Газета број 1 by Газета

БР. 1

2011. год.

ГА ЕТА ДРУШТВО

СРПСКО-РУСКОГ

ПРИЈАТЕЉСТВА

“БРАТСТВО”

ПОЛИТИКА

Циљеви руске спољне политике предавање амбасадора Русије у Србији, Александра Конузина

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ

САВА ВЛАДИСЛАВИЋ РАГУЗИНСКИ СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА

БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ JЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

ТЕМА БРОЈА:

МОСКВА

САДРЖАЈ УВОДНИК 03 Ријеч, двије о организацији

ТЕМА БРОЈА 05 Москва

ПОЛИТИКА 21 Циљеви руске спољне политике (предавање амбасадора Русије у Србији, Александра Конузина)

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ 25 Сава Владиславић Рагузински

ВИЈЕСТИ

Број 1 Година 2011. ОСНИВАЧ И ИЗДАВАЧ: Друштво српско-руског пријатељства “Братство” Е-mail: srb-rus_bratstvo@mail.ru ДИРЕКТОР ИЗДАЊА: Рајко Ћулибрк ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИЦИ: Јелена Чолић Милан Милковић РЕДАКЦИЈА Ана Бундало Драгана Вржина Бранка Врућинић Младен Вучковић Страхиња Стојаковић: ДИЗАЈН И ТЕХНИЧКА ПРИПРЕМА: Игор Кувач

Штампа: “Монтграф” д.о.о. Број примјерака: 500

27 Путин на Балкану 29 Путин у Београду, у слици 35 Финансијски центар биће у Москви 35 Велика кнегиња предсједник пленума 36 Русија због вотке у губитку 1,4 милијарде долара 37 Русија не да Куриле 37 Испуњено завештање Стефана Немање 38 Предсједник Медведев контролише рад служби 38 Путин брани Лењина 39 Папа и Медведев 40 Медведев укида зимско рачунање времена 40 Свештеник за градоначелника 41 Пробуђена руска интелигенција 41 Руски ракетни систем Ц-500 у производњи 2014. 42 Изабрана нова Мис Русије 2011 43 Мисице са обала Доне

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА 45 55 56 56 56 57 58

Блаженопочивши Патријарх српски господин Павле Русија нови храмови Молитве у тишини Чудотворац испод чађи Црква на Антартику Србијом звоне руска звона Свјетски познати православци

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ 61 130-годишњица смрти Достојевског 63 Мала школа руског језика

IN MEMORIAM 65 Милка Шешум

УВОДНИК Рајко Ћулибрк Поштовани читаоче, Прије свега, желимо да Вам изразимо заиста велику словенску захвалност. И то зато што сте препознали нашу „Газету“ и одлучили да се детаљније упознате са њеним садржајем. Пред Вама се налази први број часописа Друштва српско-руског пријатељства „Братство“ под називом „Газета“, први оваквог садржаја на територији РС и БиХ. Као посебан вид наших активности на промовисању руске културе, историје и језика те српско-руских односа настао је и овај часопис. „Газета“ је замишљена као кутак у којем можете да се информишете о дешавањима у Русији те актуелностима из српско-руских односа, мјесто на којем можете да се упознате са руском културом, историом и основама руског језика те да пронађете информације везане за стипендије Руске Федерације за наше студенте и још много тога. Колико смо у томе успјели је на вама да процијените. Дозволите да Вас укратко упознамо и са нашим Друштвом. Друштво српско-руског пријатељства „Братство“ основано је на иницијативу неколицине студената Универзитета у Бањој Луци, русофила и визионара који су били незадовољни сарадњом између Републике Српске и Русије у свим областима, а посебно у области културе и образовања. Основно подручје дјеловања Друштва је систематски рад на продубљивању пријатељства српског и руског народа, што ћемо чинити путем учења језика, развијања свестране сарадње у области науке, културе, умјетности, спорта и привреде; те организовањем, умјетничких и других скупова, предавања и других разноврсних манифестација узајамности. Активности које смо до сада реализовали су разлог што је наша организација постала веома популарна међу младим људима, студентима па и оним старијима који су препознали нашу визију и ентузијазам. Као резултат тога чланство нам се убрзано повећава, а у плану је и отварање одбора широм Републике Српске.

Од активности из 2010. године издвајамо: манифестацију под називом „О Русији с љубављу“ која је одржана у просторијама Правног факултета у Бањој Луци дводневну манифестацију под називом „Дани Русије у Бањој Луци, у сусрет 9. мају“ обиљежавање „Дана Русије“ промоцију неше публикације под називом „Српскоруски односи, историјски преглед“ која је одржана у просторијама Филозофског факултета у Бањој Луци школу руског језика „Руски за све“ За 2011. годину планирали смо реализацију више пројеката од којих издвајамо оне који нас очекују у наредним мјесецима а то су: студентско путовање у Русију под називом „Студенти у сусрет Русији“ током којега ће наши студенти посјетити Академију славистике у Москви и МГУ „Ломоносов“ те бројне друге образовне и културне институције. ту је дводневна манифестација коју организујемо по други пут у част побједе над фашизмом под називом „Дани Русије у Бањој Луци, у сусрет 9. мају“ гдје ћемо кроз богат културни програм обиљежити један од најзначајнијих празника у Русији и код нас. настављамо нашу школу руског језика под називом „Руски за све“ коју ћемо проширити осим Бања Луке на Источно Сарајево, Дервенту и Котор Варош. Морамо да истакнемо да смо током свог кратког постојања успоставили сарадњу са бројним институцијама и сродним организацијама у земљи и региону али и шире. Издвајамо партнере као што су : Амбасада Русије у БиХ, Академија славистике из Москве, Руско-српско пријатељство из Москве, Бјелоруско-српско пријатељство из Минска, Културнопросвјетна установа “Српски центар” из Минска, Друштво српскоруског пријатељства из Београда, СТП „Ризница“, СОЗ Бања Лука, ОПТИМА група Бања Лука, клуб „Деда Лука“ и Савези студената факултета Универзитета у Бањој Луци многи други. Овом приликом захваљујемо свима онима која су помогли рад ДСРП „Братство“ уз обећање да ћемо наставити наш рад са још већим ентузијазмом и преданошћу са циљем унапређења српско-руских односа. Позивамо све који су заинтересовани за рад на унапређењу српско-руских односа да нам се придруже и да заједно радимо на очувању и јачању наших вјековних братских веза, а између осталог и да свима који мисле и говоре да су наши студенти пасивни и незаинтересовани за активан рад на промјени друштвеног миљеа пружимо снажан аргумент против!

Бр. 1

година 2011.

О ПУБЛИКАЦИЈИ Ова публикација је замишљена као једноставно штиво, написано на поуларном, а не научном нивоу. Настала је трудом неколицине расположених људи из друштва СРП „Братство“. Публикација је подјељена у три цјелине: прва се бави историјским освртом на српско-руске односе, друга цјелина је посвећена у најкраћем личностима које су обиљежиле заједничку српско-руску историју, а трећа цјелина се бави споменицима и симболима пријатељства два народа.

Надамо се да ће бити од користи сваком ко је буде читао, да ће нешто научити, али и да ће га баш ова публикација подстаћи на истраживање Русије, руског народа, српско-руског пријатељства и да ће упознавање са нашом заједничком историјом бити добар темељ за блискије односе у будућности. Публикацију "Српско-руски односи, историјски преглед" можете купити у књижари "Ризница" која се налази у центру града у згради хотела "Видовић" у Бањој Луци, или је можете наручити преко нашег е-mail-а srb-rus_bratstvo@mail.ru.

ТЕМА БРОЈА ГРАДОВИ РУСИЈЕ Ана Бундало, Драгана Вржина, Бранка Врућинић

МОСКВА

Москва је кроз своју 850 година дугу историју, прошла кроз различите етапе, успоне и падове али је и послије највећих страдања увијек изнова подизана, још љепша и величанственија. Данас је Москва главни град највеће државе на свијету, Русије. Налази се на ријеци Москви и обухвата површину од 1097,12 km² на којој живи преко десет милиона становника.

Када говоримо о њеном значају за Руску Федерацију, Москва представља њен политички, културни, привредни, научни, туристички и трговачки центар. Обилује природним љепотама, културно-историјским знаменитостима, споменицима, хришћанским храмовима те разноврсним манифестацијама. Због свих ових квалитета њен значај у свијету сваким даном постаје све већи. Kолико она значи руском народу најбоље је описао највећи руски пјесник, Mосковљанин, Александар Сергејевич Пушкин у сљедећим стиховима: Ал' већ су близу и пред њима Са Москве, из даљине плаве, Ко ватра златним крстовима Горе далеке древне главе. Како уживах у тој слици Када су цркве и звоници, Дворци и баште засађене Искрсли нагло испред мене! Како сам често с пута мучна, Гдје луталачка судба зове,

Москво, о теби сниво снове! Москва! Колико ријеч та звучна За руско срце много скрива, Како се у њој све одзива! Евгеније Оњегин, глава 7

Грб и застава Москве

Бр. 1

година 2011.

Тема броја

ИСТОРИЈА 1147. 1237-1238. 1264. 1352. 1367-1369. 1380. 1382.

1448.

1475. 1538.

1612.

1613.

Монголска најезда Москва постаје пријестоница Московске кнежевине Епидемија куге шири се Европом и погађа и Москву

Битка на Куликовом пољу У Москви улази у оптицај ковани новац Руска Православна црква проглашена аутокефалном, а епископ рјазански Јона изабран за митрополита Москве и цијеле Русије Почет ак изградње Успенског сабора у Кремљу Московско насеље Китај-город такође добија своје камено утврђење Москва ослобођена од пољсколитванских интервенционист а послије трогодишње окупације Михаил Романов крунисан за руског цара, чиме почиње тровијековна владавина династије Романов „Сони устанак“ у Москви

1662.

„Бакарни устанак“ у Москви

1698.

„Стрелецки устанак“ у Москви

1712.

Руска пријестоница сели се из Москве у Санкт-Петербург

1775.

Основан Московски универзитет

1851. 1867. 1918.

Почет ак Отаџбинског рата и побједа над Наполеоном у Бородинској бици Отворен жељезнички саобраћај између Москве и Санкт-Петербурга Русија продаје Аљаску Сједињеним државама Послије Октобарске револуције Москва опет постаје пријестоница Русије (Совјетског Савеза)

1934.

Пуштен у саобраћај руски метро

1941.

Почет ак великог Отаџбинског рата и битка за Москву против Хитлерове армије

1991.

Распад Совјетског Савеза

година 2011.

У XIV вијеку московски кнез, Иван I Данилович Калита (12881340.), је знатно утврдио економску и политичку моћ Москве, а припајањем низа сусједних кнежевина Московској Кнежевини њену територију седмоструко увећао

Изградња камене тврђаве Кремља

1648.

1812.

Бр. 1

По први пут се у писаним документима помиње Москва

У Ипатијевском љетопису из 1147. године по први пут се помиње Москва, а као њен оснивач новгородски кнез Јуриј Долгоруки (крај XI вијека1157.), који је на обали истоимане ријеке подигао дрвене бедеме. С тога се ова година условно узима као датум оснивања града.

Међутим, многе несреће су у том вијеку задесиле Москву. Више пута су у њој буктили пожари, а народ је погодила куга. Но најстрашнија је била Монголска најезда 1237-1238. год. Монголске хорде („Златна хорда“) на челу са Батуканом продиру у Москву и спаљују је до темеља, а опустошена Русија пада под њихову власт. Али Москва није опустјела. Напротив, њени становници су изнова градили куће и храмове, а московски кнез Иван Калита је највише градио у Кремљу. У Москву је из Владимира пренијето сједиште поглавара руске цркве, па је Кремљ постао центар општеруске црквене власти. Године 1264. Москва је постала пријестоница Московске Кнежевине. Град се постепено ширио, а све више руског становништва се настањује у Москви, јачајући њен привредни развој. Овако ојачана Москва припрема се за борбу против Монгола. Велики кнез московски, Димитрије Иванович Донски (13501389.), унук Ивана Калите, у својим припремама за судбоносне битке утврђује пријестоницу Московске Кнежевине. На прилазима граду подиже низ манастира, „чувара Москве“, а умјесто изгорелог дрвеног бедема Кремља, зида неприступачну тврђаву од бијелог камена. У кључну битку против Монгола, Димитрије Донски је пошао 8. септембра 1380. године. Битка се одиграла на Куликовом пољу, у долини ријеке Дона, гдје је монголски кан Мамај убједљиво поражен. У XV вијеку долази до проширења територије Московске Кнежевине, а до краја вијека ствара се јединствена руска држава. У истом вијеку, Русија је коначно збацила и монголску власт под којом је била читавих 250 година. Раст политичке и економске моћи праћен је интензивном градњом, која се огледа како у реконструкцији Кремља тако и у градњи изван њега, због чега се Москва убраја међу највеће свјетске градове тога доба.

Тема броја

У вријеме Отаџбинског рата, 1812. године, Москва поново привлачи пажњу јер постаје центар народног отпора Наполеоновим освајачима. Убрзо затим у Москви избија пожар у ком је нестало три четвртине зграда. Додатну штету су направили Наполеонови војници док су се повлачили из Москве, дижући у ваздух многе грађевине унутар Кремља. Срећом, већина величанствених архитектонских споменика од камена је сачувана, а остали су касније реновирани. Послије тих догађаја , ни један освајач више није крочио на Московско тле, а она се полако препородила и свој развој наставила током читавог XIX вијека. На почетку XX вијека, за вријеме владавине Николаја II Александровича (18941917.), заустављен је економски развој Русије, а она се нашла суочена са хиљадама незапослених, те са катастрофалним ратом са Јапаном. Штрајкови у фабрикама полако захватају цијелу Русију, а револуција достиже свој врхунац Децембарским устанком московског пролетеријата. Москва постаје средиште револуционарне борбе против царске власти.

У XVI вијеку у Москви се граде нова одбрамбена утврђења, да би се проширена територија града заштитила од непријатељских напада. У првој половини вијека гради се зид са кулама око централне чаршије поред Кремља, „Велики Посад“, који добија ново име „Китај-город“. Затим се дижe трећи прстен утврђња да би се заштитио пространи новонастали дио Москве, такозвани „Бели град“. Скоро истовремено се гради и четврти прстен утврђења, који штити периферију Москве и Замосковрјечје. Касније су та утврђења порушена, а на њиховом мјесту се до данас налазе уређени булевари и кружна магистрала „Баштенски прстен“. Шеснаести вијек је доба обиљежено занатским, индустријским и трговинским успоном, као и значајним културним развојем. Подижу се велељепне грађевине које и данас красе Москву Архангелски сабор, Звоник Ивана Великог у Кремљу, храм Василија Блаженог на Црвеном тргу итд. Отворена је и прва руска штампарија. Почетак XVII вијека је у историји Русије познат као „вријеме буна“. Године 1610. Москвом је овладала пољсколитванска војска али је већ двије године касније, руска народна војска, под вођством трговца Кузме Мињина и кнеза Димитрија Пожарског ослободила Москву, која је након пустошења обнављана 12 година. Император Петар Велики (16721725.), велики реформатор Русије, преноси пријестоницу из Москве у СанктПетербург. Међутим, овим Москва не губи много на свом политичком и економском значају. Москва је и даље срце Русије.

Фебруарском револуцијом 1917. године, окончана је тровијековна владавина династије Романов, цар Николај Романов је абдицирао и формирана је прва грађанска влада. Бољшевици су Октобарском револуцијом исте године, успјели да освоје Зимски дворац у Петрограду и Кремљ у Москви, што доводи до успостављања бољшевичког режима. Цар Николај и цијела породица Романов су мучки убијени. У марту 1918. године, совјетска власт на челу са Владимиром Иљичем Уљановим- Лењином (18701924.) прелази из Петрограда у Москву. Када је у децембру 1922. године основан Савез Совјетских Социјалистичких Република, Москва постаје његова пријестоница. За вријеме другог свјетског рата, у октобру 1941. године, њемачке нацистичке трупе покушавају да заузму Москву али не успијевају. Исте године 6. децембра, совјети узвраћају контранапад, чиме су приморале нацисте да се повуку. Као Дан побједе над фашизмом се прославља 9. мај, јер је нацистичка Њемачка 9. маја 1945. године потписала капитулацију. Године 1991. Москва је још једном била центар значајних збивања, када су радикалне присталице комунистичке партије покушале да зауставе промјене које су дошле као посљедица политичких реформи совјетског лидера Михаила Горбачова. На хиљаде људи је изашло на улице како би се супротставили пучу. Иако до удара није дошло, Горбачов је убрзо поднио оставку, а совјетски савез се коначно распао крајем исте године. Бр. 1

година 2011.

Тема броја

Кремљ у вријеме Ивана III Бр. 1

година 2011.

Тема броја

Поред већ споменутих историјских личности, Москва је изњедрила многа имена, важна у руској али и свјетској књижевности, науци, архитектури итд. Међу тим знаменитим Русима свакако се истичу: Фјодор Михајлович Достојевски(1821-1881.), руски писац, творац психолошког романа. Уз Лава Толстоја најзначајнији представник руског и европског реализма XlX вијека. Његови најзначајнији романи су „Браћа Карамазови“, „Злочин и казна“, „Записи из Мртвог дома“, „Идиот“, „Зли дуси“, „Бедни људи“ и „Понижени и увређени“. Михаил Васиљевич Ломоносов (1711-1765.), научник и природњак, просвјетитељ и пјесник, положио је темеље савременог руског књижевног језика. Оснивач је Московског универзитета, који од 1940. године носи његово име. Матвеј Фјодорович Казаков (1738-1812.), архитекта, један од родоначелника руског класицизма XVlll вијека. Многа његова здања данас красе руску престоницу: Кремаљски Сенат, излетнички комплекс Царичино, корпус Московског универзитета, Петровски дворац, Голицинова болница и др. Константин Андрејевич Тон (1794-1881.), најзначајнији архитекта XlX вијека у Русији, најзначајнији представник електичког „руско-византијског“ стила. Аутор низа величанствених грађевина у Москви: Храм Христа Спаситеља, Великог Кремаљског дворца, кремаљске „Оружане палате“, Лењинградске жељезничке станице и др.

Николај Васиљевич Гогољ (1809-1852.), велики руски писац, родоначелник епохе реализма. Писао приповјетке (збирке „Мир-город“, „Вечери на салашу крај Дикањке“, „Арбеске“), романе („Мртве душе“) и драме („Ревизор“), прожете иронијом, горким хумором и поразном сликом руских карактера. Александар Сергејевич Пушкин (1799-1837.), највећи руски пјесник и један од најзначајнијих пјесника епохе романтизма уопште, родоначелник модерна руске књижевности и руског књижевног језика. Писао пјесме, поеме, романе и драме у стиховима, међу којима су најзначајније „Борис Годунов“, „Јевгеније Оњегин“, „Пикова дама“, „Капетанова кћи“, „Моцарт и Салијери“, „Камени гост“ итд. Погинуо је у двобоју. Михаил Јурјевич Љермонтов (1814-1841.), руски пјесник, писао пјесме, поеме и приповјетке. Најзначајније су његове поеме „Демон“, „Пјесма о трговцу Калашњикову“, песме „Облаци“, „Пророк“, „Отаџбина“, „Бородино“. Свјетску славу стекао романом „Јунак нашег доба“. Погинуо је у двобоју. Владимир Григоријевич Шухов (1853-1939.), инжењер, конструктор и проналазач, назван руски „Едисон“. Завршио Императорски московски технички факултет 1876. године. Конструисао је цијевни парни котао (златна медаља на Свјетској изкожби у Паризу 1900. год.), ерлифит за експлоатацију нафте, израдио је пројекат водоснабдјевања Москве, затим конструисао и изградио прве нафтоводе у Русији и први у свијету пронашао термички метод индустријске прераде нафте, као и метод индустријске производње аутомобилског горива (бензина) и др.

Ф. М.Достојевски

Николај II Александрович

Бр. 1

година 2011.

Тема броја

Антон Павлович Чехов (1860-1904.), приповједач и драмски писац, творац и један од највећих мајстора савремене кратке приче, по образовању љекар. Написао је преко 500 кратких прича, хуморески, цртица и меланхоличних повијести о руском „малом човјеку“, о наравима и духу времена на преломима епоха, у којима је испољио недостижну једноставност прозне форме („Чиновникова смрт“, „Туга“, „Роман са контрабасом“, „Коњско презиме“, „Апотекарица“, „Вањка Дама с псетанцетом“ итд.), као и драме „Галеб“, „Ујка Вања“, „Три сестре“ и „Вишњик“. Михаил Афанасјевич Булгаков (1891-1940.), романсијер, приповједач и редитељ, по образовању љекар. Његов роман „Мајстор и Маргарита“ (о силаску Сотоне у Москву у вријеме Стаљинове диктатуре) један је од најзначајнијих романа 20. Вијека. Владимир Владимирович Мајаковски (1839-1930.), један од најоригиналнијих руских пјесника, најзначајнији представник руског футуризма. Најпознатије су му збирке пјесама, поеме и тргедије у стиховима „Облак у панталонам“, „Владимир Мајаковски“, „150 000 000“, „Владимир Иљич Лењин“, „Добро“, „На сав глас“ и др.

