Page 1

1


Sylvain Reynard

Gabrielov pakao www.crowarez.org www.bosnaunited.net

2


In memoriam Maiae. Resurgam.

3


Dante i Vergilije prelaze rijeku Stiks. Bakrorez Gustava Dorea iz 1870.

4


Prolog Firenca, 1283.

P

jesnik je stajao kraj mosta i gledao kako mu se približava mlada žena. Svijet kao da se zaustavio kad je primijetio njezine velike, tamne oči i profinjeno nakovrčanu smeđu kosu.

Nije ju odmah prepoznao. Njezina ljepota ostavljala je bez daha, pokreti joj bijahu sigurni i dražesni. A imala je nešto u kretnjama i stasu što ga je podsjećalo na djevojku u koju se davno bio zaljubio. Otišli su svako svojim putem, a on je uvijek žalio za njom, za svojim anđelom, svojom muzom, svojom voljenom Beatrice. Bez nje, njegov je život bio samotan i malen. Sada se pokazalo blaženstvo njegovo. Prilazila mu je sa svojom družbom, a on je na pozdrav pognuo glavu i tijelo kao pravi vitez. Nije ni očekivao da će primijetiti da je tu. Bila je i savršena i nedodirljiva, smedook anđeo odjeven u blistavu bjelinu, dok je on bio stariji, pun želje i umoran od svijeta. Već je zamalo prošla mimo njega kadli mu za oboren pogled zapne jedna njezina cipela - cipela koja je zastala točno pred njim. Srce mu je zakucalo u žestokom ritmu dok je iščekivao bez daha. Ljubazno mu se obratila i njezin blag i nježan glas prodro mu je u sjećanje. Začuđene mu oči poletješe k njezinima. Godinama je čeznuo za tim trenutkom, čak ga je i sanjao, ali nikad nije zamišljao da će je sresti takvom slučajnošću. I nikad se nije ni usudio nadati da će mu tako slatko doći u susret. Izbačen iz ravnoteže, promrmljao je uljudne riječi i prepustio se užitku osmijeha - osmijeha koji mu je, na njegovu radost, uzvraćen desetostruko. Srce mu je nabujalo dok se ljubav što ju je čuvao za nju umnožavala i paklenski ga pržila u prsima. Avaj, razgovor im bijaše odveć kratak, a ona je već objavila da mora poći. Naklonio se pred njom dok je hitro odlazila, a onda se uspravio i zagledao u njezin stas kako se udaljavala. Radost zbog ponovnog susreta s njom ublažila je iznenadna tuga jer se pitao hoće li je više ikada vidjeti...

5


01 Mitchell? G ospođice Glas profesora Gabriela Emersona pronio se kroz seminarsku učionicu prema privlačnoj smeđookoj mladoj ženi koja je sjedila pozadi. Zadubljena u misli, izgubljena u prijevodu, sjedila je spuštene glave i zdušno pisala u bilježnicu. Deset se pari očiju naglo okrenulo prema njoj, prema njezinim tankim bijelim prstima koji su stiskali olovku. Deset se pari očiju zatim naglo okrenulo prema profesoru koji je stajao savršeno miran i počeo se mrštiti. Njegovo prezrivo držanje bilo je u oštroj suprotnosti s potpunom simetrijom njegova izgleda, s velikim izražajnim očima i punim usnama. Bio je bahato zgodan, ali u tom trenutku ružno srdit, što je poprilično upropaštavalo općenito ugodan dojam njegove pojave. »Ahm.« Skroman kašalj s njezine desne strane zaokupio je ženinu pozornost. Iznenađeno je pogledala muškarca širokih ramena koji je sjedio do nje. Osmjehnuo joj se pa sijevnuo očima prema prednjem dijelu učionice, opet prema profesoru. Polako je slijedila njegov pogled i zagledala se u par srditih, modrih očiju koje su je uporno gledale. Glasno je progutala. »Očekujem odgovor na svoje pitanje, gospođice Mitchell. Ako vam je stalo do toga da nam se pridružite.« Glas mu je bio leden, kao i oči. Ostali diplomci promeškoljili su se na stolicama i kradomice se pogledavali. Lica su im govorila: Što ga je to spopalo? Ali sami nisu govorili ništa. (Jer, općenito je poznato da se diplomci ne vole suprotstavljati svojim profesorima u bilo kojem pogledu, a kamoli zbog gruba ponašanja.) Mlada je žena malčice otvorila usta pa ih zatvorila, zapiljila se u te modre oči koje su je gledale netremice, a njoj samoj zjenice su bile široke kao u preplašena zeca. »Je li vam engleski glavni jezik?« pitao ju je podrugljivo. Žena kao gavran crne kose koja je sjedila desno od njega pokušala je prikriti smijeh, pa ga je prigušila u neuvjerljiv kašalj. Sve su se oči ponovno usmjerile na uplašenog zečića na čijoj je koži eksplodirala rumen dok je spuštala glavu i na koncu izbjegla profesorov pogled. »Kako gospođica Mitchell očito ima paralelan seminar na drugom jeziku, možda bi tko drugi bio tako ljubazan da odgovori na moje pitanje?« Ljepotica desno od njega bila je jednostavno odveć revnosna. Okrenula je lice prema njemu i gotovo zračila dok je vrlo detaljno odgovarala na njegovo pitanje i izvodila predstavu te mašući rukama citirala Dantea na talijanskom. Kad je završila otrovno se osmjehnula ostalima u učionici pa se zagledala u profesora i uzdahnula. Tom njezinu izlaganju nedostajalo je samo još da naglo padne na pod i očeše se leđima o njegovu nogu kako bi mu pokazala da će zauvijek biti njegova ljubimica. (Nije da mu se ta gesta ne bi svidjela.) Profesor se gotovo neprimjetno namrštio, ni na koga posebno, pa im okrenuo leđa kako bi nešto napisao na ploču. Preplašeni zečić zatreptao je da potisne suze, nastavio pisati svoje bilješke i srećom nije zaplakao. Nekoliko minuta poslije toga profesor je držao govoranciju o sukobu između gvelfa i gibelina, a na vrhu talijanskog rječnika preplašenog zečića pojavio se presavijen kvadratić papira. Nije ga odmah primijetila, ali tiho hm privuklo joj je pozornost na zgodna muškarca kraj nje. Ovaj joj se put još više osmjehnuo, gotovo gorljivo, i pogledao na papir. Primijetila ga je i trepnula. Oprezno je gledala profesorova leđa dok je iscrtavao nebrojene krugove oko talijanskih riječi, pa spustila papir u krilo i razmotala ga. Emerson je šupak

6


Nitko to nije primijetio jer je nitko nije ni gledao osim čovjeka do nje. Čim je pročitala te riječi, na licu joj se pojavilo drukčije crvenilo, dva rumena oblačića na oblini obraza, pa se nasmiješila. Ne toliko da otkrije zube, pokaže jamice na obrazima ili bore smijalice, ali svejedno je to bio smiješak. Podigla je pogled svojih velikih očiju prema čovjeku kraj sebe i stidljivo ga pogledala. Njemu se na licu raširio prijateljski osmijeh. »Nešto je smiješno, gospođice Mitchell?« Iskolačila je smeđe oči od užasa. Smiješak na licu njezina novog prijatelja smjesta je nestao, a on se okrenuo prema profesoru. Sada je znala da joj je bolje da ne gleda profesora u njegove hladne modre oči. Radije je spustila glavu i stala grickati punašnu donju usnu. »Ja sam kriv, profesore. Samo sam pitao na kojoj smo stranici«, zauzeo se za nju onaj prijateljski nastrojen kolega. »Teško da je to prikladno pitanje za doktoranda, Paul. Ali, kad ste već pitali, počeli smo s prvim pjevanjem. Vjerujem da ga možete naći i bez pomoći gospođice Mitchell. Oh, a vi, gospođice Mitchell?« Konjski rep uplašenog zečića blago je zatitrao kad je digla pogled. »Dođite k meni poslije sata.«

7


02

N

a kraju seminara, preklopljeni papirić što ga je čuvala u krilu Julia Mitchell hitro je tutnula u talijanski rječnik pri natuknici asino.

»Oprosti zbog svega. Ja sam Paul Norris.« Prijateljski naklonjen muškarac pružio je golemu šapu preko stola. Prihvatila ju je nježno, a on se začudio koliko je njezina ruka mala u usporedbi s njegovom. Mogao bi je ozlijediti pukim pokretom dlana. »Hej, Paul. Ja sam Julia. Julia Mitchell.« »Drago mi je, Julia. Zao mi je što je uvaženi profesor bio takav gad. Ne znam koji je njegov problem.« Paul je Emersona nazvao onako kako je ovaj volio da ga se titulira bez imalo zajedljivosti. Ona je blago pocrvenjela i ponovno se okrenula svojim knjigama. »Nova si?« bio je uporan, pa malčice nagnuo glavu kao da se trudi vidjeti joj oči. »Upravo sam stigla. Sa Sveučilišta Saint Joseph.« Kimnuo je kao da mu je to nešto značilo. »A ovdje si zbog magisterija?« »Da.« Pokazala je prema vrhu sad već prazne učionice. »Vjerojatno se ne doima tako, ali od mene se očekuje da se na studiju specijaliziram za Dantea.« Paul je zazviždao kroz zube. »Znači, ovdje si zbog Emersona?« Kimnula je, a on je primijetio kako joj žile na vratu počinju blago pulsirati jer joj se ubrzao rad srca. Kako nije uspijevao naći objašnjenje za tu njezinu reakciju, odustao je od razmišljanja o tome. Ali sjetit će se toga poslije. »Teško je raditi s njim, pa stoga nema mnogo studenata. Ja pišem disertaciju i on mi je mentor, a tu je i Christa Peterson koju si već upoznala.« »Christa?« Uputila mu je upitan pogled. »Ona nakinđurena cura koja sjedi naprijed. I ona je na doktoratu, ali njezin je cilj da bude buduća gospoda Emerson. Tek je počela s programom, a već mu peče kolače, svraća mu u ured, ostavlja telefonske poruke. Nevjerojatno.« Julia je opet kimnula, ali je odšutjela. »Christa izgleda nije svjesna stroge politike protiv zbližavanja koje se mora držati na Sveučilištu u Torontu.« Paul je okrenuo očima i bio nagrađen vrlo lijepim smiješkom. Sam je sebi rekao da Juliju Mitchell treba češće nasmijavati. Ali to se za sada moralo odložiti. »Bolje da ideš. Htio te vidjeti poslije sata i čeka te.« Julia je hitro ubacila stvari u iskrzanu L. L. Beanovu naprtnjaču koju je nosila još od brucoških dana. »Ovaj, ne znam gdje je njegov ured.« »Kad izađeš iz učionice lijevo, pa onda opet lijevo. Ima ured u kutu na kraju hodnika. Sretno, vidimo se na sljedećem satu, ako ne i prije.« Osmjehnula mu se sa zahvalnošću i izišla iz seminarske učionice. Kad je skrenula iz ugla, vidjela je da su vrata profesorova ureda odškrinuta. Zastala je pred vratima i nije znala bi li pokucala ili promolila glavu unutra. Nakon kraćeg premišljanja odabrala je ono prvo. Uspravila se u ramenima, duboko udahnula, zadržala dah i postavila prste da zakuca na drvena vrata. Tada ga je čula. »Oprosti što te nisam nazvao. Bio sam na seminaru!« praskao je bijesan glas, sada joj već vrlo poznat. Uslijedila je kratka tišina i onda je nastavio. »Jer ovo je prvo predavanje ove godine, idiote, i kad sam zadnji put razgovarao s njom rekla mi je da je dobro.«

8


Julia se smjesta povukla. Zvučalo je kao da telefonira i dere se. Nije željela da se tako izdere na nju pa je odlučila pobjeći i posljedicama se pozabaviti poslije. Ali iz njegova grla provali grcaj od kojeg joj se srce stegne i odjekne joj u ušima. A od toga nije mogla pobjeći. »Naravno da sam htio biti tamo! Volio sam je. Naravno da sam htio biti tamo.« Još je jedan jecaj dopro iza vrata. »Ne znam kad stižem. Reci im da dolazim. Idem ravno na aerodrom i skačem u avion, ali ne znam koji ću let dobiti ovako na brzinu.« Zastao je. »Znam. Reci im da mi je žao. Jako mi je žao...« Glas mu se pretočio u mek, drhtav plač, a Julia je čula kako spušta slušalicu. Bez razmišljanja o njegovim radnjama, Julia proviri iza vrata. Čovjek od trideset i koje držao se rukama dugačkih prstiju za glavu, naslonio laktovima na radni stol i plakao. Gledala je kako mu široka ramena podrhtavaju. Čula je kako mu se iz grudi kidaju bol i tuga. I osjetila je žalost nad njegovim bolom. Poželjela mu je prići, izraziti sućut, zagrliti ga oko vrata. Poželjela ga je pomilovati po kosi i reći mu da joj je žao. Na tren je zamislila kako bi bilo da mu obriše suze iz tih izražajnih safirnih očiju i ugleda ih kako je ljubazno gledaju. Pomislila je da ga malčice dodirne po obrazu, tek da ga uvjeri da je s njim. Ali vidjevši ga tako slomljena srca u trenu se ukočila i od svega toga nije učinila ništa. Kad je napokon shvatila gdje se nalazi, brzo je ponovno nestala iza vrata, naslijepo iz naprtnjače izvukla komad papira i napisala: Žao mi je. Julia Mitchell A onda je, ne znajući što točno učiniti, stavila papir u dovratak i pričvrstila ga vratima koja je tiho zatvorila.

Stidljivost nije bila osnovna Julijina karakteristika. Najveća njezina kvaliteta koja ju je određivala bila je njezina suosjećajnost, a tu osobinu nije naslijedila od svojih roditelja. Njezin otac, skroman čovjek, bio je sklon tome da bude krut i nepopustljiv. Majka, koja je umrla, nije bila nimalo suosjećajna. Čak ni prema vlastitu djetetu. Tom Mitchell bio je čovjek od malo riječi, ali poznat i općenito omiljen. Bio je domar na Sveučilištu Susquehanna i vatrogasni zapovjednik okruga Selinsgrove u Pennsylvaniji. Kako je vatrogasna služba bila organizirana na potpuno dobrovoljnoj bazi, njega i ostale vatrogasce moglo se pozvati u svako doba. Svoju ulogu prihvatio je s ponosom i s mnogo privrženosti, što je značilo da je rijetko bio kući, čak i kad nije išao na hitne intervencije. Te večeri, kad je Julia imala prvi seminar na poslijediplomskom studiju nazvao ju je iz stanice, zadovoljan što mu se napokon odlučila javiti na mobitel. »Kako je tamo gore, Jules?« Njegov ju je glas, nesentimentalan ali svejedno utješan, ugrijao kao topao pokrivač. Uzdahnula je. »Dobro je. Prvi dan je bio... zanimljiv, ali dobar.« »Ti Kanađani, ponašaju se dobro prema tebi?« »O, da. Prilično su ljubazni.« Zapravo su Amerikanci gadovi. Dobro, jedan Amerikanac. Tom je nekoliko puta pročistio grlo, a Julia je povratila dah. Znala je iz dugogodišnjeg iskustva da se sprema reći nešto ozbiljno. Pitala se što. »Dušo, Grace Clark danas je umrla.« Julia se uspravila na široku krevetu i zagledala se u prazno. »Jesi li čula što sam ti rekao?« »Jesam. Jesam. Čula sam.«

9


»Vratio joj se rak. Bili su mislili da je dobro. Ali povratio se i s vremenom su ustanovili da se proširio na kosti i jetru. Richarda i djecu to je prilično potreslo.« Julia se ugrizla za usnu i prigušila jecaj. »Znao sam da ćeš teško prihvatiti tu vijest. Bila ti je kao majka, a Rachel ti je u gimnaziji bila velika prijateljica. Je li ti se javila?« »Hm, ne. Nije. Zašto mi to nije rekla?« »Nisam siguran kad su saznali da se Grace opet razboljela. Otišao sam danas k njima kako bi ih obišao, a Gabriela nije bilo. To je stvorilo mali problem. Ne znam što će kad dođe. Mnogo je zle krvi u toj obitelji.« Tom je tiho opsovao. »Šalješ li cvijeće?« »Pa valjda. Te mi stvari baš i ne idu, ali mogu pitati Deb da mi pomogne.« Deb Lundy bila je Tomova prijateljica. Julia je okrenula očima na sam spomen Debina imena, ali je negativnu reakciju zadržala za sebe. »Pitaj je, molim te, da pošalje i u moje ime. Grace je voljela gardenije. Neka me Deb samo potpiše na karticu.« »Hoću. Treba li ti što?« »Ne treba, dobro mi je.« »Treba li ti novaca?« »Ne, tata. Školarina mi je dovoljna za život ako budem pazila.« Tom je zastao, a čak i prije nego što je zaustio Julia je znala što se sprema reći. »Žao mi je zbog Harvarda. Možda nagodinu.« Julia se uspravila u ramenima i prisilila se na smiješak premda je otac nije mogao vidjeti. »Možda. Razgovarat ćemo poslije.« »Zdravo, dušo.« Sutradan ujutro Julia je malo sporije hodala prema fakultetu, a nosila je iPod kao zvučnu kulisu. U glavi je sastavljala e-mail sućuti i isprike Rachel, pisala ga je i preispisivala u hodu. Rujanski je povjetarac bio topao u Torontu i to joj je se sviđalo. Sviđalo joj se i što je blizu jezera. Sviđalo joj se sunce i susretljivost. Sviđale su joj se uredne ulice na kojima nije bilo smeća. Sviđala joj se činjenica da je u Torontu, a ne u Selinsgroveu ili u Philadelphiji - da je stotinama kilometara daleko od njega. Samo se nadala da će tako i ostati. Još je u glavi pisala e-mail za Rachel u trenutku kad se zaustavila pred uredom Odsjeka za talijanistiku kako bi provjerila ima li pošte. Netko ju je potapkao po laktu i izvukao je iz njezine zamišljenosti. Izvadila je slušalice iz ušiju. »Paul... hej.« Osmjehnuo joj se, a pogled mu je odlutao negdje u daljinu. Julia je bila malena, naročito u tenisicama, i vrhom glave jedva je dosezala do njegovih prsa. »Kako je bilo na sastanku kod Emersona?« Smiješak mu se povukao i on ju je zabrinuto pogledao. Ugrizla se za usnu, što joj je bio običaj uvijek kad je nervozna i s kojim treba prestati, ali to nije bila u stanju, prvenstveno stoga što ga nije bila svjesna. »Ovaj, nisam bila.« Zažmirio je i zabacio glavu. Malčice je uzdahnuo. »To... nije dobro.« Julia je pokušala objasniti situaciju. »Vrata ureda bila su mu zatvorena. Mislila sam da telefonira... Nisam sigurna. Pa sam ostavila cedulju.« Paul je primijetio da je nervozna i da su joj se ljupko izvijene obrve spojile. Sažalio se nad njom i tiho opsovao profesora što je tako odbojan. Izgledala je krhko, a Emerson je potpuno zanemario to kako sam djeluje na studente. Stoga joj je Paul odlučio pomoći.

10


»Ako je bio na telefonu, ne bi volio da ga se prekida. Nadajmo se da je bilo tako. Inače, rekao bih da si upravo uzela život u svoje ruke.« Uspravio se u punoj visini i nehajno prekrižio ruke. »Javi mi ako bude kakvih neugodnosti, pa ću vidjeti mogu li tu što učiniti. Ako se izdere na mene, podnijet ću. Ne bih volio da se dere na tebe.« Jer kako stvari stoje, umrla bi od straha, Uplašeni Zečiću. Činilo se kao da Julia hoće nešto reći, ali je odšutjela. Slabašno se osmjehnula i kimnula mu u znak zahvalnosti. Onda je krenula prema sandučićima s poštom i ispraznila svoj pretinac. Uglavnom poštansko smeće. Nekoliko oglasa s odjela, uključujući i najavu javnog predavanja što će ga održati profesor Gabriel O. Emerson s naslovom Požuda u Danteovu Paklu: Smrtni grijeh protiv Jastva. Julia je nekoliko puta pročitala naslov i tek tada postala svjesna njegova značenja. Ali kad ga je upila, blago je zapjevušila za sebe. Pjevušila je i kad je ugledala i drugu najavu koja je navodila da je predavanje profesora Emersona otkazano i odgođeno za neki kasniji datum. Pjevušila je i kad je vidjela i treći oglas koji je objavljivao da se otkazuju svi seminari, konzultacije i sastanci profesora Emersona - do daljnjega. Nastavila je pjevušiti i kad je ponovno posegnula u svoj pretinac da izvadi mali kvadrat papira. Razmotala ga je i pročitala: Žao mi je. Julia Mitchell Nastavila je pjevušiti makar je mozgala o tome što znači to što je našla svoju cedulju u svojoj pošti dan nakon što ju je zataknula za vrata profesora Emersona. Napokon, pjevušenje se zaustavilo, baš kao i srce joj, kad je okrenula papir i pročitala sljedeće: Emerson je šupak.

11


03

B

ilo je trenutaka kad se Julia u reakciji na neki takav neugodan događaj bacala na pod i zauzimala fetalni položaj sa željom da zauvijek tako ostane. Ali s dvadeset tri godine bila je jača od toga. Tako, umjesto da ostane stajati pred poštanskim sandučićima i stane mozgati o tome kako se njezina kratka akademska karijera upravo pretvorila u dim i svela na gomilicu pepela pod njezinim nogama, tiho je obavila što je trebala na fakultetu i otišla kući. Misli na karijeru ostavila je po strani i učinila četiri stvari. Prvo, strpala je u džep nešto novca iz fonda za hitne potrebe što ga je držala u plastičnoj kutiji ispod kreveta. Drugo, otišla je do najbližeg dućana s pićima i kupila veliku bocu vrlo jeftine tekile. Treće, vratila se kući i napisala dug e-mail isprike i sućuti Rachel. Namjerno je propustila napomenuti gdje živi i što radi, pa je poslala poštu sa svog računa na gmailu umjesto s računa e-pošte sveučilišta. Četvrto, otišla je u kupnju. Ta četvrta aktivnost bila je smišljena samo kao plačna i ponešto tužna počast i Rachel i Grace jer su voljele skupocjene stvari, a Julia je zapravo bila odveć siromašna za kupnju. Julia nije mogla sebi priuštiti kupnju kad je počela živjeti u Selinsgroveu i kad je u trećem razredu gimnazije srela Rachel. Ona jedva da je i sada mogla otići u kupnju jer je teško sastavljala kraj s krajem sa studentskom stipendijom, a nije imala pravo raditi izvan sveučilišta kako bi dopunila prihode. Kao Amerikanka sa studentskom vizom imala je ograničene mogućnosti zapošljavanja. Dok je polako prolazila kraj lijepih izloga u ulici Bloor, razmišljala je o svojoj staroj prijateljici i svojoj zamjenskoj majci. Stajala je pred dućanom Prade i sjetila se kad ju je jedan jedini put Rachel povela u kupnju skupih cipela. Julia još ima te crne Pradine cipele s visokom petom koje drži u kutiji za cipele u dnu ormara. Nosila ih je samo jednom, one noći kad je otkrila da je izdana i premda ih je željela uništiti, kao što je uništila haljinu, nije mogla. Rachel joj ih je kupila kao dar za povratak kući, a nije imala pojma što Juliju čeka pri povratku. Potom je Julia stajala, kako se čini cijelu vječnost, pred Chanelovim dućanom i zaplakala jer se sjetila Grace. Sjetila se kako ju je je uvijek dočekivala sa smiješkom i zagrljajem kad im je dolazila u goste. Kako joj je Grace, kad je joj umrla majka, rekla da je voli i da će joj biti drago da joj bude druga majka ako joj dopusti. Kako je Grace bila bolja majka nego Sharon, na Sharoninu sramotu i Julijino čuđenje. I kad je isplakala sve suze, a dućani se zatvorili za tu večer, Julia se polako vratila u svoj stan i počela samu sebe okrivljavati zato što je bila loša zamjenska kći, loša prijateljica i neosjetljiva glupača koja nije znala ni okrenuti komad papira da vidi je li prazan pa ga tek tada ostaviti sa svojim imenom nekome kome je netom umrla voljena majka. Sto mu je moralo proći kroz glavu kad je zatekao tu cedulju? Obodrena dvjema-trima čašicama tekile, Julia je dopustila sebi nekoliko jednostavnih pitanja. I što sada on misli o meni? Razmišljala je o tome da pokupi sve svoje stvari i ukrca se na Greyhoundov autobus za svoj rodni grad Selinsgrove kako se ne bi morala suočiti s njim. Stidjela se što nije shvatila da je toga strašnog dana profesor Emerson telefonom razgovarao o Grace. Nije ni pomišljala na mogućnost da će se Gracein karcinom vratiti, a kamoli da će ona preminuti. Julia je bila nesretna što je s profesorom sve krenulo pogrešno. Njegova je nabusitost bila šokantna. Ali, još šokantnije bilo je njegovo lice kad je plakao. U tom je strašnom času mislila samo na to da ga utješi i sama ta pomisao odvukla ju je od razmišljanja o izvoru njegove tuge.

12


Nije bilo dovoljno što mu se netom rasparalo srce na vijest da je Grace umrla, a da nije imao mogućnost da se s njom pozdravi i kaže joj koliko je voli. Nije bilo dovoljno to što ga netko, možda njegov brat Scott, propisno izgrdio što nije došao kući. Ne, nakon što ga je uništila tuga te se rasplakao kao dijete, imao je prekrasan doživljaj kad je otvorio vrata, jureći na aerodrom, i zatekao njezinu cedulju kojom mu izražava sućut. Uz ono što je s druge strane napisao Paul. Krasno. Juliju je iznenadilo to što je profesor istog časa nije izbacio iz programa poslijediplomskog studija. Možda me se sjeća. Još jedna čašica tekile omogućila je Juliji da formulira tu misao no nije mogla razmišljati dalje jer se onesvijestila i pala na pod.

Dva tjedna poslije toga Julia je bila u nešto boljem stanju nakon što je pogledala svoj pretinac na odsjeku. Da, bilo je to kao da čeka smrtnu kaznu bez nade za ikakvo pomilovanje. Ne, nije prekinula školovanje i otišla kući. Istina je da se crvenjela kao šiparica i da je bila bolno sramežljiva. Ali Julia je bila tvrdoglava. Bila je žilava. I silno je željela proučavati Dantea, a ako je to podrazumijevalo i nepoznata urotnika kako bi izbjegla smrtnu kaznu, bila je voljna i to učiniti. No tu činjenicu nije otkrila Paulu. Barem ne još. »Julianne? Možete li doći na trenutak?« Gledajući je preko radnog stola, zazvala ju je gospoda Jenkins, divna starija asistentica u upravi. Julia joj je poslušno prišla. »Jeste li imali kakvih problema s profesorom Emersonom?« »Ja, ovaj, ja... ne znam.« Buknula je u licu i počela žestoko gristi unutarnji dio obraza. »Jutros sam primila dva hitna e-maila u kojima me moli da ugovorim s vama sastanak kad se vrati. Nikad to ne radim za profesore. Draže im je kad sami dogovaraju sastanke. Iz nekog razloga inzistirao je da vam zakažem sastanak i da ga dokumentiram u vaš dosje.« Julia je kimnula i iz naprtnjače izvadila kalendar, a trudila se ne zamišljati stvari koje je izrekao o njoj u tim e-mailovima. Gospoda Jenkins pogledala ju je s očekivanjem. »Znači, sutra?« Juliji se lice objesilo. »Sutra?« »Stiže noćas i želi se s vama sresti sutra poslijepodne u četiri u svom uredu. Možete li doći? Moram mu poslati e-mail da potvrdim.« Julia je kimnula i upisala sastanak u svoj kalendar, praveći se da joj je to zapisivanje nužno. »Nije rekao o čemu se radi, ali je rekao da je ozbiljno. Baš me zanima što to znači...« Gospoda Jenkins odsutno je prekinula rečenicu. Julia je obavila poslove na fakultetu i otišla kući spakirati se uz pomoć senorite Tekile.

Sutradan ujutro veći dio Julijine odjeće već je bio spakiran u dva velika kovčega. Ne želeći sebi (ni tekili) priznati poraz, odlučila je ne spakirati sve i tako se uhvatila kako nestrpljivo vrti palčevima u potrazi za nečim što će joj odvući pozornost. Učinila je jednu stvar koju bi svaki student koji drži do sebe i odugovlači sa studijem učinio u takvoj situaciji, osim što bi pio i opijao se s drugim studentima koji također vole odugovlačiti - počistila je stan.

13


Nije dugo trajalo. Kad je završila, sve je bilo u savršenu redu, blago odisalo po limunu i bilo savjesno očišćeno. Julia je bila ne malo ponosna na svoje djelo, pa je spakirala naprtnjaču i visoko digla glavu. U međuvremenu, profesor Emerson prolazio je kroz hodnike na svom odsjeku dok su se studenti i kolege osvrtali za njim. Bio je loše raspoložen i nitko nije imao hrabrosti upuštati se u razgovor s njim. Za početak, tih je dana bio zlovoljan, ali ćudljivo ponašanje pogoršavali su stres i manjak sna. Kao da su ga prokleli bogovi tvrtke Air Canada i s time u skladu za vrijeme leta iz Philadelphije posjeli kraj njega oca i dvogodišnje dijete. Dijete je vrištalo i pomokrilo se (i po profesoru Emersonu), a otac je spavao dubokim snom. Dok je u polutami aviona od mokraće sušio Armanijeve hlače, profesor Emerson razmišljao je o pravdi i sterilizaciji koju bi vlada trebala određivati za loše roditelje. Julia je hitro došla u četiri sata na sastanak s profesorom Emersonom i bilo joj je drago kad je vidjela da su vrata njegova ureda zatvorena. Veselje ju je domalo ostavilo kad je shvatila da je profesor u svom uredu i da upravo viče na Paula. Kad se deset minuta poslije pojavio Paul, ukočeni gorostas od dva metra, bio je vidno uzdrman, a Julia je pogledom sijevnula prema izlazu za nuždu. Pet stuba i bit će slobodna iza pokretnih vrata u bijegu od policije zbog protupropisnog uključivanja alarma za požar. To joj se činilo kao primamljiva ideja. Paul je uhvatio taj njezin pogled i zatresao glavom i usnama joj tiho kazao nekoliko izabranih psovki o profesoru pa se nasmiješio. »Jesi li za to da odemo na kavu koji put?« Julia ga je iznenađeno pogledala. Već je bila poljuljana zbog svog sastanka pa je bez mnogo premišljanja pristala. Nasmiješio se i nagnuo se prerha njoj. »Bilo bi lakše kad bih imao tvoj broj.« Porumenjela je i brzo izvadila komad papira, provjerila je li na njemu što napisano i hitro napisala svoj telefonski broj. Uzeo je papir, pogledao ga i potapšao je po ruci. »Priredi mu pakao, Zečiću.« Julia ga nije imala vremena pitati zbog čega misli da joj nadimak treba biti Zečić jer ju je već zvao privlačan, ali nestrpljiv glas. »Gospođice Mitchell, možete ući.« Ušla je u njegov ured i nesigurno stala pored vrata. Profesor Emerson djelovao je umorno. Ispod očiju imao je zagasite krugove i bio je vrlo blijed zbog čega je nekako izgledao mršavije. Zadubio se u dosje, a načas je izbacio jezik i olizao donju usnu. Julia je buljila u njega, očarana njegovim senzualnim usnama. Tren poslije uza silan napor odvukla je svoj pogled s njegovih usana i pogledala mu naočale. Nije ih prije vidjela, možda ih je nosio samo kad su mu oči veoma umorne. Ali danas su njegove prodorne safirne oči bile djelomično skrivene iza Pradinih naočala. Crni okvir bio je u oštrom kontrastu s toplom smeđom bojom njegove kose i modrinom njegovih očiju, zbog čega su naočale postale žarišno mjesto na njegovu licu. Odmah je shvatila da ne samo što nikad nije vidjela da je profesor toliko zgodan kao tog dana nego nikad nije srela profesora koji je tako pomno dotjeran. Mogao je nastupiti i u reklamnoj kampanji za Pradu, što nikada nijedan profesor dosad nije učinio. (Jer, mora se priznati da se obično malo tko divi sveučilišnim profesorima zbog njihova osjećaja za modu.) Dovoljno ga je dobro poznavala da zna da je prevrtljiv. Dovoljno ga je dobro poznavala da zna da, barem odnedavna, veoma drži do uglađenosti i dekora. Znala je da bi vjerojatno bilo dobro da sjedne na udobnu kožnu stolicu i bez njegova poziva, naročito ako je se sjeća. Ali zbog načina na koji ju je oslovio, ostala je stajati.

14


»Molim vas, gospođice Mitchell, sjednite.« Glas mu je bio hladan i krut. Pokazao je na metalnu stolicu koja se nimalo nije činila udobnom. Julia je uzdahnula i prišla krutoj Ikeinoj stolici koja je stajala kraj jedne od njegovih masivnih ugrađenih polica za knjige. Bilo bi joj draže da joj je dao dopuštenje da sjedne bilo gdje, ali je odlučila ne ulaziti u verbalni sukob s njim. »Privucite stolicu do mog stola. Ne želim istezati vrat da bih vas vidio.« Ustala je i učinila kako joj je rekao, ali je nervozno pustila da joj naprtnjača padne na pod. Trgnula se i pocrvenjela od glave do pete kad se nekoliko manjih stvari prosulo iz naprtnjače, uključujući i tampon koji se otkotrljao do stola profesora Emersona i zaustavio se na koji centimetar od njegove aktovke. Možda neće primijetiti dok ne odem. Julia je zbunjeno čučnula i počela skupljati druge stvari koje su joj ispale iz naprtnjače, I tek što je s tim završila, pukla joj ručka te vrlo stare torbe i sad se sve što je nosila u njoj rasulo po podu uz glasan štropot. Brzo je kleknula, dok su se papiri, olovke, iPod, mobitel i jedna zelena jabuka otklizali po podu i lijepu profesorovu perzijskom tepihu. Jao, bogovi svih diplomiranih studenata i vječnog sjebavanja, ubijte me. Molim vas. »Gospođice Mitchell, jeste li vi komedijaška?« Juliji se kralježnica ukočila od te zajedljivosti, pa je podigla pogled prema njegovu licu. Prizor ju je gotovo natjerao u plač. Kako netko anđeoskog imena može biti tako okrutan? Kako tako melodičan glas može biti toliko grub? Istog se trenutka izgubila u ledenim dubinama njegovih očiju i zažalila za onim vremenom kad su je ljubazno gledale. Ali, umjesto da se prepusti očaju, duboko je udahnula i zaključila da joj je bolje priviknuti se na to kakav je sada, pa makar to bilo teško i bolno razočaranje. Nijemo je kimnula glavom i nastavila puniti sada potrganu naprtnjaču. »Očekujem odgovor kad postavim pitanje. Svakako ste tu lekciju do sada već naučili?« Brzo ju je odmjerio, pa potom bacio pogled na njezin dosje što ga je držao u rukama. »Možda i niste toliko bistri.« »Molim, doktore Emersone?« Čak je i nju samu iznenadio zvuk vlastitog joj glasa. Bio je mek, ali nepokolebljiv. Ni sama nije znala odakle joj hrabrosti, ali je tiho zahvalila bogovima diplomiranih studenata što su joj priskočili upomoć... za svaki slučaj. »Profesor Emerson«, prasnuo je. »Lako je biti doktor. Čak i kiropraktičari i pedikeri sebe nazivaju doktorima.« Bila je dovoljno ukorena i sada se trudila da zatvori patentni zatvarač na pokidanoj torbi. Na nesreću, sada je i zatvarač bio pokidan. Zadržavala je dah dok ga je potezala i pokušavala ga vratiti u život neizgovorenim psovkama. »Hoćete li se prestati baviti tom smiješnom grozotom od torbe i sjesti na stolicu kao ljudsko biće?« Vidjela je da je već bijesan, pa je stavila tu svoju smiješnu grozotu na pod i nepomično sjela na neugodnu stolicu. Prekrižila je ruke, tek da ne bi svijala prste, i stala čekati. »Sigurno mislite da ste komedijašica. Siguran sam da mislite da je to bilo smiješno.« Bacio je komad papira koji je sletio tik do njezinih tenisica. Sagnula se da ga podigne i shvatila da je to fotokopija one užasne cedulje što ju je ostavila kad je umrla Grace. »Mogu to objasniti. To je bila greška. Nisam napisala obje...« »Ne zanimaju me vaše isprike. Zamolio sam vas zadnji put da dođete na sastanak, ali niste došli, je li tako?«

15


»Ali razgovarali ste telefonom. Vrata su bila zatvorena i...« »Vrata nisu bila zatvorena!« Bacio je na nju nešto što je izgledalo kao poslovna kartica. »Valjda i to treba biti smiješno?« Julia je podigla odbačen predmet i uzdahnula. Mala karta sućuti kakve se inače šalju uz cvijeće. Žao mi je zbog vašeg gubitka. Molim vas, primite moju sućut. S ljubavlju., Julia Mitchell Pogledala ga je i vidjela da gotovo pijucka koliko je bio ljut. Brzo je zatre1tala i trudila se pronaći riječi da se opravda. »Nije to što mislite. Htjela sam vam reći da mi je žao i...« »Zar to već niste učinili s ceduljom što ste je ostavili?« »Ali ovo je trebalo biti za vašu obitelj koja...« »Ne petljajte moju obitelj u to!« Okrenuo se tijelom od nje i zatvorio oči pa skinuo naočale da objema rukama protrlja lice. Julia je bila izbačena iz carstva iznenađenja i premještena ravno u zemlju prepasti. Nitko mu nije objasnio. Potpuno je krivo razumio kartu i nitko ga ne može razuvjeriti. S mučnim osjećajem rupe u želucu počela je mozgati o tome što to znači. Ne obraćajući pažnju na njezinu zamišljenost, profesor se očito herkulovskim naporom smirio, a onda zatvorio dosje i zamišljeno ga spustio na stol. Piljio je u nju. »Shvaćam da ste došli ovamo na osnovi stipendije za studij Dantea. Ja sam na ovom odsjeku jedini profesor koji u ovom trenutku nadgleda radnje iz tog područja. Kako ovo...«, načinio je gestu rukom između njih dvoje, »neće ići, morat ćete promijeniti temu svoje radnje i naći drugog mentora. Ili se prebaciti na drugi odsjek ili još bolje, na drugo sveučilište. Obavijestit ću ravnatelja vašeg programa o svojoj odluci, i to smjesta. A sada, ispričajte me.« Nagnuo se na stolici prema svom laptopu i počeo bjesomučno tipkati. Julia je bila zaprepaštena. Dok je tako sjedila, šutke upijajući ne samo njegovu tiradu nego i zaključak, profesor je govorio a da nije ni podigao pogled u njezinu pravcu. »To je sve, gospođice Mitchell.« Nije se istinski sukobila s njim, nije bilo svrhe. Ustala je, i dalje omamljena, i podignula problematičnu naprtnjaču. Pritisnula ju je na grudi, pomalo nesigurno, i polako izišla iz njegova ureda, poput kakva zombija. Nakon što je izišla iz zgrade i prešla na drugu stranu ulice Bloor, Julia je shvatila da je krenula krivim putom kući. Temperatura je pala i nebesa su se otvorila. Tanka joj se majica smočila svega nekoliko koraka nakon što je izišla s fakulteta. Nije se bila sjetila ponijeti kišobran, pa se sada suočila s time da je čeka pješačenje kroz tri dugačke gradske četvrti na vjetru, hladnoći i kiši. O, bogovi loše karme i oluje, smilujte mi se. Julia je u hodu nalazila utjehu u spoznaji da joj je smiješna grozota od naprtnjače sada služila u pravom smislu da joj pokrije mokru i možda potpuno prozirnu majicu i pamučni grudnjak. Neka vam bude, profesore Emersone. U hodu je razmišljala o tome što se netom dogodilo u njegovu uredu. Bila je spremna jer je prethodne večeri spakirala svoja dva kovčega, za svaki slučaj. Ali iskreno, bila je vjerovala da će je se sjetiti. Bila je vjerovala je da će biti ljubazan prema njoj. Ali nije bio. Nije joj dopustio da objasni kolosalan zajeb oko cedulje. Krivo je shvatio kartu i cvijeće. I efektno ju je otpustio iz programa. Sada je sve gotovo. Sada će se morati vratiti u Tomovu kućicu u Selinsgroveu osramoćena... a on će otkriti da je izbačena i smijat će joj se. Ona će joj se smijati skupa s njim. Glupa Julia. Mislila je da je otišla iz Selinsgrovea i da će učiniti nešto od sebe. Mislila je da može magistrirati i postati profesorica... Ma koga ona zafrkava? Sada je svemu kraj, barem za tu akademsku godinu.

