студенте и ђаке Православне гимназије учим да је Република Српска једина истинска Православна држава на европском тлу. Упркос бројним изазовима с којима је суочена, у Републици Српској се много више његују идеје Православља и словенства него ли у три руске државе: Русији, Бјелорусији и Украјини. За разлику од других Православних земаља, Република Српска је увела Православну вјеронауку и укључила тековине Православља у свој устав, те је по томе јединствена. Газета: Срби на Русију гледају као на старијег брата. Колико просјечан Рус зна о српском народу и нашој земљи? Да ли Руси знају за Емира Кустурицу, Милорада Чавића, Новака Ђоковића или Горана Бреговића? И.Ч.: Ова имена су позната већини Руса. Имали смо прилику да пратимо све што се дешавало у протеклом рату на вашим просторима, те су нам због тога много познатији генерал Ратко Младић и Радован Караџић. То су имена о којима се доста говори у медијима и за њих руски народ веома добро зна. За Русе, Срби су устаници против новог свјетског поретка, који уништава не само Русију, Србију или Православље, већ све пред собом. Руси, као Православци, много боље од других народа разумију српске несреће. Ми смо код Срба осјетили борбеност и снагу, која и осталима даје наду. То Руси осјете али можда и не умију најбоље да објасне. Када бисте питали већину Руса зашто воле Србе, они би одговорили зато што смо браћа по крви и вјери и зато што су Срби много страдали, баш као и Руси. Истина, то су битни разлози али главни разлог руске наклоности према Србима јесте српска борбеност и пожртвованост. Газета: Српско-руски односи су у прошлости били промјенљиви. Како оцјењујете српско-руске односе данас, у времену када Србија по ко зна који пут у историји мијења курс и окреће се ка Западу? Како бисте окарактерисали политику званичног Београда према Русији, а и Москве према Србији и Балкану?

10

И.Ч.: Званични Београд је у посљедњих пар година радио све против Русије. Можда вам је то мање познато али је и званична Москва урадила много на штету Срба и српског народа. Бориса Тадића, прозападног и антируског предсједника су Руси довели на власт, јер Американци нису били у могућности да утичу на српске изборе. Између првог и другог круга избора у Србији 2008. године је скоро пола српске владе дошло у Москву. Тада је извршен притисак на Томислава Николића да се повуче, а Тадићу је речено да не бјежи у Америку и да се одржи на власти. То је нама у Русији било очигледно али се у Србији о томе не зна много. Дакле, Москва је радила све што је било у њеној могућности да на власт у Београду доведе своје непријатеље. То је урађено јер су у Русији на власти људи који нису руског поријекла и који раде све против своје државе. Газета: Да ли је Русија данас заинтересована за западни Балкан у војном, економском и културном смислу? Може ли се Балкан истргнути из„чељусти“ Америке и Запада? И.Ч.: Русија би морала бити заинтересована за простор Балкана јер јој је то од виталног интереса и јер је одувијек имала јако упориште на Балкану. Данашња Русија није руска. Руска власт само изиграва проширење руске сфере интереса. Западни медији свакодневно говоре о томе да Русија поново пријети Западу ширећи своју интересну сферу, водећи антизападну политику и помажући антизападне снаге широм свијета, укључујући и српске десничаре. Међутим, овдје у Русији уочавамо да је наша војска слаба, да нам је привреда уништена и да стандард живота опада. Приступили смо Свјетској трговинској огранизацији, која посједује механизме економске диктатуре и која може да нам нареди шта да производимо, а шта не. Многи кажу да претјерујем и искрено бих желио да је тако али ја мислим да руска власт игра прљаву игру обмањивања свог народа и лажног иритирања Запада, како би јавност широм свијета стекла (лажан) утисак да постоји баланс снага у свијету. Можда то нисте знали али у Русији постоји град по имену Уљанов у којем се налази америчка војна база! Дакле, то је лице „демократске“ Русије као државе. С друге стране, постоји руски народ који, иако географски разједињен и распарчан, његује руску свијест и чува руску баштину. Слажем се да руски утицај у свијету треба ширити али бојим се да актуелна власт у Русији чини само подвале и не ради у корист руских интереса. Газета: Русија, као и наша земља, пролази кроз болан период економске и друштвене транзиције. Како се у Русији живи сада у односу на прије двадесет година или чак за вријеме комунизма? Шта се промијенило, а шта је остало исто?

година 2012.

Бр. 5


ИНТЕРВЈУ

И.Ч.: Русија је систематски опљачкана. Међутим, када човјек зграби нешто, он не може све понијети, већ му нешто мора испасти или нешто мора да остави за собом. Тако је било и са Русијом. Дакле, опљачкани смо, а садашњи властодршци се диче са „мрвицама“ које су оставили народу, а које они, заправо, нису стигли да опљачкају. На сву срећу, наш народ је изузетно пркосан и посједује велику снагу. На примјер, некадашњи градоначелник Москве, Јуриј Лушков, као и нова „демократска“ елита која је дошла на власт након слома СССР-а је била против изградње Храма Христа Спаситеља у Москви, којег су комунисти срушили. Међутим, народ је сакупио новац, подигао глас и власт је морала да попусти, те је храм на крају саграђен. Комунисти су, заправо, очеви и дједови садашњих демократа. Они су хтјели да прикажу како су они заслужни за обнову велељепног храма, а у ствари је то учинио руски народ против њихове воље. Позитивне промјене у Русији нису заслуге руске власти, већ жилавог руског народа, док је наша власт гробар Русије која наставља посао Јелцина и његових претходника. Руси су преварени и све је уништено. Напредак у Русији је само привид. Газета: Једном приликом сте рекли да Руси у Србима виде себе каквим су некад били. Шта сте тиме хтјели да кажете? И.Ч.: То су ријечи Вјечеслава Кликова, нашег мислиоца и умјетника. Руси су у Србима препознали снагу, пркос и јаку вољу за животом. Матија Бећковић је у својој пјесми „Очинство“, рекао: „Какав мора да буде одговор на све туђинске подвале? Али ја силазим на дно праочинства да тражим своме сопству носиоца“. Код нас је дошао Лењин, а код вас Тито, који је уништио српску традицију и живот. Како Србин на то одговара? Он силази на дно праочинства и обнавља Православну Србију и своје аријевске коријене. Није случајно рекао највећи Србин двадесетог вијека, владика Николај Велимировић: „По крви смо аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу хришћани“. То је тај силазак на дно праочинства о којем говори Бећковић, који је и пророк и пјесник. Срби се враћају коријенима, а и Руси то морају да учине, присјећајући се своје славне прошлости и предака. Газета: Да ле мислите да Запад гледа на Србе као на „мале Русе“ и да су вијековна блискост Срба и Руса један од разлога српског страдања? На то ме је, између осталог, навео закључак да је у прошлости Србија била слаба у тренуцима када је и Русија била слаба и да су Срби највише страдали онда када Руси нису могли да помогну себи самима, а камоли нама. И.Ч.: Свакако. Западни центри моћи будно прате прилике на Балкану и у западним земљама постоје људи који се одлично разумију у психу и начин живота Срба, као и вашу традицију и културу. Над Србима и Русима су се често кроз историју „ломила копља“. „Глас Црногораца“ је током рата на Космету забиљежио изјаву једног америчког званичника који је рекао да тај рат није био сукоб Срба и Албанаца, већ Вол стрита и Византије. Бр. 5

година 2012.

Замислите! Професор Џон Хјуер са Универзитета Мериленд твдри да Србији, која се налази између средњег вијека и постхумане Америке, пријети неминовна пропаст. Газета: С ким сте имали прилику да се сусретнете токм ваших посјета Србији и Републици Српској? Ако би нам препричали неку анегдоту са одређеног сусрета... И.Ч.: У Босни сам се током рата упознао са Радованом Караџићем и генералом Ратком Младићем. Приликом повратка у Русију рекао сам да су то велики људи. Караџић је био сјајан пјесник, интелектуалац и државник. Након једне конференције у Москви десила се смијешна ситуација. Наиме, новинари су у великом броју упали у конференцијску салу и кренули ка Караџићу да узму изјаве. Неки од њих су се попели на конференцијски сто како би заобишли гужву и дошли до Караџића и том приликом се сто срушио. Био сам први руски новинар који је направио интервју са покојним патријархом српским Павлом 1991. године. Патријарх Павле је оставио такав утисак на мене да сам се плашио разговарати с њим. Гледао сам на њега као на свеца, са страхопоштовањем. Покојни патријарх је још током овоземаљског живота живио и небеским животом. Газета: Сусрели сте се и са Матијом Бећковићем, ако се не варам? И.Ч.: Тачно. Упознао сам Бећковића 1992. године у Београду. Он је био веома љубазан и отворен. Бећковић није наметљив човјек и у њему сам препознао неке своје особине. Након нашег разговора, похвалио ме је да сам одличан познавалац српске поезије и књижевности и да разумијем српски народ. Прошле године сам током посјете Црној Гори сједио са пријатељима који су позвали Бећковића у наше друштво. Нажалост, био је спријечен да дође али ме се сјетио, поздравио ме и позвао да дођем у Београд. Иако се не виђамо, сатисфакција ми је то што знам да смо истомишљеници који раде на истој ствари на различитим мјестима. Злонамјерни појединци ће рећи како постоји један Матија који више млатија али то није тачно и волио бих да знам откуд им такво мишљење о једном дивном човјеку. Газета: Како живи српска заједница у Москви? Знате ли колико Срба живи у руској пријестоници и чиме се баве? И.Ч.: Постоји неколицина српских заједница у Русији. Знам за једну такву у Москви, која се донедавно звала Удружење Југословена. Они су примили српско обиљежје али ово није права српска заједница. Постоји неколицина Срба окупљених око Центра Словенске културе и писмености у Москви али не постоји таква заједница која би се могла квалификовати искључиво као српска. Постојећа заједница је промијенила назив али не и програм, који је остао у суштини југословнески. Изворна српска заједница не постоји на нивоу огранизације, што не значи да у Русији нема истинских Срба. Њих је овдје, дабоме, много и баве се различитим дјелатностима.

11


ТЕМА БРОЈА: 200 ГОДИНА БОРОДИНСКЕ БИТКЕ Рајко Ћулибрк и Милан Милковић

БОРОДИНСКА БИТКА - БИТКА ТИТАНА „Побједа код Бородина остаће до краја света војнички споменик јунаштву Руса.“ (Р.Т. Вилсон)

Детаљ из Бородинске битке

12

година 2012.

Бр. 5


ТЕМА БРОЈА

Овако је Р. Т. Вилсон, енглески војни комесар при руској армији, 1812. Године, описао једну од најславнијих битака у свјетској историји. „Битка титана“, како ју је сам Наполеон назвао десила се 7. септембра 1812. на западној периферији московских територија, на Бородинском пољу. Трајала је скоро 15 сати и сматра се једном од најкрвавијих у историји ратовања. Исход битке био је неријешен. Ипак послије битке Наполеонова армија више се није опоравила и врло брзо ју је протјерала из Русије, армија под командом руског војсковође фелдмаршала Михаила Кутузова. Ривалитет који је постојао током прве деценије 19. вијека, између тада двије свјетске силе Руског, са једне и Наполеоновог царства, са друге стране, кулминирао је одлуком Наполеона да изврши инвазију на Русију. Инвазија, коју је Наполеон назвао „Други пољски рат“, како би добио што већу подршку Пољака, је започела 24. јуна 1812. године када је тачно 691.501 Наполеонових војника прешло ријеку Њемен и кренуло према Москви. Била је то до тада највећа сакупљена армија у европској историји, чувена француска Grande Armée. Руски цар Александар I Романов прогласио је „Отаџбински рат“.

На почетку инвазије Наполеон се суочавао са јако слабим отпором, па је напредовао брзо кроз руску територију. Руси су под главнокомандујућим руских снага Барклејем де Толијем избјегавали обрачун са француском војском, повлачећи се све дубље у територију и спроводећи политику „спржене земље“, онемогућавајући тако непријатељу неопходно снабдјевање. Како је француска армија даље напредовала кроз Русију растао је политички притисак на генерала Барклаја де Тола да се уђе у битку са Французима. Осим тога остали генерали, као и сам руски цар, супростављали су се и његовој стратегији вођења рата па је генерал шкотског поријекла смјењен, а на чело руске војске је постављен Михаил Кутузов. Кутузов је наставио са Барклајевом тактиком, јер је сматрао да треба чекати прави тренутак за обрачун са Наполеоном. Послије битке код Смоленска 16-18. августа 1812. године Кутузов одлучује да је дошло вријеме да се супростави Наполеону. На Бородинском пољу, 115 километара од Москве, заузима одбранбени положај.

Бородинско поље Бр. 5

година 2012.

13


ТЕМА БРОЈА

Снаге са којима су двије армије располагале пред битку биле су подједнаке. Наполеон је располагао са укупно 219 батаљона и 278 ескадрона, тј. са 126.000 људи. Уз то имао је и 587 топова. Руси ће га дочекати са укупно 108.000 људи и 640 топова. Уз то биће појачани са 10.000 припадника народне милиције и 7.000 козака. Наполеонова огромна надмоћ у људству са почетка рата истопила се у убитачном маршу до Москве. Француски пуцањ из топа у раним јутарњим сатима тог 7. септембра означио је почетак битке. Руси су одмах одговорили на дејство француске артиљерије. На почетку битке заметнула се борба за ровове који су се налазили код чувене Семјоновске јаруге. Семјоновски ровови су неколико пута падали из руке у руку. Колико је ту била жестока борба најбоље говори податак да је Наполеон ту довукао 400 топова, а да су Руси бранили положаје са 300 топова. Послије смртног рањавања руског генерала Багратиона морал у руској војсци је ослабио, а Французи су послије огорчених борби завладали рововима. Лијево крило Руса је било сломљено, па се Наполеон усмјерио на центар, где је била батерија генерала Рајевског. Француски генерал Бохами је два пута узимао батерију, али ју је Рајевски два пута враћао. Наполеон наређује да се батерија мора освојити по сваку цијену. Почела је канонада на руски центар из Семјоновских ровова које су Французи заузели послије погибије генерала Багратиона. Батерију Рајевског су за извјесно вријеме спасили одреди руских заповједника Платова и Уварова. Они су упали иза Наполеонових јединица и напали пјешадију.

Повукли су се уз губитке, али тај смјели пробој је био од изванредне важности. Наиме, он је у многоме утицао на Наполеона да у одлучујућим тренуцима због страха не употријеби стару гарду, што би можда дотукло Русе и одлучило битку. Послије одбијања напада Платова и Уварова дошло је до великог јуриша на батерију Рајевског. Французи су је освојили уз огромне обостране губитке и то је био последњи велики чин највеће битке Наполеонове ратничке епопеје. Губици су били огромни са обе стране. Руси су имали 45.000 људи избачених из строја, а Французи 35.000. Руси су чврсто држали нове положаје, а Французи се нису усуђивали да крену у нови напад. Наполеон се није усудио да на толикој удаљености од Париза употријеби своје последње резерве и крене у нови напад. Послије Бородинске битке побједницима су се сматрали и једни и други. Истичући невјероватну непоколебљивост и храброст својих војника, Кутузов је писао: „Француска армија предвођена лично Наполеоном и надмоћнија по снази, није савладала чврстину духа руског војника који је радо жртвовао живот за своју отаџбину“. “Какав тужан призор је представљало бојно поље!“, писао је у свом дневнику официр Наполеонове армије Ложје. „Никаква несрећа, никаква изгубљена битка не може се по ужасима поредити са Бородинским пољем... Сви су потресени и утучени“. Битка коју је император Француске толико дуго чекао, завршена је неславно по њега. Није било ни трофејних застава, ни заробљеника. У Наполеоновом табору је владала потиштеност и забринутост за судбину армије и исход кампање.

Наполеон се повлачи из Москве, слика Адолфа Нортена

14

година 2012.

