Page 1

1.

Elena je iza{la na ~istinu. Kora~ala je po gomilicama jesenjeg li{}a koje se me{alo s blatom, polako se smrzavaju}i. Suton se polako prikradao i, mada se oluja polako smirivala, u {umi je bivalo sve hladnije. Elena, me|utim, uop{te nije ose}ala hladno}u. Nije joj smetala ni pomr~ina. Zenice su joj se ra{irile prikupljaju}i si}u{ne ~estice svetlosti koje bi ljudskom oku bile nevidljive, te je sasvim jasno videla dve prilike koje su se ispod velikog hrasta upustile u `estoku borbu. Jedan borac je imao gustu crnu kosu, koju je vetar mrsio kovitlaju}i je u uzburkano more crnila. Bio je malo vi{i od svog protivnika i, mada Elena nije mogla da mu vidi lice, nekako je znala da ima zelene o~i. Onaj drugi je tako|e bio crnokos, ali njegova je kosa bila o{tra i prava poput `ivotinjskog krzna. Zubi su mu bili iske`eni od besa, a uro|ena gracioznost u pokretima sada je bila skrivena u pognutom polo`aju zveri spremne za napad. Njegove o~i su bile crne. Elena je zastala i neko vreme ih posmatrala. Zaboravila je za{to je do{la ovamo, za{to su je dozvali odjeci njihove borbe. Jauci njihove mr`nje, njihovog bola i gneva behu zaglu{uju}i, kao nemi povici boraca. Bili su zato~eni u za~aranom krugu borbe na `ivot i smrt.


10

L. D`. Smit

Koji li }e pobediti, pitala se. Obojica su bili krvavi i izranavljeni, a onom vi{em je leva ruka visila u neprirodnom polo`aju. Ipak, to ga nije spre~ilo da onog drugog tresne o ~vornovato stablo hrasta. Njegov gnev je rastao do usijanja, pa je Elena prosto mogla da ga oseti, ali i da ga ~uje. Znala je da mu to daje neverovatnu snagu. Najednom se setila za{to je do{la ovamo. Kako to da zaboravi? On je povre|en. Njegov um ju je dozvao, {alju}i joj talase gneva i bola nalik na elektro{okove. Do{la je da mu pomogne jer mu pripada. Sada su dve prilike ve} le`ale na zale|enoj zemlji; borili su se kao vukovi, re`e}i jedan na drugog. Hitro i ne~ujno, Elena im se pribli`ila. Onaj s talasastom kosom i zelenim o~ima – to je Stefan, pro{aputao je glas u njenoj glavi – le`ao je preko onog drugog i gr~evito mu grebao i stezao vrat nastoje}i da savlada njegov otpor. Elenu je obuzeo bes, bes i za{titni~ki nagon. Poletela je izme|u njih dvojice da bi zgrabila ruku koja gu{i, da bi sklonila prste koji su se besomu~no zarivali. Uop{te joj nije palo na pamet da nije dovoljno jaka za to. Ima}e dovoljno snage – i ta~ka. Otkotrljala se na stranu povukav{i za sobom svog zarobljenika i odvojiv{i ga od njegovog protivnika. Svom snagom ga je prikovala za zemlju, zariv{i mu lice u li{}e u zale|enom blatu. [to je ja~e mogla, stezala je njegovu povre|enu ruku, a onda je po~ela da ga davi odostrag. Njen napad ga je iznenadio, ali daleko od toga da ga je porazila. Zbacio ju je sa sebe i dograbio je za vrat nepovre|enom rukom, zarivaju}i joj palac u du{nik. Elena je otvorila usta i uspela da zarije zube u njegovu ruku. Ni{ta od toga nije dopiralo do njenog uma, ali telo je znalo {ta treba da radi. Zubi su bili njeno oru`je; parali su mu ko`u i prodirali u meso, isisavaju}i krv.


