Issuu on Google+

Mirjana Radosavljevic <mirarad@gmail.com>

СРБски ФБРепортер - дневни журнал Mirjana Radosavljevic <mirarad@gmail.com> Коме: Mirjana Radosavljevic <mirarad@gmail.com>

08. фебруар 2013. 20.14

СРБски ФБРепортер - дневни журнал 08.02.2013.

У сусрет 100-годишњици ослобођења Старе Србије Жарко Јанковић: ЕВРОУНИЈАТСКА ОДА ГАДОСТИ МЕДИЈСКА БЛОКАДА: Скандалозан прекид гостовања Ивана Ивановића на радију Фокус Славка КОЈИЋ:УСТАВНИ СУД – PERICULUM IN MORA! ШТА ЈЕ ДАЧИЋ ПРЕЋУТАО: Север, ипак, под капом Приштине 08.02.2013. Вести са окупираног Косова и Метохије- НОВИ БОМБАШКИ НАПАД: Уништен аутомобил локалног Србина у Митровици! ВЕЗЕ СРБИЈЕ И РУСИЈЕ КРОЗ ВЕКОВЕ, РУСКИ ДОМ,01.02.2013. (видео) Сусрет Николић-Јахјага: АНТИДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ БРИСЕЛА Часлав М. Дамјановић: Највећа превара у два миленијума! Олга Луковић Пјановић: КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА ШОКАНТНО: Креће микрочиповање људи и новорођенчади (ВИДЕО) ШОКАНТНО ОТКРИЋЕ АКАДЕМИКА ДРАГОЉУБА ЖИВОЈИНОВИЋА – ДУГА ИСТОРИЈА АНГЛОСАКСОНСКОГ РАЗБИЈАЊА СРБИЈЕ И РУСИЈЕ!

У сусрет 100-годишњици ослобођења Старе Србије Posted by biljanadikovic February 7, 2013 / Приближава нам се велики и славни србски јубилеј, 100 година од догађаја који је донео испуњење петвековног сна о националној слободи. Централна Србија је ослобођена од Турака 1830. године, а Стара Србија 82 године касније 1912. 11.11.2012. Православни глас број 8., за ФБР приредила Биљана Диковић


Балкански рат Балкан је постао позорница важних догађаја, које је цео свет пратио с највећом напетошћу. Од сјајних дворова до последње сеоске колибе све се у пуној мери интересовало тим историјским догађајима. Давно није било рата, који би тако дубоко засекао у људске осећаје и од чијег би се исхода толико очекивало. Он је вођен у знаку коначног ослобођења хришћанства на Балкану од петвековног турског ропства. С великом вештином својих дипломатија, европске силе су подржавале деспотизам Турака и невиђене муке хришћана. Западњаци су на Балкану одржавали прилике за које су сами веровали, да су врхунац државничке мудрости и залог укупног мира. Напокон је све то срушено и велики пораз Турске значио је и пораз европске дипломатије. За две недеље балканске хришћанске државе разбиле су петвековну отоманску силу, пред којом се некада тресла цела Европа. Нико није могао ни слутити да ће се ствар извести тако брзо и зато је изненађење било опште. Европа нам се смејала и сви су очекивали, да ће Турчин с прутом у руци казнити “дрски” покушај Балканског Савеза. О нама се говорило с презрењем и требало је међутим, да се свет увери да је и нас и Турке погрешно ценио. Довести Турску до катастрофалног пораза ипак није била лака ствар. То сведоче љуте и крваве битке, у којима смо и ми поднели скупе и драгоцене жртве. Благодарећи Богу и надчовечанским подвизима достојним дивљења, не страхујући ни од глади, ни од студени, ни од смрти, могле ус наше славне армије извојевати велике победе, које су цео свет испуниле дивљењем, а дипломатију великих сила присилиле, да затаји своју раније одлуку о статус-кво стању на Балкану. Ко је у почетку рата могао мислити, да ће за тако мало дана нестати Турске с европске карте и доћи до ослобођења Старе Србије. Малена Црна Гора прва је почела бој за слободу а на бојном пољу низала је успех за успехом. Ратни манифест Краља Николе објављен је 25. септембра. Бригадир, сердар Јанко Вукотић са својом војском прешао је границу 26. септембра и за неколико дана заузео је велики део Рашке области, потукавши Турке на Дечићу, Рогами, Бјелопољу, Шипчанику, Тузи, Беранима. Црногорска војска се у Рашки, Пећи и Ђаковици здружила са србском војском. Србска војска прешла је границу у свим правцима 6. октобра, а већ 10. октобра Прва армија је водила главну битку на Куманову, где је потпуно разбијена Турска вардарска армија, која је након неколико недеља и уништена на Битољу. Србска колевка, Стара Србија, је врло брзо ослобођена. За десет дана у свом победоносном налету постигла сјајне успехе, који су ретки у историји ратова. А за само месец дана, србска војска је успела да заузме велике просторе и на њима преко тридесет великих градова: Скопље, Битољ, Прилеп, Призрен, Приштину, Велес, Елбасан, Драч, Љеш, Сан Ђовани, Рас, Сјеницу, Пљевље, Пријепоље, Прешево, Вучитрн,Ђаковицу, Митровицу, Феризовић, Гњилане, Качаник, Кочане, Штип, Бујановце, Криву Паланку, Охрид, Ресну, Преспу, Ђевђелију, Флорину итд.


Свој главни штаб, као Врховни командант Њ.В. Краљ је пред почетак дејстава имао у Врању, али га је већ после десет дана бробе пренео у Душанов царски град Скопље. У њему је Престолонаследник Александар на челу шеснаестог пешадијског пука Вара Николе II, ушао 14. октобра, пошто је претходно његова армија однела сјајну победу над турском вардарском армиијом, Зеки Паше на Куманову. Ту је решен србско-турски рат, а може се, без претеривања рећи, да је ово била главна и ослучујућа битка целог балканског рата. Да су Срби овде попустили, успех Турске на свим главним бојиштима био би неминован, јер би Турци угрозили Софију и приморали Бугаре да се врате из Тракије, да им Турци не ударе с леђа.

Кумановска битка У октобру 1912. године, на локалитету Зебрњак одиграла се чувена Куманоска битка у којој је србска војска, под командом генерала Радомира Путника, до ногу поразила Турке. То је била прва србска победа у Првом балканском рату и означила је почетак и отворила пут за коначно ослобођење Балкана од турског ропства. Кумановска битка вођена је 10. и 11. октобра 1912. године. Била је то битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој. Србска војска је добила битку а турска вардарска армија је морала да се бекством спашава од потпуног пораза. Када су се Турци дали у бекство, пошла је у гоњење наша коњица. Она је изазвала паничан страх међу Турцима, који нису ни покушавали да се задрже у Скопљу, које се без отпора предало, нити су били у стању да дају озбиљнијег отпора на Велесу. После више од 500 година србска војска је поново овладала Косовом. Победа је силно уздигла морал србске војске и народа и била подлога каснијих победа у Првом и Другом балканском и у Првом светском рату.

Битка на Куманову трајала је око 50 сати. Ту су пале многе драгоцене жртве најбољих србских синова, за крст часни и слободу златну. Народ је с одушевљењем поздравио улазак србске војске у слободно србско Скопље. Звона са свих цркава огласила су погреб турског царства у Европи и васкрсење Србије. “Мајко мила немој сузе лити што те морам стару оставити! Ја одлазим ђе ме срце вуче у крајеве ђе србство јауче!”

НОРВЕЖАНИ ЗА НАС - Познати Бјернсон и проф. Брок за Србе Професор и декан Норвешког Универзитета г-дин О. Брок као професор словенских језика проучававо је србски језик у јужно-источној Србији, у Врањском и Пиротском округу; то зналачко проучавање србског језика издала је Бечка Академија наука. У својој отаџбини држао је више предавања о Србији; у новинама је са разумевањем и са љубављу писао о србским приликама. Преко својих пријатеља стално се обавештавао о Србији. На писмо о ратним србским успесима, одговорио је г-дин Брок писмом, чији делови гласе: Кристијанија, 6. јан. 1913. год. Драги пријатељу! … Наравно са највећим узбуђењем пратио сам велике догађаје на Балканском полуострву. А са радосним срцем, штавише са осећајем личног поноса видео сам, шта су учинили моји пријатељи Срби. Ја велим са осећајем поноса; јер колико је пута мени у део пало, да браним Србију и Србе против свег презирања и против свих оних глупих нападаја, који из добро познатог извора нађоше пута чак овамо. Нарочито сам имао


овде у даљини леп задатак после анексије Босне и Херцеговине. И још сада се радо сећам, како ми се у то време у Паризу срдачно захвалио наш славни песник пок. Бјернсон, што сам имао смелости, да речју и пером узмем у заштиту србски народ против оне несавесне политике. Зато и можете разумети, што ја у сјајном ратном успеху Срба са осталим балканским народима гледам као у неку личну награду, а са двоструком благодарношћу помишљам на то, што ми беше суђено, да лично упознам тај народ. Ја бих то познанство и одвише радо обновио и проширио, али као што у вашем писму и сами наговештавате, то не зависи само од мене… А своје србске пријатеље чувам у најидеалнијој успомени. Својим пријатељима као и целој земљи и народу од срца желим сретну нову 1913. год. Нека би слога, воља за пожртвовањем и одушевљење остало, док се сретно не реши велики задатак! Одани Вам Олаф Брок. На таквим речима, које је уважени наш пријатељ када је требало и делом потврдио, ми му можемо бити од срца захвални. Проф. Сава Максић

ХЕРОИЗАМ СРБСКЕ МАЈКЕ - Србкиње су претекле Шпартанке У окршају на Преполцу 6. октобра, међу првима јуначки је пао пешадијски капетан Драгомир Нешић. Рођени брат Драгомиров, капетан Михаило изјавио је својој мајци, која је била у Крагујевцу, саучешће овим телеграмом: “Не брини мамо, ја пођох брата да осветим!” Ојађена мајка, клонула од силнога бола и угушена прекомерним плачем, склапа руке и моли се Богу: “Боже, опрости ако сам Те оволиком тугом увредила и дај да мој Драгомир буде једина жртва за цео србски народ!”

Србија и Србство данас Немамо намеру да идеализујемо одређене историјске епохе јер свако време носи своје бреме, већ да у духу ове славне годишњице, како и прилич��, извршимо скромну смотру данашње Србадије у односу на ону од пре једног века. Прво, не можемо а да се са чуђењем не запитамо: Да ли је ово данас тај исти србски народ? Да ли је расрбљивање свега србском достигло своју метастазу? Заједнички одговор на оба питања био би: Бојимо се да није. Једно је мерило спрам кога су Срби, као Богом изабрани народ, попут Израелаца у Старом Завету, доживљавали све своје успоне и падове а то је верност према Богу, Једином и Истинитом! Јер није човек мерило наше, него Богочовек. Ово се посебно односи на вође народне, световне и духовне. Само летимичан јеванђелски поглед на народ и народне вође у односу на век уназад, показаће нам сву дубину опустошења србског. Као лепота или ругоба која се показује у огледалу које је увек исто. Показаће нам се и ко смо, где смо и куда идемо. Узалуд су довијања да се узроку данашњих невоља дају разна имена и надимци, као: криза, суша, реалност, светска закулиса и сл. Јеванђелски трезвени Срби, знају за један једини узрок свих србских беспућа – одступање од Христа Бога. Сама реч беспуће говори да пута и нема а не може га ни бити изван


Пута (са великим П). Дакле, србски Пут је Пут Богочовека Исуса Христа, који је рекао: Ја сам Пут, Истина и Живот. Отуда пометеност и лутање, што је напуштен Пут који води у Живот, а који је роду нашему пропутио и утабао Свети Сава. Неопходно је доћи до узрока и онда поћи од њега, како наша реч не би била површна. По учењу науке хришћанске, ми се огледамо у нашим ближњима. Наш однос према њима пројављује наш однос према Богу и обратно. Јер ко љуби мене, рекао је Господ, заповести моје држи. А ово је заповест моја, да љубите једни друге, као што ја вас љубих. Значи, који не љуби ближње, не држи заповести, а који не држи заповести не може љубити Господа (преп. Максим Исповедник). Дакле, онај који не следи Господа и његово учење, неће моћи истински волети ни Бога, ни себе, ни ближње, ни отаџбину, нити творевину Божију. Такав зли лењи слуга (Божији) који није марио за Бога и за оно што је Он донео и даровао нама људима, неминовно ће се окренути самима себи и постаће самољубив, што су Свети Оци назвали злоупотребом љубави, неразумном љубављу и чак кореном свих зала. Како онда може дрво са злим кореном добре плодове рађати? Те горке плодове јасно видимо данас у безбожној, самољубивој србској елити која растаче и разграђује наш народни дом – Србију. Зато се не треба чудити толиком личном интересу који се зацарио над оним заједничким. Почетак оздрављења нашег духовно болесног србства мора почети од корена, од духовне обнове, од једне нове, духовно здраве, светосавске елите, која ће једина бити у стању да достојно води наш народ. То је тај нови квасац који нам је потребан. Чему ротације система и људи ако сами људи остају окренути себи а не Богу? Једина истинска револуција у свима световима је она коју је покренуо и запалио у роду људском Господ наш. То је наука која иште револуцију срца, како бисмо могли да примимо толики дар, учење о животу вечном. Ако те револуције нема, ако нема нашег покајања и исправљања од грехољубивих у Богољубиве, онда су све друге промене узалудне. Када гледамо Србију од пре једног века и упоредимо је са данашњом, јасно ћемо видети да је тада она имала силу и штит јединства, оличеног у Краљу и духа православног видљивог у богољубљу, братољубљу и родољубљу, од Монарха до монаха, од ратара до радника. Данас то не постоји и зато смо расрбљени, разбијени и слаби. Питање је да ли смо икада били слабији и угроженији: духовно, морално, национално, државотворно, економски, војно, медијски? Посебно боли издаја и кукавичлук србске Цркве и државних чиновника у вези отимања Косова и Метохије. Међутим, Косово није само наше огледало, него и грдно судилиште. На 100-годишњицу од његовог ослобођења оно је опет поробљено али не престаје да буде судилиште, прво нама Србима па онда и другима. За истинске Лазареве синове оно је Србија и увек ће то бити, за оне изроде бранковићевске није тако. Ови потоњи певају неку туђинску, европску песму и очекују да им сване оданде одакле не свиће, са Запада, док они први кличу: Са Косова зора свиће… Дај Боже.

Настојатељ Светосавске Катакомбе Протосинђел Евтимије Септембар, 2012. год. ****

Жарко Јанковић: ЕВРОУНИЈАТСКА ОДА ГАДОСТИ Posted: 08 Feb 2013 05:56 AM PST


Жарко Јанковић: ЕВРОУНИЈАТСКА ОДА ГАДОСТИ Турски премијер Реџеп Таип Ердоган најавио је могућност да Турска уђе у Шангајску организацију за сарадњу (ШОС) коју предводе Русија и Кина, јер је Турској, како је изјавио, доста да чека у бриселској чекаоници већ 50 година. 08.02.2013. СКК, за ФБР уредник Биљана Диковић

Сада ће многима постати јасно колико данашња Турска са неоосманском идеологијом све више води рачуна о својим интересима у тежњи да постане регионална сила и један од битнијих чинилаца у мултиполарном поретку и шта у ствари значи геополитичка оријентација ”стратешке дубине”, о којој је говорио и писао један од водећих неоосманских идеолога турски министар иностраних послова Даватоглу. У политичкој ”елити” Србије, на жалост, нема никакве ”стратешке дубине”, нити вођења рачуна о државним и националним интересима. Једина дубина за коју знају наши политкоректни европејци из власти и опозиције јесте дубина и масноћа корита власти из којег гледају што више да захвате. Узмимо случај партијског чиновничића Ивице Дачића, који се данас још представља као премијер Србије. Једину доследност коју је показао током свог политичког деловања је доследност јуришања на већу гомилу власти и масти, а једини интерес за који се он залаже је његов лични, који се осликава у дубини и попуњености горе поменутог корита власти. Да се човек упита шта још нека ништарија треба да уништи и да погази па да коначно поднесе оставку и да се губи са власти, а да постане предмет којим ће се бавити јавно тужилаштво. Погледајте само за шта је политички страдао Доминик Штрос-Кан, некадашњи челник ММФ-а и несуђени француски председник. Напаковали му собарицу у хотелу да ју је, наводно, напастовао. Од тога није било ништа, али он је политички уништен и морао је да поднесе оставку. Или што су Берлусконију замерили ”бунга-бунга” журке са малолетном проститутком. Па људи моји, човек је Италијан, воли жене, провод и песму. Шта је требао, да од професионалке тражи личну карту? Нико је тамо није на силу доводио, знала је где иде и чиме је одлучила да се бави у животу. Додуше, Силвија није тако лако политички сузбити и већ се припрема за нови повратак на власт. Код нас није довољно бити повезан са другим човеком Шарићевог нарко-картела да би поднео оставку. Сетимо се само Вучића како је грмео на конференцијама за штампу. Одлучна борба против корупције ће ићи до краја, ко је имао везе са Шарићем има да иде у затвор. Дачић је тврдио да повлашћених неће бити и да ће сви одговарати по закону. И шта се онда десило? Миодраг Мики Ракић, сива еминенција претходног режима, шеф Тадићевог кабинета почиње да се виђа са Вучићем, а касније и јавно саопштава ко је из врха власти имао везе са Шарићевим кланом. Испоставило се да је са Радуловићем имао састанке нико други до бивши и данашњи министар полиције а и актуелни премијер Ивица Дачић. Шта ћемо сад? Ништа, као да се ништа није десило. Владајућа коалиција је кренула у одбрану власти по сваку цену. Сада иду тираде како нико неће уздрмати владајућу коалицију, како је држава стабилна и институције ће


радити свој посао, што би рекао Вучић. Нема страначког лидера из власти да се није огласио по питању опстанка овог режима. Па нећемо ваљда опет на изборе, они коштају, ништа се битно не би променило, угрожене би биле фамозне евро-интеграције без алтернативе. За то време председник Уставног суда отворено изјављује да је министарство правде, на чијем је челу напредњачки кадар Селаковић, тражило да Уставни суд одложи оцену уставности владиних уредби којим су усвојени бриселски споразуми Дачић-Тачи док се не донесе адекватан закон. Ово је већ вид државног удара и рушења уставног поретка једне земље. Пошто је јасно да је владајућа коалиција погазила Устав своје земље и поставила границу према Косову и Метохији и тиме de facto признала Тачијеву злочиначку творевину, сада дични Селаковић, директно кршећи уставну одредбу о одвојености извршне и судске власти, врши притисак на Уставни суд да не одлучује о спорним владиним уредбама, иако је уредбе донела Влада а не његово министарство, и да чекају легализацију срамне издаје доношењем некаквог закона са ретроактивним дејством, који би, наводно, требало да легализује ово безакоње и као да и тај закон не треба да буде у сагласности са Уставом. Толико о правној држави и институцијама под влашћу господара Вучића. Сада смо после Ивице Тачића добили и Томислава Јахјагу. Наводно, одбрусио је Кетрин Ештон како Србија никада неће признати независност Косова, па нека онда Брисел види шта ће са њима да ради. Свака част председниче, али шта ћеш онда са Јахјагом? Зашто дајеш легитимитет Тачијевој барбики и његовој злочиначкој творевини сусретом и разговорима на равној нози са њима? Зашто си дозволио да ти онако унаказе платформу иза које си стао, а онда подржао ону ништавну резолуцију? Зашто уч��ствујемо у преговорима који имају за циљ спровођење Ахтисаријевог плана у дело и шта тражимо у ЕУ када нас толико понижавају и уцењују, а из ње једна Велика Британија гледа како да изађе? Зато је ту Мики Ракић који спасава владајућу коалицију. О том истом Ракићу Вучић је својевремено говорио како стоји иза сваке афере, медијске хајке, лова на неистомишљенике, како заводи потпуну контролу у служби Тадићевог режима, а сада је Мики Ракић храбар човек, који је по Вучићу и сопствену главу стављао на пањ због афере Шарић. И док од Јоргованке Табаковић па до Расима Љајића и Драгана Марковића Палме сви редом декламују како њиховој коалиционој срећи на власти нико неће стати на пут, а камоли неки тамо Шарић, професионално-режимски аналитичари кренули су у кампању која се зове створити култ личности Александра Вучића. Готово сваки дан слушамо приче како Вучићу вртоглаво расте рејтинг, како су напредњаци најјача странка са 35% подршке, како се грађанима враћа поверење у институције због обрачуна са криминалом и корупцијом. За то време исти тај Вучић који поручује да од државе нико није јачи и да институције морају да функционишу, тврди да ће нам деца помрети од глади ако не уђемо у ЕУ, а Влада у којој седи почиње увелико да ради на укидању државних институција Републике Србије на Косову и Метохији, додељивању Приштини посебног позивног броја и спремају се да шиптарским терористима предају у руке енергетику и телекомуникације зато што ”ЕУ будућност не може да чека”, што би рекли ”чедисти”. Овакву дрскост и овакво спиновање скоро није виђено. Са друге стране, што Вучић неће на изборе када му је рејтинг тако сјајан? Вероватно зато што разне агенције и псеудо-аналитичари не раде као истраживачи, већ као они што обликују јавно мнење. Сетимо се само ситуације када је Томислав Николић напустио СРС и основао своју посланичку групу док још није ни имао странку, а Вучић је још јавно ћутао. Сви истраживачи јавног мњења у глас су гракнули како Николић има 20% подршке у бирачком телу крајем септембра 2008. године, док још ни странку није имао. На прошлогодишњим изборима коалиција око СНС-а добила је 24% гласова са све Вељом Илићем, Вулином, Карићима и др. Из овога се намеће јасан закључак да СНС у тренутку одржавања избора у мају 2012. године није имала подршку колику су разни аналитичари давали Николићу три и по године пре тога док су стварали мит да ”само


СНС може да победи ДС”. И победила је, настављајући са још доследнијом антисрпском политиком по налогу заједничких им западних газда, само са ”патриотском амбалажом”. Сада се ствара мит о Вучићу као легендарном борцу против криминала и корупције (по списку из Брисела где су западне компаније процениле да их је неки локални играч ”очепио”, или је неко постао сувише моћан), коме народ беспоговорно верује. Али, што би рекао Срета Нумера, ”спин мајстор” из Нушићевог ”Народног посланика”, треба то још ”да се умеси, да одстоји”, да се грађани још мало ”обликују”, па ће за још неко време Вучић заиста бити на 40% подршке. Док он дође дотле Србијом ће уздуж и попреко да повлаче границе и да нам комадају и разбијају земљу.

