Page 7

мо корак ка глобалистичкој унификацији на наднационалном нивоу. О личности Димитрија-Мите Ценића Јаснији став о националном питању и снажнију националну свест од Марковића, имао је његов следбеник Димитрије Ценић (1851–1888), који је заједно са Марковићем 1872. године радио на писању револуционарних прогласа и отпремању „свесрбских и балканских“ добровољаца у Босну и Херцеговину. Управо због своје непоколебљивости, Ценић, коме саваремена Србија не зна ни годину, а ни место рођења, био је презиран (али и поштован) од стране својих савремених непријатеља, прећуткиван и намерно заборављан од „својих“ наследника, који у њему никако нису могли да нађу корен сопствене идеје.

лног социјализма. Он сам за своју идеологију није користио назив социјализам него „Србизам“. Сматрао је да у неким државама социјализам може бити остварен мирним, а негде насилним путем. Управо зато се плашио идеје „светске револуције“ која неће уважити специфичности других средина. Тврдио је, попут визионара, да ће на нашим просторима доћи до етничких сукоба, посебно између Срба и Хрвата. За разлику од народа западне Европе, србски народ, по Ценићу, није успео да се национално конституише, да се сабере, да се историјски иживи и индустријализује. Управо отуда, он сматра да борба коју је у његово време водио србски народ јесте национална, али је у истој мери и социјална, јер је воде управо сиромашни србски сељаци и занатлије. У том смислу, Ценићев идеал је био и остао не Марксов, него Карађорђев радикализам, Први србски устанак, који је представљао не толико израз воље србске господе, кнезова, колико србске сиротиње која „глобе давати не може, ни трпети турскога зулума“.

Димитрије Ценић није био марксиста. Због „дрскости да полемише са Марксом“ био је најчешће сврставан у антимарксисте, али и у бланкисте и нечајевце. Међутим, сам Мита Ценић каже да „нама није идеал ни Ласал, ни Блан, ни Прудон, ни Маркс, нити се ми везујемо искључиво за некога од њих, нити им признајемо монопол над социјализмом, а још мање на мишљење“. Због тога што су, по узору на Маркса, радикали истицали примат економије над политиком, Ценић их оштро критикује, јер сматра да економски живот треба да буде регулисан тако да „служи интересима србског народа“. Одрекавши универзални и ванвремени карактер било које идеје, Ценић је радио на изградњи државног, аграрног (задружног) социјализма, који неће бити ствар само једне класе, него читаве нације. Следећи Марковићеву задругарску мисао, он истиче да су задруге биле темељ србског друштва, како у политичком тако и у економском смислу: „Задруга је била наш бедем против туђег економског и политичког насртаја и уплива, она је била кивот нашега морала и једна школа за одржање умнога живота. Рушењем задруге, рушено је Србство, срушено србско друштво“.

Док је на спољашњем плану увек истицао да је главни идеал србског народа и србске борбе стварање јединствене србске државе (која је нужна, док су питање словенског уједињења и различите форме федерација само ствар избора), на унутарњем плану, Ценић је заговарао револуцију као најефикаснији метод ликвидирања капиталистичког поретка. Основно средство у тој борби, по њему јесте политичка организација, која има задатак да утврђује циљеве борбе и да исте преноси на своје следбенике. Такву организацију треба да чине потпуни посвећеници, они који не само да су упознати са идеалима борбе, него и они који су спремни да за њу све истрпе и све дају. Заправо, партија о којој Ценић говори и није ништа друго него штаб револуције, који треба да настане ако се жели промена поретка. Оно што претходи остварењу националне и социјалне револуције, по Ценићу је револуција у људским умовима.

Можемо слободно рећи да је Ценић изградио једну концепцију која се у великој мери приближава архетипу србског национа-

За њега је битан услов успеха стални активизам. Само се она организација, само онај покрет који стално ради, који ствара но-

ве идеје, развија и шири. Пасивизам, вели он, кочи и гуши и „отвара врата дефетистима, дисидентима и бургијашима“. Активизам и посвећеност циљу – то је лозинка Ценићевог Србизма. Србски националистички социјализам Ипак, и Димитрије Ценић је, попут осталих раних србских социјалиста, платио цех духу свога времена, оличеном у сциентизму и материјализму. И поред снажне националне свести, та клица западњачког материјализма, рационализма и духовне отуђености од светосавског идеала, разликује Димитрија Ценића од архетипа србског националног социјализма који је дубоко хришћански и који је код нас живео у патријархалном друштву са установама попут мобе, задруге и задужбине. Иако су, под утицајем руских социјалиста, Марковић и његови следбеници били присталице ослонца на задругу и општину као установе србске традиције, услед ванзаветног односа према вери и углавном конфузном односу према националном питању, они се не могу сматрати оснивачима или претечама србског националног социјализма. Уосталом, и њихови десни супарници у Србији, кокетирали су са другим установама србске традиције, попут Круне и Цркве, али нису имали слуха за решавање проблема социјалне правде. Заправо и једни и други представљају само различита крила оне скупине синова србских сељака (како их је назвао Свети владика Николај) који су послати на школовање на Запад, и вратили се заслепљени спољашњим сјајем западне цивилизације, прихвативши њене наопаке идеје, од либерал-демократског национализма до социјалдемократије. Цела политичка елита средине и друге половине деветнаестог века, кретала се у том опсегу и морало је „доста воде да протече“ како би се у Срба створио и аутентично србски политичкоидеолошки израз националног социјализма, чија основа постоји у србском искону и који предтавља једину идеологију која одговара народном интересу и духу светосавског завета. ●

Димитрије Ценић није био марксиста. Због „дрскости да полемише са Марксом“ био је најчешће сврставан у антимaрксисте, али и у бланкисте и нечајевце. Међутим, сам Мита Ценић каже да „нама није идеал ни Ласал, ни Блан, ни Прудон, ни Маркс, нити се ми везујемо искључиво за некога од њих, нити им признајемо монопол над социјализмом, а још мање на мишљење“. Ценић је изградио једну концепцију која се у великој мери приближава архетипу србског националног социјализма. Он сам за своју идеологију није користио назив социјализам него „Србизам“.

2012 ВОЈСКА СМЕНЕ 02 07

Војска смене #2  

Други број часописа Србске Акције.

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you