Page 33

БЕСМИСАО СРБСКОГ АНТИФАШИЗМА „Држи се храбро, жуч из поцепане јетре шикну, ти се држи Србине! Из утробе што пржи, такав ропац се проломи – Храбро се држи! ... Италијански роде, фаланга буди чврста, збијај фронт свој, фаланга жестока што лети, као један човек у бој…“ Габријеле Д’Анунцио (Ода народу србском) Неизоставна пропагандна одлика актуелног политичког сукоба у данашњој Србији, у све већој мери постаје бесмислено етикетирање, то јест прозивање супротне стране за фашизам, уз самопозивање на антифашизам. Као што потпуно неосновано владајући антисрбски кругови упорно поистовећују србски национализам са фашизмом, тако су и на другој страни веома чести покушаји да се глобалистички антисрбски пројекти попут НАТО пакта и ЕУ представе као континуитет Хитлерове политике. Специфична је позиција анархо-комунистичких кругова који глобалне пројекте попут ЕУ и НАТО-а сврставају под окриље „новог фашизма“ америчке хегемоније, при чему у својој идолошкој конфузији, управо национализам проглашавају оруђем америчке хегемоније. Међутим, истина је да љубав према сопственој нацији и политичко и културно деловање са националног становишта, нису и не могу бити оруђе било какве америчко-капиталистичке тенденције. Таква оруђа су искључиво шовинизам и сепаратизам, као и жеља за запоседањем туђег животног простора. Ове деструктивне идеје стварају међународне сукобе који су повод за покретање „мировних“ иницијатива америчког хегемонизма, а у циљу окупације датог подручја. Након окупације долази до обрачуна са прогресивним народним традицијама матичног становништва, а у циљу његовог укалупљивања у потрошачко-капиталистички друштвени модел. Поистовећивање србског национализма са фашизмом већ је потпуно компромитовано, истрошено и неубедљиво. Оно најчешће долази од стране оних који ни о фашизму не знају скоро ништа, јер у супротном, знали би Д’Анунцио да је фашизам идеологија настала у конкретном народу и времену и да није намењена копирању нити имитирању. Супротна, али ни мало исправнија тенденција долази из кругова који данашњи србски националистички отпор глобалном завојевачу настоје да прогласе антифашистичком борбом. Са задатком указивања на неоснованост и штетност тезе о истоврсности старих фашиста и актуелних креатора политике планетарног мондијализма, осврнућемо се на неколико чињеница. Срби и италијански фашизам Пре свега, фашизам (који се углавном погрешно поистовећује са немачким национал-социјализмом) настао је после Првог светског рата у Италији. Треба рећи да је идејни зачетник фашистичке доктрине, учитељ Мусолинија и оснивач Фашистичких одреда, ратни херој и славни песник Габријеле Д’Анунцио, у својим политичким и идеолошким подухватима био значајно инспирисан управо србском традицијом коју је изванредно познавао. Током Првог светског рата, фасцинирао га је дух који надахњује србске ратнике, који су снагу и херојски идеализам црпели из славних периода народне историје и подвига народних великана. Сведочанство о таквој инспирацији представља његова поема Ода народу србском (Ode alla nazione serba), написана 1915. године. Д’Анунцио је чак начинио посебни својеручни

рукопис Оде, и уз неколико штампаних издања исте (о свом трошку), послао србском краљу Петру I Карађорђевићу. У Србској идеји, Д’Анунцио препознаје народну чежњу за славном епохом прошлости (Немањићком Србијом), као и несаломиво и узвишено надахнуће таквим националним изгубљеним Рајем, који упркос вековној дистанци, несмањеним жаром и даље крепи нове синове нације и подстиче их да незадрживо стреме ка оваплоћењу древног идеала у свом времену. Оно што је за србске ратнике и србски народ представљало наслеђе Немањићке Србије, то је за Д’Анунциа и његове италијанске следбенике наслеђе Старог Рима, које је и постало основни историјски узор италијанског фашизма. Ромејско наслеђе Д’Анунцио надахнуто приписује и србској средњевековној држави, када у Оди истиче: „Јер Рим им даде Царство!“ Даље, фашистичка Италија услед амбиција да освоји што већи део територија које су биле под влашћу некадашње Млетачке републике, била је природан геополитички савезник србског народа. Наиме, стварање две суседне државе – Велике Србије и Велике Италије, чија би граница била у Далмацији, трајно би решило питање западних србских земаља. Тек је трагична хрватофилска заблуда југословенства окренула фашистичку Италију против србског народа. Ипак, заједнички антиусташки интерес Срба и Италијана посведочeн је и у обилној сарадњи између италијанских и четничких јединица у злогласној „НДХ“ током Другог светског рата. Православље и немачки националсоцијализам Православље које је било жестоко прогоњено у комунизму и у све већој мери маргинализовано у демократским системима, природно је поздравило појаву новог немачког националног покрета, који је објавио рат и једној и другој антиправославној и јудео-масонској идеологији. Данас је недовољно позната чињеница да је већина православних помесних Цркви, макар до захуктавања ратних збивања, подржавала Адолфа Хитлера, сматрајући га борцем против антиправославних сила, пре свега против надируће комунистичке опасности. Сама сатанизација Хитлера, од стране већине демократских медија и руководстава демократских држава, као и СССР-а, није ни најмање поколебала православне духовнике, који су по јеванђелској поуци знали да „свет у злу лежи“ и да ће бити оклеветан и прогоњен свако ко на овоме свету жели да твори правду. И патријарх србски Варнава подржаво је Хитлеров антикомунизам, као уосталом и Свети владика Николај у предратном периоду, у време када је у Рајху озбиљно разматрана идеја стварања националне хришћанске цркве. Треба рећи и да је Хитлеров режим готово искоренио ватикански утицај на унутрашње немачке црквене прилике, јер није желео да један инострани центар моћи има било какав утицај унутар Немачке, о чему у својим новинарским извештајима сведочи наш велики књижевник Милош Црњански, који је тада био 2 012

ВОЈСКА СМЕНЕ 02 33

Војска смене #2  

Други број часописа Србске Акције.

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you