На РТВ-у, који се у последње време све више колоквијално назива јавни сервис ”neovisne države Vojvodine”, некадашња ведета Ракићевог кабинета код Тадића, а данас десна рука Александра Вучића код ”напредњачких” европејаца Владимир Цвијан, постао је права медијска звезда. Скоро да нема дана да Цвијан не стане у одбрану војвођанерије. Не само да је осудио скидање фалсификат-крпе од покрајинске заставе и да се заложио за забрану удружења ”Наши” и разних других ”десничарских” организација, него и на међународним форумима брани војвођанерску ”посебност”. Тако је дични Цвијан најавио да ће на предстојећем форуму који организује ОЕБС и фондација ”Конрад Аденауер” поставити питање и тражити мишљење о војвођанској застави. Можете само да претпоставите које ће мишљење о војвођанерским обележјима дати немачка фондација и ОЕБС. Тако Цвијан показује да попут свог страначког колеге и министра правде Селаковића не даје ни пет пара за Устав и законе државе Србије. Овакав отворен став који даје ветар у једра војвођанском сепаратизму није могла себи да приушти ни покрајинска црно-жута коалиција Чанак-Пајтић на власти. Онај неоусташки антисрпски расиста Сабахудин (европски Динко) Грухоњић може само да поскочи од одушевљења због таквог браниоца војвођанерске ”посебности” као што је Владимир Цвијан. И тако док Вучић говори како од државе нико није јачи и да институције морају да раде свој посао, дотле ће држава Србија бити све мања, јаднија, сиромашнија и задуженија. За актуелни режим важно је једино да је њихова власт стабилна и да је ништа не угрожава, чак ни отворено рушење Устава земље, а ни контакти са криминалним кланом. Да је Шарић којим случајем хтео да ради само са шиптарским наркотицима и њиховим нарко-картелом и да њихову дрогу растура по Србији, не би никоме пало на памет да га хапси, ни Америци, ни ДЕА, па самим тим ни Вучићу или пре њега Тадићу, који раде једино по америчким налозима. Овако, пошто је хтео да пребаци две тоне кокаина на тржиште Северне Америке, где има и највише потрошача опијата и то без знања и подршке од надлежних америчких институција, постао је њихов државни непријатељ, а самим тим и глобални. Зато наш Елиот Нес, звани Аца Вучић, има свог Ал Капонеа у виду Шарића, а све под плаштом политике да ”ЕУ нема алтернативу”. У исто време, имамо премијера који се као министар полиције састајао са десном руком Шарићевог наркокартела и ником ништа. Владајућа коалиција је стабилна, јер ”ЕУ нема алтернативу”. Према Косову и Метохији подигли су границу, а Дејан Павићевић постаје први српски дипломата по одредбама Бечке конвенције у злочиначкој Тачијевој, НАТО и ЕУ творевини.


Српски народе, да ли видиш шта се догађа и ко је код нас постао ”политичка елита”? Срамота и ужас. Ипак, наде још увек има. На Лиману, једном од ”урбанијих” делова Новог Сада, где су ДС и ЛСВ раније добијали натпросечан број гласова, данашња деца се поново играју хајдука, оснивају своје хајдучке дружине и бирају харамбашу. А што се тиче усташоидног фашисоида Сабахудина (европски Динка) Грухоњића нека пукне од муке ако му то смета. Ослободиће се Србија, српски народ и све српске земље једнога дана и евроатлантске пошасти и окупације. Време је мајсторско решето. Како радили, тако нам и Бог помогао.

МЕДИЈСКА БЛОКАДА: Скандалозан прекид гостовања Ивана Ивановића на радију Фокус Posted: 08 Feb 2013 05:21 AM PST

Скандалозан прекид гостовања Ивана Ивановића на радију Фокус Саопштења: 8. фебруар 2013., за ФБР уредник Биљана Диковић

Eмисија радија Фокус „Србија говори“ у којој је гостовао председник СНП НАШИ Иван Ивановић прекинута је после притисака на ову медијску кућу. Током музичке паузе у 13 сати Иван је обавештен да програм неће бити настављен јер је „неко интервенисао да се она одмах прекине“. Иваново гостовање требало је да траје још до 14 сати. Емисија је настављена у 13.20 без икаквог образложења слушаоцима. Пре прекида програма Иван Ивановић је говорио о предлогу да поједине НВО и медији законом добију статус „страни агенти“. СНП НАШИ сматрају да је ово један од најбољих показатеља слободе медија у Србији. Информативна служба СНП НАШИ Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=10397

****

Славка КОЈИЋ:УСТАВНИ СУД – PERICULUM IN MORA! Славка КОЈИЋ | 08.02.2013 | 00:16/ Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић Periculum in mora – опасност је у одлагању! Уставни суд Републике Србије је државни орган за који је Уставом прописано да је задужен да штити уставност, законитост и људска и мањинска права и слободе. Одлуке Уставног суда су коначне, извршне и општеобавезујуће. Сви су дужни да се повинују одлукама Уставног суда. И народни посланици, и Председник Владе, и министри, и Председник Републике, и чиновници, сви грађани… Укратко – сви. Месецима уназад очи наше јавности су упрте у тај Суд очекујући да ће он предузети било шта из своје надлежности како би спречио суноврат уставног поретка који се наочиглед свих нас дешава, а чији протагонисти заузимају највиша места у државној власти Републике Србије.


За то време, иза леђа српске јавности, доносе се разна акта која нуде решења тзв. Косовског питања на начин противан Уставу РС, закључују се тајни „споразуми и договори“, доноси тајна Платформа, доносе уредбе, изгласава Резолуција… И уопште, тајност је усвојен као дозвољени метод рада актуелне власти у Београду. Сведоци смо и разних изјава датих у државним медијима од стране Председника Владе РС , који је у више наврата поменуо „столицу у УН за Косово“. У први мах, актуелни Премијер је, као случајно, изјавио „Србија може да разговара и о столици за Косово у Уједињеним нацијама“. Касније је изјава ублажена новом изјавом: “Србија се никада неће сложити са столицом у УН, осим ако то не буде у складу с нашим националним интересима”. Врло брзо се показало да напред наведне изјаве нимало нису биле случајне, већ су биле адвекватан увод и припрема јавног мњења за изјаву коју је убрзо дао и амбасадор Немачке у Београду Хајнц Вилхелм истичући да је чланство Косова у УН једно од пи��ања које треба да се нађе «на столу» у Бриселу. 25. јануара 2013., приликом отварања производне линије Фресениус медикал кер Србија у Вршцу, актуелни Премијер Ивица Дачић је поновио да чланство Косова у УН «за сада није на дневном реду». Коначно, наш Премијер и поменути амбасадор Немачке, су се сагласили у Вршцу, заједнички констатујући да «чланство у УН није на дневном реду» те да «питање чланства Косова у Уједињеним нацијама може бити тема тек у оквиру дијалога о целовитом решењу косовског питања». Нема никаве сумње да би «столица у УН» значила признање државе Косово и дефинитивно одрицање Републике Србије од тог дела своје територије. Дакле, јасно се назире став првог човека Владе Републике Србије, а то је да разговори о чланству у УН уопште нису искључени и да ће до њих једног дана извесно доћи! Овакве изјаве највиших званичника републичке власти су директно супротне преамбули и одредбама важећег Устава РС. Није ли ово јасан знак за узбуну за све државне органе који су надлежни да бране уставни поредак Републике Србије? Сваком нормалном грађанину се крв леди у жилама од овакве изјаве првог човека Владе Републике Србије. Шта је потребно још да се догоди па да Уставни суд Републике Србије примени одредбе важећег Устава РС и Закона о уставном суду, те да покрене и на брз и ефикасан начин спроведе поступак за оцену уставности свих општих аката који су донети поводом тзв. Бриселских споразума и поводом даљњег дијалога о решавању техничких и политичких питања са тзв. „представницима ПИС у Приштини“? Опште је познато да је група посланика ДСС-а поднела предлог за оцену уставности Уредаба Владе РС које су засноване на тзв. „Бриселским договореним закључцима-споразмима“ између Београда и Приштине, те да је поднето и више иницијатива за покретање поступка оцене уставности Резолуције Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са ПИС на Косову и Метохији. Уставни суд Србије има на располагању све процесне механизме да ефикасно делује и да спречи даљњи атак на уставни поредак наше земље. Поступак за оцену уставности или законитости општих аката се покреће предлогом овлашћеног предлагача или решењем самог Уставног суда, уколико је поднета иницијатива за оцену уставности од стране било ког лица. Закон децидирано наводи ко се сматра „овлашћеним предлагачем“, док иницијатор покретања поступка оцене уставности може бити свако физичко и правно лице. Међутим, поступак оцене уставности општег акта Уставни суд је могао покренути и по службеној дужности, самостално, без било чијег предлога или иницијативе (чл. 50 ст.2 Закона о уставном суду; у даљем тексту: Закон). За то је била потребна одлука која се доноси двотрећинском гласова свих судија тог Суда. Ова законска одредба омогућује сваком судији Уставног суда да поступа у складу са својом савешћу и представља својевресни изазов и прави тест за савест сваког судије тог суда. Исто тако, Закон је прописао да Уставни суд није ограничен захтевом овлашћеног предлагача, односно иницијатора што значи да својом одлуком може и прекорачити постављени захтев, и на тај начин донети одлуку којом ће се на најбољи начин заштити уставност и законитиост, неовисно од тога на који је начин формално захтев постављен од стране предлагача. Уставни суд може и преузети већ покренути поступак, тако што ће га наставити и у случају да формални предлог или иницијатива буду повучени, ако нађе да за то


има основа. У свим овим одредбама изражено је начело официјелности које омогућава Уставном суду да делује потпуно самостално, по службеној дужности, уколико сматра да је неким општим актом дошло до кршења важећег Устава РС. Активна улога Уставног суда предвиђена је и одредбом чл. 56 ст. 1 Закона која предвиђа да Уставни суд може у току поступка, до доношења коначне одлуке, обуставити извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу општег акта чија се уставност или законитост оцењује, ако би њиховим извршавањем могле наступити неотклоњиве штетне последице. Ради се, дакле, о привременој мери чије издавање налажу разлози хитности и спречавање наступања ненадокнадиве штете. Суд овакву меру може донети и без било чијег предлога, потпуно самостално уколико сматра да је неопходно спречити наступање неотклоњивих штетних последице. Када су у питању Уредбе Владе засноване на тзв. Бриселским споразумима, последице су већ видљиве на терену, а тичу се успостављања граничних прелаза, ускраћивања слободе кретања грађана КиМ лојалних Републици Србије, стварање општег осећаја несигурности и угрожености основних људских права и слобода, те је право чудо како Уставни суд већ одавно није реаговао и донео меру по чл. 56 ст. 1 Закона о уставном суду?! И поред изузетно широких законских овлашћења за деловање, Уставни суд се не оглашава. Нема очекиване одлуке Уставног суда, те није спречена даља примена оспорених Уредаба донетих на основу тзв. „Бриселских споразума Стефановић-Тахири“. У међувремену, ћутање Уставног суда омогућило је постављање граничног прелаза у Јарињу и Брњаку, нове споразуме и договоре везане за царине на тим прелазима. И коначно, поставља се питање да ли би и сама Резолуција била изгласана и каква би њена садржина била, да је Уставни суд реаговао правовремено? Пасивност Уставног суда је отоворила простор за накнадно доношење читавог низа разних аката и предузимање радњи које стављају ван снаге уставни поредак наше земље. У медијима се појавила вест којом је Уставни суд најавио доношење решењао застајању са поступком оцене уставности Уредби Владе РС који је покренут од стране групе посланика ДСС-а. Као прво, поставља се питање да ли је захтев за застајање са поступком заиста поднет од стране доносиоца оспорених Уредби или од стране неког другог субјекта, и даље, да ли ће Уставни суд правилно применити одредбу чл. 55 ст. 1 Закона о уставном суду, који такав застој предвиђа само као могућност, а не и обавезу. Дакле, Уставни суд захтев за застајење са поступком за оцену уставности може и да одбије, односно одбаци. На Уставном суду је да на правилан начин изврши процену свих постојећих чињеница и околности, те да донесе закониту одлуку по захтеву за застајање са поступком, процењујући, пре свега, какав ефекат би имала евентуална усвајајућа одлука. Приликом доношења ове процесне одлуке Уставни суд би морао имати у виду основни циљ поступка који је у току – а то је заштита уставности и законитости тј. заштита уставног поретка наше земље. Обзиром на климу која је створена у Србији, где је дозвољено свакодневно давати изјаве и нудити решења за КиМ супротна важећем Уставу, без да се за то сносе било какве последице, може се лако претпоставити да би усвајајућа одлука Уставног суда тј. застајање са поступком, у ствари представљала злоупотребу одредбе чл. 55 ст.1 Закона о уставном суду, те да би се тиме само отворио нови простор за даље кршење важећег Устава. Уосталом, неоглашавањем и пасивним односом, Уставни суд је фактички већ застао са поступком оцене уставности, и без формалне одлуке. У сваком случају, уколико формална одлука о застајању са поступком буде донета сходно одредби чл. 55 ст.1 Закона о уставном суду, то би значило да је Уставни суд већ уочио неуставности оспорених Уредаба. Са друге стране, и сам доносилац општег акта је, самим подношењем захтева за застајање такође признао да су оспорене Уредбе неуставне. Па ако је већ неуставност оспорених Уредби учињена неспорном од стране свих учесника у поступку, и ако је и сам Суд ту неуставност уочио, поставља се логично питање зашто Уставни суд већ одавно није донео мериторну одлуку у овој правној ствари, или бар меру обуставе по чл. 56 Закон, како би се спречиле штетне последице које су настале након доношења оспорених Уредби? Тромост и пасивност Уставног суда Србије наноси ненадокнадиву штету Републици Србији и њеним грађанима. Штета је све већа, из дана у дан. Само правовременом реакцијом овог Суда може да се оствари његова основна сврха прописана Уставом РС: заштита уставности и законитости, љуских и мањинских права и слобода. Да би остварио своју основну функцију, Уставни суд је, у готово историјској прилици, да покаже да је заиста


самосталан и независтан државни орган. Судије Уставног суда су приликом ступања на дужности, у Народној скупштини РС, положиле заклетву да ће се у свом раду придржавати Устава из акона и да ће своју дужност обављати „часно, савесно и непристрасно”. Можда је у текст заклетве требало унети и реч „храбро“ јер, чини се, да је управо храброст врлина која мањка и која је у општем опадању. За сада, Уставни суд није искористио законска овлашћења и није предузео готово ништа како би спречио спровођење спорних општих аката као и доношење нових аката којима се наставља отворено кршење и игнорисање важећег Устава Републике Србије, па се такво понашање Уставног суда не може другачије протумачити него као кукавичлук и неспремност да одигра улогу коју му је важећи Устав наменио. Грађани Републике Србије, као носиоци суверености, очекују од Уставног Суда да их заштити од свих оних који крше важећи Устав РС, без обзира на којим високим државним функцијама да се налазе. Уставни суд је, према важећем Уставу РС и Закону о уставном суду, дужан да предузме све мере и донесе све акте како би се зауставило даље урушавање уставног поретка наше земље доношењем и спровођењем неуставних аката. У противном, придружиће се свим осталим прекршиоцима Устава, чиме ће се претоворити у своју супротност и укинути сам себе, а своју земљу и народ у одсудном тренутку оставити без заштите коју прописује сам Устав.

ШТА ЈЕ ДАЧИЋ ПРЕЋУТАО: Север, ипак, под капом Приштине Posted: 08 Feb 2013 04:45 AM PST

ШТА ЈЕ ДАЧИЋ ПРЕЋУТАО: Север, ипак, под капом Приштине Ако жели да добије датум за почетак преговора са ЕУ Србија ће до априла морати да спроведе у дело све што су до сада договорили Хашим Тачи и Ивица Дачић. Поред тога мораће да испуни захтеве који ће наредних дана бити испоручени Влади и председнику Србије. 08. 02. 2013. Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

КОСОВСКА РЕАЛНОСТ: Вежбање прославе независности Албаније у Приштини Пошто су Срби са севера са недавно одржаног митинга у Косовској Митровици поручили да ништа од договореног неће спровести, а Крстимир Пантић најавио јачање јединица Цивилне заштите, које по Женевској конвенцији могу бити и наоружане, и одбрану севера по сваку цену, већ у марту би могли да уследе догађаји који ће потрести не само Космет већ и целу Србију.


ПРОТЕСТ СРБА: Не прихватамо шиптарске институције - Из Приштине засад не планирају никакве насилне акције, али се за њих спремају и предузеће их само ако за то добију миг од Брисела, Берлина и Вашингтона и у садејству са Кфором, Еулексом и КПС-ом – каже извор “Вести”. Срби са севера су свесни да их Дачић и Николић не могу натерати да испоштују договоре, јер за то немају механизме, а и политички им никаква присила не иде наруку. Зато ће, каже наш извор, Албанци, Американци и Немци “интеграцију” покушати силом, а Београд ће све то мирно посматрати. Ускоро следи примена договора о регистарским таблицама и личним документима и укидање такозваних паралелних институција. У наредним данима Београд ће морати да одговори на још два болна захтева. Од премијера Србије је, наиме, затражено да са Космета, посебно са севера, одмах повуче 300 полицајаца који још примају плату од МУП-а Србије. Тражи се да они, без обзира на то што су рођени на Космету и ту живе, “нестану” са тог простора. Познаваоци прилика кажу да МУП-у Србије неће бити тешко да те полицајце распореди “негде по Србији”, али су проблем њихове породице, супруге, деца и родитељи… Ако и они оду, то би могло изазвати велику несигурност међу преосталим Србима. Тзв. министар унутрашњих послова Косова Бајрам Реџепи понудио је да у КПС-у “збрине” део српских полицајаца, али само оне који, како је изјавио, нису окрвавили руке. Од Србије се тражи и да расформира и Цивилну заштиту на северу Космета која, посебно након појављивања неколико њених чланова у Грачаници, постаје трн у оку и Приштини и Бриселу. Иако север још није “интегрисан” већ се најављују и судски процеси против Срба који су учествовали у рату на Косову. Према незваничним информацијама, у Приштини је већ припремљено више од 1.000 оптужница.