Бр. 5


ТЕМА БРОЈА

Истог дана увече Наполеонова војска је почела да улази у Москву. Циљ инвазије као да је био испуњен. Наполеон је очекивао да ће његове војнике у Москви дочекати одмор и намирнице, а њега мировне понуде руског цара. Ништа од овога се неће догодити. Москву су затекли пусту. Убрзо ће древном престоницом почети да бјесне пожари који ће уништити три четвртине града. Војска је на очиглед Наполеона из дана у дан пропадала, а да није могао ништа да предузме. Пошто вријеме није ишло у корист Наполеону, он се одлучио за очајнички потез. Прво цару Александру, а касније и Кутузову шаље мировне понуде. На његове приједлоге Александар и Кутузов остају нијеми. Са друге стране успјех руске армије у Бородинској бици доприњео је невиђеном порасту народног родољубља. Све јаче се распламсавао његов пламен, захвативши скоро читаву територију земље заузету непријатељским јединицама. Многобројни партизански одреди нападали су непријатељске гарнизоне, отимали коморе, непријатељске војнике и официре. У Москви скоро да није преостало намирница и сточне хране, а многи житељи су са војском напустили свој град. Чим су освајачи заузели Москву, почели су да уништавају и пљачкају град. У Наполеоновој армији је јачала деморализација. Осјетно је опала борбена способност освајача, чак и њихових елитних јединица. Послије пет недјеља боравка у Москви, изгубивши у «малом рату» против партизана, преко 30.000 војника, Наполеон 7. октобра напушта древну престоницу и креће на запад кроз Калугу, намјеравајући да прође кроз губерније које нису опустошене ратом. Руси су чврсто затворили пут према Калуги којим је Наполеонова војска намјеравала да прође, приморавши је да скрене на Смоленски пут. До жестоког окршаја долази 12. октобра код града Малојарославеца. Прелазак руске армије у противнапад у општем стратешком плану Кутузова предодређен је оним успјехом који је војска постигла у Бородинској бици. Послије Малојарославца услиједиле су битке код Колоцког манастира близу Вјазме, у реону Духовштине и код града Красни, гдје је француска војска имала огромне губитке. Повлачење Grande Armée претворило се у бјекство.

Коначан пораз Наполеонова армија је претрпјела на ријеци Березини, гдје је француски император једва успио да се пребаци са војском од 9.000 војника. Територија Русије је у децембру 1812. године била сасвим ослобођена од освајача. У „Дневнику војних дејстава“ је 22. децембра, по наредби Кутузова, било записано: „Нема више непријатеља унутар руских граница.“ Неоспоран је закључак да Бородинска битка није Наполеона приближила, већ још више удаљила од постизања коначног циља, да до ногу потуче руску армију. Кутузов је у потпуности извршио свој задатак. Нанио је непријатељу највећи губитак, успјевши тиме да уништи најбоље снаге „велике“ армије. Оцјењујући Бородинску битку као највећи догађај Отаџбинског рата 1812. познати совјетски војни историчар П. А. Жилин истиче њена три резултата: „Као прво, Наполеоновој армији није успјело да сломи отпор Руса, уништи их и отвори себи слободан пут према Москви, као друго руска армија је из строја избацила скоро половину његове војске и најзад на Бородинском пољу је француска армија претрпјела ненадокнадив морални потрес, док је у руској војсци порасла увјереност у побједу над противником.“

“Битка на реци Москви била је једна од оних битака у којима су испољене највеће врлине и постигнути најмањи резултати. Французи су у њој показали да су достојни да извојују победу, а Руси су заслужили право да буду непобедиви” (Наполеон) Наполеонов план успостављања свјетске превласти доживио је слом. Русија се изборила за своју слободу и националну самосталност. Совјетски историчар Л. Г. Бескровни је написао: „Међународни значај руске побједе био је огроман. Руски народ је не само отклонио претњу подјармљивања и дробљења своје земље, него је и створио предуслове за ослобођење Европе од Наполеонове тираније“. За ту побједу огромну заслугу има Бородинска битка, за коју је В. Г. Белински рекао: „Сам Наполеон је назвао битком титана, а била је најсвечанији и најтрагичнији чин велике драме 1812. године.“

Бр. 5

година 2012.

15


Илија Ковачевић

Фелдмаршал КутузовЖиво блато и Жуковљев претеча Нек' се овај вијек горди над свијем вјековима, он ће ера бити страшна људскијем кољенима. У њ осам близанацах у један мах изњихаше из колевке Белонине, и на земљи показаше: Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов. Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов. Посвета Праху Оца Србије, Горски Вијенац, Његош

Кутузов на Бородинском пољу, слика Анатолија Павловича Шјепелука

16

година 2012.

Бр. 5


ТЕМА БРОЈА

У јесен 1941. године, генерал Жуков, суочен са њемачком инвазијом на СССР повлачи судбинске потезе који ће омогућити одбрану Москве и одредити ток Другог свјетског рата. Други генерал, 135 година раније, морао је да пронађе начин да заустави Наполеонове трупе чија се сабља надвила над Москвом, а злокобна сјенка над цијелом Русијом. Његово име је Михаил Иларионович Кутузов. Рођен је у Санкт Петербургу 1745. године у породици племићког поријекла, а 1759. завршио је артиљеријско-инжењерску школу. Прије коначне историјске самопотврде у сукобима са Наполеоном, генерал Кутузов је остварио блиставу каријеру. Од 1768-1774. учествује у Руско-турском рату (1771. добија чин потпуковника). Бива рањен у десно око 1774. године. Од 1776. службује на Криму под командом другог славног руског ратника којег Његош помиње у посвети праху оца Србије, Александра Суворова. Године 1777. унапријеђен је у чин пуковника, а 1784. у чин генерал-мајора. Нарочиту храброст и вјештину показао је у Руско-турском рату 1787-1792., а у легенду улази у Руско-турском рату 1806-1812., када као командант молдавске армије, побјеђује четири пута бројније Турке под командом Ахмет-паше. Као командант руског корпуса, нешто раније, 1805. год., тријумфално је учествовао у борби са Наполеоновим снагама и однио побједе у биткама код Диренштајна и Амштетена гдје је поразио Наполеоновог генерала и зета, Жоашена Мира. Мудар и без амбиција које би водиле у срљање и неразборитост, био је против учешћа у легендарној бици код Аустрелица у којој је Наполеон на крају потпуно уништио војску тзв. Треће коалиције коју су чинили Велика Британија, Аустрија, Русија, Напуљска краљевина и Шведска. Сам Кутузов је рањен у овој бици. Кутузов је за главнокомандујућег руских снага постављен у августу 1812. у јеку Наполеоновог похода на Русију. Вјеровало се да ће он промијенити тактику свог претходника која се састојала из максималног избјегавања отворених битака и метода спржене земље. Ипак, с изузетком неминовне битке код Бородина 7. септембра 1812. године Кутузов је наставио са избјегавањем отвореног сукоба са Французима, уништавајући приликом повлачења све ресурсе који би противнику могли бити од користи. Тако је било и са Москвом. Кутузов је донио одлуку о одступању и напуштању Москве, наредивши градоначелнику Растопчину да уништи све што би могло користити Французима. Када је Наполеон са војском коначно ушао у Москву, морало је бити да се нашао у чуду. Није било руске делегације која би потписала предају, није било колабораната, није било људи, није било хране, није било ничега. Остали су понеки страни дипломата или несрећник који није имао куд. Москва је била град духова. Наполеонова кола су кренула низбрдо. Дезертерство и незадовољство војника, герилско-партизанске акције руске војске које су постепено али немилосрдно исисавале и посљедње капи крви уморних и дезоријентисаних Француза.

Бр. 5

година 2012.

Фелдмаршал Кутузов

Глад, зима и живо блато. Руска се земља заиста показала као живо блато за своје крвнике, а живо блато више од свега хоће кости туђинских војника. Од велике Наполеонове војске која је бројала око 700.000 људи, њих свега 22.000 успјели су да се врате кућном прагу, осим ако праг није био уништен од њемачке или енглеске руке. Главни архитекта Наполеоновог пада у амбис, био је наш јунак, Михаил Кутузов. Користећи се разборитом тактиком у којој се живот својих људи штеди, а која је била потпуно страна совјетском времену, Кутузов је побиједио Наполеона. Није то била пирова побједа за француског ратника, већ најтежи пораз који је уз ранију битку код Трафалгара најавио крај Наполеонове ере. Кутузовљево име додирнуло је потом највеће висине које је могуће додирнути с ове стране сунца. Један је од јунака Толстојевог „Рата и мира“, претеча Жуковљев и архетипски навјеститељ слома тиранина Хитлера, који је тек требао да се уздигне. Једна велика војна операција на Источном фронту 1943. год., названа Михаиловим презименом, донијела је Совјетима срећу. Његово име понијели су ордени, споменици, школе, улице и сва она људска оставштина којој је обичај да се крсти по већем и славнијем од себе. Његове битке постале су парадигме војне вјештине и мудрости, а његов лик надахнуће које траје.

17


Бранка Врућинић и Милан Милковић

Споменици подигнути у част Бородинске битке Ни послије двијестотине година, у Русији, сјећање на „Отаџбински рат“, на борбу против Наполеона и на славну Бородинску битку не бљеди. Већ 1812. године Бородинско поље је постало за Русе свето мјесто. У знак сјећања на славни рат против Наполеона у Русији су подигнути бројни споменици, написане бројне књиге и испјеване бројне пјесме.

На самом попришту Бородинске битке подигнути су бројни споменици. Споменика на Бородинском пољу има укупно 36. Бројне куле, стубови, стијене неправилног облика стоје посебно или у групама, а украшени су бронзаним орловима, рељефима и вијенцима од ловора. Посебно мјесто међу њима заузима споменик Миахилу Кутузову - гранитни обелиск, на коме је приказан позлаћени мач упозорење освајачима да их чека одмазда.На самом врху налази се двоглави орао-симбол побједе, а у ниши постоља је бронзани рељеф где су приказани Кутузов и његове војсковође на дан битке. Тамо су исписане ријечи: „Непријатељ је одбијен у свим тачкама“.Још један важан архитектонски објекат је споменик „Звахална Русија“.Он доминира на дијелу поља које је бранила армија генерала Багратиона. Споменици на Бородинском пољу

18

година 2012.

Бр. 5


ТЕМА БРОЈА

На бородинском пољу се налази и војно-историјски музеј који је 2007. године добио награду УНЕСКА за очување и управљање културним крајоликом. Површина гдје се битка водила износи 110 квадратних километара,а обухвата скуп ријека, брда, јаруга и мочвара, које су војници успешно користили у борби , као и сачуване руске и француске заклоне од пре 200 година. У Москви и Санкт Петербургу, највећим руским градовима, постоје споменици подигнути у част „Отаџбинског рата“. У Москви на чувеном „Кутузовом пресопекту“ налази се „Музеј панорама Бородинске битке“, који је отворен на стогодишњицу Отаџбинског рата. Музеј Бородинске битке у Москви је осмишљен као панорама Бородинске битке, по чему је јединствен у свијету. Панорама Бородинске битке представља панорамски преглед бојног поља 7. септембра 1812. године, поподне у 13.30 часова из села Сземјоновскоје. Панорама је заправо једна велика кружна слика висока 15 а дугачка 115 метара, која је вјешто уклопљена у материјалне детаље (топове, куће, ровове и сл.), тако да се са видиковца, одакле се уз објашњење водича посматра бојно поље, и не види гдје престаје поље, а гдје почиње платно. Видиковац одакле се посматра битка пружа поглед унаоколо око 3,5 км на све стране. Творац платна је Руски сликар Франц Алексејевч Рубо.У једној од сала музеја изложени су лични предмети врховног команданта Михаила Кутузова, чији се споменик налази испред музеја.

Музеј Бородинске битке у Москви

Дио панораме Бородинске битке Бр. 5

година 2012.

19


ТЕМА БРОЈА

Сјећање на Бородинску битку, уткано у вјерни опис битке који је дао Лав Николајевич Тослтој у свом ремек дјелу „Рат и мир“,живи већ вјековима.

У Москви се налази и чувена московска Тријумфална капија подигнута у част побједе над Наполеоном 1834. године. На капији је исписана чувена захвалница руском цару Александру: „Благословенной памяти Александра I, воздвигшаго из пепла и украсившаго многими памятниками отеческаго попечения первопрестольный град сей, во время нашествия галлов и с ними двадесяти языков, лета 1812 огню преданный, 1826“ (Благословеним сећањем на Александра I, који је подигао из пепела првопрестолни град овај и очинском бригом украсио га многим споменицима, у време најезде Француза,а такође с њима и других двадесет народа, године 1812.године,а који је огњу предат 1826.) Тријумфална капија у Москви

Тријумфална капија је срушена 1936. године, за вријеме Стаљинове „реконструкције” Москве. Тек након Стаљинове смрти, 1968. године, капија је обновљена и то на новој локацији на чувеном„Кутузовом пресопекту“, близу„Парка побједе“. У Санкт Петербургу споменик чувеном војсковођи Михаилу Кутузову подигнут је испред величанственог Казанског сабора. Споменик Кутузову испред Казанске цркве у Санкт Петербургу

20

година 2012.

Бр. 5


ПОЛИТИКА Колумна Владимира Владимировича Путина

НОВИ ИНТЕГРАЦИОНИ ПРОЈЕКАТ ЗА ЕВРОАЗИЈУБУДУЋНОСТ КОЈА СЕ РАЂА Изузетно важан интеграциони пројекат започиње 1. јануара 2012. године – Јединствени економски простор Русије, Бјелорусије и Казахстана (ЈЕП). Овај пројекат, без преувеличавања, представља историјски међаш не само за наше три земље, већ и за све државе на постсовјетском простору.

Пут до тог резултата био је тежак и често кривудав. Он је започет пре двадесет година, када је послије распада Совјетског Савеза била основана Заједница независних држава (ЗНД). Гледајући крупни план, пронађен је модел који је помогао да се очувају миријаде цивилизацијских и духовних нити, које повезују наше народе, као и да се очувају производне, економске и друге везе, без којих је немогуће представити наш живот. Ефикасност ЗНД може се оцјењивати на различите начине, као што се могу бесконачно разматрати њени унутрашњи проблеми и нереализована очекивања али тешко је оспорити да је Заједница остала незамјенљиви механизам који омогућује да се приближе позиције и разради јединствена тачка гледишта на кључне проблеме са којима се наш регион суочава, као и да она доноси видљиву и конкретну корист свим својим члановима. И више од тога, управо је искуство ЗНД омогућило да се на више нивоа и у више брзина покрене интеграција на постсовјетском простору и да се изграде неопходне форме сарадње какве су Савезна држава Русије и Белорусије, Организација Уговора о колективној безбједности (ОДКБ), Евроазијска економска заједница (ЕврАзЕЗ), Царински савез и најзад – Јединствени економски простор. Бр. 5

година 2012.

Карактеристично је да су у вријеме свјетске финансијске кризе, која је државе натјерала да траже нове ресурсе за економски раст, интегративни процеси добили додатни импулс. Ми смо објективно приступили питању озбиљне модернизације принципа нашег партнерства, како у ЗНД, тако и у другим регионалним организацијама, а своју пажњу сконцентрисали смо прије свега на развој трговинских и производних веза. Уштински гледано ријеч је о претварању интеграције у пројекат који је разумљив, привлачан за грађане и пословање, одржив и дугорочан и који не зависи од падова дневнополитичке или било које друге конјунктуре. Скрећем пажњу да се управо такав задатак појавио приликом оснивања ЕврАзЕЗ 2000. године. Када се подвуче црта, управо је логика тијесне, узајамно корисне сарадње и поимање заједничких стратешких националних интереса довела Русију, Бјелорусију и Казахстан до формирања Царинског савеза. На унутрашњим границама наше три државе 1. јула 2011. године укинута је сва контрола кретања робе, што се завршило формирањем потпуно јединствене царинске територије са јасним перспективама реализације најамбициознијих пословних иницијатива. Сада од Царинског савеза ми искорачујемо ка Јединственом економском простору и градимо колосално тржиште са 165 милиона потрошача, са обједињеним законодавством и слободним кретањем капитала, услуга и радне снаге.

