Issuu on Google+

ПОБЕГАО СА ВЕШАЛА


ПОБЕГАО СА ВЕШАЛА Фељтон „Јединство“ 13. 9. 1971. Пишу: Н. Јовић и М. Брајовић

(1) Пре нешто више од 53 године у косовскомитропачкој касарни, коју је у време првог светскот рата запосела аустроугарска војска, једног хладнот зимског дана многобројни таоци су посматрали ужурбане припреме за подизање вешала. Она су поднута за 14 осуђених на смрт због учешћа у топличком устанку. Били су то већином угледнији сељаци из околине Лепосавића. Највиђенији међу осуђеним били су поп Вићентије Симић и Никола Јовановић, председник општине. Затим Милорад Костић, Ђорђе Јаблановић и Димитрије Благојевић, земљорадници из Сочанице, Павле Радичевић и Исаило Настић, земљорадници из Слатине, Ананија Мијаиловић, Новица Ђурђевић и Крста Радосављевић, земљорадници из Мошнице, Никола Ћуковић, земљорадник из Добраве и Јеврем Милутиновић из Вуче. И поред најбољих припрема и доброг чувања осуђених, судбина је хтела да на вешалима не буде њих четрнаест већ један мање. Млади Павле Радичевић, син кафеџије из Слатине, успео је да се довитљивошћу и сналажљивошћу спаси и доживи дубоку старост. Спас је дошао изненада, свега сат-два пре свитања зоре која је требала да му буде последња. Имена ових мученика записана су на капели новог митровачког гробља. Овог трагичног догађаја сећају се данас само стари Митровчани. Пре рата доста се говорило о томе колико су људи осуђени на смрт учествовали у топличком устанку. Део светлости на овај догађај бацио је лист „Звечан„ 1937. године, када је подсећао на мученичку смрт тринаесторице обешених на тешке злочине окупатора неколико дана после вешања, када су у селу Слатина поубијали неколико људи, а мајку


обешеног Исаила Настића живу затрпали земљом зато што је осионом команданту рекла: „Бог те убио, што ми обеси сина јединца!“

Веза са устаницима Осуђени су се свим силама бранили да немају везе с устанком у Топлици и оружакнм нападима одметника око Косовске Митровице, Лепосавића и Дренице, али им аустроугарске власти нису веровале. Можда је тако и било, али је сигурно са се међу напредним људима у Ибарској долини, од Резала до Руднице, осећао дах топличкoг устанка. Српска војска, која je одступила преко Албалије, оставила је иза себе поуздане људе кoји ћe се у одређеном моменту организовати, подићи устанак и помоћи пробој трупа из Грчке. A нa ратнике из ибарске долине могло се са сигурношћу рачунати. Све већи терор окупатора баш тих дана, када је народ овог краја доживљавао најтеже тренутке, морао је будити борбено расположење. Окупатор је, уз помоћ својих слугу, скупљао стоку, жито, тканине и све остало што му је било потребно на фронтовима широм Европе. Два таква сабирна центра постојала су у близини Косовске Митровице - Један код Лепосавића а други код Рудника. Економско-социјалие прилике биле су врло тешке. Сва способна радна снага, у најбољим годинама, мобилисана је у војску - да брани отаџбину. Многи су остали на бојишту да никад више не виде своја брда и посне њиве. Код кућe су остали жене са нејаком децом и старци. И оно мало поснe земље остало је необрађено. Те године приходи су били врло слаби, јер је и година била неродна - једна од најтежих за становнике ових крајева. Велики број избеглица из Србије, Црне Горе и осталих крајева слегао се тада у Косовској Митровици и околини, јер је у близини била граница а преко ње се није могло. Неки од њих бежали су као политички кривци, а они из Црне Горе већином од глади. Људи су се једва вукли. Неки су данима бежали у бесвесном стању, ни живи ни мртви. Заразне болести су харале. Окупаторски доушници радили су пуном пapoм. Живот није ником био сигуран. Народу Ибарске долине узето је све. Глад и болести су харале, ипак, борбени дух је био снажан. У тим данима велику улогу одиграло је неколико људи, који су успели да се прикрију после повлачења српске


војске. Њихова активност се састојала у припреми народа за оружани устанак. Најистакнутија личност у овом крају био је Коста Војиновић, један од чувених бораца у топличком устанку, чију је славу и храброст доцније приписао себи Коста Пећанац. Важну улогу имао је и Урош Костић из Рудина, у Дреници Шаћир Смака, a у околини Лепосавића Мартин Младеновић.