Кфор “врбује” Србе На северу Космета уочљиво је присуство официра Кфора са ознакама ЛНТ који су задужени за контакт са локалним становништвом. Неки од њих већ закупљују куће у Лешку, Лепосавићу и Зубином Потоку. Наводно већ прикупљању обавештајне податке и “врбују” Србе у селима за сарадњу. Неки верује да раде за Тачија.


Шта је Дачић прећутао Од Дачића је затражено да распусти садашње скупштине општина и подржи формирање привремених већа, а да се потом распишу нови избори по законима Приштине. - Дачић је већ изјавио да ће то бити српске институције, јер ће их формирати Срби, али је прећутао да неће бити институције државе Србије већ тзв. државе Косово – подсећа извор “Вести”. ———ОДБОР ЗА СПОЉНУ ПОЛИТИКУ ЕВРОПСКОГ ПАРЛАМЕНТА Београд да повуче своје службе са Косова Спољнополитички одбор Европског парламента изгласао је јуче предлоге резолуције о Србији којим се препоручује да Европски савет “што пре одреди Србији датум почетка преговора” о чланству у ЕУ, под условом да Београд испуни захтеве и настави процес реформи. У предлогу резолуције, поред осталог, тражи се и “укидање паралелних структура на северу Косова”, које, како се то наводи, “одржава српска држава”. Посебно се тражи и повлачење српских служби безбедности и правосудних тела. Усвојен је и предлог резолуције о Косову, у коме се наводи да ЕУ са Приштином може да склопи Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) иако пет чланица ЕУ не признају његову независност и “охрабрује пет чланица ЕУ које не признају Косово да то ипак учине”. У оба текста предлога резолуција – и о Србији и о Косову – посланици су подржали став да подела Косова није прихватљива. Н. ЈОКИЋ

08.02.2013. Вести са окупираног Косова и Метохије- НОВИ БОМБАШКИ НАПАД: Уништен аутомобил локалног Србина у Митровици! Posted: 08 Feb 2013 04:07 AM PST

08.02.2013. *** Српска историја:


08. фебруара 1314. године, умрла је Краљица Јелена Анжујска, жена Краља Уроша I Немањића и мајка Краља Драгутина и Краља Милутина. Упамћена је као прва жена ктитор у Србији (задужбина манастир Градац), прва српска краљица коју је црква прогласила светитељком и прва жена владара којој је написано житије. На слици: Краљица Јелена Анжујска, фреска из манастира Грачаница *** ВЕСТИ: Албанци, Американци и Немци “интеграцију” ће покушати силом, а Београд ће све то мирно посматрати

Ускоро следи примена договора о регистарским таблицама и личним документима и укидање такозваних паралелних институција. У наредним данима Београд ће морати да одговори на још два болна захтева. Од премијера Србије је, наиме, затражено да са Космета, посебно са севера, одмах повуче 300 полицајаца који још примају плату од МУП-а Србије. Тражи се да они, без обзира на то што су рођени на Космету и ту живе, “нестану” са тог простора. Од Србије се тражи и да расформира и Цивилну заштиту на северу Космета која, посебно након појављивања неколико њених чланова у Грачаници, постаје трн у оку и Приштини и Бриселу. Иако север још није “интегрисан” већ се најављују и судски процеси против Срба који су учествовали у рату на Косову. Према незваничним информацијама, у Приштини је већ припремљено више од 1.000 оптужница. Кфор “врбује” Србе На северу Космета уочљиво је присуство официра Кфора са ознакама ЛНТ који су задужени за контакт са локалним становништвом. Неки од њих већ закупљују куће у Лешку, Лепосавићу и Зубином Потоку. Наводно већ прикупљању обавештајне податке и “врбују” Србе у селима за сарадњу. Неки верује да раде за Тачија. Шта је Дачић прећутао Од Дачића је затражено да распусти садашње скупштине општина и подржи формирање привремених већа, а да се потом распишу нови избори по законима Приштине.


- Дачић је већ изјавио да ће то бити српске институције, јер ће их формирати Срби, али је прећутао да неће бити институције државе Србије већ тзв. државе Косово – подсећа извор “Вести”. *** 13:23 СРБИН инфо: Високи Дечани под опсадом, капија манастира затворена први пут после 13 година Манастир Високи Дечани блокиран снажним снагама полиције и Кфор-а због претњи руководства општине Дечани и екстремних група да ће протестовати испред манастира због одлуке Врховног суда Косова да потврди имовинска права тог манастира.

Група локалних Албанаца из Дечана пробала је јутрос на силу да уђе у манастир Дечане, а у томе их је спречио италијански КФОР који обезбеђује манастир. ——– БЕТА Полиција: Није било протеста у Дечанима ПРИШТИНА, 8. фебруара 2013. (Бета) – Полиција Косова демантовала је у петак да је у Дечанима одржан протест и додала да је спречила организаторе протеста да на зидине манастира Високи Дечани поставе плакате. Организатори протеста поставили су плакате на километар од улаза у манстир. Полиција Косова је саопштила да је на време предузела све потребне мере да би онемогућиа инцидент и обезбедила ред и мир у Дечанима. “Неки медији су објавили да је у Дечанима било протеста, али га у том граду није било”, указује Полиција Косова у саопштењу.

*** ДА СЕ ПОДСЕТИМО:

Зашто су Дечанци тајно (а уствари јавно) признали “републику Косово” и прихватили документа фашистичке творевине? за ФБР уредник Биљана Диковић , 31.05.2012. извор за истраживање на шиптарском сајту била је вест од 31.05.2012. са ФБ странице ФБ Глас Косова и Метохије Могуће је да се страним окупаторима жури са завршавањем посла око признавања тзв. “Р. Косово” па желе да на овај начин покажу јавности у Србији да Тачијеву творевину


признају и монаси, дакле да режим из Београда стави тачку и призна. Други разлог је припрема за прогнање са КиМ свих оних који нису прихватили документа монструозне творевине. Тачијеви терористи нису могли да прогнају оне који нису узели документа, јер би тиме морали да прогнају и своје послушнике – дечанске узурпаторе и попове улизице. Сада када су лажни Дечанци и попови завршили овај посао тачијевци могу да протерају без много галаме све остале.

фото: КОХА Међу новопротераним могу се наћи и малобројни монаси канонске Епархије рашкопризренске који признају владику Артемија. Ако они буду протерани са КиМ. то значи да на простору јужне покрајине остају само Теодосијеви расколници, сервилни режиму. То је ситуација слична као на простору БЈРМ где је комунистичка МПЦ одвојила народ од Српства и Цркве и од њега направила масу којом може да се манипулише.

фото: КОХА

Није претерано ако кажемо да, ако се на овај начин угуши канонска Црква на КиМ, нестаће и Срба и Српства и народ ће постати КОСОВАРИ. ************************************************************ ******************************************* ТЕКСТ СА КОХА.НЕТ САЈТА :


Zyrtarë të Manastirit të Deçanit aplikojnë për shtetësi të Kosovës Дечани 31 мај – Особље манастира Дечани у четвртак је признало Републику Косово пријављујући се за документа држављанства Косова. Пет од 14 званичника Mанастира Дечана дошли су до Канцеларије за цивилне регистрације. У подне су отворили врата Општинског центра Цивилне регистрације у Дечанима и аплицирали за документе Републике Косово, јавља коресподент “Коха Диторе”. Први на листи је отац Сава Драгутин Јањић, а за њим иду Дејан Ширко (Лука), Језекиљ Стакић, Слободан Милинковић (Исаија), и Саша Тимшић (Серапион). Примљени су од председника општине Дечани Расима Сељманаја, који им је пожелео добродошлицу, позвао их да се осећају слободно у њиховој општини и држави. Отац Сава Драгутин Јањић није желео да говори за медије и по новинским изворима они су тражили да њихова регистрација буде без присутства медија. (Текст је буквално преведен без икаквог нашег додавања и коментара осим у заградама где смо навели монашка имена новопечених “држављана Косова”) *** 11:46 Срна Срамота: Србима јужно од Ибра утростручени рачуни за струју Србима јужно од Ибра стигло је упозорење од Косовска енергетска корпорација (КЕК) да уколико планирају да наставе да користе њене услуге, морају потписати уговоре о исплати дуга насталог у периоду од уласка Мисије УН до једностарног проглашења независности Косова 2008. године. У односу на децембарске износе, Србима рачуни за јануар у просеку су утростручени!

Срби протествовали против нереалних захтева Косовске енергетске корпорације “Упозоравамо вас да одете до најближе експозитуре КЕК-а и склопите Уговор о отплати дуга”, наводи се у упозорењу, којим се потрошачима прети да ће, уколико не склопе споразум, бити искључени и предати у надлежност суду. На рачунима који се редовно достављају, Срби, према званичној евиденцији, треба да плаћају дуг који достиже суму од 3.500 до 15.000 евра. Самоопредељење: КЕК је криминална групација Чак и албански покрет “Самоопредељење” упозорава да је Борд директора КЕК-а “криминална групација која се богати на рачун грађана”. “Упозоравали смо на несагледиве последице криминала у КЕК-у. Високи рачуни за јануар потврда су да се борд те агенције богати на рачун грађана и сиротиње. Утростручили су износе рачуна за јануар иако на Косову више од 60 пунолетних грађана не ради нити има средстава за голу егзистенцију”, наводе лидери “Самоопредељења”.


Износи дуга су, према општем уверењу преосталих Срба, “наштимовани”, јер албанска домаћинства у рачунима немају клаузулу “стари дуг”, пошто им је КЕК, дан после једностраног проглашења независности, опростио дуговања. “Ово је нови ударац Србима. Не знам шта је мотив, али верујем да се КЕК користи ситуацијом да предупреди техничке преговоре у вези са енергетиком између Београда и Приштине и наметне као једно од питања измирење дугова”, каже за Срну Илија Стевановић из Грачанице. Срби сматрају да је КЕК смишљено дао ултиматум да би државу Србију натерао да преузме обавезу да у оквиру “пребијања” дуга плати фиктивне износе – у супротном српска домаћинства јужно од Ибра трпеће несагледиве последице. “Ово је последица најаве да ће српским домаћинствима на северу Косова бити опроштен део дуга. КЕК-у и косовским институцијама преостало је да се намире утеривањем непостојећих астрономских износа”, каже Милорад Столић, такође, из Грачанице, стављајући на увид рачун у износу од 7.238,45 евра на име старог дуга. Посланик у тзв. “Привременом косовском парламенту” Горан Маринковић, уз оцену да Срби јужно од Ибра плаћају цену и трпе последице бриселских договора, каже да је званично затражио да се из рачуна уклони колона “стари дуг” и повуче упозорење које је КЕК доставио српским потрошачима. “Нико из КЕК-а, а ни сам министар за енергетику у Привременој влади Косова није знао шта да одговори. Уредбом о формирању КЕК-а јасно је речено да та компанија почиње од салда нула и без дугова насталих пре њеног формирања”, каже Маринковић, који напомиње да је врло извесно да ће хиљаде спрских домаћинстава остати у мраку уколико се не стави ван снаге одлука о обавезном измирењу старог дуга. Оно што је поуздано да ће највише трпети сеоска домаћинства и социјално угрожене категорија, те да више од 80 одсто српских домаћинстава нема могућности да плати рачуне у којима се наводи “од ока” исписан износ старог дуга. *** КИМ радио - КФОР: Северу потребан неометан рад полиције (видео) Представници КФОР-а још једном су поновили да су КФОР, ЕУЛЕКС, Косовска полиција и Косовске безбедносне снаге организације које имају овлашћење да носе оружје на Косову. “Сваки појединац или група која складишти, транспортује или носи оружје без дозволе сматра се потенцијалном претњом безбедном и сигурном окружењу”, казао је портпарол КФОР-а Уве Новицки и додао да се то, између осталог, односи и на припаднике Цивилне заштите. Уколико КФОР, према његовим речима, примети наоружане особе које на било који начин прете да угрозе сигурно и безбедносно окружење, међународне снаге су у потпуности овлашћене и способне да брзо и одлучно реагују. Портпарол КФОР-а је додао да ће представници те војне мисије учинити све, да заједно са одговорним лидерима Срба са севера Косова, допринесу сигурном и безбедном окружењу. *** 07:35 ТВ Мост: ЕКСПЛОЗИВНА НАПРАВА ИСПОД АУТОМОБИЛА У КМ У јакој експлозији која се догодила рано јутрос у северном делу Косовске Митровице оштећен је један путнички аутомобил, чији је власник косовски Србин…


Експлозивна направа највероватније је била подметнута под аутомобил који је био паркиран у једној од централних градских улица, а од салине експлозије оштећен је и локал испред којег је возило било паркирано. Делови оштећеног аутомобила могли су се видети растурени у пречнику од 50 метара. Инцидент се догодио у 02:30, експлозија је била веома јака и могла се чути и у супротном делу града. На лице места одмах су изашле екипе косовске полиције које су са жутим тракама осигурале место, а у непосредној близини могли су се видети и припадници Кфора. Власник возила је косовски Србин Д.Ј. из Косовске Митровице и ово није први напад на његову покретну и непокретну имовину. Недавно је непознати нападач хицима из аутоматског ватреног оружја изрешетао радњу за продају “Форнети” пецива чији је он власник. У последњих неколико дана ово је трећи бомбашки напад у северном делу Косовске Митровице. Претходно је бачена бомба у насељу Три солитера која је начинила материјалну штету а у бомбашком нападу пре пар дана у Бошњачкој махали је повређено двоје српске деце. Косовска полиција до сада није успела да пронађе виновнике ни једног од ових инцидената. ***

ЛОКАЦИЈА “ИНЦИДЕНТА” …. 07:30 Косовска Митровица “U Sutjeskoj ulici koja vodi ka bolnici zapaljen je automobil vlasnika Dimitrija Mikija J. Inace on je vlasnik i prodavnice forneta koja na svu srecu nije pretprpela


materijalnu stetu.” 04:20 “M. М. negde prema bolnici u bosnjacku nije a gde tacno neznam. Pa ja sam u bolnici i stvatno se culo jako ali neznamo gde..” 02:45 Сутјеска улица. Ту негде између Лорда и Ел дорада. 02:40 Ово као ТНТ да је, земљу тресе јбт! 02:39 ТРИ ВОЗИЛА КПС упутила су се према бошњачкој махали, као да су чекали, одмах су се појавили преко моста после експлозије 02:38 ДА ЈАКА КАО ДА ЈЕ ИЗ ПРАВЦА СУВОГ ДОЛА И ТО БАШ ЈАКА 02:37 Косовска Митровица

Управо се чула јака експлозија у Косовској Митровици, за сада немамо информације.

————ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ: 07.02.2013. ВАНРЕДНА ВЕСТ: СНП НАШИ – РОСУ спремају напад на трафо станицу Валач у Звечану

ВЕЗЕ СРБИЈЕ И РУСИЈЕ КРОЗ ВЕКОВЕ, РУСКИ ДОМ,01.02.2013. (видео) Posted: 08 Feb 2013 03:26 AM PST

ВЕЗЕ СРБИЈЕ И РУСИЈЕ КРОЗ ВЕКОВЕ, РУСКИ ДОМ,1.2.2013. (видео) Свечана академија поводом грађанске иницијативе: Подигнимо споменик србском добротвору Светом Руском цару Николају Другом Романову одржана је у петак 01.02.2013. у Руском дому у Београду. 08.02.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић


На свечаној академији су учествовали: *др Драган Петровић: Српска држава и Русија као најближи савезник *Проф. др Слободан Комазец: Светска криза и руско тржиште као подршка економском развоју Србије *Жељко Цвијановић: Како Срби виде Русију и како би волели да их види Русија *Дејан Петар Златановић: Зашто треба подићи споменик Светом цару Николају Романову и како ће бити организована акција потписивања петиције за подизање споменика (видео поставио Александар Митровић-Метаноја, магистар псигологије: Круглый стол, посвященный культурно-историческим связям Сербии и России «Через века» Совместно с порталом србин.инфо)

Сусрет Николић-Јахјага: АНТИДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ БРИСЕЛА Posted: 08 Feb 2013 02:39 AM PST

Сусрет Николић-Јахјага: АНТИДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ БРИСЕЛА Марина РАГУШ | 08.02.2013 | Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

У Бриселу су се 6. фебруара састали председник Србије и тзв. председница НАТО ентитета, Атифете Јахјага. Иако званични Београд покушава интезивно да, процес де факто признања тзв. Косова, представи у контексту „никада нећемо признати независно Косово, али морамо да решавамо проблеме на терену“ свима је потпуно јасно да је реч о примени последње фазе „антидржавног пројекта Брисела.“ С тим у вези, ево како је сусрет видео Дојче веле: „На позив шефице европске дипломатије, у Бриселу се данас (06.02) по први пут састају председници Косова Атифете Јахјага, и Србије, Томислав Николић. Састанак се види као допринос релаксацији атмосфере, као подршка дијалогу премијера, али и као корак ка испуњавању услова нормализације односа, неопходног за даљи напредак у процесу евроинтеграција“[1] Дакле, за ЕУропу нема дилема када је реч о држави коју је направила 78-дневном агресијом над тада сувереном СРЈ-Косово је, за њих, независна држава и гради добросуседске односе са земљама региона. Уосталом, Јахјага је после бриселског састанка то и рекла оцењујући разговор као део: „залагања институција Косова за добросуседске односе“.[2] Међутим, сада после свега и без ове изјаве, ваљда је свима у Србији јасно да актуална политичка елита у континуитету наставља провођење пројекта који је успостављен обарањем Милошевићевог режима 2000. године. Доласком ДОС-а на власт запад је уписао још једну победу у успостављању новог поретка ствари у свету. Осмишљавањем невладиног сектора за унутрашње урушавање Сједињеним државама „нелојалног режима“, свестраном финансијском, техничком и едукативном подршком цивилног друштва, довођењем „подобних“ политичких елита на власт-Србија је из дана у дан губила од привреде, до територије. Пренебрегли су се сви међународноправни механизми (попут Уједињених нација) који су и до колена потучену Србију чували у њеној целовитости, и решавање административних питања пренели су се у Брисел.


