Issuu on Google+

Lisa Klejpas

Na krilima leptira


Prvo poglavlje Kad je Lusi Marin imala sedam godina, desile su se tri stvari: njena mlađa sestra Alis se razbolela, dobila je zadatak da uradi svoj prvi naučni projekat i otkrila je da magija postoji. Tačnije, da poseduje moć stvaranja magije, i to je bilo dovoljno da za čitav život upamti da je između običnog i čudesnog često samo korak, udah, jedan otkucaj srca. Doduše, takva spoznaja teško može čoveka da ispuni sigurnošću ili odvažnošću. Makar ne u Lusinom slučaju. Nakon toga postala je obazriva. Tajanstvena. Otkriće da poseduješ magijske moći, naročito one nad kojima nemaš nikakvu kontrolu, podrazumeva da si drugačiji od ostalih, a čak i sedmogodišnje dete dovoljno je bistro da shvati da nije poželjno da se nađe s pogrešne strane granice između normalnog i drugačijeg. Svako želi negde da pripada. Međutim, kad imaš neku tajnu, glavni problem je u tome što te ona, koliko god se trudiš da je zadržiš za sebe, automatski odvaja od ostatka sveta. Lusi nikad nije uspela da dokuči zašto je njena magija proradila baš tada, niti da odgonetne koji je lanac događaja doprineo njenom buđenju, ali bila je ubeđena u to da je sve počelo onog jutra kad se Alis probudila s ukočenim vratom, groznicom i jarkocrvenim osipom po koži. Čim je ugledala taj prizor, Lusina majka raspamećeno viknu ocu da pozove lekara. Uplašena iznenadnim metežom, Lusi je sedela na kuhinjskoj stolici, još uvek u spavaćici. Srce joj je divlje lupalo dok je posmatrala kako otac uspaničeno prekida vezu, zalupivši slušalicu tako snažno da je iskočila iz plastičnog ležišta. „Pronađi cipele, Lusi! Požuri!“ Očev glas, uvek tako miran i pribran, zadrhti kod poslednje reči. Lice mu je bilo belo poput osušene lobanje. „Šta se dešava?" „Mama i ja vodimo Alis u bolnicu.“


„Idem li i ja s vama?“ ,,Ne. Ti ćeš ostati kod gospođe Gajsler." Lusi se stresla već na sam pomen tog imena. Gospođa Gajsler je bila komšinica koja je uvek vrištala na nju kad bi biciklom prešla preko njenog travnjaka. „Neću da idem tamo“, pobunila se. „Obuzmu me žmarci kad je vidim.“ „Nemoj sada, Lusi.“ Otac je tako strogo pogleda da joj reči presahnuše u grlu. Pođoše ka kolima. Majka se uvukla na zadnje sedište, privijajući Alis uza se kao malu bebu. Alis je ispuštala toliko uznemirujuće zvuke da je Lusi morala da stavi šake preko ušiju. Šćućurila se u uglu automobila, osećajući kako joj se vlažne vinilske presvlake lepe za noge. Kad su je ostavili pred kućom gospođe Gajsler, otac tako mahnito nagazi gas da su gume ostavile crne tragove po asfaltu. Lice gospođe Gajsler bilo je zbrčkano poput spuštenih rolo vrata. Odmah je upozorila Lusi da ništa ne dira. Kuća je bila puna antikviteta. U vazduhu je lebdeo miris plesnivih starih knjiga i kiselkastog sredstva za glancanje nameštaja. Bilo je tiho kao u crkvi. Nije se čuo ni najmanji šum ni TV u pozadini, ni muzika, ni glasovi, ni zvonjava telefona. Lusi je sedela na sofi od brokata, mirna ko bubica, zureći u čajni servis pažljivo raspoređen po stočiću za kafu. Servis je bio napravljen od nekog čudesnog stakla, kakvo Lusi još nikada nije videla. Šolje i tacne zračile su iskričavim šarenim sjajem, a ivice su im bile ukrašene masivnim zlatnim vencima i cvetovima. Opčinjena svetlucavim bojama koje su iz svakog ugla delovale drugačije, Lusi kleknu na pod radoznalo okrećući glavu s jedne strane na drugu. Gospođa Gajsler zastade pred vratima i tiho se zacereka. Smeh joj je pucketao kao kad se sipa voda preko kockica leda. ,,To je umetničko staklo“, objasnila je. ,,Iz Čehoslovačke. Ovaj servis je već sto godina u vlasništvu moje porodice.“ „Kako su stavili ove duge unutra?“, tiho upita Lusi. „Ubacili su metal i boju u rastopljeno staklo.“ Lusi je bila zadivljena tim otkrićem. „Kako se topi staklo?“


Ali gospođa Gajsler se već umorila od priče. „Deca previše pitaju“, progunđa i vrati se u kuhinju. Uskoro je Lusi saznala šta se desilo s njenom petogodišnjom sestricom. Nešto što se zove meningitis. To je značilo da će Alis po povratku iz bolnice biti strašno slaba i iscrpljena i da će Lusi morati lepo da se ponaša, vodi računa o njoj i ne pravi probleme. To je takođe značilo da neće smeti da se svađa sa Alis ili radi stvari koje mogu da je uznemire. ,,Nemoj sada“, stalno su ponavljali njeni roditelji. Te reči je najčešće slušala. To dugo turobno leto bilo je sasvim drugačije od prethodnih. Više nije bilo onih bezazlenih igara i podizanja šatora i vrzmanja oko rasklimatanih štandova s limunadom. Alis je zbog svoje bolesti postala gravitaciona tačka oko koje je ostatak porodice u napetim orbitama kružio poput nestabilnih planeta. Kad se Alis vratila iz bolnice, u njenu sobu nedeljama su pristizale gomile novih igračaka i knjiga. Roditelji su joj dopuštali da trčkara oko stola usred ručka i više nisu zahtevali od nje da koristi reči kao što su molim i hvala. Uvek je dobijala najveće parče kolača, išla na spavanje kasnije nego ostala deca, ali ni to je nije moglo u potpunosti zadovoljiti. Reč previše izgubila je smisao za devojčicu koja je dobijala čak i više od toga. Marinovi su živeli u Balardu, predgrađu Sijetla koje su nekada davno osnovali Skandinavci koji su radili u fabrikama za preradu i konzerviranje lososa. Kako je Balard rastao i razvijao se, procenat skandinavskog stanovništva u njemu se smanjivao, ali još uvek su bili primetni znaci nekadašnjeg nasleđa. Lusina majka spremala je starinska jela po receptima koje je nasledila od svojih skandinavskih predaka: gravlaks, sušene filete lososa začinjene solju, šećerom i mirođijom, rolovanu svinjetinu s nadevom od suvih šljiva i đumbira i krumkake, kolačiće s kardamomom u obliku savršenih kupica koje se prave tako što se testo namotava oko varjače. Za razliku od Alis, koju to uopšte nije zanimalo, Lusi je volela da pomaže majci u kuhinji. Ni kad je leto preraslo u oštru jesen i došlo vreme za školu, situacija kod kuće nije se promenila. Alis jeste ozdravila, ali čitava porodica i dalje je funkcionisala po principu njene bolesti - Alis ne sme da se uzrujava i mora dobiti sve što poželi. Kad se Lusi pobunila zbog toga, majka prasnu na nju kao nikada ranije.


„Stidi se svoje ljubomore! Sestra ti umalo nije umrla. Prošla je kroz pravu agoniju. Nemaš pojma koliko si srećna što se to nije desilo tebi!“ Danima nakon toga Lusi je mučio osećaj krivice, koji je nadirao u talasima poput neposustajuće groznice. Sve dok joj se majka nije obratila tim neočekivano strogim tonom, Lusi nije mogla da prepozna to izjedajuće osećanje koje joj je rovarilo po utrobi čineći je napetom poput violinskih struna. Sad je shvatila da je to ljubomora. Mada nije znala kako da se otarasi tog osećanja, znala je da mu više nikada ne sme dopustiti da izbije na površinu. Mogla je samo da čeka i nada se da će se stvari vratiti u normalu. Ali to se nikada nije dogodilo. I mada je majka stalno govorila da svoje kćeri voli podjednako samo na drugačiji način, Lusi se činilo da je Alis volela nekako dublje i iskrenije. Lusi je obožavala svoju majku. Ona je kišne dane uvek znala da učini zanimljivim i nikad joj nije branila da vršlja po plakaru i isprobava njene haljine i cipele s visokim štiklama. Pa ipak, ispod majčine vedrine i energičnosti izbijala je neka misteriozna tuga. Tu i tamo Lusi bi banula u njenu sobu i zatekla je kako zuri u neku nepomičnu tačku na zidu, potpuno izgubljena. Ponekad u rano jutro Lusi bi se na vrhovima prstiju ušunjala u sobu svojih roditelja i šćućurila na majčinoj strani kreveta, zagnjurivši bose nožice pod tople pokrivače. Otac se uvek rogušio kad bi se Lusi preselila kod njih. Progunđao bi da treba da se vrati u svoju sobu, ali majka bi promrmljala: „Pusti nas još malo. Volim da mi ovako počne dan.“ Snažno bi je zagrlila, a Lusi bi se još čvršće privila uz nju. Doduše, umela je majka i da je kazni kad nije bila zadovoljna njenim ponašanjem. Kad bi čula da je Lusi pričala na času, dobila slabu ocenu na testu iz matematike ili nije marljivo vežbala na časovima klavira, navukla bi na lice onu ledenu grimasu sa stisnutim usnama. Lusi nikada, ali baš nikada nije mogla da shvati zašto je sve ono što je Alis dobijala na tacni ona morala da zasluži. Nakon one skoro fatalne bolesti, kad su joj svi povlađivali, Alis je postala strašno razmažena. Imala je grozne manire, prekidala odrasle u razgovoru, igrala se hranom za stolom i otimala stvari ljudima iz ruku. Ali svi su prelazili preko toga. Jedne večeri, dok su se Marinovi spremali da izađu na večeru a ćerke ostave sa bebisiterkom, Alis zaplače iz sveg glasa. Vrištala je sve dok ih nije


naterala da otkažu rezervaciju i ostanu kod kuće. Umesto izlaska u restoran, naručili su picu i seli za kuhinjski sto, još uvek obučeni u onu otmenu odeću. Majčin nakit presijavao se pod svetlošću lustera, razbacujući iskričave odsjaje po tavanici. Alis zgrabi parče pice i pređe u dnevnu sobu da gleda crtaće na TV- u. Lusi uze svoj tanjir, spremajući se da krene u istom pravcu. ,,Lusi“, reče majka, „nemoj ustajati od stola dok ne završiš s jelom.“ „Ali Alis večera u dnevnoj sobi.“ „Ona je još mala.“ Na Lusino iznenađenje, otac odluči da se umeša. ,,Ona je samo dve godine mlađa. Koliko se sećam, Lusi nikada nismo dozvoljavali da šeta po kući za vreme večere.“ „ Alis se još nije vratila na težinu koju je imala pre meningitisa“, oštro odbrusi majka. „Lusi, vraćaj se za sto.“ Lusi oseti kako je nešto steže u grlu, toliko ju je pogodila ta nepravda. Krenula je nazad ka stolu, što sporije može, pitajući se da li će se otac drznuti da ponovo interveniše. Ali on samo odmahnu glavom i ućuta. ,,Izvrsno“, reče majka zarivši zube u picu kao da jede neki redak delikates. „Obožavam picu. Pravo da ti kažem, nije mi se ni išlo u onaj restoran. Više mi prija ova domaća atmosfera.“ Otac ništa nije odgovorio. Metodično dovrši picu, odnese prazan tanjir u kuhinju i krene u potragu za telefonom. „Učiteljica je rekla da ti dam ovo“, reče Lusi pruživši majci parče papira. ,,Ne sada, Lusi. Spremam ručak.“ Šeris Marin mahala je nožem nad kuhinjskom daskom, pedantno seckajući celer na komadiće u obliku slova u. Lusi je strpljivo čekala. ,,U redu, mila.“ Majka tiho uzdahnu, pogledavši je. ,,Da čujem o čemu se radi.“ ,,To su uputstva za sajam nauke za učenike drugog razreda. Imamo tri nedelje da uradimo projekat.“ Stigavši do kraja stabljike, majka spusti nož i uze papir. Blago se namršti dok je čitala tekst. „Ovo zahteva dosta vremena. Da li svi đaci moraju da učestvuju?“


Lusi ćutke klimnu. Majka ozlojeđeno zavrte glavom. „Šta ti nastavnici misle? Da mi roditelji imamo vremena za bacanje?" „Ti ništa ne moraš da radiš, mama. To je moj projekat.“ „Moramo da te odvedemo do radnje da kupiš projektnu tablu i ostale potrepštine. Neko treba i da nadzire tvoje eksperimente i pomogne ti da uvežbaš usmenu prezentaciju.“ Otac baš tada banu u kuhinju. Delovao je umorno, kao i uvek nakon dugog dana. Filip Marin imao je dva posla - predavao je astronomiju na Vašingtonskom univerzitetu i radio kao stručni konsultant za Nasu. Često je bio toliko zauzet da se činilo da je u svom domu pre gost nego domaćin. Čak i kad bi uspeo da se vrati kući pre večere, što se retko dešavalo, odmah bi se latio telefona i nastavio da veća s kolegama, ostavljajući suprugu i ćerke da jedu bez njega. Svakodnevne dužnosti devojčica, imena njihovih drugarica, učiteljica i fudbalskih trenera za njega su bila nepoznanica. Baš iz tog razloga Lusi je iznenadila majčina reakcija. „Neko treba da pomogne Lusi oko naučnog projekta. Ja sam se prijavila da volontiram u Alisinom vrtiću; bio bi red da se i ti malo uključiš.“ Pružila mu je cedulju i sručila iseckan celer u lonac sa supom koja se krčkala na šporetu. „Blagi bože!“ Otac se namršti, odsutno preletevši pogledom preko papira. „Nemam vremena za takve stvari.“ „Moraćeš da ga stvoriš“, odgovori majka. ,,A šta kažeš da angažujem nekog od svojih studenata da joj pomogne? Mogao bih to da provučem kao dodatnu aktivnost“, predloži otac. Majka se namršti i stisne uglove usana, „Filipe, zaboga! Otkud ti samo ideja da rođeno dete utrapiš nekom...?“ „Samo sam se šalio“, brzo odvrati otac, mada Lusi baš nije bila ubeđena u to. „Znači, pristaješ da pomogneš Lusi?“ „Izgleda da nemam drugog izbora.“ ,,To će vam pružiti šansu da se malo zbližite."


Otac skrušeno pogleda u Lusi. „Zar nam je to potrebno?" „Naravno da jeste, tatice." „Dobro, ako je tako. Jesi li odlučila kakav eksperiment želiš da napraviš?“ „Napisaću referat", reče Lusi. „O staklu.“ „ A šta kažeš za neki svemirski projekat? Možemo da napravimo model Sunčevog sistema ili opišemo kako nastaju zvezde...“ ,,Ne, tata. Mora da bude o staklu.“ ,,Zašto?“ ,,Zato.“ Lusi je postala fascinirana staklom. Svakog jutra za vreme doručka zurila je u čudesni materijal od kog je napravljena njena čaša za sok. Opčinjeno je razmišljala o njegovoj savršenoj sposobnosti da zadrži prozirnu tečnost i lakoći kojom je prenosio toplotu, hladnoću i vibracije. Otac je odvede u biblioteku, gde su pretresli gomilu knjiga o proizvodnji stakla. Koristili su isključivo knjige namenjene odraslima, zato što je tvrdio da dečje knjige na tu temu nisu dovoljno detaljne. Lusi je tu naučila da supstance napravljene od molekula organizovanih poput poslaganih cigala nisu prozirne, ali da kod supstanci sačinjenih od nasumičnih, neorganizovanih molekula, kao što je voda ili rastopljeni šećer ili staklo, svetlost uspeva da se probije kroz međumolekularni prostor. „Lusi, da li je staklo tečnost ili čvrsto telo?“, upita je otac dok su lepili dijagram za projektnu tablu. „Staklo je tečnost koja se ponaša kao čvrsto telo.“ „Svaka čast, pametnice. Hoćeš i ti, kad porasteš, da budeš naučnik kao tata?“ Lusi odmahnu glavom. „Šta bi volela da budeš?“ „Umetnica koja pravi stvari od stakla.“ Lusi je odnedavno počela da mašta o tome kako će jednog dana praviti divne predmete od stakla. U snovima je posmatrala kako se svetlost presijava i prelama kroz prozore boje šećerleme i kako se staklo vrtloži i izvija poput nekih egzotičnih podvodnih stvorenja, ptica ili cveća.


Otac je delovao zabrinuto. „Malo umetnika može da živi od svoje profesije. Samo oni koji postanu slavni uspevaju nešto da zarade." „Onda ću postati slavna“, veselo odvrati Lusi, bojeći slova na projektnoj tabli. Kad je došao vikend, otac je odvede u lokalnu staklarsku radionicu gde joj je neki riđobradi muškarac pokazao osnove svog zanata. Lusi je zurila kao hipnotisana, pokušavajući da priđe što bliže. Nakon što je rastopio pesak u staklarskoj peći, zanatlija gurne dugu metalnu šipku u peć i prikupi rastopljeno staklo koje je podsećalo na užarenu crvenu grudvu. Vazduh je bio prožet mirisima usijanog metala, znoja, nagorelog mastila i pepela od vlažnih novina koje su se koristile za ručno oblikovanje stakla. Sa svakim narednim slojem stakla zanatlija je uvećavao vatrenu narandžastu masu, neprestano je okrećući i podgrevajući. Potom je dodao sloj plave frite, keramičkog praha, i izvaljao staklenu masu preko čeličnog stola kako bi se boja ravnomerno rasporedila. Lusi ga je posmatrala širom otvorenih očiju. Želela je da nauči apsolutno sve o tom misterioznom procesu, svaki mogući način za sečenje, stapanje, bojenje i oblikovanje stakla. U tom trenutku joj se učini da na svetu nema ničeg važnijeg ili vrednijeg od toga. Pre nego što su napustili radionicu, otac joj kupi stakleni ukras, nešto kao balon oslikan svetlucavim prugama koje su podsećale na dugu. Bio je prikačen za stalak od mesingane žice. Lusi je još tada znala da će taj dan zauvek pamtiti kao najlepši u svom detinjstvu. Kasnije te nedelje, kad se Lusi vratila kući s fudbalskog treninga, nebo je bilo preplavljeno nijansama sutona i mreškajućim oblacima koji su podsećali na srebrnasti voštani cvet na podlozi boje šljive. Ne skidajući plastične štitnike preko kojih su bile navučene fudbalske štucne, odvukla se do svoje sobe. Čim je ušla, primeti da lampa na noćnom stočiću svetli. Alis je stajala pred njom, držeći nešto u rukama. Lusi se momentalno naroguši. Sto puta joj je rekla da ne sme da ulazi u njenu sobu bez dozvole, ali je Alis, valjda baš zato što je to bila zabranjena teritorija, najviše od svega želela da bude baš tu. Pošto je primetila da njene plišane igračke i lutke često nisu tamo gde ih je ostavila, Lusi je već neko vreme sumnjala da Alis ima običaj da se prošvercuje u njenu sobu.


Čim je osetila Lusin nemi urlik, Alis se prenu i ispusti stvar koju je držala u rukama. Kroz vazduh se razlegao prasak koji obe natera da odskoče od poda. Alisino malo lice buknu poput bulke, preplavljeno osećanjem krivice. Lusi se tupo zagleda u svetlucavu srču na drvenom podu. Bio je to onaj ukras koji joj je otac kupio u staklarskoj radionici. „Šta tražiš ovde?“, upita je s osećanjem besa i neverice. „Ovo je moja soba. To je pripadalo meni. Izlazi napolje!" Alis briznu u plač, okružena krhotinama stakla. Privučena bukom, majka uleti u sobu. ,,Alis!“ Pojuri k njoj i podigne je u naručje, uspaničeno je sklanjajući od stakla. „Jesi li povređena, dušo? Šta se desilo?“ „Lusi me je uplašila“, zajeca Alis. „Slomila mi je stakleni ukras“, prasnu Lusi. „Bez pitanja je ušla u moju sobu i slomila ga.“ Majka je grlila Alis, gladeći je po kosi. „Važno je da niko nije povređen.“ „Važno je da je slomila nešto što je bilo moje!“ Majčino lice poprimi ozlojeđen, uznemiren izraz. „Samo je bila radoznala. Nije to namerno uradila, Lusi.“ Lusi se ljutito zagleda u svoju mlađu sestru. „Mrzim te. Da ti više nikad nije palo na pamet da dođeš ovde ili ću ti otfikariti glavu!“ Ta pretnja izazove novu bujicu Alisinih suza. „Dosta, Lusi.“ Majčino lice se još više smrači. „Treba da budeš pažljivija prema sestri. Zar si zaboravila na njenu bolest?" „Više nije bolesna“, odvrati Lusi, ali njene reči izgubiše se među Alisinim neutešnim jecajima. „Prvo moram da smirim tvoju sestru“, reče majka, ,,a onda ću doći da počistim ovo staklo. Nemoj ni slučajno da ga diraš. Ti komadići oštri su kao britva. Za ime božje, Lusi, kupiću ti drugi ukras.“ „Neće biti isti“, nadureno procedi Lusi, ali majka je već izašla iz sobe noseći Alis u naručju.


Lusi klekne ispred smrskanog stakla, prozirnog i svetlucavog poput mehurića sapunice koji su se razlili preko poda. Klečala je i šmrcala piljeći u slomljeni ukras sve dok vid nije počeo da joj se muti. Emocije su pokuljale iz nje, izbijajući kroz kožu i raspršujući se u vazduhu: bes, tuga i uzavrela izjedajuća očajnička potreba za ljubavlju. Pod prigušenom svetlošću stone lampe svetlucave tačkice počeše da oživljavaju. Progutavši suze, Lusi prekrsti ruke preko grudi i duboko udahnu. Zatreptala je kad je svetlucava srča počela da se diže od poda i kovitla oko nje. Zapanjena, obrisala je oči i posmatrala kako sićušna svetlašca kruže i plešu. Sve dok na kraju nije shvatila šta je to. Svici. Magija namenjena samo njenim očima. Svaki komadić stakla transformisao se u živu iskru. Plešuća povorka svitaca uputila se ka otvorenom prozoru i šmugnula u noć. Par minuta kasnije, kad se majka vratila u sobu, Lusi je sedela na ivici kreveta zureći u prozor. „Gde je ono staklo?“, upita majka. „Više nije tu“, odsutno odgovori Lusi. To je bila njena tajna. Njena magija. Nije znala odakle je došla, znala je samo da će pronaći potreban prostor i nadahnuti ga životom kao cveće koje raste u pukotinama na ispucalom pločniku. „Rekla sam ti da ga ne diraš. Mogla si da se posečeš." „Izvini, mamice." Lusi uze knjigu s noćnog stočića, nasumice je otvori i slepo se zagleda u slučajno odabranu stranicu. Majka tiho uzdahnu. „Lusi, moraš da budeš strpljivija sa svojom sestrom.“ ,,Znam.“ „Još je krhka i iscrpljena od bolesti.“ Lusi je zurila u knjigu ćuteći kao zalivena sve dok majka nije napustila sobu. Večera je protekla u napetoj tišini, koju je narušavalo samo Alisino brbljanje. Lusi je pomogla majci da raščisti sto i utonula u vlastite misli.


Izgleda da su njene emocije bile toliko jake da su tom smrskanom staklu uspele da podare novi oblik. Palo joj je na pamet da je staklo možda pokušavalo nešto da joj kaže. Banula je u očev kabinet, zatekavši ga kako okreće neki telefonski broj. Znala je da ne voli da ga ometaju dok radi, ali morala je nešto da ga pita. ,,Tata“, kolebljivo zausti. Po napetosti njegovih ramena mogla je zaključiti da ga je njen prepad iznervirao, ali glas mu je bio blag kad je spustio slušalicu i rekao: „Molim, Lusi“. „Šta znači kad vidiš svica?“ „Sumnjam da u Saveznoj Državi Vašington možeš da vidiš svica, dušo. Oni ne zalaze tako daleko na sever.“ „Ali šta oni znače?“ „Misliš, u simboličkom smislu?“ Otac se nakratko zamisli. „Svitac je preko dana skroman, čak ružnjikav insekt. Da ne znaš njegovu tajnu, pomislila bi da nije ništa naročito. Ali kad padne noć, svetlost koja se skriva u njemu naprasno zablista. Tama mu pomaže da ispolji svoj najlepši dar.“ Zanos na Lusinom licu ga natera da se osmehne. „Priznaćeš da je to čudesan talenat za jedno malo i neugledno stvorenje." Otada se magija vraćala u Lusin život onda kad joj je bila najpotrebnija. Ponekad i onda kad je to najmanje želela.


Drugo poglavlje „Znaš, ja sam prilično sumnjičava prema muškom rodu“, rekla je Lusi Kevinu nedugo nakon što su se upoznali. Te večeri ju je nežno zagrlio i prošaptao: „Veruj mi, sa mnom nećeš imati taj problem.“ Već dve godine živela je s Kevinom Pirsonom, a još uvek nije mogla da poveruje u svoju sreću. On je bio sve što je mogla da poželi - muškarac koji je shvatao vrednost sitnih gestova, umeo da zasadi njen omiljeni cvet ispred njihovog zajedničkog doma ili je pozove usred dana, tek onako, bez naročitog razloga. Kao druželjubiv čovek, imao je običaj da izvuče Lusi iz ateljea i izvede je na zabavu ili večeru s prijateljima. U ranijim vezama Lusi je imala velikih problema zbog svojih opsesivnih radnih navika. Njen posao bio je da od stakla izrađuje predmete kao što su mozaici, ukrasne lampe, čak i mali komadi nameštaja, ali najviše od svega volela je da pravi vitraže. Nije uspevala da upozna muškarca koji bi mogao da je fascinira bar upola koliko njena profesija. Zato je bila mnogo bolja umetnica nego partnerka. Ali Kevin je prekinuo taj šablon. On ju je uputio u tajne senzualnosti i poverenja. S njim je provela trenutke u kojima je osetila bliskost veću nego bilo s kim drugim. Pa ipak, među njima je i dalje postojala neka mala ali nepremostiva distanca, nešto što ih je sprečavalo da spoznaju apsolutnu i suštinsku istinu jedno o drugom. Kroz poluotvoren prozor uvlačio se svež povetarac prožet mirisom morske soli. Lusin umetnički atelje, smešten u adaptiranoj garaži, bio je pun staklarske opreme i alata. Tu su bili sto za projektovanje i sečenje sa ugrađenom svetlosnom komorom, aparat za lemljenje, police za skladištenje staklenih ploča i mala staklarska peć. Ispred ulaza visio je veseli stakleni mozaik - ženska silueta na starinskoj drvenoj ljuljašci s pozadinom boje neba. Ispod slike kitnjastim pozlaćenim slovima bile su ugravirane reči: Zanjiši se na zvezdi.


Iz obližnjeg Frajdej Harbora dopirali su zvuci vesele prepirke galebova i sirene trajekta koji uplovljava u pristanište. Ostrvo San Huan, iako deo Savezne Države Vašington, deluje kao sasvim zaseban svet. Zaštićeno moćnom senkom Kaskadskih planina, obasjano je suncem čak i kad je Sijetl obavijen sivilom i plaštom rominjave kiše. Obala je sva u plažama, a unutrašnjost ostrva krase bujne šume jela i borova. U proleće i jesen, kada orke krenu u hajku na losose, oblačići vodene pare lebde na horizontu. Lusi je pažljivo slagala sićušne elemente, isprobavajući razne varijante pre nego što ih konačno pritisne uz radnu površinu prekrivenu tankim slojem vezivnog maltera. Pravila je mozaik od različitih materijala svetlucavih oblutaka koje je more izbacilo na obalu, komadića slomljenog porcelana, murano stakla ili milefjori mozaika i drugih sićušnih elemenata raspoređenih duž zacrtanih linija. Bio je to rođendanski poklon za Kevina. Stočić s vijugavim apstraktnim šarama, onim što su ga zadivile čim ih je ugledao na jednoj od njenih skica. Okupirana poslom, potpuno je zaboravila na ručak. Negde sredinom popodneva Kevin zakuca na vrata i uđe u atelje. ,,Hej“, s osmehom dobaci Lusi, brzo prekrivši platnom nedovršeni mozaik kako ga ne bi video. „Otkud ti ovde? Da nećeš da me izvedeš na sendvič? Pravo da ti kažem, umirem od gladi.“ Ali Kevin ništa ne odgovori. Lice mu je bilo napeto i ukočeno. ,,Moramo da razgovaramo“, reče, izbegavajući njen pogled. „O čemu?“ Iz grudi mu se ote težak uzdah. „Ovo više ne štima.“ Prema njegovom izrazu lica, Lusi shvati da imaju ozbiljan problem. Oseti kako je obuzimaju ledeni žmarci. „Šta... šta ne štima?“ „Nas dvoje. I naša veza.“ Lusi se toliko zaprepastila da joj se um paralisao. Trebalo joj je nekoliko sekundi da se sabere. „Mislim, ne radi se o tebi“, objašnjavao je Kevin. ,,Ti si sjajna cura. Stvarno tako mislim. Ali to mi je postalo nedovoljno. U stvari, loše sam se izrazio. Ne nedovoljno, nego previše. Ti si previše za mene. Imam osećaj da mi ponestaje prostora, da sam toliko stešnjen da ne mogu da dišem. Da li ti ovo zvuči smisleno?“


Lusin zabezeknut pogled prikovao se za komadiće stakla na radnom stolu. Ako se fokusira na nešto drugo, na bilo šta osim na Kevina, možda ga natera da zaćuti. „Moramo u potpunosti da razjasnimo stvari, kako na kraju ne bi ispalo da sam ja negativac. Niko ne mora da bude negativac. Shvati me, Lus, nemam više snage da te ubeđujem da sam u ovu vezu uložio koliko i ti. Kad bi makar na trenutak mogla da se postaviš na moje mesto, shvatila bi zašto mi treba pauza. Zašto moram da se odmorim od svega. Od nas.“ „Ti ne tražiš pauzu.“ Lusi dohvati sekač za staklo i umoči vrh u ulje. ,,Ti raskidaš sa mnom.“ Nije mogla da veruje. Čak i dok je izgovarala te reči, njen um je odbijao da poveruje u njih. Uzela je lenjir i zasekla komad stakla, gotovo nesvesna onoga što radi. „Vidiš o čemu govorim? Čuješ li ton svoga glasa? Odlično znam šta ti se sad vrzma po glavi. Oduvek si brinula da ću jednog dana da raskinem s tobom. To se sada stvarno dešava, pa misliš da si sve vreme bila u pravu. Ali stvari ne stoje baš tako.“ Kevin nakratko ućuta, posmatrajući kako Lusi kleštima hvata zasečeno staklo. Samo jedan vešt potez i staklena tabla se pedantno prelomila duž zasečene linije. ,,Ne kažem da si ti kriva što je ispalo ovako. Samo pokušavam da kažem da ni ja nisam kriv.“ Lusi pažljivo spusti staklo i klešta. Iako je sedela, imala je osećaj da pada. Je li budala kad je dozvolila da je ovo toliko zaprepasti? Koje znake je propustila? Kako se navukla na tanak led? „Govorio si da me voliš“, prozbori, žacnuvši se zbog patetičnosti koju je nazrela u vlastitom glasu. „Voleo sam te. U stvari, još uvek te volim. Zato mi i jeste ovako teško. Ovo me boli isto koliko i tebe. Nadam se da to razumeš.“ „Našao si drugu?“ „Čak i da jesam, to nema nikakve veze. Kao što sam rekao, treba mi pauza.“ Kad je progovorila, glas joj je bio oštar poput slomljenog stakla. „Pričaš o tome kao da si rešio da izađeš na kafu i đevrek. Ali ti odlično znaš da to nije pauza. To je trajno.“ „Znao sam da ćeš biti besna. Znao sam da iz ovoga niko ne može izaći kao pobednik."


„Zar može biti drugačije?" „Izvini. Molim te, izvini. Koliko puta treba to da kažem? Ne možeš da zamisliš koliko mi je žao. Dao sam sve od sebe i žao mi je što ti nisam bio dovoljno dobar. Znam da nikad nisi rekla, ali osećala si to. Šta god sam radio, koliko god sam se trudio, ništa nije moglo da odagna tvoju nesigurnost. Zato sam konačno morao da se suočim sa istinom i priznam da naša veza ne funkcioniše. Veruj mi, uopšte nisam uživao u tome. Ako će ti biti lakše, osećam se kao totalni drkadžija." Suočen s Lusinim izgubljenim pogledom, Kevin ponovo uzdahnu. „Slušaj, moram još nešto da ti kažem, pre nego što to saznaš od drugih. Kad sam shvatio da je naša veza u krizi, morao sam s nekim da razgovaram o tome. Počeo sam da se viđam sa... jednom prijateljicom. Što smo više vremena provodili zajedno, postajali smo sve bliskiji. Nijedno od nas nije moglo to da kontroliše. Jednostavno se desilo.“ „Počeo si da se viđaš s drugom? Pre nego što si raskinuo sa mnom?“ „Već sam bio raskinuo s tobom, bar u emotivnom smislu. Samo što nisam stigao da ti to saopštim. Znam da je trebalo da postupim drugačije. Vidiš, stvar je u tome što moram da krenem u sasvim novom pravcu. Tako je najbolje za oboje. Samo što tu postoji jedan škakljiv detalj, za sve nas, uključujući i mene, a to je... ovaj... da sam sada s nekim ko ti je veoma blizak." ,,S nekim ko mi je blizak? Misliš na neku od mojih prijateljica?“ ,,Ne baš. Mislim na... Alis.“ Lusi oseti kako joj se koža po čitavom telu zateže do granice rasprsnuća, kao kad u poslednjem trenutku izbegneš opasan pad ali još osećaš navalu adrenalina. Nije uspela da progovori ni reč. ,,Ni ona ni ja nismo planirali da se to desi“, nastavi Kevin. Lusi zatrepta, progutavši knedlu. „Šta da se desi? Hoćeš da kažeš da... da izlaziš s mojom sestrom? Zaljubljen si u nju?“ „Nisam nameravao da tako ispadne.“ „Spavao si s njom?“ Kevinova ćutnja i postiđenost dovoljno su joj rekli. „Gubi se“, procedi.


,,U redu. Samo ne bih želeo da nju okrivljuješ za...“ „Rekla sam da se gubiš!“ Bilo joj je dosta. Dovoljno je čula. Nije bila baš sigurna šta će biti sledeće što će uraditi, ali nije želela da Kevin bude tu kada se to bude desilo. Kevin krenu ka vratima ateljea. „Razgovaraćemo kad o svemu trezveno razmisliš, važi? Stvarno bih voleo da ostanemo prijatelji. Ali vidiš, Lus, stvar je u tome što... Alis namerava da se uskoro doseli, pa ćeš morati da pronađeš sebi stan.“ Lusi je ćutala. Prošlo je nekoliko minuta od Kevinovog odlaska, a ona je i dalje sedela u smrskanoj tišini, nepomična. Ogorčeno se pitala šta je tu moglo da je iznenadi. Sve se odvijalo po starom nepromenljivom obrascu. Alis je uvek dobijala sve što poželi, uzimala sve što joj treba, ne obazirući se na posledice. Svi članovi porodice Marin stavljali su Alis na prvo mesto. Alis je, gle čuda, takođe sebe stavljala na prvo mesto. Lusi je mnogo puta bila u iskušenju da zamrzi svoju sestru, ali Alis je posedovala neku mešavinu ranjivosti i melanholije koja je delovala kao odjek one tihe tuge što je zračila iz njihove majke. Lusi se zbog toga uvek ponašala kao njena zaštitnica i starateljka - plaćala Alisin račun kad bi izašle na večeru ili u provod, davala joj novac koji više nikad ne bi videla, pozajmljivala odeću i cipele koje nikad nije dobila nazad. Alis je bila pametna i rečita, ali ništa nije umela da dovrši do kraja. Često je menjala poslove, odustajala na pola puta, raskidala romantične veze pre nego što bi i započele. Na prvi pogled bila je zaslepljujuće privlačna harizmatična i seksi i zabavna - ali svakog muškaraca bi brzo istrošila, očigledno ne uspevajući da uspostavi onu svakodnevnu interakciju koja učvršćuje vezu. Poslednjih godinu i po Alis je radila kao pomoćni scenarista za jednu maratonsku TV sapunicu. To je bio najduži period koji je provela na istom poslu. Živela je u Sijetlu i povremeno putovala u Njujork na sastanke s glavnim scenaristima sa kojima je razrađivala dalje zaplete. Lusi ju je upoznala s Kevinom. Izašli su zajedno nekoliko puta, ali Alis nije pokazivala naročito interesovanje za njega. Sirota naivna Lusi nije mogla ni da sanja da će Alis, nakon što je prisvojila njene stvari, odlučiti da joj otme i momka.


Kako je počelo to između nje i Kevina? Ko je povukao prvi potez? Da li je Lusi bila toliko zahtevna da je oterala Kevina od sebe? Ako u tome, kao što je tvrdio, nije bilo njegove krivice, onda je krivicu trebalo pripisati njoj. Neko mora da bude kriv, zar ne? Grčevito je zažmurila, boreći se s bujicom suza. Kako da razmišlja o nečemu što toliko boli? Šta da radi sa svim onim sećanjima, emocijama i potrebama koje sad nigde ne pripadaju? Lusi se pridigla i pošla ka svom trobrzincu naslonjenom kraj vrata. Bio je to tirkizni švin bicikl, s korpom cvetnog desena na volanu. Uzela je kacigu s kukice na zidu i isterala bicikl u dvorište. Bilo je sveže prolećno popodne i izmagiica se već spuštala. Krošnje Daglasovih jela parale su oblake rastresite poput sapunice. Lusi se naježi od vlažnog povetarca koji joj zaleprša oko majice. Vozila je bez cilja, sve dok nije osetila stezanje u grudima i vatru u mišićima. Zastala je ispred jedne krivine, prepoznavši stazu koja je vodila ka zalivu na zapadnoj strani ostrva. Gurajući bicikl džombastom stazom, stigla je do strmih oronulih bazaltnih litica prošaranih slojevima čistog krečnjaka. Gavranovi i galebovi škljocali su kljunovima na plaži u podnožju, otimajući se za plen koji je oseka ostavila na obali. Priobalni Sejliši, pripadnici starosedelačkog plemena, nekada su tu dolazili da mrežama vade školjke, ostrige i losose. Prema njihovoj legendi, za takvo izobilje morskih plodova zaslužna je žena koja se u pradavna vremena udala za more. Jednoga dana, kad je krenula na plivanje, more je poprimilo obličje naočitog mladića koji se zaljubio u nju. Nakon što im je njen otac nevoljno dopustio da se venčaju, žena je zajedno sa svojim voljenim nestala u moru. Od tog vremena more je u znak zahvalnosti svake godine davalo dobru žetvu stanovnicima ostrva. Lusi je oduvek volela tu priču, zaintrigirana idejom o ljubavi koja te toliko obuzme da se potpuno izgubiš. Odrekneš se svega radi nje. Ali to je bila romantična iluzija koja postoji samo u umetnosti, književnosti i muzici. Nikakve veze sa stvarnim životom nije imala. Ili bar ne sa njenim. Spustila je polugu na biciklu, skinula kacigu i krenula nizbrdo ka pustoj plaži. Teren je bio strm i šljunkovit, prošaran komadima sivog peskovitog tla i naplavljenim drvetom. Hodala je polako, pokušavajući da


dokuči šta joj je činiti. Kevin je zahtevao od nje da napusti kuću. Izgubila je dom, momka i sestru u toku samo jednog popodneva. Oblaci su počeli da se spuštaju, gutajući poslednje tračke dnevne svetlosti. Oluja je besnela u daljini, šaljući kišu koja je pljuštala po okeanu poput lepršave zavese. Jedan gavran vinu se ka nebu, nošen crnim krilima s vrhovima nalik na raširene pernate prste. Dok je posmatrala kako se ptica prepušta vazdušnoj struji hitajući ka kopnu, shvati da oluja dolazi pravo k njoj. Treba odmah da krene i potraži neko sklonište. Samo što joj nije padalo na pamet gde bi mogla da ode. Kroz slankastu izmaglicu ugleda zeleni odsjaj među kamenčićima i sagne se da podigne tu svetlucavu stvarčicu. Flaše bačene s brodova u okean često su, usled silovitog dejstva talasa i peska, do obale stizale kao glatko stakleno grumenje. Sklopivši prste oko komadića iskričavog morskog stakla, zagleda se u vodu. Posmatrala je kako okean zapljuskuje kopno, kao da ga prekriva ogromno penušavo ćebe. Bio je modrosiv. Imao je boju kajanja i ogorčenja i najdublje usamljenosti. Kad postaneš žrtva tako bezočne izdaje, neminovno gubiš veru u sebe. To je ono najgore. Ako je tvoja procena bila toliko loša, više nikada ni u šta ne možeš biti siguran. Pesnica poče da joj bridi od neke unutrašnje vatre. Oseti čudno golicajuće strujanje u dlanu i instinktivno otvori šaku. Komadića morskog stakla više nije bilo. Umesto njega, na svom dlanu ugleda leptira kako rasklapa svetlucava plavičasta krila. Bio je tu samo na trenutak, pre nego što prhnu kroz vazduh ostavljajući za sobom nadzemaljske plavičaste odsjaje dok je leteo ka nekom sigurnijem mestu. Lusi se turobno osmehnu. Još nikada nikome nije otkrila šta može da uradi sa staklom. Ponekad, kad bi je obuzele silovite emocije, komadići stakla koje bi dodirnula mogli su da se pretvore u živa stvorenja, ili bar u krajnje uverljivu iluziju života, u nešto što je po pravilu bilo malo i prolazno. Lusi je dugo pokušavala da shvati kako i zašto se to dešava, sve dok jednog dana nije pročitala da je Ajnštajn govorio da čovek mora da živi kao da je sve čudo ili kao da ništa nije čudo. I tada je shvatila da je svejedno da li će svoj dar nazvati fenomenom molekularne fizike ili čistom magijom, jer obe definicije podjednako su tačne, a reči su, u krajnjoj liniji, potpuno nebitne.


Dok je posmatrala kako leptir nestaje s vidika, osmeh na njenim usnama lagano je bledeo. Leptir je simbolizovao prihvatanje novog životnog stadijuma. Istrajavanje u veri dok se sve oko nas menja. Ne ovog puta, pomisli, mrzeći svoj dar i izolovanost koju joj je nametao. Krajičkom oka ugleda psa kako kaska duž obale. Za njim je koračao tamnokosi muškarac koji ju je odmeravao prodornim pogledom. Čim ga je spazila, obuze je neki nemir. Imao je snažnu građu i držanje čoveka koji je navikao da radi pod vedrim nebom, upoznavši surovu stranu života. U nekoj drugoj prilici Lusi bi možda reagovala drugačije, ali sada je bila potpuno ravnodušna prema činjenici da je bila sama s njim u toj pustari. Krenula je ka stazi koja vodi ka glavnom putu. Bacivši pogled preko ramena, primeti da je stranac prati. Nervi joj istog časa zaigraše. Kako je pustila korak, vrhom patike zakači komad odronjenog bazalta. Zanela se unapred i tresnula o zemlju, dočekavši se na šake. Ošamućena od pada, pokuša da se pribere. Kad se pridigla, neznanac je već bio kraj nje. Zadihano se okrenu k njemu i pramen razbarušene smeđe kose blokira joj vid. „Lakše malo“, reče stranac, ne naročito uviđavno. Lusi skloni kosu s očiju i obazrivo ga osmotri. Živahne plavozelene oči činile su izrazit kontrast s njegovim preplanulim tenom. Bio je zgodan. Zračio je nekom sirovom privlačnošću. Mada mu ne bi dala više od trideset godina, njegovo lice je odavalo zrelost muškarca s bogatim životnim iskustvom. „Zašto me pratiš?“, upita. ,,Ko kaže da te pratim? Moram da prođem ovuda da bih izašao na glavni drum. Hoću da stignem do svog kombija pre nego što počne oluja. Zato bih te zamolio da ubrzaš korak ili da se skloniš s puta.“ Lusi se povuče u stranu, ironično mu pokazavši da prođe. ,,Ne želim da te zadržavam.“ Strančev pogled spusti se na njenu šaku i krv koja se skupljala u naborima između prstiju. Kad je pala, naletela je dlanom na oštru izbočinu. Blago se namrštio. ,,U kombiju imam komplet za prvu pomoć.“


„Nije to ništa“, odgovori Lusi, uprkos bolnom pulsiranju. Obrisala je naviruću krv o farmerice. „Dobro mi je.“ „Pritisni ranu drugom rukom“, reče stranac. Stisnuo je usne, pažljivo je odmerivši. „Krenuću sa tobom.“ „Zašto?“ ,,Za slučaj da ponovo padneš.“ „Neću više da padam.“ „Teren je strm. A ti nisi baš stabilna, makar sudeći prema onome što sam video.“ Lusi prasnu u smeh. ,,Ti si naj... U stvari, ja uopšte ne znam ko si ti.“ „Sem Nolan. Živim u Fols Beju“. Zaćuta kad se prolomila zloslutna grmljavina. „Bolje da požurimo.“ „Mogao bi malo da poradiš na taktičnosti“, natuknu Lusi. Ali nije prigovorila kad je krenuo za njom preko neravnog terena. „Idemo, Renfilde“, dozva apoplektično frkćući i teško dišući.

buldoga.

Pas

zakaska

za

njima,

„Živiš na ostrvu tokom cele godine?“, upita Lusi. ,,Da. Tu sam rođen i tu sam odrastao. A ti?“ „Došla sam pre par godina, ali mislim da neću još dugo ostati“, reče turobno. „Našla si drugi posao?“ ,,Ne.“ Mada nije imala običaj da sa strancima razgovara o svojoj intimi, neki sumanuti poriv je natera da objasni. „Moj momak je upravo raskinuo sa mnom.“ Sem je osmotri ispod oka. ,,Skoro?“ „Pre sat vremena.“ „Jesi li sigurna da je gotovo? Možda je u pitanju samo mala svađa.“ „Sigurna sam“, odgovori Lusi. „Saznala sam da me vara.“ „Onda je dobro što si ga se oslobodila." „Nećeš stati u njegovu odbranu?“, upita cinično.


„Zašto bih branio takvog tipa?“ „Zato što si muškarac, baš kao i on. Muškarci ne mogu da odole prevari. Tako ste isprogramirani. To je biološki imperativ.“ „Malo sutra. Pravi muškarac ne radi takve stvari. Ako hoćeš da juriš druge, prvo raskini. Tu nema izuzetaka.“ Nastavili su dalje džombastom stazom. Teške kapi kiše sve snažnije su dobovale po zemlji. „Još malo pa smo stigli“, reče Sem. ,,Je 1’ krvarenje prestalo?“ Lusi obazrivo popusti stisak, osmotrivši ranu. „Smanjilo se.“ „ Ako uskoro ne prestane, moraće da ti stave par kopči.“ Čuvši to, Lusi posrnu. Sem je susretljivo pridrži za lakat. Primetivši da je prebledela, upita: „Nikada te nisu šili?“ „Nisu. A nadam se da neće ni sada. Patim od tripanofobije." „Šta je to? Strah od igle?“ „Aha. Deluje luckasto, zar ne?“ On odmahnu glavom, slabašno se osmehnuvši. ,,Ja imam još goru fobiju.“ ,,Koju?“ „To je strogo poverljivo.“ „Strah od paukova?" upita Lusi. „Strah od visine? Strah od klovnova?" Sem raširi usne u kratak zaslepljujući osmeh. „Nisi ni blizu.“ Stigoše do skretanja ka glavnom drumu i njegova ruka skliznu s njenog lakta. Prišao je dotrajalom plavom pikapu, otvorio vrata i počeo da vršlja po kaseti. Buldog se tromo spusti pored vozila, piljeći u njih kroz nabore svog zbrčkanog lica. Lusi je čekala pored kombija, diskretno posmatrajući tog naočitog neznanca. Ispod iznošene izbledele pamučne majice naziralo se njegovo snažno vitko telo, a farmerice su mu blago visile na kukovima. Bilo je nečeg specifičnog u izgledu muškaraca tog regiona, neka sirovost koja je sezala do samih kostiju. Pacifički severozapad nekad je privlačio istraživače, koloniste i vojnike, koji nikad nisu znali kada će stići sledeći brod za snabdevanje. Živeli su isključivo od onog što su mogli da pronađu u okeanu i planinama.


Samo oni koji su posedovali idealnu kombinaciju čvrstine i zdravog duha mogli su da prežive dugo gladovanje, hladnoću, bolesti, neprijateljske napade i periode gotovo fatalne dosade. Te osobine primetne su i kod njihovih potomaka, muškaraca koji će se povinovati prvo prirodnim, pa tek onda društvenim zakonima. „Moraš da mi kažeš“, zahtevala je Lusi. ,,Ne možeš samo da natukneš kako imaš goru fobiju od moje i ostaviš me bez konkretnog odgovora.“ Sem izvuče belu plastičnu kutiju s crvenim krstom. Iz nje izvadi antiseptičku maramicu i zubima pocepa foliju. „Ispruži ruku“, reče. Lusi je kratko oklevala, a onda ga posluša. Blagi dodir njegove šake protrese je poput struje. Odjednom postade svesna toplote i snage koja je zračila iz tog muškog tela koje je stajalo tik do nje. Dah joj zastade u grudima kad se zagledala u te prodorne plave oči. Neki muškarci su naprosto imali to, to nešto misteriozno, što je moglo da te oduva, samo ako dopustiš. „Ovo će da peče“, upozori je Sem pre nego što je pažljivim odmerenim pokretima počeo da čisti ranu. Lusi bolno prosikta. Stajala je ćutke pored kombija, pitajući se zašto bi se jedan stranac toliko mučio oko nje. Kad je nagnuo glavu nad njenu ruku, zagleda se u njegovu gustu kosu koja je imala tako raskošnu tamnosmeđu nijansu da je delovala gotovo crno. „Moram priznati da se dobro držiš“, promrmlja on. „Misliš na povredu ili na raskid?“ ,,Na raskid. Većina žena bi sad plakala.“ „Još sam u šoku. U sledećem stadijumu nastupa plač i slanje besnih poruka svima koje poznajem. Nakon toga počeću besomučno da analiziram svoju propast, sve dok ne shvatim da više niko ne želi da se druži sa mnom.“ Lusi je bila svesna da previše brblja, ali nije mogla da se zaustavi. ,,U završnoj fazi ću nabaciti kratku frizuru koja mi uopšte ne stoji i kupiti gomilu preskupih cipela koje nikada neću obuti.“ ,,To kod nas muškaraca ide mnogo jednostavnije“, reče Sem. „Samo se nalivamo pivom, batalimo brijanje i kupimo neku mašinu.“ „Mašinu? Misliš... nešto kao toster?“


,,Ma kakav toster! Nešto što pravi buku. Recimo, mašinu za skupljanje lišća ili električnu testeru. To ima isceljujuće dejstvo.“ Uspeo je da joj izmami nevoljan osmeh. Lusi je znala da će uskoro morati da se vrati kući i zamisli se nad činjenicom da joj je život do tog jutra bio potpuno drugačiji. Kako da se vrati u dom koji je stvorila zajedno sa Kevinom? Kako da sedi za kuhinjskim stolom sa rasklimatanom nogarom koju su bezbroj puta pokušavali da poprave? Kako da sluša kucanje starinskog sata u obliku crne mačke s repom umesto klatna, koji joj je Kevin poklonio za dvadeset peti rođendan? U srećnim danima zajedno su obilazili antikvarnice i kupovali rasparene noževe, viljuške i kašike sve dok nisu prikupili escajg. Bio je to pribor za jelo sa čudnovatim imenima. Zajedno su se radovali kad bi nabasali na neko retko blago, viljušku Kralj Edvard. ili kašiku Prolećni valcer. Sad je svaka stvarčica u toj kući predstavljala materijalni dokaz još jedne propale romanse. Kako da se suoči s gomilom stvari koje su izgubile svrhu? Sem joj stavi prianjajući zavoj na ruku. „Mislim da neće morati da te šiju“, reče. „Krvarenje je skoro prestalo.“ Držao joj je šaku delić sekunde duže nego što je bilo neophodno. ,,Još mi nisi rekla kako se zoveš.“ Lusi odmahnu glavom. Na usnama joj je i dalje lebdela senka osmeha. „Tek kada mi otkriješ svoju fobiju." Sem se zagleda u nju. Kiša je sve jače padala. Lice mu je bilo orošeno svetlucavim kapljicama, a kosa mu postade još tamnija i razdvoji se na pokisle pramenove. „Kikiriki puter“, reče. ,,Zašto?“, upita zbunjeno. „Alergičan si?“ On odmahnu glavom. ,,Ne. Plašim se da mi se ne zalepi za nepce.“ Lusi se skeptično osmehnu. „Može li se to definisati kao prava fobija?" ,,Apsolutno.“ Sem nagne glavu i zagleda se u nju onim prodornim očima. Čekao je da mu kaže kako se zove, naprasno je shvatila. ,,Lusi“, rekla je. ,,Lusi.“ Glas mu postade neobično blag. „Hoćeš da odemo negde da popijemo kafu i malo proćaskamo?"


Lusi je bila zaprepašćena snagom iskušenja da mu kaže da. Ali znala je da će, ako ode negde s tim visokim zgodnim strancem, na kraju sigurno plakati i žaliti se na svoj patetični ljubavni život. Pošto je bio tako ljubazan prema njoj, bolje da ga poštedi te agonije. „Zahvaljujem na ponudi, ali stvarno moram da idem“, reče, očajna i poražena. „Hoćeš da te odvezem do kuće? Ubaciću bicikl u gepek.“ Knedla joj zastade u grlu. Odmahnu glavom i okrete se na stranu. „Živim na kraju Rejnšedou Rouda“, reče joj Sem iza leđa. „Kod vinograda u Fols Beju. Ako rešiš da me posetiš, otvoriću flašu odličnog vina. Razgovaraćemo o čemu god želiš.“ Nakratko zastade. ,,U bilo koje doba.“ Lusi se turobno osmehnu preko ramena. „Hvala, ali ne mogu da prihvatim tvoju ponudu." Prišla je biciklu, podigla oslonac i prebacila nogu preko rama. „Zašto ne možeš?“ „Zato što je tip koji je upravo raskinuo sa mnom... u početku bio isti kao ti. Beskrajno fin i šarmantan. Svi su na početku takvi. Ali na kraju uvek ovako završim. Ne mogu više da prolazim kroz to.“ Krenula je kroz kišu, ostavljajući za sobom tragove guma koje su tonule u raskvašeno tle. I mada je znala da je Sem posmatra, nije dopustila sebi da se okrene.


Treće poglavlje Dok je Sem vozio Vestsajd roudom ka Fols Beju, engleski buldog uporno je gurkao njušku uz zatvoren prozor. ,,Zaboravi“, reče mu Sem. „Neću da kiša upada u kombi. Osim toga, glava će ti pretegnuti pa ćeš ispasti kroz prozor.“ Renfild se vrati na sedište, uputivši mu prekoran pogled. ,,Da ti njuška nije prilepljena za facu, mogao bi da mi pomogneš da pronađem tu curu. Kakvu vajdu imam od tebe?“ Jednom rukom držeći volan, drugom nežno počeška psa po glavi. Sve vreme razmišljao je o ženi koju je malopre upoznao, o njenom tužnom dostojanstvenom licu i divnoj tamnoj kosi. Dok je zurio u te morskozelene oči, imao je osećaj kao da zaranja u mesečinu. Nije bio siguran šta bi trebalo da misli o njoj, ali definitivno je znao da želi ponovo da je vidi. Kiša je padala još jače, pa je morao da poveća brzinu rada brisača. To proleće bilo je prilično kišovito. Zato je morao da pazi na plesan, da ne ošteti vinograd. Srećom, mogao je da računa na povetarac koji je neprestano duvao iz pravca zaliva. Špalire je zasadio paralelno sa dominantnim vetrovima, kako bi vazduh mogao da cirkuliše između redova i suši pokislu lozu. Uzgajanje grožđa je nauka, umetnost, a za ljude poput Sema skoro religija. Počeo je time da se bavi još kao tinejdžer. Pročitao je sve knjige o vinogradarstvu koje su mu dopale šaka, radio u lokalnim rasadnicima i šegrtovao u vinogradima na ostrvima San Huan i Lopez. Nakon što je diplomirao vinogradarstvo na Vašingtonskom državnom univerzitetu, postao je podrumski pacov u jednoj vinariji u Kaliforniji, gde je radio kao vinarski pomoćnik. Na kraju je sve što je imao uložio u kupovinu petnaest jutara zemlje u Fols Beju na Ostrvu San Huan. Na pet jutara zasadio je širaz i rizling, čak malo i temperamentnog pino noara.


Dok čokoti u vinogradu Rejnšedou ne dostignu zrelost i počnu da daju pun prinos, morao je da obezbedi nekakve prihode. Mada je njegov dalekosežni cilj bio da jednog dana sagradi postrojenje u kome će prerađivati grožđe iz vlastitog vinograda, Sem je bio dovoljno realan da shvati da će na putu ka ostvarenju svog sna morati da pristane na razne kompromise. Pronašao je ljude od kojih je nabavljao velike količine grožđa, koje je potom slao u vinarije na gnječenje, ceđenje i flaširanje. Dosad je uspeo da razvije pet vrsta crnog i dve vrste belog vina, koje je prodavao lokalnim prodavnicama i restoranima. Svojim vinima najčešće je davao pomorska imena, kao što su Tri jedra, Punom parom ili Ispod palube. Tako je obezbedio sredstva za skroman ali pristojan život, s dobrim potencijalom za budućnost. „Zgrnuću malo bogatstvo ovim vinogradom", govorio je svom starijem bratu Marku, a ovaj mu šeretski odgovori: „Šteta što si radi tog malog bogatstva morao da pozajmiš veliko kako bi započeo posao.“ Sem zaustavi kombi ispred ogromne viktorijanske kuće koju je kupio zajedno sa imanjem. Nad kućom se nadvijao avetni plašt prohujale raskoši mameći te da se zapitaš kako je to mesto nekada izgledalo. Pre više od jednog veka kuću je podigao vlasnik lokalnog brodogradilišta, ulepšavši je mnoštvom tremova, terasa i balkonskih prozora. Međutim, kako su decenije prolazile, silni vlasnici i stanari u potpunosti su uništili njen pređašnji izgled. Unutrašnji zidovi rušeni su da bi se neke prostorije proširile, dok su druge sobe podeljene oronulim drvenim pregradama. Vodovodne i električne instalacije loše su bile ugrađene i još gore održavane, a kad je kuća počela da se sleže, patos u nekim prostorijama se iskrivio. Nekadašnji vitraži zamenjeni su prozorima s aluminijumskim okvirima, a umesto starinske šindre koja je podsećala na riblju krljušt i ukrasnih desena na potpornim stubovima, stavljene su vinilske imitacije. Pa ipak, čak i u tako ruiniranom stanju, kuća je posedovala neodoljivu draž. Po opustelim uglovima i rasklimatanim stepeništima romorile su tajanstvene priče. Zidovi su pucketali od sećanja na prohujala vremena. Uz pomoć svoje braće Marka i Aleksa, Sem je obavio određene strukturalne popravke, adaptirao i preuredio nekoliko glavnih odaja i izravnao podove. Znao je da mora uložiti još mnogo novca i truda da bi dovršio započetu restauraciju, ali osećao je da je to mesto nešto posebno.


Nije mogao da se odupre utisku da je, iz nekog razloga, trebalo da dođe baš tu. Na Semovo iznenađenje, i Aleks se zaljubio u kuću. „Lepa stara frajla“, reče kad ga je Sem prvi put proveo kroz nju. Kao građevinski preduzimač, Aleks je bio upućen u sve komplikacije povezane s izgradnjom i adaptacijom. „Moraćeš čestito da zasučeš rukave, ali ova kuća to zaslužuje.“ „Koliko će mi para trebati da je vratim u pristojno stanje?“, upita Sem. ,,Da je sredim bar toliko da mi plafon ne padne na glavu dok spavam.“ Aleks obesno sevnu očima. „Zamisli da nedelju dana neprestano bacaš novčanice od po sto dolara u WC šolju. Recimo da bi ta suma pokrila troškove.“ Sem nije dopustio da ga ta procena obeshrabri. Kupio je imanje i počeo da radi na njemu. Aleks je doveo svoje građevince da mu pomognu oko zahtevnijih poslova, kao što je menjanje potpornih greda ili popravka oštećenih stubova. ,,Ne radim ovo zbog tebe“, rekao je dok je Sem pokušavao da mu iskaže svoju zahvalnost. ,,To radim zbog Holi.“ Godinu dana ranije, jedne kišne aprilske noći u Sijetlu, njihova sestra Viktorija poginula je u saobraćajnoj nesreći, ostavivši za sobom šestogodišnju kćer. Kako Viktorija nikada nikome nije otkrila ko je otac deteta, mala Holi ostala je siroče. Mogla se osloniti samo na najbliže rođake - svoje ujake Marka, Sema i Aleksa. Pošto je Mark, kao najstariji od njih trojice, određen za Holinog staratelja, zamolio je Sema da mu pomogne u njenom odgajanju. ,,Ne shvatam kako bi to moglo da funkcioniše“, rekao je Sem svom bratu. „Kao prvo, ja uopšte ne znam kako izgleda porodični život.“ ,,A ja kao znam? Ako si zaboravio, imali smo iste roditelje.“ „Otkud ti samo ideja da mi možemo da odgajamo dete, Mark? Postoji mnogo načina da uništiš nečiji život, pogotovo jedne male i bezazlene devojčice.“ „Zaveži, Seme“, procedi Mark, naprasno pritisnut ozbiljnošću situacije.


„Šta ćemo s roditeljskim sastancima? A kad negde izađete, vodićeš je u muški WC ili ćeš možda s njom u ženski? Kako ćemo nas dvojica uopšte da se snađemo s takvim stvarima?“ „Smisliću neki način. Samo nam dopusti da se doselimo ovde.“ ,,A šta će biti s mojim seksualnim životom?“ Mark ga ošinu ozlojeđenim pogledom. „Zar ti je stvarno to najvažnije, Seme?“ „Šta ću kad sam plitak. Ako hoćeš, slobodno me tuži.“ Naravno, Sem na kraju pristane. Uradio je to zbog Marka, koji je svim silama pokušavao da se izbori sa situacijom koju nije ni očekivao ni tražio. I, još važnije, zbog Viktorije. Nikad nije bio naročito blizak sa svojom sestrom, nije bio pored nje kad joj je bio najpotrebniji, ali sada će joj se odužiti. Pomoći će njenoj ćerkici. Bio je spreman na svašta, ali definitivno nije računao na to da će Holi tako lako uspeti da mu osvoji srce. To je sigurno imalo neke veze s ljupkim ručnim radovima i ogrlicama od nanizane testenine koje je donosila iz škole. I svim onim sitnicama koje su ga podsećale na Viktoriju - načinom na koji bi zbrčkala nosić kad bi se osmehnula i onim usredsređenim pogledom dok je pravila kutiju od štapića za sladoled ili čitala priče o životinjama koje govore. Kada ti dete uđe u život, začas sve promeniš - i navike, i stavove, i brige i nadanja. Onda radiš i blesave stvari. Recimo, usvojiš najružnijeg buldoga na svetu, s ekcemom i bolesnim kukovima, samo zato što ga niko drugi ne želi. „Idemo, druškane“, reče podigavši Renfilda sa sedišta i nežno ga spusti na zemlju. Pas se zagega za njim dok je prilazio verandi. Aleks je oklembešeno sedeo u pohabanoj pletenoj stolici i pio pivo. „Zdravo, Ale“, ležerno dobaci Sem, ne skrećući pogled sa Renfilda koji se pentrao uz specijalno napravljenu rampu. Buldog i stepenište nikad nisu bili dobra kombinacija. „Šta ti tražiš ovde?“ Aleks je bio u izlizanim farmericama i prastaroj majici, što je drastično odudaralo od njegovog uobičajenog poslovnog imidža. Mrzovoljan i neobrijan, delovao je poput onih što većinu vremena provode družeći se s flašom.


Sem oseti kako ga obuzimaju žmarci. I Aleks je imao onaj staklasti pogled koji su često imali njihovi roditelji. Oni kao da su pili neku drugu vrstu alkohola, nepoznatu ostatku čovečanstva. Piće koje je druge činilo veselim, opuštenim i privlačnim, Alana i Džesiku Nolan pretvaralo je u čudovišta. Mada Aleks nije baš toliko zabrazdio, u trenucima pijanstva postajao je osoba koju Sem ni u prolazu ne bi poželeo da sretne, samo da im u venama nije tekla ista krv. „Uzeo sam slobodno popodne“, reče Aleks, prinevši flašu usnama i sručivši ostatak piva. Nakon četiri godine braka, Aleks se razvodio od žene s kojom nikada nije ni trebalo da se spetlja. Njegova supruga Darsi maestralno dobro je iskoristila predbračni ugovor. Oglodala ga je kao dabar balsa drvo i skoro već uspela da potpuno razruši besprekorno uređen život koji je Aleks godinama gradio. „Jesi li bio kod advokata?“, upita Sem. „Jesam. Juče.“ ,,I šta kaže?“ „Darsi dobija kuću i najveći deo para. Advokati trenutno pregovaraju o mojim bubrezima." „Žao mi je. Nadao sam se da ćeš bolje proći." To nije bilo baš tačno. Sem nikad nije podnosio Darsi, koju je na prvi pogled prepoznao kao ženu čija je jedina ambicija bila da što bolje unovči svoju udaju. Mogao se kladiti u svoj vinograd da mu je brat izvisio zbog nekog imućnijeg. ,,Od početka sam znao da to neće dugo potrajati“, reče Aleks. „Zašto si se onda oženio njom?“ „Radi poreskih olakšica.“ Aleks skrenu pogled ka Renfildu, koji mu je mazno ćuškao nogu glavom. Spusti ruku i počeška ga po leđima. „Vidiš, problem je u našem prezimenu", nastavi okrenuvši se ponovo ka Semu. „Nijedan Nolan ne može da sklopi brak koji će trajati duže od prosečne sobne biljke.“ ,,Ja se nikad neću oženiti“, reče Sem.


