Page 63

ТОЛСТОЈЕВА РЕАКЦИЈА НА СМРТ ДОСТОЈЕВСКОГ

Интересантна је била реакција аутора „Браће Карамазова” на такозвани „духовни преокрет” писца „Ане Карењине”. Ову реакцију чине још занимљивијом што она тачно одражава мишљење књижевних кругова уопште о оном што се са Толстојем дешавало 80-година. У мају 1880. одржана је свечаност поводом отркивања споменика Пушкину на којој је Достојевски прочитао свој познати говор о родоначелнику руске књижевности, а у публици окупљеној око споменика, писца Толстоја није било. Достојевски је 27.маја 1880. писао жени: “Данас ми је Григорович рекао да се Тургењев вративши се од Лава Толстоја разболео, а да је Толстој скоро скренуо, или можда потпуно полудео.“На основу тога се може претпоставити да је глас о Толстојевом „лудилу“ по Москви пронео баш Тургењев. Пре тога је аутор „Ловчевих записа” посетио Толстоја у Јасној Пољани и том приликом су се помирили и Толстој га је упознао са својим новим погледима.

Таква је била реакција Достојевског на кризу свог великог савременика из Јасне Пољане. Међутим, сасвим је друкчије реаговао Толстој на смрт Достојевског.

Како су лако поверовали у галсине о Тостојевом “скретању” његова браћа по перу, може се сазнати из новог писма Достојевског жени које јој је упутио већ следећег дана (28. маја): “И Катков је потврдио да је чуо како је Лав Толстој сасвим скренуо. Јурјев ( Сергеј Андрејевич Јурјев писац и преводилац, председник Друштва руске књижевности, Толстојев познаник, прим, Б.Р. ) ме је наговарао да отпутујем у Јасну Пољану у посету Толстоју: до тамо и назад има свега два дана и две ноћи. Али, ја нећу ићи, премда би било врло интересантно.“ Из тога се писма може закључити да је Достојевски,с обзиром на гласине о Толстојевом „скретању с ума” проценио да би та посета могла бити ризична. На тај начин још једна шанса за познанство два писаца је била изгубљена... малте не због обичне злобе својствене и књижевним ствараоцима.

ГРОФИЦА АНА А. ТОЛСТОЈ, ЗАЈЕДНИЧКИ ПОЗНАНИК ОБА ПИСЦА Толстој и Достојевски су имали још једног заједничког познаника грофицу Ану А. Толстој, тетку Лава Николајевича и његовог духовног коресподента. У зиму 1881., недуго пре смрти Достојевског, она се с њим присно зближила. “Он вас воли”, писала је она Толстоју, „много се распитивао о вашим погледима и учењу и на крају ме питао да ли имам случајно било шта, какав спис о том учењу које га веома интересује како би се могао с њим ближе упознати.“ Алеxандрин, како су је звали у свтеским круговима, дала је Достојевском да прочита писма које јој је Тослтој писао у фебруару 1880.г.,т.ј.баш у то време, кад је он по гласинама које су кружиле у књижевничким круговима био скренуо памећу. У својим „Успоменама” Алеxандрине је писала: “Још увек пред собом видим Достојевског како се хвата за главу и очајним гласом понавља Не то, не то! Он није прихватао ни једну једину мисао Лава Николајевича, без обзира што је покупипо сва писма која су лежала на столу: оригинале и копије Лавових епистола.” Бр. 1

Језик и књижевност

РЕАГОВАЊЕ ДОСТОЈЕВСКОГ НА ТЗВ „ДУХОВНИ ПРЕОКРЕТ” ТОЛСТОЈА

година 2011.

На дан 5.фебруара 1881. (Достојевски је умро 28. јануара по старом календару) Толстој је писао Страхову као одговор на његово писмо: “Ја никад нисам видео тог човека и никад нисам имао непосредних односа с њим, али намах, кад је је он умро, схватио сам да ми је био веома близак, драг и потребан човек... И никада ми није падало на памет да се с њим мерим, никада. Све што је он радио (радио је боље,баш оно прво) било је такво да што год је више урадио, мени је било од тога боље. Уметност у мени изазива завист, ум такође, али дела срца само радост. Ја сам га зато и сматрао својим пријатељем и друкчије нисам мислио, него тако да сам ја крив што се никад нисмо видели. И одједном за ручком за којим сам био сам, закаснио сам, читам умро је. Као да сам одједном изгубио неку потпору. Најпре сам се изгубио и онда ми је постало јасно како ми је он био драг, па сам плакао, ето и сада још увек плачем.“ Два дана пре тога Страхов је писао Толстоју: “Он се једини могао поредити (по утицају на читаоце) у неколико часописа. Он је постао особењак у сред литературе, скоро непријатељ, јер је смело говорио о ономе што је одавно било прогалашено за „саблазан и безумље.“ Саблазан и безумље с тачке гледишта књижевне средине А шта је то било „саблазан и безумље” с тачке гледишта књижевне средине тога времена? Проповед хришћанства као последње истине, ето шта! На томе је, по мишљењу писаца померио памећу пред смрт Гогољ, то је била тачка „безумља” Достојевског и од истог тог је „сишао с ума” Толстој. И Толстој је без отезања примио ту штафету „безумља”. Случајно или не, али управо после смрти Достојевског од малене приче „Од чега људе живе” написане 1881.и почиње „позни” Толстој чији погледи на живот и религију, на уметност, су у потпуности супротни оним који су уобичајени у „нормалном” друштву, а које и је сам Толстој тек сасвим недавно пре тога прихватио. Бранко Ракочевић

62

Profile for  Газета

Газета број 1  

Часопис је штампан 2011.године

Газета број 1  

Часопис је штампан 2011.године

Advertisement