Разлог? У Бриселу нема руског и кинеског вета, за почетак. Све ово, у кратким цртама представља пример антидржавног пројекта који, уколико после „евалуације“ од стране Вашингтона, Берлина и Брисела са успехом прође, биће примењен кадгод и гдегод затреба! И ово је, верујемо, познато. Није само јасно, зашто се актуални државни „врх“ толико труди да објасни у ствари тешко преводив удар на уставни поредак Србије. Уколико се мисли, да је „бирачко тело“ неписмено и необавештено-онда је јасно. Међутим, ваља подсетити носиоце извршних функција да су тако и многи пре њих мислили и знамо како су прошли. Народ можете лагати неко време, али је немогуће на лажима управљати све време. И то ће, свакако доћи на наплату кад-тад! Наравно, да се не би схватило као малициозно ово гласно размишљање, све претходно може да се промени -уколико се промени спољнополитички курс „ЕУ нема алтернативу“. С обзиром на постојеће стање на политичкој тржници Србије где се све купује-продаје, окретање ка српским националним и државним интересима немогућа је мисија. Курс ка Унији подешен је одавно, и у Србији још увек нема довољно снаге да се „елите“ које се смењују на власти (а за ЕУропу оне појединачно не значе ништа све док могу да им обезбеде преко 60 одсто бирача на изборима) демократски победе убедљивом већином. И то је чињеница! Иако грађани Србије врло добро знају (јер осећају на својој кожи) да их је бриселска мантра отерала у дужничко ропство и глад, сведоци смо честих изјава да уколико се одлучимо за други пут у свет, умрећемо од глади. Хајде онда да видимо, шта је континуирана антисрпска али зато пробриселска, провашингтонска и проберлинска мантра донела Србији, макар када је реч о животном стандарду. Одлучили смо се само за један од трагичних записа времена чији смо савременици и верујемо да ће бити сасвим довољан да објасни српску свакодневницу. Нећемо писати о томе да око 96 000 радника у приватним предузећима није добило зарађене плате; да свака пета отплата кредита касни; да је стопа незапослености у самом европском врху; да је захтева за социјалну помоћ све већи број; да од привреде најчешће функционишу банке, пумпе и мењачнице; да „плате не прима ни безмало 80 000 запослених чија су предузећа под блокадом, али и 100 000 радника који долази на посао, али им газде не уплаћују ни порезе ни доприносе. Без примања је и око 320 000 старијих грађана који нису испунили услове за пензионисање; око 200 000 деце живи испод линије сиромаштва(…)око 750 000 људи је без посла, око 800 000 људи живи на ивици апсолутног сиромаштва“[3]; да око 30 000 људи годишње оболи од рака! Одлучили смо, овај пут, да социјалну слику српског друштва вођеног бриселском мантром, прикажемо кроз потрошачку корпу. Иако званични подаци обрачунавају пораст цена производа који чине потрошачку корпу у Србији за око 13, 5 одсто у последњих годину дана, реална слика је другачија: „Реална вредност потрошачке корпе далеко је већа од статистичке…са том сумом не могу да се задовоље ни неке нејосновније потребе просечног трочланог домаћинства, јер трошкови живота расту стрмоглаво из дана у дан. Према нашем истраживању још у септембру прошле године потрошачка корпа тежила је око 110 000 динара-каже Вера Вида, председница Центра потрошача Србије[4] Или, можемо и овако да мислимо на исту тему: „ По европским стандардима у Србији готово да не постоји средња класа. Само на потрошачку корпу оде више од 500 евра, док је просечна плата запослених око 350 евра. Економисти упозоравају на много већу „невидљиву“ бројку гладних, коју власти „статистички прикривају“.[5] За годину дана и то у периоду 2011-2012. године стандард грађана Србије опао је за 60 одсто „у Србији у производњи ради само 17 одсто запослених радника, док чак 535 000 ради у разним облицима јавног сектора и та је бројка три пута већа од просека у Европи и у земљама у региону“.[6] Ето, одговора где смо ми, а где је Европа. С намером нисмо хтели да изнесемо поређења с неким европским земљама када је реч о њиховим стандардима живота-напросто, било би увредљиво. Спрам њих, грађани Србије немају стандард достојан човека. Али, зато имају мантру „ЕУ нема алтернативу“! И ту смо где смо-на дну! Ово је уједно и одговор на честе изјаве српских званичника да ћемо без ЕУ гладовати. Сваки коментар је сувишан. С друге стране, Владимир Владимирович Путин Србију је посетио са највећим бројем чиновника спремних да преговарају у свим областима сарадње; Димитриј Рогозин, први потпредседник Владе РФ, рекао је током своје прошлогодишње посете да „ за разлику од ЕУ Русија има и жељу и новац да инвестира у Србију“![7] Осим реторичких изјава жеља за обостраном сарадњом са српске стране, видећемо шта ће се од свега тога и реализовати. Или, можда је право питање који ниво сарадње са Руском Федерацијом ће запад одобрити. Како ствари стоје, а можемо да закључујемо само на основу званичних изјава државних функционера, ево и модалитета који ће извесно бити прихватљив за окупационе снаге са Запада: „ Ми вам нудимо споразум који имамо са Руском Федерацијом-извоз 80 одсто без царине на територију Русије, а ми то све не можемо да


покријемо за хиљаду година“, рекао је приликом посете Турској први човек Србије![8] Само да подсетимо, да се Турска извесно време појављује на Балкану као медијатор у решавању одређених питања покушавајући тако себи да обезбеди утицај и стекне поене у евроатлансткој породици-што је (између осталог) у доброј мери изазвало захлађење на релацији Анкара-Москва. Међутим, за евроатлантску орјентацију актуалне елите, овако нешто било је очекивано. Онда у перспективи не би требало да изненади и став који је у име РФ, Димитриј Рогозин јасно изрекао током посете Београду да Русија није адвокат Србије, већ адвокат правде и истине. За Србију, правда и истина, нису ни на помолу; запад је Србији пресудио и последњих година цементира њен статус одлукама које су нас све бациле под окове неолибералних олигарха. Најгоре од свега што они то раде на себи својствен, језуитско лукави, начин – преко локалних „елита“ које су сами скројили! Ово су дани опомене за будућност и следећи пут када се створе прилике за демонтирање окупационих управа над Србијом, претходно треба направити добру алтернативу: историјски и државно одговорну која ће умети да доскочи тренутку у коме се налази-овај пут у интересу Србије и свих њених грађана. Једино тако Србија има шансе да преживи, иако су те шансе сада исувише далеко када се гледа из позиције народа који живи на ивици очаја. Премда, вреди чекања уколико знамо да се тамо негде налази (макар) идеја о формирању праве српске елите која ће нам бити орјентир за угао посматрања. На првом месту, због тога што се много тога срамног неће понављати. Управо зато и бележимо све оно што представља опомену за будућност-да не буде после знали смо, а ћутали. Напротив! Рекли смо и написали и тако спасили своју душу, јер једино то (сада) и можемо… А, за остале….памтите: „Вероватно због околности да је Аја Софији била сазидана као хришћанска црква, па после турског освајања Цариграда била претворена у џамију, а много касније у музеј, председник Србије је у књигу утисака уписао: „Како се све у животу мења, мењали су се и господари и корисници ове светиње. Промене покрећу свет”.[9] Да се не понови…

[1] http://www.dw.de/susret-nikolić-jahjaga-podrška-dijalogu/a-16577997 [2] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=02&dd=06&nav_category=640&nav_id=684497 [3] http://www.novimagazin.rs/vesti/ko-hrani-armiju-gladnih-u-srbiji/0/nedeljnik95 [4] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.239.html%3A416951-Troskovi-porasli-135-odsto [5] http://www.slobodnaevropa.org/content/vlasti-statisticki-prikrivaju-stvarni-broj-gladnih-u-srbiji/24622897.html [6] исто [7] http://www.tanjug.rs/FonoDet.aspx?galID=79831 [8] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=02&dd=05&nav_category=11&nav_id=683862 [9] http://fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/nikolic-i-pretvaranje-aja-sofije-u-dzamiju-svrstao-u-promenekoje-pokrecu-svet

Часлав М. Дамјановић: Највећа превара у два миленијума! Posted: 08 Feb 2013 01:04 AM PST Забатргани самоубилачким иживљавањем у накљукавању суџуком назови демократије, чини се као да и не запажамо да се међу нама данас одвија најпрљавија и најубитачнија психоделична обмана лова на душе: 20.05.2012. пише Часлав М. Дамјановић, novinar.de ***


Смерни (ПАПО)рукољуб Амфилохија Радовића – тајног ватиканског бискупа Прво је већ дуго навелико рекламирана прослава јубилеја Миланског едикта у Нишу! Онда је крајем априла ове године – непосредно након пренаглашеног додворавања том јубилеју од стране патријарха српског Иринеја – само неколико дана доцније громогласно рекламирано да папа не долази у Ниш и да се огроман римокатолички крст неће подизати… уз шта се протурала и прилично невероватна вест да СПЦ наводно није позвала папу на прославу јубилеја! Онда је само десетак дана након ове шокантне пропагандистичке фатаморгане – почетком маја – под наднасловом “Екуменистичке припреме за Ниш 2013“ – осванула нова шокантна етикета: “У конгресној дворани хотела Центар у Новом Саду, у среду 3. маја 2012. године, почела је међународна конференција“: “Милански едикт (313 – 2013): Основа за слободу вероисповести и уверења?“ “Отварајући овај скуп, домаћин конференције, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, поздравио је високе представнике европских конфесија и све учеснике“! Осим домаћина, “учесницима конференције су се обратили“: “Његово Високопреосвештенствно Митрополит Француске Цариградске Патријаршије г. Емануил, председник Конференције европских Цркава; Професор др Богољуб Шијаковић, државни секретар Владе Републике Србије у Министарству вера и дијаспоре Републике Србије; Његова Екселенција монсињор Орландо Антонини, Апостолски нунције Свете Столице у Републици Србији; Рабин Рене Гутман, главни рабин Стразбура, представник Конференције европских рабина; Др Јохан Марте, Председник фондације PRO ORIENTE, Беч; г. Борис Вукобрат, Председник Фондације за мир и решавање криза из Париза; г-ђа Мирјана Прљевић, међународни генерални секретар Асоцијације CIVIS“! “Запажено учешће у дискусијама о међуконфесионалној толеранцији и суживоту имали су протојереј-ставрофрор др Радован Биговић, професор Православног Богословског факултета Универзитета у Београду; Његова Екселенција Надбискуп београдски монсињор Станислав Хочевар; и представник Савеза јеврејских општина Србије, Рабин Исак Асијел.“(1) Милански едикт – дозволу да се хришћанска Вера проповеда у Римском царству Конференција у Ноом Саду рекламира као Едикт слободе вероисповести и слободе савести и уверења?!? Чудно… зар не?


Три дана раније, званични представник Ватикана на овој конференцији, Његова Екселенција монсињор Орландо Антонини, Апостолски нунције Свете Столице у Републици Србији, у интервјуу “Политици“ 3. маја – насупрот громогласноој халабуци свега неколико дана раније да папа не долази у Ниш – изјављује супротно: “Оно што вас интересује је, чини ми се, да ли ће међу верским поглаварима хришћанских цркава који ће бити позвани на централну прославу 2013. године бити и папа, схватајући да је по вама папино присуство од суштинског значаја да би тај догађај добио светску димензију чиме би Србија послала слику о себи и стекла међународни углед.“ “Ипак, на ово питање још увек не могу да одговорим“! То дословце значи да је папин долазак–недолазак још увијек известан–неизвестан! И можда баш због тога монсињор Антонини и наглашава о односима Ватикана са СПЦ да “на личном нивоу могу да кажем да су одлични“! На “личном нивоу“!?! Али – “пошто није могуће заједнички служити литургијско славље због шизме…“(2) – зар то буквално не значи да је “због шизме“ одговор и на ово питање још увијек неизвјестан? Иако жалосна и безскрупулозна узурпација Синода ставља под велики знак питања зашто се непрестано понавља манипулативно натурање сугестије некаквог наводног слагања-неслагања СПЦ са папиним доласком у Ниш – што пре свега доказује монсињор Антонини тврдњом да су односи “одлични на личном нивоу“ – што свакако значи у “личним“ сусретима са узурпаторима Синода – ипак… монсињорово пребацивање папиног доласка-недоласка у домен “шизме“ највероватније разоткрива стварну ујдурму целокупне пропагандистичке манипулације: У доба Инквизиције – пре спаљивања – жртва је најстравичније мучена да се натера да призна да је “јеретик“ – да се натера да призна да је “шизма“! Тек након тог изнуђеног признања – жртва је спаљена! Тако и данас, Инквизиција тражи исто: упркос чињеници да узурпатори Синода послушно шегртују највећој превари у два миленијума – они морају да јавно прекину са Истином Православља – морају да јавно “признају“ да је Православље “шизма“! И зато, иако је немогуће не помислити да се ради о вешто диригованом намештању, и не баш тако вештом пропагандистичком манипулисању – баш као да све наведене ујдурме у периоду приближавања Светог архијерејског Сабора СПЦ уопште нису уопште ни постојале – непосредно пред почетак мајског Сабора – поново се обзнањује рекламерски наставак исте манипулативне буле: “Има ли шансе да папа дође у Србију“!(3) “У најновијем Мосту Радија Слободна Европа разговарало се о томе колико цркве могу да допринесу помирењу у региону. Саговорници су били високи представници Српске православне и Католичке цркве – владика захумско-херцеговачки Григорије и београдски надбискуп Станислав Хочевар.“ “Било је речи о томе ко подстиче верску и националну мржњу, да ли су Српска православна и Католичка црква осуђивале ратне злочине које су починили припадници њихове вере, о недавном обраћању владике Григорија католичким верницима у дубровачкој катедрали у којем је изговорио реч опростите, да ли ће представници Српске православне цркве такав гест направити и у Сребреници, зашто су православни верници незадовољни односом Католичке цркве према Јасеновцу, зашто Српска православна црква није упутила позив папи да идуће године присуствује прослави 1700. годишњице Миланског едикта у Нишу и да ли би евентуални папин долазак у Србију допринео помирењу у региону.“ Све то би требало наводно да значи као да се ето – не говори – нити о “шизми“, нити о изнуђивању “признања шизме“, па према томе нити о Инквизицији – већ напротив… о томе која црква “подстиче верску и националну мржњу“ и која црква “осуђује ратне злочине“ јер… наводно тек из тога треба да наводно проистекне одговор “да ли би евентуални папин долазак у Србију допринео помирењу у региону“ – зар не? Међутим – није тако: закључак да је наводно СПЦ та која наводно “подстиче верску и националну мржњу“ – а не Ватикан; и да је наводно СПЦ та која не “осуђује ратне злочине“ – а не Ватикан – све ово доказ је да није тако самим тим зато што је владикa Григоријe “католичким


верницима у дубровачкој катедрали“ – “изговорио реч“ – “опростите“ – из чега наводно произилази питање “да ли ће СПЦ такав гест направити и у Сребреници“! Јер… зар то не значи да је “опростите“ владике Григорија – за дубровачки злочин почињен од из иностранства увезене неоусташке ударне терористичке групе – уствари изнуђено “признање“ Инквизицији? Зар то није управо јавно “признање шизме“? Према томе, зар то не значи да је “опростите“ владике Григорија смишљено намештено да изнуди од СПЦ-а да “призна шизму“ у Сребреници? Све у свему, зар то не значи да Инквизиција изнуђује од СПЦ као такве да “призна“ да је “шизма“? Сходно томе, пошто би тек након ових “признања“ Конгегација Инквизиције наводно рашчистила “зашто су православни верници незадовољни односом Католичке цркве према Јасеновцу“ – и да ли би “евентуални папин долазак у Србију допринео помирењу у региону“ – иако је папа – а не СПЦ – одиграо кључну улогу да до помирења не дође – да ли би папин долазак значио баш оно што значи за Инквизицију: После јавног “признања“ изнуђеног мучењем – спаљивање “јеретика“! После јавног “признања“ изнуђеног мучењем – спаљивање “шизме“! После јавног “признања“ – спаљивање Православља! У истом интервјуу то непобитно доказује и огроман цинизам Надбискупа Хочевара – толико огроман да његов цинизам чини – прозирним: “Морамо познавати историју овог подручја на коме су се брзо мијењали различити политички сустави… у тим наглим промјенама становништво никада није знало пуну истину. Узмимо примјер Јасеновца. Никада није упозорено да је најприје усташки режим ту чинио велике злочине, а затим и комунистички, који никада није желио да буду откривена његова недјела.“ Господине Надбискупе, “различити сустави��� се јесу “брзо мијењали“ али се “познавање историје овог подручја“ – није мијењало: и “становништву“ над којим је извршен злочин, и “познавању историје“ је документовано јасно и ко је извршилац злочина и ко је жртва злочина: Ватикан је припремио усташки режим мржњом Срба надојивши Хрвате лажју да су Срби шизматици; зна се тачно не само ово надојавање мржњом већ и тачно колико је римокатоличких опата учествовало у злочину, и не само предводило бијес хрватских маса већ и својим рукама лично починило најбездушније злочине који по суровости превазилазе чак и нацистичке злочине над Јеврејима; а што се тиче злочина комунистичког режима – малобројност злочина над Хрватима се не може нити успоредити са масовним злочинима комунистичког режима над Србима; и улога Ватикана у злочину, и улога ондашњег папе и курије зна се врло тачно; Ватиканово мржња против Срба зна се врло тачно; комунистички режим јесте скривао ужасни обим Јасеновца – али га је скривао – не од Ватикана – већ за добробит Ватикана – јер је уз знање Ватикана врх комунизма био уз врх усташтва здружен у мржњи против Срба током Другог светског рата. Цинично је данас се претварати да је некакав наводни “главни проблем“ то што данашњи папа, некадашњи начелник Конгрегације за веру – управо начелник Инквизиције – и данашњи Ватикан – наводно не знају зато што због “сталних промјена политичких система, који су сами себе чували, никада није било могућно све јасно изнијети“! Подлост таковог Вашег цинизма најубедљивије очитује мржња Мирослава Крлеже: “Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“(4) Зато би Вас заиста требало бити стид од позивање на некакву наводно “неопходну“ наводно “заједничку историјску комисију“ која ће “све то“ наводно – тек “проучити“ – зато што је “све то“ већ давно “проучено“ и зато што је “све то“ већ дуго “скривено“ – баш у Ватикану! Зато није нимало поштен Ваш цинизам да ћете тек након – тек након некаквог проучавања – моћи “дати оцјену да ли су црквени пастири гласно и јасно рекли шта је добро, а шта не“ – чиме је Ваш цинизам већ дао “оцјену“ – сам себи! “Ријеч опрости“ јесте “толико света и важна“ да се мора “изговарати са највећом озбиљношћу и објективношћу“ – али… прије свега “опрости“ није реч нас људи него Просмисао Светог Духа који је у нас усадила једина Вера – Вера Правог Славља – која према том Просмислу није папски наводно “објективна“ нити папски наводно “озбиљна“ – већ је стварна Просмисао Исуса Христа у Чијем животу “нема ни сенке себичности“ – стварна Просмисао оног стварног Господа Исуса Христа који “није бежао испред смрти, него јој је ходио у сусрет“, Чије је “бескрајно човекољубље, нераздвојно од бескрајне мудрости, надахњавало и руководило све Његове речи,


све Његове поступке и све догађаје живота Његовог на земљи“ јер Он – за разлику од Вас: “Није хтео интерес духа дати за чанак сочива“! Зато је Ватикан морао давно схватити да његово крваво папско натеравање на послушност – није Вера –већ јерес и сатанизам – јер “Савршена послушност само тамо влада, где влада савршена љубав.“(5) Зато цинизам Ваше фразеологије “реците ми ко је до сада у цјелини проучио не само Јасеновац, већ и све злочине“ звучи као неистина – исто као и Ваш изговор “ми свакако тражимо опроштење, али најприје требамо сазнати сву истину“ – “сву истину“ зна само Господ! И зато и јесте бесмислена Ваша демагогија да ће “Свети отац то врло радо учинити када информације буду објективне јер тако свете речи не смемо бацати у празно, без јасноће“ – јер таква Ваша демагогија јесте доиста “бацање“ објективно доказане истине – “у празно“ – јесте доиста претварање не само Истине већ и Истине Промисла у мутљавину “без јасноће“ зато да би своју мржњу и Инквизицију замаскирали неистинитом клеветом – кад кажете “у нашим црквама је много националног“ – чиме цинично покушавате да неситинито накалемите некакову шизму Православљу – што Вам је очито потребно да би екуменистичким глобализмом ликвидирали Веру Православну и Божију Благодат коју нам је даровао Дух Господа Исуса Христа – јер Ваша Инквизиција, злочиначким искањем наводних “универзалних вриједности“ јесте онај “терет“ сатанизма којег се “морамо ослободити“ као, како кажете… “терета прошлости.“ И најзад, поштовани Надбискупе, Ваша изјава да су “ови злочини посљедица идентификације нације и конфесије“ – иако је нејасно да ли мислите на поглавничку улогу Ватикана у злочину усташког режима, или на улогу Ватикана у Инквизицији – “идентификација“ нације и Вере – не “нације и конфесије“ него нације и Вере – потиче од Господа Исуса Христа који – није био никаква “конфесија“! И зато, да би Веру уопће схватили – зато завршавам Вашим речима: “морамо бити храбрији“ не зато што се Вера Православна и Веровање у Бога требају ликвидирати – него зато што се сатанизам земаљских шегрта мора ликвидирати – зато да би се “промијенио оквир“ на који нас Ви натерујете да у њему “данас живимо.“(6)

Двомиленијумски рефрен: Лаж Вера није! Међутим, рефрен данашњег мајског Сабора највероватније – неће бити Вера – већ нажалост оно што је послушним узурпаторима Синода прописала Ватиканова Конгрегација за Инквизицију, што се очитује и у напису “СПЦ пензионише епископа Константина“, под поднасловом “Филарет пред судом Синода“: “Овогодишњи мајски Сабор одржава се после годину дана паузе јер новембарски Сабор, иако је реч о редовном заседању, није одржан. Овакву одлуку донео је патријарх Иринеј, који је проценио да је за рад и одлуке довољна црквена влада (Синод) и да нема потребе да владике долазе у Београд и троше епархијски новац за пут“!?!(7) Тврдња да је “влада Синода“ – чак и да није узурпиран – “довољна“ да “управља Црквом“ – без Сабора – непобитан је доказ да се расизам Хитлеровог Нацизма данас наставља глобалистичким фашизмом разбојништва Титовог Моше Пијаде да Србе треба претворити у “бескућнике“ – јер Ватикан је и данас, као и увек до сада, на становишту истоветном Мошином – да треба “конфисковати имовину “јеретика“: “У Ватикану је и даље на снази инквизиторска политика, која је данас само преформулисана у екуменизам, дијалог лажне љубави, посведочио је данашњи папа Бенедикт XVI“ – “Када је на суду доказано да је највећи део српске имовине завршио у трезорима Ватиканске банке, кардинал Ратцингер (данашњи папа Бенедикт XVI), у одбрани се позвао на закон Католичке цркве из доба инквизиције и право исте да“: Папа “може конфисковати имовину “јеретика“!(8) Питања:


Шта значи констатација монсињора Антонинија да је “папино присуство“ у Нишу “од суштинског значаја“ зато да би тај “догађај добио светску димензију“ којом би “Србија послала слику о себи и стекла међународни углед“? То уопште није израз духовног световног лица нити особе одане Вери! Напротив, то је израз чиновника установе која приличи новом фашизму: “Баш као што су фашисти у 1943 до 1945 знали да је њихов пројект завршен наставили да се боре да би дали себи времена да себе поново измисле (re-invent themselves) да пребаце богатство и персонал у друге земље да припреме своје идеје за послератовски “светски поредак“ и да униште оптужујућу документацију“ – тако… исто онако како фашисти настављају Нацизам фашизмом – тако и Ватикан наставља разбојништво Инквизиције: “Данас се савремени Еуро-фашисти претварају као да су они “одувек“ знали да ће доћи до проблема. Тако испада да су неки “други“ желели да униште европске нације – а не они! Тако испада да решење – није напуштање “Европе“ (коју они избегавају да дефинишу) него да треба “више сарађивати“ са “партнерима“ да се среде непремостиве тешкоће – толико непремостиве да једино организација као ЕУ и светска влада могу да их реше“(9) – и наравно: Ватикан који је сучелни поглавник Завере која решава!

