Page 1

Zvoncica

~1~

Anna


Zvoncica

DŽASINDA VAJLDER OBEĆAJ mi zauvek

Prevela Sanja Bošnjak Beograd, 2015.

~2~ Anna


Zvoncica

Ako vas najgore povrede oni koji treba najviše da vas vole, ako tražite oslobađanje od patnje kroz blaženstvo bola, ako ste odbačeni zbog upadljive nesavršenosti, onda je ova knjiga za vas. Voljeni ste; niste sami; divni ste.

~3~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 1 Početak; ili izazov Džejson Dorsi Septembar, druga godina srednje škole „Ne budi kreten, Malkome.” Snažno sam gurnuo Malkoma Henrija laktom, i posrnuo je. „To je opravdano pitanje, Dorsi. Zaljubljen si u Nel Hotorn jebeno oduvek. Kad ćeš stisnuti petlju i pozvati je da izađete?” Malkom je bio jedini crnac u prvom timu, naš najbrži trkač, naš zvezdani bek i treći član našeg moćnog trija, zajedno s Kajlom, kvoterbekom, i sa mnom, krilnim hvatačem. Malkom je bio građen kao ja - nizak, zdepast i mišićav, i imao je ogromnu afro-frizuru u stilu sedamdesetih. Brižljivo ju je negovao, jer kad je već morao biti jedini crnac u belačkom palanačkom fudbalskom timu, onda je hteo da tako i izgleda. „Jebena si kukavica” podbadao me je. „Nećeš to uraditi.” Ljutito sam ga pogledao. „Zaveži, dođavola, Malk.” Dobacivali smo se loptom na terenu dok smo čekali da se ostali momci presvuku. Obojica smo ranije izašli sa časova, jer smo šesti čas imali fizičko, a to nam je predavao trener Donaldson. „Nisam kukavica. Samo nisam imao pravu priliku. Prvo, ona je Kajlova najbolja drugarica. Nisam siguran kako bi on to primio. A osim toga, znaš šta se desilo s gospodinom Hotornom i Aronom Svornickim. Otkinuo bi mi muda kad bih je pozvao da izađemo. Napunila je tek šesnaest, nema ni nedelju dana.” „Što znači da si imao nedelju dana da isplaniraš to sranje. Hajde, Džej. Nemoj sad da mi glumiš pičkicu. Cviliš o tome kako želiš šansu kod Nel još od sedmog razreda. Sad imaš priliku.” Bacio mi je loptu, a zatim odjurio, trčeći cikcak. Zavitlao sam loptu za njim, ali promašio sam ga za kilometar. „Hvala bogu što nisi kvoterbek, Džejsone. Očajan si.” „Kao da bi ti mogao bolje? Ne bi pogodio ni širu stranu ambara.” Vratio mi je loptu, pogodivši me snažno u grudi. „Kladim se da bih pogodio širu stranu Neline guzice s pedeset metara.” Znao sam da me zavitlava, ali upalilo je. „Ne pričaj tako o njoj, govno jedno.” Ponovo sam mu bacio loptu, zatim oponašao njegov prethodni potez tako što sam pretrčao nekoliko metara pre nego što sam se okrenuo da uhvatim loptu. „Šta onda hoćeš, čoveče, jebote. Pozovi. Je. Da izađete.” Malkom mi je bacio loptu i pala mi je pravo u ruke; bacao je bolje od mene, ali to mu nikad ne bih priznao.

~4~ Anna


Zvoncica „Hoću”, rekao sam. „Hoću. Kad budem spreman.” Tog trenutka, Blejn, Nik, Čak i Frenki istrčaše na teren, bacajući opremu na nasumičnu gomilu sa strane. Bacio sam loptu ka Frenkiju, Pojurio je prema meni, podvukavši loptu ispod ruke. Pustio sam ga da projuri kraj mene, zatim ga lako sustigao i oborio na zemlju, ščepavši ga čvrsto za bok. Obojica smo se srušili smejući se, ali kad smo pali, Frenkiju je trebalo duže da ustane i borio se za dah. „Prevelika si kukavica, Dorsi.” Frenki je pesnicom pritisnuo rebra, previjajući se. „Jebiga, čoveče. Mislim da si mi povredio rebro. Nemam opremu na sebi, ortače, pazi malo.” „Pičkice! Ne podnosiš obaranje? Trebalo bi da pretrčiš nekoliko utakmica, izdržiš nekoliko pravih napada. Možda bi malo ojačao, bure jebeno.” Nasmejao sam se kad sam to rekao, jer smo obojica znali da je Frenki bio ofanzivna linija što mi čuva dupe da me ne obore kad se spremam da potrčim. Bio je vraški dobar igrač i jedan od mojih najboljih prijatelja, posle Kajla i Malkoma. „Dobro, dobro, ja sam bure, a ti svetlucava mala vila.” Pretvarao se da će me napasti, a onda mi je obavio snažnu ruku oko vrata i stegao me; bio je ogroman, pravi mamut - sa sedamnaest je već premašio sto osamdeset centimetara i sto deset kilograma. Na prvi pogled delovao je gojazno, ali kad bi vas oborio, shvatili biste da je to sto deset kilograma čistih mišića. „Možda bi trebalo da prestaneš da se šepuriš po terenu kao jebena vila i isprobaš blokadu za svoje dupence.” Borio sam se za dah dok me je stezao i morao sam ga udariti pesnicom u rebra da me pusti. Blejn, defanzivac i timski mirotvorac, gurnuo nas je u stranu. „Prestanite, momci. Znate šta trener misli o glupiranju.” „Zaveži, Blejne”, odvratili smo uglas Malkom, Frenki i ja. „Hajde da se vratimo na ono kako si prevelika kukavica da pozoveš Nel na izlazak”, dobacio je Malkom. „Hajde da se ne vraćamo.” Bacio sam loptu postrance preko terena do Čaka, hvatača iz drugog reda, a on ju je uhvatio i prosledio Niku, drugom ofanzivnom lajnmenu. „Izazivam te”, rekao je Frenki. „Duplo te izazivam.” Nasmejao sam se. „Šta je ovo, drugi razred? Duplo me izazivaš? Ozbiljno?” Frenki se nije nasmejao sa mnom. „Da, izazivam te da pozoveš Nel Hotorn da izađete. Muka mi je već od tvog pretvaranja da je tvoja zaljubljenost u nju neka velika tajna. Svi znaju osim nje i Kajla. Uradi nešto ili zaveži o tome.” „Povećavam ulog”, ubacio se Malkom. „Kladim se u sto dolara da nećeš to uraditi.” „To je glupo. Neću da se kladim niti da prihvatam izazove. Ona mi je drugarica. Pozvaću je da izađemo ako i kada budem spreman.” Usredsredio sam se na nameštanje štitnika u pokušaju da sakrijem nelagodnost. „Da, drugarica ti je... jer si uvučen u prijateljstvo.” To je rekao Malkom. Gad. „Nisam uvučen u prijateljstvo.” Nepotrebno sam zategao kopačke, trgnuvši pertle tako jako da me je stopalo zabolelo, pa sam morao da ih olabavim i ponovo zavežem. Malkom je uvek umeo da me prozre. „Da, jesi, i znaš to i sam.” Stao je ispred mene nosem u nos. „Sto dolara. Prihvati ili zaveži.”

~5~ Anna


Zvoncica Odgurnuo sam ga, ali ponovo mi se uneo u lice i gurnuo i on mene. „Neću se jebeno kladiti s vama zbog toga”, odvratio sam. „To je zato što si uplašena pička”, izazivao je Frenki. Ovo je izazvalo gromoglasan smeh čitavog ofanzivnog reda, sad okupljenog oko nas. „Uplašena pička?”, podsmehnuo sam se. „Jesi li mi upravo to rekao?” Frenki se zateturao prema meni, pun sebe i spreman da me obori. „Da, jesam. Jer jesi.” Stao sam pred njega, ali obojica smo znali da se nikad ne bih usudio da se zapravo suprotstavim Frenkiju: obojica bismo završili u bolnici. „Ne plašim se”, izgovorio sam, bezočno lažući. Zapravo, zaista sam se plašio. Bio sam prijatelj s Nel Hotorn još od trećeg razreda, i gotovo isto toliko bio sam i zaljubljen u nju. Frenki je bio potpuno u pravu kad je rekao kako svi znaju za to osim same Nel i Kajla. A Kajl je možda i znao, ali je izabrao da ne primećuje; nisam bio sasvim siguran. Kada ste skoro deset godina zaljubljeni u nekoga, sama pomisao na to da tu osobu pozovete da izađete je zastrašujuća. Takođe, znao sam da će mi se, ukoliko ne prihvatim opkladu, smejati čitav tim. „Jebiga. Dobro. Pozvaću je sutra.” Mrzeo sam što me pritiskaju, ali isto tako znao sam da je, inače, verovatno nikad ne bih pozvao. „Svi ćete mi dugovati lovu do sutrašnjeg treninga.” Frenki i Malkom rukovaše se sa mnom, pošto su jedino njih dvojica, zapravo, učestvovali u opkladi. Na treningu sam radio automatski, trčao sam i hvatao loptu gotovo bez razmišljanja. Mozak mi je radio milion kilometara u minutu, naizmenično planirajući šta ću reći i umirući od straha da ću nešto pogrešiti.

Kad sam narednog dana došao u školu, bio sam sav rastrojen. Da sve bude još gore, tata se ranije vratio s posla i prilično me izmlatio. Trening bi mi danas teško pao s grudima i leđima prekrivenim modricama, ali dosad sam se već navikao. To me je jačalo, rekao je. Bilo je to za moje dobro, govorio je. Mada, na neki način, bio je u pravu; jeste me ojačalo. Nikakvo obaranje nije me moglo zaboleti kao njegove pesnice. Četvrti čas imao sam zapadnu civilizaciju, a peti američku vladu s Nel, i nameravao sam da joj priđem između časova. Otpratiću je do ormarića i pitaću je dok budemo razmenjivali knjige. Stajao sam ispred učionice gospođe Hej stings na prvom spratu i čekao Nel da dođe na peti čas. Morao sam se ugristi za obraz da sakrijem bolan grč kad me je Malkom razigrano zgrabio s boka, udarajući me snažnim ramenom pravo u modricu. Odgurnuo sam ga, na silu se smejući dok smo se rvali, sve dok nije naišao Veseli Hari, hipi dežurni nastavnik, i razdragano nam doviknuo: „Prekidajte, lude siledžije.” Veseli Hari bio je svima prijatelj. Ličio je na Džona Lenona, s dugom neurednom smeđom kosom, otrcanom bradom i okruglim naočarima. Pušio je previše trave šezdesetih i u glavi, zapravo, nije ni izašao iz te decenije. Bio je brat direktora Boumana, večito smiren, krajnje ljubazan prema svima i uvek nasmešen. Nikad nikoga nije morao da moli nešto dvaput, jer su čak i najtvrdokorniji čudaci voleli Harija.

~6~ Anna


Zvoncica „Znači, uradićeš to posle časa, je li tako?”, poverljivo me je pitao Malkom, mašući trostruko presavijenom stotkom između kažiprsta i srednjeg prsta. Posegao sam za novčanicom, ali izmakao se. „Da, hoću”, odgovorio sam. „Naći ćemo se kod ormarića između četvrtog i petog časa.” Protrljao sam mesto gde mi je ljubičasto-žuta modrica veličine grejpfruta prekrivala rebra i pružala se na leđa, isto ono gde me je i Malkom udario u šali. Iza sebe sam čuo Kajlov glas. „Tata te je opet premlatio?” Kajl je jedini osim moje mame znao da me tata tuče. Naterao sam ga da obeća da nikad nikome neće reći. To mi ne bi nimalo pomoglo, jer mi je tata bio kapetan gradske policije. Sakrio bi sve izveštaje i zastrašio socijalne radnike koji bi pokušali da mu stanu na put. Već se dešavalo. Pogrešio sam što sam rekao nastavniku fizičkog u osmom razredu da mi je modrica na stomaku od tatinih batina, i nastavnik je otišao do socijalnog radnika. Nastavnik fizičkog prebačen je u drugi okrug u roku od nedelju dana, a socijalni radnik dobio je otkaz. Nisam išao u školu nedelju dana, zbog bolesti. Zapravo, bio sam u takvim bolovima da nisam mogao da ustanem iz kreveta. Modricama na telu bilo je potrebno duže od mesec dana da nestanu. Posle toga više nikom nisam pokušao da kažem. Provodio sam što sam više vremena mogao u školi, na fudbalskom treningu ili kod Kajla. Samo da budem što dalje od tate. Njemu je odgovaralo, jer nikad nije ni želeo da ima decu. Razočarao sam ga, tvrdio je. Čak i kad sam izabran u prvi tim već u prvoj godini, bio sam mu razočaranje. I kad sam oborio okružni rekord za najviše hvatanja u jednoj sezoni iste te prve godine, bio sam samo beskorisno govno. Nisam oborio tatin rekord, a samo je to bilo važno. Znate, tata je tri godine uzastopce bio reprezentativac u srednjoj školi, a onda je otišao da igra kao prvi krilni hvatač za Univerzitet u Mičiganu i bio je naveliko hvaljen kao jedan od najboljih igrača univerzitetskog fudbala. Tad su ga odabrali za Kanzas Siti Čifse, Minesota Vikinge i Njujork Džajantse. Pokidao je prednji ukršteni ligament na prvoj utakmici sa Džajantsima, i ta povreda okončala mu je karijeru. Vratio se u rodni grad, ovde u Mičigan, i zaposlio u policiji kao ogorčen, gnevan čovek. Kad je pokrenut Prvi zalivski rat, pridružio se vojsci i završio je dve smene s pešadijom, i vraćao se gore sjeban zbog onoga što je video i radio. Voleo je da se opije posle posla i pričao bi mi grozne priče. Za razliku od većine ratnih veterana za koje sam čuo, tata je voleo da priča o svojim iskustvima. Mada, samo sa mnom, i samo kad bi iskapio petu turu. Pričao mi je o ubijenim drugovima, raznetim improvizovanom eksplozivnom napravom, pogođenim snajperom ili raketnim bacačem. Ako bih pokušao da odem, napao bi me. Čak i pijan, tata je bio strašan. Povreda ligamenta okončala mu je karijeru profesionalnog krilnog hvatača, ali nije ga učinila manje fizički zastrašujućim. Stajao bi, desetak centimetara viši od mene, širokih ramena, snažnih bicepsa i žilavih podlaktica, a kratko podšišana proseda kosa presijavala bi mu se od znoja dok se njihao preda mnom. Imao je brze, čvrste pesnice, i čak i pijan bio je precizan. Znao je gde da udari da izazove najviše bola. Naučio sam bolje da blokiram i izvrdavam, što je tata podsticao. Želeo je da budem muškarac, ratnik. Muškarci ne osećaju bol. Muškarci mogu da trče na utakmicama s povređenim rebrima i izudaranim bubrezima. Muškarci ne plaču. Muškarci ne pričaju. Muškarci ruše rekorde.

~7~ Anna


Zvoncica Kajl je sve ovo znao - razumeo je onoliko koliko je mogao neko ko to nije doživeo, i nikome nije rekao. „Da, ali dobro sam.” Mrzeo sam sažaljenje. Kajl me je samo pogledao u oči, procenjivački. Znao je da nikad ne bih priznao da me nešto boli, pa se usavršio u procenjivanju koliko mi je loše. „Jesi li siguran? Trener želi da danas radimo vežbe stepovanja.” „Sranje”, promumlao sam. Vežbe stepovanja.obično su se održavale tako što bi trener ili kvoterbek bacao loptu, a hvatač je vežbao da je uhvati blizu linije, stepujući preko linije s jednom ili obe noge. Trener je voleo da drži ove vežbe s punim ometanjem, pa sam naučio da hvatam dok odbrambeni igrač pokušava da me zaustavi. Ovo je značilo da su me veći deo treninga konstantno obarali. S već povređenim rebrima, biću srećan ako sam, na nogama, izađem s terena. „Ne, dobro sam”, rekao sam. „Igramo protiv Brajtona u petak, a oni vole da me čuvaju sa dva igrača. Treba mi vežba.” Kajl je samo zavrteo glavom. „Koji si ti tvrdoglavi kreten.” Nasmejao sam se. „Da. Ali sam najbolji jebeni krilni hvatač u državi. To dosta govori o tatinom trening-programu.” Prstima sam napravio navodnike u vazduhu dok sam izgovarao ovo poslednje. „Koju je ono reč upotrebio gospodin Lang juče? Dok je govorio o Spartancima i tome kako su obučavali svoje ratnike?” Kajl je izvadio energetsku pločicu iz torbe i otvorio ju je, pružajući mi polovinu. „Agogi”, odgovorio sam. „Tako je”, potvrdio je Kajl, glasno žvaćući. „Samo se pretvaraj da si Spartanac, obučavan u agogima.” „To nije bila zgrada, ne bih rekao”, kazao sam, žvaćući svoju polovinu. „To je više bio način života, program. I da, to je u osnovi to. Majk Dorsi, spartanski agogi trener.” „I moraću ponovo da te odvlačim s terena?”, pitao je Kajl, samo napola u šali. „Verovatno”, odgovorio sam. „Otići ćemo onda u skrovište posle treninga.” Krenuo je na peti čas hernije na drugom kraju škole, žureći da ne zakasni. „Zvuči dobro”, doviknuo sam za njim. Skrovište nam je bilo mesto u šumi iza moje kuće. Tamo je bio stari hrast oboren munjom, s ogromnim raširenim granama savijenim nisko iznad tla, koje su oblikovale nadstrešnicu nalik na pećinu. S godinama smo Kajl i ja pretvorili to mesto u neku vrstu skloništa, od isprepletenih grana, starih dasaka i limenih ploča sa smetlišta oko debelog debla, da bismo dobili zaklonjeno mesto. Dovukli smo stare stolice, neke sanduke, pa čak i stari ofucani kauč. Bila je to naša tajna, i čak i sad, kad smo bili dovoljno odrasli da bi trebalo da se stidimo zbog tajne kućice, i dalje smo je tajili. Moj rođak Dag jednom je ukrao nekoliko pakovanja jeftinog piva iz prodavnice pića i dao mi dva-tri, pa smo Kajl i ja često tamo odlazili da zajedno pijemo. Ali za mene je skrovište bilo samo to - mesto gde sam mogao da odem i pobegnem od tate. Tamo sam nekoliko puta i prespavao, tako da sam čuvao staro vuneno ćebe u jednom sanduku.

~8~ Anna


Zvoncica Razgovor s Malkomom i potom s Kajlom oduzeo mi je gotovo sedam minuta pre petog časa, pa sam se iznenadio kad se Nel još nije pojavila. Mislio sam da ću se unerediti dok sam se pripremao da je pozovem da izađemo, ali ona nije ni došla na čas. A onda se pojavila, kose puštene preko ramena, nasmejana i vesela. Beka joj je bila s jedne strane, Džil s druge. Te tri devojke su, po mom mišljenju, bile najzgodnije u čitavoj školi i nikako nisam mogao da odlučim kako bih ih rangirao po tom kriterij umu. Uglavnom je zavisilo od raspoloženja. Nel sam najbolje poznavao, pošto sam veći deo života proveo sanjareći o njoj kao kučence, ali Beka je bila podjednako privlačna, samo na svoj način. Bila je niža i zaobljenija od Nel i imala je dugu kovrdžavu crnu kosu, tako čvrsto ukovrdžanu da joj je predstavljala gustu masu rastegljivih uvojaka, dok je Nelina imala savršenu nijansu riđe. Bekina koža imala je boju tamnog karamela, dok je Nelina bila poput slonovače, bela i svetla. Nel je bila otvorena i vesela, dok je Beka bila tiha i mučno stidljiva, ali izuzetno pametna. Džil je bila gotovo neprimetna kad se nalazila pored Beke i Nel. Jednostavno, nije mogla da se takmiči, ako mene pitate. Ukoliko je pogledate kad je sama ili s drugim ljudima, sigurno je bila lepa, ali, prosto, nije bila ista liga kao Nel i Beka. Džil je bila poput žive Barbike. Visoka, s neverovatnim proporcijama, prirodna plavuša plavih očiju. Bila je najslađa devojka koju ćete upoznati, i da, znam, momci ne bi trebalo da upotrebljavaju izraz slatka, ali jednostavno joj odgovara. Bila je slatka kao med. Takođe, bila je stereotipna vazdušasta plavuša, gotovo neverovatno praznoglava i nekako plitka. Ali bila je đavolski odana svojim prijateljicama, i to mi se kod nje sviđalo. Bio je to trenutak kao iz Srednjoškolskog mjuzikla: tri najzgodnije devojke u školi hodaju jedna pored druge posred suncem okupanog hodnika: Nel u sredjni, dok je svi gledaju, dive joj se, pričaju o njoj. Zatim je stala pravo pred mene, smeškajući mi se, pozdravljajući me, a ja sam se ukočio, zapanjeno zevajući. Neko me je gurnuo otpozadi, snažno, i prenuo me iz sanjarenja. Malkom je prošao pored mene, nakašljavajući se. „Izvini, brate. Nisam te video.” Klimnuo je glavom Nel i ostalima. „Hej, šta ima, devojke? Lepo izgledate danas, koliko vidim. Stvarno ste lepe, slažeš li se, Džejsone?” Malkom je voleo da se „razmeće svojom crnom kožom”, kako bi on to rekao, naročito kad se trudio da bude smešan, a to je bilo gotovo sve vreme. Prostrelio sam ga pogledom, a zatim pogledao u Nel. „Hej, Nel. Kako si?” Jadno. Jadno. Tako jadno. Nasmešila mi se. „Zdravo, Džejsone.” Beka i Džil su produžile i zaustavile se kod svojih ormarića nekoliko metara dalje. To mesto, hodnik društvenih nauka na prvom spratu, blizu trpezarije i dvorišta, bilo je glavno središte našeg srednjoškolskog društvenog života. Tu se sve dešavalo. Tu smo pozivali devojke na sastanke, izazivali tuče, raskidali. Oni popularni tu su se zadržavali da budu viđeni, tu su vođe raznih grupica okupljale pristalice oko sebe. I tako sam, naravno, kao zvezda fudbalskog tima, morao tu da je pitam za izlazak. Nel je bila popularna, ali nije bila devojka s klikom. Bila je dobra sa svima, omiljena jer je lepa, pametna, i ćerka drugog najuticajnijeg čoveka u gradu, odmah posle Kajlovog tate, a bila je Kajlova najbolja drugarica. Kajl je, naravno, bio bog srednje škole. Bio je zvezdani kvoterbek, među najboljima već u šesnaestoj, sin senatora, i zgodan do besvesti. Imao je savršen život. Najbolji prijatelj s najzgodnijom devojkom u školi, bogat, zgodan, popularan, sportista, s divnim roditeljima. Imao je čak i moćan automobil, klasičan kamaro SS koji je njegov stariji

~9~ Anna


Zvoncica brat nadogradio, a onda mu ga prepustio kad je pobegao u sedamnaestoj. Jedini razlog što nisam mrzeo Kajla bio je taj što mi je bio najbolji prijatelj i poznavao sam ga od zabavišta, i svima sam mogao ispričati priču kad se u trećem razredu upiškio u pantalone, a ja mu pomogao da to sakrije. Svi su me posmatrali. Znali su da se nešto dešava. Malkom i Frenki verovatno su rekli svima koje su poznavali, a to je značilo doslovno svima, da ću pozvati Nel da izađe sa mnom, pa je čitava gomila kul klinaca stajala u hodniku, i čak se nisu ni pretvarali da nas ne gledaju. Sad nisam mogao da se izvučem. Prokletstvo! Progutao sam knedlu i stegao drhtave šake u pesnice. „Pa, Nel. Razmišljao sam. Hoćeš da izađeš večeras sa mnom? U sedam?” Glas mi nije zadrhtao niti zaskičao, i zvučao sam prikladno opušteno. Razrogačila je oči i iznenađeno udahnula, zatim ispustila uzbuđeni vrisak pre nego što je stegla zube da ga priguši. „Da! Mislim, da, naravno. Volela bih. Kuda idemo?” Hvala bogu, malo sam se pripremio. „Mislio sam u Bravo.” Ponovo se nasmešila. Bilo je to skupo mesto za srednjoškolce, i morali ste imati rezervaciju, naročito u petak uveče. Imao sam dogovor s tatom: ja vodim računa o ocenama i fudbalu, a on se brinuo da ne moram da radim. Dobijao sam dvesta dolara nagrade za svaku utakmicu na kojoj bismo pobedili, plus dvadeset dolara za svaki osvojeni tačdaun. Tim nam je dosad ove godine bio nepobeđen, a ja sam već osvojio šest tačdauna u četiri odigrane utakmice. Da. Tata me je zaista pritiskao da uspem u fudbalu. Pobeda je bila sve, odmah posle potrebe da budem pravi muškarac. „Zar ne moraš da rezervišeš da bi tamo ušao petkom?”, pitala je Nel. Samo sam se razmetljivo nasmešio i zavukao ruku u džep. „Da.” Zaškiljila je u mene. „Kako si mogao biti toliko siguran da ću pristati?” Osmehnuo sam joj se još šire, uglavnom da sakrijem pomahnitalo lupanje srca. „Pa, jesi, zar ne?” Nije dugo mogla da zadrži ozbiljan izgled. „Videćemo se onda u sedam.” Klimnuo sam glavom i prošao pored nje u našu učionicu, ne obazirući se na prigušeno šaputanje. Spustio sam se na svoje mesto pozadi pored prozora i pretvarao se da ne vidim kako Nel ženski ushićeno šapuće s Bekom i Džil. Poželeo sam i sam da se malo izduvam, ali nisam mogao, jer sam muškarac, a muškarci ne pokazuju osećanja. Nel se ljupko smestila na svoju stolicu nekoliko redova ispred mene. Spustila je ranac na pod pored nogu i sagnula se da ga otvori, koristeći priliku da me krišom pogleda, crveneći i smeškajući se kad je videla da gledam pravo u nju. Negde u sebi pitao sam se hoće li mi dozvoliti da je poljubim. Verovatno neće, ali bilo bi baš kul kad bi me pustila. Srećom po mene, trener nas je naterao da gledamo film umesto da trčimo. Dozvolio je Kajlu da preskoči film, jer je znao da će ga on proučiti kod kuće, sam. Mi ostali nismo imali toliko sreće, pa smo zaglavili gledajući utakmice Brajtona gotovo do pola sedam.

~ 10 ~ Anna


Zvoncica Nameravao sam da odem po Nel odmah posle treninga, pa sam u rancu krišom poneo farmerice i košulju. Košulja je bila izgužvana, ali tu nije bilo mnogo pomoći. Istuširao sam se kad su ostali momci otišli i uskočio sam u kamionet. Sam sam ga kupio, štedeći čitavu prošlogodišnju fudbalsku sezonu, a dodao sam i nagradu za odličan uspeh. Bio je to deset godina star F-150, s dugačkom prikolicom, ručnim menjačem, s pogonom na četiri točka. Bio je moja beba. Nije bio ništa naročito, ali bio je moj. Tata nije mogao, a nije ni hteo da mi ga oduzme, šta god da uradim, jer sam ja za njega uštedeo i platio ga. Poštovao je to. Imao je neki svoj uvrnuti osećaj časti. Nije ga grizla savest da me tuče dok ne propišam krv, ali poštovao je moj prostor i ono što je moje i plaćao mi je dokle god bih ja to zaradio. Čak je i svoje časove skraćivao ako bih mu uzvratio. Naravno, čas bi se skratio tako što bi me nokautirao, ali mlaćenje bi kraće trajalo, pa sam počeo češće da se suprotstavljam. Odvezao sam se do Neline kuće, dok su mi gume škripale po pošljunčanom putu. Živci su mi bili rastrojeni. Konačno se dešavalo. Izlazio sam s Nel Hotorn. Mogao sam je zamisliti u ozbiljnoj ali uskoj suknji do kolena i nekoj majičici koja nije mogla sakriti njene izvanredne grudi. Duga crvenkastoplava kosa puštena preko ramena, a samo šiške zakačene šnalom unazad, kao i obično. Volela je da boji nokte jarkim bojama, obično crvenom, narandžastom ili ružičastom. Ponekad plavom ili zelenom, ali nikad crnom, sivom ili nekom drugom mračnom bojom. Zaustavio sam se nasred puta, kilometar od njene kuće, i pokušao da se saberem. Bio je to samo sastanak. Bili smo samo dvoje prijatelja koji izlaze na sastanak. Ništa više. Nije bilo razloga da mi se pruži prilika za poljubac. Neću čak pokušati ni da je uhvatim za ruku. Samo ćemo se... družiti i pričati. Nema potrebe da se uzbuđujem. Ali bio sam. Bio sam napet, uzbuđen. Ispustio sam dug uzdah, obema rukama udario po volanu i viknuo što sam glasnije mogao, ispuštajući nešto nakupljenog uzbuđenja. Bio sam van sebe, tako ushićen zbog izlaska s Nel da nisam osećao čak ni modrice. Ubacio sam kamionet u brzinu i odvezao se do njene kuće. Mobilni telefon zazvonio mi je baš kad sam se zaustavio. Bacio sam pogled na ekran i javio se kad sam ugledao Kajlovo ime. Digitalni sat pri vrhu ekrana pokazivao je osamnaest i četrdeset pet, što znači da sam malo poranio. Zanemario sam činjenicu da sam mu morao reći kako izlazim na sastanak s devojkom koja mu je bila bliža od sestre. Pošto je zvao, nekoliko minuta pre sastanka, gotovo sam poželeo i da mu ne kažem. „Hej, Kajle, čoveče! Šta ima!” Odglumio sam oduševljenje da prikrijem napete živce. Oklevanje s druge strane bilo je glasnije od povika. „Zapravo, Džejsone, ovde Nel. Zovem s Kajlovog telefona... ja - zaboravila sam moj.” Njen glas pogodio me je u grudi kao tona cigala. Zatim su njene reči doprle do mene. „Zaboravila si svoj? Gde si ti? Upravo sam stigao pred tvoju kuću.” Još duže oklevanje. Stomak mi se skupio i okrenuo na njene naredne reči: „Slušaj, žao mi je, ali ne mogu da izađem s tobom.” Sranje. Trebalo je da znam da neće biti lako. „O, kapiram.” Pokušao sam da prikrijem razočaranje, ali bio sam siguran da je, svejedno, mogla da ga čuje. „Sve je u redu? Mislim...”

~ 11 ~ Anna


Zvoncica „Samo - možda sam malo prebrzo pristala, Džejsone. Žao mi je. e mislim... Mislim da ne bi uspelo.” „Znači, ovo nije samo odlaganje za neki drugi put.” U tom trenutku nisam mogao da sakrijem povređenost. „Ne. Žao mi je.” ,,U redu je, valjda.” Nasmejao sam se, shvatajući koliko je to glupo zvučalo, naročito zato što je očigledno mogla da prepozna da sam se iznervirao. „Sranje, ne. Nije. Ovo nije u redu, Nel. Baš sam bio uzbuđen.” Morao sam da se saberem. Stegao sam pesnice oko volana i čvrsto zažmurio. „Tako mi je žao, Džejsone. Upravo sam shvatila, posle ozbiljnog razmišljanja... mislim, polaskana sam, i bila sam uzbuđena što si me pitao, ali...” Prekinuo sam je. „Radi se o Kajlu, zar ne? S njim si, na njegovom telefonu, naravno da se radi o njemu.” Trebalo je da znam. Stvarno je trebalo. Svi su ionako uvek mislili da su zajedno. „Džejsone, to nije - mislim, da, trenutno jesam s njim, ali...” ,,U redu je. Shvatam. Mislim da smo svi znali da se ovo sprema, pa ne treba da budem iznenađen. Samo bih voleo da si mi ranije rekla.” Zvučao sam kao kreten, ali nisam mogao da se uzdržim. „Oprosti, Džejsone. Ne znam šta drugo da kažem.” „Nema šta da se kaže. Sve je u redu. Samo ću... kako god. Videćemo se na hemiji u ponedeljak.” Upravo sam se spremao da prekinem, kad me je njen glas zaustavio. „Džejsone, sačekaj.” „Šta je?” „Verovatno ne bi trebalo ovo da ti kažem, ali... Beka je zaljubljena u tebe još od sedmog razreda. Jamčim ti da će izaći s tobom.” „Beka?” Zaprepastio sam se. „Zar to ne bi bilo čudno? Mislim, šta da joj kažem? Mislila bi da mi je kao neka rezerva ili takvo nešto. Mislim, verovatno je istina, ali ne tako, znaš?” Progovorila je posle kraćeg ćutanja. „Samo joj reci istinu. Ispalila sam te u poslednjem trenutku. Već si imao rezervacije, a ja sam mislila da bi ona možda volela da izađe umesto mene.” „Misliš da će upaliti? Stvarno?” Beka? Bila je kul, ali nije bila Nel. Glasno sam izgovorio: „Ona je prilično zgodna.” „Upaliće. Samo je pozovi.” Istrtljala je Bekin broj i ja sam joj ga ponovio, zapisavši ga na račun s benzinske pumpe. „Hvala... valjda. Ali, Nel? Sledeći put kad odlučiš da nekom momku slomiš srce, javi mu malo ranije, važi?” Pokušao sam da unesem malo vedrine u glas. „Ne budi smešan, Džejsone. Nisam ti slomila srce. Nismo čak ni izašli. Ali jeste mi žao što sam te ovako ispalila.” „Bez brige. Osim toga, možda može i da uspe to između Beke i mene. Zgodna je gotovo isto kao i ti. Čekaj, sranje, to nije zvučalo kako treba. Nemoj joj reći da sam to rekao. Obe ste jednako zgodne, samo sam...” Bože, zvučao sam kao moron. Neka me neko zaustavi. Nasmejala se, presekavši me. „Džejsone? Zaveži. Pozovi Beku.”

~ 12 ~ Anna


Zvoncica Veza se prekinula, a ja sam se zagledao u četvrtasti papirić računa, s deset cifara neuredno nažvrljanih na poleđini. Beka? Nisam bio siguran da li je to dobra zamisao. Nisam znao mnogo o njoj, kad sam malo bolje razmislio. Imao sam utisak da je poticala iz prilično stroge porodice, ali samo sam sudio na osnovu činjenice da se uvek oblačila naročito skromno i nikad nije pokazivala mnogo kože osim majica s kratkim rukavima i sukanja do kolena. Ništa preduboko izrezano, ništa iznad kolena. Nikad se nije motala oko frajera, koketirala, dolazila na žurke. Bila je tiha, vredna, ljubazna i učtiva kad joj se neko obrati, i ljudi su bili skloni tome da je ostave na miru ili su bili ljubazni prema njoj jednostavno zato što je bila drugarica Nel Hotorn. Zaljubljena je u mene? Stvarno? Kako nisam nikad primetio? Sedeo sam na kolskom prilazu još nekoliko minuta, razmišljajući. Gotovo sam se upiškio kad mi je neko pokucao na prozor. Spustio sam ga. Nežno lepo lice gospođe Hotorn delovalo je zbunjeno. „Džejsone? Je li sve u redu? Nel nije tu. Izašla je na trčanje s Kajlom.” Gospođu Hotorn svako bi poželeo za majku. Vitka, s lepom plavom kosom i svetlom kožom, bila je oličenje divne, uvek nasmešene žene, koja je dolazila na fudbalske utakmice da navija za nas i obično bi nam nešto i ispekla. Znala je gotovo sve u gradu po imenu, i volela je da grli ljude. Obično je mirisala na kolače i blag parfem. Moja majka jedva je bila osoba, sakrivala se u svojoj sobi i gledala tamo sapunice i rijaliti programe, izbegavajući bojno polje, odnosno dnevnu sobu. Tata bi je ponekad udario, ali čim sam ja dovoljno odrastao da to podnesem, okrenuo je pesnice prema meni i ostavio je na miru, osim što im je uzglavlje kreveta dvaput nedeljno udaralo o zid između moje i njihove spavaće sobe. „O, da”, rekao sam. „Sve je u redu. Mislio sam da ćemo izaći ona, Kajl i ja, ali pobrkao sam vreme.” Gospođa Hotorn se namrštila na mene. ,,E, nije lepo lagati, Džejsone Dorsi.” Osmehnuo sam joj se. „Ja? Zašto bih lagao?” Namrštila se još jače. „Znam te još od pelena, Džejsone. Znam kad lažeš.” Uglovi usana izvili su joj se u osmeh koji je podsećao na Nelin. „Takođe, znam da su se Nel i Kajl nešto sporečkali i pretpostavljam da znam o čemu je reč.”“ „Svađali su se?” Ovo mi je bila novost. „Nel me je upravo zvala s Kajlovog telefona. Nije mi zvučalo da su ljuti jedno na drugo, toliko mogu da vam kažem.” Mislim da sam možda zvučao malo ogorčeno. Spustila je pogled na zemlju, pomalo nelagodno, ako je tako ljupko stvorenje kao što je gospođa Hotorn bilo sposobno za nelagodu. „Mislim da su se pomirili.” Pogledala me je u oči. „Oduvek ti se sviđala Nel, Džejsone. Znam to, ali ona ne zna.” Nemoćno sam dunuo. Izgleda da je Frenki zaista bio u pravu kad je rekao kako svi znaju da mi se sviđa Nel, osim nje same. „Pa, više nije važno. Imam osećaj da je sad s Kajlom.” Gospođa Hotorn klimnula je glavom. „Da, tako i ja mislim. Ne bi me iznenadilo. Žao mi je, Džejsone. Znam da to sigurno boli.” Slegao sam ramenima. ,,U redu je. Ionako je oduvek izgledalo neizbežno da će njih dvoje na kraju biti zajedno, znate?” Ponovo je klimnula glavom. „Da, oduvek sam to mislila.” Oštro me je pogledala. „Šta ćeš sad uraditi?”

~ 13 ~ Anna


Zvoncica Petljao sam oko drške menjača, prelazeći prstima preko linija i brojeva. „Ne znam. Nel kaže da treba da pozovem Beku da izađemo, ali nisam siguran. Ne želim da Beka pomisli kako to radim zato što nemam nikog boljeg, znate?” „Hmmm. Zapravo, to nije loša zamisao. Mislim, kad bi rekao Beki istinu, ona bi to poštovala. Možda bi na početku bilo neprijatno, ali ona je devojka puna razumevanja. Shvatiće šta ti se dešava. Ali budi opušten. Samo idi i razgovaraj s njom.” „Jeste li sigurni?”, pitao sam. „Sigurna sam. Vredi pokušati, zar ne?” Dodirnula mi je ruku. „Džejsone? Ako ti ikad nešto zatreba, možeš doći ovamo, znaš?” Glas joj je bio čudan, nekako dubok i oštar. Kao da je znala nešto što bi trebalo da zna samo Kajl. Samo sam zurio u nju, nesiguran kako da odgovorim. „Hvala, gospođo Hotorn. Sila ste.” Nasmešila mi se, ali bio sam siguran da joj vidim tračak tuge u očima. Kao da je sumnjala. Međutim, ništa nije mogla da uradi, čak i da je znala, čak i da sam joj rekao šta se dešavalo u dnevnoj sobi Dorsijevih. Znao sam da Beka živi u novijoj zasebnoj kući nekoliko kilometara dalje, pa sam se uputio u tom pravcu. Zaustavio sam se blizu ulaza u ulicu i pozvao broj koji mi je Nel dala.

~ 14 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 2 Drugi izbor; prvi izlazak Beka de Roza Septembar, druga godina srednje škole Opsovala sam sebi u bradu dok sam pokušavala da na brzinu pređeni poslednjih deset pitanja domaćeg zadatka iz matematike. Mrzela sam matematiku. Bila je dosadna i teška, ali morala sam biti na svim naprednim predavanjima da udovoljim ocu. Ili, radije, da steknem odobravanje, jer mu je bilo nemoguće udovoljiti. Zbog gruvanja glupe rep muzike mog brata Bena, bilo mi je još teže da se koncentrišem, posebno kad je pojačao ton pošto sam ga zamolila da utiša. Volela sam brata, ali bio je veoma težak, naročito kad je bio u svom posebnom raspoloženju, depresivan i ljut. Morala sam da završim matematiku, jer ako je ne uradim, znala sam da je nikad neću završiti, a to je značilo da neću moći da izađem. Roditelji su mi bili jezivo zahtevni u pogledu mog školovanja. Zahtevali su nedeljni izveštaj o ocenama, uključujući sve predstojeće testove i ispite, završene domaće zadatke, kao i obavezni a moguće i dodatni kredit. Dopuštali su mi tri sata ličnog slobodnog vremena svakog dana, ali samo ako bih završila sav domaći zadatak, što je, s obzirom na to da sam bila na svim naprednim kursevima, značilo da često nisam imala više od sat vremena za sebe. Obično sam crkavala nad domaćim zadacima do devet ili deset svake večeri, a posle deset nije mi bilo dopušteno da napustim kuću. Provodila sam većinu vremena u svojoj sobi, da se sklonim od neprekidno džangrizavih roditelja. Kad nisam radila domaći, pisala bih, čitala ili gledala neku televizijsku emisiju na laptopu. Društveni život van škole bio mi je ravan nuli. Nisam nikad bila na sastanku s dečkom, niti ću ikad, često sam očajavala. Život će mi potrošiti učenje, reči, brojevi, testovi i ispiti. Čak i dok sam žurno radila poslednji zadatak, a zatim otvorila beleške o potrebnoj terminologiji, uhvatila sam sebe da mi misli lutaju. Računski izrazi postajali su nešto drugo, ono što i većina drugog u mojoj glavi: Poezija. Gledala sam kako mi olovka žvrlja po stranici dnevnika, uvek otvorenog pored mene, bez obzira na to gde sam bila. Nisam se trudila da razumem ono što se izlivalo na papir. Kad je olovka prestala da se pomera, pročitala sam šta sam napisala: Matematika dosade

~ 15 ~ Anna


Zvoncica Prosečna brzina promene Kao da određuje moju osu rotacije. Površina elipse Definitivno određuje konstantu mog života. Dnevna šema mog postojanja Konačno je ponašanje moje Ograničene funkcije. Izopačena, izvedena, diferencijalna Suštinska nepovezanost, Eksplicitna diferencijacija, Eksplicitna funkcija: Eksponencijalno truljenje. Nemam sebe, Imam samo Uslovnu konvergenciju Njihovog stalnog uslova Neprekidne funkcije Neodobravanja. Svaka odluka je kao Deo lančanog pravila, Prstena, Ili, Površine između dva koncentrična kruga s različitim poluprečnicima; ili, Drugim rečima... Moji Jebeni Roditelji. Uzdahnula sam, osetivši tračak zadovoljstva na te reči. Izražavale su deo mene. Imala sam četiri sveske ispunjene poezijom od nekoliko prethodnih godina, a u trenutnoj sam već popunila dve trećine. Poezija mi je bila jedino zadovoljstvo u životu, jedino što mi je dopuštalo da pokažem karakter, da se izrazim. Sve ostalo ispunjavali su mi škola, govorna terapija i časovi klavira. Volela sam klavir, i znala sam da ga dobro sviram, ali nije to bilo za mene. To se od mene očekivalo, zahtevalo. Prenula sam se iz sanjarenja i vratila učenju izraza iz trenutne lekcije, kao i onih za narednu sedmicu. Kad bih uspela bar da započnem domaći za sledeću nedelju, ako ga već ne mogu završiti, možda bih čak uspela da dobijem malo slobodnog vremena. Završila sam zadatke iz matematike i prešla na ekonomiju, dovoljno laku da stavim slušalice na uši i

~ 16 ~ Anna


Zvoncica slušam muziku. Prva pesma na mojoj Pandorinoj plej-listi bila je Demons benda Imagine Dragons, i bože, baš mi je odgovarala. Savršeno. Završila sam ekonomiju i bila na sredini zadate lektire za čas književnosti osamnaestog veka - koja se, zapravo, računala u kredit za koledž - kad mi je zazvonio telefon. Mobilni telefon bio je jedini roditeljski ustupak da mi omoguće kakav-takav društveni život. Bilo mi je dozvoljeno da imam mobilni telefon s neograničenim brojem poruka i upotrebom interneta, pa sam mogla da kuckam poruke koliko god sam želela. Jedino što su mi roditelji bez upozorenja uzimali telefon i čitali poruke da se uvere kako mi se ništa nakaradno ne dešava u životu - a nakaradno je bilo sve što je zabavno, uzbudljivo ili na bilo koji način zanimljivo. Čak su mi i misli zvučale kao matematička jednačina. Jedino što sam sačuvala od roditelja bila je moja poezija, i te sam sveske sakrivala u kutiji za cipele gurnutoj duboko u ormar. Svesku koju sam trenutno koristila nisam nikad ispuštala iz vida, i bila mi je ili u ručnoj torbi ili rancu, sakrivena između udžbenika i svezaka punih školskih beležaka. Radije bih ih spalila nego dopustila bilo kome da ih pročita; izražavale su svaku moju misao, svako osećanje, najdublje, najmračnije demone. Pročitati moje sveske bilo bi kao pročitati samu suštinu moje duše. Javila sam se na telefon i ne gledajući u njega, pošto su samo Džil i Nel imale moj broj. „Halo?” „Uf... hej. Beka, ovde Džejson... uf... Džejson Dorsi.” Džejson Dorsi bio je poslednja osoba na planeti koju bih očekivala da će me pozvati u pola osam u petak uveče, naročito jer sam pouzdano znala da je te večeri imao sastanak s Nel. „Džejsone? Kako si dobio moj broj, i zašto me zoveš?” Nisam mogla a da ne zvučim pomalo zlobno; bila sam zaljubljena u Džejsona Dorsija još od četvrtog razreda, kad je udario u nos Denija Morelija, jer je ismevao moje mucanje. Bila sam zaljubljena u Džejsona Dorsija oduvek, ali on nije znao ni da postojim, osim kao Nelina nespretna drugarica. Možda sam bila malo ljuta na Džejsona, onako uopšteno, „Pa, ja.. vidiš...” Nije zvučao uobičajeno, što znači da je oklevao i nije bio kao inače uobražen i pun sebe. „Uf, bože, baš brljam.” „Ne znam ni šta brljaš, Džejsone. Samo reci zašto si me pozvao.” Bila sam usplahirena i trudila sam se da ne budem drska, pa sam zvučala zvanično i napeto od napora da ne zamucam. „Dobro, evo o čemu se radi. Znaš da sam pozvao Nel da izađemo danas?” „Da.” „Pa, nismo izašli.” „To sam zaključila iz činjenice što razgovaraš sa mnom umesto s Nel.” Jednostavno, nisam shvatala šta hoće. Zašto me je zvao? „Pa, s Kajlom je. Mislim da su, kao, zajedno.” Nisam se mogla više zaprepastiti ni da sam pokušala. „Ali pristala je da izađe s tobom. Ne razumem.” „Da, ni ja. Otišao sam po nju i nije je bilo. Pozvala me je s Kajlovog telefona i otkazala izlazak.”

~ 17 ~ Anna


Zvoncica „Misliš, želela je da izađete neki drugi put.” Zašto bi Nel pristala na sastanak sa Džejsonom ako je bila s Kajlom? I otkad je s Kajlom? Ništa nije imalo smisla. I dalje nisam znala zašto je Džejson zvao mene povodom toga, od svih ljudi. Nismo bili ni prijatelji. „Ne”, odgovorio je, očigledno nezadovoljno. „Mislim, rekla mi je da ne bi uspelo, znači nikad.” „Žao mi je što to čujem. Znam da ti se mnogo dopadala.” Nisam znala šta drugo da kažem. Kroz čitavu osnovnu i srednju školu želela sam da Džejson vidi mene, da na mene obrati pažnju, ali video je samo Nel. „Bože, zar svi znaju? Nisam shvatao da je bilo tako očigledno.” Zvučao je razdražljivo. Morala sam da se nasmejem. „Pa, bilo je očigledno, Džejsone, da. Odavno si zaljubljen u nju. Svako ko vas oboje poznaje to vidi.” „Osim nje.” „Da, osim nje”, složila sam se. „Dakle, kakve to veze ima sa mnom?” Dugo ćutanje s druge strane žice objavilo mi je da mu je očigledno bilo neprijatno zbog onoga što je hteo da mi kaže. „Ja - pa, imam rezervacije za Bravo”, rekao je, ,,i pitao sam se da li bi pošla sa mnom.” Kocka je konačno bačena. „T-ti, šta? O, dođavola, n-ne, Džejsone! Nemoj mi r-reći da si me upravo pozvao da budem Nelina bedna z-zamena! Grr!” Zarežala sam od besa na Džejsona što me je tako uvredio i što sam se tako naljutila da sam počela nepovezano da mucam. „Ne, Beka, nije tako, kunem se!” Nekoliko puta duboko sam udahnula i potrudila se da jasno oblikujem reči. „Molim te, objasni mi svoje razloge, Džejsone. Bojim se da ne shvatam kako si došao do zaključka da je ovo dobra zamisao.” Zaječao je, udaljenim, prigušenim zvukom kao da je zagnjurio lice u šaku s telefonom odmaknutim od lica. „Slušaj, Beka. Nisam se ja ovoga setio. Ničeg od ovoga.” „Pa, sad se apsolutno osećam bolje. Molim te, nastavi.” Nasmejao se. „Bože, Beka. Duhovita si kad si ljuta.” „Duhovita sam stalno. Samo to dosad nisi znao.” Ponovo se nasmejao, što me je ometalo u pokušajima da ostanem ljuta. „Vidiš? Čudno. Možda si u pravu. Možda si duhovita uvek, a ja nisam znao. Daj mi priliku da otkrijem.” „Zašto? Shvataš li uopšte koliko je ovo uvredljivo?” Progovorila sam podsmešljivim dubokim glasom. „O, ćao, ostavljen sam i ti si mi utešna nagrada. Jao, Džejsone. Tako sam počastvovana. Ili ne.” „Mislio sam da ćeš mi dati priliku da objasnim?” pitao je. ,,U redu, dobro. Hajde.” „Već sam u tvom kraju, pa što mi ne bi rekla koja je tvoja kuća da dođem po tebe? Objasniću ti čitavu prljavu rabotu za večerom.” ,,Au, kako pametno govoriš, Džejsone. Svaka čast.”

~ 18 ~ Anna


Zvoncica Zvučao je malo povređeno, istinski, i osetila sam ubod krivice. „Prokletstvo, Beka. To nije bilo lepo. Nisu svi sportisti glupi, znaš.” Zaćutao je, a onda nastavio. „Osim toga, prljava rabota i nije neki naročito pametan izraz. Hajde. Znam kako ovo izgleda, ali nije kao što misliš, stvarno. Pruži mi priliku. Molim te?” Nasmejala sam se protiv svoje volje. „Dobro. Daj mi nekoliko minuta da vidim s roditeljima. I ostani tu gde si.” Zvučao je zbunjeno, ali je pristao. „Naravno, u redu. Videćemo se za minut. Sedim na ulazu u četvrt Haris lejk.” „Nisam sigurna da želim da znaš gde živim.” Zakikotao se. „Odvezao sam Džil kući posle škole jednog dana i spomenula je da živiš u istoj ulici. Ništa se... neprilično ne događa.” Ponovo sam se nasmejala. „Prekidam vezu.” „Dobro. Ionako sam završio razgovor s tobom.” Nasmejao se i prekinuo pre mene. E, sad me je čekala nevolja: trebalo je da slažem roditelje. Ni za milion godina ne bi me pustili da izađem na večeru s momkom, bilo kojim, a kamoli s nekim nepoznatim i njima i meni. Džejson i ja jesmo odrasli zajedno, išli u iste škole, bili na mnogo istih časova zajedno, ali nisam ga zaista poznavala. Ugurala sam dnevnik u torbicu zajedno s telefonom i strčala stepenicama. Roditelji su mi sedeli za trpezarijskim stolom, i raspravljali se na zamršenoj mešavini engleskog, arapskog i italijanskog. „Izlazim s Nel.” Otac je podigao pogled i izvijena obrva zaustavila me je u mestu. „Završila si sav domaći?” Klimnula sam glavom. „Da, oče.” Spustio je bradu u plitkom kraljevskom klimanju. „Dobro onda. Javi se u deset.” „Hoću. Grazie.” Izvukla sam se kroz ulazna vrata, tražeći u torbici ključeve pre nego što izađem. Ako bih se usudila da dođem kući posle određenog vremena, otac bi zaključao vrata, imala ja ključ ili ne. Imala sam vozačku dozvolu, ali mi otac nije davao kola sve do druge godine srednje škole, pod uslovom da” imam sve petice do kraja godine, i u tom slučaju kupio bi mi auto. Iskreno, radije bih ga kupila sama sebi, ali ni to mi nije bilo dopušteno. Nisam mogla naći posao, jer bi me to ometalo u učenju. Mrzela sam što zavisim od roditelja, ali nisam imala izbora. Nel i ja često smo se sretale na raskrsnici, jer kad bi u autu bilo momaka koji bi me sačekali ispred kuće, oca bi mi udarila kap. Čak i da je sve bezazleno, obično prijateljsko druženje, poludeo bi. Izveštila sam se u varanju kad sam išla na druženje s Nel i Džil - što je uključivalo Kajla i Džilinog dečka Nika - a često i Džejsona. Otišli bismo do tržnog centra i muvali se, a kad bi došlo vreme da krenem, pobrinula bih se da izgleda kao da sam bila sama s Nel i Džil. Ali ovaj sastanak sa Džejsonom biće teži. Odlučila sam da se kontrolnim pozivom pozabavim kasnije. Sad sam morala da smirim živce. 2ivela sam na sredini ulice, pa šetnja nije bila duga, ali ugledala sam Džejsonov kamionet kraj puta i njegovu tršavu plavu kosu i preplanulu kožu, i hodanje mi je odjednom izgledalo beskrajno. Svaki korak odjekivao mi je u ušima i tutnjao kao grmljavina. Svakim

~ 19 ~ Anna


Zvoncica korakom bi svaki moj delić zadrhtao i zatresao se, pa sam pomislila hoće li me smatrati debelom. Znala sam da nisam, logično. Bila sam niska i lepo oblikovana, ali bila sam u formi i pravilno sam se hranila. Znala sam to, i uglavnom sam bila zadovoljna svojim izgledom. Ali s vremena na vreme, obično u Džejsonovoj blizini, nisam bila zadovoljna svojim telom. Znala sam da mu se sviđa Nel, i zato sam se i pitala da li me je uopšte primetio, pošto nisam bila ni nalik na nju. Bila sam niža od nje, i teža. Imala sam tamnu kožu i crnu kosu. Nel je bila visoka i vitka, svetle kože i savršene riđe kose. Bila je energična i pričljiva, omiljena i samouverena, a ja... nisam bila takva. Bila sam tiha i stidljiva. I mucala sam. Bože, znala sam da ću mucati pred Džejsonom. Jednostavno sam znala. Biću usplahirena ili uzbuđena, zaboraviću se i počeću da mucam. Već sam bila uznemirena, a nisam mu još prišla ni na tri metra. Nekoliko puta duboko sam udahnula i pokušala da povratim ljutnju zbog njegove drskosti. I dalje mi je i te kako dugovao objašnjenje, ali znala sam da ću vrlo brzo popustiti. Prigovaraću mu zbog toga, ali oprostiću mu. Na kraju. Prišla sam crnom kamionetu i zagladila prednju stranu sive pamučne suknje. Džejson je iskočio iz kamioneta i zaobišao ga da mi otvori vrata; svaka čast za manire. Nije progovorio sve dok nije skrenuo kod ulaza u kratku ulicu i izašao na glavni put. „Dakle”, rekla sam. „Objasni.” Samo mi se osmehnuo i uključio radio, nameštajući stanicu s kantri muzikom. Iskrivila sam lice i promenila je, ali Džejson se namrštio na mene i vratio je. „Volim tu pesmu.” Ljutito sam ga pogledala. „Mrzim kantri muziku.” „Jesi li je ikad, zapravo, slušala?”, pitao je. Uzdahnula sam i odmahnula glavom. „Ne, nisam”, priznala sam. Pojačao je zvuk, pa je muzika ispunila automobil kad je započela nova pesma. „Slušaj ovu. Jedna od mojih omiljenih. Priča tako neverovatnu priču.” Zažmurila sam i usredsredila se na reči... Osamdeset devet centi u pepeljari, poluprazna boca soka... smesta me je privukla ta jednostavna živa slika. Izgubila sam se u pesmi. Svaka rečenica, svaki stih i svako ponavljanje refrena otpevani su s bolnom emocijom. Vozim tvoj kamion... bože. Tako me je snažno pogodilo. Nisam znala zašto, jer nisam izgubila nikoga kao taj pevač, ali sam tako gorko osetila pesmu. Kad se završila, Džejson je isključio radio. „Dakle? Šta misliš?” „Ko to peva?” pitala sam. „Li Brajs. Pesma se zove I Drive Your Truck, ako nisi zaključila iz refrena.” Nasmešio mi se. „Dakle, jesam li bio u pravu?” Klimnula sam glavom. „Da. Bio si u pravu. To je veoma dirljiva pesma. Nije bilo zavijanja kao što sam mislila da će biti.” Nasmejao se. „Misliš na stariji stil kantri muzike. Ono što snimaju danas uopšte nije takvo, više liči na rok pod uticajem kantrija, mislim da bi se moglo tako opisati. Volim kantri zato što... ne znam, Pevaju o svemu. Većina pesama nosi neku priču, ili govori o nečemu za šta se čovek može vezati, znaš? Nešto što se može razumeti. Mislim, ta pesma očigledno govori o momku koji je izgubio bliskog prijatelja, brata, oca ili tako nešto. Sve je tu u stihovima.” „Stihovi su veoma poetični.” Nasmešila sam mu se. „Pusti mi nešto drugo.” “

~ 20 ~ Anna


Zvoncica Osmehnuo se i ponovo uključio radio. Odslušao je nekoliko taktova, a onda je klimnuo glavom. „I ova je dobra.” Pogledavši me, pokazao je u mom pravcu kao da je meni posvećuje. „Ova je za tebe, Beka.” Morala sam da se nasmejem. „Baš si čudan.” Pojačao je i viknuo preko gitara. „Posvećujem je tebi! Slušaj!” Spustio je prozore i izbacio ruku, klimajući glavom uz muziku i lupkajući dlanom o stranicu kamioneta u ritmu. Pesma je nosila istu notu, od muzike u pozadini do pevačevog glasa. Više je podsećala na pop, pomislila sam, i pevač je imao blaži kantri naglasak, ali ipak je to nesumnjivo bila kantri pesma. A onda sam obratila pažnju na reči, gde je pevač pevao o ženi, kako ne mora da se umiljava i bude seksi, ali bi bilo lepo kad bi bila takva. Bila je to mudro napisana pesma, romantična i iskrena. Po njenom završetku, malo je utišao kad je počela sledeća. „Je li ti se svidela ona? To je bilo Sure Be Cool If You Did Blejka Šeltona.” „Zar to nije onaj tip iz TV emisije? Iks faktor ili Vojs ili nešto takvo?” „Da. U Vojsu je.” Ljutito sam ga pogledala. „Zašto bi meni posvetio tu pesmu?” Pocrveneo je i skrenuo pogled, gledajući me ispod oka dok je vozio. „Ne znam. Jednostavno tako. Činilo mi se... prikladno, valjda. Za tebe i mene, i ovu priliku?” Uzdahnula sam. „Još mi nisi ništa objasnio.” Zakolutao je očima i protrljao obraz. „Znam, znam. Samo... sad si izašla sa mnom i lepo mi je. Zašto bismo to upropastili ozbiljnim razgovorom?” Pogledom sam ga pitala: Ti to ozbiljno? „Zato što je jedini razlog što sam pristala da izađem s tobom taj što si mi obećao objašnjenje.” „Dobro.” Utišao je radio. „Evo o čemu se radi. Očigledno svi živi u čitavom prokletom gradu znaju da sam bio zaljubljen u Nel.” Primetila sam da je upotrebio prošlo vreme, ali nisam ga prekidala. „Pa, juče na treningu, momci su me zezali zbog toga.” „To nije naročito lepo. Zar ne bi trebalo da ti budu drugari?” Pogledao me je kao da sam rekla nešto što nije razumeo. „Pa jesu mi drugari. To su muški odnosi, valjda. Zezamo jedni druge. Tako... tako se mi ponašamo.” Podigao je ruku kad sam zaustila da mu postavim pitanje. „Mislio sam da hoćeš objašnjenje? Ćuti onda za trenutak. Zezali su me što sam bio zaljubljen u Nel čitavog života, ali nikad ništa nisam preduzeo. Dakle, da. Frenki i Malkom opkladili su se u sto dolara sa mnom, svaki ponaosob, da neću pozvati Nel da izađe sa mnom narednog dana. Dakle, takva se opklada ne odbija, pa sam je pozvao. Mislim, ionako sam hteo, ali ovako sam nešto i zaradio.” „Dakle, da li bi je pozvao da izađete da ti prijatelji nisu ponudili opkladu?” Nije mi odmah odgovorio. „Verovatno ne.” „Zašto ne?” Uzdahnuo je. „Zastrašujuće je, znaš? Mislim, pozvati nekoga da izađe s tobom već je samo po sebi dovoljno strašno, ali... kad ti se neko tako dugo sviđa izdaleka, a da i ne zna? Zastrašujuće je.” „Priznaješ mi da se bojiš?”, zadirkivala sam ga.

~ 21 ~ Anna


Zvoncica Prostrelio me je pogledom. „Naravno da se prokleto bojim. Ali ipak sam uradio. To je hrabrost, znaš: plašiš se, ali svejedno to uradiš. Bar mi je tako tata rekao, a čini mi se da je istina.” Lice mu se smračilo kad je spomenuo oca i jače je stegao volan. „Ali sranje, da, plašio sam se kad sam je pozvao. Sav sam se tresao.” Nasmejala sam se. „Mene si svakako prevario. Izgledao si mi neviđeno uobraženo.” Pogledao me je sa zanimanjem. „Uobraženo? Izgledam uobraženo?” Klimnula sam glavom. „Da. Ponašaš se kao da poseduješ svet. Kao da se ne bojiš nikoga i ničega.” Počela sam da gulim svetloplavi lak na palcu. „Ne znam kako ti to uspeva. Da se tako ponašaš.” Zavrteo je glavom. „Ne izgledam namerno uobraženo. Uglavnom se ne osećam tako, da budem iskren.” Pogledala sam ga. „Znači, to je gluma?” Slegnuo je ramenima. „Pomalo, da. Zapravo, mnogo. Ja sam kao i svi drugi. Nečeg se plašim, imam tajne, nesiguran sam, šta god. Svi to imaju. Ja možda samo bolje sakrivam.” Nisam odmah odgovorila. Pomisao na to da je Džejson Dorsi nesiguran ili uplašen delovala mi je gotovo smešno besmislena. Nikad nije oklevao, nikad se nije preispitivao. Bio je uvek siguran u sebe, pribran i samouveren. Znao je ko je i u čemu je dobar, i znao je da ga ljudi vole. Ne kao ja, drugim rečima. „Možda”, rekla sam. „Da se vratimo na našu temu. Kako si na kraju pozvao mene?” Promeškoljio se na sedištu. „Dakle, pojavio sam se po dogovoru ispred Neline kuće i telefon mi je zazvonio. Javio sam se, misleći da je Kajl, pošto mi je njegov broj bio na ekranu. Ispostavilo se da je Nel i da otkazuje sastanak. Ona i Kajl su se svađali, što ih je navelo da shvate kako treba da budu zajedno ili neko slično melodramatično sranje. Ne znam. Samo znam da sam se pomalo iznervirao, znaš?” Pogledao je u mene, zatim je skrenuo pogled, kao da se spremao da kaže nešto čega se stideo. „A onda mi je Nel rekla da pozovem tebe da izađeš sa mnom umesto nje. Ali da znaš, rekao sam joj da ćeš upravo ovako reagovati. Ona je bila u fazonu: O, samo joj reci šta se dogodilo i biće sve u redu. Dakle, nije me Nel šutnula, a ja onda pomislio: O, a šta je s Bekom, ona je gotovo dobra kao Nel.” Oštro sam udahnula. Meni je upravo tako izgledalo. „Ne? Pa šta si onda mislio,?” Dugo mi nije odgovorio. Posle skoro pet minuta neprijatne tišine, parkirao je kamionet ispred restorana Bravo. Izašao je i otvorio mi vrata, a zatim i ulazna vrata restorana. Srce mi je stalo kad mi je spustio ruku na krsta i uveo me u predvorje. Nijedno nije progovorilo dok nismo seli za okrugli sto za četvoro, s korpom hleba i maslinovim uljem ispred nas. Pošto smo poručili, ozbiljno sam pogledala Džejsona. „Nisi mi odgovorio. Šta si mislio?” Nije hteo da me pogleda. „Ne znam. Mnogo toga. Pre svega, mislio sam da sam povređen. Mislim, Nel mi se sviđala još otkad smo bili deca. Nije nikad saznala, a sad nikad i neće. Ona i Kajl su, onako, savršeni zajedno, znaš? I samo me je ispalila bez razmišljanja. Zabolelo me je. Zatim mi je rekla da pozovem tebe, i to mi je pokrenulo sasvim nove misli. U početku bilo je pomalo: zašto da ne? I da, znam kako to zvuči i žao mi je. Želela si istinu, i eto je.” Zamočio je hleb u maslinovo ulje i ubacio ga u usta, sažvakao ga i progutao pre nego što je nastavio; hipnotisalo me je njegovo pomeranje vilice, snažne crte dok je žvakao, sigurno pomeranje ruku, neprekidno lutanje očiju, što su skakale od stola ka vratima, a zatim se

~ 22 ~ Anna


Zvoncica vraćale na mene. „Ali što sam više razmišljao o tome, nešto sam više razumeo. Shvatio sam da sam se držao za tu pomisao kako sam zaljubljen u Nel. Stvarno, zaljubljen? Šta to uopšte znači? Nije me nikad ni primećivala, jer je uvek bila zaljubljena u Kajla. Tako su... obuzeti jedno drugim. Možda nisu ubacivali romantiku u to do sada, ali oduvek su zajedno. Zato mislim da sam samo bio zagrejan za pomisao da je navedem da me primeti, jer nikad nije i nikad i neće.” ,,A sad?” Otpila sam koka-kolu i čekala njegov odgovor. Ako mi se ne dopadne, bila sam spremna da pobegnem i odem kući. Sve ovo je skoro prevazilazilo moju sposobnost da to prihvatim. Skoro da mi se činilo da me je, zapravo, video onakvu kakva jesam, a to je bilo opasno za moju uračunljivost. Gotovo nisam želela da me želi, jer bi to značilo da se nešto mora uraditi tim povodom. „A sad?” Slamkom je promešao led u čaši. „Sad sve vidim pomalo drugačije. Razmišljao sam o tebi, i pretpostavljam da sam shvatio kako te, zapravo, nisam poznavao. Čitavog života kretali smo se u istim krugovima, znaš? I mislim, Nelina si najbolja drugarica, ali s Nel, uglavnom će svi biti na drugom mestu posle Kajla. U svakom slučaju, shvatio sam da te ne poznajem, a voleo bih. Mislim, znam da si zaista pametna, pa - pametnija od skoro svih koje znam. I znam da si zaista lepa. Ali ne znam mnogo više od toga. Mislim da su ti roditelji imigranti, ali nisam siguran. Znam da ponekad mucaš. Ali stvarno, to je sve.” Mislio je da sam lepa? Morala sam da se usredsredim na disanje da se smirim. Nasmejala sam se. „Nisam sigurna da je izraz imigranti politički ispravan, Džejsone.” Bila sam ponosna na sebe što sam to izgovorila opušteno i bez mucanja. Još sam bila ushićena zbog njegove usputne primedbe da sam lepa. Slegao je ramenima. „Znaš na šta mislim. Doselili su se ovamo iz druge zemlje.” Mahnuo je parčetom hleba. „Imigranti. Nije ni loše niti dobro, jednostavno je tako.” „Otac mi je iz Italije. Dolazi iz lučkog grada po imenu Brindizi, u oblasti Apulja...” „Je li to kod Rima?”, pitao je Džejson. Nasmejala sam se. „Ne, nije. To je na drugom kraju zemlje, i još dalje, južno. Doselio se ovamo u tridesetoj i upoznao je moju majku dok je izlazio s aerodroma La gvardija.” „Odakle ti je mama? Iz Italije?” U tom trenutku konobar nam je spustio tanjire i sa zadovoljstvom sam navalila pre odgovora. „Ne, majka mi je iz Bejruta, iz Libana. Doselila se ovamo u isto vreme kad i otac, ali bila je mnogo mlada, dvadesettrogodišnjakinja. Zaljubili su se i venčali u roku od godinu dana. Na kraju su se doselili ovamo odmah posle mog rođenja. Moj stariji brat Bendžamin rođen je u Njujorku i živeo je tamo tri godine.” Prestao je da jede da bi me pogledao. „Arapkinja si?” „Pola.” Spustila sam viljušku. „Zašto izgledaš tako iznenađeno?” Slegnuo je ramenima. „Ne znam. Pretpostavljam da samo nisam shvatio. Govoriš li jezike svojih roditelja?” Došao je red na mene da slegnerh ramenima i okrenem glavu. „Da. Zapetljano je, ali svi govorimo sva tri jezika. Mama govori italijanski, kao i arapski i engleski, a tata govori

~ 23 ~ Anna


Zvoncica italijanski i druga dva. Ben i ja govorimo sva tri. Roditelji zahtevaju da znamo njihove jezike i, pored toga, svake godine odlazimo na odmor u Liban i Italiju da posetimo porodicu.” Zevao je u mene. „Čekaj. Govoriš tri jebena jezika?” Izgovorio je to tako glasno da su nas ljudi oko nas pogledah. „Moraš li da vičeš?”, pitala sam, tiho ali ljutito. „Izvini”, promumlao je. „I da, da znaš, zaista govorim tri jebena jezika.” Iskolačio je oči na moju psovku, što ga je očigledno iznenadilo. ,,I da, umem da psujem na sva tri. Mogu, i radim to. Samo zato što sam tiha i mucam, ne znači da ne volim da psujem.” Namrštio se na mene. „Nisam zato iznenađen. Samo mi izgledaš... pristojno. Kao, nisi mi osoba što uopšte psuje. Ne da ne možeš, već da nećeš. Zapravo, pomalo sam uvređen što misliš da ja tako mislim o tebi.” Osetila sam kako crvenim od sramote. „Oprosti. To je bila nepristojna pretpostavka. Samo, većina tako misli. Nikad me ne čuju kako pričam, ili kad čuju, to je onda kad sam uznemirena i mucam. Zato onda pretpostave da sam glupa ili takvo nešto, uprkos činjenici da imam najviši prosek, govorim tri jezika, i da sam već osvojila kredit za koledž.” Ponovo se zagledao u mene. „Kredit za koledž? Kako?” Odmahnula sam rukom. „Napredni kursevi. Umesto da preskačem razrede, roditelji su me naterali da ostanem s vršnjacima u istom razredu, ali su mi sastavili program sa školskim odborom. Pohađam sve napredne časove. Sad učim književnost četvrtog razreda, a to mi se, takođe, računa kao kredit za koledž. Takođe, sarađujem s lokalnim državnim koledžom. Idem tamo svakog utorka ujutro umesto u srednju školu i tamo pohađam nastavu. Zapetljano je i dosadno da razgovaram o tome. To samo podrazumeva odvratnu količinu domaćeg.” „To je impresivno, Beka.” Zvučao je iskreno zadivljeno. Pokušala sam da odmahnem rukom, osećajući nelagodnost zbog njegove pažnje. „Nije. Moji roditelji veruju da treba iskoristiti ono što nam je dato. Očigledno sam veoma pametna, pa moram da dajem sve od sebe. Najbolje nije dovoljno dobro. Ako uspem da budem najbolja, moram preći na sledeći nivo.” Lice mu se smračilo. „Znam kako je to, veruj mi.” ,,I tebe roditelji pritiskaju u školi?”, pitala sam. Nikad mi nije ličio na marljivog tipa. Nije bio glup, samo nije bio ni akademski tip. Nasmejao se. „Pa, nemoj biti tako iznenađena. Ali ne, ne kao tvoji tebe. Moj tata očekuje savršenstvo od mene u svemu. Mislim, svemu. I ja imam sve najviše ocene, ali sam na normalnim časovima, pa nisam tako ubedljiv kao ti. To je samo deo dogovora. Mislim, to je kao sa mnom i fudbalom. Nije dovoljno dobro što sam u prvom timu još od prve godine, što je zaista neobično, usput. Moram da obaram školske rekorde u najvećem broju hvatanja i najvećem broju tačdauna. A ni to nije dovoljno dobro. Ne, moram da rušim okružne rekorde. Zato sve to radim, a tek sam druga godina. Sad jurim državni rekord. Pucaj na više, Džejsone.” Produbio je glas i oči su mu se zamaglile dok je oponašao oca. „Prestani da se zadovoljavaš prosekom, govno jedno. Igraj žešće. Obori državni rekord, Džejsone.”

~ 24 ~ Anna


Zvoncica Osetila sam kako se nešto steže u meni na primetan bol na njegovom licu. „To ti kaže? Tvoj sopstveni otac?” „Moj otac.” Kao da mu je reč otac bila nekako smešna, ali nije mu ublažila mračan izraz u očima. „Da. Sve vreme govori mi to sranje. Kako bilo. Kreten, ali zbog njega ću postaviti državni srednjoškolski rekord za najveći broj hvatanja u karijeri.” „Hoćeš?” Iskreno se nasmejao. „Da. Rekord je postavio Dejvis Hauel između 2009. i 2012, s trista pedeset osam. Tako je prema Sportskom registru Nacionalnog saveza udruženja državnih srednjih škola, koji moj tata proverava gotovo svakog dana. Nisam još ni na sredini druge sezone, a već sam imao više od sto pedeset hvatanja. Treba da postignem u proseku najmanje šest hvatanja po utakmici da bih oborio rekord, a to lako postižem. Tek sam druga godina, pa još imam ostatak godine i celu treću i četvrtu. Ali to je samo taj određeni državni rekord. Tata je bacio oko i na pređene metre. Što, usput, drži Dorijal Grin-Bekam iz Springfilda u Misuriju, sa 6.356. Da bih to oborio, moram u proseku preći najmanje 115 po utakmici. Što je besmisleno. To su profesionalni rezultati, Beka. Ti klinci koji postavljaju te rekorde biće prvi igrački izbori Nacionalne fudbalske lige. Oni su budući osvajači Hajsmanovog trofeja. Ja sam... pa, dobar sam. Mogu ja to. Moram.” Čula sam kako, zapravo, hrabri sebe dok to govori, ubeđuje se. Nisam znala razliku između hvatanja i pređenih metara niti šta su izbori igrača, ali videla sam mu paniku u očima i prepoznala čvrstu odlučnost nekoga kome je postavljen cilj i nema izbora već da ga ostvari; videla sam to u njemu, jer sam to svakog dana videla i u sebi. „Šta će se desiti ako to ne uradiš?”, pitala sam. Lice mu se smračilo, postalo tvrdo i hladno. „To nije... mogućnost.” „Ne sviđa mi se kako to zvuči, Džejsone. Kako misliš, to nije mogućnost? Moraš da oboriš nacionalni rekord, ili šta?” Nije odgovorio, samo je bockao piletinu s parmezanom. „Džejsone? Ili šta?” Nagnula sam se napred i pokušala da ga nateram da me pogleda u oči. Odjednom je podigao pogled i od mržnje u njegovim očima prestrašeno sam ustuknula. „Ili ništa, Beka. Hoću. Zato što moram, u redu? To je sve.” Skrenuo je pogled i nisam bila sigurna šta da kažem, šta da mislim. „Žao mi je. Ja - to je bilo - žao mi je. Odmah se vraćam.” Skočio je i otišao do kupatila, ostavljajući me s napola pojedenim pestom i bez apetita. Nije bio samo odlučan. Bio je pod takvim pritiskom da ga je to uništavalo. Ne bih nikad pogodila. Gledala sam svaku njegovu utakmicu otkako su me Nel i Džil tamo vukle. Kajl je bio kvoterbek, zvezda tima, sjajan, lep i božanstven u svom savršenstvu, a i Džilin dečko, Nik Nejgl, takođe je bio u timu, ali u prednjem redu momaka, što su se rvali s prednjim redom protivničkog tima. Stalno sam gledala Džejsona kako igra i uvek mi je izgledalo da se zabavlja, kao da je na terenu u svom elementu, kao da nigde radije ne bi bio. Sad sam videla drugačiju stvarnost, činilo mi se. Kad se vratio, kao da je povratio kontrolu. Seo je i dodirno mi ruku, od čega kao da me je pogodila munja. „Oprosti što sam odlepio, Beka. Nije ništa strašno, zaista. Da, tata me mnogo pritiska, ali to je za moje dobro. Tako postajem bolji. Ne brini zbog toga, u redu?” Umela sam da prepoznam odbijanje. ,,U redu, dobro, to je glupost, ali neka ti bude.” Nasmešio se i - samouvereni uobraženi Džejson se vratio. „Dakle. Dosta o meni i fudbalu. Reci mi nešto o sebi.”

~ 25 ~ Anna


Zvoncica „Kao šta, na primer?”, pitala sam uznemireno. „Kao, na primer, ne znam. Nešto što niko drugi ne zna.” Pokušala sam da se setim nečeg nevažnog. „Imam labave zglobove prstiju?” Savila sam prste jedne ruke unazad dlanom druge tako da sam vrhovima prstiju dodirnula podlakticu. Džejson se trgnuo, a onda ponovo kad sam presavila i palac unazad. „Savitijivi prsti pomažu u sviranju klavira.” „Sviraš i klavir?” pitao je. „Da, od četvrte godine. Moram da vežbam najmanje dva sata svakog dana.” ,,I još i svi napredni časovi i kursevi na koledžu.” ,,I ne zaboravi logopeda.” „Šta?” Zaustavio je viljušku na pola puta do usta. „Moja govorna smetnja? Mucanje? Nisam se samo probudila jednog dana i resila da više ne mucam. Idem kod logopeda dvaput mesečno. Moram da radim na tome, stalno.” Iskrivio je glavu u stranu. „Kako radiš na tome?” Zavrtela sam glavom. „Ne želiš da slušaš o tome.” Nasmešio se, i to nije bio zavodnički, uobražen osmeh, već lagan, drag osmeh koji je rastopio nešto u meni. Tokom čitave večere trudila sam se da smirujem svoje uznemireno srce i da samo uživam u vremenu provedenom s njim, bez ikakvih očekivanja, ali taj osmeh... imala sam utisak da sam mu se dopala. Kao da bi tu moglo biti nečega. „Želim da slušam o tome”, odgovorio je, uhvatio me za ruku i protrljao mi palac njegovim. Bio je to prisan postupak od koga mi je zatreperila svaka pora, misli mi se pomutile, a srce zalupalo. Izvukla sam ruku i počela da uvrćem uvojak kose oko kažiprsta. Sabrala sam misli i pokušala da mu odgovorim tako da zvučim razumno. „Pa, iskreno, ima tu mnogo toga. Čitavog života razmišljala sam o tome. Neka deca mucaju dok su mala, ali prerastu to. Za njih je mucanje samo poteškoća u procesu učenja pravilnog govora. Za neke druge, kao za mene, to je doživotna bitka, nešto čega se nikad neću osloboditi.” Bio je usredsreden i zainteresovan, i igrao se slamkom dok me je posmatrao. „Pa znaju li šta uzrokuje mucanje?” „Oni, što ću jednog dana biti i ja, ne znaju tačno, osim da je reč o kombinaciji elemenata. Smatra se da su uzroci i genetika, kao i okolina, a postoje i dokazi o razlici u moždanoj strukturi. Nije reč o pokazatelju inteligencije, niti je to isto kao dečja govorna apraksija, što je drugačija vrsta razvojnog poremećaja.” Naslonio se na stolici, zapanjeno. „Zaista znaš mnogo o tome. Zvučiš kao... ne znam. Kao lekar ili slično.” Stidljivo sam se osmehnula. „Pa, pošto patim od mucanja, davno sam odlučila da treba da znam sa čim se borim. Nameravam da učim za logopeda na koledžu i konačno posle postdiplomskih studija postanem istraživač. Želim da pronađem nove načine da pomognem deci koja mucaju da to prevaziđu, ako već pronalazak leka nije moguć.” „Znači, zaista ćeš postati doktor.”

~ 26 ~ Anna


Zvoncica Klimnula sam glavom. „Da, sigurno. Znam još od svoje jedanaeste da želim da budem kao gospođa Larson, moj logoped. Pomogla mi je više nego što mogu da opišem. Ne samo u tehnici tečnog govora već me je učila i kako da steknem samopouzdanje i volim sebe uprkos mucanju.” Zastala sam jer nisam bila sigurna treba li da nastavim, ali nešto u Džejsonu navelo me je da mu verujem. „Gospođa Larson predložila mi je da pišem i tako izrazim svoja osećanja.” „Šta pišeš?” pitao je. Slegnula sam ramenima, vrteći čvrstu kovrdžu među prstima. „Svašta. Ono o čemu razmišljam, šta osećam. Ono što ne mogu ili ne želim da kažem.” „Pa je li to kao knjiga? Ili poezija?” Uzvrpoljila sam se. Nel je znala da imam dnevnike s poezijom, ali čak ih ni ona nikad nije videla. Džejsona sam jedva poznavala i ovo je postajalo krajnje lično i veoma teško. Ponirao je u mene svetlozelenim očima nalik na jezera suncem okupanog žada, izvlačeći tajne iz mene, izvlačeći reči koje nisam nameravala da izgovorim. „Poezija”, odgovorila sam jedva čujno. „Ali nije rima, niti šekspirovski soneti o cveću i slično. Drugačije je. Slobodan stih, pretpostavljam da bi se tako moglo nazvati. Samo reči na stranici, potekle iz mene.” Čak ni Nel nisam priznala zašto pišem. Srce mi je tuklo i osetila sam mučninu. On mi se samo smeškao. „Meni je to kul. Voleo bih da ja to umem. Da pišem poeziju ili šta već. Nisam baš dobar s rečima, naročito mi ne ide pisanje. Sredim misli u glavi, ali onda one ne završe na papiru onako kako sam ih zamislio. Mogu li jednom pročitati nešto što si napisala?” Pomerila sam se na sedištu. „Ne znam. Za mene je to nešto kao dnevnik, znaš? Vrlo je... lično. Nije da ti ne verujem, Džejsone. To je...” Osetila sam kako mi napetost raste, preteći da mi poremeti govor. „To-to je... niko to dosad nije pročitao. Čak ni Nel. Pppp-pa ne znam. Još ne. Žžžžž - žao mi je.” Čitavo lice buknulo mi je od stida, zažmurila sam i spustila glavu. Osetila sam kako mi obazrivi prst sklanja uvojak kose i podigla sam glavu, dok ju je nežno pridržavala Džejsonova ruka. „Hej, u redu je. Ništa strašno. Ako je tajna, tajna je.” Čula sam mu osmeh u glasu, koliko je želeo da shvatim kako je zaista sve u redu. „Stvarno, Beka, ne brini. Nisam shvatio da je to dnevnik, inače ne bih ni pitao.” Mogla sam samo da slegnem ramenima i usredsredim se na disanje. Kad sam se dovoljno umirila da progovorim a da se ne osramotim, naterala sam se da ga pogledam u oči. Razumevanje i saosećanje u zelenim očima bili su tako opipljivi da sam osećala kako zrače iz njega ka meni. „Hvala na razumevanju”, rekla sam. Samo je odmahnuo glavom. „Ne, nije trebalo da pitam.” Pogledao je okolo i dozvao konobara. „Hoćeš li tiramisu, čizkejk ili nešto treće?” „Volela bih čizkejk”, rekla sam uz osmeh. Čizkejk mi je bio slabost. Jednostavno mu nisam mogla reći ne, čak i ako je to značilo dodatnih dvadeset minuta na krostrenažeru u podrumu.