„Pametno“, odvrati Aleks. ,,To nema nikakve veze s pameću. Naprosto, mnogo se bolje osećam pored žene ako znam da mogu da odem od nje u bilo kom trenutku.“ Obojica istovremeno osetiše miris paljevine koji je dopirao kroz otvorene prozore. „Šta je to, dođavola?" upita Sem. „Mark priprema večeru“, odgovori Aleks. Prednja vrata se otvoriše i Holi istrča u dvorište, veselo ciknuvši kad je ugledala Sema. On se nasmeja, zgrabi je u naručje i zavrti oko sebe. Kad god bi se vratio kući, Holi ga je dočekivala s takvim oduševljenjem kao da se nedeljama nisu videli. „Ujka Seme!“ „Hej, kolačiću!“ Glasno je cmokne u obraz. „Kako je bilo u školi?“ „Gospođica Dankan nas je učila francuski, a ja sam se pohvalila da već znam nekoliko reči.“ „Kao na primer?“ „Rouge, blanc, sec i doux. Gospođica Dankan je pitala otkud to znam, pa sam joj rekla da sam naučila od ujaka koji proizvodi vino. Onda je ona rekla da ne zna kako se na francuskom kaže vinar, pa smo potražile tu reč u rečniku. Ali nismo je pronašle.“ „Zato što je Francuzi nemaju.“ „Kako nemaju?“, zabezeknuto upita devojčica. „Najbliža reč koju imaju je vigneron, ali ona označava samo čoveka koji uzgaja vinovu lozu. Francuzi veruju da vino može da proizvede samo priroda, a vinogradar ne.“ Holi ljupko protrlja svoj nosić o njegov. „Kada počneš da praviš vino od svog grožđa, hoćeš li neko nazvati po meni?“ „Nego šta! Hoćeš da to bude crno ili belo vino?“ ,,Ružičasto“, odlučno reče Holi. Sem napravi tobože iznenađenu grimasu. „Ali ja ne pravim ružičasta vina.“


„Hoću da bude ružičasto i penušavo“, insistirala je Holi, veselo se kikoćući zbog njegovog izraza lica. Izvukla se iz Semovog zagrljaja i čučnula pored Renfilda, koji se u međuvremenu dogegao do nje. „Šta kuva Mark?“, upita Sem. „Nemam pojma“, odgovori devojčica, češkajući Renfilda po vratu. „Večera se zapalila.“ „Danas je petak; u Marketšefu služiće riblje takose“ reče Sem. „Mogla bi da skokneš do kuhinje i pitaš Marka da li želi da izađemo na večeru." Holi molećivo pogleda u Aleksa. „Hoćeš i ti sa nama?“ Aleks odmahnu glavom. „Nisam gladan." ,Još nisi završio sa razvodom?“, zabrinuto upita devojčica. ,,Nisam“, promrmlja Aleks. „Kad završiš s tom zapetljancijom, hoćeš li ponovo da se oženiš?“ „Samo ako jednog dana zaboravim kakav mi je bio prvi brak.“ ,,Ne slušaj ujka Aleksa“, brzo se ubaci Sem. „Brak je sjajna stvar.“ Dao je sve od sebe da zvuči iskreno. „Kako da ne. To ti je otprilike kao kad za Noć veštica dobiješ kutiju sa suvim grožđem“, objasni Aleks. „Neko pokušava da te ubedi da je to bog zna kakva poslastica, ali kad otvoriš kutiju, vidiš da je to ipak samo suvo grožđe." ,Ja volim suvo grožđe", reče Holi. ,,I ja“, dodade Sem, široko se iskezivši. „Znate li da možete da ostavite grožđe ispod kauča da se samo osuši?“, upita Holi. „Samo što mora dugo da se čeka.“ Semov osmeh iščeznu, a čelo mu se namršti. „Kako si to saznala, Holi?“ ,,Ma nema veze“, odgovori devojčica nakon kraćeg oklevanja, a onda potrča ka kući zajedno s Renfildom. Sem se mrko zagleda u svog brata. „Učini mi uslugu, Alekse. Nemoj iznositi svoja stanovišta o braku pred Holi. Voleo bih da živi u iluziji bar do svoje osme godine."


„Naravno.“ Aleks spusti praznu pivsku flašu na ogradicu verande i pridiže se sa stolice. „Ali pripazi kakvim pričama puniš glavu tom detetu. U najgorem slučaju, brak je stvar koja može potpuno da ti sjebe mozak, a u najboljem je prevaziđena institucija. Istina glasi da na ovom svetu ne postoji prava osoba za tebe, a ako kojim slučajem pomisliš da si je pronašao, to osećanje sigurno neće biti obostrano. Ako odgajiš Holi u uverenju da je život bajka, kasnije će morati da se suoči s bolnim lekcijama.“ Sem je posmatrao brata kako prilazi BMW- u parkiranom na pošljunčanom prilazu. ,,Moronu“, sentimentalno promrmlja dok se automobil udaljavao od kuće. Naslonivši leđa na masivan stub na verandi, skrenu pogled sa zatvorenih ulaznih vrata ka obrađenim poljima iza kuće, gde je nekadašnji voćnjak sada ispresecan dugim nizovima mlade vinove loze. Pa ipak, morao je da se saglasi s Aleksovim pogledom na brak - za jednog Nolana, to je definitivno bila gubitnička opcija. Ako je postojao neki genetski kod zaslužan za uspostavljanje trajnih i stabilnih veza, Nolanovi ga sigurno nisu imali. Osim možda Marka. Što se Sema tiče, bračni rizici su daleko veći od potencijalne koristi. On je stvarno voleo žene, uživao u njihovom društvu i sjajno se provodio u krevetu s njima. Problem je u tome što su žene sklone da seks povezuju s emocijama, što je dovoljno da upropasti svaku vezu. Prema Semovom dotadašnjem iskustvu, čak i žene koje su tvrdile da žele isto što i on, slobodnu vezu bez bilo kakvih komplikacija, pre ili kasnije poželele bi da ga trajno vežu za sebe. Kada bi postalo jasno da Sem ne može da im pruži to što žele, raskidale su s njim i nastavljale dalje. Baš kao što je i on činio. Srećom, dosad još nije naišao na ženu koja bi ga dovela u iskušenje da se odrekne svoje slobode. A čak i da se to desi, znao je šta treba da radi - da pojuri koliko ga noge nose, u suprotnom pravcu.


Četvrto poglavlje Dok je kiša sve jače lila, Lusi se uputi ka mestu na koje je uvek odlazila kad nije znala gde da ode. Njene prijateljice Džastin i Zoi Hofman vodile su mali pansion u Frajdej Harboru, na samo dva minuta hoda od stanice trajekta u pristaništu. Umetnički kutak bio je adaptirana seoska vila sa širokim tremovima i panoramskim prozorima s kojih se pruža pogled na zatupljeni vrh Bejker vulkana u daljini. Mada su Džastin i Zoi bile bliske rođake, među njima nije bilo skoro nikakve sličnosti. Džastin, vitka i atletski građena, bila je od onih osoba koje vole da testiraju vlastite snage, da vide koliko dugo mogu da izdrže vozeči bicikl, trčeći ili plivajući. Čak i kad je sedela, ostavljala je utisak da je u pokretu. Uvek prirodna i surovo iskrena, životu je pristupala s vedrom odvažnošću, što je nekima delovalo odbijajuće. Kad bi naišla na problem, uopšte nije oklevala. Odmah je stupala u akciju, ponekad čak i pre nego što bi stigla da razmisli šta tačno treba da radi. S druge strane, njena rođaka Zoi svaku odluku odmeravala je pažljivo, kao i sastojke za svoje kulinarske đakonije. Najviše od svega volela je da šeta po pijaci, vrzma se među tezgama i bira najbolje ekološko voće i povrće. Kući se obavezno vraćala s teglicama džema od kupina, medom od lavande i čabricama sa sveže bućkanim puterom u ostrvskoj mlekari. Zoi je sama naučila da kuva, oslanjajući se na instinkt i izvlačeći pouke iz vlastitih grešaka. Obožavala je knjige s tvrdim povezom, klasične filmove i rukom pisana pisma. Skupljala je starinske broševe i kačila ih na antikvarnu krojačku lutku koju je držala u spavaćoj sobi. Zoi je za sobom imala neuspešan brak od jedva godinu dana. Kad se razvela, Džastin je uspela da je nagovori da zajedno vode pansion. Zoi je godinama radila po raznim restoranima i pekarama. Mada je često maštala o tome da osnuje vlastiti kafe, nikada to nije ostvarila jer nije volela menadžerske i računovodstvene poslove. Zato je rad sa Džastin bilo odlično rešenje.


,,Ja volim da vodim posao“, objašnjavala je Džastin. ,,Ne smeta mi da čistim, mogu čak i zapušen odvod da popravim, ali se ni za živu glavu ne bih latila varjače. A Zoi je kuhinjska boginja.“ To je bilo tačno. Zoi je obožavala da bude u kuhinji, gde je kao od šale pravila prste-da-poližeš poslastice, poput mafina od banane sa snežnom glazurom od maskarpone sira ili kolača s kafom i cimetom koji je pekla u starinskoj gvozdenoj tepsiji i prelivala ga rastopljenim krokantom od smeđeg šećera. U popodnevnim satima servirala je gostima kafu i desert, iznoseći poslužavnike pune kolača od bundeve s nadevom od krem sira, čokoladnih braunija teških poput pritiskača za papir i tortica sa svetlucavim filom od glaziranog voća. Muškarci su je često zvali da izađe s njima, ali sve ponude odbijala je kao iz topa. Još uvek je pokušavala da se oporavi od bračne katastrofe. Na njeno ogorčenje, ispostavilo se da niko osim nje nije bio iznenađen spoznajom da je Kris, njen muž, zapravo peder. „Zaboga, to su svi mogli da vide“, objašnjavala je Džastin u svom surovo iskrenom stilu. „Lično sam ti skrenula pažnju na to kada si odlučila da se udaš za njega, ali nisi htela da me slušaš.“ „Meni nije delovao kao peder.“ ,,A zašto je onda opsednut Sarom Džesikom Parker?" „Nju vole i muškarci koji nisu pederi“, reče Zoi pokušavajući da se odbrani. „Tačno, ali koliko muškaraca koristi Sarin parfem don umesto losiona za brijanje?“ „To je citrusni miris“, pravdala se Zoi. ,,A da li se sećaš kad te je odveo na skijanje u Aspen?“ „I strejt muškarci idu na skijanje.“ ,,U vreme kad se tamo održava skup gej skijaša?“ procedi Džastin, nateravši Zoi da prizna da je to možda trebalo da shvati kao signal. „Osim toga, sećaš li se kako je Kris uvek govorio da se u svakom muškarcu krije mali pešovan?" „Mislila sam da tako govori zato što je suptilan.“


,,On je gej, Zoi. Koji strejt muškarac bi rekao tako nešto?“ Nažalost, Zoin otac se kategorički protivio razvodu, ma iz kog razloga. Tvrdio je da će se svi problemi rešiti kad Zoi i Kris krenu u bračno savetovalište. Čak je sugerisao Zoi kako treba više da se potrudi da zainteresuje svog muža. Krisova porodica je takođe svalila krivicu na Zoi, tvrdeći da Kris nije bio gej pre nego što se venčao s njom. Što se nje tiče, ona nije krivila bivšeg muža što je bio peder, već samo zato što je postala kolateralna šteta njegovog seksualnog razotkrivanja. „Tako je ponižavajuće“, priznala je Zoi u jednom razgovoru sa Lusi, ,,kad te muž ostavi zbog drugog muškarca. Imam osećaj da sam izneverila celokupan ženski rod. Kao da sam ja bila ta kap koja je prelila čašu i naterala ga da pređe u suprotni tabor.“ Lusi je razmišljala o tome kako je osećaj stida često posledica prevare. Čak iako to nije tačno, ne možeš se odupreti utisku da to znači da imaš neki nedostatak. „Šta se desilo?“, Džastin se upitno namršti kad je pred zadnjim vratima ugledala pokislu Lusi. Kao i obično, Džastin je na sebi imala farmerice i duksericu, a kosa joj se njihala vezana visoko u konjski rep. „Grozno izgledaš. Hajde, ulazi u kuhinju.“ „Skroz sam mokra“, reče Lusi. „Uprljaću ti pod.“ „Izuj se i uđi.“ „Izvini. Trebalo je da se najavim.“ Izula je blatnjave patike. „Nema veze. Nismo u gužvi.“ Lusi pođe za Džastin u veliku toplu kuhinju. Zidovi su bili oblepljeni tapetama s veselim crvenim trešnjicama, a vazduh pun dobrih mirisa brašna, vrućeg putera i rastopljene čokolade. Zoi je upravo vadila iz rerne tepsiju s mafinima. Na glavi su joj poskakivale zlatne lokne podignute u visoku punđu. S tom dražesno zaobljenom figurom, tanušnim strukom i obrazima zajapurenim od kuhinjske vreline, izgledala je kao devojka sa starinskih postera koje su samci nekada kačili po zidovima svojih soba. Ljupko se osmehnula. „Lusi, hoćeš da budeš degustator? Isprobavam nov recept za čokoladne mafine sa rikotom.“


Lusi snuždeno odmahnu glavom. Kad je ušla u tu prijatnu toplu kuhinju, iz nekog razloga osećala se još gore. Podigla je ruku ka grlu, kao da će joj to pomoći da odagna to mizerno osećanje. Džastin se brižno zagleda u nju. „Šta se desilo, Lus?“ „Nešto stvarno loše“, promuca Lusi. „Nešto užasno.“ „Posvađala si se s Kevinom?“ „Još gore“, odgovori Lusi drhtavim glasom. „Otkaćio me je.“ Prijateljice je odmah odvukoše do stola i posadiše na stolicu. Zoi joj dade štos papirnih ubrusa da istapka pokislu kosu i istrese nos, a Džastin joj naspe čašu viskija. Dok je prvi gutljaj žestine klizio niz Lusino grlo, Džastin naspe još jednu čašu. „Zaboga, Džastin, još ni ovu nije popila“, reče Zoi. „Ovo nije za nju nego za mene.“ Zoi se osmehne i pomirljivo zavrti glavom. Donela je tanjir pun tek ispečenih mafina i izvukla stolicu s Lusine druge strane. „Hajde, probaj“, rekla je. „Biće ti bolje kad smažeš par toplih mafina.“ „Hvala ti, ali stvarno ne mogu.“ „Puni su čokolade“, napomene Zoi, kao da zbog toga imaju medicinska svojstva. Uzdahnuvši, Lusi uze jedan mafin i prelomi ga napola, osetivši kako joj vlažna toplota struji među prstima. ,,U čemu je problem sa Kevinom?“, upita Džastin, zarivši zube u mafin. „Našao je drugu“, tupo odgovori Lusi. „Sam mi je priznao.“ „Bitanga jedna", zaprepašćeno promuca Zoi. „Kopile ljigavo i... i...“ Zastala je tražeći adekvatan izraz. „Drkadžija. Mislim da je to reč koju tražiš“, ubaci se Džastin. „Volela bih da mogu da kažem da sam iznenađena“, reče Zoi, ,,ali ako ćemo pravo, Kevin mi je oduvek delovao kao tip sklon švrljanju.“ „Otkud sad to?“, upita Džastin. ,,Pa dovoljno je da ga pogledaš, zar ne?“


,,To što dobro izgleda ne znači...“, zausti Džastin, ali je Zoi prekine. ,,Ne, ne mislim na njegov izgled, već na to što stalno pilji u druge žene. Bezbroj puta sam ga zatekla kako blene u moje grudi.“ „Svi blenu u tvoje grudi, Zoi. Siroti muškarci prosto ne mogu da odole.“ Zoi se pravila da ništa nije čula. „Kevin po svojoj prirodi nije predodređen za duge i stabilne veze. On je poput džukca koji juri za kolima. Ne radi to zato što mu se određeni auto dopada, već zato što uživa u jurnjavi.“ „Znači, vara te? Znaš li bar s kim?“, upita Džastin. ,,S mojom sestrom Alis.“ Džastin i Zoi zabezeknuto se zgledaše. ,,Ne mogu da verujem“, promuca Zoi. „Sigurna si da Kevin govori istinu?" „Zašto bi izmislio tako nešto?“, upita Džastin. Zoi se brižno zagleda u Lusi. „Jesi li pozvala Alis da čuješ šta će ona da kaže?“ ,,A šta ako kaže da je to istina?“, očajno zavapi Lusi. „Onda joj reci ono što je zaslužila da čuje. Da je turbo-drolja i da treba da truli u paklu.“ Lusi podiže čašu i iskapi je u cugu. „Mrzim konfliktne situacije.“ „Onda ću ja da je pozovem“, ponudi Džastin. ,,Ja obožavam konflikte.“ „Šta si planirala za večeras?“, nežno upita Zoi. „Treba li ti prenoćište?“ ,,Ne znam. Verovatno. Kevin želi da se što pre iselim. Namerava da živi sa Alis.“ Džastin se umalo zagrcnu. „Doseliće se iz Sijetla? U tvoju kuću? Frapantno!“ Lusi zamišljeno odgrize komad mafina. Blagi ukus rikote savršeno se stapao s tamnom punoćom čokolade. „Moraću da napustim ostrvo“, rekla je. ,,Ne želim da se sudaram s njima gde god mrdnem.“ ,,Da sam na tvom mestu“, ubaci se Džastin, „nipošto ne bih otišla. Ostala bih ovde da im nabijam osećaj krivice. Gledala bih da se nacrtam direktno ispred njih kad god sam u prilici.“


,,Ne zaboravi da ovde imaš prijatelje“, reče Zoi. „Ostani s nama. Mi ćemo biti tvoj tim za podršku.“ ,,Ozbiljno?“ ,,Pa naravno! Kako uopšte možeš to da pitaš?“ „Većinu ovdašnjih prijatelja upoznala sam preko Kevina. Čak i vas. Hoće li sad svi stati na njegovu stranu?“ „Neki verovatno hoće“, odgovori Džastin. „Ali imaš nas dve i naše stravično dobre savete. I krov nad glavom, dok god ti treba.“ „Imate slobodnu sobu?“ „Samo jednu“, odgovori Zoi. ,,Ta soba je uvek slobodna.“ Mrko pogleda u Džastin. ,,Na koju sobu misliš?“, upita Lusi. ,,Na sobu Edvarda Munka“, snebivljivo odgovori Džastin. ,,To je onaj umetnik koji je naslikao Krik?“, upita Lusi. „Nije to jedino što je naslikao", pobuni se Džastin. „Dobro, tačno je da sam stavila tu reprodukciju jer mu je to najpoznatije delo, ali sam okačila i neke lepše slike, kao recimo četiri Devojke na mostu.“ „Uopšte nisi morala da ih kačiš“, ubaci se Zoi. „Zato što svako ko kroči u tu sobu vidi samo Krik. Rekla sam ti da niko neće hteti da spava u sobi u kojoj visi takva slika.“ ,,Ja hoću“, izjavi Lusi. „Mislim da je to savršen ambijent za ženu koja je doživela ovakvu katastrofu." Džastin je nežno pogleda. „Možeš da zadržiš sobu dokle god želiš.“ ,,A kad Lusi ode, ukrasićemo sobu delima nekog drugog umetnika“, predloži Zoi. Džastin se odmah namršti. ,,Na koga tačno misliš?“ ,,Na Pikasa“, odlučno odgovori Zoi. „Hoćeš da kažeš da ti Munk smeta pa si rešila da ga zameniš umetnikom koji slika trooke žene sa četvrtastim grudima?“ „Svaki gost koji dođe u pansion pita može li da odsedne u Pikasovoj sobi. Već mi je dojadilo da im objašnjavam da nemamo takvu sobu.“


Džastin ispusti težak uzdah, ponovo se okrenuvši ka Lusi. „Kad pojedeš kolač, vozim te kući da pokupiš stvari.“ „Možda naletimo na Kevina“, turobno natuknu Lusi. „Veruj mi, ona jedva čeka da naleti na njega“, objasni Zoi. ,,Po mogućstvu, osmehnuvši.

mojim kolima“, dodade Džastin kiselo se

Par dana nakon preseljenja u Umetnički kutak, Lusi je konačno prikupila hrabrost da pozove sestru. Situacija je bila nekako nerealna. Toliko godina je pomagala Alis, ispunjavajući joj sve želje i potrebe. Zar je na kraju moralo ovako da se završi? Otkud joj pravo da zaključi da može prisvojiti njenog momka bez razmišljanja o posledicama? Sela je na ivicu kreveta, stiskajući telefon u ruci. Munkova soba bila je topla i privlačna, sa zidovima okrečenim pikantnom crvenkastosmeđom bojom koja je bila u savršenom kontrastu sa snežnobelim bordurama i posteljinom živopisnog geometrijskog desena. Ostale umetničke reprodukcije, kao četiri Devojke na mostu ili Letnja noć na Asgarstrandu, bile su više nego ljupke. Samo je košmarni Krik, s užasom koji je izbijao iz tih razjapljenih usta i gotovo opipljivom patnjom, kvario raspoloženje. Ali kad bi ta slika jednom uletela u nečije vidno polje, sve drugo bi prestajalo da postoji. Dok je pritiskala dugme za brzo biranje broja, zagledala se u figuru s razjapljenim ustima i rukama na ušima, u krvavocrveno nebo i modrocrni fjord u podnožju. Odlično je znala kako se Munk osećao. Nešto joj se okrenulo u stomaku kad je Alis podigla slušalicu. ,,Halo“, obazrivo se javila. ,,Ja sam“, promuca Lusi plitko udahnuvši. ,,Da li je Kevin s tobom?“ ,,Jeste.“ S obe strane zavlada taiac. Bila je to tišina nabijena emocijama kakvih još nikad nije bilo među njima. Nečim što ju je gušilo i ispunjavalo ledenom jezom. Lusi se bezbroj puta preslišala u sebi spremajući se za taj razgovor, ali sada, kad je kucnuo čas za svođenje računa, nije mogla da procedi ni reč. Alis prva progovori: ,,Ne znam šta bi trebalo da kažem.“


Lusi pronađe utočište u besu. Uhvati se za njega kao brodolomnik za pojas za spasavanje. ,,Ne znaš šta bi trebalo da kažeš? Mogla bi da mi kažeš, recimo, zašto si to uradila“, prasnula je. „Naprosto se desilo. Nijedno od nas to nije moglo da kontroliše.“ „Možda nisi mogla da kontrolišeš svoja osećanja“, odbrusi Lusi, ,,ali mogla si kontrolisati svoje postupke.“ „Znam. Znam sve što ćeš mi reći. I znam da je besmisleno da se izvinjavam, ali stvarno mi je žao što je tako ispalo." „Alis, dosad si mi se bezbroj puta izvinjavala i uvek sam ti praštala. Ali ovo nije u redu. Nikad neće ni moći da bude u redu. Koliko dugo to već traje?“ „Misliš, koliko dugo se viđamo ili...“ „Koliko dugo ste u seksualnoj vezi? Kada ste prešli u tu fazu?“ „Pre nekoliko meseci. Tačnije, od Božića.“ ,,Od... “ Reči joj zastadoše u grlu. U sobi nije bilo dovoljno vazduha. Disala je kao riba nasukana na kopno. „Nismo se baš često viđali", brzo dodade Alis. „Bilo nam je teško da ugrabimo priliku da... “ ,,Da se švalerišete meni iza leđa?“ „Znam da je trebalo drugačije da postupimo. Ali treba da budeš svesna da ti ja ništa nisam otela, Lusi. Ti i Kevin ste se već bili otuđili. Bilo je očigledno da vaša veza ne funkcioniše.“ „Meni nije bilo očigledno. Bili smo zajedno tri godine. Živeli smo pod istim krovom. Čak smo prošle nedelje vodili ljubav. Posmatrano iz moje perspektive, naša veza je jebeno dobro funkcionisala.“ Nije joj bilo lako da prevali tu reč preko usana. Lusi nije pripadala kategoriji spontanih psovača. Ali dobro se osećala kad je to izgovorila. Bila je to reč koja je odgovarala situaciji. Alis je nakratko zanemela. Očigledno nije znala da je Kevin i dalje vodio ljubav s Lusi. ,,I šta sad očekuješ?“, nastavi Lusi. ,,Da ti oprostim i zaboravim da sam ikada bila s Kevinom? Da se ponašam kao da se ništa nije desilo i opušteno ćaskam s vama kad se sretnemo na nekom porodičnom skupu?“ „Znam da za to treba vremena.“


,,Ne radi se o vremenu. Nema tog vremena koje može da izbriše ovako nešto. Tim činom nisi slomila samo moje srce, Alis. Slomila si čitavu porodicu. Šta misliš, šta može da proistekne iz ovoga? Misliš li da je tvoja želja da prisvojiš mog momka vredna takve žrtve?“ „Kevin i ja se volimo.“ „Kevin voli samo sebe. Ako je bio u stanju da prevari mene, kako možeš da budeš sigurna da neće i tebi uraditi to isto? Zar misliš da iz veze koja je počela na ovakav način može da se izrodi nešto dobro?“ ,,On sa mnom ima drugačiji odnos nego sa tobom.“ ,,Na čemu je zasnovan taj odnos?“ ,,Ne shvatam šta pitaš.“ „Pitam u čemu je razlika. Zašto je odabrao tebe umesto mene?“ „Kevinu je potrebna žena koja mu dopušta da bude ono što jeste. Ti si tako savršena, Lusi. Postavljaš standarde koje niko ne može da ispuni. Osim tebe, naravno.“ „Nikad nisam rekla da sam savršena.“ Lusin glas blago zadrhti. „Ništa i ne moraš da govoriš. Ti si naprosto takva.“ „Sada mene pokušavaš da okriviš za ono što ste vas dvoje uradili?“ „Znaš, često se šalimo na tvoj račun“, nemilosrdno odbrusi Alis. ,,Mislim na tvoj fanatični poriv da sve držiš pod kontrolom. Kevin kaže da poludiš kad vidiš da je bacio čarapu na pod. Toliko se trudiš da kontrolišeš sve i svakoga da si počela da previđaš ono što ti je ispred nosa. Nisam ja kriva što je Kevin zaključio da mu više odgovaram. Ja mu ne sedim na kičmi kao ti. Ako nešto ne promeniš, izgubićeš svakog muškarca.“ „Priznajem, izgubila sam Kevina, ali nisi morala da mi pomogneš u tome“, procedi Lusi, prekinuvši vezu pre nego što je Alis stigla da odgovori.


Peto poglavlje Posle raskida neminovno nastupa onaj mučan stadijum kada se um upušta u iscrpljujuću analizu. Kad razmatraš prohujale događaje i besomučno premotavaš svaki razgovor. Kad krećeš u potragu za svim onim zanemarenim signalima, pokušavajući da ih spariš kao čarape izvađene iz veš-mašine. A kad završiš s tim, više se uopšte ne pitaš zašto je ta veza pukla. Jedino te čudi kako si mogla da budeš toliko slepa da ne vidiš znake koji su na to upozoravali. „Dok im se to dešava, ljudi obično nemaju vremena da stvari sagledaju iz šire perspektive“, objašnjavala je Džastin. „Misli su nam okupirane drugim stvarima. Razmi��ljamo o tome kako da na vreme stignemo kod zubara ili na posao. Ili da očistimo akvarijum pre nego što se ribice ubuđaju u njemu.“ ,,I dalje ne mogu da verujem da me je Kevin tako bestidno lagao“, reče Lusi. „Mislila sam da ga poznajem u dušu, a sad se ispostavlja da smo bili totalni stranci.“ ,,U tome je srž prevare. Niko ne može da te povredi ako te prvo ne navede na to da mu veruješ.“ „Mislim da nije imao nameru da me povredi", reče Lusi. „Ali njegova osećanja prema meni su se u jednom trenutku promenila, a ja ništa nisam primetila. Možda se naprosto zaljubio u Alis. Možda je zato tako ispalo." „Čisto sumnjam", reče Džastin. „Mislim da je Kevin iskoristio Alis da bi se izvukao iz veze s tobom, a sad se zaglibio s njom.“ „Čak i ako jeste tako, moram da saznam zašto je prestao da me voli.“ „Moraš da uradiš nešto drugo, srce. Da pronađeš novog momka.“ Lusi odmahnu glavom. „Neću da se upuštam u novu vezu pre nego što shvatim zašto uvek završim s pogrešnim tipom.“


Ali Džastin nije nasela na tu priču. „Poznajem puno sjajnih tipova. Mogu da te spojim s nekim.“ Džastin je bila povezana s gotovo svim udruženjima i klubovima u Frajdej Harboru. Volontirala je na raznim dobrotvornim i zabavnim manifestacijama i sponzorisala lokalni kurs samoodbrane za žene. Mada njene veze obično nisu trajale duže nego provera prtljaga na aerodromu, Džastin je ostajala u prijateljskim odnosima s većinom svojih bivših momaka. ,,Naravno“, zamišljeno nastavi, „moraćeš svoje standarde malo da spustiš.“ „Moji standardi nisu naročito visoki“, odgovori Lusi. „Samo želim muškarca koji vodi računa o sebi, ali nije narcisoidan... koji je posvećen svom poslu, ali ne i opsednut njime; koji je samouveren, ali ne i arogantan... koji nije toliko nezreo da sa trideset i kusur godina još uvek živi s roditeljima i koji ne očekuje da to što me je izveo na romantičnu večeru automatski znači da odmah nakon toga može početi da me skida. Da li vam to zvuči nerazumno?" ,,Da“, bez uvijanja odbrusi Džastin. „ Ali ako batališ taj apsurdni spisak, možeš da pronađeš sasvim pristojnog frajera. Kao što je, recimo, Dvejn.“ Džastin je mislila na svog trenutnog momka, motociklistu koji je nosio kožnu odeću i vozio harli šavelhed iz ’81. godine. „Jesam li ti rekla da sam počela da radim nešto za Hog heven?“ upita Lusi. To je bajkerska crkva koju je Dvejn posećivao. ,,Ne. Ništa mi nisi pomenula.“ „Hoće da zamene onaj veliki prozor na zadnjem delu zgrade. Vernici su izneli svoje sugestije, pa sam ponešto prihvatila. Horizontalni deo krsta će izgledati kao stilizovani volan motocikla." ,,Strava“, reče Džastin. „Nikad ne bih rekla da mogu da plate tvoju tarifu.“ „I ne mogu“, s osmehom priznade Lusi. „Ali momci su bili toliko fini da nisam imala srca da ih odbijem. Na kraju smo se dogovorili - ja ću njima da napravim taj prozor, a kad meni zatreba neka usluga, treba samo da im javim.“


Nakon što je napustila Kevina i preselila se u sobu u Umetničkom kutku, Lusi dva dana praktično nije izlazila iz ateljea. Skoknula bi do pansiona samo da ugrabi par sati sna i vraćala se u studio pre zore. Kako je prozor za bajkersku crkvu dobijao željeni oblik, Lusi je osećala još veću povezanost sa svojim delom nego pre. Vernici bajkerske crkve okupljali su se u napuštenoj bioskopskoj dvorani. Bila je to mala prostorija bez prozora, ako se izuzme panel od bojenog stakla koji su nedavno instalirali na sredini prednjeg zida, na mestu gde se nekada naiazilo bioskopsko platno. Čitava zgrada nije bila šira od dvadeset stopa, a s obe strane centralnog prolaza bili su postrojeni redovi sa po šest sedišta. „Postavili smo sebi cilj da stignemo u raj“, objasnio joj je tamošnji sveštenik, „zato što nas u pakao neće primiti.“ Lusi se dopala ta izjava. Čim je čula te reči, tačno je znala kakav prozor treba da napravi. Rešila je da iskombinuje tradicionalni metod olovne rešetke, odnosno spajanja komada stakla unutar zalemljenog metalnog okvira, s modernom tehnikom lepljenja vibrantnog nijansiranog stakla za podlogu napravljenu od većih komada običnog stakla. To će prozoru dati dodatnu dimenziju i dubinu. Nakon što je ubacila zaptivnu smesu u prostor između rešetke i stakla, zalemila je potpornu matricu za prozor. Negde oko dva ujutro završila je posao i odmakla se od radnog stola, ispunjena mešavinom uzbuđenja i zadovoljstva. Prozor je ispao upravo kakvim ga je zamišljala. Bilo je to delo koje je odisalo lepotom, poštovanjem i određenom dozom ekscentričnosti, baš kao što je dolikovalo crkvi u kojoj su se okupljali motociklisti. Bilo joj je drago što je dobila priliku da uradi nešto korisno i skrene misli s ličnih problema. Staklo je nikad nije izneverilo, pomislila je klizeći prstima preko svetlucavog prozirnog panela. Nakon raskida s Kevinom, Lusi je dugo skupljala hrabrost da se javi roditeljima. Ne samo zato što joj je trebalo vremena da razmisli o tome šta se tačno desilo i šta treba da preduzme, već i zato što je bila sigurna u to da ih je Alis već pozvala i složila im svoju verziju priče. Nije želela da traći snagu i emocije na unapred izgubljenu bitku. Roditelji će sigurno stati na Alisinu stranu i očekivati da Lusi ostane u pozadini i drži jezik za zubima. Marinovi su se preselili u stan blizu Kalifornijskog tehničkog instituta, gde je Filip radio kao vanredni predavač. Svaka dva ili tri meseca dolazili su avionom u Sijetl da posete svoje kćeri, stare prijatelje i kolege.


Prilikom prethodne posete saznali su da je Lusi, za ček koji su joj oni velikodušno poklonili za rođendan, svom momku kupila skuter za jahanje na talasima. Oboje su bili razočarani što je te pare spiskala na Kevina. „Mislila sam da ćeš kupiti nešto lepo za sebe“, nežno je prekori majka kad su ostale nasamo. „Mogla si i auto da popraviš za te pare. Da ih potrošiš na nešto što će te usrećiti.“ „Srećna sam kad je Kevin srećan.“ „Kada je Kevin izrazio želju da dobije taj skuter? Kad si dobila ček ili pre toga?“Mada ju je to pitanje žacnulo, Lusi ležerno odgovori: ,,On uopšte nije pominjao skuter. Sama sam to smislila, jer sam htela nečim da ga obradujem." Majka joj, naravno, nije poverovala. To i nije bila istina, ali Lusi je uznemirilo saznanje da se njenim roditeljima Kevin ne dopada. Sad se pitala šta će tek misliti o njemu kad saznaju da je njihovu stariju kćer odbacio radi mlađe. Pa ipak, pretpostavljala je da će, ako zaključe da je to ono što Alis želi i što je čini srećnom, sigurno pronaći način da se pomire s tim. Međutim, kad ju je majka pozvala iz Pasadene, reakcija je bila drugačija od one koju je Lusi očekivala. „Malopre sam se čula sa Alis. Rekla mi je šta se desilo. Ne mogu da verujem.“ „Isprva ni ja nisam mogla da verujem“, rekla je Lusi, ,,ali sam poverovala kad me je Kevin zamolio da spakujem kofere.“ „Jesi li primetila neke znake? Neki nagoveštaj da će se to desiti?“ ,,Ne. Nisam imala pojma.“ „Alis kaže da ste ti i Kevin imali neke probleme.“ ,,Očigledno“, odgovori Lusi. „Problem po imenu Alis.“ „Rekla sam joj da smo tata i ja duboko razočarani i da ne možemo tolerisati takvo ponašanje. Zarad njenog dobra.“ ,,Stvarno?“, upita Lusi nakon kraće stanke. „Zašto si tako iznenađena?“ Lusi se napeto osmehne. „Mama, za sve ove godine nikad nisam čula da ste ti ili tata razočarani zbog nečeg što je Alis uradila. Bila sam uverena


da ćete tražiti od mene da pređem preko svega i prihvatim njenu vezu sa Kevinom.“ „Zaboga, živela si dve godine s tim čovekom! Kako bi mogla da pređeš preko toga?“ Posle duže pauze, nastavi: „Stvarno ne shvatam otkud ti ideja da bismo tata i ja mogli blagonaklono da gledamo na to što je Alis uradila.“ Majka je zvučala toliko zapanjeno da Lusi nije mogla da potisne nepoverljiv osmeh. „Uvek ste podržavali sve što Alis uradi, bilo to ispravno ili pogrešno." Majka nakratko ućuta. „Priznajem, uvek sam povlađivala tvojoj sestri“, konačno prozbori. „Njoj je uvek trebalo više pomoći nego tebi, Lusi. Ona nikad nije bila tako sposobna kao ti. Nikada se nije potpuno oporavila od meningitisa. Te učestale promene raspoloženja i napadi depresije...“ ,,Za to nije kriv meningitis, već činjenica da ste je previše razmazili.“ ,,Lusi.“ Nazrela je prekor u majčinom glasu. „Doduše, i ja sam donekle kriva“, priznala je. ,,I ja sam joj ugađala na svaki mogući način. Svi se ponašamo kao da je Alis još uvek dete koje u potpunosti zavisi od nas. Naravno, ne isključujem mogućnost da je meningitis ostavio određene posledice, ali... Alis će pre ili kasnije morati da prihvati odgovornost za svoje postupke.“ „Hoćeš da dođeš kod nas, u Kaliforniju? Da malo predahneš. Tata i ja ćemo ti platiti kartu.“ Lusi se nasmeja zbog majčinog očiglednog pokušaja da skrene razgovor na drugu stranu. „Hvala. To je stvarno lepo od vas, ali bih tamo samo sedela i očajavala. Mislim da je bolje da ostanem ovde i radim nešto korisno.“ „Možemo li nekako da ti pomognemo?" „Nema potrebe. Polako se navikavam na promenu. Mislim da će mi najteže pasti sretanje sa Kevinom i Alis. Još uvek ne znam kako ću s tim da se izborim.“ „Nadam se da će Kevin biti dovoljno pristojan da se s njom viđa u Sijetlu, umesto da insistira da ona dolazi na ostrvo.“ Lusi zbunjeno zatrepta. ,,Oni će biti ovde, mama.“ „Kako to misliš?“ „Zar ti Alis nije rekla? Namerava da se doseli kod Kevina.“


,,Ne, nije mi...“ Majka naglo zaćuta. „Bože blagi! Useliće se u istu kuću u kojoj si ti živela s njim?“ „Da.“ ,,A šta će sa stanom u Sijetlu?“ „Nemam pojma“, zajedljivo će Lusi. „Možda mi ga ustupi. Naravno, uz odgovarajuću naknadu.“ „Lusi, to uopšte nije smešno.“ „Izvini. Samo sam... znaš, Alis gazi po mom životu kao po starim cipelama. I, što je najluđe od svega, imam utisak da se uopšte ne kaje zbog toga. Štaviše, ponaša se kao da s punim pravom može da prisvoji mog momka. Kao da se podrazumeva da treba da joj ga prepustim samo zato što je njoj dunulo da ga ima.“ ,,Ja sam kriva za to. Nisam smela...“ „Čekaj malo“, prekinu je Lusi, oštrije nego što je nameravala. Brzo udahnu, trudeći se da ublaži ton. „Mama, molim te, može li Alis makar jednom za nešto da bude kriva? Možemo li barem ovog puta da zaključimo da je uradila nešto što ne valja i da ne tražimo opravdanje za njen postupak? Pokušaj da sagledaš stvari iz mog ugla. Kad god pomislim da će Alis spavati u mojoj kući, u mom krevetu, s mojim momkom, ne mogu da se oduprem osećanju da je ona najveći krivac u čitavoj priči.“ ,,Ah, Lusi... znaš, možda je prerano da načinjem tu temu, ali ona ti je sestra. I nadam se da ćeš jednoga dana, kada shvati šta je uradila i dođe da ti se izvini, smoći snage da joj oprostiš. Zato što je porodica ipak porodica.“ „Kao što si rekla, još je prerano da pokrećemo tu temu. Slušaj, mama... sad moram da prekinem.“ Lusi je znala da je majka samo želela da joj pomogne, ali takvi razgovori ih nikada nigde nisu odveli. Njih dve mogle su da razgovaraju o površnim stvarima, ali čim bi zašle malo dublje, do izražaja je dolazio onaj majčin neodoljivi poriv da joj popuje šta treba da misli i kako treba da se oseća. Zbog toga je detalje iz privatnog života Lusi češće poveravala svojim prijateljicama nego članovima porodice. „Sigurno misliš da ne razumem kako se osećaš“, nastavi majka, ,,ali grešiš. Odlično te razumem.“ ,,Zaista?“ Dok je Lusi čekala majku da nastavi, pogled joj se prikovao za reprodukciju Munkove slike Ples života. Slika prikazuje nekoliko parova


kako plešu u letnjoj noći, a dve žene stoje potpuno same. Zena na levom kraju platna obučena je u belo, sa bezazlenim licem punim nade. Ali druga žena, ona s desne strane, obučena je u crno. Beskompromisna oštrina njene siluete odiše ogorčenjem zbog izneverene Ijubavi. „Pre udaje“, zausti majka, „bila sam u vezi s muškarcem... kog sam silno volela. A onda mi je jednog dana saopštio da se zaljubio u moju najbolju drugaricu.“ Majka joj nikad pre toga nije pričala o takvim stvarima. Lusi zgrabi slušalicu, ne uspevajući da ispusti ni zvuk. „Bila sam izbezumljena od bola. Bila sam tako očajna da... pa, recimo da sam doživela nešto kao nervni slom. Nikad neću zaboraviti to osećanje. Mislila sam da više nikada neću ustati iz kreveta. Da mi je duša previše teška da bih mogla da se pomerim.“ „Žao mi je što ti se to desilo“, tiho promuca Lusi. „Sigurno ti je bilo jako teško.“ „Najteže mi je palo što sam odjednom izgubila i momka i prijateljicu. Mislim da je oboma bilo krivo što su me povredili, ali toliko su se voleli da im ništa drugo nije bilo važno. Na kraju su se venčali. Kasnije me je ta bivša drugarica molila da joj oprostim i ja sam to učinila.“ Lusi nije mogla da se uzdrži. „Jesi li joj stvarno oprostila?“ Majka se tugaljivo nasmejala. „Makar na rečima. To je bilo najviše što sam mogla da učinim. I bilo mi je drago što sam to uradila, jer je godinu dana nakon venčanja umrla od Lu Gerigove bolesti." ,,A taj čovek? Jesi li posle toga nastavila da se viđaš s njim?“ „Moglo bi se tako reći.“ Glas joj je bio pun gorčine. ,,Na kraju sam se udala za njega i rodila mu dve kćeri.“ Lusi razrogači oči ošinuta neverovatnom spoznajom. Uopšte nije znala da je njenom ocu to bio drugi brak. Da je voleo i izgubio neku drugu ženu. Da li je zbog toga delovao tako odsutno i distancirano? Toliko tajni skrivenih u istoriji jedne porodice. I srcima njenih roditelja. „Zašto mi to sada govoriš?“, konačno promuca. „Udala sam se za Filipa jer sam ga još uvek volela, mada sam znala da mi ne može uzvratiti ljubav istom merom. On mi se na kraju vratio zato što je bio smožden od bola, i usamljen, i zato što mu je bio potreban neko ko će


biti uz njega. Ali to nije isto kao kada te neko istinski voli.“ „ Ali on te zaista voli“, pobuni se Lusi. ,,Da, na svoj način. I moram priznati da imamo dobar brak. Ali sam svih ovih godina morala da živim sa spoznajom da sam mu došla kao utešna nagrada. Ne bih želela da i ti kroz to prođeš. Hoću da imaš muškarca kome ćeš biti i sunce i mesec.“ „Sumnjam da takav muškarac postoji.“ „Naravno da postoji. I još nešto, Lusi. Iako si rekla da pogrešnom muškarcu, nadam se da zbog toga nećeš reći ne onom pravom.“


Šesto poglavlje Nakon dvomesečnog boravka u Umetničkom kutku Lusi je suzila spisak potencijalnih stanova, ali svaki od njih imao je neki nedostatak. Jedan se nalazio usred nedođije, drugi je bio previše skup, treći depresivno mračan... U nekoj drugoj situaciji odluku bi sigurno donela brže, ali Džastin i Zoi su je uveravale da nema potrebe bilo kuda da žuri. Boravak u pansionu rođaka Hofman blagotvorno je delovao na Lusi. Njihovo društvo bilo je savršen protivotrov za njen emocionalni krah. Kad god bi se osetila utučenom ili usamljenom, mogla je da siđe u kuhinju da proćaska sa Zoi ili ode na trčanje sa Džastin. Nije bilo šanse da bilo ko ostane depresivan pored Džastin, koja je imala uvrnut smisao za humor i neiscrpnu energiju. „Imam savršenog dasu za tebe“, objavila je Džastin jednog popodneva dok su obavljale pripreme za čitalačku sedeljku, koja se svakog meseca održava u pansionu. To je bila Zoina ideja. Princip je bio da gosti donesu svoju omiljenu knjigu ili odaberu neki od naslova iz njihove biblioteke i razbaškare se u udobnim sofama i foteljama u velikom zajedničkom salonu u prizemlju. Tamo su, uz čašu vina i odabrane vrste sira, mogli da se prepuste užitku čitanja. Džastin je isprva bila skeptična prema toj ideji, jer zašto bi ljudi išli negde da čitaju kad to mogu da rade i kod kuće, ali Zoi je ostala nepokolebljiva. Njena zamisao se na kraju pokazala kao neviđeni uspeh - svakog meseca na dan određen za književno druženje pred glavnim ulazom pansiona formirala se duga kolona ljubitelja knjige, čak i po lošem vremenu. „Bila sam ga namenila tebi, Lusi“, nastavi Džastin, ,,ali Zoi je duže bez muškarca. To ti je kao trijaža - prvo moramo da se postaramo za one koji su u najgorem stanju.“ Zoi zavrti glavom, stavljajući poslužavnik sa sirom na veliki starinski sto za posuđe u dnevnom salonu. ,,Ne treba mi tvoja trijaža. Neko će se već


pojaviti kad bude vreme za to. Zašto nikad ne dopustiš da se nešto desi samo od sebe?“ „Zato što to predugo traje“, odgovori Džastin, ,,a ti moraš što pre da izađeš međ svet. Primetila sam znake.“ „Kakve znake?“, upita Zoi. „Recimo, previše si s Bajronom. Razmazila si ga do besvesti.“ Većinu slobodnog vremena Zoi je provodila sa svojim persijskim mačkom, ugađajući mu na sve moguće načine. Imao je luksuznu kutiju od mahagonija, širok asortiman ogrlica s cirkonima i postelju od plavog somota. Zoi ga je redovno kupala i četkala i servirala mu specijalnu mačju hranu u porcelanskim tanjirićima. „Taj mačor živi bolje od mene“, nastavi Džastin. ,,U svakom slučaju, ima bolji nakit“, reče Lusi. Zoi se blago namršti. „Uvek bih menjala muško društvo za mačje.“ Džastin je ironično pogleda. „Jesi li nekad izašla s muškarcem koji iskašljava loptice upletenih dlaka?“ „Nisam. Ali za razliku od tipičnog muškarca, Bajron nikad ne kasni na večeru i ne gunđa ako se predugo zadržim u kupovini.“ „Bez obzira na tvoju slabost prema muškarcima neodređenog pola“, reče Džastin, „mislim da ćeš se sjajno slagati sa Semom. Ti voliš da kuvaš, a on pravi vino. To je prirodan spoj.“ Zoi je gledala sumnjičavo. „Misliš na Sema Nolana? Onog smušenog štrebera s kojim smo išle u osnovnu školu?“ Kad začu to ime, Lusi umalo da ispadne gomila knjiga iz ruku. Usplahireno spusti masivne tomove na stočić za kafu ispred sofe s cvetnim desenom. „Nije bio baš toliko loš“, pobuni se Džastin. ,,Ma daj, molim te! Večito je tumarao naokolo ko izgubljen slučaj, ne puštajući Rubikovu kocku iz ruku. Kao Golum iz Gospodara prstenova“ Džastin prasnu u smeh. „Gospode, sećam se toga!“ „A bio je tako žgoljav da smo morali da ga držimo kad duva vetar. Nećeš valjda da kažeš da je postao frajer?“


„Opako dobar frajer“, odgovori Džastin teatralnim tonom. ,,Po tvom mišljenju“, odbrusi Zoi. „Znaš da nemamo isti ukus kad su muškarci u pitanju." Džastin je zabezeknuto pogleda. ,,Ne možeš da porekneš daje Dvejn zgodan, zar ne?“ Zoi smušeno slegnu krhkim ramenima. „Otkud znam, kad je sav kamufliran.“ „Kako to misliš?“ ,,Ne mogu da mu vidim lice jer su mu zulufi veliki ko moji tiganji. I pun je tetovaža.“ „Ima samo tri“, pobuni se Džastin. „Malo sutra“, odbrusi Zoi. „Mogu da ga čitam kao elektronsku knjigu." ,,Pa šta? Ja volim tetovaže. Ali, ako će ti biti lakše, Sem nema nijednu tetovažu. Nema čak ni pirsing.“ Taman kad je Zoi otvorila usta, brzo dodade: ,,A nema ni zulufe.“ Ogorčeno uzdahnu. „Priložiću fotografski dokaz.“ „Džastin je u pravu“, ubaci se Lusi. „Srela sam tog tipa. Stvarno je zgodan.“ Obe se munjevito okrenuše k njoj. „Srela si Sema i ništa mi nisi rekla?“, upita Džastin. „Srela sam ga samo jednom, i to nakratko. Nisam znala da ga poznaješ.“ ,,On mi je prijatelj, oduvek i zauvek.“ „Zašto onda nikad ne dolazi ovamo?“, upita Zoi. „Poslednjih par godina ludački je zauzet, otkako je zasadio onaj vinograd. Ima ljude koji mu pomažu, ali sam obavlja većinu posla.“ Džastinin pogled ponovo se prikova za Lusi. „Pričaj mi kako si ga upoznala.“ „Izašla sam da se malo provozam biciklom“, započe Lusi, ređajući vinske čaše na sto za posuđe, ,,i onda sam... onda sam nakratko zastala. Sreli smo se i malo popričali. Ništa naročito.“ „Zašto se ti ne smuvaš s njim, Džastin?“, upita Zoi.


,,To sam već obavila u srednjoj školi, onda kad se tvoja porodica preselila u Everet. Znaš već, mala slatka letnja romansa. Kad se raspust završio, već smo se ohladili. Otada smo prijatelji. Bili i ostali.“ Džastin napravi kratku pauzu. „Problem sa Semom je u tome što on nije tip za duge veze. Ne želi da se upušta u bilo šta ozbiljnije. Muškarac slobodnog duha, da tako kažem. Svakoj curi odmah stavi do znanja da nema nameru da se ženi.“ Još jedna strateška pauza. „Ako hoćeš, raspitaj se kod Deniz Rausman.“ Lusi je prepoznala ime raskošne plavuše koja je nedavno proglašena za najzgodniju TV voditeljku u Sijetlu. „Hoćeš da kažeš da je izlazio s njom?“ ,,Da. Ona ima letnjikovac u blizini Roč Harbora. Bili su prilično bliski skoro godinu dana. Bila je luda za njim. Ali nije uspela da ga odvede pred oltar, pa je na kraju digla ruke. A onda... tu je i Lora Delfranča.“ ,,Ko je sad pa ta?“, upita Zoi. „Predsednica Pacifik mauntin kapitala. Investira novac u nove kompanije iz oblasti visoke tehnologije i ekološke energije. Žena od stiia i puna ko brod, ali ni njoj nije uspelo da uvuče Sema u nešto ozbiljnije.“ ,,Ne mogu da zamislim da takva žena juri za Semom Nolanom“, reče Zoi. „Izgleda da su oni štreberski dani prevaziđeni.“ „Kad smo već kod štrebera“, nastavi Džastin, „moram da kažem nešto u njihovu odbranu. Oni su sjajni u krevetu. Puno fantaziraju, pa umeju da budu zaista kreativni. I obožavaju da se igraju raznim spravicama." Dok su se ove dve smejale, Džastin im nasu po čašu vina. „Evo, probajte ovo. Šta god mislile o Semu, morate priznati da pravi fantastično vino.“ „Ovo je njegovo vino?“, upita Lusi, provrtevši jarku tamnocrvenu tečnost u čaši. ,,Da. Zove se Ispod palube“, odgovori Džastin. „Raskošna kombinacija širaza i kabernea.“ Lusi otpi gutljaj. Bilo je zadivljujuće glatko, sa snažnim voćnim ukusom i blagom primesom moke. „Prva liga“, reče. „Vredelo bi izaći s njim ako poklanja ovakva vina.“ „Jesi li mu ostavila svoj broj?“, upita Džastin. Lusi odmahnu glavom. „Nisam. Srela sam ga onog dana kad sam raskinula sa Kevinom.“


„Nema problema. Mogu ponovo da vas povežem. Naravno, ako Zoi nema ništa protiv.“ ,,Ni najmanje“, odlučno reče Zoi. „Uopšte nisam zainteresovana za njega.“ Džastin se jetko nasmejala. „Dobro, ako si tako odlučila. Ti gubiš, Lusi dobija.“ ,,Ni ja nisam zainteresovana“, brzo reče Lusi. „Prošlo je samo dva meseca otkako sam raskinula. Ključno pravilo glasi da pre upuštanja u novu vezu moraš da sačekaš da prođe makar polovina vremena koje si provela s prethodnim partnerom... što u mom slučaju iznosi oko godinu i po.“ „Pravilo ne glasi tako“, uzviknu Džastin. „Treba da sačekaš samo po jedan mesec za svaku godinu.“ „Mislim da su ta pravila besmislena“, ubaci se Zoi. „Treba da poslušaš svoj instinkt, Lusi. On če ti reći kada si spremna za novu vezu.“ ,,Ne verujem svom instinktu kad su muškarci u pitanju“, reče Lusi. „Pre neki dan sam pročitala neki članak o drastičnom smanjenju populacije svitaca. Jedan od razloga za njihovo izumiranje je moderno veštačko osvetljenje. Zenke ne mogu da pronađu signal svojih mužjaka pošto zbunjeno jurišaju na osvetljene terase, ulične svetiljke, neonske reklame...“ ,,Sirotice“, reče Zoi. „Baš tako“, nastavi Lusi. „Taman pomisliš da si pronašla savršenog mužjaka i oduševljeno kreneš ka njemu trepereći iz sve snage, a onda ustanoviš da si nabasala na bik upaljač. Ne mogu više da prolazim kroz , to. “ Džastin je polako vrtela glavom, gledajući jednu pa drugu. „Život je gozba koju vas dve ne možete da svarite." Nakon što je pomogla Džastin i Zoi da pripreme salon za čitalačku sedeljku, Lusi se vrati u svoju sobu. Sela je na krevet, prekrstila noge i uzela laptop u krilo. Proverila je mejlove i pronašla poruku svog bivšeg profesora i mentora, doktora Alana Spelmana, koji je nedavno postao koordinator za umetnički i industrijski dizajn u svetski poznatom Mičel art centru u Njujorku.


Draga Lusi, Sećaš li se onog postdiplomskog programa koji sam ti prošlog puta pomenuo? Program traje godinu dana, svi troškovi su pokriveni, a učesnici imaju priliku da sarađuju s umetnicima iz svih krajeva sveta. Mislim da si ti savršena osoba za tako nešto. Imaš jedinstven osećaj za staklo kao umetnički medijum, za razliku od većine modernih umetnika koji previđaju njegove mogućnosti iluzije. Dobiješ li stipendiju, moći ćeš da se posvetiš daljem usavršavanju i eksperimentima, koji su, u situaciji u kojoj se trenutno nalaziš, teško izvodljivi. Ako ne i nemogući. Javi mi da li si voljna daprobaš. U mejlu prilažem formular koji treba da popuniš. Već sam te preporučio i svi su uzbuđeni zbog mogućnosti da se zajedno upustimo u tako lep poduhvat. Srdačan pozdrav, Alan Spelman Bila je to prilika kakva se ukazuje jednom u životu - plaćen jednogodišnji boravak u Njujorku i šansa da se na miru posvetiš studijama i eksperimentima sa staklom. Kliknula je na link ispod mejla, na brzinu pogledavši šta je trebalo da uradi da bi konkurisala za to mesto: da na jednoj stranici izloži svoj projekat i pošalje propratno pismo s dvadeset digitalnih fotografija svojih dela. Na trenutak se našla u iskušenju da razmotri tu ideju. Novo mesto... nov početak. Ali verovatnoća da će od toliko kandidata izabrati baš nju bila je toliko mala da se pitala vredi li uopšte pokušavati. Ko si ti da veruješ da baš tebi može da se ukaže takva šansa?, upitala je sebe. Ali joj tada kroz glavu prođe druga misao... Ko god da si, zašto ne bi pokušala?


Sedmo poglavlje Moram da razgovaram s tobom, Lusi, poručila joj je majka preko telefonske sekretarice. Javi mi se čim budeš imala vremena. Molim te, mnogo je važno. Uprkos hitnosti koju je nazrela u majčinom glasu, Lusi se još nije javila. Bila je sigurna da ta poruka ima neke veze sa Alis. Već joj je dojadilo da neprestano razmišlja i priča o njoj. Mogla je bar na jedan dan da zaboravi na tu agoniju. Zato je odlučila da tog popodneva spakuje svoja najnovija dela i odnese ih do male prodajne galerije u Frajdej Harboru. ,,Božanstveno!“, uzviknu Suzan Seburg, vlasnica galerije i Lusina prijateljica, dok je posmatrala očaravajući asortiman staklenih mozaika. Bila je to serija ženske obuće: salonke, sandale s visokim štiklama, cipele s platformom, čak i par patika. Svaki par bio je napravljen od stakla i ukrašen komadićima keramike i kristala, cirkonima i perlicama. „Prosto mi dođe da ih obujem! Neko će uskoro doći i kupiti celu kolekciju. Tvoja dela ne mogu dugo da ostanu na polici. Prodaju se čim ih izložim.“ „Drago mi je da to čujem“, reče Lusi. „Stvari koje praviš u poslednje vreme tako su ljupke i... posebne. Moji klijenti počeli su da se raspituju da li radiš po narudžbini.“ „Naravno. To bi mi dobro došlo.“ ,,Da, dobro je da budeš nečim okupirana." Suzan je sažaljivo osmotri, isključujući stonu lampu. ,,To će ti pomoći da skreneš misli s onoga što se dešava.“ Primetivši Lusinu zbunjenost, brzo je dodala: „Znaš... to sa Kevinom Pirsonom i tvojom sestrom.“ Lusi se smušeno zagleda u telefonski rokovnik. „Misliš na to što su počeli da žive zajedno?“ „Da, na to. I na predstojeće venčanje.“


,,Venčanje?“, jedva promuca Lusi. Imala je osećaj da stoji na santi leda. Gde god da mrdne, sigurno će se okliznuti i pasti. Suzan promeni izraz lica. „Nisi to znala? Sranje! Izvini, molim te. Nisi morala da čuješ baš od mene.“ „Hoćeš da kažeš da su se verili?“ Lusi nije mogla da veruje sopstvenim ušima. Kako je Alis uspela da nagovori Kevina na tako krupan korak? „Znaš, u principu nemam ništa protiv braka“, govorio je Kevin dok su bili zajedno, ,,ali to nije odluka koja se donosi preko noći. Mislim, savršeno sam voljan da zasnujem ozbiljnu vezu, da s nekim živim na duge staze, ali ne vidim zašto to mora da se ozvaniči brakom.“ „Toje drugi nivo“, objasnila je Lusi. „Možda jeste, a možda i nije. Možda je u pitanju samo cilj koji nam je postavio neko sa strane. Zar stvarno moramo da se povinujemo tom klišeu?“ Sad je očigledno to uradio. Zbog Alis. Da li je to značilo da je stvarno voli? Lusi nije bila ljubomorna. Kevin je dokazao da je sklon neverstvu, pa se moglo očekivati da će se tako ponašati i u budućim vezama. Ali ta vest je natera da se zapita šta nije u redu s njom. Možda je Alis u pravu. Možda stvarno ima patološki poriv da kontroliše sve i svakoga. Možda bi zaista oterala svakog muškarca koji bi bio dovoljno lud da je zavoli. ,,Oprosti“, ponovi Suzan. „Tvoja sestra se vozika po ostrvu s organizatorom venčanja. Traže mesto za svadbeni banket.“ Telefon zadrhta u Lusinoj ruci. Ćušnula je mobilni u torbu i pokušala da se osmehne, ali uspela je samo da složi žalosnu grimasu. „Tako znači?“, procedila je. „Sad znam zašto mi je majka jutros ostavila onu poruku.“ „Bleda si ko krpa. Hajde, dođi iza da popiješ čašu soka. Mogu da napravim i kafu...“ „Hvala ti, Suzan, ali moram da idem.“ Masa emocija poče da se raslojava. Tuga, zaprepašćenje, bes. „Mogu li nekako da ti pomognem?“ Kao kroz maglu čula je Suzanin glas.