“Нису од јуче“ “злочини Ватикана против “шизматика“:(10) “1303. године папска курија издаје четири упутства како да се бори против Православља“: “Сјединити несједињиво. Другим речима правити заједнице католика и кроз њих борило против грко-шизматика“!

православаца да би се

“Сви морају постати католици“! “Православна црква – није црква“! “Треба избрисати и памћење код народа на постојање Православне цркве“!

Срби – “Пет милиона жртава“: “Прозелитизам Ватикана је србски народ коштао више од пет милиона жртава у времену од XII до XX века, што у Првом светском рату, што у Другом, што под Титом; затим у крвожедној агресији 19 западних држава на Српске земље и српски народ, агресији која је потпиривана из Ватикана (који је помогао свим злочинцима, Пацовски канали, да утекну од земаљског суда правде).“ Истовремено, “Прозелитизам Ватикана праћен је немилосрдним економским исрпљивањем србског народа, док се у исто време водио лажни дијалог “љубави“, уз превођење српске деце у латинску јерес у Хрватској држави. Јер променимо ли веру у душама својим, променићемо и свој дух.“

Инквизиција – 60 милиона жртава: “Ратничка црква показала је своје право лице у крвавом средњем веку, познатом као ве�� инквизиције. Борба против “јеретика“, оних који другачије верују, у односу на римску цркву, попримила је драматичне размере, у којима је живот изгубило око 60 милиона људи.“ Инквизиција: „‘Највећи геноцид у историји“ “Инквизитори су имали посебна овлашћења: они су у исти мах били и судије и тужиоци и иследници; пошто су папски теолози и правници тврдили да је јерес “посебан злочин“, за њено судско гоњење нису важила уобичајена правила. Папе Иван XXII и Еуген IV су саветовали да се судски процеси воде“: “Без устручавања, судске буке и формализма“!


“На хиљаде људи изгубили су животе због разних оптужби – Мавари су убијани јер нису хтели да напусте ислам, Jевреји јер су се држали јудаизма, а домаћи “јеретици и вештице“ страдали су свакодневно.“(11)

Столовање Усташтва „Усташки кољачки менталитет још столује у хрватском народу и то могу викати с небодера на загребачком Тргу Републике… Док год постоје злочудни повици на стадионима, графити… иза тога стоје мржња и ирационално бјеснило потпомогнути политиком“. “Усташки менталитет је морао прво опстати да би столовао. Фелдвебел Крлежа му је здушно помогао да преживи Јасеновац за који никада није кажњен захваљујући аустроугарском подофициру Брозу, снимљеном 1914. како са Бежанијске косе пуца на Србе.“ “Што је најгоре, иза свега се крије и интерес цијеле фашитсичке Европе.“(12)

Шта је горе од “најгорег“? Горе од најгорег је то да се иза свега крије Ватикан који поглавникује фашизму цијеле Европе… злочинујући тако директно анти хришћански… јер: “Бог је дух, а не тело, не кип, не мртво слово, не ово или оно место“! Зато, је од Ватиканових грандиозних рекламерских грађевина “Богу био додијао смрад јарчевске и овновске жртве, коју су Му приносили људи мрачна духа и камена срца“! На пример у Авињону, у Француској, где је Папа заседао док је po поруџбини француског краља презадуженог Темпларским Витезовима исте спалио као јеретике зато да краљa ратосиља отплате дуга – у Авињону грандиозна Папска палата засењују величином катедралу – папина резиденција засењује катедралу која је резиденција Божијег Промисла! Зар то није непобитан доказ да папа себе сматра неизмерно вишим од Бога? Зар то не доказује да су и папа и Ватикан “мрачна духа и камена срца“? Свакако да доказује јер целокупна Ватиканова архитектура доказује да је папа епицентар финасијске моћи, и сходно томе епицентар властодржачке моћи… папа а не Бог! То је оно што је горе и од најгорег. Присвајање Бога! Због таковог присвајања Бога, зато је од многих питања важно и питање откуд толики јеврејски рабини здружени са Ватиканом на новодадској Обзнани највеће преваре у рва миленијума? Да ли је заједнички чимбеник зружености што “ту беше и један комад земље, што Јаков купи од синова Еморових, и начини жртвеник на тој земљи и назва га: Силни Бог Израиљев“?(Пост. 33, 1920)“(13) Да ли је здруженост настала из присвајања – Бог је само Израиљев – Вера је само папина? Лов на душе Папски прстен и златан украс обешен око врата симболично значе: Риболов душа! Не лов душа: јер се у лову дивљач лови појединачно – већ риболов душа: јер се у рибарске мреже лове огромне количине риба! Лов душа тотална је супротност Исусу Христу и Хришћанству! И можда баш зато што је тотална супротност – можда је баш зато Свети Петар камен темељац Ватикана: зато јер је симбол масовног риболова душа!


Али… ловом душа бави се Сатана! А нити Христос нити Православље – стварно трајање стварне Христове Цркве – не баве се никаквим ловом на душе, јер “Бог је дух, и који му се поклањају, духом и истином треба да се поклањају… Поклоњење пак у Јерусалиму јесте само слика и сен правога поклоњења Богу. (Јевр. 10, 1). И лаж и сен ће ишчезнути ускоро, и право поклоњење Богу зацариће се – људи ће познати Бога као Оца, и тада ће Му се поклањати као – синови – а не као робови, то јест неће Му се поклањати мртвим словима и мртвим жртвама него духом и истином, душом и телом, вером и делима, мудрошћу и љубављу.“ Да је желео Ватикан је наравно и морао и могао да схвати Христа – али није: “Он није хтео интерес духа дати за чанак сочива“ …Ватикан није схватио да његово крваво натеравање на послушност – није Вера – већ јерес и сатанизам… јер: “Савршена послушност само тамо влада где влада савршена љубав.“ А “ако си венчан са демоном, са демоном ћеш и у вечности пребивати“! (14) “Добри Пастир не шапће него виче своје стадо на појило… виче све путнике од жеђи малаксале.“ И “Благо оном, ко чује глас Његов и приђе Му са вером“ јер “Неће га Он распитивати ни за језик ни за народност, ни за старост ни за богатство“!(15) Искључивост и присвајање – нису хришћанство – нису Вера у Бога – нису Благодат Божије промисли… зато се, у име стварног васељенства стварног хришћанства поставља питање:

Ко је доиста “ушљиви “накот“? Да поновим рефрен станизма Конгрегације: “Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!…“(16) Можда најубедљивију осуду расизма Нацизма настављеног данас разбојништвом фашизма казује Проф. Др. Србољуб Живановић, који је својим рукама откопавао костуре Срба побијених мржњом здружене завере зла, цитирајући речи оца Америке – Абрахама Линколна: “Можете лагати један део света једно одређено време, а да ћете слагати цео свет вечно – то је немогуће“.(17) Двомиленијумска превара открила саму себе! Међутим… завршимо одговором на питање шта је “Највећа превара“? Највећа превара у два миленијума јесте да се Милански едикт који је указ, управо дозвола Римског Империјума да се хришћанство проповеда у царству – да се данас та дозвола рекламира на некаквој екуменистичкој конференцији под вођством Ватикана у Новом Саду – као некакав Едикт слободе вероисповести, као некакав Едикт слободе савести, и као некакав Едикт слободе уверења! Пре свега, пошто Вера није никаква “конфесија“ – сходно томе, Едикт није признао слободно исповедање хришћанства у Царству – нити као некакве “конфесије“, нити као једне од “конфесија“ – већ га је признао као: Исповедање Вере! Признао је хришћанство као Веру у Бога! И зато што је Вера у Бога зато Едикт дозвољава хришћанство и усваја га као Веру! Зато Едикт не прописује никакву слободу савести, никакву слободу уверења – не прописује никакав избор “конфесија“!


Осим тога хришћанство – није створио никакав Едикт – нити га је створио никакав папа – хришћанство је створио и подарио нам га Промисао Светог Тројства! Међутим, данашња новосадска Ватиканова превара да је Едикт наводно слобода избора “конфесије“ – не само што је та превара лаж сама по себи – и не само да ту лаж Ватикан данас користи да под етикетом екуменизма и заваравајући нас измишљотином некаквог избора по савести прогања нас у глобалну покорност – не васељенску моћ Божије Промисли него глобалну покорност – већ је, уз све ове суштинске али мање преваре – такође и откриће велике двомиленијумске преваре: Не само да Ватикан уопште није хришћанска Вера у Бога – већ није уопште нити Вера… …јер, ако је Ватикан ишта историјски доказао – доказао је да на најкрвавији начин већ два миленијума натерује људска бића широм планете да се покоре папи – не оданости Вери нити Богу – него на покорност папи! Тиме је Ватикан доказао не само да није црква – већ и да је искључива тајна суштина читавог његовог постојања – ликвидидација Вере у Бога! Некакво право на прогон у “бескућништво“, некакво право на “конфисковања имовине “јеретика“, некако право на лов на душе – све то јесте злочиначко обмањивање шегрта сатанизма – јер смо сви Божији и зато је то наводно право шегрта сатанизма – лажно! Зато је доказ да је претходни закључак тачан – да Православље јесте једина Вера у Бога – и да је Ватиканов двомиленијумски поступак у сржи сатанастички – за шта је доказ сам Исус Христос који није нити наметао, нити препродавао, нити откупљивао, нити ловио нити риболовио душе – већ је напротив, дозвољавао сваком људском бићу да слободно одлучи да ли жели или не жели да живи Вером у Бога! Исус Христос је чињеница и стварности и вечитости Духа и Промисла Светог Тројства зато што је слободно ширење и васељенско трајање Вере подарио свим народима и свим нацијама и није Веру условио нити раскошним споменицима, нити богатим прилозима, нити крвавим жртвама… већ Истином, Љубављу, Искреном Чистотом и Поштеном одговорношћу. Православље јесте једина Вера – а “конфесије“ су препричавања половичара – а установе које се рекламирају за Цркву – а Црква нису – јесу стварна – шизма! Зато је суштина Спасења ослобођење од стварног “теретa прошлости“ –ослобођење од роварења мржње шегрта сатанизма лажним искушавањем, лажним тумачењем, и лажним етикетирањем. Часлав М. Дамјановић www.ravnogorskivenac.com

_____________ (1) “Свечано отворена конференција о Миланском едикту“, Извор: Епархија бачка, Борба за веру, 05/06/12 (2) “Споља црква а унутра банка“, Добросав Вујовић, Новинар.де, 05/09/12 (3) „Радио Слободна Европа“: Има ли шансе да папа дође у Србију“, Борба за веру, 05/14/12 (4) “Feldvebel Krleža“, ДанOnLine, 11/05/12, Записи, “Република“, 1954 (5) Свети владика Николај – “Јеванђеље о дародавцу воде живе и о жени сама��јанци“, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу, 05/12/12, 23:45 (6) „Радио Слободна Европа“: Има ли шансе да папа дође у Србију“, Борба за веру, 05/14/12 (7) “СПЦ пензионише епископа Константина“, Жељка Јевтић, Блиц, 05/05/12, 18:28


(8) “Споља црква а унутра банка“, Добросав Вујовић, Новинар.де, 05/09/12 (9) A video based on a speech by Rodney Atkinson at a public meeting at the Houses of Parliament, London on 26th Feb 2008, updated 2010, Превод аутор (10) “Споља црква а унутра банка“, Добросав Вујовић, Новинар.де, 05/09/12 (11) Исто (12) “Feldvebel Krleža“, ДанOnLine, 11/05/12, Записи, “Република“, 1954 (13) Свети владика Николај – “Јеванђеље о дародавцу воде живе и о жени самарјанци“, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу, 05/12/12, 23:45 (14) Исто (15) Исто (16) “Feldvebel Krleža“, ДанOnLine, 11/05/12, Записи, “Република“, 1954 (17) “Споља црква а унутра банка“, Добросав Вујовић, Новинар.де, 05/09/12 ——————— ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Екуменистички циркус – од народних пара – наставак спиновања јавности ———————

Олга Луковић Пјановић: КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА Posted: 08 Feb 2013 12:30 AM PST

Олга Луковић Пјановић: КАТАРИНА ВЕЛИКА СРБСКА “СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО – ПОСЛЕ ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ – МОЖЕ ДА СЕ ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ КОРЕНЕ, ОН ИЗГЛЕДА КАО НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА ИЗ КОГ ЈЕ ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ”. 08.02.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

КАТАРИНА ВЕЛИКА или: ЦАРСКА СЕ НЕ ПОРИЧЕ, ЈЕЗИК СЛОВЕНА БИО ЈЕ ИЗВОРНИ, односно ПРВОБИТНИ ЈЕЗИК


Срећа је и радост имати пријатеље, који хитају да нам донесу какав њихов проналазак, документ, сведочанство. Па журим, да у знак захвалности таквом једном пријатељу одмах искористим оно, што ми он даде у руке и над чим затрепта моја мисао у вечитој жудњи за новим доказима и за новим потврдама о лепоти и величини Словенства. Не – није то ни шовинизам ни тесногрудост било које врсте! То је само дубока радост над племенитошћу словенске душе, што је већ одавно постала пословична изрека готово на целој планети Земљи. Не изриче ли Илија М. Живанчевић једну дивну мисао, кад пише у свом већ овде спомињаном делу “Новом покољењу”?1 “Кад се, дакле, Словенство непристрасно посматра са научнофилолошког гледишта и када се детаљно испитају његов предхришћански живот и древни обичаји… онда и његова и општа историја добијају други изглед. Историја Словена престаје да буде историја народа, или расе, која се има сматрати као удаљена од културе за читаве векове и просторе. Напротив, као историја Народа који је дао РЕЧ, ВЕДЕ и ВЕДАНТУ, она постаје општа Историја, Историја носиоца оне људске мисли, која и данас, зрачећи, извире из безгранично простране и несравњиво чисте, бесмртне Словенске Душе, осветљавајући остали део човечанства” 1. – Живанчевић, о.ц., стр. 24 И у срцу те расе живела је и радила једна велика царица, по имену Катарина Велика, за коју западно-европски писци тврде, да је била немачког порекла. Управо то тврди извесни Бернар Бонилори (Beraard Bonilauri) у свом чланку од 8. јула 1987., објављеном у париском листу “Фигаро”. Прочитавши то у неком тексту написаном без правог познавања предмета, Бонилори – вероватно – никада није ни покушао да провери тачност тог обавештења, управо као сви они писци, који су се служили Тацитовим вестима о “Германији”, а да никада нису схватили, да ни сам Тацит није знао докле се простире “Германија” и ко су на тој територији “Германи”?! Не, није Катарина Велика била германска принцеза и то су људи, који су се налазили око ње веома добро знали. У ствари је и незамисливо, да једна германска принцеза оног доба прва обелодани идеју о, како пише Бонилори, супериорности словенске расе. У ствари, очито је, да се овде ради о ономе, што ми стално подвлачимо кроз ову студију, а то је непознавање праве историје наше старе Европе. Међутим, оно што Западна Европа још данас не зна, Катарина Велика и сва њена околина је то морала знати, јер она није била германског, већ поуздано словенског, лужичкосрпског порекла, што доказује и титула њеног оца, који је био принц области Анхалт-Зербст. Овај други део имена, којим се у свом заједничком делу баве Шафарик и Суровјецки, деформација је имена од корена СРБ-… Пре упада Германа, та област се сигурно звала СРБИШТЕ… Но немајући потребе, да о томе расправљамо овде, да се вратимо Катарини Великој, која је била пример владара по принципима “просвећеног апсолутизма”… Она је узимала видног учешћа у књижевном животу свог доба, сарађивала је у сатиричним часописима, писала је комедије и


помагала је књижевнике и научнике, који су је називали “северном Семирамидом”. Написала је и драму “Олег”. Катарина Велика је убрајала у своје пријатеље Волтера, д’Аламбера, Дидеро-а (Voltaire, d’Alembert, Diderot) и одржавала је кореспонденцију и с Волтером и са Гримом (Grimm), док је Дидероа примила на свом двору. С обзиром, дакле, на све то, имамо разлога да верујемо, да је Катарина Велика у истину била просвећена жена која се није успешно бавила само државним пословима, већ је много радила и на личном усавршавању, што значи, да је знањем морала надилазити многе личности свог времена. И уистину, појединости које спомиње Бернар Бонилори у своме чланку у “Фигаро-у” ту нашу претпоставку потврђују јер он подвлачи, да је Катарина била: ”… fut la premiere a proclame la superiorite de la race slave. Et en particulier, elle voulait demontrer que le slavon etait la langue originelle du genre humain. Dans une lettre adressee a Grimm, en 1784., elle ecrivait quе les anciens Slavons avaient donne leur nom a la plupart des riviers, montagnes, vallees, et contrees de la France, de l’Espagne, de l’Ecosse et d’autres lieux”. C обзиром на страхоте, које су Германи примењивали при уништавању и истребљењу Лужичких Срба, па с обзиром на германизацију северних Словена њиховим насилним превођењем у нову веру (О чему постоје историјска сведочанства и литерарни описи, као и низ поетских дела прожетих истим духом као и поезија балканских Срба).., с обзиром, дакле на све споменуто, једна особа оптерећена германским духом једне крваве прошлости, тешко да би могла да изјави нешто слично ономе, што нам износи Бернар Бонилори као изјаву Катарине Велике, која је: “…била прва (тј. Катарина Велика), која је обелоданила супериорност словенске расе. А особито је хтела да докаже, да је СЛОВЕНСКИ БИО ПРВОБИТНИ ЈЕЗИК ЉУДСКОГ РОДА. У једном писму, које је упутила Гриму 1784. г; она је писала, да су стари Словени дали своја имена највећем броју река, планина, равница и области Француске, Шпаније, Шкотске и других крајева… ” Мудри народ је одавно рекао: “ЦАРСКА СЕ НЕ ПОРИЧЕ”, јер је онај, који је носио ту величанствену титулу, свестан своје одговорности и потребе, да увек ходи путем истине, пре сваке изговоренене речи морао – не само да добро промисли, већ – пре свега – да добро упозна оно, о чему ће да говори, не одступајући од истинитог казивања… Катарина Велика је морала имати око себе најученије људе свога времена, који су јој омогућили, да стекне сигурно знање, а та сигурност се веома добро осећа по начину и једноставности, којом је дала одређена саопштења Гриму… На другом крају Европе, у Швајцарској, живео је један други човек, који није био царска личност, већ истраживалац – научник. Звао се Адолф Пикте.2 У свом животном, доле цитираном делу он је – највећом савесношћу – испитивао реч по реч, загледао је са свих страна, тражио њене паралеле, сасвим се приближавао истини, али – када је смрт дошла, моменат још није био дозрео, да се у ту истину проникне. И до данас се углавном остало тамо, докле је он био стигао. Истина, створене су велике катедре, заблистала су многа сјајна имена на небу “санскритологије” и “индологије” али – сви филолози, лингвисти, индолози и санскритолози заобилазе око Словена као око ватре, а за Србе – готово да и не знају. Због свега овога – помисао, да постоји велика завера ћутања, када се ради о Словенима уопште, намеће се сама по себи. Та завера се одражава у томе, што се и даље упорно наставља повезивање појаве Словена у Европи с навалама азијатских хорди. Због тога Шафарик, озлојеђен ограниченошћу извесних људских поимања, огорчено пише:3 “Најезде које су представљале ужас за Европу, биле су најезде Хуна, Авара, Бугара, Казара, Мађара и Печенега, који су наваљивали у хордама из Азије као страх и трепет за Европу. Били су то народи монглоско-турско-финског порекла. Међутим, ни један од индоевропских народа није тако касно, тј. y IV, V веку, или касније по Христовом рођењу дошао из Азије у Европу. Тако с потпуном сигурношћу тврдимо и знамо, да су Словени део индо-европског народа. А ако су Словени 3 дошли из Азије у Европу, то је било тако давно и у тако далеким временима, да их је немогуће сагледати. К томе додајемо сродност словенских језика с другим језицима европских народа… Обликовање, изведенице, композиција речи,