Ј. Ф. Светланов Владимир Сејмонович Висоцки (1938-1980.), пјесник, глумац и музичар, аутор стотина пјесама на ријечи својих стихова и балада. Стекао је широку публику извођењем својих пјесама уз пратњу на руској седмоструној гитари. Написао је око 700 пјесама и стихова, играо у преко 30 филмова и глумио у бројним позоришним комадима. Алексеј Леонидович Пажитнов (1956.), руски кибернетичар и програмер, родом Московљанин. Године 1986. измислио је популарну компјутерску игрицу „Тетрис“. Сергеј Михајлович Брин (1973.), амерички милијардер, кибернетичар, руског поријекла, рођени Московљанин. Један од твораца и оснивача интернет система претраживања „Гугл“. Дипломирао је математику и рачунарске системе, а магистрирао на Универзитету Станфорд у Калифорнији, гдје је 1998. са математичарем Ларијем Пејџом основао компанију „Гугл“.

Јевгениј Фјодорович Светланов (1928-2002.), диригент, пијаниста, композитор и музички теоретичар. Од 1962. главни диригент Бољшој театра у Москви, а од 1965. умјетнички руководилац и главни диригент Државног симфонијског оркестра СССР-а. Поставио је опере „Борис Годунов“, „Царска невјеста“, „Кнез Игор“, „Русалка“, балете „Лабудово језеро“, „Рајмонда и Паганини“.

А.С. Пушкин Бр. 1

година 2011.

Ј. Ф. Светланов

Тема броја

ЦРВЕНИ ТРГ - КРЕМЉ Црвени трг је најпознатији московски и руски трг уопште. Први пут се помиње у XV вијеку за вријеме Ивана lll и то под именом Тројицки трг, по Тројицкој цркви, која се налазила на мјесту садашње цркве Василија Блаженог. Данашње име добио је тек крајем XVll вијека. Трг је ограничен најпознатијим туристичким знаменитостима: дуж једне стране налазе се источне зидине Кремља, на другој црква Василија Блаженог, на сјеверу робна кућа ГУМ и Казанска црква и на западу Државни историјски музеј и Васкресенска врата.

ХРАМ ВАСИЛИЈА БЛАЖЕНОГ На јужном дијелу Црвеног трга налази се једна од најљепших и најнеобичнијих грађевина на свијету, црква Василија Блаженог. Изграђена је прије четири стотине година на мјесту Тројицке цркве, по налогу цара Ивана Грозног, у част историјске побједе руске војске у октобру 1552. године, која је довела до припајања Казанског и Астраханског каната Русији. Изградња је почела 1555. године, а завршена је 1561. године. Према легенди, цар Иван Грозни је ослијепио градитеља Посника Јаковљева, да не би послије градио храмове исте или сличне љепоте. У храму је сахрањен Василије Блажени. Сам храм се састоји од девет међусобно различитих храмова који имају облик куле. Велика купола је у средини, а око ње осам купола у облику дивовских турбана, које симболизују осам татарских кнежевина које су припојене руској круни. Док није изграђен Звоник Ивана Великог у Кремљу, храм Василија Блаженог је био највећа грађевина у Москви.

Унутрашњост храма је доста скромнија у односу на његов спољашњи изглед, а испуњавају је мале, мрачне капеле, ходници у виду лавиринта и зидови прекривени њежним, цвијетним дизајном из XVll вијека. Храм је неколико пута спасен од тоталног уништења: Наполеон је наредио рушење 1812. године, а хтјели су га срушити и бољшевици средином XX вијека. Данас је за странце поглед на цркву Василија Блаженог и њене куполе једно од најупечатљивијих доживљаја Русије.

КАЗАНСКА ЦРКВА Оригинална Казанска црква је подигнута 1636. године у част Казанске иконе и прославе побједе цара Михаила Романова над Пољацима и Литванцима 1612. године. Бољшевици су је срушили 1936. год. на дан кад је требало да прослави 300 година постојања. Одлука да се црква обнови донесена је крајем 1980их. Патријарх московски и цијеле Русије Алексеј ll поставио је камен темељац, а већ три године касније и освештао новосаграђену цркву.

ДРЖАВНА РОБНА КУЋА ГУМ Прве продавнице од камена на оном мјесту гдје се данас налази зграда ГУМ, сазидане су 1590. године. ГУМ заузима бивши Горњи базар, зграда је дуга 250 m, а укупна дужина тезги у овој робној кући је 2,5 km. Лењинов маузолеј једна од најчуднијих туристичких атракција. За грађане Москве он представља, или непријатан подсјетник комунистичке прошлости или успомену на добра стара времена. За посјетиоце града он није само један од примјера совјетске архитектуре, већ посједује бескрајну фасцинантност.

Бр. 1

година 2011.

Тема броја

КРЕМЉ Кремљ је срце Москве и цијеле Русије. Сама ријеч „кремљ“ значи градска тврђава, тако да многи градови имају свој „кремљ“, а најпознатији је московски. Налази се на ушћу ријека Москве и Неглине, на Боровицком брежуљку. Препун је грађевина разнолике архитектуре, која открива дугу и фасцинантну историју. Легенда каже да је група руских племића током лова угледала огромну двоглаву птицу како налеће на вепра и односи га на врх брда. Те ноћи племићи су сањали град шатора и златних купола и већ идуће јутро су одлучили да изграде насеље на врху брда. Оснивачем Кремља се сматра Јуриј Долгоруки који је 1147. године на брду изградио прву тврђаву од дрвета. Сукцесивна смјена владара оставила је трага на Кремљу и његовој архитектури која је кроз вијекове постајала све разноврснија. До XVl вијека већи дио града се налазио унутар кремаљских зидина. Кремљ је касније постао званична царска резиденција и унутар њега су живјели најмоћнији племићи и поглавари Руске Православне цркве. Укупна дужина кремаљских бедема је 2235 m. Дебљина им је различита од 3,5 до 6,5 m, а висина је такође неједнака од 5 до 19 m. Најфасцинантнија кула изграђена 1491. год. под руководством Пјетра Антонија Соларија је Спаска кула (67,3 m) која је све до ХVll вијека носила назив „Фроловска кула“. Тада је у њеној капији постављена икона Спаситеља и тиме је Спаска кула постала, а то је и данас, главни улаз у Кремљ. Најстарија је Тајничка кула, највиша је Тројицка кула (76,35 m), а испред ње је изграђена кула Кутафија, која је најмања кремаљска кула 13,5m. У центру Кремља налази се Саборни трг, оивичен Успенском, Благовештенском и Архангеловском саборном црквом, храмом Полагање риза и Звоником Ивана Великог. Саборни трг је настао у XIV вијеку, а данашњи архитектонски комплекс Саборног трга се формирао почетком XVI вијека.

Лењинов маузолеј Бр. 1

година 2011.

Успенска саборна црква је најстарија и најважнија кремаљска црква, зидана је од 1475. до 1479. год. под руководством италијанског архитекте Аристотела Фијоривантија. Премјештањем сједишта Руске Православне цркве 1326. године из Владимира у Москву, она постаје њен заштитник и током четири вијека била је главни храм Русије. У њој су крунисани престолонасљедници, проглашавани државни укази, сахрањивани руски митрополити и патријарси, чије се гробнице налазе дуж зидова. Црква за Русе има велики значај, а као и руски народ често је страдала. Наполеонова коњица је 1812. год. у њој држала своје коње, 1917. год. је била под артиљеријском ватром током оружаних сукоба између бољшевика и белогардејаца, да би након премјештања средишта бољшевичке власти у Москву 1918. год. одржана последња васкршња служба и то уз посебно Лењиново допуштење. Наредних седамдесет година црква је била затворена, а одржавање служби забрањено. Црква је за јавност отворена 1990. Године. Унутрашњост Успенске саборне цркве је пространа, освјетљена, оригиналне фреске су дјело познатог сликара Дионисија, а у цркви се чувају и иконе из периода Xl-Xll вијек које имају непроцјењиву историјску и умјетничку вриједност. У храму се налазе и изванредна дјела примјењене умјетности, тзв. Мономахов пријесто, односно царско мјесто Ивана Грозног (1551); патријархово мјесто од бијелог камена (XVl вијек); китњасти бронзани шатор, рад мајстора Димитрија Сверчкова (1625); дванаест полијелеја од позлаћене бронзе, вишередни свијећњаци (XVll вијек) итд. Најстарије дјело примјењене умјетности у цркви јесу јужна врата, која су 1410. године допремљена у Москву из Суздаљске саборне цркве.

Звоник Ивана Великог чини јединствену архитектонску цјелину са окoлним велељепним храмовима. Торањ је висок 81m и сматра се чудом неимарске вјештине са почетка XVl вијека

Тема броја

Државни историјски музеј

Благовештенска Саборна црква

Патријархов дворац и Саборна црква Дванаест апостола

Храм Христа Спаситеља

Успенска саборна црква

Цар-топ (40t); 1586. год. Андреј Чехов; Топ није био намјењен испаљивању кугли, већ мјешавине комада олова, гвожђа и камења, али никад није употребљаван као оружје. Бр. 1

година 2011.

Тема броја

Aрхангеловска Саборна црква је још у XV вијеку постала гробница московских кнежева и царева који су овдје сахрањивани до 1700. године. У храму је укупно 46 саркографа од бијелог камена, а најстарији је гроб Ивана Калите, који је умро 1340. године. Овдје су такође сахрањени велики кнез и истакнути војсковођа Димитрије Донски, цареви Иван lll и Иван Грозни и његови синови итд. Благовештенска Саборна црква налази се јужно од Грановите палате. Има девет златних купола, а у њој су се вјенчавали чланови владајућих породица и крстила њихова новорођена дјеца. Иконостас цркве (1405.) представља вјероватно највриједније црквено дјело у читавој Русији.

ЦАР-ЗВОНО Поред Звоника Ивана Великог налази се чувено Царзвоно, највеће звоно на свијету, тешко 200 тона, високо 5,87 m и пречника 6,60 m. Нацрт је израдио познати мајстор Иван Моторин почетком XVlll вијека , а пуних пет година су текле припреме за ливење. Након смрти Моторина посао је наставио његов син Михајло и успјешно, за свега један сат, излио звоно 1735. год. Након двије године проналажења најбољег рјешења како да се звоно извади из јаме, 1737. год. у Кремљу избија пожар и том приликом се од звона одломио дио тежак 11 тона, а ни до данас није утврђено како је до тога дошло. Цар-звоно је лежало у јами 99 година, а онда су га 1836. године извадили из ње и поставили на мјесто гдје се и данас налази.

ВЕЛИКИ КРЕМАЉСКИ ДВОРАЦ На врху Боровицког брда, у јужном дијелу Кремља, гдје се од давнина налазио кнежев двор, стоји Велики кремаљски дворац. Иван lll је био први који је на овом мјесту сазидао камене палате. Пожари и непријатељи су више пута уништавали грађевине али су умјесто њих зидане нове, а свој садашњи изглед дворац је добио 1838-1849. Велики кремаљски дворац је дуг 125 m, има преко 700 просторија укључујући и неколико царских одаја: Грановиту палату и Свети трем, Златну царичину палату и Теремни дворац. Данас се у дворцу налази службени уред предсједника државе.

ПАТРИЈАРХОВ ДВОРАЦ И САБОРНА ЦРКВА ДВАНАЕСТ АПОСТОЛА Патријархов дворац и саборну цркву Дванаест апостола саградили су руски мајстори Давид Охљебињин, Антип Константинов и Аверкије Мокејев према наруџбини патријарха Никона. До данас се сачувало неколико одаја, храм и главни дио дворца велика Крсна палата. У Крсној палати је отворен музеј примјењене умјетности и етнографије.

ОРУЖАНА ПАЛАТА Оружана палата представља један од најзанимљивијих музеја у Русији. Настала је крајем XVl вијека као магацин царског оружја. У њој је изложена збирка драгоцјености које су се вијековима из свих крајева свијета сливале у Москву. Бр. 1

година 2011.

Окосницу ове музејске збирке чине творевине мајстора кремаљских умјетничких радова, а највећа међу њима је била оружарница. У првом дијелу поставке се налази ратна опрема из периода Xlll-XVlll вијека. Најстарији експонат је шљем с краја Xll вијека за који се претпоставља да је припадао кнезу Јарославу, оцу Александра Невског. Међу великим бројем драгоцјених предмета овдје се налазе и парадни плашт Петра Великог, плашт патријарха Никона украшен са 16 kg драгог камења, златних украса и бисера, затим одјећа коју је Катарина ll носила приликом крунисања. У палати је и збирка царских престола, међу којима и престоли Ивана Грозног и Бориса Годунова, а у цијелом свијету нема потпуније колекције тканина и ношње из периода XlV XlX вијека. У Оружаној палати се налази и Дијамантска збирка, издвојена колекција највриједнијих дијаманта у Русији. Државна кремаљска палата довршена 1961. године, представља најмлађу грађевину унутар Кремља. Палата је висока свега 35 m али се и спушта 15 m испод земље. У њој се налази дворана која може да прими шест хиљада људи у којој, у вријеме када се не одржавају конгреси, представе даје Бољшој театар. Зграда сената подизана је од 1776. до 1778. године. Велики руски неимар Матвеј Казаков је успио да сагради куполу дебљине свега једну циглу, што је поред дивљења њеном умјетничком савршенству доњело дивљење и техничкој вјештини неимара. Од 1991. године грађевина представља званичну резиденцију предсједника Русије.

ХРАМ ХРИСТА СПАСИТЕЉА Храм Христа Спаситеља је највећа црква у Москви. Првобитну цркву је изградио архитекта Константин Тон између 1839. и 1881. године у част побједе Руса над француском војском. Црква је срушена по Стаљиновом наређењу али је поново изграђена 90-их година прошлог вијека. Храм Христа Спаса је првобитно изграђен по жељи цара Александра l, као знак захвалности Богу и руском народу за велику побједу, а након његове смрти изградњу преузима његов брат Никола l. Храм је коначно, послије 40 година, завршен и раскошно декорисан. Међутим, храм није одолио нападу бољшевика 1930. године да би 1933. год. црква била у потпуности демолирана како би ослободила простор за изградњу облакодера у коме је требало да буде сједиште многих владиних канцеларија. Изградњу зграде су спријечили технички проблеми, а на том мјесту је само направљен базен који је ту постојао све до 1990. године. Почетком 90-их година, основан је фонд за прикупљање новца за обнову храма, а данас храм представља највећи Православни храм на свијету и управно средиште Руске Православне цркве. Може да прими десет хиљада људи, а фреске у храму украшавају преко 27 хиљада m2. Пресвучен мермером и гранитом, са огромним бронзаним вратима, храм улива страхопоштовање и представља јасан доказ препорођене снаге и угледа Руске Православне цркве.

Тема броја

ГРАДСКЕ ЧЕТВРТИ

МОСКВА ДАНАС

Тверска четврт Тверскаја је главна улица у Москви. Почиње од Кремља и води ка сјеверу кроз цијели град у дужини од три километра. На њој се налазе четири трга: Совјетски, Пушкинов, Трг Мајаковског и Трг Бјелоруске жељезничке станице. На сваком од ових тргова су и познати споменици: Јурију Долгоруком, Пушкину, Мајаковском и Максиму Горком. Ово је један од најљепших дијелова Москве за шетњу и предах. Китај-город је московска четврт карактеристична по мјешавини модерног и традиционалног. Већина грађевина у овом крају је претворена у музеје или у изложбене просторе. Китај-город је једна од девет градских зона које су заштићене законом. Обухвата три главне улице: Варварка, Илинка, Улица Никољска, као и низ мањих улица. Кузњецки мост је мала четврт између Кремља, Китајгорода и Тверске улице, у самом центру града. То је бучан крај у коме се осликава данашња, модерна Москва. Препун је кафића, ресторана, клубова, продавница... Арбат је један од најстаријих дијелова Москве и једна од најпривлачнијих четврти за туристе. Сама Улица Арбат је увијек пуна људи. Овдје можете срести уличне свираче, умјетнике, посјетити бројне културне установе, сједити у бројним кафићима, ресторанима... Једна од значајних знаменитости јесте Пушкинов меморијални музеј. Александар Пушкин је 1831. године након вјенчања са Наталијом Гончаровом, неколико мјесеци становао у овој улици, а данас је кући и стану враћен тадашњи изглед. Замосковречје налази се преко пута Кремља. Представља један од најстаријих дијелова града у коме се налази, вјероватно и највећи стамбени комплекс у Москви, тако да се овдје може на најбољи начин осјетити дух живота Московљана. Ту се налази чувена Третјаковска галерија.

Москва данас личи на један од бројних мозаика који украшавају фоајее њених подземних станица, оставља утисак метрополе контраста- окренута будућности, новим достигнућима али опет остаје јединственa и вјерна својој традицији . Оно што Москву издваја од осталих европских, па и свјетских метропола, управо је њена култура и богато историјско насљеђе, те оно на шта треба обратити пажњу приликом посјете Москви јесу музеји и галерије, којих у Москви има око 100. Неке од њих спадају у најзначајније свјетске умјетничке колекције. Тетрајковска галерија ( Третьяковская Галерея) јe музеј ликовне умјетности и једна од најважнијих умјетничкопросвјетних установа у Русији. Основана је 1854. године, а име је добила по колекционарима, браћи Павлу Михаиловичу и Сергеју Тетрајкову. Они су своје збирке, око 2000 дјела, поклонили Мокви, а те слике су након национализације ушле у склоп галерије и збирке умјетничких дјела разних музеја и приватних колекционара. Фонд галерије је преко 45 000 слика, графика и скулптура руске и совјетске умјетности, која се откупима стално повећава. Нарочито су богате збирке икона из периода од XI-XVII вијека, те збирке руског сликарства од средине XVIII до почетка XX вјека. У склопу галерије, налазе се богата библиотека, фототека, архив и рестаураторска радионица.

Државна кремаљска палата

Бољшој театар

Арбат

Бр. 1

година 2011.

Тема броја

Државни историјски музеј (Государственный Исторический музей) постоји више од сто година. Има енормно велику колекцију и покрива цјелокупан период руске империје, од каменог доба до данас. Налази се на сјеверном крају Црвеног трга. Зграда је подигнута крајем XIX вијека и сама по себи је атракција. Свака просторија уређена је у стилу периода који представља. Цјелокупно благо је изложено у 47 сала. Музеј располаже са четири хиљаде предмета и преко десет милиона докумената. Изузетну вриједност имају музејске збирке кованог новца и медаља, те руског, оријенталног и западноевропског оружја, старих кућних потрепштина и намјештаја. У музеју је изложена панцир-кошуља руског ратника из XlV вијека нађена на Куликовском пољу; сабља Дмитрија Пожарског; печат Кузме Мињина; парна машина коју је 1766. год. израдио Иван Полмузов; одоре цара Ивана Грозоног; покривене саонице Петра Великог; Наполеонов кревет који је заборавио у паничном бјекству из Русије итд. У згради овог музеја налазио се државни стан у којем је последње године свог живота провео револуционар и футуристички пјесник Владимир Мајаковски. Сачувана је соба у којој је живио и у којој је 1930. године извршио самоубиство. Пушкинов музеј (Музей А. С. Пушкина) је музеј који посједује другу по величини умјетничку збирку у Русији, послије Ермитажа у Санкт Петербургу. Налази се недалеко од Кремља. Отворен је 1912. године, под именом Александер III, a основао га је професор Иван Тсветаева. У музеју се још увијек налази Schlieimannovo благо из 1945. године, из берлинског Пергамонског музеја. Тренутно музеј има властиту збирку умјетничких предмета од античког доба до данас као и свеобухватне збирке старих, средњовјековних и ренесансних дјела руских и страних умјетника, готово око 600 000 експоната. ‚ Музеј Романових (Музей Романовых), иако мали, веома је интересантан. У њему је приказан живот породице Романов из периода док још нису постали цареви.

Бр. 1

година 2011.

Зграда сената

Музеј Водке (Музей водки) је свакако једна од најзанимљивијих атракција у Москви, како и приличи највећим потрошачима овог пића. У музејској поставци налази се преко 50 000 боца овог пића, омиљеног међу Русима, но ништа мање популарног широм свијета. Представљен је велики број врста водке, укључујући и поједине боце произведене прије више од два вијека. Музеј лутака (при централном државном акадмском позоришту „Сергеј Обрасков“) основан је 1937.године. Данас је овај музеј највећа специјализована збирка у Руској Федерацији и једна од највећих у свијету. Садржи више хиљада лутака израђених у преко педесет различитих држава. Изложбе овог музеја са успјехом су приказиване у бројним европским и свјетским метрополама. Музеј Матрјошке је врло познат у свијету, као и чувене дрвене лутке, код нас познате као бабушке. Име су добиле по женском имену Матрјона и прави су симбол ове велике земље. Иако су настале крајем XIX вијека, брзо су освојиле домаћу и страну публику, па су данас међу најпознатијим руским сувенирима. Метрополи каква је Москва, засигурно доликује да има универзитет какав је Државни Универзитет Ломоносов (Московский государственный университет имени М. В. Ломоносова). Основан је 1755. године, на иницијативу Ивана Ивановича Шувалова и Михаила Васиљевича Ломоносова, а наредбом руске царице Јелисавете Петровне 25. јануара (по грегоријанском календару), који се данас прославља као дан студената у Русији. То је највећи и најстарији универзитет у Русији. До октобарске револуције био је отворен само за припаднике буржоазије, да би касније почео примати и дјецу пролетеријата и сељака.