Odlučno odmahne glavom. ,,Ne brini, dobro sam. Stvarno mi je dobro.“ Okači tašnu o rame i krene ka izlazu. Suzan ponovo prozbori, zaustavivši je pred vratima. „Znaš, ja slabo poznajem Kevina i ne znam praktično ništa o tvojoj sestri, ali sudeći po onome što sam dosad čula i videla... mislim da potpuno zaslužuju jedno drugo. U nimalo pohvalnom smislu.“ Lusi pređe prstima preko staklenog panela na ulaznim vratima. Dodir svežeg glatkog stakla delimično je ispuni olakšanjem. Razvukla je usne u slabašan osmeh. ,,U redu je, Suzan. Život ide dalje.“ Ušla je u kola i ubacila ključ u bravicu. Kad ga je okrenula, ništa se nije desilo. Prasne u smeh, obuzeta čistom nevericom. ,,Je li ovo neki vic?“, promrmlja, pokušavši ponovo da pokrene motor. Klik-klik-klik-klik. Nije hteo da upali. Pošto su farovi radili, sigurno nije do akumulatora. Pansion je bio blizu i mogla se lako vratiti peške, ali snuždi se na pomisao kako će morati da odvuče auto na popravku koja će napraviti pozamašnu rupu u njenom budžetu. Nasloni glavu na volan. To je bila jedna od stvari koje je po pravilu prepuštala Kevinu. „Vidiš kako je dobro što me imaš“, govorio je nakon što bi promenio ulje ili zamenio pokvareni brisač. Kad ostaneš bez muškarca, pomisli turobno, jedna od najgorih stvari je što moraš sama da vodiš računa o kolima. Oseti potrebu da nešto popije. Nešto žestoko, što će delovati kao anestetik. Izvukla se iz beživotnog auta i krenula ka baru u blizini pristaništa, odakle je mogla da posmatra čamce i lučke radnike koji su ukrcavali teret. Taj bar je još u devetnaestom veku, u vreme zlatne groznice u dolini reke Frejzer, bio salun za avanturiste koji su kretali ka Britanskoj Kolumbiji. Kad lovaca na zlato više nije bilo, salun je postao stecište vojnika, kolonizatora i radnika iz Hadson Beja, da bi tokom narednih decenija prerastao u dostojanstven starinski bar prekriven patinom prohujalih vremena. Po tašni se razlegla bujica muzičkih tonova. Zvonio je mobilni. Među gomilom stvari, karmina, rasutih novčića i žvaka, uspela je da pronađe telefon. Prepoznala je Džastinin broj i utučeno se javila: ,,Zdravo.“ „Gde si?“, upita Džastin bez ikakvog uvoda. „Šetam po gradu.“ „Sad sam se čula sa Suzan Seburg. Ne mogu da verujem.“


,,Ni ja“, reče Lusi. „Kevin će mi postati zet.“ „Suzan se oseća jezivo što si to saznala od nje.“ ,,Ne treba da brine zbog toga. Pre ili kasnije bih saznala. Mama mi je jutros ostavila poruku. Sigurno je zvala zbog veridbe.“ „Jesi li dobro?“ „Nisam, ali biće mi bolje kad nešto cugnem. Ako hoćeš, možeš da mi se pridružiš.“ „Vrati se kući da zajedno drmnemo po jednu margaritu.“ „Hvala ti“, odgovori Lusi, ,,ali tamo je previše mirno. Više će mi prijati da sednem u neki bar pun bučnih ljudi s gomilom nerešivih problema.“ ,,U redu“, odgovori Džastin. „Gde želiš... ?“ Telefon zapišti i veza se prekine. Lusi se zagleda u malešni ekran na kom je treperila crvena sličica. Baterija je bila prazna. ,,Bingo“, promrmlja. Ubaci ispražnjen telefon u tašnu i uđe u bar. Unutra je bilo senovito i osećao se onaj specifičan miris starih zdanja sladunjav, plesniv i mra��an. Veče je tek počelo da se spušta, pa ljudi što tu svraćaju posle posla još nisu stigli da naprave gužvu. Prišla je kraju šanka, gde su senke bile najtamnije, i zagledala se u kartu pića. Naručila je lemon drop, koktel od votke, gnječenog limuna i tripl sek likera, serviran u čaši s rubom umočenim u šećer. Kad je otpila prvi gutljaj, oseti kako joj niz grlo klizi prijatna svežina. „Kao poljubac ledenog brega, zar ne?“ Plavokosa šankerka Marti zadovoljno se iskezi. Ispraznivši čašu, Lusi je spusti na šank i klimnu glavom. „Još jedno, molim.“ „Hej, lakše malo! Hoćeš nešto da prezalogajiš? Možda načos ili džalapeno paprike?“ ,,Ne, hvala. Samo još jedno piće.“ Marti je sumnjičavo osmotri. „Nadam se da se ne vraćaš kolima.“ Lusi se gorko nasmeja. ,,Ne brini. Kola su mi upravo otkazala.“ „Jedan od onih dana, a?“


,,Da, jedan od onih dana“, promrmlja Lusi. Dok je šankerka natenane pripremala još jedan koktel, Lusi se okrene na barskoj stolici da osmotri ostale. Neki su sedeli za suprotnim krajem šanka, dok su se drugi baškarili za stolovima. Za jednim stolom opazi šestoricu bajkera kako se nalivaju pivom i larmaju na sav glas. Prekasno je shvatila da je to ekipa iz bajkerske crkve i da je Džastinin momak među njima. Dvejn ju je spazio pre nego što je stigla da skrene pogled. Veselo zamahne rukom pozivajući je da im se pridruži. Lusi odmahne glavom, učtivo odbije poziv pokretom ruke i ponovo se okrene ka šanku. Ali krupan bajker nežnog srca u tren oka stvori se kraj nje i srdačno je potapše po leđima. ,,Lusi-gusi“, reče. „Šta ima?“ „Svratila sam na jedno brzinsko piće“, odgovori Lusi, mlako se osmehnuvši. „Kako si ti, Dvejne?“ ,,Ne žalim se. Dođi i sedi s nama. Svi smo iz Hog hevena.“ „Hvala na pozivu, ali večeras želim da budem sama.“ „Nešto nije u redu?“, Dvejn je pažljivo osmotri. „Ako te nešto muči, treba samo da kažeš. Sećaš se?“ Dok je zurila u to dobroćudno lice oivičeno ogromnim zulufima, Lusi se ponovo osmehne. Ovog puta iskreno. ,,Da, sećam se. Vi ste moji anđeli čuvari.“ „Onda reci kakav problem imaš.“ ,,U stvari, imam dva problema“, reče ona. „Kao prvo, auto mi je crko. Ili je pao u komu.“ ,,Da nije akumulator?“ „Sumnjam. U stvari, ne znam.“ „Auto prepusti nama“, samouvereno će Dvejn. „Šta je drugi problem?“ „Srce mi se rasprslo u paramparčad. Treba mi neko ko će ga pokupiti i baciti u kantu za smeće.“


Dvejnove oči ispuniše se saosećanjem. ,,Da, Džastin mi je rekla za tvog dečka. Hoćeš da ga moji momci propuste kroz šake?“ Lusi se tiho zakikota. ,,Ne želim da vas navodim na smrtni greh.“ ,,Ne brini, ne bi nam to bio prvi put“, veselo odvrati bajker. „Zato smo i osnovali crkvu. A čini mi se da je tvoj bivši i zaslužio da ga neko nauči pameti.“ Zulufi mu veselo poskakivaše dok je izgovarao reči iz Biblije: „Stavi ugljevlje ognjeno na glavu njegovu i Gospod će te nagraditi.“ „Biće dovoijno da mi sredite kola“, prozbori Lusi. Na Dvejnov nagovor, objasnila mu je gde je ostavila auto i dala mu ključeve. „Čekaće te pred Umetničkim kutkom za dan ili dva“, rekao je. „Sređen i spreman za vožnju." „Hvala ti, Dvejne. Pojma nemaš koliko sam ti zahvalna.“ „Sigurno ne želiš da nam se pridružiš?“ „Hvala, večeras mi stvarno nije do toga.“ ,,U redu, ali pazićemo na tebe.“ Pokazao je ka uglu bara gde se mali bend pripremao za živu svirku. „Uskoro će biti gužve.“ „Šta se dešava?“, upita Lusi. „Godišnjica Svinjskog rata.“ Lusi razrogači oči. ,,To je danas?“ „Petnaestog juna, kao i svake godine.“ Dvejn je potapša po ramenu i vrati se za svoj sto. „Moram da brišem odavde“, promrmlja Lusi. Zgrabi svoj koktel i otpi pozamašan gutljaj. Još joj je samo ta fešta u čast Svinjskog rata trebala. Bio je to lokalni običaj povezan s događajem iz 1859. godine, kada je svinja koja je pripadala britanskoj trgovačkoj koloniji iz Hadson Beja zalutala u krompirište američkog farmera Lajmana Katlera. Zatekavši svinju kako rije po njegovom krompiru, farmer zgrabi pušku i presudi joj po kratkom postupku. Taj incident izazvao je trinaestogodišnji sukob između Britanaca i Amerikanaca. Obe vojske osnovale su svoje logore na ostrvu. Sukob se na kraju razrešio za pregovaračkim stolom, gde je bilo odlučeno da dotično ostrvo pripadne Americi. Tokom dugog natezanja američke i britanske vojske, jedina žrtva bila je ona svinja zbog koje je sve i počelo. Vek i po kasnije, početak Svinjskog rata proslavljao se uz pečenu svinjetinu,


muziku i pivo u količini dovoljnoj da po njoj zaplovi čitava flotila brodova s visokim jedrima. Kad je Lusi dovršila piće, bend je već uveliko svirao, poslužavnici s besplatnim svinjskim rebarcima postavljeni su na šank, a lokal je bio dupke pun bučnih gostiju. Dala je šankerki znak da pripremi račun, a ova diskretno klimnu glavom. „Hoćeš da popiješ još nešto, na moj račun?“, upita tip koji je sedeo na susednoj stolici. „Hvala, ali moram da idem“, odgovori Lusi. „A šta kažeš na ovo?“, nastavi on, pokušavajući da joj doda tanjir sa svinjskim rebarcima. „Nisam gladna.“ „Besplatno je.“ Lusi se namršti, zagledavši se u nasrtljivca. Tek tada je shvatila da je to jedan od Kevinovih radnika. Nije mogla da mu se seti imena. Pol KakoOno-Beše. Imao je staklast pogled i vonjav dah. Očigledno je počeo sa slavljem pre vremena. ,,Oh“, smušeno promuca kad je shvatio ko je ona u stvari. ,,Ti si devojka Kevina Pirsona.“ „Više nisam“, odgovori Lusi. ,,Da, tako je. Ti si ona stara.“ „Stara?“ uvređeno procedi. „Mislim... stara devojka. Ovaj... popij jedno pivo. Ja častim.“ Zgrabio je veliku plastičnu kriglu s poslužavnika na šanku. „Hvala, ne mogu.“ Lusi ustuknu kad joj Pol preko šanka gurnu kriglu iz koje je kipela pena. „Zašto nećeš kad je džaba? Hajde, uzmi.“ „Neću da pijem pivo.“ Ona odgurnu kriglu dok je pokušavao da joj je ugura u ruke. Tad ga neko iz gužve gurne otpozadi. Kao na usporenom snimku, krigla poleti pravo ka Lusinim grudima i pivo se proli preko nje. Zaprepašćeno je dahtala dok joj je ledena tečnost natapala majicu i brusthalter.


Kad su ljudi oko njih registrovali šta se desilo, nastupi kratak parališući tajac. Svi pogledi prikovaše se za Lusi. Jedni puni saosećanja, drugi gnušanja. Pojedinci su bili sigurni da se sama ispolivala. Ponižena do srži, Lusi besno povuče natopljenu majicu koja joj se prilepila uz kožu. Ugledavši je, šankerka joj doda rolnu papirnih ubrusa da pokupi tečnost koja je curila s nje. U međuvremenu Dvejn i ostali bajkeri probiše se do šanka. Dvejnova ručerda zgrabi Pola za kragnu, skoro ga digavši sa stolice. „Prosuo si pivo na našu Lusi?“, zarežao je. „Sad ćeš videti svoga boga, tikvane!“ „Nemojte ovde da se bijete!“, uspaničeno viknu šankerka. „Ništa nisam uradio“, profrflja Pol. „Htela je da joj dodam pivo i čaša mi je iskliznula iz ruke.“ „Rekla sam da neću pivo“, ozlojeđeno procedi Lusi. Neko poče da se gura kroz masu i trenutak kasnije Lusi oseti kako joj nežno spusti ruku na leđa. Ukopala se u mestu spremna da prasne kao petarda, ali je reči izdadoše kad se zagledala u par plavozelenih očiju. Sem Nolan. Zar je od svih ljudi na svetu baš on morao da je zatekne u tako ponižavajućoj situaciji? ,,Lusi“, reče tiho, obazrivo gledajući okolo. ,,Da li te je neko povredio?“ Oštro pogleda u Pola, koji se zgrčio od straha. ,,Nije“, promrmlja Lusi, prekrstivši ruke preko grudi. Majica joj se zalepila za telo. Bila je skoro providna. „Samo sam... mokra. I hladno mi je.“ „Idemo odavde.“ Sem doda Lusi tašnu dohvativši je sa šanka. „Koliko smo dužni, Marti?“, upita. „Ako pitaš za Lusi, kuća časti“, odgovori šankerka. ,,Hvala.“ Skrenuo je pogled ka bajkerskoj družini. „Nemoj da osakatiš tog klinca, Dvejne. Toliko je komiran da pojma nema šta se dešava.“ „Neću ga osakatiti", odvrati Dvejn. „Samo ću ga odvući do pristaništa i baciti ga u vodu. Da se malo razdrma i nauči šta je hipotermija. To je sve.“


„Nije mi dobro“, zacvili Pol. Lusi je skoro počela da ga sažaljeva. „Samo ga pusti, Dvejne.“ „Razmisliću o tome.“ Dvejn zaškilji očima dok je Sem vodio Lusi kroz gužvu. „Nolane! Pazi šta radiš ili si sledeći na spisku!“ Sem se ironično nasmejao. „Kad si postao takav kavaljer, Dvejne?“ „Ona je Džastinina prijateljica“, odgovori Dvejn. „Zato ću morati da te istamburam ako išta pokušaš s njom.“ ,,Ti ćeš malo teže da me istamburaš“, reče Sem, ,,ali ako Džastin dođe na tu ideju...“ Krenuo je za Lusi, koja se već probijala kroz prepun lokal. Kad su izašli iz bara, Lusi zastane na pločniku i okrene se ka Semu. Bio je jednako zgodan i snažan kao onog dana kad ga je upoznala. „Sad možeš da se vratiš“, rekla je. „Nije mi potrebna pomoć.“ Sem odmahne glavom. „Ionako sam hteo da odem. Ne podnosim gužvu.“ „Zašto si onda došao?“ „Hteo sam da popijem piće s mojim bratom Aleksom. Danas je okončao brakorazvodnu parnicu. Ali otišao je čim je shvatio da smo uleteli na proslavu godišnjice Svinjskog rata.“ „Kamo sreće da sam i ja tako postupila.“ Blagi povetarac zamreška prednji deo Lusine natopljene majice i ona zadrhta. „Uh. Moram kući da se presvučem." „Gde ti je kuća?“ „U Umetničkom kutku.“ „Kod Džastin Hofman? Otpratiću te.“ „Hvala, ali radije bih se vratila sama. Nije daleko.“ ,,Ne možeš tako da paradiraš Frajdej Harborom. Ona prodavnica suvenira u susedstvu još uvek radi. Dozvoli da ti kupim majicu.“ „Sama ću je kupiti.“ Lusi je znala da je zvučala grubo i nezahvalno, ali osećala se previše bedno da bi marila za to. Ušla je u radnju, a Sem je krenuo za njom. Starija žena s plavičastom kosom stajala je za tezgom. „Blagi bože!“, uzviknu kad je ugledala Lusi. „Doživela si nezgodu, dušo?“, upita je. „Neki


pijani kreten prosuo je pivo na mene“, objasni Lusi. ,,Gospode.“ Ženino lice se naprasno ozari kad ugleda čoveka iza nje. „Sem Nolan. Nadam se da to nisi bio ti, momče!“ „Mislio sam da me bolje poznajete, gospođo O’Hehir“, tobože uvređeno odgovori Sem. ,,Ja nikad ne bih mogao da ispustim piće. Imate li neku prostoriju gde bi moja prijateljica mogla da obuče novu majicu?“ „Naravno. Eno tamo.“ Prodavačica pokaza na vrata iza svojih leđa. „Kakvu majicu želiš, dušo?“, upitala je, nežno pogledavši Lusi. „Najobičniju majicu s kratkim rukavima.“ „Naći ću ti nešto", dobaci Sem. „Šta kažeš da odeš tamo i spereš to pivo sa sebe dok ja proverim čega ima ovde?“ Lusi kolebljivo klimnu glavom. „Nemoj da odabereš nešto uvrnuto“, rekla je. „Preskoči lobanje, glupe izreke i psovke.“ „Vređa me takav nedostatak poverenja“, reče Sem. ,,Ne poznajem te dovoljno dobro da bih mogla da ti verujem.“ „Gospođa O’Hehir može da garantuje za mene.“ Sem priđe prodavačici i zaverenički se nagne preko tezge. „Molim vas, recite joj da sam momak na mestu. Pravi anđeo. Duša od čoveka.“ „Vuk u jagnjećoj koži“, veselo odvrati prodavačica. „Plašim se da se gospođa O’Hehir nije dobro izrazila“, brzo dobaci Sem. „Htela je zapravo da kaže jagnje u vučjoj koži.“ Vremešna prodavačica uputi joj značajan pogled i lagano zavrti glavom. „Sigurna sam da je gospođa rekla baš ono što je mislila“, odgovori Lusi, jedva potiskujući smeh. Ušla je u skučeno kupatilo, svukla mokru majicu i bacila je u kantu za đubre. Pošto joj je brusthalter takođe bio natopljen, i njega je bacila. Već je bio star, sa olabavljenim lastišem i iskrzanim bretelama. Nakvasila je papirne ubruse toplom vodom i obrisala ruke i grudi. „Otkud ti s onim bajkerima?“, upita Sem s druge strane vrata. „Angažovali su me da napravim prozor za njihovu crkvu. I sad se valjda osećaju dužnim da... da me uzmu pod svoje okrilje, da tako kažem.“ ,,To ti je posao? Praviš umetničke predmete od stakla?“ ,,Da.“


„Zvuči zanimljivo.“ ,,Da, ponekad ume da bude zanimljivo“, odgovori Lusi i baci zgužvane vlažne papirne ubruse. „Našao sam majicu. Da ti je dodam?“ Lusi priđe vratima i odškrinu ih za par inča, trudeći se da ostane sakrivena. Sem provuče ruku i pruži joj tamnosmeđu majicu. Kad je zatvorila vrata, podigne majicu i kritički je osmotri. Na prednjoj strani nalazio se neki dijagram s ružičastim hemijskim simbolima. „Šta je ovo?“ „Dijagram koji prikazuje molekul teobromina“, objasni Sem kroz zatvorena vrata. „Šta je teobromin?“, zbunjeno upita. „Hemijsko jedinjenje koje se nalazi u čokoladi i čini te srećnom. Hoćeš da potražim nešto drugo?“ Mada je za sobom imala grozan dan, to je uspelo da je razvedri. ,,Ne treba. Uzeću ovu. Volim čokoladu.“ Meko rastegljivo platno savršeno je prianjalo uz njen vlažni torzo. Otvorila je vrata i izašla iz kupatila. Sem je čekao pred vratima. „Super ti stoji“, reče, klizeći očima preko njenog tela. „Izgledam ko štreberka“, odvrati Lusi. ,,I mirišem ko ispičutura. I treba mi brusthalter. “ „Cura mojih snova.“ Trudeći se da ostane ozbiljna, Lusi krenu ka tezgi. „Koliko sam dužna?“, upita. Gospođa O’Hehir pokaza na Sema. „Plaćeno je.“ „Neka to bude rođenđanski poklon“, reće Sem, pokušavajući da preduhitri njenu reakciju. „Kada ti je rođendan?“ ,,U novembru.“ „Onda sam malo poranio, ali ne mari.“ „Hvala ti, ali stvarno ne mogu...“ „Bez ikakvih obaveza. U stvari, mogla bi da učiniš jednu stvar.“


,,Koju?“ ,,Da mi kažeš svoje puno ime.“ „Lusi Marin.“ Pruži joj ruku i ona je kolebljivo prihvati. Stisak mu je bio srdačan, a prsti pomalo ogrubeli od žuljeva. Prava radnička šaka. Neka vrelina joj zastruji uz mišicu, kao da joj je koža naprasno oživela. Istog trenutka povuče ruku. „Dozvoli da te otpratim do kuće“, reče. Lusi odmahnu glavom. „Bolje da pronađeš brata. Ako je danas zapečatio razvod, sigurno je depresivan. Treba da budeš s njim.“ ,,I sutra će biti depresivan. Tada ću biti s njim.“ Gospođa O’Hehir, koja je slušala razgovor s druge strane tezge, bez uvijanja dobaci: „Reci Aleksu da će mu biti bolje bez nje. I da se sledećeg puta oženi nekom finom curom sa ostrva.“ „Plašim se da fine ostrvske cure više nisu tako naivne“, odgovori Sem, povevši Lusi ka vratima. ,,Slušaj“, rekao je kad su izašli napolje, ,,ne želim da budem navalentan, ali hoću da znam da si bezbedno stigla kući. Ako će ti tako biti lakše, ići ću iza tebe, na pristojnom rastojaniu.“ „Koliko je to pristojno rastojanje?“, upitala je. „Koliko sud nalaže kod zabrane prilaska, plus-minus sto jardi.“ Ovog puta prasnu u smeh. „Nema potrebe. Možeš da ideš pored mene.“ Sem odmah priđe i uhvati korak s njom. Dok su se približavali Umetničkom kutku, Lusi privuče pažnju predivan zalazak sunca. Nebo je dobijalo narandžasto-ružičasti odsjaj, a oblaci pozlaćene ivice. U nekim drugim okolnostima sigurno bi uživala u tom prizoru. ,,Do kog si stadijuma stigla?“, upita Sem. „Stadijuma?... Ah, misliš na ono što sam rekla o raskidu? Valjda se bližim kraju prve faze.“ „Znači, tugaljive balade Sare Makloklan i ozlojeđene SMS poruke?“ „Baš tako.“


„Nemoj da se šišaš“, reče. ,,Molim?“ ,,To je sledeća faza, zar ne? Promena frizure i nove cipele. Bila bi šteta da odsečeš tako divnu kosu.“ ,,Hvala.“ Lusi usplahireno stavi pramen talasaste tamne kose iza uha. ,,U stvari, promena frizure nastupa u trećem stadijumu.“ Zastali su kod pešačkog prelaza, čekajući zeleno svetlo na semaforu. „Trenutno stojimo ispred bara u kom služe najbolje mahi vino na Pacifičkom severozapadu“, napomene Sem. „Šta kažeš da svratimo na večeru?“ Lusi virne kroz prozor. Ljudi su sedeli za stolovima obasjanim svetlošću sveća, opušteni i zadovoljni. Zatim vrati pogled na Sema, koji ju je pažljivo posmatrao. Ispod njegove nonšalancije ipak se nešto krilo, nešto nalik kjaroskuro tehnici u slikarstvu. Clair-obscur, kako kažu Francuzi. Svetlo-tamno. Imala je osećaj da Sem Nolan nije baš toliko jednostavan kako ga je Džastin predstavila. „Hvala na pozivu“, odgovori, ,,ali to me ne bi odvelo tamo gde želim da idem.“ „Neke stvari ne moraju nikuda da vode. Shvati to kao običnu večeru.“ Primetivši njeno oklevanje, brzo doda: „Ako me odbiješ, osudićeš me na večeru podgrejanu u mikrotalasnoj. Zar imaš duše da mi to učiniš?“ „Da.“ ,,Da, večeraćeš sa mnom?“ ,,Da, imam duše da te osudim na večeru iz mikrotalasne.“ „Baš si surova“, reče tobože prekornim tonom, ali Lusi primeti sjaj u živahnim dubinama njegovih očiju. Uživao je u tom verbalnom nadmetanju. Nastaviše dalje ka pansionu. „Koliko dugo nameravaš da ostaneš u Umetničkom kutku?“ upita Sem. „Još samo malo, nadam se. Počela sam da tražim stan.“ Jetko se nasmejala. „Nažalost, stanovi koje mogu da platim nisu ni približno onako privlačni kao oni koje ne mogu sebi da priuštim.“ „Kako treba da izgleda taj stan?“


„Dovoljno je da ima jednu spavaću sobu. I da bude na nekom tihom, ali ne i izolovanom mestu. Takođe bih volela da gleda na okean, ako je to moguće. Dok ne pronađem nešto prihvatljivo, ostaću kod Džastin." Za trenutak ućuta. „Izgleda da imamo zajedničku prijateljicu. “ „Džastin ti je rekla da smo prijatelji?“ „Zar niste?“ „Zavisi od toga kako me je opisala.“ „Rekla je da si sjajan momak i da bi trebalo da izađem s tobom.“ „Onda jesmo prijatelji.“ „Takođe je pomenula da si savršen tip za prelazni period, zato što si zabavan i izbegavaš ozbiljne veze.“ „A šta si joj ti odgovorila?“ ,,Da nisam zainteresovana. I da više ne želim da pravim glupe greške.“ „Ako bi izašla sa mnom, to bi bila pametna greška“, samouvereno reče Sem. Lusi se nasmeja. „Zašto tako misliš?“ „Zato što nikad ne pravim ljubomorne scene i ne dajem obećanja koja ne nameravam da održim. Sa mnom dobijaš ono što vidiš.“ „Dobar reklamni govor“, reče Lusi. „Ali i dalje nisam zainteresovana.“ „Dobar reklamni govor obično podrazumeva besplatnu probu“, natuknu on. Lusi se osmehnu, zavrtevši glavom. Stigli su do Umetničkog kutka i zastali na stepeništu ispred ulaza. Lusi se okrenu k njemu. „Hvala što si mi kupio majicu. I što si mi pomogao da se izvučem iz bara. Uspeo si da... podariš lep kraj jednom ružnom danu.“ „Nema na čemu.“ Sem zamišljeno zastane. „Što se tiče tog stana... možda imam rešenje. Moj brat Mark ima stan na obali. Kad su se on i Holi preselili kod mene, počeo je da ga iznajmljuje.“ ,,Ko je Holi?“ „Moja sestričina. Ima sedam godina. Naša sestra Viktorija poginula je prošle godine. Mark je određen za Holinog staratelja, pa se trudim da mu pomognem koliko mogu.“


Zaintrigirana tim otkrićem, Lusi se zagleda u njega. „Pomažeš bratu da odgaji tu devojčicu?“, ponovi da se uveri da je dobro razumela. Sem kratko klimnu glavom. ,,I sad svi zajedno živite pod tvojim krovom.“ To je pre bila konstatacija nego pitanje. Sem nelagodno slegne ramenima. „Kuća je dovoljno velika.“ Lice mu postade nedokučivo, a glas promišljeno ležeran. „Dakle, što se tiče tog stana... prethodni stanar se odselio i, koliko znam, Mark ga još nije izdao. Hoćeš da proverim da li je slobodan? Da zajedno skoknemo do tamo da vidiš da li ti odgovara?“ ,,Pa, ovaj... možda.“ Lusi shvati da nema potrebe da bude toliko obazriva. Bilo je teško pronaći stan na obali. Vredelo bi ga makar pogledati. „Sigurno je preskup za mene. Koliko traži za kiriju?“ „Raspitaću se pa ću ti javiti.“ Sem izvuče mobilni, strpljivo čekajući. „Hoćeš li mi reći svoj broj?“ Iskezi se kad je primetio njeno oklevanje. ,,Ne plaši se, nemam nameru da te proganjam. Ja sam čovek koji ume da prihvati odbijanje.“ Bilo je teško odoleti tom nonšalantnom šarmu. Dala mu je svoj broj, zagledavši se u njegove plavozelene oči. Usne joj se same od sebe raširiše u setan osmeh. Prava šteta, pomisli. Da nije tako stegnuta i isprepadana, mogla bi malo da se poigra s njim. Ali onaj trezveni deo njene ličnosti podseti je da to ne bi bilo baš pametno. Bila je već sita žudnje, nade i gubitaka. Kasnije, kad prođe određeni broj meseci, a možda i godina, u njoj će se ponovo probuditi potreba za bliskošću. I tada će se, na vlastiti rizik, upustiti u neku novu vezu. Ali ne sada. Pogotovo ne s ovim muškarcem, koji, po sopstvenom priznanju, nije želeo da se upušta u bilo šta dublje. „Hvala ti“, reče, dok je Sem vraćao telefon u zadnji džep. Hladno mu pruži ruku, kao da se pozdravlja s poslovnim partnerom. „Nadam se da ćeš mi javiti da je stan slobodan.“ Sem joj ozbiljno stegne ruku i oči mu zaigraše. Toplina njegove šake i samouveren stisak njegovih prstiju... bio je to neizrecivo dobar osećaj. Prošlo je toliko vremena otkako ju je neko tako dodirnuo ili držao za ruku. Opijena tim trenutkom, dopusti da rukovanje


potraje duže nego što je bilo neophodno, uprkos rumenilu koje ju je oblilo od glave do pete. Sem ju je zagonetno gledao pravo u oči. Blago je povuče k sebi i nadvi se nad njom. „Što se tiče one besplatne probe...“, promrmlja. Lusi nije mogla da pohvata vlastite misli. Srce poče tupo da joj lupa. Slepo se zagledala u suton koji se rastapao u svežu plavu pomrčinu. Iznenadi se kad je Sem s neverovatnom lakoćom privuče uz rame i nežno joj pređe šakom niz kičmu. Tela su im podrhtavala, spajajući se i razdvajajući u kratkim titravim intervalima. Pritisnuta njegovom toplinom i muževnošću, oseti kako joj kolena klecaju. Ošamućena, nije pustila ni glas kad joj je prstima dodirnuo obraz i spustio svoje usne ka njenim. Beskrajno nežno ju je uvodio u poljubac. Instinktivno se otvorila pred njim, ali dopustivši pogrešnom instinktu da prevlada nad ispravnim. Taj poljubac je navede, samo na trenutak, da pomisli da nema šta da izgubi. Ovo je suludo, prođe joj kroz glavu, ali njegov jezik već je kušao njene tajne ukuse, a njena šaka klizila ka njegovom potiljku. Plima tananih osećaja prostruji kroz svaki atom njenog bića, kroz svaki delić trenutka između dva otkucaja srca. Na kraju je Sem bio taj koji je prekinuo poljubac. Držao ju je u naručju dok nije povratila ravnotežu. Pometena i razoružana, konačno je naterala sebe da se odmakne i krene ka stepeništu. „Zvaću te sutra“, reče Sem. Lusi zastane i pogleda ga preko ramena. „Sumnjam da je to dobra ideja“, izgovori tihim glasom. Oboje su znali da nije mislila na stan. „Nemam nameru da ti namećem bilo šta što ne želiš“, rekao je. „Ti diktiraš pravila, Lusi.“ Iz grudi joj se ote slabašan osmeh. „Ako nekome moraš da kažeš da on diktira pravila, to je obična farsa.“ I nastavi uz stepenište, ne okrenuvši se više.


Osmo poglavlje „Čemu tolika žurba?“, pobunio se Kevin kad je Alis pokrenula priču o braku. „Tek smo počeli da živimo zajedno.“ Ona ga ošinu strogim, prodornim pogledom. „Koji je krajnji rok?“ „Krajnji rok?“, zbunjeno upita Kevin. „Hajde, da čujem. Šest meseci? Godinu dana? Nemam nameru večno da čekam, Kevine. Većina tvojih vršnjaka se već oženila. U čemu je problem? Zar nisi rekao da me voliš?“ „Jesam, ali...“ „Šta još treba o meni da saznaš? Čemu odugovlačenje? Ako smatraš da ja nisam ona prava, nema problema. Mogu odmah da spakujem kofere.“ „Nikada to nisam rekao.“ Alis je zaključila da u njenom životu mora da se desi neka krupna promena, naročito zbog toga što je upravo izgubila posao. To joj je javio agent, nakon telefonskog razgovora s glavnim scenaristom šoua Samo srce zna. Bio je skinut sa programa. Gledanost je bila tako slaba da je snimanje obustavljeno po hitnom postupku. Odlučeno je da taj termin bude popunjen nekim zabavnim kvizom. Distributer je pokušavao da šou proda kablovskoj mreži, ali dok se situacija ne reši, Alis će morati da se stisne i živi od svoje oskudne ušteđevine. Udajom za Kevina ubila bi tri muve jednim udarcem: rešila nezavidnu finansijsku situaciju, dokazala Lusi da je Kevin dovoljno voli da bi se njome oženio i primorala roditelje da prihvate tu vezu. Pozvaće majku da zajedno isplaniraju venčanje i na kraju će svi biti srećni. To će ponovo ujediniti porodicu. A Lusi će morati da proguta povređeni ponos i pređe preko svega. Čim se domogla vereničkog prstena, Alis trijumfalno pozove roditelje. Ali je njihova reakcija zaprepasti. Umesto da joj čestitaju, bili su grubi i kritični.


„Jeste li odredili datum?“, upita majka. „Još uvek nismo. Mislila sam da zajedno razmotrimo neke ideje, pa ćemo...“ „Mene nemoj da uplićeš u te planove", odbrusi majka. „Ako želite, tata i ja ćemo doći na venčanje, ali moraćete sami da se pobrinete za troškove i organizaciju.“ „Šta? Konačno ste dočekali da udate ćerku, a nećete ni svadbu da mi priuštite?" „Bićemo više nego srećni da finansiramo svadbu kada naša porodica zaleči rane. Kako stvari stoje, ti si svoju sreću sagradila na sestrinoj nesreći. Iz poštovanja prema njenim emocijama, ne možemo da podržimo tvoju vezu sa Kevinom. To znači i da više nećemo dotirati tvoje mesečne prihode." „Ali... to je kao da se odričete vlastitog deteta“, zavapi Alis, besna i zapanjena. ,,Ne mogu da verujem da ste tako nepravedni!“ „Znaš, Alis, sama si stvorila situaciju koja je nepravedna za sve nas, uključujući i tebe. Pred nama je još toliko događaja... praznika, rođenja, bolesti... stvari kroz koje ćemo morati da prođemo zajedno, kao porodica. A to neće biti moguće sve dok ne izgladiš stvari sa Lusi.“ Uvređena do srži, Alis je taj razgovor prepričala Kevinu, na šta je on slegnuo ramenima i rekao da bi trebalo da odlože venčanje. „Sve dok te Lusi ne preboli? Ako treba, ona će ostati usedelica narednih pedeset godina, samo da bi mi napakostila.“ „Šta da se radi? Ne možeš je naterati da ponovo počne da izlazi“, reče Kevin. Alis se duboko zamisli. „Kad nađe novog momka, Lusi više neće moći da izigrava žrtvu. Roditelji će tada morati da priznaju da je nastavila dalje i shvatiće da su dužni da mi priušte dolično venčanje. Stvari će se vratiti u normalu i sve će opet biti kao nekada.“ „Gde nameravaš da pronađeš tog tipa?“ ,,Ti poznaješ puno ljudi na ostrvu. Koga predlažeš?“ Kevin je zapanjeno pogleda. „Ovo postaje uvrnuto, Alis. Ne misliš valjda da ću svoju bivšu devojku da sparim s nekim od svojih ortaka?“ ,,To ne mora da bude neko ko ti je blizak. Dovoljno je da pronađeš nekog


normalnog tipa koji izgleda dovoljno pristojno da joj se dopadne.“ „Čak i da nekog pronađem, kako misliš...?“ Kad je primetio neumoljivost na njenom smrknutom licu, Kevin utihnu. ,,Pa ne znam. Možda neki od Nolanovih. Čuo sam da se Aleks razvodi.“ „Batali razvedene. Lusi neće pristati na to.“ „Onda možda srednji brat, Sem. On nije oženjen. Ima vinograd ovde na ostrvu.“ „Savršeno. Kako ćemo da ih spojimo?“ „Hoćeš da ih upoznam?“ „Nikako. To mora da ostane tajna. Lusi nikad ne bi pristala da izađe s nekim koga smo joj mi nabacili.“ Kevin se pitao kako čovek može da navede dvoje ljudi da izađu zajedno, a ne otkrije da on stoji iza toga. „Alis, zar stvarno moramo...?“ ,,Moramo.“ ,,Pa dobro... Sem mi duguje uslugu“, reče zamislivši se. „Pre par godina sam mu pomogao da sredi imanje, a ništa mu nisam naplatio.“ „Odlično. Onda je krajnje vreme da ti se oduži. Pozovi tog Sema Nolana i nagovori ga da izađe sa Lusi.“ Holi se veselo zakikotala kad je Sem podigao njeno vižljasto telo na ramena i poneo je kroz vinograd. „Hej, baš sam visoka!“, vriskala je. ,,Pogledaj kolika sam!“ Tek nešto teža od precvalog maslačka, devojčica se ushićeno njihala, obmotavši svojim rukicama Semovo čelo. „Zar ti nisam rekao da opereš ruke posle doručka?“, upita Sem. „Kako znaš da ih nisam oprala?“ „Tako što si mi ulepila kosu.“ Devojčica se zvonko smejala iznad njegove glave. Tog jutra su napravili palačinke sa filom od keksa i čokolade, po receptu koji su sami smislili. Mark to sigurno ne bi dopustio da je bio kod kuće, ali pošto je prenoćio kod verenice Megi, Sem iskoristi šansu da malo olabavi pravila. Pridržavajući Holine nogice, doviknu nešto radnicima koji su pokušavali da pokrenu kaval traktor. Na traktoru je bio ogroman kalem


zaštitne mreže kojom su u jednom navratu mogli da prekriju četiri do pet redova vinove loze. Holi još čvršće stegnu rukice oko Semove glave, blokirajući mu vid. „Koliko ćeš da mi platiš što ti jutros pomažem?“ Sem se široko osmehne. Uživao je u težini Holinog vižljastog tela na ramenima, u njenom slatkastom dahu i neiscrpnoj energiji. Pre nego što je Holi kročila u njegov život, devojčice je doživljavao kao vanzemaljska stvorenja. Njihova ljubav prema roze i ljubičastoj boji, svetlucavom lepku, bajkama i plišanim igračkama za njega je bila nešto potpuno strano. U duhu rodne ravnopravnosti, Sem i Mark su svoju sestričinu naučili da peca, baca loptu i zakucava eksere, ali njena ljubav prema mašnama, svetlucavim đinđuvama i kitnjastim modnim detaljima ostala je nepoljuljana. Holi je tog jutra, kao i obično, nosila svoju omiljenu bejzbol kapu sa izvezenom srebrnom tijarom na prednjem delu. Sem joj je nedavno kupio nešto nove garderobe, a staru odeću spakovao u kesu da pokloni u dobrotvorne svrhe. Tad mu padne na pamet kako se Holina prošlost lagano osipa i da dani koje je provela s majkom ostaju daleko iza nje. Stara odeća i igračke, čak i fraze i navike, sve to je postepeno i neminovno nestajalo. Zato je odvojio neke od tih stvarčica i spakovao ih u kutiju koju je odneo na tavan. Takođe je počeo da zapisuje svoja sećanja na Vik, razne smešne i slatke priče, kako bi jednog dana mogao da ih podeli sa Holi. Ponekad bi želeo da sa svojom sestrom može da priča o Holi. Da joj kaže kako je slatka i pametna curica. Da joj pripoveda o svemu što se dešavalo, o promenama kroz koje je Holi prolazila i načinu na koji je ona menjala sve oko sebe. Sad je mogao da razume Vik mnogo bolje nego dok je bila živa. Shvatio je s kakvim mukama se suočavaju samohrani roditelji, koliko je vremena i truda potrebno da se obave čak i najprostiji poslovi. I kad bi krenuli u običnu šetnju, trebalo mu je minimum petnaest minuta da pronađe Holine cipelice. Pa ipak, njegov trud je bio višestruko nagrađen. Setio se kako je naučio Holi da vezuje pertle. Do tada su joj uvek kupovali obuću sa čičkom. Kada je konačno dobila prve cipelice s pertlama, Holi nije znala kako da ih veže. Pošto je imala već šest godina, Sem je zaključio da je kucnuo čas da savlada tu veštinu. Pokazao joj je kako da napravi omče koje podsećaju na zekine uši, da ih proturi jednu kroz drugu i učvrsti ih.


Dok je posmatrao kako devojčica prepliće pertle usredsređeno nabirajući svoje maleno čelo, proželo ga je nešto o čemu ranije nije mogao ni da sanja. Neko očinsko osećanje, pretpostavio je. Oči mu zasuziše dok ju je posmatrao. Poželeo je da može tu radost da podeli sa svojom sestrom. I da joj kaže kako mu je žao što češće nije bio tu za njih dve, dok je to bilo moguće. Ali to je Nolanovima valjda bilo u krvi. Holine svetleće patike blago su lupkale po njegovim grudima. „Dakle, koliko ćeš da mi platiš?“, ponovila je. „Danas oboje radimo za džabe“, odgovori Sem. ,,Ja ne mogu da radim za džabe. To je protivzakonito.“ ,,Ah, Holi... nećeš valjda da me prijaviš zbog eksploatacije dečje radne snage?“ „Naravno da hoću“, veselo odgovori devojčica. „Može dolar?“ „Pet dolara.“ „A šta kažeš da ti dam dolar i da popodne skoknemo do Frajdej Harbora na sladoled?“ ,,Dogovoreno!“ Bilo je divno neđeljno jutro. Vinograd je još uvek bio obavijen izmaglicom, kao zaliven srebrom, ali je tu idiličnu atmosferu ubrzo narušilo brektanje traktora koji je konačno upalio i počeo lagano da odmiče između redova vinove loze. „Zašto stavljamo mrežu preko vinograda?“, upita Holi. ,,Da ptice ne potamane grožđe.“ ,,A zašto to ranije nismo uradili?“ „Čekali smo da se plod razvije i cvetovi se pretvore u zrna. Sada smo ušli u sledeću fazu, koja se zove veraison.“ „Šta to znači?“ ,,To znači da zrna postaju krupnija i da se u njima akumulira šećer. Kako zri, grožđe postaje sve slađe. Otprilike kao ja.“


Zastali su i Sem je pažljivo spusti na zemlju. „Zašto to zovemo veraison kad možemo lepo da kažemo zrenje?“ upita devojčica. „Zato što su Francuzi naziv za taj proces smislili pre nas. Što je dobro, jer na francuskom sve lepše zvuči.“ Trebaće im dva do tri dana da prekriju čitav vinograd. Grožđe će tako biti zaštićeno od grabljivica, a radnici će imati lakši pristup kad vinogradarskim makazama budu kresali grozdove koji su previše zeleni. Nakon što su postavili nekoliko mrežastih panela, Sem ponovo podigne Holi na ramena. Jedan od radnika joj je pokazao kako da provuče kanap kroz ivicu mreže koristeći kratak drveni klin. Holini prstići vešto su se poigravali mrežom, sastavljajući zaštitne panele. Ružičasta bejzbol kapa svetlucala je na jutarnjem suncu dok je ponosno posmatrala svoje delo. „Vidi, zašivam nebo“, reče. Sem se razneženo osmehnuo. Kad je došlo vreme za ručak, radnici su napravili pauzu. Sem je poslao Holi u kuću da se umije i krenuo u kratku usamljeničku šetnju kroz vinograd, osluškujući šaputanje lišća i povremeno zastajkujući da opipa čokote i pruteve. Mogao je da oseti kako loza vibrira od zdravlja, kako se voda penje iz korena, kako lišće proždire sunčevu svetlost, kako zrna postaju meka i teška puneći se šećerom. Dok mu je ruka lebdela nad izdancima na vrhu čokota, lišće se krotko povilo ka njegovim prstima. Semova sklonost ka uzgajanju biljaka ispoljila se još u detinjstvu, dok je radio u komšijskoj bašti. Tada su u komšiluku živeli Fred i Meri Harbison, sredovečni bračni par bez dece. Jednoga dana, kad je imao oko deset godina, Sem se igrao bumerangom koji je dobio za rođendan... sve dok nije razbio prozor njihove dnevne sobe. Fred izađe u dvorište hramljući. Bio je visok i čvornovat poput hrastovog stabla, ali mu je lice, uprkos prividnoj strogoći, odisalo urođenom dobrotom. „Nemoj da bežiš“, reče dok se Sem spremao da klisne. Sem ga posluša i obazrivo se zapilji u njega. „Vratiću ti bumerang“, reče Fred, „ali prvo moraš da odradiš štetu koju si napravio. Za početak pomozi gospođi Harbison da oplevi vrt.“


Meri mu se dopala na prvi pogled. Niska i okrugla, bila je sušta suprotnost svom visokom i nezgrapnom mužu. Kad mu je objasnila šta je korov a šta cveće, Sem je prionuo na posao. Dok je klećao na zemlji čupajući nepoželjne izdanke i kopajući rupe za lukovice i sadnice, imao je osećaj da biljke komuniciraju s njim. Da mu nekim nemuštim jezikom govore šta im je potrebno. Ne pitajući za dozvolu, uze ašovčić iz šupe za alat i presadi jagorčevinu na mesto gde će imati više sunca. Potom zasadi kokotić i bele rade na drugom kraju bašte, na mestu koje je sam odabrao, a ne tamo gde mu je Meri rekla. Posle toga Sem je skoro svakog dana posle škole odlazio kod Harbisonovih, čak i kad mu je Fred vratio bumerang. Dok je radio domaći zadatak za njihovim kuhinjskim stolom, Meri bi mu donela čašu hladnog mleka i malo belih slanih krekera. Dozvoljavala mu je da čita njene knjige o baštovanstvu i nabavljala sve što bi zatražio za kultivaciju zemljišta prihranu od morske trave, mrkih algi i semena, zdrobljenu ljusku jajeta, kreč i dolomit, čak i riblje glave s pijace. Zahvaljujući Semovom trudu, Merina bašta je bujala. Ljudi su zaustavljali automobile nasred ulice da bi se divili lepoti tog vrta, punog cveća raskošnih boja. „Dragi moj Seme“, ponosno je govorila Meri, s onim ljupkim osmehom na blago naboranom licu, ,,ti si rođeni baštovan. Što god posadiš, sve niče.“ Ali Sem je znao da nije u pitanju puki baštovanski talenat. Shvatio je da su on i taj vrt funkcionisali u savršenoj harmoniji. I došao je do one dragocene spoznaje, dostupne samo malobrojnima, da je čitav svet organizam koji živi i oseća. Instinktivno je znao koje biljke treba saditi kad mesec raste, a koje dok opada. Znao je koliko je vode i sunca potrebno biljkama i šta treba dodati zemljištu da bi one dobro napredovale. Borio se protiv gljivica pomoću spreja od blage sapunice i sadio neven kako bi kontrolisao populaciju lisnih vaši. Iza Merine kuće napravio je povrtnjak, koji je davao bogate zdrave prinose i gde je gajio sve vrste začinskog bilja. Naslućivao je da tikvice vole da se baškare pored krastavaca, da pasulj voli društvo celera ali ne i crnog luka, da karfiol nipošto ne treba saditi pored paradajza. Dok je brinuo o biljkama, pčele ga nikad nisu ujedale, muve mu nisu dosađivale, a drveće je velikodušno širilo krošnje kako bi ga zaštitilo svojom hladovinom.


Meri je još tada raspirila njegov san o tome da jednog dana ima sopstveni vinograd. „Vino nije obično piće“, rekla mu je. „Ono simbolizuje život i ljubav.“ Duboko zamišljen, pođe ka kraju vinograda da proveri biljku koja se razlikovala od svih ostalih. Bila je krupna i čvornovata. Živa, ali bez cvetova, bez plodova. Na njoj behu samo čvrsti zatvoreni pupoljci. Sem se mnogo trudio oko nje, ali nije uspevao da je oporavi. S njom nije mogao da uspostavi ni onu nemuštu komunikaciju, da oseti šta joj je potrebno. Nije osećao ništa osim praznine. Kad je kupio imanje na Rejnšedou Roudu i krenuo u prvi obilazak, na jednoj perifernoj parceli pronašao je divlju samoniklu lozu. Podsećala je na evropsku viniferu koju su kolonisti preneli u Novi svet, ali to nije mogla biti ta sorta. Sva vinifera u toj oblasti odavno je zatrta združenim dejstvom nepoznatih insekata, bolesti i klimatskih faktora. Francuzi su razvili hibride ukrštene s domaćim sortama koji su davali plod bez kalemljenja na otpornije vrste. Možda je ovo bio neki od tih prastarih hibrida. U svakom slučaju, ta sorta nije ličila ni na jednu koju je Sem dotad video, uživo ili u knjigama. Niko nije uspeo da prepozna o kojoj se vrsti radi, čak ni specijalista koji je pažljivo prostudirao fotografije i uzorke koje mu je Sem poslao. „Kako da ti pomognem?“, promrmlja Sem, nežno prešavši prstima preko krupnih pljosnatih listova. „Koja je tvoja tajna?“ Obično je mogao da oseti energiju koja izbija iz zemlje i korenja, da pročita signale kojima mu biljka poručuje šta joj je potrebno: promena temperature ili vlažnosti, više ili manje svetlosti ili drugačija prihrana. Ali ova loza je ostala nema, zarobljena u svojoj traumi i nepristupačna za Sema. Iz vinograda krene ka kuhinji da spremi nešto za jelo. Izvadi bokal s mlekom i krišku sira iz frižidera. Dok je pravio grilovane sendviče sa sirom, neko pozvoni na vrata. Bio je to Kevin Pirson. Odavno ga nije video. Nisu bili prijatelji, ali odrasli su na istom ostrvu pa je bilo nemoguće da izbegnu jedan drugog. Kevin je oduvek bio zgodan i popularan tip. Kao mladić koji se razvijao brže od svojih vršnjaka, uvek je uspevao da smuva najbolje devojke. U poređenju s njim, Sem je bio sitna boranija. Stalno je tumarao naokolo s nosem zagnjurenim u najnoviji broj Popularne nauke ili Tolkinov roman. Otac ga je voleo manje nego ostale svoje sinove. Uopšte nije bio


srećan što mu je srednji sin izrastao u štrebera koji po čitav dan pilji u mekušce, račiće i peščane gliste što su nakon oseke ostajali u slanim jezercima u Fols Beju. Jeste bio dobar u sportu, ali nikad nije uživao u nadmetanju kao Mark ili ginuo na terenu kao Aleks. Sem i Kevin Pirson išli su zajedno u školu. Događaj po kojem ga je Sem najbolje upamtio desio se u sedmom razredu, kad je trebalo da urade zajednički projekat iz oblasti medicine ili nauke. To je zahtevalo da obave razgovor sa lokalnim farmaceutom, naprave tablu za prezentaciju i napišu referat o istoriji farmakologije. Zbog Kevinovog odugovlačenja i lenjosti, Sem je na kraju sve morao da uradi sam. Obojica su dobili petice, ali kad je Sem prigovorio Kevinu da nije pošteno da se razmeće njegovim zaslugama, Kevin ga ošinu prezrivim pogledom. „Nisam mogao da ti pomognem jer mi tata ne dopušta da dolazim kod tebe“, rekao je. „Kaže da su tvoji roditelji pijandure.“ Naravno, Sem to nikako nije mogao da porekne. „Onda sam mogao doći ja kod tebe“, ljutito je procedio. „Mogli smo tamo da napravimo tablu za prezentaciju.“ ,,Ti baš ne kapiraš? Moji matorci te ne bi pustili u kuću. Niko ne želi da mu se deca druže s Nolanovima.“ Istini za volju, čak ni Sem nije mogao da smisli razlog zašto bi neko želeo da se druži s Nolanovima. Njegovi roditelji, Džesika i Alan, neprestano su se svađali. Bez trunke obzira ili pristojnosti, urlali su pred decom i komšijama, pred svima. U javnosti su, bez trunke zaziranja, govorili o novcu, seksu i drugim intimnim stvarima. Kako su se međusobno satirali i ponižavali, njihova deca su na osnovu ponuđenog obrasca izvela logičan zaključak o porodičnom životu - da je to nešto čega se definitivno treba kloniti. Nedugo nakon tog naučnog projekta s Kevinom, kad je Sem imao oko trinaest godina, otac mu se utopio. Vožnja čamcem nesrećno se završila. Nakon toga nastalo je totalno rasulo. Više se nije znalo ni kad se jede ni kad se spava. Sva pravila prestala su da važe. Nikog nije iznenadilo što je Džesika, pet godina nakon muževljeve smrti, umrla od alkoholizma. Dugo nakon toga decu je mučio grozan osećaj krivice uzrokovan spoznajom da su, uprkos bolu zbog gubitka majke, svi odreda osećali olakšanje zbog njenog odlaska. Više ih niko nije zvao telefonom usred noći da pokupe majku koja


je bila previše pijana da sedne za volan nakon što je u nekoj birtiji napravila budalu od sebe. Ljudi više nisu pravili ponižavajuće viceve na njihov račun. Više nisu živeli u stanju neprestane uzbune. Godinama kasnije, kada je u Fols Beju kupio imanje za vinograd, Sem je morao da iznajmi tešku mehanizaciju za pripremu zemljišta. Tada je saznao da je Kevin osnovao firmu koja se bavi takvim poslovima. Pozvao ga je na pivo da popričaju o potencijalnoj saradnji. Malo su proćaskali, razmenili par viceva i prisetili se starih vremena. Kevin je pristao da mu učini uslugu i uradi posao po znatno nižoj tarifi od one koju je obično naplaćivao. Ne uspevajući da odgonetne razlog Kevinove posete, Sem mu učtivo pruži ruku. „Zdravo, Pirsone. Prošlo je dosta vremena.“ „Drago mi je što te vidim, Nolane.“ Kratkim munjevitim pogledima odmeriše jedan drugog. Sem je bio iznenađen što mu je Kevin Pirson, kome su roditelji branili da se druži s prezrenim izdancima nolanovske loze, došao u posetu. Nekadašnji školski mangup više nije mogao da ga maltretira i ismeva zbog društvene inferiornosti. U svakom mogućem pogledu, njih dvojica su sada bili ravnopravni. Gurnuvši ruke u džepove svojih maslinastih bermuda, Kevin kroči u hodnik i zbunjeno se osmehnu. „Koliko vidim, radovi napreduju“, rekao je, osvrćući se oko sebe. „Nešto mora da se radi“, ljubazno odgovori Sem. „Čuo sam da se ti i Mark starate o Vikinoj ćerkici.“ Kevin kolebljivo zastade. „Žao mi je zbog Viki. Bila je sjajna cura.“ Iako je bila jedna od Nolanovih, pomisli Sem, ali reče samo: „Holi i ja smo taman pošli da ručamo. Hoćeš da nam se pridružiš?" „Hvala, ali nemam puno vremena.“ „Hoćeš da pređemo u kuhinju dok napravim sendviče?" ,,Naravno.“ Kevin krenu za Semom. „Došao sam da te zamolim za uslugu“, rekao je, „mada ćeš na kraju ti meni biti zahvalan.“ Sem uze tiganj iz kredenca, zagreja ga na ringli i kanu nekoliko kapi maslinovog ulja. Pošto je još odavno shvatio da Holi ne može da živi na pici


i pivu kao njeni ujaci, Sem je počeo da kuva. Imao je još mnogo toga da nauči, ali dovoljno se izveštio da ne skapaju od gladi. ,,Na kakvu uslugu misliš?“, upita, sipajući čorbu od paradajza u posudu za mikrotalasnu. „Pre par meseci raskinuo sam sa devojkom. Stvari su se iskomplikovale malo više nego što sam očekivao.“ „Počela je da te proganja?“ ,,Ne, ništa nalik tome. U stvari, jedva da izlazi iz kuće.“ Sendviči sa sirom tiho zacvrčaše kad ih je spustio u vreli tiganj. ,,To je normalna reakcija posle raskida.“ ,,Da, ali mora da se trgne i nastavi dalje. Palo mi je na pamet da je upoznam s nekim ko će moći da je zabavi i oraspoloži. Ako sam dobro razumeo, ti trenutno nisi u vezi?“ Sem ga zapanjeno pogleda, shvativši na šta je ciljao. Tad prasnu u smeh. „Nisam zainteresovan za tvoje ostatke. I sumnjam da bih ti bio zahvalan.“ ,,Ne, nije to što mislis', brzo nastavi Kevin. ,,Ona je stvarno sjajna cura. I zgodna. U stvari... ne zgodna, već lepa. I slatka. Superslatka.“ „Ako je tako dobra, zašto si raskinuo s njom?“ ,,Pa, ovaj... smuvao sam se s njenom mlađom sestrom.“ Sem ga ćutke pogleda. „Znaš, ortak... srcu se ne može naređivati“, promuca Kevin, kao da se pravda. „Tačno. Ali me ne zanima tvoj toksični otpad.“ „Toksični otpad?“, upita Kevin, ne shvatajući poentu. „Kad nekog tako ispališ, to obično rezultira ozbiljnim psihičkim problemima. Ta cura je sigurno radioaktivna.“ Sem vešto okrenu sendviče na tiganju. „Grešiš. S njom je sve u redu. Spremna je da nastavi dalje. Samo što još nije toga svesna.“ „Zašto joj ne dopustiš da sama zaključi kada je spremna? Što si zapeo da joj pronađeš novog momka?“


„Zato što su iskrsli neki porodični problemi. Nedavno sam se verio sa Alis.“ ,,To je njena mlađa sestra? Čestitam.“ „Hvala. U svakom slučaju, Alisini roditelji su kivni na nas. Neće da finansiraju svadbu ni da učestvuju u pripremama, a Alis želi da venčanje protekne kako treba i da čitava porodica bude na okupu. Međutim, nema šanse da se to desi sve dok njena sestra ne preboli raskid sa mnom i počne da se viđa s nekim drugim.“ „Želim ti puno sreće.“ „Duguješ mi uslugu, Nolane.“ Sem se namršti. Ubacio je čorbu u mikrotalasnu i pritisnuo dugme. ,,Dođavola“, progunđa. „Znao sam da će se to desiti.“ „Znaš koliko sam zemlje prekopao i odvukao sa tvog imanja praktično zabadava. A da ne pominjem presađivanje one divlje loze.“ To je bila istina. Da nisu prebacili tu lozu, ona bi sigurno bila uništena tokom radova na sanaciji puta. Kevin je pošteno odradio posao i to po praktično mizernoj ceni, daleko manjoj od one koju bi tražili drugi izvođači. I zato je morao da pristane. Bio je Kevinov dužnik. „Koliko puta treba da je izvedem?“, upita kratko. „Samo par puta. Recimo, jednom na piće i jednom na večeru.“ Sem spusti vrele sendviče na tanjire i precizno iseče Holin sendvič na četiri jednaka trougla. „Kad to obavim, pod uslovom da tu curu uopšte nagovorim da izađe sa mnom, smatraj da smo izravnali račune, Pirsone. Onda smo kvit. Nemoj više da tražiš bilo kakve usluge od mene.“ ,,Apsolutno“, kao iz topa odgovori Kevin. „Kako ćeš da nas upoznaš?“ „Vidiš, tu imamo mali problem...“ Kevin se oseti nelagodno. „Moraćeš sam da smisliš način kako da se upoznaš s njom. Ako sazna da ja s tim imam ikakve veze, to neće uspeti.“ Sem se zabezeknuto zagleda u njega. „Znači, očekuješ da tek tako startujem devojku koja zbog tebe mrzi kompletan muški rod i nagovorim je da izađe sa mnom?“


,,Da, tako nekako.“ „Zaboravi. Radije ću da ti platim za ono kopanje.“ „Neću pare. Hoću samo da zakažeš sudar s mojom bivšom. Samo dva izlaska. Jedno piće i jedna večera.“ „Osećam se kao muška fufa“, kiselo procedi Sem. ,,Ne moraš da spavaš s njom. U stvari...“ „Šta je muška fufa, ujka Seme?“, upita Holi ulazeći u kuhinju. Prišla je Semu i prebacila ruke oko njegovog struka, ljupko se osmehnuvši. „Muška pufna“, brzo se ispravi Sem, okrenuvši ružičastu bejzbol kapu na Holinoj glavici tako da štitnik bude otpozadi. ,,To je reč koja se koristi za muškarca koji bazdi na znoj jer je čitav dan proveo radeći na suncu. Ali nemoj da koristiš tu reč pred ujka Markom, inače će da mi iščupa jezik.“ Susretljivo se savio kad je devojčica ispružila ruke k njemu, povlačeći mu glavu ka sebi. ,,Ko je ovo?“, prošapta. „Moj stari prijatelj“, odgovori Sem. Pružio joj je tanjir sa sendvičem, odveo je do stola i krenuo da joj naspe čorbu. Zaškiljio je očima, okrenuvši se ka Kevinu. „Imaš njenu sliku?“ Kevin izvadi mobilni iz zadnjeg džepa i prelista fotografije. „Evo. Mogu da je prebacim u tvoj mobilni.“ Sem uze telefon i zagleda se u ženu sa fotografije. Dah mu zastade u grudima kad ju je prepoznao. „Ona je umetnica“, objašnjavao je Kevin. „Zove se Lusi Marin. Trenutno živi u Umetničkom kutku. Ima atelje u gradu. Pravi stvari od bojenog stakla: prozore, lampe, mozaike, takve stvari... Slatka je, zar ne?“ Situacija je, u najmanju ruku, bila zanimljiva. Sem se upita da li treba da mu pomene da je već upoznao Lusi i da ju je prethodne noći otpratio do Umetničkog kutka. Bolje da to zadrži za sebe, bar zasad, zaključi. Holin glasić zapara napetu tišinu. „Ujka Seme, šta je s mojom čorbom?“ „Stiže, kolačiću.“ Spustio je činiju ispred nje i stavio joj papirni ubrus oko vrata.