21


ПОЛИТИКА

Од принципијелног значаја је то што ће се ЈЕП заснивати на усаглашеном дјеловању у кључним институционим областима– у макроекономији, обезбјеђивању правила конкуренције, у сфери техничких регулатива и пољопривредних субвенција, транспорта или тарифа природног монопола. Слиједи и јединствена визна и миграциона политика, која ће омогућити да се у потпуности укине гранична контрола на унутрашњим границама. То значи да ће се креативно примјенити искуство Шенгенског уговора, који је постао богатство, не само за Европљане, него за све који долазе да раде, школују се или одмарају у земљама ЕУ. Додајем и да више није неопходно техничко опслуживање 7.000 км руско-казахстанске границе. И више од тога– граде се квалитативно нови услови за развој пограничне сарадње. За грађане ће укидање миграционих, граничних и других препрека и тзв.„радних квота“ означити могућност да без икаквих ограничења одаберу гдје желе да живе, да се школују или да раде. Поред тога, ми ћемо значајно повећавати количине роба за личну употребу које се могу извозити без царине, истовремено ослобађајући људе понижавајућих провјера на царинским прелазима. Широке могућности отварају се и за пословање. Говорим о новим, динамичним тржиштима, гдје ће важити јединствени стандарди и захтјеви за робу и услуге, који ће у већини случајева бити обједињени са европским. То је важно, зато што ми сада прелазимо на савремену техничку регулативу и усаглашена политика омогућиће нам да избјегнемо технолошки јаз или тривијалну некомпатибилност производње. Штавише, свака компанија у нашим земљама фактички ће у свакој држави-члану ЈЕП располагати свим преимућствима домаћег произвођача, укључујући приступ јавним набавкама и уговорима. Природно, да би се учврстио на таквом отвореном тржишту, бизнис ће морати да поради на својој ефикасности, да смањује трошкове и издваја ресурсе за модернизацију. Потрошачи ће од тога само профитирати. Заједно са тим можемо говорити и о почетку истинске „конкуренције надлежности“, о борби за сваког предузетника. Јер сваки руски, казахстански или бјелоруски бизнисмен добија право да бира у којој од ове три земље ће регистровати своју фирму, гдје ће пословати, а гдје ће се бавити царињењем робе. То је озбиљан стимуланс за националне бирократије да се позабаве усавршавањем тржишних институција, административних процедура, побољшавањем пословне и инвестиционе климе, једном рјечју, да одстране она„уска грла“ и рупе које су раније биле недостижне и да усаврше законодавство у сагласности са најбољом свјетском и европском праксом. Својевремено је Европљанима било потребно 40 година да би прешли пут од Европске заједнице за угаљ и челик до свеобухватне Европске уније. Оснивање Царинског савеза и ЈЕП иде знатно динамичније, утолико што узима у обзир искуство ЕУ и других регионалних организација.

22

Ми видимо и њихове јаче и слабије стране. И у томе је наша очигледна предност, која нам омогућава да избјегнемо грешке и не дозволимо умножавање различитих облика бирократских оптерећења. Ми се такође налазимо у сталном контакту са водећим бизнис асоцијацијама три државе, разматрамо спорна питања, узимамо у обзир конструктивну критику. Конкретно су веома корисни били сусрети на Пословном форуму Царинског савеза, који се у јулу ове године одржао у Москви. Понављам: нама је изузетно важно да јавности наших држава, као и предузетници, интеграциони пројекат не доживе као бирократске игре елите, већ као апсолутно жив организам и добру шансу за реализовање иницијатива и достизање успјеха. Тако је, у интересу пословања, већ донијета одлука о почетку кодификације правне основе Царинског савеза и ЈЕП, како учесници у економском животу не би морали да се пробијају кроз „шуму“ бројних формулара, чланова и референтних правила. За њихов рад биће довољна само два основна документа– Царински кодекс и Кодификовани уговор о питањима Царинског савеза и ЈЕП. Од 1. јануара 2012. године у пуном капацитету почиње да ради и Суд ЕврАзЕЗ. Овом суду ће се по свим питањима везаним за дискриминацију, нарушавање правила конкуренције и једнаких услова пословања моћи да се обраћају, не само државе, већ и учесници у економском животу. Принципијелна особина Царинског савеза и ЈЕП јесте присуство наддржавних структура. Оне у пуној мјери сносе одговорност за такве темељне захтјеве, какви су минимализација бирократских процедура и усмјереност на реалне интересе грађана. Са наше тачке гледишта, неопходно је повећавати улогу Комисије Царинског савеза (КЦС), која већ сада располаже са значајним овлашћењима. Њих данас има око четрдесет, а касније ће, већ у оквирима ЈЕП, њих бити више од сто. Она укључују овлашћења за доношење низа одлука о политици конкурентности, техничким регулативама и субвенцијама. Рјешавати тако тешке задатке могуће је само кроз изградњу потпуне и непрестано дјелатне структуре која ће бити компактна, професионална и ефикасна. Зато је Русија предложила оснивање Колегијума КЦС са учествовањем представника држава „тројке“, који ће радити већ као независни, међународни чиновници. Изградња Царинског савеза и Јединственог економског простора поставља основу за перспективно формирање Евроазијског економског савеза. Истовремено ће се радити на постепеном ширењу круга учесника у Царинском савезу и ЈЕП на рачун пуноправног укључивања у њихов рад Киргизије и Таџикистана. Нећемо се зауставити на томе и себи ћемо задати амбициозан задатак– подизање на сљедећи, виши ниво интеграције– Евроазијски савез. година 2012.

Бр. 5


ПОЛИТИКА

Како нам изгледају перспективе и контуре тог пројекта? Прво, није ријеч о обнављању СССР у овом или оном облику. Наивно је покушавати да се рестаурира или копира нешто што је остало у прошлости али тијесна интеграција на новој вриједносној, политичкој и економској основи– то је захтјев времена. Ми предлажемо модел моћне наднационалне организације, која је способна да постане један од полова савременог свијета, истовремено играјући улогу ефикасне „везе“ између Европе и динамичне азијско-пацифичке регије (АПР). То подразумијева да је полазећи од основе Царинског савеза и ЈЕП неопходно прећи на снажнију координацију економске и монетарне политике и оснивање потпуног економског савеза. Спајање природних ресурса, капитала и снажног људског потенцијала, омогућиће Евроазијском савезу да буде конкурентан у индустријској и технолошкој трци, у такмичењу за инвеститоре, за изградњу нових радних мјеста и напредне производње. Он ће, заједно са другим кључним играчима и регионалним структурама, какве су ЕУ, САД, Кина и APEC (Азијско-пацифичка економска сарадња), обезбјеђивати одрживост глобалног развоја. Друго, Евроазијски савез послужиће као својеврсни центар даљих интеграционих процеса. То значи да ће се он формирати путем постепеног спајања постојећих структура Царинског савеза и Јединственог економског простора. Треће, била би грешка супротстављати Евроазијски савез Заједници независних држава. Обе организације имају своје мјесто и своју улогу на постсовјетском простору. Русија је спремна да заједно са партнерима активно ради на усавршавању институција Заједнице и њено испуњавање практичним задацима. Прецизније, ријеч је о покретању унутар ЗНД конкретних, разумљивих и привлачних иницијатива и заједничких програма, рецимо у сфери енергетике, транспорта, високих технологија и социјалног развоја. Значајне су перспективе хуманитарне сарадње у науци, култури и образовању, као и узајамног дјеловања у области регулације тржишта рада и изградње цивилизоване средине за радне миграције. Остало нам је велико насљеђе Совјетског Савеза– то је инфраструктура, установљена специјализација производње, као и заједнички језички и научнокултурни простор. У интересу је свих да се тај ресурс заједнички искористи за развој. Поред тога, убјеђен сам да економском основом Заједнице треба да постане максимално либерализовани режим трговине. На иницијативу Русије, у оквиру њеног предсједавања ЗНД у 2010. години, изграђен је пројекат новог Уговора о зони слободне трговине, који се, између осталог, заснива на принципима Свјетске трговинске организације и који је усмјерен на најшире могуће спуштање различитих врста препрека.

Бр. 5

година 2012.

Рачунамо на озбиљан напредак на плану усаглашавања позиција о Уговору током наредног засједања Савјета шефова влада ЗНД, који ће се одржати ускоро– у октобру 2011. Године. Четврто, Евроазијски савез је отворен пројекат. Ми поздрављамо придруживање и других партнера, прије свега земаља Заједнице. При томе не намјеравамо да било кога пожурујемо или подгуркујемо. То мора бити суверена одлука државе, заснована на сопственим дугорочним националним интересима. Овдје бих се хтио дотаћи једне, како се мени чини, веома важне теме. Неки наши сусједи објашњавају своје одбијање да учествују у представљеним интеграционим пројектима на постсовјетском простору тиме што је то наводно супротно њиховом европском избору. Сматрам да је у питању лажна дилема. Ми се не спремамо да било кога ограђујемо, нити да се било коме супротстављамо. Евроазијски савез ће се градити на универзалним интеграционим принципима као неодвојиви дио Велике Европе, уједињене заједничким вриједностима слободе, демократије и закона тржишта. Још су се у 2003. години Русија и ЕУ договорили о образовању заједничког економског простора и координацији правила економске дјелатности без изградње наднационалних структура. Као развој те идеје, ми смо Европљанима предложили да заједно промислимо о изградњи хармоничне заједнице економија од Лисабона до Владивостока, о зони слободне трговине и чак о напреднијим облицима интеграције, као што је формирање усаглашене политике у сфери привреде, технологије, енергетике, образовања и науке. Најзад, предложили смо и скидање визних баријера. Ти приједлози нису остали да висе у ваздуху– наше европске колеге их детаљно разматрају. Сада ће се у дијалог са ЕУ укључити Царински, а касније и Евроазијски савез. На тај начин улазак у Европску унију, поред непосредне економске користи, омогућиће свакој од њених чланица да се брже и на снажнијим позицијама интегришу у Европу. Поред тога, економски логичан и избалансиран систем партнерства Евроазијског савеза и ЕУ може да изгради реалне услове за промјене геополитичке и геоекономске конфигурације цијелог континента и стога би имала несумњиво позитиван глобални ефекат. Данас је очигледно да је свјетска криза, која је започела 2008. године, имала структурални карактер. Ми данас осјећамо њене жестоке рецидиве. Корјен проблема лежи у нагомиланим глобалним дисбалансима, при чему се веома тешко одвија процес разраде посткризних модела глобалног развоја.

23


ПОЛИТИКА

На примјер, рунда преговора са СТО у Дохи је фактички зашла у ћорсокак, док унутар саме СТО постоје објективне потешкоће, док озбиљна криза доводи у питање и сам принцип слободне трговине и отварања тржишта. Из наше перспективе, излаз може бити у разрађивању заједничког приступа, како се то каже, „одоздо“– испрва унутар постојећих регионалних структура- ЕУ, NAFTA, APEC, ASEAN и других, а затим кроз њихов међусобни дијалог. Управо се од таквих интеграционих „цигли“ може изградити одрживији карактер свјетске економије. На примјер, две највеће организације нашег континента, Европска унија и настајући Евроазијски савез, заснивајући међусобну дјелатност на правилима слободне трговине и компатибилности регулативних система, укључујући у то и односе са трећим странама и регионалним структурама, имају способност да рашире те принципе на цијели простор од Атлантика до Тихог океана. Тај простор био би хармоничан по својој економској природи али полицентричан са тачке гледишта конкретних механизама и управљачких рјешења. Након тога би било логично отворити конструктивни дијалог о принципима сарадње са државама АПР, Сјеверне Америке и других региона.

У вези с тим подвлачим да је Царински савез Русије, Бјелорусије и Казахстана већ започео преговоре о изградњи зоне слободне трговине са Европском асоцијацијом слободне трговине. На дневном реду форума APEC, који ће се за годину дана одржати у Владивостоку, значајно мјесто заузимаће теме либерализације трговине и спуштања препрека на путу економске сарадње. При томе ће Русија заступати заједничку позицију, усаглашену са свим члановима Царинског савеза и ЈЕП. А тај начин, наш интеграциони пројекат уздиже се на квалитативно нов ниво, открива широке перспективе економског развоја и гради додатне конкурентне предности. Такво уједињавање напора омогућиће нам, не само да се углавимо у глобалну економију и систем трговине, него и да реално учествујемо у процесу разраде рјешења која ће постављати правила игре и одређивати контуре будућности. Увјерен сам да су изградња Евроазијског савеза и ефикасна интеграција, пут, који ће свим његовим члановима омогућити да заузму достојно мјесто у сложеном свијету XXI вијека. Наше земље ће само заједно бити у стању да уђу међу лидере глобалног раста и цивилизацијског прогреса и да остваре успјех и просперитет. Текст је ауторски чланак предсједника владе РФ за новине„Известия", објављен 3. октобра 2011. године (http://izvestia.ru/news/502761). Превео са руског Никола Танасић Извор: Нова српска политичка мисао

24

година 2012.

Бр. 5


Стефан Драгичевић

ПЕРСПЕКТИВА ЗЕМЉЕ У ЕВРОАЗИЈСКОЈ УНИЈИ Најава формирања евроазијске Уније, од стране руског премијера Владимира Путина, је за многе била сензација још 2003. године, али тек половином 2011. о овој Унији се озбиљно разговарало.

Актуелизација питања нове економско-политичке уније била је главна тема на свечаној церемонији Јединствене Русије, на којој је Дмитриј Медведев унапријед јавности обзнанио име будућег руског предсједника - Владимира Путина.

Слободно тржиште у једном дијелу то и подразумијева, али ми нисмо тај ниво да би имали предодређен курс дјеловања против некога ко има ухљебљен однос на тржишту и који га није промијенио дуги низ година.

Сагледавањем геополитичког простора којег би обухватала будућа евроазијска унија, излишно је рећи да то нас на Балкану не интересује. Пројекат још није разрађен и није добио своје концепцијске дијелове али је очигледан процес стварања новог, слободнијег и разноврснијег тржишта на којем би многе неразвијене државе са слабим економијама нашле свој интерес.

Зато морамо да тражимо алтернативу, а она је засигурно у будућој евроазијској унији, у којој имамо реалне шансе за продор на тамошње тржиште. Да наша предузећа живе од свог капитала, свог рада, својих производа, а не да су увијек на апаратима у виду зајмова и кредита, посебно оне које су извозно орјентисане. Наша предузећа немају реалне основе да изврше процес акумулације јер немају од чега. Притиснути обавезама и оним што истискује вриједност капитала сатјерани су уза зид.

Ако на том једном простору имамо државе бившег СССР-а попут Азербејџана, Казахстана, Јерменије и других држава које су изразито неразвијене, онда се пружа шанса за конкурентску борбу наших предузећа, концерна и холдинга. Са модерног становишта посматрања једне ЕУ свима је јасно да балканска предузећа имају врло мали проценат инвестирања и извоза и да је тамо већ предодређено која предузећа имају реалну основу за пословни успјех, да не кажемо монополску позицију којом диригују и по цијенама и по вриједностима. Не сумњамо да има свакаквих тумачења и око тога, али ако се догоди једном у десет година да неко од српских предузећа, као нпр. „Нектар“, купи словеначки „Фруктал“, онда је понижење гледати заосталу привреду која каска и нема реалне шансе да се избори са странцима. То све говори да ми трчимо за нечим што је ирелевантно и што нашу привреду и наша јавна добра искориштава на начин„доброг магарца“. Ће ЕУ имати добар стандард за српског сељака, нити за било кога ко има истинску жељу да се испрофилише у свијету бизниса, јер основа сваког модерног и јаког акционарског друштва јесте да добије јефтину радну снагу. Бр. 5

година 2012.