Тема броја

Сваке године Московски универзитет уписује око 40 000 студената и постдипломаца из цијелог свијета. Кампус Московског универзитета је веома сложен систем са 1 000 000 m2 на 1 000 зграда и објеката, са 8 стамбених домова, преко 12 000 студената. Већина факултета од укупно 29, налази се на Врапчевим брдима, југоисточном дијелу Москве. Московски униврзитет располаже са завидним библиотетским системом, једним од највећих у Русији. Око 2 000 000 књига је на страним језицима, а просјечан број читалаца је 55 000 годишње. Град поред значајних музеја и галерија посједује и више од 30 великих позоришта и велељепних концертних дворана, међу којима свакако доминирају сљедећи: Бољшој театар ( Большой театр) је дјело архитекте Џозефа Бова и представља једно од најстаријих и најбољих балетских и оперских позоришта на свијету. Основано је 1776. године од стране кнеза Петра Урусова и Михаила Мадокса, у вријеме када су представе одржаване у приватним домовима. Свечано је почео са радом 18. јануара 1825. године. Данашња зграда је саграђена на Тргу театра 1824. године, да би замијенила „Петровка театар“ који је изгорио у пожару. Захваљујући раскошним украсима и прелијепој архитектури у стилу руског класицизма, убраја се у најљепше на свијету. Бољшој театар је зачетник Компаније Бољшојске балетске академије, водеће свјетске школе балета и има свој огранак у Бољшојској школи балета у Бразилу.

Мали театар ( Маленький театр) зову још и „Други московски универзитет“ због огромног утицаја на културни живот Московљана. Саграђен је 1818. године, на иницијативу трговца под именом Варгин, који је имао прилику да присуствује једном спектакуларном извођењу у Паризу, па је желио да своју новооткривену страст подијели са људима широм Русије. Убрзо је ангажовао и архитекте, који у сазидали велељепно здање са огромном концертном двораном. Мали театар се у свом репертоару углавном орјентише на драме, за разлику од Бољшој театра који је оперски и балетски театар. Одатле и назив за „мали театар“. Наиме, у вријеме када је осниван, приказивање опера и балета је било далеко популарније од драмских представа, па се на тај начин правила диференцијација међу њима. Краљевска позоришна трупа је била прва која је наступала у овом позоришту. Након 1841. године зграда је у потпуности редизајнирана због пожара који је избио и изазвао велика оштећења. Од тада је званично забрањено пушење у московским позориштима. На сцени овог позоришта се и даље приказују изузетне представе и он дефинитивно спада у мјеста која се приликом посјете Москви не смију заобићи. За поклонике концертне музике отворене су дворана Чајковски и Музички конзерваторијум, у којима гостују руски и свјетски истакнути музичари. Поред тога што нуди у својим домаћим културно-умјетничким установама Москва је домаћин бројних националних и међународних фестивала, што је чини најважнијим културним средиштем у Русији. Неки од најважнијих фестивала који се одржавају током године су:

Државни Универзитет Ломоносов Бр. 1

година 2011.

Тема броја

Међународни филмски фестивал (18-27. јун) посљедњих година је стекао славу и реноме једног од најважнијих свјетских филмских фестивала. То је за Московљане прилика да погледају најбоље стране филмове, као и да уживо виде неке од познатих филмских звијезда. Међународни музички фестивал „пјесме свијета“ одржава се у парковима у центру града и промовише различите врсте музике и музичаре. Учесници који се појављују на фестивалу су културно-умјетничка друштва из Русије, Велике Британије, Италије, Бјелорусије итд. Сви они представљају музику и плес земаља из којих долазе. Фестивал „Масленица“ је заснован на једном од најстаријих руских обичаја-прослава доласка прољећа и краја зиме. Датира још од паганских времена. То је једнодневни карневал који укључује вожњу традиционалним „тројкама“ кроз сњежне улице, парадирање ликова из познатих руских бајки, позориште на отвореном, игру, ватромет и народне пјесме. Важно је поменути и неке од државних и вјерских празника који се празнују пропраћени различитим културним, умјетничким и забавним манифестацијама:      

Бр. 1

Велика Недјеља (Васкршња) Божић (7. јануар) Богојављење (19. јануар) Православна нова година (13. јануар) Дан побједе над фашизмом (9. мај) Дан Москве (5. Септембар)

година 2011.

„Зелена Москва“ је израз који дословно описује Москву у погледу броја и величине паркова, башти и шума. Зелене површине покривају готово једну трећину површина града. Московске паркове чине прије свега прекрасне фонтане, дрвореди, вјештачка језера, стазе за шетаче уз прегршт атракција за посјетиоце попут спортских терена, љетњих позорница и биоскопа којих има у готово свим парковима у Москви, а у зимском периоду у њима раде и клизалишта. У парковима се приређују масовне свечаности посвећене значајним датумима, празници пјесме, фестивали и карневали, читав један спектар атрактивних догађаја. Један од најпопуларнијих паркова је централни парк „Максим Горки“ гдје Московљани шетају, посјећују забавни парк, уживају у концертима под отвореним небом или пак гледају филмове у необичном биоскопу, свемирском броду Бурану. Ништа мање значајни нису ни „Исмаиловски парк“, Национални парк „Лосова острва“, те „Александровски парк“ који се налази усред самих зидина Кремља. Московски зоолошки врт је атракција за себе, иако није велики као у осталим метрополама свакако је вриједан пажње. То је најстарији зоолошки врт у Москви. Посебну атракцију представљају врло ријетке пасмине попут поларних медвједа и сибирског тигра. Такође се организују и предавања и програми обуке за заштиту животиња.

Тема броја

Околина Москве је подједнако привлачна као и сам град, обилује царским палатама и кућама у којима су живјели неки од најпознатијих руских књижевника, умјетника и племића. Међу најпривлачнијим туристичким турама у околини Москве је посјета старим рускикм градовима који су чинили колијевку древне Русије, такозвани „Златни прстен“ (Владимир, Сергијев Посад, Суздаљ, Иваново, Кастрома, Јарослављ, Ростов). Од осталих градова и излетишта познати су: Архангелск, Коломенск, Кусково и Царичино. Дворац „Царичино“ је омиљено излетиште у Москви, а у преводу значи „царичино мјесто“, при чеми се мисли на Катарину Велику. Овај импозантни дворац завршен је тек 2007. Године. Московљани су народ који много ради али и умије да ужива у плодовима свога рада. Уживају да троше новац на добру храну, луде забаве и на пиће за које се каже да је „радост“ Руса. „Без пића нема живота“, ријечи су Владимира Кијевског, оца руске нације. Данас се у руским ресторанима може окусити права руска храна, онако како је некада изгледала- ексклузивне руске ђаконије које су се у царско доба служиле на баловима. Одлазак у ресторане може се схватити и као излет током којег се упознају знамениости Москве, јер је већина домаћих ресторана смјештена у здањима за која су везане занимљиве приче и анегдоте. На примјер, ресторан „Годунов“ је смјештен у просторије које су некад служиле као манастирска трпеза. Стилизован намјештај и декоративни елементи подсјећају на протекле дане и стварају јединствену традиционалну руску атмосферу.

„Noah Ark“ је један од изванредних ресторана у којем се служи руска и оријентална кухиња. Ентеријер ресторана је прилагођен јерменском стилу и препознатљив је по исклесаном камену који ресторан чини аутентичним. Московљани су нарочито поносни на властити ланац брзе хране „Руски бистро“, („бистро“ је руска ријеч која је ушла у свјетске језике, а значи брзо) који нуди поједностављене руске специјалитете. Основан је 1995. године, као одговор на McDonald's. Поред традиционалних руских ресторана, у Москви се налази огроман број ресторана са кухињом из цијелог свијета. Ноћни живот у Москви је изузетно буран, а основу чине диско клубови али све бројнији су и барови који послужују и разноврсни храну. У Москви има много барова и дискотека које раде 24 сата. The City Space Bar & Lounge је један од 10 најбољих барова на свијету, познат по савршеним коктелима. Без икакве сумње, Москва је град који вас никада наће изневјерити. Обиље садржаја које овај град пружа, а о којима смо вам говорили, засигурно задовољава апетите и оних најзахтјевнијих. Свако од вас је остао задивљен неком својом Москвом, на себи својствен начин, било да инспирацију проналази у књижевности или историји, импозантним грађевинама или фасцинантним природним богатствима. Надамо се да смо успјели унијети дашак руског духа у нашу свакодневницу, те вам обећавамо да ћемо се и даље трудити да то чинимо. Бр. 1

година 2011.

МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ

ПОЛИТИКА Милан Милковић преузето са http://www.vidovdan.org

ЦИЉЕВИ РУСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ (ПРЕДАВАЊЕ АМБАСАДОРА РУСИЈЕ У СРБИЈИ, АЛЕКСАНДРА КОНУЗИНА) Стварање Центра за проучавање Русије представља одраз растућег интересовања српске јавности према савременој Русији и јачања сарадње међу нашим државама и народима. Делатност Центра усмерена је на допринос дубљем и свестранијем поимању савремене Русије и процеса који се у њој одвијају. Она мора имати примењени значај, и то с једне стране да помаже руководству Србије у креирању своје политике према Русији, и с друге - да доприноси ширењу заједничког деловања у различитим областима међу нашим земљама. Амбасада је спремна да помаже Центру у успостављању веза с руским академским и истраживачким центрима. Трудићемо се да позивамо познате руске друштвено-политичке делатнике, научнике, експерте како би наступили у Центру. (...) Често се поставља питање: иде ли Русија сопственим, посебним путем или се развија у складу са светским тенденцијама? Чини се да на ово питање нема једнозначног одговора - свака држава, сваки народ има своје специфичне особености развоја, али се оне реализују у општим цивилизацијским оквирима. Међутим, немогуће је негирати чињеницу да историја Русије у последњем столећу обилује драматичним и трагичним догађајима који су, несумњиво, оставили дубок траг на савремено руско друштво. Ми се не можемо одрећи своје историје - она је једна, другу немамо, нити је можемо имати. Због тога, једино што је неопходно учинити јесте извући лекције из сопствене историје и ослањати се у даљем развоју на оно што је у њој било позитивно и трајно.

ПЕРСПЕКТИВЕ РУСКОГ ДРУШТВА Током руске историје најтрновитији био је пут успостављања државности и демократије. Деведесетих година руско друштво доживело је један од најдраматичнијих периода своје историје. Распад СССР-а довео је до вишезначних последица, између осталог и до оних у геостратешкој димензији. Услед крајње либералног прилаза у спровођењу неопходних политичких и социјално-економских реформи дошло је до озбиљних диспропорција у развоју државе и друштва. Испоставило се да је механичко примењивање рецепата друштвене реформе на тле Русије било негативно у многим сферама. Искуство последње две деценије несумњиво је показало да је за решавање виталних задатака за Русију неопходно постојање правно способне државе која ће имати регулативни утицај на унутрашње процесе у политици, економији, социјалној области и другим сферама живота. Светска економска криза такође је показала да се не сме свуда и у свему ослањати искључиво на либерални тржишни модел. У борби против кризе водеће земље прибегле су суровом државном регулисању. Било је неопходно време да би се схватила контрапродуктивност „параде“ суверенитета у Русији и линије минимализовања улоге државе у животу земље. Успели смо умногоме да превазиђемо раскол у тачкама гледишта нашег друштва. Курс ка модернизацији који је изнео председник Русије Д. А. Медведев постао је „путничка карта“ развоја земље и друштва за дужу перспективу.

Бр. 1

година 2011.

Политика

СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ Стратегија социјално-економског развоја Русије до 2020. године, коју је предложио председник Руске Федерације, представља темељни документ у коме су постављени основни задаци даљег социјално-економског развоја земље. У стратегији је оваплоћена политичка одлука о дислокацији привреде са инерционог енергетско-сировинског правца на иновациони правац развоја. Иновациони сценарио има задатак да до 2020. године обезбеди двоструки раст бруто унутрашњег производа. Током овог периода морамо знатно (за 27%) повећати инвестиције, пре свега у индустријском сектору. Очекује се пораст продуктивности за 138% што би требало да резултира растом дохотка становништва за 123%. Трошкови за социјалну сферу требало би битно да се приближе светским стандардима. Већ до 2020. године издвајања за образовање требало би да износе не мање од 5,5% бруто националног дохотка, за здравство - 6,3%, за научна истраживања - 4% бруто националног дохотка. Година 2009. за руску привреду била је тежак испит. Влада је предузела низ мера за ублажавање последица светске кризе. У буџету за 2009. годину био је предвиђен „ваздушни јастук“ у износу од 125 милијарди рубаља. Захваљујући томе успели смо да избегнемо најгори сценарио развоја. Па, ипак, макроекономска ситуација и привреда Русије у целини биле се у прилично тешкој ситуацији. Година 2010. за Русију била је година успона националне економије. За девет месеци текуће године обим бруто националног дохотка порастао је за 3,4%, што у поређењу с другим земљама представља добар показатељ. Оживела је индустријска производња чији раст износи 8,9%. За 5% порастао је реални лични доходак становништва. Русија, чија се привреда налази на седмом месту у свету, има широку географију трговинских веза. Према резултатима у десет месеци текуће године, спољнотрговински промет Русије у поређењу са аналогним периодом претходне године порастао је за 4% и износи 458,5 милијарди америчких долара.

ПРЕВЕНЦИЈОМ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА Биће настављени државни програми у вези са становањем, образовањем и здравственом заштитом, што ће у целини имати позитиван утицај на социјално-економски положај становништва наше земље. Ништа мање важан задатак је и борба против сиромаштва. Наш приоритет и даље је подршка људима који су у тешкој социјалној ситуацији. Русија ће и даље бити социјална држава. Бр. 1

година 2011.

Трудимо се да преломимо демографску ситуацију. Донет је низ законских аката који стимулишу формирање младих породица и који подстичу наталитет. Први пут за више година успели смо да изађемо на крај с тенденцијом природног смањења броја становништва. Највећу пажњу држава посвећује борби против криминала, наркоманије и алкохолизма. Ове убиствене социјалне појаве, пре свега међу омладином, истовремено представљају плодно тле за тероризам и екстремизам.

ПРИОРИТЕТИ РУСКЕ СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ: ЗНД, БРИК и ЕУ Циљ спољне политике је стварање најповољнијих спољних услова за постепен развој државе и друштва. Током претходних година свет се озбиљно променио. Разуме се, одређене промене је претрпела и спољна политика Русије. Приоритети унутрашње политике најдиректније утичу на избор наше стратегије у међународним односима. И у целини, при свим крајње оштрим противуречностима на светској сцени, данас је очигледна тежња ка хармонизацији односа, ка усмерености према дијалогу, ка смањењу конфликтних ситуација. Заједничким снагама тражимо нове начине реформи не само глобалних финансијско-економских институција, него и светског поретка у целини. Реч је, наравно, о праведнијим, равноправнијим основама заједничког деловања, о изградњи односа међу државама на принципима универзалног међународног права. Мислим да је важност заједничког продуктивног рада у овом правцу у Србији очигледна. Треба да одлучимо следеће: сарадња Русије са земљама са којима ће имати највећи ефекат у развоју одговарајућих напредних технологија, како отворити тржишта за руску високотехнолошку производњу. Овај посао је врло конкретан и није нимало лак. Заступамо демократизацију и јачање грађанског друштва не само код себе већ и свуда у свету, и не одричемо се при том наших националних интереса, а где је потребно - одлучно их штитимо. Стандарди демократије не могу се наметати једнострано - ми то одлично знамо из сопственог искуства, и нама су покушали и још увек покушавају да нам их наметну. До њих је потребно заједнички доћи, узимајући у обзир мишљење свих заинтересованих држава. У томе видимо демократичност међународних процеса.

Политика

Принципи наше дипломатије и даље су исти: радимо прагматично, транспарентно, полазећи од вишестраности у кретању савременог живота, отворени смо за сарадњу са свим заинтересованим државама, и при том сматрамо да је важно одрећи се стереотипа прошлости. Не искључујемо строгост, али избегавамо конфликте. Што се тиче ЕУ, држимо правац партнерства ради модернизације - заједничким снагама израђујемо велике пројекте, укључујући и технолошку обнову наоружања руске индустрије. На том тесно блиско сарађујемо пре свега са Немачком, Француском, Италијом, са Европском унијом у целости, као и са САД. У контексту стимулисања нових инвестиција у Русију, осим Европе и САД, посебне могућности постоје и у оквиру групе БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина). Важан задатак представља коришћење потенцијала у циљу усавршавања руског економског потенцијала Азијско-Тихоокеанског региона. Русија намерава да шири и продубљује сарадњу са државама чланицама БРИК, АСЕАН и Евроазијске економске сарадње (ЕврАзЕс). Ово се међу експертима често назива као „заокрет“ према Азијско-Тихоокеанском региону у формирању практичне сарадње. Данас на регион иде 60 процената глобалног бруто унутрашњег производа, половина трговине и 49 одсто инвестиција, и ови показатељи ће и даље расти. Центар светског развоја све више ће се премештати ка Тихом океану. При том је Русија, будући да и сама представља тихоокеанску земљу, веома слабо приметна у економији региона, чак и у области традиционалне робе нашег извоза. Уколико се економски не окренемо ка Истоку, ризикујемо да лишимо земљу оног дела планете који најбрже напредује, а у коме још увек имамо нимало лоше политичке позиције. При свом значају Запада и Азијско-Тихоокеанског региона као спољних извора наше модернизације, сарадња са партнерима из ЗНД остаје крајње важна и приоритетна. Пред нама је задатак формирања заједничких иновационих пространстава, који су, узгред буди речено, потпуно подударни са европским. Ни у ком случају не конфронтирамо наш рад са ЗНД процесима који се одвијају на европском, америчком и азијско-тихоокеанском колосеку. Сматрамо да се они узајамно допуњују и заједно стварају додатну вредност. Сада смо у обавези да се одупремо заједничким изазовима који не познају границе. То је ширење оружја за масовно уништење, међународни тероризам и трговина наркотицима, деградација животне средине и климатске промене, као и организовани криминал

Иницијатива председника Руске Федерације о склапању Споразума о европској безбедности и сарадњи оријентисана је на прелазак од старог на нов дневни ред у евроатлантској политици. Потребна је колективна политичка воља да би се извршио продор у будућност, да би се подвукла црта испод неодређености и дефицита стабилности током последњих двадесет година. Са задовољством бих хтео да приметим да је ова иницијатива данас предмет заинтересованог разматрања, и то не само са нашим традиционалним партнерима, као што су Немачка, Француска, Италија, већ у целости са већином учесница евроатлантског система безбедности. Тако да ћемо ову тему и даље форсирати. Седница Савета Русија-НАТО која је одржана ових дана омогућава да се надамо измени природе односа између моје земље и те алијансе. Желео бих да верујем да ће на самиту најављена нова етапа сарадње, која води ка истинском стратешком партнерству, постати реалност. Спремни смо не само да развијамо политички дијалог, него и да у пракси сарађујемо. У питању је ПРО, борба против тероризма, наркотика, пиратерије, јачање међународне безбедности у складу са поимањем да је безбедност свих држава у евроатлантској заједници недељива, као и консолидација мира и стабилности у Авганистану. Русија и НАТО су се изјаснили за што бржу ратификацију споразума СТАРТ. Разуме се да се нису успела елиминисати сва неслагања. Стране имају размимоилажења око питања суверенитета Абхазије и Јужне Осетије. Али ова тема не треба да постане камен спотицања, који ће сметати кретању у правцу даље сарадње. Очекујемо јасније идеје о томе шта ће бити са НАТО. Желели бисмо да Алијанса заврши своју трансформацију и постане савремена организација у области осигурања безбедности, организација која је усмерена ка XXИ веку, а не ка XX. Спремни смо да учествујемо у равноправној сарадњи са другим играчима, укључујући и оне који делују на европском континенту. Али, ако говоримо о НАТО, веома је важан наставак контаката са Русијом, као и одржавање контаката са нашом мултилатералном структуром у области безбедности - ОСКБ (Организација споразума о колективној безбедности). Подразумева се, при безусловном поштовању норми међународног права и Повеље Уједињених нација.

Не очекујемо да ће се с нама сви слагати, као што се ни ми нећемо слагати са свима, али схватање у каквом свету живимо, у ком правцу се овај свет развија јесте услов за даљи развој и у практичној политици, и у прилазима међународним проблемима.

Бр. 1

година 2011.

Политика

Желео бих да истакнем и следеће - нове контуре руске спољне политике нису конфронтационе, усмерене су на партнерство са максимално широким кругом земаља и међународних организација ради убрзања социјално-економског развоја земље. Ослањамо се на коришћење руског арсенала „меке силе“, који је неопходан ради побољшања имиџа Русије и свету, што није једноставно без економске модернизације и развоја демократских институција. Србију видимо као свог стратешког партнера на Балкану. Успешно се развијају односи у свим областима. Редовно се одржавају сусрети на највишем и високом нивоу. Истичемо заједничке и блиске позиције у вези са основним међународним проблемима. Имамо тесну сарадњу у вези са косовским проблемом. Бићемо спремни да подржимо ону линију косовског питања која одговара српском друштву. Запажамо тежњу Србије ка чланству у Европској унији. Узимамо при том у обзир изјаве руководства земље о томе да ће бити сачувани најтешњи билатерални односи међу нашим земљама. Основу наше сарадње у трговинско-економској и инвестиционој области чине велики пројекти у сфери горива и енергетике. Сматрамо да њихова реализација доноси велику узајамну корист. Руски капитал заинтересован је за нове инвестиције у српску привреду. За реализацију нових великих пројеката неопходно је стварање одговарајуће инвестиционе климе, што између осталог подразумева и уклањање бирократских и административних препрека. Ослањајући се на духовну и историјску блискост наших народа, намеравамо да појачамо наше присуство у Србији у сферама културе, образовања, информационој као и у другим областима.