Tad se ponovo okrenuo ka Kevinu. „Znači, pristaješ?“, upita on. ,,Da, pristajem.“ Sem ležerno pokaza ka vratima. „Ispratiću te.“ „Mislim da će ti se Lusi dopasti“, natuknu Kevin. ,,A tek da vidiš njenu sestru! Mlađa i još vrelija“, dodade, kao da je hteo da ubedi sebe da je dobio bolje parče kolača. ,,Odlično“, odgovori Sem. „Ali ja hoću ovu.“ ,,U redu.“ Kevinovo olakšanje ustuknu pred zbunjenošću. „Moram priznati da nisam očekivao da ćeš tako lako pristati.“ „Nema problema. Ali i dalje ne kapiram jednu stvar.“ „Šta to?“ „Zašto si raskinuo s njom? Mislim, šta je pravi razlog? Poštedi me tog sranja kako si poželeo nešto mlađe i vrelije, jer ova žena ima apsolutno sve što je potrebno. Dakle, o čemu se radi?“ Kevin se zbuni, poput čoveka koji se sapleo o vlastitu nogu pa počeo da se osvrće tražeći nevidljivu prepreku na pločniku. „Valjda sam stigao do tačke kad u njoj više nisam mogao da otkrijem ništa novo, pa mi je postalo dosadno. Kucnuo je čas da krenem dalje.“ Namršti se kad primeti Semov smešak. „Rekao sam nešto smešno?“ ,,Ne, nikako.“ Sem se uzdržao od objašnjenja da se iza tog smeška skrivala spoznaja da on, bar kad su žene u pitanju, nije bio ništa bolji od Kevina. Štaviše, nije uspeo da provede čak ni dve godine u stabilnoj vezi. Niti je to želeo. „Kako ću saznati da li si nešto uradio?“, upita Kevin kad ga je Sem sproveo kroz hodnik i otvorio vrata. ,,Ne brini, čućeš.“ „Hoću prvi da saznam. Pošalji mi poruku kad izađeš s njom.“ Sem se nasloni na dovratak i podrugljivo ga odmeri. „Zaboravi na to. Neću ti slati ni poruke, ni mejlove, ni bilo kakve izveštaje. Izaći ću s tvojom bivšom, Pirsone, i održati obećanje. Ali sve što se posle toga bude dešavalo, biće isključivo moja stvar.“


Deveto poglavlje Narednog jutra Lusi proveri govornu poštu i nađe poruku Sema Nolana. „Stan je slobodan. Ima divan pogled na pristanište i nalazi se na samo dva minuta hoda od Umetničkog kutka. Pozovi me ako želiš da ga pogledaš.“ Već se bližilo vreme ručku, a Lusi još nije smogla hrabrosti da ga pozove. Ranije nije imala dilema u vezi s onim što želi, ali otkako je raskinula s Kevinom, počela je da sumnja u sve, naročito u sebe. Poslednje dve godine potpuno je posvetila vezi sa Kevinom. Zbog nje je zanemarila stara prijateljstva, čak i vlastite želje i stanovišta. Možda je baš zato stalno zvocala Kevinu i pokušavala da ga kontroliše. Možda je time pokušavala da popuni prazninu u svom životu. Više nije znala kako da se vrati na ispravan kurs i ponovo pronađe sebe. Ali jedna stvar bila je više nego jasna - bilo bi besmisleno smuvati se sa Semom Nolanom, koga ozbiljna veza uopšte nije zanimala. „Zašto svaka veza mora biti ozbiljna?“, upitala ju je Džastin prethodne noći, kad joj je Lusi poverila svoju dilemu. „Zašto da se trošim na vezu koja nikud ne vodi?“ ,,Ja sam mnogo toga naučila iz veza koje nikud nisu vodile. Dakle, šta je važnije, krajnje odredište ili samo putovanje?“ „Znam da treba da kažem da je važnije putovanje“, turobno odgovori Lusi, ,,ali trenutno me više zanima kuda ono vodi.“ Džastin se nasmeja. „Onda zamisli da je Sem neka usputna stanica gde možeš dobro da se provedeš.“


Lusi je skeptično odmeri. „Misliš, kao zabavni park u kome je izloženo najveće klupko kanapa na svetu? Ili kao Karhendž?“1 Uprkos Lusinoj ironiji, Džastin oduševljeno odgovori: „Baš tako. Ili možda putujući cirkus s onim stravično brzim ringišpilima.“ „Mrzim takve stvari“, rekla je Lusi. „Imaš utisak da ćeš negde stići, ali kad se vožnja završi, shvatiš da si i dalje na istom mestu. Plus ti je muka i vrti ti se u glavi.“ Lusi je na kraju ipak pozvala Sema i on posle podne svrati do njenog ateljea. Na sebi je imao iznošene farmerice i crnu polo majicu. Oči su mu bile zapanjujuće tirkizne, u izrazitom kontrastu s preplanulim tenom. Dok ga je uvodila u atelje, oseti čudnu usplahirenost u utrobi. „Fino mestašce“, reče Sem, razgledajući okolo. „Zapravo, ovo je garaža adaptirana u atelje“, objasni Lusi. Pokazala mu je svetlosnu komoru, sto za lemljenje i mnoštvo poslužavnika s isečenim staklenim elementima koji će biti ugrađeni u prozore. Na nekim policama nalazile su se konzerve s izolacionim sredstvima i glačajućim prahom, a ispod njih su pedantno bile postrojene alatke i četke. Ubedljivo najviše prostora zauzimale su vertikalne stalaže od poda do tavanice, koje su služile za skladištenje stakla. „Prikupljam sve vrste stakla“, reče Lusi. „Nadam se da ću jednog dana imati dovoljno antikvitetnog materijala za neku istorijsku restauraciju.“ „Šta je ovo?“ Sem priđe dragocenom nalazištu plavozelenog stakla sa maglovitim srebrnastim odsjajem. „Divno izgleda.“ Lusi stade pored njega i pređe prstima preko staklene table. ,,Ah, to mi je bilo otkriće godine. Eksperimentalno staklo koje je trebalo da bude upotrebljeno za neku veliku umetničku instalaciju u Takomi, ali su fondovi presušili pa je završilo u nekoj šupi, gde je dreždalo duže od dvadeset godina. Kad je vlasnik odlučio da ga se otarasi, saznala sam preko zajedničkog prijatelja i tako sve to dobila za sitne pare.“ „Šta ćeš da uradiš s njim?“, upita Sem, očaran Lusinim entuzijazmom. „Još uvek ne znam. Nešto posebno. Pogledaj kako se boje presijavaju u

1

Ekstravagantna replika čuvenog Stounhendža, na poljani u Saveznoj Državi Nebraska, naprav- ljena od starih američkih automobila ofarbanih u sivo. (Prim. prev.)


staklu, sve te plave i zelene nijanse.“ Pre nego što je razmislila, dodade: „Kao tvoje oči.“ Sem iznenađeno izvi obrve. „Nemoj pogrešno da me shvatiš“, brzo nastavi Lusi. „Nisam htela da flertujem s tobom.“ „Prekasno. Već sam pogrešno shvatio.“ Sem se uputi ka velikoj elektrićnoj peći u uglu. „Deluje moćno. Kako radi?“ „Može da dostigne 1.500 stepeni Farenhajta. Koristim je za stapanje elemenata i postizanje željene teksture. Ponekad izlivam komade stakla u kalupu.“ „Ali ne duvaš staklo?“ Lusi odmahnu glavom. ,,To zahteva ozbiljnu peć, koja mora neprestano da radi. Doduše, isprobala sam i tu tehniku, ali mi to nije jača strana. Moja specijalnost su vitražni prozori.“ ,,Zašto?“ „Zato što je to umetnost zasnovana na igri svetlosti. Način da s nekim podeliš svoj pogled na svet. Da emociju učiniš vidljivom.“ Sem pokaza glavom ka zvučnicima koji su stajali na radnom stolu. „Voliš da radiš uz muziku?“ „Najčešće da, osim kad treba da isečem neke složene elemente. Onda mi treba tišina. Ali u ostalim prilikama obavezno pustim muziku, nešto u skladu s trenutnim raspoloženjem.“ Sem nastavi da šeta po ateljeu i istražuje, pipajući teglice sa šarenim staklenim štapićima. „Kada si počela da se zanimaš za staklo?“ ,,U drugom razredu. Otac me je odveo u jednu staklarsku radionicu i od tada sam opsednuta staklom. Kada sam predugo razdvojena od svog posla, obuzme me strašna žudnja. To je moja meditacija. Pomaže mi da ostanem usredsređena.“ Sem priđe stolu i spusti pogled na jednu od skica. ,,Da li je staklo muškog ili ženskog roda?“ Lusi iznenađeno prasnu u smeh. Još nikom nije palo na pamet da joj postavi takvo pitanje. Nakratko utonu u razmišljanje. Staklu moraš da


dopustiš da radi ono što hoće, da sarađuješ s njim umesto da ga kontrolišeš, da se prema njemu ophodiš s mešavinom nežnosti i snage. „Ženskog“, izjavila je. „A kog je roda vino?“ „Vin, francuska reč za vino, tretira se kao imenica muškog roda, ali rekao bih da to zavisi od vrste vina. Naravno“, zastade uputivši joj zaslepljujući osmeh, „neki smatraju da je u svetu vina nedopustivo koristiti termine koji aludiraju na polnu diskriminaciju. Recimo, da se šardone opisuje kao žensko vino zbog toga što je lagano i prefinjeno, a kaberne, zbog svoje snage i punoće, kao muško. Mada, ako mene pitaš, to je često jedini način da vino verno opišeš.“ Ponovo se fokusirao na njenu skicu. ,,Da li ti je ikada teško da se odvojiš od svog dela?“ „Uvek mi je teško.“ Lusi se jetko nasmeja. „Ali se navikavam na to.“ Na kraju su napustili atelje i krenuli ka stanu, šetajući ulicama Frajdej Harbora. Starinske poslastičarnice i taverne šćućurile su se između svetlećih umetničkih galerija i otmenih restorana. Ni povremeni pisak sirene koja najavljuje dolazak trajekta nije mogao da naruši sparnu atmosferu dokonosti. Miris losiona za sunčanje i prženih morskih plodova mešao se s mirisom morske soli i brodskog dizela. Stan se nalazio u stambeno-poslovnom kompleksu u Vest stritu, sa stepenastom pešačkom stazom koja se spušta ka Front stritu. Velika krovna terasa i ogromni prozori činili su da zgrada dobije uglađen, moderan izgled. Kad su ušli u stan, Lusi nije ni pokušavala da sakrije svoje oduševljenje divne boje zemlje i neba, nekoliko komada modernog nameštaja i stolarija od prirodnog drveta. „Kako ti izgleda?“, upita Sem, dok je Lusi prilazila prozorima u dnevnoj sobi da proveri kakav je pogled. „Divan je“, čežnjivo izusti. „Ali ja sigurno ne mogu sebi priuštiti ovako nešto.“ „Otkud znaš? Još ti nisam rekao cenu.“ „Ovaj je lepši od bilo kog stana u kom sam dosad živela, a čak ni njih nisam mogla da platim.“ „Mark jedva čeka da ga iznajmi. Znaš, ovakvo mesto ne odgovara baš svakome.“ „Šta pričaš? Kome se ne bi dopao ovakav stan?“


„Onima koji ne vole da se pentraju uz stepenice. I onima koji žele da zaštite svoju privatnost, što je nemoguće s ovolikim prozorima.“ „Meni deluje savršeno.“ „Onda ćemo pronaći neko rešenje.“ „Kako to misliš? “, obazrivo upita Lusi. „Nagovoriću Marka da istupi s ponudom koju tvoj budžet može da podnese. “ Lusi odmahnu glavom. ,,Ne želim ništa da ti dugujem.“ ,,Ko kaže da ćeš mi nešto dugovati?“ „Naravno da hoću, ako počnem da prihvatam tvoje usluge. A naročito usluge finansijske prirode.“ Sem naglo spusti obrve. „Misliš da ću pokušati da te iskoristim?“ Krenuo je k njoj i ona instinktivno ustuknu, sudarivši se s granitnom kuhinjskom pločom. „Plašiš se da ću ti jednog dana banuti zalizanih brkova i s crnim cilindrom na glavi i umesto kirije zatražiti seksualne usluge?“ „Naravno da se ne plašim.“ Lusi se nelagodno promeškolji kad ju je zagradio rukama spustivši šake na radnu ploču. „Samo... samo bi mi bilo neprijatno. To je sve.“ Sem se nadvi nad njom. Mada je nije dodirnuo, bio je dovoljno blizu da oseti toplinu njegovog glatkog preplanulog vrata. ,,Lusi“, reče, „ponašaš se kao da pokušavam da te uvučem u nešto što ne želiš. Nikada to ne bih učinio. Ako se ispostavi da želiš nešto više od prijateljstva, biću srećan kao vrabac kad se dočepa kifle, ali to mora biti tvoja odluka. U međuvremenu od tebe tražim samo da me ne svrstavaš u istu kategoriju s drkadžijama kakav je Kevin Pirson.“ Lusi zaprepašćeno zatrepta. Disanje joj postade usplahireno, a srce zalupa poput niza oborenih domina. „Otkud... otkud znaš njegovo ime?“ „Juče je banuo u moj vinograd i zamolio me da mu učinim jednu uslugu. Nešto u vezi s tobom.“ ,,On... ovaj... bio je kod tebe? Vas dvojica se poznajete?“


„Naravno da se poznajemo. Kad sam bio u sedmom razredu, proveo sam čitavo polugodište radeći njegov naučni projekat kako me ne bi izlemao na školskom parkingu.“ ,,I šta.. šta ti je rekao? Šta je tražio od tebe?“ „Kaže da uskoro treba da se venča sa tvojom sestrom. I da tvoji roditelji odbijaju da pljunu lovu za svadbu sve dok Alis ne izgladi stvari sa tobom.“ „Nisam znala za taj detalj. Alis je sigurno pošizela. Oni je godinama finansiraju.“ Sem se odmakne od nje i nehajno sedne na visoku stolicu. „Sve u svemu, Kevin i Alis su zaključili da moraju da te spoje s nekim tipom koji će te uvući u romansu i napuniti endorfinom. Kad se zaljubiš, prestaćeš da se protiviš njihovoj vezi pa će konačno moći da urade to što su naumili.“ ,,Pa su zadužili tebe da to obaviš?“, zabezeknuto upita Lusi. ,,Ti si taj koji treba da me napuni endorfinom?“ ,,Otprilike.“ Od besa poče da se guši. ,,I šta sad treba da uradim?“ Sem ležerno slegnu ramenima. „Šta god želiš.“ „Čak i kad bih želela, sad nema šanse da izađem s tobom. Neću da mi se smeju iza leđa i pričaju kako sam naivna.“ „Mislim da ima više razloga da se ti njima smeješ“, natuknu Sem. „Baš me briga. Radije se ne bih upuštala u to.“ ,,U redu“, reče Sem. „Reći ću im da si me odbila jer nisam tvoj tip. Ali nemoj da se iznenadiš ako pokušaju da te spoje s nekim drugim.“ Lusi prasnu u smeh koji je odzvanjao čistom nevericom. „Ovo je najapsurdnija stvar koja mi se... Zašto ne mogu da me ostave na miru?“ „Zato što će tvoji roditelji podržati Alisin brak i nastaviti da joj daju pare samo pod jednim uslovom.“ „Pod kojim uslovom?“ ,,Da ti budeš srećna.“


„Bože blagi!“, ozlojeđeno uzviknu Lusi. „Imam tako bizarnu porodicu.“ „Veruj mi, oni su mačji kašalj u poređenju s Nolanovima.“ Lusi je prečula tu opasku. „Sad odjednom mare za moju sreću?“, prasnula je. „Hiljadu puta su imali priliku da stanu na moju stranu i nijednom to nisu učinili, a sad su naprasno odlučili da me usreće? Neka se nose svi odreda! Zajedno s tobom!“ „Hej, nemoj ubiti glasnika!“ ,,Da, u pravu si.“ Lusi razjareno sevnu očima. ,,Ti nisi problem. Ti si rešenje. Ti si moja benzinska stanica, tip koji treba da me natankuje endorfinom. Dobro, spremna sam. Hajde, navali!“ Sem radoznalo zatrepta. ,,Na šta da navalim?“ „Napuni me endorfinom. Ako svi toliko žele da budem srećna, neka im bude. Daj mi poštenu dozu prvoklasnog endorfina i lansiraj me na sedmo nebo.“ Sem je sumnjičavo osmotri. „Možda bi bilo bolje da prvo ručamo.“ ,,Ne, bolje da odmah završimo s tim“, odbrusi Lusi, kipteći od besa. „Gde je spavaća soba?“ Sem je bio razapet između užitka i zabrinutosti. „Ako hoćeš turu osvetnićkog seksa, rado ću ti izaći u susret. Ali voleo bih da mi prvo kažeš na koga si tačno besna.“ ,,Na sve odreda, uključujući i sebe.“ „Ako se kresneš sa mnom, to neće rešiti ničiji problem. Izuzev možda moj“, šeretski dodade, ,,ali to je u ovom slučaju nebitno.“ Krenuo je ka njoj, uhvatio je za ramena i nežno je protresao. „Hajde, duboko udahni. Izbaci to iz sebe.“ Lusi poslušno udahnu. Jednom, pa još jednom, sve dok crvena izmaglica nije počela da joj se rasplinjava pred očima. Ramena joj poraženo klonuše. „Idemo na ručak“, reče Sem. „Naručićemo flašu vina i razgovarati. Ako nakon toga i dalje budeš želela da te napunim endorfinom, videću šta mogu da učinim.“


Deseto poglavlje Napustili su stan, prešli preko Front strita i ušli u Daunrigers, popularni riblji restoran. U toplim letnjim danima u čitavom Frajdej Harboru nema boljeg mesta za ručavanje od otvorene terase koja gleda na Ostrvo Šo. Sem je naručio flašu belog vina, a za predjelo odabrao aljaske ostrige u slanini, pečene na ćumuru i servirane na mariniranom kukuruzu. Rastapajuća slatkoća ostriga savršeno se dopunjavala s pečenom slaninom i pikantnim kukuruzom. Rashlađeni šardone i Semov ležerni šarm učinili su da Lusi konačno počne da se opušta. Ispričala mu je kako je Alis u detinjstvu obolela od meningitisa i kako je to zauvek poremetilo njihovu porodičnu dinamiku. „Dugo sam bila ljubomorna na Alis“, priznala je, ,,sve dok na kraju nisam shvatila da nemam razloga da se tako osećam. Ona je odrasla s ubeđenjem da sve mora dobiti na tacni, a to joj umnogome otežava život. Zbog toga nikad nije uspela da dovrši bilo šta što je započela. Mislim da se majka sada kaje što ju je toliko razmazila, ali prekasno je. Alis se više ne može promeniti.“ „Nikad nije prekasno za promenu.“ ,,Ne bi tako govorio da poznaješ Alis. Razmažena je do koske. Stvarno ne shvatam šta Kevin vidi u njoj.“ Semove oči bile su skrivene iza tamnih pilotskih naočara. ,,A šta si ti videla u Kevinu?“ Lusi zamišljeno gricnu donju usnu. ,,U početku je stvarno bio pažljiv“, konačno odgovori. „Nežan i pouzdan.“ ,,A seks?“ Lusi pocrveni od glave do pete i brzo se osvrne da proveri da li ga je iko čuo. „Zašto bi to bilo bitno?“


Sem ležerno slegnu ramenima. „Seks je kanarinac u rudniku uglja.“ Primetivši Lusin tup pogled, spremno objasni: „Znaš, rudari su nekada u jamu nosili kavez sa kanarincem. Ako bi u rudniku došlo do curenja ugljendioksida, kanarinac bi se izvrnuo na leđa, što je značilo da moraju hitno da se evakuišu. Dakle... kakav je bio seks?“ „Neču da pričam o tome“, uštogljeno reče Lusi. Sem se šeretski osmehne. ,,I ne moraš. Već znam odgovor.“ Lusi razrogači oči. „Kevin ti je pričao o našem seksualnom životu?“ Sem zaškilji očima kao da pokušava da se priseti detalja. „Ako se dobro sećam, pomenuo je margarin, kablove za punjenje akumulatora, masku za ronjenje... “ „Seks je bio potpuno normalan“, procedi Lusi, zajapurena kao bulka. „Običan, dosadan, standardan. “ ,,To sam nameravao da kažem u sledećem pokušaju“, ozbiljno reče Sem. Lusino čelo se namršti. „ Ako si me izveo na ručak da me ismevaš...“ ,,Ne ismevam te. Samo te zadirkujem. To su sasvim različite stvari.“ ,,Ne volim da me zadirkuju.“ ,,U redu, shvatio sam“, nežno reče Sem. „Neću više.“ Dok je konobarica uzimala narudžbinu za glavno jelo, Lusi se obazrivo zagleda u Sema. Predstavljao je zanimljivu mešavinu suprotnosti osvedočenog ženskaroša koji daleko više vremena provodi radeći u vinogradu nego jureći za suknjama... i muškarca koji deluje krajnje nonšalantno, a istovremeno prihvata odgovornost da odgaja svoju malu sestričinu. „Čudi me da se ranije nismo upoznali“, rekla je. „Pogotovo što oboje poznajemo Džastin.“ „Otkako sam kupio vinograd, ne izlazim baš često. Zahteva puno rada, naročito u početku. To nije posao koji možeš da batališ preko vikenda. Osim toga, u poslednjih godinu dana imam dosta obaveza oko Holi. Njoj je sad potrebna sva pažnja koju možemo da joj pružimo.“ „Odgajanje deteta sigurno zahteva veliku žrtvu.“ ,,To nije žrtva. Holi je nešto najlepše što mi se u životu desilo. Kada si sa decom, dobijaš mnogo više nego što daješ.“ Zamišljeno zastade. ,,A povrh svega, ponovo sam dobio brata. To mi je došlo kao bonus.“


„Ranije niste bili bliski?“ Sem odmahnu glavom. „Nismo, ali smo se u poslednjih godinu dana dobro upoznali, pošto sad zavisimo jedan od drugog. To mi je pomoglo da shvatim da imam stvarno sjajnog brata.“ „Imam utisak...“, reče neodlučno, ,,da ste odrasli u problematičnoj porodici." ,,To uopšte nije bila porodica. Spolja je možda tako delovalo, ali niko normalan to ne bi mogao nazvati porodicom. To bi otprilike bilo isto kao da ono iskasapljeno meso koje visi na kukama u hladnjači nazoveš živim kravama.“ ,,Oprosti“, tiho reče Lusi. „Pretpostavljam da je za to bio zaslužan neko od vaših roditelja.“ Sem utone u tako dugu ćutnju da je Lusi pomislila da joj neće odgovoriti. „Znaš, u svakom gradiću ili varoši postoji lokalni alkoholičar“, konačno prozbori. „Ali naš kraj je dobio dva alkoholičara po ceni jednog.“ Na usnama mu zaigra iskrivljen smešak. „Kada dvoje alkoholičara stupe u brak, oni su spremni da guraju jedno drugo sve do samog pakla.“ ,,Da li je neko od njih pokušao da se leči?“ Sem ponovo odmahnu glavom. „Čak i da jeste, praktično je nemoguće da se otrezniš kad živiš s drugim alkoholičarem.“ Njihov razgovor poprimi primetnu notu obazrivosti. Oboje su pažljivo ispipavali granice, svesni da su zabasali na opasnu teritoriju. „Uvek su bili takvi?“, upita Lusi. „Otkako znam za sebe. Kad odrastaš u takvom domu, razmišljaš samo o tome da što pre pobegneš. Čim smo dovoljno stasali, Mark i ja smo otišli. Na kraju je s njima ostao samo Aleks. A sada...“ ,,I on je postao alkoholičar?“ ,,Tu je teško povući jasnu crtu. Ako još nije prešao tu granicu, na dobrom je putu da to učini.“ Uopšte nije bilo čudno što je Sem zazirao od ozbiljnih veza, pomisli Lusi. I što je svoj ljubavni život svodio na puki fizički užitak. Jedan alkoholičar je dovoljan da uništi porodicu. Deca iz takvih zajednica uvek moraju da budu na oprezu, jer su izložena konstantnoj manipulaciji i


zlostavljanju. Ali porodica u kojoj su oba roditelja alkoholičari... Niko ne može da se oseća sigurno na takvom mestu. Tu niko nikome ne može da veruje. „Kako si odlučio da se baviš vinarstvom?“, upita. „Zar ti to nije delovalo rizično? Mislim, s obzirom na sve to kroz šta si prošao.“ „Nimalo. To što su mi roditelji bili alkoholičari ne znači da ne smem da volim vino. Osim toga, ja ne proizvodim vino, več uzgajam grožđe. Sebe prvenstveno doživljavam kao farmera.“ Lusi je bila zaintrigirana tom opaskom. S tim ležernim seksi imidžom i tamnim pilotskim naočarima, Sem uopšte nije podsećao na farmera. „Šta ti se najviše dopada kod uzgajanja grožđa?“ ,,To je spoj nauke i napornog rada... uz blagi dodir magije.“ „Magije“, ponovi Lusi, pažljivo ga odmerivši. „Naravno. Vinogradar svake godine može da uzgaja istu sortu na istoj parceli, ali svaki put će dobiti drugačije grožđe. Ukus grožđa govori o sastavu zemljišta, o broju sunčanih sati, hladnoći noćnih vetrova i količini padavina. On predstavlja jedinstven izraz lokacije i vremenskih prilika. Francuzi to zovu terroir.“ Razgovor nakratko utihnu, dok je konobarica servirala glavno jelo i dopunjavala čaše s vodom. Dok je ručak lagano odmicao, Lusi shvati da se oseća mnogo prijatnije nego što je mogla da očekuje. Sem je umeo da se usredsredi na razgovor na način koji je laskao njegovom sagovorniku, naročito ako je u pitanju bila žena s ozbiljno povređenim egom. Bio je duhovit, umeo je da se našali na sopstveni račun i zračio je šarmom koji je lako mogao da je uljuljka u lažni osećaj sigurnosti. Zato je sebe neprestano podsećala na to da sedi s muškarcem koji je kao od šale mogao da sruši njen odbrambeni bedem, uzme što želi i pri tome je ubedi da ona želi to isto. Da je vrti u krug dok mu to odgovara i potom krene u naredno osvajanje, uopšte se ne osvrnuvši za sobom. A ona ne bi imala prava da se žali jer je od početka držao otvorio karte, ne pretvarajući se da je išta drugo osim onoga što stvarno jeste. Kad je konobarica donela račun i Lusi posegnula za tašnom, Sem je odlučno uhvati za ruku. ,,Da ti nije palo na pamet“, reče, pruživši konobarici kreditnu karticu. „Normalno je da prijatelji podele račun“, pobuni se Lusi.


,,To je sitnica u poređenju sa zadovoljstvom koje si mi priuštila.“ ,,Hvala“, iskreno odgovori Lusi. ,,I ja sam se divno provela. U stvari, tako se lepo osećam da mi se čini da ništa ne bi moglo da mi pokvari raspoloženje.“ „Ne prizivaj nesreću.“ Sem kucnu o sto. Lusi prasnu u smeh. ,,Ti si sujeveran?“ „Naravno. Ja sam ostrvljanin. Nama je sujeverje u krvi.“ „Koja vrsta sujeverja?“, vedro upita Lusi. „Recimo, srećni kamenćići na Saut Biču. Sigurno si čula za njih. Nisi? E pa vidiš, ovdašnji ljudi stalno traže te kamenčiće po plaži. Glatke oblutke s belim kružnim šarama. Kad pronađeš takav kamen, treba da zamisliš želju i baciš ga u more.“ „Jesi li to isprobao?“ „Jesam, par puta.“ ,,I, da li su ti se želje ostvarile?“ „Još uvek nisu. Ali želje nemaju rok trajanja.“ ,,Ja nisam sujeverna“, reče Lusi. „Ali verujem u magiju.“ ,,I ja. To se zove nauka.“ ,,Ja verujem u pravu magiju“, objasni Lusi. „Kao na primer?“ Pre nego što je stigla da odgovori, primeti par koji izlazi na terasu. Prebledevši u licu, prošapta: ,,Sranje.“ Raspoloženje joj se naprasno pokvari i mučnina pokulja iz utrobe. ,,U pravu si. Prizvala sam nesreću.“ Sem se okrene u pravcu njenog pogleda. Spazivši Kevina i Alis, blago se namršti i stegne joj klonulu ruku. „Pogledaj me, Lusi.“ Skrenula je pogled k njemu, tugaljivo se osmehnuvši. „Nema šanse da ih izbegnemo, zar ne?“ „Tako je.“ Još čvršće joj stegne šaku. „Ali nema potrebe da se plašiš.“ ,,Ne plašim se. Samo još nisam spremna da se suočim s tim.“ „Kakvu predstavu želiš?“ Uperivši očajnički pogled u njega, Lusi donese spontanu odluku. „Poljubi me“, reče brzo.


Semove oči zatreperiše od blagog iznenađenja. ,,Odmah?“ ,,Da.“ „Kakav poljubac želiš?“ „Kako misliš kakav? Običan poljubac.“ „Prijateljski ili romantičan? Hoćeš da ostavimo utisak da smo u vezi ili...“ „O, za ime božje“, prasnu ona i povuče mu glavu k sebi.


Jedanaesto poglavlje Kad mu je Lusi spustila šaku na potiljak i privukla ga k sebi, Sem bez oklevanja odgovori na poljubac. Žudeo je za njom još otkako su kročili u restoran, očaran njenom ranjivošću i tužnim osmehom. Nije mogao prestati da razmišlja o sjaju u njenom pogledu dok je pričala o svom radu nesvesno gladeći komad stakla kao da miluje ljubavnika. Želeo je da je odvede u krevet i tamo zadrži sve dok ne odagna tu obazrivu napetost. Dok se ne rastopi u njegovom naručju, meka i zadovoljena. Čeznući da je okusi, još snažnije priljubi svoje usne uz njene i dodirne je vrhom jezika. Staklasta mekoća njenih usana protrese ga do srži, ispunivši ga razdirućom nabijenom vrelinom. Njeno skladno građeno ali snažno telo nevoljno bi mu se pokorilo. Sluteći njen otpor, poželi da je još čvršće privije uz sebe, sve dok se potpuno ne stopi s njim. Shvativši da bi ta javna demonstracija žudnje mogla da izmakne kontroli, bar što se njega tiče, prekine poljubac i podigne glavu, taman toliko da joj vidi omamljene zelene oči. Njena porcelanska koža dobi boju i živnu. Dah joj je navirao između usana u malim uzavrelim vrtlozima, mameći njegova čula. Lusi usplahireno skrene pogled. „Videli su nas“, prošapta. Još uvek razmišljajući o tome šta bi sve radio s njom, Sem oseti kako ga obuzima bes. Nije želeo da gubi vreme s tim idiotima. Nije želeo ni da ih gleda, ni da razgovara s njima. Nije želeo ništa, osim da svoju ženu odvede u krevet. Istog časa obuzmu ga žmarci, kao da se u njemu aktivirao neki alarm za uzbunu. Svoju ženu? Još nikad nije pomislio tako nešto. On nije bio posesivan tip. Nikada nije osećao potrebu da neku ženu proglasi svojom i prigrabi isključivo pravo na nju. Niti će ikada osetiti tako nešto. Otkud onda takav lapsus?


Prebaci ruku preko Lusinih ramena i okrene se ka Kevinu i Alis. Na njihovim licima nazreo je gotovo komičan izraz šoka. „Nolane", izusti Kevin, ne usuđujući se da pogleda u Lusi. ,,Pirsone.“ Kevin se još više ušeprtlja. „Ovaj... ovo je Sem Nolan“, promuca. ,,A ovo je moja... prijateljica Alis.“ Alis ispruži tanušnu ruku. Gomila narukvica zazvečala je kad joj Sem stegnu šaku. Imala je istu prefinjenu građu kao Lusi, i istu bujnu tamnu kosu, ali bila je tanka poput šibice, bez onih nežnih oblina. Klackala se na visokim plutanim potpeticama, sa jagodicama koje su štrčale poput bankina. Oči su joj bile ispunjene nekim napetim usplahirenim sjajem i toliko našminkane da je podsećala na rakuna. Mada je bilo logično da će mu Alis od samog početka biti antipatična, Sem oseti plamsaj sažaljenja. Delovala mu je kao žena koja se previše trudi da ostavi utisak kako bi time prikrila nesigurnost. ,,Ja sam mu verenica“, prozbori krhkim glasom. ,,Čestitam“, reče Lusi. Mada je pokušala da sakrije svoje emocije, bes i povređenost razliše joj se preko lica poput kuglica prosute žive. Alis je skrušeno pogleda. „Nisam znala kako da ti kažem.“ „Sve sam već čula od mame“, odgovori Lusi. „Jeste li odredili datum?“ „Biće sredinom avgusta ili početkom septembra.“ Sem zaključi da je dosta priče. Bolje da okončaju tu farsu pre nego što dođe do vatrometa. „Nek vam je sa srećom“, reče žustro, povukavši Lusi k vratima. „Moramo da krenemo.“ „Uživajte u ručku", doda Lusi tupim bezizražajnim tonom. Sem ju je držao za ruku dok su napuštali restoran. Lice joj poprimi neki čudan, odsutan izraz. Ako bi je pustio, pomisli, mogla bi odlutati kao mesečar, poput napuštenih kolica za kupovinu koja se pod silom inercije kotrljaju preko parkinga hipermarketa. Prešli su ulicu i nastavili ka Umetničkom kutku. „Zašto sam to rekla?“, odjednom upita Lusi.


„Šta to?“ „Zašto sam im poželela da uživaju u ručku? Uopšte to nisam mislila. Nadam se da će imati grozan ručak. I da će im oboma presesti.“ „Veruj mi“, jetko odgovori Sem, „niko nije ni pomislio da to stvarno želiš.“ „Alis se osušila kao grana. I ne deluje srećno. Šta ti misliš?“ „Mislim da vrediš više nego sto takvih kao što je ona.“ Sem se prebaci na drugu stranu, da bi on koračao pored ivičnjaka. „Zašto je Kevin onda...?“ Ućutala je, ozlojeđeno zavrtevši glavom. Sem nije odmah odgovorio. Ne zato što je morao da smisli neki razlog, pošto je odgovor već znao, nego zato što je Lusi imala opako dejstvo na njega. Nešto što je izazivalo luckaste napade nežnosti i naklonosti. I neku neimenovanu vrstu... nije tačno znao čega, ali mu se to uopšte nije dopadalo. „Kevin je odabrao tvoju sestru zato što se pored nje oseća superiornim“, rekao je. „Otkud ti to?“ ,,On je tip kome je potrebna žena koja će zavisiti od njega, kako bi imao utisak da on kontroliše stvari. Ti si ga privukla iz očiglednih razloga, ali ta veza nikad ne bi mogla da funkcioniše na duge staze.“ Lusi klimne glavom, kao da je potvrdio ono što je i sama mislila. „Ali zašto srlja u brak? Mama kaže da je Alis nedavno izgubila posao. Možda je odlučila da se uda zato što ne zna šta drugo da radi. Ali to ne objašnjava zašto bi Kevin pristao na to.“ ,,Da li bi mu oprostila kad bi poželeo da ti se vrati?“ ,,Ni u ludilu.“ U glasu joj zatitra prizvuk očajanja. „Samo... mislila sam da je srećan sa mnom, a očigledno sam bila u zabludi. To ne laska mom egu.“ Sem zastane na uglu i okrene je k sebi. Najviše od svega što je želeo u tom trenutku bilo je da je odvede do onog stana i pokaže joj kako se leči povređena sujeta. Dok je posmatrao to sitno lice kako podrhtava od emocija, shvati da je to sasvim nov detalj u njegovom iskustvu... privlačnost koja dobija na snazi i težini sa svakom sekundom koju bi proveo s njom.


Ali koliki će joj bol naneti kad stignu do kraja priče? Žacnut nekom gorčinom, shvati da je poriv da je zavede ravan želji da je upozori kako treba da ga se kloni. Setno se osmehnuo, skliznuvši prstima preko delikatnih obrisa njene brade. ,,Ti baš ozbiljno shvataš život, zar ne?“ Lusi namršti čelo. ,,A kako treba da ga shvatam?“ Sem se široko osmehnuo. Stavi ruke na njene obraze, blago joj podigavši lice i okrzne joj usne laganim nežnim poljupcem. Pod prstima je osećao vrelinu njene kože i dobovanje pulsirajuće krvi. Taj gotovo bezazlen poljubac bio je dovoljan da mu ponovo raspali želju, snažnije nego što je smeo da dopusti i brže nego što je mogao da očekuje. Podigao je glavu, pokušavajući da smiri disanje i odagna tu bolnu naviruću žudnju. „Ako ikad poželiš da se upustiš u beznačajnu telesnu vezu koja ne vodi apsolutno nikuda“, rekao je, „voleo bih da mi to javiš.“ Ćutke su prevalili ostatak puta do Lusinog umetničkog ateljea. Lusi zastane pred pragom. „Zanima me onaj stan, Seme“, reče obazrivo, ,,ali ne bih želela da nas to dovede u nezgodnu situaciju.“ ,,Ne brini zbog toga“, odgovori Sem. Koliko god je želeo slatku avanturu sa Lusi Marin, shvatio je da to ne može izaći na dobro. Zato se ograničio na prijateljski osmeh i kratak platonski zagrljaj. „Gledaću da Mark ponudi prihvatljivu cenu, pa ću te pozvati.“ ,,Dobro.“ Lusi se odmakne od njega, kolebljivo se osmehnuvši. „Hvala za ručak. I još veće hvala što si mi pomogao da prebrodim prvi susret sa Kevinom i Alis.“ „Ništa ja nisam uradio“, reče. „Dobro bi se snašla i bez mene.“ „Znam, ali ovako mi je ipak bilo lakše.“ „Drago mi je što to čujem“, odgovori on, uputivši joj još jedan osmeh pre nego što se izgubi u pomrčini. „Krivi su“, objavila je Holi narednog jutra, ulazeći u kuhinju. Sem skrenu pogled sa žitnih pahuljica koje je sipao u činiju. ,,Ko je kriv?“ Devojčica mu okrene leđa, pokazujući na svoj potiljak. Tog jutra zamolila je Sema da joj napravi dva repića, što njemu baš nije išlo od ruke.


Prvo je morao da podeli kosu duž savršeno prave linije i da potom veže dva repa, ali tako da ne budu ni previše nisko ni previše visoko, ni previše labavi ni previše stegnuti. Holi je tu dužnost obično prepuštala Marku, jer je on to umeo da obavi kako je želela. Ali Mark je tu noć proveo kod Megi i jutros je zakasnio kući, što baš nije ličilo na njega. Sem se zagleda u Holine repiće. „Pravi su kao mačji rep.“ Devojčica ga ozlojeđeno pogleda. „Mačji rep nije prav.“ „Jeste kad ga povučeš“, odvrati Sem, nežno je čupnuvši za jedan od repića. Spustio je činiju s pahuljicama na sto. „Ako krenem iz početka, zakasnićeš u školu.“ Holi teško uzdahne. „Znači, čitavog dana ću morati da ostanem ovakva.“ Naherila je glavicu, pokušavajući da izjednači repiće. Sem prasnu u smeh, umalo se ne zagrcnuvši kafom. „Ako požuriš sa doručkom, možda nam ostane vremena da to sredimo.“ „Šta da sredite?“, upita Mark banuvši u kuhinju. Prišao je devojčici i čučnuo pored stolice. „Dobro jutro, dušo.“ Holi mu sklopi ruke oko vrata. „Dobro jutro, ujka Mark.“ Veselo ga cmokne u obraz i nasmeši se. „Hoćeš da mi središ frizuru?" Mark joj uputi saosećajan pogled. „Sem ti je ponovo nakrivo vezao kosu? Ništa ne brini, sredićemo to. Ali prvo pojedi pahuljice, dok su još hrskave.“ „Kako si se proveo?“, upita Sem, dok je Mark praznio posudu i cediljku aparata za kafu. ,,Da li je sve u redu?“ Mark klimnu glavom. Izgledao je umorno i smušeno. „Sinoć sam bio s Megi na večeri. Bilo je sjajno. Sve je u redu, osim što smo u blagom škripcu s vremenom.“ Zastao je, spojivši svoje tamne obrve. „Treba da zakažemo venčanje. Moraćemo malo da ubrzamo stvari. Pričaću ti kasnije.“ „Čemu žurba?“, upita Sem. „Koliko znam, niste sebi postavili nikakav rok kada ste se verili.“ Mark napuni posudu kafe-aparata i značajno ga pogleda. „Ali sad imamo rok.“ ,,Ne razumem. Zašto biste...“ Tad mu sine. Zapanjeno raširi oči. ,,Da ne govorimo možda o roku od devet meseci?“, obazrivo upita.


Mark diskretno klimne glavom. „Megi je trudna?“, promrmlja Holi ustima punim pahuljica. Mark tiho opsova, dok je Sem zabezeknuto piljio u svoju sestričinu. „Otkud znaš šta sam ga pitao?“ „Gledam Diskaveri.“ „Baš ti hvala, Seme“, progunđa Mark. Sem se isceri, srdačno ga potapšavši po leđima. „Čestitam, burazeru.“ Holi skoči sa stolice i poče veselo da cupka. „Mogu li da pomažem oko bebe? Mogu li da predložim ime? Mogu li da dobijem slobodan dan kad se beba rodi? Kad beba treba da stigne?“ ,,Da, da, da i još uvek ne znamo“, reče Mark, istovremeno odgovarajući na sva četiri pitanja. „Dušo, mogu li da te zamolim da ovo zasad ostane među nama? Megi misli da još uvek nije vreme da ispričamo drugima.“ ,,Naravno“, veselo odgovori Holi. „Umem da čuvam tajnu.“ Mark i Sem razmeniše skeptične poglede, uvereni da će u roku od nekoliko sati svi u Holinoj školi već sve znati. Kad je odvezao Holi do škole i vratio se kući, Mark zatekne Sema kako farba novu lamperiju u dnevnoj sobi. Jaka farba boje orahovog drveta štipala je za nos, iako je Sem otvorio prozore radi ventilacije. „Ako uđeš, komiraćeš se u roku od pet sekundi“, dobaci Sem. „Onda definitivno ulazim.“ Sem se upitno osmehne kad je Mark kročio u sobu. „Šokiran si, a? Niste planirali prinovu?“ ,,Nismo.“ Mark tiho uzdahne, spusti se pored njega i dohvati četku. „Ovo je baš zeznuto", reče Sem. „Moraš da zavučeš četku u sve ove sićušne žlebove. Dakle, da čujem. Kako si reagovao kad ti je Megi saopštila vest?“ „Sto deset posto pozitivno, naravno. Rekao sam joj da nikad nisam čuo lepšu vest i da je volim i da će sve biti super.“ ,,U čemu je onda problem?“, upita Sem. „Otkinuo sam od straha.“ Sem se tiho nasmeja. ,,To je valjda normalno.“


„Najviše brinem zbog Holi. Ne želim da stekne utisak da je sklonjena u stranu. Planirao sam da se Megi i ja neko vreme posvetimo samo njoj.“ „Mislim da je Holi potrebno nešto sasvim drugo“, reče Sem. „Nas dvojica smo, i ponekad Aleks, već godinu dana fokusirani isključivo na nju. Jadno dete, možda joj treba promena. Kad beba stigne, konačno će dobiti društvo. Kladim se da će biti oduševljena.“ Mark ga sumnjičavo osmotri. „Stvarno tako misliš?“ „Naravno. Hajde, razmisli malo. Mama, tata i mali brat ili sestrica. Savršena porodica, zar ne?“ Mark je pažljivo nanosio farbu na lamperiju. Prošlo je par minuta pre nego što je naterao sebe da prizna šta ga stvarno muči. „Znaš, Seme... stalno se molim da budem dovoljno dobar za njih.“ Sem je to odlično znao. Kad potičeš iz tako disfunkcionalne porodice kao što je njihova, nemaš pojma šta treba da radiš u takvoj situaciji. Nemaš nikakav obrazac ponašanja, ni riznicu uspomena na koje možeš da se osloniš kad iskrsne neki problem. Žarko želiš da dobiješ neku garanciju da nečeš postati kopija svojih roditelja, ali takva garancija ne postoji. Postoji samo nada da će na kraju sve ispasti dobro, ako budeš radio suprotno od onoga što su tvoji roditelji radili s tobom. ,,Ti si već dovoljno dobar“, reče Sem. „Nisam spreman da budem otac. Bojim se da ću ispustiti loptu.“ ,,Ne brini za loptu. Pazi samo da ne ispustiš bebu.“ Mark se namršti. „Ozbiljno ti govorim, Seme. Plašim se da sam sjebaniji nego što izgledam." „Uopšte ne sumnjam u to.“ Primetivši izraz na Markovom licu, Sem se iskezi. „Slušaj, Mark“, nastavio je naglo se uozbiljivši, ,,nas trojica smo sjebani naprosto time što smo rođeni kao Nolanovi, ali ti imaš ubedljivo najbolje šanse da napraviš nešto od svog života. Mislim da imaš potencijal da postaneš sasvim pristojan otac, da postigneš ono što bi se u mom ili Aleksovom slučaju graničilo sa čudom.“ ,,Ja sam prošao bolje od vas dvojice“, reče Mark nakon kraće pauze. „Mama i tata u početku nisu bili toliko loši. Tek kada se Aleks rodio, postali su notorni alkoholičari. Samo sam ja imao privilegiju da iskusim... pa dobro, ne baš pravi porodični život, ali sigurno maksimum koji su Nolanovi mogli


da pruže. Za razliku od mene, vi niste imali nikoga.“ ,,Ja sam imao Harbisonove“, podseti ga Sem. Mark zastade usred farbanja, zadržavši četkicu nad konzervom. ,,Na njih sam skroz zaboravio.“ ,,Da nije bilo njih“, reče Sem, ,,bio bih u jednako lošem stanju kao Aleks, ili još gorem. Fred nije imao decu, ali imao je snažniji očinski instinkt od našeg oca, koji je začeo četvoro. A to samo potvrđuje moju prognozu... da ćeš se sasvim dobro snaći.“ „Otkud znaš?“ „Sećaš se kad se Holi doselila kod nas i do deset uveče vrištala i jurcala po kući a mi nismo znali šta da radimo sve dok nam pedijatar nije objasnio da klinci izgube kompas kada su previše umorni?“ „Da, sećam se. Ali kakve to veze ima sa mnom?“ „Hoću samo da kažem da nismo imali pojma kako se odgajaju deca, da nismo znali čak ni najosnovnije stvari, ali naša Holi, uprkos tome, sjajno napreduje. To znači da si dokazao da si dovoljno dobar, pa čak i više od toga. Kada dobijete bebu, naučićeš da se snalaziš u hodu, da rešavaš jedan po jedan problem. Koliko shvatam, većina roditelja tako funkcioniše. A ako u nečemu moraš da pogrešiš, neka to bude greška iz ljubavi. Jer svrha je upravo u tome, zar ne? Da pod svoje okrilje primiš jedno malo i bespomoćno stvorenje koje ćeš voleti više od svega na svetu.“ „Čoveče, farba ti je udarila u glavu“, ironično reče Mark. „Postaješ sentimentalan.“ Uprkos tome, osmehnuo se. „Hvala ti, burazeru.“ „Nema na čemu.“ „Pošto deliš tako fine savete, da nisi možda odlučio da preispitaš vlastita stanovišta?“ „Misliš, o bračnom životu? Ni za živu glavu. Previše volim žene da bih nekoj sirotici natovario takvu bedu na vrat. Ja nisam ništa sposobniji za brak od Aleksa.“ „Kad smo već kod toga... jesi li se sinoć video s njim?“ „Samo na par minuta", odgovori Sem. „Kako je?“ ,,I on je izgubio kompas.“


Mark se turobno osmehnu. „Jesi li primetio da je Aleks u poslednje vreme stalno pod gasom?“ „Valjda samo tako uspeva da se suoči sa stvarnošću." Sem nakratko zaćuta. „Upao je u finansijsku krizu. Darsi ga je totalno opelješila.“ „Tako mu i treba kad je idiot. Otkud mu samo ideja da se oženi tom rospijom?“ ,,Istina.“ Nekoliko minuta su ćutke mahali četkama. „Šta da radimo?“, konačno upita Mark. ,,Da sačekamo da stigne do dna.“ „Šta ako to ne preživi? Kao naši roditelji.“ Shvativši da je miris farbe počeo da ga guši, Sem zatvori konzervu i priđe otvorenom prozoru. Nekoliko puta duboko udahne svež vazduh. „Možda nešto možemo da preduzmemo“, reče, mada nije bio baš siguran u to. „Šta kažeš da ga propustimo kroz šake, onako bratski?“ Sem mu uputi slabašan osmeh preko ramena i zagleda se u vinograd, u baldahin zelenog lišća koji se pruža k nebu. „Sumnjam da bi to koristilo u Alovom slučaju", odsutno promrmlja. U vazduhu je lebdeo miris vinove loze, zagrejane šindre, debeljuškastih kupina i slanog povetarca koji je duvao iz Fols Beja. U poslednjih godinu dana, kada su stvari postale stvarno loše, Aleks je imao običaj da svrati do njih. Pomagao bi im oko kuće ili naprosto sedeo na tremu. Sem je ponekad uspevao da ga nagovori da zajedno prošetaju vinogradom ili siđu do zaliva, ali imao je utisak da Aleks umesto raskošnog pejzaža vidi samo senke, da baulja kroz život gluv i slep za sve oko sebe. Od trojice braće Nolan, Aleks je najgore prošao. Iz godine u godinu njihovi roditelji tonuli su sve dublje u alkoholizam, sve dok nisu potpuno zapostavili svog najmlađeg sina. A sada, toliko godina otkako Džesike i Alana više nema, Aleks se pretvorio u davljenika koji nestaje pod površinom. Čak i da je neko hteo da mu pomogne, to je bilo rizično i teško izvodljivo. Ako se previše približiš davljeniku, on u svom očaju može da te ščepa i odvuče na dno zajedno sa sobom. Još gore, Sem uopšte nije bio siguran da je trenutno u stanju da bilo koga spasava. Sumnjao je da će uspeti da spasi čak i samog sebe.


Lusi se tog jutra probudila u stanju totalne konfuzije. Čitave noći opsedali su je snovi puni klizavih izuvijanih tela zategnutih od zadovoljstva. Još uvek je na sebi osećala utešnu pritiskajuću težinu nekog muškarca. To je bio Sem, shvatila je, ogorčeno i pomalo postiđeno. Možda je to bio dobar znak, da je konačno prebolela Kevina. S druge strane, to je čist idiotizam. Veza s tipom poput Sema garantovano vodi u ćorsokak. Mora da izađe na svež vazduh i malo se razgiba, zaključila je. Izađe iz pansiona i odšeta do ateljea po bicikl i kacigu. Bio je divan dan, sunćan i vetrovit, kao stvoren za posetu lokalnom uzgajalištu lavande gde je kupovala ručno pravljeni sapun i ulje za kupanje. Sela je na bicikl i krenula niz put koji vodi u Roč Harbor. Mada je to bila najprometnija ulica na ostrvu, sa strane se nalazila fina široka biciklistička staza s koje se pružao čaroban pogled na okolne voćnjake, pašnjake, jezerca i bujne šumarke. Prijatna monotona vožnja pomogla joj je da sredi misli. Pokušala je da analizira šta je tačno osetila juče, kad se srela sa Kevinom i Alis. Laknu joj kad je shvatila da prema Kevinu ne oseća više ništa. Glavni uzrok tom neprestanom bolu bio je njen odnos sa Alis. Neki vid oproštaja moraće joj pružiti, zaključila je. Ne toliko zbog Alis, koliko zbog sebe same. U suprotnom, bol zbog sestrine izdaje proganjaće je poput slike u retrovizoru. Ali šta ako Alis nastavi da se ponaša kao da ni zbog čega ne žali? Kako da oprostiš nekome ko se uopšte ne kaje zbog onog što je učinio? Začuvši zvuk automobila, približi se spoljašnjoj strani biciklističke staze da bi je vozač što lakše zaobišao, ali u narednih par sekundi shvati da se vozilo prebrzo približava i nalazi direktno iza nje. Osvrne se preko ramena. Veliki putnički automobil izleti iz trake i zanese se k njoj. U zaslepljujućem trenutku oseti silovito šibanje vazduha i udarac u zadnji deo bicikla. Sve se momentalno rasprši, kao oboren stalak sa čestitkama. Poleti uvis, okrenuta naopačke među krpicama neba i štrčećim komadićima šume, asfalta i metala, a onda je tle počelo da juri k njoj brzinom svetlosti. Kad je otvorila oči, pomisli da je jutro i vreme da ustane. Ali nije bila u krevetu. Ležala je opružena na zemlji obrasloj travom. Nad sobom ugleda dva nepoznata lica, jedno muško i jedno žensko.


„Nemoj da je pomeraš“, uspaničeno reče žena, prislanjajući mobilni uz uho. „Samo da joj skinem kacigu“, odgovori muškarac. „Nisam sigurna da je to pametno. Možda je povredila kičmu ili tako nešto.“ Muškarac zabrinuto pogleda u Lusi kad je pokušala da se pomeri. „Čekaj, ne žuri. Kako se zoveš?“ ,,Lusi“, jedva izgovori, pokušavajući da raskopča kacigu. „Daj da ti pomognem.“ „Hale, zar ti nisam rekla...“ započe žena. „Mislim da je u redu. Vidiš da pomera ruke i noge.“ Otkopča kacigu i pažljivo je skine s Lusine glave. „Ne, nemoj još da ustaješ. Dobro si tresnula.“ Ležeći tako, Lusi pokuša da proceni kako je prošla. Leva strana tela bila joj je izgrebana i ugruvana, osećala je neki tupi bol u ramenu i opako pulsirajuće sevanje u glavi. Ali ubedljivo najgori bio je izgarajući bol u desnoj nozi i stopalu. Žena se brižno nadvila nad njom. „Uskoro stiže hitna pomoć. Hoćeš da nekog pozovem?“ Čula je kako joj zubi cvokoću. Što se više trudila da obuzda drhtavicu, ona je postajala sve snažnija. Telo joj se kupalo u graškama ledenog znoja. U nozdrvama je osećala metalni miris prašine pomešan sa slankastim mirisom krvi. „Polako, polako“, govorio je muškarac dok se Lusi borila za vazduh, plitko i ubrzano dišući. „Zenice su joj raširene.“ ,,To je od šoka.“ Imala je utisak da ženin glas dopire iz velike daljine i da se u pozadini čuje neko krčanje, kao kod telefonskih smetnji. Tad joj kroz glavu prođe jedno ime. Džastin. Bilo joj je teško da prikupi sva slova, kao da je skupljala lišće nošeno olujnim vetrom. Čula je kako joj na usnama podrhtavaju neki šaputavi zvuci. Jesu li mogli da razumeju šta kaže? ,,U redu“, utešno reče muškarac. ,,Ne pokušavaj da govoriš.“


Bilo je tu više zvukova. Vozila su se zaustavljala pored puta. Bleštalo je svetlo. Treperila crvena lampa vozila hitne pomoći. Glasovi. Pitanja. Krajičkom svesti oseti dodir nepoznatih šaka na svom telu, kako joj stavljaju masku za kiseonik preko usta i zabadaju iglu u venu. A onda se sve pretvori u puko ništavilo.


Dvanaesto poglavlje Kad se osvestila, ništa joj nije bilo jasno. Kao da se obrela usred slagalice s ispreturanim delovima. Osećala je miris lateksa, flastera i izopropil alkohola. Čula je neke glasove - čangrljanje škriputavih točkića, zvonjavu telefona, pištanje uređaja za nadgledanje vitalnih funkcija. Uznemiri je spoznaja da govori poput glumice u filmu s loše sinhronizovanim tonom gde se izgovoreni slogovi ne poklapaju s pokretima usana. Na sebi je imala tanku pamučnu bolničku spavaćicu, ali nije se sećala kad i kako ju je obukla. Igla joj je bila zarivena u venu i pričvršćena flasterom. Ležala je na krevetu, zaklonjena iza paravana. Kad god bi se paravan pomerio, klizači na karniši proizveli bi rezak fijukav zvuk, kao kad se mute jaja u metalnoj činiji. Desnu nogu i skočni zglob su joj imobilisali. Kao kroz maglu sećala se lekarskog pregleda i snimanja na rendgenu. Mada je bila svesna da je mogla proći daleko gore, teška tuga poče da je guši. Kad je okrenula glavu na stranu, začu pucketanje plastike. Suza joj skliznu niz obraz i pade na jastučnicu. ,,Izvolite.“ Bolničarka joj pruži papirnu maramicu. ,,To je normalna reakcija posle saobraćajke“, objasnila je dok je Lusi tapkala suzne oči. „Još neko vreme imaćete napade plača.“ „Hvala vam.“ Lusi grčevito stisne maramicu. „Mogu li da znam šta mi se desilo s nogom?“ „Doktor trenutno pregleda rendgenske snimke. Uskoro će doći da porazgovara s vama.“ Bolničarka se ljubazno osmehne. ,,U međuvremenu, neko želi da vas vidi.“ Pomeri zavesu u stranu i iznenađeno ustukne. ,,Ah, vi ste tu! Trebalo je da sačekate da vas pozovem.“ „Moram odmah da je vidim“, žustro odbrusi Džastin. Lusi se slabašno osmehne.


Džastin uleti poput svežeg povetarca, mlatarajući tamnim konjskim repom. Istog trenutka unese živost u sterilno bolničko okruženje i Lusi oseti kako joj suze olakšanja naviru na oči. „Lusi... mila...“ Džastin joj priđe pažljivo pomerivši cevčicu za infuziju. „Bože blagi! Ne smem čak ni da te zagrlim. Kako si prošla? Jesi li nešto slomila?“ Lusi slegne ramenima. „Pojma nemam. Uskoro će doći doktor.“ Stegne Džastininu šaku i počne usplahireno da objašnjava: „Vozila sam bajs i neko me je pokupio sa strane. Kola su krivudala kao da je vozač pijan. Mislim da je za volanom bila neka žena. Ne shvatam zašto nije zakočila. Pojma nemam ni gde mi je bajs, ni tašna, ni telefon..." „Uspori malo.“ Džastin joj utešno stisne ruku. „Nije te udario pijani vozač već neka stara gospođa. Mislila je da je zakačila granu, ali ubrzo se zaustavila i vratila nazad da proveri. Kad je shvatila šta je uradila, toliko se potresla da umalo nije doživela infarkt.“ „Jadna žena“, promrmlja Lusi. „Tašna i telefon su ti ovde. Ali bajs ti je urnisan.“ ,,To je švin iz šezdeset i neke“, očajno zavapi Lusi. ,,Sa svim originalnim delovima.“ „Uvek možeš nabaviti drugi bajs. Ali ti si nezamenljiva.“ „Tako je lepo od tebe što si došla“, reče Lusi. „Znam koliko si zauzeta.“ „Zezaš me? Šta mi može biti važnije od tebe ili Zoi? I ona je htela da dođe, ali neko mora da dežura u pansiomi.“ Džastin nakratko ućuta. ,,Ah, da... umalo da zaboravim. Dvejn mi je rekao da ti prenesem da su ustanovili kvar. Neki problem sa kompresionim cilindrom.“ „Šta to znači?“ „Još ne mogu tačno da kažu. Možda je pokvaren usisni ventil ili klipni prsten. Ili možda zaptivači na glavi cilindra... Sve u svemu, Dvejn će oterati auto u servis kako bi bio siguran. Ne može da kaže kada će biti spreman za vožnju.“ Lusi zavrti glavom, iscrpljena i dezorijentisana. „Nema potrebe da žuri. S ovakvom nogom sigurno skoro neću moći da sednem za volan.“


„Ne brini. Imaš legiju bajkera koji su spremni da te voze gde god poželiš. Naravno, pod uslovom da ti ne smeta da tamo stigneš na harliju.“ Lusi se slabašno osmehne. Tada primeti kako se paravan pomera. Doktor je došao u vizitu, crnokosi muškarac umornih očiju i prijatnog osmeha. ,,Ja sam doktor Nagano“, predstavio se, prilazeći krevetu. ,,Da li me se sećate?“ „Kao kroz maglu“, stidljivo odgovori Lusi. „Tražili ste da dodirnem nos. I pitali kako mi glasi srednje ime.“ ,,To je rutinski deo dijagnostičkog testa. Imate blagi potres mozga, što znači da morate da mirujete bar nekoliko dana. S obzirom na ono što sam video na rendgenskom snimku, to neće predstavljati problem.“ „Mislite na moju nogu? Nije valjda slomljena?“ Doktor Nagano odmahne glavom. „O, hvala bogu“, reče Lusi. ,,U stvari, bilo bi lakše da ste zaradili čist prelom. Kost brže zaceljuje od istegnutog ligamenta.“ „Znači, to je u pitanju? Istegnuti ligament?“ „Tri istegnuta ligamenta. Plus tanka naprslina na fibuli. To je manja od dve potkolenične kosti“, objasnio je. „Mislim da je izlišno da kažem da ne smete da mrdnete iz kreveta bar naredna tri dana.“ „Čak ni da se odvučem od jedne do druge sobe?“ „Baš tako. Povređena noga ne sme da bude izložena ni najmanjem opterećenju. Držite je u podignutom položaju i stavljajte hladne obloge. Trebaće vremena da ti ligamenti propisno zacele. Pustiću vas kući sa detaljnim uputstvima. Kroz tri dana dođite da vam stavimo longetu i damo štake.“ „Koliko dugo ću morati to da nosim?“ „Minimum dva meseca.“ ,,Gospode!“ Lusi zatvori oči. „Ima li još nekih povreda?“, začula je Džastinin glas.


„Ogrebotine i modrice, ali ništa strašno. Moraće da bude pod neprestanim nadzorom, zbog sporednih efekata potresa mozga. Ako primetite glavobolju, mučninu ili vrtoglavicu, odmah je dovedite u bolnicu.“ ,,Dogovoreno“, reče Džastin. Kad je lekar otišao, Lusi otvori oči i primeti kako Džastin zamišljeno masira čelo, kao da pokušava da ispravi svežanj presavijenih novčanica. ,,Oh“, očajno promrmlja. ,,Ti i Zoi već imate pune ruke posla, zar ne?“ Poslednjih dana rođake Hofman užurbano su se pripremale za velelepnu svadbu koja je tog vikenda trebalo da se održi u njihovom pansionu. „Nisam mogla da odaberem gori trenutak.“ „Nisi to namerno uradila“, reče Džastin. „Kao da se može izabrati pogodan trenutak za nesreću.“ „Moram da smislim šta da radim. I gde da odem.“ ,,To nije tvoja briga“, odlučno reče Džastin. ,,Ti sada treba da razmišljaš samo o tome da se što pre oporaviš i ne izlažeš se stresu. Ostalo prepusti meni.“ „Tako mi je žao“, prošmrca Lusi. „Prikačila sam se za vas kao krpelj.“ ,,Ne trabunjaj.“ Džastin dohvati čistu papirnu maramicu i prisloni je Lusi uz nos kao da je derište. „Prijatelji su glavni životni oslonac. Tu su i u dobru i u zlu. Jasno?“ Lusi klimne glavom. Džastin ustane i osmehne se. „Idem do čekaonice da obavim par poziva. A ti nikud ne mrdaj.“ Još od trenutka kad ga je Džastin pozvala na mobilni, Sem je bio kao na iglama. ,,Stižem“, reče i prekine vezu. U roku od petnaest minuta već je bio pred klinikom. Ušao je u zgradu i zamarširao ka čekaonici, gde je pronašao Džastin. ,,Seme“, pozdravi ga sablasno se osmehnuvši. „Hvala ti što si došao. Situacija nije nimalo vesela." „Kako je Lusi?“, upita kratko. „Ima blagi potres mozga, gomilu ogrebotina i posekotina, a noga joj je u groznom stanju. Istegnuti ligamenti i par fraktura.“ ,,Dođavola“, tiho procedi Sem. „Šta se desilo?“


Džastin mu ispriča u par reči, dok je on ćutke slušao. „Sve u svemu, uopšte ne sme da se pomera bar nekoliko dana“, dovršila je. ,,I, mada Lusi nije naročito teška, Zoi i ja sigurno ne možemo da je nosamo naokolo.“ „Računajte na mene“, kao iz topa reče Sem. Džastin ispusti uzdah olakšanja. „O bože! Hvalati, Seme. Obožavam te. Znam da u tvojoj kući ima dovoljno mesta, a Zoi i ja ovog vikenda imamo jedno pakleno venčanje. Nećemo biti slobodne ni sekund, pa stvarno ne vidim kako bismo...“ „Čekaj malo“, grubo je prekine Sem. „Lusi ne može da bude kod mene.“ Džastin spusti šake na kukove i prostreli ga ozlojeđenim pogledom. „Zar malopre nisi rekao da ćeš nam pomoći?“ „Da, rekao sam, ali nisam planirao da bude u mojoj kući.“ „Što da ne?“ Sema obuzme takva panika da je privremeno zanemeo. Još nikad nijednoj ženi nije dopustio da provede noć pod njegovim krovom. Pogotovo nije želeo da to bude Lusi. I to baš sada, kad će biti potpuno bespomoćna i zavisna od njega. Stajao je kao ukopan, obliven graškama hladnog znoja. „Zašto si odabrala baš mene?“, upita napetim glasom. „Zašto ne pozoveš njene roditelje?“ „Oni žive u Pasadeni.“ „Sigurno ima još prijatelja.“ „Ima, ali ne ovde. Ako izuzmemo Zoi i mene, svi njeni prijatelji sa ostrva su se svrstali na Kevinovu stranu, valjda zato da ga ne bi naljutili.“ Trudeći se da zadrži strpljenje, Džastin upita: ,,U čemu je tačno problem, Seme?“ „Jedva je poznajem“, promrmlja on. „Ali ti se očigledno dopada. Dojurio si ovde čim sam te pozvala.“ ,,Ne poznajem je dovoljno dobro da je podižem iz kreveta i nosim na tuširanje, menjam zavoje i takve stvari.“ „Kad si postao takvo nevinašce? Batali te izgovore, Seme. Kroz tvoj život promarširala je legija žena. Nećeš videti ništa što već nisi video.“ ,,Ne radi se o tome.“ Sem je nervozno koračao po praznoj čekaonici, provlačeći


prste kroz kosu. Kako da objasni da ne sme da se izlaže opasnosti da se zatekne u tako intimnoj situaciji sa Lusi? Da je problem baš u tome što je silno želeo da brine o njoj. Nije imao poverenja u sebe, a nije želeo da je povredi. Na kraju bi sigurno završili u krevetu i ona bi se osećala iskorišćenom. Prestao je da maršira i sevne pogledom ka Džastin. ,,Slušaj“, procedi kroz stisnute zube, ,,ne želim da budem blizu nje. Ne želim da bude zavisna od mene.“ Džastin zaškilji očima i ošinu ga ubitačnim pogledom. „Zar si baš toliko sjeban, Seme?“ „Naravno da jesam“, prasnu on. „Zar sam se ikad pretvarao da sam normalan?“ Džastin ozlojeđeno huknu. „Znaš šta? Izvini što sam pitala. Moja greška.“ Sem se namršti dok mu je okretala leđa. „Šta sad nameravaš?“ „Ništa ne brini. To više nije tvoj problem." „Koga zoveš?“, nastavi on. „Dvejna. On i njegovi ortaci rado će se pobrinuti za Lusi.“ Sem zinu od šoka. „Nameravaš da jednu povređenu i bespomoćnu ženu prepustiš bajkerskoj bandi?“ „Oni su dobri ljudi. Čak su osnovali i crkvu.“ Semovo lice zažari se od besa. ,,To što su osnovali crkvu ne znači da su dobri. To ih samo oslobađa plaćanja poreza.“ ,,Ne urlaj na mene.“ ,,Ko kaže da urlam?“ „Nego šta radiš? Pričaš u sebi?“ Džastin izvadi telefon i poče da lupka prstima po malom ekranu. ,,Nemoj“, zarežao je. „Šta to?“ Sem duboko udahnu, jedva obuzdavajući poriv da tresne pesnicom o zid. „Dobro, ja ću...“ Zastao je i grubo se nakašljao, prostrelivši je kivnim pogledom. ,,Ja ću da vodim računa o njoj.“


,,U svojoj kući“, pojasni Džastin. ,,Da“, procedi Sem. „Odlično. Mnogo ti hvala, Seme. Gospode, bilo je baš dramatično.“ Blago zavrtevši glavom, Džastin priđe aparatu za tople napitke i ispritiska nekoliko dugmića. Lusi zaprepašćeno zatrepta kad je Sem Nolan prošao kroz paravan. „Šta ti tražiš ovde?“, upita slabašnim glasom. „Džastin me je pozvala.“ „Nije trebalo da te cima. Izvini.“ Sem je na brzinu osmotri, ne propuštajući nijedan detalj. Kad je progovorio, glas mu je bio tih i promukao. „Boli te?“ „Nije tako strašno.“ Lusi pokaza na kesu sa infuzijom. „Stavili su me na neku drogu. Vidiš, imam čak i iglu, kao pravi narkoman“, mrko je dodala. ,,Ne brini. Uskoro izlaziš odavde.“ Lusi zaškilji očima, zureći u tamnoplavu majicu s belom štampanom slikom nečeg nalik na starinsku telefonsku govornicu. „Šta predstavlja ta telefonska govornica?" ,,To je policijska govornica. Iz serije Doktor Hu.“ Primetivši da Lusi ne shvata o čemu govori, objasni: ,,To je svemirski brod koji putuje kroz vreme." Na usnama joj zaigra senka osmeha. „Baš si štreber“, rekla je i istresla nos. Sem priđe krevetu. Prstima joj pređe preko kuka, ispitujući obrise poliuretanskog bandaža i nameštajući bolničko ćebe preko imobilisane noge. Lusi nazre neku čudnu posesivnost u njegovom dodiru. Zbunjeno podigne pogled, pokušavajući da dokuči šta se dešava s njim. Ponašao se kao čovek koji mora da obavi neku neprijatnu dužnost. „Zašto si ljut?“, upitala je. „Nisam ljut.“ „Vilica ti je stisnuta.“ „Uvek je takva.“


„I sevaš očima.“ ,,To je zbog jakog svetla.“ „Nešto se dešava“, insistirala je ona. Sem stavi njenu ledenu šaku u svoju, pazeći da ne pomeri pulsni oksimetar zakačen za kažiprst. Palcem joj je nežno trljao unutrašnju stranu prstiju. „Neko će narednih dana morati da brine o tebi. Povreda je previše ozbiljna da bi mogla sama da se snađeš.“ Napravi odmerenu pauzu. „Zato te vodim sa sobom u Rejnšedou, u moju kuću.“ Lusi razrogači oči, instinktivno istrgnuvši ruku. ,,Ne... nema šanse. To ne dolazi u obzir. Da li te je Džastin zato pozvala? Gospode! Ne mogu da budem kod tebe.“ „ A gde ćeš da budeš, Lusi?“, upita on skoro nemilosrdnim tonom. ,,U pansionu? Zatvorena u sobi i prepuštena samoj sebi? Čak i da nemaju tu svadbu preko vikenda, Zoi i Džastin ne bi mogle da te nose uz stepenice.“ Lusi prisloni znojave dlanove uz slepoočnice. Glava ponovo poče da je boli. ,,Pa, ovaj... pozvaću roditelje.“ ,,Oni žive bar hiljadu milja daleko.“ Bila je toliko umorna i zabrinuta da oseti kako joj se grlo steže. Suze joj ponovo navreše na oči. Zaprepašćena gubitkom samokontrole, stavi ruku preko očiju i ispusti ozlojeđen uzdah. ,,Ti si previše zauzet. Imaš toliko posla u vinogradu...“ „Imam ljude koji rade za mene.“ ,,A tvoj brat i Holi?“ „Njima sigurno nećeš biti na smetnji. Kuća je dovoljno velika.“ Dok su joj se misli lagano bistrile, Lusi poče da uviđa punu težinu situacije. Sem će morati da joj pomaže oko kupanja, jela i oblačenja, oko svih intimnih detalja zbog kojih bi se postidela čak i pred nekim koga poznaje mnogo duže. Istini za volju, ni Sem nije delovao oduševljeno što se zatekao u takvoj situaciji. „Sigurno postoji još neko rešenje“, reče, očajnički prebirući po mislima. Udahne duboko jednom, pa još jednom, ali pluća su joj bila toliko stisnuta da nisu mogla primiti dovoljno vazduha.


„Dođavola, smiri disanje.“ Sem joj spusti ruku na grudi i poče da ih masira laganim kružnim pokretima. Usled tolike prisnosti, Lusi šokirano uzdahnu. „Nisam ti dala pravo da...“, jedva zausti. „Moje ruke će narednih dana stalno biti na tebi“, reče Sem, sakrivši pogled ispod spuštenih trepavica. „Bolje je da se odmah navikneš.“ Nastavio je sa laganom masažom i Lusi prestane da se opire. Na njen užas, iz grudi joj se ote mali kašljucav jecaj. Zatvorila je oči. „Budi pametna i dopusti mi da brinem o tebi“, čula je kako joj govori. ,,Ne troši dah na raspravljanje. Ideš sa mnom kući i svršena stvar.“


Trinaesto poglavlje Veče je već počelo da se spušta kad je Semov pikap skrenuo ka Rejnšedou Roudu i nastavio dalje niz samotnu stazu. U bolnici je potpisao otpusnu listu, pokupio hrpu medicinskih uputstava i recepata i sačekao ispred ulaza da bolničarka izgura Lusi u kolicima. Džastin je takođe bila tu, energična i napadno optimistična kao i uvek. ,,Pa, dragi moji“, zacvrkuta, ,,na kraju će sve ispasti kako treba. Seme, dugujem ti veliku uslugu. Ništa ne brini, Lusi. Sigurna sam da će ti kod Sema biti lepo. Videćeš, kuća je božanstvena. Kladim se da ćemo se jednog dana svi zajedno prisećati ove epizode i... šta si rekao, Seme?“ „Rekao sam da se nosiš, Džastin“, promrmlja on, dižući Lusi iz bolničkih kolica. Ignorišući njegovu opasku, Džastin krene za njima dok je Sem nosio Lusi ka kombiju. „Spremila sam ti priručnu torbu, Lus. Sutra ćemo Zoi ili ja svratiti da ti donesemo još stvari.“ „Hvala ti.“ Lusi poslušno obavije ruke Semu oko vrata dok ju je nosio u naručju. Njegova čvrsta ramena mreškala su se pod njenim dlanovima. Osećala je očaravajući miris. Koža mu je mirisala na so i morski vazduh, sveže baštenske biljke i zeleno lišće. Smestio je Lusi u kombi, oborio sedište i privezao pojas. Pokreti su mu bili vešti i efikasni, a ponašanje bezlično. Uprkos tome, neprestano ju je odmeravao pogledom. Utučeno se upita kako ga je Džastin nagovorila da je primi u kuću. „Nije mu baš drago što ću biti kod njega“, Lusi šapne Džastin na uho pre nego što su napustili bolnicu, a Džastin joj šapatom odgovori: „Drago mu je, samo je malo nervozan.“ Lusi ipak nije imala utisak da je Sem nervozan. Bio je narogušen i zlovoljan. Vožnja do vinograda protekla je u potpunoj tišini. Semov kombi imao je dobre amortizere, ali zbog rupa na putu povremeno je poskakivao i Lusi se bolno trzala. Bila je totalno smoždena. Imala je osećaj da još nikada nikome nije bila na tolikom teretu.