Коста Војиновић - покретач оружане борбе Опкољен на Копаонику у једној воденици, Војиновић се јуначки борио. Када су му пратиоци изгинули, аустроугарски жандарми су ra позвали на предају. „Главу дајем, жив се не предајем" - гласио је његов одговор. Убио јe неколико жандарма. Тешко рањен чекао је да му се приближе. A онда, када су били неколико метара од њега, засуле су их његове бомбе. Ретко који се вратио бар без једне ране. Последње две бомбе Коста је бацио испод себе. Разнеле су га у парампарчад. Жандарми нису имали шта да однесу да би показали да јe мртав.


ПОБЕГАО СА ВЕШАЛА Фељтон „Јединство“ 16. 9. 1971. Пишу: Н. Јовић и М. Брајовић

(2) Пре нешто више од 53 године у косовскомитропачкој касарни, коју је у време првог светскот рата запосела аустроугарска војска, једног хладнот зимског дана многобројни таоци су посматрали ужурбане припреме за подизање вешала. Она су поднута за 14 осуђених на смрт због учешћа у топличком устанку. Коста Војиновић, један од најхрабријих бораца првог светског рата, био је школован и врло угледан. Његов отац Јован, шеф царинарнице у Косовској Митровици, дошао је из Врања, по службеној дужности. Коста се тада школовао у Трговачкој академији у Скопљу. За време распуста долазио је код оца и браће. Грађани су заволели овог високог момка, увек веселог, врло одлучног и марљивог. По завршетку средње школе оснива с једним другом, у Скопљу, извозничко предузеће „Ткалчић и Војиновић". Много је путовао и често долазио у Косовску Митровицу. Први светски рат ту га је затекао. Одмах се пријавио као добровољац, резервни официр. Учествовао је у најтежим биткама. Када се српска војска повлачила, с једном групом неустрашивих изводио је диверзантске акције да би успорио напредовање непријатеља кроз Ибарску долину. У једној од последњих таквих акција тешко је рањен. Својим друговнма је наредио да се прикрију и чекају његов знак за поновно окупљање. Кријући се у очевом стану лечио се уз помоћ најоданијих пријатеља. Снага овог 27годишњег борца победила је рану.


Најнемилосрдннје против устаника Аустроугарске власти су одлучиле да најоштрије казне устанике и све оне који су имали везе с њима. Уроша Костића из Рудина, који им je много јада задао опколише на Падинама изнад Бањске. Убрзо је пао изрешетан мецима. Његово тело донесоше у Бањску, затим у Митровицу да би доказали вароду да је мртав и да би остале застрашили. Шаћира Смаку напао је један вод жандарма у Дреници. Неколико жандара и њихов водник оставили су ту, своје животе, испред куће Арсића. Према неким претпоставкама, највећу катастрофу донела је једна свеска која је пала у руке окупаторима. Четворица официра, који су ишли кроз ове крајеве позивајући народ на борбу, уписивали су све оне у које се могу надати, као и непоуздане, затим где су добро примљени и ко их је одбио. Њихово илегално кретање није било запажено па су дошли у Македонију. Међутим, на обали Вардара упали су у заседу. Ту су погинули, а свеска је пала у руке аустроугарским властима па су кренуле њеним трагом. Пут је водио право у Ибарску долину, где је било највише спремних на устанак. Тако је ухапшен знатан број људи, a 17 њих нашло се пред преким војним судом.