~ 27 ~ Anna


Zvoncica Džejson se srećno osmehnuo. „Hoću li zvučati kao kreten ako kažem da mi je drago što nisi od onih devojaka koje jedu kao ptičica? Baš mi je drago što voliš da jedeš i uživaš u hrani. I ja sam ješan, a deserti su mi oduvek omiljeni.” „Ješan?” pitala sam. Nikad nisam čula taj izraz. Slegnuo je ramenima. „Volim hranu. Volim da jedem. Toliko vežbam da mi treba mnogo kalorija. Moj tata poješće gotovo sve što se pred njega stavi, a mojoj mami bi i voda zagorela, pa kod kuće uglavnom ja kuvam.” Oči su mu otvrdnule na spomen oca i shvatila sam da tako verovatno reaguje svaki put. „Šta najviše voliš da spremaš?” Kratko je razmislio. „Dobro pitanje. Često pravim testeninu, jer ima dosta ugljenih hidrata, ali mogu da stavim i razne vrste mesa u nju radi dodatnih proteina, a povrće se odlično slaže sa svim vrstama testenine. Volim i roštilj. Umem da pečem pljeskavice i po snegu, sav umotan u kaput i rukavice i ostalo.” Nasmejao se sebi, i ja sam se nasmejala s njim, pošto sam ga lako zamislila kako skakuće po snegu s vunenom kapom i debelim rukavicama dok pljeskavice cvrče na roštilju. Stigao nam je čizkejk i prekinuli smo razgovor, uništivši veliki komad slatkiša prekrivenog jagodama za nekoliko trenutaka. Platio je račun i ponovo mi pridržao vrata, sačekavši da sklonim suknju pre nego što je zalupio vrata kamioneta. Izvezao je kamionet s parkirališta, pojačao radio i spustio prozore da unutra pusti topao noćni letnji vazduh. „Ovo mi je omiljeni bend”, viknuo je Džejson iznad muzike i vetra. „Bend Zaka Brauna. Pesma se zove Whatever It Is.” Posegnula sam u torbu za gumicom za kosu i uvezala je da mi je vetar ne zamrsi, a zatim sam zatvorila oči i pustila muziku da me preplavi. Ovu nije posvetio meni, srećom, ali osećala sam da me gleda, bacao je pogled ka meni dok je vozio i ponovo izašao na put. Nismo se vozili ka mojoj kući, shvatila sam posle nekoliko minuta. Vozili smo po dvosmernom putu, daleko od svega, dok je večernja izmaglica prelazila iz tamnozlatne boje u sve dublju sivu. „Ruda idemo?”, pitala sam. Samo je slegnuo ramenima. „Ne znam. Tamo.” Podrugljivo je pokazao na put ispred nas. „Samo se vozimo.” Klimnula sam glavom i izbacila desnu ruku kroz prozor, a levu na naslon između nas. Pesma se promenila u neku sporu i uspavljujuću baladu i Džejson ju je ostavio, ali nije mi rekao ko peva niti kako se zove pesma. Nije me bilo briga, shvatila sam. Bila je to savršena muzika za sastanak, romantična i slatka. Osećala sam Džejsonovu blizinu kao pakao pored sebe. Njegova ruka bila je napolju kao i moja, dok je vozio desnom, usporavajući i skrećući na uzani prljavi put s drvoredom s obe strane. Polja su se pružala u daljini iza drveća, i put se uvijao i skretao, šljunak je odskakivao ispod guma, a prašina padala na retrovizore sa strane. Srce mi je zadrhtalo kad je Džejson promenio ruke na volanu i desnu spustio na naslon na centimetar od moje. Zapitala sam se hoće li me uhvatiti za ruku i šta bih uradila ako se to desi. Bila sam ubeđena da mu je ruka topla, gruba i snažna, i mogla sam gotovo zamisliti svoje sitne tamne prste između njegovih krupnijih, preplanulih. Srce mi je divlje tuklo i nisam mogla odvojiti pogled od njegove ruke, nekako još bliže mojoj. Gledala sam kako

~ 28 ~ Anna


Zvoncica skreće pogled ka meni, zatim našim rukama, a onda opet ka vetrobranu. Levo stopalo divlje mu je odskakalo, a rukom je udarao ritam po volanu dok je Kari Andervud pevala na radiju. Želela sam da ga uhvatim za ruku. Ništa drugo nije bilo važno. Nisam bila sigurna gde smo ili kuda idemo ili koliko je sati, i nije me bilo briga. Okrenula sam glavu i pogledi su nam se sreli, a onda sam, duboko uzdahnuvši, zavukla ruku ispod njegove. Oči su mu se raširile i dah mu zapeo, ali nije oklevao da ispreplete prste s mojima. Nasmešio se, i sve je postalo još bolje. Vozili smo se dok nije pao mrak, naizmenično smo slušali kantri i razgovarali. Pričao mi je o svojim snovima da postane profesionalac, a ja sam mu zauzvrat ispričala o svojoj budućoj karijeri logopeda. Govorili smo o školi, raznim grupicama, i shvatili da smo oboje samo deo popularne družine zbog naših prijatelja. Prvo nisam verovala Džejsonu, ali onda mi je objasnio kako je naučio da bude otvoren da se ne bi potpuno izgubio u Kajlovoj senci. „Znaš, Kajl ne želi namerno da ukrade svu pažnju”, rekao je. „On je jednostavno takav. On je prosto u središtu pažnje bez truda. Prijatelj sam mu ni sam ne znam otkad. Možda od prvog razreda? Oduvek. Stalno je bilo tako. Mnogo mi ide na živce što svi žele da budu pored njega, žele da mu budu prijatelji, žele njegovu pažnju, jer je on tako kul. Ja nisam bio takvo dete. Morao sam naučiti da se istaknem, govorim dovoljno glasno da bi me čuli, znaš? Samo da se ne bih izgubio pod Kajlovim sjajem zlatnog dečaka.” „Čujem li ja to gorčinu?” zadirkivala sam ga. Nasmejao se. „Ne, ni najmanje” Glas mu je bio obojen zajedljivošću. „Ali, zaista. Kajl je moj drug. Sve bih učinio za njega. Šta god se dešavalo, uvek je vodio računa da smo u tome zajedno. Međutim, ponekad je teško biti najbolji prijatelj sa zvezdom grada.” Klimnula sam glavom. „Znam šta misliš. Tako je i s Nel. Ona to i ne shvata - jednostavno je prirodno kul. Svi je vole. Omiljena je, a da to čak i ne zna.” Naglo se potpuno smračilo, a mi smo još kružili oko uglova prašnjavih prljavih puteva, dok su nam farovi presecali tamu. Odjednom me je uhvatila panika kad sam shvatila da nemam pojma koliko je sati. Mahnito sam iskopala telefon iz torbe, a zatim lupila glavom nazad o sedište kad sam pročitala: dvadeset dva i deset. „Sranje, sranje, s-s-s-sranje!” Osetila sam kako mi suze naviru. „Zaustavi kamionet, Džejsone. Stani, molim te. Odmah.” Zakočio je i okrenuo se da me zabrinuto pogleda. „Šta nije u redu?” S mukom sam progutala. „Ja - nisam rekla ocu da idem s tobom. Misli da sam s Nel. Trebalo je da ga pozovem u deset. Ako ga pozovem sad, zahtevaće da razgovara s Nel, i biće ljut. U v-ve-velikoj sam nevolji, Džejsone.” „To je samo deset minuta, zašto je to tako strašno? Ne radimo ništa loše. Samo se vozamo.” Iskreno nije razumeo. Odmahnula sam glavom, polako dišući da se smirim. „Nisi čuo šta sam rekla. Rekla sam mu da sam s Nel. Lagala sam.” „Zašto si lagala?” Slegnula sam ramenima, ne znajući kako da objasnim. „Ne bi me pustio da je znao da sam s tobom. Dopušteno mi je da izlazim samo s Nel i Džil, pa čak ni tada ne bi trebalo da se družimo s momcima. Kad bi znao da sam sama s tobom? Ubio bi me. Osim toga, ti mu ne bi

~ 29 ~ Anna


Zvoncica odgovarao. Znam da ne bi.” Nisam razmišljala o tome kako će taj poslednji deo zvučati Džejsonu, ali osetila sam se grozno čim sam mu videla povredenost na licu. „Ne bi, ha? Razumem, valjda. Nisam baš momak koga bi odvela kući tati, je li?” Glas mu je bio ogorčen. Dodirnula sam mu ruku. „Nije tako, Džejsone. Nisam rekla da meni ne bi odgovarao, samo njemu, a njemu se niko ne bi svideo. Umreću kao usedelica ako bude po njegovom. Nemoj da se ljutiš.” Smekšao je i izbacio menjač iz brzine. „Pa hajde da se pobrinemo da se ne uvališ u nevolju. Pozovi Nel, a onda obavi konferencijski poziv. Možda će tata poverovati da si s njom.” Klimnula sam glavom. „Možda bi moglo da uspe.” Pozvala sam Nel i brzo joj objasnila okolnosti i šta sam želela da uradim, ne dopuštajući joj da kaže bilo šta drugo. Spremno je pristala i okrenula sam broj tatinog mobilnog telefona, spajajući pozive pre nego što se javio. „Kasniš, figlia.” 1 Glas mu je bio tih i ljutit. „Mi dispiace 2 , oče. Ja s-s-s-sam s Nel. Izgubile smo pojam o vremenu. Žao mi je. Neće se ponoviti, prometto 3.” „Daj mi da razgovaram s Nel.” Nelin glas začuo se preko telefona, zvučeći izveštačeno i udaljeno; ovo neće uspeti, znala sam. „Ja sam kriva, gospodine De Roza. Gledale smo film i jednostavno smo se zanele. Ne ljutite se na Beku, molim vas.” „Koji film gledate?” Zvučao je sumnjičavo. „Tamo daleko”, Nel je odgovorila s blagim oklevanjem. „Radi se o...” „Znam šta je”, presekao ju je otac. „Budi kod kuće za dvadeset minuta, Rebeka. Raspravićemo ovo kad dođeš kući.” Prekinuo je i tišina je zavladala automobilom. Poskočila sam kad mi je telefon ponovo zazvonio. „O moj bože”, izgovorila je Nel kroz polusmeh. „Tata ti je tako strašan. Misliš da je poverovao?” „Nemam pojma. I dalje sam u nevolji što sam se kasno javila.” „Dakle. Nisi sa mnom, a skoro je pola jedanaest. Pretpostavljam da si sa Džejsonom?” Zvučala je prepredeno i zadovoljna sama sobom. „Da. Mogla si da me upozoriš, znaš”, razdražljivo sam joj odbrusila. Nije zvučala kao da joj je žao. „Da li bi izašla da sam te prvo pozvala?” Nisam odgovorila, što je njoj bio dovoljan odgovor. „Upravo tako. Uplašila bi se.” „Pa, šta se dogodilo s tobom i Kajlom?”, pitala sam. „Zar ne moraš da budeš kod kuće za dvadeset minuta?” Izbegavala je odgovor na ovo pitanje, i to smo obe znale.

Italijanski: kćerka. (Prim. prev.) Italijanski: žao mi je. (Prim. prev.) 3 Italijanski: obećavam. (Prim. prev.) 1 2

~ 30 ~ Anna


Zvoncica „Nećeš se izvući iz ovoga, Nel.” „Pozovi me kad stigneš kući, ako možeš.” „Dobro. Ćao.” „Ćao.” Okrenula sam se Džejsonu. „Možeš li da me odvezeš kući?” Klimnuo je glavom i ubacio kamionet u brzinu. „Naravno. Nismo tako daleko od tvoje kuće, zapravo. Vozio sam u velikom krugu, manje-više.” I baš tako, usporio je i zaustavio se ispred ulaza u ulicu. „Stani tu”, rekla sam pre nego što smo stigli do moje kuće. Dok sam izlazila, Džejson se nagnuo i uhvatio me za ruku, zaustavljajući me. „Možemo li ponovo da izađemo nekad?” Zurila sam u njegove snažne prste oko mog zgloba. „Ne znam, Džejsone. Želim to, ali nisam sigurna da je moguće.” Klimnuo je glavom. „Naravno. Čuo sam kakav je. Videćemo se u školi u ponedeljak?” Pustio mi je ruku i zatvorila sam vrata iza sebe. Stala sam i pogledala ga kroz otvoren prozor. „Divno sam se provela, Džejsone. Nisam mislila da hoću, ali jesam.” Nasmešio se. „Mislim da treba da zahvalimo Nel, ha?” Namrštila sam se. „Ne bih išla tako daleko.” Samo se nasmejao. „Šalim se. I ja sam se divno proveo. Hvala što si mi pružila priliku.” Okrenula sam se i mahnula mu rukom iznad glave. „Nemoj da se uobraziš.” „Zovi me!”, rekao je, pomalo preglasno. „Ne pada mi na pamet”, odvratila sam, hodajući unazad. „Onda mi pošalji poruku?” Naginjao se kroz prozor čitavim gornjim delom tela. Nasmešila sam mu se. „To bih mogla. Idi sad, pre nego što me uvališ u još veću nevolju.” Lupio je po krovu kamioneta i uvukao se unutra, a zatim naglo krenuo u polukrug, uz blago škripanje guma. Zavrtela sam glavom na njega, smejući se. Međutim, kad sam se okrenula, prestala sam da se smejem. Otac je stajao na stazi, ruku prekrštenih na širokim grudima, sa zalizanom sedom kosom, raskopčanim gornjim dugmetom na košulji i razvezanom kravatom. Srce mi je stalo. Po mračnom mrštenju lica zaključila sam da je video Džejsona. Nije bilo dobro.

~ 31 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 3 Repriza Romea i Julije Beka Oktobar, iste godine „N-n-ne možeš me večno držati z-z-z-zaključanu u sobi, oče!” Stajala sam na vratima svoje sobe dok me je obuzimao bes i oduzimao mi moć govora. Stajao je bezosećajno u hodniku ispred moje sobe, ruku prekrštenih na grudima. Oči su mu bile skupljene, tamne, ljutite. „Da. Mogu. I hoću. Lagala si me. Izašla si s fudbalerom. Držaću te ovde koliko god treba da se naučiš pameti.” Zažmurila sam i izbrojala do deset, duboko dišući sa svakim brojem. „To nije po-popošteno. Samo smo izašli na večeru. Vozili se okolo. Znam da sam lagala i žao mi je. Ali m-mmo-molim te, poludeću. Ionako nemam život, a sad mi ništa nećeš dozvoliti.” „Tvoj zdrav razum nije u opasnosti, Rebeka. Prestani da preteruješ.” Ponovo brojanje do deset, još deset dubokih udisaja. Otac me nikad nije požurivao; uvek je čekao dok ne budem spremna da govorim. I on je mucao kao dete, i nije potpuno prestao sve dok se nije preselio u Ameriku i podvrgao terapiji za uvežbavanje govora. U tom pogledu me je bar razumeo. „Ne preterujem, oče. Škola, moja soba, domaći zadaci, klavir, logoped. Samo to radim. Čak i pre ovoga samo sam to radila. A sad? Mogao bi isto tako da me upišeš u onlajn školu i doslovno me zaključaš u sobu. Za dva meseca napuniću sedamnaest godina, oče. Kad ću moći samostalno da odlučujem?” „Abbastanza, figlia.” 4 Nije vikao, jer nikad nije vikao. Reči je izgovorio tiho, ljutito. Čvrsto sam zatvorila usta da ne bih vrisnula u znak pobune. Stegla sam ruke u pesnice i odbila da plačem. „Zažalićeš zbog ovoga, oče. Zapamti to.” Zalupila sam mu vrata pred nosom i sela za radni sto, gledajući kroz prozor u drveće što se njihalo na popodnevnom suncu. Stavila sam slušalice u uši i pretražila ajpod dok nisam našla pesmu koju sam želela, Flightless Bird Ajrona end Vajna. Bila je to pesma iz Sumraka, otad sam gutala svaku njegovu pesmu koju sam mogla naći. Sviđala mi se poetičnost stihova, pomalo pomeren zvuk i duboka značenja u svakoj numeri. Sledeća je bila Singers and the Endless Song i prepustila 4

Italijanski: Dosta, kćerko. (Prim. prev.)

~ 32 ~ Anna


Zvoncica sam se, gledala kroz prozor i slušala, samo sam disala, ništa ne govoreći, ne mucajući, ne mučeći se da se pravilno izrazim. Odjednom je olovka počela mahnito da žvrlja po stranici, dajući oduška mojim mislima. Bilo gde samo ne ovde

Drveće se njiše i zadirkuje Na dugom slobodnom povetarcu Mameći me napolje u plavetnilo U osunčane zelene prostore Gde se reči ne sapliću preko nespretnih jezika Gde napetost ne kaplje kao kiša sa streha Čak i ne želim da sam ptica Samo želim da sam napolju Da šetam po travi ili se penjem na drveće Da me greje sunce ili hladi vetar ili kvasi kiša Bilo gde samo ne ovde Vezana za ovu ustajalu obalu Kao zatvorenica savršenstva Državni neprijatelj A jedini zločin mi je što sam Tinejdžerka Zaljubljena u tinejdžera Čiji je jedini zločin vožnja U sporim prašnjavim beskrajnim krugovima Uz kantri pesme I moje ustreptalo srce Uskomešanu krv i napete živce Kao bendžo na radiju Ne mogu čak ni da viknem od besa Ni da vrisnem od nemoći Ni da opsujem Samo bih zamucala „Je-je-je-jebi se!” Je-je-je-je Ba-ba-ba-ba Da-da-da Kao kad deca tepaju

~ 33 ~ Anna


Zvoncica Preskaču slogove i prave sintaksičke greške To sam ja Čutljiva devojka Mucavica Zatvorenica Pametna devojka Učenica generacije koja uludo žvrlja kletve Čula sam okretanje kvake i vrata mi se uz tresak otvoriše, a na njima je stajao moj stariji brat Ben. Pogledao mi je po sobi, ugledao me za stolom i klimnuo mi glavom s dugom gustom crnom kosom zamršenom na licu. Nogom je zatvorio vrata, sprečivši ih da se zalupe tako što je uhvatio bravu u poslednjem trenutku. „Šta ima, Bek?” Bacio se na moj krevet i spustio noge na jorgan, u cipelama. „Još si zaključana u svojoj kuli, ha?” Zabacio je glavu da skloni kosu iz usta i očiju. Oči su mu bile mutne, zamagljene, crvene. Uzdahnula sam i okrenula se od stola, zatvorivši svesku. „Ponovo si se naduvao, Bene?” Slegnuo je ramenima. „Jesam, pa? Zabavljam se bolje od tebe.” „I mrtvaci se zabavljaju bolje od mene”, odvratila sam. Nasmejao se. „Istina. Stari mrtvaci, kad smo več kod toga.” Nasmejala sam se i legla na krevet, prelazeći preko njega da legnem do zida, odgurujući ga kukom. „Bolje bi ti bilo da mi ne ublatnjaviš jorgan, Beni.” „Neću. I ne zovi me Beni. Mrzim to,” Zavukao je ruku u džep, izvukao staklenu lulu i upaljač, zatim se podigao i otvorio prozor. Legao je, posegnuo u džep na vrećastom šortsu i izvadio smeđu cevčicu iz uvijenog papira. Oba kraja cevčice bila su prekrivena parčetom vlažne mirišljave maramice uvezane gumicom. Upalio je upaljač i prineo lulu usnama, zapalio travu i uvukao je u pluća, spuštajući lulu i upaljač na grudi pre nego što se ponovo spustio na krevet. „Stvarno ćeš to da radiš u mojoj sobi? U kući?” pitala sam ljutito. Slegnuo je ramenima, kezeći se zatvorenim usnama na mene. Prineo je cevčicu usnama i ispustio gust oštar dim kroz mirišljavo platno i prozor, pri čemu je opori dim sad bio dovoljno prikriven da se ne primeti odmah. „Ako te otac uhvati, poslaće te u vojnu školu, Bene. Znaš to, zar ne?” Ponovo je slegnuo ramenima. „Može da proba. Ionako mi je osamnaest, Bek. Ne može ništa osim da me prijavi policiji.” Pogledao me je, nudeći mi lulu; odmahnula sam glavom, kao i uvek, i ponovo je povukao dug dim. „Zašto ga tako zoveš?” pitao je kroz puna pluća dima. „Koga zovem kako?” osetila sam ošamućenost, i shvatila da sam se pomalo i sama naduvala. Dunuo je pre nego što je odgovorio. „Tatu. I dalje ga zoveš otac kao da smo u jebenom osamnaestom veku ili tako neko sranje.”

~ 34 ~ Anna


Zvoncica Slegnula sam ramenima. „Ne znam. Prosto tako.” Razdražljivo me je pogledao i sklonio pramen kose iz očiju krajem providnog žutog plastičnog upaljača. „Serem se na to. Ti si potvrđena genijalka, Bek. Imaš razlog za sve što radiš.” Uzdahnula sam. „Dobro. Želiš da znaš? Zovem ga otac, jer to stvara distancu. On meni nije tata, a još manje tatica ili takvo nešto. On je moj otac i tako ga zovem. To je zvanična reč i označava zvaničan odnos.” Nasmejao se. „Označava zvaničan odnos”, ponovio je, rugajući se. „Samo ti, Beka. Samo bi ti rekla takvo nešto. Jedino ne shvatam zašto i dalje trpiš to sranje. Ja sam odavno prestao.” „Ali tebe nije briga. Mene jeste. U tome je razlika.” Pogledao me je. „Šta ti to znači? Za šta me nije briga?” „Za sebe. Za budućnost. Ja imam planove i potreban mi je očev novac da do njih stignem. Ne mogu da priuštim univerzitete potrebne da steknem doktorat.” „To je plitko j kratkovido”, rekao je. „Možeš dobiti stipendije. Uzeti kredit. Ne treba ti ovo sranje. On je jebeni tiranin, diktator. Mrzim ga do srži. Čim nađem posao i uštedim dovoljno za stan, odseliću se odavde.” „Nije plitko niti kratkovido”, pobunila sam se. „Imaš li uopšte pojma koliko će koštati da steknem diplomu koledža, master i doktorat? U zavisnosti od univerziteta, stotine hiljada dolara. I dalje ću morati da uzmem kredite, ali uz očevu pomoć, moći će da se izvede.” Ben je samo zurio u mene. „Slušaj sebe. Preskočila si detinjstvo, po mom mišljenju. Koja šesnaestogodišnjakinja razmišlja o tome? Budi samo dete, čoveče. Iskradi se. Mazi se s frajerom iza tribina ili neko slično sranje. Uvali se u nevolju i nateraj me da prebijem nekog tipa zbog tebe. Prestani da budeš tako prokleto ozbiljna sve vreme.” Povukao je dugačak dim lule, a zatim se nagnuo i dunuo mi pravo u lice pre nego što sam stigla da se okrenem. „Puši travu i opusti se. Mladi smo. Imamo vremena. Samo se opusti i ne budi tako ozbiljna.” Zakašljala sam se i rukom zamahnula na dim. „Prokletstvo, Bene. Ne budi kreten. Sad ću se naduvati. Probala sam jednom s tobom, sećaš se? Bilo mi je odvratno.” Klimnuo je glavom, zagledan u tavanicu. ,,O, da. Sad se sećam. Jebeno si poludela, mislila si da će se Ama vratiti iz mrtvih i vikati na nas, iako je Ama bila živa i tad je još bila u Bejrutu.” Nasmejala sam se, „Sam si rekao da je trava verovatno bila pomešana s nečim.” Ponovo je klimnuo glavom, ne gledajući me i palcem tresući pepeo u činiju. „Da, ortače, sećam se. To sranje je bilo moćno. Tako si odlepila da sam morao da te odnesem u krevet.” „Zaista mi se nije dopalo, Bene.” Otela sam mu lulu i upaljač i ugurala mu ih u džep. ,,I ne sviđa mi se ni sada. Mrzim kako deluje na tebe. Menja ti raspoloženje, i ti to znaš. Lekar je rekao...” Ustao je, odjednom ljut. „Jebe mi se šta je doktor rekao!” viknuo je. „Mrzim sve one glupe lekove koje hoće da uzimam. Zbog njih se osećam kao prokleti zombi, kao da sam napola mrtav. Sve vreme sam umoran i izgubim gomilu kilograma, jer ne mogu jebeno da jedem. Mrzim to. Ne znaš kako je to. Ovo mi više pomaže. Održava me u ravnoteži, znaš? Kad sam sjeban i lud, pušenje me spusti, a kad sam depresivan, podigne me. Pomaže mi više

~ 35 ~ Anna


Zvoncica nego ono sranje što ne umem ni da izgovorim. Jebeni sertalin, i bupropion, i zanaks, i klonazepam, i valijum i lorazepam. Sve je to sranje. Ne deluje. Ovo sranje deluje.” Izvadio je pribor iz džepa i zatresao ga preda mnom. Već sam videla kako mu se raspoloženje kvari. „Bene, znaš da to nije istina”, rekla sam nežno i pažljivo. „Znam da ne znam kako ti je, ali tvoj način ponašanja nije zdrav.” Ben je nezadovoljno dunuo, vratio svoje sitnice u džep i krenuo prema vratima. „Još nisi lekar, Beka, zato prestani da pokušavaš da me izlečiš.” „Bene, čekaj. Izvini. Samo - samo - želim da budeš srećan. T-to je sve.” Stao je na vratima i pogledao me kroz zavesu guste kose. Pogledao me je dublje nego što sam mislila da je sposoban. „Nažalost, kad jesam srećan, niko to ne može da podnese. A kad nisam srećan, ni to ne mogu da podnesu. Nije da mi nije stalo do mog života ili budućnosti, Beka. Jeste. Samo znam da sam ograničen, znaš? Ono što se dešava ovde gore”, kucnuo se po slepoočnici, „ograničava me u onome što mogu da radim u životu. S drogom, bez droge, s travom, bez trave, nema pravog načina da resim moje sranje. Nikad neću postati ništa važno kao ti, Beka. Znam to. Prihvatio sam. Samo ću živeti onako kako mogu i uživati u životu što više mogu i što duže mogu. Na kraju će me sve to sustići. I to znam. Ali to je moj život, moj izbor i ničiji drugi.” „Samo budi oprezan, važi?” Klimnuo je glavom, smeškajući se. „Naravno, Bek.” Okrenuo se i zatvorio vrata, a zatim je ponovo promolio glavu. „Hej, usput, ako ti ikad bude potrebna pomoć da se iskradeš na sastanak sa Džejsonom Dorsijem, samo kaži. Pokriću te.” Namignuo je i nestao pre nego što sam stigla da odgovorim.

Džejson

Beku sam jedva video dva puta za mesec dana, a i to samo nakratko, u prolazu, u školi. Nismo imali zajedničke časove u ovom polugodištu, a i odmor za ručak bio nam je u različito vreme. Uhvatila me je ispred ormarića neposredno pre nego što sam krenuo na trening jednog petka sredinom oktobra. Napolju je bilo hladno, pa je na sebi imala dugačku plavu vunenu suknju, belu majicu na V-izrez i raskopčani sivi džemper. Odeća joj je bila skrojena tako da joj ističe obline, a ne otkriva previše, i meni je to bilo krajnje seksi. Svaka devojka mogla je da stavi puš-ap grudnjak i obuče duboko izrezanu majicu tako da joj se grudi prelivaju. Devojka mora biti klasa i puna stila da izgleda predivno seksepilno, ali ne i jeftino, a Beki je to uspevalo šta god da obuče. „Hej, Džejsone.” Naslonila se na ormarić pored mene, samo nekoliko centimetara dalje, tako blizu da sam joj namirisao regenerator u kosi i mleko za telo na koži. Poželeo sam da joj zagnjurim lice u pregib na vratu i omirišem je, da zarijem lice u njenu meku kosu. Ali nisam, jer bi to možda delovalo pomalo napadno u ovoj fazi igre. Ubacio sam udžbenik iz istorije u ranac i zatvorio ga, zatim sam ga prebacio preko ramena pre nego što sam se naslonio na ormarić i okrenuo ka Beki.

~ 36 ~ Anna


Zvoncica „Hej, Beka.” Prebacio sam jednu nogu preko druge i prekrstio ruke na grudima. Osetio sam iskru ponosa kad mi je pogledom ispratila ruke i odmerila mi nabrekle mišiće. Svidelo joj se to što je videla, što je značilo da ću danas naročito dugo dizati tegove. ,,Žao mi je što nisam imala priliku da te vidim ponovo. Otac mi je uveo zabranu.” Povlačila je uvojak, tako da je poskakivao gore-dole. Lice mi je poprimilo razdražljiv izraz. „Stvarno te drži na kratkoj uzici, zar ne? Prokletstvo, to je grozno.” „Ipak sam lagala, Džejsone.” Nezadovoljno sam dunuo. „Tinejdžerka si. To je prirodno. Od nas se očekuje da se iskradamo i lažemo roditelje. Nismo radili ništa loše. Ne bi trebalo da tako dugo budeš kažnjena.” „Da, to mi je rekao i Ben. Samo... nisam sigurna da sam spremna da mu otvoreno prkosim. Osim toga, soba mi je na drugom spratu. Ne verujem da sam dovoljno hrabra da se odatle iskradam.” Podigla je ranac više na oba ramena. „Ben je rekao da bi mi on pomogao, ali... jednostavno n-ni-nisam sigurna.” Shvatio sam da, zapravo, muca samo kad je uznemirena zbog nečega i nisam voleo da čujem kako se muči. Video sam da se u sebi prekoreva posle svake promucane reči. „Hej”, rekao sam. ,,U redu je. Ne pokušavam da te nagovaram da, kao, postaneš neka prestupnica. Želim da te vidim, da. Ali ne želim da ti stvaram dodatne nevolje u životu.” Nasmešila mi se. „Drag si. Nisam u opasnosti da postanem prestupnica. Samo razmišljam o nekoliko bezazlenih laži da mogu da izađem s drugom.” „Zar sam ti samo to?” pitao sam, napola šaljivo. „Drug? Povređen sam.” Ili je primetila šalu u mom glasu, ili je rešila da se ne obazire. „A šta si imao na umu ako ti prijateljstvo nije dovoljno?” Raširila je oči i uperila ih u mene, ozbiljne i tako tamne da su bile skoro crne, prošarane svetlosmeđim tračicama oko zenica. Pokušao sam i nisam uspeo da odvojim pogled od tih očaravajućih očiju. „Ne znam. Nešto više?” Progutao sam knedlu vrelog stida i stavio sve na kocku. „Da mi budeš devojka?” Još je jače razrogačila oči i blago otvorila usta. Dugo je i teško uzdahnula, i ostao sam zadivljen kako joj je taj nagli udisaj podigao grudi u pamučnoj beloj majici. „T-tvoja d-ddd-devojka? S-sa-ssss - prokletstvo” Na svaku promucanu reč snažno bi zatreptala, kao da joj je kolo u mozgu zapelo na ponavljanju; zažmurila je i kao da je u sebi brojala. „Samo smo jednom izašli, Džejsone.” Svaka reč bila je pažljivo izgovorena i gotovo jednolična, kao da nešto čita naglas. Potrudio sam se da ne reagujem na njenu borbu, samo sam čekao da kaže šta ima. Bolelo me je da je gledam kako se muči i s rečima i sa stidom. „Ali to je bio zaista sjajan izlazak”, rekao sam. Kad je odgovorila, reči su joj tekle glatko i prirodno, ali neki početni slogovi bili su joj blago razvučeni, kao da je u hodu ispravljala mucanje. „Istina. Ali zar ne bi trebalo da izađemo još jednom pre nego što postane zvanično?” Slegnuo sam ramenima. „Naravno, ako tako želiš. Meni to neće ništa promeniti. Stvarno mi se sviđaš.”

~ 37 ~ Anna


Zvoncica Nije progovarala toliko dugo da sam se pitao hoće li. Ili je pripremala sledeće reči, ili je razmišljala da li da ih uopšte izgovori. Konačno je progovorila, i sve je izletelo brzo, kao da izbacuje reči pre nego što stigne da ih povuče ili se uplaši. „Zaljubljena sam u tebe još od četvrtog razreda.” Skrenula je pogled, a tamna koža blago joj je porumenela od stida. „Četvrtog? Nel mi je rekla od sedmog.” Ljutito je dunula i promucala. „Rekla ti je? Iseći ću kučku!” Tako sam se jako zasmejao da sam frknuo, što me je samo nateralo na još jači smeh. „Iseći ćeš kučku? O, bože, Beka, ne pokušavaj da govoriš uličarski. Prestani!” Uvukao sam vazduh, a onda pogrešio što sam pogledao u nju, jer je prekrstila ruke ispod grudi i ljutito me gledala s pomešanim osećanjima na licu. „Izvini, izvini. Samo je previše smešno.” „Jesi li završio?”, procedila je. Duboko sam disao i pokušao da se saberem. „Da, jesam. Oprosti, ali odavno nisam čuo nešto tako smešno.” Osmeh joj se iskrao na usnama. „Ben to stalno govori i smešno je. Pretpostavljam da ne umem to da izgovorim tako kao on.” Malo se trgnula. ,,I dalje ne mogu da verujem da ti je Nel rekla kako sam zaljubljena u tebe.” „U njenu odbranu - samo je htela da me ubedi da te pozovem. Nisam imao nameru, uglavnom zato što sam pretpostavljao da ćeš reagovati onako kako i jesi.” „Kako je trebalo da reagujem?” „Ne znam. Ne mogu ni da zamislim šta si drugo mogla da uradiš. Okolnosti su bile prilično čudne.” Primakla se malo bliže meni, dovoljno blizu da mi se zagleda pravo u oči. Grudima se očešala o mene i svom snagom volje uzdržao sam se da je ne privučem sebi i ne poljubim. Proučavala mi je oči, a onda sam video da je odlučila. „Čekaj me na početku moje ulice u ponoć”, rekla je, a glas joj je istovremeno zvučao uzbuđeno, zabrinuto i odlučno. ,,U ponoć?”, namrštio sam se. „Šta, dođavola, da radimo u ponoć u ovom bezveznom gradu? Sve se zatvara u osam.” Brzo je pogledala oko nas, videla da u hodniku nema nikog, a onda se podigla na vrhove prstiju i poljubila me u obraz, na ivicu brade. „Sigurna sam da ćeš nešto smisliti. Čak i ako se budemo samo vozali naokolo i ponovo slušali kantri muziku, sigurna sam da će nam biti zabavno.” „Kako ćeš izaći iz sobe? Molim te, nemoj da padneš kroz prozor i polomiš nešto. To bi nam svakako pokvarilo planove.” Trudio sam se da glumim smirenost, ali celo telo mi je gorelo, drhtao sam i bio sav uzbuđen od električnog šoka njenih usana na mom obrazu. Nasmešila se. „Prepusti to meni. Ali verovatno ću morati da uključim i brata. Bog zna da ima dosta iskustva u bežanju. Delimično je i on razlog što su roditelji tako strogi prema meni.” „Pozovi me ili mi pošalji poruku ako ti na kraju zatreba pomoć. Mogao bih da donesem merdevine.” Zasmejala se. „Mislim da bi merdevine bile malo bučne. Ne smem svom nacističkom ocu privući pažnju na to da mu se iskradam pred nosom.”

~ 38 ~ Anna


Zvoncica Slegnuo sam ramenima. „Samo sam predložio. Mogao bih da ti napravim kuku za hvatanje?” „Kuku za hvatanje?” iskreno se nasmejala. „Gde ćeš nabaviti kuku za hvatanje?” „Ne znam. Nisam još o tome razmišljao. Možda bih samo mogao da ukradem sidro iz tatinog čamca za pecanje? Mogao bih da ti ga ubacim kroz prozor, pa da se spustiš niz njega.” Još se jače nasmejala. „Da, to ne bi bilo nimalo upadljivo.” Oboje smo se odvojili od ormarića i krenuli hodnikom prema izlazu. Nekako, ruka mi se ispreplela s Bekinom i naši prsti su se spojili. Oboje smo pogledali u naše spojene ruke, a zatim jedno u drugo. „Da”, rekao sam. „Ti si moja devojka. I ne pokušavaj da poričeš.” Pljesnula me je po mišici slobodnom rukom, ali nije izvadila ruku iz moje. „Nisam pristala na takvo nešto. Možda jesam, a možda i nisam. Ništa nije zvanično. Porota još zaseda.” „I dalje pokušavaš da budeš kul, Beka. Ne laži.” Povukao sam je tako da je pala na mene, a onda sam je obgrlio oko struka, pazeći da je držim na prihvatljivom mestu, iznad struka, ali ispod grudnjaka. Kao da je prestala da diše, ali nije se odmakla. Možda se čak ušuškala i malo bliže, zapravo. „Zar me nisi upoznao? Ne mogu biti manje kul nego što jesam.” Promumlala je te reči kao da ona u njih veruje, ali ne želi da verujem i ja. Namrštio sam se na nju. Nije me gledala u oči, pa sam je povukao da stane i okrenuo joj lice ka meni. Njeno bujno telo bilo je uz mene, meko i savršeno mi je odgovaralo. Spustila mi je bradu na grudi i znao sam da čuje kako mi srce bije. „Mislim da si kul, Beka”, rekao sam. „Oduvek to mislim.” Zbunjeno je nabrala nos. „Stvarno? Uvek sam mislila da jedva znaš ko sam.” Iskrivio sam lice na nju. „Nemoguće. Previše si lepa da bi se izgubila u pozadini.” Zabacila je glavu da mi nasloni bradu na košulju, zatim je zavrtela kovrdžama u znak poricanja. „Nisam, ali hvala.” „Ne bi trebalo da mi protivrečiš. Mogu da mislim šta hoću o tebi i biće istina zato što ja to mislim.” Okrenula je lice da me pogleda, sa smešno zbunjenim izrazom. „To je veoma zbunjujuća kružna logika. Ti misliš šta ti misliš i istina je zato što ti to misliš?” Ruke su joj skliznule uz moja leđa da me uhvati za tricepse. „Nešto kao: Mislim, dakle, postojim. Zar to nije rekao Marsel Prust?” Nasmejala se, ne sasvim podrugljivo. „Zapravo, Dekart. Prust je neko sasvim drugi.” „Vidiš šta se desi kad pokušavam da budem pametan.” „Već si me zadivio zato što znaš za tu izreku, i što znaš ko je bio Prust.” Zagunđao sam. „Pa, očito ne znam. Nemam pojma ko je bio Prust. A nisam siguran ni da razumem taj izraz.” Ponovo smo krenuli, a ruke su nam ostale isprepletene. „Marsel Prust bio je francuski romanopisac najpoznatiji po svom delu U potrazi za izgubljenim vremenom. Bio je među prvim piscima koji su otvoreno raspravljali o homoseksualnosti, što je zaista nešto veliko za vreme u kome je živeo, na prelazu između

~ 39 ~ Anna


Zvoncica vekova.” Kao da se izgubila u navođenju činjenica, reči su joj izlazile lako, iako je zvučala kao da sastavlja esej. „Izraz cogito ergo sum, što se s latinskog prevodi kao mislim, dakle, postojim, bila je filozofska izjava francuskog filozofa Renea Dekarta u sedamnaestom veku, A zapravo, izraz je bio napisan na francuskom, kao je pense, donc je suis. To samo znači da je sam proces sumnje da li postojiš ili ne dokaz tvog postojanja.” „Zašto bi iko sumnjao u sopstveno postojanje? To ipak nekako samo sebe objašnjava, znaš? Ovde sam, vidim, osećam. Jesam, dakle, jesam.” Beka je iskrivila glavu i polako klimnula. „Vrlo dobro. Dobro razmišljanje. I mnogo laika davalo je taj isti odgovor filozofima. Ali njima - filozofima, mislim - ta zamisao je išla dublje. Išla je čak do Platona, koji je govorio o znanju znanja. Razmišljaj o tome ovako: ko ti je rekao da su dva plus dva jednako četiri?” Smesta sam odgovorio. „Vaspitačica u zabavištu. Ali pokazala mi je, na kockama. Dve kockice plus dve kockice znači da imam četiri kockice.” „Tako je, to je konkretan primer. Ali primeni tu sumnju, taj način razmišljanja ko ti je to rekao na one manje materijalne, metafizičke zamisli, kao što je nečije mesto u životu, u svemiru. Poput zagonetke: ako drvo padne u šumi i nema nikoga da ga čuje, pravi li ono buku?” Podsmehnuo sam se. „To je glupo. Samo pitaj vevericu koja skoči s drveta što pada je li čula kad je prokletinja pala na zemlju.” Nasmejala se. „Oduzimaš zabavu ovoj raspravi. Ali shvataš na šta mislim, ili, zapravo, ono na šta misle. Tako je govorio Dekart. Činjenica što je mogao da prikaže fizičku stvarnost onako kako ju je zamislio dokazivala je njegovo postojanje, bar njegovo viđenje te stvarnosti. Konačno moram da zaključim kako je predlog, jesam, postojim, obavezno istin it kad god gaja iznesem ili zamislim u svojoj glavi. To mu je bio krajnji argument.” Grickao sam usnu i razmislio o tome. „Čini mi se da shvatam šta je hteo da kaže. Kao, kako da ja znam šta ti vidiš, kako znam šta ti misliš? Ne znam. Samo znam ono šta znam. Ako nema nikoga da čuje zvuk, taj zvuk ne postoji, ali ne postoji najnužnije u smislu da ima... ne znam... nema nikakvu svrhu ako nema nikoga da primi te zvučne talase.” Zakikotala se. „Da, tako nekako.” „Misliš, potpuno sam promašio, ali si ti previše pristojna da bi mi to rekla.” Sagnula je glavu i znao sam da sam pogodio. „Vidiš? Pokušaji da se s tobom upuštam u filozofske razgovore su uzaludni. Moj mozak, jednostavno, ne radi tako.” Gurnula me je kukom. „Ja sam prosto u tom smislu pomalo uvrnuta. Morala sam da napišem seminarski rad o Dekartu za čas filozofije koju sam uzela na koledžu u prošlom polugodištu.” Iskezio sam se na nju. „Zastrašujuće je koliko si pametna. Zvučala si kao prokleta profesorka, kao da mi držiš predavanje i to sranje.” Sagnula je glavu. ,,Iz-izvini. Nisam htela dati držim prepredavanje.” Prebacio sam ranac sebi na grudi, čučnuo ispred nje, podigao je na krkače i pojurio iz sve snage niz hodnik. Ciknula je i obavila mi ruke oko vrata, zagnjurivši mi lice u rame i smejući se, zahtevajući da je spustim. Samo sam želeo da joj skrenem misli da ne bi mucala, ne zato što mi je smetalo, već zato što je smetalo njoj.

~ 40 ~ Anna


Zvoncica „Spusti me, ludače!” Pljesnula me je po grudima. „Bojim se!” To što nije mucala i što je to izgovorila kroz smeh govorilo mi je da se zabavlja, pa sam nastavio da trčim kroz prazan hodnik, pored glavne kancelarije, gde je gospođa Džouns, sekretarica, podigla glavu i odmerila nas preko naočara s neodobravanjem. Približili smo se vratima koja su vodila do parkirališta i dovoljno sam usporio da ih otvorim nogom, prošao sam i strčao niz stepenice. Ranac mi je skakao po stomaku, knjige su mi bolno povređivale modrice, ali nije me bilo briga. Njene noge bile su mi obavijene oko struka, ruke oko vrata, osećao sam joj dah u kosi i ljupki smeh u uhu. Stigao sam do sredine parkinga kad je počela da mi se meškolji u rukama, pa sam stao i spustio je. Na parkiralištu nije bilo automobila, pa sam zbunjeno pogledao unaokolo. „Gde ti je auto?” Uvrtala je uvojak oko prsta. „Nemam ga.” Rekla je to oprezno, vidno uznemirena zbog priznanja, ali rešena da to ne pokaže. „Pa kako ideš kući?”, pitao sam. „Ben me verovatno čeka u krugu. Dolazi po mene posle škole pošto mama i tata rade.” „Sranje, to je na drugoj strani škole. Što nisi nešto rekla?” Pogledala me je u neverici. „Pokušala sam! Nosio si me kroz školu kao pećinski čovek svoju ženu u pećinu!” Nasmejao sam se. „Znači, priznaješ! Moja si žena.” Zgrabio sam je za ručni zglob i privukao sebi, a zatim odglumio duboki, grub glas. „Ja Džejson. Ti moja.” Činilo se da se malčice otopila. Oči su joj se raširile i zatreperile, crne i sjajne kao crna kafa što se presijava na sunčevim zracima. „Dobro. Ja Beka. Ti moj.” Izgovorila je to jedva čujno, gotovo šapatom, kao da ne veruje sopstvenim rečima. Osetio sam kako mi je stomak poskočio, a srce lupalo kao u zeca. Razdvojila je usne u iščekivanju. Sranje. Hteo sam da je poljubim, zar ne? I te kako. Polako i pažljivo spustio sam usne do njenih, ostavljajući joj dovoljno vremena da se povuče. Imala je ukus sjaja od vanile i mirisala je na pomorandže i dinje, čistoću i još nešto neodređeno, opijajuće. Usne su joj bile meke i vlažne pod mojima, nepomične u početku, ali kako su trenuci prolazili i poljubac se nastavljao, počela je da ih pomera, kriveći glavu da se bolje namesti. Izgubio sam dah, izgubio pojam o svemu osim njenog tela, raskošnog i mekog uz moje, dok mi je lagano pomerala ruke po kičmi da me pomiluje po kratko podšišanoj tršavoj plavoj kosi. Automobilska truba zagrmela je nekoliko metara dalje i oboje poskočismo s osećajem krivice. „Beka! Ju-huu! Tako se krše pravila, devojko!” Bio je to Ben, Bekin brat, koji je zaustavio izudarani crveni pontijak pored nas. „Čekam te već deset minuta, Bek. Sad vidim zašto.” „Nisam kršila pravila, Bene. Zaveži.” Držala me je za ruku, na videlo svom bratu. Očigledno mu je verovala da neće reći ništa roditeljima. Ben se samo nasmejao, dok mu je crna kosa padala do ramena, sjajna i zamršena. „Naravno da nisi. Ne bih te ocinkario, ali znaš da ne bi želela da otac sazna kako sam te uhvatio da se Vataš s ovom propalicom na školskom parkiralištu.”

~ 41 ~ Anna


Zvoncica Video sam kako je zaškiljila na brata. „Ne bi se usudio. Ne zaboravi da znam za tvoju malu smicalicu s vlažnom maramicom. Kladim se da bi tatu zanimalo da čuje za to.” Oboje su naglasili različite reči upotrebljene za njihovog tatu, što me je navelo na pomisao da je čak i njenom bratu bilo čudno što ga ona naziva ocem. Ali ta smicalica s vlažnom maramicom pobudila mi je razdoznalost. Ben je provukao prste kroz kosu, prebacujući je unazad preko glave. „Upravo sam rekao da te ne bih odao, zar ne? I zar ti nisam ponudio da ti pomognem da se išunjaš, pa da se vidiš s ovim klincem?” Pokazao je na mene palcem. Čuo sam za Bena de Rozu. Bio je kao neka legenda u našoj srednjoj školi, ozloglašen po bežanju sa časova, učestvovanju u tučama, psovanju nastavnika i zavitlavanju velikih, ali krajnje bezopasnih bitangi po školi, međutim, uvek je uspevao da se izvuče od zaslužene kazne. Bio je naš gradski narkoman, tip za koga ste znali da uvek ima travu, i verovatno je naduvan svaki put kad ga vidite. Niko ga nikad nije ocinkario, i nekako nikad nije bio uhapšen, uprkos tome što su svi znali šta radi. Nikad nisam uspeo da shvatim kako je to uspevao i sad, pošto sam malo bolje razumeo Bekin život, bilo mi je još teže da shvatim kako je Ben mogao da radi šta želi i da mu to prođe, a Beka nije mogla čak ni da izađe sa mnom, a da ne zaradi kaznu od mesec dana. Beka je samo zavrtela glavom na brata, a zatim se okrenula ka meni. „Moram da idem. Treba da budem kod kuće do pola pet.” Pogledao sam na telefon i opsovao kad sam video koliko je sati. „Sranje! Već je prošlo četiri! Trener će mi pocepati dupe. Bolje bi bilo da požurim da se presvučem, inače ću sve vreme treninga raditi sklekove.” Oklevao sam, zatim sam se sagnuo i brzo usnama dodirnuo njene. „Ponoć? Je li tako?” Odmakla se, stidljivo bacivši pogled na brata, a zatim je klimnula glavom. „Da. Ponoć. Ako se ne pojavim, to je zato što nisam uspela, ne zato što nisam želela.” Ljupko je sela u bratovljev automobil i mahnula mi kroz otvoren prozor, drugom rukom pridržavajući kosu u privremeni rep. Trener me je naterao da trčim dva kilometra punom brzinom, s vrećom peska preko ramena, a zatim da dvadeset minuta radim sklekove, pre nego što me je pustio da se otimam za loptu s momcima. Ali totalno je vredelo mog prvog poljupca.

~ 42 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 4 Ponoć u bašti Beka Kasnije te noći Držala sam se za oluk, sleđena od straha. „Slomiće se, Bene”, šapnula sam, a glas mi je bio promukli jauk. Samo je promolio glavu kroz prozor iznad mene i iscerio se. „Znam da tako izgleda, ali neće, obećavam. Popeo sam se na merdevine prošlog leta i dobro zakucao to govno za zid.” Nasmejala sam se, zamišljajući Bena na merdevinama kako pokušava da žonglira sa čekićem, ekserima i džointom, i sve to samo da bi se iskradao noću, a da ne padne. Ušunjala sam mu se u sobu u petnaest do dvanaest i rekla mu kako hoću da se iskradem da se nađem sa Džejsonom. Samo mi se nasmešio i otvorio svoj prozor, pokazujući mi na oluk udaljen oko metar. „Pogledaj dole - čak sam stavio i oslonce za noge i obojio ih u belo da ih ne vide.” Zvučao je zadovoljan sobom. Pogledala sam dole i stomak mi se okrenuo na visinu ispod mene, ali konačno sam se usredsredila na oluk i videla da je zaista zakucao parče drveta na sredini, između cevi i zida, tako da ima gde da stavi noge dok se spušta. Čudila sam se Što otac nije nikad primetio, ali onda sam shvatila da on, zapravo, nikad ne obilazi kuću spolja. Dolazio je kući s posla u sedam svake večeri i odlazio u šest ujutro, a subotom i nedeljom uglavnom je išao na golf. Nije imao razloga da obilazi kuću ili proučava oluke u potrazi za tajnim putevima za bekstvo. Moj brat sakrivao je svoj tajni izlaz svima pred očima, činilo se. Skliznula sam malo dalje, dotakla oslonac, a zatim se spustila još niže. „Ima li još koji oslonac ispod mene?”, pitala sam. „Da, namestio sam dva, Treba da bude još jedan, metar niže.” Ben me je gledao kako se spuštam, s kosom razbarušenom oko lica. Spuštala sam se sve dok se rukama nisam uhvatila za oslonac i spustila se još niže, dok mi stopala nisu osetila drugi oslonac. Tog trenutka tlo mi je bilo daleko samo metar, pa sam slobodno skočila. Slučajno sam pogledala u Bena u tom trenutku, a on je pružio ruku i otvorio usta kao da će se pobuniti. Pala sam mnogo dublje nego što sam mislila i zveknula o zemlju uz težak udarac, dok su mi članci podrhtavali. Izvrnula sam se unazad i udarila trtičnu kost, psujući sebi u bradu, dok su mi dupe i članci brideli.

~ 43 ~ Anna


Zvoncica „Jesi li dobro?” pitao je Ben glasnim šapatom. „Hteo sam da ti kažem, to izgleda mnogo bliže nego što stvarno jeste. Moraš nastaviti da se spuštaš i ne puštaš sve dok ne spustiš ruke na oslonac za noge. Ja sam skoro slomio članak prvi put kad sam se tako spuštao.” Protrljala sam trticu i zavrtela jednim člankom pa drugim. Boleće me neko vreme, ali ništa nije bilo povređeno. „Dobro sam”, rekla sam. „Hvala, Bene.” „Ne želim da znam kuda ideš niti šta radiš. Treba mi prostora da uverljivo poričem”, objasnio je. Povukao se u sobu, a onda se ponovo pojavio s rancem u rukama. „Hvataj ovo.” Bacio ga je, a ja sam ga uhvatila u ruke, otkopčala glavnu pregradu i našla nekoliko starih otrcanih majica omotanih oko boce džeka. Podigla sam pogled ka njemu, a on mi je namignuo. ,,I nije neka zabava bez malo cuge, zar ne? Ne verujem da biste ti i Dorsi hteli travu, inače bih vam dao i to.” „Ne bi trebalo da nas podstičeš da pijemo, Bendžamine.” Nasmejao se preglasno i poklopio je usta rukom. „Bože, kakva si ti dobrica, Bek. Kakav je smisao bežanja u ponoć ako to nećeš uraditi kako treba?” Samo sam zavrtela glavom, ponovo zatvorila ranac i prebacila ga preko ramena, a onda se okrenula da prođem kroz dvorište pored kuće, kad me je Ben zaustavio sa pssst. „Hoću da mi vratiš ono što ne popijete. I... nemojte sve da popijete. Smučiće vam se.” Zakolutala sam očima, iako nije mogao da me vidi. „Nisam glupa, Bene. Ne pada mi na pamet da popijem čitavu bocu odjednom.” Podigao je obrvu. „Pa, možda neki od nas i nisu pametni kao ti. Kod nas je ono: zabavljaj se dok možeš, a kukaj kasnije,” Samo sam odmahnula glavom. „Idem sad, Bene. Ćao, i hvala.” „Uverljivo poricanje počinje sada. Ne poznajem te.” Čula sam kako zatvara prozor uz tiho škripanje. Nasmejala sam se dok sam se saginjala ispod niskih grana ogromnih borova između naše i okolnih kuća. Trava je bila mokra od rose, a vazduh prohladan, pa mi je bilo drago što sam se presvukla u farmerke i obukla deblji džemper. Nebo je bilo vedro, bez oblaka i istačkano zvezdama, a debeli srp belog sjajnog polumeseca izdigao se na pola puta kroz srebrom prošarano crnilo. Dah mi je izlazio u jedva primetnim belim oblačićima dok sam se kretala pored drveća i izlazila na put. Ugledala sam Džejsonov kamionet parkiran s ugašenim farovima i oblakom izduvnih gasova koji su se kovitlali oko zadnjeg dela. Unutrašnje svetlo u kabini bilo je upaljeno i obasjavalo je Džejsona bledožutim sjajem. Videla sam da je sagnuo glavu prema krilu, s jež-frizurom, savršeno uspravnom zbog gela koji je koristio, i snažnim vratom preplanulim od vremena provedenog na suncu. Podigao je pogled kad sam prišla suvozačevoj strani i srećan osmeh razvukao mu se preko lica. Iskočio je iz kabine i čula sam utišane zvuke kantri muzike kako beže u noć. Zaobišao je prednji deo i otvorio mi vrata pre nego što sam stigla i da ih dodirnem. Popela sam se i sela na tapacirano sedište, i odmah se osetila kao kod kuće. Nekako sam imala osećaj da ću provoditi mnogo vremena u ovom kamionetu. Već sam ga zavolela. Pomislila sam na prvu kantri pesmu koju mi je pustio i osmotrila sam unutrašnjost kabine. Sedišta su bila presvučena u sivo, naslon u sredini s dva crna držača za čaše između mog i njegovog sedišta, gotovo prazna boca gaziranog soka u držaču najbližem vozaču. Na rukohvatu se nalazila i debela knjiga iz istorije, otvorena na delu o Građanskom ratu, sveska

~ 44 ~ Anna


Zvoncica ispisana urednim, iskošenim rukopisom i kesica slanih krekera. Na podu kod mojih nogu nalazio se izbledeli smeđi ranac, sa zeleno-belim slovom univerziteta našivenim na spoljni džep. Nekoliko praznih boca gaziranog soka bilo je razbacano po podu blizu izlaza kod mojih nogu, zajedno s praznim paketićima goveđih listića i suncokretovih semenki. Zatvorena futrola za CD nalazila se na kontrolnoj tabli, naslonjena na vetrobran, puna diskova i izbledela od starosti. Na podu između sedišta, ugurano između menjača i sedišta, nalazilo se debelo ćebe Univerziteta u Mičiganu, i smotana na njemu crna majica s kapuljačom, debela, s rajsferšlusom, i očigledno dobro iznošena. Između majice i ćebeta virila je neka vrsta kaiša, kao za futrolu foto-aparata ili neku drugu zaštitnu torbu. Dok je Džejson gurao knjige u ranac, gurnula sam majicu u stranu da pogledam šta se nalazi ispod. Otkrila sam očigledno skupu torbu za Nikonov foto-aparat. Ubacio je kamionet u brzinu i krenuo u polukružno okretanje da izađe na glavni put, uključivši farove. Izvukla sam torbu za foto-aparat ispod majice i podigla je sebi u krilo, otkopčala je, i zinula na ogroman, profesionalni foto-aparat unutra. „Je li ovo tvoje?”, pitala sam. Pogledao me je, a onda mu je preko lica preleteo izgled nalik na paniku. „Da, jeste. Možeš li, molim te, da vratiš to?” Glas mu je bio smiren, previše smiren. Izgledao je gotovo ljutito. Žurno sam zatvorila torbu, vratila kopče na mesto i stavila je tamo gde sam je i našla. „Izvini”, rekla sam, ne znajući gde sam pogrešila. „Samo sam bila radoznala. Stvarno je lep foto-aparat. Je li to bio poklon?” Stegao je ruku oko volana. „Ne. Kupio sam ga sam.” „Kako si mogao da priuštiš ovakav foto-aparat? Ovakvi koštaju sigurno dve hiljade dolara.” „To je D800. Košta tri hiljade u maloprodaji. Ja sam ga kupio onlajn za malo više od dve.” Okretao je stisnutu ruku oko volana. „Štedeo sam da ga kupim.” „Imaš posao? Nisam znala.” Pocrveneo je, više od besa nego od stida, učinilo mi se. Vena na slepoočnici mu je pulsirala. „Nemam posao.” „Kako onda?” Dugo nije odgovarao. Na semaforu se pojavilo crveno i usporili smo da stanemo. „Ovo ostaje između nas, u redu? Ni Nel ne sme da zna.” Klimnula sam glavom, i dugo je uzdahnuo. „Tata mi plaća dve stotine po utakmici ako pobedimo, plus dvadeset dolara za svaki osvojeni taćdaun. Dobijam i hiljadu dolara ako imam sve petice čitave godine. Ako ostvarim najviši prosek sve četiri godine srednje škole, daće mi pola svote za koji god auto da odaberem. Tako sam kupio ovaj kamionet. Moj ujak Rik ga je prodavao, pa mi ga je dao povoljno. Tada sam kupio i foto-aparat.” „Dakle, to te pokreće da sve vreme pobeđuješ?” Silovito, je cimnuo menjač u drugu brzinu dok smo ubrzavali na zelenom svetlu. „Delimično.” ,,A šta je ostalo?” Uputio mi je sumoran pogled. „Nije važno.”

~ 45 ~ Anna


Zvoncica Naslutila sam tu duboku tajnu i znala sam da ne treba da navaljujem, ali svejedno jesam. „Možda meni jeste. Želim da znam o tebi.” „Nemoj, Beka. Molim te.” Nije me pogledao i govorio je šapatom koji je nekako prenosio njegov očaj. „U redu, naravno. Izvini, n-nisam nameravala da z-za-zabadam nos.” Spustila sam pogled, uznemirena što sam ga potresla, i zbunjena njegovom neočekivanom promenom raspoloženja zbog foto-aparata. Očajno je zastenjao. „Prokletstvo, Beka, žao mi je. Nisam hteo da vičem na tebe. Samo... ima nešto u vezi sa mnom što jednostavno... o čemu ne mogu da pričam.” „Smem li da te pitam šta slikaš? Mogu li da vidim fotografije?” Umesto odgovora, okrenuo je volan, jedva dodirujući kočnice, a zatim pritiskajući gas tako da je kamionet skliznuo preko središnje linije, pa na široki zemljani put, pri čemu se zadnji deo zaneo preko šljunka i otklizao u stranu pre nego što ga je ponovo ispravio. Stezala sam držač iznad glave i jedva disala dok je jurio napred, a zatim sam otvoreno vrisnula kad je opasnom brzinom uleteo u dugačku krivinu, s upaljenim dugim svetlima koja su osvetljavala sve uži put ispred nas. Činilo se da zna svaku krivinu napamet, okrećući volan i jedva pritiskajući kočnice pre skretanja tako da može da ubrza kroz krivinu uvežbanim brzim klizanjem. Srce mi je tuklo u grudima, podjednako od straha i uzbuđenja. „Džejsone! Molim te, nemoj da se slupamo!” Bila sam zadovoljna što sam to izgovorila bez mucanja, s obzirom na napetost koju sam osećala. Samo mi se osmehnuo, drsko me zablesnuvši ravnim belim zubima. Skrenuo je u novoj krivini, zatim naglo zakočio i gotovo stao, pa skrenuo na još uži dvosmerni put kroz šumu. Sad je vozio mnogo sporije i sagnuo se da okrene prekidač i uključi pogon na sva četiri točka. Put je ponirao i izdizao se, i često je morao da turira motor da preveze kamionet preko brda, da bi ubrzao s druge strane. „Kuda idemo?” Pokazao je ispred nas prstom koji je odvojio od volana. „Nema još mnogo. Moje omiljeno mesto.” Kamionet se opasno nakrivio postrance kako se put uvijao i provukao se ispod dva široka hrastova drveta. Još nekih pola kilometra i put je nestao - poskakivali smo preko trave i između drveća. Put se izravnao, zatim počeo polako da se izdiže i postaje sve strmiji svakim metrom, sve dok se kamionet nije mučio da se kreće pod oštrim uglom. Na vrhu, Džejson je skrenuo kamionet u stranu i zaustavio ga, gaseći motor, ali ostavljajući uključen radio. Isključio je farove, izvadio ćebe i iskočio iz kamioneta, a zatim mi dao znak da pođem za njim. Otvorila sam vrata i iskočila na zemlju. Smesta me je rashladio hladan vazduh. Džejson je spustio zadnju stranicu prikolice i stajao, čekajući mene. Počela sam da se penjem, prilično nespretno, ali Džejson se sagnuo u struku, uhvatio me ispod pazuha i odigao me od zemlje. Vrisnula sam na nagli gubitak gravitacije i, čim sam nogama dotakla rebrastu prikolicu kamioneta, zateturala sam se i obavila ruke oko njega. „Bože, Džejsone! Nemoj to da radiš!” Glas mi je bio prigušen hrapavom tkaninom njegove majice. Mirisao je na kolonjsku vodu, dezodorans, znoj i još nešto mirisno i neodređeno. „Plašiš se?” Zvučalo je kao da se zabavlja i da je zadovoljan sobom.

~ 46 ~ Anna


Zvoncica Razdražljivo sam dunula i ljutito ga pogledala. „Zapanjena sam, možda. Ne uplašena. Sledeći put me upozori pre nego što me odigneš od zemlje, hoćeš li?” Samo se zakikotao. „Stvarno si jak, zar ne?” Slegnuo je ramenima. „Mnogo vežbam. Zbog fudbala i zato što mi je ponekad jednostavno potreban ventil:” „Ventil? Kako to misliš?” Oklevao je. „Uf... dobro. U redu, slušaj. Nemam baš najbolji porodični život, Beka. Rekao sam ti kako me tata pritiska da budem savršen, je li tako? On jednostavno... nije uvek dobar. Mnogo se svađamo i ponekad mi treba... oduška. To je sve.” Sve se sklopilo i stomak mi se stegao od značenja između redova onoga što mi je govorio. „Tuče li te, Džejsone?” Odmakla sam se i pažljivo mu proučavala lice, sigurna da će izbeći odgovor na ovo pitanje. Pogledao me je, a lice mu je otvrdnulo i zatvorilo se. „Ne brini za to, u redu? Nemoj da se mešaš. Ne treba mi spasavanje.” Namrštila sam se. „To je onda - da. Zašto nisi nikad nikome rekao?” Izvukao mi se iz zagrljaja i okrenuo. Čučnuo je i raširio ćebe na pod prikolice, zatim je odvezao rastegljive konopce s kukama na vrhu koji su pridržavali frižider na mestu. Podigao je poklopac belo-plavog iglu frižidera, izvadio paket od šest koka-kola, četiri upakovana sendviča i kesicu čipsa. „Znam da i nije neka, kao, gozba ili šta već, ali je hrana.” Razdvojio je sendviče na dve gomile i pokazao naizmenično na svaku. „Ovi su sa ćuretinom, senfom i švajcarskim sirom, a ovi su sa šunkom i oštrim čedarom i majonezom.” Seo je i potapšao ćebe pored sebe, nagnuo se pozadi i otvorio klizeći stakleni prozor tako da su do nas dolebdeli tihi zvuci kantri pesme; ženski glas pevao je o barutu i olovu. Dugo sam se snebivala, a onda sela pored njega i uzela sendvič sa ćuretinom. Kad smo oboje pojeli po polovinu sendviča, spustio je svoj u krilo i pogledao me u oči. „Slušaj, Bek. ja moram s tim da se nosim, u redu? Ne pravi frku zbog toga. Dobro sam. Sve ja to mogu da podnesem.” „Ali ne razumem. Zašto ne kažeš nekome?” Zelene oči ispunile su mu se bolom i gnevom. „Ne bi mi vredelo. Probao sam jednom i samo sam stvorio nove nevolje, ne samo sebi već i svima koji su saznali. Nije vredno toga. Čim maturiram za dve godine, odlazim i ne vraćam se. Igraću fudbal ili na Univerzitetu u Mičiganu ili u Nebraski, a onda ću postati profesionalac. Neće mi više ništa trebati od mog matorog.” „J-j-j... grrr.” Duboko sam udahnula i usredsredila se. „Ne znam šta da kažem, Džejsone. Nije u redu.” „Nema šta da se kaže. Nema šta da se kaže niti šta da se uradi.” Glas mu je postao napet. „Ti si jedina osim Kajla koja zna, u redu? Ne smeš ništa da kažeš, Beka. Obećaj mi. Obećaj mi!” U glavi mi se vrtelo i srce me je bolelo zbog momka koji mi je postajao sve draži. „Džejsone... neko treba da zna. Ne sme to da ti radi. On ti je otac, jebi ga. Treba da te štiti, a ne da te povređuje! To je u-u-už-už-užasno.” Osećala sam kako mi se bes penje u grlo kao

~ 47 ~ Anna


Zvoncica žuč, slike su mi se zavrtele u glavi, slike Džejsona u ćošku kako se skuplja pred mračnim džinom ogromnih pesnica. „Štiti li tebe tvoj tata?” „Previše i preterano revnosno”, odgovorila sam, ni sama ne znajući zašto branim oca kad sam ga u glavi toliko kudila. „Nerazuman je i tvrdoglav, tera me da se bunim zbog njegovih glupih pravila. Ali me voli, na sopstveni način. Ne bi me nikad povredio. Samo želi da budem najbolja što mogu. Preteruje zbog svih neprilika u koje Ben upada.” „A moj tata u duši krije čitav svet srdžbe i demona.” Glas mu je bio iznenađujuće tih, a reči poetične. „Povredio se dok je igrao na prvoj profesionalnoj utakmici, i to mu je okončalo karijeru. Jedino što je ikad želeo da radi bilo je da igra profesionalni fudbal, a to više nije mogao. Morao je da otpuzi nazad do roditelja ovde u Mičigan, a njegov tata bio je gori prema njemu nego što je on prema meni. Na kraju se zaposlio u policiji i prilično brzo napredovao, ali onda je otpočet Zalivski rat i tu je video svoju priliku da bude neko. Prijavio se u vojsku i proveo dve smene u Iraku. Bio je običan vojnik, bez fakultetske diplome ili obuke. Video je neke grozote, Beka. Pravo jezivo sranje. Radio je neka istinski grozna sranja, sve po zapovesti Ujka Sema. To ga je... poremetilo, iznutra. I on ima svoje razloge, to hoću da kažem. Ne znači da je to u redu.” Dugo sam ćutala, slušajući drugu pesmu na radiju i gledajući sitno rasute zvezde na crnom nebeskom prostiraču. „Kako znaš toliko o tome šta ti je tata prošao?” Odgovorio mi je kroz puna usta čipsa. „Mnogo pije. Kad pretera, ponekad mi priča umesto da me napada. Priča mi priče kao da sam mu ortak iz jedinice.” Progutao je i zagledao se u nebo. „Mrzim te priče. Više volim da me tuče.” Tad sam zadrhtala, kako je dunuo nalet vetra i presekao me kroz džemper. Džejson je spustio dlanove na stranicu prikolice i spustio se na zemlju, nagnuo u kamionet i dohvatio svoju majicu. Videla sam da okleva, a onda je dohvatio i svoju torbu s foto-aparatom. Skočio je ponovo na prikolicu, popevši se na zadnji točak, a onda mi je ušuškao majicu oko ramena. Bila je teška, topla i mirisala baš na njega. Podigao je torbu za foto-aparat i pogledao u mene, s osmehom na licu. „Hoćeš da vidiš fotografiju koju sam napravio?” Željno sam klimnula glavom. ,,E, onda moraš da mi daš nešto u zamenu. Pokazaću ti jednu svoju fotografiju ako mi pokažeš nešto što si napisala.” Progutala gam knedlu. „To je - to je... nisam sigurna. Nisam nikad nikome pokazala ono što pišem. Nikome. To je moj dnevnik.” Klimnuo je glavom, pokazujući na torbu. „To su i meni moje fotografije. Lične su. Samo za mene, jer uživam u tome. Niko ne zna da se time bavim, čak ni Kajl. I meni je to kao dnevnik Ne umem baš s rečima, pa umesto njih koristim slike.” „Zašto bi tajio takvo nešto?” pitala sam. „Nije to neka sramota. Kul je. Umetnički.” Lice mu se smračilo. „Ne poznaješ ti mog tatu. Rekao sam ti, nije dobar čovek. Pre svega, dopušteno mi je samo da učim i igram fudbal. Vežbanje, domaći, treninzi - to je sve. Sad je pijan ili onesvešćen, pa ga nije briga šta radim niti gde sam dokle god me ne uhapse i ne napravim veliki skandal ili neko takvo sranje. On je policijski kapetan, pa moram da pazim. Ne bi me izvukao niti mi oprostio. Prebio bi me na mrtvo ime da me samo zaustavi neko od njegovih ljudi. I oni ga se plaše, pa se ne bi usudili da mu se suprotstave.” „Kakve to ima veze s fotografijom? To su samo slike.”

~ 48 ~ Anna


Zvoncica Odmotao je drugi sendvič sa šunkom i otvorio još jednu limenku koka-kole. „Pa, to je drugi deo. Sve što makar izdaleka podseća na umetnost jeste za pedere. Njegova reč, ne moja. Pored toga što je obična zla pijandura, još je i zatucan. Mrzi uglavnom svakoga ko nije on. Kad bi samo znao da imam foto-aparat, poslao bi me u jebenu bolnicu. Muzički instrument? Ni slučajno. Slikanje? Đavola, ne. Ali volim da fotografišem. Volim da uhvatim nešto sočivom i napravim nešto sasvim drugo od toga.” Otvorio je torbu i izvadio foto-aparat, uključio ga i dodirnuo nekoliko dugmadi tako da mi pokaže prethodno snimljene fotografije. Malo ih je prelistavao, a onda se okrenuo prema meni. Oprezno sam uzela foto-aparat, uplašena što držim nešto njemu tako važno i tako papreno skupo. Fotografija koju mi je pokazao bila je zapanjujuće lepa. Bio je to bumbar, uhvaćen kako sleće na belu radu. Slikan je izbliza, tako blizu da ste mu mogli videti lepršanje krila i pojedinačne dlake na debelom žuto-crnom telu. Sunčeva svetlost odbijala se od insektovih okruglastih očiju, bela rada bila je oštra i jarkožuta, a nebo - plava zamućena pozadina. Ličilo je na nešto iz Nacionalne geografije, prelepo u svojoj jasnoći, fokusu i upotrebi boja. Bumbar je ličio na vanzemaljsko biće, tako ogroman i neverovatan. „Džejsone... o, bože. Ovo je neverovatno. Mogao bi da je prodaš nekom časopisu, kunem se bogom.” Udahnula sam i ponovo proučila fotografiju, zadivljena kako ju je uokvirio cvetom u sredini, koji je zauzeo najveći deo prostora, s bumbarom pri vrhu, uhvaćenim u trenutku sletanja. Nasmešio se i izgledao neobično stidljivo, prvi put otkako ga poznajem. „Hvala. Uboden sam jedno šest puta pokušavajući da to slikam. Roj velikih, debelih pčela leteo je po polju.” Pokazao je iza drveta, na polje ispod nas. „Eno, baš tamo, zapravo. Tu im je sigurno bilo gnezdo. U svakom slučaju, pratio sam ih satima, praveći jednu fotografiju za drugom. Mora da sam snimio nekoliko stotina drugih pre ove.” „Mogu li da vidim još neku?”, pitala sam, sad uzbuđeno. Podigao je obrvu na mene. ,,Ne-ne. Sad je na tebe red.” Osetila sam kako mi ruke drhte. Znala sam da će, ako progovorim, sve izaći istrzano i puno zastoja, pa sam samo udahnula, zavukla ruku u torbu i izvadila dnevnik. Bio je to čist notes uvezan spiralnom žicom, sa smeđim papirom isečenim i omotanim oko korica. Na prednjim koricama sam tankim markerom prepisala pesmu na arapskom:

„Šta piše?”, pitao je. Oklevala sam, nekoliko puta udahnula i izrecitovala reči u sebi pre nego što sam ih izgovorila naglas. „Kaže: Nisam sam - zapravo, sprijateljio sam se sa svojom samoćom.” Prešla

~ 49 ~ Anna


Zvoncica sam kažiprstom preko linija pre nego što sam otvorila korice i lagano okrenula nekoliko stranica, tražeći savršenu pesmu da mu pokažem. „To je napisao arapski pesnik Abud el Džabiri. To je, zapravo, deo duže pesme, ali ovaj mi se najviše sviđa.” „Je li on, kao, iz neke davne prošlosti?” Odmahnula sam glavom. „Ne, živ je i živi u Jordanu, i dalje piše. Mama mi je pedijatar, ali oduvek je volela poeziju. Pored diplome iz medicine, drugi predmet bio joj je arapska poezija. Uz nju sam je nekako i ja zavolela, valjda.” „Pa, lepo”, rekao je. „A čime ti se bavi otac?” „Nekretninama. Poseduje nekoliko industrijskih prostora, a bavi se i prodajom poslovnih prostora.” Pogledala sam ga dok sam žvakala i gutala. ,,A šta je s tobom? Rekao si mi za tatu. Šta je s mamom?” Slegnuo je ramenima. „Ništa ne radi. Radi u zubarskoj ordinaciji tri puta nedeljno, kopira i slično sranje. Osim toga, krije se u sobi i lepi razne papirne isečke u svesku.” Namrštila sam lice u pokušaju da protumačim šta je mislio. „Pravi spomenar?” Slegao je ramenima. „Da, valjda. Takvo nešto. Ima radionicu.” Napravio je navodnike u vazduhu. „Tamo provodi sve vreme. Spava tamo, osim kad je tata natera da spava s njim zbog... znaš. Uglavnom, obojicu nas izbegava. Mene zato što trpim tatino sranje umesto nje, a njega zato što je kreten.” „Kako to misliš - trpiš tatino sranje umesto nje?” Prelomio je čips između prstiju i pojeo obe polovine. „Nekad ju je tukao, kad je meni bilo, kao, tri ili četiri. Čim sam dovoljno porastao, počeo sam da uskačem. Mrzeo sam da mama plače, znaš? Neko vreme se suprotstavljala. Sećam se toga. Onda se, jednostavno, umorila. Odustala. Pustila ga je da radi šta hoće, meni, njoj. On želi sukob, znaš? Priželjkuje borbu. Počeo sam da mu je pružam da bi nju ostavio na miru i sad me ona nekako prezire zbog toga, mislim. Ne znam zašto, pošto mene premlaćuje umesto nje. Kako god. Glupa kučka.” Glas mu je bio krajnje ravnodušan. „Džejsone! Ipak ti je majka!” Nisam uspela da se zaustavim. Oči su mu zasijale zelenom vatrom, ali nije podigao glas. „Možda su me biološki napravili, Beka, ali nisu mi roditelji.” Smirio se i skrenuo pogled, a glas mu je postao zamišljen. „Roditelji vole i štite. Pružaju ti utočište, neguju te. Sve lepo sranje koje ja nisam nikad dobio. Moj matori? Roditelji ga nisu voleli i on nikad nije naučio kako da razbije taj začarani krug. A mama je tako dugo bila žrtva da joj više nije stalo, pa ja podnosim teret njegovih gluposti.” Dugo nisam bila sigurna šta da kažem. Konačno sam se nečeg setila. „Misliš li da možeš prekinuti taj krug, Džejsone?” Gledao je između svojih kolena i mrvio čips. „Moram, Beka. I hoću. Deda mi je bio kreten, a prilično sam siguran i njegov otac.” Glas mu je prešao u šapat. „Plašim se da je to nešto, kao, nasledno. Šta ako ne mogu biti drugačiji? Šta ako sam jednostavno... genetski uslovljen da budem kreten kao i moj matori?” Uzela sam ga za ruku. „Ne verujem u to. Već jesi drugačiji, Džejsone. Biramo ko želimo da budemo.”

~ 50 ~ Anna


Zvoncica „Nadam se.” Odjednom je izgledao tako tužno i poželela sam da pronađem način da ga razveselim, promenim temu, ali ništa mi nije padalo na pamet. Pojeli smo sendviče i grickali čips dok smo pričali, i oboje smo popili po dve limenke soka. Setila sam se boce u rancu i gurnula ruku kroz zadnji prozor da dohvatim ranac, otvorila sam ga i izvadila bocu. Spustila sam je na ćebe između nas. Zurio je u nju kao da je otrovna zmija. „Gde si to nabavila?”, pitao je istim, previše smirenim glasom kao i pre. „Dao mi je brat. Smatrao je da treba da se zabavimo, pretpostavljam. Ne znam. Zaista ne pijem mnogo, ali mislila sam što da ne, je li tako?” Trudila sam se da zvučim opušteno, ali mislim da nisam uspela. „Nisam siguran da to smem da pijem”, rekao je, gotovo šapatom. „To je... to pije moj tata. To je... jedini način da ga vidim posle sedam ili osam uveče, čitavog života. On, sedi na svojoj kožnoj fotelji ispred Zakona i reda, Kasla i Igre prestola, i uvek s tom jebenom četvrtastom bocom na stočiću i čašom pored njega. Gledam, svake noći, kako se ta boca polako prazni, čašu po čašu, dok ne postane opakiji od jebene zmije otrovnice, i duplo opasniji.” Pogled mu je bio uprt u daljinu dok je govorio, a ja sam sedela mirno i tiho, napeto slušajući. „Nemam ništa protiv pića. Nisu svi kao on. Ja nisam kao on, kad pijem. Samo... ne mogu, neću nikad ni pipnuti to sranje. Nikad.” Zurio je u bocu kao da je to njegov otac, sa sirovom mržnjom u očima. „Molim te, skloni je. Imam piva u frižideru, ako želiš da piješ.” Brzo sam se pokrenula, gurnula bocu nazad u ranac i zatvorila ga. „Izvini, Džejsone. J-ja nisam z-zn-znala.” Toliko o promeni teme. Uhvatio me je za ruke i privukao bliže sebi dok nam se kolena nisu preklopila, ispreplela. „Naravno da nisi. Ne uznemiravaj se. Ne zbog mene.” „Ali jesam uznemirena zbog tebe. Ne bi trebalo da prolaziš kroz to.” Okrenuo mi je ramena i nameštala sam se dok nisam naslonila kičmu na njegove grudi. On se naslonio na kabinu i obgrlio me oko stomaka ispod grudi, s kolenima savijenim pored mojih bokova. Spustila sam mu ruke na kolena i zabacila glavu unazad da mu je naslonim na rame, i odjednom, u trenu, bila sam potpuno zadovoljna. Osećala sam se sigurno. Čula sam kako mu srce slabašno kuca i kako mi nežno diše za vratom. Tad sam postala potpuno svesna njegovog tela, njegovih ruku blizu mojih grudi, usta koja sam mogla poljubiti samo da se okrenem u mestu, da sam dovoljno hrabra, njegovih snažnih ruku koje su me savršeno obuhvatale. Srce mi je lupalo i morala sam da se usredsredim na ćutanje, pa nisam paničila. Želela sam više, više dodira, više njegove topline, više njegove snage. Njegova blizina bila je opijajuća i zabranjena. Iskrala sam se iz kuće usred noći i sad sam ležala u zagrljaju momka. Muškarca? Nisam bila sigurna. Je li već muškarac? Jesam li ja žena ili devojka? Bili smo zaglavljeni negde između. Takve misli proletale su mi kroz glavu, tražeći odgovore, ali ne dobijajući ih, jer su me njegova blizina i čvrstina opijale. Disali smo zajedno na hladnom noćnom vazduhu, a nebo je bilo srebrom okupano crnilo iznad nas. Nije bilo potrebe da govorimo, i to je već samo po sebi bilo divno. Jedini zvuci bili su naše disanje, šuštanje lišća pod vetrom i pesma na radiju, koju je zamenio ženski voditeljski glas najavljujući sledeću numeru: „Dobro, to je bio Montgomeri Džentri,

~ 51 ~ Anna


Zvoncica naš stari poznanik. Naredna pesma je za sve vas noćne ljubavnike negde napolju. To je Gloriana, sa (Kissed You) Goodnight.” Srce mi je mahnito zadobovalo dok sam slušala reči pesme, nežno pevane, budeći nežna osećanja među nama u mraku i hladnoći ukradenog noćnog sastanka. Okrenula sam glavu, nagnula se blago u stranu tako da sam ramenom gurnula stranicu prikolice. Oči su mu bile najtamnije zelene i svetlucale su pod zvezdama i bledom mesečinom. Osetila sam kako mu srce lupa u grudima i znala da će me tada poljubiti. Čekala sam, bez daha, netremice ga gledajući, rukama ga stežući za kolena da se ohrabrim. Nisam se plašila da ga poljubim; ne, plašila sam se da ću biti previše nestrpljiva i poljubiti ga prva. Glad za drugim poljupcem bila mi je kao očajanje u krvi, grmela mi u mišićima i srcu i praskala mi u mozgu. „Je li ovo u redu?”, prošaputao je. Nasmešila sam mu se. „Zaveži i p-p-p...” Zaćutala sam i zažmurila, puštajući reč da se pokrene i izađe, „poljubi me već jednom.” Željno mi se primakao, pokrio mi usta svojim i srca su nam se gromoglasno sudarila od želje i nestrpljenja. Izgubila sam se i uživala u komešanju dodira i ukusa - nežnih, vlažnih i vrelih, kao soda i so - i sve glasnijem bubnjanju u ušima, i muzici između dodirivanja usana i poljubio sam te za... laku noć. Kad smo se razdvojili, Džejson me je gutao očima. „Ljubiti tebe je... bože, neverovatno.” „Uradi to onda ponovo.” Bila sam začuđena sopstvenom hrabrošću. Začudio se i on, ali spustio je usne na moje i poljubio me ponovo, ovog puta dublje, usta su se pokretala, a jezici obazrivo dodirivali i vrteli. Dlanovi su mu bili rašireni preko mog stomaka i jedan mi je prelazio preko boka, zaustavivši se na donjoj strani jedne dojke. Podigla sam ruku i uhvatila ga za potiljak, pokret koji sam videla na filmu, i tad shvatila moć svog dodira, lepotu poljupca, čudo ove bliskosti. Kad sam mu prstima prešla preko kratko podšišane kose iznad vrata, poljubio me je jače, kao da mu je moja ruka razbuktala vatru želje. Tad mu je ruka kliznula nagore samo malo i prstima mi je prešao sa strane po dojci, oprezan dodir, traženje, pitanje. Nisam znala odgovor, onaj pravi. Želela sam više. Jesam. Ali... je li to bilo ispravno? Ili pogrešno? Da li je bilo previše, prerano? Dopadao mi se njegov dodir, zadirkivanje na samom rubu ispravnosti, na granici skromnosti. Jesam li se usuđivala da ga ohrabrim da ode dalje? Shvatio je moje oklevanje kao odbijanje i ruka mu je kliznula gore, dalje od iskušenja. Osetila sam nedostatak njegovog dodira kao ubod kajanja i pokrila sam mu ruku svojom, zaustavljajući je kraj mog pazuha. Poljubac nam je zastao, a pogledi se sreli. Njegove zelene kugle potražile su moje, a onda su se raširile kad sam mu spustila ruku nadole. Majica mi je spala kad sam se naslonila na njega i rukom je prešao preko izbočine moje dojke. Čak i kroz džemper, majicu i grudnjak, osećala sam vrelinu njegove šake, grubu snagu njegovog dodira, nežnost u načinu na koji me je milovao. Niko mi pre toga nije dodirnuo grudi i ushićenje je bilo kao droga u organizmu. Džemper mi je bio zakopčan do grla, otkopčala sam prvo dugme, a zatim mu povela ruku preko mog tela ispod džempera do druge dojke. Obavio je prste oko nje, ispitujući je, dodirujući, oprezno, ali ipak željno. Osetila sam se tako hrabro, tako odvažno, tako... reč što mi se provlačila mislima bila je nevaljalo, tako detinjasto baš, kao što se i ta reč činila. Nije trebalo da mu dopuštam da me tako dodiruje, a kamoli da ga ohrabrujem. Ali bilo je tako

~ 52 ~ Anna


Zvoncica uzbudljivo, tako opojno. Osetila sam kako mi puls divlja dok mi je istraživao dojku preko dva sloja pamuka. Osetila sam se odraslo, ženstveno i iskusno dok me je stiskao, milovao i ljubio. Posle nekog vremena, koje nisam mogla da izmerim, odmakli smo se i ruka mu je s dojke pala na moj stomak, ovog puta bliže kuku. „Nisi mi pročitala pesmu”, šapnuo je. Lice mi se zažarilo. „Zaista želiš da čuješ jednu?” Klimnuo je glavom. „Nećeš se smejati?” „Ne osim ako treba da bude smešno.” „Ne pišem smešne pesme”, odgovorila sam, skupljajući hrabrost. „Ali ne smeš nikome da kažeš i ne smeš da me zadirkuješ zbog toga.” Namrštio se. „Da li bi ti mene zadirkivala zbog moje fotografije?” Odmahnula sam glavom. „Nikad.” „Pa zašto bih onda ja tebe zadirkivao zbog pisanja poezije?” Iskopala sam svesku iz torbe i prelistavala stranice u potrazi za onom pravom koju bih mu pročitala. Pronašla sam savršenu, onu o mojim trenutnim osećanjima, na neki način. Znala sam da nikad ne bih mogla da je pročitam naglas a da se ne postidim, pa sam mu pružila svesku i pustila ga da je pročita sam. Videla sam reči u glavi, osećala ih dok je čitao. Poljubac duha

Ti nisi ovde, ja nisam tamo Devojka sam, sama u sobi A ti si mit Možda budućnost Duh mojih budućih želja Dišem polako i sklapam oči Podižem lice ka tavanici I očekujem poljubac Nestvarnih usana na mesu Usana iz mojih snova Jezik iz mašte uz moj Opojan i izmišljen Jer se pitam Šta je poljubac Kakav ukus imaju usne Kakav je dodir jezika Hoću li znati šta da radim A da mi niko ne pokaže? Još ozbiljnije pitanje se javlja Meni najvažnije: Može li da se zamuca usred poljupca?

~ 53 ~ Anna


Zvoncica Može li da se mrmlja u naletima želje? Ti si samo duh Neotkriveni delić mojih pitanja I ne možeš me naučiti ono što želim da znam Dok ne postaneš stvaran I ne poljubiš me. Džejson je pogledao u mene, a zatim u stranicu, s divljenjem u očima. „Bože, Beka. To je... Ostao sam bez reči. Čarobno. To nije samo poezija, to je čarolija reči.” Ponovo je pogledao u moju svesku i činilo se da čita ponovo. „Kako znaš da sastaviš savršene reči? Znam ove reči, svaku za sebe, ali... ali nikad ne bih umeo ovako da ih sastavim, u pesmu.” Sagnula sam glavu, zažarenih obraza. „Hvala. Samo sam... reči mi samo izađu. Mislim da pišem poeziju, jer tako mogu da budem jasna. Rečita. Moram vežbati da govorim jasno. U svaku rečenicu koju izgovorim ulažem trud da ne mucam. Poezija? Tu nema napora.” Dok je govorio o mojoj poeziji, sve vreme smišljala sam taj govor, sastavljala ga, oblikovala reči u glavi i uvežbavala ih. Počeo je da okreće stranicu, ali uzela sam mu svesku, nežno ali odlučno. „Žao mi je, ali nisam spremna da ti dozvolim... proučavanje mojih privatnih misli. Čitanje toga bilo bi kao da mi čitaš misli. Ja - samo - samo n-nisam spremna j-j-još za to.” Duboko sam udahnula da se priberem. Umirujuće mi se osmehnuo i nije pokazao ni trunku nestrpljivosti ili postiđenosti zbog mog glupog mucanja i zapinjanja. ,,U redu je, Beka. Potpuno te razumem. Hvala ti što si ovo podelila sa mnom.” „Ti si meni pokazao svoje, pa je bilo pošteno da i ja tebi pokažem svoje.” Osmehnula sam se da naglasim dvosmislenost. Iskezio se. „Istina. Zaista kažu da je razmena poštena igra.” Ponovo je krenuo rukom preko mog boka, pomerajući se bliže, ispitujući više. „Milo za... drago...” Jedva sam disala kad mi se približio dojci. Želela sam da mu je ruka ponovo tamo. Obuhvatio ju je preko džempera i opet sam ostala bez daha. A onda je pomerio ruku i spustio mi je na butinu i puls mi se ponovo vratio u normalu. „Verovatno bi trebalo da pođemo”, prošaputao je. „Da, verovatno.” „Mada, ne želim.” Zagnjurio mi je lice u kosu i omirisao je. „Lepo mirišeš.” Nasmejala sam se. „Hvala? Ni ja ne želim da idem. Sviđa mi se ovde. Shvatam zašto ti je ovo omiljeno mesto.” „Treba da ga vidiš po danu, kad izađe sunce. Svuda tamo”, mahnuo je ka prednjem delu kamioneta, gde se brdo spuštalo u otvoreno polje, „prostire se cveće. Prelepo je.” „Onda treba da me dovedeš ovamo jednom preko dana.” Klimnuo je glavom. „Hoću.” Nasmešio mi se, i podsetila sam se, samo zbog njegovog osmeha, koliko je, zapravo, bio lep, sa čvrstim crtama lica, naglašenim pregibima i savršenim oštrinama, i tako zelenim, zelenim očima. „Uostalom, to mi više nije omiljeno mesto.”

~ 54 ~ Anna


Zvoncica Zbunjeno sam nabrala čelo, iako sam pretpostavljala šta će reći. „Nije?” Odmahnuo je glavom i jače me stegao. „Ovo je. Ti, ovde, sa mnom. U mom naručju.” Nasmešila sam mu se, nesposobna da mu odgovorim, osim da mu se ušuškam još bliže. Nekoliko trenutaka kasnije nerado smo raščistili naš ponoćni izlet i spustila sam se s prikolice, dok je Džejson ponovo pričvrstio frižider na mesto. Smestila sam se na suvozačevo mesto kamioneta, pojačala zvuk na brzu pesmu s mnogo kantri zvuka. Poskakivala sam na sedištu, uživajući u zabavi, opuštenoj muzici i osećaju sreće tako vrelom i moćnom u meni. Odvezao me je kući i ponovo se zaustavio na početku ulice. „Voleo bih da te mogu odvesti kući. Otpratiti te do vrata i poljubiti za laku noć.” „Možda jednog dana”, rekla sam. „Ni meni se ovo ne dopada. Znaš da to nije zato što te se stidim, je li tako? Da sasvim pouzdano ne znam da bi me otac doživotno kaznio i zaista zaključavao noću u sobi, rekla bih mu za nas. Predstavila bih te.” Slegnuo je ramenima. „Znam, Samo pazi dok ideš kući, važi? Sačekaću dok ne budeš u sobi. Pošalji mi poruku kad budeš na sigurnom, važi?” Otvorila sam vrata kamioneta, ali uhvatio me je za zglob i povukao nazad. Privlačio me je sve bliže i bliže, podigao rukohvat i sklonio nam ga s puta, a boca soka otkotrljala se na pod. Obavila sam mu ruke oko vrata, zavukla mu ruke u gustu, meku naježenu kosu i prepustila se poljupcu. Kad sam ostala bez daha i zavrtelo mi se u glavi, odmakla sam se. „Bože, Beka, Ljubiti tebe je... nešto najbolje u životu.” Dodirnula sam usne, znajući da su otečene. „Opasno je, čini mi se.” „Šta?” pitao je. „Ti i ja, kad se ljubimo.” „Zašto?” Pogledala sam ga u oči i dozvolila mu da vidi sva moja uzburkana osećanja. „Jer ne želim nikad da prestanem. Mogla bih da te ljubim dok se ne ugušim.” Klimnuo je glavom. „I ja.” Pustio mi je ruku, prešao mi prstima preko jagodice i niz bradu. „Divna si, Beka. Tako divna.” Odmahnula sam glavom. „Smešan si. Ali hvala.” Namrštio se na mene dok sam silazila na zemlju i uhvatila se za vrata spremna da ih zatvorim. „Zašto sam smešan?” Slegnula sam ramenima, jer mi je bilo neprijatno da razgovaram o svojim nesigurnostima. „Jednostavno, tako. Ali lepo od tebe što mi udeljuješ kompliment.” „Nije to kompliment. To je istina.” U očima mu je nešto zatreperilo, neka vrsta spoznaje mu videla se u izrazu. „Čekaj. Nisi valjda nesigurna u sebe?” Vrtela sam uvojak oko prsta i usredsredila se da ne mucam. „Prilično sam sigurna da je svaka devojka na ovoj planeti nesigurna u vezi s nečim, Džejsone. Neke to samo bolje sakrivaju od drugih.” „Zbog čega bi ti uopšte mogla biti nesigurna?”