Na kraju su privatnim prilazom stigli do velike viktorijanske kuće s raskošnim zabatima, balustradama, centralnom kupolom i natkrivenom stazom. Pod svetlošću sutona bela fasada poprimila je boju sladoleda što svetluca na suncu. Temelj je bio okružen grmovima rascvetalih ruža i bokorima belog zumbula. Malo dalje stajala je čvrsta siva pomoćna zgrada, iza koje su se baškarili vinogradi rasuti preko pejzaža poput vojske raspuštenih školaraca. Lusi zadivljeno osmotri prizor. Ako je Ostrvo San Huan predstavljalo izolovan svet, onda je Semov posed bio zaseban svet unutar ostrva. Kuća je dostojanstveno stajala na imanju, s otvorenim prozorima koji mame morski povetarac, mesečinu i duhove što lutaju. Obuze je čudan osećaj da, iz nekog razloga, ta kuća čeka baš nju. Primetivši Lusinu reakciju, Sem zaustavi kombi na čistini pored kuće. ,,Da“, rekao je, mada ga ništa nije pitala. ,,I ja sam se tako osećao kad sam je prvi put video.“ Izašao je iz kombija i prišao vratima suvozača da Lusi odveže pojas. „Prebaci mi ruke oko vrata“, reče. Lusi ga, oklevajući, posluša. Podigao ju je sa sedišta, pazeći na fiksiranu nogu. Čim se obrela u njegovom naručju, obuze je neki zbunjujući osećaj. Kao da se nešto rastapalo u njoj terajući je da mu se totalno preda. Glava joj klonu na njegovo rame. Dok je pokušavala da je podigne, čula je Sema kako mrmlja: ,,U redu je... sve je u redu“. Tek tada shvati da drhti kao prut. Poneo ju je uz stepenište ka širokoj natkrivenoj verandi sa svetloplavom tavanicom. Primetivši kako Lusi gleda gore, Sem objasni: „Ovo je tradicionalna boja. Trudili smo se da dobijemo nijansu što verniju originalu. Ljudi ovog kraja tavanice na verandama mahom farbaju u svetloplavo. Neki kažu da ta boja treba da zavara ptice i insekte, navede ih da pomisle da je to nebo, ali drugi tvrde da joj je glavna svrha da odagna duhove.“ Toliko iscrpno objašnjenje ukazivalo je da je Sem stvarno pomalo nervozan, baš kao što je Džastin rekla. Situacija je bila jednako škakljiva za oboje. „Znaju li tvoj brat i sestričina da dolazim?“, upitala je. Sem klimnu glavom. „Javio sam im pre nego što smo krenuli sa klinike.“


Ulazna vrata se otvoriše i izduženi pravougaonik svetlosti skliznu preko verande. Tamnokosi muškarac pridržavao je vrata, dok je plavokosa devojčica prilazila pragu u pratnji zdepastog buldoga. Muškarac je ličio na Sema, samo što je bio nešto stariji i čvršće građen. Zračio je istom onom ležernom neuglađenom lepotom i zaslepljujućim osmehom. „Dobro došla na Rejnšedou", rekao je u znak pozdrava. ,,Ja sam Mark.“ „Oprostite što sam ovako banula...“ „Taman posla!“, ležerno odvrati Mark. „Mogu li nešto da učinim?“, upitao je, skrenuvši pogled ka Semu. „Tašna joj je ostala u kolima.“ „Doneću je.“ Mark se vešto progura pored njih. „Malo mesta, društvo“, dobaci Sem devojčici i psu i oni se hitro pomeriše u stranu. „Odneću Lusi na sprat.“ Ušli su u veliki hodnik s tamnim podom. Visoka tavanica bila je ukrašena graviranim desenima, a bež okrečeni zidovi uramljenim slikama s motivima biljnog sveta. „Megi sprema večeru“, objavi Holi, krenuvši za njima. „Pileću supu, kiflice i puding s bananama za desert. Mislim, pravi puding a ne onaj iz kutije.“ „Primetio sam da miriše previše dobro za neku od Markovih đakonija“, reče Sem. „Megi i ja smo promenile posteljinu. Kaže da sam baš vešta.“ „Svaka čast! Hajde sad, operi ruke i briši u trpezariju.“ „Mogu li da popričam sa Lusi?“ „Kasnije, kolačiću. Umorna je.“ „Zdravo, Holi“, dobaci Lusi preko njegovog ramena. Devojčica joj se blistavo osmehne. „Ujka Sem nikog ne dovodi na noćenje. Ti si prva!“ „Baš ti hvala, Holi“, progunđa Sem, ponevši Lusi uz zavojito stepenište od mahagonija. Lusi se usplahireno nasmeja. „Izvini. Znam da te je Džastin naterala na ovo. Stvarno mi je...“


„Džastin ne bi mogla da me natera ni na šta što ja ne bih želeo.“ Naslonila je glavu na njegovo rame, ne usuđujući se da mu pogleda u oči. ,,Ne želiš da budem ovde.“ Sem je pažljivo birao reči. „Samo ne želim komplikacije. Baš kao ni ti. Kad su stigli do odmorišta, Lusi privuče pažnju ogroman prozor što gleda na kućni prilaz. Bio je to očaravajući vitraž. Narandžasti zimski mesec među granama ogoljenog drveta. Ali dokje trepnula, šare i boje nestadoše. Prozor je bio potpuno prazan. Ništa osim čistog prozirnog stakla. „Čekaj malo! Šta je ovo?“ Sem se okrene u pravcu njenog pogleda. „Misliš na prozor?“ ,,To je nekad bio vitraž“, omamljeno promuca Lusi. „Može biti.“ ,,Ne može biti, već jeste. Vitraž sa slikom drveta i meseca.“ „Čak i da jeste, to je davno uništeno. Nekom genijalcu svojevremeno je palo na pamet da podeli kuću na više stanova.“ Sem nastavi da se penje. ,,Da si samo videla na šta je ličila kad sam je kupio. Rasklimatane pregrade od kartona umesto izbijenih potpornih zidova. Moj brat Aleks doveo je svoje građevince da obnove noseće zidove i ubace potporne grede. Sad je čvrsta ko stena.“ „Prelepa je... kao iz bajke. Znaš, imam osećaj da sam ovde već bila. Ili da sam sanjala ovo mesto.“ Um joj je bio tako iznuren da nije mogla da poveže dve suvisle misli. Ušli su u izduženu pravougaonu sobu okrenutu ka zalivu, sa zidovima obloženim belom oplatom. U uglu se nalazio kamin, a kroz ogromne prozore nazirala se svetlucava plavet Fols Beja. Krajnji prozori s leve i desne strane, sa mrežama protiv insekata, bili su otvoreni kako bi propuštali svež vazduh. „Stigli smo.“ Sem je spusti na veliki krevet s masivnim pletenim uzglavljem. Krevet je već bio raspremljen, sa tankim plavim jorganom presavijenim u trougao. „Ovo je tvoja soba? I tvoj krevet?“


,,Da.“ Lusi pokuša da se pridigne u sedeći položaj. „Seme, stvarno ne...“ „Ne mrdaj!“, reče on. „Ozbiljno ti kažem, Lusi. Ne budeš li mirovala, još više ćeš pogoršati stvari. Ovo je tvoj krevet. Ja ću spavati na kauču u drugoj sobi.“ ,,Ne mogu da prisvojim tvoju sobu. Ja ću spavati na kauču.“ „Spavaćeš tamo gde te stavim.“ Sem je brižno ušuška pod plavobeli jorgan. Nadvi se nad njom, naslonivši šake na krevet. Možda je to zbog svetlosti sutona koja se razlivala kroz prozore, ali lice mu naprasno smekša. Ispruži ruku i stavi joj olabavljeni pramen kose iza uha. „Možeš li da sačekaš da ti donesem tanjir supe?“ Lusi odmahnu glavom. „Dobro, onda malo odspavaj. Svratiću da te obiđem.“ Lusi je ostala nepomično ležeći u krevetu. U sobi je bilo mirno i sveže. Čula je ritmično šuštanje talasa u daljini. Kroz pod i zidove dopirali su prijatni prigušeni glasovi protkani kratkim salvama smeha, uz zveckanje šerpi, sudova i escajga. Zvuci porodice i doma svijali su se oko nje, lepršavi poput uspavanke. Sem zastane na odmorištu i virne kroz prozor. Mesec se pojavio još pre nego što je sunce zašlo. Debeljuškasti beličastozlatni krug na grimiznom nebu. Mada naučnici tvrde da veličina meseca u vreme dugodnevice predstavlja optičku varku i da ljudsko oko ne može precizno da proceni daljinu bez vizuelnih pomagala, Sem je znao da su neke iluzije istinitije od stvarnosti. Jednom je pročitao priču o drevnom kineskom pesniku koji se utopio dok je pokušavao da zagrli mesečev odraz. Pesnik je sedeo na obali reke Jangce, diveći se mesecu i pijući pirinčano vino. Očigledno previše vina, bar sudeći po toj nimalo slavnoj smrti. Ali bog zna da čovek ne bira da li će žudeti za nekim ili nečim što nikada neće moći da ima. I da često, čak i kad bi mogao, ne bi želeo da bira. U tome počiva fatalna zavodijivost mesečine. Lusi je ležala u njegovom krevetu, krhka kao slomljena orhideja. Našao se u ozbiljnom iskušenju da ostane u hodniku, sedne ispred vrata i nasloni leđa uza zid, čekajući prvi nagoveštaj da joj je nešto potrebno. Ali natera sebe da siđe u prizemlje, gde je zatekao Renfilda kako se gega po


kući s rasparenom čarapom u zubima, Holi je postavljala sto, a Mark razgovarao telefonom, po svoj prilici zakazujući termin kod zubara. Ušao je u kuhinju, gde je Megi mutila šlag stojeći za velikim drvenim stolom. Megi Konroj bila je pre lepuškasta nego lepa i zračila je takvom energijom da je ostavljala utisak da je viša nego što je zaista bila. Tek kad bi stao pored nje, čovek bi shvatio da je imala jedva metar i žilet. „Visoka sam pet stopa i jedan i po inč“, stalno je isticala, kao da je tih pola inča nešto značilo. Mark je ranije jurio atraktivne devojke. Jesu izgledale sjajno, ali su u suštini bile strašno dosadne. Hvala bogu da je sada, kad je konačno odlučio da se skrasi, pronašao Megi. Njen zarazni optimizam bio je baš ono što je njihovoj porodici nedostajalo. Sem joj ćutke priđe, uze žicu i činiju iz njenih ruku i nastavi da muti šlag. „Hvala“, reče Megi, protresavši umornu ruku. „Zašto ne uzmeš mikser?“ „Zar ti Mark nije rekao?“ Megi postiđeno obori glavu. „Zeznula sam mikser prošle nedelje. Motor je izgoreo. Obećavam da ću kupiti drugi.“ ,,Ne brini“, reče Sem, ne prestajući da muti šlag. „Navikli smo na kuhinjske katastrofe, samo što smo krivci obično Mark ili ja. Kako si uspela da mu spržiš motor?“ „Htela sam da napravim integralnu picu, ali testo je bilo previše tvrdo i žilavo, a onda sam osetila miris paljevine i mikser je počeo da se puši.“ Sem se isceri, liznuvši ulupan šlag s vrška mutilice. Bio je dovoljno čvrst da ne kaplje sa žice. „Megi, dušo, pica se ne pravi kod kuće. Pica se jede onda kada te mrzi da sama spremaš hranu.“ „Htela sam da napravim zdravu verziju.“ „Pica ne treba da bude zdrava. Da je zdrava, ne bi bila pica“, objasni Sem, dodavši joj činiju. Megi prekri činiju plastičnom folijom i ubaci je u frižider, kamufliran vratancima bež boje kako bi se uklopio u kuhinjski ambijent. Potom nastavi


ka šporetu da promeša supu. „Kako je tvoja prijateljica?“, upitala je. „Lusi... je li tako beše?“ ,,Da, tako je. Mislim da će biti dobro.“ Megi ga pronicljivo odmeri. ,,A kako si ti?“ „Odlično“, odgovori on, malo brže nego što treba. Megi je več sipala vrelu supu u činije. „Hoćeš da stavim večeru na poslužavnik da joj odneseš?“ „Neka, kasnije. Mislim da je već zadremala." Sem priđe otvorenoj flaši s vinom i naspe sebi jednu čašu. „Znači, doveo si Lusi ovde na oporavak", primeti Megi. „Sigurno ti mnogo znači.“ „Ništa naročito“, odvrati Sem tobože ravnodušnim glasom. ,,Mi smo prijatelji.“ „Samo prijatelji?“ ,,Da.“ „Ima li šanse da to preraste u nešto ozbiljnije?“ ,,Nema“, odgovori ponovo brže nego što treba. Namršti se primetivši Megin znalački osmeh. ,,Ne odgovara joj ono što ja mogu da pružim.“ ,,A šta to? Nasumičan seks sa zgodnim cicama, bez bilo kakvih obaveza?“ „Upravo to.“ „Ako pronadeš onu pravu, možda poželiš vezu na duže staze.“ Sem odmahne glavom. ,,Ja nisam tip za duge staze.“ Postavio je sto i pošao da pozove Marka i Holi na večeru. Pronašao ih je u dnevnoj sobi. Diskretno zastane ispred širokog praga, na mestu odakle su uklonili suvišan zid kako bi dobili širi prostor. Mark i Holi sedeli su na starinskoj sofi širokoj poput lađe. Megi je pronašla taj antikvitet i ubedila Marka da ga kupi. Kad su sofu doneli kući, bila je u monstruoznom stanju, puna brazgotina i rupa od moljaca, ali uz malo truda i sredstava uspeli su da je srede. Nakon što su renovirali okvir od palisandra i tapacirali je bledozelenim plišem, sad odiše kapricioznom grandioznošću koja se savršeno uklapa u imidž stare viktorijanske kuće.


Holi se baškarila na sofi, dokono mlatarajući nogicama, dok je Mark prelistavao porodični rokovnik koji je stajao na stočiću za kafu. „Dakle, kad odemo kod zubara“, upita, ,,i kada te bude pitao koliko često čistiš zube koncem, šta ćeš da mu kažeš?“ „Reći ću - otkad se to zubi čiste koncem?“ Holi se veselo zakikota kad ju je Mark štipnuo i poljubio u teme. Sem je po ko zna koji put bio zatečen autentičnim očinskim odnosom koji je Mark razvio prema toj devojčici. Ranije ne bi ni pomislio da bi Mark mogao da se snađe u takvoj ulozi. Međutim, čim je Holi kročila u njihove živote, prilagodio se novonastaloj situaciji brzinom svetlosti. Mark se nadvio nad stočićem, beležeći nešto u rokovnik. ,,Da li ti je Megi naručila baletanke?“ „Pojma nemam.“ „Dobro. Pitaću je.“ „Ujka Mark?“ „Hmmm... molim?“ „Ta vaša beba... to će biti moj mali rođak ili rođaka, jelda?“ Markova ruka naglo zastade. Spusti olovku i zagleda se u ozbiljno dečje lice. „Tako nekako, bar u tehničkom smislu. Ali ja mislim...“ Zastao je, pažljivo birajući reči. „Mislim da ćete vas dvoje biti bliskiji nego obični rođaci. Da će ti naša beba biti kao rođeni brat ili sestrica, jer zajedno ćete odrastati.“ „Neka deca iz razreda misle da si mi ti tata. Čak i izgledaš kao pravi tata.“ Sem, koji se taman spremao da nešto dobaci sa praga, brzo zatvori usta. Nije se usudio da naruši tako intiman trenutak. Mogao je samo da se ukopa u mestu, sleđen spoznajom da se tu dešava nešto strašno važno. Mark nije dopustio da mu lice zadrhti. „Šta kažeš svojim drugarima kada te pitaju da li sam ti ja tata?“ „Pustim ih da misle da je tako.“ Holi kolebljivo zastade. ,,Da li je to pogrešno?“


Mark odlučno odmahne glavom. „Naravno da nije“, reče promuklim glasom. „Kako ću te zvati kada se beba rodi? Ujka Mark ili nekako drugačije?" Mark uze Holinu rukicu, apsurdno sitnu u poređenju s njegovim ručerdama, i nežno je stisne dlanovima. „Možeš me zvati kako god želiš, Holi.“ Devojčica se privi još bliže i nasloni glavu na njegovu ruku. „Volela bih da te zovem tata. Hoću da budeš moj tata.“ Mark zanemi. To je bilo nešto što nije očekivao, o čemu se nije usudio čak ni da razmišlja. Tiho je pročistio grlo i prislonio lice uz Holinu meku plavu kosicu. „Da, mila... i ja bih to voleo.“ Uzme je u krilo i čvrsto zagrli, nezgrapno je mazeći po kosi boje mesečine. U vazduhu zatitra prigušen žamor od tri nežna sloga ponavljajući se iznova. Sem oseti kako mu knedla zastaje u grlu. Mada je stajao po strani, znao je da je na neki volšeban način saučesnik tog trenutka. „Zgnječićeš me“, veselo ciknu devojčica nakon beskrajno produženog minuta. Mark olabavi stisak i Holi mu se izmigolji iz krila. Renfild zatapka kroz sobu, noseći zgužvanu papirnu salvetu. ,,Renfilde!“, prekorno viknu Holi. ,,To se ne jede!“ Zadovoljan što je privukao njenu pažnju, pas šmugnu iz sobe zajedno sa salvetom. „Moram da mu je uzmem“, reče Holi. Na brzinu je protrljala svoj nosić o Markov. ,,Tata“, rekla je, vragolasto se iskezivši pre nego što je jurnula za psom. Sem još nikada nije video da je nešto toliko dirnulo njegovog brata. Ušao je u sobu dok je Mark tiho uzdisao i trljao suzne oči. „Znaš, Seme...“, zbunjeno promuca kad ga je ugledao. „Čuo sam“, tiho prozbori Sem. „Svaka čast, Mark. Holi je u pravu. Stvarno izgledaš kao pravi tata.“


Četrnaesto poglavlje Glasovi su lepršali kroz vazduh uvlačeći se u spavaću sobu. „... Hoću da Lusi koristi moje ružičasto kupatilo“, insistirala je Holi. „Ono je lepše od tvog.“ ,,Tačno“, potvrdi Sem, ,,ali njoj sada više odgovara kupatilo s tuškabinom. Lakše joj je da uđe u kabinu nego u kadu.“ „Može li bar da vidi moje kupatilo? I moju sobu?“ „Naravno. Kasnije možeš da je povedeš u zvaničan obilazak, ali sad brzo obuj čarape, inače ćeš zakasniti u školu.“ Lusi čežnjivo udahne miris koji je izbijao iz jastuka, miris lišća i mlade kiše i sveže isečene kedrovine. Bio je to Semov miris, tako zanosan da se bestidno opijala njime, zagnjurivši glavu u topli mekani prekrivač. Kao kroz maglu sećala se da su je negde usred noći probudili bolovi i da je Sem prišao krevetu poput senke. Dao joj je pilule i čašu vode, nežno joj pridržavajući leđa dok je gutala lek. Potom se još jednom probudila, bunovno registrujući da je Sem ponovo došao, ovog puta da zameni hladne obloge. Rekla mu je da nema potrebe da čitave noći dežura zbog nje i da treba malo da odspava. ,,Ćuti“, promrmlja, brižno je ušuškavši ispod pokrivača. „Sve je u redu. Ne brini za mene.“ Kad se napolju razdanilo, Lusi je ležala u postelji osluškujući bujicu prigušenih zvukova: glasove, zveckanje posuđa u kuhinji, zvonjavu telefona i uspaničenu potragu za izgubljenom fasciklom s Holinim domaćim zadatkom i potpisanom saglasnošću za školski izlet. I, na kraju, automobil kako napušta kućni prilaz. Potom je začula odjek koraka na stepeništu i obazrivo kucanje, Sem proviri iza vrata. „Kako si?“, upita je blago promuklim baritonom, koji je neobično prijao njenim ušima.


„Još sam malo ugruvana.“ „Malo više, rekao bih.“ Sem uđe u sobu, noseči poslužavnik s doručkom. Kad je zastao pred njom u tom razbarušenom seksepilnom jutarnjem izdanju, obučen samo u donji deo flanelske pidžame i belu majicu, oseti kako joj krv navire u lice. „Treba nešto da pojedeš pre nego što popiješ lek. Šta kažeš na bareno jaje i tost?“ „Odlično zvuči.“ „Posle možeš da se istuširaš.“ Lusi se još više zarumeni, a puls joj naprasno pomahnita. Žarko je želela da se istušira, ali bilo je očigledno da u takvom stanju to neće moći sama da uradi. „Kako misliš da to izvedemo?“, promucala je. Sem spusti poslužavnik na krevet i pomogne joj da se uspravi u sedeći položaj, gurnuvši joj još jedan jastuk iza leđa. ,,U kupatilu imaš tuš-kabinu“, odgovori nonšalantno. „Možeš da sedneš na plastičnu stoličicu i okupaš se pomoću ručnog tuša. Ja ću ti pomoći da uđeš i izađeš, a ostalo možeš da obaviš sama.“ „Hvala ti“, reče s prizvukom olakšanja. „Fino si to smislio.“ Uzela je parče tosta i premazala ga puterom i džemom. „Otkud to da imaš ručni tuš?“ Sem izvi obrvu. „Zar ima nečeg lošeg u tome?“ „Nikako. Samo... to obično koriste stariji ljudi, a ne momci tvojih godina. “ „Služi mi za tuširanje teško pristupačnih mesta“, ođgovori Sem, hladan ko špricer. „Osim toga, tamo kupamo Renfilda“, dodade, primetivši osmeh koji joj zaigra na usnama. Dok je Lusi doručkovala, Sem iskoristi priliku da se istušira i obrije. Kad se vratio, na sebi je imao izlizane farmerice i majicu s natpisom Šredingerova mačka je živa. „Šta to znači?“, upita, pročitavši natpis. „To je jedan od principa kvantne teorije.“ Sem spusti plastičnu kesu koju je doneo iz kupatila i skloni poslužavnik s Lusinog krila. „Šredinger je naučnik koji je na primeru mačke zatvorene u kutiju s izvorom radioaktivnog zračenja i flašicom otrova demonstrirao kako se opservacija odražava na krajnji rezultat.“


„Šta se desilo s mačkom?“ „Voliš mačke?“ „Da.“ „Onda je bolje da preskočimo tu teoremu.“ Lusi napravi grimasu. „Zar nemaš nijednu optimističku majicu?“ „Ova je optimistička“, odvrati Sem. „Ali ne mogu da ti kažem zašto, jer ćeš da odlepiš zbog mačke.“ Lusi se tiho nasmeja, ali kad je Sem prišao krevetu i ispružio ruku ka prekrivaču, naprasno ustuknu, a srce poče divlje da joj lupa. Sem pusti prekrivač, trudeći se da deluje ravnodušno. Pogled mu se prikova za njene prekrštene ruke. „Pre nego što pređemo na posao“, reče tiho, „moramo da izbacimo slona iz sobe.“ „Kakvog slona?“, obazrivo upita. „Figurativnog slona. Znaš, deluje mi malo uvrnuto da nekoj ženi pomažem da se istušira ako prethodno nisam bio u krevetu s njom.“ „Sigurno neću voditi ljubav s tobom da bih ti olakšala posao“, odbrusi Lusi. Sem nabaci kez. „Nemoj shvatati lično, ali trenutno na sebi imaš bolničku spavaćicu sa žutim patkicama, plus gomilu zavoja i modrica, što svakako nije prizor koji bi mogao da mi probudi libido. Takođe si drogirana do daske, što znači da si nesposobna da odlučuješ o svojim postupcima. Kada se sve sabere, nema šanse da te startujem u takvom stanju.“ Napravio je teatralnu pauzu. ,,Da li se sada osećaš bolje?“ ,,Da, ali...“ Lusini obrazi se zažariše. „Dok mi budeš pomagao, sigurno ćeš nešto videti." Mada se trudio da ostane ozbiljan, uglovi usana mu obesno zaigraše. „Prihvatiću taj rizik.“ Lusi ispusti težak uzdah. „Plašim se da nemam drugog izbora.“ Odgurnula je prekrivače i pokušala da se pridigne. Sem munjevito priđe i prebaci joj ruku iza leđa. „Čekaj malo. Povredićeš se ako ne budeš pažljiva. Pomoći ću ti da se prebaciš do ivice kreveta. Treba samo da ostaneš u sedećem položaju i pustiš da ti noge... da, baš tako.“ Dah mu zastade u grudima dok je Lusi pokušavala da povuče rub bolničke spavaćice koji joj se zadigao do bedra. ,,U redu.“ Ponovo je


prodisao. „Ne smemo da skidamo udlagu, ali bolničarka je rekla da možemo da je obmotamo plastičnom folijom dok se tuširaš kako se ne bi pokvasila.“ Pružio je ruku ka kesi i izvukao masivnu rolnu prozirne plastične folije pričvršćenu za metalni držač. Lusi je strpljivo čekala da joj Sem obmota potkolenicu. Bio je vešt i pažljiv, ali dovoljno je bilo da joj vrhovima prstiju okrzne koleno ili list pa da joj čitavo telo zabridi. Glava mu je bila povijena, kosa bujna i tamna. Krišom se savila da udahne miris koji mu je lebdeo iznad potiljka, letnji miris koji je asocirao na sunce i pokošenu travu i čistu zemlju. Kad je dovršio posao, skrene pogled k njoj. „Kako ti izgleda?“, upita je, klečeći na podu. „Jesam li previše stegao?“ ,,Savršeno.“ Primeti da se i njemu, preko preplanulog tena, lice zajapurilo. I da je teško disao. „Zar nisi rekao da nema šanse da probudim tvoj libido?“ Sem je tobože pokajnički pogleda. „Izvini, ali nikad nisam pomislio da ću neku ženu umotavati u najlon. Veruj mi da se još od koleđža nisam ovako ludo zabavljao.“ Ustao je s poda i podigao je u naručje. Ona se automatski privi uz njega, osetivši kako joj se puls ponovo ubrzava. „Hoćeš da sačekamo da... da se malo smiriš?“, diskretno upita. Sem odmahne glavom, sevnuvši očima u kojima je nazrela mešavinu užitka i čežnje. „Uvek sam takav kad dođe vreme za tuširanje. To mi je standardni režim. Ali ne brini, i dalje nemam nameru da te startujem.“ ,,Ne brinem zbog toga. Samo se plašim da me ne ispustiš.“ „Seksualno uzbuđenje ne potire fizičku snagu“, rekao je. „Ono se odražava samo na moždane sposobnosti, ali mi one u ovom slučaju nisu neophodne.“ Lusi se smušeno osmehne pridržavajući se za njegova čvrsta ramena dok ju je nosio ka kupatilu. „Moram priznati da si u dobroj formi.“ ,,To je zbog vinograda. Trudim se da sve obavljam na prirodan način, da ručno obrađujem zemlju i okopavam lozu umesto da sve ekspresno isprskam pesticidima. Ako ništa drugo, bar sam pošteđen troška za teretanu.“


Ponovo se unervozio i počeo prebrzo da priča, primetila je. To joj je bilo zanimljivo. Sem joj je dosad delovao kao tip koji se besprekorno kontroliše. Mislila je da takve stvari za njega predstavljaju mačji kašalj. Ali sad se ispostavilo da su oboje bili podjednako usplahireni tom nametnutom intimnošću. Kupatilo je bilo lepo i jednostavno, bez suvišnih detalja: pločice boje slonovače, ormarići od mahagonija i veliko uramljeno ogledalo iznad lavaboa s postoljem. Sem ju je spustio na plastičnu stoličicu u kabini i pokazao kako da podesi tuš. „Kad izađem“, rekao je dodavši joj ručni tuš, „izbaci bademantil i spavaćicu iz kabine i pusti vodu. Ostani unutra koliko god želiš. Ja ću čekati s druge strane. Ako iskrsne neki problem ili ti nešto zatreba, samo me pozovi. “ „Hvala ti.“ Toliko je bila ugruvana da su grimase i tiho jaukanje bili neminovni dok se nameštala na stoličici i izbacivala bademantil iz tuš-kabine. Potom je pustila vodu, podesila toplotu i usmerila tuš ka sebi. ,,Auuu“, jauknu kad su posekotine i ogrebotine počele da peku. ,,Au, auuu...“ „Kako ide?“, dobaci Sem s druge strane vrata. „Boli, ali prija.“ „Hoćeš da ti pomognem?“ „Ne, hvala.“ Uz dosta manevrisanja, uspela je da se istrlja sapunom i ispere, ali tada naiđe na nepremostivu prepreku. Nije bilo šanse da sama opere kosu. ,,Seme“, ozlojeđeno doviknu. ,,Molim?“ „Ipak mi treba pomoć.“ „Oko čega?“ „Oko kose. Ne mogu sama da je operem. Hoćeš li da dođeš?“ Nastupi duga pauza. „Stvarno ne možeš sama?“ ,,Ne mogu da dohvatim šampon. Desna ruka me užasno boli, a jednom rukom ništa ne mogu da uradim.“ Dok se dovikivala s njim, isključila je vodu i bacila tuš na pod. Sikćući od bola, obmotala je peškir oko sebe.


„Dobro, dolazim“, začu Semov glas. Kad je ušao u kupatilo, Sem je izgledao kao čovek koga su primorali da zauzme mesto u poroti. Uvukao se u otvorenu kabinu, podigao tuš i podesio temperaturu i pritisak. Lusi primeti da mu se disanje ponovo promenilo. ,,S ovim eho efektom zvučiš kao Dart Vejder.“2 ,,A kako da zvučim“, srdito procedi, ,,kad sediš među tim oblacima pare, tako vlažna i ružičasta...?“ ,,Oprosti.“ Skrušeno pogleda u njega. „Nadam se da tvoj standardni režim nije previše bolan.“ „Nije, bar trenutno. “ Spustio je šaku na njen potiljak i počeo nežno da ga masira. „Bolno je samo kad ništa ne mogu da preduzmem“, dodao je kad se zagledala u dubine njegovih plavozelenih očiju. Dodir njegovih prstiju i blago promukli ton njegovog glasa izazvaše usplahireno mreškanje u njenoj utrobi. „Flertuješ sa mnom“, rekla je. „Povlačim reč“, brzo odgovori. ,,Prekasno.“ Lusi se osmehnu i zatvori oči, dopustivši mu da joj opere kosu. Blaženo je sedela u zamagljenoj kabini dokjoj je Sem utrljavao šampon u kosu i masirao joj glavu veštim snažnim pokretima, pazeći da joj voda i sapunica ne uđu u oči. Vazduh je bio natopljen parom i mirisom šampona na bazi ruzmarina i mente. To je bio onaj miris koji je širio oko sebe, shvatila je. Duboko je udahnula i zabacila glavu, prepustivši se užitku. Kad je Sem isključio vodu i okačio tuš na zidni držač, šakama je iscedila kosu. Prešla je pogledom preko njegove odeće. Bio je mokar i isprskan. Rubovi nogavica bili su natopljeni. ,,I tebe sam okupala“, rekla je izvinjavajući se. Semov pogled prikova se za vlažan peškir preko njenih grudi, malo niže nego što je bilo bezbedno. ,,Preživeću.“ „Nemam šta da obučem.“ Sem je i dalje zurio u nju. ,,Žao mi je što to čujem.“

2

Lik iz serijala Ratovi zvezda, oličenje mračne sile. (Prim. prev.)


„Možeš li nešto da mi pozajmiš?“ Pošto Sem nije odgovarao, zamahne mu rukom ispred očiju. „Hej, Seme! Vrati se s mračne strane.“ Sem zatrepta i pogled mu se razbistri. „Mogu da pronađem čistu majicu.“ Uz Semovu pomoć, umotala je kosu u turban. Dok je prala zube nad lavaboom balansirajući na jednoj nozi, blago ju je pridržavao za kukove kako bi održala ravnotežu. Potom ju je preneo do kreveta, pružio joj majicu i diskretno se okrenuo dok se presvlačila. Turban se olabavio, povukavši joj kosu. Lusi ga skine i prođe prstima kroz vlažne zamršene pramenove. „Šta je ovo?“, upita osmotrivši kvadratiće i slova na prednjem delu majice. „Periodni sistem elemenata." Čučnuo je ispred nje da skine plastičnu foliju sa udlage. „Ah, divno. Ne znam kako bih preživela da u svakom trenutku ne mogu da proverim kako glasi hemijski simbol za rodijum.“ ,,Rh“, odgovori Sem, seckajući makazicama slojeve mokrog najlona. Lusi se osmehne. „Znaš ga napamet?" ,,Ne baš. Pročitao sam ga na tvojoj levoj dojci.“ Bacio je isečeni najlon na pod i proverio udlagu. „Ako želiš, mogu da te odnesem do prizemlja da malo promeniš ambijent. Tamo imaš veliku sofu, TV s ravnim ekranom i Renfilda da ti pravi društvo.“ Dok je posmatrala kako mu dnevna svetlost poigrava nad kosom, telo joj zadrhti od nekog uznemirujućeg osećanja, nečega što je sezalo dalje od puke zahvalnosti ili fizičke privlačnosti. Srce joj divlje zalupa dok su je opsedale nemoguće misli, želje i potrebe. „Hvala ti“, reče. „Hvala što brineš za mene.“ „Nema na čemu.“ Pružila je ruke i zagnjurila prste u njegovu gustu kosu. Osećaj je bio neizrecivo dobar. Želela je da istraži svaki delić njegovog tela, da upozna strukturu svakog atoma njegovog bića. Mislila je da će se Sem pobuniti. Ali on je samo stajao kao ukopan, povijene glave. Dok je klizila prstima ka njegovom potiljku, čula je kako isprekidano diše.


„Ovo miriše na nevolju, zar ne?“, tiho upita. Sem je konačno pogleda ispod poluspuštenih trepavica. Bila je kao hipnotisana nadzemaljskim plavetnilom njegovih očiju i napetim crtama lica. Ništa nije rekao. Niti je morao da kaže. Istina je lebdela u stopljenim pogledima, u njihovim uzdrhtalim telima, u vazduhu koji im je nadimao pluća svakim udahom. Da, to je definitivno mirisalo na nevolju. Na onu vrstu nevolje koja nije imala nikakve veze s udlagama ili zavojima ili bolesničkom negom. Sem protrese glavom kao da je hteo da odagna opasne misli i ispruži ruku ka prekrivaču. „Ostaviću te da se malo odmoriš dok...“ Lusi mu munjevito prebaci ruku oko vrata i povuče k sebi. Znala je da je to ludo i bezobzirno, ali više nije marila. Trebalo mu je jedva pola sekunde da odgovori. Priljubi svoje usne uz njene i prigušeno zastenja. Nije im to bio prvi poljubac, ali ovog puta bilo je drugačije. Lusi je imala osećaj da lebdi između jave i sna, da pada dok više ništa ne može da je zaustavi. Zatvorila je oči, slepa za plavi okean i sunce koje se belasalo kroz prozor. Semove ruke sviše se oko njenih leđa, dok su mu usne prianjale uz njene, kušajući joj draži iz svih uglova i upijajući slabašne zvuke iz grla. Telo joj klonu i privi se uz njegove grudi, ali nije mogla da se privije onoliko blizu koliko je želela. Sem je klizio usnama preko njenog vrata, mameći je jezikom i zubima dok se spuštao ka ramenu. ,,Ne želim da te povredim“, mrmljao je, milujući joj kožu uzavrelim dahom. „Lusi, stvarno ne želim...“ Omamljeno je vapila za njegovim ustima, klizeći razmaknutim usnama preko sveže izbrijane brade sve dok nije zadrhtao i počeo ponovo da je ljubi. Ovog puta sirovije i s još većom žudnjom, prodirući sve dublje, dok ga nije grčevito zgrabila za majicu. Lusi oseti kako joj zavlači šaku ispod majice. Prsti su mu bili hladni i napeti na njenoj gorućoj koži. Grudi su joj bolno bridele ispod široke tkanine, s bradavicama ukrućenim od slatkog iščekivanja. Zgrabi mu ruku i povuče je naviše. „Molim te...“ „Zaboga, Lusi... nemoj...“ Skočio je s kreveta, tiho opsovavši i povukavši majicu naniže. Nateravši sebe da je pusti, protrljao je lice kao da se budi iz dubokog sna. Kad je krenula k njemu, zgrabi joj ruke i očajnički ih stegne.


Okrenuo je lice u stranu dok mu je grlo podrhtavalo od jedva potisnute žudnje. „Uradi nešto“, promrmljao je. Lusi raširi oči, shvativši da se još uvek borio da povrati kontrolu. „Šta.. šta želiš da uradim?“ „Nešto što će mi skrenuti pažnju“, prozbori hrapavim glasom. Lusi se zagleda u periodni sistem na prednjem delu majice. „Gde se nalazi staklo?“, upita pokušavajući da iščita naopako okrenute hemijske simbole. „Staklo nije u periodnom sistemu. To nije element već jedinjenje. Najvećim delom sačinjeno je od silicijum-dioksida, čija formula... dođavola, sve mi se smutilo. Da, formula je SiO2. Evo, ovde...“ Dodirnuo je Si, visoko na desnoj strani njenih grudi. ,,I ovde.“ Skliznuo je palcem preko O sa suprotne strane, blizu bradavice leve dojke. ,,U staklu ima i natrijum-karbonata“, natuknu ona. „Mislim da je njegova oznaka...“ Sem zastade, pokušavajući da se koncentriše. ,,Na2CO3.“ Zagledao se u majicu, bespomoćno odmahnuvši glavom. ,,Ne smem da ti pokažem natrijum-karbonat. To je opasna teritorija." ,,A kalcijum-oksid?“ Klizio je očima preko majice dok ga nije pronašao. Ponovo odmahne glavom. „Ako ti ga pokažem, za pet sekundi bićeš na leđima.“ Oboje poskočiše kad je kroz kuću odjeknuo oštar metalni zvuk starinskog viktorijanskog zvona na vratima. Sem tiho zastenja i pridiže se s kreveta. „Kad sam rekao da nemam nameru da te startujem...“ Otvorio je vrata i zastao pred pragom, par puta duboko udahnuvši. „Znaš, mislio sam da to važi za oboje. Od sada nadalje, ruke dalje. Jasno?“ „Jasno. Ali kako ćeš da brineš o meni ako...“ „Mislio sam na tvoje ruke“, procedi Sem. Dok je Sem silazio niz stepenište, zvono se oglasilo još par puta. Nabijen žudnjom i adrenalinom, nije mogao trezveno da razmišlja. Opako je želeo Lusi. Želeo je da je zadovolji, da je uzme natenane i s užitkom. Da joj gleda pravo u oči dok prodire u nju. I da satima ostane unutra.


Kad je konačno stigao do ulaznih vrata, uspeo je donekle da se ohladi i razbistri misli. Pred vratima ugleda Aleksa, koji je delovao još prgavije i mršavije nego inače. Toliko je bio neuhranjen da su mu kosti štrčale ispod oklembešene odeće. Očigledno mu nisu cvetale ruže nakon razvoda. „Zašto si zaključao prokleta vrata?“, prasnu. „Zdravo, Ale“, pozdravi ga Sem. „Baš mi je drago što te vidim. Gde ti je ključ?“ „Ostao je na drugom lancu. Znao si da jutros dolazim. Ako hoćeš da ti neko džabe rinta po kući, možeš bar da ostaviš otključana vrata.“ „Izvini. Tvoj dolazak nije jedina stvar o kojoj razmišljam." Aleks se progura pored njega noseći starinsku metalnu kutiju za alat. Kao i obično, ustremi se pravo ka kuhinji da naspe šoliu vrele crne kafe, na brzinu je sruči i baci se na posao koji je tog dana nameravao da uradi. Aleks nikad nije hteo da prihvati finansijsku nadoknadu za svoj trud, uprkos činjenici da je mogao zgrnuti malo bogatstvo da je taj posao obavljao za nekog drugog. Bio je građevinski preduzimač, ali karijeru je započeo kao stolar. Imao je tako vešte ruke da je svaka njegova majstorija predstavljala remek-delo. Sate i sate Aleks je provodio sređujuči Semovu kuču, gletujući zidove, popravljajući pukotine u gipsu, menjajući drvene grede, instalacije i podove. Ponekad je prepravljao ono što su Sem i Mark već uradili, jer se to nije uklapalo u njegove standarde. Njegova braća nikako nisu mogla da dokuče zbog čega je Aleks bio voljan da ulaže toliko vremena i energije u sređivanje tog ruiniranog zdanja. „Mislim da mu to dođe kao hobi, način da se opusti“, jednom je natuknuo Mark. „Meni to savršeno odgovara“, odgovori Sem. „Ako ništa drugo, bar ne pije dok radi. Mislim da je ova kuća najzaslužnija za to što mu se jetra još nije raspala.“ Ali sada, dok je posmatrao kako njegov mlađi brat prolazi kroz hodnik, Sem je morao priznati da su neprestani stres i pijančenje počeli da odnose svoj danak. Aleksova bivša supruga Darsi nikad nije predstavljala oličenje brižnosti, ali bar je uspevala da ga nagovori da nekoliko puta nedeljno izađu na večeru. Sem se pitao kad je Aleks poslednji put pojeo kompletan obrok.


„Ale, šta kažeš da bacim par jaja na tiganj pre nego što prioneš na posao?“ „Nisam gladan. Hoću samo kafu.“ ,,U redu.“ Sem krene za njim. „Kad smo već kod toga... zamolio bih te da danas ne preteruješ s bukom. Tu mi je jedna gošća. Ne oseća se baš dobro pa joj treba odmor.“ „Reci joj da mamurluk leči na drugom mestu. Moram da sredim stolariju." „Ostavi to za kasnije", reče Sem. „Osim toga, ne radi se o mamurluku. Juče je imala saobraćajku.“ Pre nego što je Aleks stigao da odgovori, ponovo se oglasilo zvono. ,,To je njena prijateljica“, promrmlja Sem. „Molim te da se ne ponašaš ko kreten.“ Aleks mu uputi rečit pogled i ustremi se ka kuhinji. Sem skeptično zavrti glavom i krene ka vratima. Pred pragom zatekne dražesno zaobljenu plavušicu u kapri pantalonama, ravnim sandalama i košulji bez rukava vezanoj oko pojasa. S tom jedrom građom, krupnim plavim očima i zlatnim loknama koje su poskakivale iznad ramena izgledala je kao starinska filmska starleta ili plesačica iz holivudskog mjuzikla. ,,Ja sam Zoi Hofman“, rekla je veselo. „Donela sam Lusine stvari. Jesam li odabrala pravo vreme? Ako nisam, mogu da svratim kasnije...“ „Kod nas je uvek pravo vreme.“ Sem se ljubazno osmehne. „Izvoli, uđi.“ Zoi je nosila ogromnu tepsiju sa svežim mafinima oko koje se širio primamljiv sladunjav miris. Dok je ulazila, saplela se o prag i Sem automatski ispruži ruke da je pridrži. „Baš sam smotana“, reče šaljivim tonom, sklonivši pramen plave kose koji joj je pao preko očiju. „Hvala bogu da nisi potpuno izgubila ravnotežu“, reče Sem, ,,jer ne bih znao da li da spasavam tebe ili mafine.“ Zoi mu pruži tepsiju i krene za njim ka kuhinji. „Kako je Lusi?“


„Bolje nego što sam očekivao. Imala je mirnu noć, ali još je ugruvana. I dalje je na analgeticima.“ „Divno je što si pristao da brineš o njoj. Džastin i ja smo ti neizmerno zahvalne.“ Zoino držanje odisalo je neobičnom skromnošću. Ramena su joj bila spuštena i blago povijena. Bila je zapanjujuće stidljiva za ženu obdarenu tako zanosnim oblinama. Možda je baš u tome bio problem, pomisli Sem. Dosad je sigurno doživela dovoljno neprijatnih uvertira s pogrešnim muškarcima. Ušli su u prostranu kuhinju s parketom od crne orahovine, staklenim visećim elementima i popločanom nišom u kojoj je bio smešten veliki emajlirani šporet. Zoi je zadivljeno šarala pogledom, posmatrajući visoku tavanicu s otvorenim gredama i ogromnu starinsku sudoperu od steatita. Primetno se zbunivši, raširi oči kad se Aleks, koji je stajao pored kafeaparata, okrenuo ka njima. Sem se upita šta li će Zoi pomisliti o njegovom bratu, koji je tog jutra izgledao kao sotona s mamurlukom. ,,Zdravo“, tiho promuca Zoi kad ih je Sem upoznao. Aleks zlovoljno klimnu glavom. Uopšte nisu pokušali da se rukuju. Zoi se okrene ka Semu. „Imate li neku tacnu za ove mafine?“ „Tamo, u onom ormariću iznad frižidera“, odgovori Sem. „Alekse, hoćeš li da pomogneš dami dok ja skoknem do Lusi?“ Brzo pogleda u Zoi. „Proveriću da li želi da je prenesem do dnevne sobe ili da tebe odvedem gore.“ „Naravno“, odgovori Zoi, krenuvši ka ormariću. Aleks zamaršira ka vratima još pre nego što je Sem izašao. „Moram nešto da obavim“, promrmlja. ,,Ne mogu da traćim vreme na ćaskanje sa Beti Bup.“ Po napetosti Zoinih ramena, Sem shvati da je čula Aleksovu opasku. ,,Ale“, tiho procedi, „vrati se u kuhinju i pomozi joj da pronađe prokletu tacnu.“ U jednom od visećih delova Zoi pronađe finu tacnu sa zaobljenim staklenim poklopcem, ali polica je bila previsoko da bi mogla da je dohvati. Namrgođeno se zamisli, gurkajući loknu koja joj je uporno padala preko


očiju. Oseti da joj Aleks Nolan prilazi otpozadi i niz kičmu joj krenuše neki vruće-hladni žmarci. „Eno, onu tamo“, pokazala je, pomerivši se u stranu. Aleks bez problema dohvati tacnu i spusti je na granitnu radnu površinu. Bio je visok ali koščat, kao da odavno nije pojeo čestit obrok. Nagoveštaj surovosti na licu nije mu mogao umanjiti fizičku privlačnost. A možda to i nije bila surovost već ogorčenje, pomislila je. To lice većina žena bi smatrala naočitim, ali Zoi je činilo nervoznom. Mada, u tome nije bilo ničeg čudnog. Nju su skoro svi muškarci činili nervoznom. Mislila je da će Aleks nakon obavljenog zadatka napustiti kuhinju. Svakako se tome nadala. Ali on je i dalje stajao pred njom, jednom rukom oslonjen o radni sto, sa skupocenim ručnim satom koji se presijavao na svetlosti koja je prodirala kroz prozore. Trudeći se da ga ignoriše, stavi staklenu tacnu pored tepsije i počne pažljivo da prebacuje mafine. Miris vrelih borovnica, belog šećera i drobljenog masnog testa rastapao se u vazduhu. Čula je kako Aleks udiše duboko, jednom, pa još jednom. Osmotrivši ga krišom, primeti dva tamna polumeseca usečena ispod para očaravaiućih plavozelenih očiju. Delovao je kao da mesecima nije trenuo. „Sad možeš da ideš“, rekla je. „Ne moraš da traćiš vreme na ćaskanje.“ Aleks nije ni pokušao da se izvini zbog malopređašnje grubosti. „Šta si stavila u ove kolače?“, upita optužujućim sumnjičavim tonom. Zatečena, Zoi ostade bez teksta. ,,Borovnice“, promuca. „Slobodno se posluži.“ Aleks odmahnu glavom i zgrabi šolju s kafom. Ruke su mu drhtale, što je bilo očigledno po mreškanju tamne tečnosti u porcelanskoj šolji. Naglo je oborila pogled. Šta bi čoveka moglo dovesti u ovakvo stanje? Nervno rastrojstvo? Previše alkohola? Kod muškarca koji fizički tako impresivno deluje takva slabost bila je šokantnija nego što bi bila kod nekog sa sitnijom građom. Uprkos Aleksovom odbojnom ponašanju, Zoi nije mogla da potisne urođenu samilost. Nikad ne bi mogla proći pored rasplakanog deteta, povređene životinje ili usamljenog čoveka a da ne pokuša da im pomogne.


Najviše bi je pogodilo kad primeti da je neko gladan, valjda zato što je imala neodoljiv poriv da nahrani sve oko sebe. Volela je da posmatra kako ljudi otvoreno uživaju u njenim specijalitetima, napravljenim s toliko ljubavi da su podjednako krepili i telo i dušu. Dok je Aleks držao šolju, bez reči mu spusti jedan mafin na tacnu. Nije ga ni pogledala, samo je nastavila da ređa kolače. Mada je mogla očekivati da joj baci kolač u lice ili progunđa neku uvredljivu opasku, Aleks, nekim čudom, ne izusti ni reč. Krajičkom oka primetila je kako uzima mafin. Potom je izašao iz kuhinje, promrmljavši nešto što je zvučalo kao doviđenja. Aleks izađe na prednji trem, pazeći da ulazna vrata ostavi otključana. U ruci je nosio mafin koji je dobio od Zoi, u papirnoj korpici zamašćenoj rastopljenim puterom i posut krupno drobljenim slatkim testom. Spustio se na tapaciranu pletenu stolicu i nadvio nad mafinom kao da će mu ga neko oteti. U poslednje vreme skoro ništa nije jeo. Nije bilo te hrane koja bi mogla da ga dovede u iskušenje. Čak i kad bi ubacio neki zalogaj u usta i počeo da žvaće, grlo bi mu se toliko steglo da nije mogao da ga proguta. Uvek mu je bilo hladno i zato je očajnički žudeo da drmne nešto žestoko i makar nakratko se zagreje. I uvek mu je trebalo više žestine nego što je njegov organizam mogao da podnese. Sada, kad je završio s tim komplikacijama oko razvoda, žene su počele da ga saleću nudeći mu svaku vrstu utehe, ali njega nije zanimala nijedna od njih. Pomislio je na onu malu plavušu u kuhinji, gotovo komično lepu, s onim krupnim očima i savršeno zaobljenim usnama. I onim raskošnim oblinama ispod pedantno zakopčane odeće, koje su obećavale urnebesno dobar provod. Ali ne, to nije bila cura po njegovom ukusu. Čim je zario zube u mafin, ošine ga specifičan slatko-opori ukus koji mu natera vodu na usta. Kolač je bio gust, a opet mek. Natenane je gustirao zalogaj, prepustivši se tom iskustvu čitavim svojim bićem. Prvi put nakon toliko meseci uspeo je da oseti pravi ukus hrane. Dovršio je mafin, disciplinovano grickajući zalogaj po zalogaj, preplavljen bujicom olakšanja. Napete brazde na licu izgladiše mu se. Mogao se zakleti da je Zoi stavila nešto u te mafine, neku nedozvoljenu


supstancu, ali nije mario. Odjednom se ispuni nekim dobrim, čistim osećanjem... kao kad zaroniš u toplu kupku na kraju opako teškog dana. Čak su i ruke prestale da mu se tresu. Još minut nije mrdao odatle, analizirajući taj osećaj i nadajući se da će potrajati bar neko vreme. Potom se vratio u kuću, pokupio kutiju s alatom i krenuo uz stepenište, tiho poput mačke, da prione na posao koji ga je čekao na tavanu. Čvrsto je rešio da nikome i ničemu ne dopusti da mu pokvari taj fantastičan osećaj. Dok se peo na sprat, prošao je pored Sema koji je u naručju nosio vitku mladu brinetu krupnih zelenih očiju. Bila je u kućnoj haljini, a na jednoj nozi imala je kabastu udlagu. ,,Alekse“, dobaci Sem u prolazu, ,,ovo je Lusi.“ ,,Zdravo“, promrmlja Aleks, takođe u prolazu, i nastavi da se penje ka tavanu. „Kako ti je ovde? Da li ti je lepo?“, upita Zoi kad ih je Sem ostavio da nasamo popričaju. Lusi se osmehnu. ,,I više od toga. Evo, vidiš i sama.“ Pokazala je na džinovsku sofu tapaciranu zelenim baršunom, pakovanja s ledom koje joj je Sem stavio na nogu, bež ćebe u koje ju je umotao i veliku čašu vode nadohvat ruke. „Moram priznati da odlično brine o meni.“ „Sem deluje fino.“ Zoine plave oči vragolasto zaiskriše. „Džastin ga je dobro procenila. I rekla bih da mu se dopadaš.“ „Sem voli žene“, jetko odgovori Lusi. ,,On je stvarno tip na svom mestu. Možda bi ipak trebalo da izađeš s njim“, snebivljivo dodade. ,,Ja?“ Zoi odmahnu glavom i upitno je pogleda. „Između vas se nešto dešava.“ „Ništa se ne dešava. Niti može da se desi. Znaš, Zoi, Sem je vrlo iskren tip. Još na samom početku ti stavi do znanja da s njim ne možeš da računaš na bilo šta ozbiljnije. I mada lako možeš da dođeš u iskušenje da uzmeš bar ono što ti se nudi...“ Glas joj zadrhti, postavši tek nešto čujniji od šapata. „On je od onih muškaraca koji mogu da ti slome srce tako da ga nikad više ne sastaviš. Njegova iskrenost i privlačnost navuku te da poveruješ kako ćeš baš ti uspeti da ga promeniš. A nakon svega kroz šta sam prošla, ne smem da dopustim da ponovo budem povređena. Bar ne tako brzo.“


,,Shvatam.“ Zoi joj uputi topao, utešan osmeh. „Mislim da je to mudra odluka, Lusi. Ponekad moramo svesno da se odreknemo nečega što žarko želimo, zato što znamo da će nam tako biti bolje.“


Petnaesto poglavlje Nakon Zoine posete Lusi je ostala da se odmara na sofi, s mobilnim telefonom i tablet računarom. Sem joj je promenio ledene obloge i doneo čašu hladne vode pre nego što je izašao u vinograd da se posavetuje sa svojim radnicima. Jedni su uklanjali lišće kako bi rastući grozdovi dobili više sunca, a drugi obrađivali zemlju ručnim alatkama. „Vraćam se za maksimum sat vremena“, rekao je. „Poneo sam mobilni pa me zovi ako ti nešto zatreba.“ ,,Ne brini za mene“, odgovori Lusi. „Moraću da javim majci šta se desilo“, dodala je napravivši grimasu. „Nadam se da ću uspeti da je ubedim da nije potrebno da se odmah ukrca u avion i lično proveri kako sam.“ „Ako želi, može slobodno da dođe.“ „Hvala ti. Stvarno si ljubazan, ali poslednje što mi treba jeste da mi majka neprestano visi nad glavom.“ „Ponuda i dalje važi.“ Sem priđe sofi i savi se da pomazi Renfilda koji je sedeo pored Lusi. „Pazi na nju“, rekao je psu, koji je ozbiljno gledao u njega. ,,On je dobar drugar“, reče Lusi. ,,I prilično je tih.“ „Buldozi retko laju.“ Sem se ponovo okrene ka Renfildu. „Ali zato puštaju vetrove“, prekorno doda. Renfild prihvati tu opasku s izrazom krajnjeg dostojanstva, nateravši Lusi da prasne u smeh. Dok je Sem napuštao kuću, ona spusti ruku buldogu na glavu i protrlja mu mlohavu kožu. Mada je još bilo jutro, sunce je već upeklo kroz slojeve rastresitih oblaka. Vetrovi s okeana provlačili su se kroz mreže na prozorima s obe strane kuće. Lusi se razbaškarila na sofi, šarajući pogledom po divno opremljenoj sobi sa svetlucavim crnim podom od orahovog drveta, persijskim tepihom


išaranim bojama bele kafe, žalfije i ćilibara i besprekorno restauriranim ukrasnim vencima na spojevima zidova i tavanice. Uzela je mobilni i pozvala roditelje. Trenutak kasnije začu majčin glas. Mada je Lusi pokušala da ublaži stvari, majka odmah nasluti istinu. „Odmah dolazim", rekla je drhtavim zabrinutim glasom. „Hvatam prvi avion.“ „Nemoj, mama. Ništa ne možeš učiniti.“ „Nema veze. Hoću makar da te vidim.“ „Veruj mi, stvarno nema potrebe. Ovde dobro brinu o meni, udobno mi je i...“ ,,Ko brine o tebi? Džastin?“ „Pa... ne baš. Trenutno nisam kod Džastin, već kod jednog prijatelja.“ „Kako se zove taj prijatelj?“ „Sem Nolan.“ Majka nakratko zaćuta, očigledno zbunjena tom novošću. ,,Ne sećam se da si ga pominjala. Koliko dugo se poznajete?“ ,,Ne baš dugo, ali...“ ,,I sad si u njegovom stanu?“ „Nisam u stanu. On ima kuću.“ ,,Da li je oženjen?" Lusi odmakne mobilni, kao da nije mogla da poveruje u ono što je čula. „Naravno da nije“, odgovori, vrativši telefon na uho. ,,Ja ne zavodim tuđe momke ili muževe. To radi tvoja druga ćerka“, dodala je ne uspevši da se suzdrži. ,,Lusi.“ Nazrela je blagi prekor u majčinom glasu. „Tata i ja smo planirali da sledeće nedelje posetimo Alis. Promeniću rezervacije pa ćemo doći ranije.“ ,,To stvarno nije neophodno, mama. Pravo da ti kažem, više bih volela...“ „Hoću lično da upoznam tog druškana po imenu Sem.“


Lusi umalo ne prasnu u smeh kad je čula kako je majka to formulisala. „Veruj mi, on je savršeno pristojan tip. Štaviše, mislim da bi mogao biti zet tvojih snova.“ „To je postalo tako ozbiljno?“ ,,Ne, nikako... O bože! Pogrešno si me shvatila. Nas dvoje nismo u vezi. Samo sam htela da kažem da je Sem tip muškarca kakvog oduvek priželjkuješ za mene. Ima vlastiti vinograd. Uzgaja ekološko grožđe i pravi vino. I pomaže u odgajanju svoje sestričine koja je ostala siroče.“ Dok je pričala, Lusi je zurila kroz prozor iza divana. Locirala je Semovu visoku snažnu figuru među skupinom muškaraca s ašovima. Napolju je bilo toliko vruće da su neki od njih bili goli do pojasa. Sem se nadvio nad gasnim kultivatorom petljajući nešto oko poteznog kabla. Nakratko se uspravio i prešao podlakticom preko znojavog čela. ,,Da li je razveden?“, upita majka. ,,Ne. Nikad se nije ženio.“ „Zvuči previše dobro. Sigurno ima neku manu.“ ,,Ne želi da se vezuje.“ ,,Ah, to. Svi muškarci su takvi dok ih ne nateraš da progledaju.“ „Kod njega se ne radi o tipičnom muškom strahu od vezivanja, već o životnom stilu.“ „Kakvi su mu roditelji?“ „Nema ih. Oboje su preminuli.“ „Odlično. Onda nećemo imati konkurenciju u vreme praznika.“ „Mama, zaboga!“ „Samo sam se šalila“, pobuni se ona. „Nisam baš sigurna“, odvrati Lusi. Često je imala utisak da se njena komunikacija s majkom svodila na vođenje dva paralelna razgovora. Mogla bi se kladiti da majka nije čula bar polovinu onoga što joj je rekla. Nastavila je da pilji u Sema koji je pritiskao dugme za upumpavanje gasa u motor. „Znaš, mama, čini mi se da te više zanima taj tip kod koga trenutno boravim nego moje zdravstveno stanje.“ „Reci mi kako izgleda. Da li se redovno brije? Da li je visok ili nizak? Koliko je star?“


,,Pa, on je...“ Lusi naprasno zaćuta. Mozak joj je totalno blokirao kad je Sem skinuo majicu da obriše znoj s lica i potiljka pre nego što je baci na zemlju. Imao je fantastično telo, vitko i izduženo, sa besprekorno raspoređenim mišićima. „Šta se dešava?“, začula je majčin glas. ,,Je 1’ sve u redu?“ „Da, sve je u redu“, promuca Lusi, posmatrajući mreškanje mišića na Semovim preplanulim leđima dok se savijao i uspravljao, nekoliko puta zaredom povlaćeći potezni kabel. Ne uspevši da pokrene motor, sklonio je ruke s mašine i okrenuo se ka jednom od radnika. Udovi su mu bili opušteni, a šake naslonjene na kukove. „Izvini, izgubila sam nit. Još sam na teškim drogama.“ „Pričale smo o Semu“, podseti je majka. ,,Ah, da... On je fin i pedantan. Zanima ga nauka, pa ponekad deluje ko štreber.“ S telom grčkog boga, dodade u sebi. ,,To mi deluje kao fina promena u poređenju s onim bivšim.“ „Misliš na Kevina, tvog budućeg zeta?“ Majka zlovoljno huknu u slušalicu. ,,To ćemo još videti. Baš zato i hoću da posetim Alis. Imam osećaj da situacija nije baš tako bajna kao što ona tvrdi.“ ,,Zašto...?“ Lusi se prenu, začuvši čudno brektanje. Blago se uspravi i baci pogled preko sobe. Renfild nije bio na vidiku. Začula je neki metalni zvuk, nešto kao tresak tiganja ili šerpe, a potom cviljenje i dugo zavijanje. „Ups... Slušaj, mama, moram da prekinem. Mislim da se Semov pas uvalio u neku nevolju.“ „Pozovi me kasnije. Treba još da razgovaramo.“ „Važi. Čujemo se.“ Na brzinu prekine vezu i pozove Sema, kriveći vrat u potrazi za Renfildom. Buldog je ispuštao zvuke kao da je u klanici. Tada začu Semov glas u telefonu: ,,Lusi?“ „Nešto se dešava s Renfildom. Cvili i zavija. Mislim da je u kuhinji, ali nisam sigurna.“ ,,Dolazim.“ Tokom narednog minuta, koliko je Semu trebalo da dojuri do kuće, Lusi je mučila bespomoćnost. Dozivala je Renfilda, a on joj je odgovarao


nekim bestelesnim cviljenjem. Kakofonija sačinjena od treskanja, brektanja i zavijanja postajala je sve bliža, dok se buldog na kraju nije doteturao do dnevne sobe. Pas je nekako uspeo da zavuče glavu u zarđali cilindar koji posle nije mogao da zbaci. Tako mahnito je pokušavao da ga se oslobodi da je Lusi počela da sklanja pakovanja s ledom, razmišljajući kako da se dovuče do njega a pri tome se ne oslanja na povređenu nogu. ,,Ne mrdaj odatle“, dobaci Sem ulazeći u dnevnu sobu. „Kako si uspeo da natakneš tu gvožđuriju na glavu, Renfilde?“, upita glasom u kom se nazirala mešavina ozlojeđenosti i olakšanja. „Šta je to?“, zabrinuto upita Lusi. „Umetak za kazan.“ Sem kleknu na pod i uhvati psa koji se cimao i cvileo. „Polako, momče. Sedi. Sedi!“ Pribi Renfildovo zdepasto koprcavo telo uz pod i poče da svlači metalni cilindar. ,,Za kakav kazan?“ „Kazan u kome voćari pale kerozin. Tako zagrevaju stabla kad nastupi mraz.“ Renfildova glava bila je crna od gareži, koja mu je još više isticala nabore na zbrčkanom licu. Zahvalan što se otarasio bede, pas oduševljeno skoči na Sema. „Polako, momče. Smiri se“, ponavljao je Sem, mazeći ga i tapšući. ,,Sigurno se provukao kroz zadnja vrata. Tamo smo ostavili gomilu smeća koje još nismo stigli da izbacimo. Krš kao stvoren za prizivanje nevolje.“ Lusi klimne glavom, hipnotisano gledajući Semov goli torzo i suncem oprljene mišiće što svetlucaju od znoja. „Mislim da je bolje da ga okupam napolju“, reče Sem, mrko osmotrivši psa garavog poput odžačara. ,,Da sam se ja pitao, uzeo bih zlatnog retrivera ili labradora... nekog finog korisnog psa koji bi terao štetočine iz vinograda.“ „Nisi sam odabrao Renfilda?“ ,,Ma kakvi! Megi ga je spasla pa je morala nekom da ga utrapi. A po što je Mark baš tada pokušavao da je smuva, ponudio se da ga uzme.“ ,,To je baš slatko.“


Sem zakoluta očima. „Kako da ne! Samo su Marku i meni mogli da uvale ovakvog džukca! Taj pas ne zna nijedan trik. Ne može da izdrži ni malo žustriju šetnju. Od para koje smo dali veterinaru moglo bi se isplatiti pola nacionalnog duga. I, povrh svega, uvek mora da se razbaškari na mestu gde će garantovano nekog da saplete.“ Pa ipak, uprkos tom ozlojeđenom govoru, Sem je nežno klizio šakama preko Renfildovog krzna, gladeći mu leđa i češkajući ga po vratu. Renfild zatvori oči i srećno zabrekće. „Hajde, moronu, idemo napolje“, pozva ga Sem, podigavši metalni cilindar s poda i pogledavši u Lusi. „Možeš li da ostaneš sama dok ga okupam?“ Lusi natera sebe da skrene pogled s njegovog golišavog tela. ,,Naravno“, rekla je, uključujući elektronski tablet. „Imam sve što mi je potrebno.“ „Šta to čitaš?“ „Biografiju Tomasa Džefersona.“ „Volim Džefersona. On je podsticao razvoj vinogradarstva.“ „Imao je vinograd?“ ,,Da, u Montičelu. Ali pre je bio eksperimentator nego ozbiljan odgajivač. Pokušao je da uzgaja evropske sorte, takozvanu viniferu. One su davale fantastično vino na mestima kao što su Francuska i Italija, ali nisu mogle da podnesu klimatske uslove, boleštine i gamad Novog sveta.“ Sem je očigledno bio čovek koji je voleo to što je radio. Da bi ga potpuno razumela, shvatila je, mora da nauči što više o njegovoj profesiji, da sazna zašto mu je to toliko važno i s kakvim se izazovima suočava. „Šteta što ne možemo zajedno da prošetamo vinogradom“, reče čežnjivo. „Stalno ga posmatram kroz prozor i deluje mi kao divno mesto.“ „Sutra te vodim u šetnju da ti pokažem nešto stvarno posebno.“ „Šta to?“ „Misterioznu lozu.“ Lusi se zbunjeno osmehne. „Šta je čini misterioznom?“ „Pre par godina pronašao sam tu lozu na jednoj perifernoj parceli, na mestu koje je trebalo da bude prekopano radi izgradnje puta. Presađivanje tako velike i stare loze prilično je zeznut posao, pa sam zamolio Kevina da mi pomogne. On je dovukao specijalne mašine pomoću kojih smo izvukli


već razvijenu lozu i prebacili je u vinograd. Čokoti su preživeli transplantaciju, ali još nisu počeli da napreduju.“ „Kakvo grožđe raste na toj lozi?“ „Vidiš, to je najzanimljiviji deo. Angažovao sam jednog tipa s Vašingtonskog poljoprivrednog fakulteta da otkrije o kojoj se sorti radi, ali dosad ništa nije uspeo da ustanovi. Takođe smo poslali uzorke i fotografije nekim ekspertima za ampelografiju iz Vašingtona i Kalifornije, ali ta vrsta se ne poklapa s bilo kojom sortom koju imaju u evidenciji. U pitanju je verovatno divlji hibrid, nastao prirodnim ukrštanjem.“ „Znači, to je retka sorta?“ ,,Da, veoma retka.“ „Misliš da bi od nje moglo da se dobije dobro vino?“ „Verovatno ne“, odgovori Sem, prasnuvši u smeh. „Zašto se onda toliko bakćeš oko toga?“ „Zato što se nikad ne zna. Možda se ispostavi da to grožđe poseduje svojstva koja će dati krajnje specifično vino. Možda je to sorta koja predstavlja idealan izraz ovog mesta, savršeniji od bilo čega što može svesno da se isplanira. Čovek mora...“ Dok je Sem tražio prave reči, Lusi tiho dodade: „Čovek mora naprosto da veruje.“ Semov pogled prikova se za nju. „Baš tako.“ Lusi je to odlično shvatala. U životu postoje trenuci kad moraš da prihvatiš rizik koji može da se završi neuspehom, jer bi te u suprotnom neprestano proganjalo ono što nisi uradio... staze kojima nisi krenuo i stvari koje nisi iskusio. Pošto se pobrinuo za Renfilda, Sem provede sat vremena radeći u vinogradu, a potom svrati do kuće da proveri kako je Lusi. Zastavši pred vratima, primeti da je u međuvremenu zadremala na sofi. Lagano pređe pogledom preko njenog opruženog tela. Bilo je nečeg izuzetnog u toj devojci. Neki prefinjen i gotovo mitski kvalitet. Kao figura s neke drevne slike. Kao Antiopa ili usnula Ofelija. Pramenovi tamne kose rasuti preko bledozelenog baršuna i koža beličasta poput noćnih ljiljana. Čestice prašine svetlucale su poput sazvežđa u osunčanom vazduhu koji je titrao oko njenog lica.