B

E

S

11

Ipak, bio je ja~i od nje. Jednim trzajem je oslobodio ramena njenog sna`nog stiska i, izmigoljiv{i se iz tog klin~a, tresnuo je o zemlju. Stajao je nad njom, lica izobli~enog od `ivotinjske razjarenosti. Siktala je na njega. Posegla je noktima prema njegovim o~ima, ali on je jednim udarcem odbio njenu ruku. Ubi}e je. ^ak i izranavljen, mnogo je sna`niji od nje. Iskezio je zube koji su ve} bili zamrljani grimizom. Nadvio se nad njom kao kobra, spremaju}i se za zavr{ni udarac. Me|utim, odjednom se zaustavio. Lice mu je lebdelo iznad njenog i polako je po~elo da se menja. Zelene o~i su se {irom otvorile. Zenice, do malo~as su`ene u zloslutne ta~ke, naglo se ra{iri{e. Zagledao se u nju kao da je vidi prvi put. Za{to je tako gleda? Za{to prosto ne zavr{i s njom? Me|utim, gvozdeni stisak je popu{tao na njenom ramenu, osloba|aju}i je. Nije vi{e bilo ni onog `ivotinjskog re`anja; ostao je tek izraz ~u|enja i zapanjenosti. Odmakao se da bi joj pomogao da sedne, sve vreme zure}i u njeno lice. „Elena”, pro{aputao je. Glas mu je bio promukao. „Elena, pa to si ti.” Dakle, to sam ja, pomislila je. Ta neka Elena? To i nije bilo va`no. Bacila je pogled prema starom hrastu. On. Jo{ je stajao tamo, me|u i{~upanim korenjem, i dahtao osloniv{i se o njega jednom rukom. Posmatrao ju je onim beskrajno crnim o~ima, obrva skupljenih u jednu liniju. Ne brini, pomislila je. Ovoga mogu da sredim. Ba{ je glup. Zatim se ponovo bacila na zelenookog. „Elena!”, uzviknuo je kad ga je oborila. Uhvatio ju je za rame upotrebljivom rukom, guraju}i je od sebe. „Elena, to sam ja, Stefan! Elena, pogledaj me!” Gledala je ona u njega. Sve {to je videla be{e vrat, jer samo se tu videla gola ko`a. Opet je po~ela da {i{ti, iskeziv{i zube.


12

L. D`. Smit

Nije mogao da mrdne od {oka. Osetila je kako se neverica {iri kroz njegovo telo, kako ne mo`e da se usredsredi. Lice mu je prebledelo kao da je dobio udarac u stomak. Blago je zavrteo glavom le`e}i na blatnjavom tlu. „Ne”, pro{aputao je. „Ne ovo...” Kao da je to govorio za sebe, kao da nije o~ekivao da ona to ~uje. Posegao je rukom prema njenom obrazu, a ona je {kljocnula zubima kao pas ~iji se lanac potpuno zategao. „O Elena...”, {aputao je i dalje. I poslednji tragovi besa i zverske krvo`ednosti nestado{e s njegovog lica. U o~ima mu se video u`asan bol, o{amu}enost, jad. I ranjivost. Elena je iskoristila taj trenutak da bi se domogla gole ko`e na njegovom vratu. Podigao je ruku da bi se odbranio, da bi je odgurnuo, ali naposletku ju je spustio pored tela. Netremice ju je posmatrao, a bol i tuga koji su mu se mogli pro~itati u o~ima dostigo{e vrhunac. Potom se jednostavno predao. Prestao je da se bori. Ona je to osetila; osetila je da vi{e ne pru`a otpor. Legao je na zemlju na koju se iznova hvatao led; kosa mu je bila puna iskidanog hrastovog li{}a; pogled mu je odlutao nekud preko njenog tela, ka crnom, obla~nom nebu. Zavr{i s tim, uporno je ponavljao glas u njenoj glavi. Elena je oklevala. Bilo je ne~eg u tim o~ima {to je prizivalo se}anja. Se}anja na trenutak kada je stajala na mese~ini, kada je sedela na nekom tavanu... Me|utim, sve je to bilo vrlo nejasno. Sve joj je bilo mutno, te je ose}ala mu~ninu. Svejedno, ovaj mora umreti – ovaj zelenooki koji se zove Stefan. Mora umreti zato {to ga je povredio, onog drugog, onog za kog je ro|ena. Niko njega ne sme da povredi i da ostane `iv.