формирање глагола, затим прозодија, особито у њеним старијим облицима у старогрчком, латинском, немачком, литванском и словенском, толико је у ових пет језика слична, да се кроз то морају препознати сестре, кћери и ЈЕДНА ПРАМАЈКА, КОЈЕ СУ СЕ РАЗДЕЛИЛЕ ТЕК КАСНИЈЕ, ПО ДОЛАСКУ У ЕВРОПУ, ШТО СЕ ТАКОЂЕ ДЕСИЛО У ЈЕДНО ДАВНО ДОБА. Да се та подела догодила у Европи, а не у Азији, за то тврђењеје Шафарику доказ чињеница, што је сличност наведених пет језика мног�� већа од њихове сличности са азијатским језицима исте групе.”4 2. – Adolphe Pictet, Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitifs; essai de paleontologie linguistiaue, Paris, 1877., 2 volumes. 3. – “Словенске старине”, немачки превод, 1,40. 4. – Ако би се прихватила претпоставка о доласку из Азије, онда треба знати, да из Азије нису могли да дођу Словени, већ Срби, јер је име Словен касна појава. Адолф Пикте као да надовезује своја размишљања на Шафарикова, када каже, да живи само зато, да открије, који је био тај давни народ, који су за Шафарика, на основу његовог енциклопедијског рада били – Срби. А да су баш Срби били тај стари народ, каже то и Атињанин Халкокондило, историчар, износећи исто тако смело као и Шафарик тврђење παλαιτοτατον, тј. НАЈСТАРИЈИ, у односу на Трибале, које неки убрајају у Трибале, неки пак у Трачане, а неки у Илире, што само потврђује мишљење о трибало-трачко-илирској великој сродности, или тачније – и истоветности. Но Халкокондило се не зауставља само на томе, већ пишући: “Трибали… народ најстарији и највећи међу народима… “, он додаје, да су Трибали Οι Σερβοζ, Срби, при чему добијамо једини могућ и логичан закључак: антички Трачани, Илири, Трибали и др., сви су били једнородни и једнојезични и – како каже – и Херодот за Трачане, и Халококондило за Трибале – имали су сви исте обичаје. А ослањајући се – између осталих – управо и на Грка Халкокондила, ми знамо, да су они уједно сви били Срби, а тек касније Словени, име потврђено тек у првим вековима по Христовом рођењу. Овај закључак је тако јасан и толико логичан, заснован нa документима разних аутора и није последица никаквог договора, као што је био, нпр., онај прошловековни, којим се одлучило, да је Трибала једноставно нестало, као да их је однео какав тајанствени ветар… Међутим – све до данас у Европи живе, како потомци Трачана, тако исто и Илира, и Трибала, а све су то данашњи Словени, од којих су српско име задржали Срби на Балкану и Срби (немачки Венди) у Горњој и Доњој Лужици. А да Срби нису дошли с хордама из Азије, то је више пута потврдио Сипријан Робер, коме је у овој студији посвећена дужна пажња. То су потврдили и бројни писци, које наводи Шафарик у великом броју у “Старожитностима”, па у “Пореклу Словена”. То је потврдио и Француз Франсоа Прико Сент Мари (Francois Pricot de Sainte-Marie) y свом делу посвећеном Словенима југа, с насловом “Les Slaves Meridionaux”, стр. 66., где каже: ” Les Slaves etablis en Europe depuis la plou grande antiquite… ” тј.: “Словени, настаљени у Европи од најдавнијих времена”, што се, с обзиром на његов наслов дела односи на Јужне Словене, одн. Србе. Н. Фрере (Nic. Freret) је, како каже Шафарик, имао ВЕОМА ВИСОКЕ ИДЕЈЕ О СТАРОСТИ СЛОВЕНА, ПА ЈЕ ЧАК СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК СМАТРАО МАЈКОМ ТРАЧКОГ И ГРЧКОГ’5, чиме смо се мало детаљније забавили у поглављима о Писму, о Платону, Данковском, итд. А Никола Фрере је био веома учен човек и поседовао је компететност у различитим подручјима науке: бавио се хронологијом старих народа, затим географијом, филозофијом, граматиком и сматрао се врло критичним… То је стварно страшно, – потпуно затајити учење таквог једног истраживаоца! 5. – Ouvres ed. 1796. T. I. Memoire de l’Academie d’Inscription, Tome XXI Андре Лефевр (Andre Lefevre) у свом делу “Расе и језици” (” Les races et les lingues”) стр. 170. пише: “… la culture, relativement moderne des Slaves ne les empeche pas de REMONTER AUX PLUS ANTIQUES EPOQUES DU PARLER INDO-EUROPEEN. Leur GRAMMAIRE EST EMPREINTE D’UN CARACTERE tout-a-fait ARCHAIQUE, SURTOUT DANS LA DECLINAISON. Le GROUPE EST TRES UNI… ”


”релативно нова култура Словена не спречава их, да се нађу у најудаљенијим временским периодима индоевропског говора: њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, особито у деклинацијама. Група представља велико језичко јединство… ” Словени, дакле, по највећим језичким стручњацима, представљају језичку јединственост на највишем нивоу, тј. на нивоу СЛОВЕНСТВА, што је сасвим супротно злонамерности и незнању, по ком је само међу Јужним Словенима створено више језика, па чак и на вештачки начин, само да би се одговорило политичким амбицијама, које немају никакве везе с научном истином! У целој тој збрци, српски народ је лишен свог језика, па његово самостално име и не постоји, премда се кроз векове узимао у обзир као језик, којим је – после руског, говорио највећи број Словена. А то се да закључити и из сведочанства баварског географа из IX века, који је оставио записано: ”ZERVIANI, QUOD TANTUM EST REGNUM, UT EX EO CUNCTAE GENTES SLAVORUM EXORTAE SINT ET ORIGINEM SICUT AFFIRMANT DUCANT ” .6 “ЗЕРВИАНИ (Срби), чије царство је толико, да су од њих произишли сви словенски народи, како тврде и од њих воде порекло “. 6. – München, Hormayurs Archiv, XVIII, p. 282.-283. Павле Јосиф Шафарик у “Старожитностима”, св.1, параграф 40., говорећи о Србима, КОЈИ ЖИВЕ У ЕВРОПИ ОД НАЈДАВНИЈИХ ВРЕМЕНА, или – што је исто – каже он – од праисторијског доба.тврди да један тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости. У вези с тим он прелази на проблем језика и каже (на истом месту), ДА СЕ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК РАЗВИО САМ ОД СЕБЕ, те да носи у себи и у својим облицима (in Stoff und Form) ЈЕДАН ТАКО СНАЖАН ПЕЧАТ ОРИГИНАЛНОСТИ, А ТА ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДОКАЗ, ДА СУ СЛОВЕНИ – У НЕКУ РУКУ – САМОНИКЛИ, НЕ ПОСТАВШИ НИКАКВОМ МЕШАВИНОМ – НИТИ У РАСНОМ, А НИТИ У ЈЕЗИЧКОМ СМИСЛУ, што САВРШЕНО ОДГОВАРА ПИКТЕОВОМ ТВРЂЕЊУ О “ДАВНОМ НАРОДУ – ЧИСТОМ ОД СВАКЕ МЕШАВИНЕ, КОЈИ СЕ – НАЈМАЊЕ 2.000 година пре Христа -ПРУЖАО ОД ИНДА ДО ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ”, а који он – упркос толикој бројности, на жалост, није успео да пронађе. Тако је Шафарикова – иначе снажна мисао – све снажнија и уверљивија, јер је њена главна карактеристика логика, заснована – уз то – на његовом великом познавању језика. Тако, када устврди, да: “Један тако оригиналан, чист, граматички савршен, богат и на многе делове издељен језик, није могао никако да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”, Ми у овим његовим речима налазимо потпуну сагласност с оним, што су рекли француски филолози Меје и Вајан (Meillet – Vaillant). Уверени смо, да су ова двојица своје закључке направили самостално, не ослањајући се на већ давног Шафарика ПА КАДА У ОКВИРУ ЈЕДНОГ ТАКО ВЕЛИКОГ ВРЕМЕНСКОГ РАСПОНА РАЗЛИЧИТИ НАУЧНИЦИ ТВРДЕ ЈЕДНУ ТЕ ИСТУ СТВАР, ОНДА ОНА МОРА ОДГОВАРАТИ ИСТИНИ И СТВАРНОСТИ, БЕЗ ОБЗИРА КОЈИМ И КАКВИМ ПУТЕВИМА СУ ДО ЊЕ ДОШЛИ. Тако би, када се све до сада речено узме у обзир, могли да сведемо наша разматрања у овом поглављу на следеће: 1 – Древни антички Пелазги, Трачани и Илири били су антички Словени. Ми смо у овој студији приказали неколико аутора, чија дела су оријентисана у том смислу. Међутим, Милош Милојевић и Сима Лукин-Лазић цитирају – сваки – по неколико десетина писаца, сагласних с централном идејом ове расправе. Назив Илир за Србе сачувао се готово до нашег времена, док назив Трачанин постоји – у писаним документима – чак до XVI века. Тако Јован Рајић наводи, како изванредни мађарски историчар, Иштванфи, назива Србе уопште Трачанима, а поименце српског деспота Ђорђа Бранковића. Иштванфију прикључујемо један други велики ауторитет свога времена, који је то остао до данас – Мојсија Хоренског, који у IV веку по Христу тврди, ДА СУ ШЕСТ ПРОВИНЦИЈА ТРАКИЈЕ, од КОЈИХ ЈЕДНА ВЕЛИКА (МЕЗИЈА) – НАСЕЉЕНЕ СЛОВЕНИМА. 2. – Херодот у V веку пре Христа каже за исте те Трачане, да су најмногобројнији народ после Хиндуса… Да сви имају исте обичаје и исти језик, премда носе различита имена од једне области до друге. 3. – Зна се, да је – час међу Трачане, а час међу Илире био убрајан – по Халкокондилу –


најстарији народ – Трибали. А да би дошло до овакве нејасности и неодређености, то може да произиђе само из чињенице – ако не истоветности, а оно врло велике и вишеструке сродности. У ствари оно, што је Херодот оставио као сведочанство о Трачанима, Халкокондило је то написао о Трибалима, који су – по њему – били не само најмногобројнији међу народима, већ и најстарији, а језиком којим су говорили они, по Халкокондилу су говорили и други Словени, све до ПОЉСКЕ. А како он изричито тврди, да су Трибали Срби, значи, да он и ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК СМАТРА У БИТИ – СРПСКИМ. 4. – Баварски пак географ из I века (Müchen, Нormayrs Archiv, XVIII, р; 282.-283.) потпуно недвосмислено пише, да је СРПСКО ЦАРСТВО ТОЛИКО ВЕЛИКО, ДА СУ ИЗ ЊЕГА ПРОИЗИШЛИ СВИ СЛОВЕНСКИ НАРОДИ, који, дакле од Срба воде порекло. 5. – И Константин Порфирогенит је чак знао нешто о старости Срба, тврдећи у свом спису, да су они у Централној Европи ЖИВЕЛИ ОД ПОЧЕТКА. Ми пак допуштамо себи да кажемо, да на основу сабране и у овом делу изложене грађе, можемо да сматрамо, да су они живели ОД ПОЧЕТКА и на Балкану и да су се одатле, или – како то неки аутори кажу – и из Подунавља – разишли по Европи. Ова се чињеница, изгледа, данас потврђује најновијим архелолошким открићима, захваљујући којима се доказује тачност дубоког уверења Сипријана Робера, да је ДУНАВ БИО ПРАСЛОВЕНСКА РЕКА. 6. – Плејади аутора који и нехотице подржавају нашу тезу, прибрајамо и Пиктеа, чије истицање, да се тај првобитни, од науке на снази названи “индо-еврпски народ”, протезао најмање још 2.000 година пре Христа од Инда до Атланског Океана, од речи до речи може да примени на Словенски Народ – и то не само на основу археологије, већ и на основу историјских чињеница. Такође може да се одбрани и Пиктеова идеја водиља, да је језик тог бројног и расно још непомешаног народа био већ савршен и као такав ��� врело, из кога су потекли сви језици, који се називају индо-европским. Управо то је изванредно приступачно објаснио Илија Живанчевић, што смо изложили у посебном поглављу. Па не само да су од тог некада јединственог народа потекли сви управо споменути језици, већ и сви народи нашег времена, који њима говоре, па их Пикте и назива ПОТОМЦИМА НАРОДА, КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО ЈЕЗИКОМ ВЕДА. 7. – Шафарик пак, сасвим независно од Пиктеа и коју деценију пре њега, сасвим одређено и јасно говори – и у “Старожитностима” и у “Пореклу Словена”, где је коаутор са другим једним славистичким ауторитетом – Суровјецким – у ствари, обојица пишу и о Србима као о врло бројном народу још од преисторијских времена. Он период такве распрострањености Срба протеже чак и на време од хиљаду године пре њега, када су Срби у Европи били још увек – не само врло бројни, већ су – упоредо с тим – заузимали и много већа пространства… Сетимо се у овом тренутку, како је писао Сипријан Робер, да још у доба Карла Великог – с оне стране Рајне, све што није било франачко, било је словенско, због чега је и била створена позната тзв. СРПСКА ГРАНИЦА, или – како Руси кажу у њиховој Енциклопедији “Бољшаја” – СОРБСКИЈ РУБЕЖ. То управо и јесте доказ, да су се ондашњи Словени с оне стране Рајне у то доба још називали Србима. Било је то време, када азијатске хунгарске хорде још нису биле пресекле словенски средњеевропски простор данашњом Мађарском, када немачке краљевине још нису постојале – укратко, када је још “ЦЕО СВЕТ РАЗУМЕВАО СРПСКИ” – у правом смислу речи – од Балтика до Егејског Мора. А било је то сигурно још доба, кад Бугари нису били направили дубок раздор међу Србима, прастановницима Балканског Полуострва. Такође доба, када се словенски говор могао чути још по Малој Азији, па чак и у Египту и по – да тако кажемо – оазама Северне Африке, које још нисмо имали прилике да изучавамо. Тако би, дакле, и ти Шафарикови Срби, Венди, Венети, Хенети, Вани итд. бројем и јединственошћу одговарали Херодотовим Трачанима и Халкокондиловим Трибалима, и трачким Словенима Мојсија Хоренског, а и Пиктеовом безименом народу. 8. – Најзад – сви се у овом делу побројани аутори слажу у томе, да је тај “бројни и силно распрострањени народ имао исте обичаје и исти језик, премда је уз онда опште и заједничко српско име, од једне до друге области носио и обласна, или покрајинска имена. За Шафарика је, међутим, пошто му је тај толико распрострањени народ био српски и његов језик био српски. Велики број писаца је исти тај језик називао и илирским и то још у доба, када није било збрке са Хрватима. По Халкокондилу – илирски језик се протезао све до Балтика, док је Пикте говорио о језику Веда, пошто је његов непронађени народ – по њему – морао да говори језиком поезије, коју је створио. Према свему напред изложеном, језик тог бројног и распрострањеног народа, морао је – управо као и сам тај народ – носити печат велике старине, јединствености, па – према томе – и изузетне


постојаности, “без наглих криза”, какве су имали по Меје-Вајану: грчки, италски, особито латински, па немачки, одн. германски. По њима се напред побројане одлике налазе само у “заједничком словенском”, како су њих двојица и назвали своје дело (“Le slave commun”), што бисмо ми – на основу неких других озбиљних лингвиста могли да допунимо, или коригујемо са “архајски српски”. Они су наиме, у овом управо споменутом делу закључили, да је: “… заједничким словенским језиком говорио некада један јединствени народ, који је поседовао свест о својој јединствености. ” Тај јединствени народ, Сипријан Робер је назвао ПОЧЕТНИ НАРОД МАЈКА, док му је његов језик био ЈЕЗИК – МАЈКА, што је за њега био СРПСКИ НАРОД и СРПСКИ ЈЕЗИК. Пре Сипријана Робера до исте констатације дошао је и Павле Јосиф Шафарик и то – као изузетан познавалац – не само класичног грчког и латинског, већ и савремених европских и – особито – без изузетка – свих словенских језика, што значи, да није било могућности, да се такав један учени полиглота превари. Цело то подручје било је део његовог бића, а целокупно славистичко знање био је његов живот. У том смислу, а у вези управо са Шафариком, професор Костић доноси једну значајну и занимљиву појединост, па пише:7 “П.Ј. Шафарик је више пута, а особито у својој српској читанци, изразио један веома занимљив закључак, а уз то од највећег значаја. По Белићу (Народна Енциклопедија СХС) у тој читанци је по први пут ДАТ ПРАВИЛАН ПОГЛЕД НА ПОРЕКЛО СРПСКОГ ЈЕЗИКА и покушај његове кратке историје. Објављена 1833.г., она доноси Шафариково мишљење, да је СТАРИ СРПСКИ ЈЕЗИК БИО САСВИМ СЛИЧАН ТАДАШЊЕМ, САВРЕМЕНОМ, ШТО ПРЕДСТАВЉА РЕТКОСТ У ИСТОРИЈИ ЈЕЗИКА. Он каже дословно: “Српски језик има извора и помоћних средстава (из високе старине) у довољној количини, да се питање његове старине… може да реши најкраћим и најсигурнијим путем. Нама је потребно само да преузмемо просто сведочење и да испитамо српске споменике временским редом… па да дођемо до резултата, да је У СРБИЈИ ОД ПАМТИВЕКА постојао поред црквеног дијалекта… у исто време и један самостално образовани СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ЈЕЗИК, КОЈИ СЕ У ОСНОВНИМ ТАЧКАМА ПОДУДАРА СА ДАНАШЊИМ…” 7. – Л. Костић, Изјаве странаца о српском језику, 1964., стр. 15. Овом свом чврсто и солидно заснованом уверењу, Шафарик на стр. 71. “Порекло Словена”, прикључујући се Халкокондиловом уверењу, да су Трибали – Срби, додаје убедљиво: “СЛОВЕНСКИ ПЕЧАТ ГЕОГРАФСКИХ ИМЕНА ТРИБАЛА ПОСЕБНО ЋЕМО ДА ОБРАДИМО, те ћемо тако из хаоса ТРАЧКО – ИЛИРСКИХ НАРОДА ИЗВУЋИ ЈОШ ЈЕДАН СЛОВЕНСКИ НАРОД… ” Критични Шафарик у закључку овог одељка љутито умује: “Цела ова збрка потиче због тога, што је код Грка и Римљана владало потпуно непознавање страних језика, а и због склоности новијих историчара, да учине да нестану одједном, као лишће у јесен, сви други становници Европе, осим управо споменутих Грка:и Римљана, да нестану, изумру и буду замењени онима, који наваљују из Азије. ” Остајући тако чврсто на својим позицијама, Шафарик користи сваку прилику, да покаже – не само постојање Словена кроз Трачане, Илире, Трибале, Венде, итд., него и да пружи доказе, да је једно јединствено име било свима њима “опште и домаће”, а то је – СРБИН. Он чак допушта, да су нека племена међу Словенима била “еntslowenisiert”, тј., да су изгубила словенско обележје у језичком погледу, али – што се српског језика тиче, Шафарик упорно тврди:8 “… wahrend sich, nach der gewonlichen Anname, in Thrakien und lllyrien gleich alte Serbische Sprache im GANZEN REIN VON SOLCHEN ENTRATUNG ERHALTEN НАТТЕ… ‘ A то значи: “… док је, како се обично узима, У ТРАКИЈИ И ИЛИРИЈИ ПОДЈЕДНАКО СТАР СРПСКИ ЈЕЗИК ОСТАО ПОТПУНО ЧИСТ ОД ТАКВЕ ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ..”