Sem je bio očaran tim neverovatnim spojem ranjivosti i snage koji je zračio iz nje. Želeo je da dokuči njene tajne, stvari koje žena otkriva samo svom ljubavniku. Znao je da je to, u najmanju ruku, alarmantan poriv. Još nikad se nije zamajavao takvim mislima. Ali uložiće sav napor da je ostavi na miru. Lusi se promeškolji i zevne. Zbunjeno otvori oči, dva zamagljena zelena jezerceta u senci gustih trepavica. „Nešto sam sanjala", reče bunovnim glasom. Sem priđe i nežno joj dodirne pramen kose. Nije mogao da odoli. „Šta si sanjala?“ ,,Da sam u ovoj kući. I da me neko vodi u obilazak, pokazujući mi odaju po odaju. Sanjala sam ovu kuću kakva je nekada bila.“ „Jesam li ja bio tvoj vodič?“ ,,Ne, već neki muškarac koga nikad nisam srela.“ Sem se slabašno osmehne, pustivši joj kosu. „Nisam baš siguran da mi se sviđa da šetaš po mojoj kući s nekim drugim tipom.“ ,,On je nekada davno živeo ovde. Odeća mu je bila... staromodna." ,,Da li ti je nešto rekao?“ „Nije, ali sve mi je pokazao. Kuća je bila drugačija. Tamnija. Nameštaj je bio starinski, s kitnjastim tapetama po svim zidovima. Ova soba imala je tapete sa zelenim prugama. Čak je i tavanica bila prekrivena papirom, a u svakom uglu nalazio se kvadrat s naslikanom pticom.“ Sem se obazrivo zagleda u nju. Kako je mogla znati da su on i Aleks iz te sobe svojevremeno uklonili ružan spušteni plafon i ispod njega pronašli originalnu tavanicu prekrivenu baš takvim tapetama kakve je opisala? „Šta ti je još pokazao?" „Otišli smo na tavan sa iskošenom tavanicom i malim krovnim prozorom. Na tom mestu igrala su se deca. A onaj prozor od bojenog stakla koji se nalazio na odmorištu... juče sam ti pomenula, sećaš se?“ „Vitraž sa slikom drveta i meseca.“ ,,Da.“ Lusin pogled postade ozbiljan. ,,I on je bio tu. Isti poput onog koji sam videla. Drvo s golim granama i mesec u pozadini. Bio je prelep. Mada čovek ne bi očekivao da vidi takav prozor u ovakvoj kući, savršeno se


uklapao. Seme, molim te...“ Napravi bolnu grimasu pridižući se u sedeći položaj. „Mogu li dobiti papir i olovku?" ,,Polako“, reče on, pomažući joj da ustane. „Bez naglih pokreta." „Moram da skiciram taj vitraž pre nego što ga zaboravim." „Pronaći ću nešto.“ Sem priđe ormariću s Holinim priborom za likovno i uzme nekoliko bojica i veliki notes sa spiralom. „Može li ovo?“, upita. Lusi klimnu glavom i nestrpljivo pruži ruke. Narednih pola sata provela je skicirajući prozor. Kad joj je Sem doneo poslužavnik s ručkom, pokazala mu je crtež. „Još nije gotov“, rekla je, ,,ali vitraž je izgledao otprilike ovako.“ Crtež je bio krajnje upečatljiv. Stablo s ogoljenom krošnjom koja se pružala preko papira poput crnog čipkastog desena i mesec ulovljen među najviše grane. ,,Za stablo bi koristila olovnu rešetku?" upita Sem pažljivo posmatrajući skicu. Lusi ćutke klimne glavom. Dok je zamišljao tu sliku kao vitraž na prednjem delu kuće, Sema obuze jeza prožeta osećanjem ispravnosti koje nije ostavljalo mesta za bilo kakvu sumnju. Kuća ne može biti kompletna sve dok se taj prozor ne vrati na svoje mesto. „Koliko bi koštalo da napraviš takav prozor?“, tiho je upita. „Onakav kakav si videla u snu?“ „Ništa ne bi koštalo“, kao iz topa odgovori Lusi. „Nakon svega što si učinio za mene...“ Sem odlučno odmahne glavom. „Takav prozor zahteva puno truda. Desen je izuzetno složen. Koliko obično naplaćuješ za takvo delo?“ „Zavisi od vrste stakla i detaljnosti prikaza... od toga da li koristim pozlatu, iskošene ivice i takve stvari. Naravno, tome treba dodati troškove za instalaciju i specijalan tretman koji će prozor zaštititi od dejstva...“ „Daj mi približnu procenu.“ Lusi složi grimasu. ,,Pa, recimo... tri hiljade dolara za sve. Doduše, mogli bismo malo da skrešemo troškove ako...“ ,,Ne dolazi u obzir. Nećemo škrtariti na takvim stvarima.“ Sem ispruži ruku i ćušne papirnu salvetu ispod Lusinog okovratnika. „Imam predlog. Ti


ćeš praviti taj prozor tempom koji ti najviše odgovara, bez bilo kakve presije, a mi ćemo zauzvrat sniziti mesečnu kiriju za onaj stan u Frajdej Harboru. To bi bilo pošteno za obe strane.“ Osmehnuo se primetivši Lusinu kolebljivost. „Čemu premišljanje kad znaš da ćeš na kraju pristati?“, upita. „Zato što znaš da taj prozor mora biti napravljen. I da to možeš uraditi samo ti.“


Šesnaesto poglavlje Naredna dva dana Sem se prema Lusi ponašao strogo prijateljski. Klonio se ličnih tema u razgovoru i bio izuzetno obazriv kad je trebalo da ostvari bilo kakav fizički kontakt s njom. Shvativši da je odlučio da se drži na bezbednoj distanci, Lusi se svojski trudila da se ponaša na isti način. Primetila je da Sem uživa u svakom trenutku koji provodi u vinogradu. Ručno je obrađivao zemljište i odgajao lozu, ulažući fanatičnu količinu truda i strpljenja. Dok joj je detaljno objašnjavao proces uzgajanja grožđa, Lusi je sve jasnije uviđala koliko je značajan terroir. Ta prefinjena potreba da se vrsta grožđa uskladi s vrstom zemljišta i njegovim jedinstvenim karakterom. Velika je razlika, objašnjavao je Sem, među ljudima koji uzgajanje vinove loze shvataju kao čisto tehnički proces i vinogradara, koji imaju istinsku komunikaciju sa zemljištem zasnovanu na savršenoj ravnoteži između davanja i uzimanja. Sada, kad je upoznala Nolanove, Lusi shvati da oni funkcionišu kao skladna i tesno povezana porodična zajednica. Imaju ustanovljenu rutinu i tačno se zna kad sedaju za trpezu a kad odlaze na spavanje. Već na prvi pogled bilo je očigledno da je Holino blagostanje glavni prioritet njenim ujacima. Mada je Mark predstavljao očinsku figuru, i Sem je imao svoje posebno mesto u Holinom srcu i životu. Kad bi se vratila iz škole, devojčica mu je natenane prepričavala šta se tog dana dešavalo, kakvim se aktivnostima bavila i šta je radila za vreme školskog odmora. Govorila mu je šta su ostala deca nosila za užinu, pokušavajući da izdejstvuje dozvolu da i ona ponekad ponese neku nezdravu grickalicu. Lusi je bila dirnuta s kakvim strpljenjem Sem sluša Holine priče i probleme. Dok joj je Holi pričala o svom ujka Semu, Lusi shvati da je njegova dužnost da tu malu improvizovanu porodicu prožme avanturističkim duhom. Saznala je kako ju je vodio da istražuju jezerca slane vode što ostaju nakon oseke i vozio je kajakom duž zapadne strane ostrva da posmatraju orke. Semova ideja bila je i da sa Holi i Markom na Džeksonovoj plaži sagradi


utvrđenje od naplavljenog drveta. Nadenuli su jedno drugom piratska imena - Kapetan Skorbut, Krezubi Maktrulić i Garava Gerti - a onda su naložili logorsku vatru i ispekli kobasice za ručak. Kad se tog dana vratila iz škole, Holi se zajedno s Lusi ulogorila ispred TV-a u dnevnoj sobi. Sem je otišao na sprat da raščisti haos od renoviranja potkrovlja. Dok se Lusi naslanjala na zelenu sofu držeći nogu u uspravnom položaju, Holi je posluži ovsenim kolačićima i sokom od jabuke. „Ovo je pravi raritet", prozbori Lusi dok je uzimala malu starinsku rubin crvenu čašu za sok. „Ova boja može da se dobije samo ako se staklu doda zlatni hlorid.“ „Zašto su stranice hrapave?“, upita Holi, ispitujući svoju čašu. ,,To se zove klinasti desen, po klinovima koji su se nekada koristili za obuću.“ Lusi se osmehne primetivši Holino interesovanje. „Znaš kako možeš da ustanoviš da li je neka čaša napravljena ručno? Treba samo da pogledaš da li na dnu postoji otisak pontila. To je mali ožiljak na mestu gde je staklarska šipka bila pričvršćena za staklo. Ako nema tog ožiljka, to znači da je u pitanju fabričko staklo.“ ,,Ti znaš baš sve o staklu?“, upita Holi, a Lusi se nasmeja. „Znam dosta toga, ali neprestano učim nove stvari.“ „Mogu li da posmatram kako praviš stvari od stakla?“ „Naravno. Kad se oporavim, doći ćeš u moj atelje da napravimo nešto zajedno. Recimo, lupu za hvatanje sunčevih zraka.“ ,,Da, hoću. To bi bilo super“, veselo ciknu Holi. „Možemo odmah da počnemo. Prvo treba da smisliš i nacrtaš ono što želiš da napraviš. Imaš li papir i bojice?“ Holi odjuri ka ormariću s umetničkim priborom, izvuče potrebne stvari i žurno se vrati kod Lusi. „Mogu da nacrtam šta god želim?“ ,,Da, šta god želiš. Kasnije ćemo možda morati da pojednostavimo neke detalje, pobrinemo se da komadi imaju odgovarajući oblik i veličinu za sečenje, ali sada slobodno pusti mašti na volju.“ Holi klekne na pod i spusti notes na stočić za kafu. Pažljivo odgurne mali stakleni terarijum s mahovinom, minijaturnim papratima i sićušnim belim orhidejama. „Kad si odlučila da budeš umetnica za staklo?“, upitala


je, prebirući po bojicama. „Kad sam bila tvojih godina.“ Lusi nežno okrene naopačke štitnik Holine ružičaste bejzbol kape kako bi devojčica bolje videla. „Šta ti želiš da budeš kad porasteš?“ „Balerina ili čuvar u zoološkom vrtu.“ Dok je posmatrala kako Holi steže bojice koncentrišući se na crtanje, Lusi se kroz srce razli prijatna toplina. Deca su umela tako spontano da se izraze kroz umetnost. Pade joj na pamet da bi u svom ateljeu mogla da osnuje dečju umetničku radionicu. Zar je postojao bolji način da oda počast svojoj umetnosti nego da tu veštinu prenese na mlađu generaciju? Mogla je da počne sa svega nekoliko učenika i vidi kako će se stvari odvijati. Ponesena tom idejom, Lusi se poigravala praznom rubin crvenom čašom, klizeći palcem preko klinastog desena. Bez ikakvog upozorenja prsti joj se usijaše, a staklo poče da menja oblik u njenoj šaci. Zapanjeno spusti ruku da vrati čašu na sto, ali ona munjevito nestade i s dlana joj prhnu neko sićušno živo obličje. Glasno zujeći, poleti kroz sobu. Holi vrisnu i skoči na sofu, što kod Lusi izazove bol. „Šta je to?“ I sama iznenađena, Lusi rukama obuhvati devojčicu. „Sve je u redu, dušo. To je samo... to je samo kolibri.“ Još nikad joj se to nije desilo u prisustvu druge osobe. Kako to da objasni Holi? Sićušna crvena ptičica sudarala se sa zatvorenim prozorima, pokušavajući da pobegne. Mlatarala je krhkim krilima i lupkala kljunom po staklu. Stisnuvši zube, Lusi se savi ka prozoru. „Holi, možeš li da mi pomogneš?“, dobaci, pokušavajući da gurne prozor naviše. Zajedno su pokušale da ga otvore, ali drveni ram se zaglavio. Kolibri je leteo napred-nazad, uporno se sudarajući sa staklom. Holi ponovo vrisnu. „Pozvaću ujka Sema.“ „Holi... čekaj...“ Ali devojčica je već nestala. Čuvši vrisak iz prizemlja, Sem ispusti veliku plastičnu kesu punu šuta i otpadaka. To je bio Holin glas. Sluh mu se već dovoljno izoštrio da kao od šale prepoznaje Holine krike, da li su motivisani srećom, strahom ili besom. „Kao da govorim jezik delfina“, jednom je rekao Marku.


Ovo je bio vrisak zaprepašćenja. Da se nije nešto desilo Lusi? Jurnuo je ka stepeništu, preskaćući po dva-tri stepenika odjednom. „Ujka Seme!“, vikala je Holi. Stajala je na prstima u dnu stepeništa, usplahireno cupkajući. „Dođi da nam pomogneš!" „Šta je bilo? Jesi li dobro? Da Lusi nije...?“ Dok je ulazio u dnevnu sobu, nešto mu prozuji pored uha. Nešto kao pčela veličine loptice za golf. Jedva obuzda poriv da tresne taj neidentifikovani leteći objekat. Srećom, nije to učinio. Kad je misteriozni stvor sleteo u gornji ugao sobe i zalupkao krilima, shvati da je to kolibri. Ispuštao je neke tanušne pijukave zvuke, tako brzo lepećući krilima da se Semu zamutilo pred očima. Lusi se naginjala preko sofe, pokušavajući da otvori prozor. ,,Prestani“, kratko doviknu, u tri koraka stvorivši se kraj nje. „Povredićeš se.“ „Neprestano udara u zidove i prozore“, zadihano objasni Lusi. ,,Ne mogu da otvorim glupi..." „Drvo se nadulo od vlage.“ Sem energično odgurnu prozor, napravivši dovoljno širok otvor da kolibri izleti napolje. Ali minijaturna ptičica zaleprša u drugi kraj, i dalje se sudarajući sa zidom. Sem se zapita kako da je navede da krene ka prozoru pre nego što povredi krilo. Ako tako nastavi, umreće ođ stresa ili iscrpljenosti. „Daj mi kačket, Hols“, reče, skinuvši ružičastu bejzbol kapu Holi s glave. Dok je kolibri palacao u uglu sobe, Sem ga nežno uhvati kapom i veštim pokretom uvuče u platneno udubljenje. Holi ispusti nemi poklič oduševljenja. Sem pažljivo prebaci ptičicu u dlan i priđe otvorenom prozoru. ,,Je li mrtav?“, zabrinuto upita Holi, pentrajući se na sofu pored Lusi. Sem odmahnu glavom. „Samo se odmara“, prošapta. Sve troje su napeto zurili u kolibrija dok je Sem pružao sklopljene šake preko prozorskog simsa. Ptičica polako dođe sebi. Otkucaji njenog srca, ne većeg od semenke suncokreta, stvarali su muziku previše brzu i krhku da bi ljudsko uho moglo da je čuje. Onda poleti sa Semovih dlanova i iščezne u vinogradu.


„Kako je ušao u kuću?“, upita Sem, gledajući ih naizmenično. ,,Da nije neko ostavio otvorena vrata?“ Utom primeti da je Lusino lice postalo nepomično kao maska. „Nije ušla kroz vrata“, uzbuđeno povika Holi. „Lusi je to uradila!“ „Šta to?“, upita Sem. Nije mu promaklo da je Lusi prebledela kao krpa. „Pretvorila je čašu za sok u tu ptičicu“, objasni Holi. ,,U jednom trenutku je držala čašu, a onda se ona pretvorila u kolibrija. Je li tako, Lusi?“ ,,Ja... ovaj...“ Vidno usplahirena, Lusi je smišljala šta da odgovori, mrdajući usnama poput ribe. „Nisam baš sigurna šta se desilo“, konačno promuca. „Kolibri ti je izleteo iz ruke, eto šta“, samouvereno objasni Holi. ,,A čaša je nestala.“ Podigla je svoju čašu i gurnula je preko stočića. „Možeš li to da ponoviš?" Lusi preplašeno ustuknu. ,,Ne, radije ne bih. Bolje sačuvaj tu čašu, Holi.“ Lusi je bila tako skrušena i zajapurena da Sem zaključi kako misao koja mu je prošla kroz glavu možda nije baš toliko luckasta. ,,Ja verujem u magiju“, jednom mu je rekla Lusi. A sada zna i zašto. Uopšte nije bilo važno što to prkosi zakonima logike. Sem je iz vlastitog iskustva znao da istina ne mora uvek delovati logično. Ne skidajući pogled s nje, pokušavao je da razmrsi zamršeno klupko misli i emocija. Otkako je postao zreo čovek, trudio se da svoja osećanja dovede u savršen red, poput ljudi koji u kuhinjski stalak ubacuju noževe sa oštricom okrenutom nadole. Ali to je bilo nemoguće u Lusinom slučaju. Tokom svih tih godina nikom nije otkrio svoju tajnu veštinu. Nije bilo svrhe da se upušta u to. Ali mu je ta sposobnost, zahvaljujući zapanjujućem sticaju okolnosti, sada omogućila da se poveže s drugim ljudskim bićem. Sa Lusi. „Dobar trik“, reče blagim glasom. Lusi ponovo prebledi i obori pogled.


„Ali to nije trik“, pobuni se Holi. „Stvarno je to uradila.“ „Znaš, Holi“, rekao je, „stvarnost ponekad izgleda kao magija, a magija kao stvarnost.“ ,,Da, ali...“ „Hols, hajde mi učini uslugu i donesi sa stola u kuhinji Lusinu flašicu s lekovima. I čašu vode.“ ,,Važi.“ Holi skoči sa sofe i Lusi se opet žacne. Lusino čelo se namršti od bola i uznemirenosti. To što se desilo u poslednjih nekoliko minuta bilo je previše za nju. „Sad ću ti zameniti obloge, za minut“, reče Sem. Ona skrušeno klimnu glavom, drhteći od brige. „Hvala ti.“ Sem čučne pored sofe. Nije tražio nikakvo objašnjenje. Samo je sačekao da taj predugi minut prođe. U tišini uhvati Lusinu šaku, okrene je dlanom naviše i počne da joj mazi napete prebledele prste sve dok nisu počeli da se otvaraju poput cvetnih latica. Sva boja nestade s Lusinog lica, izuzev jarkocrvene pruge koja se pružala preko gornjeg dela obraza i hrbata nosa. „Šta god Holi tvrdila“, promucala je, ,,to nije...“ ,,Shvatam“, reče Sem. ,,Ne želim da misliš...“ „Lusi, pogledaj me.“ Sačekao je da skrene pogled k njemu. „Shvatam te.“ Ona zapanjeno odmahnu glavom. Želeći da raščisti stvari, mada ni sam nije mogao da poveruje da to stvarno radi, Sem pruži slobodnu ruku ka terarijumu na stočiću. Minijaturne temperamentne orhideje već su počele da venu i tamne. Ali kad se njegov dlan našao nad staklenom posudom, biljke se žudno izviše naviše, ka njegovom dodiru. Latice ponovo poprimiše onu kremastu belinu, a lišće paprati poče da oživljava. Zanemela od čuda, Lusi skrenu pogled sa terarijuma ka Semovom licu. Video je zadivljenost u njenim očima, munjevit odsjaj neprolivenih suza, crvenilo koje joj obli vrat. Ona mu snažno stegne prste.


,,Od desete godine", reče, kao da joj odgovara na neizgovoreno pitanje. Odjednom se oseti raskrinkanim i srce mu zalupa od nemira. Upravo je s nekim podelio nešto krajnje lično, što je zadiralo u samu srž njegovog bića. I uznemiri ga spoznaja da uopšte nije žalio zbog toga. Nije bio siguran da će odoleti iskušenju da uradi i kaže još nešto, vođen neodoljivim porivom da joj se približi još više. „Meni se to prvi put đesilo sa sedam godina“, prošapta Lusi, osmehnuvši se neodlučno. „Slomljeno staklo pretvorilo se u svice.“ Sem je očarano zurio u nju. ,,Ne možeš to da kontrolišeš?“ Odmahnula je glavom. „Stiže lekić“, vedro objavi Holi, vraćajući se u sobu. U rukama je nosila flašicu i veliku plastičnu čašu s vodom. „Hvala ti“, promrmlja Lusi. Popila je lek i pročistila grlo, a onda obazrivo rekla: „Holi, mogu li da te zamolim da ovo ostane među nama? Mislim, to kako se taj kolibri stvorio u sobi.“ „Nema problema. Znala sam da to nikom ne treba da govorim“, samouvereno odgovori devojčica. „Većina ljudi ne veruje u magiju.“ Tugaljivo zavrte glavom, kao da je htela da kaže - pojma nemaju šta propuštaju. „Zašto baš kolibri?“, upita Sem. Lusi nije znala šta da mu odgovori. Još nije mogla da se navikne na pomisao da je s nekim razgovarala o nečemu što se ranije nije usuđivala da pretoči u reči. ,,Ne znam ni sama. Moram nekako da dokučim šta to znači.“ Nakon kraće pauze, doda: „Možda da ne treba da stojimo u mestu. Da moramo stalno da guramo dalje.“ „Priobalni Sejliši kažu da se kolibri pojavljuje u vreme bola ili patnje.“ ,,Zašto?“ Sem joj uze flašicu s lekovima iz ruke i vrati gumenu kapicu na vrh. „Prema njihovom verovanju, to znači da će stvari krenuti nabolje." „Holi, ponašaš se kao truli kapitalista“, reče Sem te večeri, pružajući pregršt novčanica svojoj sestričini dok se ona oduševljeno kikotala. „Oterala si me u bankrot.“ Nakon što su večerali lazanje i salatu, Sem, Lusi, Mark i Holi pređoše u dnevnu sobu da igraju monopol. Atmosfera je bila vesela i opuštena, kao da se nije desilo ama baš ništa neobično.


„Kad god imaš šansu, investiraj u železnicu“, odvrati Holi. „Pričaj mi o tome.“ Sem se okrenu ka Lusi, sklupčanoj u uglu sofe, uputivši joj optužujući pogled. „Mislio sam da ću malo živnuti ako tebe postavim za bankara.“ „Žao mi je“, vedro odgovori Lusi, ,,ali pravila su pravila. Kad je novac u pitanju, cifre ne lažu.“ ,,To samo dokazuje da nemaš pojma o bankarstvu“, odvrati Sem. „Nismo još završili“, pobuni se Holi kad je Mark počeo da skuplja rekvizite za igru. „Još nisam sve pobedila.“ „Treba da spavaš. “ Holi razočarano uzdahnu. „Kad porastem nikad neću spavati.“ „Verovala ili ne“, reče joj Sem, „kad porasteš, to će ti postati omiljeni hobi.“ ,,Mi ćemo spakovati monopol“, reče Lusi osmehnuvši se Semovom bratu. „Možeš odvesti Holi na spavanje ako želiš.“ Devojčica se nagnu ka Semu da mu podari jedan leptirov poljubac, okrznuvši ga trepavicama i protrljavši svoj nos o njegov. Dok je Mark vodio Holi na sprat, Lusi i Sem razvrstali su figurice i šarene papirne novčanice. „Holi je divna devojčica“, reče Lusi. „Da, Mark i ja izvukli smo premiju“, reče Sem. „Vik se tako lepo starala o njoj.“ „Isto se može reći i za vas dvojicu. Holi je srećna s vama. Vidi se da je voljena i pažena.“ Lusi obmota gumicu oko štosa novčanica i pruži ih Semu. Sem spusti poklopac na kutiju i uputi joj prijateljski osmeh. „Jesi li za čašu vina?“ „Fino zvuči.“ „Šta kažeš da izađemo napolje i posmatramo jagodičasti mesec?“ „Jagodičasti mesec? Šta je to?“ „Pun mesec u junu. Vreme kad su jagode zrele za branje. Mislio sam da si čula taj termin od oca.“


„Pored njega sam postala maher za naučnu terminologiju, ali nismo puno pričali o zabavnim stvarima. “ Lusi se setno osmehne. „Bila sam strašno razočarana kad mi je rekao da je zvezdana prašina zapravo kosmička prljavština. Sve do tada zamišljala sam da svetluca poput vilinskog praha.“ Nekoliko minuta kasnije Sem ju je izneo na verandu i spustio na pletenu stolicu, pomogavši joj da nasloni nogu na otoman. Pružio joj je čašu s vinom koje je imalo blago zadimljen ukus bobičastog voća i smestio se na susednu stolicu. Noć je bila tako vedra da su oči mogle da im proniknu kroz pomrčinu i beskrajni međuzvezdani prostor. „Sviđa mi se ovo“, reče Lusi, primetivši da je Sem nasuo vino u starinske teglice za džem. „Sećam se da smo iz ovakvih teglica pili kod babe i dede.“ ,,S obzirom na nedavne događaje", objasni Sem, „zaključio sam da je rizično da ti dajem našu kvalitetnu staklariju." Osmehnuo se kad joj je spazio izraz lica. Oborivši pogled, Lusi primeti da joj jedna čičak-traka na nozi nije propisno nameštena. Nespretno se savila da je ispravi. Sem joj bez reči priskoči u pomoć. „Hvala ti“, reče. „Ponekad sam prava picajzla. Hoću da sve bude kao pod konac.“ „Primetio sam. Takođe voliš da ti šav čarape ide pravo preko prstiju. A kad na tanjiru imaš više različitih namirnica, ne voliš da se one međusobno dodiruju.“ Lusi ga smušeno osmotri. „Zar je toliko očigledno da sam opsesivnokompulzivna?“ ,,Ne baš.“ „Naravno da jeste. Kevin je ludeo zbog toga.“ ,,Ja sam prilično blagonaklon prema ritualnim obrascima“, napomenu Sem. „Štaviše, oni predstavljaju evolucionu prednost. Recimo, znaš kako se pas okreće ukrug pre nego što legne da spava. To je verovatno običaj koji je nasledio od svojih predaka. Oni su tako proveravali da u blizini nema zmija ili drugih opasnih stvorenja.“ Lusi prasnu u smeh. ,,Ne vidim nikakvu korist od mojih ritualnih


obrazaca. Njihova jedina svrha je da ljudima idu na nerve.“ ,,To ti je pomoglo da se otarasiš Kevina“, reče Sem. „Mislim da je to dovoljna korist.“ Zavalio se u stolicu, pažljivo se zagledavši u nju. ,,Da li on zna?“, konačno upita. Shvativši na šta aludira, Lusi odmahnu glavom. ,,Ne. To niko ne zna.“ „Osim mene i Holi.“ „Nisam planirala da se to desi pred njom“, reče Lusi. „Žao mi je.“ ,,U redu je.“ „Ponekad, kad u meni prorade naročito snažna osećanja i kad se u blizini nalazi neki predmet od stakla...“ Glas joj utihnu, a ramena klonuše. ,,To je povezano s emocijama.“ Bila je to konstatacija, ne pitanje. ,,Da. Posmatrala sam Holi kako boji crtež i pomislila da bi bilo lepo da osnujem umetničku radionicu za decu. Da im pokažem kako se prave stvari od stakla. Ta ideja me je prožela... nekom nadom. I srećom.“ „Razumljivo. Kada nečemu pristupaš s takvom strašću, prirodno je da želiš to da podeliš s drugima.“ Tog popodneva nešto se promenilo među njima. Lusi je želela da što duže uživa u tom bajnom osećanju bezbednosti i spokoja. Dopustivši da to osećanje pusti koren u njoj, pogleda u Sema. ,,Da li isto važi i za tebe? Mislim, da li je tvoja tajna sposobnost takođe podstaknuta emocijama?“ „Mislim da je ona pre povezana s nekom vrstom energije. Veoma suptilne energije. I uopšte nije tako jaka kad se udaljim od ostrva. Dok sam bio u Kaliforniji, postao sam skoro ubeđen u to da sam sve umislio. Ali čim sam se vratio ovde, ta sposobnost postala je još jača.“ „Koliko dugo si živeo u Kaliforniji?“ „Par godina. Radio sam kao vinarski pomoćnik." ,,U to vreme si bio sam? Ili... ili si imao neku vezu?“ „Neko vreme sam se zabavljao s ćerkom vlasnika vinograda. Bila je lepa i pametna cura. I zaljubljena u vinogradarstvo, baš kao i ja.“ Utonuo je u misli, a glas mu postade tih i pomalo dalek. „Htela je da se verimo i malo je nedostajalo da to stvarno učinim. Mislim, sviđala mi se njena porodica. I imali su fantastičan vinograd. Na prvi pogled, sve je delovalo savršeno lako.“


„Zašto se onda nisi oženio?" „Imao sam utisak da bih je samo iskoristio, a ja nisam takav čovek. I znao sam da nema šanse da taj brak potraje.“ „Kako možeš da budeš tako siguran? Kako nešto možeš da znaš ako prvo ne probaš?“ ,,To sam shvatio čim smo počeli da pričamo o ozbiljnoj vezi. Ona je bila sigurna da je dovoljno da odletimo u Vegas i venčamo se pa da sve bude u savršenom redu. Ali ja sam imao utisak da je to isto kao da baciš rolnu papirnih ubrusa i pakovanje čokoladnih mrvica u rernu i kažeš - znaš, mislim da postoje dobre šanse da se ovo pretvori u čokoladnu tortu.“ Lusi nije mogla da se obuzda da ne prasne u smeh. „Ali to samo ukazuje na to da ona nije bila ona prava. To nipošto ne znači da ne možeš imati dobar brak s nekom drugom ženom.“ ,,Po mom mišljenju, bračni rizik nikad nije srazmeran potencijalnoj koristi.“ „Zato što si u svom detinjstvu video najgoru stranu ljubavi.“ „Otprilike." „Ali, po principu ravnoteže u univerzumu, tamo negde sigurno postoji neko ko može da ti pruži najbolju stranu ljubavi. “ Blago se zamislivši, Sem nehajno podiže čašu. ,,Za najbolju stranu ljubavi“, nazdravi. „Kako god ona izgledala.“ Dok su čaše zveckale u pomrčini, Lusi je razmišljala o tome kako na ovom svetu sigurno postoji mnogo žena koje bi Semove stavove o braku shvatile kao izazov i ponadale se da mogu da ga nateraju da se predomisli. Ali ona nije smela da uleti u takvu zamku. Čak i ako se nije slagala sa Semovim uverenjima, poštovala je njegovo pravo na vlastito mišljenje. Dosad je stekla dovoljno iskustva da nauči neke lekcije. Kad voliš nekog muškarca, moraš ga prihvatiti takvog kakav jeste. Čak i ako uspeš da mu promeniš neke navike ili utičeš na izbor kravate, nikad nećeš promeniti njegovu suštinsku prirodu. A ako ti se posreći, pronaći ćeš muškarca koji će se na istovetan način ophoditi prema tebi. U tome počiva ključ, shvatila je. To je bila najbolja strana ljubavi.


Sedamnaesto poglavlje „Danas ideš na kontrolu“, doviknu Sem kroz vrata kupatila. „ Ako ti lekar da zeleno svetlo, možeš da pređeš na longetu i štake.“ „Jedva čekam da ponovo prohodam“, žarko odgovori Lusi, ispirajući se vrućom vođom. ,,A i tebi će sigurno laknuti što više nećeš morati da me nosiš.“ ,,U pravu si. Zašto li sam samo mislio da će mi biti zabavno da svakog dana umotavam polunagu ženu u plastičnu foliju i vučem je po kući?“ Lusi se osmehnu i isključi vodu. Skinula je plastičnu kapu sa slikom mace Kiti koju je pozajmila od Holi i obmotala se peškirom. „Sad možeš da uđeš.“ Sem kroči u vlažno kupatilo da joj pomogne. Držanje mu je bilo nonšalantno kao i uvek, ali tog jutra iz nekog razloga nije imao snage da joj pogleda u oči. Prethodne noći dugo su ostali na verandi, sve dok nisu popili čitavu bocu vina. Međutim, Sem je danas bio zbunjujuće uzdržan. Možda mu je dojadilo da je po čitav dan dvori. Šta god joj lekar bude rekao, insistiraće da dobije štake, odlučila je. Sem se prethodna tri dana dovoljno namučio oko nje. Polako se pridigla, pridržavajući peškir i obazrivo balansirajući na jednom stopalu. Sem joj pažljivo provuče ruku ispod kolena, podigne je u naručje i ponese ka spavaćoj sobi. Spustio ju je na ivicu dušeka tako da joj noge landaraju u vazduhu, a onda dohvatio makazice i počeo da seče slojeve obmotane plastične folije. „Tako si pažljiv prema meni“, tiho reče. „Nadam se da ću jednog dana...“ ,,U redu je.“ „Samo hoću da ti kažem...“


„Znam. Hoćeš da kažeš koliko si zahvalna. Ali ne moraš da vrtiš istu ploču kad god te izvučem iz proklete tuš-kabine.“ Lusi zaškilji očima, iznenađena tim osornim tonom. „Izvini. Nisam znala da ti puka pristojnost ide na nerve.“ „Sigurno se ne radi o pukoj pristojnosti“, odbrusi Sem, štrickajući poslednji sloj plastične foiije. „Šta misliš, kako se osećam dok sediš tamo vlažna i skoro potpuno gola i zuriš u mene tim zacakljenim očima? Zato je bolje da zahvalnost zadržiš za sebe.“ „Zašto si tako razdražljiv? Da nisi mamuran od sinoć?“ Sem je ošinu ironičnim pogledom. ,,Ne mogu biti mamuran od dve čaše vina.“ „Onda si sigurno takav zbog mene. Svako bi bio frustriran da nekog mora neprestano da dvori. Izvini. Uskoro ću otići pa ćeš...“ ,,Lusi“, prekinu je, jedva zadržavajući strpljenje. „Prestani da se izvinjavaš. I ne pokušavaj bilo šta da skapiraš. Samo... samo ućuti na par minuta.“ ,,Ali...“ Lusi se ugrize za jezik kad je primetila njegov izraz. ,,U redu, ćutaću." Kad je skinuo plastičnu foliju, Sem se zagleda u masnicu na bočnoj strani njenog kolena. Prsti mu kliznuše preko pomodrele kože, blago kao da lebde. Glava mu je bila povijena, te nije mogla da mu vidi lice. Spustio je šake na krevet, zagradivši je rukama i zarivši prste u dušek. Telo poče da mu drhti, boreći se s jedva obuzdavanom žudnjom. Lusi se ne usudi da prozbori ni reč. Pogled joj je bio prikovan za njegovo teme i široka ramena. U ušima je čula otkucaje vlastitog srca. Primeti kako mu se snopovi sunca razlivaju preko tamne kose. Kad je usnama dotakao modricu, iznenađeno poskoči oprljena njegovim dodirom. Lagano krene naviše, ka unutrašnjoj strani butine, grčevito stežući čaršave. Dah joj zastade u grudima dok joj se zavlačio među bedra, pritiskajući je svojim toplim čvrstim telom. Potom usledi još jedan poljubac, na malo višem mestu, gde joj je koža bila tanja i osetljivija. Telo joj zadrhti ispod vlažnog peškira, preplavljeno naizmeničnim talasima vreline i jeze. Šake mu zaroniše ispod mekog belog frotira, lagano ga razdvajajući. Potom krene naviše, klizeći dlanovima preko


njenih bokova i stomaka i mameći je usnama stavljajući je na slatke muke. Ispustivši prigušen dahtaj, spustila se na leđa kao da u njoj nije ostalo ni trunke snage ili otpora. Kad je rasklopio peškir, miris njene kože razli se kroz vazduh poput tople bujice. Obavijena omamljujućom izmaglicom, oseti kako joj krv navire u lice. Okrenula je glavu u stranu i zatvorila oči, eliminišući sve osim uživanja u njegovom dodiru. Obuze je takva žudnja da više ništa nije bilo važno. Ništa osim činjenice da je Sem vodio ljubav s njom uvodeći je u mračnoslatki vrtlog želje. Ništa što je dotad iskusila nije moglo da se meri s tim zanosom koji joj je rastapao kosti i pretvarao ih u tečni oganj. Dok su njegovi prsti milovali njenu intimu razdvajajući vlažno meso, iz grudi joj se ote strastan jecaj. Osećala je vrelinu njegovog daha, pritisak žudno razmaknutih usana, zavodljivi ritam jezika koji je kušao njene draži, postojano i izazovno, sve dok čitavo telo nije počelo da joj pulsira i rasplinjava se u praznini. Bespomoćno se izvijala, odgovarajući na njegove pokrete i zaranjajući u svilenkasti vrtlog koji je dostizao tačku usijanja. Tad neki oštar metalni zvuk zapara uzavreli vazduh. Telo joj se istog časa sledi, a nervi zavrištaše u znak protesta. Sem nastavi da je miluje i ljubi, tako utonuo u bezumnu senzualnost da nije ni registrovao zvuk zvona. Ali ono se ponovo oglasi i Lusi uzdahne odgurnuvši mu glavu. Sem muklo opsova i odvoji se od nje. Zgrabi peškir i prebaci ga preko Lusi. Naslonjen na ivicu dušeka, borio se za dah, uzdrhtalog tela i ošamućenog uma. „Sigurno neko od mojih radnika“, progunđa. „Možeš li...?“ ,,Ne.“ Odmakne se od kreveta i ustremi ka kupatilu. Čula je šuštanje tekuće vode. Kad je izašao, Lusi se već bila sakrila ispod pokrivača. Lice mu je bilo ozbiljno, a vilica stisnuta. „Odmah se vraćam.“ Lusi se ugrize za usnu. „Jesi li ljut zato što si započeo ovu igru ili zato što nisi stigao da je dovršiš?“ Sem je namrgođeno pogleda. „Zbog oba“, reče pre nego što je izmarširao iz sobe. Dok je silazio u prizemlje, Sem shvati da je ta opaka fizička žudnja


ništavna u poređenju s razdirućim emocijama što plamte u njemu. Telo mu je kiptelo od besa, postiđenosti i duboke nelagode. Bio je nadomak toga da se upusti u seks sa Lusi. Znao je da je to pogrešno, ali uopšte nije mario. Zašto Lusi nije pokušala da ga zaustavi? Ako hitno ne preuzme kontrolu nad situacijom, i nad samim sobom, napraviće strašnu grešku. Stigao je do ulaza i otvorio vrata, našavši se licem u lice s Lusinom sestrom. Čelo mu se namršti od neverice. Na trenutak je poželeo da udovolji porivu da je lansira što dalje od svog praga. Alis ga odmeri ledenim pogledom, klackajući se na nepraktičnim visokim štiklama. Krupne oči boje lešnika bile su joj iscrtane debelim slojem svetlucavog purpurnog ajlajnera, što ih je činilo previše upadljivim na tom uzanom licu. Usne su joj bile namazane drečavim ružičastim karminom. Čak i u najboljim mogućim okolnostima, takve žene išle su mu na nerve. Ali sada, kad ga je Alis prekinula u tako intimnoj situaciji, u trenutku dok mu je telo još uvek vrištalo od želje da se vrati nazad i dovrši posao, nije mogao da natera sebe da ispolji čak ni minimalnu dozu pristojnosti. „Ovde vlada običaj da se gosti prethodno najave“, reče. „Došla sam da vidim kako mi je sestra.“ „Dobro je.“ „Želim lično da se uverim.“ „Trenutno se odmara.“ Sem je držao jednu ruku na dovratku, blokirajući prolaz. ,,Ne odlazim odavde dok joj ne kažeš da sam došla“, reče Alis. „Lusi je imala potres mozga“, odgovori on. ,,Ne sme da se izlaže stresu“, dodao je, svestan da se to odnosi i na njega. Alis prkosno stisne usne. „Ne misliš valjda da bih je povredila?“ „Već si je povredila“, ravnodušno odbrusi Sem. „Sigurno nije oduševljena što si se smuvala s njenim bivšim momkom, zar ne?“ ,,Ti nemaš prava da sudiš o meni i mojim odlukama.“ Sem se nakratko zamisli. Pošto je Alisina avantura s Kevinom podstakla lančanu reakciju koja je na kraju dovela do toga da se Lusi privremeno preseli kod njega, zaključi da ipak ima pravo nešto da kaže.


„Sve dok je Lusi ovde“, rekao je, ,,ja sam odgovoran za njenu dobrobit. A što se tiče tvojih odluka, one se nisu baš dobro odrazile na tvoju sestru.“ ,,Ne odlazim odavde dok ne popričam s njom.“ Alis naglo povisi ton. ,,Lusi“, viknu ka praznom hodniku iza Semovih leđa, „čuješ li me? Lusi!“ „Možeš čitav dan da zapomažeš na mom tremu...“ Sem zaćuta, čuvši kako ga Lusi doziva sa sprata. „Idem do nje“, rekao je, prostrelivši je kivnim pogledom. ,,Ti sačekaj ovde.“ „Mogu li da sačekam unutra?“, smelo upita Alis. ,,Ne možeš“, odbrusi Sem i zalupi joj vrata ispred nosa. Kad se Sem vratio u spavaću sobu, Lusi je već bila obučena. Na sebi je imala kratke pantalone i majicu. Po glasovima koji su dopirali iz prizemlja shvatila je šta se dešava. Alis je očigledno banula u nenajavljenu posetu, a Semu se to nije dopalo. Još uvek ošamućena od strasti, nije znala šta da misli o onome što se malopre dogodilo. Bila je zapanjena svojom reakcijom, tom uzavrelom bujicom žudnje koja je potirala svaku razboritu misao. Dok je Sem prilazio krevetu, oseti kako joj temperatura raste. On je na brzinu osmotri, strogo nabravši čelo. „Kako si uspela da se obučeš?", upita. „Odeća je bila na komodi.“ „Nisam opteretila nogu“, brzo ođgovori. „Bilo je dovoljno da iskoračim i poskočim na jednoj nozi...“ „Dođavola, Lusi! Ako samo još jednom spustiš tu nogu na pod...“ Zastao je, razmišljajući čime đa joj zapreti. „Šta ćeš da uradiš? Poslaćeš me u krevet bez večere?“, ozbiljno upita Lusi. „Ili ćeš mi oduzeti mobilni?“ „Možda bi trebalo da ti isprašim tur.“ Uprkos tom ozlojeđenom tonu, u njegovim očima nazrela je plamsaj zabrinutosti. To ju je dovoljno ohrabrilo da se osmehne. „Holi kaže da ne veruješ u starinske vaspitne metode.“ Semova ramena se opustiše, a stroge crte lica počeše da smekšavaju. ,,U tvom slučaju bih mogao da napravim izuzetak.“ Lusi se još šire osmehne. „Ponovo flertuješ sa mnom.“


„Grešiš. Samo...“ Tada se ponovo oglasi zvono. ,,Isuse“, promrmlja. „Mislim da je bolje da je pustiš unutra“, reče Lusi izvinjavajući se. „Možeš li da me odneseš do prizemlja?“ „Zašto da prolaziš kroz to?“ ,,Ne mogu večno da je izbegavam. Osim toga, mama prekosutra dolazi. Biće joj lakše ako vidi da su joj ćerke makar počele ponovo da razgovaraju.“ „Još je prerano za to.“ „I ja tako mislim“, priznade Lusi. „Ali, pošto je već ovde, bolje da to odmah preturim preko glave.“ Nakon kratkotrajnog oklevanja, Sem provuče ruke ispod njenog tela. Lusi poskoči kao da je među njima potekla električna struja. Pokušala je da smiri disanje i prikrije svoju reakciju. Ali dok se držala za Semova ramena, primeti kako mu koža bukti ispod okovratnika i to joj pomogne da shvati da se i on slično oseća. „Hvala ti“, reče dok se Sem okretao postrance iznoseći je iz sobe. „Znam da bi joj radije pokazao vrata.“ „Nikad nije kasno da to učinim.“ Sem krene ka stepeništu. „Držaću vas na oku. Samo jedan pogrešan potez i dobiće šut-kartu.“ Lusi se namršti. ,,Ne želim da držiš stražu dok razgovaramo.“ „Neću držati stražu, ali biću u blizini ako ti zatreba pomoć.“ „Neće mi zatrebati.“ „Lusi, da li ti znaš šta je potres mozga?“ ,,Znam.“ ,,To je stanje koje nastaje kada doživiš tako snažan udarac u glavu da ti se mozak zakuca za lobanju, pri čemu strada veliki broj neurona“, nastavi on kao da ništa nije rekla. ,,To može da dovede do raznih nuspojava, kao što su problemi sa spavanjem, depresija ili gubitak pamćenja, a one mogu dodatno da se pogoršaju ako si izložena bilo kakvom naporu ili stresu... uključujući i seks.“ ,,To ti je rekao lekar?“ „Nije morao da mi kaže.“


„Sumnjam da seks može da pogorša moje stanje“, reče Lusi. „Osim ako to ne radimo na trambolini... okrenuti naglavačke.“ Mada je htela da bude duhovita, Semu nije bilo do šale. „Nećemo to raditi ni na trambolini niti bilo gde drugde“, žustro odgovori. Kad je Sem spustio Lusi na sofu propisno joj poduprevši povređenu nogu, Renfild ustade sa prostirke u uglu i zagega se k njima sa širokim psećim osmehom na zgužvanom licu. Dok je Lusi pružala ruku da ga pomazi, Sem se ponovo ustremi ka vratima. Pozvao je Alis da uđe i bez trunke ceremonijalnosti sproveo je do dnevne sobe. Mada je Lusi bila u zavojima i s onesposobljenom nogom, stekla je utisak da joj je sestra povređena mnogo više. Prenaglašena šminka, napeto lice i nezgrapno klackanje na štiklama visokim bar četiri inča... sve to je doprinosilo utisku prilične nesigurnosti. ,,Zdravo“, reče Alis. ,,Zdravo.“ Lusi se usiljeno osmehne. „Osećaj se kao kod svoje kuće.“ Dok je posmatrala kako se Alis pažljivo spušta na ivicu stolice, pred Lusinim očima prohuji kompletna zajednička istorija. Odnos sa Alis predstavljao je njenu najveću životnu frustraciju. Bio je to odnos pun nadmetanja, ljubomore, krivice i kajanja. Tokom odrastanja bile su neprestano primorane da se bore za ograničenu pažnju svojih roditelja. Mada se Lusi oduvek nadala da će njihov sukob početi da splašnjava kad postanu starije, stvari su sada stajale gore nego ikad. „Ovo je Renfild", rekla je, primetivši da Alis zuri u psa. Buldog zabrekta i podiže pogled ka Lusi, puštajući bale iz oklembešenih usta. „Nešto nije u redu s njim?“, zgroženo upita Alis. „Mnogo toga, ali nemamo vremena za nabrajanje“, umeša se Sem. Potom se okrenuo ka Lusi dodavši: „Imate deset minuta. Nakon toga zamoli sestru da se udalji pošto ne smeš da se zamaraš.“ ,,U redu“, reče Lusi, smušeno se osmehnuvši. Alis je delovala uvređeno dok je Sem napuštao sobu. „Zašto je tako grub?“


„Zato što brine za mene“, tiho odgovori Lusi. „Šta si mu ispričala o meni?“ „Veoma malo“, reče Lusi. „Mogu da se kladim da si mu rekla da te je Kevin ostavio zato što sam ja...“ „Verovala ili ne, ti nisi glavna tema naših razgovora", odbrusi Lusi, oštrije nego što je nameravala. Alis zatvori usta, ponovo napravivši onu uvređenu grimasu. „Mama te je zamolila da me obiđeš?“, upita Lusi nakon napetog zatišja. „Sama sam rešila da dođem. Zato što brinem za tebe, Lusi. Znam da se ne ponašam uvek onako kako bi ti želela, ali i dalje smo sestre.“ Lusi se uzdržala od otrovnih komentara. Primetivši da je napeta od glave do pete, pokuša da se opusti. Oseti kako joj neki potmuli bol probada kičmu. Šta, za ime božje, Alis traži ovde? Lusi je želela da veruje kako je njena poseta motivisana brigom i da je među njima ostalo bar malo iskrene sestrinske ljubavi, ali istovremeno je bila svesna da će im ovog puta trebati nešto više od krvnog srodstva da bi obnovile pokidane veze. Koliko god to surovo zvučalo, da joj Alis kojim slučajem nije sestra, Lusi nikad ne bi poželela da bilo šta ima s takvom osobom. „Kako napreduje tvoja veza s Kevinom?“, upita. ,,I dalje planirate da se venčate?“ ,,Da. Mama i tata sutra dolaze da zajedno razmotrimo planove za venčanje.“ „Znači, voljni su da finansiraju svadbu?“ „Mislim da jesu.“ „Mogla sam da pretpostavim“, procedi Lusi, ne uspevši da se obuzda. Šta god pričali, njeni roditelji nikada neće priznati da Alis može da snosi odgovornost za bilo šta i bilo koga. „Misliš da to ne treba da urade?“, upita Alis. ,,A šta ti misliš?“, odvrati Lusi.


„Mislim da je normalno da mi pomognu. Ja sam im ćerka.“ Alis je ošinu surovim pogledom. ,,Ti nešto moraš da shvatiš, Lusi. Nikad nisam svesno nameravala da te povredim. Ni ja ni Kevin. To uopšte nema veze s tobom. Ti si naprosto bila...“ „Kolateralna šteta?“ ,,Da, moglo bi tako da se kaže.“ ,,Ni tebi ni njemu nije palo na pamet da se zapitate šta može da proistekne iz vašeg trenutnog hira?“ „Ljubav je obično takva“, odgovori Alis bez trunke kajanja. ,,Zaista?“ Lusi se zavali još dublje u sofu, prekrstivši ruke preko grudi. „Nikad nisi pomislila da je Kevin možda shvatio da želi da okonča vezu sa mnom pa je u tebi video savršen izlaz?“ ,,Nisam“, prasnu Alis. „Moj razulareni ego zaključio je da se on možda istinski zaljubio u mene jer je shvatio da mu se dopadam više nego ti, koliko god to tebi zvučalo nemoguće.“ Lusi podigne ruku, pokušavajući da obuzda navalu besa. Okršaj je bio na pomolu, a ona nije imala snage za takve stvari. Alisina blizina sama po sebi bila je dovoljno stresna. Već je osećala kako joj se glavobolja svija oko čela. „Daj da batalimo tu temu. Bolje da razmislimo šta sada.“ „O čemu tu ima da se razmišlja? Ja se uskoro udajem. Svi moramo da nastavimo dalje, uključujući i tebe.“ „Plašim se da stvari nisu baš tako jednostavne“, reče Lusi. „Ovo nije tričava sapunska opera gde ljudi mogu tek tako da zaborave na prošlost i uživaju u volšebnom hepiendu." Tek kad je primetila njenu uštogljenost, Lusi se seti da je Alis nedavno izgubila posao pomoćnog scenariste za sapunsku operu Samo srce zna. ,,Izvini“, promrmlja. „Nisam htela da te podsećam.“ ,,U redu je“, kiselo procedi Alis. Obe nakratko zaćutaše. „Jesi li počela da tražiš drugi posao?“, upita Lusi. ,,To nije tvoja briga.“ „Nije, samo...“ Lusi ozlojeđeno uzdahnu. „Razgovor s tobom je kao koračanje po minskom polju.“


,,Ne treba da optužuješ samo mene. Zar sam ja kriva što me Kevin želi više nego tebe? Ionako je nameravao da te napusti. Šta je trebalo da uradim? Samo sam želela da budem srećna.“ Zar Alis stvarno ne shvata kako prolaze ljudi koji pokušavaju da budu srećni na tuđ račun? I ima li bilo kakav cilj posle? Ironijom sudbine, nikad nije delovala manje zadovoljno nego sada. Glavni problem u jurnjavi za srećom jeste što sreća nikad ne može biti krajnje odredište. To nije nešto do čega možeš da stigneš, već ono što ti se usput dešava. A to što je Alis trenutno radila - grabeći svaku mrvu zadovoljstva i odbacujući svaku skrupulu kako bi mogla da radi šta god joj se prohte - to je bila čista garancija za mizeran kraj. Ali Lusi je to prećutala, rekavši samo: ,,I ja želim da budeš srećna.“ Alis frknu od neverice. Naravno, Lusi je nije krivila zbog toga. Znala je da Alis uopšte nije shvatila poentu. Starinski sat iznad kamina odbrojao je velikodušnih pola minuta pre nego što je Alis došla do reči. „Htela sam da te pozovem na venčanje. Na tebi je da odlučiš da li ćeš doći ili nećeš. Takođe treba da odlučiš da li želiš da ostaneš u kontaktu sa mnom. Ja bih volela da se stvari vrate u normalu. Žao mi je što je ovako ispalo, ali to se nije desilo zbog mene. I zato ne nameravam da čitavog života ispaštam zbog nečeg za šta nisam kriva.“ Znači, to si htela da mi kažeš, pomisli Lusi. Alis ustade sa stolice. „Sad moram da idem. Uzgred, mama i tata bi voleli da upoznaju Sema. Planiraju da vas sutra izvedu na večeru. Ako je to neizvodljivo, mogu da dođu ovde i naruče večeru iz restorana.“ „Baš lepo od njih“, umorno reče Lusi. „Mislim da će se Semu dopasti ta ideja.“ Naslonila je glavu na sofu. „Hoćeš da ga pozovem da te isprati? “ „Nema potrebe“, odvrati Alis, zalupkavši štiklama po drvenom podu. Lusi je nepomično sedela još nekoliko minuta. Kad se osvestila, primeti da Sem stoji pored nje, sa nedokučivim izrazom na licu. „Koliko si čuo?“, upita tupim bezizražajnim glasom. „Dovoljno da zaključim da ti je sestra narcisoidna kučka.“ „Ona je tako nesrećna", promrmlja Lusi. „Dobila je što je htela.“ „Ona uvek dobije sve što hoće. Ali to ne uspeva da je usreći.“ Lusi tiho uzdahnu, protrljavši zadnji deo vrata. „Moji roditelji sutra dolaze.“


„Čuo sam.“ ,,Ne moraš da izađeš na tu večeru. Mogu da dođu po mene i odvedu me tamo gde su naumili. Tebi će sigurno prijati da konačno dobiješ malo privatnosti.“ „Poći ću sa tobom. Zato što to želim.“ „Meni se uopšte ne ide. Sigurna sam da će me nagovarati da se pomirim sa Alis i dođem na venčanje. Ako stvarno odem, grozno ću se osećati. A ako ne odem, delovaću kao ljubomorna, ogorčena starija sestra. Kao i uvek, u našoj porodici niko ne može da bude na dobitku. Niko osim Alis. Ona uvek pobeđuje.“ „Ali ne zauvek“, reče Sem. „Pogotovo ako pobeda podrazumeva udaju za Pirsona. Takav brak predstavlja siguran put u pakao.“ „Slažem se.“ Lusi zamišljeno nasloni glavu na sofu. Usne joj se izviše u gorkoslatki osmeh. „Moram da se vratim svom poslu. To je jedino što može da mi skrene misli sa Alis i Kevina i mojih roditelja.“ „Mogu li nekako da ti pomognem?“, tiho upita Sem. Lusi se zagleda u njegove plavozelene oči, pomislivši kako se Sem Nolan uopšte nije uklapao u brižljivo organizovan inventar njenih planova i nada. On je predstavljao komplikaciju na koju nije računala. Pa ipak, uprkos manama koje uopšte nije pokušavao da sakrije, Sem je bio pošten i pažljiv muškarac. Bog zna da je u njenom životu bilo premalo takvih. Jedini problem je u tome što je reč zauvek nespojiva s tipom kao što je Sem. To joj je savršeno jasno stavio do znanja. Ali umesto da se fokusira na ono što je nedostižno, možda bi trebalo da razmisli o tome šta može da dobije. Još nikad nije imala vezu zasnovanu isključivo na prijateljstvu i obostranom užitku bez uplitanja emocija. Da li je sposobna za takav aranžman? I šta bi mogla da izvuče iz toga? Šansu da se oseti živom i nauči da stvari pusti niz vetar. Šansu da priušti sebi malo čiste nepatvorene zabave pre nego što pređe u naredni životni stadijum. Donevši čvrstu odluku, zagleda mu se u oči. Sem je pitao može li nešto da učini za nju. Znala je šta treba da mu odgovori. ,,Da, možeš“, rekla je. „Vodi ljubav sa mnom.“


Osamnaesto poglavlje Sem je tako dugo piljio u nju i s tako zabezeknutim izrazom lica da je Lusi počela da gubi strpljenje. „Izgledaš kao da si progutao Renfildovu pilulu protiv glista“, reče mu. Sem smušeno skrenu pogled i prođe prstima kroz kosu, ostavivši nekoliko tamnih pramenova da štrče. Sav uzrujan, poče da maršira po sobi. „Nije vreme da zbijaš šalu s tim.“ „Misliš na pseće pilule?“ ,,Na seks.“ Izgovorio je tu reč kao da je u pitanju krajnje skaredna stvar. „Uopšte se ne šalim.“ ,,Ne smemo da se upuštamo u seks.“ „Što da ne?“ ,,Iz razloga koje i sama znaš.“ ,,Ti razlozi više ne važe“, reče Lusi ozbiljno. „Dobro sam razmislila o svemu i... Molim te, prestani da se vrpoljiš. Zašto ne sedneš pored mene?“ Sem obazrivo priđe i sede na ivicu stočića. Nasloni podlaktice na kolena i pogleda je pravo u oči. „Znam tvoja pravila“, nastavi Lusi. „Bez vezivanja i ljubomore. I bez nade za budućnost. Razmenjujemo samo telesne sokove, bez trunke emocija.“ ,,Da, baš tako“, reče Sem. ,,To su pravila kojih se pridržavam. Ali tebe neću da uvlačim u to.“ Lusi se namršti. „Nedavno si rekao da ćeš mi rado izaći u susret ako poželim malo osvetničkog seksa.“


„Nisam mislio ozbiljno. Ti nisi od one vrste žena koje mogu da se ograniče na prijateljstvo začinjeno neobaveznim seksom.“ „Otkud znaš?“ „Jednostavno nisi takva, Lusi.“ Sem ustade i poče ponovo da štrapacira po sobi. „Sad misliš da možeš da pristaneš na takvu vezu, ali to neće dugo potrajati.“ „ A šta ako obećam da neću tražiti ništa više od toga?“ „Svejedno ćeš to očekivati.“ „Zašto si tako siguran?" „Zato što takve veze mogu da funkcionišu samo kod površnih ljudi. Ja mogu da budem užasno površan, ali ti bi sve izbacila iz ravnoteže.“ „Slušaj, Seme... do sada nisam imala puno sreće s muškarcima. Veruj mi da na ovom svetu ne postoji tip bez koga ne bih mogla da živim, uključujući i tebe. Ali jutros, dok smo bili zajedno u onoj sobi... odavno se nisam tako lepo osećala. Ako sam voljna da prihvatim tvoja pravila, stvarno ne vidim u černu je problem. “ Sem zastade nasred sobe i prostreli je mrkim zbunjenim pogledom, kao čovek koji je ispucao sve argumente. ,,Ne“, konačno procedi. Lusi izvi obrve. ,,Da li to da shvatim kao definitivno ne ili kao eventualno ne?“ „Kao vraški kategorično ne.“ „Ali ćeš sutra ipak izaći na večeru sa mnom i s mojim roditeljima?“ „Toliko mogu da uradim.“ Lusi zabezeknuto zavrte glavom. „Spreman si da izađeš na večeru s mojim roditeljima, ali odbijaš da vodiš ljubav sa mnom?“ „Nešto moram da jedem“, odgovori on. „Kad na štakama ideš stepeništem, treba da se pridržavaš sledećeg pravila“, objašnjavao je Sem, koračajući tik iza Lusi dok su prilazili kući. „Zdrava noga naviše, a povređena naniže. Znači, kad se penješ, uvek prvo krećeš zdravom nogom, a kad silaziš, prvo spuštaš povređenu nogu i štake.“


Upravo su stigli iz lekarske ordinacije, gde je Lusi dobila štake i longetu. Pošto se prvi put obrela u takvoj situaciji, shvati da je baratanje štakama teže nego što je očekivala. „Nemoj da prebacuješ težinu na desnu nogu“, reče Sem, gledajući je kako se tetura po stazi. „Samo je zanjiši kroz vazduh i poskoči levom nogom.“ „Otkud znaš kako se koriste štake?“, upita zadihano. „Slomio sam zglob kad sam imao šesnaest godina. Sportska povreda.“ „Dok si igrao fudbal?“ „Dok sam posmatrao ptice.“ Lusi se tiho zakikota. „Posmatranje ptica nije sport.“ „Visio sam na grani Daglasove jele, na dvadeset stopa iznad zemlje, pokušavajući da spazim pirgavu njorku. To je ugrožena vrsta koja se gnezdi u starim šumama. Naravno, popeo sam se bez ikakve opreme. Kad sam spazio mladunče njorke, toliko sam se uzbudio da sam se okliznuo i pao, sudarajući se sa svim granama na putu do zemlje.“ „Baš si nagrabusio", reče Lusi. „Ali sigurna sam da se nisi pokajao što si se popeo na to drvo.“ „Naravno da nisam.“ Sem ju je posmatrao dok je skakutala na štakama. „Preneću te do kuće. Kasnije možeš da vežbaš. “ „Nemoj. Hoću sama da se popnem uz stepenice. Pojma nemaš koliko sam srećna što ponovo mogu da se krećem. To znači da sutra mogu da skoknem do svoje radionice.“ „Sutra ili prekosutra“, reče Sem. „Nemoj previše da se forsiraš, inače ćeš ponovo povrediti nogu.“ Lusi se upitno osmehnu. Kako bi mogla da odgonetne njegova raspoloženja? Nakon što ga je jutros šokirala otvorenim pozivom na seks, Sem je ponovo zauzeo onaj bezličan prijateljski stav kao tokom prva dva dana u kući Rejnšedou. Pa ipak, nije baš sve bilo isto. Povremeno bi primetila kako je obuzeto posmatra i znala je da je u tim trenucima razmišljao o onome što se tog jutra desilo. Tačnije, onome što se umalo desilo. I mada je Sem bio sumnjičav prema njenoj izjavi da je spremna da prihvati vezu bez ikakvih obaveza, bilo je očigledno da žarko želi da poveruje u to.