16


Spustila je pogled na pokidanu i sada promočenu naprtnjaču kao da je kakvo djetešce pa ju je prigrlila na prsa. Nakon užasnog ispada neotmjenosti i nespretnosti više nije imala ni dostojanstva. A izgubiti sve pred njim nakon svih tih godina, e pa bilo je to previše za podnijeti. Pomislila je na ostavljen tampon ispod njegova radnog stola i znala je da će u pet sati poslije podne, kad se sagne da podigne aktovku, njezino poniženje biti potpuno. Barem neće biti tamo da bude svjedok njegova šoka i zgađene reakcije. Javila joj se slika kako on otkriva kravu koja doslovce leži na onom divnom perzijskom tepihu što mu krasi ured i bolno se i glasno teli. Dvije četvrti do stana Juliji se duga kosa slijepila na glavi u rezance. Teniske su joj šljapkale pri svakom koraku. Kiša se slijevala s nje kao da stoji ispod žlijeba. Auti i autobusi šibali su mimo nje, a ona se nije ni trudila ukloniti çĥĭåŕĭŝşĭmā plimnim valovima prljave vode koji su udarali s prometne ulice. Naprosto je sve to prihvaćala, kao i životno razočaranje. U tom je trenutku naišao još jedan auto, ali je propisno usporio da je ne zalije i ne smoči. Crni jaguar, nov. Jaguar je usporio još više i zaustavio se. Dok je Julia prolazila kraj njega, vidjela je kako se otvaraju vrata sa suvozačke strane, a muževan glas doziva: »Uđite.« Oklijevala je - to vozač sigurno ne zove nju. Pogledala je oko sebe, ali samo je ona bila toliko luda da pješaci na tom prolomu oblaka. Iz znatiželje je stupila korak bliže. Znala je da je bolje ne ulaziti u automobile nepoznatih, čak i u kanadskom gradu. Ali pogledala je ipak na vozačko sjedalo i ugledala dva prodorna modra oka kako bulje u nju, pa je polako prišla. »Dobit ćete upalu pluća i umrijeti. Ulazite. Odvest ću vas kući.« Glas mu je sada bio blaži, vatra je nestala. Glas kojeg gotovo da se sjećala. Sjećanja radi i iz nikakva drugog razloga sjela je na suvozačko mjesto i zatvorila vrata uz tihu ispriku bogovima jaguara što upropaštava prečist unutarnji prostor od crne kože i besprijekorne automobilske presvlake. Zastala je kad su joj u ušima zabrujale strune Chopinova Nokturna Op. 9, br. 2 i nasmiješila se samoj sebi. Uvijek je voljela tu melodiju. Okrenula se licem prema vozaču. »Hvala vam lijepa, profesore Emersone.«

17


04

P

rofesor Emerson krivo je skrenuo. Njegov se život možda može opisati kao niz krivih skretanja, ali ovo je bilo potpuno slučajno. Čitao je nešto na iPhoneu - bijesan e-mail svog brata - dok je vozio jaguar kroz oluju posred prometne ulice u središtu Toronta. Zbog toga, umjesto da s parka Queens skrene desno na ulicu Bloor, skrenuo je lijevo. To je značilo da se uputio u suprotnom smjeru od svog stana. Za vrijeme prometne gužve nije bilo nikakve mogućnosti za polukružno okretanje, a promet je bio tako gust da se dobro namučio da se prestroji, skrene desno i okrene se. Upravo tako je i naišao na promočenu i jadnu gospođicu Mitchell koja je utučeno hodala ulicom kao beskućnik i tako ju je u napadu krivnje odlučio pozvati u auto koji mi je bio ponos i užitak. »Ispričavam se što vam uništavam presvlaku«, neodlučno je rekla. Profesor Emerson čvršće je prstima stisnuo volan. »Ima je tko očistiti kad se isprlja.« Julia je pognula glavu jer ju je njegov odgovor zabolio. Implicitno ju je usporedio s prljavštinom, ali naravno, tako je u tom trenutku valjda i mislio o njoj. Prljavština pod njegovim nogama. »Gdje stanujete?« pitao je, nastojeći tako uvući je u pristojan i siguran razgovor za vrijeme, kako se nadao, ne duge zajedničke vožnje. »Na Madisonu. Odmah tu, desno.« Uprla je rukom na područje na kratkoj udaljenosti od njih. »Znam gdje je Madison«, obrecnuo se. Gledala ga je krajičkom oka, pa zbunjeno okrenula glavu prema suvozačkom prozoru. Polako je okretala glavu da pogleda van i grubo uvukla donju usnu između zuba. Profesor Emerson psovao je sebi u bradu. Čak i s tako zamršenom tamnom mokrom kosom bila je lijepa - smeđooki anđeo u trapericama i tenisicama. Svijest mu se zadržala samo na tome kako je taj opis zvučao. A pojam smeđooki anđeo zvučao mu je čudnovato poznato, ali kako se nije mogao sjetiti izvora te reference, ostavio je tu misao po strani. »Koji broj na Madisonu?« Umekšao je glas, toliko da ga je Julia jedva čula. »Četrdeset pet.« Kimnuo je i domalo zaustavio auto pred kućom trokatnicom od crvene opeke koja je bila prenamijenjena u stanove za iznajmljivanje. »Hvala vam«, promrmljala je i istog trena posegnula prema kvaki na vratima kako bi što prije pobjegla. »Čekajte«, zapovjedio je, pa se okrenuo i sa stražnjeg sjedala izvukao velik, crn kišobran. Zastala je i zaprepastila se kad je vidjela kako profesor obilazi auto da joj otvori vrata pa staje s otvorenim kišobranom dok se ona skupa s onom grozotom od naprtnjače izvlači iz jaguara. Potom ju je otpratio na pločnik i do prvih stuba pred ulazom u zgradu. »Hvala vam«, ponovila je dok je potezala zatvarač na torbi u pokušaju da je otvori i u njoj nade ključeve. Profesor se trudio da prikrije gađenje na sam pogled na grozotu od naprtnjače, ali nije ništa rekao. Gledao ju je kako se muči sa zatvaračem, onda je vidio kako se sve više crveni u licu i ljuti zbog činjenice da se zatvarač ne otvara. Sjetio se kako je izgledala kad je klečala na perzijskom tepihu i sijevnulo mu je da je za njezinu trenutnu muku vjerojatno on kriv. Ni riječ nije rekao nego joj je oteo torbu i tutnuo joj sada zatvoren kišobran u ruke. Otvorio je patentni zatvarač i pružio joj torbu kao da je poziva da zavuče u nju ruku i izvadi ključeve. Našla je ključeve, ali je bila nervozna, pa su joj ispali iz ruke. Kad ih je podigla, ruke su joj se tresle toliko jako da na privjesku nije mogla pronaći odgovarajući ključ.

18


Potpuno izgubivši strpljenje, profesor je zgrabio ključeve i stao gledati koji odgovara. Kad je uspješno otvorio vrata, pustio ju je da uđe, pa joj je tek tada vratio ključeve. Uzela je od njega omraženu torbu i promrmljala nešto u znak zahvalnosti. »Otpratit ću vas do stana«, objavio je i pošao za njom kroz hodnik. »Jednom me je u predvorju moje zgrade presreo neki beskućnik. Nikad dosta pozornosti.« Julia se tiho molila bogovima garsonijera i preklinjala ih da joj pomognu da brzo nade ključ stana. Odgovorili su na njezinu molbu. I baš se spremala da klizne iza vrata i zatvori ih snažno, ali ne i nepristojno, pred nosom mu, kad je zastala. A onda mu se, kao da ga poznaje godinama, osmjehnula i ljubazno ga pitala je li za šalicu čaja. Usprkos iznenađenju zbog poziva, profesor Emerson već je stajao u stanu i prije nego što je imao imao priliku porazmisliti je li to baš pametno. Ogledao se oko sebe i odmah zaključio da nije. »Profesore, hoćete li mi dati kaput?« Njezin ga je glasić prenuo. »Pa gdje ćete ga staviti?« frknuo je jer je s nelagodom primijetio da očito nema ormar ili vješalicu kraj vrata. Ona je spustila pogled na pod i pognula glavu. Profesor ju je gledao kako nervozno grize donju usnu i istog se časa pokajao što je bio grub. »Oprostite«, rekao je i pružio joj Burberryjev kaput na koji je bio neobično ponosan. »I hvala.« Julia je pažljivo objesila kaput na kuku koja je bila zakvačena za vrata i hitro stavila naprtnjaču na drveni pod. »Uđite, raskomotite se. Skuhat ću čaj.« Profesor Emerson prišao je k jednoj od dviju stolica u stanu i sjeo, trudeći se radi nje prikriti gnušanje. Stan je bio manji od njegove kupaonice za goste, a u njemu su bili mali krevet zguran do zida, rasklopiv stolić i dvije stolice, mala Ikeina polica za knjige i komoda. Bili su tu i mala garderoba i kupaonica, ali nije bilo kuhinje. Pogled mu je lutao po sobi, tražio dokaz bilo kakve kuharske aktivnosti dok napokon nije ugledao mikrovalnu i ploču za kuhanje koji su bili nasađeni nekako nesigurno na kuhinjski ormarić. U blizini, na podu bio je i malen hladnjak. »Imam električni čajnik«, rekla je Julia veselo kao da objavljuje činjenicu da ima Tiffanyjev dijamant. Primijetio je da s nje i dalje curi voda, a onda je počeo primjećivati i da joj je odjeća promočena, pa je primijetio ono ispod odjeće, a bilo je hladno... pa je hitro i pomalo promuklo predložio da se prije nego skuha čaj ode osušiti. Ponovno je pognula glavu i pocrvenjela, pa odjurila u kupaonicu i pograbila ručnik. Pojavila se koji tren poslije s ljubičastim ručnikom oko gornjeg dijela tijela preko mokre odjeće, a drugi je držala u ruci. Kretala se kao da će početi puzati po podu da obriše tragove vode koja je kapala s nje od ulaznih vrata do sredihe sobe, ali profesor je ustao i prekinuo je. »Dopustite meni«, rekao je. »Morate se presvući u nešto suho jer ćete dobiti upalu pluća.« »I umrijeti«, dodala je, više za sebe negoli njemu, pa ušla u garderobu, pazeći da se ne spotakne o ona dva velika kovčega. Profesor se načas pitao zašto ih još nije raspakirala, ali je ubrzo shvatio da mu je odgovor nevažan. Mrštio se dok je brisao vodu s izlizanih i izgrebenih podnih dasaka. Kad je bio gotov, pogledao je zidove i primijetio da su vjerojatno nekoć bili obojeni bijelo, ali sada su imali mutnu oker boju koja se odizala i ljuštila. Odmjerio je i strop i našao nekoliko mrlja od vlage te u jednom kutu nešto za što je mislio da bi mogao biti početak hvatanja plijesni. Stresao se i pitao se za kojeg vraga tako lijepa djevojka kao što je gospođica Mitchell živi u tako groznom stanu. Iako je morao priznati da je stančić bio vrlo čist i prilično uredan. Neobično.

19


»Kolika vam je stanarina?« pitao ju je blago se trznuvši dok se sagibao zbog svojih više od metar i osamdeset centimetara visine kako bi se mogao posjesti na tu tužnu stvar koja je glumila rasklopivu stolicu. »Osamsto mjesečno, uključujući i režije«, doviknula mu je prije nego što je ušla u kupaonicu. Profesor Emerson sa žalošću se sjetio svojih Armanijevih hlača koje je imao na sebi na putu iz Pennsylvanije. Nije mogao podnijeti pomisao da nosi nešto što je bilo natopljeno urinom, pa će ih, makar bile i očišćene, jednostavno baciti. A novac što ga je Paulina potrošila na te hlače dostajao bi za cjelomjesečne režije gospođice Mitchell. I više. Ogledao se po maloj garsonijeri i bilo mu je i bolno i tužno jasno da se trudila od nje napraviti dom. Velika reprodukcija slike Henryja Holidaya, Susret Dantea i Beatrice na Mostu Svetog Trojstva visjela joj je iznad kreveta. Profesor ju je zamislio kako se namješta na jastuk, slapovi duge sjajne kose padaju joj oko glave, a ona prije nego što zaspi pilji u Dantea. Usrdno je odbacio tu pomisao i počeo razmišljati o tome kako je čudno što oboje imaju tu sliku. Piljio je u nju i iznenadio se sličnosti između Julije i Beatrice - sličnosti koju prije nije zapazio. Ta mu je pomisao zabrujala glavom i zakopala se u svijest, ali se nije htio na njoj zadržavati. Primijetio je druge manje slike raznih talijanskih prizora na zidovima u stanu koji su se ljuštili: crtež Duoma u Firenci, skicu Sv. Marka u Veneciji, crno-bijelu fotografiju kupole Sv. Petra u Rimu. Primijetio je i niz biljaka u lončanicama koje su joj krasile prozorski prag zajedno s jednom sadnicom filadendrona što ju je očito nastojala uzgojiti da naraste u punu biljku. Primijetio je i da su zavjese vrlo lijepe - potpuno ljubičaste u skladu s krevetninom i jastučnicama. A polica s knjigama dičila se mnoštvom svezaka što na engleskom, što na talijanskom. Profesor je hitro pregledao naslove i bio je više nego zadivljen njezinom amaterskom zbirkom. Ali ukratko, garsonijera je bila stara, mala, u jadnu stanju, bez kuhinje i profesor Emerson ne bi ni psu dopustio da živi na takvu mjestu, makar ga nije imao. Julia se vratila u nečemu što je izgledalo kao uniforma za vježbanje - crna trenirka s kapuljačom i hlače za jogu. Smotala je divnu kosu i vezala je u čvor, pa je pri vrhu pričvrstila nekakvom kopčom. Čak i u tako običnoj odjeći bila je veoma privlačna - krajnje privlačna, usudio bi se reći, poput vile. »Imam čajeve English Breakfast i Lady Grey«, dobacila mu je preko ramena i spustila se na koljena da uključi čajnik u utičnicu koja je bila ispod komode. Profesor ju je gledao kako kleči, baš kako ju je gledao i u uredu, i tiho je odmahnuo glavom. Nije u nje bilo arogancije ni sebične oholosti, a on je znao da je to dobro, jedino ga je boljelo što je neprekidno vidi kako kleči, makar nije točno znao reći zašto. »English Breakfast... Zašto tu stanujete?« Julia je hitro ustala kao da time uzvraća na oštrinu u njegovu tonu. I dalje mu je bila okrenuta leđima, a sada je pripremala velik, smeđi čajnik i dvije iznenađujuće lijepe porculanske šalice s odgovarajućim tanjurićima. »Ovo je mirna ulica i kraj je lijep. Nemam auto, pa moram biti blizu fakulteta da mogu ići pješice.« Zastala je dok je na svaki tanjurić stavljala po jednu srebrnu žličicu. »Ovo je bio jedan od ljepših stanova koje sam gledala unutar moje platežne moći.« Stavila je elegantne šalice na sklopivi stol a da ga nije ni pogledala, pa se okrenula prema komodi. »Zašto niste uselili u zgradu za studente poslijediplomce u ulici Charles.« Juliji je nešto ispalo iz ruke. Profesor nije mogao vidjeti što. »Vjerovala sam da ću ići na drugi fakultet, ali mi nije uspjelo. Kad sam odlučila doći ovamo, zgrada je već bila popunjena.« »A gdje ste kanili ići?« Počela je uvlačiti donju usnu između zuba, naprijed-nazad.

20


»Gospođice Mitchell?« »Harvard.« Profesor Emerson je zamalo pao s vrlo neudobne stolice. »Harvard? Pa kog vraga tražite ovdje?« Julia je prigušila smiješak kao da je znala koji se razlog krije iza njegove ljutnje. »Toronto je Harvard sjevera.« »Ne stidite se, gospođice Mitchell. Nešto sam vas pitao.« »Da, profesore. I znam da uvijek očekujete odgovor na svoja pitanja.« Izvila je obrvu, pa skrenula pogled. »Moj otac nije mogao pokriti ostatak troškova za školovanje jer školarina koju su mi dali nije bila dovoljna, a životni troškovi mnogo su veći u Cambridgeu nego u Torontu. Već sada imam tisuće dolara studentskog kredita sa Sveučilišta Saint Joseph, pa sam odlučila da tom zajmu ne pridodajem još jedan. Zato sam ovdje.« Opet se spustila na koljena kako bi isključila uzavreli čajnik, a profesor je od šoka zatresao glavom. »Toga nema u dosjeu što mi ga je dala gospođa Jenkins«, pobunio se. »Trebali ste nešto reći.« Julia na to nije obratila pozornost te je počela stavljati mjeru čaja u čajnik. Nagnuo se u stolici naprijed i živo gestikulirao. »Grozno je živjeti u ovakvu stanu - nema ni poštene kuhinje. Što vi jedete?« Stavila je čajnik i malu srebrnu cjediljku na stol i sjela na drugu rasklopivu stolicu. Počela je stiskati ruke. »Jedem mnogo povrća. Mogu napraviti juhu i kuskus na ploči. Kuskus je vrlo hranjiv.« Glas joj je bio malo potresen, ali se trudila zvučati veselo. »Ne može se živjeti od tog smeća - psi se bolje hrane!« Julia je pognula glavu i dubinski pocrvenjela, pa naglo zatreptala da potisne suze. Profesor ju je gledao na trenutak i tada ju je napokon vidio. Dok je promatrao njezin izmučen izraz koji je remetio njezinu ljepotu, polako je počeo shvaćati da je on, profesor Gabriel O. Emerson, gad koji je obuzet samo samim sobom. Rugao joj se što je siromašna. Bila je pametna, privlačna žena koja je uz to bila i studentica. U tome nema ništa sramotno. A on je došao u njezin stančić koji je ona pokušavala pretvoriti u ugodno boravište jer nije imala kamo drugdje otići i rekao joj da nije ni za psa. Sto bi Grace rekla da ga odnekud može čuti? Profesor Emerson bio je šupak. Ali barem je to sada spoznao. »Oprostite mi«, počeo je sa zadrškom. »Ne znam što me obuzelo.« Zatvorio je oči i počeo ih trljati. »Upravo ste ostali bez majke.« Julijin je glas bio iznenađujuće pun oprosta. U njemu se nešto preokrenulo. »Ne bih smio biti ovdje.« Brzo je ustao. »Moram ići.« Julia ga je ispratila do vrata. Uzela je njegov kišobran i pružila mu mantil. Stajala je spuštena pogleda na stubištu, gorjela u obrazima i čekala da ode. Osjećala je grižnju što ga je pustila u kuću jer je toliko daleko ispod njega. Dok se nekoliko sati prije toga ponosila svojim malom ali čistom hobitskom rupom, sada je obamrla. Da se ne spominje i činjenica da je novo poniženje pred njim samo još pogoršalo stvari. Kimnuo joj je ili takvo što, nešto promrmljao sebi u bradu i izišao iz njezina stana. Julia se naslonila leđima na zatvorena vrata i napokon sebi dopustila da zaplače. Kuc. Kuc. Znala je tko je. Naprosto nije htjela otvoriti vrata. Molim vas, bogovi preplaćenih hobitskih rupčaga koje nisu ni za pse, samo dajte da me pusti na miru. Julijina tiha i spontana molitva nije bila uslišena. Kuc. Kuc. Kuc.

21


Brzo je otrla lice i samo odškrinula vrata. Treptala je kao Božićno drvce i jedva registrirala činjenicu da je plakala u vremenu između njegova odlaska i povratka. Pročistila je grlo i spustila pogled na njegove talijanske cipele koje su blago škripnule. »Kad ste zadnji put jeli odrezak?« Julia se nasmijala i odmahnula glavom. Nije se mogla sjetiti. »E, večeras ćete ići na odrezak. Umirem od gladi, a vi ćete sa mnom na večeru.« Dopustila je sebi luksuz malog, ali zločestog osmijeha. »Jeste li sigurni, profesore?« Mislila sam da ovo...«., oponašala je njegov raniji pokret, »...neće ići.« Blago je pocrvenio. »To sad nema veze. Osim...« Očima je odmjerio njezinu odjeću i možda se malo predugo zadržao na oblinama njezinih lijepih grudi. Julia je spustila pogled. »Mogu se presvući.« »To bi bilo najbolje. Pazite da se prikladno odjenete.« Pogledala gaje s vrlo povrijeđenim izrazom na licu. »Mogu ja biti siromašna, ali imam i lijepih stvari. Nijedna nije nepristojna, ako se brinete da bih vas mogla osramotiti jeftinim izgledom.« Profesor je opet pocrvenio kao da je sam sebe ritnuo nogom, iznutra. »Samo sam mislio... prikladno za restoran u kojem se mora nositi sako i kravata.« Odvažio se i na malen smiješak u smislu isprike. Julijine su oči putovale po dugmadi na njegovu džemperu, možda se malo predugo zadržale na njegovim lijepim prsima. »Pristajem pod jednim uvjetom.« »Zbilja niste u položaju da se prepirete.« »Onda, profesore, doviđenja.« »Čekajte.« Ugurao je skupu talijansku cipelu između vrata i dovratka i nije joj dao da zatvori. I nije ga bilo briga za ogrebotine koje će ostati na cipelama. »Da čujemo.« Nagnula je glavu na stranu i prvo ga šutke odmjerila, pa onda rekla: »Recite mi, zašto bih vam se, nakon svega što ste mi kazali, pridružila na večeri.« Pogledao ju je tupo. A onda je pocrvenio do korijena kose i zamucao: »Ja, ovaj... zapravo, mislim... da možete reći da mi... ili vi...« Julia je podigla jednu obrvu i polako počela zatvarati vrata preko njegove cipele. »Čekajte.« Brzo je pružio ruku da zadrži vrata i da oduška sada već pomalo ozlijeđenoj desnoj nozi. »Jer ono što je Paul napisao je točno: Emerson je šupak. Ali sada on to barem zna.« U tom mu se trenutku osmjehnula, a naposljetku se nasmiješio i on protiv svoje volje. Zbilja je bila lijepa kad se smiješila. Morat će se pobrinuti da se smiješi češće, iz čisto estetskih razloga. »Čekat ću vas ovdje.« Ne želeći joj dati priliku da se predomisli, pružio je ruku, povukao vrata i zatvorio ih. U stanu, Julia je zatvorila oči i zastenjala.

22


05

P

rofesor Emerson nekoliko je minuta hodao predvorjem, a onda se naslonio na zid i rukama protrljao lice. Nije znao kako se tu našao i što ga je nagnalo da se tako ponaša, ali bio je na putu da dopadne u zajeb epskih razmjera. Nije bio profesionalan prema gospođici Mitchell u svom uredu, već opasno blizu verbalnom maltretiranju. Pokupio ju je u auto, bez pratnje, i ušao u njezin stari. Sve te radnje bile su krajnje protupropisne. Da je tako pokupio gospođicu Peterson, ona bi se vjerojatno sagnula i zubima mu otvorila rasporak dok bi još vozio. Profesor se stresao na tu pomisao. A sada, evo, vodi gospođicu Mitchell na večeru, na odrezak, ti bokca. Ako to ne krši načelo nezbližavanja profesora i studenata što ga nalaže Sveučilište, što ga onda krši? Duboko je udahnuo i pročistio dah. Gospođica Mitchell bila je Calamity Jane, vihor nevolje. Pratio ju je izuzetan niz nedaća, počevši od nemogućnosti da ode na Harvard, preko stvari koje kao da su raspadale u njezinu prisustvu i, na kraju, njegov hladan stav. Iako mu je bilo žao što živi u nemilim uvjetima, nije želio zbog nje ugroziti svoju karijeru. Sasvim bi bila u pravu kad bi sutradan otišla pročelniku odsjeka i prijavila da je uznemiruje. Ne smije dopustiti da se takvo što dogodi. Prešao je predvorje u dva duga koraka, pa digao ruku i pokucao na njezina vrata. Ponudit će joj neku jadnu ispriku, što je bolje nego da jednostavno nestane odatle. Ali zaustavio se čim je začuo korake iznutra. Gospođica Mitchell otvorila je vrata i pojavila se spuštena pogleda u jednostavnoj, ali elegantnoj crnoj haljini s V-izrezom koja joj je dosezala do koljena. Profesor je preletio pogledom po njezinim nježnim oblinama, pa niz iznenađujuće duge i lijepo oblikovane noge. A cipele... nije to mogla znati, ali profesor Emerson bio je posebno slab na žene s finim cipelama visokih potpetica. Glasno je progutao knedlu kad je ugledao te njezine prekrasne i očito dizajnerske crne štikle. Poželio ih je dodirnuti... »Hm.« Julia se blago nakašljala dok je on nevoljko dizao pogled s cipela prema njezinu licu. Veselo ga je gledala. Ukosnicama je učvrstila kosu, ali je nekoliko uvojaka pobjeglo i nježno joj padalo oko lica. Imala je malo šminke, porculanska joj je koža bila blijeda ali se sjajila, a na obrazima je imala dva ljupka nanosa rumenila. Trepavice su joj izgledale još tamnije i duže nego što je zapamtio. Gospođica Julianne Mitchell bila je privlačna. Ogrnula se mornarsko modrim ogrtačem i hitro zaključala vrata stana. Profesor joj je pokretom pokazao da ih povede, pa šutke krenuo za njom kroz hodnik. Kad su izašli, otvorio je kišobran i pomalo nespretno stao. Julia ga je zbunjeno pogledala. »Bilo bi lakše da nas oboje pokrijem ako me uhvatite ispod ruke.« Ponudio joj je lijevu ruku kojom je držao kišobran. »Ako vam ne smeta«, dodao je. Julia ga je uzela ispod ruke i blago ga pogledala. Šutke su se vozili do luke, mjesta za koje je Julia čula, ali ga još nije istražila. Prije nego što je profesor dao ključeve momku s restoranskog parkirališta, zamolio je Juliju da mu iz pretinca izvadi kravatu. Poslušala ga je, a u sebi se smijuljila zbog činjenice što je u autu držao besprijekornu svilenu kravatu. Kad se pomaknula prema njemu, osjetio je dašak njezina mirisa i zažmirio, tek na trenutak. »Vanilija«, promrmljao je. »Molim?« pitala je jer ga nije čula sasvim dobro. »Ništa.« Svukao je džemper, a ona je istog trenutka bila nagrađena pogledom na njegova prsa i nekoliko vitica tamnih dlačica koje su provirile iz otvorena ovratnika. Profesor Emerson bio je seksi. Imao je

23


privlačno lice, a Julia je vjerovala da je i ispod odjeće jednako privlačan. Snažno se trudila da ne misli previše o tome, za svoje dobro. Ali to je nije spriječilo da ga bez riječi, diveći se zaneseno, gleda kako bez napora i bez zrcala svezuje kravatu. Avaj, kravata je stajala nakrivo. »Izgleda da ne ide... ne vidim.« Mučio se da je zategne, ali nije pomagalo. »Smijem ja?« stidljivo je ponudila, bez želje da ga dodirne bez njegova pristanka. »Hvala vam.« Julia je spretnim prstima brzo zategnula i poravnala kravatu pa blago pratila rukom ovratnik košulje do zatiljka gdje je podigla ovratnik i pokrila kravatu. Kad je maknula ruku, ubrzano je disala i bila crvena u licu. Profesor nije primijetio njezinu reakciju jer je imao previše posla razmišljajući o čudnoj intimnosti koju je osjetio dodirom njezinih prstiju i pitao se zbog čega Paulinine nikad nije doživljavao tako. Skinuo je sako s vješalice koja je visjela iza sjedala i brzo ga obukao. Onda se osmjehnuo i kimnuo, pa su izašli iz automobila. »Harbour Sixty Steakhouse« bio je obilježje Toronta, glasovit i vrlo skup restoran koji je bio popularan medu direktorima, političarima i raznim drugim dojmljivim osobama. Profesor Emerson tu je jeo jer je njihov odrezak bio daleko bolji od svih drugih koje je kušao, a osrednjost ga je živcirala. Zato mu nije palo na pamet da gospođicu Mitchell povede na ikoje drugo mjesto. Toplo ga je dočekao Antonio, šef sale, i čvrsto se s njim rukovao uz bujicu riječi na talijanskom. Profesor mu je uzvratio jednako toplo, također na talijanskom. »A tko je ljepotica?« Antonio je poljubio Juliji ruku pa je stao brbljati vrlo živopisnim talijanskim o njezinim očima, kosi i koži. Julia je pocrvenjela i uzvratila mu stidljivo ali odlučno na njegovu jeziku. Gospođica Mitchell imala je dražestan glas, istina, ali gospođica Mitchell govorila je talijanski kao nešto nebesko. Rubinski crvena usta otvarahu se i zatvarahu na tako profinjen način da je izgledalo kao da pjeva riječi, s vremena na vrijeme iz njih je provirivao jezik da ovlaži usne... Profesor Emerson morao je sam sebe podsjetiti da zatvori usta nakon što je zinuo od iznenađenja. Antonio je bio toliko iznenađen i zadovoljan njezinim odgovorima da ju je poljubio u obraz, ne samo jednom nego dvaput, pa ih brzo poveo u restoran gdje im je ustupio najbolji i najromantičniji stol za dvoje. Profesor je neodlučno zastao nad svojom stolicom kad je shvatio što Antonio radi. Sjedio je i prije za tim stolom, ali s nekim drugim. Bila je to greška i trebalo ju je ispraviti i upravo je pročistio grlo da ponudi objašnjenje, ali Antonio je već pitao Juliju bi li prihvatila bocu vina posebne berbe iz njegova obiteljskog vinograda u Toskani. Julia mu je silno zahvalila, ali je objasnila da Il Professore možda ima neki drugi izbor. Brzo je sjeo i, ne želeći povrijediti Antonija, rekao da će biti oduševljen bilo čime što on ponudi. Antonio se ozario i hitro se povukao. »Kako smo na javnom mjestu, mislim da bi bilo najbolje da me ne oslovljavate s profesore Emersone.« Julia se vedro osmjehnula i kimnula. »Zato me jednostavno oslovljavajte s gospodine Emerson.« Gospodin Emerson bio je previše zaokupljen jelovnikom pa nije vidio da je Julia iskolačila oči, a onda spustila pogled. »Imate toskanski izgovor«, odsutno je primijetio, i dalje je ne gledajući. »Da.« »Odakle vam to?« »Završni razred gimnazije pohađala sam u Firenci.« »Govorite talijanski prilično napredno s obzirom na to da ste tamo proveli samo godinu dana.« »Počela sam ga učiti još u srednjoj školi.«

24


Pogledao ju je preko malog i intimnog stola i vidio da mu uporno izbjegava oči. Proučavala je jelovnik kao da je ispit i neprekidno uvlačila lijepu donju usnicu unutra-van. »Vas se pita, gospođice Mitchell.« Uputila mu je prodoran i upitan pogled. »Vi ste moja gošća. Naručite što god želite, ali vas molim da naručite neko mesno jelo.« Osjetio je poriv da doda taj uvjet jer je neposredan razlog te večere bio da je opskrbi nečim malo temeljnijim od kuskusa. »Ne znam što bih odabrala.« »Ako vam je draže, mogu ja odabrati za vas.« Kimnula je i zatvorila jelovnik, a i dalje je neprekidno uvlačila usnu. Antonio se vratio u tom trenutku i ponosno im pokazao bocu chiantija čija je etiketa bila ispisana rukom. Julia se osmjehnula kad je otvorio bocu i nalio joj malo vina u čašu. Gospodin Emerson gledao je, gotovo bez daha, kako je stručno zav1tjela vino u čaši pa ga podigla da ga malo bolje promotri na svjetlu svijeće. Prinijela je čašu nosu, zažmirila i pomirisala. Onda je čašu stavila na punašne usne i kušala vino, malo ga zadržala u ustima, pa popila. Otvorila je oči, još se šire osmjehnula i zahvalila Antoniju za dragocjen dar. Antonio se ozario, malo preoduševljeno komplimentirao gospodinu Emersonu na izboru društva za večeru i oboma im napunio čaše svojim najdražim vinom. U međuvremenu, gospodin Emerson meškoljio se ispod stola jer je pogled na gospođicu Mitchell kako kuša vino bio najerotičnija stvar koju je ikada vidio. I nije bila samo privlačna, bila je lijepa, kao anđeo ili muza. I nije bila tek lijepa, bila je i senzualna i hipnotična, a jednako tako i nevina. Lijepe su joj oči odražavale dubinu osjećaja i čistote kojom je zračila i kakvu nikada prije nije vidio. Morao je odvratiti pogled od nje pa se još jednom promeškoljio da zauzme ugodniji položaj, a odjednom se počeo osjećati kao prostak i više se nego malo postidio zbog reakcije što ju je ona izazivala. Reakcije kojom će se te večeri morati pozabaviti. Kad bude sam. Okružen mirisom vanilije. Naručio je jela za njih, a pazio je da zatraži najveće moguće porcije fileta mignona. Gospođica Mitchell tome se usprotivila, ali je pokretom ruke odbacio njezinu brigu uz napomenu da ostatke može ponijeti kući. Ako bude onako kako želi gospodin Emerson, to bi joj jelo moglo biti hrana za nekoliko dana. A on se pitao što će ona jesti nakon što iscrpi te ostatke, ali se nije htio zadržavati na tome problemu. Ovo je jednokratan događaj, i to samo zbog toga što je bio vikao na nju i što ju je postidio. Poslije toga stvari između njih bit će strogo profesionalne. A ona neka se s budućim nedaćama nosi sama. Julia je, pak, bila sretna što je s njim. Željela je s njim razgovarati, zaista razgovarati, pitati ga za obitelj i sprovod. Željela ga je utješiti zbog gubitka majke. Željela mu je reći svoje tajne, te da zauzvrat on njoj prišapne svoje. Ali, dok su mu oči tako odlučno, a opet nekako udaljeno, bile prikovane na nju, znala je da neće dobiti ono što želi. Stoga mu se smješkala i malo petljala sa srebrnim priborom za jelo u nadi da mu njezina nervoza i očajnički ispadi neće smetati. »Zašto ste tako rano počeli učiti talijanski?« Julia se zagrcnula. Oči su joj se raširile, a lijepa se crvena usta otvorila. Na njezinu reakciju gospodin Emerson skupio je obrve jer nije bila u skladu s njegovim pitanjem: pa nije ju pitao koji broj grudnjaka nosi. Pogled mu je bez njegove volje pao na oblinu njezinih grudi, pa se vratio na njezine oči. Pocrvenio je kad su mu broj i veličina košarice čudom ušli u glavu.

