Page 39

Б А Р Б А Р О Г Е Н И Ј Е Систем против навијачког покрета Као народ, не требамо да у малограђанском духу кукамо како „испадамо дивљаци пред Европом“ и како се „само брукамо“. Не требамо се ни трудити да се допаднемо слуђеним грађанима глобалног села, поготово не њиховим господарима, који су нам у више наврата слали бомбе, које су рушиле и убијале наш народ. Хоће ли нам ционистички и мондијалистички варвари бити мерило цивилизованости и нормалности? Наравно да неће, и наравно да желимо да верујемо да је свако „дивљаштво“ србских ултраса корак даље од ЕУ болести, од њеног лицемерног пацифизма и њене трулежи. Наслов овог чланка представља део наслова романа нашег контроверзног и авангардног философа из протеклог века, Љубомира Мицића, којим се описује његов идеал – залагањe за балканизацију и варваризацију Европе. Овакве тежње ка примитивном и изворном јављају се након Првог светског рата и настају из разочарења у западноевропске вредности и засићености западноевропском културом. Мицић у оно време свакако није експлицитно имао на уму вид примитивизма који је карактериситчан за модерне фудбалске хулигане, јер је сам разликовао варваризам од дивљаштва, али на овакву његову философску поставку неодољиво ацоцира једна савремена чињеница. Наиме, „навијачко-хулиганска“ поткултура, која је својевремено на исток Европе увезена са Запада, у данашњој Србији развијена је до крајњих консеквенци. И као таква, данас је у знатној мери окренута против свог духовног изворишта, то јест културолошког модела модерног Запада, који спорт данас третира као инструмент капитализма, интернационалистичког свемешања и пацификовања навијача, не би ли Систем у сваком случају остао безбедан. Наиме, нереди су Систему одговарали некада, када је требало урушити традиционалне вредности у друштву као реликвије „мрачне“ прошлости. Данас је пак прича мало другачија. Наравно, навијачки нереди, уколико су сами себи циљ, свакако јесу дивљаштво и ту нема ничег спорног, али уколико су плански усмерени племенитим политичким циљем, онда им је и природа сасвим другачија. Јер у данашњем времену када деструктиван карактер Система добија све веће размере, бунтовнички нагон природно добија све исправнији вид. Управо онакав какав је доминирао на улицама Београда при нападу на педерску параду 10. октобра 2010, и који се својом силином протегао на будућност, осујетивши намеру педерског режима да срамну параду понови и у 2011. години. Тај борбено-родољубиви пламен пркоси и окупацији свете србске земље Косова и Метохије, помажући обилато најугроженијем делу нашег народа и посећујући га. Тај нагон и бунтовно-улични дух спречио је и хрватске навијаче да на недавном рукометном првенству Европе, неометано и без последица носе злокобна усташка обележја у Новом Саду и Београду. Трибина и национализам Управо недавни напади на Хрвате, као и свеже изречена пресуда навијачу Црвене Звезде Ивану Богданову, уз такође недавно ублажавање срамних казни навиjачима Партизана за наводно убиство француског навијача Бриса Татона, поново су покренули лавину медијских напада на навијачке групе у Србији, и то нас подстиче да сагледамо однос Система према навијачима, како данас тако и током последње две деценије.

Некада су навијачи у очима политичара (тада опозиционих, а сада режимских) и медија били „младост Србије која се храбро бори против Милошевићеве тираније“. Тада никоме није сметало хулиганство и криминал на трибинама, којих ни онда није било ништа мање него данас. Антисрбски политичари из опозиције вешто су при својој борби за власт користили патриотски и антикомунистички потенцијал навијачке трибине, па тако навијачи током 2000. године постају петооктобарски хероји промена. Али убрзо потом, престаје идиличан однос између нових власти и србских навијача, јер они не остају ни мало равнодушни према антисрбској политици нових власти. То постаје јасно при разбијању злогласне педерске параде лета 2001. године. Временом, на србским трибинама у све већој мери се посвећује пажња неговању националне и православне свести, хуманитарним акцијама, подршци прогоњеним србским херојима и окупираним србским земљама, као и повезивањем са другим православним народима. Због свега тога, навијачки покрет постаје трн у оку Систему који жели да србску омладину потпуно отргне од својих корена и припреми је за евроунијатско глобалистичко интегрисање. Жито и кукољ са србских трибина Стога дакле, навијачи постају веома непожељан и „назадан“ фактор у србском друштву. Навијачки покрет очито није контролисан (бар не довољно) од стране Система. А Трибина је одувек била својеврсно јавно мњење, то јест веома утицајан метаполитички и метакултурни фактор који окупља велики број младих људи и усмерава их у одређеном правцу. А тај правац није ни мало једносмеран. Трибина је одувек била спој разних, често противречних елемената и стециште различитог људског материјала, како жита тако и кукоља. И баш због тога, пред оним истински патриотским и здравомислећим, а притом утицајним људима са србских трибина стоје два јако важна задатка. Први је да оне навијачке вође које још увек не раде за Систем, одоле уценама и покушајима поткупљивања, то јест врбовања од стране режимских служби (не морамо образлагати због чега је то битно, потпуно је јасно). А други, ништа мање важан задатак, представља нужност сузбијања већ постојећег кукоља са трибине. То такође није нимало лако, јер тај кукољ је пратећи елемент навијачке поткулуре још од њеног настанка. Многе нездраве ствари се свакако не могу никада искоренити са трибине, али се оне најдрастичније могу и морају сузбити. Ако се на том пољу не ради, сав патриотски потенцијал трибине, све племените акције, изгледаће у великој мери јалово и лицемерно у очима народа. А ако се то пак учини, трибина заиста може постати један од значајних стубова позитивног утицања на омладину и патриотског деловања неконтролисаног од стране антисрбског Система.

2012 ВОЈСКА СМЕНЕ 02 39

Војска смене #2  

Други број часописа Србске Акције.

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you