Kad je konačno došepala do kuće, Lusi je bila znojava i iznurena, ali ponosna na svoje postignuće. Krenula je za Semom ka kuhinji, gde je Holi užinala posle škole a Mark sedeo na podu sa Renfildom. „Ponovo si na nogama", reče Mark uputivši joj munjevit osmeh. „Svaka čast!“ „Hvala“, odgovori Lusi uz osmeh. „Divno je ponovo biti pokretan.“ ,,Lusi!“ Holi žurno priđe i opčinjeno se zagleda u štake. „Hej, ovo je strava! Mogu li da ih probam?“ ,,To ne služi za igru, dušo“, reče Sem, sagnuvši se da je poljubi. Pomogao je Lusi da se spusti na stolicu pored drvenog radnog stola i naslonio štake pored nje. Potom skrenu pogled ka Marku koji je pribijao Renfilda uz pod pokušavajući da mu otvori čeljusti. Šake su mu bile zaštićene baštenskim rukavicama. „Šta radiš tom psu?“ „Pokušavam da mu dam treću pilulu za epilepsiju.“ „Ali treba da mu daš samo jednu.“ „Hteo sam da kažem da nam je ovo treći pokušaj.“ Mark mrko osmotri tvrdoglavog buldoga. „Prvu je sažvakao i dunuo mi prah pravo u lice. U drugom pokušaju sam mu zaglavio čeljusti desertnom kašičicom i gurnuo pilulu unutra, ali on je ispljunuo pilulu i pojeo kašičicu.“ „Nije je stvarno pojeo“, pojasni Holi. „Uspeo je da je iskašlje pre nego što bi mu skliznula u stomak.“ Vrteći glavom, Sem priđe frižideru, uze parče sira i pruži ga Marku. „Ćušni pilulu u ovo, burazeru.“ „Znaš da je osetljiv na laktozu“, natuknu Mark. „Dobiće gasove.“ „Veruj mi, niko neće primetiti“, odgovori Sem. Mark skeptično ubaci kapsulu u kocku sira i pruži je Renfildu. Buldog smaza sir i izgega se iz kuhinje. „Pogodi šta ima novo!“, reče Holi čučnuvši pored Lusi da ispita longetu. „Tata i Megi će se venčati za četiri nedelje. I povešće me na medeni mesec!“ „Znači, konačno ste odredili datum?“, upita Sem. ,,Da, poslednji letnji vikend.“ Mark priđe sudoperi da opere ruke. „Megi želi da se venča na trajektu.“


,,Zezaš“, reče Sem. ,,Jok“, odvrati Mark, brišući ruke. „Znaš, nas dvoje smo se smuvali tokom vožnje trajektom“, objasni okrenuvši se ka Lusi. „Megi je bila prinuđena da sedi pored mene sve dok nije uvidela koliko sam magnetski privlačan.“ ,,To je sigurno bila duga vožnja“, dobaci Sem, vešto se izmakavši kad je Mark šaljivo zamahnuo rukom. ,,Ne mogu da verujem da su vam dopustili da se venčate na nekoj od tih šklopocija“, dodade kroz smeh. „Verovao ili ne, nismo prvi kojima je to palo na pamet. Ali ceremonija neće biti održana na plovnom trajektu već na jednoj rashodovanoj krntiji na jezeru Junion s koje se pruža fantastičan pogled na grad i Spejs Nidl.“ 3 „To je baš romantično“, reče Lusi. ,,Ja ću biti deveruša", objavi Holi, ,,a ujka Sem će biti kum.“ ,,Ozbiljno?“, upita Sem. ,,Ko bi mogao da održi bolji svadbeni govor?“, upita Mark, široko se osmehnuvši. „Bićeš mi kum, Seme? Nakon svega što smo zajedno prošli, ne mogu da zamislim nikog drugog u toj ulozi. Štaviše, moram priznati da si čak počeo da mi se dopadaš. “ ,,U redu, pristajem“, odgovori Sem. „Ali samo ako obećaš da ćeš odvesti tog džukca kad se odseliš odavde.“ „Dogovoreno." Srdačno se zagrliše, potapšavši jedan drugog po leđima. Kad je veče počelo da se spušta, Mark i Holi odoše da pokupe Megi s posla i izvedu je na večeru. „Lepo se provedite“, dobaci Mark dok je zajedno s Holi napuštao kuću. „Nemojte nas čekati. Nećemo žuriti nazad.“ „Vreme za žurkuuuu!“, veselo uzviknu Holi pre nego što se vrata zatvoriše. Lusi i Sem ostadoše sami u kuhinji. I dalje je zurio u zatvorena vrata, utonuo u misli. Kad je konačno skrenuo pogled k njoj, ona primeti promenu na njegovom licu. Tišina je pucketala oko njih, puna električnog naboja.

3

Toranj u Sijetlu. (Prim. prev.)


Sedeći za kuhinjskim stolom, Lusi ležerno dobaci: „Šta imamo za večeru?“ „Biftek, krompir i salatu.“ „Zvuči primamljivo. Daj da ti pomognem. Hoćeš da iseckam povrće za salatu?“ Sem donese dasku za seckanje, kuhinjski nož, sirovo povrće i zeleniš. Dok je Lusi seckala krastavac i žute babure, otvorio je bocu vina i nasuo dve čaše. „Ovog puta nećemo piti iz teglica?“, tobože nostalgično upita Lusi dokjoj je Sem pružao kristalnu čašu punu tamnog svetlucavog kabernea. „Ovo vino pije se sa stilom.“ Kucnuo se s njom i nazdravio: ,,Za Marka i Megi.“ „Misliš da se Aleks neće naljutiti što je Mark tebe odabrao za kuma?“, upita Lusi. „Čisto sumnjam. Njih dvojica nisu naročito bliski.“ „Zbog razlike u godinama?“ „Možda delimično. Ali mislim da je to pre stvar karaktera. Mark je tipičan stariji brat. Pošto brine za Aleksa, stalno mu drži neka predavanja. Aleks šizi zbog toga.“ „Šta im kažeš kad se posvađaju?“ „Misliš, kad ne hvatam zaklon?“, jetko upita Sem. „Marku kažem da Aleksa ne može promeniti, niti ga naterati da batali piće. Moraće to on sam da odluči. A Aleksu sam više puta rekao da će mi jednog dana pući film i da ću ga odvući na rehabilitacju. Ali ne u neki fensi centar gde se leče slavne face i gde može da računa na kraljevski tretman, već u ćumez okružen električnom ogradom gde će deliti sobu s nekim jezivim tipom i morati da čisti klozet.“ „Misliš da će Aleks dogurati do tog stadijuma? I da bi mogao da ga ubediš da... da potraži pomoć?“ Sem odmahnu glavom. „Mislim da Aleks dovoljno dobro funkcioniše da nikad ne završi na takvom mestu.“ Promućkao je tamnocrvenu tečnost, zureći u dubinu kristalne čaše. „Nikad to ne bi priznao, ali znam da je besan na čitav svet što smo odrasli u tako zajebanoj porodici.“


„Nemam utisak da si ti takav“, tiho reče Lusi. „Mislim, da si besan na čitav svet.“ Sem slegnu ramenima, a pogled mu odluta. ,,Ja sam prošao bolje od njega. Par kuća od nas živeo je stariji bračni par. Oni su mi pružili utočište. Nisu imali dece, pa sam često visio kod njih.“ Setno se osmehnuo. „Fred mi je dopuštao da rastavim stari budilnik u delove i ponovo ga sklopim. Od njega sam naučio razne stvari... kao, recimo, da zamenim odvodne cevi na sudoperi. Meri je bila učiteljica. Pozajmljivala mi je knjige i ponekad pomagala oko domaćeg. “ „Jesu li još uvek živi?“ „Nisu. Oboje su preminuli. Meri mi je ostavila nešto novca, koji sam upotrebio kao avans za kupovinu ovog imanja. Podržavala je moju ideju da napravim vinograd. Pravila je prvoklasno domaće kupinovo vino, tako slatko da je štipalo za grlo.“ Sem zaćuta, očiju zamagljenih od uspomena. Lusi shvati da on pokušava da uspostavi neku vezu s njom, da joj objasni sebe, mada to nije bilo nimalo lako. Nije bio od onih što se pravdaju ili izvinjavaju zbog toga što su takvi kakvi jesu, ali nekako je želeo da Lusi razume kako je njegova ličnost formirana kroz bračni i životni krah njegovih roditelja. „Jednog dana, na moj dvanaesti rođendan, došao sam kući iz škole“, prozbori nakon dužeg zatišja. „Viki je negde izašla sa Aleksom, a Mark otišao svojim putem. Majka je bila komirana na sofi. Tata se nalivao alkoholom, pravo iz flaše. Kad je došlo vreme za večeru, creva su mi zavijala ali u kući nije bilo ničeg za jelo. Počeo sam da tražiin oca i na kraju ga zatekao kako sedi u kolima parkiranim na kućnom prilazu i trabunja kako će da se ubije. Onda sam otišao kod Freda i Meri i ostao tamo tri dana.“ ,,Ti ljudi su ti puno značili, zar ne?“ „Spasli su mi život.“ „Jesi li im to ikada rekao?“ „Nisam, ali oni su to znali.“ Vrativši se u sadašnjost, Sem je oprezno pogleda. Lusi je znala da joj je rekao više nego što je nameravao, mada ni sam nije shvatao zašto, i da se sada kaje zbog toga. „Odmah se vraćam“, reče krenuvši ka zadnjem delu kuće da baci meso na roštilj.


Dok su se bifteci pekli na roštilju a crveni krompir cvrčao u rerni, Lusi se upusti u priču o svojim roditeljima i nedavnom otkriću da joj je otac bio oženjen pre nego što se oženio njenom majkom. „Nameravaš li da saznaš nešto više?“ „Priznajem da sam radoznala“, reče Lusi, ,,ali nisam baš sigurna da želim da čujem ono što otac ima da kaže. Znam da voli moju majku, ali ne želim da čujem da je neku drugu ženu voleo više nego nju.“ Prešla je prstima preko izbrazdane površine radnog stola. „Tata je oduvek bio pomalo distanciran. Rezervisan. Mislim da je ta žena odnela sa sobom deo njegovog srca i da je nakon njene smrti on ostao trajno hendikepiran. Ali mama ga je svejedno želela. “ „Sigurno je teško kad moraš da se nadmećeš s takvim uspomenama“, prozbori Sem. ,,Da. Sirota mama.“ Lusi napravi blagu grimasu. „Žao mi je što te toliko maltretiram. To nije pošteno prema tebi. Dovoljno je što me danima dvoriš, a sad još treba da ideš na neku smornu večeru s mojim roditeljima.“ ,,To nije nikakav problem.“ „Mislim da će ti se tata dopasti. On voli da priča naučne viceve koje niko ne kapira.“ „Kao na primer?“ „Recimo, zašto je pile prešlo put? Zato što pile u stanju mirovanja teži da ostane u stanju mirovanja, dok pilići u stanju kretanja teže da pređu put.“ Lusi zakoluta očima kad je Sem prasnuo u smeh. „Znala sam da će ti biti smešno. Znaš li neko zgodno mesto za tu večeru?" „Dak sup“, kao iz topa odgovori Sem. Jedan od najboljih restorana na ostrvu, s lokalnim specijalitetima, organskim povrćem gajenim u privatnom povrtnjaku i svežim morskim plodovima. Starinska gostionica s baldahinom od vinove loze i ekstravagantnim portretom Gruča Marksa u predvorju. „Sviđa mi se to mesto“, reče Lusi. „Samo što... Kevin i ja smo već bili tamo s njima.“ ,,Pa šta?“ Lusi slegnu ramenima, ne znajući zašto je to pomenula.


Sem je prostreli pogledom. ,,Ne plašim se poređenja s Kevinom.“ „Nisam na to mislila“, razdraženo promrmlja Lusi, osetivši kako joj krv navire u lice. Sem nasu još vina, podiže čašu i reče: „Vreme ranjava sva zaceljenja.“4 Lusi se slabašno osmehnu, prepoznavši čuveni citat Gruča Marksa. „Nazdravimo u to ime“, reče podignuvši čašu. Za večerom su razgovarali o kinematografiji, otkrivši da oboje vole stare filmove u crno-beloj tehnici. Kad je Lusi priznala da nije gledala Filadelfijsku priču s Kerijem Grantom i Ketrin Hepbern, Sem reče kako obavezno mora gledati taj film. ,,To je klasična iščašena komedija. Ne možeš da kažeš da voliš stare filmove ako to nisi videla.“ „Šteta što ne možemo odmah da ga odgledamo“, reče Lusi. ,,Ko kaže da ne možemo?“ „Imaš ga na DVD-ju?“ „Nemam, ali mogu da ga skinem sa neta.“ ,,To če trajati čitavu večnost.“ Sem se samouvereno osmehnu. „Imam akcelerator koji maksimalno ubrzava protok informacija kroz iniciranje nekoliko istovremenih konekcija preko višestrukih servera. Pet minuta, u vrh glave.“ „Taman kad pomislim da si maestralno dobro kamuflirao svoju štrebersku prirodu“, zadivljeno reče Lusi, „ona naprasno izbije na površinu.“ Posle večere pređoše u dnevnu sobu da gledaju film. Lusi odmah ponese priča o osornoj hladnoj naslednici, njenom nonšalantnom bivšem mužu i ciničnom novinaru kog je glumio Džimi Stjuart. Dijalozi behu prožeti elegantnim vrcavim humorom, a svaka pauza i svaka reakcija savršeno odmerene. Dok su crno-bele slike treperile na ekranu, Lusi se nasloni na Sema, gotovo uverena da će se on pobuniti zbog toga. Opuštena atmosfera i razmena krajnje ličnih iskustava doprinosile su intimnosti koju Sem sigurno nije želeo da podstiče. Ali on je ležerno zagrli i dopusti joj da mu nasloni 4

Ironična parafraza izreke Vreme leči sve. (Prim. prev.)


glavu na rame. Ona tiho uzdahnu, uživajući u čvrstini njegovog toplog tela. Dok joj je svest o njegovoj blizini lagano dopirala do uma, jedva je odolevala porivu da ga dodirne. ,,Ne gledaš film“, natuknu Sem. ,,Ni ti.“ „O čemu razmišljaš?“ Reči glavnih glumaca plutale su kroz pomrčinu poput uspenušanog šampanjca. ,,To sigurno nije ljubav, zar ne?“ ,,Ne, sigurno nije. “ „Misliš da bi to bilo neprimereno?“ ,,Da, strašno neprimereno. “ „Razmišljam o tome“, prozbori Lusi, ,,da još nikad nisam probala da budem u vezi u kojoj niko ništa ne obećava. Sviđa mi se to pravilo. Ako ništa ne obećaš, onda ne možeš da prekršiš obećanje.“ „Postoji još jedno pravilo koje ti nisam pomenuo“, obazrivo natuknu Sem. Oseti kako joj se kosa mreška od njegovog toplog daha. ,,Koje?“ „Moraš znati kad je gotovo. Ako bilo ko od nas zaključi da je kucnuo čas da se rastanemo, ono drugo to mora prihvatiti. Bez svađe i raspravljanja.“ Lusi utonu u čutnju. Utroba joj usplahireno poskoči kad je Sem promenio položaj na sofi. Okrenuo se k njoj, obasjan treperavom svetlošću pokretnih slika. Glas mu je bio tih, ali dovoljno snažan da se probije kroz prigušen žamor što dopire s ekrana. „Znaš, Lusi... od svih ljudi koje nikad ne bih želeo da povredim... ti se nalaziš na vrhu liste.“ „Mislim da si ti prvi muškarac koji brine zbog toga.“ Konačno se odvaži da podigne ruku i dodirne mu lice. Prsti su joj klizili po njegovom obrazu, osećajući suptilno podrhtavanje mišića na vilici i silovit ritam pulsirajuće krvi. „Daj da probamo“, prošapta. „Nećeš me povrediti, Seme. Neću ti to dopustiti.“


On polako ispruži ruku ka daljinskom upravljaču i isključi ton. Filmska priča se i dalje odvijala na ekranu, kao nemo titranje svetlosti i senki. Usne im se stopiše u dugom tečnom poljupcu, razmenjujući vrelinu i slast. Spusti joj šaku na potiljak i poče da ga masira. Uzbuđenje joj se još više produbi, prerastajući u neko tamno bezimeno osećanje koje je, poput usporene plime, nadiralo od nožnih prstiju ka temenu. Bilo je to nešto mnogo snažnije od puke želje. Bila je spremna da uradi apsolutno sve, samo da zadovolji tu neumoljivu razdiruću žudnju. Sem joj lagano zadigne majicu, odvajajući platno od kože. Osetila je kako joj bretele padaju s ramena i prsti mu nastavljaju ka leđima. Telo joj zadrhta od slatke jeze dok joj je raskopčavao brusthalter. Bacio ga je u stranu i klizio šakama preko njenih rebara, lagano se krećući naviše, ka nagim dojkama. Nadvivši se nad njom, sklopi usne oko ispupčene bradavice i lagano poče da je draži jezikom i zubima. Ugrizla se za usnu, jedva se obuzdavši u molbi da je uzme tu i sada, dok se rastapala pod nežnom usisavajućom vrelinom njegovih usta. Ispustivši strastan jecaj, grčevito mu zgrabi majicu. Želela je da je strgne i oseti njegovu kožu pored svoje. On nakratko zastade, skinuvši majicu i blago je potiskujući ka sofi, sve dok se nije opružila na leđa. Povređena noga bila joj je podignuta, a druga raskalašno visila sa strane. Polako se nadvio nad njom, pribivši svoje usne uz njene i zasuvši je sirovim, pohotnim, slatkim poljupcima. U ognju probuđenih čula, potpuno je izgubila kontrolu. Prepustila se njegovom vođstvu, dopustivši mu da je uhvati kao zvezdu padalicu s usijanim izgarajućim jezgrom. Kao kroz maglu čula je Sema kako mrmlja da treba da zastanu, da uzmu zaštitu. Prodahtala je da to nije potrebno pošto pije pilule za regulaciju ciklusa. Insistirao je da je odnese na sprat. Prvi put to ne sme da se desi na sofi. Ipak, nastaviše da se ljube kao opsednuti, proždirući jedno drugo. Semova ruka skliznu ka njenim bermudama i svuče ih niz bokove zajedno s gaćicama, izloživši njenu usijanu kožu struji svežeg vazduha. Lusi je već posustajala od želje, od potrebe da se rastopi u njegovim dodirima i poljupcima, da mu dopusti da joj uradi bilo šta, ali gaćice i bermude se zakačiše za longetu. Sem je morao da se zaustavi da ih raspetlja. „Pusti to. Nemoj prestajati“, prodahta, zajapurena od strasti, dok je on uporno pokušavao da izvuče lastiš koji se zakačio za kopču. „Seme... “


Primetivši njeno nestrpljenje, prigušeno se osmehnu. Pusti longetu i provuče joj ruku ispod vrata. Ponovo poče da je ljubi, usisavajući joj usne i istražujući njene tajne draži. „Ovo želiš?“, upita je klizeći joj šakom među uzdrhtalim butinama. Navodio je njeno razbuktano meso da se otvori pred njim. Milovao ju je laganim kružnim pokretima sve dok nije postala potpuno vlažna. Glava joj klonu preko njegove ruke. Dok joj je ljubio vrat, osećala je njegov vreli dah na koži. Lagano je prstima prodirao u nju. Propinjući se k njemu, telo joj se nespretno izvi sputano ortopedskom longetom. Čula je kako joj nešto mrmlja u uho... budi mirna, prepusti to meni, ne napreži se... ali nije mogla da se obuzda. Boreći se za dah, povuče ga k sebi, očajnički tražeći još i stežući mu čvrste mišiće na leđima. Glatka, zategnuta i svilenkasta koža i snažna, skladno građena ramena namamiše je da mu zarije zube u meso, ostavljajući trag polumeseca. Ugriz ljubavi zbog kojeg zadrhta. Zavukao je ruku među njihova pripijena tela i raskopčao farmerice. U njoj više nije bilo ni trunke snage. Mogla je samo bespomoćno da čeka da snažnim žudnim pokretom prodre u nju. Oseti kako joj se čitavo telo napinje, pa opušta, pa ponovo napinje. Onda on prodre još dublje i bujica neartikulisanih zvukova pokulja joj iz grla. Nema reči kojima bi mogla opisati to što je želela i što joj se dešava. Sem krenu šakom naviše, k njenim dojkama. Spusti prste na dva ispupčena brežuljka i od njegovog vlažnog stiskajućeg dodira oni postadoše još čvršći. Kroz tutnjavu vlastite krvi čula je kako joj Sem šapuće da ga uzme, da ga primi unutra. Dok se privijala uz njega, oseti kako joj podiže zadnjicu. Ponovo je zaronio u nju. Ispunjena silovitim osećanjem uzavrelog trenja, nije uspela da obuzda vrisak. Sem se u trenutku sledi. Pogleda je nadzemaljski plavim očima u kojima su titrale senke. „Jesam li te povredio?“, prošapta. ,,Ne, nisi...“ Preplavljena proključalom strašću, zgrabi ga za kukove i još čvršće povuče k sebi. „Molim te... nastavi...“ Sem nastavi laganim kontrolisanim tempom i ona poče da se izvija kao na stalku za mučenje. Podigla je kukove nemo ga preklinjući, ali on nije odustajao od tog nemilosrdnog sporog ritma. Čitavo telo postade joj napeto dok su joj se intimni mišići stiskali oko njegove čvrste prodiruće muškosti. Svaki put


zaronio bi sve dublje, mameći žudne promukle jecaje iz njenih grudi. Bilo je to više nego što može da podnese, to muževno telo koje hara po njenim tajnim predelima, golicavi dodir maljavih grudi na njenim dojkama, snažne šake što joj stiskaju bokove i podižu naviše pri svakom odmerenom zaranjanju. Onda oseti eksploziju zadovoljstva, grčeći se ushićeno i divlje. Sem uhvati njene jecaje vlastitim usnama i svom silinom zaroni u nju, dopustivši njenom uzdrhtalom telu da ga dokrajči i iscedi do poslednje kapi. Neko vreme oboje su nepomično ležali, u tišini. Čulo se samo usplahireno disanje. Lusi ga nežno zagrli, ljubeći mu vilicu, bradu, krajičak usana. ,,Seme“, reče glasom promuklim od zadovoljstva. „Hvala ti.“ ,,Da“, promrmlja on ošamućeno. „Bilo je fantastično.“ ,,Aha.“ „Ako će ti biti lakše“, šapne mu nežno u uho, „samo da znaš da te ne volim.“ Semove grudi zadrhtaše od prigušenog smeha. Očigledno je rekla pravu stvar. Savio se k njoj i poljubio joj nasmejane usne. ,,Ni ja tebe“, odgovori. Kad je prikupio dovoljno snage da se pomeri, Sem pokupi razbacanu odeću i prenese Lusi na sprat. Ležali su zajedno na širokom krevetu, utonuli u tišinu. Reči im privremeno splasnuše, kao ugalj pod slojem hladnog pepela. Sem je bio prožet nekim pritajenim nemirom, kao da mu je telo znalo da je napravio grešku mada mu je um uporno smišljao razloge koji su ga ubeđivali u suprotno. Lusi je bila odrasla žena, sposobna da samostalno odlučuje. Nije pokušao da je zavede niti sebe predstavi u lažnom svetlu. Dok ju je posmatrao, imao je utisak da je savršeno zadovoljna onim što je dobila. A bog zna da je i on. Zadovoljan i ispunjen do srži, kao nikada pre. Možda je baš u tome problem. To sa Lusi previše je dobro. I drugačije od svega što je dotad iskusio. Kako ga je navela da se tako oseća? To pitanje zahteva iscrpnu analizu, ali kasnije. Obrisi njenog tela stapali su se s pomrčinom poput rasplinutih senki na slikarskom platnu. Koža joj se čudno iskrila pod mesečinom koja se


uvlačila kroz prozor, dajući joj izgled nekog čarobnog bajkovitog stvorenja. Zadivljeno se zagleda u nju, prešavši joj šakom preko bedra. „Šta se na kraju desilo?“, prošapta Lusi. ,,Na kraju čega?“ ,,Na kraju filma. Za koga se Katrin Hepbern udala?“ „Neću da ti kažem. Ne želim da ti pokvarim zadovoljstvo.“ ,,Ti ne možeš ništa da mi pokvariš." Sem se poigravao njenom kosom, mrseći pramenove koji su podsećali na tamnu rasutu svilu. „Šta ti misliš da se desilo?“ „Mislim da je na kraju završila s Džimijem Stjuartom.“ ,,Zašto?“ „Zato što su ona i Keri Grant već bili u braku i razveli se, što znači da je ta kombinacija unapred osuđena na propast.“ Sem se nasmeja tom njenom prozaičnom tonu. „Pravi si cinik.“ „Kad po drugi put uletiš u brak sa istom osobom, to nikad ne uspe. Pogledaj samo Liz Tejlor i Ričarda Bartona. Ili Melani Grifit i Dona Džonsona. Osim toga, otkud tebi pravo da me nazivaš cinikom? Ti uopšte ne veruješ u brak, čak ni iz prvog pokušaja.“ „Verujem da brak kod nekih ljudi može da funkcioniše“, odgovori Sem, ne prestajući da mrsi njenu kosu. „Ali romantičnije je kad nisi u braku.“ Lusi se pridiže na lakat i skeptično ga osmotri. „Zašto tako misliš?" „Kad ljudi nisu venčani, zajedno su samo u dobru. Uzimaju ono najbolje što ta veza može da im pruži. Kada stvari krenu naopako, mogu da se raziđu i nastave svako svojim putem, bez ružnih uspomena i pogubnih posledica.“ Lusi nakratko zaćuta, utonuvši u misli. „Sigurna sam da postoji neka rupa u tvom rezonovanju.“ „Kakva rupa?“ „Još uvek ne znam, ali otkriću.“


Sem se osmehnu i povuče je naniže. Nadvivši joj se nad dojkama, lizne ukrućenu bradavicu i protrlja je palcem. Koža joj je bila poput blede svile, nerealno glatka pod vrhovima njegovih prstiju. Bio je očaran teksturom njenog tela, tako mekim i glatkim i podatnim. A tek taj miris, miris cveća i pamučne svežine, s erotičnim nagoveštajem soli i mošusa. Samo dašak tog mirisa bio je dovoljan da mu krv proključa. Lagano krenu usnama duž linije njenog tela. Primeti da joj udovi podrhtavaju dok se spuštao niže. Oseti kako mu miluje kosu i potiljak i hladnim prstima klizi po koži. Muškost mu se ponovo probudi. Krene ka izvoru tog čudesnog ženskog mirisa, ka mestu gde je bio najdublji i najzavodljiviji, a Lusi raširi noge i ispusti strastan dahtaj. Tiho je zaječala kad joj je zagnjurio lice među meka glatka bedra, klizeći jezikom preko vrelog svilenkastog mesa opijajući se njenim intimnim ukusima. Poigravao se s njom stavljajući je na slatke muke, sve dok se nije mahnito izvila k njemu i zajecala od žudnje. Upijajući svaki njen drhtaj, vodio ju je kroz okean osećanja koji je pretio da je potopi, sve dok joj telo nije postalo potpuno krotko i opušteno. Polako se pridigao i pružio preko nje, zaronivši u sočne raskošne dubine slasti koje mu je nudila. Njeni nokti zaparaše mu leđa, stvarajući osećaj koji ga protrese poput struje i nagna ga da još snažnije i dublje utone u nju. Bujica potiskivane žudnje pokulja iz njega bez bilo kakvog nagoveštaja, silovita i neumoljiva, šireći se kroz svaki atom njegovog bića, od temena do tabana. Zadihan i omamljen, bespomoćno se prevrne na stranu i Lusi se privi uz njega. Zatvorio je oči, pokušavajući da uravnoteži disanje. Udovi mu postadoše teški kao olovo. Dosad je nebrojeno puta iskusio seksualno zadovoljstvo, ali još nikad tako snažno i raskošno. Bio je isceđen kao limun i želeo samo da zaspi. Baš tu, u svojoj postelji, sa Lusi pored sebe. Ali mu ta poslednja misao naglo otvori oči. Nikada ni s jednom nije spavao nakon seksa, što je bio jedan od razloga što je više voleo to da radi u njenom nego u svom stanu. Mnogo je lakše kad možeš naprosto ustati i otići. Nekoliko puta je čak svoje razgoropađene partnerke morao da spakuje u kola i odveze kući. Pomisao na noć provedenu s nekom od tih žena uvek ga je ispunjavala odbojnošću, koja se čak graničila s panikom.


Natera sebe da ustane i odvuče se do kupatila. Nakon brzinskog tuširanja ogrne bademantil, navlaži čist peškirić toplom vodom i vrati se do kreveta. Pomogao je Lusi da se obriše i pažljivo je ušuška pod pokrivač. „Vidimo se ujutru“, promrmlja cmoknuvši je. „Gde ideš?“ ,,Na kauč.“ „Ostani sa mnom.“ Lusi zavodljivo pomeri kraj pokrivača. Sem odmahnu glavom. „Mogu da ti povredim nogu... da se skotrljam preko nje ili tako nešto...“ „Zezaš se?“ Usne joj se izviše u sneni osmeh. ,,Ova longeta je neuništiva. Možeš kamionom preći preko nje.“ Sem nakratko zanemi, uznemiren porivom da učini upravo to, vrati se u krevet i ugnezdi pored nje. „Više volim da spavam sam.“ ,,A, tako“, prozbori Lusi tobože nehajnim tonom. „Nikad ne spavaš sa svojim partnerkama?“ ,,Nikad.“ ,,U redu, ako tako više voliš“, rekla je, za nijansu brže nego što je trebalo. „Dobro onda.“ Sem se tiho nakašlja, osećajući se nevešto i glupo. „Znaš da to ne treba da shvataš lično, zar ne?“ Lusin nežan osmeh raspline se kroz vazduh. „Laku noć, Seme. Bilo mi je divno. Hvala ti.“ Sem se zamisli. To je verovatno prvi put da mu neka žena zahvali za seks. „Bilo mi je zadovoljstvo“, reče i krene ka susednoj sobi, obuzet neposustajućim nemirom. Nešto se očigledno promenilo u njemu, shvatio je. Ali, bog mu pomogao, nije želeo da sazna šta je to.


Devetnaesto poglavlje Kao što se moglo očekivati, Sem u tren oka osvoji Lusinu majku. Očeva reakcija bila je nešto obazrivija, bar u početku. Međutim, kako je večera u restoranu Dak sup odmicala, njih dvojica pronađoše zajednički jezik. Sem je probio led raspitujući se za robotsku svemirsku sondu u čijem je projektovanju Filip učestvovao. Shvativši da se ispod Semove mangupske fasade krije štreberska duša, Lusin otac, obično uzdržan, poče da brblja poput svrake. „Dugo smo verovali“, ushićeno je objašnjavao, ,,da se komete sastoje od mešavine predsolarnih čestica i leda koji se obrazovao na rubu Sunčevog sistema na temperaturi od apsolutne nule...“ Nakratko je zastao. „Ako nisi upoznat s terminom, apsolutna nula je...“ „Nulta tačka svake termodinamičke temperaturne skale“, ubaci se Sem. „Upravo tako.“ Filip zablista od zadovoljstva. „Međutim, nasuprot našim pretpostavkama, ispostavilo se da je najveći deo stenovite materije u kometi bio formiran unutar Sunčevog sistema na ekstremno visokim temperaturama, što znači da komete nastaju u uslovima ekstremne toplote i ekstremne hladnoće.“ ,,Fascinantno“, prozbori Sem. Očigledno je stvarno tako i mislio. Dok su njih dvojica ćaskala, Šeris Marin se zaverenički nagnu ka svojoj kćeri. „Božanstven je“, prošapta. „Tako je zgodan i šarmantan. I očigledno se dopada tvom ocu. Ovog ne smeš da ispustiš iz šaka, dušo.“ ,,On uopšte nije u mojim šakama“, šapatom odvrati Lusi. „Već sam ti rekla da je Sem zakleti neženja.“ Majka je očigledno uživala u izazovnosti situacije. „Nateraj ga da promeni mišljenje. Takav muškarac ne sme ostati neoženjen. To bi bilo ravno zločinu.“


„Ne želim da salećem jednog savršeno pristojnog muškarca. I otkud ti samo ideja da bih mogla da ga promenim? “ „Ah, mila moja Lusi“, nestrpljivo nastavi Šeris. ,,A šta misliš, čemu inače služi brak?“ Posle večere svratiše do vinograda Rejnšedou na kafu. Mada to nije bilo u planu, svi su mogli da primete da je Lusina majka, nakon što joj je Sem opisao svoj vinograd i renoviranu viktorijansku kuću, bukvalno izgarala od želje da vidi to mesto. Mark i Holi tog vikenda nisu bili kod kuće. Otputovali su s Megi u Belingam, u posetu njenim roditeljima. I tako Sem džentlmenski upita Šeris želi li da krene u neformalni turistički obilazak. ,,Ja ću ostati u kuhinji da napravim kafu“, rekla je Lusi kad su stigli. „Mama, nemoj da ispituješ Sema dok ti bude pokazivao kuću.“ Majka iznenađeno raširi oči. „Bog s tobom, Lusi! Ja nikad nikoga ne ispitujem." „Smem da odgovaram samo na cenzurisana pitanja“, reče Sem. „Ali ću u vašem slučaju, Šeris, napraviti određene ustupke.“ Majka se veselo zakikota. „Pomoći ću Lusi oko kafe“, reče otac. ,,Ja se uopšte ne razumem u te priče o renoviranju i adaptaciji. Čak ne umem da razlikujem zabat od pergole.“ Nakon što je Lusi ubacila braonkasta zrna u električni mlin, odmeri potrebnu količinu kafe dok je otac sipao vodu u bokal. ,,Pa, kako ti izgleda Sem?“, upitala je. „Sviđa mi se. Pametan momak. Vidi se da živi od vlastitog rada i vodi računa o sebi. I ima dobar smisao za humor. Jesi li videla kako se smejao onom fazonu o Hajzenbergu? Samo mi nije jasno zašto bi muškarac s tako snažnim intelektom traćio vreme na uzgajanje grožđa.“ ,,To nije traćenje vremena.“ „Hiljade ljudi širom sveta proizvode vino. Zašto bi neko pokušavao da stvori neku novu vrstu, kad ih već ima više nego dovoljno? Ne vidim nikakvu svrhu.“


,,To je isto kao kad bi rekao da nema svrhe da se ljudi bave umetnošću pošto je svet već pun umetničkih dela.“ ,,Ah, umetnost i vino. Ko je još video vajdu od toga? Samo nauka može da donese istinsku korist.“ „Sumnjam da bi se Sem složio s tim“, reče Lusi, posmatrajući oca kako sipa vodu u kafe-aparat. Aparat kliknu i poče da ispušta paru. ,,U svakom slučaju, moje mišljenje nije toliko važno“, napomenu otac. „Važnije je kako on tebi izgleda.“ ,,I meni se dopada, ali ne želim da se upuštam u ozbiljnu vezu. Nas dvoje imamo zasebne planove za budućnost.“ Otac slegnu ramenima. „Ako ti je lepo s njim, ne vidim zašto ne biste bili zajedno." Nakratko zaćutaše, osluškujući tiho grgoljenje kafe-aparata. „Sutra treba da se vidite sa Alis i Kevinom?“, konačno Otac klimnu glavom, mrko se osmehnuvši. „Znaš da taj brak, dođe do toga, neće potrajati duže nego grudva snega u paklu.“ biti stoprocentno siguran", odvrati Lusi, mada je duboko u njegovo mišljenje. „Ljudi ponekad mogu da te iznenade.“

upita Lusi. ako uopšte „Ne možeš duši delila

,,Da, tako je“, priznade on. „Ali kad doguraš do mojih godina, to se ne dešava baš često. Gde stoje šolje za kafu?“ Zajedno su pootvarali nekoliko visećih ormarića dok ih nisu pronašli. „Tvoja majka i ja nedavno smo razgovaral“, reče Filip i, na njeno zaprepašćenje, dodade: „Koliko sam shvatio, rekla ti je za moj prethodni brak.“ ,,Da“, promuca Lusi. „Pravo da ti kažem, bila sam šokirana.“ „Znaš, ta zapetljancija oko tebe, Alis i Kevina oživela je neka pitanja koja smo tvoja majka i ja dugo izbegavali.“ ,,Da li je to loše?“, obazrivo upita Lusi. ,,Ne znam. Nikad nisam smatrao da bračni ili ljubavni parovi treba baš o svemu da razgovaraju. Postoje stvari koje ne mogu da se reše pričom.“ „Pretpostavljam da je taj razgovor bio povezan sa... njom?“ Iz nekog razloga, Lusi nije imala snage da kaže s tvojom prvom suprugom.


,,Da. Znaš koliko volim tvoju majku i zato ne želim da pravim bilo kakva poređenja. Ali ta druga veza...“ Zaćutao je, a čelo mu se nabralo od napetosti kakvu Lusi još nikad nije videla na njegovom licu. ,,To je priča svoje vrste.“ „Kako se zvala?“, tiho promuca Lusi. Usne mu se razdvojiše, ali je umesto odgovora samo zavrteo glavom. Kakva je ta žena bila, upita se, kad se otac čak ni toliko decenija nakon njene smrti nije usuđivao da joj glasno izgovori ime? „Takav intenzitet emocija“, nastavi Filip nakon duže pauze, kao da govori sam sa sobom, ,,taj osećaj da ste stvoreni jedno za drugo, da ste kao dve polovine iste celine. To je bilo nešto... izuzetno.“ „Znači, ne kaješ se što si to učinio?“, upita Lusi. „Kajem se.“ Oči mu čudno zaiskriše kad je pogledao u nju. „Ponekad je bolje da nikad ne saznaš neke stvari“, dodao je promuklim glasom. „Ali to je samo moje mišljenje. Neko bi možda bio spreman da da sve na svetu da samo na par trenutaka iskusi ono što sam ja imao.“ Okrenuo se u stranu da naspe kafu. Lusi je ćutala, zapanjena tim neočekivanim izlivom emocija. Odvukla se do fioke sa escajgom da uzme kašičice. Da je njen otac češće pokazivao tu emotivnu stranu, sigurno bi prišla da ga zagrli. Ali on je oduvek zazirao od otvorenog izražavanja naklonosti, zakopčan do guše i skriven iza svog uštogljenog oklopa. Sada, iz tog kratkog razgovora u kuhinji, spoznala je pravu istinu o svom ocu. Shvatila je da je njegova bezgranična staloženost samo fasada, koja nema nikakve veze s duševnim mirom. Kad su se Marinovi vratili u Kaliforniju, Lusi je preko telefona saznala da je njihov susret sa Alis i Kevinom protekao u najboljem mogućem redu. Prema Šerisinoj priči, oboje su bili neobično smerni. Kevin je uglavnom ćutao. „Ali sam, uprkos tome, stekla utisak da su oboje odlučili da tu stvar izguraju do kraja, bez obzira na sve“, dodala je majka. „Mislim da su Kevina pritisli roditelji. Koliko sam shvatila, oni su čvrsto naumili da ga ožene.“ Lusi se tugaljivo osmehne. Kevinovi roditelji bili su već u godinama kad su dobili svog jedinca, pa su ga iz prevelike ljubavi strašno razmazili.


Naravno, kasnije su se gorko kajali što su odgajili tako nezrelog i egocentričnog stvora, ali bilo je prekasno za pitanje u čemu su pogrešili. Sad su verovatno mislili da će ga brak dovesti u red i naterati ga da konačno odraste. „Izašli smo na večeru“, nastavi Šeris, ,,i svi su se ponašali besprekorno.“ „Čak i tata?“, jetko upita Lusi. ,,Da, čak i on. Desila se samo jedna mala neprijatnost, kad je Kevin počeo da se raspituje o tebi.“ „Ozbiljno?" Nešto je preseče u stomaku. „Pred svima?“ ,,Da. Pitao je kako ti je noga i kako se osećaš. Takođe je pitao koliko je ozbiljno to između tebe i Sema.“ „Bože blagi! Kladim se da je Alis poželela da ga zadavi.“ „Nije odabrao najbolji trenutak“, odgovori majka. „Šta si mu rekla?“ „Istinu. Da odlično izgledaš, da si srećna i da mi se čini da postaješ veoma bliska sa Semom. I blistala sam od sreće dok sam to govorila.“ „Mama! Zar ti nisam rekla da Sem i ja nismo u ozbiljnoj vezi? Ne smeš da polažeš nade u nešto što je nemoguće.“ „Kako nemoguće“, odvrati majka onim samouverenim tonom koji joj je toliko išao na nerve, „kad se to već dešava?“ Dva dana kasnije Lusi se preselila u stan u Frajdej Harboru. Na njeno iznenađenje, Sem se usprotivio odluci da tako brzo napusti Rejnšedou, tvrdeći da joj treba još vremena da se odmori i oporavi. „Osim toga“, dodao je, „mislim da još nisi naučila propisno da barataš štakama.“ „Odlično baratam štakama“, ispravi ga Lusi. „Čak sam naučila i par trikova. Razvila sam vlastiti stil.“ „Seti se koliko tamo ima stepenica. Još ne možeš ni da hodaš ni da voziš. Kako ćeš da ideš u kupovinu i obavljaš ostale poslove?“ „Dobila sam poduži spisak telefonskih brojeva od dobrih ljudi iz Hog hevena.“ ,,Ne želim da se družiš s tom bajkerskom bandom.“


„Neću se družiti s njima“, odgovori Lusi uživajući u njegovoj reakciji. „Samo ću ih povremeno pozvati da mi priteknu u pomoć.“ „Kako hoćeš. To je tvoj život“, progunđa Sem, mada je bilo očigledno da mu se to ne dopada. Lusi nabaci vragolasti kez. ,,Ne brini“, rekla je. „Dopustiću ti da povremeno svratiš na partiju brzinskog seksa.“ Sem je mrko osmotri. „Baš lepo od tebe. Zar stvarno misliš da mi je seks glavni prioritet?“ Mada je Lusi bila pomalo tužna što mora da napusti Rejnšedou, znala je da je tako bolje za oboje. Još par dana bliskosti i Sem bi sigurno postao klaustrofobičan, mislila je. Što je još važnije, konačno će moći da se vrati u svoj atelje. Očajnički je žudela da ponovo oseti dodir stakla. Skoro da je mogla čuti kako je zove. Tog jutra kad je ponovo kročila u svoj atelje prošavši ispod table s natpisom Zanjiši se na zvezdi, duša joj je izgarala kreativnim ognjem. Odmah je počela da pravi veliku skicu ogoljenog stabla koje je nazrela na prozoru viktorijanske kuće u vinogradu Rejnšedou. Koristeći tehniku ručnog skiciranja i kompjuterski softver, iscrtala je linije duž kojih će izrezati staklo i numerisala sekcije za nijansiranje. Kada dovrši nacrt, napraviće tri kopije: jednu referentnu, drugu za isecanje elemenata i treću na kojoj će sklapati prozor. Nakon toga će uslediti proces preciznog zasecanja i lomljenja stakla, a potom doterivanje oblika i brušenje ivica. Lusi je još radila na skici kad je Sem, negde u vreme ručka, banuo u atelje. U ruci je držao dve šuštave papirne kese iz Market šefa. „Sendviči“, objasnio je. „Nisam te očekivala“, vedro dobaci, raširivši usne u izazovan osmeh. „Nisi dugo izdržao bez mene.“ Sem spusti pogled na gomilu skica raširenih po stolu. „Znači, ovo ti više prija od lenčarenja u mom vinogradu?“ Lusi prasnu u smeh. „Priznajem da mi je prijala tvoja pažnja, ali jedva sam čekala da se bacim na posao.“ Sem spusti kese na radni sto i priđe da pogleda skicu. „Prelepo izgleda“, reče šarajući očima po složenom desenu.


„Izgledaće fantastično kad je prenesem na staklo“, reče Lusi. „Pojma nemaš šta staklo može da učini.“ Uglovi usana šeretski mu se izviše. „Kad se staklo nađe u tvojim rukama, spreman sam na sve.“ Neko vreme stajao je pored nje, zagledan u skicu. „Doneo sam ti poklon za useljenje", odjednom izusti. „Mislio sam da ćeš želeti da ga držiš ovde.“ „Nisi morao da mi donosiš poklon.“ „Samo što nećeš moći odmah da ga koristiš.“ ,,Pa dobro... gde si ga ostavio?“ „Ostani tu. Odmah ću ga uneti.“ Lusi se nestrpljivo osmehnu dok je Sem izlazio kroz vrata. Kad je uterao bicikl s ogromnom mašnom nasred volana, oči joj se raširiše od iznenađenja. ,,Ne mogu da verujem! Oh, Seme! Ti si najslađi, najdivniji...“ Ispustivši oduševljen vrisak, ostade bez teksta kad shvati šta je tačno dobila. Pred njom je stajao božanstveni starinski restaurirani tamnozeleni bicikl sa snežnobelim zaobljenim branicima. ,,To je damski švin hornet iz pedeset četvrte“, objasni Sem, doguravši bicikl do nje. Lusi pređe prstima preko raskošne patine, debelih crnih guma i belog kožnog sedišta. „Savršen je“, promuca, primetivši da joj se pogled zamaglio i glas postao drhtav od emocija. Takav poklon mogla je dobiti samo od nekog ko ju je razumeo, ko ju je poznavao u dušu. To je bio znak da je Sem stvarno osećao nešto prema njoj, želeo to ili ne. Bila je zatečena spoznajom koliko joj je to bilo važno, koliko je želela da on na izvestan način brine za nju. „Hvala ti. Ja... stvarno...“ Ustala je i bacila mu se u zagrljaj, prislonivši lice uz njegovo rame. ,,To je sitnica.“ Sem je nezgrapno potapša po leđima. „Hajde, ne ponašaj se ko raspilavljena gimnazijalka.“ Sem odjednom postade napet i Lusi shvati zašto. „Ovo je nešto najlepše i najslađe što je iko ikada učinio za mene“, reče promuklim glasom. Potom se nasmeši i poljubi ga u obraz. „Opusti se. I dalje te ne volim.“ „Hvala bogu.“ Sem nabaci vragolasti kez, osetivši primetno olakšanje.


Naredne dve nedelje Lusi je vredno radila na svom vitražu i pripremala atelje za turiste koji su obilazili ostrvske umetničke radionice u sklopu dvodnevne manifestacije koja se održava svake godine. Skupina lokalnih umetnika započela je tu tradiciju još pre dve decenije, tako što su počeli da otvaraju vrata svojih ateljea za prijatelje i posetioce koji su želeli da popričaju s umetnicima, vide mesta na kojima su nastajala njihova dela i prisustvuju demonstraciji njihovog umeća. Slikari, vajari, juveliri, staklari i stolari samo su neki od umetnika i zanatlija koji su učestvovali u tom projektu. Sem je često svraćao do ateljea, navodno samo zato da proveri kako se Lusi snalazi, ali te posete obično su se završavale zajedničkim ručkom ili večerom. Mada je Lusi nakon preseljenja u novi stan nastavila da uživa u romantičnim trenucima sa Semom, on nikada nije otvoreno zahtevao ili automatski očekivao seks sa njom. Stekla je utisak da dolazi prvenstveno zato što uživa u njihovim razgovorima, da naprosto bude pored nje, nezavisno od toga da li će na kraju završiti u krevetu. Jednog popodneva došao je sa Holi i Lusi je pomogla devojčici da od stakla i bakarne folije napravi jednostavnu lupu za hvatanje sunčevih zraka. Drugog dana odveli su Holi do obližnjeg parka, gde se oko Sema momentalno sjatilo petoro-šestoro mališana. Deca su se oduševljeno kikotala dok ih je učio da poziraju kao statue. Lusi je bila zbunjena Semovim ponašanjem. Mada je njegova životna filozofija bila zasnovana na izbegavanju dubljeg vezivanja, postupci su mu ukazivali na to da čezne za bliskošću. Dok su razmenjivali uspomene iz detinjstva, često su zalazili na opasnu intimnu teritoriju. Što je bolje upoznavala prošlost braće Nolan, Lusi je sve više saosećala sa Semom. Deca alkoholičara često su podozriva prema snažnim emocijama. Kod njih postoji izražena tendencija da se izoluju od ostatka sveta kako niko ne bi mogao da ih povredi ili manipuliše njima. Ili, kao najgore od svega, da ih napusti. Zbog toga u prisnosti vide najveću od svih opasnosti, nešto što treba izbegavati po svaku cenu. Ali Sem se, uprkos tome, sve više trudio da joj se približi. Postepeno je učio da joj veruje, mada naizgled nije bio svestan toga. Ti si mnogo više od onoga što misliš, želela je da mu kaže. Nije bilo nemoguće verovati u to da bi Sem jednog dana mogao nekog zavoleti i dopusti nekome da zavoli njega. Pa ipak, tako ozbiljna promena zahteva proces samospoznaje koji može prilično dugo da potraje. Ponekad i čitav


život. A opet, možda se to nikad ne desi. Žena koja bi sve svoje nade prikovala za Sema nesumnjivo bi završila slomljenog srca. A Lusi je, makar pred samom sobom, morala da prizna da je nadomak toga da postane jedna od tih žena. Malo je nedostajalo da dopusti sebi da zavoli Sema. Neodoljivo ju je privlačio i bila je tako srećna kad su zajedno. To je bio znak da njihovo vreme munjevito ističe. Ako bude predugo čekala da raskine tu vezu, na kraju će biti opasno povređena. U stvari, mnogo više nego kad je raskinula s Kevinom. Ali dok ne kucne taj čas, želela je da što bolje iskoristi dragoceno vreme koje im preostaje. Da uživa u tim ukradenim trenucima ispunjenim gorkoslatkom spoznajom da je sreća prolazna i neuhvatljiva kao mesečina. Mada Lusi nije bila u direktnom kontaktu sa Alis, majka ju je redovno izveštavala o tome kako napreduju pripreme za venčanje. Ceremonija je trebalo da se održi u Crkvi Naše Gospe od Dobrog mora u Roš Harboru, na zapadnoj strani ostrva. Sićušna bela crkva, stara više od jednog veka, bila je smeštena na priobalnom uzvišenju s kog se pružao pogled na luku. Nakon toga će uslediti svečani ručak u dvorištu Makmilinsa, lokalnog restorana sa slavnom istorijom. Lusi je bila ogorčena što joj je majka, uprkos mlakom odnosu prema Kevinu, bila oduševljena samim venčanjem. Alis je ponovo dokazala da može da uradi šta god joj dune i nekažnjeno se izvuče. Kad je dobila pozivnicu za venčanje, Lusi je ćušne na kraj kuhinjskog pulta. Nije se usudila da skrene pogled u tom pravcu jer bi joj raspoloženje istog časa splasnulo. Kad je Sem stigao na dogovorenu večeru, odmah primeti zapečaćeni koverat. „Šta je to?“ Lusi složi grimasu. „Poziv za venčanje.“ „Nećeš da ga otvoriš?“ „Valjda se nadam da će nestati ako ga budem dovoljno dugo ignorisala.“ Želeći da se nečim uposli, okrene se ka sudoperi da opere listove zelene salate koje je stavljala u cediljku. Sem joj priđe otpozadi, spusti šake na kukove i povuče je k sebi. Strpljivo je čekao, tešeći je svojim prisustvom, a onda savi glavu i usnama


joj okrzne krajičak uha. Lusi zavrne slavinu i obriše ruke o kuhinjsku krpu. ,,Ne znam da li sam u stanju da se pojavim tamo“, reče utučeno. ,,Ne želim da idem, a moram. Ne vidim drugo rešenje.“ Sem je okrene k sebi i nasloni šake na kuhinjski pult. „Biće ti teško da posmatraš kako Kevin vodi Alis pred oltar?“ „Pomalo. Ali ne zbog Kevina. Zbog sestre. Još uvek sam besna što mi je zarila nož u leđa i što su me oboje lagali. I što mi se roditelji ponovo ponašaju po onom starom obrascu i što su odlučili da finansiraju svadbu, što znači da se Alis nikada neće promeniti, da nikada neće naučiti...“ ,,Diši“, podseti je Sem. Lusi duboko udahne i ozlojeđeno ispusti vazduh. „Koliko god da mi je mrsko da odem na to venčanje, ne mogu da sedim kod kuće dok se to dešava. Time bih ostavila utisak da još uvek gajim neka osećanja prema Kevinu ili da sam ljubomorna na Alis.“ „Hoćeš da odemo negde?“, upita Sem. Lusi se zbunjeno namršti. „Misliš... dok se budu venčavali?“ „Odvešću te na neko fino mestašce u Meksiku. Sigurno se nećeš gristi zbog venčanja ako se za to vreme budeš izležavala na beloj peščanoj plaži cirkajući mohitose.“ Ona ga zabezeknuto osmotri. „Uradio bi to za mene?“ ,,I ja bih izvukao neku korist“, s osmehom odvrati Sem. „Recimo, mogao bih da te gledam u bikiniju. Treba samo da mi kažeš gde želiš da ideš. U Los Kabos? Bahu? Možda Belize ili Kostariku...“ ,,Seme.“ Lusi ga usplahireno potapše po grudima. „Dirnuta sam tvojom pažnjom, ali koliko god mohitosa da sručim u sebe, neću moći poništiti činjenicu da se njih dvoje tog dana venčavaju. Zato ću ipak morati da se pojavim tamo. Pretpostavljam da ti...“ Zaćutala je, ne usudivši se da dovrši rečenicu. ,,Ti si pristala da budeš moja pratilja na Markovom i Meginom venčanju“, reče Sem. „Zato bi bilo pošteno da ja pođem s tobom na venčanje tvoje sestre." „Hvala ti.“


„Nema na čemu.“ ,,Ne... stvarno...“, uzbuđeno zausti, ,,već se bolje osećam kad znam da ćeš biti pored mene.“ Čim joj te reči skliznuše s usana, poželi da ih vrati, uplašivši se da je previše otkrila. Znala je da će i najblaži nagoveštaj da joj je Sem potreban, da emocionalno zavisi od njega, u njemu probuditi poriv da pobegne. Ali on spusti šake na njene obraze i poče da je ljubi. Klizio joj je dlanovima niz kičmu i privio je uza se. Ona začuđeno raširi oči kad oseti pritisak njegove stvrdnute muškosti. Sem ju je već dobro upoznao. Znao je gde je najosetljivija i šta je najviše uzbuđuje. Nastavio je daje ljubi sve dok nije sklopila oči i bespomoćno se naslonila na njega. Dok joj je srce mahnito lupalo, njegovi lagani vreli poljupci sagorevali su njenu snagu, oslobađajući bujicu neobuzdanih emocija. Okrenula je lice u stranu, koliko da dođe do daha. „Idemo gore“, prošapta. Digne je u naručje i ponese uz stepenice. Sledećeg vikenda Mark i Megi venčali su se na rashodovanom trajektu u Sijetlu. Bio je divan topao dan, a voda jezera Junion svetlucala je poput safira. Venčani obred bio je prožet osećanjem blaženog spokoja. U vazduhu nije bilo ni trunke nervoze ili nesigurnosti, napetosti ili meteža, apsolutno ničeg osim čiste nepatvorene sreće koja je zračila iz mladenaca. Megi je prelepo izgledala u elegantnoj haljini srednje dužine sašivenoj od svile boje slonovače, sa V-izrezom i bretelama od poluprozirnog bež šifona. Kosa joj je bila skupljena u jednostavnu punđu i ukrašena buketićem belih ruža. Holi je nosila sličnu haljinicu bež boje, sa zvonastim donjim delom preko postave od tila. Lusi je dirnulo kad su Mark i Megi, pre nego što će izgovoriti bračne zavete pred matičarem, pokazali devojčici da stane pored njih. Nakon što je poljubio mladu, Mark se sagnuo da poljubi i sestričinu. Zatim je u unutrašnjosti trajekta servirana spektakularna gozba - obilje primamljivog voća, bogat asortiman živopisnih salata, rižoto, testenine, sveži morski plodovi iz Tihog okeana, brioš sendviči s pikantnim prelivom i režnjevima sira i slanine i beskrajni nizovi tanjira punih raznog peciva i rolata. Umesto tradicionalne svadbene torte, na kuli od vertikalno poređanih poslužavnika od pleksiglasa aranžirani su kolači i mini-tortice. Unajmljeni džez kvartet zasvira pesmu Embraceable You.


„Žao mi je što se ovo dešava pre Alisinog venčanja“, reče Lusi Semu. ,,Zašto?“ „Zato što su svi tako srećni i što Mark i Megi blistaju od zaljubljenosti. U poređenju s tim, venčanje moje sestre delovaće mizerno, čak smešno.“ Sem se nasmeja i pruži joj čašu šampanjca. Bio je zaslepljujuće lep u tamnom odelu s deseniranom kravatom, mada je stalno povlačio kragnu u stranu kao da se guši u toj formalnoj odeći. „Ponuda za meksičko bekstvo još uvek važi“, reče. ,,Ne dovodi me u iskušenje.“ Kad su gosti napunili tanjire i zauzeli mesta za stolom, Sem ustade da održi zdravicu. Mark ponosno zagrli svoju suprugu i sestričinu. „Zahvaljujući velikodušnom sistemu javnog prevoza“, započe Sem, ,,moj brat danas stoji pred vama kao oženjeni muškarac. On i Megi započeli su svoju romansu na trajektnoj ruti od Belingama do Anakortesa... što nas neminovno podseća na staru izreku da je život putovanje. Neki ljudi imaju urođen osećaj za pravac. Gde god da ih bacite, dočekaće se na noge i nastaviti dalje. Ali moj brat svakako nije jedan od njih.“ Napravi pauzu jer su se gosti prigušeno cerekali i Mark mu uputi tobože upozoravajući pogled. ,,Pa ipak, naš Mark je nekim čudom uspeo da završi tamo gde treba da bude, što je iznenadilo sve koji ga poznaju, čak i njega samog.“ Zvanice se još glasnije nasmejaše. „Uprkos svim preprekama na putu, uprkos svim pogrešnim skretanjima i slepim ulicama, Mark je uspeo da pronađe svoj put do Megi.“ Sem podigne čašu. ,,Za Markovo i Megino zajedničko putovanje! I za Holi, najvoljeniju devojčicu na kugli zemaljskoj!“ Trajektom odjekne aplauz praćen oduševljenim klicanjem, a orkestar zasvira usporenu romantičnu verziju pesme Fly Me to the Moon. Mark zagrli Megi i povede je ka podijumu da odigraju mladenački ples. „Savršen govor“, prošapta Lusi Semu na uho. ,,Hvala.“ Sem se nežno osmehnu. ,,Ne mrdaj odavde. Brzo se vraćam.“ Pružio je ispražnjenu čašu jednoj od konobarica, uzeo Holi za ruku i zamolio je za ples. Rekao je devojčici da mu stane na stopala i počeo da je vrti po podijumu, a potom je digne u naručje i lagano zanjiše kroz vazduh. Lusi se setno osmehnu dok ih je posmatrala. U mislima je premotavala informacije koje je tog jutra dobila od svog bivšeg profesora Alana


Spelmana. To još nikome nije pomenula, jer ni sama nije znala šta da radi. Mada je Alanova ponuda trebalo da je ispuni srećom i uzbuđenjem, osećala je samo nemir i duboku rastrzanost. Alan joj je javio da je komitet Mičel art centra odlučio da joj dodeli jednogodišnju umetničku stipendiju. Srdačno joj je čestitao, napomenuvši da treba samo da potpiše izjavu da prihvata naznačene uslove pre nego što ta vest bude zvanično objavljena. „Ne mogu ti opisati koliko se radujem“, napisao je u mejlu. „Ubeđen sam da ti i Mičel art centar predstavljate savršenu kombinaciju. “ Lusi je morala da se nasmeje ironičnosti situacije. Nakon toliko propalih veza, konačno se obrela u savršenoj kombinaciji. Ali ne s nekim muškarcem, već s umetničkim programom. Dobila je šansu da provede godinu dana u Njujorku. Da stekne nacionalno priznanje. Da radi s drugim umetnicima, eksperimentiše s novim tehnikama i održava povremene dizajnerske performanse u tamošnjoj staklarskoj laboratoriji. Na kraju tog perioda imaće samostalnu izložbu. Bila je to šansa o kojoj je oduvek sanjala. I više je ništa nije sprečavalo da taj san ostvari. Ništa osim Sema. A opet, nije mu ništa obećala. Baš kao ni on njoj. Njihova veza zasnivala se na principu da bilo ko od njih može u bilo kom trenutku da ode, ne osvrćući se za sobom. Mičel art centar pružio joj je šansu koja se retko ukazuje. Možda samo jednom u životu. Sem sigurno ne bi želeo da zbog njega žrtvuje nešto što joj je bilo toliko važno. Zašto ju je onda obuzela takva melanholija? Zato što je želela da ostane sa Semom. Zato što joj je njihov odnos, uprkos svojim ograničenjima, mnogo značio. Ne mnogo. Previše. Vrativši se u sadašnjost, Lusi primeti kako Megi otac poziva na ples, a Mark kreće ka Semu i Holi. I ostali parovi pohrliše ka podijumu, privučeni sladunjavim čežnjivim notama. Sem se vrati do Lusi i ćutke ispruži ruku. ,,Ne mogu da plešem", pobuni se ona, pokazujući na longetu. Na usnama mu zaigra šarmantan osmeh. „Onda ćemo simulirati.“


Dopustila je Semu da svije ruke oko nje, opijajući se mirisom njegove preplanule kože pomešanim s mirisom kedrovine, zagrejanog štofa i uštirkanog pamuka. Pošto nije mogla da pleše s longetom, samo su se njihali u mestu, pripijeni jedno uz drugo. Duboko u sebi oseti neko komešanje, žudnju protkanu pomaljajućom panikom. Ako ga sada napusti, shvatila je, više nikada neće moći da mu se vrati. Ne bi podnela da ga viđa s drugim ženama, da posmatra kako im se putevi razilaze... i seća se leta kad su bili ljubavnici. Bili su nadomak uspostavljanju retke i čudesne povezanosti, nečeg iznad pukog fizičkog odnosa, ali na kraju se ispostavilo da su im zaštitni bedemi ostali nepoljuljani. Nisu se stopili u jedno biće. Nisu uspeli da dosegnu istinsku intimnost za kojom je Lusi oduvek čeznula. A opet, možda joj nikad više neće biti toliko blizu. „Ponekad je bolje da ne saznaš neke stvari rekao joj je otac. Nek joj je bog u pomoći, sad shvata na šta je mislio. „Šta ti je?“, prošapta Sem. ,,Ništa“, osmehnu se brzo. Ali Sema to nije moglo zavarati. „Šta te brine?“ „Ovaj... boli me noga“, slagala je. Ruke mu se još čvršće sviše oko nje. „Hajde, treba da sedneš“, reče odvodeći je s plesnog podijuma. Lusi se narednog jutra probudila kasnije nego obično. Raskošni sunčevi zraci prelivali su se po spavaćoj sobi njenog iznajmljenog stana. Bunovno se protegla i zevnula. Kad se okrenula na bok, iznenadi se primetivši da Sem spava pored nje. Brzo premota film od prethodne noći, setivši se da ju je Sem vratio kući. Bila je vesela i pripita od svadbenog šampanjca. Sem ju je svukao i smestio u krevet, tiho se smejući dok je pokušavala da ga zavede. „Kasno je, Lusi. Treba da spavaš.“ „Želiš me“, rekla je promuklim glasom, razvezujući mu kravatu. ,,Ne možeš to sakriti.“ Olabavila je svileni čvor i povukla mu glavu k sebi. Nakon tinjajućeg poljupca, pruži mu kravatu i trijumfalno se osmehnu. „Uradi nešto poročno“, rekla je. „Veži me ovom kravatom. Hajde, izazivam


te.“ Podigla je nepovređenu nogu i obavila ga njome. „Osim ako nisi previše umoran.“ „Pre bih bio mrtav nego umoran za takve stvari", odvrati Sem, upustivši se u ljubavnu igru koja je trajala duboko u noć. Nakon omamljujuće razmene nežnosti, Sem je očigledno bio previše iscrpljen da bi ispoštovao pravilo da nikada ne provodi noć u postelji sa partnerkom. Lusin pogled klizio je preko njegovih snažnih izduženih udova, glatkih mišićavih leđa i ramena, tamne razbarušene kose. Izgledao je nekako mlađe dok je spavao. Usta su mu bila opuštena, a guste trepavice, dva polumeseca, treperile su dok mu iza sklopljenih kapaka promicahu slike iz snova. Primetivši kako mu se čelo nabira, Lusi nije mogla da odoli i vrhovima prstiju zagladi mu napetu boru između obrva. Sem se probudi tiho huknuvši, dezorijentisan i bunovan. ,,Lusi“, reče promuklim glasom, instinktivno je privivši uz sebe. Ona se šćućuri uz njega, zagnjurivši nos u svetle malje na njegovim grudima. Ali već narednog trenutka oseti njegov uspaničeni trzaj. „Šta... gde...?“ Glava mu poskoči s jastuka i dah mu zastade u grudima kad shvati gde se nalazi. ,,Isuse“, promrmlja, skočivši iz kreveta kao da je izbio požar. „Šta se dešava?“, upita Lusi, zbunjena njegovom reakcijom. Sem se zapiljio u nju užasnuto, pogledom koji uopšte nije laskao njenoj sujeti. „Sinoć se nisam vratio kući. Prespavao sam kod tebe.“ „Opusti se. Renfild je u štenari, a Holi je s Markom i Megi. Nemaš razloga za brigu.“ Ali Sem je već grabio razbacanu odeću. „Zašto si mi dopustila da zaspim?“ ,,I ja sam zaspala", opravda se Lusi. ,,A i da nisam, ne bih imala srca da te budim. Bio si tako umoran, a ne smeta mi da podelimo postelju pa sam...“ „Meni smeta“, prasnu Sem. ,,Ja to nikada ne radim. Nikad ne ostajem sa ženom do jutra.“


,,A šta si ti? Vampir? To nije ništa strašno, Seme. Nema nikakav značaj.“ Ali on je uopšte nije slušao. Odneo je odeću u kupatilo i uskoro je začula šuštanje tuša. ,,A onda je naprosto zbrisao, kao ošureni pas“, rekla je Lusi kasnije tog jutra, kad je svratila kod Džastin i Zoi. „Samo je nešto progunđao i otišao. Još uvek ne znam da li je bio ljut ili prestravljen. Ili možda i jedno i drugo.“ Nakon što je Sem klisnuo iz stana, Lusi je prošetala do Umetničkog kutka da proćaska sa svojim prijateljicama uz jutarnju kafu. Odmah je shvatila da nije jedina kojoj tog jutra nisu cvetale ruže. Uvek nasmejana Zoi brinula je zbog srčanih tegoba svoje bake, a Džastin je upravo raskinula sa Dvejnom. Mada se trudila da deluje ravnodušno, bilo je očigledno da joj to teško pada. Kad je Lusi upitala zbog čega su raskinuli, Džastin smušeno promuca: ,,Pa, ovaj... nečim sam ga uplašila.“ „Čime? Da nisi pomenula test za trudnoću?" ,,Ma ne, taman posla!“ Džastin nestrpljivo odmahnu rukom. „Pusti moje probleme. Tvoji su mnogo zanimljiviji." Lusi im ukratko predoči Semovo čudno ponašanje, a onda nasloni bradu na dlan i namrgođeno upita: „Kako je moguće da neki muškarac odlepi zbog toga što je proveo noć sa svojom partnerkom? Kako to da Semu nikakav problem nije da imamo seks, ali se raspameti od panike već pri samoj pomisli da bukvalno spava sa mnom?“ „Razmisli šta krevet simbolizuje", reče Džastin. „To je mesto gde su ljudi najranjiviji. I totalno bespomoćni, jer nisu svesni šta se dešava oko njih. Kada dvoje spavaju u istom krevetu, to je čin koji podrazumeva ogromno poverenje. To je drugačija vrsta bliskosti od one koja se uspostavlja seksualnim činom. Drugačija, ali jednako snažna.“ „ A Sem ne želi da dopusti takvu bliskost“, zaključi Lusi, osetivši kako je nešto steže u grlu. ,,On u tome vidi opasnost jer je u detinjstvu ostao uskraćen za roditeljsku ljubav. Umesto ljubavi dobio je samo bol i poniženje.“ Džastin klimnu glavom. „Naši roditelji nam vlastitim primerom pokazuju kako funkcioniše veza između dvoje ljudi. Ako odrastaš s negativnim primerom, teško ti je da stvari vratiš u normalu.“


„Možda bi trebalo da popričaš s njim“, predloži Zoi, utešno stegnuvši Lusinu napetu ruku. „Ponekad je dobro da se stvari isteraju na čistac.“ ,,Ne mogu to da učinim. Još na samom početku obećala sam sebi da neću pokušavati da ga promenim ili popravim. On je odgovoran za svoje probleme, a ja za svoje.“ Sve dok joj Džastin nije pružila maramicu, Lusi nije ni primetila kako joj suze klize niz obraze. Šmrcajući i uzdišući, istresla je nos i rekla im da je dobila umetničku stipendiju. „Prihvatićeš tu ponudu, zar ne?“, upita Džastin. „Hoću. Sačekaću Alisino venčanje, a onda odlazim odavde.“ „Kada ćeš to saopštiti Semu?“ ,,U pet do dvanaest. Hoću da vreme koje nam je preostalo što bolje iskoristim. Kad mu saopštim svoju odluku, on će me sigurno podržati. Naravno, reći će da ću mu nedostajati, ali duboko u duši će mu sigurno laknuti. Mislim da i on oseća da nam se nešto dešava... da postajemo previše vezani. A to mora da prestane pre nego što stvari izmaknu kontroli.“ ,,Zašto?“, tiho upita Zoi. „Zato što smo oboje svesni da ću na kraju biti povređena. Sem nije od onih što mogu da kažu volim te i poklone svoje srce.“ Ponovo je istresla nos. „Ako nastavimo s tim, saplešće se o poslednji stepenik jer zna da on vodi u pravcu koji je za njega apsolutno neprihvatljiv.“ „Izvini, Lusi“, promrmlja Džastin. „Nikada te ne bih nagovarala da se smuvaš s njim da sam znala da će te to povrediti. Samo sam mislila da treba malo da se zabaviš. “ „Bilo je zabavno“, odgovori Lusi, brišući suzne oči. ,,Da, vidim. Urnebesno zabavno“, odvrati Džastin, a Lusi se šmrkutavo zakikota. Kasnije tog popodneva, dok je Lusi radila u svom ateljeu, neko pokuca na vrata. Spustila je alatke za sečenje stakla, na brzinu doterala kosu i krenula da proveri ko je došao u posetu. Pred vratima je stajao Sem sa živopisnim buketom cveća od narandžastih ruža, žutih ljiljana, ružičastih astera i gerbera. Spustila je pogled s njegovog nedokučivog lica na šarene glavice cvetova. „Pokajnički buket?“, upita jedva potisnuvši osmeh.