25


»Ovaj, počela me zanimati talijanska književnost. Dante i Beatrice.« Motala je i razmotavala u krilu platneni ubrus. Oko obla lica visjelo joj je nekoliko slobodnih uvojaka kose. Pomislio je na sliku u njezinu stanu i na njezinu izrazitu sličnost s Beatrice. I opet mu se misao zakotrljala u umu i opet ju je gurnuo u stranu. »To su spomena vrijedni interesi za jednu mladu djevojku«, bodrio ju je, a sebi je dopustio da pamti njezinu ljepotu. »Imala sam... prijatelja koji me uveo u to.« Zvučala je kao da govori o bolnim uspomenama, i više nego tužno. Shvatio je da se vrlo blizu primiče nekoj staroj rani, pa je brzo vratio korake unazad i potrudio se naći sigurniji teren. »Veoma ste se dojmili Antonija.« Julia je digla pogled i ljupko se osmjehnula. »Vrlo je ljubazan.« »Vi cvjetate pod dobrotom, je li? Kao ruža.« Te su mu se riječi otisnule s usana i prije nego što je imao vremena porazmisliti o njima, a u trenutku kad su izgovorene i kad ga je Julia pogledala bez topline, bilo je prekasno da ih povuče. To je djelovalo. Profesor Emerson pokušao je usredotočiti se na čašu s vinom - crte lica su mu se zatamnile, a ponašanje postalo izuzetno hladno. Julia je primijetila promjenu, ali ju je prihvatila i nije uložila nikakav napor za razgovorom. Za vrijeme jela, očito očarani Antonio provodio je i više vremena nego što je bilo nužno kraj njihova stola, čavrljao na talijanskom s lijepom Julianne i pozivao je da iduću subotu dođe s njegovom obitelji u Talijansko-kanadski klub na ručak. Elegantno je prihvatila poziv i bila nagrađena velikim tiramisuom, espressom, piškotama, grapom i naposljetku malim čokoladnim Bacijem, sve u lagašnom nizu. Profesor Emerson nije bio nagrađen takvim delicijama i naprosto je sjedio, čamio u mislima, dok je promatrao kako gospođica Mitchell uživa. Potkraj večeri Antonio joj je u ruke utisnuo nešto što je sličilo na veliku košaru za hranu i nije joj dopustio da odbije. Pomogao joj je da obuče ogrtač, nekoliko je puta poljubio u obraze, a onda stao preklinjati profesora da je dovodi što češće i da dođe opet s njom što prije. Profesor Emerson se uspravio u ramenima i pogledao Antonija kamenim pogledom. »To nije moguće.« Okrenuo se i izišao iz restorana dok se Julia s teškom košarom bezvoljno vukla za njim. Dok je gledao neharmoničan par kako odlazi, Antonio se pitao zašto profesor dovodi tako lijepo stvorenje na romantično mjesto, stoički sjedi i ne razgovara s njom i cijelo vrijeme doima se kao da ga nešto boli. Kad su stigli do stana gospođice Mitchell, profesor Emerson uslužno joj je otvorio vrata i uzeo košaru sa stražnjeg sjedala jaguara. Znatiželjno je zavirio u nju, premjestio nekoliko stvari da proanalizira sadržaj. »Vino, maslinovo ulje, aceto balsamico, biscotti, vrč domaćeg umaka marinara što ga je spremila Antonijeva žena, ostaci večere. Neko vrijeme lijepo ćete se hraniti.« »Hvala vam.« Julia se osmjehnula i pružila ruku da preuzme košaru. »Ovo je teško. Ja ću vam ponijeti.« Otpratio ju je do prednjeg trijema zgrade i pričekao da otključa vrata. Onda joj je predao hranu. Počela je odmjeravati njegove cipele, a obrazi su joj buknuli kad je počela misliti što da kaže. »Hvala vam, profesore Emersone, za lijepu večer. Zbilja je velikodušno od vas što...« »Gospođice Mitchell«, prekinuo ju je, »nemojte da ovo činimo neugodnijim nego što već jest. Ispričavam se za svoju... raniju grubost. Jedina su mi isprika, ah, razlozi privatne naravi. Stoga se naprosto rukujmo i idemo dalje.«

26


Pružio je ruku i ona ju je prihvatila. Uhvatio joj je ruku jako se trudeći da je ne povrijedi i potpuno ignorirao drhtaj koji mu je prostrujao žilama od dodira njezine meke i nježne kože. »Laka vam noć, gospođice Mitchell.« »Laka noć, profesore Emersone.« I na to je nestala u svojoj zgradi i ostavila profesora u malčice boljem stanju nego tog poslijepodneva. Sat poslije Julia je sjedila na krevetu i gledala fotografiju što ju je uvijek držala pod jastukom. Gledala ju je veoma dugo i pokušala odlučiti - da je uništi, da je ostavi tamo gdje jest ili da je odloži u komodu. Voljela je tu sliku. Voljela je osmijeh na njegovu licu. To je bila najljepša slika koju je ikada vidjela, ali joj je bilo užasno bolno gledati je. Digla je pogled prema slici koja joj je visjela iznad kreveta i s naporom potisnula suze. Nije znala što je očekivala od svog Dantea, ali to definitivno nije dobila. I tako je s mudrošću, koja očito dolazi samo iz iskustva slomljena srca, odlučila pustiti ga da ode zauvijek. Pomislila je na sada pretrpanu improviziranu ostavu i ljubaznost koju joj je iskazao Antonio. Pomislila je i na glasovne poruke što ih je primila od Paula i na to kako je pokazao zabrinutost kad ju je ostavio samu s profesorom i molio je da ga nazove u bilo koje doba da mu javi je li dobro. Na prstima je prišla komodi, otvorila gornju ladicu i u nju stavila fotografiju, pokajnički ali odlučno, u samo dno, ispod seksi donjeg rublja koje nikad nije nosila. I razmišljajući o suprotnostima trojice muškaraca koji su joj se usadili u umu, otišla je u krevet, zatvorila oči i sanjala zapušteni voćnjak s jabukama.

27


06 petak je Julia u svoj pretinac primila službeni obrazac u kojem profesor Emerson pristaje da joj bude mentor. Zapanjeno se zapiljila u obrazac i čudila se što je promijenio odluku, kadli joj iza leda naiđe Paul. »Spremaš se na odlazak?«

U

Pozdravila ga je sa smiješkom i spremila obrazac u grubo zakrpljenu naprtnjaču. Izišli su iz zgrade i pošli ulicom Bloor prema najbližem Starbucksu do kojeg su morali proći još pola četvrti. »Želim te pitati kako je bilo na sastanku s Emersonom, ali prije toga ja tebi moram nešto reći«, Paul je zvučao ozbiljno. Julia ga je pogledala s izrazom koji je odavao zabrinutost. »Ne boj se, Zečiću. Neće boljeti.« Potapšao ju je po ruci. Paulovo je srce bilo veliko koliko i on sam pa je zato bio veoma osjetljiv na tuđu bol. »Znam što se dogodilo s tvojom ceduljom.« Julia je zažmirila i opsovala u sebi. »Paul, oprosti za to. Bila sam ti htjela reći da sam zeznula stvar i napisala svoju poruku iza tvoje, ali nisam imala kad. Nisam mu rekla da je to bio tvoj rukopis.« Paul joj je pritisnuo nadlanicu da je zaustavi. »Znam. Ja sam mu rekao.« Zaprepašteno ga je pogledala. »Zašto si to napravio?« Kao da ispituje dubine njezinih smeđih očiju, znao je bez sumnje da će učiniti sve da svakoga spriječi da je povrijedi. Čak ako to znači i ugroziti svoju akademsku karijeru. Cak ako to znači da će odvući Emersona iz Odsjeka za talijanistiku i dati mu ozbiljnu seriju vritnjaka koju su on i ta njegova pretenciozna stražnjica itekako zaslužili. »Gospođa Jenkins mi je rekla da te je uvukao unutra i pretpostavio sam da će te gadno izgrditi. Našao sam kopiju tvoje poruke u gomili fotokopija koje je ostavio za mene.« Slegnuo je ramenima. »Profesionalni rizik kad si asistent potpunom kretenu.« Paul je blago povukao Juliju da je potakne da nastavi hodati, a kad su stigli, pričekao je s razgovorom dok joj nije kupio velik cappuccino s vanilijom bez šećera. Čim se kao mačka smjestila na ljubičast naslonjač od samta, a on se zadovoljio time da je njoj toplo i ugodno, okrenuo se prema njoj s izrazom pune naklonosti. »Znam da je to bilo slučajno. Bila si toliko potresena na onom prvom seminaru. Trebao sam te otpratiti do njegova ureda. Iskreno, Julia, nikad nisam vidio da se ponaša kao toga dana. On zna biti bezobrazan i osjetljiv oko nekih stvari, ali nikad nije bio toliko agresivan sa studenticama. Bilo je bolno to gledati.« Julia je otpila gutljaj kave i pustila ga da nastavi. »I kad sam našao kopiju tvoje poruke sa smećem koje je ostavio za mene, znao sam da će se izderati na tebe. Saznao sam kad imaš sastanak s njim, pa sam dogovorio da se sam sretnem s njim prije toga. Tada sam mu priznao da sam ja napisao cedulju. Čak sam mu slagao da sam iz zafrkancije krivotvorio tvoj potpis, ali nije prošlo.« »To si sve napravio zbog mene?« Paul se nasmiješio i nehajno prekrižio svoje snažne ruke. »Nastojao sam biti ljudski štit. Rekoh, ako se izdere i istrese na mene, onda mu ništa neće ostati za tebe.« Zamišljeno je promatrao njezino lice. »Ali nije uspjelo, je li?« Zahvalno ga je pogledala. »Nikad nitko nije napravio nešto takvo za mene. Zbilja si me zadužio.« »Ma nema veze. Samo sam htio da svoj gnjev usmjeri na mene. Što ti je rekao?«

28


Svu je pozornost usmjerila na kavu i ponašala se kao da nije čula što je pita. »Tako gadno, a?« Paul je zamišljeno protrljao bradu. »Ali, izgleda da se ispucao jer je na zadnjem seminaru bio pristojan prema tebi.« Julia se zasmijuljila. »Naravno. Ali mi nije dao da odgovorim ni na jedno pitanje, čak i kad sam dizala ruku. Previše se bavio time da pusti Christu Peterson da govori.« Paul je sa zadovoljstvom primijetio da je naglo buknula u licu od ljutnje. »Ma pusti je. Tu je zbog neke frke s Emersonom oko prijedloga za disertaciju. Ne sviđa mu se smjer kojim je krenula. Rekao mi je.« »To je strašno. Ona zna?« Slegnuo je ramenima. »Shvatit će ona. Ali, tko bi znao? Toliko je usredotočena na njega da joj je radnja odskliznula u pogrešnom smjeru. Dosta nezgodno.« Julia je to primijetila, ali je sve tutnula negdje u memoriju za buduće reference. Nagnula se unazad na stolici, opušteno, i prepustila se tog posl1jepodneva uživanju s Paulom koji je bio šarmantan i pažljiv i naveo je da se osjeća sretnom što je u Torontu. U pet sati zakrčalo joj je u želucu pa se nespretno uhvatila za trbuh. Paul se nasmijao da joj olakša nelagodu. Bila je tako ljupka u svemu, uključujući i krčanje u stomaku. »Voliš tajlandsku hranu?« »Volim. U Philadelphiji je bio jedan sjajan restoran u koji sam odlazila s...« Zastala je prije nego što je glasno izrekla ime. U taj je restoran uvijek išla s njim. Šutke se pitala odlaze li i sada tamo, jedu li za istim stolom, smiju li se zbog jelovnika, rugaju li joj se... Paul je pročistio grlo i blago je vratio u svoje društvo. »Oprosti.« Pognula je glavu i počela kopati po naprtnjači, a da zapravo nije tražila ništa određeno. »Tu dalje u ovoj ulici odličan je tajlandski restoran. Morat ćemo malo hodati, proći nekoliko blokova kuća. Ali, zbilja je dobar. Ako nemaš drugih planova, daj da te povedem na večeru.« Odavao je nervozu samo laganim i blagim tupkanjem desne noge, što je Julia zamijetila krajičkom oka, preko ruba stola. Pogledala ga je u tople, tamne oči i načas pomislila kako je ljubaznost vrednija u svijetu od strasti i rekla da prije nego što je uopće i razmislila o tome da kaže ne. Osmjehnuo se kao da mu je njezin pristanak dao i više nego samo potajnu radost, pa je uzeo njezinu naprtnjaču i bez problema je zabacio na rame. »Pretežak je to teret za tebe«, rekao je zagledan u njezine oči, a svaku je riječ pažljivo birao. »Daj da ti je ja malo nosim.« Julia se smiješila gledajući u vrhove svojih cipela i slijedila ga.

Profesor Emerson išao je pješice s posla kući. Nije morao puno hodati, iako je za lošijeg vremena i kad je imao večernje obaveze obično vozio. Dok je išao, razmišljao je o predavanju što će ga sutra održati na fakultetu o požudi u Dantea. Požuda je grijeh o kojem je često razmišljao, i s mnogo ugode. Zapravo, misao o požudi i bezbrojnim zadovoljstvima toliko ga je morila da se jače stisnuo mantilom tako da pomalo spektakularan pogled na prednji dio njegovih hlača ne privuče neželjenu pozornost. Onda ju je ugledao. Stao je, zagledao se se preko ulice u privlačnu brinetu. Nevolja zvana Julianne. Samo što nije bila sama. Paul je nosio onu njezinu grozotu od torbe za knjige i hodao kraj nje. Ležerno su čavrljali, smijali se i hodali opasno blizu jedno drugom. Već joj nosimo torbu, je li? Kako je to djetinjasto, Paul.

29


Profesor Emerson gledao je kako se par dodiruje rukama, a to izaziva topao smiješak gospođice Mitchell. Iz grla mu se oteo neki zvuk, a usne stisnule. Što je ovo, majku mu? pomislio je. Profesoru Emersonu trebalo je malo vremena da se sabere, a dok se saginjao prema izlogu dućana Louisa Vuittona, trudio se shvatiti koji se to vrag događa. Bio je racionalan u svemu. Nosio je odjeću da pokrije svoju golotinju, vozio je automobil i jeo nožem i vilicom te platnenim ubrusom. Bio je unosno zaposlen i imao posao koji je zahtijevao intelektualne sposobnosti i oštrinu. Kontrolirao je svoje seksualne porive raznim civiliziranim sredstvima i nikad ne bi uzeo ženu protiv njezine volje. A opet, dok je tako piljio u gospođicu Mitchell i Paula, shvatio je da je životinja. Nešto primitivno. Nešto podivljalo. I nešto ga je tjeralo da ode preko puta i otkine Paulu ruke i odnese gospođicu Mitchell. Da je surovo poljubi, spusti joj usne na vrat i uzme je. Jebote. Od te se pomisli profesor namrtvo preplašio. Uz to što je bio kreten i napuhani jebač, bio je i primitivčina, potencijalni zadrti neandertalac koji je osjetio neku vrstu vlasništva nad mlađom ženom koju jedva da i poznaje i koja ga mrzi, da se činjenica da mu je studentica i ne spominje. Morao je otići kući, leći, disati dok se ne smiri. Onda će mu trebati nešto drugo, nešto jače da smiri njegove nagone. Profesor Emerson nastavio je put kući, bolno se odvukao od pogleda na dvoje mladih ljudi, pa izvadio iPhone i brzo pritisnuo nekoliko gumba. Žena je odgovorila na treći zvon. »Halo?« »Halo, ja sam. Možemo se vidjeti večeras?«

Iduće srijede Julia je izišla s fakulteta poslije Emersonova seminara i u tom trenutku začula da je zove poznat glas. »Julia! Julia Mitchell, jesi li to ti?« Naglo se okrenula i našla se u zagrljaju toliko čvrstom da je mislila da će se ugušiti. »Rachel«, procijedila je dok se borila za zrak. Vitka plavuša glasno je zacičala i ponovno zagrlila Juliju. »Tako si mi nedostajala. Ne mogu vjerovati da je toliko prošlo! Što ti radiš ovdje?« »Rachel, tako mi je žao. Žao mi je za sve, i za tvoju mamu i... sve.« Dvije prijateljice stišale su se u zajedničkoj tuzi i dugo grlile jedna drugu. »Žao mi je što nisam došla na sprovod. Kako ti je tata?« pitala je Julia i otrla suze. »Izgubljen je bez nje. Svi smo. Otišao je sada sa Susquehanne da se malo sredi. I ja ću otići jer moram pobjeći. Zašto mi nisi rekla gdje si?« Rachel ju je korila u suzama. Julia je s nelagodom skrenula pogled sa svoje prijateljice na profesora Emersona koji je upravo izlazio iz zgrade i zapiljio se u nju kao drven. »Nisam znala da ću ostati. Prvih nekoliko tjedana bilo mi je, ovaj, gadno.« Rachel, koja je u svakom slučaju bila vrlo inteligentna, primijetila je čudnu i pomalo konfliktnu energiju koja je zračila između njezina usvojenog brata i njezine prijateljice, ali je to u tom trenutku zanemarila. »Baš sam rekla Gabrielu da ću mu večeras nešto skuhati. Dođi k nama.« Julia je iskolačila oči i kao da se malčice uspaničila. Gabriel je pročistio grlo. »Joj, Rachel, siguran sam da gospođica Mitchell ima posla i druge planove.« Julia je uhvatila njegov pogled, bremenit značenjem, i pokorno kimnula glavom. Rachel se hitro okrenula. »Gospođica Mitchell? Ona je moja najbolja prijateljica iz gimnazije i otada smo stalno prijateljice. Nisi to znao?« Rachel se zagledala bratu u oči, ali nije vidjela ništa, čak

30


ni naznaku prepoznavanja. »Zaboravila sam da se vas dvoje niste nikad sreli. Svejedno, ne može to tako. Što ste se ukočili kao da imate štap u guzici?« Naglo se okrenula prema Juliji koja kao da je progutala vlastiti jezik. Bar je tako izgledalo jer je istog časa pomodrjela i počela kašljati. »Bolje da nas dvije dogovorimo ručak. Sigurna sam da profe... tvoj brat želi da budete sami.« Julia se usiljeno osmjehnula, svjesna činjenice da je Gabriel probada pogledom kao bodežima. Rachel je zaškiljila. »Pa to je Gabriel, Julia. Što je s vama dvoma?« »Ona mi je studentica. To su pravila.« Gabrielov ton postao je hladan i odbojan. »Gabriele, ona je moja prijateljica. Zajebi pravila!« Rachel je gledala čas brata čas Juliju i primijetila da je Julia spustila pogled na svoje cipele, a Gabriel se mrštio na obje. »Hoće li mi, molim vas, netko reći u čemu je problem?« Kako ni Julia ni Gabriel nisu odgovarali, Rachel je prekrižila ruke na grudima i stisnula oči. Nakratko je porazmislila o Julijinoj napomeni da joj je prvih nekoliko tjedana na fakultetu bilo grozno, pa je došla do izvjesnog zaključka. »Gabriele Owene Emersone, jesi li bio gad prema Juliji?« Julia je potisnula smijeh, a Gabriel se namrštio. Usprkos tome što su svi šutjeli, i takva reakcija bila je dovoljna da Rachel shvati kako joj je sumnja opravdana. »Dobro, nemam vremena za takve gluposti. Vas ćete se dvoje jednostavno poljubiti i pomiriti. Došla sam samo na tjedan dana i očekujem da ću provesti s vama mnogo vremena.« Rachel je uhvatila svako od njih za ruku i povukla ih prema jaguaru. Rachel Clark nije nimalo sličila svom bratu. Bila je asistentica tajnika za tisak gradonačelnika Philadelphije, što je zvučalo kao nešto važno, ali to nije bilo. Zapravo, većinu svojih dana prelistavala je tamošnje novine zbog bilo kakva spomena gradonačelnika ili fotokopirala izjave za tisak. Za posebno povoljnih dana imala je dopuštenje da obnavlja gradonačelnikov blog. Pojavom je Rachel bila lijepo građena i vitka, vrlo uspravna, dugokosa, bez pjega, sivooka. Vrlo je rado izlazila, što je katkad ljutilo njezina dosta starijeg, introvertiranog brata. Za vrijeme vožnje do svoje zgrade Gabriel je neprekidno stiskao usne, dok su žene čavrljale na stražnjem sjedalu kao par gimnazijalki, hihotale se i evocirale uspomene. Nije mu bio užitak što će večer provesti s njih dvije, ali njegova je sestra u tom trenutku patila i nije želio učiniti ništa što bi pogoršalo njezino stanje. Domalo se trolist s dvije vesele trećine vozio u dizalu u Manulife Buildingu, impresivnom neboderu u ulici Bloor. Kad su izišli iz dizala na gornjem katu, Julia je primijetila da iz predvorja vode samo četvora vrata. Hej, ovi su stanovi sigurno veliki. Čim je Julia ušla u stan i pošla za Gabrielom kroz malo predvorje u središnji prostor stana otvorenog koncepta, shvatila je zbog čega su njegova čula bila tako povrijeđena njezinom garsonijerom. Njegov prostran stan razmetao se prozorima od poda do stropa koji su bili prekriveni dramatičnim ledeno modrim zavjesama i gledali na jug, na toranj CN-a1 i preko jezera Ontario. Podovi su bili bogati, prekriveni podnim daskama od tamna drva koje su krasili perzijski tepisi, a zidovi su bili svijetlosivkasti. Pokućstvo u glavnoj prostoriji izgledalo je kao da je izabrano u prodavaonici stilskog namještaja - od velike kožne sofe u boji čokolade s detaljima od zakovica te odgovarajućeg para klupskih naslonjača do crvene stolice s naslonom od baršuna koja je stajala kod kamina.

1

Toranj u Torontu visok 553 metra. Sagrađen je 1976. i u to vrijeme bio je najveći toranj na svijetu, (op. ur.)

31


Julia je više nego zavidno gledala tu lijepu crvenu stolicu i odgovarajući joj otoman. Tu bi bilo savršeno sjediti za kišnih dana, pijuckati čaj i čitati najdražu knjigu. A nije da često ima takvu priliku. Kamin je imao plinski umetak, a Gabriel je objesio ravan plazma televizor preko okvira kamina, kao da je slika. Zidove i neke dijelove pokućstva krasile su razne umjetnine, ulja na platnu i skulpture. Imao je muzejski kvalitetne komade rimskog stakla i grčke keramike i reprodukcije glasovitih skulptura, uključujući Milsku Veneru i Berninijevu Apolona i Dafne. U stvari, pomislila je Julia, imao je previše skulptura, a sve su redom bile gole žene. Ali nije bilo osobnih fotografija. Julia je smatrala da je više nego čudno što su tu bile crno-bijele fotografije Pariza, Rima, Londona, Firence, Venecije i Oxforda, ali nije bilo fotografija Clarkovih, čak ni Grace. U drugoj sobi kraj velikog i formalnog stola za objed stajao je ormar od ebanovine. Julia je s velikom pomnjom razgledala njegovo bogatstvo. Bio je nepokriven, ne računajući veliku kristalnu vazu i ukrašen srebrni pladanj na kojem su bile raznovrsne posude s tekućinom boje jantara, ledenik i staromodne kristalne čaše. Srebrne štipaljke za led kompletirale su tu vinjetu jer su stajale preko bijelih platnenih ubrusa na kojima su bili utkani inicijali G.O.E., a Julia se zahihotala sama za sebe kad je zamislila kako bi ti ubrusi izgledali kad bi kojim slučajem Gabrielovo prezime bilo Davidson. Ukratko, stan profesora Emersona bio je estetski ugodan, ukusno dekoriran, izuzetno čist, namjerno muški i vrlo, vrlo hladan. Julia se načas pitala je li ikada doveo koju ženu u taj hladni prostor, a onda se dobrano potrudila da ne zamišlja što bi im radio kad bi ih ovamo doveo. Možda ima sobu za takve svrhe da mu ne zaprljaju dragocjenosti... Prešla je rukom preko hladne kuhinjske površine od crnog granita i stresla se. Rachel je odmah uključila pećnicu da se zagrije i oprala ruke. »Gabriele, zašto Juliji ne upriličiš veliki obilazak dok ja spremam večeru?« Julia je stiskala naprtnjaču na prsima jer nije željela taj tako uvredljiv predmet spustiti na njegov namještaj. Gabriel joj je uzeo torbu iz ruku i stavio na pod ispod jednog stolića. Osmjehnula mu se zato što je razumije, a i on se osmjehnuo njoj. Nije htio gospođici Mitchell upriličiti velik obilazak svoga stana. I svakako joj nije imao namjeru pokazati svoju spavaću sobu i crno-bijele fotografije koje su joj krasile zidove. Ali kako je Rachel bila tu da ga podsjeti na obaveze koje ima kao domaćin (koji se opire toj ulozi), nije vidio načina da izbjegne obilazak gostinjskih prostorija. I tako je došlo do toga da stane u svojoj radnoj sobi, koja je bila treća spavaća soba, ali koju je pretvorio u udobnu radnu knjižnicu tako što je ugradio drvene police za knjige od poda do stropa. Julia je blenula u sve te knjige - naslovi novi i rijetki i uglavnom tvrdog uveza na talijanskom, latinskom, engleskom i njemačkom. Prostorija je, kao i ostali dijelovi njegova stana, bila svjesno muška. Iste ledeno-modre zavjese, isti tamni pod s antiknim perzijskim tepihom. Gabriel je stao iza kićena i prilično velikog stola od orahovine. »Sviđa vam se?« Pokazao je na svoju biblioteku. »Veoma«, rekla je Julia. »Lijepa je.« Pružila je ruku kako bi pogladila baršun na naslonu stolice, koja je bila u paru sa stolicom kraj kamina koja joj se dopala. Ali nije bila sigurna bi li on to odobrio. Profesor Emerson bio je od onih koji bi mogli prigovarati ako tko dira njihove stvari, pa se na vrijeme zaustavila. Vjerojatno bi se obrecnuo na nju što je prlja neurednim prstićima. »To mi je najdraža stolica. Silno je udobna. Možete isprobati ako želite.« Julia se nasmiješila kao da joj je dao neki dar pa je požudno sjela na nju, podvukla noge pod sebe i skutrila se kao mače.

32


Gabriel se mogao zakleti da je čuo kako prede. Osmjehnuo se kad ju je vidio takvu, odjednom opuštenu i gotovo sretnu zbog tako trivijalna događaja. I iz čistog joj je hira odlučio pokazati jednu od svojih najvrednijih stvari. »Morate nešto vidjeti.« Mahnuo joj je da priđe, pa je došla i stala kraj njegova radnog stola. Otvorio je ladicu i izvukao dva para bijelih pamučnih rukavica. »Navucite ih.« Pružio joj je par, a ona ih je prihvatila nijemo, oponašajući njegove pokrete dok ih je navlačio na dugačke prste. »Ovo je jedna od najdragocjenijih stvari koje imam«, objasnio joj je, pa iz sada otključane ladice izvukao veliku drvenu kutiju. Stavio je kutiju na stol, a Julia se u jednom strašnom trenutku pobojala zbog onoga što bi moglo biti unutra. Minijatura? Možda glava neke bivše poslijediplomantice? Otvorio je kutiju i izvadio nešto što je sličilo na knjigu. Kad je otvorio, postalo je očito da je u pitanju niz krutih papirnatih košuljica, složenih u harmoniku, a na svakoj je bila etiketa na talijanskom. Pažljivo ih je listao dok nije našao onu koju je tražio, a onda objema rukama skinuo nešto. Julia se zagrcnula od samog pogleda. Gabriel se ponosno osmjehnuo. »Prepoznajete?« »Naravno! Ali to je... nije moguće da je to original?« Blago se zahihotao. »Nažalost ne. To bi bilo daleko iznad mog malog imetka. Originali su iz petnaestog stoljeća. Ovo su reprodukcije iz šesnaestog.« Pružio joj je kopiju glasovite ilustracije Dantea i Beatrice i fiksnih zvijezda Raja čiji je original perom i tintom nacrtao Sandro Botticelli. Ilustracija je bila 37.5 s 50 centimetara i makar je u pitanju bila samo tinta na pergamentu, detalji su oduzimali dah. »Kako ste došli do toga? Nisam znala da postoje ikakve kopije.« »Ovo zapravo i nisu kopije, vjerojatno ih je napravio nekadašnji Botticellijev učenik. Ali ova je zbirka potpuna. Botticelli je pripremio stotinu ilustracija Božanstvene komedije, ali su sačuvane samo devedeset dvije. Ja imam komplet.« Julia je iskolačila oči, ozarena oduševljenjem. »Šalite se.« Gabriel se nasmijao: »Ne, ne šalim se.« »Išla sam vidjeti originale kad su bili na posudbi u galeriji Uffizi u Firenci. Vatikan ih ima osam, a ostale posjeduje muzej u Berlinu.« »Tako je. I mislio sam da će vam se dopasti.« »Ali nikad nisam vidjela preostalih osam.« »Nije nitko. Pokazat ću vam.« Vrijeme je teklo, Gabriel je pokazivao Juliji svoje blago, a ona se tiho divila sve dok se iz predvorja nije začuo Rachelin glas. »Gabriele, molim te, daj Juliji piće. I prestani je gnjaviti s tim tvojim antiknim sranjima!« Zakolutala je očima, a Julia se zahihotala. »Kako ste ih stekli? Zašto nisu u muzeju?« pitala je dok ga je gledala kako sprema svaku ilustraciju u odgovarajuću košuljicu. Stisnuo je usne. »Nisu u muzeju zato što ih ne dam. I nitko ne zna da ih imam osim mog odvjetnika, mog agenta osiguranja i sada vas.« Namjestio je vilicu kao da zaključuje svaku daljnju diskusiju, pa je Julia odlučila ne nagovarati ga da nastavi. Bilo je moguće da su ilustracije ukradene iz nekog muzeja i da ih je Gabriel kupio na crnom tržištu. To bi objasnilo njegovu suzdržanost da svijetu otkrije da uopće postoje. Julia je zadrhtala kad je shvatila da je vidjela nešto je vidjelo manje od pet ljudi na svijetu. A bile su tako veličanstveno lijepe - istinska remek-djela.

33


»Gabriele...«, Rachel je stajala na vratima i grdila ga. »Dobro, dobro. Što biste pili, gospođice Mitchell?« Izišli su iz radne sobe i krenuli ka hladnjaku za vino u kuhinji. »Gabriele!« »Julianne?« Začudilo ju je to neuobičajeno ime kad je sišlo s njegovih usana. Rachel je primijetila njezinu čudnu reakciju i uvukla se u ormar u potrazi za bratovim zdjelama i loncima. »Dobro mi je bilo što, hvala prof... Gabriele.« Julia je zaklopila oči od užitka što je napokon u stanju izgovoriti njegovo ime njemu samome. Onda je sjela na jedan elegantan stolac za pultom za doručak. Gabriel je izvadio bocu chiantija i stavio je na pult. »Ostavit ću ga da dođe na sobnu temperaturu.« Ispričao se i nestao, vjerojatno da se presvuče u manje formalnu odjeću. »Julia«, psiknula je Rachel dok je stavljala gomilu povrća na jednu stranu dvostrukog sudopera. »Što se to događa s tobom i Gabrielom?« »To moraš pitati njega.« »Pa i namjeravam. Ali zašto se ponaša tako čudno? I zašto mu jednostavno ne kažeš tko si?« Julia je izgledala kao da će svaki čas briznuti u plač. »Mislila sam da će me se sjetiti. Ali nije.« Glas joj je bio potresen i spustila je pogled u krilo. Rachel su zbunile prijateljičine riječi, kao i pretjerano emotivan odgovor, pa joj je smjesta pritrčala i stisnula je u zagrljaj. »Ne brini. Sad sam ja tu i ja ću ga malo pritisnuti. Ima on srce, negdje, ispod svega drugoga. Znam, vidjela sam jednom. Sad mi pomozi da operem povrće. Janjetina je već u pećnici.« Kad se Gabriel vratio, žustro je otvorio vino i vragolasto im se smješkao. Čekalo ga je nešto lijepo i to je znao. Znao je kako Julia izgleda kad kuša vino, a sada će ponovno imati erotsku predstavu od prošle večeri. Osjetio je trnce od nestrpljenja i požalio što negdje u stanu nema tajnu videokameru. Vjerojatno bi bilo odveć očito kad bi sada izvukao kameru i snimao je. Prvo joj je pokazao bocu i primijetio sa zadovoljstvom zadivljen izraz koji joj je preletio preko lica kad je pročitala etiketu. Tu je posebnu berbu donio iz Toskane i bilo bi mu bolno da je potroši na neznalačko nepce. Nalio joj je čašu i odmaknuo se da je gleda, a silno se trudio da se ne naceri. Baš kao i prije, Julia je polako zavrtjela vino u čaši. Pogledala ga je pod halogenim svjetlom. Zažmirila je i pomirisala. Onda je usnama, koje su stvorene za ljubljenje, primila rub pehara i kušala vrlo polako, na koji časak zadržala vino u ustima, pa ga progutala. Gabriel je uzdisao dok je gledao kako joj vino putuje niz lijepo grlo. Julia je otvorila oči i vidjela kako se Gabriel blago ljulja pred njom. Modre su mu se oči zatamnile, dah bio pomalo uzbuđen, a prednji dio njegovih sivih hlača... Namrštila se. Tvrdo. »Jeste li dobro?« Prešao je rukom preko očiju i prisilio se da bude poslušan. »Jesam, oprostite.« Nalio joj je čašu, pa sebi i počeli su tankoćutno pijuckati, a sve to vrijeme napeto ju je gledao preko okvira naočala. »Gabriele, sigurno skapavaš od gladi. Znam kakva zvijer postaješ kad si gladan.« Rachel je govorila preko ramena dok je miješala nekakav umak na peći. »Što imamo uz janjetinu?« Gledao je Juliju kao jastreb dok je iznova prinosila čašu pohotnim usnama pa i sam otpio velik gutljaj. Rachel je stavila kutiju na pult za doručak. »Kuskus!« Juliji je iz usta prsnulo vino i smočilo Gabrielovu bijelu košulju. Šokirana nenadanim iskašljavanjem, ispustila je čašu s vinom i zalila sebe i pod. Kristalna se čaša rasprsnula kad je tresnula na stolicu. Gabriel je stao otresati kapi sa svoje skupe košulje i psovao. Glasno. Julia se spustila na koljena i brzo pokušala golim rukama pokupiti rasute komade stakla.