Тезе говора амбасадора Руске Федерације у Србији Александра Конузина у Центру за проучавање Русије (Филозофски факултет Београдског универзитета, 23. новембра 2010)

Бр. 1

година 2011.

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ Публикација „Српско-руски односи историјски преглед“

Сава Владиславић Рагузински Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Сава је рођен 1668. на властелинском имању Владиславића у Јасенику, близу Гацка у Херцеговини. Када су Турци Ченгићи напали властелински посјед, Сава је са оцем прешао у Дубровник, а његов рођени брат Дука остаје у Требињу. Из тог дијела породичне лозе настају Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић. Након што се Лука Владиславић, преселио у Дубровник додао је свом презимену Рагузински. Наиме, Дубровник је у међународним односима зван и знан као Рагуза, што је био италијански назив за овај приморски град. Млади Сава је, као многи Дубровчани, изучио морнарство. У дубровачким језуитским школама Владиславић је стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Одлази затим, у Цариград, да као трговац шири трговачке везе. Jерусалимски патријарх Доситеј, стуб Руске Православне цркве на Блиском истоку, препоручио је министре иностраних послова Русије Јемељану Украјинцеву и Василију Галицину, за које је преузимао разне тајне мисије. Владиславић је успио да прибави текст уговора Порте са Француском, Енглеском, Венецијом и Аустријом. Ти уговори су допринијели и стварању руско-турског мира, а Владиславићу је био отворен пут до двора цара Петра Великог, кога је упознао у Азову 1702. На Савин наговор, цар Петар Велики, је почетком XVIII вијека, послао у Сремске Карловце прву граматику и буквар, који је у будући центар српске духовности донио учитељ Максим Суворов. То је означило настанак прве српске школе у Сремским Карловцима. Као трговац иде за Москву али се, добивши привилегије, брзо враћа у Цариград као трговачки и дипломатски представник Русије, заједно са грофом Петром Толстојем (родоначелник породице Толстој из које је потекао познати писац Лав Николајевич Толстој). Сава Владиславић је на још један начин повезан са руском литературом: у Цариграду је откупио младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и њега послао Петру Великом у Русију. Ибрахим Ханибал је био прадјед Александра Пушкина. Гроф Сава Владиславић је закључио мир са молдавским кнезом у Јашију, те мир са Султаном на Пруту.

1708. се враћа у Москву и од Петра Великог добија посједе на простору данашње Украјине, гдје у граду Нежин настаје трговачко сједиште области. Гроф Сава Владиславић био је оснивач руске обавјештајне службе, а за црноморски обавјештајни рад добијао је годишњу апанажу у износу од 325 рубаља. Петар Велики поклонио му је дворац у Москви, на ријеци Покривна и право слободне трговине на десет година. Повеља је, недуго затим, продужена на неограничено вријеме. Илирски гроф, како Сава Владиславић у то вријеме себе назива, по Илирима који су тада били синоним за Јужне Словене, његује контакте са Србима и са кнежевинама Влашком и Молдавском, помаже српским устаницима у данашњој Црној Гори и у Русију доводи Михајла Милорадовића, предака касније познатог грофа Михаила Милорадовича. 1711. године Петар Велики шаље Саву Владиславића за Влашку и Црну Гору ради припреме једног устанка уочи руског напада на Османлије. Од 1716. до 1722. Владиславић је представник Русије у Риму, гдје припрема конкордат између Ватикана и Русије, стара се о руским плаћеницима у Риму и набавља умјетничка дјела за љетни дворац Петра Великог у Санкт Петербургу. 1725. године креће у мисију за Кину, гдје његовим ангажовањем долази до Кахјантског споразума, најважнијег међународног споразума Русије и Кине и до данас важећем разграничењу са Кином. Његовом заслугом настала је и прва Православна црква у Пекингу. Савин одговор критичарима у вези споразума са Кином, будући да је Кина у то вријеме водила строгу политику изолације, на шта су критичари говорили да је бављење Кином бацање новца на улицу, данас је у Русији позната изрека: „Ко на улицу баца новац неће га ни наћи“. Сава Владиславић је одликован орденом Александра Невског за успостављање односа са Кином.

Посљедњих година живота, сломљен смрћу своје три кћерке, Владиславић је добио право да у Сибиру оснује град Троицосавск (данас Киахта). Тамо је подигао храм, назвавши га црква Светог Саве Српског Немањића. Умро је у Санкт Петербургу 1738. Године. Бр. 1

година 2011.

МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ

ВИЈЕСТИ Јелена Чолић ПУТИН НА БАЛКАНУ Завршена посјета Владимира Владимировића Путина Словенији и Србији може да се сведе на једну реченицу: Москва остаје савезник у политичком, а посебно у економском смислу. У Словенији је Путин разговарао са својим колегом Борутом Пахором, словеначким предсједником Данилом Тирком и предсједником парламента Павелом Гантаром. Разговори су се водили о билатералној сарадњи, прије свега у енергетском сектору, ситуацији на територији Медитерана, о дешавањима у Либији и Египту и будућности Западног Балкана. Заједно са Путином у Словенију је допутовала и званична делегација руске владе коју је чинио одређен број руских политичара и привредника укључујући и извршног директора фирме „Гаспром“ Алексеја Милера. Вођени су преговори о потписивању шест споразума, од којих један укључује и оснивање заједничког предузећа које ће радити на дионици гасовода „Јужни ток“ која ће пролазити кроз Словенију. Када је ријеч о Путиновој посјети Србији, његов вишесатни радни боравак у српској пријестолници, звршен очекиваним изливом емоција према “Мајци Русији” на стадиону ЦРвене Звезде и у Храму Светог Саве на које ни руски премијер није остао равнодушан, у суштини није донио никакве промјене у односима Русије и Србије, иако се по процјенама српске стране премијер Русије осмјехивао више него што је на то навикао своје саговорнике, а прије поласка, на аеродрому, је рекао да се у Београду осјећао веома пријатно.

У званичним изјавама и од Тадића и од Путина нисмо чули ништа што већ нисмо знали или могли да очекујемо. Београд је поново потврдио колико му је важно ослањање на један од “четири стуба спољне политике”, а Москва да све што одговара интересима Србије одговара и Русији. „Русија и Србија ће остати поуздани партнери, а њихова билатерална сарадња у разним областима ће се само настављати. Међу важним правцима ће бити енергетика, саобраћај и наука. Желим да изразим задовољство тиме како се води наш рад на приоритетним правцима за обе стране“, рекао је премијер Русије Владимир Путин на преговорима у Београду. Са своје стране, премијер Србије Мирко Цветковић истакао је да је долазак Путина још једном потврдио традиционално пријатељство два народа. Закључено је како нема граница у сарадњи и да се списак заједничких пројеката повећава . Један од битних пројеката је и „Јужни ток“. Судбина „Јужног тока“ постала је превладавајућа тема за време Путиновог састанка са лидерима Србије. Јер прије три године Београд се није само придружио пројекту, већ је склопљен и пакет енергетских споразума са Русијом, према којима је Гаспром купио највећу српску нафтну компанију НИС.

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Осим тога, у току посјете потписана су четири нова споразума: између РАО ЕЕС и градске скупштине Београда о научној и техничкој сарадњи,о туризму и о међународном аутомобилском саобраћају.Такође, у Србију инвестира руска компанија „Гаспромњефт“ а друга компанија „Лукојл“ развија мрежу бензинских пумпи. Има много праваца од заједничког интереса . После 200 милиона долара којима је Србија попунила свој буџет, коначно је договорена и фазна реализација остатка повољног руског кредита од 800 милиона долара чије коришћење касни, јер није на вријеме припремљена пројектна документација за пругу Лозница--Ваљево и београдски жељезнички чвор. Право крунисање овако добрих билатералних односа планирано је за неколико мјесеци у Москви стављањем парафа на Споразум о стратешком пратнерству Србије и Русије. А шта је политичка порука Путинове посјете Београду? Русија се не противи уласку Србије у Европску унију, а потврђено је и јединство око Косова и Метохије и подршка разговорима Београда и Приштине. „Русија поздравља директне контакте између Београда и Приштине и спремна је да им допринесе“, изјавио је предсједник владе Русије на конференцији за штампу после преговора са предсједником Тадићем у Београду у среду.“ То је суверени избор самог српског народа како да уређује своје ствари. Сваки преговори су бољи него борбена дејства, зато их на све начине поздрављамо“, рекао је он. Такође, Путин је изјавио да се са одобравањем односи према звању Почасног грађанина Косова и Метохије које му је додијељено и рачуна да ће тај корак користити интересима Србије. „За мене је све што ви учините у интересима Србије прихватљиво“, рекао је. При томе је истакао да одлично разумије политичку позадину тог питања и самог тог чина и поново додао да ако то користи Србији, он полази од тога да то одговара и интересима Руске Федерације.

Бр. 1

година 2011.

Посјета руског премијера Београду, после 10 година, обављена је уочи годишњице НАТО бомбардовања тадашње СРЈ 1999. године. Зато новинари нису случајно спровели аналогију између ситуације од прије 12 година у Србији и актуелних догађаја у Сјеверној Африци. Ипак, Владимир Путин је подвукао да не треба ове двије ситуације стављати у исти низ и да га забрињава лакоћа са којом се последњих година примењују одлуке о примени силе у међународним пословима. “ У Либији је сада грађански сукоб, грађански рат. Појавио се приједлог да се затвори небо и да се самим тим омете Гадафи да бомбардује своје противнике у циљу заштите цивила. Али то што видимо данас јесте да западна коалиција бомбардује читаву територију Либије. Како се могу одабрати таква средства за заштиту цивила, када она увећавају жртве?! И то не може да не изазива забринутост,“ рекао је.О плановима Београда за интеграцију у ЕУ, Владимир Путин је изразио уверење да неће нанијети штету односима Србије и Русије. „Што се тиче европске оријентације Србије, њена тежња да ступи у ЕУ нас не забрињава“, рекао је руски премијер. „Разумије се“, подвукао је Путин, „Москва пажљиво прати тај процес“. „Заједно са српским партнерима ћемо то чинити како ова европска интеграција не би штетила руско-српским односима. Мени се чини да је то сасвим могуће, такви путеви могу да буду пронађени“, рекао је руски премијер. Али када је у питању НАТО , руски премијер без длаке на језику поручио: “Улазак Србије у НАТО је ваша ствар и ми ћемо одлуку народа поштовати. Али ако би се у вашој земљи нашло НАТО оружје, морали бисмо да мијењамо стратегију према Србији...” Иако званични Београд стално понавља како улазак у НАТО није државна политика, поједини политички али и невладини кругови , ово питање са упорношћу гурају у поље јавног интересовања. Зато Путин није случајно, баш уочи годишњице почетка НАТО агресије на СРЈ, рекао шта мисли о укључивању Србије у Сјеверноатлантску алијансу. Јер, у Парламенту сједе посланици, барем двије владајуће и једне опозиционе странке, који јавно говоре - ако хоћемо у ЕУ, морамо и у НАТО. Свима нам је лакше када знамо да европски пут Србије неће угрозити односе Београда и Москве. Али до када? Да ли ће тако остати и за неколико година, када се Србија приближи вратима ЕУ, а уједно се појача притисак да не може више остати војно неутрална? Видјећемо.

ПУТИН У БЕОГРАДУ У слици Извор: ФоНет, ФКЦЗ, А. Станковић , Тањуг, Бета, АП, Ројтерс, А. Исаковић

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Бр. 1

година 2011.

МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ

Вијести

Јелена Чолић

ФИНАНСИЈСКИ ЦЕНТАР БИЋЕ У МОСКВИ

ВЕЛИКА КЊЕГИЊА ПРЕДСЈЕДНИК ПЛЕНУМА

„Формирање Међународног финансијског центра у Москви остаје несумњиви приоритет за Русију“, изјавио је предсједник земље Дмитриј Медведев на савјетовању по питањима формирања МФЦ. „Управо оваква структура може да постане не само језгро руског финансијског система, већ и катализатор развоја финансијских тржишта читавог постсовјетског простора, као и да врши утицај на тржишта Централне и Источне Европе. Ипак за успешну реализацију овог пројекта неопходно је ријешити нека питања“, подвукао је Дмитриј Медведев. „Наш задатак је да изведемо Москву на ниво водећих финансијских пријестоница. Овдје постоје извијесни проблеми. Наравно, користиће се критеријуми и стандарди који су прихваћени у свијету. Треба да предузмемо мјере ради осигурања јавне безбиједности у Москви, ради решавања саобраћајних задатака.“ Тема претварања Москве у међународни финансијски центар разматрана је и прије мјесец дана у Давосу на Свјетском економском форуму. Извршни директор „Дојче Банк“ Јозеф Акерман подржао је ову идеју. „Низ година радимо у Русији, и осјећамо се све удобније и озбиљно гледамо на то како Русија тежи да створи финансијски центар“, изјавио је директор Дојче Банке. У Давосу, шеф Њујоршке берзе фондова, Дункан Нидерауер набројао је главне компоненте успјешног финансијског центра: „То су економски потенцијал земље, стабилна валута, стабилан политички систем и регулисано тржиште капитала“. „Москва по тим показатељима“, изјавио је он, „у многоме је напредовала“. Између осталог, он је истакао да је руска рубља стабилна а да тржиште капитала почиње да се развија. Први кораци ка претварању Москве у Међународни финансијски центар већ су направљени. То су уједињење двије руске берзе ММБВ и РТС. То стапање ће омогућити да се повећа ликвидност руског тржишта фондова, да ојача његова инфраструктура. Осим тога, у реализацију пројекта су се укључили и многи руководиоци финансијских институција. Разматрање перспектива МФЦ ће се одвијати на Међународном економском форуму у Санкт-Петербургу који ће бити одржан у јуну 2011. године. Ипак, инвеститори за сада упозоравају да је Москви потребно много тога да учини како би могла да постане равноправни конкурент међу другим претендентима, оним градовима који такође немају ништа против формирања међународног финансијског центра код себе.

У Врховном суду Русије се одиграо историјски догађај: мјесто предсједника пленума је заузела Марија Владимировна Романова - предсједница Руског императорског дома. Иако је на кратко заузела то високо мјесто, то је било довољно времена да би се исказала владарска воља. Велика књегиња је тада изјавила да не претендује на реституцију, враћање императорске имовине. Оно што она жели јесте да живи у Русији, да би на тај начин била гарант чувања традиције и да се бави хуманитарним радом и другим добрим делима. „Царски дом жели да буде ван политике и ван конкуренције. А управо такво место у друштву треба да има и судски систем“, изјавила је Романова. Велика књегиња Романова је као обичан грађанин дошла у највишу судску инстанцу, без краљевских церемонија. Она је, прије свега, жељела да се захвали суду за рехабилитацију убијеног императора и његове породице. Прије три године је баш Врховни суд вратио историјско и правно лице правди. Сада је председник Врховног суда приредио великој књегињи шетњу ходницима правосуђа. Неко време јој је омогућено да се нађе на месту предсједника пленума Врховног суда у току сусрета са судијама и сарадницима судства. Овај разговор није прошао без директних питања, као што су могућност обнављања монархије, и као главно питање - да ли претендује на повраћај некада конфисковане имовине од стране бољшевика? Ово питање реституције је било један од главних аргумената противника рехабилитације цара. Кнегиња је овим путем умирила та страховања: изјавила је да јој нису потребни ни престо ни дворци. Да се подсјетимо, дуго времена су постојали велики проблеми око рехабилитације цара. Ствар је у томе, што су неки умањивали сурово убиство царске породице тиме што су трагедију у подруму Ипатјевског дома сматрали обичним кривичним дјелом, под образложењем да је група људи својом вољом, без осуде или накнаде, убила грађанина Романова, његову супругу и децу. То убиство је ужасно и за то треба судити, али држава наводно, нема ништа с тим.

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Враћање свих права, обнављање изгубљеног достојанства, укидање неосноване оптужбе. Због тога жртве кривичних дела никада не рехабилитују: нема смисла. На крају крајева, достојанство им, са правне тачке гледишта, нико није одузео. Људи су „само“ лишени живота. Међутим, представници дома Романових су покушали да докажу, и на крају у Врховном суду и успјели, да је цара убила баш држава. Ако је то и била млада бољшевичка држава, де јуре то ништа не мијења. Док су трајали спорови, опоненти царске породице су износили оптужбе да се то ради из користољубља. Уосталом, по закону, рехабилитовани имају право на надокнаду, а све што је невино репресиранима одузето, се мора вратити. Чисто теоретски, после одлуке Врховног суда, Романови су могли захтевати реституцију. Пријесто и власт, наравно, нико не би вратио, али имовина, која је припадала царској породици је непроцењиве вредности. Ипак, прошло је три године и тишина. То је добра знак. Велика кнегиња је у суду објаснила због чега је инсистирала баш на рехабилитацији. „Земља треба да истражи прошлост, да би утврдила свој став према прошлим, још непребољеним догађајима. Можда ће то нама, грађанима Русије, помоћи да боље схватимо себе и да се определимо како ићи даље.Одлука президијума Врховног суда је управо показала појаву нове Русије, која је способна да објективно оцењује своју историју, и која се не плаши да гледа у будућност“, рекла је у Врховном суду Марија Романова. „Безусловно, говорити о обнављању монархије је неозбиљно, иако цар може остати цар и без пријестола.“ Према мишљењу Марије Романове, улога царске породице данас је да буде гарант очувања традиције, да прати живот земље и да изнесе своје мишљење. Ниједан закон то не може спречити. „ Некада ме питају, да ли бих се могла учланити у неку странку“ , каже Марија Романова. „Али монарх мора да уједињује и да буде арбитар. Како постати члан једне партије? Значи да му грађани из других партија тада не одговарају? Ја и моја породица нисмо тражили ништа да нам се врати и нећемо молити. Само молимо да будемо међу својима у Домовини, да видимо, како наша породица може бити од користи за Русији, шта можемо урадити.“ У неким развијеним земљама су монархије давно постале дијелом културне традиције, ништа преко тога. Власт је на другим мјестима. У Русији се догодило тако, да је културна традиција прекинута 1917. године. Данас де јуре породица Романових не може претендовати на неки посебан статус. Мада на улогу мецена и добротвора, људи са активном грађанском позицијом, можда чак друштвених миротвораца, пријестолонасљедници у потпуности могу рачунати. У том смислу они нису у заостатку за многим другима.А земљи је, иначе, одавно било вријеме да заустави унутрашње подјеле на црвене и бијеле, треба да сви имају осјећај припадности једном народу. Треба уважавати нашу историју и њене хероје, независно од тога, на којој страни барикада су се они нашли. Баш о томе се говорило и на састанку судија и сарадника Врховног суда са представницима дома Романових. Бр. 1

година 2011.

Током посјете Врховному суду, Вјачеслав Лебедев, предсједник Врховног суда, је говорио Марији Романовој о свом односу према друштвеној контроли судства. Кратко речено, она је неопходна. Уистину, о неким крупним стварима, друштво често износи исхитрене оцјене, а потребно је чекати јер предмет још није прошао све инстанце. Неријетко гласни коментари уопште нису независни. Такође, они могу бити пристрасни или некомпетентни. Повремено неко покушава да изврши притисак на судство. Међутим, ти „споредни ефекти“ нису разлог да се утиша јавност. „Ми друштву не можемо рећи да ћути“, рекао је Вјачеслав Лебедев. „Људи имају право да износе своје мишљење.“

Страхиња Стојаковић

РУСИЈА ГОДИШЊЕ ГУБИ 1,4 МИЛИЈАРДЕ ДОЛАРА ЗБОГ ИЛЕГАЛНЕ ВОТКЕ Русија легално производи свега 40 посто продатих алкохолних пића. Највише алкохола илегално се производи на Јужном и Сјеверном Кавказу и то углавном у погонима легалних творница! Због илегалног промета жестоким пићима руски прорачун годишње губи око 40 милијарди рубаља, односно 1,4 милијарде долара, извјестило је руско министарство унутрашњих послова. Земља легално производи свега 40 посто продатих алкохолних пића, наводи се у документацији коју је министарство унутрашњих послова припремило за парламентарну расправу о измјенама закона о производњи алкохола. Највише алкохола илегално се производи на Јужном и Сјеверном Кавказу и то углавном у погонима легалних творница, док кућна производња чини тек мали дио укупне илегалне производње и нема важнији утицај на тржиште. Током прошле године руски МУП је открио нешто мање од 100 хиљада прекршаја у производњи и промету алкохолом, а 1400 случајева односи се на фалсификоване маркице. Етилни алкохол у Русији тренутно производе 122 творнице. Вотку и ликере производи 271, коњак и бренди 128, а вина - 215 творница. Лани је у Русији произведено 95,4 милиона декалитара вотке, односно 3,7 посто више него годину раније. Производња вина нарасла је за 14,5 посто на ниво од 45,1 милион декалитара. С друге стране, руска индустрија пива биљежи пад, па је његова производња пала за 5,9 посто у 2010. години, на 975 милиона декалитара.