B

E

S

13

Razjapila je vilice {to je vi{e mogla i duboko zarila zube u njegov vrat. Odmah je shvatila da to nije uradila kako treba. Nije presekla arteriju; nije nai{la ni na jednu venu. Skoro da mu je rastrgla vrat, besna zbog sopstvenog neiskustva. Dobar je ose}aj kad ugrize{ ne{to, ali nema svrhe kad ne isti~e mnogo krvi. Podigla je glavu, onako razdra`ena, i ponovo zagrizla, primetiv{i kako mu se telo trza od bola. Tako, sad je mnogo bolje. Ovog puta je na{la venu, ali nije je dovoljno razgrizla. S tako malim zasekom ne mo`e{ ni{ta uraditi. Trebalo je da je zase~e popre~no, da pusti hranljivu, vrelu krv da isti~e u mlazu. Njena `rtva se gr~ila dok se ona trudila da to uradi kako treba. Ujedala je, rila je zubima. Ose}ala je kako sve dublje prodire kroz meso, a onda ju je neko tek tako, odjednom, povukao unazad, podigav{i je s le|a. Zare`ala je, ne pu{taju}i vrat. Me|utim, ruke koje su je povla~ile behu uporne i sna`ne. Onda ju je taj neko jednom rukom obuhvatio oko struka, a drugom je povukao za kosu. @estoko se opirala, zarivaju}i nokte i zube u svoj plen. Pusti ga. Ostavi ga! Te re~i su bile izgovorene o{trim, zapovedni~kim tonom; zvu~ale su kao fijuci ledenog vetra. Prepoznala ga je, te je prestala da se opire stisku ruku koje su je odvla~ile. Kad su je smestile na zemlju, podigla je pogled i ugledala njega. Setila se njegovog imena. Dejmon. On se zove Dejmon. Budu}i da ju je otrgnuo od lovine, zurila je u njega mrzovoljno i prezrivo. No, ipak je poslu{ala. Stefan se uspravio i seo. Vrat mu je bio sav krvav. Krv je tekla niz njegovu ko{ulju. Elena je olizala usne, osetiv{i pulsiranje gladi koje je pro`imalo svaki atom njenog bi}a. Opet je osetila vrtoglavicu.


14

L. D`. Smit

„U~inilo mi se”, glasno re~e Dejmon, „da si rekao da je mrtva.” Gledao je u Stefana, koji je, ako je to uop{te bilo mogu}e, prebledeo jo{ vi{e. Nad tim belim licem se nadvila senka beskrajnog bezna|a. „Pogledaj je.” Bilo je to sve {to je rekao. Uhvatio je Elenu za bradu i podigao joj glavu. Pogledala je pravo u Dejmonove o~i, koje su je gledale kroz trepavice. Dodirnuo je njene usne dugim, tankim prstima, a onda je poku{ao da ih zavu~e u njena usta. Elena je instinktivno po~ela da grize, ali nije to bio sna`an ugriz. Dejmon je pod prstima osetio o{tar o~njak, a Elena je sad ve} po~ela da ujeda, {tipaju}i ga kao ma~e. Dejmonovo lice je bilo bezizra`ajno, a pogled nemilosrdan. „Zna{ li gde se nalazi{?”, upitao je. Elena je letimi~no pogledala unaokolo. „U {umi”, rekla je prepredeno, ponovo pogledav{i u njega. „A ko je ovo?” Pogledom je pratila njegovu ruku. „Stefan”, odgovorila je ravnodu{no. „Tvoj brat.” „A ko sam ja? Zna{ li ko sam ja?” Osmehnula mu se, pa su se ukazali {iljati zubi. „Pa, naravno da znam. Ti si Dejmon i ja te volim.”


2.

Stefan je govorio tiho, isijavaju}i gnev i okrutnost. „To si hteo, zar ne, Dejmone? Eto, sad si dobio to {to si hteo. Morao si da je pretvori{ u ono {to smo mi – od nje si napravio drugog sebe. Nije ti bilo dovoljno to {to si je ubio.” Dejmon ga nije ni pogledao. Njegove zasen~ene o~i uporno su gledale Elenu. Ona je kle~ala, a on ju je i dalje dr`ao za bradu. „To ka`e{ ve} tre}i put i vi{e mi se smu~ilo da to slu{am”, prokomentarisao je blagim tonom. Jeste da je bio ra{~upan i pomalo zadihan, ali ostao je smiren, ostao je pribran. „Elena, da li sam te ubio?” „Naravno da nisi”, odgovorila je Elena zapli}u}i prste u njegove. Bivala je sve nestrpljivija. O ~emu to oni govore? Niko nije ubijen. „Nisam znao da si la`ov”, rekao je Stefan Dejmonu jednako ogor~eno. „Da la`e{ o bilo ~emu drugom – i nekako, ali o ovome... Dosad se nikad nisi tako izvla~io.” „Samo ti ispituj granice mog strpljenja”, re~e Dejmon. [ta jo{ mo`e{ da mi uradi{?, uzvratio je Stefan. Ako me ubije{, u~ini}e{ mi uslugu. „^inim ja tebi uslugu ve} vekovima”, rekao je Dejmon naglas. Kona~no je sklonio ruku sa Elenine brade. „Kojih se dana{njih zbivanja se}a{?”, upitao ju je.


