Памтимо...
БРОЈ 2.
Бранко Миљковић – принц поезије
Постоји у сваком граду, у сваком времену по један изванредан човек. Такав човек обележи једну епоху, оголи се без стида и препусти суду јавности, ненамерно. О њему се говори и за живота, а нарочито након смрти. Он сопственом смрћу порекне смрт, јер и сама смрт таквог човека настави да траје у другима који је памте. Георг Тракл, Лорд Бајрон, Модиљани, Љермонтов, Мајаковски, Јесењин, Силвија Плат, Марина Цветајева, Јукио Мишима, Мерилин Монро, Џим
Морисон, Енди Ворхол , Курт Кобејн, Ејми Вајнхаус, а код нас— свакако као најизразитији представник – трагично велики, трагично лепи Бранко Миљковић. Већег песника од Бранка Миљковића Ниш није изнедрио. Баш као што је према тврдњама савременика и прижељкивао, његов стих се опире тумачењима до дана данашњег. Бранко Миљковић је завршио Гимназију „Стеван Сремац“ у Нишу, а био је члан и школског књижевног друштва „Његош“. На студије у Београд одлази 1953, а 1957. је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. Пре две године, тачније 2010. године, у Првој нишкој гимназији ''Стеван Сремац'' постављена је спомен—плоча Бранку Миљковићу. Том приликом, академик Матија Бећковић, који је иначе Миљковића познавао, говорио је о Бранковом
образовању. "Гимназија је тада била најбоља школа код нас. Једна од највећих трагедија је што је од онда расформирана, претумбавана, па смо, чини ми се, много изгубили, изгубили институцију коју моја генерација памти као веома важан део школовања. Ми смо у гимназијама били истински студенти, а гимназијски професори били су професори тог универзитета. Ми смо из гимназија долазили као да смо већ дипломирали. Један од доказа за то је и сам Бранко Миљковић, који је из нишке гимназије дошао као готов човек, интелектуалац, који је уписао чисту филозофију, а у ствари све оно што је желео да нађе на тој катедри, нашао је заправо у књигама и поезији", рекао је Бећковић. проф. Зорица Миленковић
Академик Матија Бећковић са ученицима и професорима Прве нишке гимназије “Стеван Сремац”
4