TIRION
rošlo je sedam dana otkako je Selesori koran isplovio iz Volantisa kada je Para napokon izašla iz kabine i došunjala se na palubu poput nekog strašljivog šumskog stvora koji se pojavljuje posle dugačkog zimskog sna. Bio je suton i crveni sveštenik je upalio noćnu vatru u velikim gvoz denim mangalama na sredini broda dok se posada okupljala za molitvu. Mokorov glas bio je bas bubanj koji kao da je odjekivao iz dubine njegovih ogromnih grudi. „Zahvaljujem o ti na tvom suncu što nas greje“ molio se. „Zahvaljujem o ti na tvojim zvezdam a koje bdiju nad nam a dok jedrim o ovim hladnim crnim m orem .“ Ogroman čovek, viši od ser Džore i dovolj no širok za dvojicu, sveštenik je na sebi imao grimiznu odoru na čije su rukave, skute i okovratnik bili našiveni plamenovi od narandžastog satena. Koža mu je bila crna kao smola, kosa bela kao sneg; plamen tetoviran preko obraza i čela žut i narandžast. Gvozdeni štap mu je bio visok koliko on sam, okrunjen zmajskom glavom; kada bi udario njegovim krajem po palubi, zmajeva čeljust je bljuvala pucketav zelen plamen. Njegovi telohranitelji, petorica ratnika-robova iz Vatrene šake, pred vodili su odgovore. Zapevali su na jeziku Starog Volantisa, ali je Tirion tu molitvu čuo dovoljno puta da shvati suštinu. Zapali našu vatru i zaštiti nas od tame, bla bla, osvetli nam put ifin o nas zagrej, noć je mračna i puna užasa, spasi nas od groznih stvorenja i jo š bla bla bla. Znao je da mu ne bi bilo pametno da takve misli izgovara naglas. Tirionu Lanisteru nije trebao nijedan bog, ali je na ovom brodu bilo
P