Page 47

Слово православља

Крст, дуг 12 центиметара, на коме је на предњој страни распети Христ, а са друге стране је записано на црквенословенском: „Манастиру Вујану, о исцељењу, приложи раб Божји Гојко, 1946.“ Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење гдје је игуман био Јулијан Кнежевић. Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. Међу искушеницима је био и Милисав, касније архимандрит Јован Радосављевић. Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића, старјешину женског манастира Јовање. Макарије је тада био стар монах, водио је строг подвижнички живот и био аскета. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле, а тада је рукоположен у чин јерођакона. Замонашио га је његов духовник Макарије, а убрзо се замонашио и Милисав који је за свог духовника изабрао Павла. Од 1949. до 1955. године био је сабрат манастира Раче гдје је вршио разна послушанија. Школску 1950/51. годину провео је као суплент у призренској Богословији Светих Кирила и Методија. У чин јеромонаха рукоположен је 1954., исте године је постао протосинђел, а архимандрит 1957. Године. Постдипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. Године.

ПАВЛЕ КАО ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашкопризренских устоличен је 13. октобра 1957. године у саборној цркви Светог Ђорђа у Призрену. У многострадалној и напаћеној Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Рукополагао је и монашио нове делатеље у винограду Господњем. Старао се и о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног пјевања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим мјестима своје Епархије. Као архијереј на Косову и Метохији, у веома тешко вријеме за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавјештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт која је на све ово упорно ћутала. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вријеђања и физичке нападе. На аутобуској станици у Призрену доживио је да буде ошамарен од једног Албанца и том приликом епископ Павле му је рекао: „Ударите и другу страну“. Поред овог, било је и других вербалних и физичких напада. „Већ у својим првим епископским извештајима указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. Добијао сам упозоравања да пазим шта пишем, јер извештаји долазе у руке световне власти, али је све било јасније да је Косову и Метохији негде, на неком другом месту, пресуђено да више не буде српско“. Свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом јер Епархија није имала ауто, да би касније добила један „варбург“. На тим својим путевима он је често био провоциран, псован, гажен, вучен за браду и ударан. Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Бр. 1

година 2011.

Гојко Стојчевић као млади богослов

46

Profile for  Газета

Газета број 1  

Часопис је штампан 2011.године

Газета број 1  

Часопис је штампан 2011.године

Advertisement