16

L. D`. Smit

Eleni se u glasu ~ulo da se dosa|uje; izgledala je kao dete koje prepri~ava dosadnu lekciju. „Danas je bila proslava povodom Dana osniva~a1.” Gledala je u Dejmona, savijaju}i svoje prste oko njegovih. Dotle joj je sezalo se}anje, ali izgleda da to nije bilo dovoljno. Razdra`ena, poku{ala je da se priseti jo{ ne~eg. „Neko je bio u kafeteriji... Kerolajn.” Eto, ponudila mu je neko ime; bila je zadovoljna. „Htela je da ~ita moj dnevnik pred svima, a to ba{ i nije bilo lepo, po{to...” Elena nije uspela da iza|e na kraj s tim se}anjem i misao joj se prekinula. „Ne se}am se za{to. Ali, pre{li smo je.” Osmehnula mu se veselo, zavereni~ki. „Aha, ’mi’ smo je pre{li, je l’?” „Da. Ti si uzeo dnevnik od nje. U~inio si to zbog mene.” Prste slobodne ruke polako je zavukla pod njegovu jaknu, tra`e}i tvrd povez te sve{~ice. „U~inio si to zato {to me voli{”, rekla je na{av{i je i grebuckaju}i je noktima. „Voli{ me, je l’ da?” Jedva ~ujan zvuk je dopro iz sredi{ta ~istine. Elena se okrenula u tom pravcu i videla kako je Stefan odvratio glavu na drugu stranu. „Elena, {ta je bilo potom?”, bio je uporan Dejmon. „Potom? Potom je tetka D`udit po~ela da se raspravlja sa mnom.” Elena je na~as utonula u misli, a onda je samo slegla ramenima. „Ne znam... povodom ~ega ono be{e. Ba{ sam se bila iznervirala. Nije mi ona majka. [ta ima ona da mi govori {ta da radim.” Dejmon sarkasti~no odvrati: „Mislim da je taj problem re{en. A zatim?” Elena duboko uzdahnu. „Zatim sam oti{la da uzmem Metov auto. Met...” Njegovo ime je izgovorila zami{ljeno, 1 Founder’s Day (engl.) – dan kada se obele`ava se}anje na pobedu koju je

Amerika izvojevala nad Velikom Britanijom tokom Ameri~kog rata za nezavisnost. Proslavlja se 28. novembra. (Prim. prev.)


B

E

S

17

prelaze}i jezikom preko o~njakâ. Pred o~ima joj je bio njegov lik; setila se njegovog lepog lica, njegove plave kose i {irokih, sna`nih ramena. „Met.” „Kuda si se odvezla Metovim kolima?” „Do mosta Vikeri”, rekao je Stefan, ponovo se okrenuv{i prema njima. O~i su mu iskrile poti{teno{}u. „Ne, odvezla sam se do pansiona”, ispravila ga je Elena iznervirano. „Da sa~ekam... mmm... zaboravila sam. Uglavnom, tamo sam ~ekala. Onda... onda je po~ela oluja. Vetar, ki{a, sve to. Nije mi se svidelo. U{la sam u kola. Ali, tada me je ne{to pojurilo.” „Neko te je pojurio”, rekao je Stefan gledaju}i u Dejmona. „Ne{to”, bila je uporna Elena. Dosta joj je bilo njegovog stalnog prekidanja. „Hajdemo nekud, samo nas dvoje”, rekla je Dejmonu, odigav{i se od zemlje. Kle~ala je. „Samo ~as”, odvratio je. „[ta te je to pojurilo?” Ponovo je sela, sva ozloje|ena. „Otkud znam {ta! Ni{ta sli~no nisam videla dosad. Nije nalik na tebe i Stefana. Bilo je...” Prizori su joj navirali u se}anje. Magla koja lebdi nad zemljom. Vetar koji zavija. Nekakav oblik, ogroman i beo, kao da je sazdan od same magle. Pribli`avalo joj se kao oblak no{en vetrom. „Mo`da je to ne{to iz oluje”, rekla je na kraju. „Ipak, mislim da je nameravalo da me povredi. Kako god bilo, uspela sam da se izvu~em.” Igraju}i se rajsfer{lusom na Dejmonovoj jakni, kri{om se osmehnula i pogledala ga kroz trepavice. Prvi put se na Dejmonovom licu ukazala nekakva emocija. Napravio je ~udnu grimasu. „Izvukla si se.” „Da. Se}am se da mi je... neko... ne{to pri~ao o vodi koja te~e. Zlo ne mo`e da pre|e preko nje. Stoga sam se odvezla do potoka Drauning, do mosta. A onda...” Oklevala je. Mr{tila se poku{avaju}i da razabere se}anje iz te op{te zbrke. Voda. Se}a