8. – Über die Abkunft der Slawen 2, p. 149. . . Па будући, дакле, да је српски језик – по Шафарику: ЧИСТ, ВЕОМА СТАР, ГОТОВО НЕИЗМЕЊЕН, оно, што он каже о пореклу и почецима словенског језика уопште, а с обзиром и на друге ауторе, који тврде, да је међу словенским језицима српски најстарији, у првом реду може да се примени на српски језик, као нпр.: “Die slawische Sprache ist selbststandiger Natur und stammt vonn keiner anderen europeischer Sprache ab. SO VIEL MAN NACH LANGEN JAHRHUNDERTEN UND VIEL – facher Umstaltung aus ihrem Baue und ihren Wurzeln entnehmen kann, scheint sie ein unmit telbarer SPROSSLING DERSELBEN URSPRACHE ZU SEIN, AUS WELCHER DIE ALTINDISCHE SANSKRITA HERVORGEGEN…” Ево, како гласи ова јединствена Шафарикова порука: “СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК ЈЕ САМОСТАЛНЕ ПРИРОДЕ И НЕ ПОТИЧЕ НИ ОД ЈЕДНОГ ДРУГОГ ЕВРОПСКОГ ЈЕЗИКА ТОЛИКО, КОЛИКО – ПОСЛЕ ДУГИХ ВЕКОВА И ПОСЛЕ МНОГИХ ПРОМЕНА У ЊЕМУ – МОЖЕ ДА СЕ ПРОНИКНЕ У ЊЕГОВЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И У ЊЕГОВЕ КОРЕНЕ, ОН ИЗГЛЕДА КАО НЕПОСРЕДНИ ИЗДАНАК ИСТОГ ПРАЈЕЗИКА ИЗ КОГ ЈЕ ИЗИШАО И СТАРОИНДИЈСКИ САНСКРИТ”. *** Ми смо отпочели ово поглавље ЦАРСКОМ РЕЧЈУ Катарине Велике, а завршили смо га ЦАРСКОМ МИШЉУ једног умног припадника СЛОВЕНСТВА. Нека би нам обоје – надахнути свако на свој начин – послужили као путоказ при нашем тражењу истините историје нашег континента, над којим се вију тендециозно наметнути фалсификати уместо праве науке… Извор – http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Katarina+Velika+srbska

ШОКАНТНО: Креће микрочиповање људи и новорођенчади (ВИДЕО) Posted: 08 Feb 2013 12:18 AM PST

ШОКАНТНО: Креће микрочиповање људи и новорођенчади (ВИДЕО) Невероватна вест појавила се у медијима широм света. Obama Health Care Bill захтева да се сви грађани и новорођенчад САД-а чипују до марта 2013 године. Хоће ли се то остварити у тако кратком времену остаје да видимо. 08.02.2013. politika.hr, forbes.com, за ФБР приредила Биљана Диковић


- “Микрочип у који ће бити уграђена радио-френквенција (РФИД) биће уметнут у ‘сврху квалитетније медицинске неге’. Неке државе попут Вирџиније већ су у настојању да се таква идеја заустави пре него што се озакони. Како је овакав потез у САД сваки дан све извеснији, сенатори Аризоне Charles Schumer и Lindsey Graham доносе законе помоћу којих би свим грађанима омогућили посебну биометријску картицу (National Biometric ID Card), како би грађани могли добити дозволе за рад. Помоћу те картице и уграђеног микрочипа, помоћу Big Brother електронске базе података за праћење, моћи ћете бити идентификовани у сваком тренутку, где год се налазили. Та ће картица бити замена за личну карту каква је данас позната. Ово је само врх леденог брега, од онога што нас све чека у будућности “, тврди Paul McGuire, преносимо са Newswithviews.com. - “Билдерберг група дала је наредбу угра��ње микрочипа прво у Америци, а касније и у целом свету. Многи због овога нападају Обаму, но будимо реални, ко год да је на власти ово је идеја још од Georga Busha”, рекао је Paul McGuire, који је о овоме писао у својим књигама. “Нова технологија толико је напредна да звучи као научна фантастика. Свети Павле писао је како ће Лажни Пророк владати светом и натераће нас да примимо печат звери. Микрочип не мора нужно бити тај печат, већ почетак одбацивања Исуса Христа и прихватање антихриста за нашег Бога. То су опасности и изазови који стоје пред нама”, додаје Paul McGuire. Пример уградње микрочипа погледајте у следећем видео прилогу: ***

ШОКАНТНО ОТКРИЋЕ АКАДЕМИКА ДРАГОЉУБА ЖИВОЈИНОВИЋА – ДУГА ИСТОРИЈА АНГЛОСАКСОНСКОГ РАЗБИЈАЊА СРБИЈЕ И РУСИЈЕ! Posted: 07 Feb 2013 11:21 PM PST

ОТКРИЋЕ АКАДЕМИКА ДРАГОЉУБА ЖИВОЈИНОВИЋА: ДУГА ИСТОРИЈА АНГЛО-САКСОНСКОГ РАЗБИЈАЊА СРБИЈЕ И РУСИЈЕ 08.02.2013. за ФБР приредила Б. Диковић


Из докумената до којих је дошао познати историчар јасно се види да је чак и у Првом светском рату Енглеска све чинила да Србија нестане Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе. Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету. Од завршетка Првог светског рата, па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима. - Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије, које су потхрањиване готово један век, биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома. Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате? - Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата. Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата. Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч? - Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи. Како се Француска држала? - Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени


капитал. Но, највише због Русије, Французи су Србији пружили савезничку руку. Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују. - Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум да, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога, своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије, потпуно неспособне за ратовање на Балкану. До данашњих дана у нашој исторографији до краја није објашњено држање Енглеске? - Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас. Како су онда Енглези постали и наши савезници? - Из интереса. Прво због Француске и Белгије, према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор потребан савезницима. Шта су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију? - На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском. Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио? - Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету. Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену? - Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су хладно одговорили – „онда вам не дамо кредит”. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било. Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но против тих илузија највише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића. - Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију. Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали? - Не само да су хладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења


коридора Ниш-Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама. Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности? - По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И, таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио. И на Крфу је било подваљивачких иницијатива? - Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно, и ��а подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат. ***

УОЧИ РУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У студији написаној 1913. године директор листа “Европски економиста” Едмон Тери (Edmond Théry) наговештавао је Русији сјајну будућност образлажући да, “ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900. до 1912. године, средином века Русија ће доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и економском плану”. Радови историчара Ентони Сетона (Anthony Sutton) су утврдили да је, супротно свим неоснованим тврдњама о руској индустријској назадности, царска Русија била на путу брзог привредног и технолошког напретка. Енглески географ Џон Хелфорд Макиндер дошао је до истих закључака о руском неодољивом успону ка светској супремацији. У знаменитом предавању, одржаном 1904. године, под насловом “Географска осовина историје” наслућује да ће држава која окупира просторно језгро евро-азијског континента, дакле Русија, када буде у прилици да развије своју привреду и мрежу “трансконтиненталне железнице” која спаја Европу и Азију, потиснути поморске силе на маргину светске трговине, што представља смртну претњу по западну цивилизацију. Прерасподела светске моћи била је зачет процес у том часу с обзиром да је “трансконтинентална железница почела да ремети однос снага у корист континенталне силе”. Руска револуција, финансирана од стране англосаксонске плутократије и немачке војске, “вољом провиђења” је зауставила Русију у пуном успону ка статусу светске економске и војне велесиле. Искоришћавајући подесне услове крајне пометње, проузроковане бољшевичким превратом, западне силе су предузеле територијалну разградњу Русије. Похлепа за руским природним богатствима и уклањање руског ривала из трке за светску превласт су представљали битне узроке целог подухвата. Енглеска војна мисија генерала Томсона је послата у Транскавказију са задатком да оснује


протекторате независне од Москве, што би омогућило Британској империји несметани и неограничени приступ каспијским изворима нафте. Немачка је, после потписа Брест-Литовског уговора са узурпаторском комунистичком “владом”, окупирала Украјину и прибалтичке земље. Француској је требао да припадне Крим са Одесом. Финансијска и војна помоћ савезника “белима” је била ограниченог карактера, како би се постигла равнотежа снага и запречио бољшевицима продор ка Транскавказији и Сибиру. На дипломатском пољу водиле су се закулисне игре за признање “независности” новооснованих псеудодржавица на тлу Русије. Вилсонов необелодањени програм – откривен у приватној архиви пуковника Хауза (House), сиве еминенције америчког председника и опуномоћеног представника Њујоршких банкарских кућа – гласио је под тачком 5. да је “Русија велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван (…) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа”. Алузија на “чисти лист хартије” могла би се односити на Енглеску карту објављену 1888 године, на којој је простор руске империје обележен натписом “руска пустиња”. Даље се предлаже “признање де факто постојећих влада и указивање помоћи њима и кроз њих” као и захтев за повлачење са самопроглашених територија свих страних војски.

СКУП „ПОТЛАЧЕНИХ НАЦИЈА“ Новоустановљено начело “права на самоопредељење потлачених народа” је образовано у стратешким лабораторијама англосаксонског империјализма са непритајеном намером да се користи као оруђе за разградњу светских такмаца и њихових регионалних мостобрана. На Версајској мировној конференцији пуковник Хауз и Лојд Џорџ (Loyd George) су у име својих влада пробали да наговоре остале учеснике да се позову на де фацто створене владе на тлу царистичке Русије, чему се супротставила Француска у име својих личних интереса. Те неспоразуме су премостили министри вањских послова сила Антанте, такозваних “савезница” Русије, сагласивши се 10. јануара 1920. да признају “де фацто” Грузију и Азербејџан. Тих година је уведена у арсенал америчке спољње политике стратегија остваривања државних интереса посредством “невладиних” организација. Примјерице, фондација Карнеги за међународни мир, коју је основао 1910. магнат Андру Карнеги, организовала је 15. септембра 1918. у Њујорку велики скуп “потлачених нација” на ком су учествовали посланици мањинских народа са простора руске државе и Аустро-Угарске. Дотичне је “представљао” Хрват Хинко Хинковић у име Југословенског одбора. Све подмукле операције са крајњом намером да се образује “руска пустиња” нису уродиле плодом, пошто су комунистичке вође, силом прилика, напустиле своја нихилистичка начела и усвојиле државотворни концепт интеграције руских земаља. Не помиривши се са чином “сакупљања” растурених делова руске империје под комунистичким окриљем, британска политика је настојала да федералише и да стави под своју управу све сепаратистичке покрете никле на просторима Совјетског савеза. Уско је сарађивала на том пољу са Абвером (обавештајном службом немачке војске) као и са француским и пољским колегама.

ИЗМЕЂУ ДВА РАТА У међуратном периоду британска обавештајна служба је успоставила оперативну контролу над „Прометејском лигом”, организацијом основаном 1923. под импулсом украјинских националиста уз подршку пољске владе. Прометејска лига је служила као кровна структура плејади сепаратистичких покрета са подручја Совјетског Савеза. У њеном оквиру су сарађивали белоруски и украјински унијати, Татари, Чечени итд. Узгредно вреди поменути присуство у њеним редовима Саид Бека, праунука имама Шамила, славног вође чеченског устанка против Руса у 19. веку. Прогам Лиге је постављао својим чланицама за задатак “ослобађање” свих неруских “потлачених” народа бивше империје. За даљи ток нашег излагања, потребно је нагласити да је вођа Паневропског покрета, гроф Куденхов-Калерги, успоставио блиске контакте са “прометејцима”. Прометејска лига је делила сродне геополитичке циљеве са организацијом званом Интермариум, која је тежила да оснује федерацију средњеевропских држава на целом простору између Балтичког, Јадранског и Црног мора и прижељкивала распад Русије на безобличну прашину


“слободних држава у својим етничким границама”. Тај амбициозни програм јој је гарантовао потпору истих оних спонзора који су држали на свом платном списку Прометејску лигу. Антикомунистичка фасада активности тих двеју организација служила је да прикрије дубље русофобске побуде. Свој рад су обављале у сталном дослуху са Ватиканом, посредством шефа Абвера адмирала Вилхелма Канариса и британских веза при Светој Столици. У тим годинама су Британци разрадили стратегију манипулације “исламског чиниоца” против Русије. Новинар Ентони Бевинс (Anthony Bevins) је обелоданио у листу „Индипендент“ (The Independent) 26. фебруара 1990. садржај декласификованог дипломатског документа из 1939 године у ком се сугерише коришћење мањинске “полуге”, посебно исламског фактора, ради дестабилизације Транскавказије и Централне Азије. “Случајем околности” инструментализација исламског тројанског коња је ушла у праксу нацистичке а касније и америчке стратегије растројства источне и југоисточне Европе. Западни савезници су само месец и по дана после Немачке агресије на СССР предали јавности формулацију општих циљева англо-америчке коалиције познату под именом “Атлантска повеља”, у којој изражавају решеност да допринесу “васпостављању суверених права и самоуправе оних народа који су били лишени тога скривеним путем”. Изабрани речник је довољно био неодређен како би се могао односити на Русију колико и на Немачку, а пошто је хрватско-комунистичка пропаганда ширила међу савезницима пропагандне флоскуле о велико-српској хегемонији, Југославија је такође могла постати предмет горе наведених ратних циљева.

„СРПСКА ХЕГЕМОНИЈА“ Српски успеси у изградњи модерне, напредне и суверене државе, тумачени као преџнаци будуће хегемоније српског чиниоца на Балкану, изазивали су бојазан британске званичне политике, која је гледала на Србију као на “мостобран” Русије у том региону и претњу енглеским интересима у Средоземном региону. Оптерећена фобичним стереотипима о “продору панславизма”, Енглеска дипломатија је спроводила политику обуздавања српске природне геополитичке експанзије на Балкану. Британска дипломатија, несклона да призна ма какву легитимност српским ослободилачким тежњама, склопила је у 19. веку незванично савезништво са Турском и Аустријом. У дотичном расположењу према српском питању је наступила на Берлинском Конгресу 1878 године. Енглески посланик Маркиз Солзбери (Salisbury) оправдао је енглеску подршку Аустро-Угарским претензијама на Босну и Херцеговину под изговором да би се у супротном “створила велика словенска држава која би се пружила преко балканског полуострва и чија би војна снага претила народима других племена…”. Из истих побуда је подржала програм Призренске лиге, видећи у паналбанском национализму бедем против словенства и српског јадранског тропизма. Друга антисрпска варијанта којом су располагали Британци је био Аустро-славизам, за који су се залагали “отац енглеске балканистике” Р. Ситон-Ватсон (Robert William Seton-Watson) и публициста Викам Стид (Henry Wickham Steed). Та два “експерта” су предлагала уочи Првог светског рата унутрашњу реформу Аустро-Угарске империје којом би се омогућило образовање федералне јужнословенске јединице под хегемонијом Загреба са улогом антируске католичке тврђаве и карике новог енглеског поретка на Балкану. Са челних положаја у Одељењу за непријатељску пропаганду, основаног на иницијативи лорда Норфклифа (Northcliffe) 1917, Ситон-Ватсон и Стид су критиковали “крфске” обрисе будуће Југославије, назирући у њима замену за велику Србију или “српску империју”. За та два страсна поборника “југословенске идеје” српска алтернатива моделу “хрватске Југославјије до Дрине” је значила “тријумф оријенталне идеје над западном”. Енглези су приступили мировној конференцији са скривеним антисрпким предрасудама и намером да поправе ситуацију у своју корист кроз преговоре. Заузимали су став да Југославија мора бити децентрализована и федерална и упозоравали су да ће федерација састављена од самих Срба, Хрвата и Словенаца ићи на руку српској хегемонији. При чему су хтели поделити српски етнички простор на аутономну Македонију и Црну Гору. Личне везе између Стида, Ситон-Ватсона, енглеских и америчких делегата су биле од крупног значаја за даљи ток англо-саксонске политике наспрам Србије с обзиром да су сви припадали Групама округлог стола. На овом месту нашег излагања потребно је отворити парантезу. Идејни


творац и оснивач Групе Округлог стола (Round table) био је енглески милионер Сесил Родс (Cecil Rhodes), чији се животни идеал састојао у “унапређењу британске империје и постављању целог нецивилизованог света под њену управу, уједињење англо-саксонске расе у једну империју”. Групе округлог стола су окупљале империјалне елите одане тој идеји. Амерички огранак су основале велике прекоокеанске династије, везане породичним или пословним везама за британску олигархију, међу којима су се истицале породице Морган, Рокфелер или Карнеги. Како би оријентисали ток светске политике у складу са својим “идеалом”, замислили су да оснују парадржавне организације за дугорочно планирање спољне политике. Енглески и амерички делегати на Версајској конференцији за мир, који су већином припадали Округлом столу, су се договорили да оснују Краљевски институт за међународне послове (RIIA) у Енглеској и Савет за спољне односе (CFR) у Сједињеним Државама. Монополом над спољном политиком својих држава та друштва би постепено створила услове за англо-америчко садејство у међународној политици.

ЈАДРАН И ДУНАВ ДАТИ КАТОЛИЦИМА Радило се у ствари о “јединственој англо-америчкој организацији за проучавање и дугорочно планирање спољне политике”. Англо-саксонска месијанска идеја, садржана у идеологији те владајуће метаструктуре Запада, утемељена на вери у супериорност англо-саксонске расе и на социјал-дарвинистичком светоназору, оспоравала је словенским народима субјективну улогу у светској политици и ниподаштавала је њихова цивилизацијска достигнућа. У међуратном периоду утицајне личности, припадајући друштву Округлог Стола и Краљевском институту за међународне послове водиле су непрекидну кампању разобличавања “великосрпске хегемоније” и тражиле територијално и конституционално преустројство Југославије. Примерице, новински магнат Лорд Ротермер (Rothermere), брат лорда Норфклифа, чувен по својим симпатијама према фашистичким режимима, захтевао је преко својих гласила проширење Мађарске државне територије на рачун Србије и оснивање аутономне Хрватске увећане за целу Далмацију са Боком которском. Дубље намере ових захтева није тешко прозрети: тражило се од Срба ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима како би се створио антируски морски мостобран и запречио пут изласка на море православној регионалној сили. Рачунајући на подршку енглеских пријатеља Хрватске, вођа Сељачке странке Владко Мачек предложио је 1932 године да Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ потпишу федерални уговор. Очито је да се радило о пробном балону са намером да се напипа пулс српске политике и провери њен степен попустљивости по територијалном и националном питању. После убиства краља Александра у Марсељу и наглог заокрета у француској страној политици, Велика Британија је почела да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине. Тајним каналима је подржавала хрватски сецесионизам. Радови Марка Аронса и Џона Лофтуса су утврдили да је њена обавештајна служба држала на платном списку више челних људи усташког покрета. На Црну Гору и Македонију британска политика је гледала као на посебне земље, ван оквира Србије. Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету. Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин офиса, у већини случајева католике са прохрватским симпатијама (према Мек Лину), пансрпски “Равногорски национални програм” или Мољевићев пројекат “Хомогене Србије”, састављен у јуну месецу 1941. године, где се јасно наговештава да “Срби морају имати хегемонију на Балкану а, да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији”.

БРИТАНСКИ БРОЗ Контрамере су муњевито предузете како би се онемогућило оснивање такве православне тврђаве на Балкану. Већ у лето 1941. Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку “англо-америчку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа”. Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана Британци су одредили заједничку “платформу” са Америком о федерализацији Југославије.