Суђење У новембру је почело суђење. Присуствовали су само окривљени, судија, жандарми и сведоци. Сведочили су дечаци који су били присиљени да говоре оно што је окупатор планирао. Сви окривљени су се држали достојанствено, иако су знали да им нема спаса. Мирно су одговарали на питања судије и тужиоца, али када су сведоци почели да дефилују и да као песмице декламују њихове кривице, бучно су реаговали, па су судије и жандарми морали да их умирују. Интересантан је дијалог између свештеника Вићентија Симићa, главног окривљеног, и сведока омладинаца Сретена Милосављевића: §

Нису тачне тврдње сведока Милосављевића да сам ја био у вези са устаницима - енергнчно је рекао свештеник.

§

Како није тачно када сам ја тебе и устанике у твојој кући служио ракијом! Ви сте говорили како да устанак проширите на Ибарску долину - одговорио му је Милосављевић.


§

To је лаж! To је подлост! Је си ли ти Сретo, при читстој памети?

§

Ја, вала, не бих то рекао овде да тако није било;

Видим куда то циља. али нисам веровао да неко може да тако подле лажи измшља – повишеним тоном рекао је да свештеник Симић, коме је ово сведочење најтеже пало, јер му је Сретен по женинoј линији био неки род, a он гa je у тешким данима примио на васпитање и издржавање. Постало му је јасно да су ови дечаци и омладинци заврбовани и застрашени пa су морали да тако сведоче. Зато је покушавао да их својим ауторитетом врати на прави пут, али су они били упорни и играли су игру за коjy су их припремили иследници. После свих формалности суд je изрекао пресуду којом су од седамнаесет окривљених тројица ослобођена, а остали осуђени на смрт вешањем.


ПОБЕГАО СА ВЕШАЛА Фељтон „Јединство“ 20. 9. 1971. Пишу: Н. Јовић и М. Брајовић (3) Пре нешто више од 53 године у косовскомитропачкој касарни, коју је у време првог све��скот рата запосела аустроугарска војска, једног хладнот зимског дана многобројни таоци су посматрали ужурбане припреме за подизање вешала. Она су поднута за 14 осуђених на смрт због учешћа у топличком устанку. После пресуде настали су тешки тренуци ишчекивања дана када ћe се растати са животом. Нису имали право жалбе, а милост нису хтели да траже. Већина њих били су млади људи, у напону снаге. Очекивали су, ипак, срећни час ослобођења, маштали о изненадном доласку ослободилаца, о бекству, наставку живота. У тамним ћелијама само би се с времена на време чуо пригушени уздах пун бола. Сваки је мислио на своје најближе - децу, жену, браћу, сестре или изнемогле и утучене родитеље. Нико од њих није био кукавица. Поносно су очекивали када ће им џелат метнути омчу око врата. Као да су знали да ће њихово држање бити школа младим генерацијама у борбама за слободу.

Један осуђени мање Аустроугарске власти су се надале да ће овим убиствима не само умирити Ибарску долину већ и збрисати трагове својих бруталних поступака. Иако је изгледало да је све решено, један од осуђених није се мирио с тим да лако преда свој живот у руке џелата. Те за њих последње вечери Павле Радичевић, сабијен у једном ћошку мемљиве ћелије, није спавао. Мисао како спасити живот, како избећи вешала, стално му се врзмала у глави.


Али, то је било неизводљиво. јер ћелија је била од тврдог материјала и налазила се у касарнском кругу пуном војника. Испред ње су стално бдели стражари. Бат њихових корака још више је кочио сваку помисао на бекство. Време је незадржлво пролазило, а мисли су просто летеле. „Позвати стражара, онесвестити га ударцем, отети му пушку, a онда јурнути према огради и побећи ..." И ову мисао, која му се највише вртела у главу, одбацивао је ко зна који пут, јер стражари су били врло обазриви и нећe лакo ући у ћелију осуђених на смрт. Друго, да ли би, исцрпљен од лежања у затвору, могао да побегне пред извежбаним, јаким људима. А и коњичка жандармерија је ту за само минут може бити у седлу. Ипак, нешто се морало покушати. јep с првим зрацима сунца угасиће се њихови животи - од пушке или на вешалима. Према веровању људи овог краја, честитије је умрети од непријатељског куршума него на вешалима. Павлово бекство коментарисано је касније на разне начине. Многи од старијих Митровчана који су га добро познавали и данас да тврде да он није био нарочито храбар. Ипак, нико од њих не оспорава му сналажљивост, коју је често показивао. Тренутак блиске смрти улио му је, вероватно, велику снагу. Иначе, син кафеџије из Слатине, који се бавио и земљорадњом, трговином и другим пословима, уобичајеним за ондашње имућне сељаке, имао је прилика да изоштри свој рефлекс. Док је био мали, често одлазио је с оцем у градове ради разних послава, а још чешће у села под Копаоником и Рогозном. Касније је сам то чинио и предео од Краљева до Приштине и од Рожаја до Подујева прокрстарио више пута. Тамо је учврстио добре везе које је његов отац имао од давнина. Имао је добре пријатеље мећу Србима, Албанцима и у Санџаку. Умео је лепо да говори и да се држи па је свуда радо приман. Утицајни људи из ових крајева – трговци, свештеници, хоџе, барјактари, па и неки на власти, били су пријатељи његове породице.