~ 55 ~ Anna


Zvoncica Zurila sam u njega, zbunjeno. „Zbog čega bih ja... Ja-ja-ja mucam, pre svega, u s-s-slučaju da nisi p-primetio. Neprijatno je. Najniža sam devojka u našem razredu, kao drugo. Osim toga, imam preširoke kukove i imam prokleto velike grudi.” Udarila sam se po raspuštenoj ćubi čvrstih kovrdža. „A kosa mi izgleda kao da sam ggg-gurnula makaze u utikač.” Ošinuo me je pogledom kao da sam uvredila njega, a ne sebe. Ljutito je otvorio svoja vrata, ostavio ih tako uz upozoravajuće pištanje, prošao ispred farova i krenuo prema meni. Nisam ga se bojala, inače, ali žestok, čvrst pogled u njegovim očima i odlučan korak su me zastrašili. Odmakla sam se i zateturala kad su se vrata kamioneta zatvorila iza mene. Pritisnuo me je telom uz kamionet i spustio mi ruke na kukove. „Ne dozvoljavam da tako govoriš o sebi, Beka. Razumeš me?” Oči su mu se smračile. „Prelepa si. Seksi si. Tako si zgodna da mi oduzimaš dah. Ne razumem kako sam ikad video nekog drugog pre tebe. Kukovi su ti savršeni, a momcima su velike grudi privlačne, a tvoje su velike na najbolji mogući način. Imaš neverovatno telo, Beka. Ne-vero-vatno. A mucanje? To je deo onoga što si ti za mene. Ne smeta mi.” Zagnjurila sam mu lice u grudi, naravno da me je samo tešio. ,,A moja kosa?” Zavukao mi je prste u kosu, provlačeći ih kroz kovrdže kao da u šake sakuplja zlatne novčiće, puštajući ih da mu prođu kroz prste. Zatim mi je obuhvatio prstima klupko kovrdža i povukao mi glavu unazad, nežno ali nepopustljivo, pa sam bila prinuđena da ga pogledam. „Volim tvoju kosu.” Izgovorio je reč na V. Za moju kosu, ali izgovorio ju je. A onda me je poljubio. Prsti su mi se zgrčili u svetloljubičastim patikama. Gospode bože, momak je baš umeo da se ljubi. Posle toga me je pustio i gledao kako nestajem među drvećem. Čula sam tiho brujanje motora i videla, kad sam pogledala iza sebe, bledožuto svetlo farova. Stajala sam u podnožju oluka, zureći u Benov prozor dva sprata iznad. Nije bilo moguće da to izvedem. Silaženje je bilo samo pitanje pridržavanja i puštanja gravitaciji da uradi svoje. Duboko sam udahnula i usredsredila se na prve rukohvate, zakucane kroz metal za šta god da se nalazilo ispod. Uhvatila sam se obema rukama i povukla iz sve snage. Nisam se čak ni odvojila od tla. Vukla sam, skakala, napinjala se, proklinjala, i uspela samo da se oznojim. Tad sam shvatila da i dalje nosim Džejsonov duks s kapuljačom. Tog trenutka telefon mi je zazujao u torbi. Izvadila sam ga i pročitala Džejsonovu poruku: Prošlo je nekoliko minuta. Jesi li već ušla u sobu? Otkucala sam odgovor bez razmišljanja: Ne. Spustila sam se niz oluk i sad ne mogu da se popnem. Prestani da se smeješ, NIJE SMEŠNO. Još sam čekala njegovu poruku i pokušavala da smislim kako da uđem, kad sam čula puckanje grančice iza sebe. Okrenula sam se i ugledala ga kako ide prema meni između drveća. Prišao mi je i pogledao uz oluk, mog trenutno najvećeg neprijatelja. „Ovo bi moglo biti teško. Mislim da bih se i ja teško uzverao po tome.” Stavio je ruku na cev i prodrmao je, ispitujući je, klimajući glavom kao da je zadovoljan njenom čvrstinom. „Mogao bih da ti podmetnem ruke?” „Ne znam. Onda bih se zaglavila na pola puta. Nisam dovoljno jaka da se popnem.” „Imaš li ključ od kuće?” pitao je.

~ 56 ~ Anna


Zvoncica „Pa, imam, ali otac noću uključuje alarm, a ja ne znam šifru.” „Pa kako si onda izašla, a da se nije oglasio? Alarmi obično uključuju i prozore.” Bila sam zbunjena. „Ne znam. Nisam razmišljala o tome. Možda je Ben nekako onesposobio njegov prozor.” „Ovo je Benov prozor?” „Da. On je namestio one parčiće drveta kao drške za ruke i noge.” Ponovo je proučio oluk. „O, nisam ih odmah primetio. Pametno.” Nasmešio mi se t „Ben se sigurno često iskrada, ha?” Zakikotala sam se. „Da, jeste.” „Pa kako se on vraća?” Zurila sam u Džejsona. „Uf? Nemam pojma. Ni o tome nisam razmišljala. Nisam baš iskusna u ovoj delinkvenciji.” „Pretpostavljam da nisi”, složio se, podrugljivo se osmehujući. „Očigledno loše utičem na tebe.” „Da, možda malo”, priznala sam. „Ali sviđa mi se. Osećam se slobodno. Bilo je zabavno. Kad bih sad samo mogla da se vratim.” „Ima li ti brat mobilni telefon? Možeš li mu poslati poruku, pa da ti on pomogne?” Ponovo je pogledao u oluk, kao da pokušava da smisli kako da me popne. ,,I dalje mislim da bi uspela kad bih te podigao.” „Samo tražiš izgovor da me uhvatiš za dupe.” Prišla sam oluku i dohvatila rukohvate na oko metar iznad moje glave, protežući se na prste. Džejson se namestio iza mene i ostala sam bez daha kad mi je rukama prešao preko zategnute oble guze u farmericama. „Da li mi je potreban izgovor?” Okrenula sam glavu da ga pogledam u oči. „Da, treba. Još nismo u fazi hvataj Beku za dupe kad god poželiš, frajeru, zato ruke dalje.” Pokušala sam da zadržim ozbiljno lice, ali nisam mogla. Spustio mi je ruke na kukove, glumeći durenje. „Dobro. Neka bude tako. Onda mi uskrati uživanje u tvojoj veličanstvenoj pozadini.” Pogledala sam ga u neverici. „Veličanstvenoj? Zaista misliš da je veličanstvena?” Shvatio je to kao poziv, što je u neku ruku i bio, da nastavi da mi dodiruje pomenuti deo tela. „Hmmm. Da vidim.” Nežno mi je prešao rukama preko guze, ispitujući joj obim preko farmerica. „Da. To je prava reč. Draga moja, imaš veličanstvenu guzu.” Osetila sam kako crvenim, ali nisam ga zaustavila. „Drago mi je što tako misliš.” Glas mu se uozbiljio i stavio mi je ruke na kukove. „Da li... prebrzo navaljujem?” Naslonila sam se na njega. „Da. Ne. Ne znam. Sviđa mi se - sve mi se sviđa. Sviđa mi se da te puštam da me dodiruješ, ali deo mene mi govori da ne treba. Ali to iz mene govori konzervativno vaspitanje mojih roditelja, čini mi se. Volim da te ljubim. Volim da se iskradam s tobom.” Uzdahnula sam. „Nikad nisam radila ništa opasno, ništa protiv pravila. Bila sam dobra čitavog života. Sviđa mi se da budem malo loša s tobom.” Klimnuo je glavom, „Samo - ne želim ni na šta da te nagovaram. Ali... uvek želim više od tebe. Nekako sam nezasit. Želim da te ljubim više i dodirujem više. Kao što si rekla, opasno

~ 57 ~ Anna


Zvoncica je. Kao da si mi droga, i postajem zavisan od tebe.” Sklonio mi je kosu s lica i uha i poljubio me na mestu gde mi se vilica spaja s ušnom resicom, „Treba da te popnemo.” Kleknuo je i spojio ruke kao oslonac. Oklevala sam, zatim mu spustila stopalo na ruku i jednom rukom mu se uhvatila za rame, a drugom za oluk. Šapatom je izbrojao do tri, a onda me podigao. Morala sam da prigušim pisak kad sam poletela u vazduh. Prošla sam prvi oslonac, nesigurno balansirajući s jednim stopalom na njegovoj ruci. „Stani mi na ramena”, uputio me je. Pažljivo sam prebacila težinu, obema rukama se hvatajući za oluk, a onda sam mu se našla na ramenima. Prozor mi je sad bio bliži, ali i dalje daleko. „Još nisam dovoljno blizu”, rekla sam. „Drugi oslonac mi je i dalje metar iznad.” Pomerio se ispod mene, šireći razmak nogu. Uhvatio me je za članke i pogledao gore u mene. ,,U redu, staćeš mi na ruke.” „Jesi li poludeo? Ne možeš me držati samo rukama! Prepoloviću te!” Podrugljivo se nasmejao, „Ma laka si kao pero. Prestani da se raspravljaš i uradi to. Biće sve u redu. Neću dozvoliti da padneš. Obećavam.” Podigao mi je jedan članak i zavukao mi raširen dlan ispod stopala, zatim je ispružio ruku tako da mi se noga savila ispod mene. „Sad stani na to stopalo, i podigni drugo što pre možeš. Drži se za cev radi ravnoteže. Ako osetiš da padaš, pusti se. Obećavam da ću te uhvatiti.” Progutala sam knedlu, osetila kako mi se disanje ubrzalo i srce mahnito zalupalo. „Bojim se, Džejsone.” „Držim te. Neću dozvoliti da ti se nešto desi. Obećavam. Sad, na tri. Spremna? Jedan... dva... tri!” Na tri sam se odgurnula od njegovih ramena, osetila kako mu se ruke zatežu ispod mene, a onda mi se druga noga ispravila, a njegova ruka postavila se ispod mog stopala, i stajala sam mu na šakama, negde oko tri i po metra iznad zemlje. Srce mi je lupalo u grudima, krv šištala u ušima. Zanjihala sam se i Džejson se namestio dok se nisam učvrstila. Držala sam se za cev i oslonac za noge mi našao se u nivou stomaka. Uhvatila sam se za oluk što sam mogla dalje iznad glave i povukla se svom snagom, grebući po zidu da nađem oslonac. Osetila sam trenutak panike kad je sklonio ruke i ostala sam prepuštena sebi, držeći se za zid. Tada su mi stopala, začudo, pronašla drvenu šipku i polako, drhtavo podigla sam se na noge. „Sveti bože”, izustila sam. Pogledala sam u Džejsona, što je bila greška. „Sveti bože! Uspela sam!” „Znao sam da možeš, Bek. Sad, samo još malo dalje. Otvori prozor?” Gurnula sam ga, ali otvorio se samo nekoliko centimetara. „Zaglavio se.” Noktom sam kucnula po prozoru, i za nekoliko trenutaka pojavilo se Benovo lice. Izgledao je zaprepašćeno, pospano, samo je stajao tamo, zbunjeno treptao na mene, a onda se pokrenuo. Otvorio je prozor i uhvatio me ispod ruku, a zatim povukao kroz prozor. „Prokletstvo, Beka. Umalo da iskakim Isusovo plavo govno.” Poletela sam licem na debeli tepih, dok su mi stopala još bila na prozoru s mojom navodno veličanstvenom guzicom u vazduhu. Uspravila sam se i promolila glavu kroz

~ 58 ~ Anna


Zvoncica prozor, mašući Džejsonu. Zamahao je telefonom na mene, tiho izgovarajući pozovi me pre nego što je nestao među drvećem. Okrenula sam se Benu. „Jesi li ti to rekao Isusovo plavo govno?” Iscerio mi se. „Da. Ispada da je Isusovo govno plavo. Ko bi rekao?” Slegnuo je ramenima kao da je otkrio neku veliku tajnu. Nasmejala sam se i razigrano ga gurnula. „Zašto mi, dođavola, nisi rekao da je tako teško popeti se?” Slegnuo je ramenima. „Valjda mi nije palo na pamet. Meni više ne izgleda teško. Ali uostalom, ja to već dugo radim.” „Mislim da ne bih uspela da se vratim bez Džejsonove pomoći”, rekla sam. „Jesi li se zabavila?” Klimnula sam glavom, ali nisam želela da pokvarim tu čudesnu noć razgovorom o njoj s mojim naduvanim bratom. „Bilo je sjajno. Ali mrtva sam, idem u krevet.” Bacila sam mu njegov ranac na krevet. „Na kraju nismo ništa popili. Lepo smo se zabavili i bez toga.” Iskopao je bocu iz torbe, odvrnuo poklopac i otpio veliki gutljaj a da nije ni trepnuo. „Ostalo je više za mene.” Bacio je ranac na pod, legao na krevet i ponovo otpio. „Laku noć, Bek,” Zastala sam na vratima, gledajući ga kako otpija i treći put, posle čega je boca bila ispražnjena ispod grlića, gotovo do vrha etikete. „Jesi li siguran da treba...” „Laku noć, Bek.” Ponovio je ovog puta odlučnije, jasno zatvarajući temu pića. Izašla sam, veoma zabrinuta. Tako brzo je promenio raspoloženje od veselog do ljutitog, i iskapio gotovo četvrt boce viskija za nekoliko minuta, kao da to često radi. Dok sam se ušunjala u svoju sobu, skinula u majicu i gaćice i zavukla u krevet, zaboravila sam na Bena. Na pameti mi je bio Džejson, njegove ruke što su mi klizile po kukovima, usne koje su dodirivale i gutale moje. Poslednja misao bila mi je o tome kako ću se izvlačiti što češće mogu da ga vidim.

~ 59 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 5 Peta noć Džejson Naredni ponedeljak Beka mi je poslala nekoliko poruka preko vikenda, ali nismo uspeli da se vidimo. Zvao sam je, ali tvrdila je kako se tata ponaša sumnjičavo, pa je morala da se pritaji. Što se mene tiče, vikendi su mi bili najgori. Tata je obično bio slobodan, osim ako ne bi iskrslo nešto krupno, što je značilo da sam morao pronalaziti načine da ga izbegavam. Obično sam boravio u svojoj sobi, učio, ili sam vežbao u podrumu. Ovog vikenda nisam uspeo da mu se dovoljno sklonim s puta. U nedelju se potpuno olešio, mešajući pivo sa dve boce džeka. Vežbao sam, radio domaći i pokušao da se iskradem u kuhinju da nešto pojedem. Loš plan. Bio sam prilično siguran da je povredio nekoliko rebara i rasklimao zub, ali dovoljno sam mu se suprotstavio da se vrati piću i maratonu Braće po oružju. Zašto je mučio sebe ratnim filmovima, nikad nisam shvatio, ali uvek je bio najgori kad je bio u takvom raspoloženju. Poneo sam ručak da ga pojedem u sobi. Nisam večerao sve do pola dva ujutro, kad se on već obeznanio. Nisam bio najbolje raspoložen kad sam stigao u školu u ponedeljak ujutro. Čitavog vikenda su mi se po glavi vrteli poljupci s Bekom, i samo me je to provuklo kroz te dane. Ali kad sam je video između časova, jedva da mi se osmehnula i žurno se udaljila. To je kuvalo u meni ostatak popodneva i pitao sam se da li je već zažalila. Pronašla me je kod mog ormarića ponovo pre časa. „Izvini što nisam mogla da se izvučem da te vidim ovog vikenda”, rekla je kad je prišla. Slegnuo sam ramenima. „Jesi li dobro?” Namrštila se. „Da, zašto?” „Jedva da si me pogledala kad smo se videli između časova ranije.” „Tad sam uvek pod stresom. Imam časove na potpuno drugoj strani škole i moram da prođem kroz hodnik A, gde je uvek gužva, pa trčim da stignem na vreme.” Bilo mi je malo bolje. „O. To ima smisla.” Iskrivila je glavu na mene, još jače se mršteći. „Zašto? Šta si pomislio? Da te izbegavam?” Samo sam ponovo slegnuo ramenima, jer sam shvatio da je bilo glupo. „Hej, šta se dešava? Izgleda da si loše raspoložen. Je li zbog mene?” Zalupio sam vrata ormarića i obgrlio je. „Dobro sam.”

~ 60 ~ Anna


Zvoncica „Sereš.” Zinuo sam. „Beka, u redu je, zaista...” Stala je i gurnula me na ormarić, ne obazirući se na gomilu koja je i dalje izlazila iz zgrade. „Džejsone. Pričaj.” Osetio sam njeno telo uz moje, njene grudi zgnječene između nas i kukove uza svoje, i znao sam da joj ne mogu lagati. „Samo sam imao težak vikend. Tata je bio stvarno pijan i gledao je ratne filmove. On je... nikad nije dobro kad je u takvom raspoloženju.” Jedva čujno sam šaputao. Radije bih radio milijardu sklekova nego pričao o tom sranju. „Dobro sam.” Oči su joj se ispunile ljutnjom i bolom. „Džejsone... bože. Žao mi je. Ja...” Prekinuo sam je. „Slušaj, nemoj se ti opterećivati time. Nije to tvoja briga. Samo sranje koje je meni pripalo. Mogu ja s tim izaći na kraj. Dobro sam. Samo nemoj shvatati lično ako sam ponekad usrano raspoložen, u redu? Samo... osmehuj mi se, možda ljubi, i biću dobro.” Nije oklevala, ni tren. Pritisnula je svoje usne na moje i nasmešila se, a njene usne što se izvijaju u nasmešeni poljubac uz moje podigle su mi oblak s glave, skinule teret s ramena, umanjile bol u rebrima i srcu. Uzvratio sam joj poljubac, izgubio se u njoj. Dozvolila mi je da joj spustim ruke na bokove, privućem je bliže, poljubim silnije, i tišina se raširila oko nas kad se zgrada ispraznila. Ljubio sam je i razmišljao o onoj neverovatnoj pesmi što je napisala o duhu koji je ljubi i davao sam sve od sebe da je ljubim tako da zna da sam stvaran, da nisam više duh. Možda sam bio nadmen ili pun sebe, ali bio sam ubeđen da je pesma bila o meni; samo to još nije znala kad ju je napisala. „Dobro, vas dvoje, prestanite. Zar nemate trening, gospodine Dorsi?” opomenuo nas je u prolazu gospodin Hansen, nastavnik biologije, sa zaštitnim naočarima koje su mu visile između prstiju. Nije usporio niti sačekao da vidi hoćemo li se razdvojiti, pa i nismo. Beka se zakikotala i spustila mi čelo na grudi. „Upravo su nas uhvatili za javno iskazivanje ljubavi. Sad smo taj par, ha?” „Koji par?”, pitao sam, oduševljen što nas smatra parom. „Onaj koji se ljubi po hodnicima i viču na njega zbog toga.” Rukama me je grlila oko vrata i prešla mi prstom preko usne, gde se još videla bleda posekotina. Nežno sam je ugrizao za prst i odmah se nasmejala, zatim se privukla bliže i poljubila me ponovo. „Bolje kreni”, rekla je kad smo se ponovo razdvojili. „Ne želim da loše utičem na tebe.” Nasmejao sam se i čudio se kako je uspela da mi popravi raspoloženje za nekoliko minuta, sa samo nekoliko reči i poljubaca. „Da, treba da krenem. Trener će biti ljut ukoliko opet zakasnim.” Odmakla se od mene i podigla kaiševe ranca više na ramena. „Zvaću te. Pokušaću da izađem da se vidimo večeras, ako budem mogla.” Trening mi je prošao u magnovenju. Vežbao sam odlučno, toliko sam znao. Telo mi je gorelo, kao da ga je upalio Bekin poljubac. Jedva sam osećao padove, jedva osećao peckanje u nogama dok sam trčao. Stigao sam kući, napravio večeru i pojeo je što sam brže mogao, ostavljajući ostatak pokriven za tatu. Mama je sedela preko puta mene, jela je sa mnom, tiha kao i uvek. Bila je mršava kao prut, s ravnom, dugom plavom kosom obično uvezanom u neuredan konjski rep. Nasledio sam oči od nje, shvatio sam, jarkozelene, zapanjujuće

~ 61 ~ Anna


Zvoncica živahne. Njene su bile umorne i prazne, nekako tužne. Sedeo sam i seckao piletinu na lovački način koju sam napravio, dokono razmišljajući o tome šta bih mogao da radim s Bekom ako bude mogla da izađe, a onda sam se setio njenih pitanja o mojoj mami i shvatio sam da ne znam ništa o njoj. Prestao sam da jedem i zagledao se u mamu, začuđeno. „Šta je bilo?” Glas joj je bio tih, hrapav od nekorišćenja. „Imam nešto na licu?” Obrisala je usta. Odmahnuo sam glavom. „Samo... kako si završila s tatom?” Viljuška joj se zaustavila na pola puta do usta. „Kako sam - šta?” Gledala me je kao da su mi izrasli rogovi, „Zašto?” Slegnuo sam ramenima. „Samo sam radoznao. Shvatio sam da nikad nisam pitao.” „Odakle sad to?” Ponovo sam slegnuo ramenima. Mama je pojela zalogaj i zalila ga ledenim čajem. Naslonila se na naslon stolice i zagledala kroz prozor. „Bio je strpljiv. Upravo se vratio iz prve misije u Iraku. Čak i u civilu bio je vojnik do srži. Nosio je kapu za bejzbol, znaš, onu staru belu Tajgersovu? Imao je takvu jednu, i kad me je ugledao, skinuo ju je i držao je ispred sebe, stojeći mirno kao da sam general.” Lice joj se izmenilo na to sećanje, smekšalo je i oživelo. Tad sam shvatio, prvi put, da je nekad sigurno bila lepa. Čudno. „Tad je bio zgodan. Visok, krupni mišići. Izgledao je pristojno. Nisam znala ništa o ratu niti o tome kako će biti kad se vrati. Zabavljali smo se dva meseca između njegovih misija i postalo je ozbiljno, pretpostavljam. Rekla sam mu da ću pisati, da ću ga čekati. I jesam.” Spustila je pogled na levu ruku, na mali dijamant na tankom, zlatnom prstenu. Nežnost i živost su izbledele i odjednom je više ličila na mamu koju sam poznavao, umornu, povučenu. „Nisam shvatila da će se pretvoriti u... ovo što je sada. Bilo je postepeno, ne odjednom. Počelo je s izgorelom večerom, glupim pitanjem ili lošim danom, odnosno ružnim snom. Posttraumatski stresni poremećaj - ali nikad ništa nije preduzeo, nikad nije dobio pomoć. Samo je postao zao.” Nisam bio siguran šta da kažem. „Jesi li ga volela?” „Jesam li ga volela?” Vrtela je dijamant oko prsta, ne gledajući u mene. „Možda. Ne znam. Teško je reći, valjda. Mislim, nije bilo kao u onim romantičnim filmovima.” Tad je podigla pogled ka meni, s lukavim izrazom na licu i najotvorenijom emocijom koju godinama nisam video. „Jesi li zaljubljen u neku devojku, Džejsone?” Gurkao sam komadiće piletine po tanjiru. „Ima jedna devojka. Nisam siguran da li je to ljubav, ali mnogo mi se sviđa.” Nisam bio siguran zašto joj to govorim i odakle mi to. Neko vreme je ćutala. „Pa, samo budi oprezan. Može biti varljivo.” Pogledala me je u oči. „Volela bih da je upoznam, ali razumem zašto ne želiš da je dovedeš ovamo.” Skrenuo sam pogled. „Da. Ne bi bilo pametno. Tata ne bi razumeo.” „Ona zna? Za tatu?” Nelagodno sam se promeškoljio i poželeo da sam u svom kamionetu, daleko od ovoga, želeo sam da ovo nisam ni započeo. „Da.” „Hoće li reći nekome?” Mamin glas bio je tih ali oštar. Odmahnuo sam glavom. „Verovatno ne.”

~ 62 ~ Anna


Zvoncica Nije odgovorila na to. Ustala je i sklonila svoj tanjir, popila čaj i spustila čašu u sudoperu, a onda je progovorila dok je zurila kroz prozor iznad sudopere. „Žao mi je što si rođen u ovakvoj porodici, Džejsone. Dobro si dete.” Nisam imao pojma šta da kažem. „Jesi li ikad pomišljala da odeš?” Pitanje mi je neočekivano izletelo. Odmahnula je glavom. „Ne bi vredelo. Znaš kakav je. Ionako nemam kuda da odem. Nikad nisam živela nigde drugde, ne bih znala kuda da odem, naročito s malim dečakom o kome brinem.” Sklonila je rukom rep preko ramena i pogledala me. „Sad si gotovo odrastao. Uskoro ćeš otići i sve će ovo biti samo ružna uspomena.” „Ti ćeš ostati kad odem?” „Naravno”, odgovorila je, kao da je to očigledno. „Ne brini za mene. Samo... usredsredi se na ocene i fudbal.” Tajna je pomolila glavu i usudila se da izađe. „Šta ako ne želim više da igram fudbal?” Okrenula se u mestu i pogledala me u strahu. „Ne govori to. Idi na studije. Igraj fudbal uz stipendiju. Odluči kasnije. Nemoj sad da ga ljutiš, Džejsone. Sad ti je ostalo manje od dve godine.” Strah je izbledeo, a zamenila ga je radoznalost. „Šta bi radio umesto toga?” Slegnuo sam ramenima. „Volim fotografiju.” „Zaista?” Klimnula je glavom. „Pa, nemoj to reći tati. Znaš kakav je.” Izraz koji je uvek sve objašnjavao: Znaš kakav je tata. Nijedno ga nije čulo kad je ušao iz garaže. „Šta da mi ne kaže?” Glas mu je bio tih, čvrst i pomalo nerazgovetan. Znači, svratio je do bara. Čuo sam mu alkohol u rečima, video ga u skupljenim sjajnim očima. Ustao sam što sam mogao mirnije, pritisnuo dugme za podgrevanje jela koje sam stavio u mikrotalasnu rernu, a zatim raščistio svoje mesto. Pogledao sam u mamu, ali ona je otišla, vrata njene radionice zatvorila su se uz škljocanje koje je odjeknulo u tišini. Tražio sam šta bih rekao. ,,O, ništa. Samo... ja... test... iz biologije. Dobio sam trojku. Ali ne vredi mnogo, pa nije ni važno.” Bila je to laž; dobio sam peticu na tom testu, ali ta laž bila je bolja od druge mogućnosti. Načinio je nekoliko koraka prema meni i naterao sam se da ostanem u mestu, podigao bradu i susreo mu pogled. Pokušao sam da ubedim sebe da je ono što sam rekao istina, pa da mi to uverenje vidi u očima. Imao sam majčine oči, ali fizički sam bio sav na tatu: širok u ramenima, kratko podšišana plava kosa, duboko usađene oči, njegove smeđe - moje zelene, ali građa nam je bila potpuno ista. Bio sam niži, zdepastiji od njega, širi u grudima, i jagodice su mi bile više i oštrije od njegovih, zahvaljujući deliću maminog čirokijevskog nasleđa. Zurio je u mene, viši - metar osamdeset devet naspram mojih metar sedamdeset šest. „Zar si tako glup da lažeš policajca, sine?” Još jedan korak, ovog puta tek pretnje radi. ,,I kakav sam ja to?” Znao sam da ne treba da odgovaram. Držao sam usta zatvorena i zurio u njega, nasmrt preplašen, ali nesposoban da to pokažem. Uvek bih se uplašio, bar u početku, iako mi je čitav život ovako prošao. Mikrotalasna rerna zapištala je u pozadini, tri piska u napetoj tišini.

~ 63 ~ Anna


Zvoncica Udario je snažno i brzo, izbio mi vazduh s dva munjevita udarca u bubrege. Primio sam ih, sačekao da se povuče za sledeći, a onda sam uzvratio. Ciljao sam mu u vilicu, ali izmakao se na pogrešan način i dočekao udarac u nos, odakle je šiknula krv. Nikad to pre nisam uradio, raskrvario ga. Zateturao se unazad i u neverici obrisao nos. Nisam ga sačekao da povrati ravnotežu. Udario sam ga ponovo, ovog puta u vilicu, ali tad se uspravio i više mi nije bilo spasa. Ovog puta nije se uzdržavao. Pogodio me je u vilicu, zakačio me po desnoj strani obraza, rascepio ga, zatim me udario još jednom u lice, od čega mi je potekao mlaz krvi iz nosa. Zateturao sam se na pult, brišući lice podlakticom. Krenuo je na mene levom rukom i ja se sagnuh ispod nje, udarajući ga u stomak dovoljno jako da se presavije. Projurio sam pored njega, zgrabio ključeve s pulta i istrčao kroz zadnja vrata. Zalupila su se iza mene, ali se odmah ponovo otvoriše kad je tata pojurio za mnom. Stigao sam do kamioneta, popeo se i upalio motor. Šljunak je poleteo kad su zadnje gume zaškripale postrance i usmerile mi prednji deo na put. Pogledao sam u retrovizor, gledao kako se tatina prilika smanjuje, s jednom rukom preko stomaka, dok je drugom brisao nos. Uhvatio sam sebe kako radim isto to, sa savijenim desnim zglobom i podlakticom koju sam povlačio ispod nosa. Baš kao i on. Opsovao sam sebi u bradu, zatim pojačao radio i vrisnuo, udarajući dlanovima po volanu. Grudi su mi postale lepljive, brada topla i natopljena krvlju. Nije me bilo briga. Nisam bio siguran kuda idem. Samo sam vozio. Nisam se iznenadio kad sam se zatekao na ulazu u Bekinu ulicu. Možeš li odmah da izađeš? Poslao sam joj poruku i pre nego što sam razmislio. Daj mi nekoliko trenutaka, pokušaću. Obrisao sam bradu, a onda video da mi se na podlaktici zgrušala lepljiva krv i odustao sam. Nije me često udarao ulice, jer je to uvek pokretalo pitanja. Promrdao sam vilicu, ispitujući bol. Dobro me je zakačio, pa je bolelo, ali, srećom, nije bila slomljena. Nikad nisam imao slomljenu vilicu, ali znao sam da ne bi bilo zabavno, niti lako za objašnjavanje. Zurio sam kroz prozor u sve gušći mrak i nisam ni video kad mi je Beka prišla sa suvozačeve strane. Trgnuo sam se kad je otvorila vrata i uskočila. Nije mi ni palo na pamet kako će krv delovati na nju sve dok se nisam okrenuo prema njoj i nasmešio joj se u znak dobrodošlice. „Gospode, Džejsone! Šta se desilo?” Podigla je naslon za ruke i sklonila ga s puta, i pre nego što sam shvatio šta se dešava, prstima mi je nežno prelazila preko lica, maramicom mi tapkala preko posekotine na obrazu i krvi koja je i dalje kapala iz nosa. „Potukao sam se s tatom.” Slegnuo sam ramenima, glumeći ležernost koju nisam osećao. Oči su joj zasuzile. „Bože. Prekriven si krvlju.” Pipnula mi je nos i trgnuo sam se od bola. „Mislim da ti je nos polomljen.” „Biću dobro.” Zavrtela je glavom. „Sigurno ti treba š-š-šššš-šivenje obraza.” Suza joj je skliznula niz nos dok mi je brisala krv drhtavim prstima. „Moramo u hitnu pomoć.” Nisam shvatao zašto plače. Samo sam znao da to mrzim. „Ne plači, Bek. Molim te. Dobro sam. Izgleda gore nego što jeste.” To je bila glupost, pošto sam jedva gledao od bola.

~ 64 ~ Anna


Zvoncica Zavrtela je glavom, a suze su joj se sad brže slivale. „Nisi dobro. Nemoj j-j-jebeno da lažeš, Džejsone.” „Izvini. U pravu si, grozno me boli, ali ne mogu u bolnicu. Poznaju me ovde. Postavljaće mi pitanja.” „Na ta pitanja treba o-o-odgovoriti.” Treptala je dok je mucala, što je očito bio znak da je krajnje uzbuđena. „Nije u redu, Dž-Dž-Džejsone. Ne treba...” Odmakao sam se od njenog dodira. „Ne mogu. Neću. Znam da ne razumeš, ali neću reći. To bi bilo loše po mene. Po tebe. Po mamu. Po svakoga kome kažem.” Skupio sam hrabrost i rekao istinu. „Previše se bojim da bih rekao, Beka. Molim te. Samo pusti. Biću dobro.” Ponovo je odmahnula glavom, brišući oči. „Ne mogu da pustim. Previše me boli da te vidim ovakvog.” Opsovao sam, dugim živopisnim nizom psovki. „Trebalo je da se provozam umesto da dođem ovamo. Izvini što sam te uvukao u svoje sranje.” Oštro me je uhvatila za ruku; pogledao sam u njene prste koji su mi se zarivali u mišicu, a svaki nokat bio joj je dug i obojen belom tračkom preko vrha, na neki moderan način. „E pa, sad si me uvukao. Sad sam uvučena i ne možeš da se i-i-iii-izvlačiš. Ti si moj momak i stalo mi je do tebe.” „Šta hoćeš da uradim?” Izgovorio sam u prozor, razdražljivo prasnuvši, ne mogavši da se smirim. „Neću nikome reći. Ovo je moj život, i da, jebeno je usran. Ali to je moja briga i treba samo da maturiram. Tad ću jebeno da odem. Ako ne možeš prihvatiti da neću nikome reći, onda... ne znam šta. Onda ovo neće uspeti. Jer neću.” „Zašto? jednostavno, ne razumem.” „Ne, znam da ne razumeš. Hoćeš prokletu psihologiju zašto se jebeno previše plašim onoga šta bi moj tata uradio ako nekome kažem? Ne mogu to da ti pružim. Nisam jebeno pametan kao ti, u redu? Samo znam da me plaši. Slomljen nos, poneko povređeno rebro, posekotina na licu tu i tamo - to mogu da podnesem. Ako kažem, šta će se desiti? Odvešće me socijalna služba i smestiće me u hraniteljsku porodicu? Koliko ja znam, tamo bi mi verovatno bilo isto tako loše ili još gore. Tada bi se svetio mami pošto ja ne bih bio tamo, a ni ona neće nikome reći - neće ni otići. Mogla je otići pre nego što sam se rodio, a nije, jer je jebena kukavica baš kao i ja. Ne poznaješ ga, Bek. Ovo što sad proživljavamo bolje je nego druga mogućnost. On bi poricao, jer mora da čuva ugled. Niko ne želi da naljuti Majka Dorsija. Hoćeš da znaš zašto sam sav krvav danas,? Uzvratio sam. Eto zato. Udario me je, a ja sam uzvratio. Tako se obično brže završi. Ali nikad nije bilo ovako loše. Pretpostavljam zato što nije bio pijan kao obično kad me napada. Ne znam.” Tišina, gusta, teška i neprijatna, podigla se između nas. „Oprosti, Džejsone”, prošaputala je. Udario sam se po čelu. „Ne izvinjavaj se. Ja treba da se izvinim. Žao mi je što sam te uvukao u ovo. Žao mi je što sam vikao na tebe. Zaslužuješ bolje od ovog sranja. Od mene.” „Vozi.” Zbunjeno sam je pogledao. „Šta?” „Počni da voziš, molim te. Bilo kuda. Samo vozi.” Zvučala je ljutito, što nisam shvatao.

~ 65 ~ Anna


Zvoncica Zato sam vozio. Daleko i brzo. Radio je ovog puta bio isključen i oboje smo utonuli u misli; njene su bile nedokučive, a moje - kovitlac krivice, stida, zbunjenosti i bola. U jednom trenutku izašao sam na auto-put i nastavio da vozim dok se veče pretvaralo u noć. I dalje nismo progovarali. Konačno više nisam mogao da izdržim. „Zašto si ljuta?” „Zašto bi zasluživao bolje od mene? Šta meni fali, pa nećeš da mi poveriš ono što želim da znam?” Zavrtelo mi se u glavi. „Šta? Kako?” Pogledao sam je postrance, zatim ponovo na autoput. „Zašto bi ti to preuzimala na sebe? U velikim sam govnima, Beka. Ne treba ti to. Pametna si, lepa, nadarena - možeš biti šta god poželiš. Ja sam samo sportista s problemima s tatom. Treba da budeš s nekim ko... Ne znam... ko ima manje nevolja od mene.” Odmahnula je glavom, ne u znak odbijanja, ne, već više u neverici ili nesposobnosti da izrazi ono što misli. „Vidiš? To sam mislila. Ako želim da budem s tobom, to je moj izbor. Moj izbor je da budem tvoja devojka, uprkos tome što, da, imaš neprilika kod kuće koje mi je teško da razumem ili prihvatim.” Govorila je kao da se unapred pripremila, zvučala je jednolično kao da je naučila napamet, ali znao sam da misli svaku reč, da se tako borila sa snažnim osećanjima dok se mučila da govori tečno. „Takav si kakav si zbog onoga kroz šta prolaziš. Meni se sviđaš takav. Želim da ti pomognem. Želim da mi sve pričaš. Želim da mi veruješ.” „Ne bih ti rekao prokleto ništa o svom životu da ti ne verujem”, rekao sam. „Znam. Ali sad mi moraš verovati da ću umeti da se nosim s tim.” „Onda moraš prestati da vršiš pritisak na mene da nekome kažem, u redu? Znam da nema mnogo smisla. Izgleda kao da bi trebalo da želim da pobegnem od njega ili da ga zaustavim, ali ne ide tako. Ne sviđa mi se to, ali... Ne znam. Jednostavno, ne mogu, u redu?” Klimnula je glavom. „Odvratno mi je, i dopuštanje da se tako nešto dešava kosi se sa svime u šta verujem.” „Ništa ti ne dopuštaš. Ništa ne možeš učiniti da to sprečiš.” „Trebalo bi da nešto može”, prošaputala je, plaho i osujećeno. „Ali ne može.” Samo je slegnula ramenima i utonuli smo u tišinu. A onda joj je zazvonio telefon. Izvadila ga je i pogledala u ekran, a lice joj je prebledelo. „Otac.” „Ne možeš da se ne javiš?” Odmahnula je glavom. „Tako bi bilo samo gore.” Duboko je udahnula zatvorenih očiju, a onda se javila. „Halo? Ne, ja sam... oh. J-j-j... da, oče. Žao mi je. Odmah dolazim kući.” Prekinula je i uhvatila se za hrbat nosa. „Šta se dešava?” „Zna da sam otišla s tobom.” „Kako? Šta si mu rekla kad si odlazila?” „Da izlazim s Nel. Trebalo je da je pozovem i javim joj da me pokrije, ali kad sam ušla i videla te, zaboravila sam. Nekako je shvatio. Ne znam. Ovo nije dobro.”

~ 66 ~ Anna


Zvoncica „Šta će se dogoditi?” Uhvatio sam je za ruku i isprepleo nam prste, ne obazirući se na bol kad mi je prstima prešla preko rasečenih zglobova. „Ne znam. Nevolja.” Vidno se povukla u sebe, pa sam je samo držao za ruku dok sam izlazio s auto-puta i vraćao se istim putem kojim smo došli. Otišli smo dalje nego što sam mislio, i trebalo nam je dobrih pola sata pre nego što smo stigli do izlaza za naš deo grada. Skrenuo sam na parkiralište ispred Mekdonaldsa, rekao Beki da me sačeka i utrčao da se operem. Pola rolne papirnog ubrusa - i lice mi je bilo čisto, nos iskrivljen, ali više nije krvario, a obraz mi je bio široko i ružno rasečen. Zaustavio sam kamionet ispred prodavnice, dograbio neke flastere i zalepio jedan preko posekotine na licu. Imao sam rezervni duks u rancu, pa sam skinuo krvavu majicu i navukao njega i nije mi promaklo kako mi je Beka zurila u grudni koš i trbušnjake dok sam se presvlačio. Kad smo stigli u Bekin kraj, nisam se zaustavio na ulazu ulice kao obično. „Kuda ideš?” Zvučala je zbunjeno. Slegnuo sam ramenima. „On zna, pa što bismo se skrivali?” Skrenuo sam na njen kolski prilaz i izašao s njom. Nisam hteo da je ostavim da se sama suoči s nevoljom, ne kad sam je ja u nju uvukao. Neprekidno je bacala poglede na mene dok smo prilazili ulaznim vratima, kao da je čekala da pobegnem. Nije shvatala da, koliko god njen tata bio loš, nije nikako mogao biti strasniji od mog. Čekao sam pred vratima dok ih je otvarala, a zatim ušao za njom. „Ne moraš ovo da radiš, Džejsone”, šapnula mi je kad smo prešli prag. „Da, moram.” Otac joj je bio krupan čovek, okruglog grudnog koša i s povećim stomakom, pretežno sedom zalizanom kosom i sitnim crnim tvrdim očima. „Ko si ti? Šta radiš u mojoj kući?” Koraknuo sam napred i pružio mu ruku. „Ja sam Džejson Dorsi. Bekin momak.” Automatski mi je prihvatio ruku, čvrsto je protresao, a onda je ispustio kad sam izgovorio poslednji deo. „Đavola jesi. Moja ćerka neće imati momka. Smesta odlazi,” Ljutito me je gledao. Očigledno je bio naviknut da zastrašuje ljude i nije mu se dopalo što mu to sa mnom nije uspelo. „Ti si smetnja koja odvlači moju ćerku od učenja i nagovara je da se iskrada noću. Više se nećete viđati.” „Kad biste joj možda dali malo slobode da upravlja sopstvenim životom, ne bi morala da se iskrada, je li vam to ikad palo na pamet? Savršeno sam spreman da vam kažem tačno gde smo i šta radimo, gospodine. Uz dužno poštovanje, neću loše uticati na nju. Mnogo mi se sviđa vaša ćerka, gospodine De Roza. Jedini razlog zašto se iskrala bio je taj što je inače ne biste pustili da izađe iz kuće.” Zaustio je da mi protivreči, ali sam ga prekinuo. „Nemam nameru da vam govorim kako da obavljate svoju roditeljsku dužnost, gospodine, ali ovo vam mogu reći: što se više trudite da upravljate i najmanjom sitnicom u Bekinom životu, ona će se više buniti. Dajte joj malo slobode, i neće morati da krši pravila.” Sevao je očima na mene, očigledno razjaren. „Ja sam joj otac. Ja ću odlučiti. Ti nisi niko.” Beka mi je dodirnula ruku. „Džejsone, cenim ovo što radiš, ali molim te, pusti.” Gospodin De Roza koraknuo je ka meni. „Sad idi. Više se nećeš viđati s mojom ćerkom. Nikad.”

~ 67 ~ Anna


Zvoncica Beka je stala između nas i pogledala u tatu. „Oče, molim te. U pravu je. Ne radimo ništa loše. I dalje učim, i dalje dobijam dobre ocene. Pruži nam priliku.” Njena majka, koja je dotad tiho sedela za trpezarijskim stolom, ustala je i prešla preko sobe da stane pored muža. Video sam mnogo Beke u njoj, s kovrdžavom crnom kosom koja je uokvirivala stariju verziju Bekinog lica. Govorila je tiho na stranom jeziku, za koji sam kasnije shvatio da je arapski. Beka je očito pratila razgovor kad je otac odgovorio na istom jeziku, žarko i ogorčeno se raspravljajući. U jednom trenutku njihove rasprave otac se prebacio na italijanski i, kad je majka odgovorila, bilo je na tom jeziku. Čak sam uhvatio i nekoliko ubačenih engleskih reči. Vrtelo mi se u glavi od samog slušanja. Posle nekoliko trenutaka rasprave između roditelja, gospodin De Roza ponovo je pogledao Beku i mene. „Ovo se protivi mojim stavovima, ali tvoja majka ubedila me je da vam pružim priliku da mi dokažete koliko ste odgovorni. Oboje.” Uperio je pogled u mene. „Ne sviđate mi se, gospodine Dorsi. Delujete mi kao grubijan i nisam siguran da nećete loše uticati na moju ćerku.” „Pa”, počeo sam, pažljivo birajući reči. „Siguran sam da se možemo složiti kako Beka dobro utiče na mene. Ali nisam loše dete. Imam sve petice i u prvoj sam postavi fudbalskog tima. Ne pijem i ne pušim.” „Šta ti se desilo s licem?” Progutao sam pljuvačku, a zatim se usredsredio da poverujem u laž koju sam se spremao da mu izgovorim. „Fudbalska utakmica s drugarima na ulici. Obaranje je pošlo po zlu i dobio sam čelom u lice.” Zaškiljio je u mene. „Jesi li siguran da se nisi tukao?” Klimnuo sam glavom. „Siguran sam. Trener je veoma strog u tom pogledu. Pola sezone proveo bih na klupi kad bi me suspendovao zbog tuče.” Što je bilo tačno, samo se nije odnosilo na moje okolnosti. „Ako se zamerimo nastavnicima, idemo na klupu. Ako ocene padnu ispod trojke u proseku, ide se na klupu. Nadam se fakultetskoj stipendiji i zbog fudbala i zbog ocena.” Njen otac klimnuo je glavom, naizgled zadovoljan. „Pružiću ti jednu priliku s mojom ćerkom. Ako zakasni, samo jednom, ili se ne javi u dogovoreno vreme, ili ne bude tamo gde je rekla da će biti, onda je gotovo. Razumete li me, gospodine Dorsi?” Klimnuo sam glavom, suzbijajući likovanje. „Da, gospodine. Razumem.” Oklevao je, a onda smo se ponovo rukovali. „Na kojoj poziciji igraš u fudbalskom timu?” „Krilni hvatač”, odgovorio sam. „Trenutno držim okružni rekord za najviše primanja na jednoj utakmici, kao i najviše pretrčanih metara u sezoni.” Delovao je prikladno zadivljen. Bilo mi je drago što su ti rekordi bar nečemu poslužili. „Kad Beka treba da se vrati?”, pitao sam. „U deset...” Gospođa De Roza prekinu ga jednom rečju, i morao je suzbiti uzdah nezadovoljstva. „Dobro, jedanaest radnim danom. Ponoć vikendom. Ali ako popusti s ocenama...” „Neću, oče, obećavam.” Blago je skakutala na vrhovima prstiju, kipteći od sreće, ali ipak se uzdržavajući. „Možemo li onda da idemo?” „Kuda?”

~ 68 ~ Anna


Zvoncica „Idemo da se provozamo, možda ćemo stati negde na milkšejk”, predložio sam. „Imaš li nekih kaznenih bodova na dozvoli?”, zahtevao je da zna. Odmahnuo sam glavom. „Ne, gospodine. Nema kaznenih bodova, nikad nisam imao nesreću. Zapravo, kamionet je moje vlasništvo.” Nisam bio siguran zašto je to bilo bitno, ali želeo sam da ga zadivim. Glupo, možda, ali kad već nisam mogao steći odobravanje svog oca, svakako ću pokušati da steknem pohvale svih ostalih. Klimnuo je glavom, a zatim odmahnuo rukom. „Dobro. Idite. Sad je devet, tako da imate dva sata.” Uhvatio sam Beku za ruku i odšetali smo do mog kamioneta što smo mirnije mogli. Pažljivo sam isterao u rikverc, osećajući pogled gospodina De Roze. Tek kad smo ponovo izašli na glavni put, Beki je izleteo uzbuđeni vrisak koji me je naterao na iznenađeni smeh. Otkopčala je pojas i skliznula preko klupe do mene, hvatajući me za ruku i zarivajući mi lice u rame, dok se uzbuđeno smejala. „Kako si to uspeo?” pitala je, a oči su joj bile sjajnije i srećnije nego ikad pre. Slegnuo sam ramenima. „Ne znam. Nisam verovao da ću uspeti, ali smatrao sam da vredi probati i otvoreno se suočiti s njim. Većina muškaraca poštuje otvorenost.” Poljubila me je u vilicu i bilo mi je teško da se usredsredim na put. A onda mi je poljubila obraz i nastavila, bliže uglu usana, pa sam morao da stegnem volan i pretvaram se da se nisam odjednom uzbudio. Ali nije se tu zaustavila. Poljubila me je u bradu, ponovo u vilicu, a zatim u vrat. Sveti bože. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi, i samo sam se nadao da neće pogledati naniže i videti kako su njene usne delovale na mene. Konačno sam morao da se odmaknem. „Bek, ne mogu da vozim kad to radiš.” „Onda stani i poljubi me.” Bože, to svakako nije pomoglo mom stanju. Nisam imao izbora, već da poslušam. Pronašao sam prazno parkiralište, kod parka u kraju. Ljuljaške su mirovale u mraku, okupane bledim žuto-belim svetlom ulične svetiljke. Vrteška, zarđala i iskrivljena u stranu, penjalica koja je bacala dugačke senke, lančana ograda i u daljini tereni za bejzbol i fudbal. Tek što sam parkirao kamionet, otkopčala mi je pojas i uvukla me u vruć, vlažan poljubac. Obavio sam ruke oko nje, privukao je bliže i osetio kako mi srce mahnito lupa na čudesno stiskanje njenih grudi uz moje, na njeno koleno koje mi se zavuklo među butine dok je produbljivala poljubac. Osetio sam kako mi dah zapinje dok su joj se prsti savijali iza moje glave, milujući mi rub kose na vratu, držeći me blizu, kao da bih pokušao da se odmaknem. Spustio sam joj ruke na kukove i nisam mogao verovati da mi dopušta da je ovako dodirujem. Ipak ih je pomerala kao da traži još, pa sam dao sebi još veću slobodu i rukama joj obuhvatio guzu. O, bože, sigurno je osetjla koliko sam od toga poludeo. Nisam znao kuda ovo vodi, ali sviđalo mi se. Takođe me je plašilo, jer sam osetio kako me ona obuzima, kako me potreba za njom savlađuje. Hormoni su mi podivljali, ali ne samo oni. U glavi sam znao šta sledi, ali odbijao sam da otvoreno mislim o tome. Samo sam znao da ne mogu prestati da je ljubim, ne mogu prestati da je dodirujem.

~ 69 ~ Anna


Zvoncica A onda mi je zavukla prste ispod majice i dodirnula go stomak. Gospode. O, bože. Krenuo sam rukom niz njena leđa i dodirnuo joj golu kožu na krstima. Tako meku, tako toplu. Milovao sam je dalje, do bretele grudnjaka, oba ramena, krao sam joj dodire. Ali davala mi ih je, zar ne? Onda nisu bili ukradeni. Majica mi je bila podignuta do dijafragme, a njene ruke raširene na mojim grudima dok mi je sedela na kolenima, s leđima na vetrobranu. Polako, veoma polako, malo sam joj podigao majicu, otkrivajući nešto više njene tamne kože. Prelazila mi je prstima preko grudi, trbušnjaka, prateći mi oči i zureći mi u telo. Ono što sam joj video u očima poklapalo se s onim što sam i sam osećao. A onda je nagoveštaj nečeg ružičastog provirio ispod donjeg ruba njene majice i dah mi je zapeo u plućima, ah nije me uhvatila za ruke dok sam nastavljao da je podižem. Koža, veličanstveno bujne grudi koje je jedva zauzdavao roze grudnjak O, sranje. Bio sam tako blizu da sam mogao eksplodirati na samu pomisao. Morao sam da se namestim, ah nisam se usuđivao. Oči su joj bile uprte u mene, pune izazova, straha, napetosti. „Bože... gospode, Beka.” Jedva sam procedio reči. „Tako si... zgodna. Tako seksi.” ,,I ti si.” Prešla mi je palcem preko usana, ne odvajajući pogled od mog, udaljena samo nekoliko centimetara. Stavio sam joj dlanove na grudni koš, odmah ispod grudnjaka. To je bilo pitanje, nemi zahtev. Ispustila je zadržani dah, a zatim klimnula glavom, uz nekoliko uplašenih, uzbuđenih trzaja bradom. Podigao sam ruke, obuhvatio joj dojke, s mekim ružičastim pamukom ispod dlanova, a onda osetio i očvrsle izbočine na sredini tkanine i znao sam šta je to. Bio sam zadivljen što se to dešava, što me pušta da to radim. O, bože. O, sranje. Bilo je tako savršeno. Gore, gore i ruke su mi skliznule na obline dojki, koža na kožu. Nisam mogao da dišem, ah nisam ni morao, jer me je ljubila i davala mi sopstveni dah, istražujući mi grudi i bokove, sve do pojasa na farmericama. A onda je odjednom sišla s mene i odmakla se do suprotnog kraja kamioneta, pored vrata. „Bože, Džejsone. Moramo da u-u-us-usporimo. Ovo ide p-p-p-prebrzo.” Spustila je majicu da se pokrije dok je isprekidano disala. Rukom sam protrljao lice i nisam uspeo da suzbijem jauk kad sam palcem zakačio nos. „Beka, ja - žao mi je. Mislim da sam se zaneo. Izvini.” Ponovo mi se približila. „Ne, mi smo. I ja sam. Nisam samo dopuštala da me diraš, i ja sam tebe želela. Želela sam da te dodirujem. A-a-ali...” Duboko je udahnula i naočigled se umirivala. „Moramo da usporimo. Tek nam je šesnaest. Izašli smo tek, znači, na tri sastanka.” „Znam, znam. U pravu si.” Osećao sam se odgovorno, iako je priznala da se i sama zanela baš kao i ja. „Ja bi trebalo da nas usporavam.” Na to se nasmejala. „Uh, ali ti si muškarac?” Prostrelio sam je pogledom. „Misliš, zato ne mogu da vladam sobom?” Ponovo se zakikotala. „Ne, ne. Samo, muškarci obično ne razmišljaju o usporavanju. Sasvim suprotno, ako sam dobro čula.” Uozbiljila se. „Jesi li... jesi li ikad bio s nekim pre?” Nisam bio siguran šta me tačno pita. „Nisam se nikad ni sa kim zabavljao.”

~ 70 ~ Anna


Zvoncica Zavrtela je glavom. „Ne, nisam na to mmmm-mislila.” Nije baš zamucala kod poslednje reči, više je razvukla prvo slovo pre nego što je ponovo uspostavila kontrolu. „Mislim, jesi li ikad bio s nekom?” Samo sam zurio u nju. „Ne, Beka. Kad sam te poljubio na parkiralištu u školi, to mi je bio prvi poljubac.” Zbog nekog razloga kao da joj je laknulo. „I moj.” ,,I ne, nisam ništa drugo radio ni sa kim. Sve ovo s tobom mi je prvi put.” ,,I meni.” Pogledala me je spuštene glave. „Ljutiš li se što te pitam?” „Ne, samo sam iznenađen. Verovatno sam pretpostavljao da znaš kako to nisam nikad radio.” Slegnula je ramenima. „Samo... poljubio si me kao da znaš šta radiš. Samo sam se pitala.” Osetio sam ushićenje zbog tih reći. „Znači, sviđa ti se kako te ljubim?” Pogledala me je u krajnjoj neverici. „Pa... da. Ja... volim kako me ljubiš. Izluđuješ me. Ne želim prestati da te ljubim.” „Tako se i ja osećam”, priznao sam. „Bolje da odemo po milkšejkove pre nego što te ponovo poljubim, jer ćemo oboje opet izgubiti glave.” Nasmešila mi se, stidljivo, srećno i očajno u isto vreme. Znao sam tačno kako se oseća. Za oboje je ovo bila neistražena teritorija. Nismo znali šta radimo, samo da nam se to sviđa. Znali smo delimično kuda bi nas to odvelo ako se ne zaustavimo, a to je bila krupna, zastrašujuća linija u pesku o kojoj sam razmišljao, sanjario, ali nisam ni pomislio da ću tako brzo o njoj brinuti. Brinuti? To nije bila prava reč. Znao sam da to želim, naravno, ali me je i plašilo. Zamišljeno sam nas odvezao do Big boja po milkšejk. Obično sam se osećao mnogo starije od svojih šesnaest godina i znao sam da se i Beka tako oseća. Ali tog trenutka, pitajući se kako da ostvarim fizičku vezu s Bekom, odjednom sam se osetio vrlo mlad i nezreo. Odveo sam je kući u pet minuta do jedanaest.

~ 71 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 6 Linije u pesku Beka Decembar Otac mi je malo popuštao od oktobra. Ben se malo upristojio, upisao je višu školu i kao da je manje upadao u nevolje. Nije bio na lekovima kao što je trebalo, ali kao da je bolje vladao promenama raspoloženja, što je dovodilo i do manje napetosti u kući za sve. Džejson je počeo da dolazi do nas posle treninga i zajedno smo učili u mojoj sobi, vrlo često u tišini, osim muzike. Oboje smo morali da ispunimo očekivanja, ali dokle god smo držali vrata sobe otvorena, ocu, izgleda, nije smetalo što Džejson dolazi. Što se Džejsona tiče, znala sam da mu je bilo ogromno olakšanje što ne mora da ide kući dokasno. Više nikad nije govorio o ocu i, ako ga je još tukao, nikad mi to nije pokazao. Povremeno bi se trgao kad bih ga zagrlila, ali nije mi dozvoljavao da mu vidim gornji deo tela, i uvek je tvrdio da je od fudbala. Taj izgovor nije mu vredeo kad se fudbalska sezona završila, ali prepoznala sam njegovu nemu molbu da ga pustim na miru, pa sam tako i činila. Kad bismo završili domaći zadatak, moji roditelji pozvali bi nas dole na večeru. Mama kao da je videla nešto u Džejsonu, kao da mu je bila potrebna majčinska ljubav, i uvek je vodila računa o tome da on večera s nama. Nikad o tome nije razgovarala sa mnom, ali prepoznala sam to. Džejson je uvek bio zahvalan, stalno pun poštovanja i nikad nije uzimao večeru s mojom porodicom zdravo za gotovo. Uvek je zahtevao da pomaže u raspremanju stola i uglavnom mi je pomagao pri pranju sudova. To je zbog nekog razloga vraški ostavljalo utisak na oca. A onda bismo, posle domaćeg zadatka i večere, uskočili u Džejsonov kamionet i krstarili putevima, ponekad se samo vozili, a neki drugi put bismo otišli do brda i tamo se ljubili dok ne stignemo da one linije u pesku kod koje smo oboje znali da se moramo zaustaviti. Za mene je ta granica bila onda kad bi ruke počele da mi lutaju, kad su mi bile potrebne njegpve ruke na mojoj koži, sve bliže i bliže. Kad bih osetila tu potrebu, odmakla bih se, i Džejson bi me pustio. Ponekad bi nas on zaustavio, ali obično sam to bila ja. Otišla sam s Nel u kupovinu za Zimski bal u subotu po podne, dok su Džejson i Kajl radili isto, i nameravali smo da se kasnije nađemo svi zajedno. Delile smo kabinu i uvlačile se u haljine, odbacujući jednu za drugom, obično se i ne potrudivši da se zakopčamo na leđima.

~ 72 ~ Anna


Zvoncica Nel je prva pokrenula temu naših momaka, srećom, pošto sam pokušavala da smislim način kako da joj postavim pitanja. „Znači, ti i Džejson izlazite već koliko, tri meseca?” Klimnula sam glavom. „Da. Od septembra. U oktobru je postalo zvanično ili kako god već.” Lukavo mi se osmehnula, s riđom kosom koja joj je padala preko lica kad se sagnula da uđe u šumskozelenu uzanu haljinu. „Pa... koliko ste ti i Džejson daleko otišli?” „Koliko daleko?”, pretvarala sam se da ne znam na šta misli. Udarila me je po ramenu. „Znaš na šta mislim. Videla sam vas kako se ljubite u kamionetu posle škole. Zato, pričaj. Koliko ste daleko otišli?” „Misliš, što se tiče baza?”, pitala sam. Frknula je, začuđujuće prostim zvukom od nje. „O, bože, Beka, kakav glup izraz. Samo mi reci.” Slegnula sam ramenima. „Samo se ljubimo. To je sve. Mi...” Zaćutala sam dok sam se uvlačila u plavu haljinu bez bretela s okruglim izrezom, ali vrpoljila sam se ne samo zbog tesne haljine već i zato što mi je taj razgovor bio neprijatan. „Malo smo se d-d-dodirivali. Preko odeće. Ali tu smo stali.” „Zasad.” Povukla mi je gornji deo haljine gore, a zatim ga zakopčala kad sam namestila grudi. „Je li ti pipnuo sise? Gole, mislim?” Pocrvenela sam i odmahnula glavom, okrećući se sjedne na drugu stranu da vidim kako mi haljina stoji. Bila je tesna, kratka i podigla mi je već dovoljno velike grudi tako visoko da sam bila sigurna kako će mi ispasti ako samo pogrešno udahnem. „Ne, ni-nije.” Zakikotala se, rukom prekrivajući usta, a zatim se nagnula bliže meni. „Pitam se kakav je osećaj?” Kucnula sam glavom o njenu, smejući se s njom dok sam pokušavala da zamislim kakav bi osećaj bio. ,,Nn-n-ne znam. Ali mislim da bi bilo prilično neverovatno. Dodirnuo me je preko grudnjaka i imam osećaj da gorim kad to radi. Ne mogu ni da zamislim kako bi bilo bez g-grudnjaka.” Crvenela je isto kao i ja. „Izazivam te da mu dozvoliš.” Pogledala me je u oči, ozbiljna, ali potiskujući smeh. Odmahnula sam glavom. „Ne! Neću to uraditi iz opklade. Ionako nam je teško da se zaustavimo.” Tad joj se smeh ugasio u očima i klimnula je glavom u znak razumevanja. „Tako je i nama. Moramo se podsećati da se zaustavimo ili ne bismo uopšte.” Pogledala me je u oči. „Misliš li da ćeš ići s njim do kraja?” Slegnula sam ramenima. „Ne mogu reći da nisam m-m-mislila o tome. Želim, ali se i plašim.” Nel je klimnula glavom, i razgovor je prešao na druge teme dok smo isprobavale ostale haljine. Posle šest prodavnica, obe smo pronašle savršenu haljinu. Moja je bila tamnosmeda bez rukava, od meke svile s izrezom među grudima i bretelama preko ramena, ali grudi su mi bile gole od pupka do vrata, s providnim materijalom umetnutim u prorez tako da mi koža ne bude potpuno izložena. Porub se završavao odmah iznad kolena i imala sam crne cipele na štiklu uz kaput koji sam nameravala da obučem preko nje. Bila je seksi i smela, ali

~ 73 ~ Anna


Zvoncica nije izgledala tako jeftino da bi otac poludeo. Znala sam da će se Džejsonu dopasti, i samo mi je to bilo važno. Nelina haljina mnogo je ličila na moju, ali je bila tamnoplava, i ta boja naglašavala joj je svetlu kožu. Njena je malo više otkrivala, jer joj je nedostajao onaj providni materijal koji je imala moja, a porub je bio, zapravo, čitavih pet centimetara iznad kolena. Nisam mogla ni zamisliti da bi mi otac dozvolio da obučem takvo nešto i nisam se ni usudila da probam. Svi četvoro otišli smo zajedno na Zimski bal u januaru, i Nel je pozajmila tatin karavan da bismo mogli zajedno i da se odvezemo. Džejson je bio prelep u crnom, tesno skrojenom odelu, što je isticalo upečatljive mišiće. Imao je crnu košulju s tankom smeđom kravatom koja je bojom savršeno odgovarala mojoj haljini. Kosa mu je bila sveže podšišana, naježena i brižljivo nameštena, brada isfazonirana. Kad je igranka završena, svi četvoro smo, s još desetak drugih prijatelja, otišli do restorana Ovnov rog nekoliko kilometara od sale gde se održavao ples. Nisam mogla odvojiti pogled od Džejsona, iako smo se oboje družili s prijateljima, jer je čitava škola praktično zauzela nepušački deo. Povremeno bih osetila njegov pogled na sebi i, kad bi nam se oči srele, uvek bi me zadivila njihova jarko zelena boja. Samo ovog puta dobila sam dozvolu da ostanem do dva ujutro, ali kad se približila ponoć, većina ostale dece podelila se u parove. Džejson je ostavio kamionet kod moje kuće, pa nas je Nel odbacila tamo, i zavukli smo se na hladna sedišta, drhteći i čavrljajući dok se kabina nije dovoljno zagrejala. „Pa, kuda ćemo, seksi damo?”, pitao me je kad je pokrenuo vozilo. Slegnula sam ramenima. „Na brdo?” To se pretvorilo u našu šifru idemo da se mazimo. Nasmešio mi se u iščekivanju i osetila sam kako krv počinje da mi ključa i pre nego što smo stigli tamo. Stigao je u rekordnom vremenu, čak i pored snega. Ugasili smo svetla, ostavili upaljen motor, utišao je radio, a zatim otkopčao pojas, čekajući mene. Bila sam usplahirena zbog nekog razloga. Zbacila sam kaput i osetila se ogoljeno dok mi je pogledom lutao po telu. Tad sam odvezala pojas i pomerila se na sedištu dok butinom nisam dodirnula njegovu. Haljina mi se malo podigla dok sam se pomerala i porub mi je sad bio na pola butine. Osetila sam mu pogled na butinama, a onda mi je prstima dodirnuo koleno. Dosad smo se istraživali dodirima od pojasa nagore, ali sada, pošto mi je haljina otkrivala toliki deo tela, shvatila sam da je sve u igri. Nije izgledala tako otvorena u prodavnici, pa čak ni na plesu. Bila je to, zapravo, vrlo konzervativna haljina u poređenju s nekim krpicama drugih devojaka. Ipak, ovako blizu Džejsona, pošto sam znala koliko nam je bilo teško da se zaustavimo kad stignemo do one linije, osećala sam se gotovo nago. „Drhtiš”, prošaputao je. „Hladno ti je?” Odmahnula sam glavom. „Ne. Samo sam... napeta.” „Napeta? Zašto?” Slegnula sam ramenima, nesigurna kako da se izrazim. Dugo sam ćutala, planirala, a on je samo strpljivo čekao, s rukom na mom kolenu, prstom kojim je zamišljeno kružio po mestu gde je koleno prelazilo u butinu. „Napeta sam zbog nas”, odgovorila sam. „Napeta sam, jer mi je teško da prestanem kad se ljubimo.”

~ 74 ~ Anna


Zvoncica „Možemo da idemo, ako želiš.” Odmahnula sam glavom. „Ne, ne želim. Predložila sam da dođemo ovamo, jer sam želela. Samo sam... nervozna zbog onoga kuda to vodi.” Klimnuo je glavom. „Prestaćemo kad god želiš.” „Šta ako... šta ako... jednom ne budem ž-želela da stanemo? Ali opet, neki drugi put, bojim se šta će se d-d-desiti ako se ne zaustavimo?” „Znam šta misliš, ja nikad ne želim da stanemo, da budem iskren. Ah, takođe, ne želim ni da vršim pritisak na tebe.” Konačno sam uspela da ga pogledam u oči. „Jesi li ikad uznemiren zbog pomisli... da idemo do kraja?” „Želim da to bude ono pravo. Želim da bude savršeno.” Uzeo me je za ruku, ali drugu je ostavio na mojoj nozi. „Uznemiren sam zbog toga, da. Ali ne moramo sad da razgovaramo o tome, je li tako?” Slegnula sam ramenima. „Možda bi trebalo? Ne možemo da... zanemarujemo tu temu.” Zadržala sam mu pogled i izgovorila smišljene reči. „Ne želim da budem na taj način s tobom slučajno. Želim da to bude s namerom.” Klimnuo je glavom. ,,I ja. Jesi li spremna za to?” „A ti?” „Prvi sam pitao.” Osmehnuo se. Slegnula sam ramenima. „Da? Ali ne. Ne znam kako da to objasnim. Volim kad se ljubimo. Volim da te dodirujem i puštam te da ti diraš mene. Želim više. Ali to... da idemo do kraja... to je ozbiljno, zar ne?” Klimnuo je glavom. „Da, jeste, pretpostavljam. I tako se uglavnom i ja osećam.” Zagonetno mi se osmehnuo. „Možda bi samo trebalo... malo prekoračiti granice i videti kako to izgleda?” Frknula sam, a onda se zakikotala. „Pravi muški predlog.” „Pa, ja jesam muškarac.” Pogledao je na svoju ruku, koja mi se pomerila na butini. „Ali zar nisam u pravu?” Proklet bio, poznavao me je. Upravo sam to i ja želela, da se približimo toj zamisli. Naviknemo se malo na nju. Međutim, deo mene bio je na oprezu, i nagoveštavao mi kako nam to i nije pametno. Odbacila sam taj glas i čekala da me poljubi. O, bože, kako me je samo poljubio. Napadao me je jezikom, i dopalo mi se. Privukla sam ga bliže i prihvatio je, savršeno me privijajući uz sebe, a ja sam želela da mu budem još bliže. Obično bih mu na kraju zajahala krilo na vozačevom sedištu, ali ovog puta to se nije dogodilo. Osetila sam kako padam unazad dok se nisam leđima ispružila preko tapaciranog sedišta i Džejsonovo vrelo, čvrsto ogromno telo nije bilo iznad mene i, bože... želela sam više. Usta su mu bila na mojima, ali njegove ruke... bože, njegove ruke. Zadirkivale su me i mučile. Jedna se poigravala na mojim butinama, dodirivala me, urezivala se, klizila gore-dole, ali nije mi zalazila ispod haljine. Drugu mi je spustio na lice, na obraz, i mazio me preko vrata, prelazeći mi preko spoljne strane dojke.

~ 75 ~ Anna


Zvoncica Opustila sam se, samo malo u početku. Skinula sam mu sako, zatim kravatu, povlačeći čvor sve dok se nije odvezao. A onda košulju... da, otkopčala sam mu košulju. To mi se činilo tako odraslo, tako smelo. Tako nalik na filmove koje sam gledala s Nel. To, otkopčavanje njegove košulje, bila je moja propast. Činilo mi se kao... kao, tako zavodljiv čin. Disanje mu je bilo isprekidano dok smo se ljubili, dok sam ga svlačila, dok sam mu se igrala sa sad poznatim grudnim mišićima i trbušnjacima. Još. Želela sam više od njega. Blago sam raširila butine i pomerila se bliže vozačevom sedištu tako da mi se porub haljine još više zadigao. Bio je to kukavički potez, manipulativan, umesto da ga hrabro zamolim da me dodirne. Odvojio mi se od usana i pogledao u mene. „Tako si... tako lepa, Beka.” Dah mu je zastao i oblizao je usne. „Ja... volim te.” U trenu sam ostala bez daha. To nisam očekivala. Zažmurila sam i s mukom progutala, ponovila reči u glavi, tako da mi izađu glatko. ,,V-vv-volim i ja... t-t-t-tebe.” Zažmurila sam od poniženja, jer mi čak ni priprema nije pomogla. Nikad se nisam tako postidela. Jedan jedini put u životu poželela sam da ne mucam i upropastim trenutak. Osetila sam kako mi se nešto vrelo skotrljalo niz obraz. „Hej, zašto plačeš?” Glas mu je bio nežan i blago se podigao s mene. Osetila sam kako je pomerio ruku i ugasio radio. Otvorila sam oči i vid mi je bio zamagljen od suza. „Ja... samo sam želela da ti to kažem a da ne zabrljam. Ali nisam mogla.” Duboko sam disala i pokušala da odagnam suze, ali nisu htele da me slušaju. ,,Ž-žžž-žao mi je.” Osetila sam mu usne na obrazu, kako mi brišu suze, doslovno, i srce mi se steglo od osećanja prema njemu. Od ljubavi prema njemu. „Hej, Beka, pogledaj me.” Poljubio mi je bradu, nos, usne. „Pogledaj me.” Naterala sam se da otvorim oči i obrisala ih rukom, znala sam da kvarim i razmazujem šminku, ali nije me bilo briga. „Ne smeta mi. Nije me briga.” Pogled mu je bio ozbiljan i saosećajan i tako, tako nežan. „Čuješ me? Ozbiljan sam. Ne moraš nikad da se izvinjavaš. Mucaš ponekad. Pa šta? Poznajem te još od malih nogu i nikad mi nije smetalo. Sećaš se kad sam udario Denija zato što ti se smejao? Uradio bih to bilo kome ko ti se ruga.” Teško sam disala, u pokušaju da se saberem, ali nije mi sasvim uspevalo. „Džejsone... samo...” Još jedan dubok udisaj, i počela sam ponovo. „Samo znam da je to bio važan trenutak, rekao si mi da me voliš. A ja - želela sam da ti uzvratim bez mog glupog, sramotnog mmm-mucanja.” Zavukao mi je prste u kosu pored uha i poljubio me, nežno i slatko. „Nije sramotno. Meni nije. Ništa nisi upropastila.” Prešao mi je palcem preko jagodice. „Da li to znači da nisi to ozbiljno mislila zato što si malo mucala?” Odlučno sam odmahnula glavom. „Ne! Mislila sam ozbiljno, vrlo ozbiljno.” Zastala sam, oblikujući reči u glavi. „Volim te, Džejsone.” Nasmešio mi se, a onda mi poljupcima odagnao brige. Ponovo mi je spustio ruku na butinu i podigla sam nogu, ćutke ga ohrabrujući. Sad mu se ruka odvažila i krenula dalje, do sredine butine, zaustavljajući se kod ruba haljine. Rukom sam mu odmakla lice od mog tako

~ 76 ~ Anna


Zvoncica da me pogleda. Dok me je gledao, spustila sam ruku na njegovu i povukla je naviše. Oči su mu se raširile i oblizao je usne. Stavila sam mu šake na ruku i potiljak, i posmatrala ga dok je ispitivao dalje. O... stigao mi je skoro do kuka, nekoliko centimetara dalje od mog najintimnijeg središta. Celo telo mi je zujalo, pulsiralo od iščekivanja i želje. Mogla sam mu preneti šta osećam prema njemu i bez reči - mogla sam mu reći rukama, usnama, nogama i bokovima. „J-još.” Nisam se uopšte obazirala na blago zapinjanje u glasu. „Molim te.” Gurala sam i vukla rukave njegove košulje sve dok mu gornji deo tela nije ostao go, i rukama sam mu lutala po koži, jedva dišući dok se on upoznavao s mojim butinama, mojim nagim kukovima. Usta su mu dodirnula moja, povukao se, a zatim ponovo sagnuo da me poljubi. Nisam znala koliko će daleko ovo otići, ah znala sam da ne želim da prestane. Plašila sam se, da, osećala sam kako mi se unutrašnjost skupila oko želje. Nismo mogli prestati s pomeranjem granica. Pošto sam znala kakav je osećaj dodirivati mu golu kožu, više nikad ne bih mogla bez toga. Odsad će poljupci voditi ka tome. Kao da smo padali preko ruba; jednom kad izgubite ravnotežu i počnete da se kotrljate, ne možete sprečiti silazak. Znala sam to, a ipak sam podigla ruku, dok me je Džejson razrogačeno posmatrao, i vukla rukav s jedne ruke, a onda i s druge. Jedan blagi trzaj bio bi dovoljan da ogolim grudi pred njim. Progutao je knedlu i pogledom sam mu pratila poskakivanje Adamove jabučice. Rukom sam mu milovala čvrstu liniju vilice, a drugom se ogolila pred njegovim pogledom. O, bože, poželela sam da se pokrijem. Koža mi se zategla, srce mi je podivljalo i snažno sam zatreptala od nervoze i stida. Nozdrve su mu zatreperile i oči se razrogačile dok me je prstima stezao za kukove. Mogla sam samo da ležim i čekam da vidim šta će da uradi ili kaže. „Bože... Beka.” Glas mu je bio stegnut, tih, promukao. „Kako da dišem kad si tako lepa?” Tvrdio je da je loš s rečima, ali očigledno je umeo da bude poetičan kad je želeo. Došlo mi je da zaplačem od olakšanja. Želela sam da mu budem lepa. Želela sam da mu se sviđam, da voli moje telo, čak i ako ga ja ponekad ne volim. Povukao mi je ruke s kukova i prešao mi preko stomaka, pa preko rebara, i zaustavio se na mojoj zgužvanoj haljini ispod grudi. Pogledom mi je preleteo preko tela, a zatim me pogledao u oči, u potrazi za vidljivim znacima oklevanja ili kajanja. Izvila sam leđa i zgrabila ga prstima za potiljak, povlačeći ga ka svojim usnama. Morala sam da ga poljubim. Poljupcima mi je odagnao strah, brigu da je sve ovo previše, prerano. Dlan mu se popeo do moje dojke i dah mi je zapeo u grlu. A tada... o, bože, o, bože. Palcem mi je prešao preko bradavice i osetila sam kako se ukrutila, nabrekla, očvrsla, i mogla sam se zakleti da sam osetila svaki pojedinačni molekul vazduha, svaku ćeliju njegove kože dok mu je prelazila preko moje dojke. Dlanom ju je poklopio i meso mi se razlilo preko njegove šake, dok me je milovao i pritiskao mi bradavicu. Zastenjala sam, uzbuđena, i uvukla mu jezik dublje u usta. Želela sam da ga dodirujem, da pomerim granice još dalje. Nikad nisam bila tako odvažna, tako hrabra. Spustila sam mu ruku niz leđa - i dalje izvijena dok mi je rukom istraživao dojke sa sve većom sigurnošću - i prešla preko pojasa njegovih pantalona. Imao je kaiš, tanak, sjajan, crni, kožni, ali bio je labavo zakopčan. Lako sam mu zavukla ruku u pantalone, ispod mekog pamučnog veša i uhvatila ga za hladnu čvrstu izbočinu zadnjice.

~ 77 ~ Anna


Zvoncica Dah mu je zapeo u mom uhu dok mi je ljubio bradu, a onda je brzo plitko zadahtao kad sam prešla preko razmaka na drugu stranu. Nisam mogla sprečiti osmeh koji mi se širio licem što sam ga dodirivala tako smelo, usne su mi se izvile uz njegove čekinje na bradi i nežnu kožu vrata. „Šta je bilo?” pitao je, tiho mi mrmljajući uz ključnu kost. „Sviđa mi se tvoja guza.” Zakikotala sam se kad sam to izgovorila. Osetila sam da se smeši. „Dobro. I meni tvoja.” „Nisi je još, zapravo, ni dodirnuo”, napomenula sam. Ozbiljno je klimnuo glavom. „Tačno. Ah kako da to uradim kad ležiš?” Slegnula sam ramenima, glumeći bezbrižnost. „Sigurna sam da ćeš nešto smisliti.” Glas mi je pukao kad su mu se usne spustile do mojih grudi, vruće i vlažne na mom mesu, približavajući se izbočini leve dojke, oduzimajući mi moć razmišljanja i dah. „Bože... nastavi to.” Usta su mu se približila mojoj bradavici i, što je bio bliže, dah mi je postajao dublji, sve dok mu usne nisu bile za dlaku udaljene od zategnutog vrha, a meni se pluća napunila vazduhom. Čekala sam, on je oklevao, i ja mu pomilovah potiljak prstima, nežno ga nagovarajući da nastavi. Sklopio je usne oko bradavice i dah mi je izleteo kao dugo ječanje. Osetila sam kako me vuče i, duboko u sebi, dole u stomaku, stegnutost, vrelu, neobuzdanu čežnju, i fizičku i emocionalnu. Povukla sam mu ruku s leđa i prešla mu preko kičme, stežući ga za potiljak obema rukama dok mi je prelazio ustima na desnu dojku. Postala sam svesna naših tela, i njegova ruka bila mi je poput gvozdene šipke pored lica dok je jednom rukom pridržavao svoju težinu, a drugom mi prelazio preko butine i kuka. Tad sam osetila ono. Dugačko i čvrsto uz moju butinu. Znala sam šta je to. Gledala sam Pravu krv sa Džil i Nel. Znala sam u sebi kako to ide i šta je šta. Ono što znate u glavi ne može da vas pripremi za ono pravo uz vašu nogu. Treba li da ga dodirnem tamo? Mogu li? Smem li? Znala sam, opet kao činjenicu, šta se desi kad dodirnete muškarca tamo na pravi način. Nežno sam mu pogurala grudi, i on se pridigao, klečeći iznad mene s jednim stopalom na podu kabine i s drugim kolenom između mojih butina. Osetila sam kako su mi se grudi razmakle u stranu usled gravitacije dok sam ležala većim delom naga pod njegovim pogledom. Haljina mi je bila zgužvana iznad kukova i ispod rebara, i videle su mi se crvene gaćice. Dole sam osećala sramotnu vlažnost, i znala sam da mi se pamučni materijal gaćica natopio. Pitala sam se, pomalo posuđeno, vidi li on tu vlažnost i šta misli o tome. Onda sam ugledala prednji deo njegovih pantalona i veliku izbočinu na sredini, Pocrveneo je kad sam ga pogledala i shvatila sam da se verovatno oseća isto kao i ja zbog tako vidljive nabreklosti. Bilo mi je lako da kažem sebi kako je to prirodno i normalno, ali nije bilo lako izbrisati osećaj stida kad vas neko drugi vidi takvog. Osećala sam se ranjivo, gotovo nago pred drugom osobom. Odjednom sam se suočila s realnošću onoga što smo radili. Treba li da prestanemo? Ipak, deo mene uvučen u to smelo predivno uzbuđenje nije želeo. Deo mene koji je voleo Džejsonovo telo, voleo da mu vidi golu kožu, voleo da mu dodiruje telo i oseća njegovu

~ 78 ~ Anna


Zvoncica reakciju - taj deo mene nije želeo da stane. Želela sam da mu otkopčam kaiš, kao što sam videla na televiziji i odšniram rajsferšlus na pantalonama, raskopčam dugme. Želela sam da ga vidim celog. Želela sam čak i da ga dodirnem tamo, Želela sam. Želela sam da vidim kako izgleda kad ga dodirujem. Želela sam da idemo do kraja. Ali onda se probudila moja ranjivost i pomisao na to šta bi moji roditelji uradili da znaju šta radim. Želja se borila s ranjivošću i izmučenim osećajem za ispravno i pogrešno. Je li to bilo pogrešno? Kako je moguće? Znala sam da volim Džejsona. Bila sam sigurna da bi mi ljudi rekli kako nisam shvatala šta je prava ljubav, jer sam imala tek šesnaest godina, ali znala sam šta osećam u srcu. Privukla me je osoba u Džejsonovoj glavi i srcu, ne samo njegovo telo. Zaljubila sam se u ono kakav je bio. Želela sam stalno da budem s njim. Želela sam da mu pomognem, bolelo me je kad i njega. Bila sam srećna kad je bio srećan. Zar to nije ljubav? A onda, gotovo slučajno, prstima mi je prešao preko butina i preko mesta gde su se spajale, preko mog jezgra, moje intime. Kao da me je munja pogodila od njegovog nežnog dodira i dah mi je zapeo kao velika knedla u grlu, u venama mi je buknula vatra. A onda, ne slučajno, poljubio me je, i ponovo sam se izgubila, sve misli su mi nestale i rat razuma se izbrisao. Ruka. mu se zaustavila na mom stomaku, nisko, na elastičnom pojasu mojih uzanih gaćica. Prstima sam mu prelazila preko grudnog koša i zaustavila se na kopči kaiša. Osetila sam kako je uvukao stomak na moj dodir, kao da mi ostavlja prostora da ga dodirujem još više. Njegov jezik, koji mi je prelazio preko zuba i istraživao mi usta, odagnao mi je oklevanje. O, bože, dodirnuću ga i on će dodirnuti mene. O, bože. Ovo je u redu. Zaljubljeni smo, a ovo je deo zaljubljivanja. Povukla sam kraj kaiša na pantalonama i izvukla ga iz kopče, izvadila iglicu iz rupice i potpuno ga otkopčala. Nije disao, nije se pomerao, s ustima pored mog uha. Ruka mu je zadrhtala i zamenio ih je, sad se oslanjajući na drugu. Prsti su mu bili skupljeni na vreloj koži mog stomaka, dok je palcem kružio po pamuku mojih gaćica samo nekoliko centimetara iznad mojih prepona. Tako blizu, a ipak tako daleko. O, bože. Ovo sam želela. Želela sam da ga još dodirujem. Želela sam više od njega. Ovo je bilo tako privlačno, tako nezaustavljivo. Dugme se otkopčalo, i palcem i kažiprstom povukla sam mu rajsferšlus. Pogled mi je pao na otvoreni šlic pantalona - videla sam bokserice i vlažnu tačku na plavom pamuku. Vlažnost želje, nešto što smo oboje osećali. Skamenio se, gledajući pravo u mene, bacajući poglede na moje grudi, zatim butine i gaćice i, konačno, ponovo u oči. Želeo je ovo isto kao i ja, ali i njegove oči su odražavale moje sumnje. Blago se promeškoljio i pantalone su mu pale oko kukova. Dodirnula sam mu struk pored stomaka, gledajući ga pravo u oči. Zavukla sam prste ispod sivog elastičnog pojasa, oklevajući. Srce mi je divlje, neobuzdano dobovalo u grudima. Džejson je spustio prste na moju butinu, na pola puta između kuka i kolena, a onda lagano krenuo nagore. Opustila sam noge, još malo više raširila butine, a onda mu se dlan našao na nežnoj, osetljivoj koži s njene unutrašnje strane, obuhvatajući mi mišić, s prstima

~ 79 ~ Anna


Zvoncica nadole. Tako blizu. Zadrhtala sam cela i, kako mu se ruka približavala mom središtu, zadrhtala sam još jače i osetila kako vlažnost želje postaje sve veća. Pogledi su nam bili spojeni, razmenjivali smo dozvole, potrebu, želju i sumnje. „Želiš li ovo?”, pitao je, a glas mu je bio šapat u tihoj kabini kamioneta. Klimnula sam glavom. „Da. A ti?” „Da. Ali misliš li da treba da stanemo?” „Zašto?” Nije odmah odgovorio. „Ne znam. Gde da stanemo? Gde je predaleko? Ne želim. Želim da nastavimo. Ali ne... ne želim da zažalimo što smo prešli granicu koju više nećemo moći da vratimo.” Nisam sačekala da razmislim o onome što sam se spremala da kažem. Samo sam izbrbljala, mucajući. „Ako b-budemo otišli do k-kraja z-z-za-zajedno... da li bi žžž-ž-žž-žalio?” Prstima sam mu i dalje držala pojas na gaćicama, dok su me njegovi držali za vrelu, drhtavu kožu butine, na centimetar od mog vlažnog središta. Odmahnuo je glavom. „Znam da te volim. Znam da želim da budem s tobom, samo s tobom. Ne bih žalio. A ti?” I ja odmahnuh glavom. „Ne. Ni slučajno,” Bila sam tako sigurna da nisam ni zamucala. ,,I ja tebe volim, znam to.” Ruka mu je krenula bliže i sad mi je vrhom palca istraživao nabore međunožja preko vlažnog pamuka gaćica. Ostala sam bez daha kad je to uradio. A onda je stao i pogledao me u oči. „Ne možemo ići tako daleko večeras”, rekao je, „Nemamo dovoljno vremena, a ne želim da nam prvi put bude u mom kamionetu.” „Zašto n-ne?” Povukla sam mu gaćice, samo malo. „Tu provodimo mnogo vremena zajedno, zar ne?” „Da, ali...” Izgleda da mu je bilo neprijatno da priča o tome. „Treba da bude posebno. U krevetu, na nekom lepom mestu. A osim toga... nemamo... znaš... ono. Zaštitu.” Prošaputao je poslednju reč jedva čujnim glasom. Uzdahnula sam. „Da, znam. U pravu si. Onda to treba da isplaniramo. Da bude savršeno,” Klimnuo je potvrdno glavom. „A šta je s ovim? Večeras?” Progutala sam pljuvačku. „Pa, nećemo uraditi ono, ali možemo... možemo provesti još vremena zajedno dok ne budem morala da krenem, dobro?” Izgleda da mu je laknulo, i bilo mu drago. „Dobro. Mislim, to ne može tek tako, slučajno da se dogodi, zar ne?” Odmahnula sam glavom. „Ne. Zajedno ćemo odlučiti.” Osetila sam se odraslo što razgovaram i donosim odluke o seksu sa svojim dečkom. Sagnuo se da me poljubi i čukljevi su mi se žarili u ono mesto na kukovima gde su mu se mišići spuštali u trougao. Poljubila sam ga što sam strastvenije mogla, sklopljenih očiju, punog srca. Volela sam ga, zaista jesam. Bilo mi je uzbudljivo da to priznam, da kažem, osetim, znam.