Свакако, ако се у овај пројекат угради амбициозност и шанса која ће се створити у виду понуде, а не као предизборни миг, дугорочни план малих и неразвијених могао би да постане стварност. Не треба заборавити да је процес реструктурирања источне привреде и даље слаб, па и да се деси нека балканска приватизација, то не би требало да изгледа као баук. Снага оваквог тржишта створила би неке политичке несугласице у виду Источног и Западног тржишта, али се као оправдање може наћи нагласак и на„Азију“. Чињеница је да већина политичких елита заговара причу о уласку у ЕУ као једини „безалтернативни рај на земљи“, но ти исти имају такав интерес, јер они то не посматрају са становиштва народа и обичног свијета који можда има боље и јаче идеје од њих који се у већини случајева понашају поданички. Најбољи примјер су ИПА средства. Дигли су халабуку и на сва уста су једни друге оптуживали, а данас не знамо ни шта је са тим средствима која ће се „некада“ морати вратити, а због чега ће испаштати наредне генерације.

25


ПОЛИТИКА

Народу и грађанима се једном јасно мора рећи, да сви фондови и сва средства од стране ЕУ коју ми као држава добијамо нису бесплатни и да нам они та средства не дају зато што нас воле, већ што смо ми сиромашно друштво које ће морати давати све што има када дође у зону неликвидности, наравно, без продаје (јавна добра, јавна предузећа и сл.). Неки процјењују да ће то бити већ сљедеће године због нагомиланог јавног дуга од шест милијарди.

Изгледа да овдје постоји већ оцјењени сегмент у друштву, да једни спадају у мишеве, док други, у политичком врху, диктирају развој свега. У „нормалним“ земљама привреда има строгу децентрализацију, нпр. Шведска, Русија, Аустрија, Француска, Италија, док у „ненормалним“ државама, попут БиХ, имамо ситуацију да све зависи од политичке климе која тиме креира и институције и цјелокупну привреду.

Наши природни потенцијали су високи и јаки и највеће је чудо што се ниједна бх компанија није изборила да имамо једно угледно предузеће на пољу извоза воде, вина и пољопривредних производа. Како све више вријеме одмиче и како БиХ стално тапка у мјесту, стиче се утисак да у овој држави постоји један снажан увознички лоби који руши све нормалне оквире за развој домаће привреде. Напросто, преглед ситуације на терену говори колико је све подређено неким циљевима, којима је главни приоритет да се испрофилишу и да цијели један народ постане модерни роб.

Остајемо пусто острво чији је основни водич дестабилизација. Из свих тих разлога нама је потребна алтернатива и то у виду новог и распрострањенијег тржишта у коме ће и индивидуални произвођач, чија је роба далеко квалитетнија од привређивачке, моћи наћи свој кутак и своје сталне купце.

Податак да је почетком ове године увезена флаширана вода у вриједности 120 милиона КМ, да пољопривреда„није здрава“ и да не може да се избори за своје циљеве, да имамо слабу климу за општи развој напросто оставља без текста. У неку руку је све то тачно, међутим поставља се питање: „Гдје смо ми у свему томе? Гдје су предузетници и послодавци? Гдје су радници и синдикати, надзорни и управни одбори?“

Снага евентуално нове економске и монетарне уније, чији би покретач била Руска Федерација, засигурно би направио један баланс, гдје би се у тржишној утакмицу могли наћи и слаби и јаки са тачно одређеном сегрегацијом. Тржиште које има више од 250 милиона људи је јако примамљиво и значајно, само је питање позиционирања. У свему томе било би лоше видјети акционарство. Нека се том појавом баве они „који би дијелили имовину“, а они који неће да дијеле„да имају цијелу своју имовину“.

Пет приоритета БиХ у евроазијској унији 1. Равноправна конкуренција предузећа која би се темељила на сегрегацији нижег (неразвијене), средњег и вишег (развијене) тржишта. 2. Омогућавање индивидуалним понуђачима да представе своје производе који би били субвенционисани због јавног добра. Уколико нема купаца, онда исте књижити као јавну својину држава чланица уније и ставити их у средства резерве. Својеврсни откуп. 3. Створити већи маневарски простор ЦБ која би новом законском регулативом давала нове могућности са вриједношћу нове кредибилне валуте. 4. Јачање грађевинарства као области привреде. 5. Настанак новог и рационалнијег друштвеног система. ИЗВОР: Фронтал.рс

26

година 2012.

Бр. 5


СИМБОЛИ РУСИЈЕ Милан Милковић

РУСКИ ДРЖАВНИ ПРАЗНИЦИ Први државни празник Русија је добила већ 1649. године када је руски цар Михаило Романов, 4. новембар (22. октобар по старом календару) прогласио Даном ослобођења Москве од Пољака. Поред овог празника у царској Русији прослављали су се и вјерски празници: Божић, Васкрс, Преображење итд. Доласком комуниста на власт, укинути су царистички празници, а уведени нови који су прослављали комунистичку идеологију и совјетску власт. Федералним законом из 2004. године уведен је ред у поприличну збрку када су у питању руски државни празници. Задржани су бројни совјетски празници, враћени царистички празници, а уведени и нови празници.

Руским Федералним законом као државни празници проглашени су: 1. јануар, Божић, Дан заштитника отаџбине, Међународни празник жена, Празник прољећа и рада, Дан побједе, Дан Русије и Дан националног јединства. У овом броју упознаћемо се са „федералним“ празницима, њиховом историјом и начином на који их Руси прослављају.

Бр. 5

година 2012.

27


СИМБОЛИ РУСИЈЕ

23. фебруар

ДАН ЗАШТИТНИКА ОТАЏБИНЕ (День защитника Отечества) Овај празник се слави у част свих Руса који су учествовали у одбрани руске отаџбине, од средњег вијека па све до савременог доба. Празник вуче поријекло још из доба СССР-а када се прослављао прво као Дан Црвене армије (День Красной Армии). Од 1946. године празник носи назив Дан Совјетске војске и морнарице (День Советской Армии и Военно-Морского флота). На дан 23. фебруара 1918. године након што је Њемачка напала Совјетску Русију, совјетске власти су извршиле масовну мобилизацију мушкараца како би се супроставили агресору. Празник се први пут прославио 1922. године, а државним празником је постао 1923. године. У Русији овај празник је познат и као Дан мушкараца (День Мужчин). Том приликом мушкарци од најмлађих до најстаријих добијају поклоне у виду честитки, цвијећа и ленти од својих мајки, сестара, жена, пријатељица...

8. март

МЕЂУНАРОДНИ ПРАЗНИК ЖЕНА (Междунаро́дный же́нский день) Као и у остатку свијета, 8. март се у Русији обиљежава као Дан жена. Државним празником постао је 1922. године. За Рускиње важан датум је 8. март 1917. године (по старом календару) када су жене добиле право гласа. Као и у другим земљама на тај дан жене добијају поклоне у виду честитки и цвијећа од својих мужева, очева, браће и радних колега. Од 1965. године, 8. март је нерадни дан.

1. мај

ПРАЗНИК ПРОЉЕЋА И РАДА (Праздник Весны и Труда) Међународни празник рада постао је државним празником у Русији тек доласком комуниста на власт. У доба СССР-а, празник се обиљежавао парадама, концертима и другим манифестацијама . Од 1993. године празник носи назив Празник прољећа и рада, међутим губи симболику коју је имао током периода СССР-а. Иако је 1. мај нерадни дан, ово је прилика да незадовољни радници, припадници радничких синдиката и остали грађани изађу на демонстрације како би указали на значај права радника и исказали радничку солидарност.

28

година 2012.

Бр. 5


СИМБОЛИ РУСИЈЕ

9. мај

ДАН ПОБЈЕДЕ (День Победы) Дан побједе је сигурно најзначајнији и најпопуларнији празник у савременој Русији. Тог дана обиљежава се побједа СССР-а над Силама осовине у Другом свјетском рату и одаје почаст свим погинулим у борби против нацистичког агресора. Државним празником Дан побједе се обиљежава од 1946. године и то у знак сјећања на 9. мај 1945. године када је совјетски маршал Жуков ратификовао испред Савезника споразум о немачкој капитулацији, који је дан раније у име Трећег рајха потписао немачки фелдмаршал Вилхелм Кајтел. Празник се обиљежава великом војном парадом која се одржава на Црвеном тргу у Москви сваке године. Од 2005. године у Русији али и у другим земљама свијета појавила се акција дјељења Георгијевске ленте, наранџасто-црне траке, имитације чувене ленте уз орден Светог Георгија, најпоштованијег руског војног одличја. Њеним ношењем грађани прослављају побједу у Другом свјетском рату и одају почаст борцима који су дали своје животе за слободу руске отаџбине.

12. јун

ДАН РУСИЈЕ (День России)

Слике са војне параде посвећене 65 година побиједе у Другом свијетском рату

Дан Русије је најновији руски државни празник. Установљен је 1992. године у знак сјећања на 12. јун 1990. године када је руски парламент изгласао Декларацију о суверенитету Руске Федерације од СССР-а (Декларация о государственном суверенитете РСФСР). Празник је у народу познат и као Дан независности, а прославља се уз ватромет широм Русије, војне параде и концерте. Иако стар скоро 20 година овај празник изазива бројне контраверзе због отпора дијела јавности идеји да се прославља„распад СССР-а“.

ДАНИ ВОЈНИЧКЕ СЛАВЕ (Дни воинской славы) Руске оружане снаге прослављају годишњице великих војних побједа Руске војске током историје. Тако се обиљежавају: Дан пробоја опсаде Лењинграда (1944. година), Дан Бородинске битке (1812. година), Дан Куликовске битке (1380. година), Дан ослобођења Москве од Пољске инвазије (1612. година) и многи други.

Бр. 5

година 2012.

29


СИМБОЛИ РУСИЈЕ

4. новембар

ДАН НАЦИОНАЛНОГ ЈЕДИНСТВА (День народного единства) Ово је најстарији руски државни празник, прославља се у знак сјећања на устанак Мињина и Пожарског против Пољсколитванске окупације 1612. године који је означио крај „Смутних времена“ и крај стране окупације. Руски цар Михаило Романов, 1649. године, прогласио је 4. новембар (22 октобар по старом календару) Даном ослобођења Москве од Пољске окупације (В память избавления Москвы и России от поляков в 1612 году). Овај дан се обиљежавао све до 1917. године када је укинут од стране нових, совјетских власти. Руске власти су 2005. године донијеле одлуку о прослави 4. новембра као Дана националног јединства. Овај празник требао је да замјени совјетски празник Дан велике октобарске совјетске револуције који се прослављао 7. новембра у знак сјећања на Октобарску револуцију којом је збачена монархија у Русији и успостављена совјетска-комунистичка власт. Празник Дан националног јединства, по ријечима руског предсједника Владимира Путина, треба да прослави идеју јединства свих грађана Русије без обзира на националну или вјерску припадност.

ОСТАЛИ ПРАЗНИЦИ Поред „федералних“ празника, у Русији се прославља још осамдесет празника којим се обиљежавају разни датуми из историје Русије и руског народа. Прослављају се и празници посвећени култури као нпр. 28. мај, Дан словенске писмености и културе (День славянской письменности и культуры). Такође, свако занимање има свој дан. Тако се нпр. 25. март прославља као Дан културних радника (День работника культуры России), 28. мај као Дан граничара (День пограничника), а 3. децембар као Дан правника (День юриста). Међу младима, популаран је празник Дан руских студената или Татјанин дан (День российского студенчества, Татья́нин день) који се прославља 25. јануара у знак сјећања на 1755. годину када је руска царица Јелисавета донијела одлуку о оснивању Московског универзитета. Поред вјерских празника, Божића (Рождество Христово) и Васкрса (Воскресенье), у народу је популарна седмица Масленица (Масленица), народни празник којим се прославља крај зиме и почетак прољећа. Масленица се празнује последње седмице пред Велики пост, а прате је бројни обичаји као што су уличне прославе, карневали, концерти, прављење страшила, грудвање итд.

30

Прослава Масленице

година 2012.

Бр. 5


РАЗГЛЕДНИЦА Драгана Вржина и Ана Бундало

НИЖЊИ НОВГОРОД Град усидрен на двије ријеке Устаљено је мишљење да се један народ или држава најлакше могу упознати обиласком њеног главног и обично највећег града, не узимајући при том у обзир да су велики градови подложнији утицајима других култура, нарочито у данашње вријеме. Колико далеко треба отићи од главног града, да би се пронашао град аутентичне руске културе?!

Наш приједлог је Нижњи Новгород или Горки, како га памте старије генерације, град смјештен 400 км источно од Москве. Основао га је Јуриј II 1221. године на ушћу ријеке Оке у ријеку Волгу, а данас представља велики индустријски и универзитетски град, који је дом преко милион становника. Грб града

Бр. 5

година 2012.

Панорама града

31


РАЗГЛЕДНИЦА

Попут свих средњовјековних градова насталих на обалама ријека, живот започиње око утврђења, међу Русима познатог као Кремљ. Почетком шеснаестог вијека дрвена тврђава је постепено претворена у камено здање, са 14 кула из којих се лако могао уочити непријатељски напад, тако да тврђава никада није била освојена. Међутим, кроз вијекове, са нестанком непријатељских најезда, изгубила се и потреба за одбраном града, па је Кремљ промијенио своју функцију. Данас су се овдје уселиле административне службе града, галерије, стална поставка војне опреме произведене у градским фабрикама за потребе совјетских војника у Другом свјетском рату, а на великом главном тргу је смјештена најстарија градска богомоља, средњовјековна Михаило-архангеловска саборна црква. С обзиром на положај и вишевјековно постојање, можемо претпоставити колики значај црква има за град уопште, посебно јер је у њој сахрањен један од највећих хероја руске историје, Кузма Мињин. Заједно са кнезом Пожарским, Мињин је окупио војску и подигао устанак како би прекинуо Смутна времена, отјерао Пољаке из Москве и вратио власт у руске руке. Њихов значај се истиче широм Русије, почевши од главног града, гдје је испред храма Василија Блаженог на Црвеном тргу постављен споменик двојици хероја, чија реплика постоји и у Нижњем Новгороду на Тргу Мињина и Пожарског.

Трг Мињина и Пожарског

Позив Мињина је приказан и на истоименој слици чувеног руског сликара Константина Маковског. Ремек дјело чије димензије износе 7×6 м је инспирисано Мињиновим говором у којем позива народ у борбу за ослобођење од страних непријатеља. Данас се слика налази се у нижњеновгородском музеју умјетности, гдје заузима мјесто једног од најзначајнијих експоната. У совјетско доба од 1932. до 1990. године град носи назив„Горки“, у част Максима Горког, писца и утемељивача социјалистичког реализма. У то доба, Горки је био забрањени град за странце и туристе због безбједности совјетских војних истраживања. Тек 1990. године град враћа стари назив и отавара своја врата како би сви могли да се диве његовој љепоти. Нижњи Новгород важи за један од оних градова који велику пажњу посвећује културном насљеђу, па се тако нашао на Унесковој листи 100 градова од велике историјске и културне важности. Поред Театара драме М. Горког, Театара опере и балета А. С. Пушкина, Академског луткарског позоришта, Театара комедије, Дјечијег позоришта, велики значај се такође придаје градском циркусу, а широм града су распоређене многобројне библиотеке, галерије и музеји. Најистакнутији и за туристе најпривлачнији је свакако Историјско-етнографски музеј, у коме се као дио сталне поставке могу погледати разни дрвени и метални предмети из живота руских људи из различитих временских раздобља и дијелова земље, затим дјечије играчке, матријошке, тканине и посуђе ручне израде украшено разноликим орнаментима. Позив Мињина (Константин Маковски)

32

година 2012.

Бр. 5


РАЗГЛЕДНИЦА

Посебна градска атракција је улица Бољшаја Покровскаја, најпрометнија пјешачка зона града. Наиме, у жељи да у потпуности представе менталитет, навике и манире руског народа, скулптори су се потрудили да, осим споменика великим историјским личностима, на улици, у виду бронзаних статуа, прикажу ситуације из свакодневног живота. Тако ћете врло често наилазити на замишљеног непомичног човјека који, загледан у даљину, сједи сам на клупи, недалеко од њега се виолиниста припрема да засвира, мачке се пентрају по прозорима, а дама у дугој хаљини се весело огледа пред великим огледалом. Између њих свакодневно пролазе туристи и становници града у потрази за бутицима, књижарама, галеријама, ресторанима...