34


»Stanite«, rekao joj je tiho, gledajući je s visine preko ruba pulta. Julia je nastavila svoju očajničku misiju, a iz očiju su joj kapale suze. »Prestanite!« rekao je glasnije i zaobišao pult. Prebacila je nekoliko komada stakla u drugu ruku i pokušala, komad po komad, skupiti ostale dok je jadno puzala po podu kao ranjeno štene koje vuče slomljenu šapu. »Prestanite! Za boga miloga, ženo, prestanite! Porezat ćete se posvuda!« Gabriel se prijeteći nagnuo i s visine tresao na nju svoj bijes kao gnjev božji. Povukao ju je za ramena da se uspravi, pa je odveo kroz predvorje u kupaonicu za goste. »Sjedite!« zapovjedio je. Julia je sjela na poklopljenu zahodsku školjku i ispustila prigušen grcaj od kojeg se sva stresla. »Pružite ruke!« Ruke su joj bile umrljane crvenim vinom i kapljicama krvi. Na dlanu joj je između sjekotina svjetlucalo nekoliko kristala stakla. Gabriel je opsovao nekoliko puta, a dok je otvarao ormarić s lijekovima, samo je tresao glavom. »Ne čujete dobro, je li?« Julia je trepnula da otrese suze, tužna što ih ne može otrti rukama. »I ne radite što vam se kaže.« Pogledao ju je i naglo zastao. Nije znao zašto, a da ga se poslije pitalo, slegnuo bi ramenima i ne bi dao nikakvo objašnjenje. Ali kad je već prekinuo s onim što je radio i zagledao se u jadno stvorenje koje se skupilo u kutu, osjetio je... nešto. Nešto drukčije od uzrujanosti, bijesa, grižnje ili seksualnog uzbuđenja. Smilila mu se. I bilo mu je žao što ju je rasplakao. Nagnuo se k njoj i vrlo joj nježno vrhovima prstiju počeo brisati suze. Čuo je mumljanje koje je dolazilo iz njezinih usta u trenutku kad ju je dotaknuo i opet je primijetio da mu njezina koža djeluje poznato. A kad joj je obrisao suze, uzeo joj je lice u ruke i podignuo joj bradu... a onda se brzo povukao i počeo joj čistiti rane. »Hvala vam«, promrmljala je, a bila je svjesna brižnosti kojom joj je micao staklo s dlanova. Uzeo je pincetu, pomno tražio da ukloni i najmanji komadić iz njezine kože. »Nije vrijedno spomena.« Kad je odstranio sve staklo, izlio je malo joda na vatu. »Ovo će peći.« Gledao ju je kako se čeliči za njegov dodir i malčice zadrhtao. Nije mu bilo drago da joj nanosi bol. A bila je tako nježna i krhka. Trebala mu je cijela minuta i pol da skupi hrabrost i stavi joj jod na posjekotine, a ona je cijelo vrijeme samo sjedila razrogačenih očiju, grizla usnu i čekala da već jednom obavi stvar. »Eto«, rekao je grubo dok joj je otirao posljednje ostatke krvi. »Bit će vam bolje.« »Oprostite što sam vam razbila čašu. Znam da je bila kristalna.« Njezin blagi glas prekinuo ga je u sanjarenju, pa se okrenuo da uzme pribor za prvu pomoć iz ormarića s lijekovima. Mahnuo joj je rukom. »Imam ih na desetine. Dolje je prodavaonica kristala. Uzet ću drugu ako mi bude trebalo.« »Ja bih je željela nadomjestiti.« »Vi to ne možete sebi priuštiti.« Te su mu riječi pobjegle s usta, a da nije ni mislio. Gledao je užas na Julijinu licu kad je prvo pocrvenjela, pa problijedjela. Pognula je glavu, naravno, i počela grickati unutarnju stranu obraza. »Gospođice Mitchell, ne bi mi ni na pamet palo da uzmem od vas novac. To bi prekršilo pravila gostoprimstva.« A to se ne smije dogoditi, pomislila je Julia. »Ali, zamrljala sam vam košulju. Molim vas, dajte da ja platim kemijsko čišćenje.«

35


Gabriel je svisoka gledao svoju lijepu, ali očito upropaštenu bijelu košulju i opsovao u sebi. Sviđala mu se ta košulja. Paulina mu ju je kupila u Londonu. I nema šanse da se Julijina pljuvačka pomiješana s chiantijem ikad s nje opere. »I njih imam nekoliko«, glatko je slagao. »I siguran sam da će mrlja nestati. Rachel će mi pomoći oko toga.« Julia je neprekidno zubima dodirivala donju usnu. Gabriel je primijetio taj pokret i osjetio je nelagodu nalik mučnini, ali usne su joj bile tako crvene i izazovne da nije mogao skloniti pogled. Kao da promatra prometnu nesreću, a stoji na brodskoj palubi. Nagnuo se i rukom je potapšao po leđima. »Nezgode se događaju. Nitko nije kriv.« Nasmiješio se i za nagradu je dobio vrlo lijep osmijeh, a uz to je pustila donju usnu. Ma vidi ti nje! Zbilja procvjeta pod utjecajem dobrote. Kao ruža kad otvori latice. »Je li Julia dobro?« pitala je Rachel koja se iznenada stvorila kraj njih. Gabriel je povukao ruku i uzdahnuo. »Jest. Ali očito Julianne ne voli kuskus.« Stidljivo joj je namignuo pa se zagledao kako joj se rumen širi površinom porculanske kože. Zbilja je bila smeđooki anđeo. »Onda dobro. Umjesto kuskusa napravit ću pilaf.2 « Rachel je otišla, a za njom i Gabriel, a Julia je ostala sama i mučila se da zaustavi srce kako joj ne bi iskočilo iz grudi. Dok je Rachel stavljala nemilo zrnje u hladnjak, Gabriel je otišao u svoju sobu presvući umrljanu košulju i s priličnom je grižnjom savjesti stavio u koš za rublje. Onda se vratio u kuhinju i sa sestrom očistio polomljeno staklo i vino s poda. »Ima nekoliko stvari koje ti moram reći u vezi Julije«, počela mu je govoriti preko ramena. Gabriel je nosio staklo u koš za otpatke. »Radije ne bih slušao.« »Ma što ti je? Ona mi je prijateljica, da se razumijemo.« »Ali je i moja studentica. Ne smijem znati ništa o njezinu privatnom životu. Tvoje prijateljstvo s njom već predstavlja sukob interesa, iako nisam znao za njega.« Rachel se ustobočila i tvrdoglavo zatresla glavom, a sive su joj oči potamnjele. »Znaš što? Baš me briga! Silno je volim, a i mama ju je voljela. Sjeti se toga kad ti idući put puhne da se izdereš na nju. »Bila je slomljena, glupane! Zato mi se nije javljala cijelu godinu. A sada se napokon izvukla iz svoje ljušture, makar sam mislila da iz nje nikad neće izaći, a ti je tjeraš nazad svojim... svojom arogancijom i uobraženošću! Pusti ti tu svoju britansku snobovštinu tipa gospodin Rochester, Darcy i Heathcliff i ponašaj se prema njoj kao prema blagu koje i jest! Ili ćeš dobiti nogom u dupe!« Gabriel je uspravio kralježnicu i klonulo je pogledao. »Misliš tom cipelom?« Nije ustuknula. Ni odustala. Zapravo, kao da je narasla. I to gotovo prijeteći. »U redu, Rachel.« »Dobro. Teško mi je vjerovati da joj nisi prepoznao ime nakon što sam ti toliko puta govorila koliko voli Dantea. Mislim, za koliko zaljubljenika u Dantea iz Selinsgrovea znaš?« Nagnuo se prema njoj i utisnuo joj poljubac na namršteno čelo. »Polako sa mnom, Rach. Trudim se iz sve snage ne misliti ni o čemu što ima veze sa Selinsgroveom.« Na te se riječi njezin ljutnja rastopila, a on ju je čvrsto zagrlio. »Znam.« Nekoliko sati poslije i nakon još jedne boce skupog chiantija, Julia je ustala da pođe. »Hvala za večeru. Morala bih kući.« 2

orijentalna inačica rižota

36


»Mi ćemo te odvesti«, ponudila se Rachel i otišla po kaput. Gabriel se namrštio i ispričao se što neće s njima. »Ma sve je u redu. Mogu i pješice. Nije daleko«, doviknula je Julia bratu i sestri. »Nikako. Vani je mrak i ne vjerujem da je Toronto toliko siguran. Osim toga, pada kiša«, viknula je Rachel, pa se upustila u vatrenu raspravu s Gabrielom. Julia je pošla prema vratima da ne čuje kako on govori da je ne želi voziti kući. Ali brat i sestra domalo su se pojavili zajedno, pa su sve troje otišli prema dizalu koji je upravo nailazio. Rachel je zazvonio mobitel. »Aaron je.« Čvrsto je zagrlila Juliju. »Cijeli sam se dan trudila stupiti s njim u vezu, ali bio je na sastancima. Idemo jesti. Ne brini braco, imam rezervni ključ!« Rachel se vratila u stan i ostavila smrknuta Gabriela i uznemirenu Juliju da sami sidu dizalom u garažu. »Hoćete li mi ikad reći tko ste vi?« U glasu mu se osjetila blaga optužba. Julia je odmahnula glavom i čvršće stegnuta smiješnu naprtnjaču. Pogledao je njezinu torbu za knjige i odlučio na tom mjestu u tom trenutku da ona mora nestati. Ako još jednom bude morao gledati tu užasnu stvar, neće se moći suzdržati. I Paul ju je dirao, što je značilo da je zagađena. Morat će je baciti. Gabriel ju je poveo prema svom parkirnom mjestu, a ona je odmah otišla na suvozačku stranu jaguara. Pritisnuo je gumb na ključu, na što je kraj jaguara zacvrkutao range rover. »Hm, idemo ovaj put ovim. Pogon na sve četiri bolji je za kišu. Ne volim izvlačiti jaguara na cestu po ovakvu vremenu ako ne moram.« Julia se trudila prikriti iznenađenje zbog Gabrielove smutnje, naročito kad je otvorio vrata i pomogao joj da uđe. Kad se smjestila na svoje sjedalo, pitala se je li on osjetio vezu koja je prostrujala između njih kad joj je dotaknuo ruku. Naravno da jest. »Pustili ste me da ispadnem magarac«, gunđao je dok je izvozio auto iz garaže. Sve si to sam napravio, hvala ti lijepa. Julijina je neizrečena misao zatr1perila između njih, a ona se načas pitala koliko je profesor dobar u čitanju neverbalnih poruka. »Drukčije bih se ponašao prema vama. Ponašao bih se bolje, da sam znao.« »Da? Zbilja? I onda biste našli neku drugu glupu studenticu da se izdirete na nju. Ako je to u pitanju, drago mi je što ste svoj bijes usmjerili na mene. Onda se ne možete istresati na druge.« Gabriel joj je uputio hladan pogled. »To ništa ne mijenja. Drago mi je što ste Rachelina prijateljica, ali ste i dalje moja studentica, što znači da moramo biti profesionalni, gospođice Mitchell. A vi ćete paziti kako mi se obraćate sada i ubuduće.« »Da, profesore Emersone.« Pomno joj je gledao lice da nađe ikakav znak zajedljivosti, ali ga nije našao. Ramena su joj bila pogurena, a glava pognuta. Natjerao je njezinu ružu da uvene. Sav onaj procvat sada je potpuno poništen. Tvoja ružica? K vragu, Emersone! »Rachel je veoma sretna što ste tu. Jeste li znali da je bila zaručena?« Julia je stresla glavom. »Bila? Više nije?« »Aaron Webster ju je zaprosio i rekla je da, ali to je bilo prije nego što je Grace...« Polagano je ispuhao zrak. »Rachel izgleda ne planira vjenčanje u ovom trenutku, pa je otkazala. Zato i jest došla ovamo.« »Joj, baš mi je žao. Jadna Rachel.« Polagano je ispuhala zrak. »Jadni Aaron! Bio mi je drag.«

37


Gabriel se namrštio. »I dalje su skupa. Aaron je, očito, voli i shvatili su da njoj treba malo odmaka od svega. Mnogo je... bilo svađe u kući mojih roditelja kad sam bio tamo. Došla je da se makne otamo. To je smiješno, zbilja, jer ja sam crna ovca obitelji, a ona je mezimica.« Julia je kimnula kao da razumije. »Gospođice Mitchell, ja imam problem s bijesom. Imam lošu narav. Mučim se da je kontroliram, a kad se razbjesnim, mogu biti vrlo destruktivan.« Iskolačila je oči na tu izjavu i malčice otvorila usta, ali nije progovorila. »Bilo bi... neprilično da se razbjesnim kraj nekoga kao što ste vi. Bilo bi vrlo štetno, za oboje.« Njegovo je očitovanje bilo tako iskreno i tako zastrašujuće da su je te riječi zapekle kao vatra. »Srdžba je jedan od sedam smrtnih grijeha«, primijetila je i okrenula se od njega i zagledala se kroz prozor u nastojanju da umanji osjećaj da je negdje u dubini peče. Gorko se nasmijao. »Neobično, ja ih imam svih sedam - da ne nabrajam. Oholost, zavist, srdžba, lijenost, pohlepa, neumjerenost u jelu i piću, požuda.« Digla je obrvu, ali se nije okrenula prema njemu. »Nekako, sumnjam u to.« »Ne očekujem da ćete razumjeti. Vi ste samo magnet za nevolje, gospođice Mitchell, a ja sam magnet za grijeh.« Sada mu se okrenula licem. Osmjehnuo joj se i pogledao je rezignirano, a ona mu je za uzvrat uputila pogled pun suosjećanja. »Ljudski rod ne privlači grijeh, profesore, nego je suprotno.« »Ne u mom slučaju. Mene grijeh izgleda nalazi lako i kad ja njega ne tražim. A nisam baš u stanju odoljeti iskušenju.« Pogledao ju je, pa vratio pogled na cestu. »Vaše prijateljstvo s Rachel objašnjava zašto ste bili poslali gardenije. I zašto ste se onako potpisali na karticu.« »Žao mi je zbog Grace. I ja sam je voljela.« Pogledao ju je u oči. Bile su srdačne i otvorene, premda je tu bilo tragova tuge i neizmjernog gubitka. »Shvaćam to sada«, priznao je. »Imate digitalni radio?« Pokazala je na kontrolnu ploču kad je upalio radio i pritisnuo jedan gumb. »Da. Uvijek slušam neku jazz-stanicu, ali ovisi o mojem raspoloženju.« Julia je oprezno pružila prst prema radiju, ali je povukla ruku. Gabriel se osmjehnuo zbog njezine neodlučnosti jer se sjetio kako je prela kad joj je dao dopuštenje da se sklupča na njegovoj najdražoj stolici. Poželio ju je ponovno navesti da prede. »U redu je. Možete nešto odabrati.« Prešla je prstom preko već podešenih stanica medu kojima su bili francuska stanica CBS i BBC News i na kraju došla do jedne s naslovom Nine Inch Nails. »Cijela stanica posvećena njima?« »Kad sam posebno raspoložen.« Julia je pritisnula gumb za radio-stanicu. Gabriel je više osjetio negoli vidio njezinu organsku reakciju. Nije ju razumio, ali je odlučio ne iskušavati je. Julia je mrzila Nine Inch Nails. Mijenjala je stanicu kad god bi se pojavili na radiju. Ako je neka njihova pjesma negdje svirala, izlazila je iz prostorije ili zgrade. Zvuči njihove glazbe i naročito glas Trenta Reznora dovodili su je do ludila, makar nikad nikome nije rekla zašto.

38


Prvi put čula ih je u nekom klubu u Philadelphiji. Plesala je s njim, a on se sav trljao uz nju. Isprva nije marila, on je uvijek bio takav, ali uto je naišla ta pjesma i čim je glazba počela, Julia je osjetila blagu slabost. Čudnovata sekvenca u uvodnim taktovima, pa onda taj glas, pa onda riječi o jebanju poput životinja, pa izraz na njegovu licu kad joj je svoje čelo pritisnuo o njezino i šapnuo joj to, kao da gleda ravno u njezinu dušu. Kakvi god bili Julijini vjerski osjećaji i njezini mlaki pokušaji da se tu i tamo pomoli manjim bogovima i božanstvima, u tom je trenutku vjerovala da je čula glas Vraga. Sam Lucifer držao ju je u rukama i šaptao joj. Sama ta pomisao, skupa s riječima, prestravila ju je. Julia se otrgnula od njega i pobjegla u ženski toalet, zagledala se u blijedu i uzdrhtalu djevojku u zrcalu i pitala se što se to, dovraga, dogodilo. Nije znala zašto joj je on govorio na taj način ni zašto je on odabrao taj trenutak da prizna. Kako bilo, poznavala ga je dovoljno dobro da zna da je to što je ponovio riječi pjesme bilo priznanje njegovih najdubljih i možda najmračnijih namjera, a ne samo puko ponavljanje. Ali Julia nije željela da je netko jebe kao životinju; željela je da je voli. Odrekla bi se seksa zauvijek ako bi joj to jamčilo ljubav poput one iz poezije i mita. Bila je to ljubav za kojom je očajnički čeznula, ali zapravo nije ni vjerovala da je doista zaslužuje. Željela je biti nečija muza - da joj se netko divi i da je obožava, dušu joj i tijelo. Željela je biti Beatrice zanesenu i plemenitu Danteu i zauvijek s njime živjeti u raju. I živjeti život koji bi se mogao usporediti s ljepotom Botticellijevih ilustracija. I zbog toga je, i s dvadeset tri godine, Julia Mitchell i dalje bila djevica, i zato je fotografiju čovjeka koji ju je upropastio za druge držala u dubini ladice s donjim rubljem. Zadnjih je šest godina spavala s njegovom slikom ispod jastuka. Nikad mu nijedan muškarac u usporedbi nije bio ni blizu, nikakvi osjećaji naklonosti nikad se nisu ni približili ljubavi i odanosti što ih je on budio u njoj. Njihova se cijela veza temeljila na jednoj jedinoj noći, noći koju je u svojim sjećanjima iznova oživljavala...

39


07

J

ulia je parkirala bicikl kraj velike bijele kuće Clarkovih i popela se na prednju verandu. Nikad nije kucala kad im je dolazila u posjet, pa je preskočila stube i otvorila prozirna vrata. Ono što je zatekla unutra, šokiralo ju je. Stakleni stolić u dnevnom boravku bio je polomljen, pod poprskan krvlju. Stolice i jastuci razbacani na sve strane, a Rachel i Aaron sjedili su stisnuti jedno uz drugo na sofi na sredini sobe. Rachel je jecala. Julia je stala i zaprepašteno zinula. »Što se dogodilo?« »Gabriel«, rekao je Aaron. »Gabriel? Je li povrijeđen?« »Dobro je on!« Rachel se nasmijala gotovo histerično. »Nije bio kući ni dvadeset četiri sata i već je imao meč u naguravanju s mojim tatom, dvaput natjerao mamu u plač i poslao Scotta u bolnicu.« Aaron je neprekidno trljao leđa svojoj djevojci da je utješi, sav smrknut. Julia je prodahtala: »Zašto?« »Tko zna? Nikad se ne zna što mu je. Posvađao se s tatom, mama je stala između njih, a Gabriel ju je odgurnuo. Scott je rekao da će ga ubiti ako je još jednom takne. Onda ga je Gabriel udario i slomio mu nos.« Julia je buljila u komade stakla koji su sada ležali u krvi na tepihu. Desetak keksa, sada smrvljenih, bilo je razbacano oko stakla zajedno s ostacima onoga što su bile šalice za kavu. »A ovo?« pokazala je na sablasan krš i lom. »Gabriel je bacio Scotta na stolić. Scott i tata su u bolnici, mama se zaključala u svoju sobu, a ja sam cijelu noć bila kod Aarona.« Rachel je počela vući svog dečka prema ulaznim vratima. Julia je stajala okamenjena, nesposobna da se pomakne. »Da pokušam razgovarati s tvojom mamom?« »Ne mogu više ni trenutka biti u ovoj kući. Upravo mi je uništena obitelj.« S tim je riječima Rachel pobjegla s Aaronom. Julia se namjeravala popeti na kat kako bi našla Grace, ali je začula zvukove koji su dolazili iz pravca kuhinje, pa se tiho na prstima odšuljala iza kuće. Kroz otvoren je prozor vidjela da netko sjedi na trijemu i naginje bocu s pivom na usne. Na sve slabijem suncu zasjala je griva smeđe kose. Julia ga je prepoznala s Rachelinih fotografija. Nije stigla ni razmisliti, a noge su je povele na stražnja vrata i već je sjedila na naslonjaču podalje od njega, koljena je podvukla pod bradu. Obujmila se rukama oko nogu i gledala ga. Nije obraćao pozornost na nju. Julia je očima odmjeravala njegovu pojavu s nadom da će joj se ta slika usjeći u pamćenje. Mnogo je bolje izgledao uživo. Gledala je njegove modre i zakrvavljene oči koje su piljile ispod smeđih obrva. Slijedila je liniju njegovih jagodica, njegov ravan, otmjen nos i četvrtast oblik njegove čeljusti i primijetila dva ili tri dana staru bradu koja mu je mutila kožu i rupicu na bradi. Oči su joj se zaustavile na punim usnama i opazila je oblinu i puninu donje usne, a onda teškom mukom usmjerila pogled na modrice. Gabriel je imao modrice i krv na desnoj ruci i nešto ljubičasto na lijevom obrazu. Scottova je šaka ostavila svoj trag, ali je, iznenađujuće, Gabriel i dalje bio pri svijesti.

40


»Malo ste zakasnili na predstavu u šest. Završila je prije pola sata.« Glas mu je bio blag i gotovo ugodan kao i sam izgled. Julia je istog trena pomislila na to kako bi bilo čuti kako njegov glas izgovara njezino ime. Zadrhtala je. »Imate tu pokrivač.« Pokazao je velik vuneni pokrivač na kockice koji je zgužvan stajao kraj njegova bedra. Nije ju ni pogledao nego ga je samo potapkao. Julia ga je podozrivo pogledala. Bila je zadovoljna što mu se bijes stišao pa mu se približila i sjela na najbliži stolac, ali je i dalje zadržavala zdrav razmak između njih. Pomislila je na to koliko brzo on može trčati. I koliko bi brzo ona mogla trčati kad bi je on proganjao. Pružio joj je pokrivač. »Hvala vam«, promrmljala je i pokrila se njime preko ramena. Krajičkom oka odmjerila mu je stas i pomislila kako se tako poprilično visok uspio tako udobno smjestiti u drvenu stolicu. Ramena su mu zapravo izgledala još šira u crnoj kožnoj jaknu, pločice prsnih mišića nazirale su mu se ispod uske majice. Duge su mu noge dobro ispunjavale traperice, a Julia je primijetila da djeluje viši i teži nego na starim slikama njegove sestre. Htjela je nešto reći. Htjela ga je pitati zbog čega je pomahnitao na najfiniju obitelj koju je ona ikad upoznala. Ali bila je odveć stidljiva i odveć ga se plašila da to učini. Zato ga je radije pitala ima li otvarač za boce. Namrštio se pa onda iz stražnjeg džepa izvadio otvarač i dao joj ga. Zahvalila mu je i nastavila tiho sjediti. Okrenuo se prema napola punoj gajbi piva iza sebe, izabrao bocu i pružio je pred nju. »Dopustite«, rekao je kad je vidio da se sada smješka. Uzeo je od nje otvarač, otvorio joj pivo jednim brzim pokretom pa kucnuo svojom bocom o njezinu. »Živjeli.« Julia je pristojno otpila malo pića, sve trudeći se da se ne zagrcne od čudna, kvasnog okusa u ustima. Nesvjesno je zapjevušila i stala čekati. »Jeste li ikad prije kušali pivo?« nakesio se Gabriel. Odmahnula je glavom. »Onda mi je drago što sam vam ja prvi.« Pocrvenjela je i zakrila lice dugom kosom boje mahagonija. »Što radite ovdje?« Na licu mu se očitavala znatiželja. Julia je zastala jer je tražila najbolji način da to kaže. »Pozvana sam na ručak.« I nadala sam se da ću te napokon upoznati. Gabriel se nasmijao. »Izgleda da sam sve upropastio. E pa, gospođice smeđih očiju, stavite to na moj račun.« »Hoćete li mi reći što se dogodilo?« Glas joj je i dalje bio tih, a trudila se da joj ne zadrhti. »Hoćete li vi meni reći zašto još niste pobjegli?« Modrim je očima našao njezine i oštro je pogledao. Ponovno je spustila glavu s nadom da će čin pokornosti ohladiti iznenadan blijesak bijesa u njega. Sjediti s Gabrielom nakon svega što je napravio, bilo je glupo. Bio je pijan i nije bilo nikoga da je spasi ako odluči opet podivljati. Sada joj se ukazala prilika da ode. Neobjašnjivo, pak, Gabriel je pružio ruku da prekine jaz između njih. Gurnuo joj je kosu iza ramena, prste joj zapleo u uvojke polako, vrlo polako, pa se povukao. Neka povezanost među njima prostrujala je iz njegovih prstiju u njezinu kosu. Julia je upila taj osjećaj i opet zapjevušila, te potpuno zaboravila svoje pitanje. »Mirišete na vaniliju«, primijetio je i premjestio se tijelom tako da ju je mogao cijelu vidjeti. »To je od šampona.«

41


Dovršio je pivo, pa otvorio drugo i dobro potegnuo iz boce, a onda se opet okrenuo prema njoj. »Nije trebalo ispasti ovako.« »Oni vas vole, znate. Govore samo o vama.« »Razmetni sin. Ili možda demon. Demon Gabriel.« Gorko se nasmijao i dokrajčio pivo gotovo u jednom gutljaju. Otvorio je novo. »Bili su tako sretni što ste došli kući. Zato me vaša majka pozvala na večeru.« »Ona mi nije mama. Možda vas je Grace pozvala zato što je znala da meni treba smeđooki anđeo da pazi na mene.« Gabriel se nagnuo bliže da joj stavi ruku na obraz. Julia je oštro uzdahnula jer ju je njegov dodir iznenadio, a njegove su velike modre oči omamljeno piljile u nju. Prešao joj je jagodicom palca preko crvenila na obrazu i zastao, gotovo kao da upija vrelinu s njezine kože. Kad je povukao ruku, Julia je zamalo ispustila krik. Spustio je bocu na trijem i brzo ustao. »Sunce zalazi. Jeste li za šetnju?« Ugrizla se za usnu. Znala je da ne bi smjela. Ali to je bio Gabriel s fotografije i ovo je bila vjerojatno njezina jedina šansa da ga upozna i neko vrijeme bude s njim. Nakon onoga što se dogodilo sumnjala je da će ponovno doći. Bar ne dugo, dugo vremena. Stavila je pokrivač na stranu i ustala. »Ponesite pokrivač«, rekao je, a kad ga je stavila pod ruku, uhvatio ju njezinu ruku u svoju. Dahnula je. Iz vršaka prstiju krenuli su joj trnci i polako stali putovati kroz ruku, pa se popeli do ramena i skotrljali se do srca koje je od toga brže zakucalo. Nagnuo se glavom bliže njoj. »Jeste li ikada prije držali dečka za ruku?« Odmahnula je glavom, a on se blago nasmijao. »Onda mi je drago što sam vam ja prvi.« Polagano su ušli u šumu i začas nestali iz vida onima u kući Clarkovih. Juliji se svidjelo kako joj je ruka pristajala u njegovu i kako su se njegovi prsti svili preko njezinih. Držao ju je nježno ali sigurno, stisnuo s vremena na vrijeme, možda da joj pokaže da je tu. Julia je počela misliti da je to osjećaj koji se treba pobuditi kad se držimo za ruke s nekim. Nije da baš nije imala nikakva iskustva. U šumu se usudila svega jednom ili dvaput, i to uvijek s Rachel. Znala je da bi se, ako što krene po zlu, najvjerojatnije izgubila dok bi tražila put kući. Potisnula je te misli na rub svoje svijesti i u potpunosti usmjerila pozornost na osjećaj da drži toplu, snažnu ruku zagonetnog Gabriela. »Ovdje sam provodio mnogo vremena. Vrlo je mirno. Tamo je gore stari voćnjak s jabukama. Je li vam ga Rachel već pokazala?« Julia je odmahnula glavom. Gabriel se ozbiljna lica zagledao s visoka u nju. »Strašno ste šutljivi. Možete sa mnom razgovarati. Obećavam da vas neću ugristi.« Sijevnuo je na nju svojim pobjedonosnim osmijehom koji je Julia prepoznala s fotografija. »Zašto ste došli kući?« Oglušio se na Julijino pitanje i nastavio hodati, ali ona je primijetila da joj je počeo stiskati ruku sve jače. I ona je pojačala stisak da mu da znak da se ne boji. Makar se bojala. »Nisam želio doći, ne ovako. Nešto sam izgubio, pa sam tjednima pio.« Iznenadila ju je Gabrielova iskrenost. »Ali, ako ste nešto izgubili, možda možete pokušati to pronaći.« Zaškiljio je na nju. »To što sam izgubio izgubljeno je zauvijek.« Ubrzao je hod, pa je i Julia morala ubrzati da održi korak. »Došao sam zbog novca. Eto koliko sam očajan i sjeban.« Gabrielov se glas smekšao, a Julia je osjetila da je zadrhtao. »Sjeban sam ja i otprije, uništio sam sve i svakoga. Prije nego što ste vi uopće došli.« »Žao mi je.«

42


Slegnuo je ramenima i povukao je ulijevo. »Još malo pa smo stigli.« Ušli su kroz prolaz u drveću i izbili na mali proplanak prekriven bujnom travom. Tu zelenu površinu šaralo je poljsko cvijeće, korov i stari truli panjevi. Zrak je bio miran i treperio je od spokoja. A na rubu tog otvorenog prostora stajala su prastara stabla jabuke iscrpljena i potrošena izgleda. »To je to«, pokazao je širokim pokretom ruke. »Ovo je Raj.« Povukao je Juliju prema velikoj stijeni koja je neobjašnjivo stajala na rubu proplanka, pa je uhvatio oko struka, podigao i postavio na vrh. Onda se popeo do nje. Julia je zadrhtala. Kamen je bio hladan i stajao je u sjeni sunca na zalasku te je osjetila studen kroz tanke traperice. Gabriel je skinuo sa sebe jaknu i ogrnuo joj ramena. »Dobit ćete upalu pluća i umrijeti«, rekao je odsutno, pa je obgrlio rukom i privukao k sebi. Tjelesna mu je toplina zračila iz golih ruku i majice i istog ju je časa ugrijala. Duboko je udahnula i uzdahnula od zadovoljstva, zadivljena time kako mu pristaje pod rukom. Kao da je stvorena za njega. »Vi ste Beatrice.« »Beatrice?« »Danteova Beatrice.« Julia je buknula u licu. »Ne znam tko je to.« Gabriel se zahihotao za sebe, a ona je osjetila vrelinu njegova daha na licu kad joj je nosom dodirnuo uho. »Zar vam to još nitko nije rekao? Zar vam nitko nije rekao da razmetni sin piše knjigu o Danteu i Beatrice?« Julia nije odgovorila, a on je primaknuo usne njezinu tjemenu i nježno joj poljubio kosu. »Dante je bio pjesnik. Beatrice je bila njegova muza. Upoznao ju je kad je bila vrlo mlada i volio ju je cijeli život. Beatrice je bila njegov vodič kroz Raj.« Julia je žmirila i slušala njegov glas, udisala miris njegove kože. Mirisao je na mošus, znoj i pivo, ali Julia nije obraćala pozornost na te smetnje i usredotočila se na miris koji je bio Gabriel, nešto vrlo muževno i potencijalno opasno. »Postoji jedna slika umjetnika koji se zvao Holiday. Dopast će vam se njegova Beatrice.« Gabriel je pružio ruku i prinio njezine prste svojim usnama i kušnuo ih ponizno. »Vaša vas obitelj voli. Morate se pomiriti s njima.« Juliju su samu iznenadile njezine vlastite riječi, ali on ju je samo privukao bliže k sebi. »Nisu oni moja obitelj. Ne zapravo. A sada je, uostalom, prekasno, Beatrice.« Julia se osupnula na to ime i shvatila da ga je pivo definitivno obuzelo. Ali nije micala glavu s njegova ramena. Nedugo zatim trljao joj je dlanom ruku gore-dolje i pokušavao zadobiti njezinu pozornost. »Niste ručali.« Stresla je glavom. »Nisam.« »Da vas ja nahranim?« Premda ju je to rastužilo, podigla je glavu s njegova ramena. Nasmiješio joj se i prišao jednom od preostalih stabala jabuke. Promatrao je grane s kojih su visjeli plodovi i izabrao najveću, najzreliju crvenu jabuku, a onda ubrao i jednu manju. Dok se vraćao k njoj, manju je stavio u džep. »Beatrice.« Osmjehnuo se i pružio joj jabuku. Julia je buljila u nju kao opčinjena, kao da je to blago. Gabriel se nasmijao i mahnuo rukama, pružio joj jabuku na desnom dlanu kao kad dijete pruža poniju kockicu šećera. Julia je uzela jabuku i odmah je prinijela ustima, pa čvrsto zagrizla.

43


Gledao ju je kako žvače, gledao ju je kako guta. A onda se s potihim zadovoljstvom vratio u raniji položaj i obgrlio je rukom oko struka. Nježno joj je pritisnuo glavu na svoje rame i počeo jesti manju jabuku što ju je bio skrio u džep. Sjedili su nepomično dok je sunce zalazilo, a prije nego što je voćnjak uronio u tamu, Gabriel je od Julije uzeo pokrivač što ga je držala i prostro ga na travu. »Dođite, Beatrice.« Pružio je ruku prema njoj. Julia je znala da bi bilo veoma glupo da prihvati njegovu ruku i sjedne s njim na pokrivač. Ali nije ju bilo briga. Pala je na njega već onog trenutka kad joj je Rachel pokazala njegovu fotografiju, koju joj je bila i ukrala. Sada je bio tu, stvaran, zadihan, živ, glavom i bradom, i samo je trebala prihvatiti njegovu ruku. »Jeste li ikada ležali kraj dečka i gledali zvijezde?« Povukao ju je na pokrivač i gledao je kako liježe na leđa. »Nisam.« Gabriel joj je upleo prste u kosu i u srcu osjetio povezanost među njima. Ona je osjetila kako polako diše pod njezinim dodirom i našla je spokoj u njegovu postojanom ritmu. »Lijepi ste, Beatrice. Kao smeđooki anđeo.« Julia je okrenula glavu da ga pogleda i nasmiješila mu se. »Ja mislim da ste vi lijepi.« Stidljivo mu je prstima prešla preko vilice i čudila se kako joj je pod rukom djelovala nježno. Osmjehnuo se na taj dodir i zatvorio oči. Dugo je tako pratila obrise njegova tijela dok joj se ruka nije umorila. Otvorio je oči. »Hvala vam.« Julia se nasmiješila i stisnula ruku i osjetila kako mu je od tog njezina pokreta srce poskočilo. »Je li vas ikad poljubio neki dečko?« Dubinski je pocrvenjela i odmahnula glavom. »Onda mi je drago što sam vam prvi.« Gabriel se propeo na bok i nagnuo. Oči su mu sjale nježno i smiješio se. Julia je samo uspjela zažmiriti, a onda su njegove savršene usne našle njezine. Lebdjela je. Gabrielove su usne bile meke i zamamne, a on ih je oprezno priljubio uz njezine kao da se boji da bi je mogao ozlijediti. Julia nije znala kako se ljubi, a bila je još nepovjerljiva pa je zatvorila usta. Gabriel joj je rukom obujmio obraz, palcem je pomilovao po koži, polako pomaknuo usne na njezinima. Poljubac nije bio ono što je očekivala. Očekivala je da će biti bezbrižan ili malčice grub. Očekivala je da će njegovi poljupci biti očajnički i nagli i da će joj možda vrhovima prstiju prijeći po koži niz tijelo po mjestima po kojima nije bila spremna da je dodiruje. Ali on je zadržao ruke, jednom joj je tek milovao leđa, drugom obraz. Poljubac mu je bio nježan i sladak - bila je zamišljala da takav poljubac daje dragi dragoj nakon duge odsutnosti. Gabriel je Juliju ljubio kao da je poznaje, kao da mu pripada. Poljubac mu je bio strastven i pun emocija kao da se svako vlakno njegova bića rastopilo i rasulo po njegovim usnama samo da ih preda njoj. Srce joj je poskočilo na tu pomisao. Nikad se nije usudila ni nadati takvu poljupcu. Nekako, kako je pritisak njegovih usana popuštao, osjetila je kao da će briznuti u plač jer znala je da je više nikada nitko neće tako ljubiti. Uništio ju je za sve druge. Zauvijek. Gabriel je duboko uzdahnuo i nježno joj pritisnuo usne na čelo. »Otvorite oči.« Julia je pogledala iznad sebe u par modrih kugli koje su bile zapanjujuće bistre i vrlo osjećajne, ali nije im mogla iščitati emocije. Smiješio se i ponovno joj pritisnuo usne na čelo, pa se okrenuo na leda i zagledao u zvijezde.

44


»O čemu mislite?« Premjestila se tako da mu se sada približila, ali ga nije doticala svojim tijelom. »Mislio sam na to kako sam vas čekao. Čekao sam i čekao, ali niste dolazili.« Tužno joj se osmjehnuo. »Oprostite, Gabriele.« »Sada ste tu. Apparuit iam beatitudo vestra.3 « »Ne znam što to znači.« Zvučala je postiđeno. »To znači već se pokazalo blaženstvo vaše. Ali zapravo, trebalo bi biti sada se pokazalo blaženstvo moje. Sada kad ste tu.« Privukao ju je bliže, ovio joj ruke oko vrata i struka pa na leđima raširio dlan. »Do kraja života sanjat ću da čujem vaš glas kako dahće moje ime.« Julia se osmjehnula za sebe u tami. »Jeste li ikad spavali u naručju nekog dečka, Beatrice?« Odmahnula je glavom. »Onda mi je drago što sam vam ja prvi.« Privukao ju je tako da mu nasloni glavu na prsa blizu srca, a njezino se nježno tijelo savršeno priljubilo uz njega. »Kao Adamovo rebro«, šapnuo joj je u kosu. »Morate li otići?« šapnula mu je i neodlučno mu rukama prešla preko prsa, gore-dolje, naprijednatrag. »Da, ali ne večeras.« »Hoćete li se vratiti?« Glas joj je bio gotovo plačan. Gabriel je duboko uzdahnuo. »Sutra će me izbaciti iz Raja, Beatrice. Naša jedina nada jest da me nađete poslije. Potražite me u Paklu.« Nježno ju je okrenuo na leđa i stavio joj ruke na bokove, nadvio se nad nju - otvorenih očiju zagledan čeznutljivo i snažno u samu njezinu dušu. A onda je spustio usne na njezine...

3

Citat iz knjige Vita nova Dantea Alighierija; Matica hrvatska, Zagreb, 1999., preveli Tonko Maroević i Mirko Tomasović, 183. str., fusnota 8.

45


08

R

achel je sutradan ujutru sjedila za Gabrielovim pultom za doručak, pila kavu s mlijekom i pomno čitala francuski Vogue. To joj je bio uobičajen materijal za čitanje. Rachelin noćni ormarić u Philadelphiji bio je krcat knjigama o politici, odnosima s javnošću, gospodarstvu i sociologiji, sve u nadi da će je jednoga dana tkogod od nadređenih pitati za njezino mišljenje umjesto da od nje traže da fotokopira tuđe. Sada kad je na slobodnim danima, kako stvari stoje, ima vremena čitati i ono onkraj gradske politike. Tog se jutra osjećala bolje. Mnogo bolje. Razgovor s Aaronom prethodne večeri prošao je dobro. Iako je i dalje bio razočaran što im je vjenčanje otkazano, rekao joj je po tko zna koji put da mu je draže da ima nju nego brak. »Ne moramo se vjenčati odmah. Možemo odgoditi dok ti ne prođeš kroz razdoblje tugovanja. Ali ja te i dalje želim, Rachel. Uvijek ću te željeti. Kao svoju ženu, kao dragu... U ovom trenutku prihvaćam što mogu dobiti jer te volim. Vrati mi se.« Aaronove riječi sijevale su kroz maglu depresije i tuge koja je natkrila Rachelinu svijest. I odjednom - sve se razbistrilo. Mislila je da bježi od Scotta, svog oca i od duha svoje majke. Ali možda je bježala i od Aarona jer kad je čula kako njegov glas izgovara te riječi... kao da postoji mogućnost da ga ostavi... Kao da je čak i pomišljala na to da se udalji od njega. Njegova je izjava gotovo slomila Rachelino srce i navela je da shvati koliko mu zaista želi biti žena. I kako ga ne želi ostaviti da predugo čeka da joj postane muž dok ona rješava svoje probleme. Život je prekratak da bi bio bijedan. To ju je naučila majka. Gabriel je ušao u kuhinju s naočalama, poljubio je u tjeme i gurnuo pred nju gomilu novčanica. Sumnjičavo je pogledala novac i prošla prstima preko njega iskolačenih očiju. »Zašto to?« Pročistio je grlo i sjeo kraj nje. »Zar ne ideš u kupnju s Julianne?« Zakolutala je očima. »Ona je Julia, Gabriele. I ne, ne idem. Po cijele dane radi na nekom projektu s nekim momkom koji se zove Paul. Onda je on vodi na ručak.« Jebo mater, pomislio je Gabriel. Ta mu je prostota sunula kroz svijest, nezvana i necenzurirana, pa se napeo i zarežao u dubini grudi. Rachel mu je gurnula novac nazad i ponovno uzela čitati časopis. On je ponovno stavio novac pred nju. »Uzmi.« »Zašto?« »Kupi nešto prijateljici.« Rachel je zaškiljila na njega. »Zašto? To je mnogo novca.« »Znam«, rekao je tiho. »Tu je petsto dolara. Znam da imaš novca za trošenje, ali halo, Gabriele, malo je previše.« »Jesi li vidjela njezin stan?« »Nisam. A ti?« Promeškoljio se na barskom stolcu. »Načas. Bila je pokisnula pa sam je odvezao kući i...« »I?« Rachel mu je prebacila ruku preko ramena i nagnula se k njemu sa slatkim smiješkom. »Pričaj!« Gabriel joj je odgurnuo ruku s ramena i poprijeko je pogledao. »Nije bilo tako. Ali vidio sam stan nakratko kad sam je odvezao kući i užasan je. Čak nema ni kuhinju, za boga miloga.« »Nema kuhinju? K vragu!« »Cura je siromašna kao crkveni miš. Da ne spominjem činjenicu da stalno vuče onu ružnu nazovi torbu za knjige. Potroši malo i kupi joj pristojnu torbu, briga me. Ali učini nešto. Jer ako još jednom vidim tu naprtnjaču, zapalit ću je.«

46


Gabriel je provukao ruke kroz kestenjastu kosu i tu ih zaustavio, pa se nagnuo onako stasit nad pult za doručak. S moći opažanja koju posjeduje samo sestra, Rachel mu se obratila obazrivo. Gabriel je očito bio idealan igrač pokera: nepomućen, bezosjećajan, hladan. Oh, vrlo hladan. Ne samo hladan, kao lahor ili voda potoka u jesen, nego hladan. Hladan kao stijena koju osjećaš na koži u sjeni sunca na zalasku. Rachel je vjerovala da mu je ta hladnoća najgora karakterna mrlja - njegova sposobnost da kaže i čini stvari bez obzira na tuđe osjećaje, uključujući i obitelj. Neovisno o njegovim osjećajima, Gabriel joj je bio najdraži u obitelji. Kao miljenica obitelji i deset godina mlađa i ona je njemu bila najmilija. Nikad se nije svađao s njom kako se svađao sa Scottom i njezinim ocem. Uvijek ju je i samo štitio - volio je čak. I kad je bio u najgorim izdanjima, nije bilo mogućnosti da namjerno povrijedi Rachel. Nju je vrijeđalo samo kad ga je gledala što radi svima ostalima. Naročito sebi. Znala je da bi na pomniji pogled Gabriel ispao loš igrač pokera. Previše ga je stvari izdavalo, na previše je načina otkrivao svoja unutarnja previranja. Zatvarao je oči prije nego što ga obuzme bijes. Trljao je lice kad je bio zbog nečega frustriran. Koračao bi tamo-amo kad bi bio uznemiren ili uplašen. Rachel ga je gledala kako se sada ushodao i pitala se čega se boji. »Zašto se toliko brineš za nju? Nisi joj bio toliko naklonjen kad je bila ovdje na ručku. Nisi je ni htio zvati Julia.« »Ona mi je studentica. Moram biti profesionalac.« »Profesionalno zao?« Gabriel se zaustavio i namrštio. »Dobro. Uzet ću novac za Juliju i kupit ću joj torbu za knjige. A radije bih joj kupila cipele.« Gabriel je ponovno sjeo na barski stolac. »Cipele?« »Da. Što ako joj kupimo nešto što će nositi? Voli lijepe stvari, samo ih sebi ne može priuštiti. A zgodna je, što misliš?« Gabriel se zgrčio pod sivim vunenim hlačama. Skupio je bedra da od sestre sakrije neugodnu činjenicu. »Potroši novac na što god hoćeš, ali moraš joj zamijeniti tu torbu za knjige.« »Dobro! Kupit ću joj nešto fantastično. Ali će mi možda trebati još novaca... a onda je moramo odvesti na neko posebno mjesto da se malo šepiri u novoj odjeći.« Rachel je razigrano sijevnula očima prema bratu. Bez protivljenja ili odbijanja izvukao je karticu iz novčanika, uzeo nalivpero Montblanc i polako odvrnuo kapicu. »Koriste li normalni ljudi takva pera ili samo proučavatelji srednjeg vijeka?« Nagnula se sa zanimanjem. »Čudo da ne rabiš guščje pero.« Gabriel se namrštio. »Ovo je Meisterstuck 149«, rekao je kao da to ima neko značenje. Rachel je zakolutala očima, a on uzeo osamnaestkaratnim zlatnim perom ispisivati kratku bilješku na poleđini poslovne kartice sigurnom rukom, na staromodan način. Njezin je brat bio više nego pretenciozan. »Evo.« Kliznuo je poslovnu karticu preko pulta. »Imam račun u Holt Renfrewu4. Pokažio ovo nadstojniku i on će te uputiti na Hilary, moju osobnu savjetnicu za kupovinu. Ona će sve staviti na moj račun. Nemoj baš skroz pošiziti, Rachel, a gotovinu zadrži za sebe. Sretan rođendan šest mjeseci unaprijed.« Nagnula se k njemu i poljubila ga u obraz. »Hvala ti. Što je Holt Renfrew?«

4

lanac luksuznih robnih kuća u Kanadi (op. ur.)