,,I pokajnička bombonjera“, dodade pokazavši pravougaonu satensku kutiju s barem kilogramom prvoklasnih čokoladnih bombona. „Plus iskreno izvinjenje", nastavio je ohrabren njenim izrazom. „Nisi ti kriva što sam prespavao u tvom krevetu. Kad sam bolje razmislio, shvatio sam da mi to iskustvo uopšte nije škodilo. Štaviše, drago mi je što se to desilo jer sam samo tako mogao da vidim koliko si lepa kad se probudiš.“ Lusi se nasmeja, a obrazi joj se zarumeniše. „Divno si to sročio, Seme.“ „Mogu li da te izvedem na večeru?“ „Stvarno bih volela, ali...“ ,,Ali?“ „Znaš, i ja sam puno razmišljala. Htela sam da te zamolim da se ograničimo na čisto prijateljstvo, bez propratnih užitaka. Barem nekoliko dana.“ ,,Naravno“, odgovori prostrelivši je ispitivačkim pogledom. „Mogu li da pitam zašto?“, tiho dodade. Lusi priđe stolu da spusti cveće i bombonjeru. „Treba mi malo prostora da raščistim neke stvari sa sobom. Ako misliš da zbog toga treba da odustanemo od večere, to je savršeno u redu.“ To ga iz nekog razloga naljuti. „Otkud ti samo ideja da bih zbog toga odustao od večere? Mislio sam...“ Zastao je tražeći prave reči. „Mislio sam da si dosad shvatila da od tebe želim nešto više od pukog seksa.“ Lusi se vrati do njega, raširivši usne u topao neusiljen osmeh koji ga još više zbuni. „Hvala ti.“ Dugo su tako stajali licem u lice, ne usuđujući se da se dodirnu. Lusi je pretpostavljala da oboje pokušavaju da se uhvate ukoštac s kontradiktornom činjenicom da se među njima dešava nešto pogrešno i ispravno u isto vreme. Sem ju je tako napeto posmatrao da je osetila kako joj se kostreše dlačice na potiljku. Ako se izuzme nevoljno podrhtavanje mišića na obrazu, lice mu je bilo ozbiljno i nepomično. Lusi se nelagodno promeškolji, razmišljajući kako da prekine nepodnošljivu tišinu. „Želim da te zagrlim“, prozbori Sem promuklim glasom. Svesna da joj obrazi poprimaju grimiznu boju, Lusi prasnu u nervozan smeh. Ali na Semovom licu nije bilo osmeha.


Mada su iskusili najintimnije trenutke polne ljubavi i videli jedno drugo u svim etapama svlačenja i oblačenja, u tom času ih mogućnost običnog zagrljaja oboje neprijatno uznemiri. Zakoračila je k njemu i on polako sklopi ruke oko nje, kao da se trudio da je ne preplaši svojom naglošću. Tela počeše kolebljivo da im se primiču. Njene graciozne obline obazrivo mu se priviše uz čvrste mišiće, a glava joj pronađe prirodno utočište na njegovom ramenu. Potpuno se opustivši, oseti kako dišu kao jedno, kako im srca kucaju u istovetnom ritmu i kako među njima počinje da teče neka nevidljiva struja. Ako je moguće da se ljubav izrazi kroz čist dodir dvaju tela, ali ne kroz seksualno sjedinjenje već kroz nešto još istinskije i celovitije, onda im se upravo to dešavalo, u tom trenutku i na tom mestu. Dok se privijala uz njega, izgubila je osećaj za vreme. Činilo se da oboje plutaju kroz neku bezvremenu dimenziju, izgubljeni jedno u drugom i rasplinuti u toj misterioznoj suštini koja ih je progutala, sve dok se Sem na kraju nije odmakao, promrmljavši da će doveče doći po nju. Lusi omamljeno zaklima glavom, uhvativši se za dovratak kako bi održala ravnotežu. Sem ode ne osvrnuvši se, spuštajući se niz stazu obazrivim korakom čoveka koji ne veruje vlastitim nogama. Nešto kasnije Lusi je pozvala Alana Spelmana da ga obavesti kako prihvata stipendiju, ali ga zamoli da sačeka sa zvaničnom objavom do kraja meseca. Alis i Kevin će se dotad venčati, razmišljala je, a ona će završiti rad na započetim delima. Svakog dana odvajala je nešto vremena za prozor koji je pravila za viktorijansku kuću u vinogradu Rejnšedou. Bilo je to složeno i ambiciozno delo, koje je zahtevalo maksimum umetničke veštine i tehnike. Lusi je izgarala od želje da svaki detalj bude besprekorno urađen. Sva njena osećanja prema Semu ulivala su se u staklo dok je isecala elemente i sklapala ih u vizuelnu pesmu. Staklo je bilo nijansirano prirodnim bojama zemlje, drveća, neba i meseca, sa prelivajućim slojevima koji su stvarali trodimenzionalni efekat. Nakon preciznog oblikovanja i sečenja, Lusi namesti olovnu rešetku koristeći stegu i klešta. Pažljivo je sklapala prozor, ubacujući komade stakla u olovne useke i potom prelazeći na finu obradu i podešavanje. Kad završi s tim, upotrebiće rešetku u obliku potkovice kako bi doterala spoljne ivice.


Nakon toga uslediće postupak lemljenja i nanošenje cementa koji će poslužiti kao vodena izolacija. Dok je vitraž poprimao željeni oblik, Lusi je sve više postajala svesna toplote koja izbija iz stakla, tinjanja koje nema nikakve veze s toplotom što zrači iz zalemljenog metala. Jedne večeri dok je zatvarala atelje skrenula je pogled ka nedovršenom prozoru koji je ležao na radnoj površini i primetila da staklo svetluca vlastitim sjajem. Nakon one noći kad je Sem prespavao u njenom stanu, njihov odnos ostao je platonski. Platonski, ali ne aseksualan. Sem je davao sve od sebe da je zavede strasnim zagrljajima i razdirućim poljupcima koji su razbuktavali plamen neutažene želje, ali Lusi se plašila da će, ako ponovo završi u krevetu s njim, izbrbljati koliko ga voli. Te reči su neprestano bile tu, u njenom umu i na njenim usnama, žudeći da budu izgovorene. Samo svest o tome da korača po rubu ponora davala joj je snagu da mu se odupre. Mada je Sem isprva dostojanstveno prihvatao njeno odbijanje, postajalo mu je sve teže da se zaustavi. ,,Kada?“, upitao ju je nakon poslednjeg susreta, dok je na usnama osećala njegov uzavreli dah i dok je zurila u te plavozelene oči što plamte opasnim sjajem. ,,Ne znam“, slabašno prozbori, drhteći od slatke jeze dok joj je šakama klizio niz leđa i bokove. „Prvo moram biti sigurna u sebe.“ „Dopusti mi da te uzmem“, prošapta, naslonivši svoje čelo na njeno. ,,Da čitavu noć vodim ljubav s tobom. Hoću da se ponovo probudim pored tebe. Samo mi reci šta želiš, Lusi, i ja ću to uraditi. Šta god želiš.“ Da vodim ljubav s tobom. Sem još nikad nije tako govorio o seksu. Te reči joj se sviše oko srca poput stege. To joj je najteže padalo u vezi sa Semom, to što je bio spreman da priđe toliko blizu, ali nikad koliko je ona želela. A pošto je najviše od svega želela da joj Sem uzvrati ljubav, i pošto je znala da je to nemoguće, nije imala drugog izbora nego da ga ponovo odbije. Lusi je završila prozor dva dana uoči Alisinog venčanja. Gosti sa strane već su počeli da pristižu, odsedajući u malim vilama u Roč Harboru i iznajmljenim sobama u hotelu De Haro. Lusini roditelji stigli su tog jutra i trenutno su bili na sastanku sa Alis i koordinatorkom za venčanje. Trebalo je


da Lusi sutradan izađe s njima na ručak, ali tog dana imala je u planu da večera sa Semom. Tada će mu reći da je odlučila da napusti Frajdej Harbor. Iz razmišljanja je prenu kucanje na vratima ateljea. ,,Napred“, doviknula je. „Otključano je.“ Na njeno iznenađenje, našla se oči u oči s Kevinom. Njen bivši momak snebivljivo se osmehnu. „Lus. Imaš par minuta?“ Srce joj siđe u pete. Nadala se da nije došao da se miri s njom, uvuče je u razgovor o zajedničkim uspomenama i izgladi stvari kako ništa ne bi moglo da baci senku na njegovo venčanje sa Alis. To je bilo potpuno izlišno. Hvala bogu, već ga je prebolela. Bila je voljna da ostavi prošlost za sobom. Poslednje što joj je trebalo bilo je da s Kevinom vrši autopsiju njihove propale romanse. „Imam par minuta“, odgovori obazrivo. „Ali ne više od toga, jer me čeka puno posla. A pretpostavljam da si ti u još većoj gužvi zbog predstojećeg venčanja.“ „Pravo da ti kažem, za mladoženju nema puno posla. Treba samo da se pojavim kada i gde mi kažu.“ Kevin je bio lep kao i uvek, ali delovao je čudno. Lice mu je imalo neki tup zbunjeni izraz, poput čoveka koji se sapleo na pločniku pa se osvrće naokolo pokušavajući da ustanovi o šta se spotakao. Dok je ulazio u atelje, Lusi brzo stavi listove novina preko vitraža, želeći da ga sakrije od njegovog pogleda. Obišla je oko radnog stola i naslonila se na ivicu. „Skinula si longetu“, prozbori Kevin. „Kako ti je noga?“ ,,Odlično“, nehajno je rekla. „Doduše, još uvek moram da pazim na nju. Ne smem previše da je opterećujem.“ Kevin priđe malo bliže nego što je pristojnost nalagala, ali Lusi nije želela da ustukne. Dok ga je posmatrala, upita se kako je muškarac s kojim je nekad bila tako bliska sad mogao da joj deluje tako strano. Nekad je verovala da je zaljubljena u njega... i to je stvarno podsećalo na ljubav, baš kao što cvetovi od svile mogu neodoljivo da podsećaju na pravo cveće i kao što četvrtasti cirkoni mogu da svetlucaju poput pravih dijamanata. Ali njihova verzija ljubavi svodila se na običnu glumu. Sve one zanesene reči i nežni rituali


služili su samo da prikriju prazninu koja je zjapila ispod površine. Lusi se nadala da je Kevin sa Alis ostvario neki dublji i iskreniji odnos. Nadala se, ali je istovremeno i sumnjala u to. I zato se naprasno sažali na njega. „Kako si?“, upitala je. Kevin skrušeno obori ramena, ispustivši težak uzdah. „Čini mi se kao da sam uleteo u tornado. Danima većamo o tome koje boje treba da bude cveće i kakve ćemo poklone spremiti za zvanice i kog fotografa i kamermana treba da angažujemo. Ne mogu više da podnosim to sranje. Sve je luđe i komplikovanije nego što sam zamišljao. Mislim, čemu tolika frka oko običnog venčanja?“ Lusi se usiljeno osmehnu. „Uskoro će sve biti gotovo pa ćeš moći da predahneš.“ Kevin poče da maršira po ateljeu kao po svojoj teritoriji. Dok su živeli zajedno, bio je tu bezbroj puta. Čak joj je pomogao da instalira vertikalne police za staklo. Ali sad je Lusi bilo neprijatno što joj Kevin tumara po radionici. On više nije pripadao tu. Više nije imao prava da tako slobodno vršlja po njenom ateljeu. „Znaš šta je najčudnije od svega?“, upitao je, šarajući očima po polici s dovršenim abažurima. „Kako se venčanje bliži, sve više razmišljam o tome šta se desilo s nama.“ Lusi zbunjeno zaškilji. „Misliš... s tobom i sa mnom?“ „Da.“ „Počeo si da me varaš, eto šta.“ „Znam. Ali moram da shvatim zašto sam to uradio.“ ,,To više nije važno. Sad je gotovo. Prekosutra treba da se venčaš.“ ,,Da si mi dala samo malo više prostora“, natuknu Kevin, „nikad se ne bih spetljao sa Alis. Mislim da sam se upustio u tu vezu samo da bih ti pokazao da mi treba više mesta.“ Lusi razrogači oči. „Kevine, stvarno ne želim da zalazim u to.“ On joj ponovo priđe, ovog puta još bliže. „Imao sam osećaj da nešto nedostaje u našoj vezi“, nastavi. „Mislio sam da ću to pronaći sa Alis. Ali nedavno sam shvatio da... da sam sve vreme imao to s tobom. Samo što to nisam video.“


,,Nemoj“, uspaničeno reče Lusi. „Ozbiljno ti kažem, Kevine. Nema svrhe da se upuštamo u takve priče.“ „Mislio sam da smo uleteli u kolotečinu i da mi je život postao užasno dosadan. Hteo sam malo uzbuđenja. Ispao sam neviđeni idiot, Lus. Bio sam srećan s tobom, a sve sam upropastio. Nedostaje mi ono što smo imali. Želeo bih...“ „Jesi li ti lud?“, prasnu Lusi. „Nisi valjda počeo da se premišljaš oko venčanja? I to baš sada, kad je sve isplanirano i kad su gosti već počeli da pristižu?“ ,,Ne volim Alis dovoljno da bih se oženio njom. Ako to uradim, napraviću veliku grešku.“ „Ali... obećao si joj. Ne možeš sada da se izvlačiš! U čemu je tvoj problem? Nalaziš li sadističko zadovoljstvo u tome da navodiš žene da se zaljubljuju u tebe i onda ih šutneš?“ „Uvukli su me u to. Niko nije pitao šta ja želim. Zar nemam prava da odlučim šta me čini srećnim? “ „Zaboga, Kevine! Zvučiš isto kao Alis. I ona stalno ponavlja kako samo želi da bude srećna. Oboje ste uvrteli u glavu da je sreća nešto za čim treba da jurite, kao dete za šljaštećom igračkom. Ali ništa nećete dobiti sve dok ne shvatite da treba da uzmete u obzir i tuđu sreću umesto da razmišljate samo o tome kako da udovoljite sebi. Sad stvarno treba da odeš, Kevine. I da održiš obećanje koje si dao Alis. Da preuzmeš odgovornost. Tek tada ćeš ispuniti preduslov da postaneš srećan.“ Sudeći po njegovoj namrgođenoj grimasi, Kevin je očigledno smatrao Lusin savet snishodljivim. „Kad si postala jebeni ekspert za takve stvari?“, upita je grubim pakosnim tonom. ,,Ti, koja si se upustila u vezu s nižerazrednim pozerom Semom Nolanom? Ako nisi znala, tvoj tobožnji ekspert za vino potiče iz porodice propalih alkoholičara i na kraju će završiti isto kao njegovi roditelji...“ „Molim te da odeš“, reče Lusi, prešavši na drugu stranu radnog stola. Oscilirajući između samosažaljenja i besa, Kevin je zalazio iz jedne krajnosti u drugu. ,,Ja sam ga nagovorio da izađe s tobom. To je nameštaljka, Lus... Ja sam to organizovao, zato što mi je dugovao uslugu. Pokazao sam mu tvoju sliku i zamolio ga da te nagovori da izađeš s njim. Alis je to smislila.“ Kevin


se opako smeškao, kao da priča neki uvrnuti vic. „Dojadilo nam je da se ponašaš kao žrtva. Hteli smo da te povežemo s nekim tipom i nateramo te da nastaviš dalje. Znali smo da ćemo samo tako uspeti da smekšamo vaše roditelje. “ „Jesi li zato došao? Da mi to kažeš?“, Lusi razočarano zavrte glavom. ,,To mi je već poznato, Kevine. Sem mi je sve ispričao, još na samom početku.“ Klizila je rukom preko stola sve dok pod prstima nije osetila utešnu glatkoću hladnog stakla. „Ali... zašto si onda...“ „Nije važno. Ako pokušavaš da me zavadiš sa Semom, nema potrebe da se mučiš. Odlučila sam da napustim ostrvo odmah posle venčanja. Selim se u Njujork.“ Kevin razrogači oči. „Otkud sad to?“ „Dobila sam umetničku stipendiju. Hoću da krenem iz početka.“ Čim je svario tu vest, Kevinove oči sevnuše od uzbuđenja, a boja mu se vrati u lice. „Idem s tobom.“ Lusi se tupo zagleda u njega. „Ovde nema ničega što me vezuje“, brzo je dodao. „Mogu da preselim firmu. Svuda ima posla za ljude iz moje branše. Zaboga, Lusi, to je baš ono što nam treba! Znam da sam te povredio i da sam zeznuo stvar, ali spreman sam da ti sve nadoknadim. Kunem se da hoću! Daj da okrenemo novi list i ostavimo ova sranja za sobom.“ ,,Ti si lud“, promuca Lusi. Toliko je bila zaprepašćena njegovim ponašanjem da je jedva našla reči. „Zaboga, Kevine... uskoro se ženiš mojom sestrom.“ ,,Ne volim Alis. Volim samo tebe. Nikad nisam ni prestao da te volim. I znam da ti osećaš isto prema meni, jer to ne može da se promeni za tako kratko vreme. Bilo nam je tako lepo, Lus. Seti se onoga što smo imali. Moraš da...“ Prišao je i zgrabio je za ruke. „Kevine, prestani!“ ,,Ja sam spavao sa Alis, ti si spavala sa Semom, što znači da smo kvit. To mora da ostane iza nas. Slušaj me, Lusi...“


„Pusti me!“ Uvređena i preplavljena besom, odjednom postade svesna kako je sa svih strana okružena staklom: staklenim pločama i krhotinama, staklenim perlicama i pločicama i smrvljenom fritom. Trebao joj je samo delić sekunde da shvati kako snagom volje to staklo može preoblikovati u sve što želi i grčevito se fokusirala na sliku koja joj se rađala u svesti. Kevin je povuče k sebi, teško dišući. ,,To sam ja, Lusi. To sam ja. Hoću da mi se vratiš. Hoću da...“ Naglo zaćuta, izustivši prigušenu psovku i munjevito sklonivši ruke s njenog tela. Kroz vazduh odjeknu jeziv pisak dok je malo tamno obličje lepršalo oko Kevinove glave. Slepi miš. „Šta, dođavola...“ Kevin uspaničeno diže ruke ka agresivnom krilatom stvorenju i poče da mlatara. „Otkud ova spodoba ovde?“ Lusin pogled prikova se za sto za lemljenje. Dva ugaona elementa koje još nije pričvrstila za prozor, izbrušeni komadi crnog opsidijana, počeše da se grče i migolje. ,,Krenite“, reče Lusi i oni se istog časa vinuše sa stola. Par šišmiša priključio se napadu na Kevina. Trio slepih miševa sekao je vazduh nazubljenim krilima, kidišući na Kevina sve dok ga ne sateraše do vrata. Spotičući se i psujući, Kevin izlete napolje. Dva šišmiša krenuše za njim, a treći polete ka uglu ateljea i stropošta se na pod, lepećući krilima po cementu. Duboko udahnuvši, Lusi krenu ka prozoru. Sunce je već bilo nisko na nebu najavljujući suton, a vazduh nabijen zaostalom dnevnom vrelinom. „Hvala ti“, reče otvorivši prozor i povukavši se u stranu. „Hajde, idi.“ Trenutak kasnije šišmiš raširi krila, klisnu kroz otvoren prozor u nebo i iščeznu.


Dvadeseto poglavlje „Uskoro ćeš morati da se skloniš odatle“, reče Sem, čučnuvši pored Aleksa koji je radio ispod majušnog rasklimatanog stepeništa između drugog sprata i centralne kupole. Već je ostrugao i očistio svaku pukotinu i sad je ukucavao potporne klinove na krajevima stepenika. Sem je znao da će to stepenište, kad mu brat završi posao, biti dovoljno čvrsto da izdrži slona. ,,Zašto?“, upita Aleks, zadržavši čekić u vazduhu. „Lusi dolazi na večeru.“ „Daj mi samo deset minuta, da završim ovo.“ „Hvala ti.“ Sem se blago namršti, pitajući se šta da mu kaže i kako da mu pomogne. Aleks se poslednjih dana čudno ponašao. Šunjao se po kući kao unezverena mačka. Sem i Mark su se nadali da će mu razvod doneti izvesno olakšanje, ali on je nastavio da tone. Postao je još mršaviji i ispijeniji, a podočnjaci su mu bili tamni i oklembešeni poput pogrebnih barjaka. Pa ipak, zahvaljujući genetskom blagoslovu, čak i u tom katastrofalnom stanju bio je upadljivo zgodan. Mada je na Markovom venčanju stajao po strani i nalivao se pićem, žene ga nisu ostavljale na miru. ,,Ale“, konačno prozbori, „nadam se da nisi prešao na neko opasno sranje.“ Aleks spusti čekić. „Nisam, ako misliš na drogu.“ „Grozno izgledaš." „Dobro mi je. Nikad se nisam bolje osećao.“ Sem ga sumnjičavo osmotri. „Drago mi je ako je tako.“ Kad je začuo zvono, sišao je u prizemlje da otvori vrata.


Pred ulazom je zatekao Lusi, koja je iz nekog razloga poranila. Odmah shvati da nešto nije u redu. Izgledala je kao da su joj upravo javili da je neko umro. ,,Lusi?“ Instinktivno krenu ka njoj, ali ona ustuknu. Nije mu dopustila da je dodirne. Zbunjen takvim ponašanjem, Sem se obazrivo zagleda u nju. Usne su joj bile suve i ispucale kao da ih je satima grickala. Onda natera sebe da se osmehne. „Moram nešto da ti kažem. Molim te da me ne prekidaš, inače neću moći da završim. U stvari, u pitanju je sjajna vest.“ Sem je bio tako zatečen beznađem koje je probijalo ispod Lusine lažne vedrine da je jedva uspevao da shvati šta mu priča. Nešto u vezi s nekim postdiplomskim programom i stipendijom. I nekim umetničkim centrom u Njujorku. Mičel art centrom. Rešila je da prihvati njihovu ponudu. To je prestižna stipendija, šansa kakvu čeka čitavog života. Treba da ostane tamo godinu dana. Posle se verovatno neće vratiti na ostrvo. Onda ućuta i zagleda se u njega, iščekujući neku reakciju. Sem nije znao šta da kaže. ,,To je sjajna vest“, konačno promrmlja. ,,Čestitam.“ Lusi klimnu glavom, nabacivši osmeh kao da ga je zakačila špenadlama. Ovog puta mu dopusti da je zagrli, ali telo joj je bilo kruto i napeto. Kao da je prebacio ruke oko hladne mermerne statue. „Nisam mogla da odbijem“, reče mu preko ramena. „Takva šansa se retko...“ ,,Razumem.“ Sem je pusti iz zagrljaja. „Treba da odeš tamo. Apsolutno.“ I dalje je zurio u nju, kao da mu mozak još uvek ne prihvata činjenicu da ga Lusi napušta. Lusi odlazi. Ta rečenica ga ispuni nekim tupim praznim osećanjem, koje je valjda trebalo da predstavlja olakšanje. Pa dobro. Bilo je krajnje vreme. Njihov odnos je već postajao škakljiv. Bolje da stave tačku dok je još uvek sve u redu. „Ako ti treba pomoć oko selidbe...“, zausti. „Hvala, ne treba. Sve je pod kontrolom." Oči joj zasuziše, mada se još uvek smešila. A tad reče nešto što ga je potpuno paralisalo. „Znaš, biće mi lakše ako se više ne budemo viđali. Moram da raščistim neke stvari.“


,,A Alisino venčanje...?“ „Sumnjam da će biti venčanja. Dobro je da se Alis izvukla iz toga. Brak je komplikovan čak i za ljude koji se stvarno vole. Mislim da ona i Kevin ne bi imali nikakve šanse. Čisto sumnjam..." Zaćutala je, ispustivši drhtav uzdah. Dok je Lusi stajala pred njim s očima svetlucavim od suza, Sema obuze neko čudno osećanje, najgore koje je doživeo kao zreo muškarac. Oštrije od straha i bolnije od tuge i praznije od samoće. Otprilike kao da mu je neko zario ledeni kolac u grudi. ,,Ne volim te“, reče Lusi drhtavo se osmehnuvši. Pošto ništa nije odgovorio, dodala je: „Reci mi da i ti osećaš isto.“ Bio je to njihov stari ritual. Sem se tiho nakašlja, skupljajući snagu da progovori. ,,Ne volim ni ja tebe.“ Lusi zadovoljno klimnu glavom, smešeći se i dalje. „Eto. Održala sam obećanje. Niko nije povređen. Zbogom, Seme.“ Okrenula se i sišla niz stepenice, pazeći na desnu nogu. Sem je stajao na verandi, zureći u automobil koji nestaje s vidika. Bio je obuzet neverovatnom mešavinom panike, besa i čuđenja. Šta se, dođavola, desilo? Polako se vratio u kuću. Aleks je sedeo u podnožju glavnog stepeništa mazeći Renfilda, koji mu se baškario kraj nogu. „Šta se dešava?“, upitao je. Sem se spusti pored njega i sve mu ispriča. Dok je slušao sebe, činilo mu se da taj glas dolazi odnekud sa strane. „Pojma nemam šta da radim“, promrmlja. „Zaboravi je i nastavi dalje“, prozaično reče Aleks. „Tako si uvek radio, zar ne?“ ,,Da. Ali nikad se nisam ovako osećao.“ Prošao je rukom kroz kosu i ona se nakostreši. Bilo mu je loše. Osećao je neku mučninu, kao da su mu vene pune otrova. Svaki mišić ga je boleo. „Mislim da me nešto hvata.“ „Možda treba da drmneš jedno piće.“


„Ako sada počnem“, grubo odvrati Sem, „više neću moći da se zaustavim. Zato mi učini uslugu i poštedi me takvih saveta.“ Usledila je kratka tišina. „Pošto si u tako usranom raspoloženju“, konačno prozbori Aleks, „imam nešto da ti kažem.“ ,,Šta?“, ljutito upita Sem. „Moram da se doselim kod tebe. Na neko vreme.“ „Šta?!“, ponovi Sem, ali sasvim drugačijim tonom. „Samo na nekoliko nedelja. Totalno sam švorc, Seme. Darsi je na sudu dobila kuću i sad hoće da je proda. Zahteva da se što pre iselim.“ ,,Hriste“, promrmlja Sem. „Tek što sam se otarasio Marka.“ Aleks ga prostreli mračnim uznemirujućim pogledom. „Moram da pređem ovde, Seme. Mislim da neću dugo ostati. Ne mogu sad da ti objašnjavam sve razloge.“ Zastao je, skupljajući snagu da procedi reči koje je upotrebio svega nekoliko puta u životu. „Molim te.“ Sem klimnu glavom, sleđen saznanjem da mu je taj pogled poznat. Zenice crne poput ponoći i zjapeće beznađe izgubljene duše. To isto video je u očima svog oca onog dana kad je napustio ovaj svet. Znajući da neće moći da zaspi, Lusi je najveći deo noći provela u svom ateljeu, dovršavajući prozor od bojenog stakla. Uopšte nije bila svesna koliko je vremena prošlo. Primetila je samo da je napolju počelo da sviće i da kroz vazduh lepršaju uobičajeni zvuci najavljujući novo jutro u Frajdej Harboru. Vitraž koji je napravila za Sema svetlucao je na radnom stolu, gladak i nepomičan, ali čim bi ga okrznula vrhovima prstiju, osećala je suptilnu energiju kako izbija iz stakla. Iscrpljena ali ispunjena čvrstom odlučnošću, vratila se u stan i natenane istuširala. Ostao je još samo jedan dan do Alisinog venčanja. Večeras je trebalo da se nađu na večeri koja će poslužiti kao generalna proba. Upita se da li je Kevin razgovarao sa Alis ili možda raskinuo s njom ili svoje sumnje zadržao za sebe. Šta god da se desilo, bila je previše umorna da bi marila za to. Umotala je vlažnu kosu u turban, obukla udobne stare flanelske pantalone i tanku rastegljivu majicu i uvukla se u krevet. Baš kad je počela da tone u san, pozvoni telefon.


Napipala je slušalicu. ,,Halo?“ ,,Lusi“, prozbori njena majka krhkim glasom. „Još nisi ustala? Nadala sam se da je Alis kod tebe.“ „Zašto bi bila kod mene?“ Lusi zevnu i protrlja bunovne oči. „Niko ne zna gde je. Malopre se javila telefonom. Kaže da je Kevin zbrisao. “ ,,Zbrisao?“, smušeno ponovi Lusi. ,,Da, prvim jutarnjim avionom. Zamenio je avionske karte koje smo im kupili za medeni mesec, bitanga jedna. Rešio je da umesto toga sam odleprša u Vest Palm. Alis je dobila histeričan napad. Nije kod kuće i ne javlja se na mobilni. Pojma nemam gde je otišla ni gde da je tražimo. Neki od gostiju su već ovde, a danas će stići i ostali. Prekasno je da otkažemo cveće i hranu. Kopile bedno! Zašto je morao da čeka do poslednjeg minuta da nam to uradi? Ali sad je najvažnije da pronađemo Alis. Plašim se da bi mogla da uradi nešto... dramatično.“ Lusi se iznureno istetura iz kreveta. „Pronaći ću je.“ „Hoćeš da tata pođe s tobom? Teško mu pada da sedi skrštenih ruku.“ „Neka, sama ću. Javiću vam čim nešto saznam.“ Kad je prekinula vezu, na brzinu veže kosu u konjski rep, navuče farmerice i majicu i bunovno ispritiska tastere na kafe-aparatu. Iz njega ubrzo potekne mastiljava crna tečnost. Kafa je bila prejaka. Nije dobro pogodila razmeru. Čak ni jaka doza mleka sa šlagom nije uspela da je ublaži. Napravi grimasu i sruči kafu kao gorak lek. Zgrabila je telefon i okrenula Alisin broj, nameravajući da joj ostavi poruku. Na njeno zaprepašćenje, Alis odgovori na poziv. ,,Zdravo.“ Lusi je nemo mrdala usnama, želeći da kaže deset različitih stvari odjednom, sve dok konačno nije šturo promucala: „Gde si?“ ,,U Makmilinovom mauzoleju.“ Glas joj je bio promukao. „Ostani tamo.“ „Nemoj nikog da dovodiš.“ „Neću. Samo ostani tamo.“


,,Dobro.“ „Obećaj mi.“ ,,Obećavam.“ Makmilinov mauzolej, poznat pod nazivom Svetlucava vista, bio je jedno od najlepših mesta na ostrvu, smešten u šumi severno od Roč Harbora. Džon Makmilin, osnivač izuzetno uspešne firme za proizvodnju kreča i cementa, lično je projektovao taj spomenik. Bila je to masivna građevina s impozantnim stubovima i masonskom simbolikom. Visoki stubovi okruživali su kameni sto i sedam kamenih stolica. Jedan od stubova namerno nije bio dovršen, onaj pored praznog mesta gde je trebalo da stoji osma stolica. Među lokalnim stanovništvom kružile su glasine da duhovi s obližnjeg groblja u sitne sate sede za kamenim stolom. Na Lusinu nesreću, šumska staza koja vodi ka Svetlucavoj visti duga je skoro pola milje. Koračala je obazrivo, pazeći da ne povredi tek zalečene tetive. Nakon što je prošla kroz malo groblje puno nadgrobnih ploča okruženih sićušnim ogradama, ugleda mauzolej. Alis je sedela na vijugavom stepeništu, obučena u farmerice i henli majicu. U krilu je stiskala neku belu lepršavu tkaninu nalik na til ili šifon. Lusi nije želela da sažaljeva svoju sestru, ali Alis je delovala tako jadno i bespomoćno. Izgledala je kao da nema više od dvanaest godina. Došepavši do stepeništa, jer noga je već počinjala da je boli, Lusi sedne pored Alis, na hladan kamen. U šumi je bilo mirno, ali ne i tiho. Vazduh je bio ispunjen šuštanjem lišća, cvrkutom ptica, lepetom krila, zujanjem insekata. „Šta ti je to?“, reče umesto pozdrava, gledajući u belu tkaninu u Alisinom krilu. ,,Veo.“ Alis pokaza na bisernu dijademu za koju je bio prikačen nevestinski veo od tila. „Lep je.“ Alis se okrenu k njoj tiho šmrcajući i obema rukama, kao malo dete, zgrabi rukav Lusine majice. „Kevin me ne voli“, prošapta. ,,On nikog ne voli“, reče Lusi, prebacivši joj ruku preko ramena. „Sigurno misliš da sam ovo zaslužila“, utučeno promrmlja Alis.


,,Ne mislim.“ ,,I mrziš me.“ ,,Ne mrzim te.“ Lusi se okrene i prisloni svoje čelo uz njeno. „Skroz sam sjebana.“ „Sve će biti u redu.“ „Pojma nemam zašto sam to uradila. Nisam smela da ti ga otmem.“ „Nisi ti ništa uradila. Da je stvarno bio moj, niko ne bi mogao da mi ga otme.“ „Tako sam tužna. I tako mi je žao.“ ,,U redu je.“ Alis je dugo ćutala, roneći suze koje su natapale Lusin rukav. „Nikad ništa nisam umela da uradim. Mama i tata... oni mi nikad nisu dopuštali da bilo šta probam. Osećala sam se potpuno beskorisno. Kao promašen slučaj.“ „Misliš, dok smo bile male?“ Alis klimnu glavom. „Navikla sam da sve dobijem na tacni. Čim bih zaključila da je nešto previše teško, dizala sam ruke jer sam znala da će neko to obaviti umesto mene.“ Baš tako, shvatila je Lusi. Ona i njeni roditelji stalno su na sebe preuzimali Alisine probleme, šaljući joj tako poruku da nije sposobna da ih sama reši. „Oduvek sam bila ljubomorna na tebe“, nastavi Alis. ,,Ti možeš da radiš šta god hoćeš. Ti se ničega ne plašiš. Niko ne mora da brine o tebi.“ „ Alis“, prozbori Lusi, ,,ne treba ti mamina i tatina dozvola da bi uzela svoj život u svoje ruke. Saznaj šta stvarno želiš i nemoj da odustaješ. Možeš već sutra da počneš.“ ,,I da tresnem pravo na nos“, reče Alis snuždeno. „Baš tako. A kad tresneš, dići ćeš se. Na vlastite noge, ne tražeći bilo čiju pomoć. Tada ćeš shvatiti da možeš da vodiš računa o sebi.“ ,,Oh, uštini me“, reče Alis. Lusi se široko osmehne i stegne je u zagrljaj.


Dvadeset prvo poglavlje Svi na ostrvu, uključujući i radnike iz Semovog vinograda, čuli su za otkazivanje venčanja i katastrofu Alisine romanse. Čitav grad brujao je o tome. Sem je tračeve pratio samo zato što se nadao da će iz njih izvući neku informaciju o Lusi, ali njeno ime pominjalo se veoma retko. Čuo je da su Marinovi, uprkos svemu, održali onu probnu večeru, a narednog dana i prijem koji su planirali da prirede posle venčanja. Nisu odustali od muzike, hrane i pića. Takođe je čuo da su nameravali da tuže Kevina i traže od njega da nadoknadi bar deo troškova, uključujući avionsku kartu koju je iskoristio za svoje samačko putovanje.

Prošla su već tri dana otkako je Lusi posetila Rejnšedou. Mark, Megi i Holi upravo su se vratili s medenog meseca. Sem i Aleks pomogli su im da se presele u svoj novi dom, adaptiranu seosku kuću s tri spavaće sobe i malim ribnjakom. Ne mogavši više da izdrži, Sem pozove Lusi telefonom i ostavi joj kratku poruku, zamolivši je da porazgovaraju. Ali ona se nije javila. Već je bio na izmaku nerava. Nije mogao ni da jede ni da spava. A ne razmišljati o Lusi bilo je još mučnije od razmišljanja o njoj. Mark pokuša da mu pomogne iscrpnim razgovorom. ,,To sa Mičel art centrom zvuči kao krupna stvar.“ ,,Da, to je vraški prestižna stipendija.“ „Zato nećeš da je nagovoriš da odbije ponudu?“ „Nikad ne bih dopustio da se Lusi toliko žrtvuje. U stvari, drago mi je što odlazi. To je dobro za oboje.“ Mark ga osmotri ispod oka. ,,Za nju jeste dobro, ali kako može da bude dobro za tebe?“ „Znaš da ne želim da se vezujem."


,,Zašto?“ „Zato što ne mogu“, prasnu Sem. ,,Ja nisam kao ti.“ „Isti si kao ja, idiote. Po svaku cenu pokušavaš da izbegneš ono što smo doživeli u detinjstvu. Misliš da je meni bilo lako da priznam da sam zaljubljen u Megi? I da je pitam da se uda za mene?“ „Sigurno nije.“ ,,E pa grešiš. Bilo je savršeno lako.“ Mark se osmehnu primetivši zbunjen izraz na Semovom licu. „Kad pronađeš onu pravu, Seme, najteža stvar na svetu postane najlakša. Imao sam iste probleme kao ti. Nolanovi ne mogu pobeći od toga. Ali reći ću ti nešto - nije bilo šanse da dopustim da Megi ode a da joj bar ne kažem da je volim. A kad sam to uradio... nisam imao izbora nego da zadržim dah i skočim.“ Otprilike osamdeset pet i po sati nakon Semovog poslednjeg susreta sa Lusi - mada on, naravno, nije štopovao vreme - u kuću na posedu Rejnšedou stigla je masivna pošiljka. Dvojica tipova pažljivo istovariše iz kombija neku veliku pljosnatu stvar i poneše je uz stepenice. Sem je stigao iz vinograda baš u trenutku kad su odlazili. Aleks je stajao u hodniku, zureći u delimično raspakovan paket. Bio je to vitraž sa slikom ogoljenog stabla. „Jesi li pronašao neku poruku?“, upita Sem. „Jok.“ „Jesu li dostavljači rekli nešto?“ „Samo da će postavljanje biti užasno zeznuto.“ Aleks se spusti na kolena, radoznalo posmatrajući prozor. „Pogledaj ga samo. Očekivao sam nešto kitnjasto, u viktorijanskom stilu. Ovakvo nešto sigurno nisam.“ Vitraž je bio snažan i smeo i prefinjen, sa stapajućim slojevima stakla, prirodnim bojama i varirajućom teksturom. Stablo i grane, napravljeni pomoću olovne rešetke, bili su umetnuti u prozor na način kakav Sem još nikada nije video. Mesec je blistao kao da zrači vlastitom svetlošću. Aleks ustade i izvadi mobilni iz zadnjeg džepa. „Pozvaću momke iz ekipe da mi pomognu da postavimo prozor. Uz malo sreće, mogli bismo to još danas da obavimo.“


,,Ne znam“, prozbori Sem. „Šta ne znaš?“ ,,Ne znam da li želim da ga postavim.“ Aleks se unervozi i mrko ga pogleda. „Poštedi me tog sranja. Ova kuća mora imati taj prozor da bi bila ono što jeste. Nekada davno tu je bio isti ovakav vitraž.“ Sem upitno izvi obrve. „Otkud ti to znaš?“ Aleksovo lice postade potpuno bezizražajno. „Samo sam hteo da kažem da mi deluje kao stvoren za ovo mesto.“ Krenuo je niz hodnik, tipkajući telefon. ,,Ja ću to sve da sredim.“ Zahvaljujući Lusinim preciznim merama, Aleks i njegovi radnici uspeli su da postave prozor na već postojeći panel i zaplombiraju ivice prozirnom silikonskom smesom. Glavni deo posla obavljen je pre sumraka. Silikon treba da odleži dvadeset ćetiri sata, a onda će staviti drvene lajsne duž ivica i prozor će biti gotov. Upravo smo ugradili prozor, napisao je Sem u SMS poruci za Lusi. Da samo vidiš kako lepo izgleda. Ni ovoga puta nije odgovorila. Semu obično treba dosta vremena da se razbudi, ali tog jutra naglo otvori oči i uspravi se u sedeći položaj. Bio je ispunjen nekim nemirom i nelagodnošću, kao da je hteo da iskoči iz vlastite kože. Odvukao se do kupatila da se obrije i istušira. Pogledavši usput u ogledalo, otkri napeto i ogorčeno lice. Kao da nije njegovo. Ipak, taj izraz mu odnekud beše poznat. Tad shvati da izgleda isto kao Aleks. Navukao je farmerice i crnu majicu i krenuo ka kuhinji da popije kafu i doručkuje. Ali kad je stigao do odmorišta, spazi prozor od bojenog stakla i ukopa se u mestu. Nije bio isti. Stakleno nebo bilo je preplavljeno ružičastim i narandžastim bojama praskozorja, a tamne grane prekrivene raskošnim zelenim lišćem. Uzdržane nijanse ustuknule su pred iskričavim koloritom. Blistave boje razlivale su mu se pred očima poput vizuelne muzike i prodirale do onog tananog dela duše u kom obitavaju najdublji instinkti. Iz tog prozora izbijalo je nešto više od same lepote. U njemu je bila sadržana istina koju više nije mogao da porekne. Istina koja mu je srušila sve bedeme


i naterala ga da zatrepće kao da je iz mrklog mraka kročio u zaslepljujuću svetlost. Ošamućen, izađe napolje i krene ka vinogradu da vidi kakvu je magiju Lusi tamo stvorila. U vazduhu je lebdeo miris nabujalog rastinja i morske soli. Svojim naprasno izoštrenim čulima primeti da je vinova loza zelenija, a zemlja plodnija nego ranije. Nebo se kupalo u bleštavoj plaveti. Oči počeše da ga peku od navirućih suza. Savršen pejzaž, kakav je mogao nastati samo u slikarskoj mašti, bio je stvaran. Umetnost koju je mogao da oseti, dodirne, okusi. Šta god to bilo, nešto se dešavalo u vinogradu. Prirodne sile ili magijske čini. Nemušti jezik na kom je njegova loza ispevala hvalospeve životu. Kao u snu, priđe onoj presađenoj lozi koju još niko nije uspeo da identifikuje. Još pre nego što ju je dodirnuo, oseti njenu energiju, pulsiranje čokota i izdanaka što bujaju od života. Mogao je osetiti snagu s kojom korenje prodire duboko u zemlju, čineći biljku toliko stamenom da je više ništa nije moglo pomeriti. Prešavši dlanovima preko lišća, oseti kako mu ono odgovara umilniin šapatom i kako mu tajna misteriozne loze prodire kroz kožu. Otkine jedno modroplavo zrno, stavi ga među zube i zagrize. Ukus je bio dubok i složen, kao gorkoslatki talog prošlosti koji se preliva u nabujalu tamnu misteriju onoga što još nije mogao naslutiti. Tad začu zvuk automobila na stazi ka kući. Okrenuo se i ugledao Aleksov BMW. Aleks nikad nije dolazio tako rano. Kad se dovoljno približio, zakočio je i otvorio prozor. „Hoćeš da te povezem?“ Sem smušeno odmahnu glavom i pokaza mu da nastavi. Kako da mu objasni šta se desilo? Kako da pronađe prave reči? U svakom slučaju, Aleks će uskoro i sam uvideti. Kad je ušao u kuću, Aleks je već stigao do odmorišta na spratu. Sem se popeo uz stepenište i zatekao brata kako pilji u prozor. Nije bilo znakova čuđenja na njegovom licu, samo zbunjene napetosti čoveka koji svet sagledava iz vlastite perspektive, doslovno i instinktivno. Aleks je želeo objašnjenje, uprkos činjenici da ono ne postoji. Makar ne kakvo bi on mogao prihvatiti. „Šta si uradio s prozorom?“, upita. ,,Ništa.“


„Kako je onda...?“ ,,Ne znam.“ Obojica su zurili u vitraž, koji se i dalje menjao kako je Sem ulazio... Pepeljasti mesec iščeznu, a preko staklenog neba razliše se plave i zlatne nijanse, kao da se opilo od sunca. Lišće je postalo još bujnije, poput kiše blistavih smaragda koja zapljuskuje grane. „Šta znači to?“, glasno se pitao Aleks. Vidljiva emocija. Tako mu je Lusi opisala svoje vitraže. Lusina magija učinila je ljubav vidljivom, pomisli Sem. To je ljubav, koja se odražava u svemu: u njegovom vinogradu, staroj viktorijanskoj kući, vitražnom prozoru i nabujalim čokotima. Bila je to tako prosta spoznaja da bi je većina ljudi odbacila, upravo zbog njene jednostavnosti, kao nešto što ne dolikuje njihovom dubokoumnom rezonovanju. Samo deca i ljudi u kojima nije zamrla sposobnost za čuđenje i divljenje mogu to da shvate. Ljubav je ona tajna što stoji iza svega. Ljubav je sila koja nagoni lozu da raste, ispunjava prostor među zvezdama i učvrš��uje tle pod nogama. Uopšte nije važno da li si svestan toga ili ne. Ne možeš zaustaviti kretanje Zemlje ili nadiranje plime. Ne možeš ukinuti privlačnu silu Meseca. Ne možeš zaustaviti kišu ili navući senku preko Sunca. A moć ljudskog srca nije ništa slabija od bilo koje sile. Prošlost ga je uvek sputavala poput rešetaka zatvorske ćelije, ali svih tih godina nije shvatao da ima moć da u bilo kom trenutku napusti tamnicu. Kao da nije dovoljno propatio zbog grehova svojih roditelja, svojevoljno je nastavio da ih vuče sa sobom. Ali zašto da ostatak života provede pritisnut strahovima, bolom i mračnim tajnama kad može da se oslobodi tog bremena i krene ka onome za čim najviše žudi? Mogao bi da bude sa Lusi. Da je voli ludo, euforično, bez ograničenja. Treba samo da zadrži dah i skoči. Ne rekavši ni reč svom bratu, sjuri se niz stepenice i zgrabi ključeve od kombija. Kad je stigao u grad, Lusin stan i atelje delovali su zlokobno mirno, kao opustela mesta gde dugo niko neće kročiti.


Oseti kako mu neka studen pritiska grudi i potiljak. Mahnit poriv da što pre stigne do grada pretvori se u očajanje, koje mu se poput omče obmotalo oko srca. Nemoguće da je već otišla. Još je prerano. Impulsivno krenu ka Umetničkom kutku da potraži Džastin. Kad je kročio u pansion, zapahnuše ga utešni mirisi vrućih biskvita i peciva, dimljene slanine i prženih jaja. Džastin je bila u trpezariji. U rukama je držala gomilu prljavih tanjira i escajga. Osmehnula se kad ga je ugledala. „Zdravo, Seme.“ „Možemo li nakratko da popričamo?" ,,Naravno.“ Odnela je tanjire u kuhinju i povela ga ka izolovanom kutku pored recepcije. „Kako si?“ Sem nestrpljivo odmahnu glavom. „Tražim Lusi. Nigde je nema, ni u stanu ni u ateljeu. Mislio sam da ti možda znaš gde je.“ „Otišla je u Njujork“, odgovori Džastin. „Ali još je rano“, reče on. „Trebalo je da krene tek sutra.“ „Znam, ali onaj profesor ju je zamolio da dođe ranije zbog nekog sastanka i svečanog prijema...“ „Kad je otišla?“ „Malopre sam je odvezla na aerodrom. Avion poleće u osam.“ Sem zgrabi mobilni i baci pogled na displej. Bilo je deset do osam. „Hvala ti.“ „Seme, prekasno je da...“ Ali on izjuri iz pansiona pre nego što Džastin dovrši rečenicu. Uskoči u kombi i krenu ka aerodromu, usput pokušavši da dobije Lusi preko mobilnog. Poziv je bio prebačen na govornu poštu. Srdito opsovavši, parkirao se pored ivičnjaka i poslao joj poruku: ne odlazi. Potom se vratio na drum i nagazio gas, u mislima neprestano ponavljajući taj očajnički apel. Ne odlazi. Ne odlazi.


Aerodrom Roj Frenklin, nazvan po borbenom pilotu iz Drugog svetskog rata koji ga je osnovao, nalazi se na zapadnoj strani Frajdej Harbora i ima samo jednu pistu, i za redovne i za čarter letove. Ljudi koji bi iz ovog ili onog razloga morali da čekaju na aerodromu obično su ubijali vreme u Ernijevom kafeu, prijatnom lokalu s plavom fasadom smeštenom pored same piste. Sem se parkirao pored terminala i mahnito ustremio ka ulazu. Ali pre nego što je stigao do vrata, kroz vazduh odjeknu grmljavina cesninog motora. Zaklonivši oči, zagleda se u mali žuto-beli avion s devet putničkih mesta koji se peo sve više, hitajući ka Sijetlu. Lusi je otišla. Dok je posmatrao kako avion nestaje u daljini, obuzme ga dotad neslućena bol. Tako snažna da je poželeo da se zavuče u neku mračnu rupu i zauvek ostane tamo, bez ikakvih misli ili reči. Stigao je do zgrade terminala i utučeno naslonio na zid pored ulaza. Pokušavajući da smiri vrtlog u svojoj duši, razmišljao je šta da radi. Oči su ga pekle. Nakratko je zažmurio i dopustio suzama da poteknu. Tada začu škripu vrata i čangrljanje točkića. Kao kroz maglu ugleda sitnu žensku siluetu i srce mu naprasno zastade. Jedva čujno izgovori njeno ime. Lusi se okrenu k njemu. Na trenutak pomisli da je to samo plod mašte, projekcija njegove očajničke želje. Imao je osećaj da je za tih par minuta proživeo nekoliko života. U tri koraka stvori se kraj nje i tako silovito je povuče k sebi da oboje izgubiše ravnotežu. Pre nego što je stigla da progovori, poče da je ljubi, proždirući njene udahe i neizgovorene reči, sve dok joj kofer ne ispade iz ruke i tresnu o pločnik. Usne su joj žudno odgovarale na poljupce, a ruke hrlile k njegovom vratu. Privila se uz njega kao da su stvoreni jedno za drugo. Tela su im bila savršeno sjedinjena, a ipak razdvojena. Poželeo je da je još čvršće privuče k sebi, da je uvuče u sebe, da se stope u jedno biće. Počeo je da je ljubi još snažnije, obuzet gotovo brutalnom žudnjom, sve dok nije okrenula glavu u stranu boreći se za dah. Prstima mu je i dalje milovala potiljak, kao da želi da ga uteši.


Drhtavim rukama podiže joj lice. Obrazi joj behu grozničavo rumeni, a oči zamagljene nevericom. „Zašto nisi u avionu?" promuklo je upita. Lusi zbunjeno zatrepta. „Poslao si mi poruku, zar ne?“ „I to je bilo dovoljno? Napustila si avion zbog samo dve reči?“, upita glasom nabijenim emocijama. Ona ga pogleda kao što to još niko nikada nije, beskrajno nežno i iskričavo. „Zbog dve prave reči.“ „Volim te“, rekao je, ponovo priljubivši svoje usne uz njene. A onda je nakratko prekinuo poljubac, obuzet neumoljivim porivom da joj ponovo kaže te čarobne reči. „Volim te.“ Njeni treperavi prsti nežno mu pomiluju usne. „Jesi li siguran? Možda samo želiš da vodiš ljubav sa mnom.“ „Naravno da želim. Želim da vodim Ijubav s tvojim umom i tvojom dušom i bojom tvojih očiju i mirisom tvoje kože. Želim da spavam u tvom krevetu. Želim da budeš prvo što ću ugledati kad se ujutru probudim i poslednje što ću videti pre nego što uveče utonem u san. Volim te kao što nikad nisam mogao ni da pomislim da ću ikoga voleti." Oči joj se ispuniše suzama. ,,I ja tebe volim, Seme. Nisam želela da te napustim, ali...“ „Stani. Prvo hoću nešto da ti kažem. Čekaću te. Za mene ne postoji drugi izbor. Ako treba, mogu zauvek da čekam. Ne moraš da se odrekneš Njujorka. Daću sve od sebe da naša veza opstane. Zvaću te telefonom i koristiću one kompjuterske novotarije i šta god treba. Hoću da ispuniš svoj san. Ne želim da zbog mene bilo šta propustiš." Lusi se osmehnu kroz suze. „Ali ti si deo mog sna.“ Sem je nežno zagrli i prisloni obraz uz njenu kosu. „Više nije važno kuda ćeš otići“, promrmljao je. „Gde god da odeš, ostaćemo zajedno. Binarna zvezda ima ogromnu orbitu, ali sila gravitacije sve drži na okupu.“ Lusi se zakikota, zagnjurivši lice u njegovu majicu. „Čak i kad izjavljuješ ljubav govoriš kao štreber.“ „Bolje ti je da se navikneš“, odgovori on, ukravši joj još jedan poljubac. Skrenuo je pogled ka terminalu. „Hoćeš da odemo do šaltera da promeniš rezervaciju?“


Lusi odlučno odmahnu glavom. „Ostajem ovde. Odbiću stipendiju. I ovde mogu da se bavim umetnošću." ,,Ne, ne možeš. Moraš da odeš u Njujork i postaneš ono što treba da budeš. Ako treba, sve pare potrošiću na avionske karte samo da te što češće viđam. A kada preguramo tu godinu, vratićeš se ovde da se udaš za mene.“ Lusine oči zaokrugliše se poput bisera. ,,Da se udam za tebe?“, ponovi slabašnim glasom. „Zvanična prosidba uslediće kasnije“, reče Sem. „Samo sam hteo da ti predočim da imam časne namere.“ „Ali... ti ne veruješ u brak...“ „Promenio sam mišljenje. Otkrio sam rupu u svom rezonovanju. Govorio sam da je romantičnije kad ljudi nisu u braku jer su tada zajedno samo u onome što je dobro. Ali pogrešio sam. Ljubav dobija smisao samo kada s nekim ostaješ i onda kad je loše. U dobru i u zlu.“ Lusi mu povuče glavu k sebi, tražeći još jedan poljubac. Bio je to poljubac poverenja i predaje... poljubac satkan od vina i zvezda i magije... i želje da se probudiš u zagrljaju voljenog bića dok se jutro nadvija nad zemljom poput orlovih krila i dok sunce raspreda srebrne niti preko Fols Beja. „Kasnije ćemo pričati o Njujorku“, reče kad su prestali da se ljube. „Još nisam sigurna da li ću otići tamo. Nisam čak sigurna ni da mi je to sada potrebno. Svuda ima mesta za umetnost.“ Oči joj zablistaše kao da poseduje neko tajno znanje. ,,A sada me zanima samo jedno... hoćeš li da me odvedeš u Rejnšedou?" Umesto odgovora, Sem podiže kofer i obuhvati je rukom oko struka, povevši je ka kombiju. „Nešto se desilo s onim prozorom", rekao je nakon kratkog zatišja. ,,I s mojim vinogradom. Sve je počelo da se menja.“ Lusi se osmehnu, kao da se uopšte nije iznenadila. „Reci mi šta.“ ,,To ćeš morati sama da vidiš.“ A onda je povede kući, prvim od mnogih puteva koje će zajedno preći.


Epilog Čak ni srce kolibrija nije kucalo brže od Lusinog dok je taksi skretao na Fols Bej drajv i nastavljao ka Rejnšedou Roudu. U poslednjih godinu dana deonicu između Njujorka i Frajdej Harbora prešla je nebrojeno puta. Baš kao i Sem, samo što je on putovao u suprotnom pravcu. Ali ovo putovanje, za razliku od svih ostalih, neće se završiti rastankom. Lusi se vratila na ostrvo dva dana ranije nego što je planirala. Nakon godinu dana razdvojenog života, nije želela bez Sema da provede ni trenutak duže nego što je bilo neophodno. U međuvremenu su maestralno dobro savladali umetnost veze na daljinu. Živeli su po strogom rasporedu, između ugovorenih datuma, zakazanih telefonskih razgovora i avionskih letova. Pisali su razglednice, slali poruke i mejlove, komuniciraii preko skajpa. „Misliš li da ćemo ovoliko razgovarati i kad fizički budemo zajedno?“, upitala ga je Lusi jednom prilikom, a on joj pohotljivo odgovori: ,,Ne, tada ćemo imati preča posla.“ Ako je moguće da se dvoje ljudi koji žive u različitim mestima uporedo menjaju, razmišljala je Lusi, onda su ona i Sem to postigli. Održavanje veze na daljinu zahteva mnogo truda i odricanja. To ju je navelo da shvati da parovi koji mogu svakodnevno da se viđaju često ne umeju da cene svoju sreću jer to shvataju kao podrazumevajuću stvar. Njih dvoje morali su da zarade svaki dragoceni minut koji su proveli zajedno. Tokom te godine koju je provela kao stipendista Mičel art centra, Lusi je zajedno sa svojim kolegama stvarala konceptualna dela primenjujući inovativne tehnike, kao što je nanošenje mlevenog stakla pomešanog s pigmentima na staklenu podlogu ili lepljenje staklenih fragmenata na dela izrađena u drugim umetničkim medijima. Pa ipak, njena specijalnost i dalje su bili vitraži s prirodnim motivima i eksperimentisanje s bojom i prelamajučom svetlošću. Jedan ugledni umetnički kritičar opisao je Lusine


vitraže kao otkrovenje svetlosti i oživljavanje staklenih slika kroz očaravajući kolorit i opipljivu energiju. Negde pred kraj svog boravka u Njujorku, Lusi je bila zasuta ponudama da napravi vitražne prozore za brojne crkve i javne građevine, a čak je bila pozvana i da se oproba kao scenograf i kostimograf u jednoj od predstava Pacifik nortvest baleta. Za to vreme Semov vinograd fantastično je napredovao. Zacrtani prinos od dve tone grožđa po jutru Sem je uspeo da ostvari bar godinu dana ranije nego što je očekivao. I kvalitet plodova prevazišao je njegova nadanja, a krajem leta nameravao je da prvi put obavi flaširanje na licu mesta, u vinogradu Rejnšedou. „Fino mestašce“, reče taksista dok su skretali na Rejnšedou Roud i bližili se vinogradu koji je plamteo u zlatnonarandžastoj raskoši. ,,Da, zaista“, prpmrmlja Lusi, opijajući se pogledom na starinsku kuću zapljusnutu bojama sutona, zabate i balustrade pozlaćene raskošnom svetlošću, ružino grmlje i rascvetale bokore belih zumbula. I pedantno postrojene redove vinove loze koja se povijala pod težinom sočnih grozdova. Vazduh koji je strujao kroz prozor taksija bio je svež i sladak. Između zdravih mladih čokota lepršao je povetarac natopljen mirisom soli. Mada je mogla da zamoli Džastin ili Zoi da je dočekaju na aerodromu, Lusi nije želela da gubi vreme na ćaskanje. Htela je što pre da vidi Sema. Doduše, možda se malo preračunala, pomisli. Pošto Sem nije znao za njen dolazak, može se desiti da ga ne zatekne kod kuće. Pa ipak, dok se taksi približavao kućnom prilazu, u daljini ugleda poznatu siluetu. Sem se upravo vraćao iz vinograda sa par radnika. Osmeh joj zaigra na usnama kad spazi kako Sem skreće pogled ka taksiju i zastaje kao ukopan. Kad se vozilo zaustavilo, Sem je već bio tu. Otvorio je vrata i izvukao je napolje. Bio je mokar od znoja i usijan od testosterona. Pre nego sto ie stigla bilo šta da izusti, stegao ju je u zagrljaj i obrušio se na njene usne. U poslednjih nekoliko nedelja nabacio je par kilograma novih mišića, a ten mu je tako preplanuo da su čarobne plavozelene oči još više došle do izražaja. „Poranila si s dolaskom“, rekao je ljubeći joj obraze, bradu i vrh nosa. ,,A ti si zakasnio s brijanjem“, odgovori Lusi uz zadihan osmeh, stavivši dlan na njegovo neobrijano lice.


„Planirao sam da se sredim pre nego što dođeš.“ „Pomoći ću ti da se istuširaš“, reče. „Potrudiću se da dohvatim čak i ona teško pristupačna mesta“, šapnu mu na uho, podigavši se na vrhove prstiju. Sem je nakratko pusti iz zagrljaja i okrenu se da plati taksisti. U roku od par minuta pozdravio se sa svojim radnicima i rekao im da su slobodni do narednog popodneva. Uneo je kofer u kuću, a potom uhvatio Lusi za ruku i poveo je uz stepenište. „Otkud to da si stigla dva dana ranije?“ „Uspela sam sve da završim i spakujem se brže nego što sam očekivala. A kad sam pozvala aerodrom da rezervišem neki raniji let, nisu hteli da mi naplate zamenu rezervacije jer sam im objasnila da je u pitanju hitan slučaj.“ „Kakav hitan slučaj?“ „Rekla sam da mi je momak obećao da će me zaprositi čim stignem u Frajdej Harbor.“ ,,To nije hitan slučaj“, reče Sem. „Kako nije? Hitan slučaj je svaka situacija koja zahteva trenutnu akciju“, odgovorila je. Sem zastade na odmorištu i ponovo je poljubi. ,,Pa... hoćeš li to uraditi?“, izazovno upita Lusi. ,,Da te zaprosim?" Sem se osmehnu, okrznuvši njene usne. „Mislim da hoću. Ali prvo moram da se istuširam.“ Kad je svanulo novo jutro, Lusi se probudila glave oslonjene na čvrsto muško rame.. Svetle dlačice na Semovim grudima golicale su je po nosu. Njegove tople ruke kretale su joj se po telu i ona se naježi od miline. ,,Lusi“, prošaptao je, „više ti nikada neću dopustiti da me napustiš. Moraćeš me voditi sa sobom gde god kreneš.“ „Više nikud ne idem“, prošapta ona, spustivši mu šaku na grudi. Verenički prsten zablista pod jutarnjim suncem, bacajući svetlucave tačkice koje su poigravale na zidu. „Sada znam gde pripadam.“


Dok se privijala uz Sema, osećajući kako mu srce postojano kuca pod njenim prstima, razmišljala je kako su njih dvoje kao dve udaljene zvezde uhvaćene u istu orbitu dejstvom neke sile koja je snažnija od puke sreće ili sudbine, pa čak i same ljubavi. Nije bilo reči kojom bi mogla opisati to osećanje... mada bi trebalo da postoji. Dok je ležala pored njega opijajući se blaženom srećom i razmišljajući o svim tim bezimenim čudima, okna na obližnjem prozoru lagano se odmakoše od drvenog rama, ivice se jedva primetno izviše, a staklo postade blistavo plavo. Da se neki prolaznik u te rane jutarnje sate zatekao na tom mestu i mahinalno skrenuo pogled ka zalivu, video bi kako jato šarenih leptirova izleće iz bele viktorijanske kuće na kraju Rejnšedou Rouda i pleše po nebu.


Lisa Kleypas - Na krilima leptira