18

L. D`. Smit

se vode. Neko je vri{tao. Tu se se}anje prekida. „Onda sam ja pre{la preko nje”, napokon je zavr{ila misao, rekav{i to kao velika mudrica. „Mora da je tako, ~im sam ja ovde. To je sve. Mo`emo li sad da po|emo?” Dejmon joj nije odgovorio. „Auto je jo{ u reci”, rekao je Stefan. On i Dejmon su se gledali kao dvoje roditelja koji se, zakopavaju}i ratne sekire na trenutak, raspravljaju pred malim detetom koje jo{ ni{ta ne shvata. Eleni je bilo ba{ dosadno. Zaustila je da ka`e ne{to, ali Stefan je nastavio da govori. „Boni, Meredit i ja smo ga na{li. Zaronio sam i izvukao je, ali dotad je...” [ta – dotad? Elena se namr{tila. Dejmon iskrivi usta, izaziva~ki ga podbadaju}i: „I digao si ruke od nje? Trebalo je da bar tebi padne na pamet da to mo`e da se desi. [ta ja znam, mo`da ti je i sama ta pomisao bila toliko odvratna da je nisi ni razmotrio? Mo`da ti je bilo dra`e da je mrtva?” „Srce joj je stalo, prestala je da di{e!”, besneo je Stefan. „Osim toga, u sebi nije imala dovoljno nove krvi da bi se preobrazila!” Pogled mu je bivao sve okrutniji. „Od mene je sigurno nije dobila.” Elena je ponovo zaustila da ne{to ka`e, ali Dejmon je spustio dva prsta na njena usta. Mirnim glasom je odvratio: „E sad, to jeste problem – ili si mo`da i ti slep kod o~iju? Rekao si mi da je pogledam; pogledaj je sam. Sva je razdra`ljiva, u {oku je. O da, ~ak i ja, eto, priznajem.” Za}utao je i razvukao usne u onaj svoj ~arobni osmeh, a zatim je nastavio. „Posle preobra`aja nastupa mnogo vi{e od obi~ne zbunjenosti. Bi}e joj potrebna krv, ljudska krv, ina~e njeno telo ne}e imati dovoljno snage da obavi proces do kraja. Umre}e.” Kako to – razdra`ljiva? „Ni{ta meni ne fali”, pobunila se kroz Dejmonove prste. „Umorna sam, to je sve. Ba{ sam htela


B

E

S

19

da legnem kad sam ~ula da se vas dvojica tu~ete, pa do|oh da vam pomognem. Nisi mi dozvolio da ga ubijem”, zavr{ila je, ozloje|ena. „Pa, stvarno, za{to nisi?”, upita Stefan. Uporno je gledao u Dejmona kao da }e ga proburaziti pogledom. I poslednji tragovi njegove `elje za saradnjom nestado{e. „To bi bilo najlak{e.” Dejmon ga je gledao, iznenada se razbesnev{i; mr`nja je u njemu navirala, izbijaju}i na povr{inu da bi se suo~ila sa Stefanovom mr`njom. Disao je ubrzano i plitko. „E pa, mo`da ja ne volim da obavljam poslove na lak{i na~in”, procedio je. Me|utim, ubrzo je povratio samokontrolu. Podsme{ljivo je dometnuo: „Poku{a}u da ti objasnim ovako, dragi brate: ako }e nekome pripasti zadovoljstvo da te ubije, to }u svakako biti ja. Ja i niko drugi. Nameravam da se za to li~no pobrinem. U tome sam ba{ dobar, veruj mi.” „To si nam ve} pokazao”, tiho odvrati Stefan, kao da ga svaka re~ iznova ubija. „Ovo nije moje delo”, re~e Dejmon, pogledav{i Elenu o~ima koje su se caklile. „Za{to bih to uradio? Dosad sam, da sam hteo, mogao da je preobrazim milion puta.” „Mo`da si to u~inio tek sad zato {to se upravo verila s drugim.” Dejmon podi`e Eleninu ruku koja je jo{ bila u njegovoj. Na srednjem prstu je sijao zlatan prsten s tamnoplavim kamenom. Elena se namr{tila videv{i prsten; ~inilo se da se ne se}a da ga je ikad videla. Samo je slegnula ramenima i umorno se naslonila na Dejmona. „Eh, sad”, uzvratio je Dejmon gledaju}i u Elenu, „to, vidi{, i nije neki problem. Mislim da }e te rado zaboraviti.” Izve{ta~eno se osmehnuo Stefanu. „Svejedno, to }emo saznati ~im opet bude pri sebi. Mogli bismo da zatra`imo od nje da bira izme|u nas dvojice. Dogovoreno?”