Вијести

Страхиња Стојаковић

РУСИЈА НЕ ДА КУРИЛЕ Совјетски Савез је на крају другог свјетског рата окупирао четири јапанска острваа сјеверно од Хокаида, што службени Токио никада није признао. Тај је спор онемогућио потписивање мировног споразума између двију земаља након завршетка другог свјетског рата. Русија ће појачати своје војно присуство на Курилским острвима и своје снаге опремити модерном војном опремом за одбрану тог „стратешког“ архипелага, чији мали дио потражује Токио, рекао је руски предсједник Дмитриј Медведев, преносе руске агенције. „Сви морају разумјети да су острва Курилског архипелага територија Руске Федерације“, рекао је Медведев на састанку с министрима одбране и регионалног развоја. „Покренућемо потребне напоре за јачање нашег стратешког присуства на тим острвима“, додао је Медведев, а преноси службена агенција Риа Новости. „Наоружање које је тамо мора бити и довољно и модерно за гарантовање сигурности острва као неотуђивог дијела Руске Федерације“, изјавио је Медведев. Интерфакс је пренио да је Медведев изјавио да је Русија спремна „сачувати добре односе са комшијама“. Он је нагласио потребу покретања економског развоја Курила стварањем повољних услова за улагања. Јапански премијер Наото Кан је у понедјељак изазвао бијес Москве изјавом да је посјета предсједника Медведева спорним острвима у новембру била „непростива увреда“. Кан је рекао да Јапан не одустаје од враћања четири острва. Кремљ и руско министарство иностраних послова одговорили су да Русија никада неће одустати од своје суверености над Курилским острвима, рекао је дипломатски савјетник Кремља Сергеј Приходко. У новембру 2010. Медведев је постао први руски предсједник који је посјетио јужне Куриле, ланац острва који се протеже од југа полуострва Камчатке до сјевероистока Јапана.

Милан Милковић преузето са http://www.novosti.rs/

ИСПУЊЕНО ЗАВЕШТАЊЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ У московској цркви Подворје СПЦ озваничен рад удружења "Обједињење Срба" које води др Божидар Митровић КРАЈЕМ јануара по први пут друштвена организација српске дијаспоре у Русији "Обједињење Срба" прославила је своју крсну славу Свети Сава Српски. Чинодејствовао је епископ моравички Антоније, представник патријарха српског у Подворју СПЦ у Москви, који је пресекао славски колач. Овом свечаном чину осим стотинак верника, присуствовали су директор Привредне коморе Србије у Русији, конзул Србије у Русији, многобројни српски бизнисмени, руски гости и домаћин др Божидар Митровиц, председник удружења Срба.

Програм свечане академије је показао да Срби у Русији имају сјајно уметничко друштво «Академија народних песама и игара Србије», које води кореграф Радослав Бегус, некадашњи играч КУД «Коло». Иако је фолклорни ансамбл почео да ради свега пре два месеца српски и руски младићи и девојке су фасцинирали присутне колом «Игре из околине Гњилана» и украјинском игром «Пољубац». Отпевали су песме «Живка Сириничка», «Месечина» и «Девојка је пошла», која је неколико пута понављана да би на крају сви посетиоци заиграли коло у сали. СПАСИ БОЖЕ!ПРВИ човек српског друштва поделио је гостима захвалнице са поруком: «Спаси Боже овог нашег доброчинитеља за то сто је помогао Србе». Захвалнице су добили Нина Николаевна Базарова, Олга Николаевна Сичова, Олга Владимировна Писарева, које су Србима подариле просторије за дружење, Слободан Обрадовић за обнову позлаћеног зерцала, симбола царске Русије, које су Божидар Митровић и друштво поклонили Амбасади Русије у Србији, Перо Томић, Иља Числов који вец десет година у Православној гимназији организује Светосавску прославу и Радослав Раша Бегуш, који није клонуо духом и за две године нашао салу у Москви у којој деца уче српски фолклор. Ученици школе «Невен» су под руководством учитељице Данице Продановић извели химну Светом Сави, низ стихова о овом Светитељу и неколико прича о томе како је Свети Сава поучавао народ српски срећи која се налази у - раду, орању, реду. Гости, чланови руског певачког друштва «Златне двери» су изазвали овације када су без акцента на српском отпевали «Тамо далеко». Млади српски таленти су извели уз гитару «Ђурђевдан», клавирски програм и композицију за виолончело. Све учеснике програма поздравио је домаћин Божидар Митровић, који је напоменуо да је Свети Сава Српски несумњиво Велики учитељ, који живи, не само онолико, коликоњегови ученици понављају његове речи, већ и још толико колико ученици његових ученика својим речима и богоугодним делима обнављају дух учења. - Изразили смо протест нашег друштва неким покушајима у Србији да се, наводно због недостатка средстава, «Година српске културе у Русији» наказно сведе на «Недељу српске културе у Русији». Ово вече је показало да ће и година бити мало да се у Русији покаже само део културе и културних достигнућа Срба и да за то некада нису потребна новчана средства већ, пре свега, добра воља и љубав према српској култури - рекао нам је др Божидар Митровић. Председник удружења "Обједињење Срба" је поделио грамате свима који подржавају идеју овог младог друштва да сви Срби у Русији раде у духу православља и завештања Стефана Немање, као прави заштитиници српства. Као завет два младића су на руском и српском језику прочитали «Завештање Стефана Немање», како је наглашено, записано руком књижевног генија, коме је име Миле Медић: «Завештање језика: Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А ста је народ изгуби ли језик, земљу, душу?». У Москви, иначе, живи око 20.000 Срба. Они су припадници економске миграције, која се догодила крајем прошлог века. Већину чине бизнисмени, који су заступали југословенска предузећа и остали у Русији. Има и доста спортиста и радника на привременом раду.

Бр. 1

година 2011.

Страхиња Стојаковић

Младен Вучковић

ПРЕДСЈЕДНИК МЕДВЕДЕВ КОНТРОЛИШЕ РАД СЛУЖБИ

ПУТИН БРАНИ ЛЕЊИНА

Незадовољан, ваљда, што његове антитерористичке ТВ директиве подређенима уђу на једно ухо, а на друго изађу, руски предсједник Дмитриј Медведев дао се у низ ненајављених посјета московским прометним терминалима. Медведев се окружио шефом ФСБ-а Бортниковим и министром полиције Нургалијевим, па бануо на московску Кијевску жељезничку станицу и тамо се расрдио јер није видио ниједног полицајца, а није било ни детектора за метал. Затим је отишао до директора станице, ушао у канцеларију и тражио одговоре: „Гдје је полиција? Како се проводи контрола станице?“ Државном тужитељу Чајки наредио је истрагу, а шефу Руских жељезница поручио да има „три дана да среди ствари и поднесе му извјештај“. Након овог ненаданог упада Медведев је бануо на трећи по величини московски аеродром, Внуково. Тамо је, пак, сазнао да цијели објекат чува тек 10-ак полицајаца. Био је незадовољан али ипак мање него на Кијевској станици. То је била већ трећа таква посјета Медведева уназад двије седмице. Прва се догодила на станици метроа Охотниј рјад, гдје су му представили нови систем детектора за метал и систем за хитно одлагање пронађених бомби. Но, новинари су касније установили да је апаратура радила само за вријеме Медведевљеве посјетенаводно је још у тестној фази. Овакви „акцијски“ државнички потези досад су били домен Владимира Путина, који је и као премијер задржао имиџ „особе какву требате у кризним ситуацијама“. Медведев још увијек не дјелује ни приближно жестоко и увјерљиво. Саговорнике често не гледа у очи, као да му је неугодно, а и камере га снимају тако да дјелује упадљиво нижи од својих саговорника. Можда зато Путин, који је као и Медведев ниже висине, подређене често решета за столом, а притом их умије прилично застрашујуће фиксирати погледом, гласом, и начином на који говори. Чини се да је и Медведеву досадио имиџ пристојног момка којег баш и не схватају озбиљно.

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Вођа свјетског пролетеријата Владимир Иљич Лењин може мирно да почива у маузолеју на Црвеном тргу, јер се тренутно најпопуларнији руски политичар Владимир Путин, не слаже са онима који би да преселе балзамовано тијело на гробље. Недавно је уредник спољно-политичке рубрике лондонског „Тајмса“ Ричард Бистон упитао Путина треба ли сахранити Лењина, као и све друге, на гробљу, на шта је руски премијер одговорио да „историји није потребна журба“. Путин је против сељења Лењина. Он је више пута објашњавао да би то изазвало негативне емоције код старијих генерација. Осим тога, у Русији је још увијек велики број љевичара, а комунисти су најјача опозициона партија. Премијер каже да руско руководство има много пречих задатака од пресељавања мртваца. Балзамовано Лењиново тијело се налази у маузолеју у Москви од 27. јануара 1924. године. Иако је унутра посебан температурни режим, сваке године тијело се носи у један институт, гдје се ставља у каду напуњену специјалном течношћу. Тако се уништавају микроби и бактерије, па се балзамованом тијелу „продужава вијек“. На посљедњем „купању“, стручњаци су рекли да је оно у таквом стању, да може да остане у маузолеју још много деценија Најжешћа кампања за пресељење Лењина са Црвеног трга на гробље у Санкт Петербургу била је у вријеме владавине Бориса Јељцина, а водили су је лидери Савеза десних снага којих више нема у парламенту. Посебно је био активан некадашњи потпредсједник Владе, а сада дисидент, Борис Немцов. Путиновим доласком на власт, прекинута је дугогодишња пракса насљеђена из совјетских времена, да се за вријеме свечаности на Црвеном тргу руководство пење на кров маузолеја гдје је мала „тераса“. Старији се сигурно сјећају како су совјетски руководиоци за вријеме параде стајали у „врсти“ на маузолеју, обучени у сличне капуте или мантиле са обавезним шубарама или шеширима. Садашње руководство за вријеме свечаности стоји на монтираним трибинама испред маузолеја, а шубаре и шешири посљедњих десетак година нису више у моди. „КУПАЊЕ“, ПА КРАВАТА За балзамовано Лењиново тијело брину се стручњаци из Руског института за изучавање љековитих трава. Раније је новац за „купање“ обезбјеђивала држава, а сада један научни фонд. Послије третмана, Лењина обично облаче у ново одијело с модерном краватом која је углавном бордо боје или има барем црвене елементе.

Вијести

Страхиња Стојаковић

ПАПА: „ВИ СТАНУЈЕТЕ У КРЕМЉУ“? МЕДВЕДЕВ: „НЕ, ЈА ТАМО РАДИМ“.

МЕДВЕДЕВ УКИДА ЗИМСКО И ЉЕТЊЕ РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА

ВАТИКАН „Мораћу научити руски језик“, рекао је Бенедикт XVI руском предсједнику Дмитрију Медведеву на крају њиховог сусрета у Апостолској палати у Ватикану. Разговор у четири ока (уз преводиоце) између Бенедикта XVI. и Медведева трајао је 35 минута, а једна од тема је био и могући скори сусрет поглавара католичке цркве с патријархом Руске Православне цркве Кирилом. Медведев је дошао у службену посјету Ватикану, а папа га је на уласку у приватну библиотеку поздравио и казао: „То је врло важан сусрет“. Папа је дочекао Медведева у дворани Тронето, након чега су ушлу у папинску библиотеку гдје су разговарали у четири ока уз помоћ двојице преводилаца, а онда им се придружило руско изасланство. Медведев је папи поклонио збирку писама које је бивши руски предсједник Борис Јелцин упутио шефовима држава у раздобљу од 1996-1999., укључујући и она која је упутио папи Ивану Павлу II., затим том Православне енциклопедије, те слику на којој се види Кремљ. „Ви станујете ту?“, упитао је Бенедикт XVI Медведева показујући на Кремљ. „Ја ту радим“, одговорио је Медведев, након чега је папа Јозеф Рацингер казао како ће учити руски језик.Бенедикт XVI је Медведеву поклонио мозаик Ватикана и папинске медаље. Медведева је пратила и супруга Светлана, која је била одјевена у црно и носила је сиви шал, а у изасланству су били и потпредсједник владе Александр Зхуков и министар иностраних послова Сергеј Лавров. „Русија и света столица требају сарађивати у промовисању људских и хришћанских вриједности“, стоји у саопштењу ватиканске канцеларије за штампу о разговорима папе и Медведева. Током разговора је „изражено задовољство добрим билатералним односима и наглашена је воља за њиховим јачањем и слиједом успостављених дипломатских односа“, стоји у саопштењу у којем се наглашава и „позитивни прилог међувјерском дијалогу“. Медведев и папа су разговарали и о међународној ситуацији, а посебно о стању на Средњем истоку. Бенедикт XVI и Медведев већ су се сусрели у Ватикану 3. децембра 2009., а од тада до данас, однос између свете столице и Русије, као и између двије цркве, се стално побољшавао. Данашња посјета Медведева Ватикану је била прва службена. Прошло је 20 година од када је Михаил Горбачов као први предсједник бившег Совјетског Савеза посјетио Ивана Павла II. Челници Кремља су позивали папе у посјету Москви али се томе противила Руска Православна црква. Чини се да су сада неке препреке превладане и Бенедикт XVI би могао бити први папа у посјети Москви. Медведев је такође разговарао са италијанским предсједником Ђорђом Наполитаном и премијером Силвијом Берлусконијем.

Предсједник Русије Дмитриј Медведев донио је одлуку да се од јесени ове године укида прелазак на зимско и љетње рачунање времена и да је тим поводом дао одговарајуће налоге руској влади. „Донио сам одлуку о укидању преласка на зимско вријеме, почев од ове јесени“, рекао је Медведев на састанку са младим научницима и добитницима награда за науку и иновације у 2010. Години. Он је нагласио да „прилагођавање на промјену у помјерању казаљи на сату прате стрес и обољевање“, додајући да ће укидање преласка на зимско и љетње рачунање времена несумњиво бити корисно. Руски предсједник је до сада већ најављивао ову иницијативу, а посебно у обраћању Федералној скупштини, а Министарству за индустрију и трговину је наложио да спроведе цјеловиту анализу овог проблема. Идеју о укидању традиционалног помјерања казаљки подржавају и грађани Русије. Више од половине радно активног становништва се изјашњава за укидање преласка са зимског на љетње рачунање времена и обрнуто, сматрајући да ова промјена негативно утиче на здравље и не доноси битнију уштеду електричне енергије. „Ми смо стварно навикли да сваког прољећа и јесени помјерамо казаљке и сви се због тога по навици бунимо, јер реално реметимо биоритам, што доводи до раздражљивости и сви се или успавају или буде рано, не знајући шта ће са собом у том сату вишка- да не говорим о несрећним кравама и другим животињама, које не схватају прелазак на друго вријеме и зашто им музиље долазе раније или касније“, рекао је Медведев. Помоћник предсједника Аркадиј Дворкович је објаснио да је мотивација за овакву одлуку у томе што укидање преласка на зимско вријеме доноси повећање броја свијетлих сати током године од седам до 17 одсто, у зависности од регије.

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Младен Вучковић

СВЕШТЕНИК ЗА ГРАДОНАЧЕЛНИКА Свештеник Руске Православне цркве Антон Бутин, планира да се кандидује за градоначелника и то ће бити први случај на изборима у тој земљи од када је црква ублажила забране свештенству да улази у политику. Бутин се кандидовао током ове седмице као независни кандидат у граду Нерехети, који има 30 000 становника и удаљен је око 300 километара југоисточно од Москве. Послије распада СССР-а, црква је бранила свештенству да преузимају државне послове. Током протекле седмице саопштено је да свештеници могу да улазе у политику у „изузетним случајевима“, гдје црква наиђе на одбојност других вјера и фракција али нису саопштени други детаљи. Није познато да ли Бутин спада у ту категорију. Његов надређени, протојереј Костромски упозорио је да би га тај потез могао коштати мантије. „Не зна се да ли ће ме изабрати. Кад будем кренуо да обављам дужност градоначелника, наравно да ћу за то затражити благослов цркве“, рекао је Бутин руском дневнику „Независимаја газета“. Потпарол изборне комисије потврдио је да је Бутин на списку кандидата за изборе заказане за 13. март у региону Кострома.

Бр. 1

година 2011.

Према руском Уставу црква је одвојена од државе али у изборном закону није наведено да ли је свештенству забрањен улазак у државну службу и истиче да сваки грађанин може да се кандидује. Руски предсједник Дмитриј Медведев подржао је током прошле седмице одлуку цркве да укине забрану, називајући је „највећом и најпоштованијом друштвеном установом у модерној Русији“.

Вијести

Страхиња Стојаковић

ПРОБУЂЕНА РУСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА УСТАЛА ПРОТИВ НАЦИСТА

РУСКИ РАКЕТНИ СИСТЕМ С-500 У ПРОИЗВОДЊИ 2014.

Да Русија има антифашистички освијештену јавност, доказао је скуп на Пушкиновом тргу у центру Москве. Неколико хиљада људи окупило се да цивилизованим протестом одговори на вишеседмичне неонацистичке митинге и погроме по Москви. Неки кажу да би било и више људи, да недјељно московско подне није било тако прохладно. Уз „Хеј, Џуд“ Битлса и домаће групе попут „Кино“, које од 80-их оцртавају неку другу Русију, окупљени су афирмисали пароле „Русија свима!“ (као контра ултрадесничарским „Русија Русима“ и „Москва Московљанима“) те „Фашизам неће проћи!“. За разлику од неонацистичких скупова на којима су највећи удио чинили малољетници и 20-годишњаци, на Пушкиновом тргу били су представници разних генерација. Било је ту и угледних представника руског друштва, који се нису скривали иза медицинских и нинџа маски. Скуп је био дуго чекани одговор слоја руског друштва који се назива „интелигенцијом“, на вал неонацистичких митинга и напада на несловенске мањине, који од 11-ог децембра потресају Москву и околину, након што је у масовној тучи с Кавкажанима убијен фудбалски навијач. На тргу под Пушкиновим спомеником скупили су се познати режисери (Павел Лунгин, Павел Бардин, Валериј Тодоровски...), сликари и музичари (Чулпан Хаматова, Владимир Спиваков...), књижевници и истакнути медијски интелектуалци (Дмитриј Биков, Виктор Шендерович), ТВ водитељи (Татјана Лазарева, Леонид Парфенов, Михаил Шац...) опозициони политичари и активисти (Владимир Рижков, Лев Пономарјов...). Извјестија јавља да скуп није попримио боју ниједне партије, па тако ни ванпарламентарне опозиционе коалиције која обично протествује на Пушкиновом тргу.

Русија ће почети са серијском производњом противваздушног ракетног система нове генерације С-500, 2014. године, изјавио је заповједник одбране ваздушног и свемирског простора, генерал Валериј Иванов, а преносе руски медији. Систем противваздушне одбране С-500 моћи ће слиједити и уништити балистичке ракете домета до 3500 километара. „До 2014. требао би ући у серијску производњу“, рекао је Иванов. „Овај систем моћи ће бранити територију на висинама до 50 километара“, додао је Иванов. Руске снаге одбране ваздушног и свемирског простора сада користе системе С-300 и С-400.

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Јелена Чолић

ИЗАБРАНА НОВА МИС РУСИЈЕ 2011 Наталија Гантимурова из Москве освојила је титулу „Мис Русије 2011“. Такмичење је одржано у суботу увече у Москви. Првом пратиљом проглашена је Масхукова Анастасија из Краснојарска, а мјесто друге пратиље заузела је Ијан Дубник из Новосибирска. Побједница је добила вриједан драгуљ из руку "Мис Русије - 2010", Ирене Антоненко, и носиоца титуле „Мис Универзума - 2010 " Јимене Наваррете. Такође, добила је 100 хиљада америчких долара и стипендију за студије на било којој високошколској установи било гдје у свијету. Друге двије пратиље су такође награђене новчаним наградама и приликом да се бесплатно образују на факултетима по њиховом избору. Побједница у "Пеопле'с Цхоице" категорији, Ксенија Литнева из Одговорности побједнице такмичења Мисс Русије трају током цијеле године и подразумијевају учешће у добротворним, социјалним и културним пројектима, хуманитарне акције, промоције здравих стилова живота, промовисање здравих моралних и етичких принципа међу младима и промовисање посвећености образовању. Званичне припреме за ово такмичење за дјевојке трају мјесец дана. У Москву је 12. фебруара стигло 50 такмичарки. Сваки дан су практиковале шест сати тренинга и пролазиле кроз припремна кола квалификација. Са њима су радили најбољи стилисти, шминкери, кореографи и тренери фитнеса.Такође, са дјевојкама је радио предсједник Руске уније плеса Станко Поповић. Професионални нутриционисти су развили посебан мени за такмичарке. То су јела од посних риба и бијелог меса,свијетле супе као и много воћа и поврћа. Такмичаркама је у потпуности забрањена конзумација алкохолних пића, масне хране и чоколаде. Квалификације за учешће у избору за „Мис Русије 2011“ одржане су у новембру и децембру 2010. године у 86 региона Руске Федерације и право да учествују у њима имала је било која девојка која одговара избору: узраста од 17 до 23 године, раст од 175 центиметара, руско држављанство и одсуство лоших навика.

Бр. 1

година 2011.

Вијести

Младен Вучковић

МИСИЦЕ СА ОБАЛА ДОНА Да су Рускиње изузетно лијепе, нико не спори. Стотине дјевојака из највеће словенске земље сваке године одлазе на запад, да раде као фотомодели и манекенке. Руски градовиџинови, Москва и Санкт Петербург, нису међутим, рекордери по броју љепотица, већ много мањи- Ростов на Дону. Овај град на југу земље у посљедних 20 година, дао је чак 104 побједнице разних такмичења за најљепшу дјевојку! Побједница такмичења „Мисиз 2009.“, била је Викторија Радочинскаја (31) која је освојила круну од бијелог злата, украшену са 63 рубина и вриједну 100 000 долара. Ростов је град са 1,3 милиона становника али је у односу на Москву и Санкт Петербург, по много чему провинција. - Оригиналност и тајна успјеха школе модела у Ростову на Дону је у томе што се модели и манекенке уче „занату“ од дјетињства. „Тако су прво почели да раде у Јужној Америци, па су зато годинама најуспјешнији на такмичењима“, каже Михаил Степура, директор ростовске школе модела. Стручњаци бирају најљепше дјевојчице у узрасту од десет година. Касније са њима предано раде кореографи, стилисти, шминкери.