ПОБЕГАО СА ВЕШАЛА Фељтон „Јединство“ 23. 9. 1971. Пишу: Н. Јовић и М. Брајовић (4) Пре нешто више од 53 године у косовскомитропачкој касарни, коју је у време првог светскот рата запосела аустроугарска војска, једног хладнот зимског дана многобројни таоци су посматрали ужурбане припреме за подизање вешала. Она су поднута за 14 осуђених на смрт због учешћа у топличком устанку. Преко тајних канала Коста одржава везу са фронтом и организаторима устанка. Убрзо се пребацује на Копаоник, а одатле одлази у Топлицу. Када је устанак угушен, враћа се на Копаоник. Стално су га прогањали аустроугарски војници и жандарми. Издан и тешко рањен, одузео је себи живот. Пре одласка у Топлицу Коста је био повезан с организаторима устанка. Повео је неколико младића из Ибарске долине, а другим саветовао да буду спремнн и да чим почне устанак, они започну борбу. Његов план је био да се устанак разбукти у што већем делу поробљених крајева.

Лукавством и силом до слободе Поноћ је била прошла. Павле је морао нешто да покуша, јер времена за чекање није више било. У крају ћелије налазио се прозор. У камене зидове чврсто су набијене гвоздене шипке. Требало је ослободити руке чврсто везане конопцем. Од камену ивицу прозора почео је да трља конопац. Кад год је неспретно запео, оштар камен засецао му је руке. Крв је текла, али је настављао. После упорног трљања везе су почеле да попуштају. To му је улило наду.


Али, до слободе је остало још много. Ваљало је изаћи из ћелије и побећи стражарима, а затим умаћи од потере. Везе су само формално стајале на његовим рукама када је почео да дозива стражаре. Бат његовог лупања губио се у пространом подруму. После дугог лупања, зашкрипе велика реза на вратима и појавише се два стражара. §

Шта xoћеш те толико лупаш ноћас? - упиташе га осорно.

§

Хоћу напоље (у ВеЦе).

§

Ајде излази брзо! размишљања.

-

рекоше

стражари

после

краћег

Док је Павле гледао у правцу просторије на којој су стајале кречом убележене две нуле, стражари су му везивали око конопца на рукама други конопац који су држали за други крај. Тај конопац био је дугачак око три метра. Муњевито је размислио шта да уради ако попусти конопац који му је везивао руке и само се танким делом држао. Узбуђењс је расло. Пре свега, није се надао да ће њега, осуђеног на смрт, пустити да тако брзо изађе у мрачну ноћ. Једва је чуо када су за њим затворили резу на вратима. Док су га водили на ужету, посматрао је око себе. Ниједан детаљ није испуштао из вида. Кроз мрак су се једва назиралн зидови турске касарне. Нешто ниже, у граду чуо се се само лавеж паса. Велики број грађана одведен је тих дана у касарну. Подруми су били пуни оних који су чекали да буду интернирани у Нежидер, Ашек и друге логоре. Светлост ретких фењера просипала је оскудно светло на турску калдрму и ћепенке. Када јe дошао до yшћa Ситнице у Ибар заплива и зачас преплива, јер беше добар пливач. Све ово је радио да завара траг гониоцима, а нарочито псима трагачима, јер је очекивао да ће и њих употребити. Док су црне силуете стражара на коњимa одмицале према Првом Тунелу, oн се дохвати брда и густог шипрага. Пробијао се као звер према Бољетину. Ноћна тама још није била нарушена зрацима дана. Овим путевима је некад пролазио, када је, док је био мали, с мајком одлазио на саборе код манастира Соколице. Горштачки инстикт водио је у све гушћy шуму. Кајао се што ниje понео пушку. Вијугава стаза понекад му је измицала испод ногу па је падао, a тешко се дизао. Присећао се приjaтеља из овог краја, коме је најснгурније да се обрати. Пројурно је брдом изиад Бољетина и наставно према Влахињи. У том селу је живео мула Хасан, поштен човек и пријатељ


