Page 36

при сузбијању покушаја револуције током 1905. године, а други пут касније у саставу немачке војске током 1918–1919. године. Следеће године, као емигрант скрасио се у Минхену, који је попут осталих немачких градова био препун избеглих Руса који нису желели да живе под бољшевичким терором. Шојбнер се убрзо, током исте године, упознаје са Хитлером и мноштвом националистички настројених Бавараца, који у жељи за немачком националном револуцијом оснивају Немачку радничку национал-социјалистичку партију, са циљем борбе за ревизију Версајског уговора, а против комунистичке опасности, капитализма и разорног јеврејског утицаја. Први састанак Шојбнера са Хитлером протекао је у тајности, јер су га власти у Берлину гониле поводом оптужбе за учествовање у неуспелом промонархистичком пучу из марта 1920. године. У својим успоменама на те дане, Шојбнеров пријатељ и саборац кнез Жевахов је писао: „Од једном сам се нашао у срцу здравог националног покрета, који је ублажио моју горчину због улоге коју је Немачка играла у окончаном рату – судбоносном за обе земље. Разговори са водећим представницима овог покрета Ернестом Рувентловим, Лудвигом Милером фон Гауеном, Шојбнер-Рихтером, Арном Шикеданцом и многим другим, убедили су ме да се не ради само о немачком националном делу, већ о светом делу заштите хришћанства од претеће опасности. Дело ових непоколебљивих идеолошких ратника, изазивало је у мени дубоко поштовање, јер су у тренутку најтежих мука своје отаџбине, проповедали борбу у име Христа!“. Преко своје жене Матилде која је припадала високом племству, Шојбнер упознаје руског великог кнеза Владимира Кириловича Романова, магната Фрица Тисена, генерала Лудендорфа, као и мноштво других утицајних људи, помоћу којих успева да обезбеди значајну и политичку и финансијску подршку, како за нови немачки националреволуционарни покрет, тако и за руске монархисте у емиграцији. Заправо, главни задатак који је пред себе поставио Шојбнер јесте успостављање чврстог савеза између руских монархиста и немачких националиста у борби против бољшевизма а за националну слободу и обнову монархије у Немачкој и Русији. У том циљу Шојбнер организује Руско-немачки народни фронт Обнова (Aufbau-Возрождение), који је пропагирао тезу да будућа национална Русија и национална Немачка могу победити само уз помоћ заједничке борбе. Под окриљем ове организације, у пролеће 1921. године у баварском граду

Бад-Рајхенхалу, организован је велики сабор руских монархиста из читаве емиграције, који је имао за циљ да допринесе уједињавању националистичког дела руске емиграције, и успостављању пријатељских веза између ње и немачких национал-социјалиста. Утицај Шојбер-Рихтера је и међу Немцима непрестано растао. Ступивши у партију, убрзо постаје њен главни идеолог, што је кнезу Жевахову дало основа за тврдњу да је Шојбнер у суштинском смислу био утемељивач немачког национал-социјалистичког покрета. Од стране својих сабораца, виђен је као будући министар спољних послова наступајуће национал-социјалистичке Немачке, а као историјски узор спољнополитичке оријентације будуће државе, Шојбнер је истицао Свету Алијансу (савез царске Русије, Пруске и Аустрије) као државног савеза формираног са циљем уништења левичарско-револуционарних покрета у Европи и одбране хришћанске државности. Битан узрок размимоилажења оваквог идеала и потоњих дешавања јесте трагична смрт Шојбнер-Рихтера, који је храбро погинуо у неуспелом Минхенском „пивничком“ пучу, спасивши при том живот Адолфу Хитлеру, коме је пак веома тешко пала погибија блиског саборца. Говорио је тада Хитлер: „Сви су замењиви, само не он!“, означивши га мучеником за идеју коме посвећује „Моју борбу“, али временом као да је заборављао ствари којима га је Шојбнер учио. Наиме, његова погибија била је неисцељив духовни ударац покрету и битно је утицала на развој немачког национал-социјализма у будућности, који се временом, а нарочито по свом доласку на власт, разилазио са неким фундаменталним Шојбнеровим идеалима. Наиме, по његовој погибији, покрет се постепено удаљава од хришћанских координата, што је утицало на фокусирање расне теорије покрета, на тезу о германско-нордијском превасходству, уз незасити пораст политичких амбиција које су све теже одолевале искушењу националне мегаломаније и идеји ширења животног простора на рачун суседних народа. Осветљавајући величину руског Немца Шојбнер-Рихтера, митрополит Јован као да указује на идеал православне националистичко-социјалне идеје, као јединог могућег и аутентично хришћанског и истински европског политичко-идеолошког одговора, не само на владајуће саблазни западњачког планетарног мондијализма, већ и на погубне заблуде сваке ускогрудо шовинистичке мегаломаније, као и на другој страни, псеудоправославне и псеудоревнитељске „антијеретичке“ и „антизападне“ хистерије и лажног духовног чистунаштва.

БОРБЕНИ ДУХ НОВОГ НАЦИОНАЛИЗМА ПРОТИВ ЈАЛОВОГ „ПАТРИОТИЗМА“ Велики Милош Црњански није само један од наших највећих људи од пера, већ и велики учитељ Србске идеје. Кроз своје политичке списе, говорио је у своје време о многим тада актуелним темама, стојећи чврсто на бранику србског националног интереса. Његови списи и данас су актуелни и пружају обиље материјала за разраду србске националистичке доктрине, пре свега на пољу стила, културолошког израза, али и уопштених политичких усмерења. Цитираћемо овом приликом његове мисли на тему указивања разлике између истинског, револуционарног национализма на једној страни и безличног, баналног, званичног, прорежимског и грађанског патриотизма на другој, који се подметао и деведесетих година прошлог века од стране ондашњег режима, али се подмеће и данас од стране јалових „де36

ВОЈСКА СМЕНЕ 02 2012

стема, етикетира као екстремизам и деструкција. Но, прочитајмо шта је писао Црњански, чији ауторитет и углед нико ни данас не може оспорити нити угрозити. Управо због тога, мондијалистички медиокретити и узурпатори србског медијског и културног простора, гурају под тепих идеолошке погледе славног писца, којем препуштамо реч:

сничарских“ фактора у Србији. Подмеће се као кукавичје јаје србској омладини, као некаква норма, док се истински национализам од стране свих (и левих и десних) слугу Си-

„Ми мислимо са националистичког гледишта, да је у нас раса (квалитет) давно дата, али да је била изражена тотално само у борби Cрпства. Не само ратничкој, него идејној и друштвеној. Тек ваљда, неће нови национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша? … Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса,

Војска смене #2  

Други број часописа Србске Акције.

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you