Један од експоната у Историјском-етнографском музеју

Немогуће је на овако малом простору представити све занимљивости једног града као што је Нижњи, али оно што је неизоставно, јесте крстарење Волгом, до чије обале се стиже чувеним Чкаловим степеницама. Изузетно задовољство представља крстарење најдужом ријеком у Европи, нарочито у вечерњим часовима када се отвара једна нова перспектива свега онога о чему смо причали. Било да се посматра са воде или копна, залазак сунца над Нижњим је слика која се дубоко урезује у памћење, а многобројни су и они који се одлуче да тај тренутак овјековјече оловком на парчету папира. Своје одушевљење градом, давне 1861. године, записао је и чувени француски пјесник и љубитељ путовања, Теофил Готје, чијим ријечима и завршавамо нашу причу.

Скулптуре у улици Бољшаја Покровскаја

„Да ли је могуће живјети, а да се не види Нижњи Новгород?“ Бр. 5

година 2012.

33


РАЗГЛЕДНИЦА

МАКСИМ ГОРКИ И АНДРЕЈ САХАРОВ Нижњи Новгород био је дом чувеном писцу Максиму Горком и научнику Андреју Сахарову.

34

Максим Горки, чије је право име Алексеј Максимович Пјешков, утемељивач социјалистичког реализма, рођен је 1868. године у Нижњем Новгороду. Горки је имао тежак живот. Пут до великих дјела писца водио је кроз борбу за опстанак и прихватање најразноврснијих послова и занимања. Људе које је на том путу упознао и у којима је препознао сву тугу коју је и сам осјећао, због сурове стварности, преточио је у ликове својих дјела. Критиковао је поступке власти, бранио сиромашне, учествовао у револуцији. Управо у роману „Мати“, описује пут једног револуционара и приказује тежак живот радника и њихов сан о бољем животу. На тргу који носи његово име налази се импозантни споменик самоувјереног социјалисте, док споменик на обали Оке открива другу страну, осјећајног и замишљеног писца . Неки од детаља из живота Горког и услови у којима је стварао могу се видјети у три музеја посвећена писцу, а један од њих је кућа у којој је становао када је постао познат.

Андреј Сахаров, својевремено најмлађи члан Академије наука и један од креатора совјетске хидрогенске бомбе, а затим и Цар бомбе био је прогнан у Горки због борбе за људска права и залагање за слободу. Бројна признања која је добио за научни допринос, свакако свједоче о величини ума овог научника. Величина његове душе је такође добила признање 1975. године у виду Нобелове награде за мир. Сахаров је иступао против нуклеарних проба, гледао је према будућности и желио бољи живот, а предуслови за то, по њему, били су мир и слобода. Његова борба није наишла на подршку тадашњих власти, награде су му одузете, прогнан је и у заточеништву заједно са породицом проводи седам година, све до 1985. доласком на власт Михаила Горбачова. Стан у којем је живио данас представља музеј. Сачувани аутентични изглед стана омогућава посјетиоцима путовање у вријеме када је научник преживљавао тешке тренутке у прогонству.

Максим Горки, „Најљепши је ужитак и највећа радост живота осјећати да си људима потребан и драг.“

Андреј Сахаров година 2012.

Бр. 5


РАЗГЛЕДНИЦА

ГРАДСКЕ АТРАКЦИЈЕ РОЖДЕНСТВЕНСКА ЦРКВА САБОРА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Изграђена је почетком 18. вијека од средстава трговца Григорија Строганова, те је због тога називају и Строганова црква. Предивна спољашњост најављује величанствену унутрашњост, због које многи посјетиоци долазе да се диве иконостасу и величанственим иконама.

ЧКАЛОВЕ СТЕПЕНИЦЕ Назив су добиле по легендарном совјетском тест пилоту Валерију Павловичу Чкалову, који је поставио 1937. свјетски рекорд у непрекидном летењу из Москве преко Сјеверног пола до Ванкувера (12 000 км). Сам Рузвелт га је дочекао и изразио поштовање.

„Да ли је могуће живјети, а да се не види Нижњи Новгород?“ Бр. 5

година 2012.

35


РАЗГЛЕДНИЦА

ДРЖАВНА РУСКА БАНКА

ЛЕЊИНОВ ПЛАТО -

Изграђена 1913. за 300 година куће Романових, чијем отварању је присуствовао сам цар Николај II

Лењинов поглед усмјерен ка ријеци Оки и даље свједочи о наумима и достигнућима овог револуционара

ЗГРАДА САЈМА Изграђена 1890. Након неколико затварања кроз историју, чувена нижњеновгородска „јармарка“ ради без прекида од 1996. године. Посјетиоцима поред преко 16 000 продавница, нуди и одлазак у позориште и циркус, који се налазе унутар зграде.

36

година 2012.

Бр. 5


СТИЛ ЖИВОТА Илија Ковачевић

КАЛАШЊИКОВ - универзални мач Драги читаоци, било је питање времена када ћемо се позабавити историјом пушке АК47. То није неочекивано јер је јуришна пушка АК-47, надимка Калашњиков или неформалније Калаш један од фактора који је најдиректније утицао на судбине милиона људи у протеклом вијеку, јуче и данас. Ето, дакле, повода да се са неколико реченица осврнемо на феномен Калашњикова.

КАРАКТЕРИСТИКЕ „РОЂЕЊЕ“ Двије године након Другог свјетског рата, Михаил Калашњиков совјетски војни инжењер и пјесник, довршио је рад на моделу пушке која ће следећих педесет година исцртавати карту свијета. Рођен је АК-47. Идеје крајње једноставности, јефтине и брзе производње, пристојног дизајна и смртоносне ефективности у борбеним и ванборбеним условима, интегрисане су у овом оружју на запањујућ начин. Калаш је убрзо постао стандард у Црвеној Армији и уз каменице и Молотовљеве коктеле, оружје које је будило наду потлаченим масама широм планете, да колико сутра, више неће бити потлачене.

Бр. 5

година 2012.

О Калашу релевантни извори кажу да је генијална фузија њемачке пушке Штурмгевер 44 и америчког М1 Гаранда. Знам да, као и ја, нисте знали како су изгледале двије последње пушке, али чињеница да су их екстремно високо цијенили људи са обе стране нишана води питању: „Колико високо треба вриједновати њихову најсретнију„фузију“?“ Скоро највишом оцјеном у свим скалама. У компарацији придјева смртоносан Калаш је јачи од суперлатива, мада ћемо због објективности рећи да је, нарочито старијим моделима АК-47, замијеран мањак прецизности. У поређењу са већином других конкурентских јуришних пушака (кроз дуги низ година) Калаш је показао епску издржљивост у условима воде, ватре, кише, пустињског вјетра и пјеска, шљунка и блата и одлучан презир према могућности заказивања у пресудним тренуцима. Пандан међу возилима, у овом случају, била би Лада Нива.

37


СТИЛ ЖИВОТА

ДЕРИВАТИ„КАЛАША“ Сам Калаш је временом еволуирао какоу СССР-у тако и земљама које су у хладноратовској подјели свијета гравитирале Москви. Нарочито су се истицале Бугарска, Пољска и Кина, чија је верзија Калаша, тзв. Тип 56 изузетно раширен. Нарочито су земље из покрета Несврстаних сматрале да је модификовање и масовна производња АК-47 добар начин за јачање потенцијала пјешадије и чување идеје несврстаности. Тако је Југославија прво развила модел М-64 који није доживио масовну употребу, да би 1970. дошло до представљања модела М-70 који ће са свим својим модификованим насљедницима бити важан играч у ратовима на простору распадајуће СФРЈ и уз неславни тетејац незамјењиво оружје у међукомшијским и породичним обрачунима.Актуелна јуришна пушка војске Србије М-21, потомак је породице АК-47.

Друже, мени два молотовљева коктела.

Чак су и Израелци, у војној сарадњи традиционално окренути САДу, своју главну породицу јуришних пушака Галил засновали на бази АК-47, додуше преко изузетне финске верзије Калаша Rk-62.

АК-47 VS М-16 КАО ПАРАДИГМА ХЛАДНОГ РАТА „Дуел“ калаша и америчке М-16 пушке један је од феномена који и данас свједоче о дубини поларизованости хладноратовског свијета. САД и СССР никада се нису сукобили отвореним шакама, али су одмјеравали снаге посредно у серији ратова и револуција, све до пада Гвоздене завјесе. Важни симболички носиоци тог одмјеравања снага били су АК-47 и М-16. Американци су штитили режиме (које сада зову диктаторским) а Совјети подстицали револуције, и једни и други су прихватили „Свемирску трку“, и једни и други су прихватили „Трку у наоружању“, али од свих манифестација овог дубоког ривалитета најтишу, а опет најгласнију симболичку раван држе АК-47 и М-16. Прва пушка даје моћ пролетеријату подстичући свјетску револуцију, док друга пушка чува неолиберални капиталистички поредак и његове сателите. Прва пушка је оружје „терориста“, а друга пушка је оружје „чувара демократије“. Као и у сваком дуалитету има много искључивих који своју изабрану пушку, Калаш или М-16, држе недодирљивом.

Калашњиков, нада потлачених

38

година 2012.

Бр. 5


СТИЛ ЖИВОТА

ПЕРЦЕПЦИЈА„КАЛАША“ Калаш је до данашњег дана незамјењив дио имиџа људи које би неки окарактерисали као терористе, а други као борце за слободу. Међутим Калаш проговора и језиком страха и језиком слободе, мада у оба случаја има застрашујућу боју гласа. Занимљив примјер је да уколико на Гуглу укуцате кључну ријеч Теrrorist и погледате резултате претраге за слике, видјећете да на њима доминира мотив Калаша којег држи силуета маскираног мушкарца. Сликовни знак за терористу, и то не само у англосаксонском дијелу интернета. Сјетите се само чувеног снимка у којем Осама Бин Ладен пуца из калашњикова у некој каменој забити Афганистана, а који је био обавезан дио већине ТВ Дневника у свијету, почев од 2001. У другом дијелу експеримента ако покушате са рјечју Freedom Fighter добићете, осим много резултата за истоимену игрицу (са чијег омота, наравно, у вас зури јунак наоружан Калашем) и респектабилан број слика људи који су саКалашем кренули у слободу. Сличне резултате добићете и у случају да су наведене кључне ријечи на руском језику. На државном грбу Буркине Фасо Калаш се могао видјети до 1997. године, а на застави друге афричке републике, Мозамбика, он се налази и данас. Калаш доминираи логом Иранске револуционарне гарде, а може се срести и на застави Хезболаха или муралима посвећеним ИРА-и. Гадљиви на Калаш нису били ни припадници ОВК и рецимо колумбијског синдиката за кокаинскомарксистичка питањазваног ФАРК и друге паравојске. За ријетке читаоце који не знају, рећи ћемо да је Калаш интегрално важно оружје Кантер Страјка, вјероватно најпознатије и најиграније видеоигре међу тзв. пуцачинама из првог лица. У ономе што је остало од реалности Калаш је далеко најпродаванија јуришна пушка у историји. Илустрације ради, омјер проданих примјерака између АК-47 и љутог супарника М-16 је 100 према 8 милиона у корист Калаша.

Застава М-70, од миља Аутомат

Калашњиков (дизајнер АК-47) и Стонер (дизајнер М-16)

Пушка М-16, чувар демократије од 1963.

Штурмгевер 44, претеча Калаша Бр. 5

година 2012.

39


СТИЛ ЖИВОТА

КАЛАШ КАО„УНИВЕРЗАЛНИ МАЧ“ Ледено једноставно оружје је овај Калашњиков, али је недовољно објашњена снага његове фаталне привлачности. Има ту више од самих перформанси, више од самог новца. Откако Мач старачке дане троши по музејима, Калаш као да се, поред осталих оружја, изборио за мјесто његовог легитимног насљедника. Да, Калаш изгледа као „универзални мач“, невољни наговјеститељ тужнијих времена и њихов знак, невољни спроводитељ воље џелата, воље осветника, воље анђела смрти и воље праведника. Улогу коју је играо мач кроз читаву антику и средњи вијек до коначне побједе барута, данас игра Калаш. Још увијек игра, рекли би, јерима моћне конкуренте. Мада, и да се потпуно повуче, и да будемо свједоци ишчезнућа Калаша, биће записано макар мецима, барутом и гробовима, да је чедо Михаила Калашњикова поштено одрадило своју смјену у послу одржавања свеколиког поретка ствари. Какав је Калаш заиста, или какав ће бити, зависи искључиво од тога да ли се наћи у Каиновим или Авељовим рукама.

Ирски „терористи“

40

година 2012.

Бр. 5


Биљана Савановић

РУСКИ ОВЧАРИ ПСИ ВЕЛИКОГ СРЦА

„Пси су наша веза са рајем. Они не знају за зло, завист или незадовољство. Сједити са псом на падини брда у лијепом дану значи бити у рају, гдје недостатак активности не значи досаду већ мир.“

Бр. 5

година 2012.

За неке људе је најбољи пријатељ књига, а за друге је то пас. Једно је сигурно, пас заузима веома важно мјесто у људској историји још од времена када је од дивље животиње постао вјерни човјеков пратилац. Руски овчари (средњоазијски овчари) спадају у најстарије расе паса. Постоје преко 4000 година, а вуку поријекло од тибетанских паса. Распрострањени су по цијелој Средњој Азији, али патронат над расом има Руска Федерација. Рад са расом почео је у СССР-у 30-их година прошлога вијека. Намјена ове расе је првенствено пастирска, одбрана стада од вукoва и дивљачи. Важне одлике ових паса су уравнотеженост и територијалност. Своје власнике ће увијек бранити по цијену живота. Поред тога су племенити, изузетно одани породици, док су са дјецом и слабијима изузетно пажљиви. Једино што захтјевају је већи простор и повремене шетње (и јако високу ограду, јер могу доста да скоче), и наравно оно без чега не могу, а то је љубав. Лако се прилагођавају високим и ниским температурама и могу живјети на оскудној храни. Оно што је карактеристично за ову расу је да им се сијеку уши и реп. Уши, јер су борбе са вуковима доста честе, па су и највеће повреде на њима, а за реп постоји више објашњења. Једно од њих је да се реп сијече пошто зими може да смрзне, јер није довољно одлакан. Пси су лаки за одржавање, длака им је обично краћа. Боје и комбинације боја могу бити све, осим плаве. Руски овчари својим лајањем упозоравају свог газду на појаву човјека са стране, али на човјека не нападају. У присуству власника понашају се дружељубиво, допуштају се помиловати. У одсуству домаћина, посебно у ноћно вријеме, понашање овчара се нагло мијења: доброћудни пас се претвара у оштрог који активно чува своју територију. Због јако развијеног осјећаја за своју територију он упозорава нежељеног госта страшним лавежом. Број овчара се у последњих пар година у нашој земљи и у окружењу нагло повећао. Људи већином држе ове псе као чуваре куће, стада, дворишта или разних објеката, али има и оних који их држе само из љубави, јер када их упознају схвате колико су јединствени.

41


СТИЛ ЖИВОТА

РУСКИ ОВЧАРИ НАДОМАК БАЊАЛУКЕ Већ трећу годину заредом надомак Бањалуке вјерни чувари и омиљени љубимци на породичном имању Кајкут у Карановцу су руски овчари. Ови необични пси који плијене како својом љепотом и величином, тако и својим поријеклом, пренешени су из руског манастира Свете Тројице Ново-Голутвин, смјештеног у старом руском граду Коломна, око стотину километара југоисточно од Москве. Породица Кајкут се први пут сусрела са овом расом читајући један чланак о Новоголутвинском манастиру, да би неколико година касније преко пријатеља из Москве ступили у контакт са манастиром и 2009. пренијели прво штене из Русије. Сестринство Новоголутвинског манастира двадесет година уназад његује ову расу тзв. средњеазијских овчара (САО) и чува је од мијешања са другим расама. Одгајивачница средњоазијских овчара "Ортодокс Конвент" у оквиру манастира постоји још од 1994. године. Породица Кајкут је 2011. године регистровала своју одгајивачницу под називом "Дар Источника" и у септембру исте године добили су прво легло. Данас чопор броји четири пса и за власнике су, како сами кажу, "благослов и дар Божји".