~ 80 ~ Anna


Zvoncica Kad smo ostali bez daha od poljubaca, malo se odmakao i njegove široke zelene oči i razdvojene usne su me izludele. Bio je tako divan, tako zgodan, prosto sam ga obožavala. Pogledala sam ga pravo u oči kad sam mu povukla bokserice s tela i svukla mu ih preko kukova. Razrogačio je oči,.i čak je prestao i da diše, nag preda mnom. Oh. Oh, sveti bože. Ugrizla sam se za usnu i skrenula pogled s njegovog... nisam se mogla setiti ni koju bih reč upotrebila... i pogledala sam ga u oči. Bio je uznemiren, blago postiđen. Nisam bila sigurna šta da uradim sledeće. Je li postojao pravi način kako da ga dodirnem? Grudi su mu se podigle od uzdaha kad sam obavila prste oko njega. Opa. Samo... opa. Tako složena zbrka protivrečnosti. Tvrdo, meko, debelo, gipko pod mojim prstima na nekim mestima, sa zategnutom kožom na drugim. Ruka mi je bila tamna na njegovom bledom, gotovo ružičastom mesu. Pomerila sam šaku nadole, a onda ponovo gore, iz želje da ga čitavog dodirnem, a on je otvorio usta i trgnuo se od mog stiska. Oči su mu bile čvrsto zatvorene i pokušao je da se odmakne. „Beka, o, bože. Ja - treba sad da me pustiš.” Bila sam zbunjena. „Zašto? Ne - ne želiš da te diram?” Pokušao je da se nasmeje, ali zvučao je kao da se davi. „Da, želim. Više nego što misliš. Ali... ako ne prestaneš, ja ću... ja ću - mislim, napraviću nered.” Jarko sam pocrvenela i gotovo progrizla usnu. Veliki udeo u mojim emocijama tog trenutka igrala je radoznalost, zajedno sa čuđenjem, divljenjem, napetošću... previše toga, sve pomešano zajedno. Volela sam da ga dodirujem. Sviđalo mi se to što se, izgleda, jedva uzdržavao. Moji dodiri su ga izluđivali. Sviđalo mi se to. Vrhom prsta dodirnula sam mu glavić i zastenjao je. Svaki mišić u telu bio mu je napet, videla sam to. Nisam želela da pustim. Sviđalo mi se. Bilo je izazovno, ni nalik na mene, koja sam obično bila tako pažljiva, dobra, smirena i povučena, i poštovala svako, i najmanje pravilo. Ponovo sam sklopila prste oko njega, prevlačeći rukom čitavom dužinom, osećaj ući svaku izbočinu i nabor na koži, gledajući kako mu se lice grči, a vene na čelu, vratu i rukama izbijaju, osećajući kako mu se trbušnjaci stežu kao kamen. Ruka mu je popustila i srušio se delom na mene, ali nije mi ni najmanje smetalo. Zapravo, mnogo mi se dopadao osećaj njegovog tela na meni. Bio je okrenut na bok, zaglavljen između mene i naslona sedišta. Kukovi su mu bili u nivou s mojima i stezao mi je bok, prstima mi se zarivajući u kožu, sa čelom na mom ramenu. Sačekala sam da se umiri, a onda pokrenula ruku gore-dole. Taj pokret ga je, izgleda, najviše izluđivao, telo mu se pomeralo pod mojim stiskom. A onda se zategao još više i gotovo potpuno ukočio. „Bože, Beka. Ne znaš - šta mi radiš. Kako je ovo dobro. Treba da prestaneš pre nego što...” Odmahnula sam glavom, jer sam jedino tako mogla da odgovorim. Nisam htela da stajem. Otišli smo predaleko da bismo sad stali. Želela sam da vidim šta će se dogoditi, i želela sam da se dobro oseća, onako dobro kao ja kad mi je ljubio grudi. Nagnuo se preko mene, dohvatio majicu bačenu na pod kamioneta, znojavu crnu majicu bez rukava. Gurnuo ju je između sebe i moje kože, moje haljine, a onda zaječao duboko u

~ 81 ~ Anna


Zvoncica grudima dok sam polako spuštala pesnicu oko njega. Grčio mi se pod stiskom, gurao kukove napred prema mojoj ruci. Prevukla sam dlanom celom dužinom, pa gore oko glavića. „O... sranje...”, izustio je. A onda sam osetila kako se trza, drhti i grči. Nešto vruće i vlažno prelilo mi se preko prstiju na majicu, obuhvatila sam ga rukom i telo mu se ponovo steglo, a novi mlaz tečnosti je oslobođen. Bio je to neverovatan prizor. Celo telo mu je reagovalo i izgled krajnjeg zanosa prešao mu je preko lica dok se pomerao pod dodirom, sada klizavim i vlažnim. ,,Oh.” Čula sam začuđenost u sopstvenom glasu. „Stvarno je zabrljano.” Nasmejao se, zatvorenih očiju i lica zagnjurenog u moju dojku. „Rekao sam ti. Izvini, nisam ti valjda uprljao haljinu?” „Zašto se izvinjavaš? Dopalo mi se da to gledam. I ne, mislim da nisi. Ali si zaprljao svoju majicu.” Disao je, a dah mu je bio vreo na mojoj koži. Žudela sam za nečim. Duboko u sebi, osećala sam potrebu koju nisam umela da izrazim niti sam je razumela. Dodirivala sam sebe dole, naravno, ali nisam nikad osetila ništa što bi me prodrmalo tako kao što sam čula da pričaju devojke u školi. Uzeo je majicu, okrenuo je naopačke da pokupi nered, a zatim je obrisao sebe i moje prste. Podigao se na lakat i rukom mi prešao preko elastičnog pojasa veša. Pogledala sam ga u oči i ispustila dugi uzdah, mirna sad kao.što je i on bio. Pogled mu je lutao po mojim grudima kad mi je zavukao prste ispod gaćica i u meni je buknuo plamen od iščekivanja dok mi je prelazio preko kože i meke ukovrdžane površine. Ponovo sam se postidela. Smetaju li mu dlake tamo? Je li trebalo... Sve misli su mi se prekinule kad mi je prstom pronašao otvor. Bio je pod čudnim uglom i izvukao je ruku. Gotovo sam zaječala koliko mi je nedostajao njegov dodir. Toliko mi je prijalo, samo to ovlašno dodirivanje. Želela sam više. Prešao mi je prstima preko stomaka i ispod pojasa, i podigla sam kukove u susret. O, bože. Gaćice su mi bile zategnute preko njegove ruke i mestimično su mi se neprijatno usecale. Povukla sam ih niz telo i Džejson je, izgleda, shvatio, pa mi je pomogao da ih skinem i sklonim. Kad su mi se spustile do kolena, uspela sam da raširim noge jače, osetivši se nevaljalo zbog toga, jer sam želela više njegovih dodira na meni... u meni. „O... bože...” Jedva sam disala kad me je dodirnuo, sva drhtava i vrela, ali ipak čvrsta i zategnuta kao žica koja samo što nije pukla. Samo od dodira njegovog prsta. Izvila sam leđa i raširila kolena, rastežući gaćice i ne mareći. Njegovi prsti su me dodirivali, trljali, milovali i nisam imala čak ni dovoljno vazduha da iznenađeno uzdahnem na sopstvenu osetljivost. Nije bilo ovako kad sam se sama dodirivala. U meni je bilo nešto ogromno i puno pritiska, kao balon koji će eksplodirati. Vrh prsta mu je krenuo unutra i glasno sam zastenjala, glasnije nego kad mi je dodirnuo dojku. Pomerio se malo nagore i prisilila sam se da otvorim oči, gledajući mu beli prst na mojoj tamnoj koži dok me je dirao. Njegov dugi srednji prst zavukao se još dublje u mene. A onda je pronašao čvrsto, osetljivo jezgro pri vrhu mojih intimnih nabora - bilo me je previše sramota da se čak i u sebi prisetim pravog seksualnog naziva. Nisam bila sigurna zna li da je to tamo i koliko je to mesto osetljivo, niti je li shvatio po mom oštrom udahu i naglom trzaju kukova, ali tu je usmerio dodire.

~ 82 ~ Anna


Zvoncica Trljao ga je, i počela sam da se pomeram pod njegovim dodirom. Prst se pomerao, a onda me je prejako pritisnuo i jauknula sam. „Ne tako grubo”, šapnula sam. „Izvini”, rekao je i povukao ruku. „Ne, nemoj da prestaješ”, pobunila sam se. „Samo... budi nežan.” Ovlaš mi je prelazio prstom preko jezgra i ponovo sam dahtala, stenjala i pomerala se. Zvučala sam kao žena u sopstvenim ušima. Kao Suki u Pravoj krvi kad je bila s Erikom. Reč iz neke knjige koju sam pročitala proletala mi je kroz glavu: razuzdano. Zvučala sam razuzdano, prljavo. Zakikotala sam se na pomisao, ali smeh mi je ispario kad je počeo sitno da kruži prstom i mogla sam samo ponovo da zastenjem. Pokreti su mu bili spori i pomalo nespretni, ali nije mi smetalo. Malo grubi, ali i to je bilo u redu. Balon u meni je rastao, širio se do punoće koja se nije mogla zadržati. „Poljubi me”, šapnula sam. Krenuo je ka mojim usnama, a ja sam se nasmešila, smejući se bez daha. „Ne... tamo.” Povukla sam mu glavu prema dojci. „Poljubi me ponovo tamo.” Spremno je poslušao i osetila sam ono povlačenje u sebi, kao da su mi grudi povezane sa srži, a njegova nemirna usta i vlažan jezik i usne povlačili su tu uzicu, odmotavajući nešto u meni. Pomerao se polako, dosledno, a meni je trebalo još više. „Brže.” Jedva sam čula samu sebe, a mislim da on uopšte nije. Izgovorila sam to glasnije, hrabrije. „Brže. M-molim te.” Prst je ubrzao, otvorila sam usta, čula kako mi je jecaj pobegao iz grla i osetila kako mi se kičma odigla od sedišta, vrelina mi je preplavila telo, znoj mi izbio po koži, a srce divlje zalupalo. Nisam uspela da zaustavim još jedan jecaj koji mi je pobegao s usana, a onda brže nije bilo dovoljno, više nije bilo dovoljno, i neobuzdano sam se pomerala pod njegovim dodirom, beznadežno se vrteći, izgubljena u trenutku. Vrelina, pritisak, sevanje, pokret, širenje... nisam pronalazila prave reči za ono što me je obuzelo. Sve misli su mi stale, i gotovo potpuno sam se izvila od sedišta, pokušavajući da priđem bliže, više, više, i nije me bilo briga kako sam zvučala ili izgledala, niti bilo šta drugo. Nije bilo prostora ni za šta, osim za bombu koja je eksplodirala unutar mene, kao zvezda koja mi je iznenada blesnula u stomaku. Mislim da sam ispustila zaista glasan zvuk, a onda sam zadihano klonula, gledajući u Džejsona, dok je zurio u mene živim zelenim očima, strasno i čulno. „Bože... to je bilo... p-ppp-p-predivno”, promucala sam, smeškajući mu se. „Sad znaš šta si ti meni uradila.” Bacila sam.pogled na sat na kontrolnoj tabli. Jedan i četrdeset osam ujutro. „Sranje, mora? me odvesti kući”, rekla sam, drhtavo sedajući, dok mi je svaki mišić još podrhtavao. Dovezao me je kući u minut do dva, i otac je čekao. Svetla su uglavnom bila pogašena, srećom, pa izgleda da mi nije primetio sjaj u očima, ili presijavanje kože, niti zamršenu kosu. Bar sam ja to primetila, dok sam se svlačila za spavanje. Zurila sam u svoj odraz u ogledalu pre nego što sam navukla dugu majicu preko nagog tela. Okrenula sam se na jednu stranu, zatim na drugu, nameštajući se, proučavajući se, pokušavajući da vidim ono što je video Džejson.

~ 83 ~ Anna


Zvoncica Videla sam samo sebe: metar šezdeset četiri, između pedeset četiri i pedeset šest kilograma. Velike grudi, sa širokim tamnim krugovima i debelim ružičastim bradavicama. Široki obli kukovi i snažne butine, ravan stomak, tamna koža boje karamela. Kosa, tako crna da je bila skoro teget, padala mi je preko ramena u gustim čvrstim uvojcima, koje je bilo gotovo nemoguće savladati. Oči gotovo iste boje kao i kosa, tako tamnosmeđe, skoro crne, sa zenicama koje se gotovo nisu razlikovale od dužica. Leđa su mi bila blago zakrivljena, pa mi je guza izgledala veća nego što je zapravo bila. Inače, kad bih se pogledala, videla bih mnoge mane; sad sam videla sebe malo drugačije. Sad sam svoje mane videla kao nešto lepo. Spavala sam duboko, i sanjala Džejsonov dodir.

~ 84 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 7 Beznadežno zaljubljeni Džejson Dve nedelje kasnije, kraj januara Sedeo sam na rubu kauča u Kajlovom podrumu, a beli bežični daljinski upravljač za iksboks bio je mokar od znoja u ruci od poslednjih četiri sata Madena, Hejloa 3 i Kol of djuti: blek opsa. Devojke su obavljale svoj nedeljni manikir, pedikir, kupovinu, milkšejk i ostavile Kajla i mene same u hladno, snežno subotnje popodne da igramo video-igrice. Upravo sam razbijao Kajla u Madenu, moji napadači rasturah su njegove vikinge sa četrdeset osam prema četrnaest, kad me je nekako čudno pogledao. „Dakle... ti i Beka.” Uputio sam mu pogled koji je govorio: da... pa? „Šta je s nama?”, pitao sam. „Jeste li se vas dvoje, kao, već kresnuli?” Nije me gledao kad je to pitao, dok mu je jezik virio iz ugla usta. Opsovao sam kad je postigao tačdaun i doveo rezultat do četrdeset osam prema dvadeset jedan. ,,A Nel i ti?” uzvratio sam. „Prvi sam pitao, budalo.” Nisam odgovorio sve dok nisam odigrao potez. „Zavisi šta misliš pod tim kresnuli” Podrugljivo me je pogledao. „Do kraja. Kresnuli se, ne zezali se.” „Onda ne.” „Ali zezali ste se?” Pomerao se napred na kauču, a zatim skočio na noge kad je moj kvoterbek ubacio presecanje, što je dovelo do još jednog vikinškog tačdauna, a njega do dvadeset osam poena. Obrisao sam dlanove o kolena farmerka i pogledao ga. „Jesmo, zezali smo se malo.” Zaustavio j e igru, i znao sam da će razgovor postati ozbiljniji. „Hoćeš li?” „Hoću li - šta?” Udario me je jako u mišicu, dovoljno da zaboli. „Kresnuti je?” Spustio sam daljinski upravljač na stočić ispred sebe i naslonio se unazad da podignem noge, razmišljajući kako da odgovorim na Kajlovo pitanje. „Ne znam. Možda?” Samo se nasmejao. „Daj, Džejse. Sa mnom razgovaraš. Ne pričaj mi tu neka sranja. Hoćeš li spavati s njom ili ne?”

~ 85 ~ Anna


Zvoncica Namrštio sam se na njega. „Druže, ne budi kreten. To je Beka, ne neka obična riba. Ako to uradimo, neću to nazvati kresanjem. To zvuči... ne znam... jeftino, valjda. Beka nije jeftina.” Podigao je ruke ispred sebe. „Nisam ni mislio da kažem da jeste, čoveče. Samo sam radoznao.” ,,A šta je s tobom i Nel?” Došao je na njega red da se promeškolji na kauču i razmišlja o odgovoru. „Zezamo se, kao, mnogo. Jednom ćemo, mislim, morati rešiti da to uradimo.” „Šta osećaš prema njoj?” Frknuo je. „Šta, sad ćemo pričati o osećanjima? Da nalakiramo i nokte jedan drugom?” Šutnuo sam ga u nožni članak. „Ne budi govno. Nije ovo svlačionica, ovo je ličan razgovor. Poznajemo se gotovo isto toliko dugo koliko poznaješ i Nel.” Uzdahnuo je. „Mislim da sam zaljubljen u nju.” Povukao je končić iz rupice na kolenu svojih furniranih farmerica. „Ako mi se budeš smejao ili rugao, isprašiću ti dupe.” Upozorio me je ljutitim pogledom. „Ne bih te pitao da sam hteo da te zajebavam, druže.” Izvadio sam telefon iz džepa i proverio imam li poruka. „Jesi li joj rekao šta osećaš?” Odmahnuo je glavom. „Ne. Zašto mogu to sranje da izgovorim pred tobom, ali ukoliko samo pomislim da njoj kažem, ukočim se?” Nasmejao sam se. „Strašno je, to je prokleto sigurno. Devojke mogu skroz da te slude. Znaš da ću te ili razumeti ili ću ti se smejati što si mekušac, a u tom slučaju pokušao bi da me premlatiš...” „Ne bih pokušavao, premlatio bih te”, presekao me je. „Da, kako god, pičkice. Plakao bi kao beba kad bih završio s tobom.” Petom sam mu oborio noge sa stočića. „Hoću da kažem, s Nel se možeš samo nadati da i ona oseća isto. Ne možeš znati kako će reagovati. Mislim da ti je zato teže da razgovaraš s njom nego sa mnom. Srce mi je tako tuklo da sam bio siguran kako ga je Beka čula kad sam joj rekao da je volim.” „Rekao si joj?” Klimnuo sam glavom, s glupim samozadovoljstvom. „Da, čoveče. Odmah posle Zimskog bala.” „Je li ti uzvratila?” Osmehnuo sam se. „Da.” Mislim da je shvatio već iz mog osmeha. „Šta ste radili kad si joj to rekao?” „Znaš ono mesto, na brdu ispod velikog hrasta, gde idemo da gađamo konzerve iz moje puške?” Klimnuo je glavom. „Otišli smo tamo pošto su svi napustili Ovnov rog.” Podigao je obrvu. „I?” „Zaista je lepo imati kamionet s ravnim sedištem.” Znao sam da sam razvukao glupi osmeh preko celog lica. „Daj, čoveče. Nemoj da mi tajiš.” „Ovo ostaje između tebe i mene, Kajle. Ozbiljan sam.” „Nema brige.” „Sećaš li se haljine koju je nosila na Zimskom balu?”

~ 86 ~ Anna


Zvoncica Nasmešio se i klimnuo glavom. „Izgledala je seksi.” „Pa, otkrio sam da ispod nije imala grudnjak” Prisetio sam se Beke ispod mene, i odoleo sam nagonu da se promeškoljim. „Ali imala je gaćice.” Budalast osmeh na Kajlovom licu rekao mi je da je i on imao slično iskustvo s Nel. „Volim takve haljine.” „Gotovo isto koliko ja volim helanke.” „Ko god da je izmislio helanke, mora da je bio muško”, rekao je Kajl. „Nema sumnje. Dakle, ti i Nel?” Odmahnuo je glavom. „Isto kao i vi. Zezali smo se, postali prilično bliski, ali još nismo imali seks.” „Ali imaćete.” Klimnuo je glavom, ne gledajući me. „Da, hoćemo. Još nisam siguran kada niti gde, ah da. Znam da želi, i znam da ja želim, očigledno.” „Očigledno.” Podrugljivo sam ga pogledao. „Jesi li joj skinuo svu odeću?” Odmahnuo je glavom. „Ne svu, i ne sve odjednom, ne. Video sam sve, ali deo po deo, dok je ostala odeća bila na njoj.” „Jesi li je doveo do... znaš...” Zaćutao sam, nesiguran kako da ne zvučim glupo ili naivno. Ali Kajl nije imao nameru da me tako lako pusti. Želeo je da me vidi kako se preznojavam. „Jesam li je doveo do čega?” „Jesi li je doveo do vrhunca?” Izgovorio sam to u žurbi, zureći u nokat na palcu, svestan da crvenim kao klinac. Kajlov osmeh bio je podjednako glup i postiđen. „Ne, nismo još otišli tako daleko. Mislim da se oboje bojimo da, ako dozvolimo sebi takvo nešto, nećemo moći da se zaustavimo.” Radoznalo me je pogledao. „Zašto, a ti?” Klimnuo sam glavom, gledajući u noge. „Da.” „Kako je bilo?” Nagnuo se napred. „Jebeno sjajno”, odgovorio sam uz smeh. „Gledao sam je kako se jednostavno... izgubila. Bilo je sjajno.” „Kako si.... znaš... uradio to... doveo je do...” Očigledno to nije mogao prevaliti preko usta, što me je navelo na smeh. „Iskreno, ne znam. Samo je dodirneš na pravo mesto i vidiš da joj se dopada. Nastaviš s tim i na kraju će samo...” Slegnuo sam ramenima, nelagodno se kezeći, „Diraš je... dole?” Delovao je nestrpljivo i kao da mu je neprijatno. Osećao sam se čudno da o tome govorim, da mu objašnjavam, pričam o nečemu što sam uradio, a on nije. Klimnuo sam glavom. „Da.” Nasmejao sam se samoprekorno. „Iskreno, nisam imao pojma šta radim. Samo sam... pokušavao da otkrijem šta joj se sviđa, a onda je poludela.” „Je li vrisnula?”, pitao je Kajl. Mogao sam samo da klimnem glavom, dok sam se prisećao. „Da. Prilično glasno. Mislim da nije nameravala. Sva sreća što smo bili usred nedođije.” Podigao je obrvu. „A ti?”

~ 87 ~ Anna


Zvoncica „Šta ja?”, pitao sam, iako sam tačno znao šta me pita. „Je li ona... jesi li ti...” Zastao je i dohvatio podmetač sa stočića, pa ga zavitlao na mene. „Znaš šta te pitam, jebaču.” Nasmejao sam se i odgurnuo podmetač. „Da, znam. I da.” To je bilo sve što sam imao da kažem. „Ali niste to, zapravo, uradili?” Odmahnuo sam glavom. „Ne.” „Zar niste zabrinuti da ćete otići predaleko?” Namrštio sam se. „Druže, to... nije tako. Nije to nešto, kao opa, okliznuo sam se! Zaneseš se, da, ali ne možeš, kao, slučajno skinuti svu odeću i slučajno imati seks. Mislim, jednom kad pređeš fizičku granicu, u smislu koliko ćeš daleko otići, uglavnom ti je nemoguće da se vratiš. Toliko ti mogu reći.” Zapucketao sam zglobovima, a zatim bacio telefon u vazduh i uhvatio ga. „Mislim, na početku, bilo je uzbudljivo samo držati je za ruku i ljubiti je, je li tako? A onda kad otkriješ kako je divno ljubiti se, želiš to da nastaviš. Zatim, kad te pusti da je malo pipkaš, želiš da je ljubiš i diraš. Prvo preko odeće, je li tako? A onda kad joj osetiš kožu, to je... dodirivanje preko grudnjaka više nije dovoljno.” Klimnuo je glavom u znak razumevanja. „To ti govorim. Samo želiš da odeš još dalje.” „Da, ah prelazak s maženja, ‘vatanja ili čega već na pravi seks? Lično, smatram da ne možeš na to preći tek tako, slučajno. To je moje mišljenje.” Posle toga promenili smo temu, ali video sam kako Kajl vrti točkiće u glavi, baš kao i ja. Iako je sve što sam rekao bila istina, Beka i ja kretali smo se po tankoj liniji između zezanja i pravog seksa, i znao sam da - ili moramo usporiti ili ići do kraja. Nećemo još dugo moći da se uzdržavamo. Iskreno, zamišljao sam kakav bi seks bio s Bekom, i želeo sam ga. Jako. A bio sam prilično prokleto siguran da i ona oseća isto.

Beka

Zurila sam u pakovanje pilula u ruci, a osećanja su se kovitlala u meni. Zamolila sam rođaku Mariju da me odvede na kliniku da dobijem sredstva za kontracepciju, što mi je, iskreno, bilo jedno od najstrašnijih iskustava u životu. Sedeći u toj čekaonici, zatim sedeći na stolu prekrivenom zgužvanim papirom, dok me pregledaju... uh. Sve to zasebno nije bilo tako strašno, ali znajući da to radim s namerom da imam seks sa Džejsonom, i znajući da doktor to zna... Bila sam tako usplahirena da sam jedva disala, jedva gutala sopstvenu pljuvačku. Marija me je tešila, objašnjavala mi šta se dešava, šta će se desiti, sve to - pomoglo mi je. Bila je nekoliko godina starija od mene i rado me je u tajnosti odvela do klinike. Rekla mi je da je bolje da sačekam dok ne budem malo starija i da čak ni sredstva za kontracepciju nisu stopostotno sigurna, ali bi više volela da uzimam pilule, s obzirom na to da ću verovatno ionako postati aktivna. Takođe mi je rekla da ne dozvolim Džejsonu da me na bilo šta nagovara i da joj se obratim ako imam bilo kakva pitanja.

~ 88 ~ Anna


Zvoncica Nisam mogla reći Mariji da sam više ja vršila pritisak na samu sebe nego Džejson. Znala sam da je želeo seks, a isto i ja. Bilo mi je teško da objasnim čak i sebi samoj kako se osećam u vezi sa zamišlju da imam seks sa Džejsonom. Želela sam ga, jako. Znala sam kako sam se osećala dok sam ga dodirivala, dok je dodirivao on mene. Znala sam kako je bilo doživeti orgazam, kako je izgledalo kad se to njemu desilo. Sve sam to znala. Prešli smo svaku moguću granicu, uglavnom, osim pravog odnosa. Lako sam mogla zamisliti kako bi bilo i, zapravo, prečesto sam maštala o tome. Čak sam se i dodirivala, zamišljajući Džejsona iznad sebe. Oboje smo znali kuda je vodio naš fizički odnos, da je bilo samo pitanje vremena. Pa zašto čekati? Zašto bismo odlagali? Zašto bismo se dalje mučili? Džejson mi je stalno govorio da ništa ne moramo dok ne budemo oboje spremni. Što je meni... ličilo na pritisak. Nenamerni pritisak, ali svejedno. I nisam znala šta da radim povodom toga. Nisam želela da ga razočaram. Nisam želela da stekne utisak kako ga ne želim, ali sve je bilo okruženo nekim velom straha. Bilo mi je šesnaest i bila sam devica; jednom kad pređem tu granicu, ne mogu se vratiti. To mi je bio kao poslednji korak u odrastanju, da budem prava žena. Znala sam da ću to u suštini i dalje biti ja. Ali kako bi me to promenilo? Već sam se osećala drugačije samo zbog onoga što smo on i ja zajedno uradili. Istisnula sam prvu pilulu kroz tanak sloj folije i držala je na dlanu, sitan žut kružić hemije koji je tako mnogo, mnogo značio. Prema recima lekara na klinici, pošto sam u sredu dobila menstruaciju, danas, u ponedeljak, mogla sam uzeti pilulu i odmah bih bila zaštićena. Doktor mi je nadugačko objasnio zašto je to neophodno i kako se pilule estrogena razlikuju od pilula sa samim progesteronom, ali veći deo mi je izašao na drugo uho. Zapamtila sam strogo upozorenje koliko je trenutak važan, ali to je bilo sve. Ubacila sam pilulu u usta, progutala je uz gutljaj vode iz boce s mog noćnog stočića, I eto, i zvanično sam bila na pilulama za kontracepciju. Gurnula sam pakovanje pilula u ružičasti plastični neseser, zapravo, veoma mali, ali okruglo pakovanje pilula savršeno se uklopilo. Na Guglu sam potražila predloge kako da sakrijem pilule za kontracepciju od roditelja i neseser za šminku bio je najbolje rešenje. Ugurala sam pljosnati neseser u unutrašnji džep torbe i pokušala da smirim unutrašnje strahove. Nisam rekla Džejsonu da ću uzeti pilule, ali samo zato što ga nisam videla otkako sam tamo bila. Jer otišla sam nekako u poslednji trenutak. Marija je nenajavljeno došla i otišle smo u kupovinu. Tračarenje o momcima pretvorilo se u razgovor o mojoj vezi sa Džejsonom, što je nju pak navelo da me gnjavi pitanjima jesmo li aktivni ili ne. Sve se to završilo tako što me je izvukla iz tržnog centra i odvukla do najbliže klinike. Nije prihvatila ne kao odgovor. „Beka, nemoj biti glupa, u redu? Možda još ne spavaš s njim, ali hoćeš. Ovako, ako se nešto desi, zaštićena si.” Bila je vrlo praktična I odlučna. „Tek ti je šesnaest, i ne bi trebalo da imaš seks, ali i ja sam ga imala u tvojim godinama, pa ne mogu da prigovaram.” Stavila sam slušalice i pregledala listu pesama na ajpodu dok nisam našla nešto što je naizgled bilo za mene: First Day of My Life od Bright Eyes. Otvorila sam svesku, uzela olovku i čekala. Dosad sam već poznavala osećaj - neko širenje u srcu i glavi, bujica i tok nepovezanih reči u meni. Namestila sam ajpod da svira redom, zažmurila i čekala, samo osluškujući. We’re Going to Be Friends dua The White Stripes bila je sledeća i, bože, baš sam volela tu pesmu. Prvo sam čula verziju Džeka Džonsona, a onda njihovu verziju na radiostanici Pandora, i upecala sam se. I dalje nisam bila sigurna ko je tu pesmu snimio prvi, a

~ 89 ~ Anna


Zvoncica nije me ni bilo briga. Počela je numera Falling Slowly Glena Hansarda i Markete Irglove, i gotovo sam zaplakala. Nisam bila sigurna zašto, odakle takva navala osećanja, ali nešto u toj pesmi izbacilo je iz mene sve sa čim sam se borila. Olovka je počela da se kreće, i pokrenula je bujicu reči. Beznadežno zaljubljeni

Kako da se oduprem nežnoj želji u tvojim očima? Neću Ne mogu Ne kad isto duboko, razorno očajanje buja i u meni Pipci žarke želje obavijaju mi se oko duše Kao bršljan oko zida Bože, oči tvoje Zelenije od letnje trave Zelenije od mahovine i sunčanog zada Oštrije od opsidijana Nežnije od oblaka i dodira pera Prodiru u mene dok se ljubimo Prže me dok ti prelazim preko kože drhtavim prstima I znam, znam, znam, Predobro znam Kuda sve ovo vodi Već se dogodilo u mom snu V zamagljenoj privatnosti moga tuša Gde dodirujem svoje vrelo, drhtavo meso I zamišljam da si to ti I jesi Ali ne onako kao što oboje želimo Igramo na oštrici noža I želim da padnem preko S tobom Ali ipak se malo bojim Zrelosti koja me čeka s druge strane Bojim se onoga što se ne može vratiti Da dam i poslednji deo svoje nevinosti Čak i tebi I da, znam, volim te

~ 90 ~ Anna


Zvoncica I da, znam, volim te Ali da, znam, još smo samo deca Na pola puta između detinjstva i zrelosti Na pola puta između dvanaeste i dvadesete I ne želim da žalim ni za čim Bože, tako sam zbunjena I jedino sam sigurna Kad me ljubiš I onda sve lako zaboravim Sve osim tvojih poljubaca Osećam ti blizinu I pitam se Treba li tada da odlučim Jer se tako lako izgubim Jer osećam da se zaljubljujem U tebe i mene A to je tako strašno Kao da propadam U predivno ludilo Da, ti i ja Zaljubljeni beznadežno I ne želim da prestanem Nikada Spustila sam olovku i zavalila se u stolicu, zagledana kroz prozor u gustu maglu šuštavog snega, dok mi navala reči ne presuši. Comes and Goes (In Waves) Grega Lasvela svirala mi je u ušima i bila sam zahvalna što se te reči nisu odnosile na mene, nisu bile skrojene po mojim osećanjima. Tako se često muzika koju sam slušala uklapala u moj život, kao da svira mojoj duši. Obično sam to volela, birala pesme i muzičare zbog toga, ali dok mi je poezija još treperila u venama, bila mi je potrebna muzika koja je bila samo muzika, samo zvučna lepota sama po sebi. Kucanje na vratima prenulo me je iz misli. „Ko je to?” „Ben.” „Nije zaključano.” Zatvorila sam svesku i ugurala je u torbu. Ben je ušao i skočio mi na krevet, kao što je često radio. Ovog puta, srećom, nije zapalio. „Pa, šta se dešava s tobom, Beka?” Slegnula sam ramenima. „Domaći, škola, Džejson.” Iscerio se. ,,I, šta je s tobom i gospodinom fudbalerom?” Pogledala sam ga. „Dobro smo. Sviđa mi se.”

~ 91 ~ Anna


Zvoncica „Mama i tata dozvoljavaju ti da ga otvoreno viđaš, ha?” Nasmešila sam se. „Da, sve zahvaljujući njemu, iskreno. Uhvatili su nas, pa se Džejson suočio s ocem i ubedio ga da shvati kako će nas bolje nadzirati ako nas pusti da se viđamo.” „Opasan frajer. Tata ume da bude strašan.” Klimnula sam glavom. „Džejsona malo šta plaši.” Upitno me je odmerio. „Deluješ mi... bolje. Srećno. Uopšte ne mucaš.” Slegnula sam ramenima skrivajući osmeh. „Jesam. Srećna sam. Džejson je divan.” „Znači, on je za to zaslužan?” Zavukao je ruku u džep i izvadio mobilni telefon i okretao ga među prstima. „Brine se o mojoj sestrici? Ni na šta te ne nagovara, je li tako? Prebiću ga ako treba.” Nasmejala sam se. „Volim te, Beni, ali ne bi ga mogao prebiti. I da, sjajan je. Ni na šta me ne nagovara, kunem se.” Ozbiljno sam ga pogledala. ,,I to je sve što ću ti reći. Neću o tome razgovarati s tobom.” Ben je kuckao po telefonu i čula sam izdajnički zvuk Ljutitih ptica. „Veruj mi, ni ja ne želim da vodim taj razgovor, ali mlađa si mi sestra, i znam da mama i tata neće otvoreno razgovarati o stvarnosti s tobom. Samo ću ti reći da budeš oprezna, u redu? Molim te? Ne želim da te gledam u Mamama tinejdžerkama ili takvom nekom sranju.” Nije dizao pogled s igrice, ali znala sam da je ozbiljan koliko je moj brat to mogao biti, jedino onako kako je znao. Ustala sam sa stolice i namestila se na svom uobičajenom mestu na krevetu, uza zid, s Benom kraj spoljne strane. Namirisala sam mu cigarete na majici, ali ne i travu ili neke druge hemikalije. Volela sam te trenutke kad je Ben bio srećan, bistar i trezan. Tako smo provodili zajedničko vreme otkako smo bili deca. Povremeno bi mi nenajavljen došao u sobu i pričali bismo, družili se. Ležao bi na krevetu, ja pored njega, i samo smo se družili. Ali to je radio samo kad je bio dobro raspoložen. Ako je bio potišten, ne bi ga bilo danima, a kad je bio tu, bio je zatvoren, ćutljiv, sakrivao se u svojoj sobi uz tutnjanje rep muzike. Neko vreme gledala sam ga kako igra igricu pre nego što sam izgovorila ono što mi je bilo na umu. „Ne deluješ mi naduvano.” Nije odmah odreagovao. „Nisam”, rekao je. „Uopšte?” Slegnuo je ramenima. „Pokušavam da naučim kako da savladam promene raspoloženja sam, bez droge ih lekova.” „Misliš li da ćeš se ikad vratiti na koledž?” Slegnuo je ramenima. „Možda. Verovatno ne. Mrzim školu, oduvek sam je mrzeo. Zasad ću raditi kod vulkanizera Belove gume. Menjam ulje i gume. Sranje je, ali je posao, sprečava me da upadam u nevolje.” „Drago mi je što radiš.” Pogledao me je dok mu se učitavao sledeći nivo. „Zašto?” „Pa, kao što si rekao, kloniš se nevolje. Znaš šta mislim o duvanju. Trebalo bi da uzimaš lekove, Bene. Znam da ih ne voliš, ali ipak ti pomažu.” „Jesi li mi ti sestra ili mama?” Zvučao je zgađeno. „Samo mi je stalo do tebe. Brinem za tebe. Ponekad...” Mučila sam se šta da kažem a da ga ne uvredim. „Ponekad imam osećaj da tebi nije... stalo. Do tvoje budućnosti. Do tebe.”

~ 92 ~ Anna


Zvoncica „Ponekad i nije. Nikad neću ništa postići, Bek.” Zvučao je tako odlučno da je bolelo. „Nemoj tako da govoriš, Bene. Nije istina.” „Pa, u čemu sam dobar? Za šta sam sposoban?” Nisam imala odgovor. Nije, zapravo, imao nijedan hobi za koji sam znala. „Dobar si čovek, Bene. Imaš talente. Svi ih imaju. Samo moraš da ih otkriješ.” „Zvučiš kao prokleta savetnica. Nemam ih, Beka. Dobro mi ide pušenje trave. Dobro mi ide njena prodaja. Dobar sam u tome što sam bipolarna jebena zbrka, eto u tome sam dobar.” Pritisnuo je gornje dugme da isključi telefon i ljutito ga je gurnuo u džep. Uzdahnula sam. „Žao mi je, Bene, nisam htela da te uznemirim. Samo sam htela da ti stavim do znanja da mi je drago što ne duvaš.” „Pa... trudim se, u redu? To je najbolje što mogu.” Ustao je i napravio tri ljutita koraka preko prostorije. „Bene, čekaj. Ne ljuti se. I-izvini.” Spustio je ramena i okrenuo se da čučne kraj kreveta, s licem u nivou mog. „Nisam ljut, seko. Znam da ti je stalo.” Nežno mi se osmehnuo. „Ali ne treba uzaludno da brineš zbog mene. Biću dobro. Umem da brinem o sebi. Ti brini o sebi, važi?” Namrštila sam se. „Brat si mi. Volim te. Naravno da ću brinuti za tebe. Ne mogu protiv toga.” Odmahnuo je glavom ka meni. „Ne treba ti još sluđeni brat na teretu, Bek.” Spustio mi je ruku na rame i potapšao me. „Dobro sam, u redu? Sve je na svom mestu. Radim, trezan sam, čak imam i devojku. Dobra mi je, kao i Džejson tebi. Kejt mi ne dopušta da pušim bilo šta drugo osim cigareta, i to mi je dobar podsticaj. Odbija me ako otkrije da sam se naduvao.” „Odbija te?” Zbunjeno sam nabrala nos. Podigao je obrvu. „Znaš - ne da mi.” Zaprepašćeno sam zaskičala i zagnjurila lice u jorgan. „Fuj, Bene! To nisam morala da znam.” Nasmejao mi se i pljesnuo me po ramenu pre nego što je ustao. „Pa, deluje, zar ne?” „Valjda. Samo nisam morala da znam.” Tada je otišao, a ja sam se posvetila domaćem iz biologije. Džejson je dolazio po mene u pola osam, pa sam dotad morala da završim, što mi je ostavljalo tri sata za domaći za koji mi je trebalo četiri.

~ 93 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 8 Prva noć večnosti Džejson Dva dana kasnije Opipao sam karticu-ključ u džepu dok sam sedeo u kamionetu i čekao Beku. Isplanirali smo ovo i sad smo sprovodili u delo. Živci su mi bili napeti, pitao sam se oseća li se i Beka isto. Bio sam siguran da je tako. Uključio sam CD plejer u utikač za upaljač i ubacio jedan stari CD koji sam koristio samo kad sam bio u posebnom raspoloženju. Danas je to bio Džoni Keš i trenutno je svirao God Is Gonna Cut You Down, što mi je, nažalost, zvučalo veoma ironično s obzirom na date okolnosti, ali i dalje je to bila odlična pesma. Beka je izašla baš kad se pesma završavala i isključio sam radio. Uskočila je u kabinu i zatvorila vrata iza sebe, puštajući unutra nalet ledenog vazduha. Dan je bio izuzetno hladan, nebo potpuno vedro, sunce daleko i bledo, a vazduh tako miran i hladan da je svaki udisaj boleo. Nasmešila mi se i očarala me svojom lepotom. Kosa joj je bila puštena, bela vunena kapa duboko navučena na glavu, kao oštra suprotnost preplanuloj koži i kao mastilo crnoj kosi. Na sebi je imala bež kaput do sredine butina i tesne sive helanke. „Spremna?”, pitao sam. Kratko je klimnula glavom i uhvatila me za ruku. Isprepleo sam nam prste, a njeni su bili ledeni samo od šetnje od kuće do automobila. „Jesam, hajdemo.” „Šta si rekla tati, kuda idemo?” ,,U tržni centar Grejt lejks krosing.” „Treba li onda prvo tamo da odemo?” Klimnula je glavom. „Da. Zapravo, moram da nabavim neke sitnice.” Zagonetno mi se osmehnula. Kad smo stigli do tržnog centra, malo smo prošetali, ćaskali i razgledali, ah onda smo prošli pored prodavnice i ona se odvojila od mene, zatraživši da se nađemo kod dela s hranom za pola sata. Znao sam da je nešto smislila, ah prihvatio sam, i veći deo vremena proveo u sportskoj prodavnici. Na kraju sam kupio nove patike za proleće i stigao do Teta Eni pet minuta ranije. Pojavila se sa širokim osmehom na licu, ali bez ikakve kese, „Ništa nisi kupila?”, pitala sam. Slegnula je ramenima. „Ne, nisam.” Namrštio sam se. „O čemu se onda radilo?”

~ 94 ~ Anna


Zvoncica Obgrlila me je oko struka i privila se uz mene. „Videćeš. Dopašće ti se... nadam se.” Pošto sam je i dalje zbunjeno gledao, samo mi se lukavo nasmešila. „Evo ti nagoveštaj: nosim ga.” Tad sam počeo da slutim. Progutao sam pljuvačku, pitajući se kako sam uopšte i pomislio da je Beka stidljiva. „Zašto se smeškaš?” pitala je dok smo se vozili ka hotelu gde sam iznajmio sobu. „Ništa, samo nekad sam mislio da si stidljiva.” Nasmejala se. „I jesam stidljiva, samo ne s tobom.” „Pa... koje je boje?” Sagnula je glavu i obrazi su joj se blago zarumeneli. „Neću ti reći. Moraćeš sam da otkriješ.” Stigli smo do hotela posle kraće vožnje, ali sedeli smo u autu u napetoj tišini pre nego što smo izašli. Beka me nije gledala, već je žustro češala koleno. „Ne želim da pomisliš...” Uzdahnuo sam i počeo ponovo. „Mislim, ne moramo ovo sad da obavimo. Možemo da se vratimo u tržni centar ili odemo u bioskop. Ili prosto kući.” Odmahnula je glavom, ali i dalje me nije gledala u oči. „Ne, želim to. Samo sam... nervozna.” Uzdahnuo sam od olakšanja. „I ja, Bek. I ja.” „Misliš li da to znači da nismo spremni?” pitala je i konačno me pogledala svojim crnim očima. Odmahnuo sam glavom. „Mislim da bismo bili uznemireni koliko god da smo čekali. Mislim da bi bilo čudno da nismo.” Klimnula je glavom. „Hajde da uđemo. Samo ćemo ići... korak po korak.” Izašao sam i obišao oko auta da joj otvorim vrata dok je još otkopčavala pojas. Uhvatila me je za ruku, hladni prsti nežno su joj skliznuli na moj dlan. Zubi su joj bili beli i osmehivala mi se, samo njenim, blistavim, prelepim osmehom. Portir, mrzovoljan stariji muškarac, uputio nam je oštar pogled pun neodobravanja dok smo prolazili pored njega do liftova. Stajali smo ispred sobe 425 i držao sam karticu u odjednom oznojenoj i blago drhtavoj ruci, ne skidajući pogled s nje i nemo je pitajući želi li to još. Naslonila se na mene, grleći me oko struka, s rukom nisko, na mom kuku. Gurnuo sam karticu u bravu i izvukao je, a zatim otvorio vrata kad je zasvetlelo zeleno. Soba je bila mračna, s navučen im zastorima, između kojih se videla pukotina svetla. Potražio sam u mraku, pronašao prekidač i osvetlio sobu. Ogroman bračni krevet zauzimao je veći deo prostora; odabrao sam prilično lep hotel i bolju sobu. Upalivši svetlo, okrenuo sam se i video Beku kako skida kaput, ispod kog je nosila tesnu belu majicu na V-izrez koja joj je isticala obline, a izrez joj bio dovoljno dubok da mi voda pođe na usta od pogleda. Helanke, tesna majica? O, bože. Primetila je da je gutam pogledom i neočekivano mi se stidljivo osmehnula, a zatim se okrenula da mi pozira. Stegla je mišiće zadnjice, a helanke su stajale kao druga koža na njenim izdašnim bokovima i guzi. Sve što sam želeo bilo je da pređem rukama preko nje. Potiskivao sam tu želju nekoliko trenutaka pre nego što sam se setio zašto smo tu, sami u hotelskoj sobi u subotu uveče.

~ 95 ~ Anna


Zvoncica Prišao sam joj i stao na nekoliko centimetara dalje. Počela je da se okreće, ali nežno sam je uhvatio za ramena i zaustavio. Okrenula je glavu da me pogleda, s bradom na ramenu. Prešao sam joj dlanovima po bokovima i osetio kako joj dah zastaje dok sam joj milovao kukove, a zatim joj šakama obuhvatio zadnjicu. Ispustila je dah i nakratko zažmurila. „Volim tvoju guzu. Naročito u helankama”, promrmljao sam. Brzo me je pogledala. „Znam. Zato sam ih i obukla. Morala sam da se provučem nekako pored tate pre nego što vidi koliko su uske.” Rukama sam istraživao zategnute, gipke obline njene guze, zatim butine, pa gore uz kukove. Malo sam se odvažio i zavukao srednji prst u rascep gde se rastegljiva tkanina spajala između guzova. Oštro je udahnula kad sam to uradio, pa sam ponovio, gurajući prst malo dublje, sve dok se nije pomerila, uz isprekidani smeh. Odmakla se od mene i okrenula, a zatim skinula vunenu kapu i rastresla kovrdže. „Sedi na krevet, Džejsone.” Glas joj je imao neku čudnu primesu naredbe, i morao sam da poslušam. „Nemoj da me prekidaš i nemoj da se smeješ”, rekla je. „Želim ovo da uradim za tebe, ali znam da ću se osećati glupo.” „Šta da uradiš?” Skinuo sam adidas patike, a za njima svukao i čarape. Zabacila je glavu unazad, zatvarajući oči, provlačeći rukama kroz kovrdžavu grivu kose. „Ovo.” Pustila je da joj kosa padne i prešla prstima preko struka, kao malopre ja, a zatim ukrstila ruke ispred tela da uhvati porub majice. Progutao sam knedlu i osetio kako mi krv juri iz mozga u druge delove telove. I to veoma upadljivo, bio sam siguran. A onda me je, o, bože, pogledala kroz poluspuštene kapke, i polako povukla majicu nagore. Kad je stigla do grudi, zastala je odugovlačeći. Nije igrala, nije pokušavala da izvede striptiz, samo je bila... prirodno seksi. Izvodila je predstavu. I to kakvu predstavu. Video sam da joj ruke drhte na porubu majice; i da joj kolena sasvim blago podrhtavaju. Povukla je majicu još više, a bela tkanina bila joj je tako tesna da su joj se dojke podigle i priljubile uz grudni koš, da bi zatim slobodno pale uz raskošno poskakivanje. Na to sam još više otvrdnuo. Prestao sam da dišem kad sam primetio šta ima na sebi. Bio je bez bretela i ružičast sa crnom čipkom oko donje ivice, s korpama razdvojenim između dojki, koje je jedva zadržavao. S mukom sam pokušavao da gutam preko knedle u grlu, da dišem uopšte na taj prizor Beke samo u grudnjaku i helankama. Stajala je s rukama na bokovima, duboko dišući, a svaki udisaj joj je još više podizao grudi. Morao sam da se namestim, a ona mi je pogledom ispratila ruke. „Hoćeš da vidiš i ostalo?”, pitala je. Klimnuo sam glavom. ,,D-da.” Zaškiljila je na mene. „Ko sad muca?” „Ja. Bože, Beka. Šta pokušavaš da mi uradiš?” Pitanje je bilo retoričko, ali ona je svejedno odgovorila. „Pokušavam da te napalim.” Okrenula se na peti i priuštila mi lep pogled na guzu i leđa uz blago njihanje, dok joj se grudnjak blago usecao u meku kožu.

~ 96 ~ Anna


Zvoncica „Da bi me napalila, samo treba da budeš ono što jesi”, odgovorio sam. „Uzbudim “se čim uzdahneš. A ovo? Šta radiš? Uništavaš me. Eksplodiraću. Previše si mi seksi da bih to mogao da izdržim.” „Pa, nisam još završila.” Prešla je rukama preko oble zadnjice, a onda zakačila prste za pojas helanki. „Hoćeš li da vidiš kakve sam gaćice kupila?” „Bože, kako da ne.” „Nećeš mi se onesvestiti, zar ne?” Gotovo nisam prepoznao ovu Beku. Bila je... samouverena, seksi, privlačna... ni nalik na onu devojku kad sam je upoznao. Nakratko sam se zapitao da li ovim prikriva uznemirenost, strahove, sumnje. Znao sam da bi trebalo da se zapitam zašto ovo radi, svlači se ovako preda mnom, ali nisam. Osećao sam se pomalo glupo što ništa ne govorim, ali jednostavno... nisam mogao podneti da je zaustavim. Bila mi je okrenuta leđima, gledajući preko ramena moju reakciju. Polako je svukla helanke do kolena, iako su bile tako uske da se jedva izvlačila iz njih. Rajsferšlus mi se još više zategao na ono što sam joj ugledao ispod gaćica: bile su tako visoko skrojene da joj se zadnji porub presecao preko sredine zadnjice i nestajao između butina. Imale su crnu čipku na vrhu i pri dnu, s uspravnim ružičastim i belim prugama između. Nisam više mogao da izdržim. Stajala je ispred mene samo u grudnjaku i gaćicama, okrenuta leđima, i nepomično me posmatrala. Ustao sam s kreveta, sav ustreptao, u neveri ci da imam toliko sreće. Stao sam iza nje, teško dišući, suvih usta, „Gospode, Beka.” Jedva sam čuo sebe, ali znao sam da me je ona čula. „Ti... ti si najdivnije stvorenje koje sam u životu video.” Obrazi su joj porumeneli i sagnula je glavu. „Hvala ti, Džejsone.” Okrenula se u mestu i priljubila uz mene, podigavši usne ka mojima. „Ti si na redu.” „Ja?” Klimnula je glavom, otkopčavajući mi kožnu jaknu koju sam i zaboravio da imam na sebi. „Želim i ja tebe da vidim.” Okrenula nas je u mestu tako da se okrenem ka krevetu, zatim se povukla i sela, skromno prekrstivši noge, s rukama spojenim na butinama. Nisam mogao, a nisam ni pokušavao da prestanem da zurim u nju, opijen njenom lepotom. Nisam ni znao da neka devojka može biti tako lepa. Mislim, da, video sam ih mnogo na televiziji i u filmovima, prelistavao sam kataloge Viktorijas sikreta. Ali to nije imalo nikakve veze sa stvarnošću moje devojke u realnom životu, pravim telom da ga dodirujem, ljubim, grlim. Nisam bio ni blizu siguran u sebe kao što mi je Beka izgledala. Nisam imao pojma kako da se svučem pred njom i uz to izgledam kul. Ali nameravao sam da vraški dam sve od sebe.

Beka

Sedela sam na ivici kreveta, a u meni su podrhtavali strah, stid, briga i uzbuđenje. Nisam imala pojma kako Džejson nije primetio da se tresem od glave do pete. Nisam mogla

~ 97 ~ Anna


Zvoncica verovati da sam tu i da to činim. Nisam mogla verovati da sam to upravo uradila, svukla sa sebe odeću kao kurva. Osećala sam se tako glupo, kao pozerka, ružna devojka koja se iz sve snage trudi da bude seksi. Kolena su mi sve vreme klecala, a ruke se tako tresle da sam jedva prevukla majicu preko glave. Zapravo mi je i zapela kod grudi, koje su se pretvorile u ogromne balone u ovom grudnjaku kupljenom u Viktorijas sikretu koji sam obukla u kupatilu tržnog centra, pošto sam stari grudnjak i gaćice ugurala u torbu. Mislim da se Džejsonu svidelo kako su mi sise poskočile kad sam konačno pre vukla majicu preko njih. Svaki dah bio mi je drhtav, koža me je peckala, vrela, a zatim hladna. Džejson je stajao ispred mene u izbledelim tesnim farmerkama i crnoj pamučnoj majici s dugim rukavima, s dugmetima raskopčanim toliko da pokažu parče preplanule kože. Dopustila sam sebi da zurim u njega i čekam da skine odeću. Bože, što je taj momak bio zgodan. Oduvek sam bila zaljubljena u njega, sad se to pretvaralo u pravu ljubav, a on je bio seksepilniji nego ikad, samo stojeći tako, blago nagnut u stranu, s mišićima napetim ispod tkanine rukava, širokih i snažnih ramena. Gutao me je očima, zelenim očima duboko usađenim na isklesanom licu. Adamova jabučica poskakivala mu je u grlu, i gledala sam kako mu se snažne šake stežu u pesnice i opuštaju. Bio je bosonog i setila sam se da sam pročitala u nekom romanu kako ništa nije seksepilnije od bosonogog muškarca u farmericama. Videvši Džejsona tog trenutka, morala sam da se saglasim. Konačno je uspeo da se osmehne i odvoji pogled od mojih grudi da bi me pogledao u oči. Podigla sam obrvu uz pogled pređi na konkretno, iako to nisam sasvim osećala. Glumila sam, da sakrijem strah. Nisam bila sigurna da sam spremna za ovo, ali znala sam da ne mogu i neću sad da se povučem. Pa, ne, to nije bila istina. Mogla sam da se povučem. Džejson bi me potpuno razumeo - odveo bi me kuda god želim da idem bez pritužbi kad bih rekla da nisam spremna. Nevolja je bila u tome što sam želela da budem spremna. Želela sam to s njim; samo, izgleda, nisam mogla da se oslobodim drhtavice, straha da ću pogrešiti, da će neko saznati, da sam nešto zabrljala s pilulama za kontracepciju i da ću zatrudneti... Tada je Džejson uhvatio majicu za porub i podigao je, zatežući trbušnjake dok ju je skidao jednim glatkim pokretom. Obliznula sam usne na taj prizor. Da, zaista sam to učinila. Izgledao mi je kao bog, drevni grčki atleta, plavokos, mišićav i savršen. Stajao je bez majice u farmerkama, a parče rastegljivog pamuka virilo mu je iznad pojasa pantalona. Prekrstila sam noge i morala sam čvrsto da stegnem butine da ne bih skočila s kauča i obavila noge oko njega. Želja se rasplamsala i sukobila sa sveprisutnim strahom. Polako je spustio ruke i otvorio farmerke, zatim se zaustavio. „Istegni se za mene”, prošaputala sam. „Pokaži mi mišiće.” Zavrteo je glavom i nasmejao se. „Da se istegnem? Kao bodibilder?” Ponašao se kao da je to najluđi predlog koji je u životu čuo, ali on nije bio na mom mestu. Čak i dok je mirovao, bio je veličanstven, samo je stajao s rukom u džepu, a drugom je posegnuo iza glave da se počeše po suprotnom ramenu. Ruke su mu bile dugačke i snažne, mišići nabrekli i prošarani venama, ali grudi i stomak bih su mi omiljena mesta. Imao je široke, snažne grudne mišiće, s lepom izvajanom linijom između njih, koja je pokazivala na talasastu zemlju čuda njegovih trbušnjaka. Nije imao ultradefinisanu vrstu trbušnjaka kao Kajl. Džejsonov stomak bio je čvrst, i deflnisan, samo zategnut na drugačiji način od

~ 98 ~ Anna


Zvoncica Kajlovog. Nije da sam pokušavala da ih upoređujem, već sam pre primećivala razliku. Videla sam ih ranije obojicu bez majice više puta, kad smo išli na plivanje na plažu leti, posle fudbalske utakmice... Kajl je imao izbrušen definisan izgled koji sam smatrala isklesanim, dok je Džejson bio mišićaviji, stameniji, čvršći, manje definisan, ali s više mase. Iskrivio je lice na mene, a zatim zauzeo otvoreno smešan položaj, i nasmejala sam se tako snažno da sam frknula, iako mi se dopadao pogled. Glupirao se, znala sam, naginjući se napred s rukama spojenim ispred sebe, ali taj položaj doveo je do zatezanja svakog mišića u njegovom gornjem delu tela i izgledao je neverovatno. Misao mi je sinula i pokrenula sam se pre nego što izgubim hrabrost. Stala sam ispred njega, zatim ga uhvatila za rajsferšlus, osećajući živahnu erekciju ispod bokserica. Ponovo sam počela da se tresem, drhteći sva. Odjednom mi je postalo hladno i uplašila sam se onoga što sam nameravala da uradim, ali rešila sam da to učinim. Otkopčala sam ga, spustila mu farmerke, čučnula za njima da mu pomognem da izvuče noge, jednu za drugom. Tad sam kleknula ispred njega, s očima u nivou njegove muškosti. Videla sam da je nabrekao ispod zategnutog pamuka sivih bokserica. I dalje klečeći, zavukla sam prste između kože i lastiša, a zatim, podigavši pogled ka njemu, svukla mu veš i potpuno ga razodenula. Uvukla sam dah, videvši ga ponovo. O, bože. O, bože. Previše, Mogu li ja to? Nagnula sam se napred, otvorila usta, osetila ga na usnama, okusila so i mošus, a onda me je podigao. „Ne, Beka. Ne.” Uhvatio me je rukama za lice, i prisilio me da ga pogledam. „Ne to, ne sad, ne ovako.” Nisam bila sigurna da li da osetim olakšanje ili se naljutim što me je zaustavio, naročito što sam se pripremila da to uradim za njega. „Zar ne želiš to?” Namrštio se, očigledno se mučeći da odgovori, „Mislim da nijedan muškarac ne bi mogao reći ne, ne želim to. Ali ne... ne u ovim okolnostima. Nismo zato ovde. Ovde smo da nešto podelimo zajedno.” Proučavao mi je oči. „Bojiš li se?” Spustila sam pogled da ga ne gledam u oči i pozdravila me je njegova muškost u svoj svojoj veličanstvenosti, dugačka i debela. Opet sam podigla pogled i klimnula glavom. „Da”, šapnula sam. „Prestravljena sam.” Privukao me je uz sebe, i odjednom sam se osetila ranjivo i nago, iako sam još bila u grudnjaku i donjem vešu, a on potpuno go. „Ne moramo ovo da radimo. Nisi... nisi morala to da radiš. Kupuješ novi veš i izvodiš striptiz.” „Nije ti se dopalo?” Osetila sam kako me živci savladavaju i lažno samopouzdanje napušta. Nasmejao se. „Beka, dušo. Oduševljen sam. Ali... brinem se da si to uradila jer si mislila da sam... ne znam, to očekivao, možda? Ili da te možda ne bih želeo da nisi? Ili to, ili si samo htela da sakriješ strah.” „Zar se ti ne bojiš?” Klimnuo je glavom. „Dođavola, da. Nije mi teško da priznam kako se bojim. Nervozan sam. Ne znam šta radimo... šta da radimo. Čuo sam da će te možda boleti, a to ne želim. Samo... želim da bude savršeno, pošto nam je ovo prvi put, za oboje i za nas kao par. A ja te jednostavno... volim, i ne želim ništa da zabrljam.”

~ 99 ~ Anna


Zvoncica Spustila sam mu glavu na grudi, osećajući kako me miluje po ramenima, leđima. Volela sam njegove ruke na svojoj koži; tešile su me, opuštale, smirivale... i uzbuđivale. Ovako je imao pun pristup. Kratak potez rukama i bila bih gola. Te ruke navodile su me da zaboravim na strahove i istovremeno ih pojačavale. Prava zbrka. Samo me je držao, prelazeći mi dlanovima preko kičme, lopatica, ruku. Disala sam i prisilila se da se opustim. „Želiš li da odemo, Beka?” Glas mu je bio tih, zabrinut. Odmahnula sam glavom, naslonjena na njegove grudi. „Ne. Ne želim.” „Jesi li sigurna?” Ponovo sam klimnula. „Poljubi me, onda”, rekao je, dodirujući mi bradu. Podigla sam glavu ka njemu i lako spustila usne na njegove. Poljubac je bio nežan, oprezan, gotovo čedan na početku. Tad su mu ruke krenule preko mojih leđa, prešle preko trake grudnjaka i spustile se niže do donjeg dela leđa. Uzdahnula sam mu u usta, na njegov sve gladniji dodir. Priljubila sam se uz njega, osećaj ući kako mu se topim uz grudi. Rukama mi je prelazio preko krivine leđa i dupeta, obuhvatajući ga, držeći i, bože... tako je bilo savršeno. Osetila sam nesigurnost u njegovom poljupcu, a onda mi je zavukao prste ispod tkanine donjeg veša, najpre mi ispitujući kožu, a potom mi svlačeći gaćice. Prestala sam da ga ljubim, ali zadržala usne na njegovim, otvorila oči i zagledala se u njegove jarkozelene. Povukao mi je gaćice još niže, a zatim me obuhvatio dlanovima da mi dodirne golu kožu i u trenu sam sklopila oči. Ruke su mi bile na njegovim ramenima, gde su se, izgleda, uvek nalazile dok smo se ljubili. Pratila sam njegove pokrete, milujući mu ruke do struka, kukova, zatim do hladne čvrstine zadnjice koju sam stegla, stiskala, istraživala dok je on isto radio meni. Navikavali smo se na međusobne dodire, na dodir nage kože. Bio je to lagani uvod u potpunu golotinju. Samo sam mu dodirnula muškost - i gotovo sam glasno frknula kad sam se prisetila onog budalastog devojačkog izraza u mojoj glavi. Pitala sam se kako da ga nazovem. Odmakla sam se, spustila mu ruku na grudi i pomerala je nadole, zaustavivši je odmah iznad. Zatim sam ga uhvatila, hrabro i neočekivano, i susrela se s njegovim zapanjenim pogledom. „Kako ovo zoveš?” „Šta?” Pitanje da je zbunilo. Spustila sam dlan malo niže, a onda ga povukla naviše. „Ovo... koju reč koristiš?” Slegnuo je ramenima. „Ne spominjem ga mnogo.” Podigao je pogled gore, pa ulevo dok je razmišljao, a zatim je ponovo pogledao u mene. „Ako moram da upotrebim neku reč, obično je to kurac, pretpostavljam. Zašto?” Blago sam podigla rame. „Samo sam radoznala. Nisam mogla da odlučim. Većina tih naziva mi se ne sviđa.” Nasmejao se. „Ni meni. Obično je, da budem iskren, samo to.” Uzeo mi je ruku i pomerio je od sebe, od toga. „Moraš me pustiti ili će ovo biti gotovo i pre nego što počne.” Ponovo sam mu pomilovala guzove. „Ovde mogu da te diram, je li tako?” Pocrveneo je i bio mi je neodoljiv. „Da, ako želiš. Sviđa mi se.” „Da?”

~ 100 ~ Anna


Zvoncica Slegnuo je ramenima, s rukama na mojim kukovima. „Da.” Spustio je svoje dlanove na moju zadnjicu. »Sviđa li se tebi?” Klimnula sam glavom, ne skidajući pogled s njega. „Da, sviđa mi se. Mnogo.” Delimično sam još imala gaćice na sebi, Što je bilo glupo, pa sam se izmigoljila iz njih. „Šta sad?” „Krevet?” Pustila sam ga da me povuče unazad sve dok nisam dodirnula krevet, i sela sam, puštajući da mi telom razdvoji kolena. Nije skidao svoje zelene oči s mene, dok sam se unazad pomerala preko dušeka, i krenuo je za mnom. Pomerio je prekrivače. Našla sam se ispružena na gomili jastuka, sa Džejsonom iznad sebe, dok mi je srce lupalo, živci mi treperili, a puls bubnjao. Koža mi se žarila, a njegove ruke klizile su preko mojih butina. Progutala sam knedlu dok se naginjao iznad mene. Sve u meni se uzburkalo. Očajnički sam ovo želela. Bila sam preplašena, željna, osećala sam se seksi i željeno, a ipak nelagodno i nesigurno. Džejson je zastao, a onda opsovao sebi u bradu. Sišao je s kreveta pre nego što sam stigla da ga pitam u čemu je problem, prekopao je po džepovima farmerka i izvadio paketić kondoma. Oh. O, bože. Sad je sve postalo još stvarnije. Zaista će se desiti, ako se pre toga kukavički ne izvučem. Spustio ih je na noćni stočić i popeo se na krevet pored mene, umesto iznad. Prešla sam mu rukom preko grudnih mišića. „Počela sam da pijem pilule za kontracepciju”, rekla sam. Delovao je zaprepašćeno. „Jesi?” Klimnula sam glavom. „Jesam. Rođaka Marija me je prošle nedelje odvela na kliniku. Dakle... zaštićena sam, čak i bez toga.” ,,A da ih ipak upotrebimo?” Slegnula sam ramenima. „Ne znam. Verovatno? Samo da budemo... dodatno sigurni?” Klimnuo je glavom i prešao mi prstima preko boka, stomaka i između grudi. „Pre nego što ovo ode dalje, samo sam želeo da ti kažem... volim te.” Nasmešila sam se, a napetost i strah malo su popustili. „Volim i ja tebe. Kako si znao da mi je bilo potrebno da to čujem?” Kažiprstom mi je pratio liniju dojke. „Mislim da sam samo želeo da to čuješ, da znaš šta osećam pre nego što se... upetljamo, da znaš da to nisam samo rekao u žaru trenutka, znaš? Da to stvarno osećam. Zaista te volim.” Nagnula sam telo bliže njemu, očajnički pokušavajući da oponašam njegovu opuštenost u sopstvenoj nagosti. Želela sam da se pokrijem, navučem prekrivače preko tela, prekrstim ruke preko grudi i noge preko međunožja. Ali nisam. Skupila sam svu hrabrost i pustila ga da me vidi celu. Pogledom mi je prelazio preko tela, preko grudi i kukova, nogu, a zatim i trougla među butinama. Prisetila sam se kakav je bio osećaj kad me je dodirivao tamo, kako mi je bilo kad j e u meni eksplodiralo. Sva ova nelagoda vredela bi samo da to ponovo doživim. U to nije bilo sumnje. „Poljubi me, Džejsone.” Nagnuo se prema meni, pažljivo spustio usne na moje i nežno mi potražio odgovor. Rastvorila sam usta, jezikom mu prešla preko usana, zuba, dopustila gladi da me obuzme. Nije bilo dovoljno da mi izbriše sumnje i strahove, ali dovoljno da nastavim uprkos njima.

~ 101 ~ Anna


Zvoncica Dlanom me je uhvatio za bok, namestio mi telo ravno na krevet i podigao se iznad mene, ne prestajući da me ljubi. Grudi su mi bile čvrsto skupljene i, kad mi je prstima prešao preko udubljenja između noge i kuka, nesvesno sam ih još čvršće stegla. Spustio mi je ruku preko butine do kolena, zavukao je između nogu i počeo lagano da je penje gore, paleći mi kožu za sobom. Naterala sam se da opustim butine kako mu se dodir peo naviše, sve bliže i bliže. Prizvala sam u sećanje njegov dodir i odagnala sumnju. Dodirivala sam i ja njega, i dopustila sebi da se izgubim u vrelini njegove kože, čvrstini mišića, uživala sam u njegovom telu pod svojom rukom. Dodirivala sam ga svuda gde sam dosezala, osim tamo. Dok sam ležala na krevetu, s njegovim nagim telom uz svoje... savladala me je izvesnost skorog seksualnog čina, i odjednom više nisam bila sigurna jesam li spremna. Ali nisam želela da ga prekidam. Žuljevite jagodice njegovog kažiprsta i srednjeg prsta našle su se na spoju mojih butina i sva sam zadrhtala, teško dišući i prekidajući poljubac. Osećala sam njegov pogled na sebi i znala sam da sam dole i dalje previše stegnuta da bi me zapravo dodirnuo. Morala sam da se opustim ih sve prekinem. „Jesi li sigurna u ovo, Beka? Možemo stati.” Glas mu je bio tih, blizu mog uha. Nekako su me njegove reči, tako zabrinute, tako iskrene, navele da odlučim da idem dalje. Nisam želela da ga razočaram. Nisam želela da pomisli kako ne želim. Nisam bila sigurna, ne stoprocentno; bila sam uglavnom sigurna, i to je moralo biti dovoljno. Prvo sam opustila kolena, zatim butine. Pogledala sam ga u oči, njegove zelene oči, nežne i pune ljubavi. Naterala sam mišiće da se opuste i shvatila da mi je i celo telo napeto i zategnuto, pa mi je čak i šaka između naših tela bila skupljena u pesnicu. „Sigurna sam. Samo sam... napeta”, odgovorila sam. „I ja sam,” „Ne deluješ mi tako.” Prešao mi je rukom preko butine, zatim gore uz drugu, a od svakog dodira bivala sam naizmenično napetija i opuštenija. „Ali jesam. Trudim se da delujem smireno, ali... I ja sam napet.” „Uplašen ili napet?” „I jedno i drugo? Ali ne želim da stanemo. Ne želim da se osećaš da si pod pritiskom.” „Ali želiš ovo?” „Apsolutno.” U glasu mu nije bilo ni trunke oklevanja. Razdvojila sam noge i dodir mu je prešao u taj prostor, jednim prstom mi prelazeći preko otvora, gotovo me golicajući po osetljivoj koži. Izdahnula sam od vrelog pomeranja njegovog prsta i još jače razdvojila noge. Shvatila sam da su mi oči ponovo zatvorene i naterala sam se da ih otvorim i pogledam ga u oči. Pogledom je tražio moje predomišljanje kad je gurnuo vrh prsta u mene. Uzdahnula sam i blago podigla kukove. To mu je bio dovoljan podsticaj. Oh... pronašao je savršeno mesto da me dodiruje i oteo mi se novi uzdah. Udahnula sam i zabacila glavu unazad, podigla kukove, raširila butine i ćutke ga ohrabrila da nastavi. Kako je tačno znao šta želim? Kako je znao da je osećaj tako dobar? Je li lagao da pre mene to nikad nije radio? Ne, znala sam da nije, ali proletelo mi je kroz glavu, jer mu je prst bio tako savršeno na mom klitorisu, upravo ono što mi je trebalo da me želja preplavi.

~ 102 ~ Anna


Zvoncica U roku od nekoliko trenutaka bila sam na ivici da eksplodiram, nekoliko kruženja prstima bilo je dovoljno da počnem da se grčim. Nije mi trebalo mnogo, shvatila sam. Čula sam druge devojke kako pričaju da ne mogu da svrše, da su se pretvarale sa svojim momcima ili preuveličavale reakcije. Nisam to mogla ni zamisliti. Meni je bio dovoljan njegov dodir, prsti koji me tamo dodiruju, i izgubila bih se, nesposobna da zaustavim stenjanje. Kako bi to iko mogao da odglumi? Kako može da se odglumi tako veličanstven zanos? Ječala sam dok sam se raspadala, disanje mi je bilo isprekidano, a telo se treslo, ne od rastrojstva, već od ushićenja. Čula sam pucketanje, a zatim je klečao preko mene, s rukama pored moje glave. Otvorila sam oči na vreme da vidim kako mi spušta usne na dojku i uzima bradavicu u usta, izvlačeći mi jecaj zadovoljstva. A onda sam ga osetila, nežan pritisak među butinama. Ruke su mu bile s obe strane mog lica, pa sam znala šta je u pitanju. Pogledom je potražio moj. „Beka? Je li ovo u redu? Jesi li spremna?” Ceo svet je iščezao i ostale su samo Džejsonove oči na meni, njegovo sporo disanje i usne blizu mojih... i vrela, tvrda prisutnost među mojim nogama. Oklevala sam, odjednom ponovo nesigurna. Osetio je moje oklevanje i počeo da se povlači, tako slatko, tako brižno. I tu sam prelomila. Posegnula sam između nas, srce mi je tako jako lupalo u grudima da sam bila sigurna kako mi se to vidi kroz rebra. Uhvatila sam ga u šaku, tako nežnog i toplog, a ipak čvrstog kao čelik. Dah mu se presekao od mog dodira, a oči zamaglile. Smestila sam ga između vlažnih usmina i duboko udahnula. ,,S-sss-spremna sam.” Već nedeljama nisam zamuckivala. Primetio je, naravno, i zastao. Stavila sam mu dlanove na leđa i privukla ga bliže. „Obećavam - spremna sam.” Potrudila sam se da mi glas bude snažan, siguran i samouveren. Sve ono što, zapravo, nisam osećala. O, bože. Samo njegov vrh ušao je u mene, a već je bilo mnogo više od prstiju. Odbila sam da razmišljam o pričama drugih devojaka o prvom putu. Samo je ovo bilo važno. Želela sam to. Samo sam se delimično ubeđivala. Gledala sam pravo u njega, sklopila oči i pridigla se da ga poljubim. Pomerio se malo unapred i ispustila sam uzdah dok me je polako ispunjavao. Bolelo je. Oči su mi se stalno otvarale, a telo kočilo. Osećala sam prodiranje. Bila sam tako, tako rastegnuta. Džejson se potpuno ukočio. „Jesi li dobro?” Zvučao je zabrinuto. Klimnula sam glavom. „Da, samo... sačekaj trenutak” Bio je napet; osećala sam kako mu se mišići grče i postaju tvrdi kao kamen ispod mojih ruku. Polako, telo mi se navikavalo na njegovo prisustvo, a onda sam klimnula glavom. „Dobro sam. Još malo.” „Boli li?”, pitao je. „Da”, odgovorila sam, jer sam znala da će želeti istinu. „Ali u redu je. Nije strašno. Postaje bolje. Idi malo dublje.” Namestio se malo bolje i pomerio kukove ka meni, ulazeći malo dublje. Tad sam osetila pritisak prepreke i znala sam šta sledi. Nisam znala je li i on osetio, ali znala sam da nema druge nego da ga pustim da to probije. Uhvatila sam se za njega, obgrlila ga rukom oko vrata, a drugom povukla za dupe ka meni. Osetila sam kratak oštar ubod i nisam uspela da suzbijem bolni jauk Osećaj ispunjenosti, razvučenosti pojačavao se dok je ulazio dublje, i sad se osećaj od neprijatnosti pretvarao u nešto nalik na zadovoljstvo. Bol se smanjivao, a

~ 103 ~ Anna


Zvoncica bokovi su mu bih slepljeni uz moje. Spustila sam mu usne na rame i usredsredila se na fizička osećanja. Sad kad je najgore prošlo, ta ispunjenost mi je bila krajnje neobična. Činila se... ispravnom, i to sve više svakim narednim trenutkom. Još je bio na meni, drhteći. Shvatila sam da neće trajati još dugo, iako sam to želela. Nisam ništa rekla, već sam mu spustila dlan na obraz i zanjihala kukovima uz njegove, samo da ga ohrabrim, ali kako sam to uradila, taj sićušan pokret sudaranja teta... blesak vreline sevnuo je kroz mene, i kao da me je munja pogodila nisko u stomaku. ,,Oh”, izustila sam i otvorila usta. Uradila sam to ponovo, zanjihala kukovima, ali ovog puta jače. „O... o, bože.” Džejsonovo telo bilo je čvrsto kao stena, svaki mišić bio mu je napet. Uzdržavao se, trudeći se da potraje. „Ovo je... neverovatno”, isprekidano je promrmljao. „Kreći se sa mnom”, prošaputala sam. Uzdahnuo je od olakšanja i povukao se, samo da bi ponovo navalio napred. Zastenjala sam od onoga što sam osetila. To je u meni izazvalo drugačiju vrstu ushićenja nego kad sam pomerala svoju srž uz njega, ali je i jedno i drugo bilo čarobno. Povukao se, a ovog puta pomerila sam mu se u susret, nabijajući se na njega, i oboje smo zaječali, gotovo uglas. „Neću - ne mogu da se zaustavim...” Glas mu je bio samo šapat kraj mog uha. Znala sam šta govori. ,,U redu je”, tiho sam odgovorila, kao da bi glasan razgovor pokvario trenutak. „Ne... ne obuzdavaj se.” Sad se kretao ritmički i svaki pokret bio je žešći. „Ne bih mogao ni da hoću”, promumlao je. Sva sam gorela i, iako nisam očekivala da ću ponovo doživeti orgazam, bila sam blizu. Kretala sam se s njim, jureći sopstveni vrhunac, jer sam znala da on oseća zadovoljstvo i prepustila sam se traženju svog. Udarala sam telom o njegovo, u želji da mu budem bliže, tražeći još, još, još. Setila sam se nečega što sam videla u Pravoj krvi, i podigla sam noge da mu ih obavijem oko struka. „Sranje... to je dobro”, rekao je. „Tako dobro”, uspela sam da procedim. Nogama sam ga privukla sebi, i pritisak se pojačao, a vrelina u meni bujala je do gotovo nepodnošljivih razmera. Kretao se brzo, mislila sam da će me boleti dok se tako zabija u mene, ali nije. Sviđalo mi se. Svako prodiranje pomeralo me je naviše, znala sam da će svršiti i želela sam da se to desi. Zarila sam mu prste u ramena i stegla ga tako jako kao da ne želim da prestane. A onda se tlo otvorilo ispod mene. Telo mi se zatreslo, napelo i eksplodiralo. Ono što sam osetila ranije bilo je samo drhtaj da u poređenju s razornim zemljotresom koji me je sada prodrmao. Zastenjala sam, on se zario u mene, uzviknuo. Osetila sam kako se eksplozija u meni oslobodila i čula kako mi je iz usta pobegao pravi vrisak kad sam svršila svega nekoliko trenutaka posle njega. Kretali smo se usklađeno, teško dišući, dahćući i stenjući. „O, j-jebote”, rekla sam. „Nisam znala da će biti t-ta-tako.” Nasmejao se na moje neuobičajeno psovanje. „Ni ja”, rekao je i primirio se iznad mene.

~ 104 ~ Anna


Zvoncica A onda je bilo gotovo. Sve je trajalo manje od pet minuta, ali bilo je to neverovatnih, zemljotresnih pet minuta. Sišao je s mene i otišao u kupatilo. Zakikotala sam se na prizor njegove gole pozadine dok se udaljavao. A onda se vratio i popeo na krevet pored mene. „Jesi li krvarila?” Odgurnula sam prekrivače i sela. Jarkocrvena mrlja na krevetu suočila me je sa stvarnošću. Više nisam bila devica. Nešto u vezi s tom krvlju otvorilo je brane. Osetila sam kako me oči peku i, iako nisam želela da plačem, osećanja su me tako ophrvala da nisam mogla da se zaustavim. Džejson me je privukao na grudi i pre nego što mi je prva suza pala. „Beka? Zašto plačeš?” Zvučao je uplašeno i znala sam da je sigurno pretpostavio najgore, ali potpuno sam se izgubila, ne mogavši da progovorim dok sam se sva tresla, i dok su mi se suze slivale niz lice. „O, bože, Beka. Žao mi je. Nije trebalo da...” Zavrtela sam glavom uz njegove gole grudi. „Ne”, procedila sam, „Samo... samo su me prepreplavila osećanja. N-nisam uznemirena.” Uzdahnuo je od olakšanja. „Nisi ljuta na mene?” Zakikotala sam se kroz suze. „Ljuta? Zašto bih bila ljuta?” Slegnuo je ramenima. „Ne znam. Videla si krv, zaplakala, i pomislio sam... ne znam. Mislio sam da si možda zažalila što si ovo uradila... sa mnom.” Obavila sam ruke oko njega, sedeći mu u krilu, i dalje plačući. „Ne, Džejsone. Ne. Nisam. Samo sam uzbuđena. Bilo je mnogo bolje nego što sam mogla zamisliti da će biti, bolje nego što sam čula da devojke pričaju o svom prvom putu.” „Stvarno?” Zvučao je pun nade. Klimnula sam glavom. „Da. Mislim da većina devojaka ne... doživi orgazam prvog puta.” Zabacila sam glavu unazad da ga pogledam u oči. „Ti si meni to priuštio.” Pocrveneo je, ali delovao je zadovoljno. „Drago mi je. Je li te mnogo bolelo?” Odmahnula sam glavom. „Malo na početku, a onda me je probolo kad... znaš. Ali posle toga nije bolelo uopšte, i bilo mi je dobro. Stvarno dobro.” Toliko toga se još dešavalo u meni što nisam umela da izrazim. Nisam žalila zbog onog što smo upravo uradili, ali znala sam da sam postala drugačija. Taj trenutak više nikad neću doživeti. Više nisam bila devica, više nisam bila devojka; sad sam bila žena. Svršila sam ponovo, po drugi put, još snažnije nego prvi, a Džejson je izdržao i duže i doveo nas oboje do eksplozije i drhtavog zanosa. Znala sam, dok sam mu sanjivo lebdela u naručju posle drugog puta, da se nikad neću zasititi ovoga. Želela sam još, čak i dok me je tresla drhtavica. Džejson me je dovezao kući u pet minuta do jedan i poljubili smo se polako i nežno u toploj kabini kamioneta pre nego što sam izašla. Poljubili smo se drugačije, shvatila sam. Sad smo bili svesni šta sledi posle poljubaca. Mahnula sam mu s ulaznih vrata i otišla u svoju sobu, a zatim se bacila na krevet s ludačkim osmehom na licu, a misli su mi letele kroz glavu dok sam tonula u san. Malo me je bolelo među nogama i znala sam da će tako biti i sutra. Ali vredelo je, iako sam se pitala, u dnu srca, je li bilo prerano, jesmo li premladi, jesam li bila potpuno spremna.

~ 105 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 9 Pad drveta Džejson Avgust, dve godine kasnije Izležavao sam se na kauču, očekujući poziv od Beke. Telefon mi je bio na butini, televizor uključen na sportskom kanalu. Bilo mi je čudno ovako sa završenom školom, besposlenom. Primili su me na Univerzitet u Nebraski i Univerzitet u Mičiganu, s punom stipendijom, i na osnovu fudbala i na osnovu ocena. Bila mi je potrebna stipendija, naročito otkako sam prestao da prihvatam bilo kakav novac od tate. Oborio sam nacionalne rekorde na koje sam se namerio još od sredine sezone u četvrtoj godini i tata je pokušao da mi da oko dve hiljade dolara za svaki oboren rekord. Odbio sam, on se naljutio, potukli smo se, i završio je u bolnici. Otad me nije ni pogledao. Beka je trebalo da me pozove kad završi kod frizera, pa da odemo na kasni ručak i razgovaramo o mom izboru fakulteta. Ona se tako nameračila na Univerzitet u Mičiganu da je samo tamo i konkurisala. Naravno, primili su je uz ogromnu stipendiju na osnovu ocena, pored svih ostalih nadoknada i stipendija koje je tražila. Bila je najbolja učenica čitave generacije. Da, ona je bila ta. Govor joj je bio dirljiv i tečan, nijednom nije zamucnula. Čak je smanjila i odlaske kod logopeda na jednom umesto dvaput mesečno. Dobila je toliko stipendija da joj čitave osnovne studije budu u potpunosti isplaćene i nisam bio sasvim siguran kako je to uspela. Pa, jesam, zapravo. Tokom čitave četvrte godine svakodnevno je satima popunjavala prijave za njih, pisala eseje, slala ih, loveći što više stipendija. Roditelji su mogli da joj priušte obrazovanje, bio sam prilično siguran, jer su bili imućni - mada se nisu razmetali tom činjenicom - ali ona je odbijala da prihvati njihovu pomoć, jer su je pratili uslovi. Naime, ona i ja nismo mogli živeti zajedno. Za moju devojku neprihvatljivo, bog je blagoslovio. Pogledao sam na telefon: tri i pedeset dva minuta po podne. Trebalo je da me pozove u pola četiri. Nisam bio zabrinut ni ljut, samo radoznao. Bila je besprekorno tačna, pa je ovo kašnjenje bilo neobično. Isključio sam televizor i otišao do trpezarijskog stola, gde su bili nagomilani računi i pošta. Podigao sam dva potvrdna pisma s univerziteta i zurio u njih, razmišljajući šta da radim. Zaista mi se sviđao fudbalski tim Nebraske, a osim toga, imali su i sjajan program za arhitekturu za koji sam bio zainteresovan. Nebraska je bila tatin prvi izbor za mene, što je pomalo bila i mana, što se mene tiče. Nevolja s Univerzitetom u Nebraski bila je u tome što

~ 106 ~ Anna


Zvoncica je, naravno, bio u Nebraski. Jebenoj Nebraski. Hiljadu sto kilometara od En Arbora, gde će biti Beka. Dođavola, ne. Univerzitet u Mičiganu je, naravno, podrazumevao život s Bekom. Imao je nekoliko akademskih programa koji su me zanimali pored njihovog fudbalskog tima, a on je napredovao poslednjih nekoliko godina. Prvi kvoterbek im je obećavao i bio sam prilično siguran da bi mi njegov način igre odgovarao. Kajl i ja razgovarali smo o tome da odemo na isti koledž samo da bismo mogli da igramo zajedno, ali razmišljali smo o različitim zanimanjima, a to, jednostavno, ne bi išlo. On nije nameravao da postane profesionalac, rekao bih. Voleo je fudbal, i bio je prokleto dobar, ali... nije mu to bilo najvažnije. Želeo je da bude trener, mislim. Nisam bio siguran. Ja? Želeo sam da budem profesionalac, ali sam želeo i diplomu na koju bih se oslonio, neku drugu karijeru. Na kraju sam ipak nešto naučio od tate. Nikad nije planirao ništa drugo osim da igra fudbal. Prolepršao je kroz školu, stekao diplomu iz engleskog, koja nije ništa vredela kad se reč o poslu, jer je čitavog života bio usmeren na fudbal. Nisam to želeo za sebe. Znao sam da sam pametan; znao sam da imam mogućnosti i izvan fudbala. Ni sa kim živim nisam još razgovarao o tome, čak ni sa Bekom, ali tražio sam programe na stranici Univerziteta u Mičiganu, i ono što mi je iskočilo bilo je odeljenje za umetnost i dizajn. Fotografija. Imao sam ogroman portfolio s fotografijama. Beka mi je pomogla, tvrdeći da je to za nju, da može da mi pregleda fotografije u fizičkom obliku. Ali znao sam šta je posredi. Volela je moje fotografije. Oduvek me je ohrabrivala da se time bavim. Bila bi van sebe od sreće kad bi znala da razmišljam o studiranju fotografije. Koliko god zvučalo glupo, najveći razlog koji me je sprečavao bio je moj otac. Odrekao bi me se. Fotografija je bila umetnost, a umetnost je za mekušce. Igraću fudbal, i gotovo. Koliko god da sam mrzeo tatu, duboko u sebi znao sam da sam i dalje priželjkivao njegovu podršku. Auto na mom kolskom prilazu smesta mi je privukao pažnju. Nije bio tatin dizel F-350, sasvim sigurno. Prišao sam prozoru i gotovo se onesvestio kad sam ugledao Beku kako izlazi iz blistave, crne, nove-novcate folksvagen džete. Roditelji su odbijali da joj kupe auto, naročito jer sam je ja uvek svuda vozio, a joj nisu dozvoljavali ni da nade posao i kupi sebi jedan. To je bio povod za sukobe u njenom odnosu s roditeljima, koji se poboljšao u poslednje dve godine. Izašao sam kroz mrežasta vrata da je dočekam. Skočila mi je u naručje, obavila mi noge oko struka, s ogromnim osmehom na prelepom licu. „Kupili su mi auto!” Poljubila me je snažno, obema rukama me držeći me za glavu; voleo sam kad je to radila. „Zar nije predivan? Rekli su da mi je potreban auto da se vozim do koledža i nazad.” Izmigoljila mi se iz zagrijala i otrčala do kola, pa zatim prešla rukama preko haube. Nasmejao sam se na njeno uzbuđenje, srećan zbog nje. „Sjajan je, dušo. Tako sam srećan zbog tebe!” Uspravila se, skačući gore-dole na vrhovima prstiju i pljeskajući, ženski kao nikad dotad. „Ne m-mogu da verujem! Imam auto!” Nisam mogao da odvojim pogled od njenih

~ 107 ~ Anna


Zvoncica lelujavih grudi dok je skakutala. Uhvatila me je da zurim i pogledala me iskosa. „Gledaj me u oči, dušo.” Postiđeno sam se osmehnuo. „Izvini. Šta da radim kad imaš poprsje od kog ne mogu da odvojim pogled.” Uvukla mi se u zagrljaj. „Zar ti nije već dosta mog poprsja?” Iskrivila je lice na izraz koji sam upotrebio. „Sledećeg meseca nam je dvogodišnjica. Čovek bi pomislio da si se dosad već navikao.” Nasmešila mi se, svesna istine. Zavrteo sam glavom. „To je nemoguće. Muško sam. Nikad nije previše onoga što je dobro. I, dušo, tvoje sise su sjajne.” Pljesnula me je po ruci, glumeći ljutnju. „Baš si svinja.” „Da. Grok-grok.” Samo se zakikotala i, bože, kako sam samo voleo njen ljupki smeh. „Upadaj, seksi frajeru. Ovog puta ću ja tebe provozati.” „Obožavam kad me ti vozaš.” Iscerio sam se dok sam sedao na suvozačevo mesto. Nije se osvrnula na moju prostačku šalu. „Ovo je hibrid, ppp-pa troši četiri litra na osamdeset kilometara u gradu, na sedamdeset sedam na auto-putu...” Izvezla se s mog kolskog prilaza i usput mi je nabrajala razne odlike svog novog automobila. Bio sam ozbiljno srećan što je vidim tako uzbuđenu da nije ni primetila sopstveno mucanje, što joj se dešavalo samo kad je bila krajnje uznemirena ili uzbuđena. Ili u naletima strasti, moglo bi se reći. Umela je malo da zamuca kad bi svršila, i to bi mi uvek izmamilo osmeh. To mi je bilo neodoljivo. Deo onoga kakva je i spoznaja da je sa mnom dovoljno opuštena da se čak i ne postidi kad zamuca mnogo mi je značila. Prošli smo pored mog tate dok smo kretali, i pogledao nas je površno, prezrivo zakolutavši očima na Bekin strani auto. Po njegovom mišljenju, kupovina stranih proizvoda bila je greh; činjenica da je Beka polu-Arapkinja beskrajno mu je smetala, i upravo zbog nje potukli smo se pesnicama kao nikad u životu. Upotrebio je omalovažavajući izraz za nju na mojoj trećoj godini, i bez oklevanja sam ga udario. Odradili smo tri runde u kuhinji sve dok obojica nismo bili krvavi, i trebalo nam je uživanje. Ali nijedan nije otišao u bolnicu, i prokleti bili ako u tom pogledu nismo bili slični. Izašao sam u slepom besu, i dalje krvareći, a Beka me je sačekala kod našeg drveta s priborom za prvu pomoć. Nije me pitala zašto smo se potukli, hvala bogu. Mislim da joj ne bih mogao ni reći a da opet potpuno ne poludim. Silom sam odvratio misli od tate i slušao Beku kako veselo čavrlja. Isključio sam se i nisam imao pojma o čemu priča, pa sam morao da glumim da je pratim, shvatajući da govori o tome kako je već počela da čita lektiru za časove na univerzitetu. Naravno da se već upisala i nabavila knjige i lektiru, a ja nisam bio čak ni siguran koji koledž da upišem. Odbijala je da utiče na moju odluku. Nikad je nije čak ni spomenula. Rekla je kako želi da odlučim sam. Volela me je; podržala bi šta god da izaberem. Znao sam da je duboko u sebi želela da idem s njom na Univerzitet u Mičiganu, ali nikad to ne bi rekla. Kazala je kako bismo održali vezu čak i ako odaberem Nebrasku i znao sam da je tako i mislila. Držao sam je za ruku dok je vozila, slušao je kako priča, puštao da me njene reči preplave. Nije da nisam obraćao pažnju - znao sam da joj je ponekad trebalo samo da priča, izbaci sve reči što je zadržavala preko dana. To je bio jedan način na koji se borila protiv

~ 108 ~ Anna


Zvoncica mucanja, otkrio sam. Ćutala je preko dana i govorila samo ono što je sigurno znala da će izgovoriti tečno, a kad bismo ostali sami, samo bi brbljala i ne očekujući od mene odgovor, i dopuštala je sebi da muca, kako god da bude, jer je znala da meni ne smeta. Ponovo sam se uključio kad je skrenula levo, na glavni put kroz grad. ,,D-dakle, u svakom slučaju, prilično sam uzbuđena zbog predavanja iz književnosti koja sam odabrala. To je britanska književnost rrr-ranog osamnaestog veka. F-fokusirani smo na Defoa, Džonatana Svifta i Galandov prevod Hiljadu i jedne noći, što je stvarno neobično. To je predavanje na višem nivou, pošto sam predavanja na nivou prve godine već imala.” Jedino sam čuo za Defoa, ali ne bih to priznao osim pod prinudom. „Najviše sam uzbuđena zbog glavnih predmeta. Sve su to redovni predmeti, naravno, ali Univerzitet u Mičiganu je ugledan, čč-čak iako nisu visoko rangirani na polju govorno-jezičke patologije. Postdiplomske studije ću najverovatnije uzeti negde drugde, na primer, na Univerzitetu u Ajovi. On je n-najbolji, čula sam. N-ne mogu reći da sam uzbuđena zbog pomisli da živim u Ajovi, ali... dovoljno je daleko da ne moram s-sad da odlučim.” Nasmejao sam se. „Ali već razmišljaš o tome?” Osmehnula mi se. „Da, znaš kakva sam.” Frknuo sam. „Da, karijera na prvom mestu.” Namrštila se na mene. „Šta to treba da znači?” Jao. „To je dobro, Bek. Uvek si spremna i jebeno izvanredna u svemu. Znaš, ne verujem da postoji nešto u čemu ne bi uspela, čak i kad bi to pokušala.” Zakolutala je očima na mene. „Jednom sam dobila dvojku na testu.” Zurio sam u nju, pomišljajući da se šali. „Dragi bože, dvojku? Kad je to bilo? U drugom razredu?”, zadirkivao sam je. Nije me gledala dok je odgovarala. „Na kraju prošle godine. Ove godine, zapravo. U četvrtoj godini. Za glupi istraživački seminarski rad iz pisanja. Mislim, čitava svrha bila je u tome da naučimo da pišemo za istraživanje, da prevaziđemo utvrđenu formu. Nije trebalo da bude testova osim samih seminarskih radova. I onda se ona jednom pojavila s tim idiotskim testom vi-vi-višestrukog izbora, bez šeme, bez upozorenja. Niko nije dobio više od trojke jer niko nije učio za to niti je i-imao pojma o čemu su pitanja.” Uznemirila se samo dok se sećala. „Bože! Taj jedan test, tih dva plus? Oduzelo mi je četiri desetine procenta! Prosek bi mi bio još viši da nije bilo te j-jebene nastavnice!” Prokletstvo, upotrebila je reč na J. Morao sam malo da se nasmejem. „Čitave četiri desetine procenta? Kakva kučka.” U glasu mi se moralo čuti bar malo zajedljivosti. Beka je polako okrenula glavu prema meni, skupila oči i stegla vilicu. „Meni je to v-v-veveliko.” Uzdahnuo sam. „Izvini, dušo. Glupo je to što sam rekao.” Istrgla je ruku i vozila ćutke, sve dok više nisam mogao da izdržim. „Beka, izvini. Nisam ti se rugao. Samo kažem, ipak si maturirala s jednim od najviših proseka u čitavoj državi. Ali znam da je tebi to važno. Izvini.” „A te četiri desetine procenta napravile bi razliku između jednog od najviših i najvišeg.” Pogledala me je. „Kao, kako bi bilo da si ti propustio makar jedno hvatanje, možda bi uticalo na to da oboriš rekord.”