47


»Kanadska modna Peta avenija - imaju sve. Ali moraš joj zamijeniti torbu za knjige. Samo mi je to važno. Ostalo su jednostavno... nevažni detalji.« Glas mu je odjednom zazvučao grubo. »Dobro. Ali želim da mi objasniš zbog čega te toliko smeta ta L. L. Beanova naprtnjača. Svi studenti to nose. I ja sam je imala, kvragu. Dok nisam odrasla i našla Longchampovu.« »Ne znam.« Gabriel je skinuo naočale i počeo trljati oči. »Hmm. Da na popis za kupnju stavim donje rublje? Sviđa ti se - sviđa ti se?« Rachel se zajedljivo nasmijala. Frknuo je: »Koliko mi imamo godina, Rachel? Zapamti, ona je moja studentica. Ne radi se o ljubavnoj vezi - nego o pokori.« »Pokori?« »Pokori. Zbog grijeha. Mog grijeha.« Rachel je prasnula u smijeh. »Ti si zbilja kao iz srednjeg vijeka. Kakav si to grijeh počinio prema Juliji? Osim što si bio magarac! Čak je i ne poznaješ...« Ponovno je stavio naočale i neudobno se promeškoljio na stolici. Trgnuo bi se i na samu pomisao na grijeh i gospođicu Mitchell. Zajedno. U istoj sobi. S njim. I ništa više... osim možda para modernih cipela s visokom petom... koje napokon smije dirati... »Gabriele? Čekam.« »Ne moram tebi ispovijedati svoje grijehe, Rachel. Samo ih moram okajati.« Istrgnuo joj je časopis iz ruku. Pokazala je zube. »Koliko znaš francuski? A što znaš o ženskoj modi?« Gabriel je spustio pogled na časopis koji je bio otvoren na modelu raširenih nogu i ruku koja je nosila tres petite bijeli bikini. Iskolačio je oči. Rachel je prekrižila ruke od nelagode i pogledala ga. »Ne reži na mene. Nisam ti ja studentica i neću podnositi tvoja sranja.« Uzdahnuo je i opet protrljao oči ispod naočala. »Oprosti«, promrmljao je i vratio joj časopis ali tek pošto je još jednom ozbiljno pogledao model, čisto iz istraživačkih razloga, bien sur. »Što si tako napet? Imaš problema s curama? Imaš li uopće curu u ovom trenutku? Kad si je zadnji put imao? I, uzgred, što je s onim fotografijama u tvom...« Hitro ju je prekinuo. »Ne želim s tobom voditi ovakav razgovor. Ja tebe ne pitam s kim se ti jebeš.« Rachel je suspregnula srdit odgovor i duboko uzdahnula. »Oprostit ću ti tu primjedbu, premda je bezosjećajna i prostačka. Kad padaš na koljena zbog svoje pokore, onda se pokaj i za grijeh zavisti, znaš! Znaš da sam bila samo s Aaronom. A mislim da znaš da je ono što radimo kad smo skupa daleko ozbiljnije od toga što si rekao. Što ti je?« Gabriel je promrmljao ispriku, ali je nije pogledao u oči. Ali njegov je nizak udarac obavio svoju zadaću, skrenuo joj pozornost s jednog njezina pitanja. Stoga se nije kajao. Nimalo. Rachel se nekoliko trenutaka igrala s bratovom poslovnom karticom i pokušavala se smiriti. »Ako ti se Julia ne sviđa, onda je sigurno žališ. Zašto? Samo zbog toga što je siromašna?« »Ne znam.« Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. »Julia u ljudi izaziva zaštitnički osjećaj. Uvijek je bila pomalo tužna i pomalo izgubljena. Ali nemoj se zabuniti, jaka je ona. Preživjela je majku alkoholičarku i dečka koji...« Gabrielove su je modre oči pogledale sa zanimanjem. »Koji?« požurivao ju je. »Rekao si da ne želiš ništa znati o njezinu privatnom životu. Zbilja šteta. Da ti i ona niste u profesionalnom odnosu, možda bi ti se dopala. Mogli biste biti prijatelji.«

48


Nasmiješila mu se, da ga izloži iskušenju, ali Gabriel nije dizao pogled s pulta za doručak i odsutno je trljao bradu. Rachel je bubnjala prstima po pultu. »Hoćeš da joj kažem da su torba i cipela od tebe?« »Naravno ne! Zbog toga mogu dobiti otkaz. Netko će doći do krivog zaključka, pa će me zatvoriti i prije sudske odluke.« »Mislila sam da si ti stalni profesor.« »To nema veze«, promrmljao je. »Znači, želiš sav svoj novac potrošiti na Juliju i nije te briga zna li ona da su darovi tvoji? Malo sliči Cyranu de Bergeracu, što misliš? Izgleda da francuski znaš bolje nego što sam mislila.« Ustao je, uspješno je izbjegavajući, i otišao do velika aparata za espresso koji je stajao na jednom od kuhinjskih pultova. Započeo je pomalo pipkav posao da napravi savršen espresso, a neprekidno je bio okrenut leđima sestri gnjavatorici. Uzdahnula je. »U redu. Želiš učiniti nešto lijepo za Juliju. Zovi ti to pokorom ako želiš, ali to je možda dobrota. I to dvostruka jer želiš da ostane tajna da je ne uznemiri ili da ne pomisli da ti je nešto dužna. Zadivljena sam. Pomalo.« »Želim da se njezine latice otvore«, blago je dahtao Gabriel. Rachel je odbacila njegovo priznanje kao nerazgovijetno mumljanje jer nije mogla vjerovati da je rekao to što je zapravo čula. Bilo je odveć bizarno. »Zar ne misliš da bi se prema Juliji trebao ponašati kao odrastao i reći joj da su to tvoji darovi? Da sama odluči hoće li ih prihvatiti ili ne?« »Ne bi ih prihvatila da zna da su moji. Mrzi me.« Rachel se nasmijala. »Julia nije od cura koje mrze ljude. Previše je sklona opraštanju, a da bi bila takva. A ako te i mrzi, vjerojatno to i zaslužuješ. Ali u pravu si - ona ne prihvaća milostinju. Nikad mi ne bi dala da joj nešto kupim osim u sasvim posebnim zgodama.« »Onda joj reci da je to dar preostao od Božića. Ili joj reci da je od Grace.« Brat i sestra znakovito su se pogledali. Rachel su oči bile pune suza. »Mama je bila jedina osoba od koje bi Julia primila nešto takvo jer je našu mamu gledala kao svoju.« Gabriel je u trenu stao kraj nje i obavio je rukama u želji da je utješi kako najbolje umije. U srcu je točno znao što radi nagovarajući sestru da kupi neke lijepe, djevojačke stvari za gospođicu Mitchell. Popločavao je pakao energijom - kupovao je indulgenciju, oprost za grijeh. Nikada ni prema kojoj ženi nije reagirao na taj način. Ali ne, Gabriel neće popustiti toj pomisli. To ne bi imalo nikakvog smisla, uopće. Znao je da živi u paklu. Prihvatio je to. Rijetko se žalio. Ali istini za volju, očajnički je želio da mogne pobjeći. Nažalost, nije imao svoje Vergilija i Beatrice da mu priskoče upomoć, a njegovi planovi da se promijeni gotovo su uvijek bili onemogućeni ovim ili onim. Redovito su to bile žene koje su nosile pete visoke deset centimetara i imale dugu plavu kosu, koje bi ga greble dugim noktima po leđima i kroz krik izgovarale njegovo ime, iznova i iznova... S obzirom na njegovo sadašnje stanje, najbolje što bi mogao učiniti za vlastitu obnovu bilo bi da uzme krvavi novac svog staroga i spiska ga na smeđookog anđela. Anđela koji sebi ne može priuštiti stan s kuhinjom i koja će propupati kad joj najbolja prijateljica daruje lijepu haljinu i nov par cipela. Gabriel je želio učiniti i više nego joj samo kupiti torbu za knjige, premda nikad ne bi priznao što to istinski želi: želio je pobuditi Julijin osmijeh. Dok su brat i sestra razgovarali o pokori, opraštanju i o smiješnoj rugobi od naprtnjače, Paul je čekao Juliju pred ulazu u knjižnicu Roberts, najveću u kampusu Sveučilišta u Torontu. Premda je Julia to mogla samo slutiti, u kratko vrijeme kako je poznaje Paulu se veoma dopala. Imao je on mnogo prijatelja, mnogi su od njih bile žene. I zabavljao se i sa stabilnim i s problematičnim djevojkama. Zadnja mu se veza jednostavno ugasila. Alison je željela ostati u

49


Vermontu i biti nastavnica u školi. On je želio preseliti u Toronto i studirati za profesora. Nakon dvije godine, veza na daljinu više nije išla. Ali nije bilo zlobe - nije bilo bušenja guma ili spaljivanja fotografija. Ostali su i prijatelji, a Paul se ponosio tom činjenicom. Ali sada je Paul sreo Zečića i počeo je cijeniti činjenicu da veza s nekim s kime je imao zajedničke interese i karijeru može biti vrlo uzbudljiva i vrlo ispunjavajuća. Paul je bio staromodan. Vjerovao je u udvaranje ženama. Vjerovao je da treba vremena. I zato je bio savršeno zadovoljan samo time što gradi prijateljstvo s lijepim i stidljivim Zečićem dok je ne upozna dovoljno dobro da joj izrazi svoje osjećaje. I dok ne bude siguran i u njezin stav prema njemu. Odlučio je provoditi vrijeme s njom, ponašati se prema njoj pristojno i posvećivati joj mnogo pažnje tako da ako tko drugi naiđe u međuvremenu i pokuša ga izbaciti, bude dovoljno blizu da tom pojedincu kaže da odjebe. Juliji je bilo žao što će propustiti odlazak u kupnju s Rachel, ali je već bila obećala Paulu da će cijeli dan biti s njim u knjižnici. Trebala je započeti rad na prijedlogu teze kad joj je već profesor Emerson pristao biti mentor. Osjećala je više nego snažnu motivaciju da bude dobra na njegovu seminaru i zadivi ga prijedlogom, premda je na osnovi njegova ranijeg ponašanja prema njoj znala da vjerojatno u nijednom od toga neće uspjeti. »Hej«, pozdravio ju je Paul i odmah joj s ramena skinuo tešku naprtnjaču i zabacio je sebi na rame. Jedva da je osjećao njezinu težinu na svojim masivnim ramenima. Julia mu se osmjehnula s olakšanjem što je za neko vrijeme lišena tog tereta. »Hvala ti što mi pristao biti vodič. Kad sam zadnji put bila ovdje izgubila sam se i završila sam u opskurnom odjelu na četvrtom katu koji je sav bio namijenjen zemljovidima.« Stresla se. Paul se nasmijao. »Golema je to knjižnica. Pokazat ću ti Danteovu kolekciju na devetom katu i povest ću te u svoj ured.« Pridržao joj je vrata, a Julia je lebdjela kraj njega uvelike se osjećajući kao princeza. Paul je imao odlične manire i nije ih koristio kao oružje. Julia je razmišljala o tome kako neki ljudi, koje ne treba imenovati, koriste manire da zaplaše ili kontroliraju, dok ih drugi, kao Paul, koriste da pokažu poštovanje prema drugima, učine da se oni osjećaju posebno. Čak vrlo posebno. »Imaš ured?« pitala ga je dok su pokazivali studentske propusnice zaštitaru koji je sjedio pored dizala. »Takvo nešto.« Pridržao joj je vrata dizala i pričekao da ude, pa onda krenuo za njom. »Moj odjeljak u knjižnici odmah je do Danteova odjela.« »Mogu li i ja dati molbu za takav odjeljak?« Paul je napravio grimasu. »To ti je kao zlato. Gotovo ga je nemoguće dobiti, naročito kad si tek na magisteriju.« Pročitao je pitanje u njezinim očima i požurio dodati: »Mislim da su magistrandi jednako važni kao i doktorandi. Ali nema dovoljno takvih odjeljaka. A ovaj što ga ja imam zapravo i nije moj Emersonov je.« Da Paul nije dopustio Juliji da pritisne gumb za deveti kat, vidio bi kako je blago pozelenjela i čuo bi kako je duboko udahnula. Ali nije. Čim su stigli na deveti kat, strpljivo ju je proveo kroz Danteovu zbirku i pokazao joj primarne i sekundarne izvore. Oduševljeno je gledao kako s ljubavlju prelazi rukom preko hrbata knjiga, kao da se pozdravlja s prijateljima. »Julia, bi li te smetalo ako te nešto pitam?« Stala je nepomično i prstom dodirivala quarto svezak s pohabanim kožnim uvezom. Duboko je udahnula njegov miris da se smiri i kimnula glavom. »Emerson me zamolio da uzmem tvoj dosje od gospođe Jenkins i...« Okrenula mu se licem, a oči su joj bile velike i ustreptale. Jao ne, pomislila je.

50


Pružio je ruke pred sebe da je obodri. »Još ga nisam pročitao. Ne brini.« Blago se zacerekao. »Ionako u tim dosjeima nema ničega odveć privatnog. Očito je želio maknuti nešto što je sam tamo uvrstio. Ali mene je iznenadilo ono što je učinio poslije.« Julia je podigla obrve i pričekala da čuje što će reći. »Nazvao je Grega Metthewsa, načelnika Odsjeka za romanske jezike i književnosti na Harvardu.« Polako je zatreptala kao da razmišlja o tome što joj je rekao. »Kako znaš?« »Bio sam mu donio neke fotokopije i čuo Emersona kako razgovara preko telefona. Raspitivao se kod Matthewsa o tebi.« »Pa zašto?« »E, to sam ja htio pitati tebe. Zanimalo ga je zbog čega ne daju izdašniju stipendiju svojim studentima na magisteriju. On je bivši student odsjeka, znaš. Matthews je bio pročelnik kad je on dovršio doktorat.« K vragu. On me provjerava? Naravno. Nije vjerovao da su me primili na Harvard, baš kao i njega. Julia je zažmirila i prstima se uhvatila za policu da se zadrži. »Nisam mogao čuti što je Matthews govorio. Ali čuo sam Emersona.« I dalje je žmirila i čekala da je zgazi i druga cipela. Samo se nadala da joj Paul neće nagaziti izravno na prste. »Julia, nisam znao da si upala na Harvard. To je prilično zanimljivo. Emerson je pitao jesi li zbilja bila primljena u njihov program i koliko si visoko bila rangirana na njihovoj prijemnoj listi.« »Naravno«, promrmljala je. »Ja sam iz malog grada u Pennsylvaniji. Pohađala sam Jezuitsko sveučilište s oko sedam tisuća studenata. Pa kako bih onda mogla upasti na Harvard?« Paul se namrštio. Jadni Zečić. Taj bolesni gad zbilja ima pik na nju. Trebao bih ga stvarno nogom u guzicu. I kako da sad radim s njim...? »Što fali katoličkim školama? Ja sam diplomirao na St. Mikeu u Vermontu i tamo sam stekao odličnu naobrazbu. Imali su stručnjaka za Dantea na Odsjeku anglistike i Firentinca koji je bio stručnjak za povijest.« Julia je kimnula kao da ga je bila čula. Ali zapravo nije. »Slušaj, još nisi čula cijelu priču. Stvar je u tome da ga je Matthew htio nagovoriti da te pošalje nazad na doktorat. Rekao je da si veoma visoko rangirana. To je dobro, s obzirom na izvor. Ja sam dao molbu za taj odsjek, ali su me glatko odbili.« Nasmiješio se potuljeno jer nije znao kako će ona reagirati na tu informaciju. »Onda, ako nisam indiskretan, zašto nisi otišla na Harvard?« »Nisam htjela doći ovamo«, šapnula je, a glas joj je bio dubok i pun grižnje. »Znala sam da je on ovdje. Ali nisam imala drugog izbora. Imam tisuće dolara studentskih kredita sa Saint Josepha... Naprosto si nisam mogla priuštiti da odem na Harvard. Nadala sam se da ću završiti magisterij brzo i onda iduće godine na Harvard. Ako dobijem veću stipendiju, neću morati posuđivati novac za doktorat.« Paul je kimnuo u znak podrške, a Julia se, da prekine razgovor, okrenula još pomnijem gledanju knjiga, potpuno zaboravivši malu informaciju što mu ju je i ne znajući otkrila. Ta informacija njemu je rekla mnogo više od toga zašto nije otišla na Harvard. Dok ju je gledao kako otvara i zatvara prašnjave sveske, i kako joj se oči sve više šire, a osmijeh joj se igra na divnim usnama, shvatio je da joj nadimak Zečić pristaje i bolje nego što je isprva mislio. Jer, da, veoma je sličila na zečića kakav se može vidjeti na polju ili kojem takvu mjestu. Ali podsjećala ga je tako na Baršunastog zečića. Paul nikad glasno ne bi izrekao takve riječi, a da ste ga pitali je li znao za tu knjigu, gledao bi vas ravno u oči i slagao bi. Ali Allison je voljela tu knjigu i negdje u samom početku njihove veze

51


tražila je od njega da je pročita jer će je samo tada razumjeti kako treba. A Paul, taj seoski momak iz Vermonta s više od devedest kila, pročitao je cijelu tu prokletu knjigu potajice zato što je volio Allison. Iako je morao priznati da mu se i priča dopala. Dok je gledao Zečića, imao je osjećaj da ona očajnički čeka da postane Stvarna. Da čak čeka da je netko voli. I da je to čekanja ubralo danak, iako ne na njezinoj izvanjskoj pojavi jer bila je izuzetno privlačna (premda bi Paul rekao da je očito premršava i odveć blijeda, ali te bi stvari mlijeko i mliječni proizvodi iz Vermonta itekako popravili). Dakle, nije se tuga očitovala u tome, nego u njezinoj duši za koju je mislio da je lijepa, ali tužna. Paul čak nije bio siguran je li uopće i vjerovao u duše dok nije sreo Zečića. A sada kad je poznaje, mora vjerovati. Privatno se nadao da će jednoga dana postati što sama želi biti, da će je netko voljeti i da će se pretvoriti iz prestrašenog zečića u nešto drugo. Nešto smjelije. Nešto sretno. Ne želeći se previše prepustiti takvim književnim uzletima mašte, Paul je brzo zaključio da mu je važno da odvuče pozornost Zečića od njezine tuge, pa joj se opet osmjehnuo. Potom ju je poveo do vrata na kojima je bila mesingana pločica na kojoj je elegantnim kurzivnim pismom bilo napisano: Profesor Gabriel o. Emerson, Odsjek za talijanske studije Julia je sa zanimanjem primijetila da su i na drugim vratima bile pločice s imenima. Primijetila je i to da je Paul pod pločicu zataknuo i posjetnicu sa svojim imenom. Zamislila je da profesor Emerson dolazi i bijesno čupa karticu. Tada je opazila Paulovo puno ime: Paul V. Norris, magistar. »Što znači to V?« Pokazala je prstom na ručno izrađen natpis. Paulu je bilo neugodno. »Ne volim upotrebljavati srednje ime.« »Ni ja svoje ne koristim. I razumijem ako mi ne želiš reći.« Nasmiješila se i s očekivanjem okrenula pogled prema zaključanim vratima. »Smijat ćeš se.« »Sumnjam. Moje prezime je Mitchell. Tu se nemam čime ponositi.« Paul je uzdahnuo. »Obećavaš da nećeš nikome reći?« »Naravno. I ja ću tebi reći svoje srednje ime: Helen.« »I ono je lijepo.« Duboko je udahnuo i zažmirio. Pa pričekao. Kad već više nije mogao zadržavati dah, a pluća su mu trebala kisik, brzo je ispustio zrak. »Vergilije.« Zapanjeno se zablenula se u njega. »Vergilije?« »Da.« Otvorio je oči i gledao je nekoliko trenutaka, zabrinut hoće li mu se početi smijati. »Studiraš i proučavaš Dantea, a srednje ti je ime Vergilije? Šališ se?« »To mi je obiteljsko ime. Moj pradjed se zvao Vergilije... Nikad nije čitao Dantea, vjeruj mi. Bio je mljekar u Essexu, Vermont.« Julia se nasmiješila s divljenjem. »Meni je Vergilije lijepo ime. I velika je čast imati ime kao veliki pjesnik.« »Kao što je čast imati ime kao Helena Trojanska, Julia Helen. I veoma ti pristaje.« Oči su mu se smekšale i zadivljeno ju je pogledao. Skrenula je pogled, sva zbunjena. Paul je pročistio grlo kao da pokušava olakšati iznenadnu napetost između njih. »Emerson nikad ne dolazi u ovaj svoj ured u knjižnici - osim kako bi meni ostavio neke stvari. Ali njegov je i on ga plaća.« »Zar ti prostori nisu besplatni?« Paul je mahnuo glavom prema otključanim vratima. »Nisu. Ali apsolutno vrijede jer su klimatizirani i griju se, imaju bežični pristup internetu, a tu možeš pohraniti knjige a da ih ne moraš

52


odjavljivati na centrali. Zato, ako postoji išta što ti treba - makar to bio i referentni materijal koji ne možeš odjaviti - pohraniš ga tu.« Julia je gledala malen ali udoban prostor kao da je Obećana zemlja, širom otvorenih očiju promatrala velik ugrađeni radni prostor, udobne stolice i police s knjigama od poda do stropa. Mali prozor odavao je lijep pogled na panoramu grada i CN-ov toranj. Zanimalo ju je koliko bi koštalo kad bi živjela u takvu prostoru u knjižnici umjesto u onoj svojoj hobitskoj rupi koja nije ni za psa. »U stvari«, rekao je Paul dok je s jedne police sklanjao papire, »dat ću ti ovu policu. I dobit ćeš moj rezervni ključ.« Tražio je uokolo dodatni ključ i na komad papira napisao broj. »Ovo ti je broj vrata za slučaj da ti ustreba, a ovo ti je ključ.« Julia je stajala i blenula. »Ne mogu. On me mrzi i neće mu biti drago.« »Tko ga jebe.« Iznenađeno je iskolačila oči. »Oprosti. Obično ne psujem - toliko. Barem ne pred djevojkama. Mislim, ženama.« Kimnula je, ali nije ju baš to iznenadilo. »Emersona tu nikad nema. Možeš pohraniti svoje knjige, a on će misliti da su moje. Ako ne želiš da te zatekne, ne moraš tu i raditi. Svrati kad sam ja tu - a mnogo sam vremena tu. A ako te i vidi, mislit će da skupa radimo. Ili takvo što.« Bojažljivo se osmjehnuo. Zbilja joj je želio dati ključ - znati da ona može doći u bilo kojem trenutku. Vidjeti njezine stvari na svojoj polici... učiti i raditi blizu nje. Ali Julia nije željela biti pod ključem. »Molim te.« Uzeo je njezinu blijedu ruku i nježno joj otvorio prste. Osjetio je da je neodlučna, pa joj je prešao palcem preko nadlanice, tek da je obodri. Pritisnuo joj je ključ i papir na dlan i sklopio joj prste, veoma pazeći da je ne pritisne presnažno i da je ne ozlijedi. Znao je da ju je Emerson dovoljno povrijedio. »Stvarno nije ono što jesi: nego ono što se zbiva. I upravo u ovom trenutku ti trebaš da ti se nešto dogodi.« Juliju su zaprepastile njegove riječi, a on sam pojma nije imao koliko su bili istinite. Parafrazira li to on...?Nemoguće. Pogledala ga je u oči. Bile su tople i prijateljske. Nije vidjela ništa proračunato ni grubo. Nije vidjela ništa podmuklo ili uvredljivo. Možda mu se istinski sviđa. Možda je naprosto sažalijeva. Kakve mu god bile te tajnovite motivacije, Julia je u tom trenutku odlučila povjerovati da svemir nije potpuno mračan i tjeskoban i da još postoje znakovi dobrote i vrline, pa je stoga pognute glave prihvatila ključ. »Ne plači, Zečiću mali.« Paul je pružio ruku da joj obriše suzu koja još nije kapnula. Ali, pomislio je da je bolje da spusti ruku uz tijelo. Julia se okrenula, postiđena iznenadnim i snažnim naletom emocija koje je imala, u vezi s time da bude pod ključem i takvim stvarima, te njegovim citiranjem voljene dječje književnosti. Dok je uzrujano tražila nešto, bilo što da skrene pozornost, pogled joj pade na CD koji je stajao kraj jedne police. Uzela ga je. Mozartov Rekvijem. »Sviđa ti se Mozart?« pitala ga je i u ruci okrenula kutiju CD-a. Paul je sklonio pogled. Iznenadila se. Pokrenula se kao da će kutiju s CD-om vratiti na mjesto, zabrinuta što ga je uznemirila raspitivanjem o njegovim osobnim stvarima, ali ju je zaustavio. »U redu je, možeš ga pogledati. Ali nije moj. Emersonov je.« Još je jednom Julia osjetila hladnoću po cijelom tijelu i blagu slabost.

53


Paul je taj put vidio njezinu reakciju i počeo vrlo brzo govoriti. »Nemoj nikome reći, ali ukrao sam ga.« Podigla je obrve. »Znam - to je ružno. Ali puštao je u svom uredu jednu stvar s tog prokletog CD-a neprekidno i stalno je ponavljao dok sam mu katalogizirao dio njegove osobne knjižnice. Lacrimosa, lacrimosa, jebem ti lacrimosu! Više nisam mogao to podnijeti! To je tako prokleto depresivno. Zato sam mu ga ukrao iz ureda i sakrio tu. Problem riješen.« Julia se nasmijala. Zažmirila je i smijala se. Osmjehnuo se s olakšanjem zbog njezine reakcije. »Ne ide ti od ruke skrivanje. Ja sam ga našla u... koliko - trideset sekundi?« Zahihotala se i pokušala mu predati CD. Oprezno joj je zabacio dugu smeđu kosu iza ramena tako da joj neometano može vidjeti lice. »Zašto ga onda ti ne skriješ, na primjer, kod sebe?« Instinktivno se ukočila i ustuknula. Paul je gledao kako spušta glavu, a zubima grize donju usnu. Pitao se što je učinio... zar je nije smio dotaknuti? Je li se bojala da bi Emerson mogao saznati da je njegov CD kod nje? »Julia?« Glas mu je bio tih i nije joj se više primicao. »Oprosti. Jesam li rekao što krivo?« »Nisi. Nema veze. »Nervozno ga je pogledala i vratila CD na policu. »Volim Mozartov Rekvijem, a Lacrimosa mi je najdraži dio. Nisam znala da se i njemu sviđa. Samo sam... ovaj... iznenađena.« »Posudi ga onda.« Stavio joj ga je u ruku. »Ako Emerson pita, reći ću mu da je kod mene. Uostalom, ako ga posudiš, možeš ga presnimiti na iPod, pa mi ga vrati u ponedjeljak. Julia je pogledala CD. »Ne znam...« »Tu je čitav tjedan, a on ga nije tražio. Možda mu se promijenilo raspoloženje. Počeo ga je slušati nakon što se vratio iz Philadelphije. Nisam siguran zašto...« Julia je impulzivno ubacila CD u pohabanu naprtnjaču. »Hvala ti.« Nasmiješio se. »Julia, za tebe - sve.« Poželio joj je zadržati ruku. Ili je barem nakratko stisnuti. Ali bila je plašljiva, dobro je vidio, pa se odmaknuo i poveo je u hodnik i nastavio je voditi u obilazak knjižnice. »Ovaj vikend je Toronto Film Festival. Imam dvije karte za neke filmove u subotu. Hoćeš sa mnom?« Pokušao je zvučati ležerno dok ju je vodio prema dizalima. »Za koje filmove?« »Jedan je francuski, a drugi njemački. Ja volim europske filmove.« Blago joj se osmjehnuo. »Mogu i zamijeniti karte za neki više domaći...« Julia je odmahnula glavom. »I ja volim europske filmove. Ako imaju titlove. Loše govorim francuski, a na njemačkom znam samo proste riječi.« Paul je pritisnuo gumb za dizalo, pa se okrenuo k njoj i uputio joj dug ispitivački pogled. Onda se vragolasto nacerio. »Znaš prostote na njemačkom? Otkud ti to?« »Na Saint Josephu živjela sam u međunarodnom domu. Među studentima na razmjeni bila je jedna djevojka iz Frankfurta i zbilja je voljela psovati - silno. Do kraja semestra svi smo psovali na njemačkom. To je bio hit u domu.« Blago je porumenjela i malčice zastrugala tenisicama. Julia je znala da Paul priprema doktorat, a to je značilo da je najvjerojatnije već upisao tečajeve francuskog i njemačkog. Nema sumnje da će se smijati njezinim amaterskim lingvističkim vještinama, kao što joj se smijala Christa poslije seminara. Očekivala je prezriv podsmijeh ili odmahivanje rukom. Ali on se samo nasmiješio i pridržao joj vrata dizala. »I ja loše govorim njemački. Možda bi me mogla naučiti psovke - to bi bio napredak.«

54


Julia se okrenula prema njemu i nasmiješila se. Ovaj put široko. »Možda. I baš mi je drago da idem s tobom u subotu na filmove. Hvala ti na pozivu.« »Ma nema problema.« Bio je zadovoljan sobom. Ta lijepa Julia ide s njim na filmski festival, a poslije toga će pasti večera. Mora joj pokazati svoj najdraži indijski restoran. Ili bi to možda trebao učiniti već večeras, a poslije dvostruke projekcije odvesti je u kinesku četvrt. Onda bi je mogao odvesti kod Grega na domaći sladoled... i pozvati je da idući tjedan pode s njim u Umjetničku galeriju Ontarija da vide izloške arhitekta Franka Gehryja. Nastavili su obilazak, a Paul je u srcu odlučio biti strpljiv. Vrlo, vrlo strpljiv. I oprezan, kad god bi pružio ruku da joj ponudi mrkvu ili da joj nježno prstima pomiluje meko krzno. Inače bi mu Zečić mogao pobjeći od straha pa neće imati mogućnost pomoći joj da postane Stvarna.

Sutradan ujutro Julia je sjedila na svom uskom krevetu držeći laptop, radila na prijedlogu svoje teze i slušala Mozarta. Izbor glazbe profesora Emersona iznenadio ju je. Kako može slušati Nine Inch Nails pa onda ovo? Je li ovo slušao samo zbog Grace? Ili je imao kakav drugi razlog da sam sebe muči neprestanim ponavljanjem iste depresivne stvari? Julia je zatvorila oči i usredotočila se na riječi Lacrimose što ih je glasno i uzneseno pjevao višeglasni zbor na latinskom... Dan plača Na koji će grešnik ustati iz pepela pred sud Budi milostiv, Gospode, prema ovom čovjeku. Imaj sućuti Gospode Isuse, jamči im pokoj. Amen Što je Gabrielu da ovo sluša bez prestanka? I što to govori o meni koja ne mogu a da ne osjećam bliskost prema njemu dok to slušam? A samo sam zamijenila njegovu fotografiju s njegovim CD-om - samo što ga ne držim pod jastukom dok spavam. Ja sam jedno bolesno štene. Julia je stresla glavom i pokušala se usredotočiti na svoj prijedlog teze, pokušavajući se odvojiti od zvuka klasične tužaljke i usmjeriti misli na Paula i aktivnost prethodnog dana. Puno joj je pomagao. Uza sve, dao joj je ključ profesorova ureda u knjižnici, dao joj savjete kako najbolje strukturirati svoj prijedlog za tezu i mnogo puta ju je nasmijao - s njim se nasmijala više puta nego u zadnjih... mnogo, mnogo vremena. Bio je džentlmen: otvarao joj vrata i nosio njezinu ružnu, tešku naprtnjaču. Bio je kavalir i, htjela ili ne, svidio joj se. Bilo joj je lijepo družiti se s nekim tko je i lijep i drag - što je vrlo rijetka kombinacija. I bila mu je zahvalna što ju je proveo kroz knjižnicu. Jer, doista, tko bi je bolje nego Vergilije, koji je vodio Dantea kroz Pakao, proveo kroz prijedlog za tezu? Željela je svojim ogledom zadiviti profesora Emersona, natjerati ga da shvati da je ona sposobna studentica i, k tome, malčice i inteligentna. Svejedno je znala da će izraziti neslaganje s njom u obje te točke, neovisno o tome što je profesor Greg Metthews s Harvarda rekao o njoj. I lagala bi kad bi rekla da se nije podsvjesno trudila natjerati Emersona da je se sjeti. Pitala se što je gore - to što ju je Gabriel zaboravio ili to što je Gabriel postao profesor Emerson? Juliji je bilo mučno od druge mogućnosti pa o tome nije htjela ni razmišljati - previše. Bilo bi joj

55


daleko draže da ju je Gabriel zaboravio, ali da je ostao drag i nježan muškarac kojeg je ljubila u starom voćnjaku nego što je postao profesor Emerson sa svim svojim manama, pa makar je se sjećao. Julijin prijedlog za radnju bio je jasan. Nju je zanimala usporedba između uljudne ljubavi koja se manifestirala u kreposnoj vezi između Dantea i Beatrice i strastvene požude između Paola i Francesce, dvaju likova što ih je Dante smjestio u krug bludnika u Paklu. Julia je htjela diskutirati vrlinu i mane kreposti, što je bio predmet koji ju je i više nego zanimao, i usporediti je s podsvjesnim erotizmom Božanstvene komedije. Dok je radila na svojoj pripremi, uhvatila je sebe kako neprekidno pogledava Holidayevu sliku koja joj je stajala iznad kreveta, pa razglednicu sa slikom Rodineve skulpture Poljubac. Rodin je istesao likove Paola i Francesce na takav način da im se usne ne dodiruju - svejedno, skulptura je senzualno erotična i Julia nije kupila njezinu repliku kad je bila u Musee Rodin u Parizu jer joj je bio bila odveć uzbudljiva. I odveć tužna. Odlučila se za razglednicu i prikucala je na zid. Kao dodatak svom boulangerie i fromagerie francuskom, dovoljno je znala jezik da shvati da je naslov Rodinove skulpture, Le Baiser na francuskom, dio njegove subverzije. Jer basier na francuskom može značiti i nevinost poljupca i animalan nagon - jebanje. Netko može reći le baiser i misliti na poljubac, ali ako tko kaže: »Baise-moi«, to znači da traži seks. Nevinost i vapaj završavaju u zagrljaju dvoje ljubavnika čije se usne ne dodiruju: skamenjeni, a odvojeni za cijelu vječnost. Julia ih je htjela osloboditi tog skamenjenog zagrljaja i potajno se nadala da će to učiniti svojom tezom. S vremena na vrijeme Julia se uljuljkivala u misli o starom voćnjaku iza kuće Clarkovih i iznova proživljavala prvi poljubac s Gabrielom i onim što je uslijedilo, ali to je najviše činila u snovima. Rijetko je, ako uopće, mislila na jutro poslije toga i suze i histeriju. To joj je bilo odveć bolno sjećanje. Bilo je to sjećanje na izdaju koje joj se vraćalo samo kao mora... Na njezinu nesreću, to se događalo prečesto i zbog tog razloga nikad ga više nije potražila. Upravo u tom trenutku zazvonio joj je telefon i prekinuo je u radu. »Hej, Julia. Imaš li kakve planove za večeras?« Bila je to Rachel. Julia je u pozadini čula Gabriela kako govori nešto na osoran način. Smjesta je pritisnula gumb za mute na svom kompjuteru tako da on preko telefona ne čuje Mozarta. Zaustavila je dah i pričekala da vidi jesu li čuli... »Julia? Jesi li tu?« »Jesam, tu sam.« Prema zvukovima Gabrielova mrmljanja Julia nije mogla dokučiti je li ljut ili naprosto zanovijeta. A ne bi je iznenadilo nijedno od toga. »Nešto nije u redu. Jesi li dobro?« »Jesam, dobro sam. Ovaj, nemam nikakvih planova. Večeras nemam ništa u planu.« Julia se ugrizla za usnu dok ju je preplavljivao val olakšanja. Nije čuo CD. Ili se barem tako činilo. »Dobro. Voljela bih da odemo u neki klub.« »Joj, daj. Znaš da ne volim takva mjesta. Ne znam plesati i uvijek mi je preglasno.« Rachel se od srca nasmijala. »Smiješno mi je kad to kažeš. Gabriel je rekao to isto. Osim onog s plesanjem. On misli da zna plesati - samo ne želi.« Julia se uspravila na krevetu. »I Gabriel ide s nama?« »Za dva dana moram ići natrag. Odvest će me na neko lijepo mjesto na ručak, a poslije toga želim u neki klub. Nije mu baš drago, ali nije rekao da neće. Mislila sam da bi bilo zabavno da nam se pridružiš poslije ručka. Što kažeš?« Julia je zažmirila. »Voljela bih. Ali nemam što obući. Oprosti.« Rachel se zahihotala. »Obuci neku crnu haljinicu. Nešto jednostavno. Sigurno imaš nešto što će odgovarati.«