Жеља сиромашних дјевојака да блатњаве улице замијене манекенском пистом има и једну велику замку. Није никаква тајна да се један број агенција које раде са фотомоделима и манекенкама, „успут“ баве и својеврсном проституцијом. Њихови власници шаљу младе манекенке да „праве друштво парајлијама“.

ДУГАЧАК СПИСАК Посљедњих година, списак шампионки из Ростова је дугачак. Татјана Котова била је мис Русије 2006., а три године прије ње Викторија Лопирјова. Јелена Потана је побиједила на такмичењу „Свјетска љепотица 2007“. Марина Тарахович је 2002. године побиједила на конкурсу „Модел свијета“ и данас је међу траженијим фотомоделима. Из ростовске школе су и сад већ познате манекенке Наталија Николајева, Јекатерина Тјантова и Наталија Галкина.

У Ростову су не само прихватили методе јужноамериканаца, него су их и обогатили. Будуће фотомоделе уче плесу, као и да течно говоре енглески језик. Сваке године организује се такмичење „Мала љепотица“, у којем учествују дјевојчице од седам до 12 година. Ана Соловјова, умјетнички руководилац школе, каже да код њих долазе дјевојке с различитим мотивима. Неке желе да им подијум и фотографисање помогне да се добро удају, а друге хоће да им то буде посао. Најамбициозније одлазе у Европу. Према процјенама руских агенција, на Западу је тренутно међу свим моделима, око 40 одсто дјевојака из бивших совјетских република- само из Ростова на Дону, њих око 150. У агенцијама за фотомоделе кажу да је у свијету много дјевојака с интересантним лицима и складним тијелима али да то није довољно за успјех. Дјевојка мора да буде самодисциплинована, упорна да дође до циља али и да се жртвује ако треба. Предсједник једне од водећих московских агенција тврди да је за успјех спољна љепота пресудна само 20 одсто, а по 40 одсто зависи од карактера и среће. Зашто је Ростов у овоме испред Москве и Санкт Петербурга? Југ Русије је знатно сиромашнији од поменуте двије метрополе, гдје лијепе дјевојке имају и друге начине да се докажу и добро живе. Познато је уосталом, да млади људи из провинције често покушавају да „пречицом“ дођу до статуса, који им омогућава да побјегну од економске несигурности.

Бр. 1

година 2011.

МЈЕСТО ЗА ВАШУ РЕКЛАМУ

СЛОВО ПРАВОСЛАВЉА Страхиња Стојаковић

БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ГОСПОДИН ПАВЛЕ БИОГРАФИЈА Патријарх српски господин Павле, по рођењу Гојко Стојчевић, рођен је 29. августа по старом, односно 11. септембра (Усекованије главе Светог Јована Крститеља) 1914. године по новом календару, у славонском, српском селу Кућанци, срез Доњи Михољац, у тадашњој Аустроугарској, а данашњој Хрватској, од родитеља Стевана и Ане, земљорадника.

ДЈЕТИЊСТВО И ШКОЛОВАЊЕ Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у Америку. Тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад је Гојку било три године. Иза Стевана су остала два сина, Душан и Гојко. Послије тога, мајка Ана се преудала и родила три ћерке и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са баком Драгом и тетком, најстаријем очевом сестром. Тетка их је одгајала заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка. Схвативши да је дијете „врло слабачко“, тетка га је поштедила сеоских послова и омогућила му да се школује. Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Љето 1925. провео је у манастиру Ораховица припремајући се за одлазак на даље школовање у Тузлу. У Тузли је завршио нижу гимназију у периоду између 1925. и 1929. године. За то вријеме је становао код стрица у сиромашној десеточланој породици. Послије завршене ниже гимназије у Тузли завршио је шесторазредну богословију у Сарајеву (1930. - 1936). У то вријеме богословијом је управљао митрополит Петар Зимоњић. У школи је био запажен као добар појац и био је други тенор. За вријеме школовања становао је у интернату богословије. До 1936. његов брат Душан је постао обућар и оженио се, а Гојко је љета проводио код тетке на селу, бавећи се пољопривредним пословима. У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет, а у пријестоници га је затекао други свјетски рат.

РАТ И МОНАШКИ ЖИВОТ На Богословском факултету је дипломирао 1942. године, а као прогнаник и избјеглица у вријеме другог свјетског рата боравио је у манастиру Свете Тројице у Овчару, а био је вјероучитељ и васпитач дјеце избјеглица из Босне у Бањи Ковиљачи. У то вријеме његовог брата Душана убиле су усташе. Када је једном приликом изводио дјецу на ријеку, један дјечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболио. Добио је туберкулозу и љекари су предвиђали да му је остало три мјесеца живота. Било је то августа 1944. године. Отишао је тада у манастир Вујан гдје је живио неко вријеме изолован од осталих монаха и молитвом је успио да се излијечи од ове болести. У знак захвалности Господу што му је подарио здравље, изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем, који се и данас чува у манастиру. Будући Патријарх Павле

Бр. 1

година 2011.

Слово православља

Крст, дуг 12 центиметара, на коме је на предњој страни распети Христ, а са друге стране је записано на црквенословенском: „Манастиру Вујану, о исцељењу, приложи раб Божји Гојко, 1946.“ Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење гдје је игуман био Јулијан Кнежевић. Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. Међу искушеницима је био и Милисав, касније архимандрит Јован Радосављевић. Гојко је за свога духовника изабрао јеромонаха Макарија Миловановића, старјешину женског манастира Јовање. Макарије је тада био стар монах, водио је строг подвижнички живот и био аскета. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле, а тада је рукоположен у чин јерођакона. Замонашио га је његов духовник Макарије, а убрзо се замонашио и Милисав који је за свог духовника изабрао Павла. Од 1949. до 1955. године био је сабрат манастира Раче гдје је вршио разна послушанија. Школску 1950/51. годину провео је као суплент у призренској Богословији Светих Кирила и Методија. У чин јеромонаха рукоположен је 1954., исте године је постао протосинђел, а архимандрит 1957. Године. Постдипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. Године.

ПАВЛЕ КАО ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашкопризренских устоличен је 13. октобра 1957. године у саборној цркви Светог Ђорђа у Призрену. У многострадалној и напаћеној Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Рукополагао је и монашио нове делатеље у винограду Господњем. Старао се и о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног пјевања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим мјестима своје Епархије. Као архијереј на Косову и Метохији, у веома тешко вријеме за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавјештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт која је на све ово упорно ћутала. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вријеђања и физичке нападе. На аутобуској станици у Призрену доживио је да буде ошамарен од једног Албанца и том приликом епископ Павле му је рекао: „Ударите и другу страну“. Поред овог, било је и других вербалних и физичких напада. „Већ у својим првим епископским извештајима указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. Добијао сам упозоравања да пазим шта пишем, јер извештаји долазе у руке световне власти, али је све било јасније да је Косову и Метохији негде, на неком другом месту, пресуђено да више не буде српско“. Свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом јер Епархија није имала ауто, да би касније добила један „варбург“. На тим својим путевима он је често био провоциран, псован, гажен, вучен за браду и ударан. Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Бр. 1

година 2011.

Гојко Стојчевић као млади богослов

Слово православља

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девич (Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког). У Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве, из броја у број од 1972. год. објављује читаве студије из Литургике у облику Питања и одговора. Приређује допуњено издање Србљака, које је Свети Архијерејски Синод издао 1986. Године. Такође приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Дјело његових руку су и издања Требника, Службеника, Молитвеника, Дополнитељног требника Великог типика и других богослужбених књига, издања Светог Архијерејског Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године. Заслугом патријарха Павла, у 300 примјерака је умножен Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића. Објавио је књиге: „Живот по Јеванђељу“, „Молитве и молбе“ (два издања), „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“ (у три тома). Као предсједник комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог писма Новог завјета објављеног 1984. године, патријарх Павле је допринијео да се ово прво издање појави исправљено још двапут. По први пут се на српском језику објављује званичан превод Службеника. Уредник је монументалне монографије Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дјела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању.

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ Име епископа Павла нашло се на листи кандидата у деветом кругу гласања. Довољан број гласова за улазак на листу кандидата у првом кругу добили су епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан, а тек у деветом кругу „цензус“ је прешао и епископ рашко-призренски Павле. Послије тога, по тзв. апостолском начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље. Архимандрит троношки Антоније Ђурђевић их је промијешао и потом извукао коверат са именом патријарха. Најстарији присутни великодостојник, митрополит сарајевски Владислав отворио је коверат и прочитао име. Митрополит Владислав је био патријархов школски друг из богословије у Сарајеву, а архимандрит Антоније заједно са њим сабрат манастира Раче. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, 1. децембра 1990. године, изабрао је епископа Павла за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске Православне Цркве, умјесто обољелог патријарха Германа. Патријарх Павле је тада је рекао: „Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово“. Сутрадан, у недељу 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. У древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији, устоличен је 22. маја 1994. Године. У вријеме патријарха Павла обновљено је и основано више епархијâ. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Сљедеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију са неколико одсјека- иконопис, фрескопис, консервација и рестаурација. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Србињу (Фочи) отворен је 1994., а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске Православне Цркве „Православље Прес“ основана је крајем 1998. Године. Настава вјеронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001., а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. За вријеме његовог управљања Српском Православном Црквом, збила су се „велија страданија“ Цркве и српскога народа на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине.

Архимандрит Павле, 1957.

Бр. 1

година 2011.

Патријарх Павле се посебно старао о изградњи завјетног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово вријеме, грађевински потпуно довршен. Дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са васељенским патријархом Вартоломејем I, патријархом московским и све Русије Алексијем II, архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, патријархом Александријским и све Африке Петром VII, патријархом румунским Теоктистом, бугарским Максимом и другим поглаварима помесних Православних Цркава. Имао је значајну улогу у превазилажењу раскола митрополије новограчаничке у Америци који је трајао више деценија и уопште, велике заслуге за успостављање јединства у СПЦ. У циљу исцјељења раскола у Македонији, 2003. године, обновљена је Охридска Архиепископија. На засједању Светог Архијерејског Сабора 2005. године патријарх Павле је потврдио избор митрополита велеског и повардарског Јована за архиепископа охридског и митрополита скопског, а затим је издао и Патријарашки и Саборски Томос о аутономији Охридске Архиепископије. Посјетио је Српску цркву у Аустрији, а у Америку је путовао више пута (1992., 1996., 1998., 1999. и 2001.), боравио у Канади и у Аустралији (2004.) и обишао Епархије СПЦ. Патријарх Павле посјећивао је многе епархије СПЦ у земљи и иностранству. Посјетио је, служио и духовно оснажио многострадални народ у Републици Српској и Републици Српској Крајини.

Слово православља

Безброј пута је писао и интервенисао код разних државника и многих институција да се помогне у рјешавању кризе и успостављању мира на просторима бивше Југославије. Тим поводом имао је сусрете са представницима Римокатоличке цркве, Исламске вјерске заједнице, Свјетског савјета цркава, дипломатама, државницима, представницима хуманитарних и других организација. Такође, посјетио је и сједиште Уједињених нација у Њујорку те Бијелу кућу у Вашингтону, гдје је са званичницима разговарао и износио чињенично стање у вези са избијањем рата у бившој Југославији. Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за пјевницом. Са собом је увијек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији. На Савиндан 1997. предводио је у Београду литију која је прошла кроз кордон полиције у Коларчевој улици. То је било у вријеме демонстрација послије локалних избора из новембра 1996. године. Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашкопризренски.

Патријарх Павле у својој уобичајеној шетњи Бр. 1

година 2011.

Слово православља

Његов духовник и исповедник свештенства архиепископије београдско-кароловачке више година био је протојерејставрофор Миодраг Миловановић, школски друг из богословије у Сарајеву. Дана 8. децембра 2005. примљен је на лијечење у Војномедицинску академију због повреде кука приликом пада у својим одајама. Убрзо се опоравио од ове повреде и вратио у Патријаршију. На лијечење на Војномедицинску академију у Београду примљен је 13. новембра 2007. године веома исцрпљен и са јаком упалом плућа. Ту је провео двије године на опоравку и лијечењу, све до своје смрти. Патријарх српски господин Павле уснуо је у Господу у недјељу, 15. новембра 2009. године око 10.45ч у Београду на Војномедицинској академији, послије дуже болести. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније преминуо у сну. Влада Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост у Србији (16., 17. и 18. новембар 2009.), а дан сахране 19. новембар био је дан жалости у Београду, Републици Српској и у дистрикту Брчко. Од недјеље 15. новембра до четвртка 19. новембра тело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви гдје су непрестано читане молитве и гдје су верници долазили да га цјеливају и одају му почаст. У недјељу 15. новембра око 22 сата колона испред Саборне цркве била је дужа од километра, а слично је било и наредних дана када се ред испред Саборне цркве простирао улицом краља Петра и кнез Михаиловом до палате „Албанија“.

Патријарх је према сопственој жељи, сахрањен у манастиру Раковица надомак Београда. Датум сахране био је четвртак 19. новембар 2009. године. Тог дана заупокојена литургија служена је у Саборној цркви са почетком у 7.30ч и служили су је патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије заједно са осталим владикама и свештеницима. Послије тога, литија са патријарховим телом је кренула према храму Светог Саве гдје је одржрано опијело у 11 сати. Био је присутан већи број црквених поглавара и делегација, а од православних поглавара осим васељенског патријарха били су румунски патријарх Данило, албански архиепископ Анастасије, чешки и словачки Христифор, а умјесто руског патријарха Кирила дошла је делегација на челу са митрополитом минским Филаретом. Послије опијела поворка је кренула према манастиру Раковица гдје је патријарх сахрањен око 13.50 часова, у манастирском дворишту поред патријарха Димитрија. Радио телевизија Србије је четири и по сата на свом првом програму директно преносила литургију, литију и опијело. Сахрана у манастиру Раковица пред око хиљаду људи, којима се обратио митрополит мински Филарет, била је без присуства камера. Патријархова жеља је била да се на сахрану не доносе вијенци, него да се умјесто тога да прилог за изградњу храма Светог Саве. Према процјени полиције у литији и на опијелу било је присутно скоро милион људи. Патријарх Павле оставио је тестамент који је отворен само дан након његовог упокојења, у понедјељак увече. Свједоци који су присуствовали том чину тврде да „одише скромношћу, баш онако какав је био патријарх“.

У тролејбусу до Патријаршије редовно је читао

Бр. 1

година 2011.

Његова Светост је сву своју оставштину намијенио Српској Православној цркви и најближој родбини, дјеци свог брата Душана. Синовцу Гојку Стојчевићу и његовој сестри Нади оставио је свој ручни сат и будилник.

ОДЛИКОВАЊА Патријарх Павле је примио бројна одликовања. У јануару 2002. године током посјете Русији, уручене су му награде Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Адреја Првозваног. У септембру 2004. на деведесети рођендан патријарха Павла, а на приједлог премијера Србије Војислава Коштунице, предсједник Србије и Црне Горе Светозар Маровић одликовао га је Орденом Немање првог степена. Поводом дана државности Србије, 15. фебруара 2007. Александар II Карађорђевић му је додијелио Орден Карађорђеве звијезде првог степена.

Слово православља

- Другом приликом у истом манастиру била су двојица владика, Павле и блаженопочивши Јован, синовац владике Николаја Велимировића. Велики духовник, Венијамин, игуман манастира Преображење, обукао се свечано за ову прилику- све на њему блиста. Владика Јован и игуман Георгије, који се нису завјетовали да неће јести месо, сјецкају неко печење. Владика Павле једе маслачак и барену блитву. У неко доба огласи се Георгије: „Ех, да нам је, владико, мало вина дечанског или љубостињског да ово залијемо“. „Ви сада, вероватно, очекујете да вас прогласим великомученицима“, огласи се владика Павле уз осмјех. - Ученици Призренске богословије, који се, иначе, оскудно хране, пожале се једном приликом владици Павлу: „Зашто нам, Преосвећени, бар једном не спреме гибаницу“? „Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници“, пита их владика Павле. „Тесто, јаја, сир, кајмак“, набрајају ђаци. „А шта сте данас јели“, пита даље владика. „Хлеб, јаја, сир, мало кајмака“, одговарају ђаци. „Јели сте, значи, све оно што има у гибаници“, закључи владика на општи пљесак младих богослова.

Године 2009. је примио руски орден Достојанство због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

Његово пуно име и титула гласили су- Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Г. Г. Павле.

АНЕГДОТЕ И ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ ЖИВОТА Патријарх Павле није узимао учешће у гласању, односно није излазио на изборе (локалне, предсједничке и парламентарне), па се тиме није ни опредељивао за политичке опције у Србији али је учествовао на референдуму о новом уставу Републике Србије 2006. године. „Нека буде са Божијим благословом на опште добро свима, па и нама“, рекао је патријарх Павле спуштајући листић у гласачку кутију. Патријарх Павле је био јако духовит, често је знао да се нашали и сачуван је велики број анегдота из његовог живота. - Боравио владика Павле у овчарско-кабларском манастиру Благовештење. Позвао га игуман Георгије да се мало одмори и ублажи реуматичне болове бањском водом. Ту се владика Павле у шали „пожалио“: „Чудан је овај мој игуман, позвао ме у госте, а после тражи да му гошћење платим. Уместо да он плати мени што сам му порту оплевио и сав маслачак појео као салату“.

Бр. 1

година 2011.

Његова Светост Патријарх српски Господин Павле

Слово православља

„Добро, децо, кажите ми шта све има у гибаници“, пита их владика Павле. „Тесто, јаја, сир, кајмак“, набрајају ђаци.„А шта сте данас јели“, пита даље владика. „Хлеб, јаја, сир, мало кајмака“, одговарају ђаци. „Јели сте, значи, све оно што има у гибаници“, закључи владика на општи пљесак младих богослова. - Пожале се вјерници владици Павлу на једног свештеника да не одржава порту- све је у њој зарасло у коров. Оде владика и увјери се у истинитост притужбе. „Што мало не средиш порту, оче“, пита га благим гласом. „Немам будак“, правда се свештеник, „овај, како да кажем, имам будак али немам држаљу. Знате како је, село сиромашно, мали приходи…“ Сутрадан је владика дошао и донио будак и држаљу коју је сам истесао и насадио. „А сад“, рече владика, „среди порту и не брукај се пред народом“. - Док је био владика у Призрену, десна рука му је био професор и прота Радич Радичевић. Прота је, међутим, имао доста разлога да измоли прелазак у Приштину, што владици није одговаралокако да се лиши драгоцјеног сарадника, поготово што у Приштини има доста добрих и способних свештеника. Пролазило вријеме, владика заборавио на молбу али прота чекао прилику. Једног дана примјете да је вјетар откинуо парче лима са крова цркве. Владика предложио да се нађу двоје мердевина, да се увежу, а он ће, онако лак, да се испење и поправи. Прота ће, по договору, држати мердевине и бринути о њиховој сигурности. Кад је посао био упола готов, прота запрети: „Владико, или Приштина или ја дрешим мердевине“! „О тим ситним земаљским стварима не треба разговарати на овако високом месту“, узврати владика и настави да поправља кров. - Патријарх има свештеничку пензију али и то даје сиромашним студентима и убогим људима који пружају длан. Других прихода нема. Свету дужност Патријарха обавља, како би се то савременим језиком рекло- волонтерски. Није шкртица, напротив, даје све што има али не подноси расипништво. Тражи од свештеника и монаха да сами поправљају, крече и уређују храмове у којима служе.

Послушали свештеници али дјелимично- набавили материјал, дали добри људи али рекли да не знају да малтеришу и крече, а опасно је да се пењу под куполу. Одржао и владика обећање и дошао да их подучи. Овдје, заправо, почиње онај драматуршки дио, пун заплета и необичних дијалога. Кад су владику помоћу чекрка и конопца испели под куполу и кад је започео да малтерише, један од свештеника, онај што је држао конопац повика: „Хоћете ли ви, Преосвећени, дати благослов да платимо раднике или да ја испустим овај конопац“? „Нема плаћања за оно што можете сами да урадите. Кад ја стар могу на чекрк, можете и ви млади. Али, ако имате пара платите мени“- рекао владика с висине и наставио да малтерише. - Најавио Патријарх Павле својим сарадницима одлазак на Косово, рекао и вријеме поласка. Сутрадан се сви ужурбали, траже аутомобил, возача, бензин. Све је некако сређено али нема Патријарха. У неко доба јавише да је Патријарх виђен у возу. - Један наш лист, који се низ година одупире комунистичком насиљу, неукусно се нашалио на рачун Патријарха Павла. Вјештом монтажом „видео“ га је у џинсу, у руку му је тутнуо калашњиков, за појас заденуо две бомбе и пиштољ, а леву руку украсио модерним сатом. Мало су се љутили у Патријаршији али је Патријарх, кад је видео ту монтажу, рекао: „Види, Бога му љубим, додали ми и сат, а никад га нисам имао! То је био његов једини коментар. - Примјетили Патријарху Павлу да има лијепе ципеле, лаке, удобне, сјаји се кожа. „Јесте“, осмјехује се он, „удобне су, могу у њима дуго да пешачим“. „Гдје сте их купили“- питају Патријарха. „Ех, купио“, рекао је и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор. Иза ових ципела стоји мало необична прича. Ове ципеле су, у ствари, некад биле женске чизме. Нашао их Патријарх, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видио да су старе и очуване. Послије неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле.