~ 109 ~ Anna


Zvoncica Klimnuo sam glavom. „Znam, Beka. Bio sam glup.” „Pa, ipak si muško.” Nasmejala se, i znao sam da mi je oprostila. „Da, a muškarci su budale. Ne znam zašto me trpiš.” I nisam znao, da budem iskren, ali rekao sam to u šali, znajući da bi me Beka napala kad bi samo osetila takvu nesigurnost u meni. „Možda ima veze s onim što si uradio sinoć.” Obliznula je usne i pohotno mi namignula. „Na šta tačno misliš?” pitao sam bezizražajno. Pretvarala se da razmišlja. „Hm. Verovatno na ono što si radio jezikom.” Ozbiljno sam klimnuo glavom. „A, to. Pa, onda ću morati to da ponovim, ako me zato trpiš.” „Bolje bi ti bilo, seljačiću.” Još otkako smo zajedno gledali film Princeza nevesta prošle godine, zvala me je seljačiću, što joj je zbog nekog razloga bilo ljupko. Puštao sam je, jer bi rasprava bila beskorisna. Spustio sam joj ruku na butinu i uhvatio je za međunožje. „Zaustavi i odmah ću to da uradim.” Stegla je butine oko mojih prstiju, glumeći užasnutu zaprepašćenost. „Ne! Ali dan je!” „To te nije sprečilo da me pustiš da navalim na tebe juče u kamionetu. I tada je bio dan.” „Jedva. Sunce je zalazilo. I to je bilo kod našeg drveta. Niko nije mogao da nas vidi. A ovo je prometan put.” „Pa hajde da preskočimo večeru i krenemo do drveta”, predložio sam. „Bih, ali gladna sam. Ništa nisam ručala.” Nasmešila se. „Ići ćemo posle večere.” Bila je željna kao i ja, isto tako nezasita. Možda i više. Čuo sam druge frajere da se žale kako im devojke nikad ne žele seks koliko oni, ali ja, izgleda, nisam imao tu brigu. Često je ona pokušavala da me podigne za drugu rundu... i treću. Ponekad nisam mogao da je zaustavim. Tad joj je zazvonio telefon. Osim mene i njenih roditelja niko je nikad nije zvao. Nel i Kajl otišli su zajedno na sever, pa nije bila Nel, a mama i tata bili su joj na nekoj dobrotvornoj priredbi u Vašingtonu, pa nisu mogli biti ni oni. Zurila je u ekran telefona. „Hm. Gospoda Hotorn. Pitam se zašto me zove.” Potražila je slušalicu za blutut na kontrolnoj tabli, stavila je u uho i pritisnula dugme da se javi na poziv. „Halo? Zdravo, gospođo Hotorn, kako - šta?” Lice joj je pobledelo. „Da li me zajebavate? On šta? Ne. Molim vas, ne.” Nagazila je kočnicu i skrenula na ispust kraj puta, s rukom preko usta, razrogačenih očiju, dok su joj suze tekle i u neverici je vrtela glavom. „Beka?” Ubacio sam menjač u ler umesto nje i uhvatio je za rame. „Šta je bilo?” Nije mi odgovorila. „Ne. Ne. Nije istina.” Okrenula se da me pogleda s užasom u očima. „A Nel? Je li ona dobro? O, bože. O, bože. U redu, doći ćemo. Da, sa mnom je, reći - reći ću mu. S-sranje. SRANJE!” Istrgla je slušalicu iz uha i bacila je snažno o kontrolnu tablu. „Beka? Šta se dogodilo?” Desilo se nešto loše i stomak mi se stegao. „Zašto Nel ne bi bila u redu? Reci mi!”

~ 110 ~ Anna


Zvoncica Beka je jecala, s glavom na volanu. Izjurio sam iz auta i obišao do vozačeve strane da otvorim vrata. Pala je na mene i morao sam da je pridržavam jednom rukom, a drugom joj otkopčam pojas. Privukao sam joj mlitavo telo u naručje i odneo je do trave pokraj puta, nogom zatvorivši vrata automobila iza sebe. Seo sam s njom na krilu i držao je. „Beka, moraš mi reći šta se dešava.” Šmrkala je i gušila se. Pogledala je u mene i na licu sam joj video tragediju. „Desila se nesreća. Na severu. K-Kajl. On je - on je - o-o-on je m-mrtav.” Nisam je dobro čuo; to mi je bila prva misao. Pogrešno sam čuo šta je rekla. „Šta? Kako to misliš? Kajl? Kajl Kalovej?” „Da, Kajl! Naš Kajl. On - on je mrtav. D-drvo je palo na njega. Nelini roditelji vraćaju se iz Travers Sitija s Nel. Njoj je ruka slomljena, a ona... ona ne priča.” „Kako... ne razumem. Kako Kajl može biti...” Nisam mogao da prihvatim ovo što mi je rečeno. „Ne znam! Samo znam šta mi je gospođa Hotorn upravo rekla. Bila je jeziva oluja, drvo je palo i udarilo Kajla, i sad je mrtav.” Otimala mi se iz naručja, migoljeći se da ustane. „Moramo poći. Moramo da se nađemo s njima kod njihove kuće za pola sata.” Ukočio sam se. Nije bilo stvarno. Nije bilo moguće. Rekao mi je... rekao mi je da će zaprositi Nel. Prošlog četvrtka mi je to rekao. Odgovorio sam mu da je lud, bilo mu je tek osamnaest, ali tvrdio je da dovoljno voli Nel i ne mora da čeka da budu stariji. Sve je to bila šala, to je to. Izvadio sam mobilni telefon iz džepa, okrenuo njegov broj i slušao ga kako zvoni, i zvoni, i zvoni... i prešao je na govornu poštu. „Hej, ovo je Kajl. Verovatno sam izašao u neki lud provod, pa ostavite poruku i javiću vam se. Ako budem hteo.” Prasak smeha u pozadini dok je snimao poruku bio je moj. Osetio sam kako mi mala hladna ruka uzima telefon. Pustio sam je. Povukla me je na noge i podigla. „Hajde, dušo. Potrebni smo Nel.” Posrnuo sam. Pridržala me je ramenom ispod pazuha. Zurio sam joj u vlažne crne oči, i u njima video saosećanje, ljubav i razumevanje. Njena tuga povukla se pred mojom. Nisam znao šta da kažem, šta da radim. Samo sam znao da mi je Beka bila potrebna da to prebrodim, i samo sam se nadao da će ostati uz mene i voleti me. Našao sam se na kožnom sedištu Bekine džete, a nov auto me je sad gotovo gušio mirisom. Bekin ajfon bio je uključen u pomoćni utikač, i kad je upalila motor, začula se pesma: Your Long journey Roberta Planta i Alison Kraus. Oči su me pekle i grlo mi se steglo. Beka je krenula da je isključi, ah sprečio sam je. Uzela mi je ruku u svoju i vozila, puštajući muziku da svira. Krenula je nepoznata pesma i podigao sam telefon da proverim Pandorinu listu: Been a Long Day Rosi Golan. Bila je to tiha, divna pesma, a klavir je pratio nežan ženski glas. Zaustavili smo se na kolskom prilazu Hotornovih, dok nam je šljunak krckao pod gumama. Ispred kuće je već bilo nekoliko automobila. Beka je ispreplela prste s mojima čim sam se uspravio i izašao iz kola; gotovo je morala da me uvuče u kuću. Nisam želeo da uđem. Nisam želeo da vidim tugu drugih ljudi. Tako bi postala stvarna. Kad bih se pretvarao da nije, možda i ne bi bila.

~ 111 ~ Anna


Zvoncica Gospoda Hotorn otvorila je vrata, a oči su joj bile crvene, ali suve. „Džejsone, Beka. Hvala što ste došli. Nel je u svojoj sobi.” „Kako je ona?”, pitala je Beka. Gospoda Hotorn stegla mi je ruku, a drugom dodirnula Bekino čelo. „Nije dobro. Ona... gledala ga je... kako odlazi. Potpuno je obamrla.” Beka je tiho frknula i video sam je kako je doslovno skupila ramena i potisnula sopstvene emocije. Povukla me je za ruku uz stepenice i zaustavila se pred vratima Neline sobe. Beka je isprobala kvaku, otkrila je da je otključano, pa je ušla, a ja za njom. Nel je ležala na boku na krevetu, suvih očiju, s porukom stisnutom u ruci. Jedna cela ruka bila joj je u gipsu. Zurila je negde u prazno i nije ni primetila naš dolazak. Nisam znao šta da radim, gde da gledam. Bila je u starom Kajlovom duksu s kapuljačom i crnim gaćicama i ležala je preko prekrivača. Usmerio sam pogled na poster Avet braće na zidu dok sam joj povlačio prekrivač do struka. Seo sam na Nel inu stolicu dok se Beka pela na krevet iza Nel, sklanjajući joj uvojak kose s lica. „Nel?” U Bekinom glasu osećalo se oklevanje. Očigledno, nije znala šta da kaže. „Šta - šta se do-dogodilo?” Nel dugo nije odgovarala. Kad je progovorila, glas joj je bio hrapav, jedva čujan šapat. „On je... umro.” Pogled joj je poleteo ka meni. „Nema ga više.” Zagrcnuo sam se, vrteći glavom. „Ja - jebote. Kako?” Vidno se povukla u sebe. „Mi smo... svađali smo se. Oluja, ludački vetar. Srušio je drvo. Trebalo je da budem ja, ali on... spasao me je. Odgurnuo me je s puta. Spasao me. Trebalo je da budem ja, ali on je.” Ni Beka ni ja nismo znali šta na to da kažemo. „Nisi ti bila kriva”, konačno je izustila Beka. Nel se fizički trgnula, ali nije odgovorila. Video sam da je zarila nokte u dlan, tako snažno da sam bio siguran kako ću videti krv da joj se sliva niz ruku. Sedeli smo u sablasnoj, teškoj tišini sve dok nije postalo jasno da Nel neće ništa više ni reći ni uraditi. „Ovde smo za tebe, Nel. Ja sam tu za tebe. Volim te.” Nel se zubima uhvatila za donju usnu kad joj je Beka izgovorila te poslednje reči, grizući ih tako jako da joj je ružičasta usna pobelela. Beka me je izvela iz sobe, ostavljajući Nel u istom položaju u kom je bila kad smo stigli, s otvorenim očima uperenim u prazno, s belim parčetom papira stisnutim u ruci. Gospođa Hotorn uvela nas je u kuhinju. „Kako je ona?” Beka je odmahnula glavom, ,,I-izgovorila je, recimo, tri rečenice. Ne znam, gospođo Hotorn. Zz-zabrinuta sam za nju. Gotovo je katatonična.” „Možda joj je samo potrebno vreme.” Gospođa Hotorn zagledala se kroz kuhinjski prozor. „Možda”, prihvatila je Beka, ah neki čudan ton u njenom glasu rekao mi je da se nije sasvim slagala, iako to gospođa Hotorn, izgleda, nije primetila.

~ 112 ~ Anna


Zvoncica „Sahrana je u sredu.” Ljudi su dolazili i odlazili, donoseći posude s hranom. Video sam gospodina i gospođu Kalovej kako sede na kauču, i on joj je obgrlio mršava drhtava ramena. Gospodin Hotorn sedeo je na kauču pored gospodina Kaloveja, nudeći mu kameno stoičko ćutanje kao utehu. Beka me je odvezla kući i legla u krevet pored mene. Nikad pre nisam bio u svojoj sobi s njom. Nikad nismo dolazili ovamo, jer sam znao da bi mi tata bio kreten i digao galamu, a nisam želeo da Beka to vidi. Ali tog trenutka nisam mogao da skupim snagu da brinem o ocu. Samo sam znao da mi je ona tu potrebna. Nisam bio siguran koliko smo dugo ležali tako u tišini, Beka mi je prebacila ruku preko grudi i naslonila mi lice na leđa. Osetio sam kako mi vlaži tanku pamučnu majicu, ali nije ispuštala nikakav zvuk. Vrata se naglo otvoriše, snažno udarivši o zid. „Čije je jebeno strano smeće od auta parkirano na mom prokletom mestu?” Ispunio je dovratak, ogroman, mahnitog pogleda, nije se njihao, ali je očigledno bio pijan. Beka se skupila iza mene. „Moj je, gospodine Dorsi. Oprostite. Pomeriću ga.” „Jebeno tačno da ćeš ga pomeriti”, urlao je. „Odvezi auto i ne vraćaj se.” „Ne ide ona nikuda”, rekao sam i ne gledajući u tatu. „A ni njen auto.” „Zašto je ona, dodavola, u tvom krevetu, dečko? Zar si tako glup?” „Kajl Kalovej je poginuo.” Izgovorio sam i slomio se. Suza mi se skotrljala iz oka, samo jedna, i nisam se mogao zaustaviti. „Ti to jebeno plačeš?” Beka se podigla u sedeći položaj iza mene. „Kajl mu je bio n-najbolji prijatelj, znate. Najbolji prijatelj mu je mrtav.” Glas joj je bio čvrst i tih, ali čuo sam u njemu podrhtavanje od straha. Plašila se mog oca, i to s razlogom. „Ostavite ga.” „Nisam se obraćao tebi, devojko.” Primetio sam mu prezrivo izvijanje usne dok ju je ljutito gledao, i to me je naljutilo. Inače bih mu već skočio u facu, ali nisam želeo da nas Beka gleda kako se tučemo. „Molim te, samo nas ostavi na miru, tata. Nemoj ovo da radiš. Ne danas.” Nikad, nikad mu nisam ništa tražio. „Jebeno zaveži, dečko. Ne govori mi šta da radim u sopstvenoj kući.” Koraknuo je prema meni i smesta sam skočio na noge, stegnutih pesnica, spreman. Ali on je stao i uputio mi dug tvrd pogled. „Znaš li koliko sam ja prijatelja izgubio? Koliko sam ja video drugara kako umiru? Misliš li da sam ikad jebeno plakao kao pičkica zbog toga? Ne bih rekao. Ljudi umiru, i to je jebeno sranje. Budi muško i prihvati to.” „Ovo nije bio rat. Ja nisam vojnik. Ja nisam ti. Dozvoljeno mi je da se uznemirim jer mi je najbolji prijatelj poginuo. Poznavao sam ga još od jebenog zabavišta. Pa što ne bi ti jebeno umuknuo i ostavio me na miru?” Čuo sam Bekino promuklo prestrašeno disanje. Da nije morala da prođe pored mog kretena od oca, rekao bih joj da ode. „Ne idem dok ona ne ode.” Prišao sam mu bliže, piljeći u njega, neustrašiv i spreman da prasnem. „Ne želim ovo da radim pred svojom devojkom, ali hoću. Jebeno, odlazi. Samo izađi iz moje sobe. To je sve što tražim.”

~ 113 ~ Anna


Zvoncica Nozdrve su mu se raširile. „Da, ne želiš da tvoja mala prijateljica vidi kako te mlatim, eto to je.” „Zašto ste t-t-takav gad?” Ovo je bila Beka, i tata i ja smo se obojica zagledali u nju. „Šta sam vam ikad uradila, osim što volim vašeg sina? Znate li koliko puta sam mu lečila raskrvavljeno lice pošto ste ga pretukli? Šta vas m-muči? Z-zašto t-toliko mrzite ssopstvenog sina?” Tata me je u neverici pogledao. „Ti se zaista zabavljaš s ovom mucavom arapskom kučkom?” Beka je štucnula od šoka, a onda zajecala kad sam ga udario. Video sam zaslepljujući gnev. Nije mu bilo spasa. Zadao mi je nekoliko snažnih udaraca, ali ja se nisam mogao zaustaviti. Udarao sam ga, i udarao, i udarao dok nije prestao da se pomera, i onda sam nastavio da ga udaram. Osetio sam ruku kako me povlači. „Džejsone, stani! Stani!” Bila je histerična, gotovo neshvatljivo. ,,M-molim te! Molim te samo prestani!” Poslednju reč vrisnuh mi je u uho i konačno mi je probila zid besa. Došao sam sebi, drhteći, osećajući na sebi vlažnost. Toplu, lepljivu vlažnost. Ruke su mi bile prekrivene krvlju. Sedeo sam na tatinim grudima, lice mu je bilo razbijeno. Osećao sam kako mi se krv sliva niz lice, bol u vilici, rebra su mi se bunila, povređena. Odvukla me je, grcajući od plača. Skočio sam na noge, zgrabio je za ramena i izgurao iz svoje sobe. „Žao mi je što si ovo videla. Žao mi je što sam te uveo ovamo.” Dok sam govorio, krvava pljuvačka slivala mi se iz usta, i pljunuo sam na tepih, ne obazirući se na to. „Tako mi je žao, Beka. Treba da odeš. Moram ovo da rešim.” „Neću te ostaviti, Džejsone.” Istrgla mi se iz zagrljaja i okrenula se da me pogleda. „Šta ćeš učiniti?” „Pozvati hitnu pomoć?” „Zar neće postavljati pitanja?” Odmahnuo sam glavom. „Nisu glupi. Neće biti prvi put.” Nije shvatila. „Ali... zar ne moraju da prijave nasilje u porodici?” „Prijave kome?” Pokazao sam na značku na stolu, službenu sliku mog oca u kapetanskoj uniformi. „On je policija. Može da zakopa izveštaj. Osim.toga, ja ću u tom slučaju biti uhapšen, što bi dovelo do pitanja na koja nijedan od nas ne želi da odgovara.” „Ali, Džejsone...” „NE!” Mrzeo sam što sam vikao na nju. Naterao sam se da se smirim. „Izvini, ali ne. Ništa ne može da se uradi. Ionako danas odlazim. Završio sam s ovim sranjem.” „Gde ćeš ž-živeti?” „Jebeno ne znam, Beka! U mom kamionetu? Hotelu? Jebeno ne znam. Trenutno me nije ni briga. Jednostavno, ne mogu više da ostanem ovde nijedan dan.” Klimnula je glavom u znak razumevanja, jer je znala da samo želim da me pusti. „Daj da te obrišem.” Okrenula se i ljutito trgnula kuhinjsku krpu s ručice na vratima mikrotalasne rerne.

~ 114 ~ Anna


Zvoncica Nežno mi je tapkala po usni, brišući krv, presavila je krpu, pa brisala ponovo, a onda ju je pokvasila ispod slavine i istrljala mi bradu. Štucala je, šmrcala, žustro treptala i jezikom obrisala suzu s ugla usana. Uzdahnuo sam, ljut na sebe što sam praskao na nju. Prešao sam joj palcem preko lica i odmakla se. „Bek, žao mi je. Znam da ne shvataš. Trebalo bi da prijavim ovo. Ali da sam hteo, uradio bih to, trebalo je da uradim, pre mnogo godina. Sad je prekasno. Osamnaest mi je, zakonski sam odrastao i selim se. Od danas ga nikad više neću videti. Više nikad nećeš morati ovo da vidiš, u redu?” Klimnula je glavom, ali nije odgovarala, već mi je grebla skorelu krv s obraza. „Razgovaraj sa mnom, molim te.” Ponovo sam pokušao da joj obrišem suzu, i trgnula se. Kao... kao da me se sad plaši, ,,I šta da k-kažem? Tako sam se uplašila. Za tebe. Tebe. To nisi... nisi bio ti. Tako si... tako podivljao. Udarao si ga, on ti nije uzvraćao, a ti si ga i dalje udarao. Bilo je ta-tako strašno.” „Čula si šta je rekao.” Zavrtela je glavom. „Može da kaže šta hoće o meni. On je čudovište i ne tiče me se šta misli o meni.” „Neću mu dozvoliti da tako priča o tebi. Nije u pravu. Poslednji put kad si me videla ovakvog? Rekao je nešto slično.” Prvo što je tata radio svakog dana kad bi se vratio s posla bilo je da uključi radio, namesti ga na 99,5 FM, radio-stanicu s kantri muzikom. Please Remember Me svirao je Tim Makgro, i ponovo sam se setio da je Kajl mrtav. Gotovo sam uspeo da zaboravim na trenutak. Pogodilo me je u stomak, jače nego tatina pesnica ikad. Kajl je bio mrtav. Srušio sam se na ruke i kolena, jecajući. Nikad nisam plakao, nikad. Još otkako sam bio beba, ni za šta. Nisam se mogao zaustaviti, čak i da sam pokušao. Ne znam koliko sam dugo plakao, ali osećao sam da je Beka pored mene, još sa mnom, držala me je za rame, i puštala da plačem. Čuo sam vlažno, zagušeno kašljanje iz moje sobe i prisilio se da ustanem. „Sranje, ugušiće se u sopstvenoj krvi.” Oteturao sam se do sobe i okrenuo oca na stomak, a on je pljuvao, povraćao i ponovo kašljao. Odvukao sam ga od tog nereda i ostavio ga na podu, napola u sobi, napola u hodniku. Primetio sam slomljene ramove za slike, razbijene trofeje, sto mi se prepolovio. Nisam se sećao same tuče i nisam shvatao koliko je strašna morala biti. Na gipsanom zidu pored vrata nalazila se ogromna rupa, a druga u suprotnom uglu. Radna stolica bila mi je izvrnuta, a jedan točkić je otpao. „Gospode”, prošaputao sam. Okrenuo sam se da preko ramena pogledam Beku, koja je stajala u hodniku i zurila u raskrvavljenog tatu. „Nisam znao da je bilo tako strašno.” „Mislila sam da ćete se p-poubijati.” Glas joj je bio tih. „Treba li da uradiš nešto za njega?” Pogledao sam ga. Sad je ječao. „Ko ga jebe. Neka krvari. Preživeće.” Zurila je u mene kao da me ne poznaje. „Znaš li koliko je puta on mene ostavio ovako na podu? Sačekaj da spakujem neke sitnice i idemo. Pozvaću nekoga kad odemo.” Samo je stajala i gledala me kako se pakujem. Ugurao sam odeću u praznu sportsku torbu, koliko god je stalo. Spakovao sam laptop, kablove za punjenje i telefon, moju voljenu kožnu jaknu i fudbalsku loptu. Ubacio sam i nešto sredstava za ličnu higijenu, zatim izvadio

~ 115 ~ Anna


Zvoncica gotovinu koju sam čuvao ispod dušeka. Sve ostalo sam ostavio. Knjige, nagrade, zbirku fudbalskih sličica iz osnovne škole, postere Džerija Rajsa, Barija Sandersa, O Džej Simpsona i Emeta Smita, sve. Ništa nije bilo važno. Foto-aparat mi je bio u kamionetu, i Beka me je čekala. Samo mi je to bilo bitno. Prebacio sam torbu preko ramena i prekoračio preko tate. Promeškoljio se i okrenuo na leđa, zaječao, zatim seo dok sam ja stajao na ulaznim vratima, spreman da pođem. Obrisao je lice, tupo zureći u mene. „Odlazim”, rekao sam, ne gledajući ga. Samo je klimnuo glavom, ne odgovarajući. „Neću se vratiti.” Pljunuo je krv. „Dobro.” „Treba li ti hitna pomoć?” „Ne. Jebi se.” S mukom se podigao, hvatajući se za dovratak radi ravnoteže, rukom brišući usta. „Da, jebi se i ti.” Zalupio sam vrata iza sebe. Beka me je čekala na stazi. „Zar nećeš pozvati hitnu pomoć?” Pljunuo sam krv u travu. „Neću. Ne želi da zovem.” „Ali treba li mu?” Slegnuo sam ramenima. „Jebeno me nije briga. Njegov problem.” Otvorila je vrata automobila, ali nije ušla. „Otac ti je. Šta ako nasmrt iskrvari?” „Neće. Ustao je kad sam krenuo.” Dodirnuo sam oteklu usnu i raskliman zub jezikom. Zatvorila je vrata i stala iza mene dok sam ubacivao torbu u kamionet i pričvršćivao je za sedište elastičnim konopcima. „Ne shvatam kako vas dvojica možete biti tako ravnodušni u vezi s tim. Povređen si. On je povređen. Obojici vam je potrebna medicinska pomoć.” Okrenuo sam se u mestu. „Dve činjenice”, rekao sam smirenim glasom, ali oči su mi plamtele. „Prvo, nemoj nikad da me trpaš u isti koš s tim jebenim đubretom, beskorisnim govnom i prokletim ljudskim smećem. Nisam kao on. I drugo, bivao sam povređen i mnogo gore od ovoga. Oborio sam državni rekord za najveći broj hvatanja na jednoj utakmici mnogo gore povređen od ovoga. Dobro sam. Ne treba mi tvoja prokleta briga.” Zgrčila se. „Ja - izvini, Džejsone. Samo - ja - ja...” Briga, strah, tuga i iscrpljenost u njenim očima ponovo su zapretili da me slome. Sagnuo sam se napred, spustio ruke na kolena i presavio se, i bilo mi je muka od samog sebe. „Jebiga, Beka. Izvini. Izvini. Ne znam šta me je spopalo. Nije trebalo tako da ti se obratim. Ne moraš da znaš za takva sranja.” Uspravio sam se, zgađen sobom. „Bože, Beka. Ja sam običan kreten. Zaslužuješ bolje od ovoga. Bolje od mene.” Okrenuo sam se od nje i počeo da nameštam već zategnute konopce, samo da bih imao šta da radim umesto da gledam u njen bolan izraz. „Idi kući, Bek. Nađi nekog drugog, nekog ko te je vredan.” „Ti... raskidaš sa mnom? Tek tako?” Prošaputala je, slomljenog glasa. „Ja... ne želim da nađem nekog vrednijeg. Želim tebe. Želim da me voliš. Želim da mi dozvoliš da brinem za tebe.”

~ 116 ~ Anna


Zvoncica „Ja nisam - bog. Ne raskidam s tobom. Oslobađam te svog sranja. Ne moraš da budeš sa mnom. Ja - ne zaslužujem te. Vikao sam na tebe. Mogla si biti povređena tamo.” Pokazao sam na kuću, gušeći se od vrele knedle u grlu, uplašen da će učiniti upravo ono što sam joj govorio da uradi. „Dozvolio sam da se to desi. Šta ako... šta ako se pretvorim u njega? Šta ako jesam kao on?” Poslednji deo izgovorio sam šapatom, konačno naglas priznajući najdublji, najmračniji strah u meni, užas koji me je noću držao budnim, od koga sam imao košmare. Zavrteo sam glavom i konačno je pogledao. „Beka, volim te. Ali ne treba da budeš s nekim koga se plašiš.” Primakla se bliže, a ja sam se odmakao, međutim, pošla je za mnom. „Ne, Džejsone. Prestani. Samo... s-samo p-ppp-prestani. Volim te. Neću ti dozvoliti da me odgurneš samo zato što si po-pov-povređen. Uplašen si. Z-z-znam to. Ali verujem u tebe, u redu? V-verujem da si bolji od toga, j-j-jači od toga.” Koraknula je još jednom, i njena toplina i nežnost su me preplavili, njen miris me je opio, njene žive crne oči obavile su me ljubavlju. Video sam kako oblikuje reči pre nego što ih je izgovorila. „Ne želim da se oslobodim tvog sranja. Odakle sad ovo? Koliko dugo već razmišljaš o ovome?” Slegnuo sam ramenima. „Tu i tamo oduvek.” Oprezno je podigla ruku da mi dodirne jagodicu, kao da nije bila sigurna hoću li joj dopustiti da me dodirne. „Pa... nemoj. Ti nisi on, Džejsone. Nisi. Biram da budem s tobom, iako znam da dolaziš iz... toga.” Drugom rukom pokazala je na kuću. ,,A sad prestani da glumiš muškarčinu i pođi kući sa mnom.” „Dobro mi je i u kamionetu.” Prostrelila me je pogledom. „Koja si ti tvrdoglava budala. Nećeš spavati u kamionetu. Ubediću oca da te pusti da se smestiš u naš podrum.” Pošao sam za njom kući i ispunila je svoje obećanje. Čak se i iskrala usred noći da se ušuška pored mene na nekoliko sati pre nego što se ponovo odšunjala na sprat dok joj se roditelji nisu probudili. Prijavio sam se za nastavu na Univerzitetu u Mičiganu narednog dana i, dok me je Beka posmatrala, dodao sam na spisak i predavanja iz fotografije. Tog popodneva odvezla me je do našeg drveta i zajahala me na zadnjem sedištu svoje džete, s oblakom puštene crne kose oko njene gole tamne kože. Narednog dana obukli smo najlepšu crnu odeću i otišli da sahranimo našeg prijatelja.

~ 117 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 10 Svrbljive ruke i zaključana vrata Beka Novembar Nel je sedela preko puta mene, s rukama zavučenim u rukave kaputa. Nije me gledala u oči, baš kao ni poslednjih nekoliko puta kad smo se srele od Kajlove sahrane. Pobegla je usred govora, a kad sam je videla ponovo na sahrani, bila je s Kajlovim starijim bratom. Bar sam mislila da je to on. Nisam bila sigurna, jer ga nisam videla još od svoje desete ili jedanaeste godine. Bio je stariji od nas oko pet godina, mislila sam, a tako je i izgledao. Bio je snažne i grube spoljašnjosti, čak i u odelu, iako sam morala priznati da je bio prezgodan. Crna kosa, duga i malo tršava oko okovratnika, i prodorne plave oči, zatamnjene od primese zrelosti i senki nečeg dubokog. Čula sam Kajla da ga je spomenuo svega nekoliko puta dok smo odrastali. Bio je povučen, sećala sam se. Veći deo vremena proveo je zaključan u svojoj sobi ili u starom ambaru koji je služio kao garaža. Često je upadao u nevolje u srednjoj školi, toliko sam zapamtila. Ili, tačnije, čula sam tračeve. Otišao je iz Mičigana čim je maturirao, i ostavio sve iza sebe. Sećala sam se da je Kajl pričao o tome, povređeno I zbunjeno, iako je imao samo jedanaest godina. Jednostavno je otišao, i to je bilo sve. A onda se pojavio na sahrani, i Nel je izašla iz njegovog ogromnog pikapa. Šta je radila s njim? Nisam razumela, dok sam stajala ispod nadstrešnice kraj rake, držeći Džejsona za ruku. Zašto se uopšte vratio? Napustio je porodicu, mlađeg brata i, koliko sam znala, nije ni zvao. I sad je Nel s njim na dan sahrane svog dečka? Trudila sam se da se ne osećam nekako izdano. Nije gledala u mene, niti u bilo koga. Samo je stajala ispred sanduka od trešnjevog drveta s mesinganim ručkama, na vlažnoj travi oko rake prekrivene pokrovom od lažne trave. Izgledala je kao da će uskočiti u duboku mračnu rupu i ostati tamo s Kajlom. Kad je Nel zapela za travu, Koltonova ruka ju je pridržala. Nisam želela da je dira”. Ona je pripadala Kajlu. Osećala sam da i iz Džejsona kipti bes, i znala sam da i on oseća sličnu uznemirujuću zbunjenost. Nel je sela na stolicu i sumorno se zagledala u prazno dok je sveštenik izgovarao besmislene reči. Tiho sam plakala, kao i Kajlova majka, kao i gospođa Hotorn, kao i mnogi drugi... osim Nel. Nel nije plakala, a koliko sam videla, nije plakala ni pre toga.

~ 118 ~ Anna


Zvoncica Kad su reči izgovorene, ubacila je cvet u grob, zatim se okrenula i potrčala, posrćući na visokim potpeticama. Zbacila ih je, privijajući ruku u gipsu uz sebe. Ko je pošao za njom? Kolton. Čula sam šapate, ljudi su se pitali isto što i ja u sebi. Sad je sedela sa šoljom kafe ispred sebe i zamišljeno ju je mešala iskrivljenom kašikom. Bili smo u restoranu brze hrane u En Arboru. Došla je da me poseti pošto sam bila zatrpana časovima i domaćim zadacima. Kad sam je ujutro pozvala da vidim možemo li da se vidimo na nekoliko sati, pristala je, ali glas joj je zvučao bezvoljno i pomireno sa sudbinom. Ispijala sam kafu i gledala kako Nel zuri u lelujavu površinu kafe. „Nel? Jesi li se... videla s nekim?” ,,S kim?” Kratko me je pogledala, ali odmah se ponovo zagledala u kafu, dok su joj samo vrhovi prstiju virili iz rukava golubijesivog duksa. Slegnula sam ramenima. ,,S nekim. S... terapeutom. U vezi s onim što se dogodilo.” Odmahnula je glavom, a kraj njene labavo vezane pletenice zatresao joj se preko ramena. „Ne. Dobro sam.” „Ne bih rekla.” Konačno me je pogledala u oči, gotovo ljutito, ,,U redu, dobro, treba li da budem? Nema ni tri meseca kako je poginuo. Volela sam ga. Šta će mi terapeut uraditi? Reći mi da nisam kriva? Govoriti mi o prihvatanju i fazama žalosti? Nisu mi potrebne te gluposti, Beka.” Skrenula je pogled kroz prozor, u hladno tmurno oktobarsko popodne. „Samo želim da mi se vrati.” ,,Znam. „Ne... ne znaš.” Poslednju reč izgovorila je napetim šapatom, i ogroman bol koji sam joj videla u očima me je presekao. „Nel...” Želela sam da joj pomognem, da je navedem da priča o tome. Nije želela. Nije izgovorila nijednu reč o nesreći još od onog prvog dana u njenoj sobi. Ostala je kod kuće s roditeljima umesto da ode na bilo koji univerzitet gde je bila primljena. Pohađala je Oukland komjuniti koledž i radila s tatom u kancelariji. U osnovi, samo je preživljavala, ali meni se činilo da je prestala da živi. „Moram da idem”, rekla je, ispila kafu i ustala. „Tek si stigla.” „Izvini, samo... treba da idem.” Bacila sam novac na sto za kafu, a stomak mi je krčao pošto sam preskočila doručak da bih ručala s Nel. „Onda dobro.” Mora da mi je čula razdražljivost u glasu. „Bek, izvini. Samo... trenutno ne mogu da budem dobra prijateljica.” „Nije to, Nel.” Ispratila sam je napolje na hladan jesenji vazduh, delimično zakopčavajući kaput. „Zabrinuta sam za tebe.” Zastala je i okrenula se da me pogleda. „Znam. Svi su. Ne znam šta da kažem. Jednostavno moram to da prebolim, ali ne znam kako, i niko ne može da mi pomogne. Samo treba da odem kući. Moram da budem sama.” Češala se po desnoj podlaktici preko duksa, gotovo kao iz neke nervozne navike.

~ 119 ~ Anna


Zvoncica Zurila sam joj u ruku. „Nel, nije valjda... ne drogiraš se, zar ne?” Trgnula se i spustila ruku. „Ne! Naravno da ne.” „Pokaži mi ruku. Onu koju si češala.” Prekrstila je ruke na grudima. „Ne. Prestani da brineš zbog mene. Kunem ti se Kaj lovim grobom da se ne drogiram.” Osetila sam iskrenost u njenom glasu i nisam imala izbora već da joj verujem. Nagnula sam se da je zagrlim i namirisala joj alkohol u dahu. „Ali piješ.” Čvrsto sam je stegla, odbijajući da je pustim. Pogledala je u mene. „Malo, tu i tamo. Pomaže mi, u redu? Pomaže mi da prebrodim, i držim sve pod kontrolom.” Mora da mi se briga videla na licu. „Odrasla sam, Beka. Mogu da pijem ako želim.” Zaškiljila sam na nju. „Maloletna si.” Dunula je. „Prestani da sitničariš, Bek. Da se to nije dogodilo, svejedno bih pila na koledžu. Ovo je samo pod drugačijim okolnostima.” Potražila je ključeve po tašni. „Videćemo se kasnije, u redu?” „Hoćeš li moći da voziš?” pitala sam je. „Bože, Rebeka! Da! Dobro sam! Gospode. Gora si od mojih roditelja. Oni me bar, dodavola, ostavljaju na miru!” „Pa, možda ne bi trebalo, Nel!” Prasnula sam. „Možda bi trebalo da brinu za tebe. Znam da ja brinem. Plašiš me.” „Drugarica si mi. Trebalo bi da me razumeš i podržavaš.” „I jesam. I podržavam te. Ali to ne znači da moram da sedim i puštam te da p-potoneš.” Stegla sam zube i procedila poslednju reč, skupljajući oči i fokusirajući se. Više nikad nisam mucala, naročito ne u javnosti. „Znam da je prošlo samo nekoliko meseci, ali izgledaš... gore, ne bolje.” Slegnula je ramenima. „Ne znam šta hoćeš od mene. On mi nije bio samo dečko, bio mi je najbolji prijatelj. Znali smo se oduvek. Viđala sam ga svakog dana osamnaest godina.” Ruka joj je zadrhtala i stegla ju je u pesnicu, a nenalakirani nokti žarili su joj se u dlan. „Bio mi je sve. I sad ga nema. Kako bih ikad mogla da se oporavim?” „Ne znam, Nel. Ne znam. Znam da ne mogu razumeti kroz šta prolaziš.” „Prestani onda da pokušavaš.” „Alija...” Nagnula se i poljubila me u obraz. „Idem. Hvala na kafi. Videćemo se kasnije.” Okrenula se i udaljila bez oklevanja, zauzevši mesto na vozačevom sedištu maminog leksusa. Posmatrala sam je kako se odvozi, opterećena brigom za nju. Nije izgledala pijano, ah brinula sam da sam loša prijateljica jer sam je pustila da vozi kad sam joj namirisala alkohol u dahu. A češanje po ruci? Viđala sam Bena kako je to ranije radio, i pouzdano sam znala da je probao teške droge. Ne bi me lagala i zaklela se Kajlovim grobom u vezi s tim. Dovoljno sam je dobro poznavala da bih to znala. Zar ne?

~ 120 ~ Anna


Zvoncica Pronašla sam Džejsona u teretani rezervisanoj za fudbalski tim, gde je podizao, rekla bih, ogroman teret nogama. Nije imao majicu na sebi, telo mu se presijavalo od znoja, a mišići su mu bih nabrekli od vežbanja. Iako sam bila uznemirena, osetila sam kako me obuzima potajna želja. Gledala sam kako spušta tegove dok mu kolena nisu bila savijena do grudi, a onda je polako izdahnuo i pogurao da ispravi noge, vidno se naprežući. Bio je sam u prostoriji, pa sam mu neprimetno prišla iza leđa, jer su škljocanje mašine i njegovo glasno disanje prikrili moj ulazak. Sačekala sam da spusti tegove pre nego što sam mu prešla dlanovima preko oznojenih grudi. „Zdravo, dušo.” Zabacio je glavu unazad da me pogleda naopačke. „Hej, lepotice. Šta radiš ovde? Mislio sam da si s Nel?” Sagnula sam se da ga poljubim i okusila znoj s usana i aromu energetskog pića s jezika. „Sav sam znojav. Zar to nije grozno?” „Je li mi ikad bio grozan tvoj znoj?” Pomilovala sam ga prstima po bradi. „To je seksi. Pali me kad te gledam kako vežbaš.” Iako smo bili sami, izgovorila sam to šapatom. Iskezio mi se, ali mora da mi je primetio zabrinut izraz u očima. „Šta je bilo, Bek? Gde je Nel?” Podigao se s klupe i ustao. Međutim, nisam mu dopustila da me privuče u naručje; iako mi se sviđalo kako izgleda sav znojav i nije mi smetalo da ga ljubim, nisam želela da mi znojem iskvasi odeću. Očigledno je to shvatio, jer me je samo držao za ruke. „Otišla je.” „Već?” Otkopčao mi je kaput, dugme po dugme. Klimnula sam glavom. „Da. Stvarno sam zabrinuta zbog nje, Džejse. Došla je s pola sata zakašnjenja, popila šolju kafe, a zatim otišla.” Pustila sam ga da mi skine kaput s ramena i prebaci ga preko držača za tegove. „Posvađale smo se. Nikad se ne svađamo. Bila je tako zatvorena, tako narogušena.” „Prolazi kroz pakao, Bek. Znaš to.” Izvadio je peškir iz sportske torbe na podu i obrisao je lice, vrat i grudi, posle čega sam mu dozvolila da me privuče u zagrljaj. Uzdahnula sam uz njega. „Da, znam. Ali... čudno se ponašala. Neprestano se češala po ruci i, pored toga, mirisala je kao da je pila.” To da je iznenadilo. „Pila? U jedan sat u subotu po podne?” „Upravo tako. Zasmetao mi je način na koji se češala. To je radio Ben kad je bio na drogama. Teškim drogama.” Skupio je oči. „Brat ti se bode?” Odmahnula sam glavom. „Ne više. Prošle godine prošao je kroz odvikavanje u dispanzeru i otad je čist. I uradio je to dobrovoljno. Ali Nel? Nisam mislila ni da zna šta su droge, a kamoli da bi ih koristila.” „Jesi li je pitala za to?” Usnama mi je dodirnuo kosu, slepoočnicu, vrh uha. „Da, naravno. Zaklela se u Kajlov grob da ne radi to.” Razmislio je za trenutak. „Onda ne znam. Možda samo ima osip.” Odmahnula sam glavom. „Rukavi su joj bili navučeni gotovo preko šaka sve vreme. Nije htela da mi pokaže ruku.”

~ 121 ~ Anna


Zvoncica „Pa, šta možeš? Da kažeš njenim roditeljima? Osamnaest joj je - ne mogu je ni na šta prisiliti.” „Znam”, rekla sam. „Samo brinem. Više ne liči na sebe. Promenila se. Mislim, da, znam da prolazi kroz mnogo toga, izgubila je Kajla, ali... i mi smo. Svi se borimo s tim gubitkom.” „Misliš da bi išla na terapiju?” Rukama mi je masirao ramena, a onda mi prešao na leđa, pritiskajući me usput. „Ja jesam, i znam da mi je pomoglo. A znaš šta ja mislim o psihijatrima.” Morala sam da ga gnjavim i pretim mu da neću spavati s njim ako ne ode sa mnom kod studentskog terapeuta u vezi s Kaj lovom smrću. On je i dalje išao jednom mesečno i za njega je to preraslo u proces oporavka od odnosa s ocem. „Znam. I da, i to sam je pitala. Odgovorila je da joj to ne bi pomoglo. Jedino želi da joj se Kajl vrati.” Samo je uzdahnuo. „Ne znam šta da ti kažem. Sve to zvuči zabrinjavajuće. Ah... šta možemo, osim da pokušavamo da joj pomognemo i nađemo joj se ako joj budemo potrebni?” Klimnula sam glavom i podigla bradu za poljubac. „Na brzinu ću se istuširati i šta kažeš da onda odemo na ručak? Čujem da ti krči stomak.” „Sad kad sam se privijala uz tebe, gospodine znojavi mišićavko, i meni će biti potrebno tuširanje.” Oči su mu se zažarile i zario mi je prste u krsta. „Cimer mi nije tu za vikend.” „I moja cimerka”, rekla sam i ponovo obukla kaput. „Moj dom je bliže”, naglasio je i pobedio u raspravi. Obukao je duks s kapuljačom preko golog tela i dohvatio torbu jednom rukom, a drugom me je povukao za sobom. Njegova soba u domu bila je na deset minuta šetnje kroz kampus, ali mi smo stigli gotovo za pet. Obgrlio me je oko struka, gurajući me napred. Naslonila sam mu lice na rame da sakrijem kikotanje. Žurio je, a isto tako i ja. I ja sam njega obuhvatila oko struka i osećala kako mu se mišići pomeraju pod mojom rukom dok smo hodali. Zamislila sam ga kakav će biti čim zatvorimo vrata sobe: bez majice, sa snažnim nabreklim mišićima koji me muče, tršavom plavom kosom razbarušenom i mokrom od znoja, sportskim šortsem nisko spuštenim oko kukova da otkriju V-oblik. Pogurala sam ga kroz vrata kad ih je otvorio, a zatim se naslonila leđima na njih čim su se zatvorila. Okrenula sam ključ i stajala spojenih stopala, s rukama naslonjenim na vrata iza sebe, s blago zabačenom glavom. Čekala sam. Tad je Džejson od svega napravio igru, čim smo se zaključali u sobu. Pažljivo je spustio torbu na pod pored kreveta, zatim iskopao ključeve, telefon i novčanik iz sporednog džepa i spustio ih na sto. Nije gledao u mene, nije se čak ni okrenuo. Kretao se što je sporije mogao, samo da vidi koliko ću ga pustiti dok ga ne zaskočim. Tokom protekle dve godine otkrili smo da sam često ja bila napadač u našem seksualnom odnosu. On je to voleo, a i ja. Podigao je poklopac na laptopu, uključio ga i proverio mejl, kucajući brz odgovor kolegi. Tada je, napadno sporo, skinuo košulju i počastio me pogledom na njegova čudesno mišićava leđa, ogromna ramena, leđne i trapezaste mišiće koji su se predivno talasali dok je zgužvao košulju i bacio je u korpu u uglu. A onda, samo da bi me zadirkivao, raširio

~ 122 ~ Anna


Zvoncica je i rastegao ruke; predobro je znao koliko volim njegova leđa. Zatim se polako okrenuo i videla sam kako zateže trbušnjake jer je znao koliko mi se sviđaju. Da, bila sam srećna devojka. Podigao je obrvu na mene, podigla sam i ja svoju. Otkopčala sam kaput, skinula ga s ramena i pustila da padne na pod. Onda, kao zajedničku šalu, ugrizla sam se za ugao usana i zatresla kosom kao model u reklami za šampon. Pokušao je da mi se ne smeje, i delimično je uspeo, ali uglovi usana iskrivili su mu se u uzdržan osmeh. Oboje smo skinuli čarape i cipele, zatim stali jedno naspram drugog, gledajući se, i izazivali ono drugo da napravi prvi potez. Pokleknula sam; prstima sam dohvatila rub svoje majice i lagano je skinula. Odmah je uperio pogled u moje grudi, podignute jednostavnim crvenim grudnjakom. Ponovo sam ga izazivala, skidajući jednu bretelu s ramena, pa onda drugu. Oklevala sam kod kopče, pridržavajući ivice rukom. Izvukla sam jednu ruku kroz bretelu, a onda prešla na drugu; brzim pokretom skinula sam grudnjak i pokrila grudi šakama, a on je glasno zastenjao. „Ubijaš me, malena.” Primakao mi se, gladno zureći u brežuljke koji su mi se prelivali ispod ruku. Stajala sam u mestu i zabacila glavu dok mi se primicao. „Skloniću ruke kad ti skineš pantalone.” „Ali onda ću biti go, a ti ćeš i dalje imati gaćice.” Veselo sam podigla rame. „Sigurna sam da ćeš mi pomoći u tome.” Iskoračio je iz šortsa i stao ispred mene u tesnim boksericama od plavo-zelenog kariranog pamuka potamnelog od znoja. Popustila sam i pomerila ruke tako da sam samo srednjim prstima prekrivala bradavice. Duboko je udahnuo, zatim prešao poslednjih nekoliko centimetara između nas, polako se spustio na kolena ispred mene, s rukama na mojim bokovima iznad tesnih farmerica. Nije skidao pogled s mene dok mi je otkopčavao dugme i povlačio rajsferšlus nadole, zatim mi ih je spustio do butina, gde su se zaglavile. Namrštio se na gaćice, a zatim na mene. „Prokletstvo, dušo, ove su tesne. Kako si se, dođavola, uvukla u njih?” „Uz velikodušnu upotrebu masti i mnogo trčanja”, rekla sam. Glasno se nasmejao, s licem naslonjenim na moj stomak. „Bože, to je bilo smešno. Ali ozbiljno. Kako ih skidaš?” „Povuci ih za porub.” Podigao mi je stopalo i svukao mi farmerke s jedne noge, zatim s druge. Stajala sam skoro gola ispred njega, samo u tangama. „Sveti bože, kad si kupila taj donji veš?” Uhvatio me je za kukove i okrenuo me u mestu tako da se okrenem ka vratima. „Prokletstvo, Bek. Ovo liči na zubarski konac i flaster.” Rukama mi je prešao preko zadnjice, zatim mi je obuhvatio obline i gladno gnječio meso i mišiće. Zadihano sam se nasmejala. „Kupila sam ih juče. U Viktorijas sikretu bila je rasprodaja, pa sam kupila nekoliko.” Izvila sam leđa, isprsila se i natrćila, izvukla jednu nogu napred i ispružila drugu, u položaj koji je meni izgledao budalasto, ali Džejsona je izluđivao, sudeći

~ 123 ~ Anna


Zvoncica po njegovom ječanju i načinu kako mi je stezao butine i zadnjicu. „Ne pokrivaju baš mnogo, zar ne?” „Ne pokrivaju mnogo? Ne pokrivaju ništa. Čitavo dupe ti je potpuno golo.” „Dobro je što ćeš ga samo ti videti, je li tako? Pa, osim moje cimerke.” „Ona nije lezbijka, zar ne?” Upitno sam podigla obrvu na njega. „Da li bi ti smetalo da jeste?” „Uopšteno, ne. Ali kad si ti u pitanju, da. Ti si moja. Muškarac, žena, nije važno. Niko drugi ne može da te ima.” Uzdahnula sam. „Ne, nije. Zapravo, pomalo je droljasta. Gotovo svake noći dovodi frajere u sobu i imaju seks bez obzira na to jesam li ja u sobi ili ne. Znaš, nekad se ne potrude ni da se pokriju. Odvratno je.” Nakrivila sam glavu kad mi je nešto palo na pamet. „Mislila sam da bi momke trebalo da napali pomisao na dve devojke u akciji?” Zakačio mi je kažiprst za pojas tangi i polako ih povukao nadole, svukao ih, zatim ih prineo nosu i onjušio, na moju sramotu. „To je više vizuelno, mislim”, rekao je i podigao se uz moje telo tako da mu se muškost našla između mojih guzova, i rukama me je uhvatio za bokove. „Prilično sam siguran da većinu frajera ne pali zapravo pomisao na to kako dve žene vode ljubav, u homoseksualnom smislu. Više je tu reč o prizoru dveju golih žena zajedno, sa svim tim oblinama, znaš? I ne, ne bi me napalilo da te vidim s drugom ženom. Bio bih isto posesivan i ljubomoran kao i da te vidim s drugim frajerom.” „Dobro je znati”, izustila sam. Prsti su mu se pomerali ka spoju mojih butina i mučila sam se da izdržim, da ne raširim noge i preklinjem ga da me dodirne. Umesto toga, naslonila sam se leđima na njega, klizeći gore-dole po njegovoj tvrdoj muškosti. Želela sam ga, ali nisam imala nameru da popustim. Morao je da popusti prvi ili me nikad ne bi ostavio na miru. I dalje sam pokrivala rukama bradavice i Džejson je pokušavao da ih skloni. „Ne-ne, dečko. Znaš pravila. Donji veš, a onda možeš da pipaš.” „O, to su pravila, ha? Od kada?” „Od sada.” Spustio mi je usne na rame da ga poljubi, zatim preko kičme i dole, dole, i svaki poljubac slao mi je potrese kroz telo, podrhtavanje po koži. Ljubio mi je kičmu dok se izvlačio iz gaćica, a onda sam osetila kako mi ih spušta na glavu. Vrisnula sam i zbacila ih. „Grozno! Neću tvoje znojave bokserice na glavi, budalo!” Okrenula sam se u mestu i ljutito ga pogledala. Smejao se i smesta je iskoristio moju nepažnju da me uhvati za grudi, koje sam razotkrila kad sam spustila ruke na kukove da naglasim ljutnju. „Pobedio sam”, izjavio je. Pokušala sam da ne izdahnem kad mi je palčevima prešao preko bradavica. „Ne... ti... ne”, zastenjala sam. „Pustila sam te...” „Pustila si me - šta?” Uhvatio mi je tvrde vrhove između palca i kažiprsta, i okretao ih dok više nisam mogla da razmišljam.

~ 124 ~ Anna


Zvoncica „Pustila te da... pobediš.” Morala sam da povratim kontrolu, znala sam, ali ruke su mu previše dobro znale kako da mi skreću pažnju, a onda mi je na dojke spustio usta i zapljusnuo mi kožu vrelim poljupcima. Izgubila sam se i nisam mogla da se uzdržim, već sam se izvijala. „O, bože, nemoj da prestaješ.” „Ne? Sviđa ti se?” Prestao je da me obrađuje ustima i nasmešio mi se, škiljeći, svestan da sam se predala. „Da, znaš da je tako.” „Hoćeš još?” Mogla sam samo da klimnem glavom i podsetim sebe da dišem. Oboje smo bili tako zaokupljeni učenjem da nam je ovo bila prva prilika da vodimo ljubav u poslednjih nedelju dana i oboje smo bili željni. Trebalo mi je više, i on je to znao, ali želeo je da mu to kažem. „Da, treba mi još”, šapnula sam, držeći mu glavu uz sebe, s prstima zavučenim u njegovu kosu. „Šta još želiš?” Uvukla sam vazduh kad mi je usnama stegao bradavicu i razvukao je od dojke, naglo je puštajući. Morala sam da povratim kontrolu. Razmišljala sam, a onda se nasmešila kad sam nešto smislila. „Uzmi me”, promrmljala sam. Podigao mi se uz telo, a muškost mu se pela uz moju butinu i spustila mi se vrela i tvrda na stomak. Privukao me je sebi, poljubio me i sagnuo se da me podigne u naručje, s namerom da me odnese do kreveta. Odgurnula sam ga. „Ne, ne tu.” Zbunjeno se namrštio. „Pa gde onda?” Okrenula sam se od njega, ponovo okrenuta vratima, i stajala sam naslonjena na njih, s razmaknutim stopalima, blago povijena u struku i glave okrenute da ga posmatram kroz veo crnih kovrdža. „Ovako.” „O, jebote. Jesi li ozbiljna?” Uhvatio me je za kukove, zastao, a onda mi se nagnuo preko leđa. „Ovako, sada.” Posegnuo mi je između nogu da bi prešao prstom kroz vlažne nabore, zaranjajući srednji prst u mene, gurajući ga da mi pređe preko klitorisa. „Lagao sam”, šapnuo je, uzimajući svoj nabrekli ud u ruku i prinoseći ga mom otvoru. „Ti si pobedila.” „Nemoj to da zaboraviš”, rekla sam, a onda izgubila sposobnost govora dok je polako ulazio u mene, zarivajući se sve dublje i dublje, sve dok mu se kukovi nisu zalepili za moju zadnjicu. S jednom rukom na mom boku, a drugom na leđima, polako se izvukao, zatim ponovo ušao, stenjući. Ušao je dvaput, zatim tri puta, i umalo sam se izgubila upravo tad, gotovo sam svršila samo od blaženog osećaja njega u meni, ali sam se borila da se uzdržim. Želela sam da se uskladim s njim, da osetim kako mi se zidovi stežu oko njega, dok svršava. Počeo je da se kreće brže i, iako mi je upravo to bilo potrebno tog trenutka, usporila sam ga šapatom. „Ne tako brzo, Džejsone. Uspori. Što je sporije moguće.”

~ 125 ~ Anna


Zvoncica Zastao je na pola puta i ostatak prodiranja izveo ledeno sporo. „Ovako?” Izvukao se istim tempom, tako polako da se jedva kretao. „Da.” Ostala sam bez daha. „Upravo tako. Tako polako.” „Zašto?” Uštinula sam se za bradavicu i kroz telo mi je proletela munja kad je ponovo ušao u mene. „Tako mogu da osetim svaki centimetar tebe što je duže moguće.” Podigao je ruku da me uhvati za dojku, zavrti mi bradavicu između prstiju, čvrsto me štipajući dok se istovremeno nabijao u mene. Izdahnula sam, povijajući glavu dok se u meni podizao vrhunac, koji je sve više rastao. Osetila sam i približavanje njegovog orgazma, praćenog drhtavim grčevitim klizanjem njegove alatke u mene. Počeo je da gubi kontrolu nad ritmom, hvatajući me za kukove i ulazeći i izlazeći iz mene, i ječeći dok je ulazio ponovo. Volela sam kad izgubi kontrolu. Volela sam što mogu to da mu uradim, što se zbog mene osećao tako dobro da se nije mogao uzdržati. Tad sam morala da se pomerim, podigla sam se na vrhove prstiju i spuštala u susret njegovim naletima, savijajući se niže i odgurujući se o vrata rukama, puštajući ga da me gura napred sve jačim naletima. Uskoro je soba bila ispunjena udaranjem mesa o meso i našim udruženim uzdasima i stenjanjem. Osetila sam kako mi se telo steže i grči dok se vreo drhtavi pritisak oslobađao u meni i vrhunac eksplodirao. Ugrizla sam se za ruku i vrisnula u meso kad sam svršila i osetila kako se napinje iza mene i zariva mi prste u kukove. „Bože, Bek, tako mi prijaš ovakva”, procedio je. Nisam mu mogla odgovoriti - uspela sam samo da zaječim i pomerim mu se bliže dok se zabijao u mene, sad već raspomamljen, prodirući snažnije nego ikad pre. Čula sam ga kako ječi, a zatim se povukao, zastao, i zario, najjače dotad. Nisam mogla zaustaviti krik koji mi je izleteo dok se zavlačio u mene, gotovo bolno, ali ne sasvim, udarajući o mene. Nije mi nikad trebalo mnogo da se pokrenem, ali kad je potpuno izgubio kontrolu, udarajući o mene iznova i iznova, stenjući sa svakim prodiranjem, privlačeći me sebi... to me je dovelo do drugog vrhunca. Udaranje tela o telo, način kako je prodirao duboko, trljajući me na pravi način, s prstima na mojim bokovima, privlačeći me sebi... i svršila sam ponovo, ovog puta nesposobna da prigušim krik. „O bože, o gospode”, zaječala sam i mlitavo klonula, pri čemu su me samo njegovo telo i ruke pridržavali uspravno, ali i dalje držeći zadnjicu uz Džejsonove kukove dok je nastavljao da prodire, izgubljen u sopstvenom vrhuncu. „Hoćeš li svršiti sada?” „Bože, da. Evo upravo”, prostenjao je. Ušao je u mene poslednji put, a onda sam osetila vreli nalet njegove sperme u sebi i uzviknula dok se obrušavao sve dublje i dublje, više ne prodirući, ali pritiskajući se uz mene dok je svršavao, ponavljajući moje ime, iznova i iznova. Kad se smirio, odmakla sam se i oteturala do kreveta, srušila se i povukla i njega sa sobom. Pao je pored mene, zagnjurio mi lice u grudi i uzdahnuo. Držala sam ga tako, osećaj ući kako me njegova bradica bocka po nežnoj koži, dok nam je puls kucao u paru. „Zaista ti se dopalo tako, zar ne?” pitala sam posle nekoliko minuta umirujuće tišine. Klimnuo je glavom. „Bože, da. Pomalo sam odlepio na kraju, zar ne?” Zakikotala sam se. „Da, pomalo jesi.”

~ 126 ~ Anna


Zvoncica Okrenuo se da me pogleda, sa zabrinutim izrazom. „Nisam te povredio, zar ne?” Odmahnula sam glavom. „Ne, dušo. Možeš da me tucaš jako kad god poželiš.” Nasmejao se i prebacio preko mene. „Mogu? Stvarno? Znao sam da sam previše grub, ali nisam se mogao zaustaviti. Ja...” „Nemoj da se izvinjavaš. Rekla sam ti da me nisi povredio. Dopalo mi se. Ozbiljno.” Počešala sam ga po leđima i protrljala mu ih stopalima, privlačeći ga bliže. „Sledeći put želim te na rukama i kolenima”, izjavio je. Podigla sam obrvu na njega. „Stvarno? Pseći stil, ha?” Sagnuo je glavu. „Mrzim taj naziv. Zvuči ponižavajuće.” Slegnula sam ramenima. „Nazovi to kako hoćeš, ali da, sledeći put ćemo tako.” Nasmešio se i privio uz mene. Osetila sam kako mu se ponovo diže i posegnula sam između nas, uzimajući ga u ruku i milujući do pune erekcije. Pokušao je da se uvuče u mene, ali odmahnula sam glavom, smeškajući se. Pritisnula sam mu glavić na svoj klitoris i počela da kružim, koristeći njegovo debelo toplo meso da se zadovoljim, prvo polako, pa zatim sve žešće, dok se nisam izvila unazad, stenjući. Kroz skupljene oči gledala sam ga kako se zateže, uzdržava, dok su ga pokreti moje ruke na njemu dok sam se samozadovoljavala njegovim udom izbezumljivali. Svršila sam snažno, grizući ga za rame da utišam zadihani vrisak vrhunca. Kad je taj početni talas preleteo preko mene, zarila sam mu vrelo meso u svoj otvor i stegla ga nogama oko struka tako čvrsto da se nije mogao pomeriti. Zavrtela sam kukovima, naslanjajući se na njega, stežući što jače vaginalnim mišićima, dok su nam se znojava tela preplitala, moja usta tražila njegove usne, šapućući volim te kroz njegovo stenjanje, prepuštajući se orgazmu. Kad su mi se drhtaji usporili, popustila sam stisak i pustila ga da se delimično odmakne, a onda sam ga zadržala, smeškajući se kroz poljubac. I on je bio blizu, ali nisam još bila spremna da ga pustim. Žudela sam za još jednim orgazmom, rešena da ga izvučem pre nego što pustim i njega da svrši. Sad je već znao šta želim i, umesto da se smesta zarije duboko, prodirao je plitko, podižući kukove da zavuče ud u mene, da mi svojom tvrdoćom pritiska klitoris svakim blagim pokretom. Zastenjala sam mu u usta, osećajući kako se novi vrhunac skuplja u meni. „Mislio sam da si rekla kako ću te sledeći put uzeti drugačije?”, promumlao je, smeškajući se. Slegnula sam ramenima, drsko mu se smeškajući. „Lagala sam. Moraćeš da čekaš.” „Nije lepo.” „Dobra sam sve vreme”, rekla sam. „Ne moram da budem dobra i u krevetu s tobom. Tu imam prava da budem i malo loša.” Ušao je u mene, ali odmakla sam se da ne bi prodirao duboko. „Šta radiš?”, pitao je. „Hoću da ostaneš plitko.” „Zašto?” Slegnula sam ramenima. „Ne znam. Samo radim ono što mi prija. Teram te da čekaš.”

~ 127 ~ Anna


Zvoncica Zavukao mi je ruke ispod glave i oslonio se na laktove. „Onda ću morati da čekam, čini mi se.” Nestašan osmeh postao mu je ozbiljan. „Želim da radim sve što ti prija. Šta god želiš, dušo.” Stegla sam ga za tvrdu zadnjicu i podstakla ga da se pokrene. „I zato te volim. Pa, to je jedan razlog.” Pronašli smo zajednički ritam, susrećući se na sredini svakog plitkog prodiranja, zadirkujući se uzajamno. „Koji su drugi razlozi?” „Tražiš komplimente, zar ne?” Suzio je pogled kao da se koncentriše. „Da. Besramno.” „Pa, volim te zbog načina na koji vodiš ljubav sa mnom. Volim te zbog tvog tela. Volim što si posesivan i brineš o meni,” Zastala sam da zatvorim oči dok je on nameštao težinu i slučajno pronašao moju osetljivu tačku nežnim vrhom svoje ukrućene muškosti. „O, bože, da, samo tako, upravo tu. Nemoj da prestaješ... o, sranje, što je dobro.” Ulazio je u mene nizom brzih, plitkih udaraca od kojih sam se očajnički izvijala uz njega, prstima ga snažno stežući za leđne mišiće. „Još neki razlog?” Zadihano sam se nasmejala. „Hm, Možda te volim i zato što si nadaren za fotografiju. Naročito te volim zbog onoga što radiš jezikom, I definitivno te volim zato što me voliš uprkos mojoj poteškoći s govorom.” „Koje sad gotovo više i nema,” Klimnula sam glavom, nesposobna da govorim dok su mi telo protresali zemljotresni trzaji. Ali nije ubrzao ritam niti povećao dubinu, i volela sam ga zbog toga, iako nisam bila u stanju da skupim reči i kažem mu to. Zadržao je plitkoću i brzinu, odvodeći mi talase vrhunca do oštrih vrhova blažene ekstaze, koja me još nije obuzela, ali se širila svakim njegovim zarivanjem u tu predivnu tačku koju je pronašao. Osetila sam kako me steže u grudima, kako mi se srce širi, i pogledala sam ga u oči, videći mu duboku ljubav u blistavom zelenom pogledu što me je izveo iz običnog fizičkog orgazma u očajan, plačan osećaj bezgranične ljubavi. Prošlo je neko vreme i vrhunac je nastavio da se pojačava. Mahnito sam iščekivala provalu orgazma, dahćući mu u ruku, zacvilevši kad je sagnuo glavu da mi posisa dojku. Samo mi je toliko trebalo, vrelo vlažno usisavanje moje zategnute bradavice. Uzviknula sam, ne razmišljajući ko me čuje. „Sad, Džejsone, t-treba mi s-sad!”, zamucala sam, dahćući mu u uho. Zastenjao je od olakšanja i zario se duboko, snažno, spuštajući se svom težinom na moje telo i uvlačeći se duboko u mene. „O, bože, Beka, o... tako ću snažno svršiti...” ,,D-d-obro... svrši u mene.” Sad sam jedino mucala kad bih doživljavala vrhunac sa Džejsonom i izgleda da je sebi postavljao za lični cilj da me dovede do takvog vrhunca da izgubim sposobnost tečnog govora. Nije mi skidao usta s dojke, nežno mi grickajući bradavicu i gurao je duboko, ali nežno, pažljivo, krećući se dugim, savršenim zamasima. Svršila sam i prepustila se potpuno, dok mi se suza slivala niz obraz, a telo oslobađalo svake kontrole, grčeći se ispod Džejsona dok se on praznio u mene, neprestano mi tiho mumlajući ime od olakšanja.

~ 128 ~ Anna


Zvoncica Grlili smo se, puštajući i školu i gostujuće utakmice i sve ostalo da nestane na tren dok smo dremali zajedno. Međutim, poslednja misao, pre nego što sam zaspala s otkucajima Džejsonovog srca u uhu, bila je Nel, i kako da joj pomognem.

Poglavlje 11

Zatišje pred buru Džejson April Nažvrljao sam poslednjih nekoliko pasusa ispitnog eseja u svesku, zatvorio je, napisao ime na vrhu, a zatim prebacio ranac preko ramena. Spustio sam test na profesorkin sto i klimnuo joj glavom u znak pozdrava dok sam odlazio. To mi je bio poslednji ispit u prolećnom semestru i znao sam da sam ga razbio. Naravno, Beka mi je pomogla da se pripremim, kao što mi je pomagala u svemu u životu. Ona je svoj i dalje pisala, znao sam, pošto je obično završavala prva, ali bi ponovo prošla svaki odgovor jedan po jedan pre nego što bi ga predala. Nikad nisam imao toliko strpljenja. Odgovorio bih na poslednje pitanje i predao test, dok bi Beka obično ostala poslednja u učionici. Svratio sam do svoje sobe da ostavim ranac, zgrabim torbu koju sam već spakovao i uskočim u kamionet. Sedeo sam na parkiralištu najbližem mestu gde je Beka polagala završni ispit, s ajfonom uključenim u radio koji mi je poklonila za Božić. Zasvirala je pesma Ten Cent Pistol dua The Black Keys i opustio sam se, da bi posle nje naišla jedna od Bekinih omiljenih, The Blower’s Daughter Dejmijena Rajsa. Nije mi se mnogo sviđala Bekina akustična, kvaziumetnička muzika, ali bilo je nekoliko pesama koje su mi se dopadale, i Dejmijen Rajs uglavnom je mogao da prođe, ova pesma naročito, posebno kad ju je Beka pevala. Umela je da se izgubi u njoj, zažmurila bi i reči su zvučale tako umiljato zbog njenog divnog glasa. Tvrdila je da ne ume lepo da peva i nikad mi nije pevala smišljeno, ali puštao sam pesme koje sam znao da voli i krišom je slušao. Tad sam je ugledao, u mom starom duksu s kapuljačom i V-izrezom ispod kog se video deo tamne kože, i s kosom labavo vezanom na vratu, u tesnim crnim helankama od kojih bih se napalio samo zbog načina kako je hodala i male rupe između prevoja njenih butina, još me nije ugledala, pažnja joj je bila usmerena na telefon, najverovatnije se dogovarala s Nel. Izvadio sam foto-aparat iz torbe, uključio ga i zumirao je, hvatajući je u savršeno spontanom trenutku. Ostao sam bez daha kad sam video kakvu sam sliku napravio: njeno lice uokvireno uvojcima žive crne kose, osmeh na licu izazvan nekom skrovitom mišlju. Sunce

~ 129 ~ Anna


Zvoncica joj je bilo iza s leve strane, zraci su padali pored nje i prelivali je kasnopopodnevnim zlatom. Duks joj je bio širok, ali grudi su joj se ipak primećivale ispod sive tkanine, i kuk joj se isticao kad je lelujavo zakoračila. Svetio fotografije pozajmilo joj je izbledeli izgled, i već sam video koje ću filtere primeniti u Fotošopu da izgleda još više vintidž. Sklonio sam foto-aparat kad se približila, pošto sam znao da zbog nekog glupog razloga mrzi svoje slike. Znao sam i uglavnom poštovao njenu netrpeljivost prema sopstvenim fotografijama, ali ipak sam je često potajno slikao, samo zato što nisam mogao da odolim. Niko ih drugi osim mene nije video, i nameravao sam da tako i ostane. Naročito sam čuvao onu koju sam snimio kad je izlazila ispod tuša. To mi je verovatno bila najdraža fotografija. Belim peškirom obmotala se oko grudi, i on joj je jedva prekrivao prednji deo tela. Iz profila joj se videla raskošna zadnjica kako se nagnula unazad, isturila grudi i slobodnom rukom zabacivala kosu unazad. Oslanjala se na jednu nogu, a drugu je blago savila u klasičnom položaju. Vrat joj je bio ogoljen, kičma izvijena, a oči zatvorene. Mislim da nikad nije izgledala tako lepo kao tog naročitog trenutka. Uskočila je u kamionet i nagnula se da me poljubi i pre nego što me je pozdravila. „Kako ti je prošao ispit, dušo?”, pitao sam. Slegnula je ramenima. „Dobro, valjda. Imala sam anatomiju, što sam već polagala, ali nisam mogla preneti kredit. Drago mi je Što je gotovo. A tebi?” „Razvalio sam, zahvaljujući tebi.” Gurnula je ranac na pod kod nogu i zakopčala pojas. „Ne, samo sam ti pomogla da učiš. Već si dosta znao.” Izašao sam s parkirališta i krenuo iz kampusa ka En Arboru, zaustavljajući se kod njenog doma da uzme putnu torbu i pričvrsti je na sedištu kamioneta pored moje. „Zašto uvek idemo mojim kamionetom kad je tvoj auto mnogo lepši nego ovo staro govno?” pitao sam nevezano. Samo je slegnula ramenima. „Valjda iz navike? Volim tvoj kamionet. Toliko me uspomena vezuje za njega da ću verovatno plakati kad ga budeš zamenio.” „Slažem se s tobom. Prvi put sam ti video telo u ovom kamionetu.” Frknula je. „Zar samo na to misliš?” „Znaš da si ista kao i ja, Bek, i nemoj ni pokušavati da poričeš.” Isprepleo sam nam prste i stegao joj ruku. „A na kakve si ti uspomene onda mislila?” Nije odmah odgovorila. ,,U pravu si, prokletstvo.” Lukavo me je pogledala. „Mislila sam kako smo se mazili pored drveta. Na sve razgovore koje smo vodili u ovom kamionetu? Sve najveće životne odluke doneli smo u njemu.” Pogledala me je postrance i znao sam da sledi nešto prljavo. „Šta još?”, podstakao sam je. Bacila mi je pogled na rajsferšlus, pa ponovo gore. „Setila sam se Zimskog bala, na drugoj godini? Kako smo se mazili i na kraju si svršio u majicu?” Naslonio sam se na sedište i nasmejao se, prisećajući se. „Izgledala si tako seksi u onoj haljini, Beka. Doslovno sam imao erekciju cele noći.” „Šta si uradio s tom majicom?”

~ 130 ~ Anna


Zvoncica Stidljivo sam se osmehnuo. „Zapravo, stao sam kod Mekdonaldsa i bacio je.” Zakikotala se. „Zanimalo me je, pošto je više nikad nisam videla.” Besciljno smo čavrljali sve dok nismo skrenuli na auto-put koji je vodio do našeg rodnog grada. „Imamo li planove?”, pitao sam. Slegnula je ramenima. ,,S Nel se ponovo nešto događa. Želim da se nađem s njom, ali ona... jednostavno, neće da sarađuje. Ručaćemo s Benom i Kejt sutra.” „Kejt?” „Njegova devojka.” Klimnuo sam glavom. „Kaži mi, kako Nel neće da sarađuje?” Odgovorila je dovoljno smirenim glasom, ali okrenuta prozoru, i govorila je polako, pažljivo naglašavajući reči, što je bio prilično dobar znak koliko je uznemirena. „Jednostavno, izgleda da ne želi da se druži. Svaki put kad joj pošaljem poruku, zauzeta je.” Napravila je prstima znake navodnika u vazduhu. „Poslednji put kad smo se videle, bila je sasvim sigurno pijana.” „Kad je to bilo?” pitao sam. „Za vreme raspusta? Bio si u teretani, i nagovorila sam je da svrati do kuće mojih roditelja. Bila je tako pijana, Džejsone. Tako je grozno smrdela na viski da mi se smučilo. I ponovo je češala ručne zglobove.” „Je li vozila?” Odmahnula je glavom. „Ne, dovezla ju je mama.” „I njena mama nije primetila?” Poklopila je rukom usta. „Mislim da n-nije.” Mucanje je bilo uvod u suze, bio sam prilično siguran; zaustavio sam na parkiralištu jednog bara koji još nije bio otvoren u tri po podne. „Mada, nije mi jasno kako nije primetila. Na primer, ja sam je namirisala čim mi je ušla u sobu. Ne znam šta njeni roditelji r-rade, Džejsone. Svaki put je sve gore kad je vvidim. Kao da nestaje, ili takvo nešto. Sve dublje i dublje tone u s-sebe, a njeni roditelji ništa jebeno ne r-rade da je spreče! Volim gospodina i gospođu Hotorn, iskreno, znaš da ih volim. Bili su uz mene kad sam bila ljuta na svoje roditelje, ah sad su potrebni Nel, a oni... guraju glavu u pesak. I ja - ne znam šta da radim.” Otkopčao sam pojas i pomerio se da je zagrlim. „Ne znam ni ja, Bek. Ona im je ćerka i čovek bi pomislio da će nešto učiniti. Ali... osamnaest joj je, znaš? Šta da urade? Zabrane joj da izlazi? Oduzmu joj automobil? Koliko sam te razumeo, jedva i da izlazi iz kuće. Ako odbija da vidi terapeuta, kako je mogu naterati?” Klimnula je glavom, šmrknuvši. „Znam, znam. Mislim, osim ako ne uradi nešto drastično, na primer, pokuša da se ubije, ne mogu je na silu zatvoriti na psihijatriju, a nisam sigurna da joj to ne bi nanelo više štete nego dobra.” Toliko se trudila da ostane pribrana i bolelo me je što nju boli. „Ona mi je najstarija drugarica, Džejse. Volim je, i mnogo sam zabrinuta zbog nje. Zaista me plaši to njeno češanje.” „Šta misliš, zašto to radi?”

~ 131 ~ Anna


Zvoncica Naslanjao sam je na grudi dok je tiho plakala. Na kraju se uspravila i šmrcnula, prstom se obrisavši ispod očiju. „Ne znam. Prvo bih rekla da su droge, ali nije razdražljiva ih ćudljiva. Videla sam to kod Bena, pa pomalo znam kako to izgleda. Nije ni zastrašujuće mršava kao što je Ben bio, pa mislim da nisu droge. Jednostavno, ne znam, ali me plaši.” „Pa, možda ćemo nešto saznati ovog leta”, nagovestio sam. „Možda. Nadam se.” Duboko je udahnula i izdahnula. ,,U redu. Dobro sam. Pa, gde ćeš ti odsesti ovog leta?” Bio sam kod njene porodice za Božić, spavao u podrumu na najneudobnijem krevetu na razvlačenje u svemiru. Nisam žudeo za tim da ponovim to iskustvo. „Ne znam”, odgovorio sam. „Možda bih mogao pronaći sezonski posao i iznajmiti stan na kraće vreme.” Pogledala je u mene. „Ne znam šta ćeš reći na ovo, ali Ben je iznajmio stan sa svojom devojkom Kejt. Znam da imaju dve sobe, ali koriste samo jednu. Jedna Kejtina prijateljica boravila je kod njih, ali se iselila. Ako nađeš posao, verovatno će te pustiti da budeš tamo ako podeliš stanarinu s njima. Bilo bi ti bolje nego u našem podrumu, to je sigurno.” Njeni roditelji smekšali su prema meni, jer je bilo jasno da sam odgovoran i da volim njihovu ćerku. Išlo mi je u prilog i to što joj je tata navijao za Univerzitet u Mičiganu i nabavljao sam mu karte za domaće utakmice na popustu. Još me nisu sasvim prihvatili, zapravo, činjenicu da ona ima momka, ali dovoljno su se opametili da znaju kako nas ne mogu sprečiti da budemo zajedno i kako bi tako samo otuđili Beku. Puštali su me da im boravim u kući kad god bismo dolazili vikendom ih na raspuste, ah morao sam da spavam u podrumu, čitava dva sprata daleko od Beke. Mislim da su znali kako mi kod kuće nije dobro, i konačno sam im prošlog Božića objasnio da se više nikad neću vratiti kod roditelja, zbog razmimoilaženja s tatom. Nisam dalje objašnjavao, ali bio sam prilično siguran da je gospodin De Roza razumeo šta sam hteo da kažem. Razmislio sam o tome da živim s Benom i Kejt preko leta, i zamisao i nije bila toliko loša. Beka bi mogla da dolazi i mogli bismo da radimo šta želimo relativno slobodno, što gotovo i nije bilo moguće u kući njenih roditelja. Nisam tako dobro poznavao Bena, ali delovao mi je kao pristojan momak. Znao sam da ima ozbiljan bipolaran poremećaj i da se ranije drogirao, ali sad je već godinu dana bio čist i radio je isti posao gotovo dve godine, pa mu je bilo bolje. „Ako mi Ben i Kejt dozvole, živeću kod njih. Poštedeo bih leđa patnje.” Nasmešila se. „Zapravo, samo želiš da spavaš sa mnom, a da ne brineš zbog mojih roditelja.” Ozbiljno sam klimnuo glavom, „Apsolutno. To mi je najvažnije. Potpuno sam zavisan od tebe, Beka. Kad ne bih dobijao redovne doze tvog tela, upao bih u krizu.” Nije ni trepnula. „To je veoma ozbiljno stanje. Možda bi trebalo da se oslobodiš te zavisnosti.” Odmahnuo sam glavom. ,,O, ne. Zadovoljan sam što sam navučen. Nemam mnogo poroka, znaš. Ne pijem, ne pušim, ne idem na divlje zabave ili takvo nešto. Ali ti? Na tebe sam navučen. Ne bih te ostavio ni za šta.” Klimnula je glavom, dodirujući bradu kao da razmišlja. „Pa, u tom slučaju moramo se pobrinuti da dobiješ svoju dozu, gospodine Dorsi. Ne želim da te uhvati kriza.”

~ 132 ~ Anna


Zvoncica Prešao sam joj preko butine i gipka koža lako joj se ugibala pod mojim dodirom. „Ne, to ne bismo želeli. To bi bilo loše.” Malo se okrenula na sedištu. „Koji su simptomi krize, tek da znam na šta da obratim pažnju?” Okrenuo sam dlan nagore i prešao joj preko ruba helanki do slabina. Helanke su joj bile tako tesne da sam joj osetio usmine kroz tanki pamuk. Potisnula je uzdah kad sam pronašao mesto koje sam tražio i počeo da ga milujem preko tkanine. „Pa”, rekao sam, „Postajem mrzovoljan, to je prvo. Ozbiljno se napalim i teško mi je da se koncentrišem.” Malo je razmakla butine, zamućenog pogleda i leđa naslonjenih na vrata. „Shvatam. A koji je najbolji način da uzmeš svoju dozu?” „Nisam izbirljiv.” „Znači, kad bi me dodirivao, ovde na ovom parkiralištu, to bi ti pomoglo?” Klimao sam glavom napred-nazad, u smislu da i ne. „Pa, privremeno bi. Mislim, prošla su već tri dana kako sam te poslednji put imao? Bili smo tako zauzeti učenjem, jednostavno, nismo imali vremena. I sad si tu baš kako želim. Možda će mi biti potrebno više od toga.” „Ali i to je neki početak, zar ne?” Uhvatila me je za ruku, okrenula se na sedištu tako da se leđima nasloni na mene i spustila mi je dlan niz svoj stomak, ispod rastegljivog pojasa helanki. „Šta ako obećam da ću ti kasnije uzvratiti uslugu kako god želiš?” „Kako god želim?” Povukla mi je ruku još niže i udovoljio sam joj gurnuvši prst u nju. „Da, da. Bilo kako. Samo kaži.” Uvukao sam vazduh i otkrio da je već vlažna. „Bože, Bek. Potpuno si spremna za mene, zar ne?” Oblizala je usne i izvila leđa kad sam zavukao dva prsta u nju, tražeći joj osetljivu tačku, palcem joj masirajući klitoris pomalo nespretnim ali delotvornim pokretom. „Da, jesam. Čitavog jutra razmišljala sam o ovome. Nisam mogla da se koncentrišem na ispit, jer sam neprekidno mislila na ono što si mi radio jezikom u sredu.” „To ti se svidelo, zar ne?” Za dve godine, koliko smo bili zajedno, nikad nismo isprobavali oralni seks, sve donedavno. Kad sam se prvi put spustio dole, bilo je pomalo nelagodno, ali kad sam ušao u štos, tako je glasno vrištala da su nam stanari sa sprata iznad lupali da nas utišaju. Beka se osećala tako poniženo, ali ja sam bio ponosan na sebe što sam joj izvukao takvu reakciju. Da, moja devojka volela je da vrišti. Sviđalo mi se to. To tako nije ličilo na nju, u svim ostalim prilikama. Obično je bila povučena, tiha i stidljiva, ali kad bih joj skinuo odeću i kad bi joj potekli sokovi, oslobodila bi se svih prepreka. Veoma je lako doživljavala orgazme, i kao da nije bilo granica koliko bi puta mogla da svrši, kad bih samo imao dovoljno snage, samokontrole i strpljenja da joj posvetim svu pažnju. Nikad ne bi pomislili, ali moja tiha, natprosečno inteligentna, ambiciozna, uvek po propisu devojka bila je neumerena i nezasita ljubavnica. Činilo se da ponekad ne mogu da je pratim. Takav problem i nije bio loš.

