Page 30

q! мч " C!,ч

Стварам, пишем, фотографишем ... ЗНАМ ЈА НАС Покривши се твојим ћебетом, запљуснуо ме је облак прашине, као да те овде годинама није било. То са прашином је потпуно очекивано, с обзиром на то да не спаваш у свом кревету, већ на мом центру за равнотежу. Мирна сам док само спаваш, незгодно је кад кренеш да скачеш по њему или да великом брзином, насилно, маршираш с једног краја на други, све да би ме избацио из колосека. И то ти успева, па се усред дана тетурам и заносим. Али то није ништа страшно, све тако и треба да буде, јер ми ти тако показујеш да ме волиш. Ми се волимо највише на свету, зар не, драги? Све што ти треба и што ће ти икад требати сам ја, зар не, драги? Ружичасти поветарац нас ушушкава у најлепши сутон који има укус јагода, зар не, драги? И све изгледа као у љубавним романима због којих жене чежњиво уздишу и пусте понеку сузу, зар не, драги? Немој да ми се смејеш у лице, драги. Је ли смешно то што те називам драгим или што делује као да су ми симпатичне ове бљувотине, драги? Развуци свој најодвратнији осмех који имаш, од ува до ува, драги, тако је! Стегни ми руку јако, да ми попуцају све кости које имам у шаци. Стави ми их онда на длан друге шаке, па онда и њу стегни, све уз тај осмех, бољи од оних са реклама за зубне пасте. Држимо се за неке руке и изнутра одрпани и гњили гамижемо кроз паркове и кејеве. Али, битно да смо заједно и са осмехом! Знаш зашто? Зато што смо ми сродне душе и треба да се држимо заједно, зар не, драги? Познајемо се тако дуго, на основу чега закључујемо да је квалитет познанства надреално добар. Настало је као нуспроизвод тога што смо годинама уназад скривали уверење да смо исти такви људи, надреално добри. Ти си мој анђео који ми стално доноси жуте руже, које ми дође да распарчам ту пред тобом, јер си дрско упоран с њима, иако знаш да тајно прижељкујем лаванду, много лаванде. Битно је да си се сетио, то увек понављам себи. И тако, поносни на силно време које смо провели заједно, остајемо на висини задатка. Бусамо се у груди како нас ни рођене мајке не знају тако добро, јер смо господски, кроз цевчицу, попили сву памет, љубав и искуство овог света. Нама је баш лепо заједно, сви они који кажу да смо тужни и болесни само су љубоморни. Очи ми дрхте, али глас ми је одсечан, сигуран, док величам твоје врлине, јер мана немаш, твоје успехе, јер падова немаш, твоје победе, јер пораза немаш. Жеље, ставове, надања и величину целог твог бића љубим, јер кичму немаш. А и шта ће ти? Овако ћу лакше да те волим и да ти предам све своје што знам да ти с правом припада. Сву своју садржину ћу да ти проспем увис као конфете. Знам да ме знаш напамет, али утврди градиво, погледај ово што ти просипам. Видиш ли да је то лишће? Суво, јесење, браон лишће које шушти док га газиш. Немој да га газиш, јер ћеш њиме да се храниш до краја живота. Са мном, нека те то макар плаши. Лоше си чуо, рекла сам: Теши. Зар нисам погодила срж, драги мој животе? Погодила сам, јер сам тако од тебе чула. А чула сам и да смо трунули тако срећни и задовољни до краја живота. Вишњић Андријана IV1, I место на 8. Медијана фестивалу дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу, Ниш 30

Elektronski časopis Prva niške gimnazije "Stevan Sremac"  
Elektronski časopis Prva niške gimnazije "Stevan Sremac"  
Advertisement