његовог оца. Помисао на њега даде му снагу па убрза корак. Био је уверен да ћe га он спасти. У шипразима кроз које се кретао владала је гробна тишина. Надомак села осети мирис дима и чу лавеж паса сигурних чувара кућа. Иза купастих брда покривених громадима камењара долазио је нови дан и најављивао близину Павловог спаса. Закуца на велика врата и позва: - О мула Хасан!...

Вешање осуђених У рано новембарско јутро требало је да се изврши смртна пресуда над 14 осуђеника. Иако је један био мање, казна је извршена. Четрнаесто вешало намењено Павлу Радичевићу остало је празно. Вешала су била постављева у облику слова „Г". Родитељи, супруге и комшије осуђених присиљени су да присуствују овом злочину. Сви касарнски подруми и друге просторије били су пуни затвореника, угледних грађана из Косовске Митровице, Ибарског Koлашина. Лепосавића, Слатине, Сочанице, Дренице и других места. Meђy њима и Baca Кандић, млади радник, Перо Мирковић, лимарски помоћник, Гица Лазић, трговачки радник, који и данас живе у Косовској Митровици, и још око 80 њих, који су неколико дана после тога отерани у логоре. И њих су окупатори натерали да присуствују вешању. Поређани поред великих зидова, у муклој тишини, присутни су очекивалн извршење страшног чнна. Око 9 часова почеше да преко калдрме одзвањају груби кораци жандарма који су окруживали групу родољуба, нспред којих је достојавствено ишао воп Вићевтије Симић. Био је најстарији и најпознатији у тој групи. Дугачка коса и брада падали су му по мантији. Остали, у сељачким гуњевима, суморног лица и смркнутог погледа корачали су за свештеником. У очима им се читала сва мржња према мучитељима. "Пред џелатима нико није испустио макар један уздах. У том најтежем часу ниједан није посрнуо духом. Овом држању добрим делом је допринео и стари свештеник, који је све око себе тешио речима: „Будите јунаци, браћо моја!".


ПОБЕГАО СА ВЕШАЛА Фељтон „Јединство“ 27. 9. 1971. Пишу: Н. Јовић и М. Брајовић (5) Пре нешто више од 53 године у косовскомитропачкој касарни, коју је у време првог светскот рата запосела аустроугарска војска, једног хладнот зимског дана многобројни таоци су посматрали ужурбане припреме за подизање вешала. Она су поднута за 14 осуђених на смрт због учешћа у топличком устанку.

Kидање конопца око врата обешеног Поп Вићентије обухвати присутне благим погледом, a затим дубоким и мало дрхтавим гласом поче да говори: §

Драга браћо, и ова смрт је блага и узвишена када служи узвишеним циљевима слободе и правде ...

Хтеде још нешто да каже али жандарми се ускомешаше јер нису то очекивали па прискочише и метнуше му конопац. Он стиже да још каже: §

Браћо, будите јунаци! Збогом!

И за жандаре је била мучна ова атмосфера пуна јаука. Зато су пожурили да што пре заврше cвоj крвави посао. Прилазили су осуђеницима и наметали им омче. У истом моменту кратки кркљај би запapao ваздух, а јецаји мајки, сестара, браће или неког од најближих надјачавали би остале гласове. Дебеле даске шкрипале су и савијале cе под теретом обешених.


