Page 26

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ Публикација „Српско-руски односи историјски преглед“

Сава Владиславић Рагузински Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Сава је рођен 1668. на властелинском имању Владиславића у Јасенику, близу Гацка у Херцеговини. Када су Турци Ченгићи напали властелински посјед, Сава је са оцем прешао у Дубровник, а његов рођени брат Дука остаје у Требињу. Из тог дијела породичне лозе настају Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић. Након што се Лука Владиславић, преселио у Дубровник додао је свом презимену Рагузински. Наиме, Дубровник је у међународним односима зван и знан као Рагуза, што је био италијански назив за овај приморски град. Млади Сава је, као многи Дубровчани, изучио морнарство. У дубровачким језуитским школама Владиславић је стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Одлази затим, у Цариград, да као трговац шири трговачке везе. Jерусалимски патријарх Доситеј, стуб Руске Православне цркве на Блиском истоку, препоручио је министре иностраних послова Русије Јемељану Украјинцеву и Василију Галицину, за које је преузимао разне тајне мисије. Владиславић је успио да прибави текст уговора Порте са Француском, Енглеском, Венецијом и Аустријом. Ти уговори су допринијели и стварању руско-турског мира, а Владиславићу је био отворен пут до двора цара Петра Великог, кога је упознао у Азову 1702. На Савин наговор, цар Петар Велики, је почетком XVIII вијека, послао у Сремске Карловце прву граматику и буквар, који је у будући центар српске духовности донио учитељ Максим Суворов. То је означило настанак прве српске школе у Сремским Карловцима. Као трговац иде за Москву али се, добивши привилегије, брзо враћа у Цариград као трговачки и дипломатски представник Русије, заједно са грофом Петром Толстојем (родоначелник породице Толстој из које је потекао познати писац Лав Николајевич Толстој). Сава Владиславић је на још један начин повезан са руском литературом: у Цариграду је откупио младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и њега послао Петру Великом у Русију. Ибрахим Ханибал је био прадјед Александра Пушкина. Гроф Сава Владиславић је закључио мир са молдавским кнезом у Јашију, те мир са Султаном на Пруту.

25

1708. се враћа у Москву и од Петра Великог добија посједе на простору данашње Украјине, гдје у граду Нежин настаје трговачко сједиште области. Гроф Сава Владиславић био је оснивач руске обавјештајне службе, а за црноморски обавјештајни рад добијао је годишњу апанажу у износу од 325 рубаља. Петар Велики поклонио му је дворац у Москви, на ријеци Покривна и право слободне трговине на десет година. Повеља је, недуго затим, продужена на неограничено вријеме. Илирски гроф, како Сава Владиславић у то вријеме себе назива, по Илирима који су тада били синоним за Јужне Словене, његује контакте са Србима и са кнежевинама Влашком и Молдавском, помаже српским устаницима у данашњој Црној Гори и у Русију доводи Михајла Милорадовића, предака касније познатог грофа Михаила Милорадовича. 1711. године Петар Велики шаље Саву Владиславића за Влашку и Црну Гору ради припреме једног устанка уочи руског напада на Османлије. Од 1716. до 1722. Владиславић је представник Русије у Риму, гдје припрема конкордат између Ватикана и Русије, стара се о руским плаћеницима у Риму и набавља умјетничка дјела за љетни дворац Петра Великог у Санкт Петербургу. 1725. године креће у мисију за Кину, гдје његовим ангажовањем долази до Кахјантског споразума, најважнијег међународног споразума Русије и Кине и до данас важећем разграничењу са Кином. Његовом заслугом настала је и прва Православна црква у Пекингу. Савин одговор критичарима у вези споразума са Кином, будући да је Кина у то вријеме водила строгу политику изолације, на шта су критичари говорили да је бављење Кином бацање новца на улицу, данас је у Русији позната изрека: „Ко на улицу баца новац неће га ни наћи“. Сава Владиславић је одликован орденом Александра Невског за успостављање односа са Кином.

Посљедњих година живота, сломљен смрћу своје три кћерке, Владиславић је добио право да у Сибиру оснује град Троицосавск (данас Киахта). Тамо је подигао храм, назвавши га црква Светог Саве Српског Немањића. Умро је у Санкт Петербургу 1738. Године. Бр. 1

година 2011.

Profile for  Газета

Газета број 1  

Часопис је штампан 2011.године

Газета број 1  

Часопис је штампан 2011.године

Advertisement