Сестре Новоголутвинског манастира са младунцима Руског овчара

42

година 2012.

Бр. 5


КУЛТУРА Драгана Вржина

СЛИКАР КОЈИ ЈЕ СВИРАО БОЈАМА „Умјетност треба одржавати унутрашњост човјекове душе“, записао је Василиј Васиљевич Кандински. Стварајући своја умјетничка дјела, Кандински је дозволио да сви уђу у његов унутрашњи свијет, увиде његову визију спољашњег и доживе музику боја која га је покретала. Изабрао је сасвим другачији начин изражавања и постао зачетник новог сликарског правца, апстрактног експресионизма.

Бављење сликарством за дипломираног правника и економисту је све до тридесете године био хоби. Нико није слутио да ће дјечак рођен у Москви 1866. године, у имућној породици, у једном тренутку свог живота одустати од бављења струком и титуле професора права на Московском универзитету. Данас можемо да потврдимо да је то била једна од његових најбољих одлука, јер је Русија добила још једног умјетника са којим се поноси, а читав свијет прилику да ужива у његовом стваралаштву. Безбрижност одрастања је нарушена када су се његови родитељи развели, а он са оцем отишао у Одесу. Тамо га је чувала тетка, уз коју је упијао све из руске културе и традиције, па и поред чињенице да већи дио живота проводи у иностранству, остаје јако везан за отаџбину. Нарочито је био заинтересован за руске народне бајке и митологију, што је препознатљиво кроз маштовитост његовог сликања. Бр. 5

година 2012.

Усавршавање свог талента, Кандински започиње 1896. године када уписује студије умјетности на Минхенском универзитету. Изабрао је одлазак у Минхен, што је помало и необична одлука, поред Париза у који су сви одлазили, али сасвим оправдана због сликарове привржености том подневљу и дивљења њемачким умјетницима. Умјетничку слободу изражавања је пронашао у сликарској групи „Ново умјетничко удружење Минхен“, чијем је оснивању помогао 1909. године. Удружење је постојало око двије године, да би дошло до разилажења по питању удаљавања од предметног сликарства. Један дио чланова се приклања Канидинском и Францу Марку, који 1911. године оснивају удружење „Плави јахач“. Препознатљиво име „Der Blaue Reiter“ је настало на основу заједничких интересовања двије водеће личности, обојица су вољели коње и коњанике, а Кандинском је плава боја била омиљена. Неки од битнијих чланова јесу Габриела Мунтер, Алексеј фон Јављенски, такође руски сликар, те Алфред Кубин и други умјетници, попут композитора Арнолда Шенберга. Сви су имали револуционарне тежње, истражити и приказати невидљиво, а у свему томе су имали слободу, јер група није имала програм рада. Прихваћени су традиционални покрети, а и модерни, попут кубизма и фовизма. Почетком Првог свјетског рата удружење престаје са радом.

43


КУЛТУРА

Почиње сликати дјела која дијели у три врсте: импресије, импровизације и композиције. Импресије су биле надахнуте утисцима из спољашње природе попут слике - Импресија III (Концерт) урађене 1911. године, док су импровизације представљале реакције на утиске из унутрашње природе, а једна од њих је Импровизација (Коњаник) из 1910. године.

Двоје на коњу (1906. год.) начињена од свијетлих тачака које избијају на тамној површини, из периода кад је сликао типичне руске слике и називао их обојеним цртежима.

ПУТ КА АПСТРАКЦИЈИ У овом периоду активног учешћа у културном животу и раду кроз умјетничке групе, припрема се за своје прве апстрактне слике и у потпуности се окреће експресионизму. Експресионистички правац у сликарству карактерише употреба боје као основног средства изражавања и наглашавање њене експресивне функције. Кандински користи јарке боје као један од начина допирања до посматрача и прелази на беспредметно сликање, уклањајући са својих слика све видљиве и препознатљиве субјекте и објекте. Не покушава да прикаже спољашњост, већ да непосредно искаже унутрашњост и осјећања.

44

Слика са бијелим оквиром (1913. год.) приказује Светог Ђорђа на коњу, у вртлогу боја и облика.

Слике из серије композиција настају све већом употребом геометријских елемената, када Кандински акценат са боје пребацује на форму, а то је највише видљиво на слици Композиција VIII урађеној 1923. године. Она представља комбинацију геометријских елемената и црних линија. Кругови различитих величина доминирају композицијом, а највећи од њих у горњем лијевом углу стоји насупрот прецизних линија у десном дијелу платна. Круг је за Кандинског „најскромнији облик, али и облик који се намеће без скрупула, прецизан, али и промјенљив, стабилан и нестабилан, тих и звучан, напетост која у себи носи бројне напетости“, те сматра да додир оштрог угла и круга изазива снажан утисак, док бројни троуглови дају ритам платну. Водоравне линије су попут хладног и равног звука, док су усправне топле и високих тонова, оштри углови су топли, снажни и жути, а прави углови су хладни и црвени. Употребу ових елемената, боја, облика, њихову форму и функцију, те какве асоцијације изазивају код посматрача, објашњава кроз своја теоријска дјела „О духовном у умјетности“, „О питању форме“ и „Тачка, линија и осовина“. „Ако је на некој слици линија ослобођена функције да означи неки објекат, и ако она сама функционише као објекат, тада њена унутрашња звучност није ослабљена било којом споредном функцијом и она постиже максимум своје снаге.“ Писао је да свака боја када се одвоји од предмета добија ново значење. Плава постаје духовна дубина, зелена духовно гашење, бијела дјелује на нашу свијест као апсолутно ћутање које изненада може да се разумије, а црна вјечито ћутање без наде и могућности, равнодушна према свему што се дешава, док је црвена боја богата и разноврсна, изазива осећај снаге, енергије, одлучности, радости. Посебно тумачење боје су добијале када их је доводио у везу са музиком, рекавши да имају три битна кретања, од посматрача, ка посматрачу и кретање у себи.

Импресија III (Концерт) - 1911. год. година 2012.

Бр. 5


КУЛТУРА

КАНДИНСКИ ЈЕ ЧУО БОЈЕ „Боја је типка. Око је чекић. Душа је клавир са много жица. Умјетник је рука, која притиском на ову или ону типку сврховито људску душу потиче на вибрирање.“, записао је Кандински слушајући Вагнерову оперу „Лохенгрин“ у Москви. Тада је открио необичну повезаност са музиком која се стручно назива синестезија. „Уједињење чула“ је неуропсихолошки феномен који код особа изазива мијешање боја, звукова, мириса, па се каже да синестети могу да помиришу боју, да виде звук, осјете укус ријечи. Ноте су учиниле да Кандински чује боје и да се промјеном мелодије и боје мијењају. Жута боја је имала способност да се уздигне до неслућених висина, плава да се спушта у бесконачне дубине. Свијетло плаву пореди са звуком флауте, зелену са мирним, дуготрајним и средњим тоновима виолине, док је црвена представљала асосијацију на снажне ударце бубњева.

Импровизација (Коњаник) - 1910. год.

Музика га је опчињавала и инспирисала својом емотивном снагом. Сматрао је да „... музика изражава себе кроз звук и вријеме, она дозвољава слушаоцу слободу имагинације, интерпретације, исто као и емотиван одговор који није заснован на дословном и описном, већ прије на апстрактном квалитету, које сликање, иако зависно од представљања видљивог свијета не може да предвиди...“ Управо је слушајући музику боја Арнолда Шенберга, насликао слику Импресија III.

Композиција VIII (1923. Год.) Бр. 5

година 2012.

45


КУЛТУРА

Зашто слике Кандинског остављају снажан утисак на посматрача? Апстрактна умјетност, сама по себи, није разумљива без претходне припреме, али сигурно није обична жврљотина коју свако може да наслика. „Да би се избјегли неспоразуми, додајем да, по мом мишљењу, сликар никад не треба да се узнемири због циља једне композиције, он га не познаје, када ради на једној слици он је потпуно окренут форми. Циљ остаје у подсвјести. Кад умјетник ствара слику, он „чује“ увијек „један глас“ који му једноставно говори: „тачно“ или „погрешно“. Када глас постане превише нејасан, сликар мора да одложи своју четку и да чека.“ Кандински је знао када да одложи четку и да чека прави тренутак. Долазак правог тренутка значио је још једно путовање кроз мелодије боја, па и за обичног човјека који се први пут сусреће са апстракцијом. Пред почетак Другог свјетског рата сели се из Њемачке у Француску, гдје је и умро 1944. Године. Габриеле Мунтер портрет који је 1905. године урадио Кандински.

На путу кроз живот и умјетност, пратиле су га три жене, свака посебна на свој начин. Након завршетка студија жени се Аном Шемјакином, која је била једна од првих жена која је студирала на Московском универзитету. Ана Шемјакина није била одушевљена одлуком Кандинског да се почне бавити сликарством, јер удала се за успјешног професора, сигурне будућности. Подршку проналази код Габриеле Мунтер коју је упознао у Минхену. Габриеле Мунтер је била један од предводника њемачких сликара експресиониста, а заједно су учествовали и у раду групе „Плави јахач“.

46

Њихову везу прекида почетак Првог свјетског рата, а по повратку у Њемачку, Кандински је већ упознао своју трећу жену, Нину Андрејевску. Она је била жена о којој је сањао, а за њу бити са предводником нових покрета у модерној умјетности је један од разлога због којих је настојала да створи легенду о свом поријеклу. Још увијек се не зна када је рођена, зна се само да је говорила да је 27 година млађа од Кандинског, као ни да ли је њен отац био генерал Андрејевски, те да ли је била обична служавка, како неки тврде. Након смрти сликара, оснива Фондацију Кандински и тиме даје велики допринос за проучавање, излагање и очување његовог рада.

година 2012.

Бр. 5


КУЛТУРА Страхиња Стојаковић

ИСТОРИЈА РУСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ (трећи дио) Развој совјетског филма (наставак из прошлог броја) Поред Сергеја Ајзенштајна, други велики редитељ совјетског филма, био је Всеволод И. Пудовкин. Хемичар по професији, одрекао се свог занимања након одгледаног филма „Нетрпељивост“, 1920. године у Москви. Приступио је Московској филмској школи и провео двије године као члан Куљешовљеве радионице, гдје је учествовао на експериментима на пољу монтаже. Његов први дугометражни филм био је документарац о Павловљевој рефлексологији под називом „Механика великог мозга“ (1926). Отприлике у исто вријеме снимио је филм „Шаховска грозница“. Дворолна комедија компонована је према куљешовљевским принципима гдје су у заплет монтирани снимци шаховског шампиона Хозеа Капабланке. Оба филма су била популарна код домаће публике, али је Пудовкина на међународну сцену изнио његов први играни дугометражни филмдрамског жанра „Мати“ (1926).Овај филм је одмах постигао међународни успјех сличан успјеху „Потемкина“, иако је филм „Мати“ био мирнији, мање спектакуларан него његов претходник,„Оклопњача Потемкин“. Ово дјело избјегава епске пропорције „Потемкина“, концентришући се на људску трагедију која се одиграва у позадини великог историјског тренутка- револуције. То је модел који се провлачи кроз све Пудовкинове нијеме филмове, онај који их је прије свега учинио популарнијима међу совјетским масама, него што су били Ајзенштајнови. Док је Ајзенштајн био велики мајстор масовних епопеја, Пудовкинов приступ филму био је више личне природе. Према Пудовкину кључно за процес монтаже није колизија него повезивање. О томе је писао у уводу своје књиге „Филмска техника и филмска глума“ (1926) рекавши: „Израз да се филм „снима“ је потпуно погрешан и требало би да нестане из језика. Филм се не снима већ гради- гради се од појединачних комада филмске целулоидне траке као сировине“.

Бр. 5

година 2012.

Плакат за филм „Мати“

47


КУЛТУРА

Пудовкинов сљедећи филм, као и Ајзенштајнов „Октобар“, наручио је Централни комитет ради обиљежавања десете годишњице бољшевичке револуције. Филмом под називом „Крај Санкт Петербурга“ (1927), Пудовкин је, као што је учинио и у филму „Мати“, поново изабрао да се усредсреди на личну драму људи захваћених револуцијом. Овај филм, који је за разлику од Ајзенштајновог завршен и приказан у предвиђеном року, доживио је велики успјех у Совјетском Савезу, а у иностранству је поздрављен као ремек дјело. Многи данашњи критичари сматрају да је, као анализа револуције, бољи од Ајзенштајновог филма „Октобар“.Посљедњи велики Пудовкинов филм било је остварење из 1928. године „Потомак Џингис Кана“.Филм је постао веома популаран, а страна публика је у највећој мјери била одушевљена његовом техничком виртуозношћу,међутим Пудовкина је погодила горчина совјетских критика.Својим сљедећим филмом „Прости случај“ Пудовкин је био јавно оптужен за формализам, што је био још један знак да се велико доба експерименталне совјетске умјетности ближи крају. Иако је „саградио“, како сам каже, још неколико филмова, никада није успио поново достићи ниво своја три нијема ремек дјела и то због непрестаног мјешања партијских бирократа у његов рад. Трећи велики умјетник совјетског нијемог филма и вјероватно најнеконвенционалнији, био је Украјинац Александар Довженко (1894 - 1956).

48

Филмом „Звенигора“ из 1928. Године, Довженко је открио задивљујућу дубину поетских осјећања, а филм је технички до те мјере био неконвенционалан да су званичници Украјинског филмског труста затражили од Ајзенштајна и Пудовкина да га прво они погледају и потврде његову подобност. Била је то смјело стилизована серија, прича о потрази за благом древне Скитије. Приче су постављене на четири различите позорнице украјинске историје, што је Довженку омогућило да направи контраст између прошлости и садашњости тог региона и да формулише савремену политичку алегорију. Довженко је филм описао као „каталог мојих креативних могућности“, што је он заиста и био и представља претходницу филмова „Арсенал“ (1929) и „Земља“ (1930), два ремек дјела која су настала касније. Иако су га касније скупови међународних филмских критичара два пута изгласали као једног од дванаест највећих филмова свих времена, када је први пут приказан у Совјетском Савезу, филм „Земља“ је наишао на лош пријем домаће критике, која га је оптужила да је „дефетистички“, „контрареволуционаран“ и у једном случају да спада у „фантастику“. Довженкова репутација на домаћем тлу је улазила, као и Ајзенштајнова и Пудовкинова, у период политичког помрачења. Послије самонаметнуте паузе од скоро две године, Довженко је био спреман да свој таленат прилагоди захтјевима звучног филма, али га је растући притисак, да се повинује партијској линији, онемогућио да поново достигне лирске висине филмова„Арсенал“ и„Земља“, мада је до краја живота храбро покушавао.

„Крај Санкт Петербурга“, кадар из филма

година 2012.

Бр. 5


КУЛТУРА

„Земља“, једно од Довженкових ремек дјела

Остали филмски ствараоци Совјетског Савеза Совјетски филм је током тридесетих година прошлог вијека доживио драматичан пад, понајвише због селективне репресије, партијске цензуре и системског уништавања умјетничке слободе изражавања, која се спроводила над неколицином његових највећих филмских умјетника. Поред већ поменутих, потребно је истаћи још неколико филмских стваралаца који су имали важну улогу у великој деценији филмских експеримената након револуције. Можда је најзначајнија била група редитеља Григорија Козинцева и сценаристе Леонида Трауберга, која је основала ФЕКС (Фабрику ексцентричног глумца) 1921. године.Њихово ремек дјело био је филм „Нови Вавилон“ (1929) високостилизована драма о успону и паду Париске комуне. Сарадња Козинцева и Трауберга се окончала радом на филму „Обични људи“ (1946) којег је забранио Централни комитет Комунистичке партије као„неправилан и погрешан“ филм. Траубергов млађи брат Иља постигао је велики успјех као аутор дугометражног филма „Плави експрес“ (1922), узбудљивог авантуристичког филма чија је радња смјештена на далеки исток, а који такође функционише и као политичка алегорија о путу Кине у комунизам. Борис Барнет, Куљешовљев ђак, режирао је неколико импресивних комедија, попут филма „Дјевојка с кутијом“ (1927). Бр. 5

година 2012.