20

L. D`. Smit

Stefan zavrte glavom. „Kako uop{te mo`e{ da predlo`i{ tako ne{to? Posle onoga {to se dogodilo...” Nije mogao da zavr{i re~enicu. „S Ketrin? Izgovori}u ja njeno ime, kad ve} ti ne mo`e{. Ketrin je glupo postupila i to je platila glavom. Elena je druga~ija; zna {ta ho}e. Uostalom, nije ni va`no da li ti pristaje{ na to”, dodao je, presre}u}i Stefanovo protivljenje. „^injenica je da je ona trenutno veoma slaba. Potrebna joj je krv. Postara}u se da je opskrbim njome, a onda }u na}i onog koji joj je ovo u~inio. Mo`e{ da po|e{ s nama, a i ne mora{. Kako ho}e{.” Pomogao je Eleni da ustane i povukao je za sobom. „Idemo.” Elena je razdragano krenula, sva sre}na {to je kona~no u pokretu. Zanimljivo je biti u {umi no}u; to dosad nije primetila. Sove su u kro{njama pevale svoje `alopojke od kojih se dizala kosa na glavi, a belonogi mi{evi su se vrzmali oko Eleninih nogu. Na pojedinim mestima bi osetila hladnije vazdu{ne struje jer se tlo ve} bilo zaledilo na ~istinama i u udolinama. Primetila je da se pored Dejmona veoma lako kre}e kroz prekriva~ od opalog li{}a; trebalo je samo da pazi kuda gazi. Nije se osvrnula da pogleda da li je Stefan po{ao za njima. Prepoznala je mesto na kom su iza{li iz {ume. Bila je tu ranije tog dana. Sada se, me|utim, oko nje stalno ne{to zbivalo. Vladao je op{ti mete`: crvena i plava svetla su bleskala na kolima, a pod svetlo{}u farova su se videle siluete {}u}urenih ljudi. Elena ih je radoznalo posmatrala. Nekoliko ljudi joj be{e odnekud poznato. Na primer, ona `ena sa uskim, zabrinutim licem i o~ima punim zebnje – da nije to tetka D`udit? A onaj visoki mu{karac pored nje... Mo`da je to tetkin verenik, Robert?


B

E

S

21

Trebalo bi da je jo{ neko s njima, pomisli Elena: dete s kosom svetlom poput moje. Me|utim, koliko god da se trudila, nije mogla da se seti imena tog deteta. [to se ti~e dveju devojaka koje stoje zagrljene usred gomile policajaca – e, njih se dobro se}a. Ona mala crvenokosa {to pla~e – to je Boni. Visoka devojka tamne kose jeste Meredit. „Ali nije ostala u vodi”, govorila je Boni jednom od uniformisanih ljudi. Glas joj je drhtao; samo {to nije briznula u pla~. „Videli smo kad ju je Stefan izvukao. Stoput sam vam to rekla.” „Zatim ste ga ostavile ovde s njom?” „Morale smo. Oluja je bivala sve ja~a i ne{to se spremalo...” „Ma, pusti to”, prekide je Meredit. Ona je zvu~ala tek malo smirenije od Boni. „Stefan je rekao da ako... mora da je ostavi, onda }e je ostaviti pod vrbama.” „A gde je Stefan sada?”, pitao je drugi tip u uniformi. „Nemamo pojma. Vratile smo se po pomo}. Verovatno je krenuo za nama. Ali, povodom toga {to se desilo... Eleni...” Boni okrete glavu i zari lice u Mereditino rame. Elena je shvatila {ta je posredi: zabrinute su zbog nje. Eh, ba{ su glupe. Bilo kako bilo, pomislila je, {ta im ja mogu; ne mogu sad da odem tamo da im obja{njavam. Krenula je napred, ka svetlosti, ali Dejmon je povu~e unazad. Ona ga uvre|eno pogleda. „Ne mo`e to tako. Izaberi koga ho}e{, pa }emo ga izdvojiti od ostalih”, re~e joj. „Za{to?” „Da jede{, Elena. Sada si lovac. Oni su tvoj plen.” Elena sumnji~avo pre|e jezikom preko o~njaka. Gledala je, ali ni{ta joj se nije ~inilo kao pravi zalogaj. Ipak, po{to je Dejmon tako rekao, bila je raspolo`ena za to da makar razmotri njegov predlog. „[ta god ti ka`e{”, rekla je popustljivo.