~ 133 ~ Anna


Zvoncica Sad, na javnom parkiralištu u pet sati u petak po podne, očajnički se vrpoljila dok sam je prstima polako dovodio do vrhunca. Za samo nekoliko trenutaka prsti su mi bili obavijeni njenim klizavim, toplim sokovima, a ona mi se zadihano držala za ruku i vrtela kukovima pod mojim dodirom. Grizla se za usnu u pokušaju da se ućutka, ali znao sam da to neće dugo potrajati. Kovrdže su joj ispale iz repa i čelo joj se orosilo znojem. Prešao sam joj rukom preko vrata, ključne kosti i ispod majice. Zavukao sam joj prste u grudnjak i oslobodio joj dojku iz svilene korpe, vrteći joj bradavicu dok nije postala čvrsta kao dijamant. Tad je kriknula i okrenuo sam joj lice ka sebi, udišući njene vriske zadovoljstva. Ukrutio sam joj se uz leđa i znao sam da je osetila, ali nije se obazirala dok joj se disanje nije smirilo. „Bože, Džejsone. To je bilo snažno.” Uspravila se i zatakla razbarušene pramenove kose iza uha. „Da, jeste”, složio sam se. „Mnogo volim da te gledam kako svršavaš. Znaš to?” Sagnula je glavu i pogledala okolo po praznom parkiralištu, sa zakašnjenjem proveravajući da li nas je neko video. „Ukapirala sam. Koliko često to radiš, pomislila bih da će ti dosaditi.” Odmahnuo sam glavom. „Ne. Nikad. Ne bi mi nikad dosadilo. Svaki put je đavolski seksi. Uvek se napalim.” Okrenula se na sedištu i lukavo me pogledala. „Je li? I sad si napaljen, zar ne?” „O, da.” Promeškoljio sam se u pantalonama. „Žudim za tobom.” „Pa, šta kažeš da voziš, a da ti ja uzvratim uslugu?” Nisam bio sasvim siguran šta je imala na umu, ali mogao sam da naslutim. Ubacio sam u brzinu i izveo nas na put, zatim skrenuo s glavnog auto-puta na prašnjavi sporedni koji je vodio do široke krivine. I, naravno, Beka mi je otkopčala pojas, otvorila mi rajsferšlus na farmerkama i svukla ih na butine, zajedno s boksericama. Podigao sam se na sedištu da mi ih prevuče preko zadnjice, a onda me je obuhvatila rukama i morao sam čvrsto da držim volan da bih nastavio da vozim pravo, usporavajući na jedva pedeset kilometara na sat. Milovala me je polako i posmatrala kako postajem sve tvrdi pod njenim dodirom, a zatim mi palcem prešla preko glavića kad su mi izletele kapi bistre tečnosti. Obuhvatila ga je pesnicom i povlačila gore-dole, gore-dole, menjajući ruke dok je prilagodavala ritam, usporavajući i masirajući mi koren, a zatim ga stiskajući pri vrhu. Uskoro sam neobuzdano poskakivao kukovima, pitajući se hoće li me pustiti da zabrljam sve oko sebe ili će učiniti ono što se nikad nisam usudio da joj tražim. „Bože... prokletstvo, Beka. Ja - blizu sam.” Nasmešila mi se, povukla pesnicu sve do korena, a onda se povukla unazad i savila iznad mene. „Onda bolje da nešto preduzmem, zar ne?” „Da, možda... možda bi trebalo.” Dodirnuo sam joj obraz da je zaustavim. „Samo ako želiš.” Pogledala me je s ljubavlju i naslonila mi lice na ruku. „Želim, Obećavam. Ne bih da ne želim.” A onda je obavila svoja slatka usta oko njega, i ja sam zaječao. „Gospode, ovo je neverovatno”, promumlao sam.

~ 134 ~ Anna


Zvoncica Rukom mi je masirala koren i prelazila jezikom preko glavića, a zatim ga usisavala dublje, povlačila se, pa zatim ponovo spuštala. Zavukao sam joj ruku u kosu i vodio računa da je ne pritiskam, tako da zna da to radi samo zato što tako hoće. Podizala je i spuštala glavu, svakim pokretom ga uzimala dublje u usta, i jedva sam se uzdržavao da se ne zarivam u nju. Naslonio sam se na sedište, očajnički snažno stežući volan dok je usporavala, ostavljajući samo glavić u ustima i šišajući snažno, istovremeno masirajući koren. „O, bože”, mrmljao sam. „Ja - tu sam... molim te, nemoj da staneš. Svršiću... o, bože...” Tad sam morao da zaustavim auto. Kad sam joj rekao da ću svršiti, spustila je usne preko njega i uzela ga dublje nego ikad, tako duboko da sam osetio kako joj se mišići grla stežu oko njega i nisam bio siguran kako nije povratila, a onda sam osetio kako svršavam u čudesnom naletu vrele bujice. Prihvatila je sve i mišići grla su joj se pomerali dok je gutala, dovodeći me do još jačih grčevitih trzaja. Svršio sam tako snažno kao da je u meni eksplodirala nuklearna bomba i izmuzla je sve iz mene, sisajući i povlačeći me sve dok snažni, razorni trzaji nisu prestali. Uspravila se i obrisala usta dlanom, stidljivo mi se osmehujući. Nagnuo sam se i poljubio je tako silovito da smo se oboje odmakli nekoliko trenutaka kasnije, isprekidano dišući. „Znači, dopalo ti se?” Nisam bio siguran kako da odgovorim. „Dopalo? Bože, Beka, to je bilo... neverovatno. Više nego neverovatno. Ne mogu da verujem da si to uradila.” „Nisam znala šta radim, samo sam se nadala da ti je dobro.” Nasmejao sam se na pomisao da je sumnjala u sebe. „Dušo, ovo je bilo najbolje dosad. Ozbiljno. Hvala ti.” „Najbolje dosad?” Namrštila se, ljupko napućivši usne. „Bolje nego kad vodimo ljubav?” „Ne, bože, ne. Samo... drugačije.” Prešao sam joj palcem preko obraza. „Sve što radiš je najbolje. Sve s tobom. Je li ti smetalo da to radiš? Jesi li imala, znaš, nagon za povraćanjem?” Postiđeno je sagnula glavu. „Malo. Ali nije mi mnogo smetalo. Sviđalo mi se što mi se činilo da uživaš.” Zakopčala se i ponovo sam krenuo. „Možda ću to uraditi ponovo kad budem imala menstruaciju i ne budemo mogli da vodimo ljubav.” „To bi bilo sjajno, ali zavisi od tebe.” „Kako to misliš?” Slegnuo sam ramenima. „Samo bih se osećao čudno kad bih te zamolio da to uradiš.” Nakrivila je glavu i nasmešila mi se. „Zašto? Ako meni ne smeta i volim da ti udovoljim, zašto bi se osećao loše kad bi me zamolio da ti to priuštim? Ukoliko ne želim, samo ću reći ne, to je sve. Mene ne grize savest što tražim od tebe da me tako zadovoljiš, veruj mi. Ako želiš da se spustim dole, samo traži. Sviđa mi se to. Zaista.” Zurio sam u nju. „Kako možeš biti tako sjajna? Ozbiljno. Prilično sam siguran da nijedan tip nije ovako srećan kao ja.” „Ja sam srećna”, tiho je izgovorila. Zavrteo sam glavom, dovoljno pametan da se ne raspravljam s njom.

~ 135 ~ Anna


Zvoncica Zbog nekog razloga, pesma u kojoj Bijonse peva ako ti se sviđa, trebalo bi da staviš prsten prošla mi je kroz glavo. Znao sam da nismo još spremni za to, ali seme je bilo posejano. Znao sam da sam najsrećniji muškarac u čitavoj ljudskoj vrsti. Nigde na svetu nije bilo još jedne žene kakva je bila Rebeka de Roza, i ni za živu glavu nisam želeo da je pustim da mi pobegne. Ali ne samo zbog toga koliko je uvek bila željna i spremna u seksu. Volela me je, podržavala, hrabrila. Grdila me je kad sam želeo nešto da otaljam, i nije mi dozvoljavala da odustanem. U životu me je pokretala želja da budem dovoljno dobar muškarac za nju, vredan njene izuzetnosti.

Beka

Džejson se uselio u stan mog brata, što je bilo neobično, ali prikladno. Moji roditelji očigledno su znah zašto nije želeo da boravi u njihovom podrumu, ali nisu ništa mogli tim povodom. Mada, nameravala sam da budem oprezna, jer su mi i dalje obezbeđivali sredstva za život i otplaćivali mi automobil. Preživela bih i bez toga kad bih morala, ali odgovaralo mi je da to imam. Nisam želela da narušim i dalje osetljiv odnos s njima, tako da sam znala da hodam po tankoj liniji kad se radilo o razmetanju vezom sa Džejsonom pred njima. Odnos nam se popravio delom i zato što je Benu, izgleda, bilo mnogo bolje. Kejt je, čini se, dobro delovala na njega. Voleli su Džejsona koliko bi voleli i bilo koga drugog. Mislim da nisu bili u stanju da budu samo srećni zbog mene, ali bar mi nisu otvoreno prigovarali niti pokušavali da nas razdvoje. I dalje su smatrali da treba da se usredsredim na studije umesto što se unaokolo glupiram s dečkom, kako je to moj otac jednom izjavio, na šta sam se ja podrugljivo nasmešila, a on me oštro pogledao. Znala sam da mi žele najbolje, ali izgleda da nisu razumeli da ono što su mi oni želeli nije bilo isto što sam ja želela. Džejson je bio u obližnjoj teretani, gde je otišao čim je ostavio torbu s odećom. Gotovo odmah dobio je posao kao trener, pa je veći deo leta mogao provesti u teretani vežbajući i zarađujući novac. Pošto je teretana bila svega nekoliko kilometara od Benovog stana, Džejson je rešio da hoda, trči, ili vozi bicikl do tamo, što je značilo da sam ja vozila njegov kamionet. Nije bio ništa naročito, taj stari kamionet, ali bio je sve što je posedovao, zaista, osim foto-aparata. Skrenula sam na kolski prilaz Hotornovih i kratko sedela, nadajući se da će me Nel ovog puta rado dočekati. Za vreme raspusta bila je ćutljiva i povučena, čak svadljiva kad sam pokušala da razgovaram o Kajlovoj smrti ili načinu na koji se s tim nosi. Mislim da nije ni razumela moje reči, samo ton mog glasa, što je pokrenulo automatsku reakciju sračunatu da me odgurne. Uspelo je, i tad sam je poslednji put videla. Pohađala sam šest predmeta tokom prolećnog semestra i jedva sam imala vremena da viđam Džejsona, a kamoli da vozim kući da vidim Nel. Osećala sam grižu savesti što se nisam više trudila, ali sam znala i da to ništa ne bi promenilo. Pokucala sam na debela smeđa dupla vrata, koja je odmah otvorila gospođa Hotorn. Na sebi je imala crno-belu kecelju prekrivenu brašnom i kuhinja je mirisala na kolačiće s ovsenom kašom i suvim grožđem.

~ 136 ~ Anna


Zvoncica „Zdravo, Beka! Došla si kući na letnji raspust?” Pozdravila me je, zagrlivši me jednom rukom, dok je drugu odmakla kao da na njoj još ima testa. Uzvratila sam joj zagrljaj i omirisala vazduh. „Da, Džejson i ja upravo smo stigli. Ovde divno miriše.” Toplo mi se osmehnula. „Hvala, upravo pravim kolače. Eho ih, hlade se na pultu. Hoćeš jedan?” „Zar morate uopšte da pitate?” Dohvatila sam ogroman, mek, savršen kolač s novina na mermernom pultu i zagrizla ga. „O, bože, gospođo Hotorn, pravite najbolje kolače.” Odmahnula je rukom. „Na ove sam slaba.” I sama je pojela jedan, a onda mahnula rukom na mene. ,,I znaš, Beka, sad si odrasla, možeš me zvati Rejčel.” Osmehnula sam joj se i progovorila punih usta. „Probaću, ali već sam se navikla da vas zovem gospođa Hotorn,” „Pa, naučićeš”, rekla je. kako je Džejson?” „Odlično. Sledeće sezone biće prvi krilni hvatač.” Odlučila sam da malo ispipavam. ,,I Džejson i ja idemo kod studentskog savetnika u dispanzer na univerzitetu. Znate, zbog svega što se desilo s Kajlom.” Osmeh joj je malo izbledeo i pogled odlutao. „Drago mi je što to čujem. Brinuli smo za sve vas.” „Trebalo mi je dosta da ubedim Džejsona”, priznala sam, „ali sad ide jednom nedeljno. Kaže da mu pomaže.” ,,I u drugim pitanjima, sigurna sam”, rekla je. Klimnula sam glavom. „Pomaže mu da se izbori i... s načinom na koji je odrastao”, izmigoljila sam se, znajući da je Rejčel - bilo mi je neobično da tako razmišljam o njoj, kao o drugoj odrasloj osobi, a ne majci moje drugarice - znala makar ponešto o Džejsonovoj prošlosti, ali ne i šta konkretno. On je uopšteno bio veoma zatvoren u vezi s tim, pa nisam bila sigurna šta tačno da joj kažem. „Imao je veoma teško detinjstvo, toliko znam”, rekla je. „Nikad nam o tome nije govorio, svakako ne meni, ali, pa, ovo je mali grad i svašta se čuje. A videla sam ponešto i sama. Drago mi je što čujem da je pronašao pomoć.” ,,I meni.” Ako joj Džejson ništa nije otvoreno rekao, svakako joj neću reći ni ja. „A šta je s Nel? Je li ona... kako je njoj?” Okrenula se od mene, grickajući kolačić i zureći kroz staklena balkonska vrata. „Ne mogu dopreti do nje, Beka. Pokušala sam. Otac je pokušao. Neće da razgovara s nama. Samo se zatvori i ode. Dovoljno je uznemirena i ne želimo da to pogoršamo time što ćemo izazivati sukob, ali... mislim da nije dobro. Ali ne znamo kako da joj pomognemo. Ne pušta nikoga blizu.” Pogledala me je s nadom. „Je li s tobom razgovarala?” Odmahnula sam glavom. „Ne. Neće ni meni da se poveri.” „Pije”, rekla je Rejčel, gotovo se izlanuvši. „Znam da to radi. Osetim miris na njoj. Ali nikad je ne uhvatim na delu i nikad joj nisam ništa pronašla u sobi. Nisam sigurna gde to nabavlja, gde pije niti kada. Ali šta da radim? Ona poriče i naljuti se kad je pitam za to, i odlazi s ocem da radi na vreme, obavlja posao...”

~ 137 ~ Anna


Zvoncica „Namirisala sam alkohol na njoj kad sam dolazila ovde dole na raspust.” Za kuću sam uvek govorila dole, iako sam znala da En Arbor nikako nije bio gore u odnosu na kuću. „Pitala sam se znate li.” „Znam.” Tad me je pogledala, i primetila sam da joj je jedva primetan izraz preleteo preko lica, nešto očajno i gotovo molećivo. „Nemoj misliti da nismo svesni, Beka. Jesmo. Znamo da... nije dobro. Ali ne znam šta bismo mogli da uradimo. Kako naterati zakonski nezavisno dete da poseti terapeuta? Mogla je otići na koledž kad god je želela. Još ima nekoliko ponuda na raspolaganju, znaš? Ako je pritisnemo, mogla bi da pobegne, a onda ne bismo bili ni blizu da joj pomognemo ako nešto pođe po zlu. Ovako smo bar ovde, znaš? Ako se nešto desi, blizu smo. Da je u Kaliforniji ili Njujorku, bili bismo hiljadama kilometara daleko kad bi se nešto desilo.” Ustala je i povukla me u nežan zagrljaj. „Ako se ikome poveri, to ćeš biti ti, Beka. Ali pre svega, moraš se brinuti za sebe.” Klimnula sam glavom. „Pokušaću. Pokušavam. Kajlova smrt teško je pala i Džejsonu i meni. Džejsonu naročito. Nedeljama je bio potišten. Jedino što mu je, izgleda, zaista pomagalo bio je fudbal i, pa, ja.” Pocrvenela sam, postiđena što ukazujem na seks pred Nelinom mamom. „Kad sam ga nagovorila da ode do doktorke Malmstajn, bilo mu je bolje. Pozabavio se time, a isto tako i ja. Najteže u vezi s Kajlovom smrću, iskreno - osim što smo ga izgubili, očigledno - bilo je gledanje Nel kako propada. Nije sva svoja. Nije mi više najbolja prijateljica. Jednostavno je... nestala.” Rejčel je šmrcnula i zatreptala, okrenula se da otvori rernu i izvadi tepsiju s kolačima rukavicom za rernu. „Znam, veruj mi, znam. Svima nam nedostaje Kajl. Imao je tako lepu budućnost. Bio je tako mlad, premlad da bi tako tragično nastradao. Ali za Nel je on, izgleda, bio sve. I sad je izgubljena.” Ustala sam s mesta gde sam sedela za središnjim pultom. „Je li ona ovde? Volela bih da je vidim.” Rejčel klimnu glavom. „Da, u svojoj sobi je.” Popela sam se zadnjim stepeništem i zatekla Nelina vrata zatvorena, ali čula sam muziku iznutra. Kvaka mi se okrenula u ruci, nezaključana, i otvorila sam vrata. Prizor koji sam ugledala ukopao me je u mestu. Sedela je na krevetu, prekrštenih nogu. Na sebi je imala majicu dugih rukava, a jedan rukav podigla je iznad lakta. U ruci je držala žilet, i uhvatila sam je kako povlači oštricu preko zgloba. Stala sam, ukočena od čistog užasa, i posmatrala kako se tanka bela linija koju je urezala na koži ispunjava jarkocrvenom krvlju.

~ 138 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 12 Tanka crvena linija Beka Suza mi se skotrljala niz obraz. Nisam mogla da se pomerim, da dišem. „Nel? Šta - š-šta to radiš?” Skočila je i pritisnula papirni ubrus na zglob. Projurila je pored mene, zatvorila vrata, zaključala ih i vratila se na svoje mesto na krevetu. Nije me gledala dok je krvavu liniju prekrivala papirom. Sela sam pored nje na krevet. Imala je pribor. U praznoj kutiji tampona držala je paketić žileta, antiseptične maramice, flastere. Oduzela mi je kutiju, otvorila maramicu i provukla žilet kroz nju, presavila je, zatim njome protrljala ruku i namestila flaster preko malog reza koji je napravila. Nije me gledala, nije mi se obraćala. Bacila je maramicu, prazan paketić i omotač flastera u najlon kesu koju je izvadila ispod kreveta, punu istih takvih odbačenih predmeta. Uvezala ju je, ugurala duboko u svoju torbu, očito s namerom da je baci negde gde neće privući pažnju. „Nel?” Uzdahnula je. „Šta je bilo, Beka?” „Šta... šta je ovo? Šta to radiš?” „Pametna si, Bek. Reci ti meni.” Ustala je i uzela ajfon sa stola i uključila ga u zvučnik. Začula se pesma Longing to Belong Edija Vedera, i neočekivano čudesna usklađenost njegovog glasa i ukulelea ispunila je sobu. Ćutke sam slušala pesmu, boreći se protiv besa i suza. „Izgleda da se sečeš.” „Pun pogodak.” Sela je za radni sto i prelistavala stranice nečega što je ličilo na uputstva za sviranje gitare. „Zašto?” Pogledala me je u neverici. „Zašto? Stvarno? A šta, dodavola, misliš?” „Ne znam, Nel!” Morala sam da se pomučim da prigušim glas. „Nemam pojma zašto bi se sekla žiletom.” Dunula je i zavrtela glavom. „Ne bi razumela.” „Probaj onda da mi objasniš.” „To mi pomaže, u redu?” Zatvorila je knjigu, preskočila jednu pesmu, tako da je zasvirao City Sare Bareles. „Ne očekujem da shvatiš. Ali pomaže. Ne želim više da patim. Umorna sam od patnje, i ovo...” podigla je levu ruku, sad s navučenim rukavom, „ovo mi pomaže da osetim i nešto drugo, osim tuge za njim.”

~ 139 ~ Anna


Zvoncica Šmrcnula sam, jer sam znala da bih je plačem samo naljutila. „Ali... zar nema... zar ne postoji bolji način? To nije zdravo, Nel. Z-z-znaš da nije. Moraš prestati s tim, molim te.” Odmahnula je glavom. „Bek, slušaj. Ovo je moj život. Ovo je moj način da se nosim s tim. Nisi videla ono što sam ja. Nisi izgubila... Vidi. Znam - znam da je bio i tvoj prijatelj, ali ja sam ga volela, i sad ga nema. Tako me boli, svakog dana, i ti ne možeš - ne razumeš. Niko ne razume. Ne pokušavam da se ubijem. Kunem se. I prestaću jednog dana.” „Kako mogu samo da sedim i pustim te da to sebi radiš?” Uhvatila je končić iz rupe na farmericama. „Nemaš izbora.” Pogledala me je izazivački. „Šta ćeš učiniti? Reći mojim roditeljima?” „Ako moram. Ne možeš nastaviti to. To je - to je pogrešno.” ,,E sad se osećam mnogo bolje, Bek. Hvala.” Prasnula je na mene, ljuta. „Ako kažeš mojim roditeljima, kunem se da više nikad neću razgovarati s tobom, Rebeka. Mrtva sam ozbiljna. Ni oni ne razumeju, baš kao ni ti, očigledno. Niko mi ne može pomoći. Nisam u opasnosti da ću se ubiti. Nisam sklona samoubistvu. Nije tako. Zato... sačuvaj to za sebe, ako si mi prijateljica.” Morala sam da zaplačem. „To nije pošteno, Nel. Znaš da sam ti prijateljica. Znaš da te volim, i tako sam - tako sam uplašena i zbunjena.” „Znam, u redu? Znam.” Pomerila se da sedne pored mene i zagrlila me da me uteši. „Oprosti. Ne mislim da ti nije stalo. Ali ja se moram izboriti s ovim. Mnogo me boli, Bek. Nemaš pojma koliko. Nadam se da nikad nećeš saznati. A rezanje... to... odvlači mi pažnju, bar za trenutak.” Povukla je ruku i glas joj je drhtao. Gledala sam kako je prstima obuhvatila levi zglob, palcem pritiskajući mesto gde se posekla. Pobledela je od bola, ali izgleda da se nekako emocionalno umirila. „Obećavam da ću prestati, Beka, hoću. Samo... nemoj odati moju tajnu, u redu? Zasad? Sama ću se izboriti s tim.” Klimnula sam glavom, suzbijajući suze. „Obećavam, za sada.” Sva sam se tresla. „Mrzim sebe zbog ovoga. Nije u redu. Potrebna ti je pomoć, Nel, stručna pomoć.” Nel me je zagrlila. „Ne želim pomoć. Ne mogu da mi ga vrate i ne mogu mi ublažiti bol.” „Džejson i ja odlazimo kod terapeuta. I zaista pomaže.” „Neću ići. Samo me ostavi.” Sedele smo ćutke dok nije postalo neprijatno. „Treba da pođem”, rekla sam. „Hajde da se družimo ovog vikenda, važi? U subotu?” predložila je. Klimnula sam glavom. „Zvuči dobro. Da odemo na manikir-pedikir kao nekad.” Pogledala sam je, ali nisam videla ništa drugo osim prizora kako drži žilet na zglobu. „Osećam se krivom što sam obećala da neću reći.” „Ali ne treba. Biću dobro, u redu?” „Samo mi jedno obećaj, važi?” Oprezno me je pogledala. „Ako mogu.” „Pozovi me ili mi pošalji poruku kad ti dođe da se sečeš. Prijateljica sam ti. Neću reći ukoliko mi obećaš da je ovo sve, da se nećeš ubiti...”

~ 140 ~ Anna


Zvoncica „Kunem se da neću, Beka. To sam ti već rekla. Ne želim da umrem - samo neću da mi toliko nedostaje, makar na tren.” „Dobro, verujem ti. Ah razgovaraj sa mnom o tome, u redu? Nije važno kada, u koje vreme, niti gde sam. Izaći ću s predavanja, u trenu.” Nel je klimnula glavom. „Hoću.” Klimnula sam i ja, iako joj nisam verovala, ali nisam znala šta drugo da uradim. Tad sam otišla, uz neodređeno sleganje ramenima kad me je Rejčel pitala kako je prošlo. Istina mi je opekla usne: Nel se sete. Neko bi trebalo da zna. Šta ako se slučajno poseče preduboko i nešto se desi? Zar ne bih ja bila kriva što sam čuvala tajnu? Zar ne bih bila bolja prijateljica kad bih joj potražila pomoć, jer znam da joj je potrebna? Ali Nel je sama rekla - ne bi prihvatila pomoć. Kad bih rekla, izgubila bih je zauvek, i verovala sam joj kad je tvrdila da se neće ubiti. Videla sam da se vidno smirila kad je pritisnula palac na posekotinu na zglobu, kao da ju je bol uravnotežio, potisnuo emocionalnu patnju. Nisam razumela, ali videla sam da deluje. Mrzela sam tajne. Mrzela sam da budem čuvarka mračnih istina. Čuvala sam Džejsonovu tajnu dve godine, iako sam znala da svakodnevno pati. Budila sam se noću rastrzana krivicom, pitajući se hoće li mu moje ćutanje produbiti bol. Sad sam imala dodatni teret. Osećala sam se kao da ću doslovno imati Nelinu krv na rukama. Sedela sam u Džejsonovom kamionetu i slušala Dream Prisile An, pitajući se da li se i Nel tako oseća, da li je spremna da napusti ovaj život, osećajući se starom i sedom. Odvezla sam se do bratovljevog stana i legla na Džejsonov netaknut krevet, tiho plačući. Videla sam, dok sam tonula u popodnevni sjaj, tanku crvenu liniju na njenom zglobu kako postaje jarkocrvena. Probudila sam se, jer su mi reči ključale u glavi. Bilo je rano veče i deset minuta ranije primila sam od Džejsona poruku kojom mi je javio da će uskoro stići kući. Iskopala sam svesku iz torbe i pustila misli da mi lete. Tanka crvena linija

Izgledala si tako kriva Kad sam ušla Pogled ti je bio izmučen Ruke drhtave I gledala sam kako ti na zglobu izbija tanka crvena linija Zli tamnocrveni cvet Trag iscurelog bola po tvojoj ruci Koji se tako lako briše Prekrije Sakrije Zavojem i lažima i rukavima

~ 141 ~ Anna


Zvoncica Zamagli praznim obećanjima Koja su pomogla Nekako Kao da bi rane urezane na tvojoj koži Mogle odneti tugu Izgledala si tako krivo Kad sam ušla Odskočila si od svojih ožiljaka I pitala sam se Hoće li moja kupljena ćutnja Biti tvoja smrt I pitala sam se Može li moja duša Sačuvati još tajni Još skrivenih grehova Sve to izvire iz tvoje kože Krvari iz Tanke crvene linije Urezane na tvom zglobu Džejson je ušao kad sam zatvorila svesku. Bacio je jedan pogled na mene i spustio torbu kod vrata, seo na krevet pored mene i privukao me na grudi. Nije morao da pita šta nije u redu: znao je da sam bila kod Nel. „Loše je, Džejsone.” „Da?” „Seče se.” Odmakao se od mene, očiju razrogačenih u neverici. „Šta radi?” „Iznenadila sam je u njenoj sobi. Sekla je ruku žiletom. Rekla je da nema nameru da se ubije, samo... kao da je to nešto čime ublažava bol.” Zagnjurila sam mu lice u košulju, osetila osušeni znoj na njemu preko old spajsa. „Naterala me je da se zakunem da neću nikome reći. Obećala je da će biti oprezna.” „Bože. Sirota Nel. Ne mogu da verujem da to radi.” „Njena mama zna da ona pije, ali pošto je, zapravo, nikad nije uhvatila na delu i ništa joj nije pronašla u sobi, kaže da ne može mnogo da učini. Šta da radim, Džejsone? Kako da ovo sačuvam za sebe?” „Nemam pojma.” „Rekla je da više nikad neće pričati sa mnom ako bilo kome kažem. I kad bih naslutila da je sklona samoubistvu, rizikovala bih i to da joj pomognem.” „Ali misliš da nije?”

~ 142 ~ Anna


Zvoncica „Ne, zaista mislim da nije. Kad sam ušla, više se ponašala kao da sam je uhvatila da puši travu ili takvo nešto. To je tako s-sjebano, Džejsone. Šta ako grešim? Šta ako je ne poznajem tako dobro kao što mislim i ona se zaista povredi, ili još gore? Šta ako uradi nešto slučajno?” Stresla sam mu se u naručju. Čvršće me je stegao, a zatim i podigao tako da mu se sklupčam u krilo. „Ne pokušavam da opravdam to što radi, ali mislim da je pomalo razumem.” Džejson je dugo uzdahnuo i spustio razbarušeni pramen kose, zatim je nastavio. „Kad me je tata zajebavao, ceo dan bih proveo u bolovima, znaš? Pišao sam krv ili takvo nešto, ali nisam mogao da priznam. A onda sam još morao i da igram fudbal s povređenim rebrima ili šta već. I posle nekog vremena, bol je nekako... postao nešto izdvojeno. Kao da je - ne znam - neka posebna životinja. Nije to imalo veze sa činjenicom da me je tukao sopstveni otac, bio je to bol, i mogao sam se osloniti na to da će biti tu. Bio je tu i nije odlazio. Kad te dovoljno dugo boli, srodiš se s tim. Posle nekog vremena potreban ti je taj bol, jer to je ono što poznaješ. Ja mogu da igram fudbal i vežbam. Mogu naprezati mišiće dok ne počnu da mi drhte i onda sam dobro. Ali nije mi bol toliko važan. Ne više. Sad mislim da sam se navukao na vežbanje, na endorfin ili šta već. Hoću da kažem, razumem zašto se Nel okreće fizičkom bolu da bi pobegla od emocionalnog. Iako to nije u redu.” „Ali šta da r-r-radim?” „Možda ništa nećeš moći da uradiš, dušo. Ne znam. Ako ne želi pomoć, onda joj ne možemo pomoći. Kome bi rekla? Roditelji su joj svesni da nije dobro, očigledno, ali ako ne uradi nešto drastično, ne mogu je ni na šta prisiliti. Da kažeš policiji? Ne krši nijedan zakon. Ako zaista misliš da je sklona samoubistvu, moraš uraditi nešto drastično, bez obzira na posledice po vaše prijateljstvo, ukoliko to znači da ćeš joj spasti život. Ali ako si ubeđena da neće počiniti samoubistvo... ne znam. Samo joj se nadi ukoliko joj budeš potrebna.”

Narednog dana bila je subota i izašla sam iz roditeljske kuće čim sam se istuširala i presvukla. Izašla sam pre nego što se iko probudio i pokucala na vrata Benovog stana u sedam ujutro. Džejson je otvorio u boksericama, raščupane kose, škiljeći. „Gospode, dušo, subota je, cik zore, prvi dan letnjeg raspusta. Zar ne možeš spavati duže od jebenih šest ujutro?” Pustio me je unutra i zatvorio vrata iza mene, zatim se odvukao nazad do svoje sobe, gurnuvši i ta vrata iza nas. Nasmejala sam se dok sam spuštala torbu na pod i zavukla se u krevet s njim, skupivši se iza njega i pokrivajući nas oboje. „Ne, stvarno ne mogu. Budim se u šest još od prve godine srednje škole i nastavila sam tako. Mislila sam, kad sam već budna, mogla bih skoknuti da te vidim.” „Mogu li nastaviti da spavam?” promumlao je, već napola usnuo. „Naravno da možeš, ljubavi. Ali šta ako sam imala nešto drugo na umu?” Lutala sam mu rukom preko grudi i stomaka, naglašeno je pomerajući nadole. Dugo nije odgovarao, i pomislila sam da je zaspao, ali onda mi se okrenuo u naručje tako da su nam lica bila udaljena svega nekoliko milimetara, zelene oči bile su mu zamagljene od pospanosti, ali sijale su od želje i smeha. „A, sad znam pravi razlog zašto si došla tako rano.”

~ 143 ~ Anna


Zvoncica „Nisi ti jedini zavisan, znaš.” To je bila čista istina; bila sam potpuno zavisna od njegovog tela, njegove ljubavi, vreline naših tela dok se spajaju. Bilo je tu i nečeg više, ali ostatak nisam mogla priznati naglas. Džejson mi je bio potreban iz istog razloga iz kojih je on morao da diže tegove, a Nel da se seče. Trebalo mi je nešto da me zaokupi. Trebalo mi je nešto da mi skrene pažnju s brige za Nel i teških tajni i neodobravanja mojih roditelja. Kad sam prethodne noći otišla kući, nije još bila ni ponoć, ah roditelji su se ponašali kao da sam prekoračila zabranu, uprkos činjenici što sam već na fakultetu. Želeli su da znaju šta sam radila i hoće li mi preći u naviku da ostajem napolju tako kasno. Kad sam im rekla da se više ne ponašaju prema meni kao prema detetu, posvađali smo se. Nije bilo važno što sam bila đak generacije i što sam postigla najviši mogući prosek za tri semestra na jednom od vodećih univerziteta u državi. Znala sam da su, logično, moji previše zaštitnički postavljeni ali puni ljubavi roditelji bili manja briga među svim životnim poteškoćama. Međutim, lični problemi su nešto relativno. Mrzela sam to što mi ne veruju. Mrzela sam što im vidim neodobravanje u očima kad sam im rekla da sam sinoć bila kod kuće sa Džejsonom. Džejson mi je odvukao pažnju od tih misli tako što mi je zavukao prste ispod poruba majice da mi dodirne gola leđa. Zadrhtala sam i pomerila se da ga ugrizem za donju usnu. „Izbaci to”, rekao je i vešto mi skinuo majicu. „Šta da izbacim?” glumila sam da ne razumem, u nadi da ćemo neobavezno razgovarati. „Šta god da te muči.” Izmigoljila sam se iz suknje i prebacila nogu preko Džejsonove, uzdahnuvši od zadovoljstva dok mi je milovao nogu od kolena preko butine. „Samo roditelji. I dalje žele da dolazim kući do jedan sat i očekuju da im se javljam i govorim gde sam.” ,,A i dalje ne odobravaju to što provodiš sve vreme sa mnom.” U trenu mi je odbacio grudnjak i skidao mi gaćice preko kolena da bi ih nožnim prstima sasvim svukao. Zavrtela sam glavom. „Ne. Pitam se hoće li ikad.” „Verovatno ne.” „Pa treba li onda uopšte da se trudim da poštujem pravila?” Zastao je, s ustima među mojim dojkama. „To ćeš ti morati da odlučiš, dušo. Poslednje što želim jeste sukob između tebe i tvojih roditelja. Ne mogu ti reći šta da radiš s njima. Želim da prihvate da smo odrasli, mladi, naravno, ali ipak odrasli. Hoćeš li poštovati njihova pravila, zavisi od tebe.” „Ne očekujem da im se sviđa činjenica što smo zajedno, kao... pa, ovako. I neću im se time razmetati pred nosom, ali im neću dozvoliti ni da mi upravljaju životom. Ako želim da ostanem ovde s tobom do četiri ujutro, tako ću i uraditi.” „Šta ako bi samo ostala ovde?” „Šta, kao da ne budem kod roditelja preko leta?” Klimnuo je glavom. „Da. Zašto da ne? Moraće jednom na to da se naviknu, je li tako?” „Kaznili bi me. Uzeli bi mi auto i mesečni džeparac.” Nije odmah odgovorio i znala sam da mi se njegov odgovor možda neće dopasti po činjenici da mi se pridigao uz telo, pogledao me u oči i prestao sa svim nestašnim

~ 144 ~ Anna


Zvoncica dodirivanjem. „Nemoj - nemoj ovo pogrešno da shvatiš, dušo, ali možda je vreme da pustiš da se to dogodi.” Namrštila sam se na njega. „Šta to znači?” Uzdahnuo je. „Ja - možda bi mogla da sve to nabaviš i sama.” „Zato što ne znam šta je posao? Zato što sam uvek sve dobijala?” „Pomalo? Vidi, znam da ćeš se naljutiti na ovo, ah neću da ti zamazujem oči.” Obavio mi je ruku oko vrata i sklonio mi uvojak kose iz očiju. „Treba da nađeš posao. Nikad ga nisi imala. Ako im budeš puštala da sve plaćaju, uvek će imati moć nad tobom. Ako budeš sama zarađivala, moraće da shvate da si sposobna da samostalno odlučuješ.” „Koliko si ti poslova imao?” Namrštio se na mene. „Ne pokušavam da te... omalovažim, ili kažem da sam ja bolji. Ali prestao sam da uzimam novac od tate...” „Onda kad ti je odgovaralo. Pošto si kupio auto i skup foto-aparat i uštedio novac.” Gurnula sam ga u grudi. „Ni ti nemaš posao. Imaš punu stipendiju koja uključuje smeštaj, hranu i knjige, kao i školarinu i nadoknadu za životne troškove.” Iskrivio je lice; njegova puna stipendija za Univerzitet u Mičiganu bila je, najblaže rečeno, velikodušna. „Ja nisam - vidi, dušo. Samo kažem da je možda došlo vreme da malo olabaviš uzde, u redu? Ne kažem da ovako nije u redu, ali... roditelji će te i dalje voleti, zar ne? Ako ostaneš sa mnom ovde sve vreme, hoće li te se odreći i prestati zauvek da razgovaraju s tobom?” Zavrtela sam glavom, shvativši šta je želeo da kaže. „Ne. Neće im se nimalo svideti, ali ne bi to uradili. Dugo bi se ljutili, ali došli bi sebi. Na kraju. Nadam se.” „Ne treba ti njihov novac niti njihov auto, ne ako za to postoje uslovi. Možeš uzeti moj kamionet kad god poželiš, znaš to. Stipendija ti pokriva školarinu, sobu i hranu, dakle, novac ti treba samo za knjige i ostale gluposti, zar ne? Pa, naći ćemo posao. Oboje. Možeš smanjiti časove na četiri ih pet narednog semestra i raditi honorarno. I ja ću pronaći posao i možemo udružiti sredstva. Ako ti bude potreban novi auto, kupićemo ti ga.” Poljubio me je u obraz, zatim odmah ispod oka, pa onda u ugao usana. „Ne budi ljuta, molim te. Samo ne želim da se svaki put kad dođemo, raspravljaš s roditeljima zbog ovoga.” Uzdahnula sam i pokrila oči rukom dok sam razmišljala. „Ne, u pravu si. Nisam ljuta. Samo mrzim sukobe. Mrzim rasprave. Sinoć smo se posvađali, i oni su samo... imali su dovoljno drskosti da izgledaju razočarano u mene, kao da sam ih izneverila što sam došla kući u pola dvanaest, i to bez prethodne najave. Šta misle da se dešava na fakultetu? Misle da sam u domu do devet svake noći? Da sam neka naivna devica?” „Mislim da žele da zauvek ostaneš njihova devojčica. Neka ti bude drago što toliko brinu.” Žalostan ton u njegovom glasu pomogao mi je da sve sagledam iz drugačijeg ugla. Gurnula sam ga na leđa i pomerila se da ga zajašem. ,,U pravu si. Naravno da si u pravu. Glupa sam i sebična.” Milovao mi je kukove i nežno odmahivao glavom. „Ne, dušo. Ti si najnesebičnija osoba koju poznajem.” „Ali brinem zbog svojih glupih neprilika dok ti i Nel...”

~ 145 ~ Anna


Zvoncica Dotakao mi je usne prstom da me ućutka. „Nije to takmičenje.” Palčevima mi je masirao udubljenje na kukovima i nesvesno sam se pomerila tako da mu omogućim pristup mestu gde sam najviše priželjkivala njegov dodir. „Podržaću te šta god odlučila. Pomoći ću ti koliko god budem mogao. Ono što je moje to je i tvoje, u redu? Ako ti nešto treba, pobrinuću se da to dobiješ, kako god morao to da nabavim.” Rastopila sam se na njegove reči. „Nisi odgovoran za mene. Zajedno smo u ovome.” Nasmejao se. „Ti si moja žena. Naravno da sam odgovoran za tebe. Najveća dužnost u životu mi je da brinem o tebi, da te štitim.” „Nije li to malo staromodno? Umem da brinem o sebi.” Dramatično je uzdahnuo. „Znam. Nije reč o tome. Ne kažem da treba da sedneš i budeš domaćica. Samo kažem da nisi sama u ovome.” Zakikotao se i obuhvatio mi dojke. Osetila sam kako mi se vrelina u stomaku pretvara u vlažnost između butina. Zavukao je ruku između naših tela i gurnuo prst u mene. Pomerila sam se napred da produbim poljubac, sedeći na kolenima i listovima. Povukao me je napred i uvukao mi bradavicu u usta tako da sam ostala bez vazduha, izvijajući se prema njegovim ustima i osećaj ući kako me preplavljuje prvi talas. Kružio mi je po klitorisu kad sam svršila, produžujući mi orgazam sve dok se nisam zgrčila iznad njega. Osetila sam nabrekli ud na svom jezgru, ali još je na sebi imao donji veš. Podigla sam se i žestoko mu povukla gaće, petljajući oko njih sve dok mi nije pomogao da ih skinem. Bacila sam ih preko sobe, drhtavih butina dok sam se izdizala iznad njega, s kosom koja mu je kao zavesa padala oko lica. Mrdala sam kukovima nadole, nameštajući glavić u svoje nabore, navodeći ga ka mom otvoru pomeranjem kukova. Oklevala sam, sedeći uspravno na kolenima, nameštajući se dok su mi mišići podrhtavali, uživajući u trenutku, u predahu pre nego što se spustim s njim duboko u sebi. Držao mi se za kukove, gledajući me pravo u oči, i sve je teže disao. Uzela sam ga za ruke, ispreplela nam prste, a onda sam pala napred i pritisnula mu ruke iznad glave. To mu je izmamilo osmeh na lice. Znala sam da voli kad preuzmem kontrolu. Razvlačila sam trenutak, blago podižući kukove tako da je gotovo iskliznuo, nijedno nije disalo, i pogledima smo nemo razmenili ono što smo čuvali u srcima. Spustila sam se uz stenjanje, naslanjajući čelo na njegovo, usta raširenih u nemi vrisak. Stegla sam prste u pesnice oko njegovih, stegla što sam jače mogla, uspostavljajući odmah sumanuti ritam iznad njega. Išao mi je u susret, udarac za udarcem, ne skidajući oči s mene, dišući sa mnom, stenjući sa mnom, dajući mi upravo ono što mi je trebalo. Kad je naišao drugi talas, pala sam na njega, obema rukama mu prianjajući na vrat, s usnama kraj njegovog uha, dok su nam se kukovi sudarali i dok smo zajedno svršavah. „Bože, Džejsone... volim te. T-tako, tako mnogo.” Gotovo sam zaplakala od snažne ljubavi koja je strujala između nas. Osetila sam, tog trenutka, da su nam se duše sudarile i spojile, kao što su naši umovi, srca, tela i duše krvarili zajedno. Znala sam da nikad nikoga neću voleti onako kako volim Džejsona, i znala sam da nikad neću ni pokušati. ,,I ja tebe volim, Bek.” Rukama sam mu obuhvatila lice. „Obećaj mi da ćeš me voleti zauvek. Bez obzira na sve.”

~ 146 ~ Anna


Zvoncica Primetio mi je očaj u očima, glasu, i nije me ništa pitao, nije oklevao ni jedan jedini trenutak. „Ne mogu ti obećati zauvek, Bek.” Suze su mi se skupile u očima, jer je zvučalo kao da me odbija, ali obrisao ih je poljupcima i ućutkao me tako što je nastavio da govori. „Ne mogu ti obećati zauvek, jer to nije dovoljno dugo.” Nasmejala sam mu se u usta, kikoćući se i šmrčući uz njega, držeći mu se za vrat i celom težinom oslanjajući se na njegovo snažno, čvrsto telo. „Dobro. Duže od večnosti mogu da prihvatim.” Smejao se i čvrsto me grlio, s rukama oko mojih leđa i preko moje zadnjice. Trgnuo je i povukao prekrivače preko nas, i okrenula sam lice u stranu, s njegovim grudima umesto jastuka. Zaspala sam tako, znajući da nikad ne bih poželela da zaspim drugačije.

~ 147 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 13 Kad se grana slomi Beka Februar, dve godine kasnije Vreme je prošlo u magnovenju. Tog prvog leta kod kuće zaista sam se na kraju preselila kod Džejsona u bratovljev pomalo otrcan dvosoban stan. Moji roditelji su, kao što sam i predvidela, potpuno poludeli, ali pošto sam i dalje dolazila kući da perem veš i provodim vreme s njima, vodeći računa o tome da uključim Džejsona u sva porodična okupljanja, konačno su se sabrali. Okolnosti su se pretvorile u ne pitaj, ne govori, i uspelo je. Na jesen smo se vratili na Univerzitet u Mičiganu i živeli u odvojenim sobama u domu prvog semestra naše druge godine. Džejson je pronašao honorarni posao kao nastojnik u obližnjoj srednjoj školi, a ja sam završila u obrazovnom centru. Odlazili smo za praznike i raspuste kući i boravili kod Bena i Kejt, koji su uspevali da zadrže stan tokom školske godine samo da bismo imali neko mirno mesto za boravak. Bratu mi je bilo bolje nego ikad. Postao je pomoćnik šefa u Belovim gumama, bio je čist i rešavao je promene raspoloženja samo povremenim uzimanjem propisanih lekova u olakšavajućim okolnostima. Kejt je stvarno bila čudotvorka kad se radilo o Benu i volela sam je kao sestru. Bila je među najvišim devojkama koje sam upoznala, preko metar i osamdeset. Bila je gipka i vitka, s dugom kestenjastom kosom, lepim sivim očima, i širokim, uvek nasmejanim usnama. Nikad nije bila neljubazna ni prema kome i izgledala je potpuno posvećena mom bratu. Nikad nije kupovala ništa što nije stopostotno organsko, dopunjujući vegetarijansku ishranu obiljem vitamina i šejkova. Veoma posvećeno vežbala je jogu i navukla je i mene na nju. Umela je da ublaži čak i najgore Benove manične napade besa i mogla je da ga izvuče iz najgorih depresija sa samo nekoliko prošaputanih reči. Nikad nije izgubila strpljenje s njim, nikad nije uzimala srcu njegove ljutite uvrede kad bi ga uhvatila pramena raspoloženja. Jedini put kad sam je videla da je izgubila živce bilo je kad je Benu pronašla džoint u kutiji za cigarete. Đavolski je poludela, spakovala torbu i izašla a da se nije ni okrenula. Ali, zapravo, nije nikuda otišla. Ušla je u auto i vozila se okolnim ulicama, a onda je sedela na parkiralištu ispred zgrade i čekala da joj se Ben izvini. Što je on i učinio, postiđeno moleći Kejt da dođe kući i nikad ga više ne napusti. Moja zabrinuta strana videla je u njihovom odnosu neku vrstu uzajamne zavisnosti, jer mislim da Ben nije mogao održati svoj način života bez Kejt pored sebe. Ali uvek je bila tu za njega, pa je uspevalo, pretpostavljala sam. Međutim, ako joj ikad dosadi Benov bipolaran poremećaj, brinula sam da će se vratiti u one dane kad je bio narkoman.

~ 148 ~ Anna


Zvoncica A što se tiče Nel? Izgleda da je s vremenom napredovala. Završila je osnovne onlajn studije humanističkih nauka, sopstvenim zaslugama napredovala je do menadžera srednjeg nivoa u očevoj kompaniji i činilo se da joj dobro ide. Nikad mi više nije spominjala sečenje i nikad je više nisam uhvatila da to radi, čak ni kad bih je povremeno neočekivano posetila. Ponekad sam joj videla ožiljke na zglobovima, i nekad bi imala flaster na podlaktici, ali tvrdila bi da je pala i da je uglavnom prestala da se seče. Na početku naše četvrte godine, Džejson i ja odlučili smo da se iselimo iz doma. Pronašli smo jednosoban stan nekoliko kilometara od kampusa, ah ne predaleko od srednje škole u kojoj je Džejson radio. Moj posao bio je u kampusu i rasporedi su nam se uglavnom podudarali, pa nam je bio dovoljan samo Džejsonov kamionet, koji je sad već prešao gotovo dve stotine hiljada kilometara. Tih prvih nekoliko zajedničkih meseci u stanu bili su mi najsrećniji u životu. Odlazila sam na spavanje u njegov zagrljaj i budila se tamo. Bila sam ranoranilac, dok sam otkrila da je Džejson strasno mrzeo jutra i nije mogao ni da razgovara dok ne popije bar dve šolje kafe. Oduvek sam se smatrala urednom osobom, ali ispostavilo se da je čistio uglavnom on. Tvrdio je da je to tako jer, da nije čistio kuću dok je rastao, to ne bi ni bilo urađeno, pošto majku nije bilo briga, a tata mu je bio pijanac. Imala sam najviši prosek na početku prolećnog semestra i uputila sam molbe desetinama najboljih univerziteta za postdiplomske studije o istraživanju govorno-jezičke patologije. Džejson je i dalje obarao fudbalske rekorde i agenti pet-šest timova prve lige gledali su svaku utakmicu koju je igrao. Da sam morala da izaberem reč za naš život, sve do februara naše treće godine univerziteta nazvala bih ga idiličnim. Tokom tih godina ispunila sam trideset šest svezaka poezijom, a Džejson je napravio portfolio neverovatnih fotografija i sve više razmišljao o mom predlogu da pokuša da proda neke od njih. Fudbal mu je bio strast, ali meni je fotografija bila njegov pravi talenat. Toliko toga umeo je da uhvati jednom fotografijom. Prvenstveno se usredsredio na makroskopske snimke, krupne kadrove svakodnevnih predmeta, naročito insekata i cveća. Napravio je nekoliko krupnih kadrova cveća koji su me sablasno podsetili na neke slike Džordžije O’Kif, što je rekao da mu je i bila namera. Njegov glavni kurs fotografije sadržao je i mnogo umetnosti i istorije umetnosti, i činilo se da sve to upija kao sunđer. A onda, jednog nedeljnog prepodneva sredinom februara, pozvala me je Kejt. „Beka? Zabrinuta sam za Bena.” Njen nežan tih glas zvučao je uplašeno. „Zašto? Šta se dešava?” Odložila sam knjigu i sela na kauč gde sam učila. „Ne javlja mi se na telefon. Mi... posvađah smo se, gadno. Otišao je, i mislila sam... Mislila sam da je samo izašao da se ohladi, ali prošla su već tri sata, a on se ne vraća, ne odgovara mi na pozive ili poruke. Zna da me to brine i uvek mi odmah odgovara na poruke.” „Je li bilo tako loše da bi... nazadovao? Kao, vratio se na staro?”, pitala sam. „Ne znam. Nadam se da nije, ali brinem se. Znaš li kuda je mogao da ode?” Razmišljala sam. „Ne znam. Izvini, ničeg ne mogu da se setim.” Uzdahnula sam, grickajući usnu i pokušavajući da se setim nečega što bi pomoglo Kejt. „Ako se setim nečega, javiću ti. Jesi li dovoljno zabrinuta da želiš da dođem i pomognem ti u potrazi?” Izvlačila se. „Ne želim da te zabrinjavam, i znam da se spremaš za završne ispite, ali... ne. Ne još. Ako se uskoro ne javi, javiću ti.”

~ 149 ~ Anna


Zvoncica „Ben je nekad umeo da nestane i na nekoliko dana”, rekla sam joj. „Nikad nisam znala kuda je išao, iskreno. Mislim da sam pretpostavljala da je imao, kao, neke tajne narkomanske jazbine ili takvo nešto. Otkako je s tobom, prestao je s tim. Ali ako se dovoljno naljutio da ponovo počne da se drogira, možda je otišao do te neke stare rupe. Samo ne znam gde bi to bilo niti koga da pitam. U tom pogledu nisam mu se mešala u život.” Kejt je zaječala. „Nije video nikog s kim je nekad ludovao, bože, već godinu i po. Osim onda kad sam mu pronašla travu u kutiji za cigarete, jedini put smo se ozbiljno posvađali nekoliko meseci posle početka zabavljanja. Neko vreme bio je čist, razgovarali smo o njegovom problemu s drogom i rekla sam mu da, ako ikad zaista poželi da prekine sve veze s drogom, mora preseći sve veze s ljudima koji to rade. Zato je prestao da se druži s nekadašnjim prijateljima. A onda se našao sa starim prijateljem za koga sam pouzdano znala da je okoreli narkoman, i naljutila sam se na njega. Rekao je da nije pušio, ali nije u tome poenta - već što je uopšte bio u blizini ljudi koji puše. Na kraju bi poklekao.” „Pa, možda bi trebalo da proveriš kod nekog takvog.” Oklevala sam, a onda se izlanula: „Zbog čega ste se svađali?” „Oko cigareta. Pitala sam ga hoće li ikad prestati i s tim, a on je pobesneo. Rekao je da je sve ostalo ostavio zbog mene, pa zašto bi se onda odrekao i njih? Izjurio je kad sam ga podsetila da je ostavio drogu zbog sebe, ne zbog mene.” ,,I to je sve?” Šmrcnula je. „To je skraćena verzija. Bilo je tu i mnogo više,” Uzdahnula je. „Vratiće se. Znam da hoće.” „Obaveštavaj me, u redu?” ,,U redu, hoću. Zdravo, Beka.” „Zdravo.” Prekinula sam vezu i spustila telefon na stočić, ali nisam se vratila učenju. Sad sam bila zabrinuta. Što sam duže mislila o tome, sve mi se čvršće stezao čvor straha u stomaku. Konačno sam se vratila učenju, ali nisam mogla sasvim da se usredsredim. Kasnije tog dana, za vreme večere sa Džejsonom, Kejt mi je poslala poruku: Sad se vratio. Drogiran. Kaže da je uzeo samo malo trave da se smiri. Mnogo sam ljuta, ali ne znam šta da radim. Uzdahnula sam i pokazala poruku Džejsonu. Objasnila sam mu telefonski pqziv kad se vratio s trčanja i složio se da bismo, ako nam se Kejt ne javi te večeri, morali razmisliti o tome da potražimo Bena. Odgovorila sam: Bar se vratio i nije uzeo teške droge. Da, ali za njega je trava samo uvod u nešto gore. Znam, odgovorila sam, ali takođe znam da te voli i neće rizikovati da te izgubi. Možda možeš da ga podsetiš na to, a da ne zvuči kao pretnja? Posle kraćeg vremena, odgovorila je: Imaš pravo. Probaću. Hvala. Prošlo je nekoliko nedelja i činilo se da su se malo smirili, pošto se Kejt nije više javljala. Džejson i ja odlučili smo da odemo tamo za vikend i obiđemo ih. I Ben i Kejt bili su na poslu kad smo stigli, pa smo raspakovali odeću i otišli da se provozamo do starog hrasta, gde smo vodili ljubav u kabini u ime starih dobrih vremena. Kad smo se vratili, Ben je bio kod kuće,

~ 150 ~ Anna


Zvoncica sedeo je na stepenicama ispred zgrade, pušio cigarete, a dim se mešao s parom njegovog daha. Pokazala sam Džejsonu glavom da ude i sela pored Bena. Izgledao je bledo, mršavije nego kad sam ga videla poslednji put, i u očima mu se video stari sjaj potisnutog besa. „Hej, ti”, rekla sam i gurnula ga ramenom. „Šta ima, Bek?” Nije me pogledao, palcem udarivši o filter cigarete, tako da mu je pepeo pao između nogu. „Pa, kako si?” Nisam bila sigurna kako da započnem razgovor sad kad sam bila tu. Izgledao je usrano, ali nisam mu to nikad mogla otvoreno reći. „Kejt te je poslala?” Zvučao je mrzovoljno, ogorčeno. „Ne, nisam videla Kejt. Još je na poslu, zar ne?” „Kako bih, jebote, mogao da znam? Otišla je.” Bila sam zapanjena. Mislila sam da bi mi Kejt rekla da napušta Bena. „Zašto? Kada? Zašto bi otišla?” „Glupo sranje. Nije mogla da razume koliko mi duvanje pomaže. Pokušao sam, Bek. Zaista jesam. Ali njoj to nikako nije bilo dovoljno. Šta god da sam uradio, ništa nije bilo dovoljno dobro za gospođicu savršenu Kejt Jirling.” „Znači, ponovo pušiš?” Uputio mi je pogled u stilu pa šta? i usput podigao cigaretu. „Nisam nikad ni prestao, pa se iselila.” „Ne, mislila sam... mislila sam - travu.” ,,O. Ne... pa, da, ali počeo sam kad je otišla.” Zbunjeno sam se namrštila. „Iselila se i raskinula s tobom zbog cigareta? Inače si bio čist?” „Jebeno je zapetljano, znaš? Neću da mi i ti dišeš za vratom.” „Neću... izvini, ne pokušavam da ti dišem za vratom. Samo sam zbunjena.” „Šta te zbunjuje? Ja sam jebena bipolarna zbrka. Smučilo joj se moje sranje, kao što sam i očekivao.” Dovršio je cigaretu i upalio drugu na pikavac. „Ali... to nema smisla. Ona te voli” „Volela me je. Naglasak na prošlom vremenu, seko. Gotovo je. Nisam je video dve nedelje. Izgubiću stan, jer moj glupi posao u Belovim gumama nije dovoljan za dvosoban stan, a više nema jednosobnih. Ne znam kuda da idem. Pretpostavljam da ću živeti u automobilu. Neće mi biti prvi jebeni put. Dakle, da, izvini, ali ti i Džejson moraćete da pronađete neko drugo mesto za spavanje.” Naslućivala sam da to nije cela priča i morala sam da je otkrijem. „Bene, molim te. Pričaj sa mnom. Mora da tu ima nešto više nego što mi govoriš.” Vidno se trgao kad sam mu dotakla ruku. „Da, pa... nema svrhe, u redu? Ima li tu nešto više ili nema - gotovo je. Neće se vratiti, a bez nje sam jebeno izgubljen.” Skočio je na noge i udaljio se, s dugom crnom kosom do ramena, očigledno neopranom. Na sebi je imao mehaničarski kombinezon Belovih guma, umazan uljem. Što je bilo čudno, jer prošli put sam čula da je pomoćnik šefa.

~ 151 ~ Anna


Zvoncica Pozvala sam Kejt, koja se javila na četvrto zvono. „Hej, Kejt. Ja... došla sam na vikend, i Ben mi kaže da si otišla.” Nasmejala se, ali gorko i neveselo. „Zar je to rekao? Šta još kaže naš dragi Bendžamin?” Tog trenutka vraški sam se zbunila i samo sam pokušavala da razumem šta se dešava. „Da je zbog cigareta. Kaže da si otišla i da je izgubljen bez tebe. Da je bio čist kad si otišla.” Ispustila je zvuk nalik na mešavinu jecaja i smeha. „Dakle, takve glupe laži ti priča, ha? Zar ćeš verovati jednom zavisniku, Beka? On se drogira.” „Drogira? Na čemu je?” „Pronašla sam mu kokain u kolima. Ali, naravno, nije bio njegovo, ne - čuvao ga je za prijatelja.” Bila je očigledno očajna. „Molila sam ga da mi samo kaže istinu i da ćemo to prevazići. Ali... nije dovoljno da ostavi drogu zbog mene. Mora da je ostavi zbog sebe, ili neće nikad uspeti, koliko god ga ja volela.” ,,U haosu je, Kejt.” „Znam!” zacvilela je. „Misliš da ne znam? Gledala sam oca kako radi potpuno isto jebeno sranje pre deset godina. Predozirao se kokainom. Umro je preda mnom. Ben to zna. Zna da ne mogu i neću gledati više nikoga kako umire od droge. I ja sam bila na kokainu. Predozirala sam se baš kao i on, ali nisam umrla. Pomogli su mi, i nisam se više vratila. I neću. Ni zbog koga. Mislila sam... mislila sam da ću, ako budem radila isto što i tata, razumeti zašto me je ostavio. Da ću razumeti zašto nije mogao da ostane živ, zašto me je napustio.” „Bože, Kejt. Nisam znala.” „Naravno da nisi. Misliš da pričam ljudima to sranje? Ne, depresivno je. Živa sam. Bog mi je pružio drugu priliku u životu, i ovog puta neću je prokockati. Neću gledati Bena kako se ubija, koliko god ga volela.” Ponovo je zajecala, a onda se pribrala uz nekoliko dubokih udisaja. „Izvini, Beka, ali moram da idem. Počinje mi smena u bolnici.” Veza se prekinula, a ja sam ostala da zurim u ispucali beton i poluugašeni pikavac Benove cigarete. „Dušo? Šta se dešava? Gde je Kejt?” Džejson se spustio na stepenik pored mene i video mi suzu na obrazu. „Šta se dešava? Ša nije u redu?” „Otišla je. Napustila je Bena... jer se ponovo drogira.” „Sranje.” Protrljao je lice rukom. „To nije dobro.” „Ne.” Naslonila sam se na njega. „Ben kaže da će izgubiti stan. Ja - brinem zbog njega. Nikad ga nisam videla tako potištenog kao sada. Ljut je. Ne znam. Imam - imam zaista loš predosećaj, Džejsone.” Nije mi nudio prazna razuveravanja; samo je sedeo sa mnom sve dok nisam bila spremna da smislim neko rešenje. Ostali smo u stanu preko vikenda, ali Ben je došao samo jednom za tri dana koliko smo bili tamo, i sve vreme bio je u svojoj sobi, šireći po stanu jedak miris marihuane. Probala sam da ga nagovorim da izađe i priča sa mnom pre nego što odemo, ali odškrinuo je vrata tek toliko da me zagrli za oproštaj i to je bilo sve. Otišla sam na brzi ručak s Nel pre nego što smo otišli iz grada za En Arbor, i to mi je bio bar jedan svetao trenutak tog vikenda. Delovala je smireno, ako ne srećno, i spremno mi je

~ 152 ~ Anna


Zvoncica pokazala obe podlaktice. Nosila je haljinu s kratkim rukavima, otkrivenih zglobova, i svi ožiljci bili su stari i beli. „Već dugo se nisam rezala”, rekla mi je dok je pijuckala milkšejk. „To nije nešto što tek tako nestane i ne obećavam da neću više nikada, ali bolje mi je.” „Tako mi je drago, Nel”, rekla sam. „Nemaš pojma koliko sam srećna zbog toga.” Nasmešila mi se i slamčicom mešala milkšejk. „Znaš, selim se u Njujork za nekoliko nedelja.” Zakašljala sam se, iznenađeno se zagrcnuvši na koka-kolu. „Ti - šta ćeš uraditi?” „Konačno nastavljam da živim. Idem na Univerzitet u Njujorku. Pokušaću da upišem koledž izvođačkih umetnosti.” Obrisala sam usne salvetom, zatim natapkala kapi soka kojima sam poprskala majicu. „Koledž izvođačkih umetnosti? Šta? Mislim... za šta?” „Gitaru. Pevanje.” Slegnula je ramenima, kao da to što ovo nisam znala o svojoj najboljoj prijateljici nije ništa strašno. „Sviraš gitaru? Otkad?” „Zapravo, ti si me nadahnula da probam. Rekla si da sigurno postoji bolji način da se oporavim, i pronašla sam ga. Idem na časove gitare kod nekog tipa u gradu gotovo već dve godine. Sviram i pevam. Samo za sebe, zasad, ali probaću basking u Njujorku.” „Basking? Šta je to?” „Oni tipovi što sede na ulici i sviraju s otvorenim kutijama za gitaru? To je basking.” Namrštila sam se. „O, dobro. Ali... dobro.” Bila sam zapanjena; ovo nisam očekivala. „Dakle, ideš u Njujork? Za koliko, nekoliko nedelja?” Klimnula je glavom i videla sam pravo uzbuđenje u njoj, potisnuto, ali ipak vidljivo. „Da. Ali neću upisati samo koledž izvođačkih umetnosti. Tu moraš ići i na audicije i slično, a za to je potreban takmičarski duh. Ako ne uspem, probaću nešto drugo. Menadžment u muzici možda. Ne znam. Samo znam da sam odavno želela da se preselim u Njujork, i sad i hoću. Imam osećaj da ću konačno moći da živim drugačije, a ne samo od danas do sutra.” „Znači, sad si... kao, dobro?” Slegnula je ramenima. „Ne znam. Valjda? Koliko je to moguće, mislim. Još boli, svakog dana. Mislim na njega... svakog dana. Nedostaje mi. Mnogo. Ali... umorila sam se od ovog mesta. Možda će mi promena okoline pomoći. Kao, ako budem negde gde me niko ne poznaje, ne zna kroz šta sam prošla, mogla bih početi iz početka, znaš? Da budem neko novi.” Želela sam da joj kažem kako brige imaju tu sklonost da vas prate, jer su u vama, ali ugrizla sam se za jezik. Ja mucam gde god da živim, i mogla sam samo da prihvatim tu činjenicu i budem zadovoljna sobom uprkos tome. U tome mi je pomogao i Džejson, iako mu to nikad nisam rekla. Prihvatio me je, voleo uprkos mucanju, i nije mu smetalo kad bih zapetljala oko reči ili zapela usled razdražljivosti ili uzbuđenja. Spoznaja da me on voli bez obzira na moju govornu smetnju neizmerno mi je pomogla da sad tečno govorim. Bila sam sigurna u sebe i znala sam da me ta smetnja nije obeležila. Kad zamucam, usporim, pređem preko toga i nastavim dalje, ne dozvoljavam sebi da se postidim zbog toga. O tome se radilo, shvatila sam: kad bih se postidela zbog mucanja ili blokade, vrtela sam se u začaranom

~ 153 ~ Anna


Zvoncica krugu. Stidela bih se, što me je navodilo na mucanje, a to bi me uznemirilo, i zamucala bih još gore. „Ne mogu verovati da se seliš u Njujork”, rekla sam. „Mnogo ćeš mi nedostajati!” Nasmešila mi se, podjednako od sreće, tuge i ljubavi. „O, Bek. I ti meni. Uvek si bila tu, čak i kad ti nisam bila baš dobra prijateljica. Mada, ne odlazim zauvek. Dolaziću na raspuste, baš kao i ti. Uskoro ćemo se ponovo videti. Zaista neće biti mnogo drugačije nego sada, samo što nećeš moći tek tako skoknuti na vikend da me posetiš.” Dotad smo već završile ručak, pa smo platile račun i otišle, ali smo zastale kod automobila koje smo parkirale jedan pored drugog. Udarila je sa strane po Džejsonovom automobilu. „Džejson još ovo vozi? Ima ga oduvek, zar ne? Trebalo bi da je već crkao.” Nasmejala sam se i protrljala kamionet po mestu gde ga je udarila. „Budi dobra prema njegovom kamionetu. Volim taj auto. Ima ga od šesnaeste godine. Rekla sam mu da ću plakati kad ga bude zamenio. Ali da, crkava. Upravo je zamenio kočnice, a sad odlazi i neki zmijski kaiš, takvo nešto. Zmijski kaiš? Zupčasti kaiš? Takvo nešto, ne znam. I drugim delovima treba popravka. Jednom samo više neće vredeti da se popravlja.” „Zupčasti kaiš. Gledala sam...” Pobledela je i snažno zatreptala, zatim silom procedila reči. „Jednom sam gledala kako Kajl menja zupčasti kaiš. Na kamaru.” „Pa, kako god da se, dođavola, zove, potrošiće više novca na popravku tog dela, a onda će se verovatno nešto drugo pokvariti. Uskoro ćemo morati da kupimo noviji auto, rekla bih.” „Mi.” Izgovorila je Nel kroz uzdah i žalosno izvijanje usana, ali ne u osmeh. „Kako to misliš?” „Ti. Ti i Džejson. Koliko ste sad već zajedno?” Nasmešila sam se. „Više od pet godina.” „Imaš mi, to je sve, Srećna sam zbog tebe.” Slegnula sam ramenima. „Da. Prilično sam srećna, pretpostavljam. Mislim, znam da jesam. Veoma sam srećna. On je sjajan.” „Živite li zajedno?” Zazveckala sam ključevima, i odvojila ključ za auto. „Da. Od avgusta. Pa... divno nam je.” „Verujem. Kako to izgleda? Šta misle tvoji roditelji?” „Mrze to. Smatraju da žurimo. Ali naučili su da prihvataju, onoliko koliko mogu.” Ponovo sam slegnula ramenima, jer sam znala da je podsećam na sve ono što njoj nedostaje. „Sjajno je. Prilagođavamo se, na neki način. Zapravo, kao... shvatiš da si odrastao. Život u domu je samo zabavan, znaš? Ne moraš da brineš o računima ili stanarini ili slično, i oko nas uvek ima ljudi, sve vreme. Poznanika, onih s kojima idemo na predavanja ili ih viđamo na fudbalskim utakmicama. Za stan si sam odgovoran. Džejson i ja moramo da plaćamo stanarinu i troškove i nabavljamo hranu za kuću. Osim toga, stan nam nije u kampusu. Ako kasniš, dodatno kasniš. Ne možeš samo da izjuriš u staroj odeći i uvučeš se na predavanje moraš da se odvezeš tamo i pronađeš mesto za parkiranje... Pored toga, život s muškarcem je... drugačiji. Znaš ono oko podizanja poklopca na WC šolji? To se dešava. Baš sam pre neki dan upala u klozet.” „Fuj!” Nasmejala se. „Ali s njim si sve vreme. Možeš da radiš šta želiš, kad god želiš.”

~ 154 ~ Anna


Zvoncica Zakikotala sam se. „To je najbolje od svega. Dovoljno je samo da idem na spavanje s njim i budim se pored njega... Mislim da više nikad neću moći da spavam sama.” Sagnula je glavu. „Misliš da ćete se venčati?” Progutala sam knedlu. I sama sam o tome razmišljala. „Verovatno, jednom. Ne znam. Nismo pričali o tome.” „Želiš li? Da se udaš za Džejsona, mislim?” „Pa, da. Mislim, želim da ostanem s njim zauvek, pa valjda ćemo se onda venčati jednog dana, ali zasad jednostavno nismo razgovarali o tome.” Zaškiljila je na mene. „Ali razmišljala si o tome, zar ne? Naravno da jesi. S njim si od šesnaeste.” Klimnula sam glavom. „Pa, jesam. Naravno da jesam. Ali prvo želim da diplomiram. Zajedno smo i ne moramo da žurimo, znaš? Tek smo napunili dvadeset jednu. Možda ćemo razgovarati o tome kad budem na postdiplomskim studijama.” „Šta će Džejson raditi kad diplomira?” „Postati profesionalac. Dolaze mu agenti iz Nju Orleansa, San Franciska, Njujorka, Kanzas Sitija i Dalasa.” Namrštila sam se, jer sam znala da mi je spominjao još nekoga. „O, i Patriote, to je još jedan tim. Nova Engleska.” Nel je delovala zapanjeno. „Zaista mu dolaze agenti iz Nacionalne fudbalske lige?” Zatreptala sam na nju. „Nel, on drži nacionalni rekord u hvatanju i na srednjoškolskom i univerzitetskom nivou. Jedan je od najboljih igrača u Nacionalnom studentskom sportskom savezu i misli da će ga odabrati već u prvom krugu.” Naučila sam mnogo o fudbalu tokom godina provedenih sa Džejsonom. Nel nije znala tako mnogo. „Je li to dobro? Prvi krug?” Podrugljivo sam se nasmejala. „Da, dobro je. Znači da će ga izabrati među prvima da igra za neki tim. Biranje igrača je složeno, i ne razumem ga u potpunosti, ali velika je činjenica kad te izaberu već u prvom krugu.” »Znači, stvarno je dobar.” „Jebeno je sjajan.” Bila sam ponosna na svog muškarca. Nasmejala se na moju žestinu. „Dobro, onda.” Uzdahnula je i nagnula se da me zagrli. „Treba da pođem, Bek.” Privukla sam je sebi i čvrsto je stegla. „Nedostajaćeš mi. Čak i kad budeš nastupala daleko u Njujorku, i dalje ćeš moći da pozoveš svoju najbolju drugaricu, je li tako?” Razigrano sam je prodrmala. „Kao da smo posvađane, znaš. Ne mogu verovati da sviraš gitaru, a ja nisam znala.” Prodrmala je i ona mene. „Niko ne zna. Nije tajna - to je samo nešto što radim za sebe, jer mi pomaže. Mogu da sviram i pevam i ne mislim, i u to unesem sva svoja osećanja umesto da ih izbacujem... na neki drugi način.” Zagrlila sam je i gledala kako odlazi, i znala sam da će proći meseci pre nego što je ponovo vidim.

~ 155 ~ Anna


Zvoncica

Beka Deveti april Doviknula sam pozdrav u roditeljsku kuću i na to mi je odgovorila tišina. Pošto smo Džejson i ja sad živeli u stanu, nismo otišli kući preko leta posle ispita, već smo pronašli poslove da dopunimo ušteđevinu za četvrtu godinu. Za Džejsona, to je bio drugi posao, a za mene, bilo je nešto pored davanja časova, pošto im u tom programu nisam bila potrebna preko leta. Prihvatila sam da se javljam na telefon u advokatskoj kancelariji, što je bilo đavolski dosadno, ali dovoljno plaćeno da mi se isplati. Džejson je još tražio, ali dobio je mesto u baštovanskoj kompaniji. Promolila sam glavu u očevu kancelariju, zatekla je praznu, kao i maminu. Nisam se začudila, pošto su oboje često radili do kasno. Ali Ben bi trebalo da je kod kuće; auto mu je bio ispred. Preselio se ponovo kod roditelja kad je ostao bez stana, i čula sam od Kejt da su pokušavali da se pomire, ah nije im išlo naročito dobro. Ponovo je bila zabrinuta za njega, pošto se nije čula s njim nekoliko sati. Još je radio u Belovim gumama, ali napustio je položaj pomoćnog šefa i ponovo menjao ulje, pošto je tu odgovornost bila manja. Mudra odluka, pomislila sam. Nevolja je bila u tome što sam pozvala Belove gume pre nego što sam došla kući. Nije se pojavio u svojoj smeni u devet tog jutra, a sad je bilo tri po podne. Kejt mi je poslala poruku i zamolila me da ga potražim kod roditelja. Preplavio me je hladan vazduh iz klima-uređaja i čula sam slabo otkucavanje starog sata u udubljenju. Koža mi se naježila, ali nisam znala zašto. Sve je bilo na svom mestu. Kuhinja je bila besprekorna, ništa nije nedostajalo, ulazna vrata zaključana, a vrata od terase i garaže takođe zaključana. Oblizala sam usne i pokušala da umirim disanje dok sam pretraživala prizemlje i uveravala se da je sve na svom mestu. Popela sam se uz stepenice, iz navike izbegavajući pucketavi deseti stepenik. Vrata moje stare spavaće sobe bila su zatvorena, i ušla sam. Tu je bio moj stari krevet, namešten, s prebačenim starim jorganom, pošto sam omiljeni komplet posteljine i ćebadi odnela sa sobom na fakultet. Moj toaletni stočić i dalje je stajao tu, sad bez kozmetičkih sitnica, kao što ni na stolu nije bilo šolje iz Starbaksa u kojoj sam držala olovke. Ormar je bio zatvoren i, uverila sam se, prazan. Nije više bilo postera, niti slika, ničega. Nije bilo ni Bena. Proverila sam roditeljsku sobu, što mi je bilo čudno. Tamo sam ušla samo nekoliko puta u životu; spavaća soba bila je njihovo svetilište, po neizgovorenom pravilu. Jednostavno, tu nismo ulazili. Očeve papuče bile su, prilično smešno, kao na televiziji, pored kreveta, uredno složene. Mamin plavi frotirski ogrtač bio je prebačen preko stare stolice za ljuljanje. Ta stolica bila je porodično nasleđe dopremljeno iz Libana za mamin četrdeseti rođendan pre nekoliko godina. Poslednje mesto koje sam proverila bila je, naravno, Benova soba. Strah mi se vidno pojačao, u stomaku mi se stegao čvor, srce mi je mahnito lupalo, ruke su mi drhtale, a disanje postalo isprekidano. Spustila sam ruku na hladnu srebrnu kvaku, okrenula je i gurnula...

~ 156 ~ Anna


Zvoncica Soba je bila prazna. Takođe je izgledala besprekorno, krevet uredno namešten, sve na svom mestu, što nije ličilo na Bena, koji je bio prilično aljkav. Mislim da mu soba nikad nije bila ovako čista. Posteri repera ukrašavali su zidove, zajedno s duplericama iz Sports ilustrejtida i Plejboja. Polica s kompakt-diskovima prekrivala je čitav zid, i svaka kutija bila je jednako poređana, s natpisom okrenutim nalevo. Čak je mirisalo na čisto, a Benova soba uvek je mirisala, čak i kroz zatvorena vrata, na pačuli, čime je prikrivao smrad trave. Jedini znak života bio je otvoreni prozor kroz koji sam jednom pobegla da bih se našla sa Džejsonom. Ulazio je topao povetarac i talasao zavese. Na komodi se nalazio istrgnut list papira iz sveske. Zavrtela sam glavom na njega, odbijajući da prihvatim i pre nego što sam pročitala. Beka,

Pretpostavljam da ćeš ti ovo naći. Oprosti. Iskreno, ti si jedini razlog što ovo nisam već odavno uradio. Nisam želeo da te izneverim. Uvek si verovala u mene i onda kad niko nije. Ali više mi to nije dovoljno. Nemam šta mnogo da kažem mami i tati, osim: želeo bih da ste se više potrudili oko mene. Voleli me takvog kakav sam, umesto što ste me osuđivali i pokušavali da me učinite boljim, a onda jednostavno odustali. Izvinjavam se svima. Izvinjavam se, najviše, Kejt. Ne zaslužujem je, nisam nikad ni znao ni umeo. Izneverio sam je, mnogo puta, i ne mogu više tako. Potreban joj je neko bolji od mene. Sad će moći da ga nađe. Volim je, ali to nije dovoljno. Zbogom.. Bendžamin P. S. Beka, sećaš se drveta? Tamo ću biti. Dodirnula sam papir, i mastilo mi se razmazalo pod prstima. Osetila sam tračak nade na prizor razmazanog mastila. Ako se još nije osušilo, možda još ima vremena. Drvo. Bože, drvo. Kuća nam je bila na samom kraju ulice, a iza nje hektari otvorenog prostora, delom šume, delom rastinja, a delom i beskrajnih travnatih polja. Na oko kilometar i po od naših zadnjih vrata nalazio se ogroman bor s ravnim, niskim granama, od kojih su najniže bile gotovo nadohvat ruke. Nekad smo se satima igrali ispod njega. A onda, kad je Ben porastao i bipolarni poremećaj uzeo maha, odlazio je do drveta da pobegne od svega. Tvrdio je da ispod drveta može da oseća šta hoće, umesto da misli kako mora da popravi raspoloženje. Tamo je odlazio i da se drogira, dok nije shvatio da su nam roditelji ili nesvesni ili su se pretvarali da ne vide. Nisam stala ni da razmislim. Spustila sam noge kroz prozor i spustila se na zemlju rekordnom brzinom. Potrčala sam kroz grmlje na obraslu padinu, usput vadeći telefon iz torbe. Pozvala sam Džejsona, jer me je toliko obuzela panika da nisam mogla ni da se setim bilo koga drugog.

~ 157 ~ Anna


Zvoncica „Šta je bilo, dušo?” Zvučao je zadihano, i čula sam zveckanje i škljocanje tegova u pozadini. ,,B-Ben je. M-mislim da je... ostavio je poruku, o-o-oproštajno pismo.” Jedva sam disala, a kamoli govorila. „Šta? Ozbiljno? Jesi li ga pronašla?” „Ne, n-ne j-još. Tamo je drvo, i-iza k-kuće. Mislim da je t-tamo.” „Onaj ogroman bor, znam ga. Dušo, slušaj, ne idi tamo sama. Stižem za pet minuta, u redu? Dolazim, čekaj me, u redu?” Zakasnio je. Već sam bila tamo. Drvo je bilo odmah s druge strane. Videla sam kako se vrhovi borova njišu na vetru. Ptičice su veselo cvrkutale, kao oštra suprotnost užasu u mom stomaku. Trčala sam što sam brže mogla, zaboravila na telefon, koji sam stezala u ruci. Čula sam sitan, udaljen Džejsonov glas kako me doziva. Izašla sam na vrh, posrnula i pala, skliznuvši zadnjicom niz hrapavu padinu. Osetila sam kako me kamenje bode i grebe po golim butinama, jer mi je sorts bio prekratak da mi zaštiti noge. Uspravila sam se i zaobišla drvo, gde su bile najniže grane. Oči su mi bile zatvorene, kao da sam želela da odbijem ono što sam se plašila da ću videti ako ih otvorim. Suze su mi se već slivale s lica i čula sam Džejsonov glas iz telefona, ili je to možda bilo u daljini. Prisilila sam se da pogledam. Vrisnula sam. Visio je s najniže grane, klatio se, još je mlatarao nogama. Narandžasta plastična kanta bila je prevrnuta ispod njega i još se vrtela ukrug. Oči su mu pobelele na licu, usta su mu bila širom otvorena, lice poprimalo ljubičastu boju. Osetila sam izmet. Jurnula sam napred, vrišteći njegovo ime, iznova i iznova. Zgrabila sam ga za noge i podigla svom snagom, jecajući. Podigla sam ga dovoljno visoko da zategnutost popusti, i čula sam slab hrapavi zvuk gušenja, a onda su me noge izdale i nožni članci su mu iskliznuli iz mog stiska. Pala sam na zemlju ispod njega. Nožni prsti su mu se obesili nadole, mlitavo, njišući se u malim krugovima, noge se više nisu trzale. „BENE!” čula sam sebe kako piskavo vrištim. „Ne, Bene, ne, ne ne.” Iskobeljala sam se ispod njega, s mukom se podigla i pokušala da ga podignem, iako sam znala da ga više nema i da je prekasno. Osetila sam nešto vruće, lepljivo i kvarno na rukama s mesta gde sam mu obuhvatila noge i znala sam šta je to. Znala sam šta se dogodi sa crevima kad se neko obesi. Podigla sam pogled ka njegovom telu, koje mi se ljuljalo u naručju. Glava mu je bila iskrivljena pod neprirodnim uglom, oči prevrnute, jezik ispao. „O... jebote.” Čula sam glas iza sebe. Džejson. Osetila sam njegove ruke oko sebe, kako me odvlače. Otimala sam se. Morala sam da pomognem Benu. Bio je povređen. Bila sam mu potrebna. Uvek sam mu bila potrebna, a nisam bila tamo. Zakasnila sam. Morala sam da mu pomognem. Otimala sam se iz čvrstih ruku, čula kako mi vrištanje postaje sve promuklije kako me glasne žice izdaju, čula iscepkane šapate u uhu, Džejson me je molio da se okrenem. Ne gledaj više, dušo. Nema ga. Nema ga.

~ 158 ~ Anna


Zvoncica NE! NIJE OTIŠAO! Moj brat, moj brat, moj Ben. Otimala sam se čak i kad me je snaga napustila i Džejson me je držao. Više nisam govorila, nisam bila razgovetna, jecala sam, dahtala i blebetala, otimajući se ka Beniju. Njihao se na povetarcu, a konopac je škripao. Negde je graknula vrana i najavila dolazak smrti. Kao mastilo crno stvorenje skočilo je na granu obližnjeg drveta, nakrivljene glave, sjajnih očiju. Raširila je krila, nakrivila glavu na drugu stranu i ponovo zagraktala, pravo na mene. „NE! Ne možeš ga uzeti!” To su bile poslednje reči koje sam izgovorila tečno pre veoma dugog perioda. Otrgla sam se iz Džejsonovog zagrljaja i dohvatila kamen s tla pored mojih nogu, zavitlila ga na vranu, koja se samo izmakla i ponovo zagraktala, dvaput, promuklo i podsmešljivo. Tada je, uz kostrešenje perja i mlataranje krila, odletela, a ja sam pala, klonula na zemlju. Osetila sam kako me snažne ruke podižu, bespomoćno sam se uhvatila za gvozdena prsa, i jedino me je Džejsonov znoj u nozdrvama sprečio da ne umrem tog trenutka. Hvatala sam se za njega, noktima ga grebući po grudima. Prethodnog dana uradila sam manikir i nokti su mi bili svetloljubičasti, savršeno nalakirani i oblikovani. Posmatrala sam s neodređenim užasom kako mi se ljubičasti nokti zarivaju u Džejsonovu majicu i cepaju je, zatim ga ponovo grebu po goloj koži, povlačeći mu ružičaste linije po mesu. Nisam mogla da uvučem vazduh, videla sam zvezde pred očima, pluća su me pekla. Nisam mogla da udahnem, jer sam upala u beskrajan krug bezvučnog vrištanja i drhtanja. Odneta sam. Osetila sam padinu ispod nas. Borila sam se, dahtala, borila se. „B-Bene! N-ne! V-vodi me n-nazad! P-p-po-potrebna sam m-m-mu... mo-molim te!” Džejson mi nije odgovarao. Nije ni morao. Čula sam glasove oko nas, pucketanje radija, sirene u daljini. Crvena i plava svetla igrala su mi po kapcima. Vrata su se otvorila i zatvorila. Stepenice su pucketale. Otvorila su se još jedna vrata. Osetila sam hladan porcelan između butina. Voda je pljusnula i potekla, i uskoro me je obavila para. Govno mi je smrdelo u nozdrvama. Jedna šaka me je bolela, i ravnodušno sam pogledala u srednji prst leve ruke, gde mi je nedostajao nokat i gde sam krvarila. Džejson mi je skinuo majicu, otkopčao grudnjak, podigao me na noge, svukao mi šorts i gaćice. Osetila sam njegovu kožu na svojoj, i poželela sam da se privijem uz njegovu vrelinu i na sve zaboravim. Ali nije mi dopuštao. Bilo mi je tako hladno. Pomogao mi je da uđem u kadu i stanem pod tuš. Zavesa je zaškripala po metalnoj šipci i onda me je oblila vrela voda, brzo podešena na prijatniju temperaturu. Nije me bilo briga. Vrela voda bila je u redu. Ružičasto-narandžasti sunđer prešao mi je preko ramena, zatim niz leđa, pa preko ruke. Trljao me je marljivo, nežno. Pustio me je da mu se naslonim na grudi, okrenuta leđima. Nasapunjao mi je kosu, isprao je, umasirao regenerator. Oprao me je ponovo, isprao mi kosu. Osetila sam kako mi četka prolazi kroz mokre zamršene kovrdže, nežno, ponovo i ponovo, provlačeći se kroz čvorove sve dok mi kosa nije bila glatka. Voda je postala mlaka i isključio ju je. Obmotao me je peškirom, obrisao me, zatim mi ocedio kosu, obrisao je, ponovo je očešljao. Drhtala sam uz njega. Podigao me je u naručje i

~ 159 ~ Anna


Zvoncica odneo u sobu, položio na krevet, povukao čaršave i jorgan ispod mene i pokrio me njima. Osetila sam da ga nema samo za tren i uhvatila me je panika. „Ne! V-vrati s-se!” Hvatala sam vazduh i uvijala se na krevetu. Odmah se vratio, i dalje nag, i dalje mokar. Uvukao se u krevet pored mene i obavio ruke oko mene. „Tu sam, ljubavi. Ne ostavljam te. Tu sam.” ,,B-Ben...” Okrenula sam mu se u naručju i pritisnula lice o njegove grudi. ,,Z-zašto? Bože, B-Beni...” „Ne znam, dušo. Voleo bih da znam.” Zagladio mi je kosu i osetila sam mu dah na uhu. „Ben-Beni...” jecala sam, i nisam mogla da prestanem kad sam počela. Čula sam škripanje šarki, i Džejson se pomerio, a zatim vratio. Nešto mi je palo na pamet. ,,K-Kejt? Moram da kažem Kejt.” „Zna. Rečeno joj je.” Grlio me je. „Tako mi je žao, Beka. Tako mi je žao.” Plakala sam dok nisam zaspala, a kad sam se probudila, zaplakala sam ponovo dok se opet nisam obeznanila. U jednom trenutku bila sam obučena, i kad sam se drugi put probudila, Džejsona nije bilo. Ispod mog prozora bio je potpun gust mrak, presečen mesečevim srpom. Našla sam ga u kuhinji kako razgovara s mojim roditeljima, sa šoljom kafe u ruci, u donjem delu trenerke i sivom duksu sa svojim prezimenom ispisanim na leđima. Otac me je prvi primetio. Prešao je preko kuhinje u dva koraka i privukao me na grudi. „Rebeka, tako mi je žao što si to videla. Bože, figlia. Tako mi je žao.” Glas mu je pukao. „Izneverio sam ga. Izneverio sam...” Nisam mogla podneti zagušujući miris njegove kolonjske vode i nepoznati osećaj njegovog zagrljaja. Odmakla sam se od njega i pronašla Džejsona. Privukao me je u zagrljaj i ponovo sam se slomila. Seo je na visoku barsku stolicu i podigao me u krilo, sklonio mi je kosu i zagrlio me. Majka je ćutala, ali osetila sam njenu tugu. Zurila sam u nju, videla joj lice prošarano suzama, crvene oči. Osetila sam da je otac iza mene. „Rebeka, ja...” Nisam ga krivila, nisam bila ljuta na njega, ah nisam mogla podneti njegovo prisustvo. Izmigoljila sam se od njegovog dodira i okrenula se da pogledam u Džejsona. ,,N-n-n-ne mogu biti o-ovde. Vodi mmm-mmm - me odavde. Vodi me n-negde d-drugde. B-b-bilo kuda.” Ustao je sa mnom u naručju i izneo me. Čula sam otvaranje vrata i osetila majčin miris. Hladni sitni prsti dodirnuli su mi čelo. Otvorila sam oči i ugledala njene smeđe kako sijaju iznad mene. Nije govorila, samo mi je očešala čelo, usnama stegnutim u tanku čvrstu liniju. ,,On-on je otišao, m-mmm-mama.” Stegla sam Džejsonov duks s kapuljačom u ruku kad su nam se pogledi sreli. „Ubio s-se. Obesio se o j-j-j-jebeno d-d-d-drvo!” „Znam, znam.” Samo je to rekla. ,,Z-z-zašto?” Slegnula je ramenima, vrteći glavom. „Nemam... odgovor.” Džejson me je izneo u toplu letnju noć, blagi povetarac pomerao mi je kosu, noseći miris cveća i pokošene trave i noći. Žaba je negde zakreketala, a cvrčak je pevao kreštavu pesmu. Spustio me je na noge i čula sam otvaranje vrata kamioneta, poznato mutno svetlo kabine, ding-ding-ding zvonce za otvaranje vrata. Popela sam se u kamionet, zahvalna za

~ 160 ~ Anna


Zvoncica nešto poznato. Upalio je kamionet uz glasno brujanje i smesta se začula muzika: To Travels and Trunks Heja Marseja. Moja muzika, radije nego Džejsonov kantri. Osetila sam da me Džejson posmatra, i dovoljno me je dobro poznavao da ostavi muziku. Rhythm of Love benda Plain White T’s bila je sledeća, i zatvorila sam oči. Gotovo sam mogla da zaboravim, smeštena u toplu poznatu prijatnost Džejsonovog kamioneta. „Kuda želiš da idemo, dušo?” Osetila sam skretanje nadesno iz ulice, a onda nalevo na glavni put. „Bilo kuda. Samo... vozi.” Zasvirao je duo The Civil Wars - Kingdom Come, i spustila sam glavu na Džejsonovo krilo dok je vozio. Osećala sam kako prašina i šljunak krčkaju i odskaču ispod nas, i Džejson je spustio ruku na moj bok. Vozili smo, i vozili. Zaspala sam i probudila se u Džejsonovom zagrljaju, s glavom na njegovim grudima, smrznuta u rano hladno jutro, dok su zlatnocrveni zraci sunca sijali kroz vetrobran. Videla sam grane našeg hrasta, i svaka mi je bila poznata. Znala sam koliko je grana to drvo imalo, poznavala sam trag sekire ili testere s jedne strane, čvor blizu spoja stabla i niske grane, mesto gde su ptice volele da svijaju gnezdo blizu vrha. Imala sam trenutak mira - samo hladnoća, Džejsonove ruke, kamionet, drvo i sunce. A onda sam se setila, kroz glavu mi je sevnula stvarna noćna mora. Stresla sam se i progutala suze. Džejsonove ruke su me stegle i znala sam da je bio budan. „Volim te”, šapnuo je. „Volim te mnogo, i biću ovde s tobom svakog trena.” Klimnula sam mu glavom uz grudi. ,,V-volim t-te.” Zgrčila sam se na mucanje. ,,I-iizvini.” „Zašto?” ,,S-stalno mu-mu-mucam.” Najgore mi je bilo mucanje upola reči. Nisam mucala usred reči još od viših razreda osnovne škole. Ispustio je zvuk gotovo nalik na jecaj. „Nikad se ne izvinjavaj. Znaš to. Volim te. Uvek, zauvek, bez obzira na sve.” ,,O-o-obe-obećavaš?” Očajnički sam ga stegla. „Kunem se svojom dušom. Životom.” Bio mi je potreban. Nisam se plašila da to priznam, nikad. Naročito tada. Znala sam da me on jedini može izvući iz ove razorne žalosti, te jezive slike Bena kako se ljulja i uvija u vazduhu iznad mene. Grlio me je, i nije me puštao.