Јаков Протазанов направио је научну фантазију под насловом „Азлита“ (1924), а тај филм је значајан по томе што је то једини филм дизајниран у потпуности у конструктивистичком стилу. Без обзира на његову сценографију, тај филм је у основи егзотична и експанзивно произведена забава, тако да су га многи партијски критичари напали као „комерцијално“ дјело.Бивша Протозановљева глумица Олга Преображенска режирала је поетску евокацију традиционалног руског сеоског живота под именом„Рјазанске жене“ (1927). Тројица редитеља који ће постати велике личности совјетског звучног филма, а који су у овом периоду започели свој рад на филму, били су Фридрих Ермлер из Лењинграда, Михаил Калатозов из Грузије и Марк Донској из Москве.Важно је напоменути и украјинског документаристу, редитеља Виктора Турина, као и Ајзенштајнову пријатељицу и учитељицу Есфир Шуб. Туринов дугометражни филм „Турксиб“ (1929), динамична слика изградње жељезничке пруге Туркистан-Сибир, био је цијењен широм свијета. Шубова је, од свог раног искуствакао монтажера у Госкину, усавршавала компилацијски филм, документарни облик у који је умијешан постојећи материјал филмских новости из других филмова, а њен изванредан осјећај за ритам и темпо монтаже омогућио јој је да направи неколико бриљантних дугометражних хроника руске револуционарне прошлости.

49


КУЛТУРА

Њени највиши домети су „Пад династије Романових“ (1927) и „Велики пут“ (1927), снимљен ради обиљежавања десете годишњице Фебруарске и Октобарске револуције. Заједно са њеним сљедећим филмом „Русија Николаја II и Лава Толстоја“ (1928), те компилације чине епску трилогију о три деценије руске и совјетске историје, од 1897 до 1927. године.

Социјалистички реализам и опадање совјетског филма Судбина револуције је била и судбина совјетског филма, до чијег опадања долази у исто вријеме када и до увођења звука на филм, мада та веза није директна. Неки совјетски редитељи су се, наравно, тешко прилагођавали новој звучној технологији, али гледано у цјелини она је са одушевљењем поздрављена као средство обогаћења умјетничког потенцијала филма. Дзига Вертов је одушевљено прихватио увођење звука још од средине двадесетих година XX вијека, а у августу 1928. године Ајзенштајн, Пудовкин и Александров су објавили манифест у коме се заједнички залажу за креативну примјену звука у покретним сликама. Ајзенштајн, Александров и Тисе су 1929. и 1930. године путовали у западну Европу и Америку гдје су били у прилици да из прве руке прате развој звучног филма.Златно доба совјетског филма окончано је како из политичких, тако и из технолошких разлога.

На XV конгресу Комунистичке партије одржаном 1927. године, Јосиф Стаљин, који је био генерални секретар Централног комитета од 1922. године, успио је да, надигравши своје противнике, постане диктатор Совјетског Савеза и то остане још двадесет шест наредних година. Стаљин и многи из његовог окружења били су нетрпељиви, провинцијалног духа и веома нетолерантни према умјетности, нарочито када је ријеч о авангардним експериментима из претходне деценије. Совјетски диктатор је признавао изузетан значај филма као средства масовне комуникације и говорио да је „филм најсјајнији медиј масовне агитације“. „Наш циљ је да га узмемо у своје руке“! Управо се то и догодило. На XVI партијском конгресу 1928. године, Стаљин је захтијевао већу државну контролу над свим умјетностима, да би се умјетност што више приближила масама и да би се у већој мјери на њих односила. Године 1929. Стаљин је Совкино, којим је до тада управљао Анатолиј Луначарски преко Комесаријата образовања, ставио под директну управу Врховног совјета народне привреде. Реорганизован као „Сојузкино“, филмски труст је стављен у руке доктринарног бирократе Бориса В. Шумјатског, који је отворено устао против сваког облика „формализма“, симболизма и експеримента у области монтаже, у корист дидактичких прича и на крају крајева, у корист отворене пропаганде. Сојузкино је 1933. године реорганизован у централну Управу филмске и фотографске индустрије, чији је генерални директор био Шумјатски.Три године касније он је постављен и на чело Одјељења покретних слика при Комитету за умјетничке послове, што му је дало скоро диктаторску власт над совјетском филмском индустријом, коју је уживао све док није смакнут 1938. године.

Туринов „Турксиб“

50

година 2012.

Бр. 5


Тамо гдје би Луначарски предлагао, Шумјатски би наређивао декретом и како је совјетско руководство бивало све ауторитативније, умјетност је у све већој мјери потискивана у правцу уско-идеолошког гледишта познатог као социјалистички реализам. Умјетност је стављена у службу пропаганде политичког система и диктатуре, а све ради одушевљавања широких маса сјајем живота под Лењином и нарочито Стаљином. Идеја водиља овог правца била је да индивидуална креативност мора да буде у служби политичких циљева државе и да је садашњост потребно представити у свјетлу будућности, такве каква је у складу са актуелном партијском линијом.

Непосредно послије увођења социјалистичког реализма, још 1933. године, совјетска филмска продукција је пала на најнижи ниво у текућој деценији- завршена су само педесет три дугометражна филма, у односу на 119 филмова годину дана раније. Трагично и карактеристично је то што су управо оснивачи совјетског филма били ти које је овај реакционарни декрет највише погодио. Ајзенштајн, Пудовкин, Довженко, Куљешов и Вертов, сви они су на разне начине били оптужени за преступе и у неким случајевима јавно понижени због „формалистичких скретања“ у прошлости. Они су све до краја својих живота наставили да раде под притиском ограничења која су долазила са званичних мјеста, мада су, од тада па на даље, њихове визије и методи били спутани стаљинистичком паранојом.

Социјалистички реализам је званично дефинисан као „умјетнички метод чији је основни принцип истинито, историјски конкретно представљање стварности у њеном револуционарном развоју, а чији је најважнији задатак комунистичко образовање маса“.Другим ријечима, то је био умјетнички метод који је захтијевао „подруштвљавање“ совјетске умјетности као пропагандног медија у служби политике Комунистичке партије.Уопштено речено, социјалистички реализам карактерише екстремно буквалан начин мишљења, који зазире од свега „симболичног“ и „психолошког“ у једноставним причама које се одвијају око репрезентативних совјетских хероја (ријетко кад око хероина). Током тридесетих и четрдесетих година XX вијека било је обавезно да ти хероји личе на Стаљина. Било је експлицитно забрањено да се на филмском платну појави било шта јединствено, лично или формално експериментално.

Нико од њих, осим Ајзенштајна, у доба звучног филма није направио дјело које би достигло висину њихових највећих нијемих филмова, јер, како ће нацисти открити скоро истовремено као и стаљинисти, умјетност у оковима идеологије престаје да буде умјетност и претвара се у нешто друго. Велика умјетност може понекад да буде идеолошка, као што филмови „Оклопњача Потемкин“,„Мати“ и„Арсенал“ јасно илуструју, али идеологија која служи самој себи не може да буде велика умјетност. Стаљинизам је константно руинирао совјетску филмску индустрију и послије Стаљинове смрти, 1953. године. У различитим степенима снаге совјетски филм је остао у загрљају таквог насиља све до 1985/86, сведок социореализам није категорички одбачен као званични стил совјетског умјетничког филма. За одбацивање социореализма, званичнои једногласно,су се опредјелили чланови Савеза филмских стваралаца у јуну 1990. године. (Наставак у сљедећем броју)

„Пад династије Романових“, кадар из филма Бр. 5

година 2012.

51


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ Александра Весић

AЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН брат по вјери и духу „Под именом Александра Солжењицина у дведесетом веку живели су и Толстој и Достојевски и руски богослови и мученици Христа ради“. (Матија Бећковић)

Књижевност је умјетност ријечи којом човјек од искони прича причу о животу. Та ријеч није никад обичан празан звук који се попут еха одбија и враћа на мјесто настанка, него она у себи носи звучан одјек бескрајне силе мудрости и знања. Ријеч је увијек дубока и моћна и почетак је једне заиста бескрајне приче, приче о дубинама човјековог бића. Велика је то и чудесна моћ која плијени. Језик једног писца је заиста дубок и моћан, он је универзалан и представља сусрет и спој вијекова, традиција, историја и мисли. Управо таквим универзалним језиком писао је један од највећих великана руске књижевности Александар Исајевич Солжењицин. Човјеку који је окусио болест у младим годинама, прогонство у Сибир, затвор због „издаје државе“ и протјеривање из исте, судбина је додјелила ријечи, претварајући сву њихову снагу у драгуљ.

52

година 2012.

Бр. 5


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Рођен је 11. децембра 1918. године у Кислодовску, у кавкаском крају, на југу Русије. Отац Исакиј Солжењицин био је руски паор, а мајка Таисија припадала је породици украјинских велепосједника којима су бољшевици конфисковали имања. Не сматрајући књижевност својом будућом професијом, уписао је факултет физике и математике на Ростовском универзитету. Интересовање за умјетност и друштвене науке резултирало је уписом на ванредне студије на Институт философије, литературе и историје у Москви. Сеоски учитељ, капетан и некадашњи Стаљинов стипендиста пред крај рата упушта се у шифрирану преписку са школским другом, у којој критикују тадашњи режим и Стаљина. Иако су у преписци коришћена измишљена имена, совјетској тајној служби није промакло критиковање режима, те су у фебруару 1945. године оба пријатеља била ухапшена. Солжењицин је добио „блажу“ казну осам година принудног рада по совјетским логорима. Инспирација за дјела као што су „Један дан Ивана Денисовича, „Одјел за рак“ и многа друга, настала је у казненим логорима (гулазима). У једном од гулага оперисан му је тумор, након чега је издржавао казну у Казахстану. Рехабилитован је послије три године. Повратак у јавни живот није дуго трајао, јер доласком Брежњева на власт, поред забране да објављује радове и јавно наступа, бивају му одузета сва дјела антисовјетског садржаја. Коначно, у фебруару 1974. Године, Солжењицину је одузето совјетско држављанство, након чега је насилно протјеран из земље. Изгнанство је трајало све до 1994. године, када се вратио у земљу.

Бр. 5

година 2012.

Солжењицин није био само писац, него и учитељ једне генерације. Траба узети у руке „Један дан Ивана Денисовича“, „Догађај на станици Кречетовка“, „Матрјонино двориште“, „Одјел за рак“, „У првом кругу“, „Ради користи ствари“, „Архипелаг Гулаг“ и многе друге, да би видјели непогрешиву дијагнозу савремености, процјену човјечанства које је заборавило Бога. Писац је у својој бесједи на Харварду 1978. године рекао да је савремени човјек побркао појмове добра и зла и да излаз није ни лијево ни десно већ горе, а управо је то излаз из људских страдања. Покајање је једини начин да човјек остане бољи и увиди добро и зло, а вјеровати у Бога није одраз неостварене личности. Солжењицин није само критиковао совјетски систем и комунизам, него и САД. Није могао да схвати њихово потрошачко друштво и недостатак морала. Говорио је да „у Америци ни птице по парковима не пјевају као у Русији“. Протјеран из Русије као плаћеник међународног империјализма, на Западу је био несхваћен под још бесмисленијим оптужбама да је вјерски фанатик, носилац православног конзерватизма и антидемократа. Александар Исајевич Солжењицин није ни једно ни друго. Његова дјела, као одраз његове духовне личности дала су слику нашег доба, слику кризе вјере и духовности. Сожењицин није био само писац, био је борац за свој народ. Вјечито су га мучила питања како учинити да живот буде достојан човјека, „како уредити Русију“, што је на крају резултовало књигом.

Александар Исајевич Солжењицин 1994. године, по повратку из егзила. Слика Евгеније Каширинаје, Рјазански „Меморијал“

53


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Деценијама многи покушавају да дефинишу да ли је Солжењицин био писац или публициста, јер су његови говори, међу којима се посебно истиче онај приликом добијања Нобелове награде, затим тзв.„харвардска ријеч“ и публицистика„Русија у провалији“, потом романи „Један дан Ивана Денисовича“, па све до посљедњег„Двјеста година заједно“, били заправо програмски радови који су портретисали друштво. Ако и данас важи дефиниција да је „писац онај човјек чије књиге мијењају људе“, онда је Александар Солжењицин био велики писац. Његова дјела су заиста мијењала људе, јер су се послије сваког новог дјела појављивали нови поклоници и нови непријатељи. На сваку написану ријеч, слиједили су одговори пуни људског неразумијевања и мржње. Девиза по којој је Солжењицин живио и доказао да је такав живот могућ јесте „живјети по свијести“. Мада такав живот са собом носи велики крст, био је окружен великом љубављу не само своје породице него и великог броја пријатеља. Вриједна је истина за коју се страда, вриједно је страдати за себе, за своје поријекло и народ. Они који се „уклапају“ у свакидашњицу и бацају камење на великане свога народа и доба, бацају камење на себе. Солжењицинова књижевност се не бори са утварама, нити се бори против вјетрењача, она је процјена садашњости, водиља за будућност и опомена свима нама. Иако се борио против зла у овом свијету, ни њему као нити једном човјеку није дато да га побиједи. У духовном свијету иза Солжењицина остаје огромна празнина и нови вјетрови зла.

54

У недељу 3. августа 2008. године, у 89. години живота, умро је један од највећих руских писаца. Срце неуморног умјетника престало је да куца те вечери, послије редовних шест сати рада. Иако се његова супруга Наталија Дмитровна надала да ће му се здравље поправити, то љето није донијело бољитак. Можда је наслућивао крај, јер је у посљедњем интервјуу „Шпиглу”, кад му је новинар пожелио дуг живот, одговорио„не, не, доста је”. Хтио је да умре у љето и у кући. Испуниле су му се обе жеље.

Најважнији датуми из живота Рођен 11. децембра 1918. у Кисловодску. 1941. завршио Физичко-математички факултет у Москви 1942-45. ратовао у Црвеној армији 1945. ухапшен због критика на Стаљинов рачун, осуђен на осам година логора 1956. рехабилитован 1962. објављен„Један дан Ивана Денисовича” 1968. роман„У првом кругу”објављен у иностранству 1970. добио Нобелову награду 1974. лишен совјетског држављанства и протјеран из земље 1989. објављен„Архипелаг Гулаг” 1990. враћено совјетско држављанство 1994. повратак у Русију Умро 3. августа 2008. у Москви, у 89. години живота.

Нобелову награду за књижевност добио је 1970. године, међутим, сматрао је да му је додијељена више због политичких, а мање због литерарних заслуга.

година 2012.

Бр. 5


Ана Бундало

МАЛА ШКОЛА РУСКОГ ЈЕЗИКА Скупили сте нешто пара, тзв. уштеђевину и успјели себи испунити жељу па се почастили путовањем у Москву. Шетате се градским улицама, не размишљате о негативним стварима, јер заправо и немате времена за такво нешто, а и убијеђени сте да не постоји ништа што би вам покварило расположење. Међутим, ипак постоји једна ствар која може знатно да вас обесхрабри у вашем истраживачком походу. Наиме, ко може гладан да ужива? Сложићете се да се у таквом случају, у скромном корпусу руских ријечи којима се самоувјерено служите, изрази и појмови са нашег новог часа неизоставно се морају наћи међу приоритетима, јер се овај пут бавимо комуникацијом у ресторанима. Руски ресторани се ни по чему не разликују од оних у другим градовима широм свијета, па и код нас, што значи да нећете имати потешкоћа уколико научите неколико основних ријечи и израза и то:

Након што сте се удобно смјестили, одабрали шта ћете наручити, долази вам конобар и разговор се наставља на сљедећи начин:

А: Вы выбрали блюда? Что вы хотите заказать? Јесте ли изабрали јело? Шта желите да наручите? Б: Oвощной суп и цыплятину для меня, грибной суп и рыбный салат для него. Супу са поврћем и пилетину за мене и супу од печурака и рибљу салату за њега. А: Что вы хотите из напитков? Желите ли нешто за пиће? Б: Яблочный сок и пиво. Сок од јабуке и пиво. А: Это всё? Да ли је то све?