Старешина храма у Пећи, прота Станко, људина од два метра, договарао се са братијом да реновирају цркву. Сачинили спецификацију, колико материјала набавити и колико платити мајсторима. Све то, уз писмо, послали тадашњем владици Павлу, очекујући благослов. Отуда убрзо стигао отпоздрав- владика навео имена људи који ће бесплатно дати пијесак, креч, цемент, мјешалицу. Што се радова тиче, рекао им да то могу сами али ако не знајуето њега да им покаже.

Патријарх Павле на лијечењу на ВМА Бр. 1

година 2011.

- Једна старија Београђанка, сва усплахирена, просто улетела у зграду Патријаршије тражећи од домара да је одмах упути Патријарху. Портир, Млађо Младеновић, стрпљив и предусретљив, рече јој да је Патријарх заузет, да има госте, па је уљудно замоли да дође други пут. „Ја из ових стопа морам да видим Патријарха“- жена остаје упорна. „Не задржавајте ме и не спречавајте да испуним заповест Свете Петке! Она ми се ноћас јавила и рекла шта треба да урадим“. Жена је, ипак, шмугнула кроз отворена врата и некако стигла до Његове Светости. И ту се водио овај разговор: - „Дошла сам по заповести Свете Петке“! - „Ма немојте, молим вас“, као чуди се Патријарх, „шта каже Света Петка“? - „Каже: „Нађи једне мушке ципеле и чим сване носи Патријарху“! „Јесте, очију ми“! „И ево, ја донела“. - „А кад ти се јавила Света Петка“- пита је Патријарх. - „Јавила ми се у сну и ја се од неког страха пробудим и погледам на сат, тачно поноћ“- рече жена. - „Е, види, мени се Света Петка јавила у два сата после поноћи и рекла ми да не узмем те ципеле. Зато, благо мени, врати те ципеле и дај их некоме коме су потребне“. - Госпођа Јања Тодоровић је испричала причу која се десила њеној сестри. Иста је дошла на пријем код патријарха поводом неког посла. Дискутујући с њим, она је случјано погледала у патријархове ноге и ужаснула се када је видела његову обућубиле су то старе, некада поцепане, а потом заштопане чизме. Жена је помислила: „Каква је то брука за нас Србе што наш патријарх мора да иде у оваквим ритама, зар нико не може да му поклони нову обућу“? Патријарх је тада с радошћу рекао: „Видите како имам добре чизме. Нашао сам их поред корпе за отпатке, када сам ишао у патријаршију. Неко их је оставио, а то је права кожа. Мало сам зашио, и ето оне могу још дуго да послуже“.

Бр. 1

година 2011.

Слово православља

- Са тим чизмама је повезана још једна прича. Нека жена је дошла у патријаршију са захтевом да разговара са Патријархом о неодложној ствари, о којој је могла само њему лично да каже. Таква молба је била необична и одмах су је пустили, те је њена упорност донијела плод. Угледавши Патријарха, жена је са великим узбуђењем рекла да је ноћу сањала Пресвету Богородицу, Која јој је наредила да донесе Патријарху новац како би он могао себи да купи нову обућу и с тим ријечима жена је протурила коверат са новцем. Патријарх није узео коверат већ ју је благо упитао: „А када сте легли да спавате“? Жена се зачудила и одговорила: „Па...негде око једанаест“. „Знате ја сам легао касније, око четири сата ујутру“- одговорио је Патријарх. „И ја сам такође сањао Пресвету Богородицу и замолила ме је да Вама предам тај новац како бисте га дали онима којима је заиста потребан“. И наравно, Патријарх није узео новац. - Једном када је прилазио патријаршијској згради, Свјатијејши Павле је примјетио много аутомобила иностаних марки и заинтересовао се чији су. Рекли су му да су то ауотмобили архијереја на шта је Патријарх с осмехом рекао: „Када они, знајући за Спаситељеву заповест о нестицању имају такве аутомобиле, какве би тек онда имали да нема те заповести“? - Једном приликом Патријарх Павле је негдје летио авионом. Када су летјели над морем, авион је ушао у зону турбуленције и било је труцкања. Млади архијереј који је сједио поред Патријарха питао га је шта он мисли о томе ако се авион сада сруши. Свјатијејши је без збуњености рекао: „У односу на себе примићу то као акт праведности јер сам у животу појео толико риба, да би било чудно кад оне мене сад не би појеле“.

Сахрана Патријарха српског Господина Павла

Слово православља

Патријарх Павле је био велики подвижник и молитвеник српски. Богом надахнути бесједник, говорећи мирним и умјереним гласом, без очигледних осцилација у тону и расположењу, обраћао се пастви често и непосредно, прецизним и језиком разумљивим просјечном вјернику. Неријетко без формалног повода, послије службе, казивао је незаборавне бесједе, бавећи се сложеним теолошким питањима и овоземаљским проблемима свога народа. Говорио је благо и концентрисано, никада предуго. Његове бесједе су биле пријемчиве, а стил сликовит, проткан дивним мислима и поукама које живе и препричавају се међу вјерницима.

МИСЛИ И ОДЛОМЦИ ИЗ БЕСЈЕДА „Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити ни народ у коме ћемо се родити ни време у којем ћемо се родити, али бирамо једно- да ли ћемо бити људи или нељуди“. * * * „Кад би оснивање наше независне државе и њено одржање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето то је за мене Косовски Завет и опредељење за Царство Небеско“.

„Ваша је дужност да проповедате Јеванђеље. Свештеник проповеда и речју и личним примером. Нарочито примером. Ако ви у своме животу будете испуњавали јеванђелску науку, па макар ни једне речи не казали, ваша ће проповед бити успешнија неголи онда, ако будете красноречиво говорили, а не будете јеванђелски живели“. * * * „Неки кажу да Владика не треба да поправља цреп на кући, да не треба да ради... Као да рад понижава! Не понижава човека рад, него његов рђав живот, грех. Уосталом, ако је Спаситељ могао да ради својим рукама, да буде дрводеља, зашто не бих могао и ја? Ако њега није понижавао рад, неће онда ни мене“. * * * Божија је ствар колико ће дарова дати свакоме од нас. То није наша брига. Гледајмо ми шта ћемо урадити са нашим даром! Направимо од тог једног таланта који смо примили још један талант! Не смемо запарложити свој дар, јер нам он није дат само ради нас, него и ради других“. * * *

* * * „Свети кнез Лазар није против живота на земљи нити против царства земаљскога. Али кад већ треба једно да се губи, боље изгубити земаљско него небеско“. * * * „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује“. * * * „Подизање храмова у духу је наших предака. Али није довољно да подижемо само материјалне храмове. Зато, изграђујемо и духовни свој храм! Тек ако будемо тако поступали, бићемо слични нашим прецима. А у примеру својих предака, можемо наћи одговор и за данашње тешке прилике у којима се ми Срби налазимо. Проблем ће се разрешити, ако пребивамо у јеванђелским начелима, и тако останемо људи. Преци наши, који су често били у приликама тежим чак и од ових наших, у томе су успевали. * * * Само зато се и сачувало име Србиново. Покажимо веру своју онда, када нам је најтеже! А вера у Бога јесте чврсто уверење да виши промисао Божији и његова силна рука воде историју, и да Богу ништа није непознато, нити је ко заборављен од Њега. Живот треба да се посматра у његовој целини, а да не гледамо само на земаљски његов део. Ко овде отпадне од Христа, тога Он неће признати у вечности“.

Из живота у вјечност

Бр. 1

година 2011.

Слово православља

„Служећи Литургију Светог Јакова, ми се молимо њему и свима светима да и нас подрже у његовој вери, која се увек показује у делима. Као што је тело без душе мртво, тако је и вера мртва без добрих дела. Да вером живимо и тако освештамо њоме и душу и тело и да се спремимо за Царство Небеско! Господе Исусе Христе, Сине Божији, који си дошао да све народе научиш Истини, помози и нама да и ми будемо у вери и Истини, по науци наших Светих Предака, који су знали да живе по тој вери! Ако будемо тако живели, опстаћемо и поред наших непријатеља, ма колико их било. Знајмо и то, да ово садашње побољшање нашега стања није настало због тога што смо ми добри, већ зато што су наши непријатељи прешли сваку меру безумља. Оно раскопавање српских гробова и кидање тела детета код Вучитрна, које се догодило на Крстовдан, јесте дело које вапије на Небо. Помолимо се и за оне који су то починили! Амин. * * * „Добро треба чинити из дужности, не чекајући да се појави љубав за добрим делима, јер ако на љубав будемо чекали, вероватно никада нећемо ни чинити добро. Љубав је највећа врлина, до које се стиже кроз претходно испуњавање Божијих заповести. Свест о дужности да живимо по Божијој вољи јесте најсигурнији и једини лек од произвољности и самовоље. Дисциплина је нарочито спасоносна за људе који су уморни и очајни. Ако желиш да помогнеш ближњима у њиховом спасењу ти онда спасавај себе самога. То је већ помоћ за њих, јер си тиме учинио да је макар један члан цркве здрав... Одвикавање од греха исто је што и вађење рођеног ока. Сваки грех који чинимо, чинимо из сујете. Донекле у томе игра улогу и незнање, наивност. Зато се од нас тражи да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Потребно нам је обоје. Не ваља ни оштроумље без безазлености, које је зло, нити безазленост без мудрости, која је глупост. Човеку који пати од сујете, који служи себи, много је стало до тога какви су други према њему. Али, ако би служио Богу, онда би се бринуно само за онога коме служи, за Бога, и не би га занимало шта други о њему причају. Неки људи мисле да њима по праву припада милосрђе других. Не схватају да је то њихова слобода. Ми хришћани јесмо често наивни али не смемо бити прости... * * *

Бр. 1

година 2011.

„Треба да се испуњавамо добром јер није довољно само не чинити зла. На скали величина има нула и позитивне и негативне величине. Не може се остати на нули. Само позитивно узрастање вреди. То лепо објашњава Јеванђеље када говори о човеку из кога је изашао бес али се поново вратио са седам других бесова горих од њега, када је дом човеков био очишћен и пометен (празан) и лако се уселио у њега. Празнина зрачи и усркује. Ако није Свети Дух у човеку, онда му долази зао дух. Нечији јарам морамо носити. Зато узмимо Христов благи јарам! Ђаво побеђује на зло, а њега је лакше и чинити али ђаво нам не може нашкодити без нашег пристанка да га слушамо. Чувајте снагу коју имате и трудите се да је сву употребите на добро. Не дозволите да своју снагу трошите у гресима. Не можемо рећи: Имамо мозак, па ћемо некако ескивирати из пакла, када стигнемо тамо. Отуда се не може побећи. Ако одемо у пакао, видећемо да смо узалуд протраћили време, а ако неко задобије рај, видеће да се живот могао и разумно проживети. Свети Василије Велики је најбоље објаснио шта је грех. Он говори о греху, пороку и о врлини. Реч грех се употребљава за појединачно, конкретно грешење. Порочност је стална, хронична заробљеност воље неким грехом, навика на грех. Стручно речено, порок и грех значе употребљавање дарова Божијих, који су добри, на зло, а врлина је употребљавање добрих дарова Божијих на добро. Немојте дозволити да неки грех овлада вама, јер тако бисте постали робови и мука је жива онда да се ослободимо. Чувајте се највише од пијанства, пушења, онаније и блуда, коцке и другога. Гордост је извор свих грехова. У основи сваког греха лежи егоизам, себичност. У себичности човек неће да зна за друге господаре, него сам хоће да буде господар и зато одбацује Бога. Бог је рекао: Не чини прељубе! Не кради! Не убиј! Али горди човек неће да слуша. Тако је грех безакоње, неслушање Бога. Када Бог не би постојао, онда не би постојао ни грех, јер би се тада изгубили морални појмови. * * * „Ето, ја рекох и спасих душу. Спаситељ је говорио: „Ко има уши да чује нека чује“. Ја не могу да кажем тако узвишене речи али пошто говорим оно што сам дужан да вам говорим, науку Христову, зато кажем: „Рекох и спасих душу“. * * *

ПОЖАРИ И КРАЂЕ Страхиња Стојаковић

НОВИ ХРАМОВИ ГРАДИ СЕ 500 ЦРКАВА

Москва, највећи Православни град, добиће још 200, а Петроград 300 нових цркава. У главном граду Русије сада има око 800 храмова, што је мање него у 17. вијеку.

ХРАМ ХРИСТА СПАСИТЕЉАНАЈВЕЋИ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У РУСИЈИ За потребе Православних вјерника у пријестоници Русије недостаје око 600 храмова, изјавио је недавно Патријарх московски и све Русије Кирил, послије заједничког састанка великодостојника Руске Православне цркве и власти Москве. Према најновијим истраживањима, 90 одсто становника Москве су Православци, па се може рећи да је она највећи Православни град на свијету. Због тога али и због препорода вјере у Русији, у блиској будућности у Москви би требало да никне чак двије стотине нових цркава. Оне ће углавном бити у новим дијеловима града, онима који се подругљиво називају „рејонима за спавање“. И у сјеверној пријестоници, Петрограду, такође намјеравају да у идућих неколико година направе завидан број нових храмова, њих 300. Православних богомоља у Москви има око 800 али грађани могу слободно да улазе само у половину од њих.

У Русији годишње изгори десетак храмова. Посљедњи случај су подметнути пожари у црквама у Свердловској области и Санкт Петербургу. Нису необични ни случајеви у којима су иконе на мети лопова. Иако се у Русији око 80 посто грађана изјашњавају да су Православне вјере, то аутоматски не значи да они редовно одлазе у цркве. То је један од аргумената оних који сматрају да је градња нових храмова непотребна, јер ни садашњи, а у цијелој Русији их је око 15 000, нису довољно посјећени. Већина иде у цркве само у вријеме највећих празника. Важно питање је и ко ће финансирати нове цркве у Москви? У цркви објашњавају да то неће бити чињено државним новцем, већ уз помоћ великих донатора и прилога грађана.

ГРАДЕ И ОД ДРВЕТА Иако је у традицији да се цркве граде од цигле и камена, у многим мјестима се подижу знатно јефтинији храмови од дрвета. Они су мањи и примају нешто више од стотину вјерника. Са друге стране, већина нових храмова који ће се градити у Москви моћи ће да прими до 500 вјерника. Сада већ бивши градоначелник Москве, Јуриј Лушков, предлагао је да се, привремено, храмови смјесте у приземље стамбених зграда. Од тога се одустало, јер по црквеним правилима над олтаром не могу бити никакве просторије. Осим тога, није лако пребродити и психолошку баријеру, да поред неке бербернице буде улаз- у цркву. У Русији постоје веома строга правила када су цркве у питању. Тако рецимо, тамјан мора да се чува у сефу и у цркви га не смије бити више од пет килограма. У 16. вијеку у Москви је било 400 Православних храмова, а вијек касније чак 943. Ситуација се знатно погоршала када су бољшевици дошли на власт 1917. године. Неке цркве су порушене, друге су претворене у складишта или у центре идеолошког образовања, па је 1990. године у Москви радило само 155 храмова.

Храм Христа Спаситеља- највећи Православни храм у Русији

Бр. 1

година 2011.

Слово православља

Младен Вучковић

МОЛИТВЕ У ТИШИНИ

ЧУДОТВОРАЦ ИСПОД ЧАЂИ

У древној московској цркви држи се богослужење за глувонијеме Вјерници који имају проблема са слухом сада могу нормално да прате богослужење у Русији. У једној московској цркви, старој више од шест вијекова, однедавно је гестикулација свештеника замијенила језик молитве. Прије октобарске револуције био је то Симонов манастир, а онда су му 1930. године порушене куполе. Сада га обнављају друштва глувонијемих. То је једина црква у Русији чији су покровитељи инвалиди. Старјешина храма, протојереј Андреј Горачов познаје језик глувонијемих. У служби, која се држи истовремено гласом и гестикулацијом, помажу му ђакон Павел Афанасјев који лоше чује и свештеник Валентин Терехов који је потпуно глув. Пуних пет година је требало да се преведе црквено богослужење на специфични језик тишине. - Трудили смо се да одаберемо најадекватније гестове, који би човјеку који не чује помогли да схвати поруку. Судећи по све већем броју глувонијемих вјерника, изгледа да смо успјели. Експерти тврде да човјек који не чује може да се концентрише на лекцију свега двадесетак минута. Наши вјерници, међутим, остају до краја службе - каже протојереј Андреј. И у неким другим руским епархијама сада копирају рад ове московске цркве. У том храму, налази се и икона „Изљечење глувог“. Њу је поклонио центар за рехабилитацију глувих „Отофон“. Они заједнички организују посјете интернатима за дјецу која слабо или уопште не чују. У храму организују помоћ дјеци инвалидима. Носе им поклоне купљене новцем које дарују вјерници.

Бр. 1

година 2011.

Послије Спаске куле московског Кремља, гдје рестауртори раде на обнови недавно откривене фреске Христа Спаситеља и на другој, Никољској кули, пронађена је још једна зидна слика. За фреску са ликом Светог Николе Чудотворца сматра се да датира с краја 15. или почетка 16. вијека. Слика са ликом Николе Чудотворца, која је сада под слојем прљавштине и чађи и може се видјти само искусним оком, пажљиво ће се откривати према фотографији коју је сачувао патријарх Тихон послије октобарског преврата 1917. године. Фотографија свеца је стигла у емиграцију, а прије неколико година предао је Русији епископ женевски и западноевропски. Тиме је и започела прича повратка фресака на кремаљске куле. Реликвија је много тога преживјела. Када су се 1812. године Наполеонове трупе повлачиле из Москве, минирале су никољску кулу. Пукотина се зауставила баш на нивоу фреске. Послије избора патријарха, годину дана послије октобарске револуције, 1918. године, када је декретом одвојена црква од државе, народ је ишао да се поклони Христу Спаситељу и светом Николи Можајском у кулама Кремља. То је било неприхватљиво за нову власт, па је наређено да се ликови светаца прекрију црвеним платном. Међутм, нема доказа да је услиједила наредба да се фреске замалтеришу и сакрију.

ЦРКВА НА АНТАРКТИКУ Тест-пилот руске војске Петар Задиров, подигао је цркву Свете Тројице на Антарктику у знак захвалности Богу што је преживио скок са 800 метара висине када му се приликом искакања из авиона, падобран није отворио. Задиров је пао на сњежни смет и чудом прошао само са благим потресом и модрицама.На чуђење љекара, руски пилот није имао ни једну једину унутрашњу повреду. - Црква је првенствено подигнута за поларне истраживаче. Они који су раније погинули на полу нису опојани, само су сахрањени на малом локалном гробљу - казао је падобранац. Пројекат цркве је благословио патријарх Алексеј II и она је проглашена подворјем Тројичко-Сергијеве лавре.

Слово православља

Страхиња Стојаковић

СРБИЈОМ ЗВОНЕ РУСКА ЗВОНА Драгоцjени и ријетки инструменти из чувене руске фабрике у Јарослављу чују се са купола и звоника наших цркава и манастира. „Звук звона је моћан, грешне плаши“. Тако говори стара руска пословица. Рубљов, један од најпознатијих ливаца, никада није открио тајну израде звона, а прича о руским звонима која одјекују српским небом узбудљива је као и њихов звук. Са звоника цркве Светог Димитрија на Новом Београду свакодневно звони девет руских звона. „Бас“ од хиљаду килограма запара небо над Милешевом. Звоне руска звона и на Косову, у Црној Гори.

- Само право звоно има одзвон- каже Наталија Шатиљина, директорка представништва чувене руске фабрике за израду звона Николаја Шувалова, из Јарославља. - Душа руског звона је у звучности. Сваки тон живи свој живот, сваки је другачије висине, јачине и дужине трајања. Кад ударите о звоно, учини се да неомеђеним простором, пјева мањи хор. Уз благослов архиепископа јарославског и ростовског Кирила, звона су из Русије стигла у Србију да „звоне својој Православној браћи“. - Руски и српски народ је по много чему сличан- каже Наталија Шатиљина. - Њих везује не само Православна вјера и дугогодишње пријатељство, већ прије свега заједничко словенско поријекло. Душа српског народа коју сам осјетила живећи у Београду, улила ми је храброст да и на овај начин слажем мозаик пријатељства два братска народа. Фабрика звона Николаја Шувалова, једина од свих савремених руских ливница звона, у потпуности је обновила стару руску технологију одливања звона „у глину“. У фабрици се употребљавају само природни материјали, уз ручну обраду одливка без дотјеривања звука полирањем звона. Да би се звоно родило, потребна су три мјесеца непрекидног рада.

„Звук звона је моћан, грешне плаши“. Тако говори стара руска пословица.

Бр. 1

година 2011.