~ 161 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 14 Elegija Džejson Dva dana kasnije Doslovno sam morao da pridržavam Beku u uspravnom položaju kad smo ušli u prostoriju pogrebnog salona. Zašto je to bio salon? Zvučalo je kao neka površna, neozbiljna reč. Saloni su bili za ispijanje čaja i smejanje glupim šalama, a ne za oplakivanje voljenih. Probao sam da pozovem Nel da joj kažem, ali nije mi se javila, niti mi uzvratila poziv. Nisam ostavio poruku, jer kako preneti takvu vest putem govorne pošte? Beka je bila... prosto - slomljena. Bolelo me je da je gledam takvu. Uvek je bila tako vedra osoba, živahna i ljupka. Tiha u javnosti, ali ipak blistava. Sada? Sunce joj je nestalo iz osmeha, a snaga joj je izbledela iz očiju. Držao sam je uz sebe, stežući je rukom. Tako mi je čvrsto stiskala rebra da mi je ograničavala disanje. Napola sam je nosio preko istog šarenog tepiha, pored istih neprikladnih slika sa starim prizorima engleskog lova na lisice kao i kad je Kajl umro. Nije bila ista prostorija, hvala bogu. Mislim da to ne bih mogao da podnesem. Ova je bila tiha, s drvenim zidovima i svetlosmeđim tepihom i mesinganim lampama, s nekom slikom sa sveprisutnim prizorom lova i tri reda stolica na rasklapanje. I kovčeg. Od mahagonija ili nekog drugog smeđeg drveta, s mesinganim ručkama kod krajeva. Gornja polovina poklopca bila je otvorena i, kad sam dopratio Beku bliže, prvo sam video Benovu kosu, crnu i sjajnu. Beka je počela da štuca dok smo prilazili i uhvatila se za mene. Pripremio sam se kad smo napravili poslednji korak. Tad smo stali ispred kovčega i Beka je zagnjurila lice u moj kaput. „Ja n-n-ne želim da g-gledam”, promumlala je. „Onda nemoj”, rekao sam. „Znaš kakav je bio.” Zadrhtala mi je u naručju, a onda polako okrenula lice od mene, uspravila se i stala sama. Rukama je zagladila preko kukova, do sredine listova dugačku crnu haljinu, i gledao sam kako se vidno hrabrila. Leđa su joj se ispravila, zabacila je glavu, ruke je stegla u pesnice, i disanje joj je postalo dugo, duboko i brzo. Stao sam pored nje i isprepleo prste s njenima. Uhvatila se za mene kao za slamku spasa, stežući me tako jako da me je zabolelo. Posmatrao sam je. Otvorila je oči i zagledala se u prazno preko kovčega, a onda je, sva zadihana, spustila pogled na leš svog brata. Bio je u običnom crnom odelu, beloj košulji,

~ 162 ~ Anna


Zvoncica crnoj kravati. Kosa mu je bila zalizana unazad, a šminka tako vešto nanesena da mu se jedva videla tamnocrna modrica oko vrata. „Bože, m-m-mrzeo bi to o-o-odelo”, promumlala je, a onda je pokrila usta rukom. „Zašto o-ovo r-r-radimo? Zašto m-m-m-mučimo s-sebe o-ovako? To n-nnn-nije Ben.” Na to pitanje nisam imao odgovor. Samo sam je grlio, s rukom visoko oko njenog struka. Gospodin De Roza prišao je Beki i spustio joj ruku na rame. Rekla mi je da ga ne krivi, kasno sinoć, ali sad mu je odgurnula ruku i tiho zaječala u grlu. ,,N-n-nemoj, oče.” Odgurnula se od mene, posrnula i gotovo oborila uramljeni kolaž Benovih fotografija na stalku pored kovčega. Gledao ju je kako odlazi, s tugom u očima. Pogled mu je poleteo ka meni, s blagim nagoveštajem optužbe, kao da sam ja uradio nešto da ih otuđim. Rekla je da ne krivi Encija de Rozu za bratovljevu smrt, ali postupci su joj govorili drugačije. Nije me se ticalo, pa sam uradio jedino što sam mogao: pošao sam za njom, obavio joj ruku oko struka i povukao je na stolicu u zadnjem delu prostorije, pored vrata. Ponovo bi pobegla, znao sam. Sveštenik je došao i stao pred gomilu. „Dragi najmiliji”, počeo je, glasa promuklog i ravnodušnog, „okupili smo se ovde da ožalimo preminulog Bendžamina Aziza de Rozu. Život mu se završio prebrzo, svi ćemo se složiti. Verovatno nećemo nikad saznati zašto je Bendžamin izabrao da sebi oduzme život, ali svejedno, oplakujemo njegovu smrt i biramo da slavimo njegov život...” Beka se zagrcnula na jecaj, zakašijala i ustala. Požurio sam za njom kad se uspravila i stala ispred sveštenika, koji se presekao i zapanjeno i zbunjeno zagledao u nju. Pogledala me je u oči i zavrtela glavom, i znao sam da je potpuno svesna onoga što radi, pa sam se povukao do zida i prekrstio ruke na grudima, izazivajući bilo koga da pokuša da je zaustavi. „O-ovo nije ono što bi moj brat želeo.” Govorila je polako, veštački, unapred smišljeno, ,,O-on bi mrzeo to g-glupo odelo. Mrzeo bi te glupe slike i ovo glupo cveće. Mrzeo bi lažne reči koje ovaj propovednik izgovara - bez uvrede, gospodine. On-on-on - želeo bi da se nnnnaduvamo umesto njega. Neć-ć-ćemo to uraditi, o-o-očigledno. Znamo tačno zašto se oobesio. Bio je izmučen. Bio je depresivan. Bio je ljut. M-m-mislio je da n-nema šta d-d-da popo-ponudi.” Zastala je, zažmurila i pribrala se. Tad sam prvi put ugledao Kejt, koja je, umesto crnine, nosila smaragdnu haljinu do kolena, pripijenu uz vitak stas. Kosa joj je bila upletena u složenu pletenicu, i imala je tešku šminku. Obukla se za Bena, shvatio sam, iako ostali nisu. Oči su joj bile crvene, suzne i ljutite. Videla ju je i Beka, i obratila joj se. „Ja sam ga najbolje poznavala, osim Kejt. Volela sam ga, i mrzela sam da gledam... k-kkako se bori... sa sobom,” Često je zastajala, silom izgovarajući reči, prisiljavajući se da govori tečno. Niko nije disao. ,,U p-p-poruci je rekao da mu je žao. Da je izneverio... Kejt, i sve ostale. Nije nikoga izneverio. N-n-nije. Nijednom. M-mi smo izneverili njega. Svi.” Oči su joj tad poletele ka ocu, i on se vidno trgnuo, čvrsto stegao oči i jedna jedina suza skotrljala mu se niz obraz. „Svi smo ga... o-o-osuđivali. Pokušavali da ga pro-promenimo. Samo ga je Kejt prosto volela. Pustila ga da oseća šta je osećao i... prihvatila... g-gga.” Oči su joj se ispunile tim poslednjim promucanim slogom.

~ 163 ~ Anna


Zvoncica Na to se Kejt slomila, naglo ustala, rušeći metalne stolice na rasklapanje, i istrčala. Beka ju je posmatrala, a onda je skrenula pogled ka podijumu, zureći u drvo. Bacila je pogled na mene, zatim mi rukom pokazala na svoju torbu na stolici gde je sedela. Uzeo sam je i pružio joj. Izvukla je parče papira presavijenog na osmine, odmotala ga i izgladila na drvenoj površini. Duboko je udahnula i usta su joj se pomerala dok je čitala reči pripremajući se da ih glasno izgovori. „Ovo sam ja napisala. Za Bena.” Znao sam kako joj je bilo teško da s drugima podeli svoju poeziju. Ovo je bilo jedino, najbolje što je mogla da mu da. Ne oplakujem te, Brate. Ne žalim za tobom. Ako postoji misao Ili tuga Ili ljubav Posle ovog života, Onda gledaš, I ljut si na nas. Ljut si, Ali pronašao si mir. Ne oplakujem te, Brate. Ali mi nedostaješ. Volela bih da nisi otišao, Da se nisi otrgao Tako silom Od nas. Od mene. Nedostaješ mi. Volim te, Brate. I žao mi je. Žao mi je što te nisam volela Više. Ne znam jesi li na boljem mestu. Možda je to mit koji prepričavamo Da se utešimo.

~ 164 ~ Anna


Zvoncica Previše je toga da se kaže, I nema dovoljno reči Koje bih ti uputila. Ako si ovde, Ako slušaš, Nadam se da ćeš naći, Gde god da si, Ono što si tražio. Zgužvala je papir u pesnici i klonula na podijumu kao da joj je napor da sve ovo izgovori potpuno isisao snagu. Prišao sam joj, privukao je na grudi i krenuo unazad. Mlitavo mi je visila u zagrljaju, i podigao sam je u naručje, pazeći da joj haljina i dalje bude pristojno nameštena preko nogu. Izneo sam je iz prostorije, iz salona, do drveta, istog drveta gde je Nel otrčala s Kajlovog pogreba. Mislim da je tamo prvi put srela Koltona, ili, pa, srela ga ponovo, zapravo, pošto smo ga svi donekle poznavali pre nego što je otišao. Kejt je stajala tamo, ispod drveta, a grane su bacale široke senke na jarkom, vrelom junskom suncu. Beka je stala na noge i krenula da sedne pored Kejt, a ja sam se spustio ispred njih. „Nisam - nisam ga volela, kao što si rekla”, izlanula je Kejt. „Nisam. Uvek sam pokušavala da ga promenim. Da bude bolji.” „Ali sve-svejedno si ga prihvatila. V-v-vo-volela si ga, iako je bio tako izgubljen.” „Nije bio izgubljen. Bio je samo Ben.” „Vidiš?” Beka se nasmešila, malim, tužnim osmehom. „Na to s-s-sam mislila.” Zavladala je duga tišina. Kejt je sedela u turskom sedu i zurila u travu između nogu, cupkajući vlati i kidajući ih nasitno. Pomerio sam se da sednem pored Beke, jer, zbog načina na koji je Kejt sedela, mogao sam videti da nije nosila ništa ispod haljine, a to nisam morao da gledam. „Trudna sam”, šapnula je Kejt. Beka je naglo podigla glavu. „Šta?” „Zato se Ben ubio. Nije to mogao da podnese. Mislio je da mi je uništio život, naše živote. Dete bi bilo kao on, rekao je. Rekao je... nije bio sposoban da bude otac. On... saznala sam dan pre nego što je on... dan pre. Rekla sam mu, i on je samo... odlepio. Tako se razljutio, nikad ga nisam videla takvog. Ali na sebe. Ne na mene. Razbio je stan, i umalo da i mene udari. Bilo je tako strašno. Nije bio svoj, bio je samo... lud.” I dalje je tako tiho šaputala da sam je jedva čuo. „Kad je shvatio da je vrlo blizu da me povredi, zaustavio se. To je bilo narednog jutra. Onda je otišao, nisam znala kuda. Bilo mi je tako muka, tako sam jako povraćala da nisam mogla da dišem. Satima nisam mogla da ustanem s poda kupatila. Tada sam ti i poslala onu poruku u kojoj sam te zamolila da ga potražiš. Bože, Beka, nisam nikad pomislila... nisam mislila da će - da će uraditi ovo...” Zaplakala je i izvrnula se u stranu, zagnjurivši lice u šake i spuštajući glavu u Bekino krilo.

~ 165 ~ Anna


Zvoncica Beka joj je sklonila kosu sa čela i plakala s njom, tiho šmrcajući, puštajući suze da teku. Osetio sam kako mi se grudi stežu i stomak uvrće. Ništa mi nije tako teško padalo u životu kao da gledam Beku kako neutešno plače. Još gore mi je bilo što sam znao da joj ne mogu pomoći, ne mogu je utešiti. Kejt se zaustavila posle nekog vremena i obrisala oči rukama, a nos podlakticom, od čega joj je ostao jasan trag na beloj koži. „Šta da radim? Kako da... kako da ovo izvedem?” pitala je Kejt. Beka je zurila u mene, nemo me moleći za neki odgovor. „Ja - samo... živi. Dan po dan. Samo to i možemo, zar ne?” Reči su mi zvučale otrcano. „Sad si nam porodica, Kejt. Nećeš biti sama. Pomoći... pomoći ćemo ti koliko god možemo.” „Ja... mislila sam da uradim abortus. Samo mi to pada na pamet. Da rodim ovu bebu? Ili ne?” Glas joj je pukao i pročistila je grlo, pa nastavila isprekidanim mrmljanjem. „Ali... moram roditi ovu bebu. On... ili ona... samo mi je to ostalo od Bena. Bože... nema ga, i sad moram ovo sama.” Skupila je pesnice u travi, iščupala nekoliko busenova i progovorila kroz stegnute zube. „Tako sam ljuta na njega. Tako ljuta. Ostavio me je. Nije poginuo slučajno, nisu mi ga oduzeli... napustio me je... namerno. A ja... jebeno ga mrzim zbog toga. Jesam li zato užasna? Tako sam ljuta na njega što me je ostavio da to jednostavno... ne mogu da podnesem.” ,,I j-ja sam ljuta na njega”, prošaputala je Beka. ,,Z-z-znam šta sam r-rrr-rekla tamo, ali i ja sam... lj-ljuta, Kejt. Kukavički se izvukao. M-mrzim se-sebe što m-mislim tako o njemu, aali i-is-istina je.” „Možete da osećate šta god želite”, rekao sam im obema, ponovo s osećajem da izbacujem otrcane izraze. Ponovo je nastupila duga tišina, a onda je Kejt drhtavo ustala, otresla ruke i zagladila haljinu, obula crne cipele s visokim potpeticama i ponovo vezala kestenjastu kosu u gladak konjski rep. I tek tako, ponovo se pribrala, očiju suvih, ali punih tuge. „Moram da idem. Hvala vam, oboma.” Ustao sam i nagnuo se da je brzo, drugarski zagrlim. „Zovi nas, važi? Bilo kada, bilo kojim povodom.” Klimnula je glavom. „Hoću.” I onda je otišla, koračajući dugim nogama po travi. Beka mi je pružila ruke i podigao sam je na noge. Priljubila se uz mene i napunila pluća vazduhom, s licem na mojim grudima. „Vodi me kući.” Sat kasnije vratili smo se u naš stan. Zbacio sam cipele, a u glupim, klizavim čarapama okliznuo sam se na ispucalom belom laminatu na kuhinjskom podu. Skinuo sam kaput i povukao kravatu da je olabavim, a onda sam osetio ruku na sebi, koja me je vukla. Okrenuo sam se u mestu i Beka mi je spustila ruke na kravatu, odvezala je, a oči su joj bile sjajne i odlučne, blago otvorenih usta. Petljala je oko dugmeta, zatim drugog, a onda je zarežala i trzajem me otkopčala. Prvih nekoliko dugmeta se otkopčalo, a onda su ostala otpala i popadala po podu. „Bek? Šta...”, nisam stigao da progovorim.

~ 166 ~ Anna


Zvoncica Napala me je, ljubeći me s očajem kakav nikad kod nje nisam osetio. Moja uništena košulja pala je na pod, a onda je majica moje nasilne žene poletela preko kuhinje, moj kaiš se otkopčao i pantalone su mi pale do članaka. „Daj da o-ooo-osetim nešto.” Šaputala je, a glas joj je bio promukao i isprekidan. ,,Bi-bilo šta. Molim te.” Nisam dobio priliku da odgovorim. Skinula je haljinu, zatim i donji veš, pre nego što sam stigao da shvatim šta se dešava, a onda smo bili zajedno razgolićeni i teturao sam se po kuhinji s Bekom na sebi. Visila mi je oko vrata, s nogama oko struka i usnama na mojima. Stenjao sam dok me je proždirala, grizla mi jezik i vukla usne. Prsti su joj se tako žestoko zarivali u moju kožu da sam znao da će mi ostaviti tragove, a onda je posegnula između nas i povukla me u sebe, podižući se tako što se čvrstim butinama oslonila na moje kukove, a potom se tako snažno spustila da je udar mesa o meso odjeknuo u malenom stanu. Ponovo sam posrnuo, a onda se okrenuo u mestu da je spustim na pult, naslanjajući joj leđa na beli, poluoguljeni kuhinjski ormarić. „Ne, ne. Više. Treba... više.” Pribila se uz mene i podigao sam je u vazduh, zateturao se kroz kuhinju i zaleteli smo se na zid u hodniku. „Da. Tako-tako.” Nežno sam se naslonio na nju, držeći je uza zid i ljubeći je nežno, u pokušaju da je usporim. Zaječala je od nemoći, obgrlila me oko vrata i podigla se, a zatim se naglo spustila uz zadovoljno stenjanje, pomerajući usne s mojih usta i mucajući mi preko obraza, „Krevet. M-molim te.” Podizala se i spuštala mahnito, namećući mi ritam koji nisam mogao da pratim stojeći. Odneo sam je u sobu i pao leđima na krevet. Nisam stigao čak ni da se uspravim na njemu pre nego što je ispreplela prste s mojima iznad glave i kliznula kukovima preko mojih. Spustila je čelo na moje u očajničkom olakšanju kad je ponovo uspostavila sumanuto žestok ritam na meni. Grudi su joj poskakivale na mojoj koži, a butine šaputale nežno kao svila uz moje. Dahtala mi je u usta, jahala me ljutitom, divljom neusiljenošću. To je bilo i seksi i pomalo zastrašujuće, jer pogled nije bio sasvim njen. Kao da je bila obuzeta. Divljih očiju, razjarena, oslanjala se na mene da bi sedela uspravno, podizala se butinama i spuštala se neumoljivo, s rukama zavučenim u svoju kosu, grudima koje su se njihale i poskakivale svakim podizanjem i spuštanjem njenog tela. Bože, bila je tako veličanstveno lepa, a ovo ljutito božansko raspoloženje bilo mi je nešto novo, nešto što nikad nisam video kod nje. Ništa mi nije davala. Uzimala je. Pridržavao sam joj kukove i pustio da me jaše, dao joj sve što sam imao, ne usuđujući se da govorim, da šapućem, pa čak ni da dišem. Sve mi je uzela, dovodeći se do orgazmičkog ludila, vristeći kroz stegnute zube, a zatim ispuštajući zavijajući krik s glavom zabačenom unazad i izvijenom kičmom i jebeno divnim skakutavim sisama. Konačno sam se potpuno izgubio u tome, dajući joj sve više i više, jače i jače dok nije svršila i po drugi put, i treći, jer je moja draga mogla svršavati i svršavati sve dok se toliko ne umori da ne može da se pomera, a mislim da joj je upravo to i trebalo. Stegao sam mišiće i zažmurio da otklonim taj erotičan prizor njenog tela na sebi i usredsredio se na to da se uzdržavam, iako sam prodirao u nju što sam jače mogao. Pala je napred, spustila mi dlanove na grudi i pokretala se uz mene u novom ritmu, ne podižući se uopšte, ali trljajući klitoris o mene i gurajući se ponovo preko granice, usta otvorenih u zadihani krik, sklopljenih očiju, podignutih obrva i, da, gledao sam je zato što se nisam mogao uzdržati, jer Beka, koja je uvek u svemu bila darežljiva, konačno je sve uzimala za sebe, jer joj je, zbog nekog

~ 167 ~ Anna


Zvoncica neshvatljivog razloga, ovo bilo potrebno, pa sam joj davao ponovo i ponovo, dok nije bila zadovoljena. Skotrljala se s mene i legla na leđa, hvatajući me za ruke i leđa da me povuče, obuhvatila mi je zadnjicu i povukla me napred, zarivajući me u sebe i obavijajući mi svoje snažne noge oko leđa, stežući me, povlačeći, povlačeći, navaljujući svakim mišićem svog tela na mene. Ruke mi je obavila oko vrata i odbijala da pusti, pa sam joj spustio usne na rame, oslonio se šakama kraj njenog uha i prepustio se žustrom, gotovo kažnjavajućem ritmu, čvrsto, prljavo i neumorno, a ona je samo tražila još. Zarila mi je nokte u ramena kad je ponovo svršila, doživljavajući vrhunac uz zaglušujući vrisak. Tad sam se već tako dugo uzdržavao da sam žudeo za olakšanjem, ali još nije bila završila sa mnom. Odgurnula me je i okrenula se na ruke i kolena, pružajući mi pozadinu. Proklet... bio. Nisam znao šta je bilo u tome, ali to me je raspametilo. Nešto u vezi s njenim prelepim zategnutim dupetom što mi se nudilo, ženskim naborima vlažnim od našeg vođenja ljubavi, našeg tucanja... izludelo me je. Zario sam se u nju i gurnula je jastuk pod stomak, stežući drugi jastuk pesnicama i njišući se unazad na svaki moj udar. Ritmičko udaranje mesa o meso odjekivalo je stanom, a onda je ponovo svršila, i ovog puta me je naročito stegla vaginalnim mišićima tako da sam ušao duboko, a nešto u načinu na koji je stenjala, nešto u načinu kako je trljala zadnjicu o mene i šaputala mi ime došlo mi je glave. Više nisam mogao da se uzdržavam. Izgubio sam se, ječeći, izvlačio sam se i zabijao u nju tako snažno da je zacvilela, ali i zadihano prošaputala to i zaljuljala se napred, vraćala nazad, iznova i iznova. Ispraznio sam, se u nju, u bujicama. Bila je stegnuta oko mene, grčila se, promuklo vikala i pritiskala svoju tamnu kožu o mene, i uopšte joj nije smetalo što sam joj rukama stezao kukove tako snažno da su joj ostajale modrice dok sam je cimao ka sebi grčevito se prazneći. Pala je napred s mene uz uzdah, okrenula se na leđa, podigla je ruku i grubo me povukla na krevet. Pronašla je svoje mesto, ugnezdivši mi se u prevoj leve ruke, s desnom nogom prebačenom preko moje, s rukom spuštenom nisko na mom stomaku, i njeno vrelo disanje prelazilo mi je preko ključne kosti. „Hvala, dušo”, šapnula je. „T-t-trebalo mi je to, upravo tako. Znam da je bilo... grubo, ali tre-trebalo mi je.” Zakikotao sam se. „Dušo, prilično sam siguran da mi je ovo bio najvreliji seks u životu.” Klimnula je glavom. ,,M-meni t-takođe. Mislim da ću sad mo-moći da za-zaspim. Nadam se.” Bila je iscrpljena, potpuno isceđena. Grlio sam je čvrsto i šaputao joj dugo, dugo, koliko je volim. Konačno joj se disanje promenilo i zaspala je. Mada, sanjala je. Utešio sam je zagrljajima.

~ 168 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 15 Posledice Džejson Mesec dana kasnije Beka nije bila dobro. Neko vreme mislio sam da se oporavlja. Mislio sam da se izborila. Ali onda, oko dve nedelje posle Benove smrti - posle njegovog samoubistva - izgleda da je počela da nazaduje. Nikad zaista nije sasvim povratila tečan govor, ali započela je proces oporavka. Mucala bi manje, zapinjala manje, iako je ponovo zvučala kao da čita po scenariju. Čitava porodica uglavnom se zatvorila. I njeni majka i otac uzeli su produženo bolovanje s posla, što je, na osnovu onoga što sam saznao o gospodinu i gospođi De Roza tokom godina, bilo ravno smaku sveta. Benova smrt zaista je sve uzdrmala. Čitava zajednica bila je zapanjena. On je bio stalna pojava u gradu, uvek prisutan, uvek spreman za nepodopštine, ali dobar prema svima. Dubinu svoje borbe skrivao je od svih, činilo se, pa je njegovo samoubistvo pogodilo zajednicu kao oluja. Ljudi koji, zapravo, nisu znali niti naročito voleli Bena odlazili su u savetovališe za tugu. Roditelji su počeli dublje da se zanimaju za mentalno i emocionalno zdravlje svoje dece. Međutim, postepeno, kako su nedelje prolazile, sve se vraćalo u normalu. Bekini roditelji vratili su se na posao, a Kejt je nastavila da radi u bolnici, uz redovne posete ginekologu. Beka je postepeno sve manje i manje govorila. Počelo je sa skraćenim odgovorima, prešla je od promucanih isprekidanih rečenica na odgovore od tri-četiri reči i, konačno, na samo po jednu reč. Bila je... bezvoljna. Zatekao bih je u krevetu u osam ujutro, s maramicom zgužvanom u ruci, očiju otvorenih i zagledanih u prazno. Beka nije ostajala u krevetu posle šest ujutro nijednom otkako smo živeli zajedno, bila sreda ili subota, februar ili jul. Bila je usred donošenja odluke o fakultetu na kojem bi pohađala postdiplomske studije kad se Ben ubio. Sad? Ukopala se u mestu. Hrpa pisama s pozitivnim odgovorima stajala je neotvorena na stolu. Knjige za četvrtu godinu studija bile su još naslagane, nepročitane, na njenoj polici. Odlazila je na posao, ali to je bilo sve. Tražila je i dobila promenu položaja u advokatskoj firmi, i sad je obavljala administrativne poslove i druge dužnosti gde nije morala, ili je vrlo malo morala da dolazi u dodir s drugima. Jednom sam je uhvatio kako izlazi u bluzi tako da su joj dugmad bila dva mesta niže zakopčana.

~ 169 ~ Anna


Zvoncica Narednog dana vratio sam se s ranojutarnjeg vežbanja da bih je zatekao još u krevetu, iako je već pola sata kasnila na posao. Za gotovo pet godina koliko smo bili zajedno, nikad nigde nijednom nije zakasnila. Do tada već uopšte nije govorila. Ja sam joj se obraćao nekim uobičajenim razgovorom, na primer, pitao je zna li gde mi je sat; tiho bi se udaljila i vratila sa satom umesto da mi kaže. Na da i ne pitanja odgovarala je odmahivanjem ili klimanjem glave. Ponekad, jednostavno, nije odgovarala. Zurila je u mene gotovo prazno, kao da me nije čula. Nijednom je nisam zatekao da piše u dnevnik. Na kraju više nisam mogao da podnesem. Pronašao sam je kako sedi na krevetu, sa skupljenim kolenima, maramicom u ruci, telefonom u drugoj. Sumanuto je pregledala slike, palcem prelazeći preko ekrana, i sa svakom fotografijom preko koje je prešla na licu joj se ogledala sve veća panika. Spustio sam se na krevet pored nje i seo prekrštenih nogu, s rukama na kolenima. „Beka? Tražiš li neku određenu sliku?” Klimnula je glavom, ne gledajući me. „Koju?” A onda je uradila nešto što nikad nisam video: odgovorila je znakovima. Jednom mi je pričala da je kao sasvim mala koristila znakovni jezik ako nije mogla verbalno da se izrazi, ali napustila ga je do četvrtog razreda. Nisam poznavao jezik znakova, čak ni azbuku. Oblikovala je L desnom rukom, počela je blizu čela i vukla ga nadole ka desnoj ruci, koju je držala kao da pokazuje na mene ili broj jedan. „Ne... ne znam jezik znakova, dušo.” Samo je odmahnula glavom i nastavila da pregleda slike. Pokušao sam da joj oduzmem telefon, ali otrgla se od mene i Okrenula u mestu. Gledao sam preko ramena dok je vrtela slike, jedna za drugom mutno su se smenjivale na ekranu, selfiji, moje i njene slike, ona i Nel, nasumični snimci. Zatim je stigla do kraja svog foto-albuma u mobilnom telefonu, slika je poskakivala, ali se nije sklanjala. Pokušavala je više puta da je pomeri, kao da ne shvata da je poslednja. Zaječala je, piskavim zavijanjem u grlu, i tresnula telefonom o krevet, ali onda ga je smesta podigla i kucnula po plavo-beloj ikonici za Fejsbuk, unela je foto-album u aplikaciju za Fejsbuk i počela mahnito da vrti slike. „Beka, dušo, pričaj sa mnom. Šta tražiš?” Pravila je isti znak, ponovo i ponovo, desnu ruku u obliku slova L spuštala je sa čela do uperene leve ruke. „Ne znam šta to znači, Bek. Molim te, pričaj sa mnom. Molim te.” Odmahnula je glavom i nastavila da pregleda slike na Fejsbuku. Kad je stigla do kraja, jauknula je kroz stisnute zube i naslonila ekran telefona na lice, dok su joj se ramena tresla. A onda, s naletom nadahnuća, ponovo otišla na Fejsbuk, kliknula na Kejtinu stranicu i pronašla njene slike. Tad mi je sinulo. „Ben? Tražiš Benove slike?” Klimnula je glavom, ljuljajući se u mestu, istovremeno s pokretanjem palca. Kejt je sklonila sve Benove slike sa svoje stranice. Nije bilo nijedne jedine njegove fotografije. Beka je glasno vrisnula i bacila telefon preko prostorije, gde je udario o gipsani zid i ostavio rupu u njemu, dok je ekran pukao.

~ 170 ~ Anna


Zvoncica Privukao sam je u zagrljaj i naslonio na grudi. Bacakala mi se u naručju, vrištala, udarala me po grudima tako da me je zabolelo. „Ne-ne-ne se-se-sećam se... kako i-i-i-izgleda. Ne se-se-sećam se!” Tresla se u mom naručju, silovito drhteći. Ovo je bilo najviše što je progovorila za više od nedelju dana. „Pronaći ćemo ti njegovu sliku, u redu? Siguran sam da vaši roditelji imaju neku. Nabavićemo je. Odmah ću otići tamo ako želiš.” „Svi su ga zabo-ra-ra-ra-vili”, prošaputala je. „Ččč-čak i Kejt... i j-j-jjjj-ja. Svi. O-o-otišao je, kao da nikad nije ni po-po-postojao.” „Sećaš ga se, dušo. Sećaš. Sećaš se kakav je bio. Sećaš se ko je bio.” Držao sam je čvrsto u naručju, i umirila se, jedva dišući. „Kad mi je deda umro, imao sam isti taj strah. Mnogo sam ga voleo. Bio je to mamin tata i bio mi je omiljena osoba na celom svetu. Živeo je na severu, između Grejlinga i mosta Makino. Imao je dvadesetak hektara. Posedovao je konje, motore i sve te divote. Ostajao sam tamo i po nekoliko nedelja tokom leta, i puštao me je da radim šta god želim. Išao sam u lov, na pecanje i vožnju automobilom, i ostajao budan do ponoći svake noći. A onda je jedne noći umro. Samo je odjednom nestao. Imao je srčani udar i umro je, tek tako. Danima sam plakao. Tata me je prebio zbog plakanja, ali nije me bilo briga. Voleo sam dedu, a on je otišao. A onda, oko mesec dana posle njegove smrti, dobio sam taj napad panike. Nisam mogao da se setim kako je izgledao. Mislio sam da to znači kako ga nisam voleo, ili da sam ga zaboravio. Jedino tad mi je tata pomogao, ako mogu tako da kažem. Rekao mi je da moraš zaboraviti kako su izgledali. Inače, ne možeš naučiti da živiš bez njih. Zaborav je način na koji ti mozak kaže da je vreme da kreneš dalje. Ne treba zaboraviti ko su bili, samo... treba nastaviti živeti.” Kao da se još više skupila. „Zašto me je o-o-o-ostavio? Zašto, Džejsone?” Kako sam mogao na to da joj odgovorim? Da joj kažem kako mislim da se kukavički izvukao, verovatno ne bi bilo pametno. Njegovo samoubistvo bilo je zbunjujuće i tragično, i sjebalo je mnogo ljudi. Kao Beka i Kejt, i ja sam bio ljut na Bena. Takva osećanja bila su pogrešna, kao da nisam bio dovoljno saosećajan, ah tako sam se, zapravo, osećao. U ovakvim trenucima, kad se Beka raspadala, mrzeo sam Bena što se ubio. „Ne znam, Bek. Voleo bih da znam.” Tad je ponovo utonula u tišinu i konačno mi zaspala u naručju. Spustio sam je u krevet i pokrio je ćebadima. Prespavala je čitav taj dan. Naredni dan bio je ponedeljak, i pošto nije pokazivala nikakve znake da će ustati iz kreveta do osam ujutro, pozvao sam advokatsku kancelariju i javio im da je bolesna i da neće doći. Mislim da su razumeli na šta sam mislio kad sam rekao bolesna, jer se nisu raspravljali niti bilo šta pitali. Ostavio sam je u krevetu kad sam krenuo na vežbanje u nadi da će, kad se vratim, ustati i raditi nešto, ali nije. I dalje je ležala u krevetu, ali budna, zureći u tavanicu. Stajao sam na vratima, posmatrao je, neprimećen, dugo. Srce mi se slamalo zbog nje, zbog nas. Potpuno je prestala da živi. „Mislim da treba ponovo da kreneš kod doktorke Malmstajn”, rekao sam. Pogledala me je, namrštila ćelo, a onda odmahnula glavom u znak odbijanja.

~ 171 ~ Anna


Zvoncica „Ti si mene naterala da idem kad je Kajl poginuo. Sećaš se toga? Sećaš h se šta si rekla? Sećaš li se kroz šta je Nel prošla, jer nije dopustila nikome da joj pomogne?” „Ostavi me na miru, Džejsone.” Izgovorila je to jasno, a ogorčenost joj je pomogla da bude tečno. „Ne, Bek. Ne mogu. Znaš da ne mogu, i znaš da neću.” „Hoćeš li me odvući?”, pitala je. „Ako budem morao.” Seo sam na krevet ispred nje i pustio je da se otkotrlja dalje od mene. „Previše te volim da bih ti ovo dozvolio, Rebeka.” Tad me je ljutito pogledala; mrzela je kad je zovu Rebeka. „Samo p-p-prestani.” „Ne. Žao mi je.” Skinuo sam prekrivače s nje, podigao je u naručje i odneo u kupatilo. Nije se otimala kad sam je spustio na poklopac WC šolje, ali me je oprezno posmatrala. Krenuo sam ka tušu i uključio ga, pustio vruću vodu, a zatim je podesio. „Š-š-š-šta ti...” Zaćutala je kad sam navukao zavesu, a onda ustuknula kad sam joj povukao majicu u kojoj je spavala. „Ne! Dž-Džejsone, p-p-ppp-prestani!” Podigao sam obrvu kad se odmakla od mene i prekrstila ruke na grudima. „Beka, ih ulazi pod tuš, ili ćemo ovo obaviti na teži način.” Podigla je bradu i stisnula usne. „Ostavi me na miru.” Uzdahnuo sam. „Volim te, Rebeka Nura de Roza. „Neću ti dozvoliti da prestaneš da živiš.” Tad se pokolebala, brada joj je zadrhtala, oči zasijale, ali čvrsto je stegla ruke na grudima i skupila se u uglu kupatila. Zgrabio sam je za kukove i privukao je sebi, obavijajući joj ruku oko struka i pritiskajući joj usne na obraz, šapućući. „Poslednja prilika, dušo. Ulaziš, sviđalo ti se ili ne.” Naslonila je čelo na mene. ,,M-molim te, Džejsone. Samo mi daj malo vremena.” „Kad bih video da ulažeš napor, bih. Ali jednostavno si se isključila. Ne znam šta drugo da radim.” „Pa ćeš me n-n-naterati da se i-i-is-istuširam?” „Vodim te kod doktorke Malmstajn. Počinje da radi za jedan sat. Proverio sam.” ,,A a-a-ako-odbijem da idem?” „Odneću te. Sedeću s tobom u toj ordinaciji po sat vremena, koliko god dugo bilo potrebno. Znaš da nam je doktorka već jednom pomogla. Ti si tad rekla kako moramo o tome da razgovaramo. Sad ti moraš. Moraš reći nekome ko zna šta da kaže. Moraš se izboriti s tim. Molim te, dušo? Zbog mene, ako ne zbog sebe?” „Da li bi raskinuo sa mnom ako ne odem?” Prošaputala je reći u moju majicu. „Ništa me ne bi nateralo da raskinem s tobom. Osim ako me prevariš, možda, ali to ne bi uradila.” „Nikad. Nikad” Konačno je podigla glavu ka meni. „Volim t-t-te. Više ne-ne-nego i-i-išta.” „Onda prihvati pomoć. Molim te, Beka.” „Bojim se.” Zbunjeno sam se namrštio. „Čega?”

~ 172 ~ Anna


Zvoncica „Da će mi reći kako je pogrešno što ga mrzim. Što sam tako jebeno ljuta na njega.” Govorila je kroz stegnute zube i pažljivo oblikovala reči. „Bojim se da ću... završiti kao Nel. Da ću povređivati sebe samo da bih osetila nešto drugo. Želim to, ponekad. Sad shvatam zašto je to radila, Džejsone. Zaista.” Srce mi se steglo i stomak zgrčio. „Jesi li se? Sekla?” Odmahnula je glavom i pogledala me u oči tako da vidim da govori istinu. „Ne, k-k-kkunem se. Ah ra-razmišljala sam o tome,” „Još veći razlog da odeš do doktorke Malmstajn.” Kupatilo se dotad već ispunilo parom i kovitlala se između nas, zamaglila ogledalo i navlažila nam odeću. Beka je oklevala, zatim se odmakla od mene i skinula je majicu, potom donji veš i zakoračila pod tuš. Uzdahnuo sam od olakšanja kad je počela da pere kosu. Možda će biti dobro. Možda.

Džejson

Jul Polako je napredovala. Odlazila je do doktorke Malmstajn jednom nedeljno, i bio sam prilično siguran da je tamo uglavnom pričala, jer se meni ili bilo kome drugom vrlo retko obraćala. Kad bi progovorila, govorila bi tečno, ali to mi je bila slaba uteha. Ponovo je pisala, što mi je bilo olakšanje. Bar je izražavala ono što oseća. Započeli smo završnu godinu i gurala je svojim uobičajenim tempom, ali činilo se da to radi automatski, iz navike. Nismo imali seks još od Benove sahrane. Nisam želeo da je prisiljavam, pritiskam, požurujem. Ludeo sam od želje, ali znao sam da pati i trudio sam se da razumem. Nisam ništa rekao, niti pokušavao da je podstičem. Veći deo vremena i dalje je bila veoma zatvorena i, kad bih joj se obraćao, odgovarala je samo kad je bilo neophodno. Jednog jutra probudio sam se mnogo pre svitanja. Sivo svetlo pomaljalo se kroz otvorene žaluzine ka ulici. Beka je spavala pored mene, kose raširene u crnim talasima na belom jastuku, i lice joj je bilo mirno. Ležala je na leđima, lica okrenutog meni, disala je polako i ravnomerno, dok su joj se grudi podizale i spuštale. Okrenuo sam se na bok, prema njoj, i kratko joj spustio ruku na stomak, a zatim prešao preko vilice. Promeškoljila se, ali se nije probudila. Prišao sam joj bliže tako da su mi se noge očešale o njene ispod prekrivača i lutao sam joj po ruci ispod rukava majice, a onda do butine. Malo sam joj podigao majicu, samo da joj osetim kožu, da joj osetim toplinu. Milovao sam joj kuk, a zatim se pomerao nagore, preko rebara. Čuo sam da joj se disanje poremetilo i pogledao sam je u oči. „Nemoj da prestaješ”, promumlala je. „Izvini, nisam hteo da te probudim.” Ruka mi se ukočila na njenom kuku. ,,U redu je. Nastavi... nastavi da me dodiruješ. B-b-baš kao što si radio. Molim te.” Okrenula se postrance ka meni.

~ 173 ~ Anna


Zvoncica „Ne pokušavam da... započnem nešto za šta nisi spremna.” Spustila je šaku na moju, i video sam joj suze u očima. „Mislila sam... mislila sam da me više ne ž-ž-ž-želiš. Jer sam previše sje-sje-sjebana. U g-g-glavi.” Osetio sam kako me nešto slano i vrelo pecka u očima. Kroz život sam naučio kako da zaustavim suze. „Dušo. Ne... ne. Nisam... Mislio sam da ne želiš...” Duboko sam udahnuo i usredsredio se. „Patila si. Mislio sam da nisi želela.” „Ne - ne znam. Možda i nisam.” Ispreplela je prste s mojima i privukla nam spojene dlanove na svoj stomak. „Ali sad si mi potreban. Moram da z-z-znam da me još žžž-želiš.” Obično bi u tom trenutku preduzimala prvi korak. Voleo sam kad je to radila, kad mi je pokazivala takvom žestokom nadmoćnošću koliko me želi, koliko me voli. Bila je tako stidljiva, tako tiha i ispravna u većini drugih prilika da me je izluđivala kad bi se oslobodila u spavaćoj sobi. Sad sam shvatio da joj je trebalo nešto drugo, nešto drugačije. Bilo joj je potrebno da joj pokažem kako da se vrati na stari put. Počeo sam poljupcem. Primakao sam se bliže, prednjim delom uz nju. Ne preko nje, već licem u lice, oboje smo ležali na bokovima. Prešao sam joj usnama preko jagodice, spustio se do ugla usana i prvo je poljubio tamo. Nežno je udahnula i zadržala dah, s rukom na mojim rebrima, a drugom između nas. Grickao sam joj usne, njene svilene a moje ispucale, moje grube a njene meke. Osetio sam vrelinu i vlažnost na ustima i obazrivo sam ih pokretao s njenima, spajajući ih. Nije mi uzvratila poljubac; ležala je ukočeno pored mene i puštala me da je ljubim, da joj guram jezik u blago razmaknute usne. Odmakao sam se, obuhvatio joj lice dlanovima i poljubio je ponovo, ovog puta dublje, sigurnije. Stegla mi je kožu prstima i konačno pokrenula usne pod mojima, otvorila se i počela da mi uzvraća. Polako sam je odgurnuo na leđa i pošao za njom tako da se nagnem iznad. Uhvatila me je dlanom za rame, a drugim za vrat, i ljubila me. U meni je potreba rasla, ali potisnuo sam je, obuzdao je. Sivilo je prešlo u mutnoružičasto, a mi smo se još ljubili, mazeći se kao u onim danima pre nego što smo prešli granicu. Ljubio sam je, i u to unosio svu svoju ljubav, svu svoju potrebu. Ljubio sam je da joj pokažem koliko mi nedostaje. Bila je prisutna fizički, ali odsutna emocionalno. Sad mi se vraćala, i ljubio sam je u znak dobrodošlice. Prstima me je hvatala za kosu, zarivala mi ih u kičmu. Zatim je obavila list oko mog, i došao je trenutak da se granice ponovo pređu. Podigao sam joj majicu, prekinuo poljubac da provučem pamuk između nas i preko njene glave, i ostavio sam je u stranu. Ispod nije bilo ničega, osim zategnute, čvrste, tamne kože. Nabrekle bradavice i zaobljena krivina od dojke do kuka, dojke razmaknute u stranu usled gravitacije, teški, okrugli, široki krugovi tamniji od njene kože. Držala me je za glavu obema rukama dok sam joj ljubio rame, klizio joj usnama preko kože do bujne dojke. Disanje joj je zastalo, a ja sam nastavio. Prelazio sam jezikom preko tvrde bradavice i osetio kako mi se podiže pod usnama i stvrdnjava pod dahom. Palcem sam joj podigao drugu bradavicu, kružio po njoj, a zatim prešao preko nje blago noktom dok sam drugu štipkao usnama i zubima. „Džejsone...”, dahtala je. Nisam bio siguran šta me moli da uradim. „Kaži mi šta želiš, dušo.”

~ 174 ~ Anna


Zvoncica „Daj mi... j-j-još.” Trljala je listove o moje. „Daj mi... po-pokaži mi... više.” Prebacio sam se na drugu dojku i vrteo joj bradavicu između usana. Zatim niže. Ljubio sam je između grudi, ispod, zatim niže. Ljubio sam joj stomak, preko pupka, oba kuka. A onda niže. Prepoznao sam kad mi je shvatila namere, kad je privukla kolena uz mene, obuhvatajući me butinama. Otvorila mi se, spremna za sve što sam mogao da joj dam. Želela je da oseti, da pobegne, da neko vreme poleti sa zemlje, da se izgubi u talasima zanosa. I upravo sam to nameravao da joj dam. Talas za talasom, sve dok me ne bude preklinjala da prestanem. Ostavljao sam joj paperjaste poljupce po butini, do kolena, prelazio preko praznog prostora i ljubio joj drugo koleno, prelazio jezikom po unutrašnjosti noge do šupljine između kuka i nabora. Blago je izvila leđa, nemo me ohrabrujući. Poljubio sam joj usmine, šireći ih ustima i zavlačeći jezik među njih. S olakšanjem je zastenjala, stežući mi glavu rukama. Ljubio sam je tamo polako, uvlačeći joj klitoris u usta i dodirujući ga jezikom, ližući ga nagore i kružeći. Kad je počela da se meškolji ispod mene, usporio sam na meke široke zamahe jezika preko njenih usmina, a onda postepeno pojačavao tempo sve dok opet nije postala izgubljena ispod mene. A onda sam usporio. Prstima me je uhvatila za kosu i povukla me na sebe. „Molim te, Džejsone. Molim te.” Pružio sam joj šta je tražila. Uskladio sam usta i jezik s njenim divljim ritmom, kukovi su joj se podizali s kreveta, a stenjanje prelazilo u zavijajuće krike dok je svršavala. Kad mi je čvrsto stegla glavu butinama, zavukao sam prste između naših tela, potražio otvor, i pronašao vlažnu vrelinu. Bila je stegnuta i nežno sam probijao unutra. „Pogrešno... pogrešno mesto”, mrmljala je, dišući zaprepašćeno, gotovo se smejući. „O... o, bože, oprosti...” „Nemoj... nemoj prestati. To je... s-sviđa mi se.” Iznenađeno sam se ukočio. O tome nismo nikad razgovarali, nikad probali. „Jesi li sigurna?” „Bože, da. Samo nemoj da prestaješ. Još. Sve - sve. Još.” Dražio sam joj klitoris jezikom, a ona se odizala od kreveta, ječeći. Nežno, oprezno, zavlačio sam joj srednji prst u stegnuti otvor. Stenjala je i pomerala kukove, gurajući nadole. U znak ohrabrenja. Blago sam pomerao prst, ali ga nisam gurao, već sam ispitivao otpor. Zacvilela je, a zatim udahnula širom otvorenih usta dok sam krivudavo zavlačio prst u njen zadnji otvor. Ustima sam joj obrađivao klitoris, usporavajući i ubrzavajući dok je poskakivala ispod mene, zavlačeći prst sve dublje. Osećao sam kako joj se mišići stežu oko mog srednjeg prsta, kako se mreškaju u čvrstim talasima, a onda je ispustila zadihani vrisak koji je prešao u gromoglasan krik kad ju je savladao orgazam. Svršavala je, svršavala, svršavala... Sa svakim grčenjem mišića prst mi je prodirao dublje i svakim dodatnim centimetrom širila je noge jače i spuštala kukove niže. Zapljuskivao sam joj nabore neumornom glađu da joj ne bih uskratio i drugi orgazam. Bekino njihanje kukovima i jecavo

~ 175 ~ Anna


Zvoncica vrištanje usporilo se kad se orgazam vratio, a onda se ponovo pojačalo kad je doživela vrhunac i treći put. Dahtala je i jedva je i stenjala dok se i treći krug talasa nije povukao. „Potreban si... m-mi.” Povukla me je gore, ka sebi, i naslonila usta na moja. „Osećaš li svoj ukus?” „Da...” „Sviđa mi se.” ,,U...” Petljala mi je oko gaćica, gurala ih dok ih nismo zajedno skinuli. „Potreban si... mi. U m-m-meni.” Pomerao sam se uz nju, nadvijajući se iznad nje, nameštajući se kod njenog otvora. „Volim te.” Gledao sam je pravo u crne oči. „K-k-kuneš se?” Zubima mi je uhvatila donju usnu i povukla je. „Za-za-zauvek?” ,,I duže.” Zavukao sam se u njenu tesnu vlažnu vrelinu dok sam govorio, i ona je udahnula, otvorivši usta u nemi vrisak. Umirila se, drhtala, očima tražila moje, i zadržala je dah u plućima. „Opet... svršiću oopet... već.” „Dobro. Prepusti se, dušo.” Pomerala se uz mene, podizala kukove ka mojima, zarivala mi nokte u ramena, grebala me po leđima sve do zadnjice i vukla me sve jače i jače u sebe. Odupirao sam se njenim pokušajima da me ubrza i klizio sam unutra polako, izvlačio se još sporije, kretao blago, i svaki moj pokret, svako nežno prodiranje bila je izjava ljubavi. Nismo skidali pogled jedno s drugog. Obuhvatila me je nogama oko struka i mahnito se kretala uz mene, ali je konačno skrenula pogled da mi zagnjuri lice u rame dok se bacakala ispod mene. Zaplakala je kad je svršila, udarajući o mene i jecajući, smešila se kroz suze - prvi put posle ko zna koliko dana povlačila me je, stezala i izgovarala mi ime bez mucanja. Sva klonula ispod mene, šmrcala je i mazila mi lice prstima. „Na tebe je red.” Tada sam se prepustio. Pratila me je, držala mi se za vrat i dočekivala me kukovima, dok nam se meso sudaralo, kao i usta u nespretne zadihane poljupce. Bespomoćno sam svršio, a i ona sa mnom. Ispraznio sam se u nju, ispunio je gustom bujicom, a onda se svom težinom spustio na nju; znao sam da je to volela, na kraju. Umirili smo se. Prstima mi je nežno dodirivala kosu. „Volim te, Džejsone.” Prošaputala je u tišinu, i zvučala je kao moja Beka odranije, pre nesreće koja se desila onog aprilskog dana.

Beka

Džejsonova težina divno me je pritiskala i držala me čvrsto u sadašnjosti. Disanje mu se polako menjalo i sklupčali smo se zajedno kao i obično. Privukao me je u pregib ruke, nežno me obuhvativši toplim mesom i čvrstom mišicom.

~ 176 ~ Anna


Zvoncica Bila sam, prvi put posle viťe nedelja, pribrana i osećala sam se, recimo, dobro. I tad mi je sinulo: nisam uzimala pilule za kontracepciju joť od devetog aprila, od onog dana kad sam pronaťla Bena.

~ 177 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 16 Tajne i otkrića Beka Septembar Bila sam trudna. Znala sam to. Nisam uradila test niti sam bila kod lekara, ali sam znala. Menstruacija mi je kasnila sedam nedelja, grudi su mi bile osedjive i osećala sam mučninu ujutro. Džejson bi me začuđeno pogledao kad bih otrčala do kupatila, ali bila sam uverena da ne zna, da čak i ne sumnja. Svakog dana dobijala sam napade panike. Nasamo, u toaletu koledža, u centru za podučavanje studenata, tiho sam se tresla i nisam mogla da dišem. Trudna? Kao, nosim bebu? Malo ljudsko biće? Ne. Ne. Nisam znala šta ću s tim. Šta ako Džejson to ne prihvati, ne pomiri se s tim da sam trudna? Šta ako me ostavi? Još sam išla na terapiju zbog Benove smrti... njegovog samoubistva. Svakog dana bivalo mi je sve bolje u vezi s tim, bila sam manje osetljiva. Sve manje sam osećala potrebu da bežim, počela sam više da govorim. Još sam mucala kad bih govorila, što me je izluđivalo. U osnovi, kao da sam se vratila u osnovnu školu, pre Džejsona. On je izgarao na fudbalskom terenu. Odlazila sam na svaku utakmicu, sedela pored devojaka drugih igrača i navijala za momke u plavo-žutom. Agenti su njuškali oko njega, a najviše iz Nju Orleansa i Dalasa. Viđala sam istog agenta iz Nju Orleansa na svakoj utakmici na kojoj je Džejson igrao, i njih dvojica razgovarali su nekoliko puta. Znala sam da je Džejson bio oduševljen mišlju da će igrati s Druom Brizom više nego s bilo kojim drugim kvoterbekom prve lige. Morala sam da mu kažem. Morala sam. Ali prvo sam morala da budem sigurna. Kad mi se završio poslednji čas, kupila sam četiri različita testa za trudnoću, odnela ih kući i sela na WC šolju, zagledana u prvi. Konačno sam duboko udahnula, skinula gaćice i piškila na kraj, odložila test u stranu i oprala ruke. Piljila sam U” svoj bledi odraz u ogledalu i čekala. Uzela sam test i zagledala se u njega. Molimtenemojdabudemtrudna... molimtenemojdabudemtrudna... Plavi krst: trudna. Sranje. Jebiga. Sranje.

~ 178 ~ Anna


Zvoncica Osetila sam kako mi se pluća stežu i šire, brzo, prebrzo uvlačeći i izbacujući vazduh. Imala sam hiperventilaciju. Nespretno sam udarila po poklopcu WC šolje, oborila ga tako da mogu da sednem, i spustila sam glavu između kolena. Polako, posle dužeg vremena prisilnog dubokog disanja, uspela sam da se smirim. Tad mi je zazvonio telefon. „Halo?” Još sam zvučala zadihano. „Zdravo, Beka? Ovde Rejčel Hotorn.” „Zdravo, gospođo... mislim, Rejčel. Kako ste?” Trudila sam se da ne paničim, ali nisam znala zašto bi me zvala ako nema neku lošu vest. „Dobro sam. Jesi li se u skorije vreme čula s Nel?” Srce mi se ubrzalo i disanje se ponovo preterano ubrzalo. „N-ne. Nisam je čula mesecima. Zvala sam je, ali prebacivalo me je na govornu poštu, a ona mi se posle nije jajavljala.” Pokušala sam duboko da udahnem, ali nisam mogla da usporim. „Zašto? Šta... šta se dešava?” „Pa, odjednom se vratila. Jutros je stigla bez najave. Ona je... Ne znam, Beka. Zabrinuta sam za nju, ali kaže da je dobro. Pitala sam se da li bi došla ovamo da razgovaraš s njom. Da vidiš da li bi ti ispričala šta se dešava.” „Šta m-mislite, šta nije u redu?” „Nisam sigurna, iskreno”, odgovorila je Rejčel. „Samo... ne bi se vratila tako iznebuha bez razloga.” „Imam nekoliko velikih testova su-su-sutra ujutro”, rekla sam, „ali m-m-mogu doći da je p-po-posetim kasnije, u redu?” ,,U redu, zvuči dobro, hvala, Beka.” „Javite mi ako ne-ne-nešto i-i-iskrsne?” „Hoću. Videćemo se sutra, onda.” „U redu, zdravo, Rejčel.” Prekinula sam vezu i odložila telefon, sad zabrinuta za Nel. I trudna. Sakrila sam dodatne testove, jer nisam bila spremna da ih Džejson vidi, a onda sam onaj upotrebljeni bacila, ugurala ga u kuhinjsku kantu za smeće i pokrila ga. Zatim sam ih, pokrenuta iznenadnim naletom nade da je onaj prvi pogrešio, ponovo izvadila i uradila i drugi, oprala ruke i sačekala. Dve ružičaste crtice: trudna. Treći test... trudna. Četvrti test... trudna. Sve sam ih bacila i odnela kesu do kontejnera. U sebi sam znala da me Džejson ne bi ostavio, naročito ako sam trudna. Ali... nije bilo isto znati to u glavi i znati u srcu. Strah je bio strah i paralizovao me je, onesposobio da mu kažem. Malodušno sam pokušala da učim dok se nije vratio kući s posla. Ušetao je u smeđem šortsu, iznošenim i travom zaprljanim dubokim timberland cipelama i jarkozelenoj majici s natpisom firme, s odsečenim rukavima. Imao je i naopačke okrenutu fudbalsku kapu univerziteta, s brojem dresa izvezenim žutim koncem pozadi, dok su mu se slušalice videle preko majice od mesta gde ih je zakačio za džep na šortsu. Osetio se na travu, znoj, benzin i

~ 179 ~ Anna


Zvoncica ulje, i bio je prljav od glave do pete. I čelo i desni obraz bili su mu umazani, ruke gotovo crne od prljavštine, masti i komadića trave, a majica natopljena znojem. Bio je veličanstveno seksepilan. Zanos od pogleda na mog muškarca tako prljavog od napornog radnog dana trajao je samo trenutak, i tad me je stvarnost otreznila. Mora da mi je primetio grč na licu. „Hej, dušo. Šta je bilo?” Opredelila sam se za lakši odgovor. „Nel se i-i-iznenada vratila kući. Rejčel je zabrinuta za nju.” Namrštio se. „Ali samo je to rekla?” Spustio je ajfon i slušalice na sto zajedno s novčanikom i kapom. „Da, uglavnom.” Sklonila sam knjige u stranu, ustala i poljubila ga, osetivši ukus znoja na njegovoj gornjoj usni. ,,O-o-odvešću se d-d-dole sutra posle testova.” Osetila sam težinu tajne na grudima, ali nisam mogla izustiti reči. „Onda idem i ja”, rekao je iz kupatila, dok se skidao. Stala sam na vrata, posmatrala ga kako se svlači i divila se kako mu se preplanula koža zatezala preko talasastih mišića. „Imaš predavanja i radiš dva posla, zar ne?” „Da, ali ovo’je važnije, zar ne?” Slegnula sam ramenima. „Možda. Samo znam da je Nel došla i-i-iznenada i Rejčel je zabrinuta da nešto nije u redu. Ne znam po-po-pouzdano da nešto nije u redu.” Zakoračio je ispod vrelog mlaza i voda oko njega odmah je potamnela. „Istina. Uzmi onda moj kamionet posle predavanja. Ja ću se snaći za prevoz do posla.” Odjednom me je obuzela potreba, potreba za njegovim rukama i ustima na sebi, i njegovom vrelinom; prvi put u našoj vezi potisnula sam tu želju. Suzbila sam je i udaljila se, ostavljajući ga ispod tuša. Da sam se prepustila toj potrebi, znala sam šta bi se desilo. Bila bih uvučena u emotivni vrdog posle odnosa i rekla bih mu. Zasad je ovo bila moja tajna. Trebalo mi je vreme da shvatim kako se osećam, ne računajući slepu paniku koja me je obuzela. Je li mi bilo drago? Jesam li se uznemirila? Jesam li želela, čak i duboko u sebi, da budem majka? Da li sam na bilo koji način spremna? Samo mi jedno pitanje uopšte nije palo na pamet: nije dolazilo u obzir da bebu ne zadržim. Bez obzira na moja osećanja, bez obzira na Džejsonovu reakciju, bebu ću zadržati. Njega. Nju. Ne to. Njega ih nju. * * *

Ispiti su mi proleteli. Znala sam gradivo do mere gde mi se u glavi kovitlalo hiljadu misli i pitanja, i samo deo mene bio je posvećen testu. Izašla sam iz učionice i krenula ka domu Hotornovih, vozeći gotovo odsutno. Radio mi je bio isključen, telo i mozak radili su mi automatski, a ostatak mene bio je ošamućen od razmišljanja. Sat i po kasnije skrenula sam na kružni prilaz Hotornovih, koji je bio prazan. Ulazna vrata bila su zaključana i niko se nije javljao na moje uporno kucanje i zvonjavu. Otišla sam

~ 180 ~ Anna


Zvoncica pozadi, jer sam znala da Rejčel često sluša muziku dok peče kolače i ne čuje zvono. Kad sam stigla do zadnjeg dela kuće, zapanjeno sam se zaustavila. Drvena ploča pokrivala je klizeća staklena vrata terase, odnosno površinu gde je nekad bilo staklo, Deo kuće koji sam videla bio je mračan i prazan. Kad sam se okrenula od kuće, slučajno sam pogledala u popločanu terasu i srce mi je stalo. Tamnosmede mrlje vodile su od kuće do trave iza terase. Hotornovi i Kalovejevi živeli su na privatnom jezeru, iza koga se pružalo travnato polje, a iza njega šuma. Okružni put vodio je kroz šumu, i znala sam da je Nel imala običaj da trči od kuće do puta, a zatim dalje nekoliko kilometara do mesta odakle je počinjalo kukuruzno polje gospodina Farela, gde bi presekla kroz tanak pojas šume, pa na poljanu s visokom divljom travom iza njene kuće. Te smeđe mrlje bile su osušena krv. Ko je krvario? Zašto? Gde su bili svi? Da li se nešto dogodilo Nel? Da li... je li učinila nešto sebi? Nisam bila sigurna mogu li to da podnesem. Nisam bila sigurna mogu li podneti da saznam. Izvadila sam telefon iz torbe i pretražila po imeniku, sve dok nisam pronašla broj Rejčel Hotorn. Pozvala sam je i drhtavom rukom prinela telefon uhu dok sam se vraćala ka kolskom prilazu. „Halo?” Glas gospodina Hotorna na Rejčelinom mobilnom telefonu. Zvučao je... slomljeno. „Gospodine Hotorne? B-B-Beka ovde.” „Beka?” Zvučao je zbunjeno, izgubljeno. „Beka de Roza. Nelina drugarica?” „O. Naravno. Da, naravno... izvini. Ja sam - mi smo... Nel je u bolnici, Beka.” U daljini sam čula postavljanje bolničke opreme. „Šta - šta se desilo?” „Ona...” Glas mu se prekinuo i izgleda da je osluškivao glas u pozadini. „Da, u pravu si, Rejč. Beka? Samo dođi u bolnicu. Mi ćemo - ja ću - objasnićemo ti kad dođeš. Odeljenje intenzivne nege, ona je u sobi sto četrdeset jedan. Mi smo u čekaonici.” „Biću t-tu u-u-u-uskoro.” Tad sam prekinula, naglo, ne vodeći računa o učtivom pozdravljanju. Ušla sam u Džejsonov kamionet i krenula, vozeći nesmotreno, dok su me suze pekle u očima i žarile mi obraze. Osećala sam kako pucam. Pozvala sam Džejsona. Kosilice, duvalice i seckalice zaglušujuće su grmele u pozadini. „Hej, Bek”, rekao je Džejson, vičući preko buke. „Jesi li pričala s Nel?” „O-ona je u bo-bo-bol-bolnici. N-n-n-ne znam zašto. Nešto se desilo. Nešto l-l-loše.” Gušila sam se kroz napola histerične jecaje i jedva sam razumela sebe. Ali Džejsonu nije smetalo. „Sranje. Jebiga! U redu, dolazim tamo. Čekaj, koja bolnica?” Nisam pitala. „N-n-ne znam. Ne...” Prekinuo me je. „Ako se desilo kod njihove kuće, onda bi najbliža verovatno bila Dženesi.” Čula sam kako mi telefon zvoni u uhu, najavljujući poruku. Odmakla sam ga i videla da je poruka od Rejčel, kojom mi je potvrdila Džejsonovu pretpostavku. „Rejčel mi je u-u-uupravo po-po-poslala poruku. U Dže-dženesss - p-p-prokletstvo!” Očajno sam prosiktala;

~ 181 ~ Anna


Zvoncica poslednje što mi je sad trebalo bilo je da nerazumljivo mucam. „Kao... što... si rekao.” Izgovarala sam reči polako i jasno. „Razumeo sam te, dušo. U redu je. Diši, dobro?” „Ja... pokušavam.” Morala sam sva da se usredsredim da te dve reči izgovorim tečno. „Volim te. Biću uz tebe, bez obzira na sve. Biće sve u redu.” „Da.” Jedan slog, takva laž. Neće biti u redu. Spustila sam telefon i usredsredila se na vožnju, na disanje, da ga usporim i produbim. U bolnici sam zatekla Džima i Rejčel Hotorn jedno pored drugog, a preko puta njih gospodina i gospođu Kalovej, Roberta i Oliviju. Zašto su bili tu? Rejčel me je ugledala prva, požurila je ka meni i zagrlila me. Odmakla se, i sigurno mi je videla strah u očima. „Nije to, Beka. Nije... nije... nije ništa uradila sebi. Ne kao tvoj... kao Ben.” Štucnula sam od olakšanja. „Biće dobro.” „Šta-šta se dogodilo? Zašto su vam vrata razbijena?” „Dođi, sedi ovde”, pozvala me je, nežno ali čvrsto vodeći me ka stolici. Japanke su mi škripale na pločicama; plastična stolica bila je tvrda i hladna pod mojih nogama. Rejčel me je uhvatila za ruke, i znala sam da će mi, šta god da se dogodilo, biti grozno da to čujem. „Samo mi re-re-recite.” „Sinoć je imala pobačaj.” Nisam odgovorila, nisam reagovala. Očigledno sam je pogrešno čula. „Ona je... šta? Šta je imala?” Šmrknula je, a Džim Hotorn nagnuo se da joj spusti ruku na rame. „Bila je trudna”, objasnila je. „Bila je na trčanju, i ona... izgubila je bebu. Izgubila je mnogo krvi, previše krvi. Biće dobro, ali da je Kolton nije pronašao u pravom trenutku, mogla je... o, bože...” Šok me je tako snažno pogodio da bih se srušila da nisam sedela. „Kolton? Kolton Kalovej?” Zašto bi je Kolton pronašao? Živeo je u Njujorku... a onda sam shvatila. „Čekajte... on-on je otac?” pitala sam. „Da.” Rejčel je klimnula glavom, a svetloplava kosa joj je poskakivala i presijavala se na oštrom neonskom svetlu. Robert i Olivija sedeli su na stolicama preko puta nas, a na licima su im se videli zabrinutost, zbunjenost, briga, strah. Pogledala sam u njih; uopšte ih nisam poznavala. Robert Kalovej bio je kongresmen, pa je provodio mnogo vremena u Vašingtonu. Nisam znala čime se bavila Olivija, ali i ona je često bila odsutna. Čak i kao deca, retko smo provodili vreme u kući Kalovejevih. Kad smo se Nel i ja igrale s Kajlom kao male, uvek je to bilo kod Nel, pa su mi Robert i Olivija praktično bih stranci. Robert je bio visok, širokih grudi, pomalo zaobljenog stomaka, snažne građe i oštrih crta, s crnom prosedom kosom i svetloplavim očima, što je Kolton očito nasledio od njega. Olivija je bila više kao Kajl, vitka, doterana, s klasično lepim crtama lica i tamnosmeđim očima kakve je imao i Kajl. „Kolton i Nel...”, zaustila sam, u nadi da će me dopuniti. „Sreli su se u Njujorku, valjda”, rekla je Rejčel. „Ne znam mnogo više od toga. Sve se desilo veoma brzo. Nel se vratila juče ujutro, rano. Mora da je uhvatila kasni let iz Njujorka,

~ 182 ~ Anna


Zvoncica jer je ušla u kuću pre sedam ujutro. Izgledala je... umorno. Ne pospano, mislim... emocionalno iscrpljeno. Sagorelo, zabrinuto. Rekla je kako je samo želela malo da dođe kući, i da je sve u redu. Nisam joj poverovala, jer je poznajem. Znam kad nešto krije. Gledala sam je kako krije sve tako dugo... ali nije želela da priča sa mnom. Veći deo dana provela je u sobi svirajući gitaru. A onda - kasno, negde oko devet - sišla je i rekla da ide na trčanje. Nije je bilo svega dvadesetak minuta kad su nam se ulazna vrata otvorila uz tresak. Tako sam se uplašila da sam ispustila čašu. Bio je to Kolton. Bio je... ponašao se ludo. Bio je uznemiren, zahtevao je da zna kuda je Nel otišla, kao da ju je tražio. Rekla sam mu da je otišla na trčanje do Inisove farme, i otrčao je za njom. Onda se... vratio... s njom u naručju. Bože, bila je... sva krvava. Njemu se krv slivala niz majicu od nje. Sve joj je dolazilo između nogu. Znala sam... znala sam. Imala sam dva pobačaja pre nego što sam rodila Nel. Moji su bili... nisu bili tako strašni kao Nelin. Bože... moja devojčica.” Rejčel se stresla i okrenula od mene ka svom mužu. Hoće li se to desiti i meni? To mi je bila prva misao kad je Rejčel završila priču. „Mogu li... mogu li da je v-v-vidim?” pitala sam. „Moraćeš da pitaš sestru”, odgovorio je Džim. „Ne znam da li je budna.” Sestra za pultom obavestila me je da je Nel budna i da mogu da je vidim ako pristane. Krenula sam dugim hodnikom i pratila kako se brojevi soba penju do sto četrdeset jedan. Gomila ljudi okružila je vrata, stajali su zajedno i ćutali. Bili su ispred Neline sobe, shvatila sam. Kad sam se približila, čula sam zašto. Svirala je gitara, i dubok bogat muški glas je pevao. Još nisam mogla da razaberem reči, ali melodija je bila očaravajuća, kao promukla i isprekidana uspavanka, jednostavni akordi ponavljali su se u dirljivom refrenu. Progurala sam se u gomilu medicinskih sestara, lekara i pacijenata sve dok nisam uspela da pogledam u sobu. Kolton je sedeo pored Nel na krevetu, s gitarom u ruci, glave okrenute u stranu, čvrsto sklopljenih očiju, mišići vrata zatezali su mu se dok je pevao, a snažni bicepsi talasali se dok je svirao i birao tu jednostavnu melodiju. Glas mu je bio tako hipnotičan, pun sirove tuge, da me je opipljiva snaga njegove pesme milovala po koži dok sam slušala. Da li si sanjalo? Imalo dušu? Ko bi postalo? Nikada nisi osetilo moje naručje, Nikada nisi osetilo majčino, Dete, dete, dete moje. Sanjaću za tebe, Disaću za tebe, Sumnjati u boga za tebe, Skupljati pesnice, vrištati i plakati za tebe. Ovo je pesma za tebe, Ona je sve što imam.

~ 183 ~ Anna


Zvoncica Ne daje ti ime. Ne daje ti lice. Ali je sve što imam da ti dam. Sva ljubav je u ovim recima, u svakoj bolnoj noti gitare, Dete, dete, dete moje. Nisi mrtvo. Jer te nikada nije bilo. Ali to ne znači Da nisi bilo voljeno. To ne znači da si zaboravljeno, Nerođeno dete, dete, dete. Sahranjujem te Ovom pesmom. Oplakujem te Ovom pesmom. Odsvirao je poslednji akord i ostavio note da vise, sagnute glave, uzdrhtalih ramena. Pesma me je podsetila na ono što je raslo u meni, ono isto što je Nel upravo izgubila, što je Kolton upravo izgubio. Prigušila sam jecaj, nakašljavši se. Kolt se okrenuo i otvorio oči, iznenađen što vidi gužvu pred vratima. Nije me video, ili me nije prepoznao. Okrenuo se nazad ka Nel, koja se ukočeno pridigla na krevetu, sa cevima i žicama vezanim za monitor. Popela se u Koltovo krilo, obavila mu ruke oko vrata i priljubila se uz njega, jecajući tako slomljeno da je to bilo bolno čuti i gledati. Celo telo joj se neobuzdano treslo, a jecaji su bili glasni, promukli, prigušeni vrisci u maloj prostoriji, praćeni stalnim pištanjem srčanog monitora. Prepoznala sam način kako se držala za Kolta, kao da je on jedini koji je sprečava da se raspadne, da ne postane samo obična masa patnje. Nežno ju je grlio, milujući joj leđa poznatom i bolnom nežnošću. Videla sam koliko je voli po načinu kako joj je sklanjao kosu iz očiju, kako nije izgovarao reči prazne utehe, po načinu kako ju je samo držao i pustio ljubav da priča svoju tihu priču. Okrenula sam se od vrata i naslonila se na zid izvan vidika. Slušala sam njeno plakanje i njega kako tiho šmrče. Već dugo su zajedno patili, i čekali. Konačno sam osetila da mi se Džejson pridružio. Oči su mi bile sklopljene i slušala sam kako Nel i Kolt mrmljaju jedno drugom. Reči su im bile nerazumljive, jer su govorili poznatim mrmljanjem ljubavnika. Još sam bila zapanjena činjenicom da su Nel i Kolton zaljubljeni. Povela sam Džejsona dalje niz hodnik. Kad sam prolazila pored vrata, pogledala sam unutra i videla Nel kako ponovo sedi na bolničkom krevetu i drži Kolta za ruku. Ugledala me je, a onda skrenula pogled. „Šta se dogodilo?”, pitao je Džejson. „Jesi li video ko je u s-s-sobi s Nel?” Odmahnuo je glavom. „Kolton Kalovej.”

~ 184 ~ Anna


Zvoncica „Šta? Šta on radi u Mičiganu?” Duboko sam udahnula. „Zajedno su. Nel i Kolton, mislim. Znači, zajedno. O-ona... oni... Nel je imala p-po-pobačaj.” Sačekala sam da mu se to slegne. Otvorio je usta i zatvorio ih, zatim se okrenuo da pogleda vrata sobe sto četrdeset jedan, kao da će tamo ugledati neki odgovor. „Ona... misliš, bila je trudna?” Klimnula sam glavom, a on je zabacio glavu i iznenađeno dunuo. „Sveti bože. Ovo je poslednje što sam očekivao.” ,,I j-ja. Mislila sam - uplašila sam se da je...” Presekao me je tako što me je privukao na grudi. „To sam i ja prvo pomislio. Drago mi je što nije to.” „Da.” Naslonila sam mu čelo na grudi; a tajna me je pekla kao tvrda, teška lopta u stomaku. Nisam mu nikako mogla reći ovde, sad, u ovim okolnostima. Prstima mi je podigao bradu i prodorno me pogledao smaragdnim očima. Tad sam shvatila da zna kako nešto krijem od njega. „Beka... šta se dešava s tobom?” Zavrtela sam glavom. „Ne-ne ovde, dobro? M-molim te?” „Ali nisam lud, zar ne? Ima nešto što mi ne govoriš?” Zadrhtala sam i oštro udahnula. „Da. Ali ovo... ovde, nije ni vreme ni me-mesto z-za to.” „Bože, jebeno ću poludeti.” Čula sam mu ljutnju i brigu u glasu. Uhvatila sam ga dlanovima za obraze i privukla mu usta svojima u kratak ali dubok poljubac. „Volim te. Uvek i zauvek, u redu?” Ispustio je isprekidani uzdah. „Znači, ne ostavljaš me ili tako nešto, zar ne?” Morala sam da se nasmejem na to. „Nikad. Ne... nikad.” Izvukla sam se iz njegovog zagrljaja i povela ga u Nelinu sobu. Duboko je udahnula kad smo ušli. Kolton je ustao i pogledao nas, premišljajući da li da se rukuje, zagrli nas ili ne uradi ništa. Nespretno sam mu mahnula, nesigurna takođe, a onda sam prošla pored njega da zagrlim Nel, nežno joj obuhvatajući ramena. Odmakla se i upitno me pogledala sivozelenim očima. „Beka, ja...” „Kako se ovo dogodilo?”, pitala sam. „Pa, kad se muškarac i žena vole”, počela je, a onda prasnula u smeh. Nežno sam je udarila po ruci. ,,N-ne budi kučka. Z-z-znaš na šta m-m-mmm-mislim.” Namrštila se na moje mucanje. Poslednji put kad smo se videle uopšte nisam mucala. „Zapedjano je.” Okrenula sam se da pogledam Koltona, koji je stajao pored Džejsona, nelagodno. „Ototpetljaj onda.” Pogledala je u Kolta i Džejsona. „Možete li nam dati nekoliko minuta? Molim vas?” Kolt je prošao pored mene i sagnuo se da je poljubi. „Idem po kafu.” Naslonio joj je usne na uho, ali čula sam šta joj je šapnuo. „Volim te.” „Volim i ja tebe, Koltone.” Rekla je to glasno, ne trudeći se da šapuće. Džejson me je kratko zagrlio i poljubio u ugao usta. „Hoćeš kafu?”

~ 185 ~ Anna


Zvoncica „Naravno. Hvala, dušo.” Kad su otišli, sela sam na stolicu s koje je ustao Kolt i okrenula se ka Nel. „Pričaj.” Zurila je pored mene, kao da Kolt još stoji tamo, ili kao da ga vidi kroz zidove. „On je... sve ono što nisam ni znala da mi je potrebno. Znam da to nema nikakvog smisla, Beks. Nema. On je... Kajlov stariji brat. Malo je neotesan. Ali... bože, kako uopšte ovo da objasnim? Tako je darovit. Čula si ga, videla sam te. On... pokazuje mi kako da se oporavim. Kako da se oslobodim. Nisam bila dobro, Beka. Čak ni kad sam otišla za Njujork, znam kako je to izgledalo. Kao da sam konačno počela da napredujem. Ali nisam. Samo sam bolje sakrivala činjenicu da patim, svakog božjeg dana. Da mi je nedostajao, svakog jebenog dana.” Bacila je pogled na mene, procenjujući uticaj svojih reči. „On me je prozreo. Video je to još na sahrani pre nekoliko godina. Znao je da ne dopuštam sebi da osećam. Bilo šta.” Sagnula sam glavu, jer mi je podsećanje na te dane bilo nepodnošljivo. „Zar te... zar te ne podseća na... Kajla?” „Da. Mnogo. Ali... nije on. Tako je, tako drugačiji. Nismo nikad upoznale Kolta, znaš? Kad smo bile deca, nismo čak ni izdaleka razumele kroz šta je prolazio. Tako je jak, Beka. Nemaš pojma koliko je jak. Šta je izdržao i prošao, i još ima snage da me voli, da se smeši i bude dobro, svakog dana.” Protrljala je palcem po zglobu, i videla sam skorašnji ožiljak, dubok, širok i izreckan. Primetila je da sam videla. „To se više nikad neće ponoviti. Sa sečenjem sam završila. Ali to je kao zavisnost, znaš. Uvek ću biti ona koja se seče - samo ću odbijati da to radim.” Pogledala sam je u oči. „Mislim da shva-sss-s-shvatam.” Nešto mi je čula u glasu. „Kako to misliš?” Bio je to uplašen šapat. Pokazala sam joj ruke. ,,I ja sam razmišljala da se posečem, nekoliko puta. Nisam nikad, ali razmišljala sam o tome.” „Zašto?” „Ben... se obesio... april... devetog aprila.” Primoravala sam se da usporim, jer sam se vratila časovima uobličavanja izgovora. Nel je prekrila usta rukom, razrogačenih očiju i bolno. „Obesio se? O, moj bože... Beka, tako mi je žao.” „Pokušala sam da te pozovem, ali nisi se javljala. Nisi mi nikad odgovorila. I Džejson je zvao.” Pokušala sam da ne zvučim ogorčeno, ali nisam sasvim uspela. „Znam. Oprosti. Samo... samo tako sam mogla sačuvati zdrav razum, da preživljavam dan za danom. Moj i Koltonov odnos bio je... u najboljem slučaju, buran.” Uhvatila me je za ruku. „Izvini, Beka. Žao mi je što sam tako usrana drugarica. Nisam bila uz tebe kad sam ti bila potrebna, a ti za mene jesi.” Slegnula sam ramenima. „Imala si... sopstvenog posla. Razumem to.” „Šta se dogodilo? Zašto je to uradio?” Odmahnula sam glavom. „Duga priča. Nije nikad bio zdrav, znaš to. Sve je samo... život... sve mu je postalo preteško. Samo je tako mogao... da se izbori s tim, pretpostavljam.” „Zato ponovo mucaš? Neko vreme bilo ti je mnogo bolje, zar ne?”

~ 186 ~ Anna


Zvoncica Klimnula sam glavom. „Da.” Zurila sam u pod između nogu. „Ja sam ga pronašla. Ostavio je oproštajno pismo, i ja sam ga pronašla. Samo je... samo je to uradio. Još se... trzao kad sam ga pronašla. Imam... noćne more o - o tome. I uvek ću, čini mi se.” „Bože, Beka. Ja ne - ne znam šta da kažem.” „Sad mi je bolje. Ponovo idem kod doktorke Malmstajn.” „To ti je terapeutkinja? Ona kod koje si odlazila posle Kajlove smrti?” Izgovorila je to tako glatko, tako smireno. Divila sam joj se zbog toga. „Da. Nisam htela da idem, dugo. Pomalo sam se isključila na nekoliko meseci.” Nisam mucala. I dalje sam govorila na izveštačen, pripremljen način kao nekad, ali bilo je poboljšanja. Kao da su mi ove okolnosti, gde sam Nel bila potrebna kao prijateljica, dale razloga da govorim tečno kao što ni Džejson nije umeo da izazove kod mene. „Isključila se?” pitala je. „Da. Zapravo, prestala sam da pričam. Oko dva meseca. Džejson me je naterao da krenem na terapiju.” „Pa drago mi je što jeste. Drago mi je što se nisi sekla.” Lagano sam izdahnula. „I meni.” Zaškiljila sam na Nel. „Kako si ti, Nel? Zaista.” Naslonila se unazad i utonula dublje u krevet, na gnezdo od tankih jastuka. „Još ne znam. Izgubila sam bebu. Bila sam trudna i plašila sam se. Nisam mu mogla reći. Trebalo je. Samo... nisam mogla. Stalno sam se brinula šta će reći, kako bi reagovao. Da li bi me i dalje voleo, da li bi me mrzeo što sam ga vezala detetom. Sad... znam da je trebalo da budem pametnija. Trebalo je da mu kažem, trebalo je da mu verujem.” Nisam mogla da dišem. Je li moguće da zna? Nije gledala u mene; čupkala je končić iz hrapavog, labavo izatkanog belog bolničkog ćebeta. „Šta - šta će se desiti? S tobom i Koltonom?” „Ne voli da ga zovu Kolton, znaš. Pa, niko osim mene. Odaziva se na Kolt.” Provukla je prste kroz kosu i trgla se kad su joj se mišići zategli, jer ju je još bolelo. „Ne znam šta će se dogoditi. Bićemo zajedno. Verovatno ću ostati ovde neko vreme, nekoliko nedelja najduže, dok se ne izlečim. Fizički izlečim. Verovatno ću i sama na kraju kod terapeuta. Bog zna da je krajnje vreme. Kolton i ja... volimo se. Shvata me. Znam da mnogi neće razumeti. Kako mogu biti zaljubljena u njega kad je on Kajlov stariji brat? Nedeljama sam se borila s tim. Vodila sam mučnu borbu. Nisam to želela. Nisam želela da se prepustim - nisam želela da prihvatim ljubav i pustim ga da mi priđe. Nekako sam znala da će me naterati da se otvorim.” Uhvatila se za hrbat nosa i izdahnula, a zatim me je pogledala u oči. „Znaš da nikad nisam zaplakala za Kajlom? Nijednom. Nisam sebi dopuštala da bilo šta osetim, odbijala sam da tugujem. Zato sam se sekla. To... to mi je oslobađalo bol, skretalo mi misli na nešto drugo, mogla sam da osetim i nešto drugo, a ne samo bol za njim.” Duboko je udahnula, izdahnula i ponovila postupak. Videla sam joj bol u nabranom čelu, uzdržanom podrhtavanju brade. „Još me boli. Još mislim na njega... još ga vidim kako umire u mom snu. Ali znam - znam - ne mogu nastaviti da živim u tom začaranom krugu. Jedini izlaz je da živim. A što se ovoga tiče, gubitak - gubitak... bebe? Isto. Jedini način da bol prođe jeste da se proživi. Ne možeš mu

~ 187 ~ Anna


Zvoncica pobeći. Ne možeš ga zanemariti. Bol, žalost, ljutnja, nesreća... ne odlaze - samo se pojačavaju, mešaju i pogoršavaju. Moraš sve to da proživiš, priznaš ih. Moraš bolu dati vremena.” „Slušaj sebe, zvučiš tako mudro.” Pokušala sam da se nasmejem, unesem malo vedrine šalom, ali nije mi uspelo. Zadrhtala je. „Ne. Bože, nisam uopšte mudra. Samo poznajem bol. Ovo što sam upravo rekla, pokazao mi je Kolton. I sam je prošao kroz to, kroz toliko toga. Sad sve zajedno proživljavamo.” „Drago mi je što imaš nekoga uz sebe.” Pogledala me je pravo u oči. „Prilično sam sigurna da bih bila mrtva bez njega.” „Da li ti je potreban da bi bila dobro?” Slegnula je ramenima. „Da i ne. Znam za šta si zabrinuta. Ne radi se tu o zavisnosti od nekoga, kunem se. Potreban mi je, da, jer on je... prosto - sve. Ali sad znam da moram nastaviti da živim, bez obzira na to šta se desi u životu. Bez njega bih bila van sebe, ali volela bih da mislim kako bih se snašla najbolje što mogu.” „Ali ne moraš da budeš bez mene”, začule smo Kolta. „Ne idem nikuda.” Sklonila sam se s puta i osetila Džejsonovu ruku oko struka. Držao je po plastičnu čašu s vrelom kafom u obema rukama i uzela sam jednu od njega. Kafa je bila zaista vrela, ah svejedno, srknula sam je. Nel me je pogledala. „Zaista sam umorna. Sad ću spavati. Hoćeš li se vratiti sutra?” „Bićemo tu”, rekla sam. Kad smo otišli, Koltova široka, mišićava prilika nagnula se iznad Nel, poljubila je, sklonila joj kosu i namestila ćebad oko nje. Okrenuo se da me pogleda i uperio u mene plave oči. Nasmešila sam mu se, u pokušaju da mu stavim do znanja kako ih podržavam. Nisam sasvim razumela kako su se povezali, kako se to dogodilo, ali nije ni bilo važno. Čula sam joj ljubav u glasu kad je govorila o njemu i videla je u načinu kako se gledaju i kako je on ljubi. Stigli smo na pola puta do kuće kad mi je sinulo. „Kako si došao ovamo? Kamionet je kod mene.” „Sad se pitaš.” Džejson se nasmejao. „Bob me je dovezao. Rekao sam mu da je iskrslo nešto hitno u porodici.” „Hvala što si došao.” Pogledao me je kad je prešao u sporiju traku. „Radi se o Nel. Naravno da ću doći.” Za trenutak je zavladala tišina, a onda je pokrenuo temu. „Hoćeš li mi reći šta te muči poslednja dva meseca?” Osetila sam kako mi je srce zalupalo u grudima. Pokušala sam da se umirim dubokim disanjem, ali uspela sam samo da počnem ubrzano da dišem. Osetila sam Džejsonovu ruku na leđima i nagnula sam se napred da spustim glavu između kolena, pri čemu sam udarila glavu o pregradak za rukavice. „Diši, dušo. U redu je. Diši. Duboko diši, u redu? Uspori.” Njegov glas obavijao me je tihim mrmljanjem.