А: Добрый день. Добар дан. Б: Добрый день. Этот столик свабоден? Добар дан. Да ли је овај сто слободан? А: Ивините, этот занят, вот этот рядом свободен.Пожалуйста, вот сюда. Опростите, тај је заузет али овај поред је слободан. Изволите овуда. Б: Спасибо. Хвала. А: Вот, пожалуйста, меню. Изволите мени.

Бр. 5

година 2012.

Б: А какое мороженое у вас есть? Какав сладолед имате? А: Шоколадное, фруктовое и сливочное. Чоколадни, воћни и млијечни. Б: Для меня, шоколадное мороженое и фруктовый торт для него. За мене чоколадни сладолед, а за њега воћна торта.

На крају, када сте све слатко појели, једино вам преостаје да позовете конобара, платите и наставите са обиласком града. Б: Пожалуиста, можно счёт? Рачун, молим Вас.

55


ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

РЈЕЧНИК Као по обичају, завршавамо са шалом:

Оброци завтрак - доручак обед - ручак ужин - вечера закуска - предјело основное блюдо - главно јело десер - дезерт

Вам пиво? - спрашивает официант. Нет, я на машине, пожалуйста, минеральную воду. Через минуту официант даёт пиво и говорит: Вы уже можете пить пиво, вашу машину кто-то украл.

Јела суп - супа бульон - чорба борщ - боршч щи - шчи уха - рибља чорба салат - салата мясной салат - салата са месом рыбный салат - рибља салата чёрная/красная икра - црни/црвени кавијар шницель - шницла жареная свинина - свињско печење жареная телятина - телеће печење блины - палачинке пирог - пита

Поврће перец - паприка цветнаякапуста-карфиол картофель - кромпир горошек-грашак фасоль-пасуљ огурец-краставац помидор/томат-парадајз лук - лук

Пића напитки - пића безалкогольные напитки - безалкохолни напици алкогольные напитки - алкохолна пића крепкие напитки - жестока пића вода/сок/квас/вино/пиво - као у српском

56

година 2012.

Бр. 5


СПОРТ Игор Шикањић

ЈЕЛЕНА ИСИНБАЈЕВА, КРАЉИЦА ВИСИНЕ Дјевојка која је оборила све рекорде и једна од највећих атлетичарки 21-ог вијека, власник је 28 свјетских рекорда (15 на отвореним стадионима и 13 дворанских). Подигла је љествицу јако високо и намјерава ићи још више.

Познати тренер Стив Рипон је 2005. године изјавио: “Исинбајева је једна од ријетких женских скакача са мотком, коју погледам и помислим да је њена техника једнако добра као код мушкараца. Уствари, други дио њеног скока је вјероватно бољи него код било којег мушког скакача који се тренутно такмичи. Она има фантастичну технику, врло је висока и трчи веома добро.” Њена беспријекорна техника је управо оно што јe највише издваја од других такмичарки. Одавно је већ сви признају као највећу у овом спорту, али она и даље жели да скаче и осваја нове медаље и поставља нове рекорде.

Бр. 5

година 2012.

57


СПОРТ

КАРИЈЕРА Јелена Исинбајева (Елена Гаджиевна Исинбаева) је рођена у Волгограду 3. јуна 1982. године . Њен отац је био водоинсталатер, а мајка је радила као помоћник у трговини. Упркос скрмоним примањима, успјели су финансирати кћеркино бављење гимнастиком и атлетиком, у раним фазама њене каријере. Од своје пете до петнаесте године тренирала је гимнастику. Престала је са тренинзима јер је била превисока да би била конкурентна на такмичењима. Због тога се окреће атлетској дисциплини, скоку с мотком. Након само шест мјесеци бављења овим спортом, Исинбајева осваја своју прву златну медаљу. Било је то 1998. године у Москви, на Свјетским играма младих. Побједила је са прескочених 4.00 метра. Исте године, са идентичном висином, није успјела узети медаљу на Свјетском јуниорском првенству у Француској. Годину дана касније, на Свјетском првенству младих, Исинбајева прескаче висину од 4.10 метара и осваја своју другу златну медаљу. Прескочивши 4.20 метра, 2000. године, поново осваја Свјетско јуниорско првенство.

58

Те године, Јелена Исинбајева уписује свој први наступ на Љетним олимпијским играма, одржаним у Сиднеју. Недуго затим осваја своју нову медаљу. Била је најбоља на Европском јуниорском првенству из 2001. године, са висином од 4.40. На Европском првенству у Минхену, 2002. године, Рускиња осваја своју прву сениорску медаљу. Исинбајева је била друга, иза Светлане Феофанове. Наставља са јаким тренинзима и напретком, те осваја ново злато. Прескочила је љествицу постављену на висину 4.65 и тако освојила Европско првенство до 23 године, одржано 2003. године у Пољској. Та 2003. година је била година њених великих резултата. На такмичењу одржаном у Енглеској прескаче 4.82 метра и поставља нови свјетски рекорд. Њено достигнуће је тим веће, узимајући у обзир да је имала само 21 годину. Овим резултатом, прелијепа Рускиња је најавила борбу за злато на Свјетском првенству које се одигравало у Паризу те године. Ипак, скакала је доста слабије него у Енглеској и освојила бронзу. Касније ће се испоставити да је то једина бронзана медаља коју је освојила у својој досадашњој каријери. Савршену колекцију злата “кваре” још два сребра, освојена на Европском првенству у Минхену 2002. и у Бирмингему, на Свјетском дворанском првенству из 2003. године.

година 2012.

Бр. 5


СПОРТ

ДОСТИГНУЋА „Мој циљ јесте престићи 35 рекорда, колико их је у каријери поставио скакач са мотком Сергеј Бубка. Још имам времена и могућности достићи га. Не знам гдје су ми границе, само се трудим скакати највише што могу“, рекла је Јелена Исинбајева након 15. обореног свјетског рекорда у скоку са мотком.

Исинбајева је завршила Мастер студије на Државној академији за физичку културу, у Волгограду. Тренутно студира на Националном техничком универзитету у Доњецку. Члан је Руске армије и има чин капетана. У једном интервјуу је изјавила да је врло важно да постоје жене које уносе мало гламура у спорт, те да одбија подјелу на спортисткиње и жене.

Уз двадесет и једну златну медаљу у свим категоријама и 28 свјетских рекорда, Исинбајева је власник и десет актуелних рекорда у различитим категоријама, а међу њима су свјетски дворански и рекорд на отвореном. Једина је жена која је прескочила пет метара. Једна је од само седам атлетичара који су успјевали да освоје Свјетска првенства у свим категоријама, у својим спортовима.

„Мени је битно бити гламурозна, јер ја увијек желим изгледати као жена. Не слажем се да мораш бирати бити спортисткиња или жена.“

Почетак доминације„мајстора спорта“

У наредних пар година, Исинбајева се такмичила сама против себе. Осваја злато у Осаки, 2007. и у Пекингу, 2008. године. Постаје прва жена која је прескочила пет метара у дворани. У Цириху, 2009. године поставља актуелни свјетски рекорд, који износи 5.06 метара. Послије тога, долази до њеног резултатског пада. Чак двије године није освојила медаљу. Прошле године је раскинула сарадњу са Виталијем Афанасјевичем Петровим и вратила се свом старом тренеру, Јевгенију Васиљевичу Трофимовом. У фебруару ове године се вратила и поставила нови дворански рекорд, 5.01. Мјесец дана касније, осваја злато у Истанбулу, на Свјетском дворанском првенству. Ово је сјајна увертира за Олимпијске игре које слиједе и треба очекивати да Исинбајева озбиљно нападне трећу златну медаљу. Најавила је своје повлачење из овог спорта, за двије године. Но мотива још увијек има. Њена жеља је да престигне Бубкиних легендардних 35 рекорда.

Готово да је немогуће побројати све медаље и рекорде Јелене Исинбајеве. Треба издвојити два олимпијска злата, освојена два Свјетска и једном Европском првенству, пет побједа у Свјетским атлетским финалима и чак четири злата на Свјетским дворанским првенствима.У Атини, 2004. године, Исинбајева осваја злато испред Феофенове и поставља нови свјетски рекорд, 4.91. У току 2004. године поставила је укупно десет свјетских рекорда. Та година представља почетак њеног великог низа непобједивости, који је трајао све до 2009. За то вријеме, Исинбајева прескаче границу од пет метара. Било је то у Лондону, 22. јула 2005. године. Двадесет дана касније, подиже рекорд за још један центиметар, а другопласирану такмичарку оставља чак 41 центиметар ниже. Њеној доминацији се није назирао крај. Очекивано, проглашена је за најбољу такмичарку године. Други пут за редом.

Бр. 5

ЗАНИМЉИВОСТИ

година 2012.

59


ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ Од овог броја часописа Газета, уводимо нову рубрику „Газета препоручује“ у којој ћемо вам препоручити по једну руску књигу, руски филм и представити музичку групу. Желимо да вам на овај начин приближимо савремену руску културу али и да одамо почаст старим добрим класицима. Надамо се да ћете узети књигу у руке, послушати коју добру пјесму и погледати интересантан филм, по нашем избору.

КЊИГА „Један дан Ивана Денисовича“, Александар Исајевич Солжењицин (руски: Один день Ивана Денисовича) „Сматрао сам да се живот у логору најбоље може приказати ако се до најситнијих детаља опише један дан обичног затвореника. Свијет васпитно-радних логора садржи судбине различитих људи, а живот у логору промијени многе. Неки постају агресивнији, други се повлаче у себе.Разочарани су знали да постављају питање: За кога смо четири године ратовали?“(Александар Исајевич Солжењицин) Кратки роман „Један дан Ивана Денисовича“, у основи аутобиографског карактера, данас је актуелан ништа мање него кад је био написан 1959. године. Ова књига, како је и сам Солжењицин једном приликом рекао, описује до најситнијих детаља један дан у животу обичног затвореника Ивана Денисовича Шукова. У овој књизи су описане страхоте Стаљинових логора, неслућене размјере монструозности до којих човјек може доћи, умјетност преживљавања у најсуровијим условима, те питања човјековог духа и слободе. Ако узмете књигу у руке, већ на првим страницама прочитаћете ријечи које ће Вам се дубоко урезати у памћење: „Овдје, момци, влада закон тајге, али и овдје људи живе. Знате који нaјприје поцркају: они који лижу туђе порције, они који се уздају у поштеду и они који откуцавају.“

60

Све горке године проведене у логорима и све невоље затвореника је слика коју Солжељицин није могао да заборави. Књигу чији је главни херојо бичан радник написао је за само 40 дана. Одабрао је јунака који није интелектуалац. Тај обичан политички затвореник се није бавио расправама и анализама о “добром Лењину и лошем Стаљину”. Дјело је обављено 1962. године и повеликом утицају на савременике не може се поредити ни са једном књигом у историји књижевности. Роман је намијењен руском народу који, по Солжењицину, не зна сопствену историју. „Један дан Ивана Денисовича“ није ништа друго до реконструкција истине, како је сам писац рекао: „Догађаји из не тако давне прошлости, прије и послије револуције, избрисани су, документи спаљени, свједоц ипобијени. Зато сам и радио на реконструкцији истине.“ година 2012.

Бр. 5


ГАЗЕТА ПРЕПОРУЧУЈЕ

МУЗИКА

ФИЛМ

АРКОНА

ТУРСКИ ГАМБИТ (руски: Турецкий гамбит)

Ако изузмемо Евровизију, на којој чујемо неке од руских извођача, на нашим радио и тв станицама немамо прилику да чујемо нешто више и боље из руске продукције. Управо из тих разлога, наредних неколико редова ћемо посветити озбиљнијој и квалитетнијој музици, тј. руском бенду, који се по жанру може сврстати најприје у фолк-метал, а затим у симфоникметал са елементима паганског и блек-метала. Наиме, ова комбинација се појављује под именом Аркона. Бенд је прије десет година основала неколицина младих људи, на челу са Машом, композитором и тзв. Вриском бенда. Осим Маше, која поред свега свира неколико инструмената (клавијатуре, бубањ, даире, хомуз), данас се у бенду налазе Сергеј (гитара, балалајка), Руслан (бас), Владимир (флаута, гајде) и Влад (бубњеви). Љубав према паганској Русији, њеној далекој историји, обичајима и традицији уткали су у своје текстове и музику, која почива на необичној комбинацији древног и савременог, локалног и свјетског, јер је то , како кажу, најбоље што знају и тиме ће се бавити док их снага не изда.

Филм „Турски гамбит” снимљен је 2005. године, по роману познатог руског писца Бориса Акуњина. Радња филма је смјештена у вријеме Руско-турског рата 1877.-1878. Године. Главни лик, Ераст Фандорин (глуми: Јегор Бјеројев) планира бијег из турског затвора и прелазак на руску страну што је прије могуће, како би доставио важне информације о непријатељском нападу. На свом путу упознаје Варвару Суворову (глуми: Олга Краско), младу дјевојку која одлази у посјету свом вјеренику који је војник у руској војсци. Ераст зна да у руској армији постоји шпијун и настоји да открије ко је он. Од 22. фебруара 2005. Филм „Турски гамбит”је доживио највише емитовања од свих пост-совјетских филмова у Русији и то чак 364 пута! Овај изврсни историјски филм режирао је Џаник Фајзијев.

Међутим, бар за сада, снаге им не мањка. Њихови концерти су енергични, епски спектакли на којима се могу чути извођења пјесама попут “Гой, Роде, Гой!”, "Русь", "От сердца к небу", " Ярило","Стенка на Стенку" и многе друге. Обучени у крзно и кожу, окићени разноразним древним словенским симболима, на сцени свирају на традиционалним руским инструментима, на шта се необично складно, готово природно надовезују енергични звукови бубњева и гитара. Када се још на то дода Машин изузетно прилагодљив, на моменте благ, а опет снажан глас, Аркона постаје један од оних бендова, чије текстове не морате разумјети да бисте их ставили на листу омиљених. Ако, пак, желите да се упознате са њиховим текстовима, можете их наћи на сајту групе www.arkonarussia.com заједно са фото галеријом, дискографијом и осталим информацијама везаним за бенд.

Бр. 5

година 2012.

61


МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ


ПРИВРЕДНО ДРУШТВО

Д.О.О.

"arting INVEST" М.Г. Николајевича 3, 78 400 Градишкка, БиХ

КОНТАКТ: БАЊА ЛУКА 051/ 315-419 ГРАДИШКА 051/815-825 e-mail: artinginvest@gradiska.com web: www.arting-invest.com

ПРОЈЕКТОВАЊЕ, КОНСАЛТИНГ, ИНЖИЊЕРИНГ, ПРОСТОРНО ПЛАНИРАЊЕ, РЕВИЗИЈА ПРОЈЕКАТА, СТРУЧНО САВЈЕТОВАЊЕ, НАДЗОР,ИЗВОЂЕЊЕ ГРАЂЕВИНСКИХ, ЗАНАТСКИХ И ИНСТАЛАТЕРСКИХ РАДОВА, ПРОДАЈА СТАНОВА И ПОСЛОВНИХ ПРОСТОРА

Xoтeл - тренутно у изградњи, Градишка

ДОБРА КУЋА СЕ ИЗ ДОБРЕ КУЋЕ ГРАДИ

Предшколска установа "Лепа Радић"

Урбана вила- "Кеј" Градишка

Profile for  Газета

Газета број 5  

Часопис Друштва српско-руског пријатељства Братство, Бања Лука, Република Српска, БиХ, објављен 2012.године

Газета број 5  

Часопис Друштва српско-руског пријатељства Братство, Бања Лука, Република Српска, БиХ, објављен 2012.године

Advertisement