Слово православља

Страхиња Стојаковић Звоно, кажу Руси, језик има, не говори, а вијести преноси. Звоно може бити прелијепо за око, може да буде велико, направљено од најбољих материјала али без звука. Руси, кад у цркву позивају, не воле звоњаву на дугме. Зато су сва звона израђена на старински начин, а уз обертонове слухом се може разликовати и до десет тонова. Свако звоно има душу, карактер. У фабрици немају објашњење зашто нека звона која су на исти начин прављена, немају продоран звук. Таква се разбијају и поново топе. Љепоту одређују три параметра- промјер, висина и дебљина зидова. Сваки мајстор има свој тајни профил, а Николај Шувалов одлучио је да тајну пренесе унуку! - У калуп улазе пијесак, глина, опека, восак, кравља длака, само они материјали који су се користили прије два вијека. Николај Шувалов сматра да се смјеса мора мијешати дрветом од брезе које звону даје специфичан звук- каже Наталија Шатиљина. - Најмања грешка, ако се догоди, процес израде враћа на почетак. - Жеља нам је да руска звона, јединствена у свијету, зазвоне на куполама још многих српских цркава и манастира и да улију нову снагу српском народу, у очувању традиције и православља - каже Шатиљина. - Руси се диве звоњави, заустављају се на улици када чују њихов звук, скидају капу, а онај ко не може да оде у цркву, слушајући звоно, учествује у литургији. И Срби, воле њихов звук. Са звонима почиње и завршава се живот. „Ако звони пољиљеј и каша ће бити бијеља“, кажу Руси, увјерени да тамо гдје звоне звона, нема болести.

СВЈЕТСКИ ПОЗНАТИ ПРАВОСЛАВЦИ Многе свјетске „звијезде“ крсте се са три прста тако да познати Руси и Срби нису једини Православци у свјетском џет сету. Поред њих, правој вјери су се окренуле и многе друге славне личности, од холивудских глумаца, преко рок пјевача, манекенки, све до познатих спортиста. Православни Холивуд предводе оскаровац Том Хенкс (55) и бивша супруга Бреда Пита, Џенифер Енистон (41).

ДУХОВНО НАСЉЕЂЕ Док је Енистонова, која се прославила ТВ серијом „Пријатељи“, вјеру наслиједила од родитеља грчког поријекла, Хенкс се Православљу окренуо 1988. године, када се оженио Ритом Вилсон, такође глумицом. - Мислим да је Православље моје духовно наслијеђерекао је Том Хенкс, двоструки добитник Оскара. Хенкс је рођен као римокатолик (његов отац Амос је потомак Абрахама Линколна) али је послије вјенчања са колегиницом Вилсон, чија је мајка Гркиња, по личном признању, упознао сву љепоту Православља. Славни глумац се данас активно брине о калифорнијској цркви Свете Софије, која припада Цариградској патријаршији. Хенкс се уочи сваког Васкрса причешћује са породицом.

СЛОВА Каква ће слова, орнаментика или иконе бити утиснути на звону, одлучују старјешине цркава и манастира. Владика Филарет на цркви у Милешеви тражио је да се слова напишу на руском језику. Осана и Клокотало. Руси звонима тепају- Несагорива купина, Осана, Клокотало, Сладуњави... У Русији је до 1917. године било 80 хиљада звоника. До данас су у потпуности сачувана само два ансамбла звона- један на звонику Софијске саборне цркве Вологде и на Великом

Крсти се са три прста- Том Хенкс Бр. 1

година 2011.

Слово православља

ЏЕЈМС БЕЛУШИ- АЛБАНАЦ У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ Интересантан је и случај Џејмса Белушија (56), холивудског глумца албанског поријекла. Као Православни Албанац редовно је посјећивао Српску Православну цркву у Лос Анђелесу али је крајем прошлог вијека ипак отворено подржао независност Косова, а затим и добио почасно држављанство Албаније.

У ПРАВОСЛАВЉЕ ЗБОГ ЉУБАВИ Мало је познато да је Енглез Дејв Ган (48), пјевач једног од најпопуларнијих бендова на свету „Дипеш мод“, још 1999. године прешао у Православље, када се оженио Џенифер, поријеклом Гркињом. Православка је због љубави постала и Наоми Кембел (40). Позната манекенка се већ неколико година забавља са Владиславом Дороњином, руским тајкуном који се обогатио на некретнинама. Иако је Дороњин још званично у браку са Јекатерином, са којом има и двоје дјеце, Наоми је због њега постала вјерник Руске Православне цркве.

Још једна свјетски позната старлета, Ким Кардашијан, крсти се са три прста. Ова Американка јерменског поријекла свјетску популарност је цементирала у разним ТВ шоу програмима али и када се скинула за „Плејбој“. Данас је једна од најсексипилнијих жена на свијету, а прошле године је добила и своју воштану фигуру у лондонском музеју „Мадам Тисо“.

СПОРТИСТИ У САД Славних Православаца има и међу спортистима. Најпознатији је Чех Јаромир Јагр (38), легенда НХЛ лиге и званично један од двојице најбољих хокејаша свих времена, који је 2001. године приступио Руској Православној цркви. - То ми је било потребно. Преласком у Православље схватио сам многе ствари у животу - искрен је Јагр. Ту је и Трој Поламалу (29), најбољи дефанзивац НФЛ лиге америчког фудбала. Иако полинежанског поријекла, Трој се током брака са Гркињом Теодором упознао са Православљем и постао велики вјерник. Пости све постове, на терену се често крсти са три прста, радо говори о Православљу и редовно иде на ходочашћа по Грчкој.

Крстеисе са три прста- Џенифер Енистон

Бр. 1

година 2011.

Слово православља

Православне вјере је и један од најбољих атлетичара свих времена, вишеструки свјетски рекордер у маратону, на пет и десет хиљада метара- Етиопљанин Хаиле Гебреселасије (37). Славни Православци били су и легенда реге музике Боб Марли (крштен у Етиопљанској Православној цркви), холивудски великани Јул Бринер (Јулиј Борисович), Натали Вуд и Карл Малден (руског и српског поријекла- крштено име му је било Младен), док су то данас славни британски пјевач Џорџ Мајкл и америчка глумица Тина Феј (Грчка Православна црква)

ИНСПИРАЦИЈА У СРПСКОЈ ПОЕЗИЈИ Истакнути Православац је и сер Џон Тавенер (67), прослављени енглески композитор класичне музике, који је 1977. године приступио Руској Православној цркви. Утицај Православља, нарочито византијског канона, постао је доминантан у његовим дјелима, по којима је стекао свјетску славу. Тавенерова „Завјеса храма“ из 2003. године, компонована је по текстовима из антологије „Средњевјековна и ренесансна српска поезија 1200-1700“, аутора Предрага Р. Драгића Кијука.

Џон Тавенер- Православни сер Бр. 1

година 2011.

ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ 130-годишњица смрти Достојевског преузето са http://www.rusija.rs/

НИЈЕ ИМ СЕ ДАЛО ДА СЕ УПОЗНАЈУ Али, нажалост, Тостоју и Достојевском се није дало да се упознају, премда им се та могућност пружила два пута... Први пут се таква прилика указала 10.марта 1878. кад је Толстој боравио у Петербургу ради неке куповине земље од барона Бистрома. Том приликом је “пророк” из Јасне Пољане био на јавном предавању 24.годишњег философофа који је улазио у моду, магистра Петербуршког универзитета Владимира Соловјева, будућег „оца” руског симболизма. На том предавању су били такође Достојевски и Страхов који је био близак пријатељ са обојицом генија, па су постојале све повољне околности да дође до сусрета на “највишем књижевном нивоу“, тим пре што су обојица одавно изражавала жељу да се већ једном сретну и упознају. Али је Страхов затајио са иницијативом, па тако до књижевног сусрета „на врху” том приликом није дошло.У својим успоменама удовица Фјодора Михајловича, Ана Григоријевна, то објашњава чињеницом да је Толстој захтевао од Страхова да га ни с ким овог пута не упознаје, што је сасвим могуће и у складу је са тадашњим расположењем Лава Николајевича у њему омрзнутом граду Петербургу у којему се осећао као туђинац.

Нисмо успели ни да испратимо Толстоја на његов последњи пут у Астахово и да пропратимо стогодишњицу његовог бегства од куће и смрти коју је цео свет обележио у новембру прошле године, а ево стиже и нови датум и нови повод да се још једном замислимо о судбини ова два светска књижевна генија који су својим делима толико задужили човечанство - 9.фебруара 1881 г. по новом календару умро је Фјодор Михајлович Достојевски. Зашто се два генија никад нису срела? Често се чак и обарзовани и начитани људи са чуђењем питају: како је било могуће да се Достојјевски и Толстој никад нису упознали ни срели? Како то? Због чега? Зар они су живели у истом времену, у истој земљи, истина у различитим крајевима: Толстој код Туле, а Достојевски у Петербургу и у иностранству, припадали истом покољењу? Али Толстој је долазио у Петербург пословно, а у Јасну Пољану к њему су долазили писци нижег ранга и он их је све врло радо примао и угошћавао у свом грофовском дому на свом имању. Зар самом Николају Страхову није пало на памет да уговори састанак ова два генијална писца, Петра и Павла руске прозе? И зар они сами никад нису помислили да би требало да се сретну и поразговарају, а имали су, Богу хвала и о чему? Тим пре што су оба узајамно пратила књижевно стварлаштво, и међусобно се уважавала. Можемо само замислити какав би то био сусрет !

Бр. 1

година 2011.

ТОЛСТОЈЕВА РЕАКЦИЈА НА СМРТ ДОСТОЈЕВСКОГ

Интересантна је била реакција аутора „Браће Карамазова” на такозвани „духовни преокрет” писца „Ане Карењине”. Ову реакцију чине још занимљивијом што она тачно одражава мишљење књижевних кругова уопште о оном што се са Толстојем дешавало 80-година. У мају 1880. одржана је свечаност поводом отркивања споменика Пушкину на којој је Достојевски прочитао свој познати говор о родоначелнику руске књижевности, а у публици окупљеној око споменика, писца Толстоја није било. Достојевски је 27.маја 1880. писао жени: “Данас ми је Григорович рекао да се Тургењев вративши се од Лава Толстоја разболео, а да је Толстој скоро скренуо, или можда потпуно полудео.“На основу тога се може претпоставити да је глас о Толстојевом „лудилу“ по Москви пронео баш Тургењев. Пре тога је аутор „Ловчевих записа” посетио Толстоја у Јасној Пољани и том приликом су се помирили и Толстој га је упознао са својим новим погледима.

Таква је била реакција Достојевског на кризу свог великог савременика из Јасне Пољане. Међутим, сасвим је друкчије реаговао Толстој на смрт Достојевског.

Како су лако поверовали у галсине о Тостојевом “скретању” његова браћа по перу, може се сазнати из новог писма Достојевског жени које јој је упутио већ следећег дана (28. маја): “И Катков је потврдио да је чуо како је Лав Толстој сасвим скренуо. Јурјев ( Сергеј Андрејевич Јурјев писац и преводилац, председник Друштва руске књижевности, Толстојев познаник, прим, Б.Р. ) ме је наговарао да отпутујем у Јасну Пољану у посету Толстоју: до тамо и назад има свега два дана и две ноћи. Али, ја нећу ићи, премда би било врло интересантно.“ Из тога се писма може закључити да је Достојевски,с обзиром на гласине о Толстојевом „скретању с ума” проценио да би та посета могла бити ризична. На тај начин још једна шанса за познанство два писаца је била изгубљена... малте не због обичне злобе својствене и књижевним ствараоцима.

ГРОФИЦА АНА А. ТОЛСТОЈ, ЗАЈЕДНИЧКИ ПОЗНАНИК ОБА ПИСЦА Толстој и Достојевски су имали још једног заједничког познаника грофицу Ану А. Толстој, тетку Лава Николајевича и његовог духовног коресподента. У зиму 1881., недуго пре смрти Достојевског, она се с њим присно зближила. “Он вас воли”, писала је она Толстоју, „много се распитивао о вашим погледима и учењу и на крају ме питао да ли имам случајно било шта, какав спис о том учењу које га веома интересује како би се могао с њим ближе упознати.“ Алеxандрин, како су је звали у свтеским круговима, дала је Достојевском да прочита писма које јој је Тослтој писао у фебруару 1880.г.,т.ј.баш у то време, кад је он по гласинама које су кружиле у књижевничким круговима био скренуо памећу. У својим „Успоменама” Алеxандрине је писала: “Још увек пред собом видим Достојевског како се хвата за главу и очајним гласом понавља Не то, не то! Он није прихватао ни једну једину мисао Лава Николајевича, без обзира што је покупипо сва писма која су лежала на столу: оригинале и копије Лавових епистола.” Бр. 1

Језик и књижевност

РЕАГОВАЊЕ ДОСТОЈЕВСКОГ НА ТЗВ „ДУХОВНИ ПРЕОКРЕТ” ТОЛСТОЈА

година 2011.

На дан 5.фебруара 1881. (Достојевски је умро 28. јануара по старом календару) Толстој је писао Страхову као одговор на његово писмо: “Ја никад нисам видео тог човека и никад нисам имао непосредних односа с њим, али намах, кад је је он умро, схватио сам да ми је био веома близак, драг и потребан човек... И никада ми није падало на памет да се с њим мерим, никада. Све што је он радио (радио је боље,баш оно прво) било је такво да што год је више урадио, мени је било од тога боље. Уметност у мени изазива завист, ум такође, али дела срца само радост. Ја сам га зато и сматрао својим пријатељем и друкчије нисам мислио, него тако да сам ја крив што се никад нисмо видели. И одједном за ручком за којим сам био сам, закаснио сам, читам умро је. Као да сам одједном изгубио неку потпору. Најпре сам се изгубио и онда ми је постало јасно како ми је он био драг, па сам плакао, ето и сада још увек плачем.“ Два дана пре тога Страхов је писао Толстоју: “Он се једини могао поредити (по утицају на читаоце) у неколико часописа. Он је постао особењак у сред литературе, скоро непријатељ, јер је смело говорио о ономе што је одавно било прогалашено за „саблазан и безумље.“ Саблазан и безумље с тачке гледишта књижевне средине А шта је то било „саблазан и безумље” с тачке гледишта књижевне средине тога времена? Проповед хришћанства као последње истине, ето шта! На томе је, по мишљењу писаца померио памећу пред смрт Гогољ, то је била тачка „безумља” Достојевског и од истог тог је „сишао с ума” Толстој. И Толстој је без отезања примио ту штафету „безумља”. Случајно или не, али управо после смрти Достојевског од малене приче „Од чега људе живе” написане 1881.и почиње „позни” Толстој чији погледи на живот и религију, на уметност, су у потпуности супротни оним који су уобичајени у „нормалном” друштву, а које и је сам Толстој тек сасвим недавно пре тога прихватио. Бранко Ракочевић

Језик и књижевност

Ана Бундало, Драгана Вржина

МАЛА ШКОЛА РУСКОГ ЈЕЗИКА ПОРИЈЕКЛО И СЛИЧНОСТ СРПСКОГ И РУСКОГ ЈЕЗИКА Српски и руски народ кроз вијекове повезују снажне историјске, културне и цивилизацијске везе базиране на истородној словенској припадности, православљу и блискости језика. Оно што нас у овом тренутку највише интересује јесте поријекло и сродност српског и руског језика, те ћемо у даљем тексту представити кратак историјски преглед еволуције оба језика и њихову практичну примјену.

Већина данашњих лингвиста се слаже да је до трећег миленијума п.н.е. на подручју данашњих јужноруских степа живјела заједница племена који су говорили истим језиком, у ком је засигурно било више дијалеката, али је то у основи био један језик. Језик тих племена данас називамо „индоевропски прајезик“. Тај језик је хипотетички, јер није имао своје писмо, па је настао на основу реконструкције „индоевропских језика“ . Усљед расељавања индоевропских племена од Индије до различитих дијелова Европе, те одвојеног живљења, првобитне дијалекатске разлике се постепено повећавају, што утиче на раслојавање језика, тј. настајање нових језичких скупина,међу којима су:

       

иранска скупина језика јерменска скупина језика грчка скупина језика словенска скупина језика балтичка скупина језика германска скупина језика романска скупина језика келтска скупина језика

Азбука

Аа

Алфавит а

Бб

бэ

Бб

Вв

вэ

Вв

Гг

гэ

Гг

Дд

дэ

Дд

Ее

йэ

Ђђ

Ёё

йо

Ее

Жж

жэ

Жж

Зз

зэ

Зз

Ии

Йй

и краткое (ј)

Јј

Кк

ка

Кк

Лл

э ль

Лл

Мм

эм

Љљ

Нн

эн

Мм

Оo

Нн

Пп

пэ

Њњ

Рр

эр

Оо

Сс

эс

Пп

Тт

тэ

Рр

Уу

Сс

Фф

эф

Тт

Хх

ха

Ћћ

Цц

цэ

Уу

Чч

ча

Фф

Шш

ша

Хх

Щщ

ща

Цц

Ъъ

Чч

Ыы

твёрдый знак ы

ьь

мягкий знак

Шш

Ээ

Юю

йу

Яя

йа

Аа

Џџ

Бр. 1

година 2011.

Језик и књижевност

Прадомовина Словена је била сјеверно од Карпата, гдје су они током свог заједничког живота формирали свој посебан језик, „прасловенски“. Из те прадомовине поједина племена се селе источно према Уралу, друга пак на запад у Централну Европу, што узрокује ново раслојавање језика на две групе:



Источнословенски прајезик руски, бјелоруски и Украјински западнословенски прајезик пољски, чешки, словачки, лужичкосрпски

Међутим, ту није крај сеобама, а самим тим ни даљем раслојавању језика. У VI вијеку једна група Словена из источнословенских племена прелази Карпате и насељава се на Балканско полуострво, формирајући племе Јужних Словена које говори јужнословенским прајезиком и самим тим се одваја од руског језика. Јужнословенскипрајезик се временом дијели у две групе: 



источнојужнословенски, под који се убраја први књижевни језик Словена старословенски, бугарски и македонски језик. западнојужнословенски, из ког се развијају српски, хрватски и словеначки језик.

Руско писмо садржи: - 10 самогласничких слова:

-Руски сугласници могу бити како тврди тако и меки, а изузетак су: - ж, ш, ц (који су увијек тврди) - ч, щ (који су увијек меки). - Руски су сугласници меки ако - у писму с њихове десне стране стоји неко меко самогласничко слово или меки знак ь. (У заградама је дата приближна транскрипција на српском језику. Подебљани делови текста означавају место нагласка у ријечи)  

Да (Да) - Да Нет (Њет) Не

   

Как вас зовут? (Как вас завут?) - Како се зовете? Меня зовут (Миња завут ...) - Зовем се ... Пожалуйста (Пажалста) - Молим Вас/те Извините (Извињитје) Извините

      

Доброе утро (Добраје утра) - Добро јутро Добрый день (Добриј дјењ) - Добар дан Добрый вечер (Добриј вјећер) - Добро вече До свидания (Да свидањија) - До виђења. Спокойной ночи (Спакојнаје ноћи) Лаку ноћ Здравствуйте (Здраствујте) Здраво Пока (Пака) - Ћао

 

Спасибо (Спасиба) - Хвала. Не за что (Њезашта) - Нема на чему.

 

Как дела (Как дјела)? - Како сте? Большое спасибо. Хорошо, а у вас? (Баљшоје спасиба. Харашо, а у Вас?)? - Много хвала. Добро, а ви?

- а, э, и, о, у (тврди самогласници) - я, е, и, ё, ю (меки самогласници) - 21 сугласничко слово: - б, в, г, д, ж, з, й, л, м, н, р (звучни сугласници) - п, ф, к, т, ш, с, х, ц, ч, щ (безвучни сугласници) - 2 слова која не означавају никакве гласове: - ъ (тврди знак) - ь (меки знак) -Руски самогласници се изговарају јасно само у наглашеним слоговима, а у ненаглашеним слоговима, изговарају се слабије и нејасније. - У руским ријечима наглашен може бити било који слог (па и посљедњи слог у вишесложној ријечи), а то се у писму у правилу посебно не означава; само у уџбеницима и рјечницима руског језика изнад самогласника у наглашеном слогу ставља се знак нагласка (΄).

Бр. 1

година 2011.

IN MEMORIAM

МИЛКА ШЕШУМ 05.10.1954. - 20.02.2011. Дана 20.02.2011. у Бањој Луци, преминула је наша пријатељица и сарадница, професорица Милка Шешум. Милка Шешум рођена је 05. октобра 1954. године у Ливну. Основну школу и Гимназију завршила је у Гламочу. Филозофски факултет, групу за руски језик и књижевност је завршила у Сарајеву. Дипломирала је 1978. године и добила звање професор руског језика и књижевности. Од 1978. до 1985. године радила је као професор руског језика у Средњошколском центру Шипово. 1985. године се преселила у Бањалуку, гдје је добила посао у предузећу “Руди Чајавец” као инокореспондент. 1994. године отишла је у Москву и радила као преводилац за фирму ГП “Крајина” Бањалука. Из Москве се вратила крајем 1998. године и наставила да ради као преводилац у матичној фирми. Након тога радила је као професор руског језика на Природноматематичком факултету у Бањалуци, те у фирмама “Ликострој” и “Влами комерц” из Москве. Последње четири године радила је као преводилац у фирми “Петрол” а.д., односно “Нестро Петрол” а.д. Бањалука. Цијели радни вијек бавила се преводилаштвом. Радила је на превођењу научних и стручних радова из области права, стоматологије, медицине, грађевинарства, машинства, географије и др. Била је преводилац на више научних скупова и приликом посјета бројних делегација. Од 1992. године била је стални судски тумач за руски језик. Била је удата и има двије кћерке.

Бр. 1

година 2011.

ГА

ЕТА

ГА

ЕТА