22

L. D`. Smit

Dejmon zabaci glavu. Posmatrao je prizor kroz trepavice, pa`ljivo i podrobno poput stru~njaka koji ocenjuje poznato umetni~ko delo. „[ta ka`e{ na ovo dvoje iz hitne pomo}i?” „Ne”, za~u se neko iza njih. Dejmon se maltene nije ni osvrnuo da pogleda Stefana. „Za{to ne?” „Zato {to je ve} bilo previ{e napada. Njoj mo`da jeste potrebna ljudska krv, ali to ne zna~i da mora da napada da bi je dobila.” Stefanovo lice je bilo bezizra`ajno; tek se u vazduhu ose}ao zadah neprijateljstva i ozbiljne re{enosti. „Pa, kako druga~ije to da izvede?”, ironi~no upita Dejmon. „Postoji drugi na~in. Na|i nekoga ko }e joj dobrovoljno dati krv – ili pak nekoga na koga mo`emo uticati da to u~ini svojom voljom. Nekoga ko bi to u~inio za Elenu i ~iji je karakter dovoljno sna`an da se izbori s tim.” „Ti sigurno zna{ nekog takvog dobricu?” „Dovedi je u {kolu. Na}i }emo se tamo”, re~e mu Stefan i nestade. Udaljili su se, ostaviv{i za sobom sav onaj mete`, ble{tava svetla i `amor. Dok su odlazili, Elena je primetila jednu ~udnu stvar. Nasred reke, osvetljen farovima, stajao je jedan automobil. Samo je prednji branik {tr~ao nad povr{inom – sve ostalo je bilo potopljeno. Elena se zapitala ko mo`e biti toliko glup da tu parkira kola, a zatim je za Dejmonom po{la natrag u {umu.

*** Stefan je ponovo po~eo da ose}a.


B

E

S

23

Bolelo je. Mislio je da su sva njegova ose}anja zauvek presahnula. Kada je iz crne vode izvukao Elenino be`ivotno telo, mislio je da ga vi{e ni{ta ne}e toliko boleti. Ni{ta se nije moglo uporediti s takvim gubitkom. Prevario se. Oboriv{i glavu, zastao je i oslonio se o drvo zdravom rukom. Disao je duboko. Kada su se ra{~istile crvene magle i kada je jasno razaznavao obrise, nastavio je, ali goru}i bol u grudima i dalje be{e tu. Nikako nije jenjavao. Prestani da razmi{lja{ o njoj, govorio je sebi, ali znao je da govori uzalud. Ipak, nije stvarno mrtva. Zar se to ne ra~una? Mislio je da vi{e nikada ne}e ~uti njen glas, da vi{e ne}e osetiti njen dodir, nikada vi{e... Me|utim, kada ga je malo~as dotakla, u~inila je to samo zato {to je htela da ga ubije. Opet je zastao i ~u~nuo; bojao se da }e mu pozliti. Radije bi je gledao mrtvu nego ovakvu. Mo`da ga je zato Dejmon ostavio u `ivotu. Mo`da je na taj na~in `eleo da mu se osveti. Mo`da bi Stefan, na kraju krajeva, ipak trebalo da u~ini ono {to je i nameravao. Mo`da bi trebalo da ubije Dejmona, a zatim da u svanu}e skine srebrni prsten koji ga {titi od sun~eve svetlosti. Mo`da bi trebalo da se kupa u vatrenom zagrljaju tih zraka dok mu meso ne dogori do kostiju. Bol }e nestati zauvek. Svejedno, znao je da to ne}e u~initi. Dokle god Elena hoda zemljom, ne}e je napustiti. Makar ga mrzela, makar ga posmatrala samo kao plen. U~ini}e sve {to mo`e da njoj bude dobro. Krenuo je pre~icom prema pansionu. Morao je da se sredi pre nego {to iza|e pred ljude. Kada je u{ao u sobu, prvo je sprao krv s lica i vrata, a onda je pregledao ruku. Proces zarastanja je ve} po~eo. Ako bi se usredsredio, dodatno bi ga ubrzao. Mo}i su mu brzo ~ilele; borba s bratom ga je ve} dobra-