~ 188 ~ Anna


Zvoncica Uspravila sam se, sklonila kosu s lica, usredsredila se na disanje i počela da pripremam šta ću da kažem. Kad sam donekle ovladala sobom, okrenula sam se ka njemu. „Možda bi trebalo da zaustaviš.” Upitno je podigao obrvu, ali me je poslušao, prešao preko dve saobraćajne trake do izlazne rampe. Zaustavio se na Mekdonaldsovom parkiralištu, parkirao kamionet i okrenuo se ka meni. „Šta se, dođavola, dešava, Bek?” Nekoliko puta duboko sam udahnula i usiljeno ga pogledala. „Ja... ja... trudna sam.” Zatreptao je na mene nekoliko puta i izraz mu se nekoliko trenutaka nije menjao. „Trudna si?” Klimnula sam glavom. „Da. Uradila sam četiri testa.” „Koliko dugo već znaš?” Glas mu je bio oprezno smiren, pažljivo obuzdavam „Pouzdano, tek od juče.” „Ali sumnjala si pre toga?” Klimnula sam glavom. „Kad smo imali seks, prvi put posle toliko vremena? Shvatila sam neposredno pre nego što sam zaspala da... zaboravila sam da uzimam pilule još od... od Benove smrti. Jednostavno sam... zaboravila.” Nisam mogla da ga pogledam. Zurila sam u kontrolnu tablu, prošaranu senkama sunčevih zraka kroz vetrobran. „Žao mi je”, prošaputala sam. „Zašto se izvinjavaš?” Dodirnuo mi je bradu, zatražio da ga pogledam, ali odmakla sam se. Nisam htela da plačem, ali morala sam. Delovao je ljutito, a ja sam se tako uplašila. „Hej... pogledaj me, molim te.” Poželela sam da otvorim vrata kamioneta i potrčim, ali umesto toga usmerila sam suzama zamućeni pogled ka njegovim zelenim očima. „Bojim se, Džejsone. Tako se bojim.” Glas mi je zadrhtao, zatreperio, pukao. „Deluješ ljutito. Ne želim da me... ostaviš. Znam da nismo r-razgovarali o o-ovome. Mi - nismo s-s-spremni z-za ovo. Znam da ni-ni-nismo. Žao mi je što ti nisam ranije rekla, ali - bila sam uplašena.” Čula sam škljocanje njegovog pojasa, otkopčao ga je i sklonio, i osetila sam kako me miluje po ruci, a zatim i po obrazu. Povukao me je ka sebi i naslonila sam se na njega. „Dušo”, šapnuo je, glas mu je bio plahovit, ali nežno hrapav u mom uhu. „Beka, dušo, nisam ljut. Nisam. Iznenađen sam, da. Nisam imao pojma. Ponašala si se... čudno u poslednje vreme. Kao da si bolesna, i tako. Plašio sam se da ćeš mi reći kako imaš rak ili takvo nešto. Ne izvinjavaj se.” ,,A onda sam... saznala za N-N-Nel, i uplašila sam se još više. Šta ako... šta ako se to desi meni?” „Neće.” „Ne bih... ne bih mogla podneti da izgubim još nekoga, Džejsone. Imam osećaj da se i ovako jedva držim.” „Ovo smo mi, u redu?” Podigao mi je bradu i nežno me poljubio. „Volim te. Iznenadio sam se, da, ali nisam ljut. Nisam siguran šta tačno osećam, ali o ljutnji nema ni govora.” Usne nam je razdvajalo samo nekoliko centimetara. Osećala sam se tako ranjivo, tako željno. „Obećavaš? Samo... bila sam tako uplašena da ćeš se uznemiriti što sam dozvolila da se ovo desi.”

~ 189 ~ Anna


Zvoncica Mazio mi je obraz svojim. „Ne, dušo. Ne. Bila si tako pogubljena posle svega što se dogodilo s Benom. Nisi ti kriva. Nije... i ne radi se o krivici. Desilo se, i tako je. Rešavaćemo to zajedno, dan za danom, u redu?” „Samo... trebalo bi sad da znaš da ću ga zadržati. Bez obzira na sve.” „Naravno. Ne bih ni želeo da bude drugačije.” Osetio se na znoj, pokošenu travu i benzin, i usnama je preneo znoj na moje kad me je poljubio, mast s njegovih ruku razmazala mi se po koži, ali ne bih se odmakla od njega ni za šta. Držala sam se za njega svakim delićem svog bića, u potrebi za smirenjem. Čekali smo bebu.

~ 190 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 17 Saopštavanje vesti; konkurentski glasovi Džejson Dva meseca kasnije Seo sam na rub kauča, a dlanovi su mi se znojili. Beka je sela pored mene, prste ispreplela s mojima, snažno me stegla, govoreći mi da je i ona podjednako usplahirena kao i ja. Ovo, saopštavanje njenim roditeljima da je trudna... bilo je zastrašujuće. Nasuprot tome, provera fudbalskih sposobnosti za prvu ligu početkom godine bila je obična šala. Zahvaljujući učinku na proveri sposobnosti i mojim prethodnim rezultatima, bio sam očigledan izbor za prvi krug. Razgovarao sam s agentima neko vreme i dogovorio se s jednim, pripremio dokumenta i ugovorene uslove. Sad je samo trebalo da sačekam odabir sledeće godine u aprilu, ali izgledalo je kao da su Sveci iz Nju Orleansa bili najverovatniji tim. Zavrteo sam glavom da odagnam misli o fudbalu. Encio i Lina de Roza sedeli su na dvosedu preko puta nas. Encio je zagrlio ženu i debelim prstima dokono dobovao po jastuku. „Mama... oče” počela je Beka. Pogledala je u mene, zatim u oca. „Tata, mislim. Ja... Džejson i ja imamo nešto da vam saopštimo.” Encio i Lina su se zgledali, razmenjujući neku vrstu neme komunikacije. U očima su imali senke dugotrajne tuge. U mesecima posle Benovog samoubistva promenili su se. Pozivali su Beku i mene na večeru više puta i izgleda da su se iskreno zanimali za nas, i za mene. Beka je primetila promenu u njima i zauzvrat se trudila da poprave odnos. Čak je otišla i tako daleko da je oca nazvala tatom umesto ocem, što je dugo činila. Beka je iskopala mali koverat iz torbe i pružila ga Lini, čije su se oči raširile kad je izvukla slike ultrazvuka. „Trudna sam”, objavila je Beka. „Koliko dugo?”, pitala je Lina teškim naglaskom, a zatim je pročistila grlo. „Mislim, koliko si dugo trudna?” „Četiri meseca.” Bekin pogled leteo je od majke do oca i nazad, procenjujući ih. „Neću saznati pol još nekoliko nedelja.” Ovo poslednje uputila je ocu, pošto je majka, kao pedijatar, to znala. Encio se nakašljao i nagnuo napred. „Ovo nije bilo... planirano, si?” „Da, gospodine, nije bilo”, odgovorio sam.

~ 191 ~ Anna


Zvoncica „I šta mislite da uradite povodom ovog... nepredviđenog događaja?” pitao je mene. Duboko sam udahnuo, pažljivo birajući reči. „Možda nije bilo predviđeno, gospodine, ali nije neželjeno. Volim vašu ćerku svim srcem. Mislim da ste to do sada shvatili. Biću uz nju sve vreme. Brinuću o njoj i našem detetu.” Klimnuo je glavom. „Možda bih ranije zahtevao da se venčate immediatamente, odmah, da? Ali... sada? Srećna je s tobom. U to sam se uverio. Nikad je nisi izneverio. Zaista je voliš, vidim. Ona je... moje jedino dete, sad. Samo želim da bude srećna.” Glas mu se prekinuo i skrenuo je pogled, ponovo pročistio grlo i zatreptao. „Brinem, naravno, da će joj ovo uticati na planove za karijeru, ali to je njen izbor.” „Gospodine De Roza... Encio, gospodine, to je potpuno njen izbor. Želim da uradim ono što će je usrećiti. Učiniću sve što je u mojoj moći da ona završi koledž i ima karijeru, ako je to ono što želi.” Zastao sam, a zatim nastavio: „Ne znam koliko znate o mojim planovima za period posle koledža, ali poslednjih nekoliko sezona obilaze me agenti iz Nacionalne fudbalske lige i nema sumnje da ću postati profesionalac. Brinuću se za vašu ćerku, i radiću to dobro. Novac neće... neće biti prepreka.” Klimnuo je glavom i pogledao u ženu, a zatim ponovo u nas. ,,A brak? Jeste li razgovarali o tome?” Progovorila je Beka, odgovarajući za oboje. „Da, jesmo. Nismo se zvanično verili, ali venčaćemo se. Nadamo se da ćete se složiti, i da ćete biti deo i venčanja i naših života.” „Naravno da hoćemo, figlia”, rekao je Encio. „Znam... znam da sam često bio veoma strog prema tebi, ali to... samo sam želeo najbolje za tebe. Samo mi je žao što je bilo potrebno... da ti brat umre - pa da ja shvatim...” Tad mu je, izgleda, ponestalo reči, i nelagodno je zaćutao. „Ono što tvoj otac pokušava da kaže jeste da smo svi porodica.” Lina je ustala i prišla kauču gde smo Beka i ja sedeli, privlačeći ćerku u zagrljaj. „Volim te, Rebeka. Ne mogu da verujem da ću biti baka!” Encio se naslonio na jastučiće i delovao zapanjeno. „A ja ću... ja ću biti normo. 5 Neverovatno.” Razgovarali smo, ili bolje reći, Lina i Beka raspravljale su o planovima za babine i mesto za održavanje venčanja. Niko nije spomenuo moje roditelje, što mi je odgovaralo. Nisam razgovarao s njima otkako sam otišao s Bekom, i nisam ni imao nameru da to promenim. Nisam želeo da se čujem s njima ikad više. Dugo nisam ni mislio na njih, ali sav ovaj razgovor o venčanju i bebama nekako me je podsetio na mamu i tatu. Pitao sam se šta bi mislili o tome što ću postati otac. Pitao sam se da li bi se tati dopalo što ću igrati za Svece. Verovatno ne. Koji god tim da odaberem, ne bi bilo dobro, najverovatnije, i nisam bio budala da ga ikad više pitam za mišljenje. Kad smo Beka i ja krenuli kući kasno te večeri, brbljala je kao navijena o svim planovima koje su ona i majka skovale. Očigledno, pravićemo malo prolećno venčanje, negde u martu. Pozvali bismo samo one najbliže, uglavnom Encija i Linu, Nel i Kolta i njihove roditelje, nekoliko Bekinih prijatelja s koledža, trenera Houka i mojih nekoliko najbližih drugara iz tima. Beka bi tada već bila blizu porođaja, jer joj je termin bio krajem aprila. Očigledno je, bez mog znanja, već tražila venčanicu i na internetu pronašla jednu koja

5

Italijanski: deda. (Prim. prev.)

~ 192 ~ Anna


Zvoncica bi joj savršeno pristajala u osmom mesecu trudnoće. Nisam bio sasvim siguran zašto se ne bismo venčali ranije, u decembru ili januaru, ali kad sam to predložio, i Lina i Beka su mi uputile isti pogled koji je govorio: šta ti je, jesi li glup? „Neću da se udajem zimi”, objavila je Beka, i to je bilo sve. Encio mi se podrugljivo osmehnuo, povukao me je u svoju radnu sobu, gde mi je sipao čašu gustog ćilibarskog viskija. Gotovo nikad nisam pio, pa mi je viski opekao grlo i spustio mi se u stomak kao tona cigala, ali posle prvih nekoliko gutljaja počela je da mi se dopada njegova vrelina. „Najbolje je pustiti žene da rade kako žele u ovim prilikama”, rekao mi je i potapšao me po ramenu. „Možda će te pitati za mišljenje, ali ono, zapravo, nije važno, osim ako nisi dovoljno glup da kažeš kako te je baš briga, što je pogrešan odgovor. Sećam se, kad mi se bratanica udavala, sve sam to video. Siroti momak za kog se Marija udala bio je beznadežno zbunjen, nije mu nikad bilo jasno zašto su ga pitali kakve mu se salvete najviše sviđaju, ili koji je cvetni aranžman najbolji, a onda ne bi nikad odabrali ono što se njemu sviđa. Zašto me pitate, ako nećete da me slušate?, želeo je da zna sve vreme. To su žene, rekao sam mu. Ne možeš im razumeti postupke, naročito kad je reč o venčanjima i zabavama.” Klimnuo sam glavom na njegove reči i otpio viski, osećajući kako me obuzima toplo zujanje kad sam ispio čašu vatrenog alkohola. Beka nas je odvezla kući kad je shvatila koliko sam ošamućen, i smejala mi se kad god bih progovorio, jer sam mumlao. „Smešan si kad si pijan”, rekla je, ugurala me u naš stan i povela me do kupatila. „Uvrnuto je. Ne sviđa mi se”, rekao sam joj. „Osećam se nepovezano.” „Pa, možda bi trebalo samo da legneš i prepustiš mi se, onda.” Gurnula me je unazad, pa sam posrnuo i pao na krevet, zatim me je uhvatila za stopalo, odvezala mi patike i skinula ih, a onda i čarape. „Meni zvuči dobro”, mumlao sam, dok sam je posmatrao kako poseže za dugme na mom šortsu. Kad sam bio razodeven, odmakla se od mene i skinula cipele, zatim je zabacila ruke iza leđa da otkopča suknju i pustila ju je da padne na pod. Osetio sam kako mi se diže na prizor njenih butina i mišićavih nogu, i čipkastih, crvenih trouglastih gaćica. Polako je otkopčala bluzu od dna do vrha, postepeno otkrivajući grudnjak usklađen s gaćicama. Progutao sam knedlu kad sam je video kako stoji u grudnjaku i gaćicama, s tamnom i čvrstom kožom, i crnim očima proučava moje telo. Ležao sam mirno i čekao, oblizivao usne i pomerio se unazad na krevetu, nameštajući glavu na prekrštene podlaktice. Otkopčala je grudnjak i odbacila ga u stranu, a teške grudi njihale su joj se dok se kretala. Zatim su na red došle gaćice. Ostala je gola i takva je puzala preko kreveta ka meni, spuštajući mi poljubac tu i tamo dok se pela preko mene, prenoseći mi nežnu, opojnu vrelinu svojih grudi na lice i povlačeći ih nadole, ljubeći me u bradu i obraz, rame i grudi... Klizila je i klizila, telo joj je gorelo uz moje, dok se nisam pribio uz njen vlažan i vreo otvor i ušao u njega. Nije prekinula svoje spuštanje, sabijajući me u svoje nabore sve dok nam se tela nisu spojila, kuk uz kuk. Kretali smo se zajedno. Oslanjala se podlakticama na moje grudi, dok mi je rukama pridržavala lice i usnama proždirala moje, a poljubac nam se pomerao svakim pokretom tela.

~ 193 ~ Anna


Zvoncica Uskoro je stenjala u ritmu našeg kretanja, pokreti su joj postajali sve grozničaviji i sumanutiji, da bi pala na mene svom težinom i ispustila zadihani vrisak u moje rame kad je zadrhtala i svršila. Zatim se divlje nabila na mene, uspravila se u sedeći položaj, podižući se mišićavim butinama i spuštajući se s divljim očajem, Pridržavala je kosu rukama, zabacila glavu ka tavanici, lako održavajući ravnotežu, čvrsto me jašući, dok su joj pune grudi poskakivale svakim pokretom. Obuhvatio sam ih rukama, nagnuo se napred da uzmem bradavicu u usta, izmamio jecaj iz nje, a onda se srušio unazad kad sam i sam stigao do vrhunca. Obuhvatio sam joj kukove rukama i povukao je na sebe, posmatrajući lice kako joj se grči od drugog orgazma, gledajući kako joj dojke savršeno poskakuju, i potom svršavao u nju izgovarajući joj ime tihim režanjem. Seo sam dok me je vrhunac tresao, povlačeći Bekine noge oko svog struka, privlačeći joj glavu u nežan poljubac, s njenom rukom na mom vratu blizu ramena, s posteljinom obmotanom oko nas, dok su nam se kukovi savršeno usklađeno pomerali, a srca zajedno kucala. Sedeli smo tako, zadihani, dok nam je vrhunac popuštao, isprepletenih tela, stisnuti, spojeni, gledajući se u oči i istražujući, zračeći ljubavlju u tihoj razmeni. „Udaj se za mene”, šapnuo sam. Ukočila se, gledajući me u oči, a onda joj se ushićeni osmeh raširio preko hca. „Da. Da! O, Džejsone, da.” „Znam da bi trebalo da imam prsten i zaprosim te na kolenima, ali...” „Ne, ovo je savršeno. To ne bi bio ti.” Privukla mi je usta u plahovit poljubac, zatim se odmakla dovoljno da progovori i usne su joj šaputale uz moje. „Sviđa mi se ova prosidba. Savršena je. To smo mi.” Jače me je stegla nogama, polako se pomerajući kao da ispituje moju spremnost za drugu rundu. Još sam bio u njoj i klizava toplina njenog tela oko mog bila je kao opojna droga u mom organizmu, a njen miris u mom nosu afrodizijak. Usne su joj počivale na mojim, ruke su joj klizile po mojim rukama i grudima gore-dole, od čega mi je krv brže tekla, i ponovo sam bio spreman, nabreknuvši i izdužujući u njoj, ponovo je želeći. Podigao sam se na kolena, držeći Beku u naručju, a zatim sam se popeo na nju i podesio kukove u trougao između njenih butina. Nije ni odmotala noge s mene i odbila je da mi pusti vrat, stežući me jače i ljuljajući se uz mene. Tela su nam se pokretala zajedno divljim i neobuzdanim ritmom i svako je uzimao ono što je želeo i davao sve što je imao, vičući, hropćući, uzdišući, stenjući i šapućući ime onog drugog. Svršila je prva, kao i uvek. Uskoro sam i ja, a onda smo se isprepleli u zmijski splet udova i zaspali zajedno.

Džejson

Septembar, godinu dana kasnije Igrao sam uz bočne linije punom brzinom, kopačke su mi se zarivale u travnjak na samom rubu bele linije, raširenih ruku, očiju uprtih iza i iznad sebe u smeđe-beli metak koji je proletao pored mene u savršenoj spirali. Osećao sam odbrambene igrače ispred i iza sebe,

~ 194 ~ Anna


Zvoncica laktali su se, gurali me i vukli, ali nisam se obazirao, već krčio put kroz njih. Lopta je bila kao laser, ispaljen iz Druove ruke pravo do mesta gde ću biti za oko... tri sekunde. Još deset koraka. Rastegao sam se i osetio kako mi ravnoteža popušta dok sam se mučio da ostanem unutar linije, između odbrambenih igrača, usklađen s loptom što pristiže. Disanje mi je bilo isprekidano ispod kacige i jedva sam čuo povike navijača dok su mi uzvikivali ime. Voleo sam taj deo, morao sam da priznam. Tada sam je čuo, iznad svih. „Idi, idi, idi! Uzmi je!” Tako ljubak glas, što glasno viče samo za mene, samo trenutno skretanje pažnje dok je lopta uletala u spreman kavez mojih visoko ispruženih prstiju. Bio sam u vazduhu, iako se nisam sećao kad sam, zapravo, skočio. Lopta mi je iskliznula kroz prste i osetio sam kako je očaj buknuo u meni. Sekund nepažnje izazvan samo zvukom njenog glasa, ali dovoljno da nas možda košta čak i utakmice ako ne izvedeni hvatanje. Gubili smo samo za jedan tačdaun, i ovo bi moglo da presudi, pružajući priliku da dobijem prvu utakmicu u Nacionalnoj fudbalskoj ligi kao krilni hvatač. Još sam bio u vazduhu, spuštajući se na jednu nogu, i s loptom koju sam održavao na dlanu. Spustio sam i drugo stopalo, dah mi je zvučno izleteo kad me je gravitacija savladala i pokušala da me obori na teren. Sad sam držao loptu obema rukama, stisnutu u rukavicama. Bum. Odbrambeni igrač zakucao se u mene otpozadi, sa snažnim rukama oko mog struka, i ramenom u rebrima. Poleteo sam s njim, udaren još u vazduhu surovim obaranjem. Usredsredio sam se svom snagom na loptu u rukama. Vreme se usporilo kad sam zaplovio napred, dok su mi se trava i bele linije mutili. Video sam narandžastu kupu na spoju dveju belih linija, i shvatio sam da sam blizu kraja zone. Ispružio sam telo prema debeloj graničnoj liniji krajnje zone, pružajući ruke što sam dalje mogao, moleći se da me zalet odnese dovoljno daleko. Vreme se otkočilo i zemlja se zaletela na mene, izbijajući mi vazduh kad je odbrambeni igrač pao na mene. Čuo sam udaljeni urlik, ali moglo je biti i od krvi u mojim ušima, ih pomahnitale gomile. Borio sam se za vazduh, oštar bol presekao mi je grudi i najavio modricu ili slomljeno rebro. Drugi igrač, ogromna životinja po imenu Nejt Džonston, takođe je bio novajlija, i igrao sam protiv njega na koledžu nekoliko puta. Nejt se otkotrljao s mene, podigao se na noge, zatim pružio ruku ka meni, dok mu se crna koža presijavala od znoja, a zubi prikazivali blistavu belinu kad mi se iskezio iz kacige. „To je bilo jebeno spektakularno hvatanje, Džej”, promumlao je i povukao me na noge. „Hvala”, prodahtao sam. Nagnuo sam se napred, još nesposoban da uhvatim vazduh. Saigrači su se okupili oko mene, gurkajući me i pljeskajući po leđima. Shvatio sam da sam tada napravio tačdaun, i bacio sam pogled na bočne linije gde je stajala Beka s našim sinom Benom na boku. Poljubio sam vrhove kažiprsta i srednjeg prsta i pokazao na njih. Beka mi se osmehnula, zatim podigla Bena više, podigla mu malu ruku i mahnula mi. Bendžamin Kajl Dorsi rođen je 19. aprila i imao je majčinu kovrdžavu crnu kosu, ali moje zelene oči. Bio je središte mog sveta i radost svakog dana. Beka i ja venčali smo se 20. marta, u sunčanu ali prohladnu nedelju, i svi koje volimo bili su tamo, osim Kajla i Bena. Postavili smo im mesta za glavnim stolom, obeležili ih karticama s njihovim imenima na kompletu porcelanskih tanjira.

~ 195 ~ Anna


Zvoncica Uputio sam Beki još jedan, poslednji pogled, zatim se okrenuo da proslavim prvi tačdaun u karijeri s ostatkom tima, i dalje se boreći da potpuno dođem do daha. Ispratio sam napadače s terena radi dodatnog poena, spustio se na klupu, pritisnuo ruku sa strane, gde me je svaki dah probadao kao oštrica noža. Prišao mi je trener Dag. „Jesi li dobro, Dorsi?” Slegnuo sam ramenima. „Teško dišem. Možda sam udario rebro kad sam pao.” Dag je kleknuo ispred mene, bockajući i gurkajući ispod štitnika, a onda je ustao uz grimasu. „Mislim da je možda slomljeno. Treba da te odvedemo do garderobe, pa da pogledam.” „Biću dobro. Samo me zalepite i vratite tamo.” Dag je odmahnuo glavom. „Ne budi glup, Dorsi. Ako je slomljeno, ne možeš igrati.” „Onda nije slomljeno.” Nisam se trudio da mu objašnjavam koliko sam puta igrao s povređenim rebrima. Nikad nisam probao da igram s polomljenim rebrom, ali znao sam da moram. Nisam želeo na klupu već na prvoj utakmici. Svaki dah, svaki pokret bio je čista jebena agonija, takva da su me oči zapekle i zasuzile kad sam ustao. Oprezno sam se protegao, prigušujući uzdah kad mi je pokret izazvao bol. Ali Dag nije bio budala. Video mi je grč na licu. „Doveo si nas do izjednačenja, Džejsone. Sad je na redu Džared. Vrati se, daj da pogledam.” Znao sam ću morati da ga pustim da me bar zavije, pa sam pošao za njim s terena. „Džejsone, šta nije u redu?” Čuo sam Bekin glas s jedne strane i video kako se probija kroz gomilu do ograde, držeći malog Bena na grudima. Krenuo sam da stanem ispod nje. „Dobro sam, dušo. Nejt me je zakačio po rebrima, ali nije ništa. Ne brini, u redu?” Ali Beka me je poznavala i primetila mi je bol u očima. „Molim te, ne glumi čvrstog momka. Izađi ako si povređen.” „Zajebi to. Dobro sam.” „Vodi računa o jeziku kad si pored svog sina, Džejsone Majkle Dorsi.” Dag se zakikotao pored mene. „O, bože, imaš puno ime.” Ljutito sam ga pogledao. „Zaveži, Dag.” Okrenuo sam se Beki. „Izvini, dušo. Ali dobro sam, kunem se.” Dag se udaljio i pozvao me je, gledajući u Beku. „Pobrinuću se da bude stvarno dobro, gospođo. Ne brinite. Neće igrati ako mu ja ne dozvolim.” Izgleda da joj je laknulo, ali briga joj se i dalje videla u očima. Naterao sam se da ostanem miran dok mi je Dag pregledao rebro, i nisam dozvolio sebi ni da trepnem. „Pa, ne verujem da je slomljeno, ali je definitivno udareno, ako ne napuklo. Moramo obaviti rendgensko snimanje da bismo bili sigurni. Međutim, sasvim sigurno nećeš igrati s tim.” „Đavola neću. Zamotajte me i vratite me tamo.” Uporno sam ga gledao. „Momče, ozbiljno.” Dag je bio mlađi, mršav i u formi, i držao se autoritativno uprkos tome što je bio nov na položaju. „Nije toga vredno. Ne moraš ništa da dokazuješ. Upravo si

~ 196 ~ Anna


Zvoncica imao hvatanje koje će biti zlatno na izložbi u Sportskom centru. Presedi napolju, pobrini se za sebe. Budi pametan, pa ćeš se tako brže i vratiti. Ako budeš igrao, i polomiš ga jače, odsustvovaćeš nedeljama.” Sagnuo sam glavu i protrljao vrat. Znao sam da bi tata, da je bio iznad mene, zahtevao da igram. Muškarci igraju borbeno i ne sede na klupi. Osim ako ne možete da se pokrećete, igrate - bez pitanja. Gotovo sam mu čuo glas: Ne budi jebeni mekušac, Džejsone. Izlazi tamo i pobedi. Ti si moj sin, i ti si pobednik. Pobednici ne odustaju. Ako ne izađeš i ne igraš, svi će znati kakva si osetljiva jebena kučka. Nikad se nisam povukao, nikad. Ni od čega. Koliko god da sam bio povređen, igrao sam. To je bilo usađeno u mene otkako sam čuo te reči u jedanaestoj godini, prvi put kad sam bio povređen na terenu. Iščašio sam zglob, i tata je kleknuo ispred mene i pro siktao mi te reči u lice, dok me je gušio mirisom viskija u dahu, od čega su mi oči zasuzile zajedno s pravim suzama koje sam znao da ne smem da pustim. Izašao sam, igrao i osvojio bod. Samo mi je klimnuo glavom, bez ijedne lepe reči. Zaškrgutao sam zubima i ustao. „Zalepite mi... jebena... rebra.” Zarežao sam na Daga, protegao svaki mišić u telu, stegao pesnice i pustio adrenalin da prostruji kroz mene. Pustio sam da me obuzme bes na tatu, prisetio se svakog puta kad me je njegova pesnica udarila, svake ponižavajuće reči. Osetio sam kako se širim, vrelina mi je izbijala iz kože, gnev iz očiju. Dag je pobledeo. ,,U redu, čoveče. U redu. To je tvoja karijera, ne moja.” Dohvatio je traku s pulta, zalepio joj kraj za moje grudi i čvrsto je prevukao oko mog tela, zatežući je tako da mi uveže rebra. Zaškripao sam zubima i stegao pesnice, zureći u zid iznad njegove glave. Obavio mi ju je oko tela nekoliko puta, povlačeći je čvrsto i poravnavajući ivice. Kad je završio, bol koji mi je izazivao svaki udah bio je snažan, ali podnošljiviji. Stavio sam opremu na sebe, navukao rukavice na ruke i čvrsto zategao trake. Dag me je zaustavio rukom na ramenu i svetloplavim očima koje su gledale pravo u moje. „Džejsone, ponoviću ti: Ne bi trebalo da igraš. Reći ću treneru Pejtonu da igraš protiv moje preporuke. Ne moraš ništa da dokazuješ. Šta god da te sad pokreće, dovešće te do ozbiljne povrede. Možda i do završetka sezone ili još goreg. Polomljeno rebro može da ti probuši i pluća.” Prošao sam pored njega, ramenom zakačio njegovo i presekao me je kratak oštar bol. Biće mi stvarno grozno ako me obore. Beka me je čekala. Videla me je u opremi i primetila mi izraz lica. Ali nisam se zaustavio kod nje, čak ni kad me je pozvala po imenu. Međutim, zaustavio me je Benov dečji glasić. Okrenuo sam se i pogledao ga, u njegovo nevino lice ozareno uzbuđenjem kad je pružio ručice ka meni, a onda sam pogledao u Bekine oči, i to me je slomilo. Vratio sam se do ograde i Beka je prebacila Bena na drugi kuk tako da se sagne i uhvati me za ruku. „Ne dozvoli mu da te više gura”, promumlala mi je, jedva čujno od buke na stadionu. „On nije ovde. Ja sam ovde i ponosna sam na tebe.”

~ 197 ~ Anna


Zvoncica Te reči probile su se kroz samonametnutu ošamućenost od adrenalina pokrenutog besom. Poljubio sam joj prste i produžio do sporednih linija, gde sam stao pored trenera Pejtona. „Spreman, Dorsi?” pitao je, i ne gledajući me. „Zaustavili smo im napad. Sad si ti na redu. Hajde da pobedimo.” Pogledao sam u Beku, koja me je molećivo posmatrala. Znala je tačno šta me je pokretalo, i mrzela je to. Ja sam ovde, i ponosna sam na tebe. Kad je tata bio povređen, upozorili su ga da ne igra, ali ipak jeste. Obaranje mu je sjebalo članak i, da je sačekao da se oporavi, ponovo bi igrao. Shvatio sam da je mogao i drugačije da prođe. Trener koji je tada radio za Džetse prepoznao me je u kampu na Floridi pre nekoliko nedelja, pošto sam očigledno izgledao isto kao tata onda. Ispričao mi je priču, uz žalosno odmahivanje glavom i žaljenje zbog glupog gubitka nečega što je moglo biti prokleto dobra karijera. Sve mi je ovo u trenu proletelo kroz glavu kad mi se pogled susreo s Bekinim. Trenerov glas prenuo me je iz misli. „Dorsi? Na redu si.” „Ne, gospodine. Uvedite Džareda.” Reči su mi izletele pre nego što sam uspeo da ih zaustavim. Pogledao me je. „Jesi li siguran, sine?” Klimnuo sam glavom. „Radije ne bih rizikovao. Jebeno boli, čoveče.” Pogledao me je postrance, bacio pogled na svoje beleške, zatim klimnuo glavom, potapšao Džareda Fejsona po leđima i gurnuo ga ka terenu. „Dobar izbor. Idi da sedneš.” Fejson je završio igru tako što je izveo pobednički tačdaun. Otišao sam kući sa ženom i sinom umesto na zabavu s ostalim momcima. Ali već su to i očekivali od mene, i nekoliko momaka već me je nazivalo papučarom, međutim, svi su me poštovali zbog toga. Beka mi je pokazala koliko je ponosna na mene te noći, pomoću svojih slatkih usta i nežnih ruku, tako da sam stenjao od bolnog blaženstva.

~ 198 ~ Anna


Zvoncica

Poglavlje 18 Naše zauvek Beka Novembar Džejson me je zagrlio, a iza njega je stajalo šest njegovih saigrača sa ženama i devojkama, i svi smo se gurali u delu kluba ograđenom konopcem. Momci su bili bučni, a devojke glasne, jer je većina pila u limuzini u kojoj smo se svi zajedno vozili. Džejson i ja imali smo pivo u ruci, prvo i za mene i za njega još od pre Benovog rođenja. Moji roditelji došli su u Nju Orleans da nas posete i čuvali su Bena da bismo mi mogli da izađemo zajedno. Ben je imao sedamnaest meseci, hodao je, pričao i osvajao sve s kojima bi se susreo. Vrlo često podsećao me je na svog imenjaka, mog brata, po načinu na koji se smejao i izvesnim crtama lica. Svetla pozornice su se prigušila i gomila u baru utišala se kad se na nju popeo di-džej, s mikrofonom u ruci i crnom žicom koja se vukla za njim. „Zdravo svima. Dobro došli u Kružni bar. Ja sam Džimi, i veliko mi je zadovoljstvo da vam predstavim večerašnji nastup. Neki od vas možda ih znaju, ah posle ove večeri svi ćete ih voleti, prokleto sam siguran u to. Molim vas, pozdravite... Nel i Kolta!” Čitav bar ustao je na noge kad je Nel izašla na pozornicu, s gitarom prebačenom preko ramena i spuštenom na bok. Povici su ispunili bar i zadrmali nam tlo pod nogama. Kolt je bio odmah iza nje i jednom rukom nosio je gitaru bez kaiša. Seli su jedno pored drugog na stolice, namestili gitare na krila i podesili mikrofone. „Zdravo svima”, oglasio se Kolt i prineo mikrofon bliže, tako da mu je glas zagrmeo preko utihnulog pljeskanja. „Smem li to da kažem? Nisam s juga, ali nema veze, je li tako? Sjajno. Dakle, da, ja sam Kolt, a ovo je ljubav mog života, Nel.” Okrenuo se ka njoj, s ustima uz mikrofon. „Pozdravi ih, dušo.” Nel mu se osmehnula, a zatim obratila gomili. „Zdravo, ljudi. Hvala vam na gostoprimstvu. Pa, šta kažete, da počnemo? Prva pesma je obrada za koju smo Kolt i ja dobili dozvolu da preradimo. Zove se Udahni me od predivne umetnice po imenu Sija. Nadam se da će vam se dopasti.” Odsvirala je nekoliko akorda, zastala da naštimuje gitaru, a onda nastavila da prevlači po žicama, u potrazi za ritmom. Kolt je sačekao nekoliko trenutaka, a zatim je počeo da svira prateću melodiju i ispunjava prostor oko njenog ritma složenijim zvucima. I tada je Nel zapevala. Pesma je bila visoka, ali je savršeno odgovarala njihovom zvuku.

~ 199 ~ Anna


Zvoncica Nikad nisam gledala Nel kako nastupa i bila sam zadivljena. Kad je davno spomenula da će ići na koledž za izvođačke umetnosti, bila sam zapanjena i prilično sumnjičava. Nikad nije pokazivala zanimanje za muziku, nikad nije pokazala neki naročiti dar niti volju za nastupanjem. Ta njena izjava bila mi je neočekivana. Pokazala mi je samo koliko sam izgubila vezu s najboljom drugaricom. Kad je izašla iz bolnice posle pobačaja, govorila je da će se vratiti u Njujork s Koltom i nastupati s njim, ali nikad mi ništa nije odsvirala. Družile smo se gotovo svakog dana čitavog meseca dok se oporavljala i trebalo joj je vremena da povrati emocionalnu ravnotežu. Ispričala mi je nešto više o vezi s Koltom, kako su se sreli, i o važnoj ulozi koju je odigrala muzika. Na kraju se i vratila u Njujork s Koltom, i nismo se mnogo viđale naredne godine. Došla mi je na venčanje, naravno, ali morala je da se vrati gotovo odmah zbog niza nastupa koje su ona i Kolt imali u Njujorku. Otad smo se povremeno čule, slala mi je linkove za članke napisane o njoj i Koltu, gde se naglašavalo da postaju sve poznatiji kao kantautorski duet. Imali su smisla za pravljenje obrada na jedinstven i nezaboravan način, pisalo je u svim člancima, i svirali su sve – od klasičnog džeza i svinga, pa do indijskih narodnih pesama, kao i nešto popularnijih rok i pop melodija. Nel i ja stalno smo se dogovarale kako ćemo se naći, ali otkako su Džejsona odabrali Sveci, životi su nam uleteli u sumanuti kovitlac posla. Preselili smo se u Nju Orleans, i ja sam konkurisala i bila primljena na Državni univerzitet Luizijane na postdiplomske studije govorno-jezičke patologije. Sportski mediji pratili su svaki Džejsonov pokret mesecima pre njegove prve utakmice, a onda je izveo ono neverovatno hvatanje. Povreda koja je tad nastala još više ga je dovela pod lupu javnosti. Presedeo je dve utakmice i onda se vratio u igru. Bio je apsolutno sjajan, ostvarivao je višestruke tačdaune na svakoj utakmici, postavljao tempo koji je, na kraju te sezone, oborio klupske rekorde za najviše hvatanja i najviše predenih metara u jednoj sezoni. Nel i Kolt su, u međuvremenu, i sami koračah ka slavi, objavivši sopstveni album s originalnim pesmama i nekoliko omiljenih obrada. Dobili su brojne ponude od studija, ali sve su ih odbijali, jer su više voleli da ostanu nezavisni, pa su snimili i producirali drugi album u prijateljevom studiju, i to za manje od godinu dana posle prvog. Štampa je sve više pisala o njima kako su meseci prolazili i konačno su se pojavili i u Noćnom programu sa Džimijem Felonom, što im je donelo pažnju čitave nacije. Sad su bili pri kraju turneje po Istočnoj obali i nekoliko gradova duž Zaliva. Naročito su uvrstili i nastup u Nju Orleans u da bi se videli sa Džejsonom i sa mnom, kao i našim sinom Benom. Gledala sam Nel i tiho sam zaplakala od ponosa. Dogurala je tako daleko, izdržala tako mnogo, i sad je bila na pozornici pred stotinama ljudi svake noći, gde je pevala ljupkim, čistim glasom za koji nisam ni znala da poseduje. Nel je blistala - nije bilo druge reči za to. Bila je očaravajuća, sivozelenim očima preletala je preko publike, a njen glas opčinjavao nas je svojom lepotom. I Kolt je bio zapanjujuće nadaren. Umeo je da uplete svoj glas oko njenog, da ga prilagodi tako da naglasi lepotu njenog glasa. Bio je istinski nadaren gitarista i zajedno su raspametili publiku. Džejson me je zagrlio i blago gurnuo laktom kad je shvatio da plačem. Nasmešila sam mu se i zavrtela glavom, stavljajući mu do znanja da su to suze radosnice.

~ 200 ~ Anna


Zvoncica „Neverovatni su”, promrmljao mi je u uho. „Znam. Tako sam ponosna na nju. Neverovatna je.” Odsvirali su dva niza, između kojih su popili piće s nama, a onda, na kraju niza, kad je Nel ustala da krene, Kolt ju je zaustavio. „Doživeo sam malo iznenađenje”, rekao je u mikrofon, i okrenuo se u stranu tako da pogleda u Nel, privlačeći mikrofon još bliže. „Ovo sam dugo planirao, ali nikad mi se nije činilo da je pravi trenutak sve dosad.” „Šta radiš, Kolte?” Vidno ju je uhvatila blaga panika i bacala je poglede od Kolta ka gomili i nazad, petljajući po žicama gitare. Ovo očigledno nije bio deo unapred smišljenog nastupa. „Samo gledaj”, rekao je Kolt uz osmeh. Prevukao je prstom preko žica, odsvirao nekoliko akorda, a onda nastavio: „Ovo je prva pesma koju sam napisao o nama. Sećaš li se kad sam ovo odsvirao u onom malom baru? Pomišljao sam da napišem novu pesmu, ili upotrebim obradu, ali shvatio sam da, zapravo, ova ima najviše uspomena u sebi. Tako nam... mnogo znači. Ova pesma malo se promenila od tada, ali... da. Evo je. Stapanje.” Čini mi se da sam Čitavog života padao. Grešio, Davio se, Jedva držao glavu nad vodom. A onda sam jednog dana Tebe ugledao Pod krošnjom drveta, Krila si suze Ali čak i tada video sam Teret bola u tvojim očima, I poželeo tada, Pod tim drvetom, Da te zaštitim. Ali nisam znao kojim rečima da ti iscelim rane. Nisam znao kojim rečima da iscelim svoje. A sada se sudbina uplela, Urotila se da nas spoji, Uprkos godinama između nas, Uprkos teretu bola I u mojim i u tvojim očima, Uprkos duhovima koji nas prate Poput magle prognanih duša, još uvek tražim reči da te iscelim.

~ 201 ~ Anna


Zvoncica Da uzmem tvoj bol na sebe, Da bi se tvoje lepe oči smešile, Da bi ti duša bila mirna. A sad se sudbina uplela, Urotila se, da nas spoji, Ne mogu se odupreti tvojim zanosnim očima, Iskušenju tvoje lepote, Zanosnoj pesmi tvog glasa Što mi doziva ime šapatom U tami i toplini mojih čaršava. Ne mogu ti odoleti, dušo, Jer se još sjedinjujem, Sjedinjujem se s tobom. Gomila se nije pomerala nekoliko trenutaka, nije pljeskala niti vikala. Ljudi su samo sedeli, očarani. Pre nego što su počeli, Kolton je spustio gitaru na pozornicu, zavukao ruku u džep i izvadio crnu kutijicu. Nel je udahnula, pokrila usta rukama i oči su joj zasijale. „Nel, dušo.” Kolton je izvadio mikrofon sa držača i sišao sa stolice da klekne ispred Nel. „Davno sam ti rekao, pre nego što sam napisao tu pesmu: nisam se samo zaljubio u tebe, Nel, sjedinio sam se s tobom. To je značenje ove pesme. Potpuno sam se sjedinio. Sad sam jedno s tobom. Do kraja. Toliko te mnogo volim. Više nego što bih mogao da izrazim rečima ili pesmom. Više nego što bi hiljadu godina ljubavi moglo da iskaže.” U gomili je vladala mrtva tišina. Palcem je podigao poklopac kutije s prstenom i pružio je ka Nel. Svetio je uhvatilo izbrušene površine dijamanta, koje su se presijavale u polumračnom baru. Nel je skliznula sa stolice i kleknula zajedno s Koltom. „Trebalo bi da stojiš dok ja ne izgovorim reči, dušo”, rekao je Kolt kroz smeh. Gomila se nasmejala s njim, ah je brzo ponovo zaćutala. „Da!”, rekla je Nel i reč je odjeknula u mikrofonu. „Još te nisam pitao, dušo.” Izvadio je prsten iz kutije, uhvatio Nelinu ruku i stavio joj prsten na prst. „Nel, hoćeš li se udati za mene?” „Da, da, da!” Nel se bacila u Koltonovo naručje i mikrofon je zaglušujuće odjeknuo kad su im se tela sudarila. Zarobljen između njihovih tela, mikrofon je prenosio kako lupanje srca odjekuje u usklađenom ritmu. „E, to je prosidba”, promucao je Džejson. Okrenula sam se i priljubila uz njega, nosem mu milujući vilicu. ,,I naša je bila savršena. Ubila bih te da si me zaprosio na javnom mestu.” Stegao mi je rame i pridružili smo se gomili u zviždanju i povicima kad su Nel i Kolt ustali i strasno se poljubili, zaboravivši istog trena da imaju publiku. Posle nekoliko minuta Nel i Kolt progurali su se kroz gomilu i odgovarali u prolazu na tapšanja po leđima i čestitke.

~ 202 ~ Anna


Zvoncica Opušteno smo ćaskali sa Džejsonovim saigračima, a onda se izvukli, napustili Kružni bar i uhvatili tramvaj. Završili smo u malom kafeu van utabane staze, kad smo izašli iz tramvaja i lutali peške kroz grad, sve dok nismo pronašli otvorena vrata i privlačne mirise. Uz kafu i uštipke, Nel i ja smo neizbežno započele razgovor o planovima za venčanje, dok su momci pričali o automobilima, fudbalu i najnovijem razvoju događaja u emisiji koju su obojica gledali. „Ti ćeš mi biti kuma, naravno”, rekla mi je. „Naravno. Pa, kad je venčanje?” Slegnula je ramenima, pijuckajući kafu. „Nemam pojma. Nisam znala da je ovo planirao. Iskreno, nisam imala predstavu. Nadala sam se, naravno, i nekoliko puta sam mu nešto i nagovestila...” „Neli, ljubavi, ti kad nagoveštavaš, kao da udaraš toljagom u glavu.” Kolt se zakikotao. „Ubacivala si to u razgovor najmanje šest puta na dan.” Namrštila se na njega. „Nisam bila tako loša.” Samo je zurio u nju. „Snimila si, dakle, deset epizoda emisije Kaži da venčanici.” Sagnula je glavu. „Pa?” Koltove blistavoplave oči su smekšale. „Pa tako sam naslutio.” Džejson se nasmejao. „Imam vest za tebe, druže. Te epizode Kaži da venčanici? Ima još gore. Veruj mi. Tu su i Četiri venčanja, pa onda i izdanja Kaži da za deveruše, i... o, da, da ne zaboravim Kaži da: Atlanta. To ne možeš da propustiš.” Koltovo lice vidno je ubledelo. „Jebote”, promumlao je. „Od te emisije skupe mi se jaja. Uvek mi se čini kako moram da serem, vežbam ili radim bilo šta što bi mi povratilo testosterone kad ona završi s gledanjem tog sranja.” Džejson se tako glasno smejao da je gotovo pao s stolice. „Veruj mi, sve ja to znam. Sednemo da gledamo televiziju, i ja pomislim na Zakon i red, na Dekstera ili nešto takvo, ali ne, ona uključi te gluposti, i ja mogu samo da sednem i gledam ili odem sam u drugu sobu, ili da se posvađamo. Ali kad si po ceo dan odsutan i samo hoćeš da se opustiš sa svojom ženom, sranje... i nemaš nekog izbora, zar ne? Papučarenje nije kad pridržavaš ženi torbu dok je u garderobi, niti kad odeš kući umesto da se družiš s ortacima. O ne, papučarenje je kad s njom, rame uz rame, gledaš epizode serije o prokletim venčanicama, jer je lakše tako, nego da se svađate zbog toga. Najgore je kad počneš i sam da formiraš mišljenje o haljinama, i neke prodavačice počnu da ti se dopadaju više od drugih. E, kad ti se to desi, onda si sasvim sigurno izgubio muškost.” Nagnuo se napred i ubacio pola uštipka u usta samo da dokaže svoj stav. „Ali evo o čemu se radi. Pravi muškarci gledaju ta ženska sranja sa svojim ženama i ne žale se zbog toga. Znaš zašto? Kad odgledate te gluposti, žena ti je srećna. A šta srećne žene rade? Odvedu te u krevet i izlude te od seksa.” Nel je frknula, Kolt se tako nasmejao da je gotovo ispljunuo kafu, a ja sam se okrenula Džejsonu i pljesnula ga po ruci. „Pa to je bilo krajnje glupo”, rekla sam. Slegnuo je ramenima, cerekajući se. „Samo kažem šta mislim. Zar nisam u pravu?” Zakolutala sam očima. „Zapravo, nisi. Nisi. Ali mogao si dokazati da si u pravu i uz manje psovanja.” „Onda ne bi bilo zabavno”, nasmešio se. „Volim psovanje. Tako je mnogo zanimljivije.”

~ 203 ~ Anna


Zvoncica „Slažem se”, rekao je Kolt i pružio pesnicu, a Džejson je kucnuo zglobove o njegove. „Dakle”, rekla je Nel, pokušavajući da promeni temu, „kad ćemo upoznati vašeg sina?” „Koliko dugo ostajete u gradu?”, pitao je Džejson. „Do ponedeljka”, odgovorio je Kolt. „Imamo nastup u Biloksiju u utorak.” „Imam treninge gotovo po ceo dan tokom nedelje, ali imamo kraći trening subotom otkako igramo i nedeljom. Možda biste mogli doći na večeru u subotu?” „Zvuči dobro”, prihvatila je Nel. „Tako ćemo imati vremena da malo razgledamo Nju Orleans.” Do subote su ostala samo dva dana i imala sam ogroman seminarski rad za predavanje u petak. Mama i tata spavali su na kauču kad smo Džejson i ja stigli kući nekoliko sati kasnije. Ben im je spavao na krilu, ispružen onako kako samo mala deca umeju. Džejson ga je odneo do krevetića dok sam ja probudila roditelje da i oni odu na spavanje u gostinsku sobu. U krevetu, Džejson se okrenuo ka meni, s polusklopljenim očima. „Zna li Nel koje je Benijevo srednje ime?” Uzdahnula sam. „Mislim da ne. Nisam joj spominjala. Samo ga zovem Ben, ili Beni.” Čim smo saznali pol bebe u mom stomaku, odlučila sam da ću ga nazvati Ben, i Džejson je pristao. Delovalo mi je prirodno da mu dam i Kajlovo ime. Znala sam da je Nel sad neizmerno bolje, ali sam znala i da bi joj podsećanje teško palo. Na kraju krajeva, i meni je bilo teško da pričam o svom bratu a da se ne zagrcnem, pa sam pretpostavljala da je tako i Nel.

Beka

Dva dana kasnije Mama i tata vratili su se u Mičigan, a Džejson je još bio na treningu, pa sam bila sama kod kuće s Benijem, pokušavala da pripremim večeru i raspremim kuću pre nego što dođu Kolt i Nel. Džejsonova plata, čak i kao početnika, bila je dovoljna da uzmemo pomoć u kući, ali bilo mi je čudno da plaćamo nekoga da mi čuva dete ili čisti kupatilo, pa sam to odbila. Međutim, danas sam gotovo poželela da imam nekoga pri ruci da mi pazi Benija. Bio je neustrašiv, moj mali dečkić. Nije nimalo oklevao da se popne na naslon kauča i skoči s njega, samo da vidi šta bi se desilo. Takođe, imao je sklonost da se penje na kuhinjski sto i prevrće se unazad s njega. Prvih nekoliko puta kad sam čula tup i posle toga vrisak, osećala sam se kao najgora majka na svetu. Iako sam okrenula leđa tek na nekoliko sekundi da mu napunim šoljicu, mislila sam da je trebalo bolje da ga pazim. Nikad se nije povredio, shvatila sam. Plač posle pada sa stola bio mu je više od straha i stida nego od pravog bola, pošto, izgleda, nikako nije mogao da nauči. Pao bi, udario glavom o pod, vrištao i mlatarao nogama dok ga ne bih poljubila i zagrlila da prođe, ali onda bi se odmah vratio na sto, pet minuta kasnije, kikotao se i igrao po njemu... pa onda ponovo dole s ivice.

~ 204 ~ Anna


Zvoncica Sad, s rukama natopljenim u sokove presne piletine dok sam skidala mast s pileta, čula sam izdajničko vragolasto kikotanje koje mi je govorilo da Ben radi nešto zbog čega će zažaliti za deset sekundi. Okrenula sam se od pulta s podignutim nožem i drugom umazanom rukom odmaknutom od tela, i osmotrila kuhinju i dnevnu sobu. „Beni! Bože, nevaljalče mali!” dunula sam. Stajao je na ravnoj, do struka visokoj polici za televizor, s crvenim i žutim plastičnim čekićem u ruci i omiljenom plišanom žirafom u drugoj. Skakutao je gore-dole, a deo čekića pojavio mu se u ustima i prigušivao kikotanje. Izazivao me je da dođem i uhvatim ga, znala sam. Dogurao je malu stolicu na rasklapanje s Mikijem Mausom do police s televizorom da može da se popne na nju i sad je izvodio ples dođi i uhvati me, mama, izazivam te, i mahao žirafom na mene. Spustila sam nož i odvrnula slavinu, brzo oprala ruke, ne skidajući pogled s Bena. Bila sam skoro pet metara dalje od njega, na drugoj strani kuhinje, pa kad bi počeo da pada, ne bih mogla da ga zaustavim. Ovlaš sam ih obrisala o kuhinjsku krpu koja je visila s mikrotalasne rerne i onda sam mu prišla. Kao lavica koja vreba plen; kad bih se kretala prebrzo, Beni bi skočio u pokušaju da pobegne, pa sam morala da se krećem polako i ne delujem kao pretnja dok ne budem dovoljno blizu da ga uhvatim. Čim sam mu se primakla nadohvat ruke, spustio se na stomak i nožicama potražio stolicu, neobuzdano se kikoćući i gledajući me preko ramena. Podigla sam ga u naručje i okrenula tako da mu otkrijem mali preplanuli stomačić. Vrištao je i šutirao se, ali nije mogao sprečiti golicanje. Zapravo, i nije hteo da prestanem, ali otimanje mu je bio deo zabave. „Ne smeš se peti tamo, majmunčiću”, rekla sam mu između golicanja. „Drži se dalje od postolja za televizor, blesane. Ne, Beni. Ne.” Pokazala sam na policu kad sam izgovorila ne, i bila sam ozbiljna. Uhvatio je moj strogi ton i izmigoljio mi se iz ruku. ,,’Oću.” Popeo se na stolicu i krenuo ponovo da se penje na policu za televizor. Udarao je po površini tamnog drveta malom rukom. ,,’Oću.” Ponovo sam ga podigla, prešla preko dnevne sobe i spustila ga na kauč. „Nećeš. Ne, Beni. Ne. Nema penjanja,” Uputio mi je ljutiti pogled i udario me po ruci. ,,’Oću.” Uhvatila sam ga za ruku pre nego što je stigao ponovo da me udari i strogo sam ga pogledala. „Ne, gospodine. Nema udaranja. Mama se ne udara.” Tada je protrljao oči, i dalje čvrsto stežući igračke. „Mama.” Nagnuo se napred i udario me čelom, pretvarajući se da plače. Podigla sam ga i postavila sebi u krilo. „Tako je. Budi dobar prema mami.” Okrenula sam mu lice ka sebi. „Poljubac?” Naslonio mi je obraz na usne da ga poljubim, a zatim mi sišao s krila i potrčao punom dečjom brzinom, cerekajući se: ,,’Oću, ‘oću!” Pravo na policu. Uzdahnula sam, sačekala da se popne, a onda ga pokupila i ponovo spustila na kauč. „Šta kažeš na crtani dok mama ne završi večeru pre nego što stignu teta Nel i čika Kolt?”

~ 205 ~ Anna


Zvoncica Mahao je čekićem i žirafom na televizor. „Miki, Miki, Miki!”, zavijao je, što je značilo da žeh Mikijevu radionicu. Uključila sam mu omiljenu epizodu i pomilovala kovrdžavu crnu kosu. „Sad budi miran bar pet minuta, molim te.” Uspela sam da završim večeru dok Džejson nije stigao i zalupio vrata garaže nogom. „Gde je moj čovečuljak?” doviknuo je, spustio sportsku torbu na pod vešernice i skinuo mokar duks. Zbog nekog razloga mrzeo je da se tušira u klupskoj svlačionici, pa je kući uvek dolazio oznojen. Možda je to radio zato što je znao da me to uzbuđuje. Još se nisam promenila, pa mi nije smetalo kad bi me obgrlio znojavim rukama i zadihano poljubio. Beni je tog trenutka dotrčao iza ugla i zaboravio na crtani. Zaleteo se Džejsonu u noge i uhvatio mu se za šorts, pokušavajući da se popne. Džejson ga je podigao, bacio u vazduh i uhvatio ga, golicajući ga po stomaku sve dok se Beni nije vrišteći izmigoljio. „Poljubi tatu”, rekao je Džejson i spustio se do Benijevog nivoa. Beni se bacio na njega i balavo ga poljubio u bradu. Očajno sam dunula. „Uh. Tebe hoće da poljubi, a mene neće. Pušta me da ga poljubim, ah on mene neće. Nije pošteno.” Džejson se nasmejao. „Mora da mene više voli.” U šali je posesivno stegao Bena. Tužno sam iskrivila lice i okrenula se, pretvarajući se da plačem. „Hoću i ja poljubac”, zavijala sam. Posmatrala sam krajičkom oka kako je Beni zapanjeno pogledao u Džejsona, pa onda u mene. „Bolje je poljubi”, posavetovao ga je Džejson. „Mamica se rastuži kad nećeš da je poljubiš.” Beni mu se izmigoljio iz zagrljaja i dogegao do mene, obuhvatio mi rukama nogu i pogledao me zabrinuto. „Mama?” Spustila sam se i uhvatila ga za ramena. „Mogu li i ja da dobijem poljubac, kao tata?” Nasmešio mi se i vlažno me poljubio u obraz. ,,’Oću”, što mu je bio izraz za gotovo sve prilike. „Brzo ću se istuširati i presvući, pa ću završiti večeru da ti možeš da se spremiš”, ponudio se Džejson. „U koliko sati dolaze?” „U pola sedam”, odgovorila sam, „a već je petnaest do šest, zato požuri.” Kad sam se istuširala i spremila, Nel i Kolt već su stigli i sedeli su na podu dnevne sobe, igrajući se s Benijem, dok je Džejson završavao priloge i postavljao sto. Stajala sam nasred stepeništa, još neprimećena, i gledala kako Nel pomaže Beniju da slaže kocke, dok je Kolt pokušavao da ih sruši, što je Benija oduševljavalo. Čim bi naslagali četiri ili pet obojenih drvenih kockica, Kolt bi ispod njih provezao plastični kamion i stvarao zvuk brujanja motora kako su to samo dečaci umeli. Beni bi vriskao i smejao se kad bi se kula od kocaka srušila, okretao se ka Nel i pružao joj nove kocke da ih ponovo naslaže. Posmatrala sam kako to izvode nekoliko puta, i svaki put su mi osećanja sve više izmicala kontroli. Nešto u Nelinom igranju s mojim sinom nateralo mi je suze na oči. Bila je tako srećna, tako potpuno zadovoljna tog trenutka, radost joj je isijavala iz očiju, potpuno se

~ 206 ~ Anna


Zvoncica otvorila. To je video i Kolt, i nije skidao pogled s nje dok se igrala s Benijem. Videla sam koliko je voli, počela sam još jače da cmizdrim. Predobro sam se sećala dana kad sam joj ušetala u sobu dok je prevlačila žiletom preko zgloba. Setila sam se mirisa alkohola u njenom dahu i očaja u očima, duboko prikrivenog bola. Sišla sam i sela na pod pored Nel, i pomogla joj da složi kockice. Nasmešila mi se i pokazala glavom na Bena. „Divan je. Najslađe stvorenje koje sam u životu videla.” „Hvala. Izuzetno je nevaljao, ali toliko je sladak da time sve nadoknađuje.” „Tako liči na vas oboje”, rekla je. Pogledala me je s oklevanjem. „Nazvala si ga po bratu?” Klimnula sam glavom i progutala knedlu. „Da. Nismo ni razmišljali o drugom imenu.” Sad je na mene bio red da oklevam. „On... srednje ime mu je Kajl.” Brzo je udahnula. Kolt se ukočio, ah nastavio je da se igra s Benom, sudarajući se kamiončićima. „Bendžamin Kajl.” Nel je zurila u tepih između prekrštenih nogu. „Lepo ime. Pomalo čak i liči na Kajla.” „Mislim, po očima. Druge su boje, ali imaju isti oblik.” Nel je klimnula glavom. „Divno dete.” Očigledno nije bila sigurna šta još da kaže, i zurila je u Benija kao da u njemu nekako vidi Kajla. Vidno se pribrala, odagnala sećanja koja su joj poigravala u očima. „Dakle, Kolt i ja razgovarali smo o mogućim datumima za venčanje.” „O, bože”, rekao je Kolt. „Mislim da ću otići da pomognem Džejsonu.” Ustao je, a Beni je pošao za njim, uhvatio se Koltu za palac i hodao pored njega. „Šta je to s muškarcima?”, nasmejano je pitala Nel. „Zašto se toliko plaše planova za venčanje?” Nasmejala sam se s njom. „Ne znam. Džejson se ponašao kao da mu i najmanja odluka skraćuje život. Ili to, ili kad bih mu dala izbor između dve opcije, ponašao se kao da ne vidi nikakvu razliku. Prosto je smešno.” Gledale smo kako Kolt i Beni stavljaju pribor za jelo na sto, i Beni se peo na svaku stolicu da stavi viljušku i kašiku na tanjire, dok je Kolt iza njega donosio noževe i raspoređivao pribor s obe strane tanjira. Pomislila sam da nešto kažem, ali odlučila sam da ih pustim. Naravno, čim je Beni završio s poslednjim tanjirom i video šta Kolt radi, ljutito ga je pogledao. „‘Oću.” Sišao je sa stolice, otišao na čelo stola, skupio prvi komplet pribora i stavio ga nazad na tanjir, bacajući poglede ka Koltu da proveri da li je shvatio. „Beni je pomalo isključiv u izvesnim pitanjima”, objasnila sam Koltu. ,,U ovoj kući pribor za jelo ide na tanjir.” Kolt je pogledao u Benija, zatim u mene, potom u tanjir i konačno je slegnuo ramenima. „Dobro, onda, neka bude na tanjirima.” Zatim je obišao sto i stavio pribor na tanjire. Beni je zadovoljno posmatrao, a zatim odvukao Kolta do frižidera i pružio mu svoju šoljicu. „Sok.” Nel i ja posmatrale smo Kolta s Benijem, a onda se pogledale.

~ 207 ~ Anna


Zvoncica „Razmišljate li o ovome?”, pitala sam i pokazala na Nelinog verenika i moje dete. Nel je slegnula ramenima. „Ne znam. Nismo to još spominjali. Imam osećaj da hoćemo posle ovoga danas.” „Šta ti misliš o tome?” Nel je neko vreme ćutala, a onda je ponovo slegnula ramenima. „Ne znam. Deo mene oduševljen je mišlju da imamo bebu. Beni je tako sladak, tako zabavan. Kolt bi bio tako divan otac. Ali... i zastrašujuće je. Šta ako... šta ako budem ponovo imala pobačaj? Doktor mi je rekao da se to ponekad dešava. Kao, nisam ništa loše uradila i nema medicinskog razloga da ne iznesem bebu do kraja, ali... ipak sam zabrinuta. Ponekad se i dalje osećam... krhko, emocionalno. Mislim da ću se na neki način čitavog života oporavljati. Jesam li uopšte sposobna da budem majka? Mislim, kako da ispričam detetu kako smo se tata i ja upoznali? Kako to objasniti odrasloj osobi, a kamoli detetu? Šta ako budemo imali decu, a ona me pitaju o ožiljcima na zglobovima? Šta da kažem?” Dugo sam razmišljala o odgovoru. „Ne obezvređujem tvoju zabrinutost, Nel, ali mislim da previše razmišljaš o tome. O svemu tome moraćeš da brineš kad dođe vreme. Ali rođenje deteta? Dokle god imaš dobar odnos s Koltom, sve će biti u redu. Rođenje deteta... to sve menja. Menja tebe. Menja vaš odnos. Teško je, neću poreći. Roditeljstvo je ujedno i najteže i najstrašnije, a ipak nešto najdivnije na svetu.” Pogledom sam pratila Džejsona dok je vadio pile iz rerne i sekao ga da proveri da li je pečeno. „Džejson i ja nismo bili spremni za dete, Nel. Nismo. Beni nas je potpuno iznenadio. Znaš to. I ponekad se pitamo šta ćemo mu reći ako nas pita zašto mu je rođendan manje od mesec dana posle naše godišnjice. Shvatiće to jednog dana i moraćemo da mu objasnimo. Ali... to, zapravo, i nije važno, šire gledano. Ti i Kolt se volite. Već dugo ste zajedno. Nemojte odustajati od deteta samo zato što se bojiš onoga što će možda biti. Ako ste spremni, spremni ste. Pitanja će blagovremeno dobiti odgovore. Onog trenutka kad prvi put uzmeš svoju bebu u naručje, jednostavno ćeš... znati. Sve je drugačije, i čak i da možeš da se vratiš unazad, ne želiš. Ne bih ništa menjala u životu, jer me je sve to dovelo do ovoga gde sam sada. Udata sam za ljubav svog života, mog najboljeg prijatelja i moje... moje sve. Nikad nisam bila ni sa kim drugim, i nikad i neću, šta god da se desi u budućnosti. I imam svog sina, mog dragog malog Benija. Kad bi promena samo jedne sitnice u mom životu značila da ne bih stigla do ove tačke, ne bi bila vredna.” Nel je noktom zagrebala mrlju od soka na tepihu. „Znam šta misliš. I ja sam srećna u svom životu sad. Uglavnom. Imam Koltona, i putujem po zemlji, stvarajući muziku. Ostvario mi se san, san za koji nisam ni znala da ga želim dok ga nisam ostvarila. Ne bih mogla zamisliti drugačiji život za sebe, zaista ne bih. Mislim, da, ponekad usred noći ležim budna i pitam se gde bih bila da je... da je Kajl ostao živ. Otišla bih na Stanford i dosad bismo verovatno imali decu, radila bih u kancelariji, nosila poslovna odela i sastavljala prezentacije u Pauer pointu za direktore.” Dramatično se stresla. „Drago mi je što sam izbegla takvu karijeru. To nisam ja. Taj život... to je čisto nagađanje, i to je sporna tačka. Pitam se, ali ne žalim, jer... bože, s ovim sam se toliko mnogo borila... jer koliko god da sam volela Kajla, Kolton je savršen za mene.” „Pa, ti i Kajl bili ste tako mladi, znaš, pa bi možda bilo i nemoguće reći šta bi se desilo između vas.” „Nismo bili mlađi od tebe i Džejsona kad ste počeli da se zabavljate. Imaš godina koliko i ja, dvadeset četiri. Ali koliko ste vas dvoje sad već zajedno?”

~ 208 ~ Anna


Zvoncica „Osam godina.” „Imaš dvadeset četiri, ali sa Džejsonom si već osam godina. To je duže nego što većina veza potraje.” ,,I, na neki način, imam osećaj kao da tek počinjemo. Beniju su gotovo dve, ali čini mi se kao da sam ga tek rodila. Zapravo, razgovaramo o tome da imamo još jedno. Džejson hoće devojčicu,” Džejson je najavio da je večera spremna, pa je razgovor prekinut, ali uhvatila sam Nel kako posmatra Benija zamišljenim pogledom. I Kolton je primetio, ali isti sjaj video se i u njegovom izrazu kad god bi se sagnuo da sluša Benijevo brbljanje kroz puna usta. Imala sam osećaj da ćemo čuti vesti za nekoliko meseci.

Beka

Narednog maja Trudila sam se da potisnem suze kad sam popravila šlep na Nelinoj prekrasnoj venčanici. Bila je bez bretela, s podignutim strukom i srcolikim izrezom, ukusnim perlicama na gornjem delu i izazovno dubokim izrezom na leđima. Riđa kosa bila joj je skupljena na glavi u složenu frizuru od uvojaka i ukosnica, s nekoliko pramenova koji su joj slobodno uokvirivali lepo lice. Sivozelene oći blistale su joj od uzbuđenja dok se polako okretala u mestu da mi olakša nameštanje haljine oko nogu. Uzela sam njen buket od belih ljiljana s tamnoljubičastom sredinom, i držala ga uz svoj manji, isti takav buket. Kolt... pa, bila sam srećno udata žena, svakim danom sve više zaljubljena u Džejsona, ali Kolt je bio tako zgodan da ga je bilo bolno gledati. Svoju uobičajenu dugu i neurednu kosu podšišao je uredno i kratko, i bio je sveže obrijan, pa mu se isticala tvrda, hrapava vilica. Oči su mu bile prodorne, blistavoplave i tako žive da su me hipnotisale čim sam ušla iz zadnjeg dela kapele. Smoking mu je bio savršeno naboran, crn i beo, i zvaničan, a pristajao je njegovom mišićavom stasu kao da je u njemu rođen. Džejson je stajao dva mesta dalje od Kolta i bio mi je potreban svaki gram volje da ga ne odvučem u zadnji deo crkve i pozabavim se njim. Kolt je možda bio zapanjujuće zgodan, ali Džejson? Bio je kao san, kao iz mašte. Plava kosa bila mu je sveže podšišana i prikladno razbarušena i zašiljena, u zelenim očima presijavalo mu se sunce kao izbrušeni žad. Ruke su mu bile nabrekle ispod rukava smokinga, i snažan vrat istezao mu se preko okovratnika košulje. Bio je, jednom rečju, veličanstven. Ni sam Mikelanđelo nije mogao oblikovati savršenijeg muškarca. Meni, bar. Vrata se ponovo otvoriše kad je Nel uhvatila Kolta za ruke, i sve oči okrenule su se ka zadnjem delu kapele. Beni, koji je upravo napunio dve godine, stajao je na vratima, takođe u svom malom smokingu, u malenim sjajnim cipelicama, s leptir-mašnom na vratu i zalizanom kosom. Osećala sam kako se hrabri dok je stajao ukočeno na vratima, s jastukom za prstenje na ispruženim rukama. Pogledao je publiku i namrštio se kad je shvatio koliko ga ljudi gleda.

~ 209 ~ Anna


Zvoncica A onda je dokazao da je bio, iznad svega, tatin sin. Ispravio je leđa, visoko podigao glavu i samouvereno krenuo kroz prolaz, nimalo ne skrećući pogled. Uperio je oči u Nel, koju je počeo apsolutno da obožava. Znao je da mu je ona cilj, jer mu je više puta rečeno da mu je posao da bezbedno odnese prstenje do tete Neli. Nel je potpuno razmazila Benija. Čak je otišla i tako daleko da promeni uobičajeni redosled hodanja prolazom da bi Beni bio u središtu zbivanja, iako bi na venčanju to trebalo da bude mlada. Obično su devojčica sa cvećem i nosilac prstena išli posle deveruša i kumova, a pre mlade, ili tako nekako, ali Nel je rešila da Beni poslednji prođe prolazom i potpuno sam donese prstenje. I krenuo je, koračao je potpuno sam kroz dugi prolaz, ne obazirući se na šaputanja i upiranje prstiju i neprikriveno divljenje njegovoj neizmernoj ljupkosti. Osetila sam kako mi se srce steže kad sam ga ugledala u smokingu, tako odraslog, tako usredsređenog na zadatak. Pažljivo se popeo stepenicama, a onda, za razliku od onog kako smo vežbali, stao je između Kolta i Nel, podigao jastuk s prstenjem visoko koliko god je mogao. „Doneo sam prstenje, Neli. Izvoli.” Podigao je pogled ka njoj, a gomila je prikladno uzdahnula od nežnosti. Nel mu se osmehnula, pustila Koltove ruke i pokupila peševe da klekne do Benijevog nivoa. „Hvala ti, Bendžamine.” „Jesam li bio dobar?”, pitao je sa strepnjom u glasu. Poljubila ga je u čelo, smejući se. „Bio si savršen, maleni.” „Mogu sad uzeti Rafu?” Nel me je pogledala, jer nije znala šta traži. Nonno - italijanska reč za dedu, što znači moj tata - priskočio je u pomoć i uzeo Benija na krilo pošto je sveštenik preuzeo prstenje. Beni je izvadio svoju plišanu žirafu, s ljubavlju zvanu Rafa, iz dedinog džepa i ispustio glasno životinjsko režanje, dok je poskakivao plišanom životinjom po tatinim ramenima. Svi su se smejali Benovim vragolijama, naročito Nel. Brzo se pribrala i okrenula ka Koltu. Venčanje je bilo divno, a Nel je blistala od sreće više nego ikad. Prijem je bio ogroman, živahan događaj u sali nedaleko od kapele gde se održalo venčanje. Po završetku večere, Nel kao da je o nečemu razmišljala dok je polako pijuckala kiselu vodu s kriškom limuna, pogledajući u Kolta. Sedela sam pored nje, s Koltovim kumom, privlačnim ali grubim crncem po imenu Split, s njegove desne strane. Nel je duboko udahnula i izdahnula, pošto je donela odluku. Nagnula se ka Koltu, prebacila mu ruku preko vrata i prošaputala nešto u uho. Od onoga što mu je rekla, oči su mu se razrogačile od iznenađenja, a zatim i oduševljenja. „Jesi? Jesi li sigurna?”, pitao je, ne baš dovoljno tiho. Klimnula je glavom, Kolt joj je pogledao stomak, a zatim i lice, i znala sam šta mu je šapnula. „Tek juče sam postala sigurna i čekala sam posebnu priliku da ti saopštim.” Obavio je ruke oko nje, čvrsto je zagrlio i tiho joj šapnuo nešto u uho. Čula sam Nel kako šmrca, s rukama na Koltovim širokim ramenima, spuštenim dlanovima koji su joj blago podrhtavali. „Mogu li to da objavim?” pitao je.

~ 210 ~ Anna


Zvoncica Nel se odmakla. „Sad?” Nasmešio se. „Dođavola, da. Oduševljen sam!” Sagnula je glavu da nasloni obraz na njegov. „Ti si lud.” Pogledala ga je u oči. „Šta ako...” Spustio joj je dva prsta preko usana. „Ne. Jednostavno... ne.” Nel je klimnula glavom i otvorila usta da ga ugrize za prste. „Ako želiš da objaviš, samo napred.” Popeo se na stolicu, mahnuo di-džeju, koji je doneo bežični mikrofon. „Pretpostavljam da je sad pravi trenutak da održimo govore, je li tako? Imam pažljivu publiku, pošto većina još večera. Dakle, ovo mi je najbolji dan u životu. Imao sam mnogo dobrih dana, i nekoliko ne tako dobrih, kao i svi. Ali danas... danas je najbolji od svih. Nel je od danas moja supruga, znate. Da, možete slobodno da budete ljubomorni, ljudi, jer je ova prelepa, seksi, nadarena, neverovatna žena samo moja. Neću vas zamarati pojedinostima kako smo se povezali, pošto većina vas već zna neku verziju priče. Suština je u tome da sam ja jedan srećnik. Spasla me je i nikad je neću moći voleti onoliko koliko zaslužuje, ali ću sasvim sigurno pokušati.” Zastao je i gomila je ispunila prostor promuklim pljeskanjem i navijanjem. „Stani ovde pored mene, dušo.” Držao je mikrofon u ruci i privukao je Nel sebi, gledajući u nju i smeškajući se. „Znate, upravo mi je rekla da ćemo dobiti bebu.” Oduševljeni povici postali su zaglušujući, ali niko nije pljeskao jače niti vikao glasnije od mene. „Kad ti je termin, dušo, znaš li?” Spustila je glavu na Koltovu ruku. ,,U decembru.” Kolt je podigao pogled ka tavanici, razmišljajući. „Što znači da si zatrudnela u... martu.” Lagani osmeh razvukao mu se preko lica. „Mislim da znam tačno kad smo...” „Koltone!” vrisnula je i otela mu mikrofon, a zatim ga udarila po ramenu. „Izvini. Samo sam uzbuđen.” Gosti su se smejali i pljeskali, a onda je neko u pozadini kucnuo kašikom o čašu, što su uskoro svi u prostoriji primetili. Kolt je predao mikrofon svom prijatelju Splitu i okrenuo je Nel u naručju. „Sa zadovoljstvom”, čula sam ga da joj mrmlja dok ju je ljubio, dugo i duboko. Nekoliko trenutaka kasnije Split je ustao i prineo mikrofon ustima. ,,U redu, u redu. Sačuvajte nešto i za kasnije, vas dvoje.” Okrenuo se ka Koltu kad su on i Nel seli da slušaju. „Poznajem mog dečka Kolta još otkako je bio uplašeni klinac iz komšiluka. Prošao je više nego što bi većina vas mogla da zamisli, i ovde je zato što je uvek bio najpametniji i najjači od svih koje poznajem. Sad, neću vas lagati, spasao sam mu dupe jednom ili dvaput, ali on je meni pomagao više nego ja njemu. Kao brat mi je... brat, i braćala, ako znate na šta mislim.” Split je pogledao po ushićenoj publici za okruglim stolovima. „Ali, većina vas je bela, pa možda i ne znate. To me valjda čini simboličnim crncem na venčanju, ha? U redu, u redu. Hoću da kažem, posle svega kroz šta je Kolt prošao, niko u ovoj prostoriji nije srećniji od mene što vidim da se oženio, naročito tako prokleto dobrom ženom kao što je Nel. Kad sam je upoznao, bio sam sumnjičav. Bila je ljubazna, ali... pa... tad nisam video koliko je snažna. Prihvatila je Kolta i udahnula mu novi život, koliko god to glupo zvučalo. Ali bilo je tako. Voli ga i razume. A to je važno. Dakle... Kolte, Nel, vas dvoje ste mi porodica. Porodica koju nikad

~ 211 ~ Anna


Zvoncica nisam imao, i to je istina. Volim vas oboje i srećan sam zbog vas. Čestitam.” Podigao je čašu ledene vode ka tavanici, a zatim nazdravio Koltu. Shvatila sam da je došao red na mene. Danima sam ovo smišljala. Uzela sam mikrofon od Splita i ustala, progutala pljuvačku i usredsredila se na disanje. „Zdravo. Ja sam Beka, Nel mi je najbolja drugarica još od prvog - prvog dana zabavišta. Ukrala mi je lepak i šljokice. Od tada smo drugarice,” Okrenula sam se Nel. „Probaću da ovo izvedem bez plakanja ili mucanja, ali ne mogu ništa da obećam. Obe smo imale neka... zanimljiva iskustva. Pokušaću da budem vedra, pošto je ovo venčanje, ali Nel, znaš na šta mislim. Bilo je dana kad sam stvarno brinula zbog tebe. Jednom si mi rekla kako nisi sigurna da ćeš ikad biti dobro. Pa, pogledaj se sada. Udata si za neverovatnog čoveka i uskoro ćeš biti mama. Ponosim se tobom, Nel. Ti... to-toliko si toga prošla, i pronašla si svoju sreću. Pronašla si svoj put do oporavka. Bićeš di-divna majka, a ti, Kolte, bićeš predivan otac. U to nimalo ne sumnjam. Moj sin te voli, na kraju krajeva, i zapravo te bolje sluša nego mene ponekad. Je li tako, Beni?” Beni je sedeo na Džejsonovom krilu, s parčetom hleba u ruci i viljuškom okrenutom naopačke u drugoj, s kuvanim krompirom na vrhu. Pogledao je u mene, kad je čuo svoje ime, i pružio je viljušku ka meni. „Imam pije. ‘Oćeš malo, mama? ‘Oćeš malo pija?” Morala sam da se nasmejem. „Hvala, maleni. Već sam jela. Voliš li tetu Neli i čika Kolta?” Beni je klimnuo glavom. „Da. Kolt je konjić. Dao mi je da ga jašem.” „A šta je s Nel?” Pogledao je u Nel, razmišljajući. „Da. Neli, imaš još bombona? Još em-in-emsa?” Nel se nasmejala i nagnula ka njemu. „To je trebalo da bude tajna. Nije trebalo da dobiješ bombonu.” Pogledala sam u Nel, koja je pocrvenela i pravila se nedužna. „Bilo je samo nekoliko čokoladnih bombonica”, priznala je. Odmahnula sam glavom. „Znači, zato juče nije mogao mirno da sedi.” Nasmešila sam joj se. „Samo se seti ovoga kad ja jednog dana budem vraćala tvoje dete. Zatrpaću ga bombonama i poslaću ga kući, pa ćemo videti kako je to zabavno.” Zaustila sam da nastavim govor kad je iz Benovog pravca odjeknuo glasan prdež. Iznenađeno je pogledao oko sebe kao da se pita odakle je došao taj zvuk, a onda se okrenuo ka meni. „Mama, kakiću.” Publika je urliknula od smeha. Postiđeno sam pokrila lice rukom. „Izgleda da mi je govor upropastio izvesni mali usranko”, rekla sam. „Završiću ovo. Nel, volim te. Ponosim se tobom i srećna sam zbog tebe. Čestitam!” Kad sam presvukla Bena, vratila sam se na kraj govora Roberta Kaloveja, poslednjeg te večeri. Posle toga načeta je torta i započet ples. Nel i Kolt završili su prijem izvođenjem svoje pesme Stapanje, koja je dospela na nacionalne radio-stanice posle nastupa u Nju Orleansu. Igrala sam sa Džejsonom i Benom, grleći svoja dva muškarca, i gledala Nel kako svira gitaru s radošću na licu, dok joj se venčanica širila po podu oko nogu, a glas opčinjavao publiku.

~ 212 ~ Anna


Zvoncica Mladenci su otišli ubrzo posle toga. Zagrlila sam Nel pre nego što je ušla u limuzinu. „Hvala ti, Beka”, šapnula mi je. „Ne znam šta bih bez tebe, ponekad. Jedva čekam da zajedno budemo mame.” Džejson se rukovao s Koltom, a onda me zagrlio dok mu se Ben držao za drugi kuk. „Znači, Nel je trudna, ha?” izgovorio je. ,,I vreme je. Možda bi i mi trebalo da razmislimo o broju dva, šta kažeš, dušo?” Okrenula sam se da ga pogledam, s bojažljivim osmehom na usnama. „Mislim da podržavam taj plan.” Oči su mu zasijale. „Dakle, Beni, šta misliš o tome da mamica i ja imamo bebu?” „Beba? Nisam beba. Ja sam veliki dečak”, izjavio je. „Znam da jesi, druže”, rekao je Džejson, „Imali bismo dvoje dece. Tebe i još jednu bebu.” „Dve bebe?”, zbunjeno je pitao. „Dve bebe”, odgovorio je Džejson. Nasmešila sam se dok sam posmatrala kako Beni pokušava da shvati šta dve bebe znači. „Ja ta beba?”, pitao je. Džejson ga je zagolicao po stomaku. „Ne. Bićeš veliki brat.” Beni se namrštio, a oči - tako nalik na Džejsonove, najzelenije zelene i iznad svega izražajne - bile su mu zamišljene. Tada je podigao svoju plišanu životinju i zaboravio na pitanje. „Imam Rafu. Imate em-in-ems?” Otvorio je usta kao ptiče i čekao da mu ubacimo čokoladne bombonice. Nono je priskočio u pomoć. Čulo se gužvanje papira i Beni se okrenuo u Džejsonovom zagrljaju i usmerio laserski preciznu pažnju ka zvuku kesice bombona. Tata je stavljao jednu po jednu bombonicu u Benijeva usta, na moje zgražavanje. „Tata! Jedanaest je uveče! Sad neće uopšte spavati!” Tata je samo slegnuo ramenima. „Venčanje je, figlia. Ovde pravila ne važe.” Dobro je prošla ponoć pre nego što smo Džejson i ja uspavali Benija u krevetiću u našoj hotelskoj sobi. Skinuli smo lepo svečano odelo i sklupčali se na krevetu, tako što me je Džejson obgrlio s leđa. Neko vreme ćutao je i dremao. „Nadam se da je devojčica. Nazvaćemo je Bela.” Frknula sam. „Nećemo ćerki dati ime po Sumraku.” „Šalim se, dušo.” „Šta je s Ivlin?” „Hm. Možda.” Tonuo je u san, pa sam ga pustila i razmišljala o mogućim imenima za dečake i devojčice dok nisam i sama zaspala. U jednom trenutku noći, Beni je dopuzao u naš krevet i zavukao svoje toplo malo telo između nas. Džejson je prebacio ruku preko njega i mog kuka i pomerio ju je da me pomiluje po stomaku u snu. Bila sam polubudna, osećajući Benijev dah na ramenu i Džejsonovu ruku na koži. Bila sam potpuno zadovoljna, blaženo srećna.

~ 213 ~ Anna


Zvoncica Kraj

~ 214 ~ Anna


Zvoncica

Post skriptum Kolt je držao ćerku u naručju, ljuljuškajući njeno malo telo na pregibu lakta. Lebdela je između jave i sna, poluspuštenih kapaka, dok mu je prstićima stezala palac. Bila je umotana u meko bež ćebe, s nacrtanim, razrogačenim zelenim sovama koje su mudro gledale. Njeno ime, Kajli, bilo je izvezeno zelenim koncem duž ugla. Kad se Kajli promeškoljila u ćebetu, negodujući, dok se mučila da ostane budna, Kolt je ustao sa stolice za ljuljanje i krenuo da seta po dečjoj sobi, nežno je ljuljajući. Otvorila je oči malo šire i razroko se zagledala u tatu, dok je pomerala usta i ispuštala cijukave zvuke. Kolt je dohvatio cuclu iz krevetića i stavio joj je u usta, a onda zapevušio nekoliko stihova. Kad su od tog pevušenja oči počele da joj se sklapaju, Kolt je udahnuo i zapevao, tihim nežnim glasom: Imaš mamine oči, znaš, Devojčice moja mala. Jednim uzdahom mi zarobiš srce. Imaš mamin nos, znaš, Devojčice moja mala. Stežeš mi prste svom snagom, i držiš mi dušu u svojim ručicama. Sanjao sam te, Devojčice moja mala. Sanjao sam te, Svake noći devet meseci. Ali nikad nisam sanjao Da ćeš me ukrasti očima Istim maminim. Svaki otac ima duha, znaš, Devojčice moja mala, Muči ga sve što bi moglo da se pokvari. I samo mogu da te grlim I nadam se da to dobro radim, Nadam se da te dovoljno volim Nadam se da ću ti dati sve što zaslužuješ. Sanjao sam te, znaš, Devojčice moja mala, S maminim očima. I dalje te sanjam,

~ 215 ~ Anna


Zvoncica Sanjam šta ćeš biti I šta ćeš raditi. Sanjam tvoje prve korake I kako slušam tvoje prve reči. Imam još jednog duha, Potajni strah svakog oca, Za tren ćeš biti za volanom, Za tren ići na sastanak S momkom koga ne podnosimo, Još jedan treptaj i završićeš školu, A još jedan i vodiću te do oltara. Zato nemoj da odrasteš, Devojčice moja mala. Ostani mala i topla i nežno, U mom naručju zaspi uz moju pesmu. Nemoj da odrasteš, Devojčice moja mala. Bar ne tako brzo. Kajli je brzo zaspala dok Koltov glas nije izbledeo. Spustio ju je u krevetac, sagnuo se i nežno je poljubio. Nel je stajala na vratima i posmatrala. Prišla je i privila se uz Kolta dok su posmatrali svoju ćerku kako spava. „Možeš li da veruješ da smo stvorili nešto tako savršeno?” Nasmešio se svojoj ženi. „Da, mogu, ljubavi.” U takvim trenucima ožiljci su bili zaboravljeni, noćne more prognane, a strahovi umireni. Svaki dah, svaki poljubac za laku noć, svaka otpevana uspavanka potiskivala je prošlost sve dalje, dok potajno rezanje žiletima i noći obuzdavanih suza nisu bili ništa više već samo stare uspomene iz drugog života. U takvim trenucima nevinost novorođenčeta lečila je sve najdublje posekotine. U takvim trenucima sve je konačno bilo u redu.

~ 216 ~ Anna


Zvoncica

Spisak pesama Demons Imagine Dragons I Drive Your Truck Lee Brice Sure Be Cool If You Did Blake Shelton Whatever It Is Zac Brown Band Flightless Bird Iron & Wine Singers and Endless Song Iron & Wine (Kissed You) Goodnight Gloriana Must Be Doin’ Somethin’ Right Billy Currington First Day of My Life Bright Eyes We’re Going To Be Friends The White Stripes Falling Slowly Glen Hansard & Marketa Irglova Come and Goes (In Waves) Greg Laswell God’s Gonna Cut You Down Johnny Cash Your Long Journey Robert Plant & Alison Krauss Been a Long Day Rosi Golan Please Remember Me Tim McGraw Ten Cent Pistol The Black Keys The Blower’s Daughter Damien Rice Longing to Belong Eddie Vedder City Sarah Bareilles Dream Priscilla Ahn To Travels & Trunks Hey Marseilles Rhythm of Love Plain White T’s Kingdom Come The Civil Wars Sleepless Nights Eddie Vedder i Glen Hansard Breathe Me Sia

Kao i u prethodnoj knjizi, muzika je udahnula život ovoj priči. Zaljubila sam se u Džejsona i Beku kad sam napisala priču, i ove pesme su muzička pozadina toj ljubavi. Svaka pesma priča sopstvenu priču, a zajedno pletu tapiseriju. Pošto me podržavate kupovinom mojih knjiga, molim vas da podržite i ove sjajne muzičare kupovanjem njihove muzike. Umetnost - svaka njena vrsta - jeste najiskreniji izraz naših duša. Umetnost nas čini ljudskim bićima. Povezuje nas kao društvo, kao kulturu i kao planetu. Podržavajte umetnost, bilo koju. Kupujte je, delite je, stvarajte je. Kao što Nil Gejmen kaže u svom, sad

~ 217 ~ Anna


Zvoncica već slavnom, obraćanju Filadelfijskom univerzitetu umetnosti: „Pravite zanimljive, neverovatne, veličanstvene, čarobne greške. Kršite pravila. Stvarajte dobru umetnost.”

~ 218 ~ Anna

 
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you