56


U tom je trenutku zazvonilo zvono na vratima i prekinulo poziv. »Pričekaj, Rachel, netko mi je na vratima.« Julia je otišla u hodnik i primijetila dostavljača koji je stajao pred ulaznim vratima u zgradu. Otvorila je vrata. »Da?« »Dostava za Juliju Mitchell. To ste vi?« Kimnula je i potpisala da prima nešto što se pokazalo kao velik pravokutni paket. »Hvala«, promrmljala je, strpala paket pod ruku i ponovno stavila mobitel na uho. »Rachel, jesi li još tu?« Rachel je zvučala kao da se smije. »Jesam. Što je bilo?« »Neka dostava. Za mene.« »Pa što je?« »Ne znam. Neka velika kutija.« »Pa otvori je.« Julia je za sobom zaključala vrata stana i stavila kutiju na krevet. Uglavila je telefon između uha i ramena da može nastaviti razgovor dok otvara paket. »Na kutiji je etiketa - Holt Renfrew. Ne znam tko bi to meni mogao poslati dar... Rachel! Nisi valjda!« Julia je preko telefona čula urnebesan smijeh. Otvorila je kutiju i našla divnu ljubičastu koktel-haljinu s jednom naramenicom i s prekriženim trakama na leđima. Julia nije prepoznala ime na etiketi, Badgley Mischka, ali bila je to vjerojatno jedna od najženstvenijih haljina koje je ikada vidjela. Kraj haljine je našla par crnih kožnih lakiranih cipela Christiana Louboutina koje su se gnijezdile u kutiji. S nevjericom je gledala crvene potplate i vrlo visoke pete. Cipele su imale lijepu baršunastu mašnu i Julia je znala da vrijede bar jednomjesečnu stanarinu. U kutu kutije bila je ugurana, kao da je skrivena, mala ručna torbica s perlama. Julia se istog časa osjetila kao Pepeljuga. »Sviđa ti se sve? Prodavač je sve stavio skupa. Ja sam tražila samo ljubičastu haljinu.« Julia je preko telefona osjetila Rachelinu nesigurnost. »Divno je, Rachel. Sve. Čekaj malo, kako si znala koji ćeš mi broj kupiti?« »Nisam znala. Učinilo mi se kao da nosiš isti broj kao i kad smo bile na koledžu, ali morala sam pogađati. Zato se brzo obuci da vidimo pristaje li ti.« »Ali to je previše. Samo cipele... Naprosto ne mogu...« »Julia, molim te. Tako mi je drago što se opet družimo. Osim što sam naletjela na tebe i što sam došla Gabrielu, ništa mi se lijepo nije dogodilo otkako se mama razbolila. Molim te, nemoj me još i ti odbiti.« Rachel zbilja zna kako se krivnja prenosi na drugoga. Julia je polako udahnula. »Ne znam...« »Nije to od mog novca. To je obiteljski novac. Kako je mama umrla...« Rachel je zašutjela u nadi da će njezina prijateljica sama izvući (pogrešan) zaključak. A Julia je upravo to i učinila. »Tvoja je mama htjela da novac potrošiš na sebe.« »Željela je da svi koje je voljela budu sretni, a to uključuje i tebe. I nije imala mnogo prilika razmaziti te poslije... poslije onoga što se dogodilo. Sigurna sam da zna da opet razgovaramo i smiješi nam se odozgo. Usreći je Julia, za mene.« Sada su je zapekle suze u očima. I Rachel je osjetila krivnju što toliko manipulira njome. Gabriel nije osjetio ni suze ni krivnju i poželio je da te dvije djevojke srede te stvari pa da on napokon može uzeti svoj telefon i obaviti razgovor. »Mogu li sudjelovati u trošku? Mogla bih platiti cipele - kroz neko vrijeme?«

57


Gabriel je sigurno čuo Juliju jer je začula da u pozadini glasno psuje. Mrmljao je nešto o crkvi i mišu. Što god to značilo. »Gabriele! Pusti da ja to sredim«, rekla je Rachel. Julia je čula djeliće svađe koja se zakuhavala između sestre i brata. »Ako tako hoćeš, u redu. (Gabriele, prekini) Ali ovo je posljednja večer da skupa izlazimo i želim da dođeš s nama. Zato oblači te stvari i dođi s nama, a o novcu ćemo razgovarati poslije. Jednom. Recimo, kad se vratim u Philadelphiju. I kad budem živjela od socijalne pomoći.« Julia je duboko uzdahnula i tiho izrekla molitvu zahvale Grace koja je uvijek bila dobra prema njoj. »Hvala ti, Rachel. Ostajem ti dužnica. Opet.« Rachel je ciknula: »Gabriele! I Julia ide s nama!« Julia je odmaknula telefon od uha da ne sluša prijateljicu kako vrišti. »Budi spremna oko devet - doći ćemo po tebe. Gabriel kaže da zna doći k tebi.« »To je prilično kasno, jesi li sigurna?« »Molim te! Gabriel odabire klub i kaže da se nijedan ne otvara prije devet. Ionako ćemo biti medu prvima. Samo se ti posveti spremanju i vidimo se večeras. Izgledat ćeš super!« I na to Julia okonča razgovor i stane se diviti svojoj prekrasnoj novoj haljini. Rachel je bila širokogrudna i milosrdna na svoju majku. Šteta što se malo od tih osobina nije dotaklo i Gabriela... Baš ju je zanimalo kako će uopće moći plesati u tim seksi i opasnim cipelama. Razmišljala je o uzbudljivom i pomalo zastrašujućem plesu s izvjesnim profesorom. Ali Rachel je rekla da on ne pleše. Kao. U napadu nadahnuća Julia je prišla svom ormariću i oprezno otvorila ladicu s donjim rubljem. Nije ni pogledala fotografiju koja se skrivala u dnu ladice i hitro je izvukla malen i seksi komadić odjeće koji se velikodušno može nazvati donjim rubljem ako se, i samo ako, pod donjim rubljem misli na sve što se nosi ispod odjeće. Julia je držala taj komadić na dlanu (jer toliko je malen bio) i meditirala o njemu kao da je slika Buddhe. I u munjevitoj odluci odlučila je da će ga odjenuti i ponadala se da će joj kao talisman ili amajlija dati hrabrost i samouvjerenost da učini što treba učiniti. Što želi učiniti. A to je bilo da podsjeti Dantea na to koliko je izgubio kad ju je ostavio. Više neće biti lacrimosa za Beatrice.

58


09

L

obby su činili elegantan martini bar i salon u ulici Bloor. Gabriel je u pravoj danteovskoj maniri uvijek govorio o tom klubu kao o Vestibulu jer je zavaravao sebe da njegovi posjetitelji izgledaju kao čedni pogani koji provode vječnost u Danteovoj viziji predvorja Pakla. U zbilji, pak, Lobby i njegovi gazde imali su mnogo više toga zajedničkog s raznim krugovima u samom Paklu. Gabriel nije želio Julianne dovoditi na to mjesto, a kamoli Rachel, jer Lobby je bio lovište, mjesto na koje je uvijek išao nahraniti svoju glad. Previše ga je ljudi tu znalo, ili su čuli za njega, i uvijek se bojao što bi oni mogli reći - što bi neželjeno moglo kliznuti s njihovih crvenih usana. Ali u Lobbyju mu je bilo ugodno, bio je siguran u sebe i mogao je okružje držati pod nadzorom. Nije bilo šanse da povede Rachel i Juliju u sredinu koju nije mogao kontrolirati. Za tu jednu večer bit će Beowulf a ne Dante, ratnik a ne pjesnik. U ruci će nositi isukan mač i sasjeći će Grendela i sve njegove rođake ako samo pogledaju u pravcu njegova dragocjenog blaga. Premda je u tome vidio licemjerje, sve je progutao samo da usreći Rachel. Rachel i Julia poslušno su išle za njim kad su izašli iz taksija i zaputili se prema ulazu u Lobby gdje su zatekli dug red ljudi koji su čekali da uđu u klub. Gabriel nije podnosio redove, pa je prišao izbacivaču, golemu ćelavom Afrokanađaninu koji je nosio dijamante u uhu. Rukovao se s Gabrielom i formalno ga pozdravio. »Gospodine Emersone.« »Ethane, htio bi da upoznaš moju sestru Rachel i njezinu prijateljicu Julianne.« Gabriel je pokazao prema mladim ženama, a Ethan se nasmiješio i kimnuo, pa stupio ustranu da ih pusti da prođu. »U čemu je stvar?« šapnula je Julia Rachel dok su ulazili u moderan i ukusno dekoriran crnobijeli prostor. »Gabriel je, očito, na popisu VIP gostiju. Ne pitaj.« Rachel je namrštila nos. Gabriel ih je poveo u stražnji dio kluba, u ekskluzivan prostor što ga je rezervirao za njih, a koji je maštovito nazvan Bijeli salon zbog monokromatskog dekora. Dvije su prijateljice sjele na nizak bijeli tapecirani naslonjač i ugodno lješkarile na jastucima presvučenim u krzno hermelina. Sa svog mjesta mogli su vidjeti plesni podij koji je bio smješten kao središte s ulazima u privatne salone. U tom trenutku nitko nije plesao. Rachel je svojoj štićenici uputila zadivljen pogled. »Julia divno izgleda, zar ne, Gabriele? Zbilja prekrasno.« Julia je pretjerano pocrvenjela nijansom grimiza i počela gužvati rub haljine. »Rachel, molim te«, šapnula je. »Što je? Zar nije lijepa?« Rachel se namrštila na svog brata koji ju je prostrijelio pogledom kao da joj želi reći da pazi kako se ponaša. »Obje fino izgledate«, rekao je, ne priznajući ništa, i premjestio noge kao da ga bole. Julia je oprezno zatresla glavom i opsovala sebi u bradu, pitajući se zbog čega se toliko brine zbog tuđeg mišljenja i zašto je njemu toliko teško biti pristojan. Rachel, koja je sjedila kraj nje, samo je slegnula ramenima. To je bio Gabrielov novac. I ako njega nije briga zato što su bacili zamalo dvije tisuće dolara da Julia bude fina, pa tko je ona da zanovijeta? Osim što je njegovo očigledno pomanjkanje oduševljenja bilo pokazatelj da ona ne može iz njega izvući reakciju. Odgovorila je na izazov. »Hej, Julia...«, počela je i pritom pazila je da Gabriel čuje i gledala ga krajičkom svojih sivih očiju, »kako ti je bilo na sudaru s Paulom?« Julijina koža zadržala je istu nijansu crvene. »Bilo je vrlo lijepo. On je zbilja džentlmen. Vrlo staromodan.«

59


Oduprla se porivu da se okrene Gabrielu i provjeri sluša li je. Nije ni trebala o tome brinuti jer Rachel je pazila za obje. »I onda te odveo na večeru?« »Da. U Nataraj, njemu najdraži indijski restoran. Sutra me vodi na dvostruku predstavu na filmski festival, a poslije idemo u Kinesku četvrt.« »Je li sladak?« Julia se uzvrpoljila. »Ako se za igrača ragbija može reći da je sladak. Ali je zgodan i ljubazan. Prema meni se ponaša kao da sam princeza.« »Jebač anđela.« Rachel i Julia su se okrenule prema Gabrielu jer nisu bile sasvim sigurne da su dobro čule - ono što su čule. Julia je prvo digla obrve, pa se namrštila i skrenula pogled. Zadovoljna što je izazvala reakciju svog brata sumjerljivu njegovu najnovijem prekršaju, Rachel se okrenula na sjedalu da provjeri šminku u zrcalu iza njih. Nanosila je ružičastu Chanelovu šminku na usne, pa naglo zastala i zagledala se u nekoga tko je dolazio u njihovu pravcu. »Gabriele, ova te žena totalno jebe pogledom! Jebote!« Kao odgovor na Rachelin uzvik, konobarica, umjetna plavuša, smjesta im je prišla. »Gospodine Emersone! Tako je divno što vas opet vidim.« Konobarica se sagnula i izložila pogledu skromno obdaren spoj između grudi, pa mu stavila lijepo lakirane nokte na rame tako da su joj nokti koraljne boje bljesnuli na slabu svjetlu. Julia se malčice namrštila, makar i protiv svoje volje, i pitala se je li konobarica imala što u planu s Gabrielom i s tim noktima ili je naprosto bljeskala njima da uplaši druge žene oko njega. Žena im je kimnula. »Ja sam Alicia i bit ću vaša poslužiteljica.« »Otvori mi račun, molim te. Pića za nas troje i jedno za Ethana i za tebe, naravno.« Gabriel joj je u ruku stavio presavinutu novčanicu i uspješno oslobodio rame njezina dodira. Lagano se osmjehnula i sklopila dlan. »Dame?« pitala je, a nije skidala pogled s Gabriela, i izazovno se smješkala dok joj je vršak jezika samo bljeskao između usana koraljne boje. »Meni Cosmo«, rekla je Rachel. Julia se ukočila. »Što bi ti?« nutkala ju je Rachel. »Ja... ne znam«, mucala je Julia i pitala se što da naruči, a da je ne zbuni. Na mjestu kao što je Lobby ne bi smjela naručiti pivo ili početi s čašicama tekile, što je obično bio njezin otrov. »Onda dva Cosma.« Rachel se okrenula leđima prijateljici. »Dopast će ti se - sjajan je.« »Dupli Laphroaig star dvadeset pet godina, čisti, molim. I zamolite čovjeka na šanku malu čašu izvorske vode. Ne mineralne.« Gabriel je davao upute, ali nije s konobaricom uspostavljao kontakt očima. Konobarica je otišla, a Rachel se počela smijati. »Veliki braco, samo ti možeš učiniti naručivanje pića toliko pretencioznim.« Julia se zahihotala, ako ni zbog čega, a ono zbog toga što joj se dopalo vidjeti koliko Gabriela smeta karakterizacija što ju je dala njegova sestra. »Što je Laphroaig?« pitala ga je. »Škotski viski od ječmenog slada ili single malt.« »A izvorska voda?« »Kap ili dvije otvaraju okus. Dat ću vam da kušate kad dođe.« Riskirao je mali smiješak u njezinu pravcu, a ona se okrenula i spustila pogled na svoje lijepe cipele. Slijedio je njezin pogled i ostao zadivljen njezinim divnim visokim petama. Rachel nije imala pojma kakvu je kupnju obavila. Vrijedilo je svakog penija vidjeti lijepe noge gospođice Mitchell, izvijene i izdužene tim izuzetnim cipelama. Nelagodno se promeškoljio na sjedalu i ponadao da će taj pokret uspješno izbaciti njegovo sve veće uzbuđenje iz trenutne zamke.

60


Ali nije. »Gabriele, mislim da bi ti mogao pričekati naša pića. Julia i ja bismo plesale.« Julia se nije stigla ni usprotiviti, a već ju je Rachel vukla prema plesnom podiju i mahala DJ-u da pojača glazbu, pa stala oduševljeno plesati. Juliji je, pak, bilo neugodno. Vidjela je da se Gabriel pomaknuo da može buljiti u nju, zavalio se u naslonjač i gledao intenzivno i netremice. Pitala se je li primijetio činjenicu da ispod haljine nije nosila tradicionalne gaćice. Primjećuju li muškarci to? Rub gaćica? Nije bila u stanju skrenuti oči dok je nehajno klizio pogledom po njoj od glave do pete, a da se nije zadržavao dulje nego što treba na njezinim golim nogama i cipelama s crvenim potplatom. »Ne mogu plesati u ovim cipelama«, bunila se Julia prijateljici na uho. »Sranje. Samo pokreći tijelo, a ostalo prepusti nogama. I, usput rečeno, sjajno izgledaš. Moj brat je idiot.« Julia se okrenula leđima profesoru i počela plesati. Zatvorila je oči i pustila glazbi da je preuzme. Bio je to izvanredan osjećaj. Čim je zaboravila na njega i njegove prodorne modre oči, već je bila u stanju uživati. Gotovo. Baš me zanima može li vidjeti obrise tangi kroz tkaninu haljine. Ma, ignorirat ću to. Nadam se da vidi. Nadam se da ga to muči. Uživaj u pogledu, profesore, jer to je jedino što ćeš ikada dobiti. Kad je pjesma završila, Rachel je s osmijehom prišla DJ-u i pitala ga kakvi su mu planovi za narednih nekoliko pjesama. Što god da joj je rekao sigurno ju je zadovoljilo jer je mahnula šakom po zraku nimalo damski i gotovo ispustila vrisak. »Strašno!« viknula je i vratila se preko podija k Juliji, pa je uhvatila za ruke i zavrtjela je ukrug. Sada kad su Julia i Rachel plesale (i očito uživale), pridružio im se izvjestan broj ljudi iz okolnih separea, uključujući i veoma zgodna plavokosog čovjeka. »Hej«, rekao im je i prišao Juliji, pa se zanjihao u ritmu glazbe. »Hej«, protisnula je, pomalo sumnjičavo. Pomislila je na uvriježeni stav o tome kako žene povezuju način na koji netko pleše sa seksom. Ovaj muškarac, tko god bio, bez sumnje bi bio odličan za drugo navedeno jer se odlično, na vrlo heteroseksualan način, snalazio u onome prvom. Plesom je, zapravo, oduzimao dah. »Nisam vas ovdje prije viđao.« Smiješio se. Julia je primijetila da ima vrlo bijele zube i da su mu oči svijetlomodre, modre kao različak. Istog mu je časa zaboravila odgovoriti jer se usredotočila na zapanjujuću boju njegovih očiju. »Ja sam Brad. Kako se ti zoveš?« Nagnuo se naprijed, uhom joj gotovo očešao usne da čuje njezin odgovor kroz glazbu koja je pulsirala. Malčice je zatreptala od te blizine. »Julia.« »Drago mi je, Julia. Lijepo ime.« Dala mu je znak da ga je čula i uputila očajnički pogled prema Rachel s nadom da će joj prići i osloboditi je. Ali Rachel je sva bila u plesu, zatvorenih očiju, jer je očito voljela tu pjesmu. »Jesi li za piće? Moji prijatelji i ja za stolom smo tamo naprijed.« Nejasno je pokazao rukom, ali Julia nije pratila njegov pokret. »Hvala, ali tu sam s prijateljicom.« Nasmiješio se, ali se nije dao, pa joj se približio. »Dovedi i prijateljicu. Imaš najljepše oči. Neću moći živjeti ako te pustim da odeš, a da te ne pitam broj.« »Ovaj... ne znam...« »Daj bar da ja tebi dam svoj broj.«

61


Julia je strijeljala očima prema Rachel, što je bila loša odluka jer zbog toga nije vidjela kako joj se Brad približio. Završilo je tako da mu je nagazila na prste od čega se trznuo od bola i gurnuo je tako da je izgubila ravnotežu. Uhvatio je prije nego što je pala na pod i zadržao je uz svoja prsa dok se nije osovila na noge. Morala je priznati da je imao mišićava prsa i iznenađujuće snažne ruke za nekoga tko nosi odijelo. »Samo polako, ljepotice. Oprosti što sam te tako uhvatio. Jesi li dobro?« Zadržao joj je lijevu ruku na ramenu, a desnu podigao da joj makne uvojke iz očiju. Gledao ju je i smiješio se. »Dobro sam. Hvala što si me zadržao da ne padnem.« »Bio bih budala da te pustim da odeš, Julia.« Kriomice je primijetila da mu osmijeh nije neugodan. Djelovao je lijepo, čak. Njegovo joj je odijelo govorilo da je u klub došao s posla i da vjerojatno radi u gradu u nekoj velikoj kompaniji na nekom mjestu na kojem još uvijek zahtijevaju da mladi muškarci nose odijela i kravate. I zbilja sjajne crne cipele. Samouvjeren je, pomislila je, ali ne i drzak. A njegove riječi, premda pomno birane, nisu djelovale proračunato. Bio je možda od onih koje je mogla zamisliti kao dečka za neko vrijeme, ali je sumnjala da imaju išta zajedničko. Svakako, ples nije nešto što bi poželjela ponoviti u skorije vrijeme. Premda ples s njim... Bila je odveć stidljiva da bi dalje nastavljala razgovor. Otvorila je usta kako bi izrekla da joj je žao, ali ju je upravo u tom trenutku netko uhvatio za ruku i usput svojim tijelom izbacio Brada. Nešto kao da je odaslalo valove koji su joj se razmilili po koži i istog joj je trena bilo jasno čiji su je to dugi, hladni prsti uhvatili za golu nadlakticu. »Sve u redu?« pitao je Gabriel, a govorio je i gledao samo Juliju. Njegov hladan i zabrinut ton potpuno je bio u nesrazmjeru s neobjašnjivim bijesom u njegovim očima. Njegov ju je bijes zbunio, pa nije odgovorila. Nijemo ga je gledala, a to je Brad smjesta primijetio. »Gnjavi li te ovaj šupak?« pitao ju je i uspravio ramena i namršteno pogledao Gabriela. Napravo je kretnju prema naprijed što je izgledalo prilično opasno. Julia je otresla glavom da mu odgovori, i dalje pomalo šokirana. »Ona je sa mnom«, zarežao je Gabriel, a da nije pokrenuo glavu prema Bradu. Brad se polako povukao jer je Gabrielov odgovor zvučao vrlo žestoko. »Dođi«, zapovjedio je i povukao je s plesnog podija i poveo k njihovim mjestima. Julia je preko ramena uputila Bradu pogled pun isprike i dragovoljno se udaljila. Gabriel joj je pružio piće dok je i sam hvatao dah. Sam je bio iznenađen sobom, a i gorljivošću da priskoči Juliji upomoć i prije nego što je razmislio o posljedicama. Dok je pijuckala Cosmopolitan i trudila se proći u mislima sve što se netom dogodilo, Gabriel se s napola ispijenom čašom u ruci okrenuo prema njoj. »Moraš biti opreznija. Ovakva mjesta znaju biti vrlo opasna za djevojke poput tebe, a ti si, draga moja, nevolja koja samo čeka da sve oko nje prasne.« Stisnula je zube. »Sve je bilo u redu. Bio je pristojan.« »Dirao te rukama.« »Pa što? Plesali smo, a on me zadržao da ne padnem na pod kad sam se spotaknula! A nisam čula da si me ti zamolio za ples.« Gabriel se naslonio na naslonjač i promatrao je sa sporim i vrludavim smiješkom na usnama. »Onda je moje promatranje bilo uzaludno, ne misliš li?« Zamahala je kosom i svrnula pogled s njegovih očiju sada još svjetlije boje safira, čiji je sjaj pojačao škotski viski. Vidjela je Brada kako joj s plesnog podija pokušava uhvatiti pogled, pa se

62


potrudila tijelom pokazati da ona i Gabriel nisu skupa. Bljesak razumijevanja ozario je Bradove oči, pa joj je kimnuo i potom otišao. »Obećao sam ti da ću ti dati da kušaš.« Gabriel je kliznuo bliže Juliji i prinio čašu njezinim usnama. »Neću«, rekla je i okrenula mu se bočno. »Inzistiram.« Glas mu je postao nasilniji. Julia je uzdahnula i pokušala mu uzeti čašu iz ruke, ali ju je čvrsto držao. »Daj da te ja napojim«, šapnuo je, odjednom promuklim glasom. Zazvučalo je poput seksa. Ili je barem Julia zamišljala da bi seks tako zvučao kad bi on sjedio na bijelom tapeciranom naslonjaču, gledao je svojim modrim očima i licem s onom arogantnom vilicom. I onda bi pokušao pritisnuti joj hladnu čašu na usta. Joj, Gabriele. Joj, Gabriele. Joj, Gabriele. Joj... Gabriele. »Mogu i sama«, nesigurno je prodahtala. »Naravno da možeš. Ali zašto bi kad sam ja tu da to učinim?« uzvratio joj je i osmjehnuo se pokazujući svoje savršene zube. Julia nije željela da slučajno prolije kap njegova dragocjenog viskija, pa mu je dopustila da joj pritisne piće na prijevoj donje usne, a on je to učinio polako i senzualno. Zažmirila je i istog se trena fiksirala na osjećaj hladne, glatke čaše na usni. Nježno je naginjao čašu dok joj tekućina s okusom dima nije prodrla između razdvojenih usana i ulila joj se u otvorena usta koja su čekala. Iznenadilo ju je što je toliko navaljivao, tako senzualno. Ali još ju je više iznenadilo kad joj je viski buknuo u ustima, spržio je. Brzo je progutala. »Pa to je grozno«, procijedila je. »Ima okus kao logorska vatra!« Zavalio se unazad da joj promotri lice. Sada je gorjela u licu i živnula. »To je treset. To je usvojeni okus. Možeš odlučiti da je to okus koji želiš usvojiti, nakon što kušaš nekoliko puta.« Smješkao joj se, zagrizavši polovicu usne zubima. Zakašljala se i odmahnula glavom. »Sumnjam. A, uzgred, ja sam velika djevojka i mogu se brinuti sama za sebe. Zato, osim ako ne tražim pomoć, molim te pusti me samu.« »Glupost.« Neodređeno je mahnuo prema plesnom podiju. »Grendel i njegovi rođaci bi te proždrli samo ako im daš iole prilike i nemoj se svađati sa mnom.« »Pardon! Pa što ti misliš tko si?« »Netko tko prepoznaje naivnost i nevinost čim ih vidi. A sada pijucni piće polako kao prava fina djevojka i prestani se ponašati kao da pripadaš ovakvu mjestu.« Gabriel ju je mračno gledao i u jednom gutljaju dovršio svoje piće. »Nevolja zvana Julianne.« »Što bi trebalo značiti 'naivnost i nevinost'? Gabriele, što točno želiš reći?« »Trebam li ti sricati?« Napravio je grimasu i stišao glas do šapta, pa se nagnuo prema Juliji. Julia je zakolutala očima, iako to nije htjela, u času kad joj je njegov dah prešao preko gola vrata. »Crveniš kao šiparica, Julianne. I ja osjećam tvoju nevinost. Više je nego očito da si još djevica. Zato se prestani pretvarati da si što drugo.« »Ti! Ti...!« Julia se trznula da odmakne uho od njega i pokušavala smisliti dovoljno ružnu riječ na engleskom. Nažalost, prebacila se na talijanski. »Stronzo!« Isprva je izgledalo kao da se Gabriel razbjesnio, a onda mu se lice smekšalo, pa se nasmijao smijehom tipa 'zabaci glavu, zažmiri i uhvati se za trbuh'. A Julia se razbjesnila. Sjedila je i pjenila se, vrlo brzo ispila Cosmo i pitala se kako to da Gabriel zna istinu o njoj nakon tako kratkog ponovnog susreta. Sigurno mu Rachel nije... Odmahnula je

63


glavom. Ne, Rachel to ne bi učinila. Ta je informacija osobna i ona je sigurno ne bi nikome rekla osim Aaronu. A Aaron je bio prevelik džentlmen da bi ikada ikome ponovio takvo što. Dok se Gabriel cerekao, Julia je kiptjela zbog činjenice što joj je upravo upropastio mogućnost da upozna nekoga tko se doimao pristojno. Julia vjerojatno ne bi Bradu dala svoj broj jer takve stvari nije radila, ali bi htjela da je to bila njezina odluka, a ne profesorova. Zbilja je ispao gad. I to se treba promijeniti. Nekoliko minuta poslije njihova konobarica, umjetna plavuša, došla je k njima i pružila Juliji malu zlatnu kutiju. »Ovo je za vas.« »Oprostite, sigurno je neka greška. Nisam to naručila.« »Očito, draga. Ovo šalje jedan od momaka za bankarskim stolom. A od mene su tražili da vam kažem da ćete mu slomiti srce ako je vratite nazad.« Zavodljivo se osmjehnula Gabrielu. »Da vam osvježim čašu, gospodine Emersone?« »Mislim da smo ovdje dovoljno svježi, hvala.« Fiksirao je pogledom Juliju i gledao je kako u ruci prevrće kutijicu. U njoj je našla posjetnicu i jedan slatkiš u zlatnom omotu. Na posjetnici je pisalo: Brad Curtis, MBA Potpredsjednik, Capital Markets Montrealska banka Ulica Bloor West 55, peti kat Toronto, Ontario Tel.: 416-555-2525 Okrenula je kartu i na poleđini pročitala riječi koje su bile napisane vrlo samouvjerenim rukopisom:

Julia. žao mi je što nismo najbolje počeli. Ova me čokolada podsjeća na tvoje lijepe oči. Brad Molim te, nazovi me: 416-555-1491 Julia je ponovno okrenula posjetnicu, a preko ovalna joj se lica prelio osmijeh. Izveo je štos. Nije mislio da je njezina krajnja nespretnost bila razlog da je odbije. I nije joj rekao da je djevica kao da je to neka prosta riječ. Divio se njezinim očima i mislio da je veoma privlačna. Pažljivo je odmotala čokoladni slatkiš i stavila ga u usta. Rajski. Kako je znao da voli skupe čokolade? To je sigurno sudbinski. Sklopila je oči i sladila se intenzivnim, tamnim okusom, oblizala usne da joj slučajno što ne ostane. Iz usta joj se oteo nenamjeran uzdah. Zašto na prvoj godini na Saint Josephu nisam mogla upoznati nekoga kao što je on? U međuvremenu, Gabriel je grickao članke na desnoj ruci kao poludjela životinja. I još jednom, pogled na gospođicu Mitchell kako uživa u sitnim životnim radostima bila je jedna od najerotičnijih stvari kojima je ikada svjedočio. To kako su joj se oči raširile na sam pogled na slatkiš, rumen koja joj je obojila lijepe obraze dok je iščekivala kakav će biti okus, to kako je zastenjala poluotvorenim ustima i to kako joj je jezik provirio da pokupi trunke kakaa koji su joj se prilijepili uz rumene usne... to je zbilja bilo previše. Zato je, naravno, to morao upropastiti. »Zar nisi jela?«

64


Julia je naglo okrenula glavu. Zaboravila je da je Gabriel tu - bila je uronila u svoju maglovitu pseudoorgazmičku ekstazu potaknutu čokoladom. »Bilo je slasno.« »Mogao te drogirati. Curice, znaš da ne smiješ uzimati slatkiše od nepoznatih?« »Nadam se, Gabriele, da je u redu primiti jabuke.« Na njezin non sequitur samo je stisnuo oči. Nešto mu je manjkalo. »I nisam curica«, naljutila se. »Onda se prestani ponašati kao da jesi. Valjda to nećeš zadržati, je li?« Pokazao je na kutiju koja je sada virila iz Julijine torbice. »Zašto ne bih? Djelovao je pristojno.« »Učinit ćeš to? Pokupit ćeš muškarca u baru?« Obrve su joj se spojile, a donja joj usna zadrhtala. »Nisam ga pokupila! A sigurna sam da ti nikad nisi pokupio ženu u nekom baru - i odveo je kući, što, mogu dodati, ja nikad nisam napravila. I ti s time nemaš ni trunke veze, profesore.« Gabriel je veoma pocrvenio u licu. Nije joj mogao proturječiti - ne bi mogao biti toliko licemjeran. Ali nešto u vezi s time što je upravo iskrsnulo između gospođice Mitchell i Grendela, plavokosog bankara, zbilja ga je zaboljelo, makar nije znao zašto. Brzo je mahnuo konobarici da mu donese još jedan viski. Julia je, pak, naručila novi Cosmopolitan sa željom da joj voćna ali krepka mješavina pomogne da zaboravi okrutna ali zavodljivog čovjeka koji sjedi bolno blizu nje, ali kojeg nikad neće imati. Kad se Rachel vratila, umorno se stropoštala na naslonjač, a Julia je ustala i ispričala se. Ušla je u crn hodnik u potrazi za ženskim toaletom. Gabrielova arogancija i bahatost zaista su je raspalili. On je nije htio, ali sada ne da ni da je ima netko drugi. Koji je njegov problem? Tako se usredotočila na Gabriela da nije primijetila čovjeka koji je stajao u hodniku. Naletjela je ravno na njega, pa ustuknula unazad i opasno se zanijela prema podu. Srećom, čovjek ju je uhvatio. »Hvala vam«, promrmljala je i pogledala veselo lice Ethana, izbacivača. »Nema problema.« Smjesta ju je pustio. »Tražim ženski toalet.« Pokazao je svojim mobitelom. »U drugom pravcu.« Nastavio je kucati tekstualnu poruku koju je pisao prije nego što ga je prekinula i opsovao: »Dovraga.« »Jesam li nešto prekinula?« Ethan je otresao glavom. »Ne, samo imam... problema s porukom.« Julia se nasmiješila s razumijevanjem. »Žao mi je.« »I meni.« Promotrio ju je. »Zadivljen sam. Emerson obično ne dolazi s damom.« »Zašto?« Ethan se useknuo. »Jeste li ozbiljni? Pa pogledajte oko sebe. Što mislite, koliko je parova ovdje došlo skupa?« »Joj«, rekla je. »Često dolazi ovamo?« Ethan ju je pažljivo pogledao i pitao se koliko joj otkriti. »Vjerojatno biste to trebali pitati njega.« Kao da joj je pozlilo. Kad je vidio kako izgleda, pokušao ju je smiriti. »Hej, on je večeras ovdje s vama. To nešto govori, zar ne?« Spustila je pogled na svoje ruke i kuckala po noktima. »Ovaj, zapravo nije sa mnom. Ja sam samo stara prijateljica njegove sestre.« Izgledala je toliko tužno, s onako velikim smeđim očima i tom drhtavom donjom usnom, da je Ethan pokušao smisliti nešto da je razveseli. »Julianne, govorite li vi slučajno talijanski?« Nasmiješila se. »Ovaj, zapravo sam Julia. Da, govorim. Studiram talijanski.«

65


Ethanu je lice zasjalo istog časa. »Možete li mi pomoći da napišem nešto svojoj djevojci? Talijanka je. Htio bih je zadiviti.« »Gabriel govori talijanski bolje od mene. Trebate njega pitati.« Ethan ju je oštro pogledao. »Šalite se? Ne želim da priđe blizu bilo kojoj od mojih žena. Vidim kako žene reagiraju na njega. Salijeću ga.« Juliju je opet obuzela mučnina, ali je pokušala sakriti tu ponovnu promjenu raspoloženja. »Svakako, prevest ću vam što treba.« Ethan joj je pružio telefon, a ona je počela unositi riječi na talijanskom. Blago se zahihotala zbog neke fraze koja je zvučala malo intimnije, ali u cjelini divila se tome što je Ethan, uza svu svoju grubost i sirovost, brinuo za svoju djevojku i želio joj reći koliko je voli i uvjeriti je da žene u Lobbyju drži na distanci. Upravo je završavala poruku kad se iza njih netko pojavio. »Hm.« Julia je ugledala dva srdita modra oka. »Gospodine Emersone«, rekao je Ethan. »Ethane«, srdito je promrmljao Gabriel. Julia nije bila sigurna čuje li dobro. Zvučalo je kao da je Gabriel pustio glas iz dubine grudnog koša poput zvijeri, ali to nije bilo moguće. Pritisnula je tipku šalji na telefonu i pružila ga natrag Ethanu. »Eto, izvolite. Sad smo sve sredili.« »Hvala, Julia. Poslat ću vam piće.« Ethan je kimnuo Gabrielu i nestao iza ugla. Julia je pošla prema toaletu. »Kamo ćeš ti?« Gabriel je krenuo za njom. »U ženski toalet. Što ti je?« Naglo je pružio ruku i uhvatio je za zglob i jagodicama prstiju stisnuo joj žile koje su joj pulsirale pod blijedom kožom. Zagrcnula se. Gurao ju je dok se nisu skrili u dugačku, mračnom hodniku, pa je pritisnuo uza zid. I dalje ju je držao za zglob, upijao osjećaj njezina ubrzanog bila pod njegovim prstima, a drugu ruku stavio na zid kraj njezina ramena. Bila je u stupici. Gabriel je na trenutak udahnuo njezin miris po vaniliji, pa oblizao usne, ali oči mu nisu bile vesele. »Zašto si mu dala svoj broj? On živi s jednom ženom, znaš. A sada tebi plaća pića i govori ti Julia?« »Pa tako se zovem, profesore! Ti me jedini ne zoveš tako. A u ovom trenutku, sve i da me želiš tako zvati, ne bih ti dala. Mislim da mi se moraš obraćati s gospođice Mitchell zauvijek. I nisam mu dala svoj broj.« »Ukucala si svoj broj u njegov telefon. Zar se zbilja petljaš s mnogima u isto vrijeme?« Julia je odmahnula glavom, odveć bijesna za odgovor, pa je pokušala pobjeći ispod njegova lakta, ali ju je uhvatio oko struka. »Pleši sa mnom.« »Ma ni u ludilu.« »Ne budi tako teška.« »Tek počinjem s tobom biti teška, profesore.« »Pazi se!« Zvučao je zloslutno. Julia je pričekala trenutak da joj hladnoća njegova tona proputuje uz kralježnicu, pa nazad. »Zašto mi odmah ne zabiješ nož u srce i obaviš stvar?« šapnula je i pogledala ga ravno u oči. »Zar me nisi dovoljno povrijedio?« Gabriel ju je smjesta pustio i zaljuljao se unazad. »Julianne.« Njezino se ime skotrljalo s njegova jezika kao nešto između prijekora i pitanja. Obrve su mu se namrštile i izgledao je kao da ga je to vrlo pogodilo. Nije ga razljutilo, nego pogodilo. Ranilo možda. »Zar sam ja tako zao?« Glas mu je bio tih, tek nešto glasniji od šapta.