Два догађаја још више узбудише присутне. Док су вешали Јеврема Милутиновића из Вуче, уже сe три пута кидало. После првог кидања џелати подигоше онесвешћеног Јеврема и поново му наметнуше омчу. Тако је било и следећи пут. Тек трећи пут ставише омчу на већ скоро мртво тело. Најтеже се предао Новица Ђурђевић, земљорадник из Мошнице. Он је сагао главу према омчи. Руке су му била везане чврстим канапом. Али, он као да се одједном досети нечег. Жандармеријски официр, који је издавао наредбе, нашао се тог момента у његовој близини. Кад су га џелаги пели на подијум, Новица направи окрет и снажно десном ногом удари официра у груди. Од тог јаког и изненадног ударца овај се занео и пао. Новицу су одмах шчепале грубе руке џелата, наметнуле му омчу и избиле подијум испод ногу. У том моменту он ногом погоди још једног стражара, али ударац са несигурног подијума није био јак као претходни. Бесан, жандарм поче да удара песницама Новицу Ђурђевића по већ изнемоглом телу. Док се ова драма одигравала пред очима намучених и непаћених рођака, пријатеља, старих мајки, талаца и других затвореника, сви су преживљавали тешке тренутке. Вешање тринаест грађана најтеже је пало мајци Исаила Настића, земљорадника из Слатине. Исаило је био њен син јединац, њена нада и утеха. Мужа је била изгубила давно. А када је јединца сина подигла и оженила на вешалима је прекраћен његов живот.

Жива затрпана земљом После вешања пала је тама - каже легенда о овом тешком догађају. С тешким слутњама људи су се растурали, а таоци и остали затвореници спремни за депортовање у логоре отерани су у касарнске подруме. Убрзо је прва група од 80 људи и жена одведена у логоуре у Хашаку и Нежидеру. Међу њима била је и супрута убијеног Уроша Костића из Рудина, затим Гица Лазић са женом и joш њих неколико. Очекивало се смирење бар извесно време, али већ после неколико дана злогласна жандармерија са својим командантом на челу учинила је још једно зверство. Група жандарма дошла je у Слатину, у потрагу за одбеглим Павлом Радичевићем. Уз помоћ чауша брзо су окупили народ. Мушкарци, слутећи зло, разбегли су се по шумама. Међу окупљеним светом налазила и стара мајка обешеног Исаила Настића.


ПОБЕГАО СА ВЕШАЛА Фељтон „Јединство“ 30. 9. 1971. Пишу: Н. Јовић и М. Брајовић

(6) Пре нешто више од 53 године у косовскомитропачкој касарни, коју је у време првог светскот рата запосела аустроугарска војска, једног хладнот зимског дана многобројни таоци су посматрали ужурбане припреме за подизање вешала. Она су поднута за 14 осуђених на смрт због учешћа у топличком устанку. Жандарми су претећи тражили да им се каже где је Павле. Одједном из гомиле излете мајка Исаила Настића. Бледа, мршава и измрцварена болом и тугом за сином јединцем, стравично је изгледала. Ипак, глас јој је био енергичан. Командант је говорио да ће сви проћи као Исаило ако не кажу где је Павле. Tor момента старица испружи руке и дутачке танке прсте и оштре нокте упери право у очи команданта: §

Сина јединца си ми убио, кућу у црно завио.

Уто је снажни ударац корбача охолог команданта, којим је шибао cвог коња, ошину по лицу. Старица паде обливена квљу. §

Вештица, вештица! - урлао командант жандармерије.

је

Док је закрвављених очију гледао по гомили, спази једну ископану рупу усред ливаде поред пута. Као да га то расположи циничким покретом руке показа да старицу баце у ту рупу, а онда нареди да је затрпају земљом и добро изгазе. Када је ова наредба извршена, изабра из гомиле још три старца и нареди да се одмах стрељају. И то је било брзо готово. Жандарми с крволочним командантом пођоше затим у брда да траже Павла Радичевића, који је већ с пушком, реденицима и две бомбе за појасом ишао Копаоником.