Британци су обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоранање српског права на самоопредељење је била поента те стратегије. Сер Евлин Вудворд (Њоодњард) је приметио да када би његова влада подржала Михајловића, усвојила би линију наклоњену пансрпским замислима о будућности Југославије. Пема запажању Наталије Нарочничке, “било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије ‘Начертанија’ Илије Гарашанина из 1844. (…) представља страшило за западну Европу.” Насупрот безброј критика изречених на рачун “великосрпских” тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима? Превагу су опет однели геополитички критеријуми кад је дошао час да се званично ускрати подршка четничком покрету. Бригадир Фицрој Меклин (MacLean), шеф британске Мисије при Титовом штабу, је закључио у меморандуму послатом Ентонију Идену (Eden): “Што се тиче генерала Михајловића, он је великосрбин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет”. Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису (Foreign Office) при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у твдњу великог енглеског историчара А. Ј. П. Тејлора да је “изградња Тита била чисто енглеска авантура”? Територијални подкомитет Саветодавног одбора за послератну спољну политику, основан 1942. године на иницијативу председника Рузвелта и државног секретара Кордел Хала, донео је у октобру 1942. предлог о стварању источноевропске федерације и подунавске федерације са улогом тампон зоне између Русије и Немачке, под англо-америчким окриљем. Радило се о ад хоц структури, основаној према моделу пројекта за “студије о рату и миру” Савета за спољне односе и састављеној од истих чланова. Територијални огранак на чијем се челу налазио географ Изаја Боуман (Bowman) морао је радити под велом тајне “с обзиром да су територијални проблеми народа и земаља били експлозивни” и бавио се изучавањем сц��нарија прекрајања поратне Европе, посебно њеног источног дела и Балкана. На отвореним седницама позвани су били да учествују представници “влада у егзилу” са простора Совјетског савеза и Југославије, као и надвојвода Ото Хабсбуршки. Језгро Саветодавног одбора су чинили Мајрон Тејлор (Myron Taylor), један од врховних чланова Савета и лични представник председника Рузвелта при Ватикану, затим Државни секретар Кордел Хал (Cordell Hull) и Норман Дејвис (Davis), Рузвелтов опуномоћени амбасадор и председник Савета за спољне односе. Рузвелт, који је био у сталном контакту са КуденховКалергијем и Отом Хабзбуршким, је послао 1943. године кардинала Шпелмана да преговара са Светом столицом о перспективама организовања подунавске федерације, у чији би састав ушле Словенија и Хрватска до Дрине. У Америци, струја на чијем се челу се налазио Мајрон Тејлор бранила је послератну опцију повратка хабзбуршке лозе на престо обновљене мителевропске федерације.

ЕВРОПСКО ДО ДРИНЕ Син Винстона Черчила Рандолф је уверавао своје Хрватске пријатеље на Топуском конгресу да ће федерална Југославија бити кратког века и да ће се после њеног распада територије до Дрине укључити у подунавску федерацију католичких држава наглашавајући да “све што се протеже до Дрине мора бити европско…” Генерални секретар хрватске Сељачке странке др Крњевић толико је био уверен у транзитни карактер југословенске федерације да је на прослави педесете годишњице оснивања странке (1954) изнео план о подели земље на шест независних држава у границама административних република које би се касније интегрисале у подунавску федерацију. Аутор извештаја о скупу, амерички обавештајац је забележио да, “пошто др Крњевић одржава одличне односе са Енглеском, може се претпоставити да су британски планови што се тиче Југославије мање више исти”, али да ће то остати пусти снови пошто се западни политичари противе разградњи Југославије “све док се одржи Титов режим”.


Напредак Црвене армије до срца Европе је натерао западне савезнике да одложе планове о католичком “интермаријуму” за погоднија времена. Оснивање 1944. у Лондону Централноевропског федералног клуба, чије су послератне вође биле Миха Крек и Владко Мачек, доказује, ако је потребно, да се Енглези нису помирили са судбином и да су настављали да кују планове о католичком фашистичком блоку на Истоку Европе.

АНТИБОЉШЕВИЧКЕ НАЦИЈЕ Енглеска тајна служба МИ6, у сталном дослуху са Ватиканом, је образовала и држала на узди низ организација сличних Федералном клубу, као што су били Блок антибољшевичких нација, Словенска конфедерација, која је тежила спајању Украјину и Бјелорусију са Пољском, Сељачка интернационала, у којој опет наилазимо на Миху Крека и Мачека, Интернационала Слободе, Прометејска Лига, Фракција Абрамчик. У њихове редове су масовно ступали вође фашистичких и сепаратистичких источноевропских покрета пребеглих на Запад захваљујући “пацовским каналима” Ватикана, Велике Британије и Америке. Те организације су функционисале по систему “комуникационих судова”. Разлике у стратешким циљевима су биле незнатне а чланство им је често било заједничко. Узгред речено, за америчке и енглеске тајне службе од посебног интереса је било регрутовање вођа сецесионистичких мањина са простора Совјетског Савеза и “стручњака” за етничка питања, попут истраживача Ванзе (Wansee) Института, задужених од SD (тајна служба SS) за студије просторног распореда и бројчаног стања етничких група на подручју Источне Европе и Совјетског Савеза. Послератни Евро-Азијски институт и Институт за студије Совјетског Савеза са седиштем у Минхену такође су се бавили питањем мањина у Русији, за шта су користили искуства бивших нациста. Извештаје су достављали свом налогодавцу и “добротвору” CIA. Крајем 40-их година све горе наведене организације су се стопиле у радикални Блок антибољшевичких нација (BAN) и прешле под надлежност америчких обавештајних структура, што је било у складу са водећом улогом САД у хладном рату против Русије. Од “организације намењене федерисању свих неруских мањина које су се ставиле у службу трећег рајха” БАН се претворила после рата у кровну организацију свих источноевропских фашистичких покрета, попут Хлинкине гарде, усташа, галицијских нациста итд. Хрвате су представљали у BAN Стјепан Хефер, Антон Бонифацић, Динко Шакић и Иван Јелић. За оперативну контролу БАН и осталих “ослободилачких група” био је задужен Биро политичке координације, тајно одељење министарства Спољних послова, одговорног за организацију “специјалних операција” и за планификацију дугорочне Америчке политике у свету. Директор Бироа за политичку координацију пословни адвокат Френк Визнер (Wisner) је добио од америчке владе зелено светло за регрутовање источноевропских избеглица са антикомунистичким педигреом и за њихову политичку обуку и организацију на тлу САД. На том послу је радио са својим пријатељем Аленом Делсом (Dulles), који ће 1952. примити функцију директора CIA. Као адвокати великих банкарских кућа, били су уско повезани са пословним круговима Вол Стрита и са Саветом за спољне односе.

ПЛАН ПРОТИВ РУСИЈЕ Америчка влада је усвојила на предлог Бироа политичке координације акциони план против Русије и њених сателита кроз низ директива Савета националне безбедности (NSC). Директива NSC 10/2 1948. године је давала широка овлашћења тајним службама за предузимање субверзивних акција на тлу Русије посредством “ослободилачких група”. Те исте године, Савет за националну безбедност је усвојио програм финансијске и друге помоћи “ослободилачким покретима” пореклом из Источне Европе. Кључну смерницу Америчке стране политике спрам Русије представљала је директива NSC 20/1 од августа 1948, која изричито гласи: “Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички те номинално пријатељски режим: а) не располаже убудуће никаквом војном моћи; б) у економским односима да силно зависи од спољног света; ц) да нема озбиљну власт над главним националним мањинама;


д) да не успостави ништа налик на гвоздену завесу”. Биро за политичку координацију је овлашћен резолуцијом NSC/20 да ствара Амерички одбор за ослобађање народа Русије, у чији састав су ушли “легитимни представници” мањина са подручја руске републике. На темељима те резолуције је изникло је низ “ослободилачких” група, попут Крсташког покрета за слободу (Crusade for Liberty), чији програм препоручује “разбијање федералних комунистичких држава по републичким и етничким шавовима” и “ослобађање малих покорених нација источне Европе”. Међу важније покрете те врсте спадао је Сабор поробљених европских нација. У питању је удружење “етничких одбора” народа и народности пореклом из земаља комунистичког блока. Америчка влада се односила према етничким одборима као да се радило о “владама у избеглиштву”, мада су се њихове вође истакли за време рата као сарадници нациста. Сабор је сваке године прослављао Дан поробљених нација у присуству “америчког папе” кардинала Френциса Спелмана. На предлог “Сабора”, Конгрес САД је усвојио 1959. резолуцију PL 86-90 “о поробљеним нацијама”, која је се залагала за разградњу Совјетског Савеза и Русије и оснивање независних држава “Казакије и Идел-Урала”. Ова резолуција је под Регановом администрацијом “влада у избеглиштву” и “етничких одбора” достигла моћ и свој врхунац.

ПРИПРЕМЕ ЗА ПОСЛЕ ТИТА Увиђајући да су Титу одбројани дани, Запад је 1977. поставио на дневни ред питање “будућности Југославије”. Назирало се да ће после Титове смрти доћи до промена уставног поретка и урушавања дотадашњих националних равнотежа у корист српског фактора. У одељку извештаја Трилатералне комисије посвећеном ситуацији у Југославији привучена је пажња на дугорочне совјетске притиске на Југославију и на могућност да Русија себи осигура излазак на Јадран, при чему се указује на потенцијално искоришћавање националних несугласица: “Имајући у виду континуиране, озбиљне националне тензије унутар Југославије, нико не може бити сигуран да ће “криза око наследства” (Титовог) бити избегнута, што Совјетима може пружити шансу за индиректну интервенцију…” Годину дана касније у шведском граду Упсали главни архитекта и мозак Трилатерале Збињев Бжежински одредио је акциони план којим би се, после Титове смрти, осујетило могуће зближавање српске Југославије са Русијом. Истакао је потребу да се пружи западна помоћ опозиционарима и дисидентима „уколико они имају антикомунистичку оријентацију” и да се помогне “национал-сепаратистичким снагама”. Затим су релеј предузеле организације за одбрану људских права, које представљају значајне карике западних обавештајних служби у извођењу скривених операција (covert actions). Amnesty International је кренуо у одбрану југословенсих “дисидената” Изетбеговића, Туђмана, Доброслава Параге и Војислава Шешеља. Фридом хауз, једна од главних полуга CIA, основала је 1987. Одбор за помоћ демократским дисидентима Југославије. Одбор је саставио “Апел Председништву СФРЈ и страним владама”, на коме се налазио Туђманов потпис. На задатку разбијања југословенске федера��ије су се такође нашле незаобилазна Паневропска унија и њен председник надвојвода Ото фон Хабзбург. Овај утицајни члан конзервативног блока у Европском парламенту и немачке Социјал-хришћанске уније (CSU) који располаже замашном мрежом релација у западним наднационалним структурама моћи, неуморно је лобирао у корист југословенских сецесиониста. Зна се, на пример, да је немачки огранак сместио у своје просторије у Бону “Хрватски информацијски уред”, основан 1985. од имигрантске “кровне” организације „Хрватско народно вијеће” са сврхом да води пропаганду акцију унутар европских институција у корист независне Хрватске.

УЛОГА ЕУ 1991. Француски аналитичар Жерар Бодсон је оптужио Европску унију да је себи одредила улогу извршиоца поделе “наследства” титовог антисрпског територијалног уређаја. Од свих оставштина комунизма Запад се свим силама залагао за очување авнојевских граница и статуса српских аутономних провинција. Подсетимо само да су у Декларацији о Југославији Европске заједнице све федералне јединице позване да се до 23 децембра 1991. изјасне да ли “желе да буду признате као независне државе”. ЕЗ је поступила са циљем да доведе процес дезинтеграције до


крајње тачке и да онемогући опстанак шире државне заједнице сакупљене око Србије. Познато је да се много обећавало и претило колебљивим Изетбеговићу и Момиру Булатовићу како би се коначно одлучили за сецесију њихових република. О повезаности операција деструкције Југославије и Совјетског Савеза убедљиво говори чињеница да је у истом пакету са “Декларацијом о Југославији” усвојена и “Декларација о руководећим начелима у погледу признања нових држава у Источној Европи и СССР”. Офанзиву на територијални интегритет Совјетског Савеза је предузела Америка 6. фебруара 1991, када је гуру америчке спољне политике Збињев Бжежински позвао америчку администрацију да успостави специјалне односе са неруским републикама Совјетског Савеза. На метафорични значај Србије у вези са Русијом указује знаменита теза Бжежинског, изложена у листу „Украинске слово“ 1993 године, према којој појава независне Украјине узрокује крај империјалне Русије: “Сламајући империјалну Русију, Украјина је створила могућност за саму Русију да – као држава и нација – постане коначно демократска европска земља“. У истом духу је његов најревноснији ђак и следбеник Јануш Бугајски, иначе директор источноевропског програма у Центру за стратешке и интернационалне студије у Вашингтону, осудио све покушаје очувања Државне Заједнице Србије и Црне Горе под изговором да “подсећају на руске неоимперијалистичке позиције спрам независне Украјине” и да Србија једино може постати “нормална и демократска” ако прекине све државне везе са Црном Гором. Изговор је исти: државно јединство руског и српског народа се тумачи као облик империјализма.

ИЗГРАДЊА НОВИХ НАЦИЈА Служећи се рецептима Бењамина Калаја, управника аустро-угарског окупационог режима у Босни и Херцеговини с краја 19. века, и дограђујући их титовим идеолошким темељима, Запад се трудио да доврши процес изградње јужнословенских синтетичних нација, као што су македонска, бошњачка, црногорска, косоварска, “санџаклијска”. Неоспорно да је један од главних повода за уплитање Америке у југословенске ратове био производња нација са исфабрикованим идентитетом, на шта указује изјава утицајног америчког сенатора Џозефа Бајдена (Biden): “Да ли то значи да ми интервенишемо на Балкану делимично како би помогли у изградњи нација? Сигурно !” (Le Monde, 31. јануар 2001) После успешног сабијања Србије у уже авнојевске границе, на ред је дошла друга фаза разбијања српског националног простора пошто је, како је објаснио Џорџ Сорош у „Вол Стрит Џурналу“, “посао (је) недовршен” (unfinished job). Дезинтеграција Југославије није окончан процес с обзиром да остају многи нерешени проблеми као што су статус Црне Горе, Косова и Војводине, који су, према речима америчког подсекретара за европске послове Николаса Бернса (Burns), задњи делићи балканске слагалице. Извршена је 1999. агресија на СРЈ са намером да се створе повољни услови за сецесију Косова и Метохије и да се подстакне црногорски сепаратизам. Револуционарни преврат 5. октобра 2000. је улио западним спонзорима „отпораша“ велике наде да ће њихови штићеници извршити федерализацију Србије и створити од ње неки нови вид „титоленда“. Западни “пријатељи” су упозоравали да ће Србија лакше ући у ЕУ као федерална и децентрализована држава, препоручивали су Србији “територијалну дијету” као лек против тобожње “грандоманије”. Пошто планови федерализације нису уродили плодом ЕУ се поново ухватила штапа и позвала Србију резолуцијом Европског парламента (2005) да врати повластице октроисане Војводини конституцијом из 1974. године. Том приликом је изасланик представника ЕУ за спољну политику, Штефан Лене (Laisne) објаснио де је “питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором“. Од Србије се дакле тражи да поштује устав преминуле државне творевине (СФРЈ). Приметимо да је у резолуцији Војводина дефинисана као “мултиетничка провинција”, у којој “етнички Срби” врше насиље над “етничким Мађарима”. С обзиром да се појам “етнија” односи на мале заједнице разбацане на државној територији већинске нације, уочљив је перфидни инструментални карактер таквих одредница, које служе поништавању грађанског карактера конституционалног поретка Србије и поделе на већинско и мањинско становништво.


ПОДСТИЦАЊЕ МАЊИНА За Бжежинског и остале стратеге колонизације словенског истока Југославија је требало да послужи као експериментално подручје и геополитичка метафора много крупнијих игара са Русијом. Пошто се на Србију гледало из западне перспективе као на “Русију у малом”, разумљиви су покушаји примене на руски државни простор добро уходаних механизама подстицања мањинских, “етничких” и регионалних сепаратизама. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер (Baker) је недвосмислено изложио у Лисабону 24. маја 1992. крајње намере његове земље према Русији: “Оно што желимо да досегнемо су независне државе не само Русије и унутар ње, не само Москве и Санкт Петерсбурга него Урала, Сибира и Далеког Истока” Бжежински није дакле изнео лични став, него званични када је написао у свом магнум опусу да је пожељна “отворенија руска конфедерација” састављена од “Русије до Урала, Сибирске републике и далекоисточне Републике”, чије би “империјалистичке тежње биле мање изражене”. Надвојвода Фон Хабзбург оправдава распарчавање Русије по меридијанима како би се пресекле руске трансконтиненталне саобраћајнице, од којих је стрепео Мекиндер, под изговором неизбежне “деколонизације”: “Москва би требала да схвати да је у нашим временима деколонизације немогуће одржати ситуацију између Урала и Пацифика таквом каква је у овом часу. Неке нације више не толеришу руски систем и тражиће кад-тад своје самоопредељење” Непосредна западна економска помоћ локалним властима и НВО северноисточних области и региона Русије, као посредно средство за изазивање центрифугалних покрета, препоручују се у извештају радне групе Савета за спољне односе, којом је – насловљеном као “Америчка политика према североисточној Европи” – председавао 1999. незаобилазни Бжежински. Према том документу, та врста стратегије требало би да буде примењена на прибалтичке регије Русије (Мурманск, Санкт Петерсбург, Новгород, Калињинград). Примећује се да, “како централна власт слаби, регије ће постати све важније. Наиме, неке регије већ су почеле да развијају личну спољну и економску политику.” Аутори не таје да би развитак економских веза са Западом и надграничне сарадње са земљама прибалтичког региона могли да подстакну аутономистичке и сепаратистичке тежње, што изазива зебње Русије. Саветују се опрез и препуштање тих послова ЕУ како се Русији не би учинило да Сједињене Државе траже да подстичу сепаратизме. Италијански геополитички часопис „Лимес“ без околишања је објаснио те “опасне игре” као покушај да се “најзападнија зона Русије ‘приближи’ Европској Унији како би се одвојила од остатка земље“. Спонзорисање тероризма представља значајан састојак стратегије етноинжењеринга, намењене сламању српског и руског националног простора. Пракса употребе терориста у тајним акцијама датира од краја 40-их година прошлог века, када су западне обавештајне службе регрутовале и обучавале диверзантске групе крижара, албанских и украјинских националиста које су слале у унутрашњост “непријатељских” земаља. У данашње време основана су на Западу безбројна удружења и организације задужене за пружање подршке чеченским и шиптарским “борцима за слободу”. Једна таква организација је Амерички Одбор за мир у Чеченији (American Committee for Peace in Chechnia) на челу са Бжежинским и Александром Хејгом (Haig), чија искуства у таквим врстама работа датирају још од времена када су регрутовали и наоружавали афганистанске џихадисте за рат против Руса. Одбор, који је основала Фридом хаус (Freedom House), привладина пропагандна радионица, издржава фантомску чеченску “Владу у егзилу” са седиштем у Лондону и Вашингтону. О терористичко-сепаратистичкој природи тобожње “владе” говори чињеница да је њен “вицеминистар” исламистички вођа Шамил Басајев, мозак терористичког подухвата у месту Беслан, окончаног масакром 186 деце.

ЗАКЉУЧАК И ОПОМЕНА Овај кратак преглед деструктивних стратегија англо-саксонског и западноевропског света спрам руског и српског национално-државног простора је састављен са скромном намером да докаже постојање “хроничне” спреге између терористичко-сепаратистичких и центрифугалних појава на тим просторима и западних геополитичких интереса. Потребно је једном заувек разумети да западна политика није импровизованог и реактивног карактера, него је заснована на стратешкој планификацији усклађеној са дугорочним интересима и глобалистичким тежњама. С обзиром да


ће Србија увек бити “много велика” за западне “партнере”, српски државни апарат би требало да се угледа на руски и да се побрине о предузимању делотворних контрамера за неутралисање даљих западних иницијатива усмерених ка новим “етничким” и “регионалним” деобама. ___________ Извор: Стандард


СРБски ФБРепортер - дневни журнал 08.02.2013.