66


Julia je odmahnula glavom u značenju ne, a ramena su joj se opustila. »Ne želim te povrijediti. Daleko od toga.« Pogledao ju je sa svoje visine kako stoji u podložnu stavu i brzo pogledom potražio njezina usta. Vidio je kako joj se donja usna blago isturila i zadrhtala. Uznemireno je gledala oko sebe. Uplašio si je, šupčino. Popusti malo! »Prije ste spomenuli da vas nisam zamolio za ples. Evo, sada molim.« Podosta je smekšao glas. »Julianne, hoćete li mi učiniti čast i zaplesati sa mnom? Molim vas?« Bljesnuo je svojim dobitničkim osmijehom i malčice nagnuo glavu u stranu... oznaka zavodničkog poteza. Ali to nije imalo učinak koji je želio jer Julia nije dizala glavu. Pružio je ruku da je prstima nježno pogladi po zglobu, kao da se pokušava ispričati njezinoj koži. (A nije da sama koža ne bi prihvatila njegovu ispriku.) Julia se nagonski uhvatila za vrat jer je odjednom osjetila kao da fizički doživljava udarac bičem od njegova emocionalnog hira. Gabriel je gledao ruku koja je poletjela prema njezinu grlu, bijelom kao mlijeko, i opet je vidio kako joj modre žile kucaju sa svakim otkucajem srca. Kao kolibri, pomislio je. Tako sitna. Tako krhka, Pazi... Glasno je progutala i gorljivo stala tražiti izlaz. »Molim te«, ponovio je, a oči su mu sjale u tami. »Ne znam plesati.« »Pa plesala si.« »Ne polagani ples. Stat ću ti na prste i ozlijediti te tim visokim petama. Ili ću se spotaknuti i završiti na podu, a tebe će to poniziti. A ionako si već ljut na mene...« Donja joj je usna počela vidnije drhtati. Prišao joj je jedan korak, a ona se jače stisnula uza zid, gotovo kao da pokušava nestati kroza nj, samo da pobjegne od njega. Primio joj je ruku i kraljevski je prinio usnama. Onda se sa čvrstim smiješkom na licu polako približio, nagnuo se i usne joj primaknuo uhu. Julijina je koža zavibrirala od te blizine i osjećaja njegova daha. »Julianne, kako se ja mogu ljutiti na nekoga tko je tako sladak? Obećavam da se neću ljutiti niti te osramotiti. Možeš plesati sa mnom.« Šapat mu je bio izazovan i mek, seksualan i zavodljiv, viski i pepermint. »Dođi.« Uzeo ju je za ruku, a njoj je po koži zabridjela ista ona poznata iskra. Dok je čekao njezin odgovor, osjećao ju je pod dodirom i pitao se zašto tako čudno reagira na njega. Činilo se da njegov šarm već djeluje, iako je samo tren prije toga sva drhtala. »Molim vas, profesore«, dahtala je dok je pogledom piljila u njegovu košulju jer nije željela sresti njegov pogled. »Mislio sam da smo večeras prešli na ti.« »Ne želiš zapravo plesati sa mnom. To iz tebe govori viski.« Naglo je digla obrve, a on se morao ugristi za jezik da ne odgovori grubo. Ona je neprekidno pritiskala gumbe u njemu kao da je točno znala koje treba pritisnuti i kada. »Jedan polagani ples. Samo to tražim.« »Zašto želiš plesati s djevicom?« prošaptala je, odjednom zadivljena mašnama na svojim cipelama. Ukočio se. »Ne s bilo kojom djevicom, nego s tobom, Julianne. Mislio sam da bi mogla zaplesati s nekim tko te neće gnjaviti na plesnom podiju i uzimati slobodu pred cijelim klubom, punim seksualno agresivnih muškaraca.« Bila je skeptična u vezi toga, ali nije ništa rekla. »Pokušavam vukove zadržati na daljini«, rekao je, a glas mu je bio tih.

67


Lav pazi na vukove, pomislila je. Kako zgodno. Nije se šalio. Ozbiljno ju je gledao, a njegove intenzivne modre oči prodirale su u njezine. »Jedan ples sa mnom i svi će znati da te treba pustiti na miru. To će biti napredak u trenutnom stanju stvari.« Slabašno se osmjehnuo. »Ako budem imao sreće, nitko te do kraja večeri neće gnjaviti, a ja neću morati braniti svoju nadležnost tako zdušno.« Naježila se na tu karakterizaciju, ali je popustila jer je shvatila da je on u sadašnjoj fazi svog života naučio da svoje dobije - uvijek. Nije uvijek bilo tako, je li, Gabriele? »Na što ćemo plesati?« Nagovorio je da ponovno pođe na plesni podij i spustio joj ruku na donji dio leđa. »Tražit ću što god ti želiš. Može li, na primjer, Nine Inch Nails ? Možda njihov Closer?« Nacerio se da pokaže da se šali. Ali Julia ga na nije gledala u lice, gledala je u pod da se ne spotakne i ne stvori nelagodu sebi i profesoru. Svejedno. Čim mu je ime te pjesme poletjelo s usana, ona se smrznula. Zamalo joj je naletio na leda jer se tako naglo zaustavila. Kroz same vrške prstiju osjetio je hladnoću njezina tijela i istog se trena žestoko pokajao što je uopće predložio tu pjesmu. Pomaknuo se da joj vidi lice, a to što je vidio duboko ga je uznemirilo. »Julianne, pogledaj me.« Zaustavila je disanje. »Molim te«, dodao je. Poslušno je digla raširene smeđe oči prema njemu i pogledala ga kroz duge trepavice. Vidio je strah i korjenitu nelagodu na njezinu licu i nešto se u njemu okrenulo. »Bila je to šala. I loš ukus. Oprosti. Nikad ne bih tražio tu pjesmu za ples s tobom. Bilo bi najgore svetogrđe nekoga poput tebe izložiti tim riječima.« Julia je zatreptala trepavicama od pomutnje. »Znam da sam bio pomalo... stronzo večeras. Ali izabrat ću nešto lijepo. Obećavam.« Nije ju želio pustiti iz straha da bi mogla otrčati od njega, pa ju je odveo do kabine DJ-a i, tutnuvši mu novčanicu, šapnuo mu svoj zahtjev. DJ je kimnuo glavom i nasmiješio se, pa pozdravio Juliju i stao tražiti pjesmu. Gabriel ju je odveo do plesnog podija i privukao je k sebi - ali ne preblizu. Primijetio je da su joj se ruke, koje su bile mnogo manje od njegovih, počele znojiti. Nije mu palo na pamet da je to zbog pjesme što ju je spomenuo. Ne, jedina mu je misao bila da mu je bila potpuno nesklona, a stvari je pogoršao time što ju je vrijeđao i bio bahat, a samo ju je zapravo želio zaštititi od vukova koji su se stuštili da joj njuškaju oko suknje. Zapravo, što me briga? Nije dijete. Nije mi čak ni prijateljica. Osjetio je kako drhti i opet se pokajao što je bio grub prema njoj. Ona je bila nježno stvorenje i, očito, vrlo osjetljivo. Nije smio spomenuti činjenicu da je primijetio da je djevica. To je zbilja bilo neotesano. Grace bi se zgranuta zbog tog pomanjkanja uglađenosti i bila bi u pravu. Možda se uspije iskupiti time što će s njom lijepo plesati i pokazati joj da se umije ponašati kao džentlmen. Stavio joj je ruku na leđa i tu je zaustavio. Istog je trena osjetio kako joj se dah ubrzava. »Opusti se«, šapnuo je i slučajno joj usnama okrznuo kožu lica. Još joj se više približio tijelom, a pazio je da osjeti njegova prsa na svojima. Snažno i tvrdo srelo se s nježnim i mekim dok su se trljali jedno o drugo kroz odjeću. Gabriel se sada ponašao najbolje što je mogao. Julia nije poznavala pjesmu što ju je naručio. Pjevač je pjevao na španjolskom i riječi su joj bile nepoznate premda je prepoznala frazu besame mucho i znala da to u prijevodu znači mnogo me ljubi. Sam aranžman je bio spori latino jazz i oni su se blago ljuljali na taj ritam. Gabriel ju je vodio po

68


cijelom plesnom podiju kao stručnjak. Zbog činjenice da je odabrao tu naglašeno romantičnu pjesmu silno je pocrvenjela. Ja sam tebe mnogo ljubila, Gabriele, jedne veličanstvene noći. Ali ti se toga ne sjećaš. Bi li me se sjećao da sam te poljubila i ... Osjetila je kako joj malim prstom kroz haljinu dodiruje rub jedva postojećih gaćica i zanimalo ju je zna li on što mu to leži pod prstom. Od pomisli da možda i zna zamalo da joj je prsnula koža. Skrila je oči i čvrsto prikovala pogled na dugmad na njegovoj košulji. »Bilo bi bolje kad bi me gledala u oči. Bilo bi ti lakše slijediti moje korake.« Vidjela je da joj se smješka širokim i iskrenim smiješkom kakav nije vidjela toliko dugo. Srce joj je zatreperilo i uzvratila mu je pogled, pa u času spustila svoj obrambeni gard (ali ne i posebne gaćice). Gabrielov se smiješak povukao. »Tvoje mi je lice poznato. Jesi li sigurna da nas Rachel nikad nije upoznala kad sam dolazio kući?« Juliji su oči zasjale od nade. »Nije nas upoznala, nije, ali mi...« »Mogao bih se zakleti da sam te već prije vidio.« Zbunjeno je nabrao čelo. »Gabriele?« poticala ga je i pokušavala očima otkriti istinu. Polako je udahnuo i odmahnuo glavom. »Ne, izgleda da nisam. Ali, podsjećaš me na Beatrice s Holidayeve slike. Zar nije čudno da je i ti imaš?« Da je Gabriel znao što da traži ili da ju je bolje čitao, vidio bi da ju je malčice obuzela slabost i s lica joj nestala sva nada. Odsutno se ugrizla za usnu. »Jedan... prijatelj mi je pričao o toj slici. Zato sam je kupila.« »Prijatelj ti ima dobar ukus.« Uznemirilo ga je nešto u njezinu odgovoru, ali je odbacio taj nemir kao izvedenicu iz činjenice da mu je tako napeta u naručju. Uzdahnuo je pa im spojio čela, a njegov dah pržio joj je lice. Mirisao je na Laphroaig i nešto osobno. Gabrielovski i potencijalno opasno. »Julianne, obećavam da neću gristi. Ne moraš se bojati.« Ukočila se iako je znala da je nastoji opustiti. Ali bezbroj ju je puta razočarao, pa je već bila umorna od toga. Nije bila marioneta na koncu s kojom se može poigravati prema svojoj promjenjivoj zabavi samo zato što joj je neki plavokosi bankar poslao čokoladni slatkiš. Činilo se da mu taj ples naprosto daje mogućnost da iskaže svoju nadmoć. »Ne mislim da je ovo naročito profesionalno«, počela je, a oči su joj odjednom zaplamsale. Njemu se opet smiješak povukao s lica i sijevnuo je očima u njezine. »Ne, nije, gospođice Mitchell. Nisam profesionalan prema vama, uopće. Vjerojatno me ne ispričava ni izjava da sam poželio plesati s najljepšom djevojkom u klubu.« Malčice je otvorila divna crvena usta, a potom je vidio i kako je ponovno stisnula usne. »Ne vjerujem vam.« »Što? Da ste bez premca ovdje najljepša žena? Uz dužno poštovanje prema mojoj sestri? Ili da sam, o, kakav sam ja gad hladna srca, poželio s vama zaplesati na nešto lijepo?« »Nemojte mi se rugati«, obrecnula se. »Ne rugam se, Julianne.« Obavio joj je ruku oko donjeg dijela leđa, a ona je zadahtala jer je to probudilo nešto iznutra u njoj. On je to znao, naravno, i očekivao je reakciju. Ali nije znao da ju je tu dirao i prije, da je bio prvi muškarac koji ju je tu dotakao. A njezina se koža nikad nije sasvim oporavila od njegove odsutnosti.

69


Opazio je i njezinu razdraženost koja se netom pojavila, a to mu nije bilo nimalo zabavno. »Kad se ne mrštite na mene, oči su vam velike i blage i izgledate vrlo lijepo. Zgodni ste stalno, ali u tim trenucima izgledate kao anđeo. Gotovo kao da ste... izgledate kao...« Preko lica mu je prešao iznenadan bljesak prepoznavanja, a Julia je prestala plesati. Stisnula je ruku i pogledala ga u oči, željna da je se sjeti. »Što, Gabriele? Sličim li na nekoga?« Onaj izraz na njegovu licu je nestao brzo kako se i pojavio, a on je zatresao glavom i popustljivo joj se osmjehnuo. »Samo prolazna pomisao. Ne brinite, gospođice Mitchell, a i ples je već pri kraju. Onda ćete se osloboditi mene.« »Kad bih samo mogla«, promrmljala je. »Što to znači?« Ponovno je naslonio čelo na njezino. Ne razmišljajući o tome koliko je to intimna radnja, pustio joj je ruku i polako joj maknuo uvojak kose s lica i prstima prelazio preko kože na vratu mnogo dulje nego što je to bilo potrebno. »Lijepi ste«, šapnuo je. »Osjećam se kao Pepeljuga. Rachel mi je kupila haljinu i cipele.« Julia je brzo promijenila temu razgovora. Povukao je ruku. »Zbilja se osjećate kao Pepeljuga?« Kimnula je. »Tako malo treba da vas se razveseli«, rekao je, više sebi nego njoj. »Haljina je lijepa. Rachel je sigurno znala koja vam je boja najdraža.« »Otkud vi znate da mi je ljubičasto najdraža boja?« »Pa stan vam je sav u ljubičastom.« Iskrivila je lice kad se sjetila njegova jedinog posjeta njezinoj hobitskoj rupi. Želio ju je navesti da ga pogleda - samo njega. »Cipele su vam izuzetne.« Oči su mu putovale od njezine glave, koja je bila u ravnini s njegovom bradom, pa dolje do njezinih nogu. Slegnula je ramenima. »Bojim se da ne padnem...« »Neću ja dopustiti.« »Rachel je vrlo velikodušna.« »Jest. Takva je bila i Grace.« Julia je kimnula. »Ali ja nisam.« Njegova se opaska činila poput pitanja, pa je očima potražio njezine. »Ja to nisam rekla. Zapravo, mislim da znate biti vrlo velikodušni kad hoćete.« »Kad hoću?« »Da. Kad sam bila gladna, nahranili ste me.« Dvaput, pomislila je Julia. »Bili ste gladni!« Gabrielov je glas bio grub, užasnut i istog je trena prestao plesati. »Vi gladujete?« Oči su mu sijevnule kao dva ledena, modra dragulja, a glas se ohladio do temperature vode koja klizi preko glečera. »Nije, profesore, da baš skapavam, ali malčice jesam gladna - odrezaka. I jabuka.« Stidljivo ga je pogledala s nadom da će tako ublažiti njegov iznenadni nastup bijesa. Gabriel je bio daleko od toga da primijeti opasku o jabukama. Njemu samome želudac se digao do grla na pomisao o siromaštvu djevojke koja je završila fakultet - zbilji koja mu je bila odveć poznata - o jadnoj i gladnoj gospođici Mitchell. Nije ni čudo da je tako blijeda i mršava. »Recite mi istinu. Imate li dovoljno novaca za život ili ne? U ponedjeljak idem k načelniku svog odsjeka i nagovorit ću ga da vam poveća stipendiju ako mi kažete da vam treba. Dat ću vam večeras svoju karticu American Express, za boga miloga. Ne želim da gladujete.« Gabriel je opet polako zaplesao i nježno je vodio preko podija. Gledao joj je te lijepe cipele. »Biste li ih prodali da možete kupiti namirnice? Ili da platite podstanarinu?«

70


»Naravno da ne bih! Pa one su od Grace, na neki način. Nikad, nikad se neću odvojiti od njih. Ni iz kojeg razloga.« »Hoćete li mi obećati da ćete, ako vam ikada bude očajnički trebao novac, doći k meni? Zbog Grace?« Julia je skrenula pogled i radije odšutjela. Uzdahnuo je i stišao glas. »Ne zaslužujem vaše povjerenje, ali ga tražim samo u vezi ovoga. Hoćete li obećati?« Duboko je udahnula i zadržala dah. »Je li vam to jako važno?« »Do krajnosti. Jest.« Glasno je ispustila zrak. »Onda da, obećavam.« »Hvala vam.« Odahnuo je od olakšanja. »Rachel i Grace uvijek su bile dobre prema meni, naročito nakon što mi je mama umrla.« »Kad vam je mama umrla?« »U zadnjem razredu gimnazije. Tada sam već živjela s tatom u Selinsgroveu. Ona je bila u St. Louisu.« »Žao mi je.« »Hvala.« Pomaknula je usne kao da će još nešto reći, ali se zaustavila. »U redu je«, šapnuo je. »Možete reći.« Zagledao joj se u oči da je obodri, a Julia je na trenutak zaboravila što je htjela reći. Ali pribrala se. »Ovaj, htjela sam reći da, ako ikad trebate nekoga s kime biste razgovarali - o Grace, mislim. Znam da se Rachel vraća u Philadelphiju. Ali ja sam tu, ovaj, očito. Neće to baš biti pretjerano profesionalno, ali bit ću tu. Hm. Eto, to je to.« Izbjegavala je njegove oči, a on je osjetio kako joj se cijelo tijelo napelo kao da samu sebe psihički priprema na nešto strašno što se tek treba dogoditi. Što sam to učinio ovoj jadnoj djevojci? Prestravljena je kao da ću je izbičevati ili takvo što. »Julianne, pogledajte me. Znate, ne zabranjujem ljudima da me gledaju u oči.« Nevoljko ga je pogledala. »Hvala vam za tu ljubaznu ponudu. Hvala vam. Ne želim razgovarati o izvjesnim stvarima, ali imat ću to na umu.« Ponovno joj se osmjehnuo, a ovaj put mu se smiješak zadržao na usnama. »Vi imate i milostivost i dobrotu, dvije od najvažnijih nebeskih vrlina. Zapravo, siguran sam da imate svih sedam.« Naročito čednost, oboje su pomislili za sebe, neovisno. A on misli da je čednost nešto za porugu, pomislila je Julia. »Zapravo nikada prije nisam ovako plesala«, rekla je sjetno. »Drago mi je što sam vam prvi.« Toplo joj je stisnuo ruku. Julia se sledila. »Julianne. Što je?« Oči su joj se zastaklile, a koža postala hladna. Gabriel je gledao kako se zarazno rumenilo, koje joj se proširilo po obrazima ni dvije minute prije toga, sada potpuno povlači, a koža joj postaje prozirno bijela kao papir od riže. Nije gledala u njega, a kad ju je rukom obgrlio oko leđa, činilo se kao da to uopće ne osjeća. Kad se Julia povratila iz transa ili šoka ili što već je to bilo, pokušao ju je navesti da mu priča, ali bila je odveć potresena. Nije imao pojma što se to dogodilo, pa je mahnuo Rachel i zamolio je da odvede Juliju u ženski toalet. Sam je otišao u bar i naručio dupli viski i ispio ga prije nego što su se vratile. Gabriel je donio stratešku odluku i zaključio kako je trenutak da pođu kući. Gospođici Mitchell očito nije dobro i Vestibul nije mjesto za nju, čak ni u normalnim okolnostima. Znao je da će u izvjesnom trenutku večeri muškarci biti pijani i nasrtljivi, a žene pijane i napaljene. Nije želio svoju mlađu sestru i djevičansku gospođicu Mitchell izložiti bilo kojem od ta dva tipa ponašanja. Stoga je podmirio račun i zamolio Ethana da im osigura dva taksija, s punom namjerom da on plati vozaču

71


taksija gospođice Mitchell i da mu da naputak da pričeka pred kućom u kojoj ona stanuje dok ne vidi da je ušla bez problema. Avaj, Gabriele, Rachel je imala svoj plan! »Laku noć, Julia! Gabriele, vidimo se kod tebe. Hvala ti što ćeš je osobno odvesti kući!« Rachel se bacila u jedan taksi, zalupila za sobom vrata i pružila vozaču dvadeset dolara da odjuri prije nego što Gabriel poduzme bilo kakav korak. Sada se razbjesnio na drugi način jer je bilo očito što njegova sestra pokušava učiniti. Kako bilo, manje je izgledno da će ona naletjeti na neku protuhu u predvorju Manulife Buildinga gdje su zaštitari nego gospođica Mitchell na Aveniji Madison. Nije mogao prigovoriti njezinoj prosudbi. Gabriel je pomogao Juliji da uđe, pa se sam smjestio u taksi poslije nje. Kad su se zaustavili ispred njezine zgrade, otklonio je njezinu ruku jer je htjela platiti i dao naputak vozaču da ga pričeka. Otpratio je Juliju do ulaznih vrata u zgradu i stao na slabašnu svjetlu pred kućom dok je ona tražila ključeve. Ispali su joj, naravno, jer se još uvijek tresla nakon onoga što se dogodilo u klubu. Gabriel ih je podigao pa ih stavljao jedan po jedan u bravu dok je nije otključao. Vratio joj je alku s ključevima i prešao joj prstom preko nadlanice. Onda je stao i zagledao se u nju sa smiješnim izrazom na licu. Julia je duboko udahnula i počela nešto govoriti njegovim šiljatim crnim cipelama (koje su bile malčice premoderne čak i za Gabriela), jer nije bila u stanju izreći ono što se trebalo reći dok ga je gledala u lijepe hladne oči. »Profesore Emersone, želim vam zahvaliti što ste mi otvorili vrata i zamolili me za ples. Sigurna sam da je to bilo neprimjereno ponašanje za studenticu. Znam da me vi tolerirate samo zato što je Rachel tu i da će se, kad ona ode, sve vratiti u normalu. A ja obećavam da ništa neću reći - nikome. Znam čuvati tajne. Potražit ću drugog mentora. Znam da ne mislite da sam naročito bistra i predomislili ste se jer ste se sažalili na mene zbog mog stana. Iz onoga što ste večeras rekli jasno je da mislite da sam ja ispod vas i da vam je bolno razgovarati s glupom malom djevicom. Zbogom.« Teška srca Julia se okrenula i pošla u zgradu. Gabriel se maknuo da joj prepriječi put. »Je li to sve?« Glas mu je bio promuknuo. Dočekala je njegov pogled, širom otvorenih očiju, sva uzdrhtala. »Održali ste svoj govor. Vjerujem da pristojnost nalaže da se i meni da mogućnost da odgovorim na vaše primjedbe. Stoga, ako dopustite...« Maknuo se s ulaza i stao, pa se zagledao u njezino lice na kojem se očitavao gotovo neskriven bijes. »Otvaram vam vrata jer tako se treba ponašati prema dami, a vi jeste dama, gospođice Mitchell. Nisam se oduvijek ponašao kao džentlmen, ali Grace je učinila što je najbolje mogla. Što se tiče Rachel - divna djevojka, ali sentimentalna. Natjerala bi me da vam pod prozorom čitam sonete kao neki mladac. Zato, ne petljajmo moju sestru u ovo. U redu? Što se tiče vas, ako vas je Grace »usvojila« kao što je usvojila mene, to mi govori da je u vama vidjela nešto posebno. Na neki svoj način liječila je ljude ljubavlju. Nažalost, u vašem slučaju, kao i u mom, vjerojatno je došla prekasno.« Julia je digla obrve na njegovu posljednju izjavu i potiho se pitala što to znači, ali ga nije imala hrabrosti pitati. »Zamolio sam vas za ples jer sam želio vaše društvo. Bistra ste uma, a osobnost vam je čarobna. Ako želite drugog mentora, to je vaše pravo. Ali, iskreno, razočaran sam. Nikad nisam mislio da se tako lako predajete.

72


Ako mislite da ja radim stvari iz sažaljenja, tada me ne poznajete dovoljno. Ja sam sebični i samoživi gad koji jedva da i primjećuje tuđe brige. Nek ide k vragu vaš mali govor, nek ide k vragu vaše pomanjkanje sigurnosti u sebe i k vragu i program.« Bio je ljutit, pokušavao je ne podizati glas. »Svog se djevičanstva ne trebate stidjeti, ali to svakako nije moja stvar. Samo sam želio da se osmjehnete i...« Gabrielov je glas zamukao, a rukom je pronašao Julijinu bradu. Nježno joj je pridignuo lice i tako su im se pogledi sreli. Krenuo je prema njoj, licem se približavao njezinu, usne samo što im se nisu dotaknule. Bio je tako blizu da je na licu osjetila njegov topli dah. Viski i pepermint... Oboje su duboko udahnuli, upijali miris jedno drugoga. Ona je zažmirila je i hitro jezikom ovlažila donju usnu. Čekala je. »Facilis descensus Averni5«, šapnuo je, a njegove su je kobne i neobične riječi pogodile u samu dušu. »U Pakao lako je sići.« Gabriel se uspravio, pustio joj bradu i otišao u taksi, pa za sobom zalupio vrata. Julia je otvorila oči i vidjela kako taksi odlazi. Nagnula se na vrata da se osloni jer noge su joj klecale.

5

stih iz Vergilijeva epa Eneida

73


10

D

ok je Julia bila u Lobbyju, bilo je trenutaka u kojima je bila uvjerena da je se Gabriel sjeća. Ali ti su trenuci bili tako prolazni i prozračni da su nestajali kao paučina koju odnosi vjetar. Stoga je Julia, jer je bila poštena mlada žena, počela sumnjati u sebe. Možda je prvi kontakt s Gabrielom bio samo san. Možda se bila zaljubila u njegovu fotografiju i izmislila događaje koji su se zbili nakon što su Rachel i Aaron pobjegli. Možda je sama zaspala u voćnjaku, tužna primateljica očajničke i samotničke iluzije mlade djevojke iz rasuta doma koja nikad prije nije osjetila da je netko voli. To je bilo moguće. Kad svi na svijetu misle jedno, a vi jedini mislite drukčije, teško se prilagoditi. A Julia je samo trebala zaboraviti, poreći, potisnuti. Onda će biti kao svi drugi. Ali Julia je bila jača od toga. Ne, nije bila spremna javno prozvati G1briela zbog razotkrivanja njezina djevičanstva jer bi tako privukla preveliku pozornost na činjenicu da se toga djelomice i stidi. I, ne, nije ga bila voljna siliti da se sjeti nje ili noći što su je proveli skupa jer Julia je imala prilično čisto srce i nije voljela nikoga prisiljavati na bilo što. Kad je u Gabrielovim očima vidjela smutnju dok su plesali, shvatila je će mu njegova vlastita pamet pomoći da se sjeti, pa se povukla. Brinula se do kakve bi to iznenadne spoznaje moglo doći u njega i bojala se da bi mu se svijest mogla raspasti kao Gracein stakleni stolić, pa je odlučila ne činiti ništa. Julia je bila dobra osoba. A ponekad dobrota ne govori sve što zna. Ponekad dobrota čeka pogodan trenutak i onda od onoga što ima učini najbolje što može. Profesor Emerson nije bio čovjek u kojeg se bijaše zaljubila u onom voćnjaku. U stvari, Julia je zaključila da s profesorom nešto ozbiljno nije u redu. Nije bio mračan, a ni depresivan, ali je bio poremećen. I brinulo ju je ima li sklonost prema alkoholu, koja joj je bila poznata jer joj je majka bila alkoholičarka. Ali kako je bila dobra, neće ga slomiti - iako je ona bila slomljena - tako da ga prisili da vidi nešto što prije nije želio vidjeti. Napravila bi sve za Gabriela, čovjeka s kojim je provela noć u šumi, samo da joj je dao jedan jedini znak da je želi. U Pakao bi sišla tražiti ga dok ga ne nade. Projurila bi kroz vrata Pakla i izvukla ga van. Bila bi Sam za svog Frodu6 i išla za njim u središte planine Usuda. Ali on nije bio njezin Gabriel. Njezin je Gabriel umro. Od njega su ostali samo tragovi u tijelu gruba i izmučena klona. Gabriel je zamalo Juliji bio slomio srce. Bila je odlučna u tome da mu ne dopusti da to učini ponovno. Prije nego što se vrati u Toronto Aaronu i distopiji od svoje obitelji, Rachel je uporno navaljivala da vidi Julijinu garsonijeru. Julia ju je odbijala dva dana, a i sam je Gabriel nagovarao sestru da ne bane tamo neočekivano. Znao je da će njegova sestra, čim vidi gdje joj prijateljica živi, osobno spakirati Juliju i natjerati je da se preseli u neki bolji stan, po mogućnosti u Gabrielovu sobu za goste. (Može se samo zamisliti Gabrielova reakcija na taj prijedlog, ali se između redaka moglo čitati: Nikako, da ga jebeš!) I tako je u nedjelju Rachel došla na Julijin prag kako bi s njom popila čaj i pozdravila se, a poslije će je Gabriel odvesti na aerodrom. Julia je bila uzrujana. Jedna of glavnih Julijinih vrlina bila je njezina moralna čvrstina i skrušenost, a znala je biti poput kakva tvrdoglava srednjevjekovnog sveca. Nije marila za vanjski 6

Likovi iz Gospodara prstenova J. R. R.-a Tolkiena

74


sjaj i slične sitnice. U skladu s time, kad je potpisivala ugovor o unajmljivanju stana, nije mislila da je njezina mala hobitska rupa baš tako loša. Bila je sigurna, bila je čista i mogla ju je sebi priuštiti. Ali vjerovati u to i pokazati Rachel svoj stan, bile su dvije različite stvari. »Moram te upozoriti da je malen. Samo zapamti, ja živim od stipendije za diplomirane studente i prihod je fiksan. Ne smijem se ovdje zaposliti jer nemam radnu dozvolu. A ne mogu sebi priuštiti da živim u Gabrielovoj zgradi pa ni tamo gdje je upola lijepo«, objašnjavala je Julia dok je uvodila prijateljicu u stančić. Rachel je kimnula i na krevet joj stavila veliku kockastu kutiju. Gabriel ju je upozorio koliko je stančić malen. Rekao joj je da ne radi scenu jer je sam i dalje osjećao grižnju zbog svog groznog ponašanja za vrijeme onog njegova jedinog posjeta Julijinu stanu. Svejedno, ništa od toga što joj je rekao brat i što joj je rekla prijateljica nije pripremilo Rachel za ono što je vidjela, kad je otvorila vrata Julijina stana. Prostor je bio malen, star, i sve je bilo rabljeno ili jeftino osim jednostavnih zavjesa, krevetnine i ostaloga što je Julia donijela sa sobom od kuće. Rachel je, hvala bogu, prvo prošla kroz sobu, za što joj je trebalo pet koraka, a potom je pogledala u ormar, pregledala kupaonicu, pa stala u »kuhinjski« prostor i zagledala se u bijednu ploču i staru trošnu mikrovalnu. Onda je pokrila lice rukama i zaplakala. Julia je stajala ukopana na mjestu i nije znala što učiniti. Rachel je potresla ružnoća, znala je, ali Julia se trudila da ukrasi garsonijeru i upotrijebila je najljepše nijanse ljubičaste. Rachel je to svakako znala cijeniti. Nekoliko trenutaka poslije Rachel je došla k sebi, pa je otrla suze i zahihotala se. »Oprosti. Valjda hormoni i pomanjkanje sna i sva sam još od emocija zbog mame. I svašta u vezi s tatom, i Aaronom i vjenčanjem. Joj, Julia, tako bih htjela povesti te sa sobom kući, da tamo možeš živjeti s nama. Imamo tako mnogo prostora. Sama naša kuhinja je veća od tvog cijelog stana!« Julia je čvrsto zagrlila prijateljicu i držala je dok nije prasnula u smijeh. »Gabriel je rekao da posebno dobro spremaš čaj. Zadivilo ga je kako si ga napravila. A znaš da njega nikad ništa ne može impresionirati. I zato ću se ja sada lijepo skutriti na ovaj tvoj divni ljubičasti krevet i gledati kako ti to radiš.« Rachel se bacila na Julijin poplun i stavila veliku kutiju na krilo, sve trudeći se da bude vesela zbog svoje prijateljice. Julia je bila iznenađena što je Gabriel zapamtio čaj jer se, dok joj je bio u gostima, bavio kritiziranjem njezinih prehrambenih navika. No odbacila je te misli i usredotočila se na to da učini sve kako bi se Rachel osjećala kao kod svoje kuće i pomogne joj da zaboravi svoje muke. Domalo su obje sjedile na krevetu, držale porculanski pribor i grickale čokoladne slatkiše što ih je Julia kupila iz svog crnog fonda da se malo pogoste. Rachel je kružila prstom po rubu šalice. »Ima nešto u vezi s Gabrielom što ti moram reći.« »Ne želim slušati.« Rachel je pogledala Juliju i namrštila se. »Zašto nećeš?« »Zato što mi je on profesor. Sigurnije je ako se pravimo da se ne poznajemo. Vjeruj mi.« Rachel je odmahnula glavom. »I on mi je rekao nešto slično, toliko da znaš. Ali reći ću ti isto što i njemu - baš me briga. On je moj brat i volim ga. A ima nekoliko stvari koje moraš znati.« Julia je uzdahnula u znak pristanka. »Ubio bi me kad bi saznao da ti ovo govorim, ali mislim da ćeš tako lakše razumjeti njegovo ponašanje. Je li ti mama ikad rekla kako je uopće došlo do toga da ga usvoji?« »Govorila mi je samo vesele stvari: kako se ponosi njime, kako je dobar na Princetonu i Oxfordu... Nikad nije govorila o njegovu djetinjstvu.« »Mama ga je našla kad je imao devet godina. Lutao je po bolnici u Sunburyju. Putovao je s majkom koja je bila mahnita alkoholičarka i koja se razboljela. Završili su u Sunburyju, a onda mu je

75


mama umrla, mislim od upale pluća. Kako bilo, mama je našla Gabriela, a on sa sobom nije imao ni prebijene pare. Nije mogao kupiti ni piće iz automata. Još ju je više ražalostilo kad je našla rodbinu njegove majke, a oni joj rekli da ga ne žele zadržati. A i on je znao da ga njegova obitelj ne želi. I usprkos svemu što su moji roditelji činili, mislim da se kod nas nikad nije osjećao kao kod svoje kuće. Nikad nije postao Clark.« Julia je pomislila na Gabriela kao preplašena i izgladnjela dječačića i silom potisnula suze. Zamislila je njegove oči, velike i modre, i njegovo blijedo ali anđeosko lice, te zapetljanu i neposlušnu smeđu kosu. Prljava odjeća i luda mama. Julia je znala kako je to kad ti je majka alkoholičarka. Znala je kako je to kad noću plačeš i želiš da te netko, bilo tko voli. Ona i Gabriel imali su više zajedničkog nego što se usudila priznati. Mnogo, mnogo više. »Oprosti, Rachel. Nisam znala.« »Ovo nije isprika za njegovu grubost. Samo ti govorim tko je on. Jesi li znala da je poslije one strašne tučnjave sa Scottom mama svake noći palila svijeću i stavljala je na prozor? Mislila je da će Gabriel, ako se slučajno nađe u Selinsgroveu i vidi svijeću, znati da ga čeka, da ga voli i da će se popeti prednjim stubama i ući.« Julia je zatresla glavom. Nije to znala, ali je vjerovala. Takva je bila Grace - nemjerljivo milosrdna. »On se pretvara da je cio, ali slomljen je. A duboko unutra, mrzi sam sebe. Rekla sam mu da se prema tebi lijepo ponaša, pa mislim da će mu se ponašanje popraviti. Javi mi ako ne bude tako pa ću se ja njime pozabaviti.« Julia je šmrcnula. »Ne obazire se na mene, uglavnom. Ja sam studentica nižeg stupnja i ne propušta zgodu da me podsjeti da to ne zaboravim.« »Meni je to teško vjerovati. Zaista sumnjam da bi tako intenzivno piljio u studenticu 'nižeg' stupnja.« Julia se bavila čokoladnim slatkišem. »Bulji u mene?« Veoma se trudila djelovati opušteno, ali glas joj je zazvučao neprirodno, čak drhtavo. »Bulji u tebe cijelo vrijeme. Zar nisi primijetila? Uhvatila sam ga kako te neki dan gledao za vrijeme večere i kad smo poslije otišli u klub. Zapravo, kad god si uzela piće. A kad sam mu namignula, namrštio se.« Rachel je ozbiljno pogledala svoju prijateljicu. »Vidim vas dvoje zajedno, a osjećam kao da mi nešto nedostaje... Znao je da ću ovaj tjedan ići u kupnju i ne samo da me je poticao nego mi je i dao novac.« »Da? To je lijepo. Tome velika braća i služe. Što si kupila?« »Novac je bio za tebe, ne za mene.« Julia se namrštila i okrenula postrance na krevetu onako prekriženih nogu da pogleda prijateljicu u lice. »Koji mu je vrag bio da to napravi?« »Ti mi reci.« Rachel je nagnula glavu na stranu. »Ne znam. Otkako sam došla ovamo, grub je prema meni.« »I sada, dao mi je novac i rekao mi da ti kupim dar. Bio je vrlo precizan. I evo ti ga.« Rachel je stavila kutiju Juliji u krilo. »Ne želim to.« Pokušala ju je vratiti, ali je Rachel nije htjela uzeti. »Bar otvori da vidiš što je.« Julia je odmahnula glavom, ali Rachel je bila uporna. I tako je otvorila kutiju. U njoj je našla vrlo lijepu kožnu, čokoladno-smeđu torbu talijanske izrade. Podignula je torbu za remen i pogledala je. Na etiketi je pisalo Fendi. K vragu... pomislila je Julia. »A? Što veliš?«

76


»Ne znam...«, zamucala je i zapanjeno se zabuljila u lijepu i klasičnu torbu. Rachel ju je uzela od nje i počela kopati po torbi. Neprekidno joj je nešto govorila o unutarnjim šavovima, bezbrojnim pregradcima i izvanrednoj kvaliteti izrade. »Vidi kako je krasna. Funkcionalna i ženstvena jer je torba, ne aktovka, i još je talijanska. A obje znamo da Gabriel ima osjećaj... za Italiju«, dodala je nakon male stanke koja je bila smišljena da izazove neku reakciju. Julijino izdajničko crvenilo i uzrujanost koja ju je obuzela istog časa rekoše Rachel sve što je trebala znati, ali odlučila je ne zbunjivati dalje svoju prijateljicu. »Nisam ti trebala reći da je od njega. Izričito je to zahtijevao. Naravno, tko ga šiša«, zahihotala se. »Tvoj brat želi da je uzmem jer ne želi vidjeti moju pohabanu staru naprtnjaču. Sama njezina pojava vrijeđa njegovu patricijsku osjetljivost, pa misli da će me pomoću torbe natjerati da je se riješim. Ali neću. To je L. L. Bean, zaboga, a oni daju doživotnu garanciju. Poslat ću je nazad u Maine i zamijenit će mi je. On, tako sklon stranim markama, neka uzme svoju poštarsku torbu i zakači je mačku za rep.« Rachel se istog trena ukočila. »Nije njemu do novca. Ima ga puno.« »Profesori ne zarađuju toliko.« »U pravu si. Naslijedio ga je.« »Od Grace?« »Ne, od svog biološkog oca. Prije izvjesnog broja godina neki je odvjetnik pronašao Gabriela i rekao mu da mu je otac umro i ostavio mu mnogo novaca. Sigurna sam da prije toga nije znao ni kako mu se otac zove. Gabriel je isprva odbio nasljeđe, ali se poslije predomislio.« »Zašto?« »Ne znam. To je bilo nakon tučnjave sa Scottom. Poslije toga dugo nisam razgovarala s Gabrielom. Ali što se tiče novca, mislim da se on trudi spiskati ga prije nego što se nagomila dobit od kamata. Zato nemoj to shvaćati kao dar od Gabriela - shvati to kao neki njegov prkos ocu. Želi se riješiti tog novca. A želi i da ti imaš nešto lijepo. Tako mi je rekao.« Julia je odmahnula glavom. »Ne mogu to prihvatiti. Nije me briga ni odakle je ni zašto.« Rachel je prijateljici uputila bolan pogled. »Molim te, Julia. Gabriel je dugo bio sa svima nama grub. Napokon mi je dopustio da se vratim u njegov život. Mislim da ga sada, nakon svega, više ne smijem izgubiti...« Lice joj se zgrčilo i izgledala je vrlo utučeno. »Oprosti, ali to je previše. On mi je profesor - imat će problema!« Rachel je uhvatila Juliju za ruku. »Hoćeš li mu reći da sam ti rekla?« »Naravno da neću.« »Dobro, jer ti trebaš misliti da je ovo malo zakašnjeli rođendanski dar od mene ili od mame.« Rachel su se oči raširile jer je shvatila svoju grešku. »Joj, bože, Julia, pa tvoj rođendan. Zaboravila sam, oprosti, molim te.« Julia je malčice stisnula zube. »Zapravo više i ne slavim. Naprosto mi je to teško... Ne mogu...« »Javlja li ti se on kada?« Juliji je istog časa pozlilo. »Samo kad je pijan ili ljut zbog nečega. Ali promijenila sam broj telefona kad sam preselila ovamo, pa me ne može zvati.« »Gad«, rekla je Rachel. »Dobro, nisam ti smjela reći da je torba Gabrielov dar, ali tebi naprosto ne mogu lagati. Znam zašto te toliko mnogo boli kad ljudi lažu, a ja nisam htjela biti takva.« Dvije su se prijateljice znakovito pogledale. Julia je razmišljala o tom Gabrielovom daru i svemu što on povlači za sobom, izrečeno i neizrečeno. Nije željela primiti dar od njega. On je nju odbio, čisto i jednostavno. Može li imati tu torbu u toj svojoj hobitskoj rupi? Može li je rabiti, nositi na fakultet, znajući sve vrijeme znati da je njegov dar? Znajući da je kradomice gleda, misleći da joj je učinio svojevrsnu uslugu? Ne za Gabriela. Ne ni za sav čaj iz Kine.