Од Мула Хасана до Хајра Реџепија Када је Павле закуцао на врата мула Хасана у Влахињи (који је у дубокој старости умро пре 12-13 година у Косовској Митровици), није се преварио. Он га је лепо примио и целог дана гостио. Ту се добро одморио, осушио одећу и обућу, а нешто му је и мула Хасан дао. Кад се сасвим смрачило, Хоџина породица спрема му пакетић хране и дувана. Мула Хасан узе пушку и њих двојица кренуше у ноћ у правцу села Церања. Да би избегли нежељене сусрете, ишли су скривеним стазама, којима су људи ноћу ретко ишли. Мула Хасану то није било тешко јер је туда крстарио ко зна колико пута. Кад су поодмакли од села, он се окрену Павлу; §

Павле, бре, ми смо нешто заборавили.

§

А шта, мула Хасане?

§

У случају да нас сретку жандарми, или нека потера, шта да радимо?

§

Требало је да се припремимо за то - рече Павле.

Хоџа предложи да иду обазриво, на џомбастом терену осетиће ако се неко други буде кретао. Он би ишао напред и ако није опасно, даће знак бегунцу да се креће. Павле прихвати ово. Ишли су нечујно. Срећно су стигли изнад Церање. Ту, на једном брежуљку, чекао их је, по ранијој Хасановој поруци, Хајро Реџепи. Оголелом шумом покривене позном јесењом маглом царевала јe тишина. Породице Реџепи и Радичевић биле су пријатељи од давнина и помагале се у тешким данима. Павле и Хајро чак су били и побратими и побратимство су много ценили. Кад се Павле и Хајро састаше и загрлише, Павле је био сигуран да је неколико чланова из јаке породице Реџепи чувало стражу около.


ПОБЕГАО СА ВЕШАЛА Фељтон „Јединство“ 4. 10. 1971. Пишу: Н. Јовић и М. Брајовић

(7) Пре нешто више од 53 године у косовскомитропачкој касарни, коју је у време првог светскот рата запосела аустроугарска војска, једног хладнот зимског дана многобројни таоци су посматрали ужурбане припреме за подизање вешала. Она су поднута за 14 осуђених на смрт због учешћа у топличком устанку. Реденике учврсти око себе, а преко рамена пребаци торбицу са храном. А тада по неком неписаном ритуалу, изнад себе, приближи је устима и пољуби. Затим се изљуби са Хајром и Један друтом пожелеше срећу. Погледа према масиву Копаоника. §

Хајро брате, тамо ћe бити моја кућа до слободе, тек да знаш да сам гope у врлетима.

§

Нек ти бог помогне и ти знаш где сам јa - рече Хајро.

§

Тамо су га људи и виђали. Кретао се врлетима. Те две године 1916. и 1917. биле су најтеже, јер је аустроугарска монархија била још снажна, али и врло сурова према свима који је нису поштовали.

§

Хранио се ловећи дивљач, a у летњим данима шумским јагодама, малинама и боровницама. Хладне дане проводио је у појатама, бачијама и пећинама. Ретко кад неко од планинаца, којих у ратним годинама мало има, дао му је хлеб, или нешто кувано. Чим је добио обавештење о наступању савезника пошао им је у сусрет.


Вешала у Косовској Митровици. Први(обележен стрелицом) поп Вићентије Симић. Празно вешало било је намењено Павлу Радичевићу

Друга верзија бекства Ово бекство са вешала изазвало је многе коментаре, нарочито у време између два рата. Имало је и таквих који су Павлово бекство хтели да припишу богатству његовог оца Огњана. Наиме, он је златом подмитио неке аустроугарске војнике, иначе родом из Санџака и они су омогућили да Павле избегне вешање. Али, унук чика Огњана и синовац Павла Радичевића - Константин Радичевић - Коле не одбија такву могућност, али добро зна да се то никада после рата, једног и другог није спомињало и ако није имало разлога да се крије. У касарни је било војника Санџаклија, али су сви они били без иоле већег чина, друго на ове људе се гледало врло подозриво и често се сумњало на њих, јер на страни аустроугарске монархије нису радо ратовали. У исто време - сећа се Коле Радичевић, нико у кући, a наравно ни Павле који је умро пре неколико година није порекао заслугу и пожртвовање Мула Хасана и Хајра Реџепија.

Крај


Pobegao sa vesala