24

L. D`. Smit

no oslabila. Me|utim, ovo je bilo va`no. Ne zbog bola – na bol se skoro nimalo nije obazirao – ve} zato {to je morao da bude u formi. Dejmon i Elena su ~ekali ispred {kole. Osetio je nestrpljivost svog brata i Elenino ponovno prisustvo u mraku. Bila je druga~ije raspolo`ena. „Bolje bi ti bilo da ovo upali”, rekao je Dejmon. Stefan nije rekao ni{ta. U sve~anoj {kolskoj sali je vladao mete`. Trebalo bi da je puna ljudi koji u`ivaju u zabavi prire|enoj povodom Dana osniva~a; {tavi{e, oni koji su se sakrili od oluje {etali su unaokolo ili su se pak okupljali u grupice i pri~ali. Stefan je pogledao kroz otvorena vrata, tragaju}i za jednim umom. Na{ao ga je. Plavokosi mladi} se naginjao nad stolom u }o{ku. Mete. Met se ispravio i zbunjeno se osvrnuo oko sebe. Stefan ga umom prizva da iza|e napolje. Treba ti malo sve`eg vazduha, pomislio je, prenose}i tu misao u Metovu podsvest. Ne bi bilo lo{e da malo iza|e{ napolje. Nevidljiv u senci, umom se obratio Dejmonu: Uvedi je u {kolu, u kabinet za fotografsku sekciju. Ona zna gde je to. Ne izlazite dok vam ja ne ka`em. Zatim se sklonio i sa~ekao da se pojavi Met. Met je iza{ao i stao, okrenuv{i lice izmu~eno brigom prema nebu bez meseca. Trgao se kad mu se Stefan obratio. „Stefane! Pa, ti si tu!” O~ajanje, nada i u`as su vodili borbu na njegovom licu. Brzo je pri{ao Stefanu. „Da li su je... ve} prona{li? Ima li kakvih vesti?” „[ta si ti ~uo?” Met je neko vreme zurio u njega, a zatim mu je odgovorio. „Boni i Meredit su mi do{le s pri~om da je Elena mojim


B

E

S

25

kolima oti{la do mosta Vikeri. Rekle su da je...” Za}utao je i progutao knedlu. „Stefane, to valjda nije istina? Molim te, reci mi da nije istina.” Preklinjao ga je o~ima. Stefan je skrenuo pogled. „O bo`e”, rekao je Met promuklim glasom. Okrenuo je le|a Stefanu trljaju}i o~i {akama. „Ja ne verujem u to. Ne mogu da poverujem. To ne mo`e biti istina.” „Mete...” Dodirnuo ga je po ramenu. „Izvini.” Metov glas je bio hrapav i prodoran. „Ti sigurno prolazi{ kroz pakao, a sad ti je zbog mene jo{ gore.” I vi{e nego {to misli{, pomisli Stefan. Ruka ga je silno bolela. Do{ao je ovamo s namerom da upotrebi Mo}i da bi ubedio Meta. Sada mu se to ~inilo nemogu}im. Nije mogao to da uradi ~oveku koji mu je prvi – i jedini – prijatelj u ovom gradu. Preostaje mu jedino da Metu ka`e istinu. Neka Met sam odlu~i, ali najpre treba da sazna sve ~injenice. „Da sad mo`e{ ne{to da uradi{ da pomogne{ Eleni”, upitao ga je, „da li bi to uradio?” Met je bio previ{e izgubljen u svom bolu da bi ga pitao za{to mu postavlja tako glupo pitanje. „U~inio bih bilo {ta”, uzvratio je skoro ljutito, trljaju}i o~i rukavom. „Sve bih uradio za nju.” Pogledao je Stefana pomalo prkosno, a dah mu je bio isprekidan. ^estitam, pomisli Stefan, iznenada osetiv{i kako mu u stomaku zjapi rupa. Upravo si osvojio putovanje u Zonu sumraka. „Po|i sa mnom”, rekao mu je. „Ne{to }u ti pokazati.”

Vampirski dnevnici III - Bes-L.Dž. Smit  

Probudivši se iz samrtnog sna, Elena se preobrazila. No, preobražaj nije konačan, te Stefan i Dejmon, vođeni ljubavlju prema Eleni, kreću u...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you