77


Rachel je vidjela što Julia smjera i prije nego što su joj se riječi uobličile u umu. »Ako ne prihvatiš torbu, znat će da nešto nije u redu. I onda ću ja biti kriva.« Julia ga je tiho proklela. 0, bogovi svih pretencioznih stručnjaka za Dantea koji kao da su progutali metlu, dajte da mu se penis ospe koprivnjačom. Molim vas. Neka ga posebno svrbi. Ali Julia zbog Rachel neće učiniti ništa. »Dobro. Bit će po tvom. Ali, molim te, reci Gabrielu da mi više ne kupuje nikakve stvari. Počinjem se osjećati kao ona djeca na UNICEF-ovim kutijama za Noć vještica.« Rachel je kimnula prijateljici i osmjehnula joj se, pa zagrizla malo čokolade. Polizala je kakao s usana i zatvorila oči. Bilo je fino. Julia je privila torbu na grudi kao štit i udahnula divan miris kože. Gabriel je htio da uzmem dar. Sigurno nešto osjeća prema meni, makar to bilo i sažaljenje. A sada imam nešto njegovo osim fotografije... nešto što ću imati zauvijek. Pričekala je trenutak, pa tankoćutno promijenila temu razgovora. »Reci mi, molim te, što se dogodilo na pogrebu? Poslala sam kartu i malo cvijeća, a Gabriel je to vidio samo što nije pojma imao zašto sam to ja poslala.« »Čula sam za to. Vidjela sam gardenije, a Scott je rekao da si ih ti poslala, ali karta je nestala prije nego što sam uopće došla do prilike da sve objasnim Gabrielu. To je bio krš. Moja su se braća tukla, a ja sam ih pokušavala razdvojiti dok netko ne odleti kroz prozor. Ili kroz stol.« Julia se sjetila onog razbijenog stola i krvi na bijelom tepihu, pa se stresla. »Zašto su se potukli?« Rachel je uzdahnula. »Nikad nije bilo tako. Gabriel se promijenio kad je otišao na Harvard...« Glas joj se tajanstveno stišao. Juliji nije bilo ugodno poticati je da nastavi, pa je ostala šutjeti. »Kao što znaš, Gabriel opet nije dolazio kući godinama nakon tučnjave sa Scottom, a kad je došao, ostao je samo nekoliko dana. Inzistirao je na tome da spava u hotelu i to je mami slomilo srce. Scott ne da Gabrielu da to zaboravi - sve kroz što je mama prošla.« Rachel je zamišljeno zagrizla drugi čokoladni slatkiš. »Scott poštuje Gabriela. I zbilja ga boli kad među njima krene nizbrdo. Sada jedva da su razgovarali jedan s drugim, a kad jesu...« Stresla se. »Ne znam što bih da nije Aarona. Vjerojatno bih pobjegla i više se nikad ne bih vraćala.« »Bolje i disfunkcionalna obitelj nego nikakva«, rekla je blago Julia. Rachel je bila tužna. »Eto, to smo mi sada. Bili smo Clarkovi - sada smo disfunkcionalna obitelj. Mama umrla, otac shrvan od boli, lako zapaljiva crna ovca i tvrdoglavi ovan zvani Scott. Ja sam valjda jarebica na kruški.« »Ima li Scott djevojku?« »Hodao je s nekom ženom iz svog ureda, ali su prekinuli kad se mama razboljela.« »Žao mi je.« Rachel je uzdahnula. »Moja je obitelj kao Dickensov roman, Julia. Ne, još gore. Mi smo izopačena mješavina Arthura Millera i Johna Steinbecka s malo Dostojevskog i Tolstoja.« »Zar je zbilja tako gadno?« »Jest, jer imam osjećaj da i elementi Thomasa Hardyja vire ispod površine. A znaš koliko ga mrzim. Gad prokleti.« Julia se zamislila nad time i ponadala se, radi svoje prijateljice, da je od Hardyjevih romana iskustvu Clarkovih primjereniji Gradonačelnik Casterbgridgea nego Tessa iz porodice d'Urberville ili, ne daj bože, Neslavni Jude. (Nažalost, Julia nije zastala da porazmisli koja od Hardyjevih knjiga najbolje opisuje njezino stanje...)

78


»Sad kad mame više nema, sve se okrenulo naopačke. Tata govori da će otići u mirovinu. Želi odseliti u Pennsylvaniju da bude bliže Scottu. Kad je pitao Gabriela ima li što protiv toga da proda kuću, Gabriel je odmahnuo rukom i otišao u šumu. Opet ga satima nismo vidjeli.« Julia je duboko udahnula i počela istraživati novu torbu. Rachel je ostavila šalicu na stol i otišla u kupaonicu pa nije primijetila, ali nešto što je rekla duboko je rastužilo Juliju. Kad se vratila, Julia se već bila jako potrudila da se smiri i dolijevala je vrelu vodu u čajnik. Rachel se zabrinuto zagledala u prijateljicu. »Što ti je Gabriel rekao da te onako uznemirilo kad ste plesali? Uzgred, loše govorim španjolski, ali Besame mucho je prilično vruća pjesma! Jesi li ikada čula riječi te pjesme?« Julia je usredotočila pozornost na čaj i silno se trudila da joj se dah ne ubrza. Znala je da će morati slagati Rachel, a tu odluku nije donijela lako. »Razgovarali smo samo o činjenici da zna da sam djevica.« »Gad! Za kojeg vraga čini takve stvari?« Rachel je zatresla glavom. »Samo čekaj, dohvatit ću ga ja. Ima punu spavaću sobu fotografija i ja ću...« »Ma nema veze. To je istina. Zašto bih to pokušavala skriti?« Ugrizla se za usnu. »Jedino ne mogu shvatiti kako zna. Pa ne iznosi se to u pristojnom razgovoru: Dobar dan, profesore Emersone. Ja se zovem gospođica Mitchell, djevica iz Selinsgrovea u Pennsylvaniji. Drago mi je. Rachel je odmahnula rukom. »Razmisli o tome. On nikada nije pretjerano tražio žensko društvo. Sigurna sam da mu ti izgledaš drukčije - vjerojatno si ti bila jedina djevojka u klubu, ne računajući mene, koja nije bila uspaljena.« Julia kao da se razbijesnila, ali nije to komentirala. »Kad si došla s plesnog podija, izgledala si kao da si vidjela sablast. Zamišljam da si tako izgledala one noći kad si vidjela Si...« »Molim te, Rachel. Nemoj. Ne mogu razgovarati o toj noći. Ne mogu ni pomisliti na to.« Mogla bih ga zgaziti autom zbog onoga što ti je učinio. Je li on u Philadelphiji? Daj mi njegovu adresu.« »Molim te«, preklinjala ju je Julia i obrambeno pritisnula ruke na prsa. Rachel je povukla prijateljicu u topao zagrljaj. »Ne brini. Bit ćeš ti sretna jednoga dana. Zaljubit ćeš se u lijepog momka, a on će te voljeti toliko da će te to boljeti. I vjenčat ćete se, imati dijete i živjet ćete sretno zauvijek. U Novoj Engleskoj, mislim. Barem je takva priča koju bih napisala za tebe, da mogu.« »Nadam se će se ta priča obistiniti. Voljela bih vjerovati da je nešto takvo moguće, čak i za mene. Inače, jednostavno ne znam...« Rachel se nasmiješila. »Ti, od svih ljudi, zaslužuješ sretan kraj. Usprkos svemu što ti se dogodilo, nisi ogorčena. Nisi hladna. Samo si povučena i malčice stidljiva, a to je u redu. Da sam ja neka dobra vila, odmah bih ti dala ono što ti srce želi. I obrisala bih ti suze i rekla ti da više ne plačeš. Nadam se da je Gabriel uzeo stranicu iz tvoje knjige, gospođice Julia. Tada bi naučio stvarčicu-dvije o tome kako se nositi kad ti se slomi srce.« Rachel je pustila prijateljicu i promotrila je, a onda rekla: »Znam da previše pitam, ali - hoćeš li paziti na Gabriela?« Julia se namjerno nagnula nad čajnik, pa im ponovno napunila šalice samo da ne gleda Rachel u lice. »Gabriel prema meni gaji samo prezir. Podnosi me samo zbog tebe.« »Nije istina. Vjeruj mi, to jednostavno nije istina. Vidjela sam kako te gleda. Može on biti hladan. Ali, ne računajući njegove biološke roditelje, mislim da nikad nije nikoga mrzio, osim sebe. Čak ni Scotta i u najgoroj tučnjavi.«

79


Julia je slegnula ramenima. »Ja tu ne mogu ništa.« »I ne tražim da išta učiniš. Samo otvori oči. A ako vidiš da... se počinje čudno ponašati ili da je dopao nevolje, hoću da me nazoveš. Usred dana, usred noći.« Julia je na licu imala nevjerojatan izraz. »Ozbiljno ti govorim, Julia. Otkad nema mame, brinem se da će se njegov mrak vratiti. A ne želim ga ponovno izgubiti. Ponekad mislim da stoji na rubu veoma visoke stijene i da će ga i najmanji pokret, najmanji dašak vjetra srušiti preko ruba. Ne mogu pustiti da se to dogodi.« Julia je spojila obrve, a onda kimnula glavom. »Što god budem mogla, učinit ću.« Rachel je zažmirila i izdahnula. »Mnogo se bolje osjećam kad znam da si ti tu. Ti bi mogla biti njegov anđeo čuvar.« Blago se nasmijala. »Možda se nešto tvoje sreće očeše i o njega.« »Ja imam samo nesreću i to bi bar ti trebala znati.« »Pa upoznala si Paula. Čini mi se da je on fin.« Julia sa nasmiješila. Rachel je bila zadovoljna što joj se prijateljica smiješi. »Paul je, izgleda, tip koji ti ne bi zamjerio što si... znaš. Makar u tome nema ništa loše.« Julia se nasmijala. »Možeš reći, Rachel - nije to psovka. I ne, ne mislim da je Paula briga jesam li djevica ili ne. Ali on i ja ne razgovaramo o takvim stvarima.« Nedugo poslije toga Rachel je zagrlila prijateljicu da se pozdrave i ušla u taksi kako bi se vratila u bratov stan. »Kad napokon sredim monumentalnu gomilu problema s kojima se moram pozabaviti, planiram vjenčanje. Očekujem da mi budeš kuma.« Julia je osjetila kako joj se u kutovima oka stvaraju suze. »Naravno. Samo reci datum. Pomoći ću ti i kad budeš radila planove, ako ti pomoć bude trebala.« Rachel joj je kroz otvoren pozor otpuhnula poljubac. »Užasavala sam se ovog putovanja, ali mi je drago što sam došla. Bar su tako dva slomljena dijela mog života ponovno spojena. A ako ti Gabriel napravi bilo kakvo sranje, bilo kakvo, javljaj i ja skačem u avion!« Rachelinim odlaskom Julia i Gabriel bili su prisiljeni odvojiti se od svoje postojane i sigurne svete Lucije. Ali ona je na pravi svetački način obavila sve svoje zadaće prije povratka kući i posadila je sjeme koje će uskoro procvjetati na neočekivane načine.

80


11

K

asno poslijepodne u utorak Julia i Paul sjedili su u Starbucksu u ulici Bloor, uživali svatko u svojoj kavi, skutreni skupa na dvosjedu i razgovarali. Sjedili su blizu, ali ne i preblizu. Dovoljno blizu da se Paul može diviti njezinoj ljepoti, dovoljno udaljeni da Julia može gledati njegove velike, mile oči a da ne osjeti nervozu. Ili skučenost. »Sviđaju li ti se Nine Inch Nails?« upitala ga je držeći objema rukama šalicu s kavom. Paula je osupnulo njezino pitanje. »Joj, ne. Ne sviđaju mi se.« Slegnuo je. »Vrti mi se u glavi od Trenta Reznora. Osim kad pjeva prateći vokal s Tori Amos. Zašto? Tebi se sviđaju?« Julia je zadrhtala. »Apsolutno ne.« Izvukao je CD iz torbe i pružio joj ga. »Ja volim ovakvu glazbu. Glazbu uz koju mogu pisati disertaciju.« »Nisam dosad čula za Hem«, razmišljala je i u rukama prevrtala kutijicu CD-a. »Imaju jednu pjesmu koja će se, mislim, tebi svidjeti. Zove se Half Acre. Svirali su je na reklami za osiguranje na televiziji, pa si je možda već čula. Divna je. I nitko ne urla na tebe i ne govori ti da se jeb...« Paul je naglo zastao i pocrvenio. Silno se trudio da pazi na jezik kad je s njom, ali je imao samo marginalan uspjeh. Pokušala mu je vratiti CD, ali ga nije htio primiti. »Kupio sam ga za tebe. Zekine pjesme za Zeku.7« »Hvala ti, ali ne mogu.« Bio je uvrijeđen. I povrijeđen. »Zašto?« »Jednostavno ne mogu. Svejedno, hvala ti.« Paul je pogledao Julijinu novu torbu koja joj je ležala kraj noge. Zagledao se u nju. »A primila si tu lijepu torbu od nekoga. Uranjeni Božićni dar od dečka?« »Nemam dečka«, priznala je nelagodom. »Majka moje najbolje prijateljice željela je da imam tu torbu. Nedavno je preminula. »Žao mi je, Zečiću. Nisam znao.« Paul je potapšao Juliju po ruci, pa stavio CD između njih na dvosjed. Primijetio je da se nije odmaknula. Zapravo, tražila je nešto po torbi i izvadila CD profesora Emersona, pa ga drugom rukom vratila Paulu jer mu je i dalje puštala da joj drži prste u svojoj ruci. »Što da napravim da te nagovorim da primiš moj dar?« Skrivao je lice od nje dok je stavljao Emersonova Mozarta u svoju torbu za knjige. »Ništa. Previše sam darova primila u zadnje vrijeme. Pretrpana sam.« Paul se uspravio i nasmiješio. »Tad daj mi da te uvjerim. Imaš tako malene, malene ruke. Nitko, čak ni kiša, nema tako malene ruke. Spojio im je ruke, micao ih gore-dolje, pa podignuo njezinu ruku prema svjetlu. Izgledala je tako majušno u njegovoj. Julia ga ja začuđeno pogledala. »To je lijepo. Jesi li to sada smislio?« Paul je naslonio glavu na naslon dvosjeda, prinio njezinu ruku malo bliže i palcem joj je slijedio liniju života, gotovo kao da joj vrhovima prstiju pokušava čitati iz dlana. »Nisam. Parafraziram iz pjesme negdje gdje nikad nisam putovao E. E. Cummingsa. Nisi čitala te stihove?« »Nisam, ali bih željela.« Julijin je glas odjednom zazvučao stidljivo. »Onda ću ti ih jednom čitati naglas.« Paul se zagledao u njezine tamne oči i osmjehnuo se pun nade. »Voljela bih.«

7

album Rabbit Songs američke grupe Hem

81


»Nije Dante, ali je lijepo.« Palcem je našao sredinu njezine linije života i nježno je pritisnuo. »Ta me pjesma podsjeća na tebe. Ti si tamo gdje ja nikad nisam putovao: tvoja krhkost i tvoje malene, malene ruke.« Julia se nagnula naprijed da skrije iznenadnu rumen, pa otpila gutljaj kave. Ali dala mu je da joj nastavi milovati dlan, slatko. Zbog pokreta kojim je prinijela kavu usnama stari joj je ljubičasti džemper pomalo izazovno skliznuo preko ramena i otkrio nekoliko centimetara bijele pamučne naramenice grudnjaka i oblinu njezine alabasterne kože. Paul joj je smjesta pustio ruku i nježno joj povukao džemper da pokrije otkrivenu naramenicu tako nevina izgleda, i još je skrenuo pogled pa joj rukom popravio džemper na ramenu. »Eto«, rekao je blago. »Sad je bolje.« Onda se povukao tako brzo kao da ne želi iskorištavati njezino gostoprimstvo te je oprezno iznova ovio svoje prste oko njezinih, i dalje u strahu da će ih ona u svakom trenutku povući. Julia je bez daha gledala što on to radi, kao da se sve odvijalo u usporenom filmu. Nešto ju je u tim pokretima duboko ganulo. Intiman čin, ali vrlo čedan: on ju je pokrio. Pokrio je najmanji, najneviniji dio nje da je ne vide pohotne oči koje samo vrebaju i time joj poslao poruku o svojoj pažnji i poštovanju. Vergilije joj je pokazao štovanje. Tim jednostavnim činom, galantnim i viteškim, Paul je našao put do njezina srca. Ne do samog dna, ali recimo do Vestibula. Ako je onaj njegov pokret pokazao što mu je u duši, Julia je tada znala da mu ne bi bilo važno je li ona djevica, a i kad bi to saznao, opet bi je nježno zaštitio svojim prihvaćanjem. On je ne bi ismijavao ili izvrgavao nelagodi. Zadržao bi svaku njezinu tajnu samo među njima. Ne bi se prema njoj ponašao kao prema životinji koju treba pojebati i povrijediti. Ne bi je želio dijeliti s drugima. Zato je napravila nešto nenadano - nagnula se i poljubila ga, ali stidljivo i čedno. Tu nije bilo navale krvi, ni mumljanja, ni eksplozije vatre po koži. Usne su mu bile meke, a uzvratio joj je neodlučno. Julia je po naglom stisku njegove vilice osjetila da se iznenadio. Napeo se pod njezinim usnama, bez sumnje šokiran njezinom hrabrošću. I bilo joj je žao zbog toga. Bilo joj je žao što to nisu bile Gabrielove usne. A poljubac nije bio kao njegovi. U trenutku kraćem od otkucaja srca preplavio ju je val tuge i proklela je sebe što je davno okusila nešto što nije kušala nikada poslije. Jer to prvo kušanje potpuno ju je uništilo. Kušanje jabuke bilo je znanje po sebi i sada je to znala. Julia se povukla prije nego što ju je Paul imao prilike odbiti i pitala se odakle je smogla hrabrosti da bude toliko izravna. Pitala se što će on sada misliti o njoj. Tim sam se poljupcem oprostila od svog jedinog prijatelja u Torontu, pomislila je. Dovraga! »Zečiću mali.« Paul ju je toplo pogledao i istog časa prinio prste i pomilovao je po obrazu. Njegov dodir nije imao elektricitet, ali je bio blag i utješan. Čak mu je i koža bila dobrostiva. Zagrlio ju je pa je privukao sebi na prsa da je pomiluje po kosi i šaptao joj na uho nešto slađahno, nešto da je umiri... nešto da otkloni mješavinu zabune i boli koja joj se čitala na licu. Njegovo nježno šaptanje prekinuo je dolazak velike krilate harpije s grimiznim ružem i petama od deset centimetara koja je nosila dvije papirnate šalice. »Joj, zar to nije divno?« Glas, hladan i čeličan, prekinuo je par u tom nježnom trenutku, a Julia je podigla pogled i vidjela osorne smeđe oči Christe Peterson. Julia je hitro sjela uspravno i pokušala se odmaknuti od Paula, ali on ju je čvrsto držao. »Christa«, pozdravio ju je bezizražajno. »Paul, uživaš sa studenticama s poslijediplomskog, je li? Kako si ti demokratičan«, rekla je dok je naglašeno ignorirala Juliju.

82


»Pazi, Christa.« Ton mu je sadržao upozorenje. »Danas smo malo razigrani? Malo previše. Probdjeli smo noć?« pokazao je na šalice što ih je držala, u svakoj ruci po jednu. »Nemaš pojma«, umiljavala se. »Jedna je za mene, a druga za Gabriela, naravno. Joj, pardon, Julianne, uopće te nisam vidjela. Pretpostavljam da je on za tebe još uvijek profesor Emerson.« Christa je kokodakala kao neka kokoš. Julia je podigla obrvu, ali se oduprla porivu da kaže Christi što je ide ili da je pljusne preko tog samodopadnog osmijeha. Jer Julia je bila dama. I sviđalo joj se što osjeća Paulovu ruku na ramenima i nije se htjela premjestiti. Bar još ne. »Christa, nikad mu ne govoriš Gabriel u lice. Baš da vidim hoćeš li se usuditi kad ga idući put vidiš.« Christin se pogled sledio i zablenula se u Paula. Onda se osmjehnula. »Izazivaš me? Pa to je smiješno. Tako to radite vi u Vermontu. Tako farmeri govore jedan drugom kad lopatom prevrću gnoj? Gabriel i ja ćemo poslije sastanka vjerojatno ići u Lobby na piće. Voli tamo ići poslije posla. Sigurna sam da ćemo razmijeniti i malo više od... oh... od imena večeras.« Jezik joj je provirio između usnica, pa je čeznutljivo počela lizati jednu usnu. Julia se nakostriješila. »I tamo će te odvesti?« Paul je djelovao sumnjičavo. »I hoće, joj, itekako.« Juliji se digao želudac, pa je naglo progutala kiselinu. Jer sama pomisao na Gabriela i tu... Emersonovu kurvetinu izazivala joj je mučninu do krajnosti. Bolja bi mu bila čak i ona konobarica u Lobbyju od Christe. »Ne vjerujem da si njegov tip«, promrmljala je Julia. »Molim«? Pogledala ju je skupljenim i sumnjičavim očima i u najmanjem djeliću sekunde odvagnula mogućnosti. I zaključila da je oprez bolja polovica hrabrosti. »Rekoh - Ne vjeruj pričama.« »U vezi s čim?« »S Lobbyjem. Nije baš tako sjajan.« Christa je prostrijelila Juliju ledenim osmijehom. »Kao da bi tebe vratar pustio unutra. Lobby je ekskluzivan klub.« Odmjerila je Juliju od glave do pete kao da je precijenjena životinja. Kao da je star, napola slijep, zaboravljeni poni u zoološkom vrtu. Julia je odjednom postala nesigurna i osjećala se ružnom. Suze su je zapekle u očima, ali ih je hrabro potisnula. Paul je točno primijetio što gospođica Peterson smjera kad je odmjeravajući Juliju shvatila koliko je poželjna. Osjetio je drhtaj kad je vidio kako Christa oštri mačje kandže. I makar ga je to zaboljelo, pustio je Julijina ramena, nagnuo se naprijed na dvosjedu i prekrižio ruke. Kujo, nemoj da ti ja ustanem, pomislio je. »A zašto ne bi dali Juliji da uđe, Christa? Zar sada primaju samo radničke cure?« Christa je silno pocrvenjela. »Ma što ti znaš o tome, Paul? Pa ti si praktički svećenik! Ili svećenici baš to i rade - plaćaju za te stvari.« Znakovito je sijevnula okom prema Julijinoj skupocjenoj torbi. »Christa, ili ćeš ovog časa začepiti ta usta ili ću ustati. A onda ćemo kavalirštinu baciti kroz prozor.« Paul ju je gledao i potiho se podsjetio da ne bi mogao udariti ženu. I da je Christa, zapravo, žena, a ne anoreksična prasica koja se tjera. Paul nikad ne bi Christu usporedio s kravom jer je mislio da su krave plemenita stvorenja. (Naročito Holsteinove.) »Nemoj se spotaknuti o vlastite gaće«, prasnula je. »Sigurna sam da postoji mnogo objašnjenja. Možda je ne bi pustili u Lobby zbog kvocijenta inteligencije. Julianne, Gabriel kaže da nisi nešto bistra.«

83


Christa se slavodobitno smiješila, a Julia je pognula glavu s osjećajem da je silno mala. Paul je premjestio svu težinu na tabane. Nije imao namjeru udariti Christu: samo ju je htio natjerati da umukne. I možda je odvući do izlaza ili takvo što. Nije se trebao uzrujavati. »O, zbilja? I što još Gabriel kaže?« Troje se studenata polako en masse okrenulo i ugledalo plavookog stručnjaka za Dantea koji im je polako prilazio. Nijedno od njih nije bilo sigurno koliko je čuo ili koliko je dugo tu stajao. Ali oči su mu iskrile i Julia je osjetila kako njegov gnjev zrači prema Christi. Skupljao se kao oblaci. Sva sreća da nije bio usmjeren prema njoj. Taj put. Prsti mi trnu, zlo se sprema, pomislio je Paul. »Paul.« Gabriel je hladno kimnuo, a oči su mu sijevnule prema sada primjetnom razmaku između Julianne i njegova studenta asistenta. Jebač anđela. Tako je - ruke dalje od anđela, šupčino. »Gospođice Mitchell, kako divno što vas opet vidim.« Gabriel se osmjehnuo pomalo ukočeno. »Krasno izgledate, kao uvijek.« Da, smedooki anđele, čuo sam što ti je rekla. Ne brini. Sredit ću ja nju. »Gospođice Peterson.« Sada je Gabrielov glas bio leden. Pokazao joj je da pođe za njim kao da je pas. Ti gledaš Juliannu kao da je smeće. Nećeš više nikad. Ja ću se za to pobrinuti. Julia je vidjela kako je odbio primiti kavu što mu ju je Christa donijela i otišao na šank naručiti nešto drugo. Vidjela je kako se Christi ramena tresu od bijesa. Paul se okrenuo Juliji i uzdahnuo. »E, gdje smo ono stali?« Duboko je udahnula i trebalo joj je nekoliko trenutaka da se usredotoči dok nije učinila ono što je znala da treba učiniti. »Nisam te smjela poljubiti. Oprosti.« Spustila je pogled na svoju kožnu torbu. Bilo joj je veoma neugodno. »Nije mi žao. Žao mi je samo što je tebi žao.« Paul je približio lice sasvim do njezina i nasmiješio se. »Ali sve je u redu. Nisam ljut ili nešto slično.« »Ne znam što se dogodilo. Obično nisam takva - da jednostavno nekoga poljubim.« »Pa ja valjda nisam tek netko, je li?« Ispitivački ju je pogledao. »Ja sam tebe odavno želio poljubiti. Još od prvog seminara, mislim. Ali to bi bilo prerano.« Pokušao ju je navesti da ga pogleda, ali je skrenula pogled. Gledala je prema drugom stolu i paru koji je sjedio za njim i svađao se. Uzdahnula je. »Julia, taj poljubac ne smije niša promijeniti. Smatraj ga trenutkom između dvoje prijatelja. Ne mora se ponoviti, osim ako ti ne budeš željela.« Zabrinuto joj je ispitivao lice. »Je li ti sada bolje? Ja bih to ostavio na tome.« Kimnula je i skutrila se. »Oprosti, Paul. Ti si uvijek dobar prema meni.« »Ništa mi ne duguješ. U tome ne tražim plaću. Dobar sam jer volim biti takav. Zbog toga sam ti kupio CD. Zbog toga me ona pjesma podsjeća na tebe. Ti me nadahnjuješ.« Nagnuo se bliže k njoj tako da joj može šaptati na uho jer je odjednom postao svjestan činjenice da se par srditih safirnih očiju odjednom usredotočio na njega. »Molim te, nemoj osjećati obavezu da činiš išta što sama ne želiš. Bit ću ti prijatelj što god bilo.« Zastao je. »To je bio majušni prijateljski poljubac, umjesto zagrljaja. Ali od sada pa nadalje, možemo se i dalje grliti, ako želiš. A jednoga dana, ako poželiš što više...« »Nisam spremna«, dahtala je, pomalo iznenađena što je sama našla prave riječi i što ih je našla tako brzo. »Znam to. Zbog toga ti nisam posebno uzvratio poljubac, makar sam poželio. Ali bilo je veoma lijepo. Hvala ti. Znam da paziš kome dopuštaš da ti se približi. Počašćen sam što si me poljubila.« Potapšao ju je po ruci i opet joj se nasmiješio. Otvorila je usta da mu nešto kaže, ali ju je jače potapšao da šuti.

84


»Došlo mi je da Christi slomim vrat zbog onoga što ti je rekla. Idući put se neću gnjaviti s tim da uopće razgovaram s njom.« Očima je strijeljao prema profesorovu stolu i s malim olakšanjem primijetio da su modre safirne oči sada bile fiksirane na Christu koja je pokunjila glavu i bila na rubu suza. Julia je slegnula ramenima. »Baš me briga.« »Mene je briga. Vidio sam kako te gleda. I osjetio sam tvoju reakciju: popustila si joj. Popustila si joj Julia, jebi ga. Zašto joj nisi rekla da ide k vragu?« »Ne radim takve stvari ako ne ide. Pokušavam se ne spuštati na takvu razinu. Katkad, jednostavno se osjećam tako... tako iznenađeno kad je netko zao prema meni da ne mogu ni misliti. Ostanem bez riječi.« »Zar su ljudi... zli prema tebi?« Paul se razljutio. »Ponekad.« »Emerson?« prošaptao je. »I njemu dođe. A vidio si ga sada - bio je fin.« Paul je nevoljko kimnuo. Profesor Pimpekson. Julia nije znala što bi s vlastitim rukama. »Ne mislim da trebam biti... sveti Franjo Asiški ili takvo što, ali prostote može izvikivati svatko. Zašto bih bila kao ona? Zašto ne bismo mislili ponekad - samo ponekad - da se zlo može nadvladati šutnjom? I pustiti ljude da vlastitim ušima čuju svoju mržnju, da ih ništa ne ometa. Možda je dobrota dovoljna da zlo prokaže onakvim kakvo doista jest, ponekad. Umjesto da se zlo pokušava zaustaviti većim zlom. Ne znači da sam ja toliko dobra. Ne mislim da sam dobra.« Zastala je i pogledala Paula. »Govorim gluposti.« Jednostavno joj se nasmiješio. »Naravno da ne govoriš gluposti. Razgovarali smo o tome kad sam imao seminar na temu Tome Akvinskog - zlo je samo sebi kazna. Pogledaj Christu. Misliš da je sretna? Kako bi i mogla biti kad se tako ponaša. Neki su ljudi toliko opsjednuti sobom i žive u samoobmani da ni sva buka ovoga svijeta ne bi bila dovoljna da im pokaže njihove mane.« »Ili im pokrene sjećanje«, promrmljala je Julia, zagledana u drugi stol, i odmahnula glavom. Sutradan se našla na Odsjeku za talijanistiku kako bi pregledala svoj poštanski pretinac prije nego što ode na seminar o Danteu. Slušala je onaj CD što joj ga je Paul dao, koji je napokon bila pristala primiti i snimila ga na iPod. Bio je u pravu - istog se časa zaljubila u taj album. I ustanovila je da može raditi na prijedlogu svoje radnje dok sluša tu muziku mnogo bolje nego dok sluša Mozarta. Lacrimosa je bila odveć depresivna. Danima nije nalazila ništa u svom golubinjaku, a sada je napokon dobila nešto pošte. Tri komada, zapravo. Prvi je bio oglas o promjeni satnice predavanja profesora Emersona Požuda u Danteovu Paklu: Smrtni grijeh protiv Jastva. Julia je zabilježila nov datum i naumila pitati Paula hoće li s njom na to predavanje. Drugo pismo bilo je mala omotnica krem-boje. Julia ju je otvorila i iznenadila se kad je shvatila da sadrži poklon karticu Starbucksa. Bila je osobna, vidjela je, i na iskaznici je bila slika velike žarulje. Tekst ukrašenim slovima glasio je: Vi ste veoma bistri, Julianne. Julia je pogledala poleđinu kartice i vidjela da ima vrijednost od stotinu dolara. Kvragu, pomislila je. Pa to je mnogo kava. Bilo je jasno tko ju je poslao i zašto. Svejedno, iznenadila se veoma, veoma mnogo. Dok nije izvukla i treće pismo. Treće je pismo bilo velika omotnica koju je brzo otvorila. Došla je iz Odsjeka za talijanske studije, a u njoj joj čestitaju što je osvojila stipendiju. Nije čitala dalje od svote koja je bila pet tisuća dolara po semestru i isplaćuje se povrh njezine redovne studentske stipendije. O, bogovi svih zaista siromašnih studenata koji žive po malim hobitskim rupama koje nisu ni za pse, hvala vam, hvala vam, hvala vam!

85


»Julianne, jeste li dobro?« Bio je to glas gospođe Jenkins, utješan i blag, i preplavio joj je šokirano tijelo. Nesigurno je zateturala k stolu gospođe Jenkins i bez riječi joj predala nagradno pismo. »O, da, čula sam za to.« Ljubazno joj se smiješila. »Divno, zar ne? Tih je stipendija svega nekoliko i iznenada smo u ponedjeljak ujutro primili poziv u kojem nam je rečeno da je neka fondacija donirala još tisuće dolara. Julia je kimnula, i dalje u šoku. Gospoda Jenkins je pogledom prešla pismo. »Zanima me tko je taj.« »Tko je taj?« »Pa ta osoba po kojoj se ta stipendija zove.« »Nisam dotle čitala.« Gospođa Jenkins podigla je pismo i pokazala crn mastan otisak. »Kaže da ste dobitnica Stipendije M. P. Emerson. Baš sam se pitala tko je taj M. P. Emerson. Zanima me je li to neki rod profesora Emersona. Iako je Emerson često prezime. Možda puka slučajnost.«

86


12

P

rofesor Emerson vidio je svjetlo ispod vrata svoga kabineta u knjižnici, ali kako je Paul preko malog prozorčića na vratima nalijepio smeđi pak-papir, nije mogao zaviriti unutra. Iznenadilo ga je što je zatekao Paula da četvrtkom radi tako kasno u noć. Bilo je pola jedanaest uvečer i knjižnica se zatvara za pola sata. Gabriel je zavukao ruku u džep, pa izvadio ključ i otvorio vrata bez kucanja. Ono što je vidio unutra oborilo ga je s nogu. Gospođica Mitchell skutreno sjedi na stolici, glavu je položila na ruke koje je elegantno držala na stolu. Oči su joj bile zatvorene, usta djelomično otvorena, ali to nije bio smiješak. Obrazi su joj bili rumeni od sna, a grudni koš joj se polagano dizao i spuštao, spokojno, kao valovi oceana na mirnu žalu. Zastao je opčinjen na vratima i mislio da bi sam taj najobičniji zvuk njezina disanja mogao sačinjavati divan CD za opuštanje. Takav da bi se uz njega neprekidno mogao uspavljivati. Laptop joj je bio otvoren i Gabriel je vidio na zaslonu niz rukom crtanih ilustracija iz neke dječje priče - nešto sa životinjama - uključujući bijelog zečića s dugim ušima koje su se opustile do tla. U zraku je strujala muzika i Gabriel je shvatio da zvuk dolazi iz kompjutera. Vidio je CD na kojem je bio zečić. Gabriel se zapitao zbog čega je gospođica Mitchell toliko opsjednuta zečićima. Možda joj je to uskrsni fetiš? Gabriel je bio usred podrobna zamišljanja što bi sve uskrsni fetiš mogao sadržavati, a onda je počeo shvaćati. Brzo je ušao u mali kabinet, zatvorio vrata i zaključao ih. Ne bi bilo dobro za oboje da ih tako uhvate. Pazio je da bude tih jer je nije želio uznemiriti ili joj poremetiti vjerojatno lijep san. Sada se smiješila. Locirao je knjigu koju je tražio i već se spremao mirno otići, kadli mu pogled pade na bilježnicu koja joj je ležala kraj prstiju. Gabriel, moj Gabriel Pogled na vlastito ime koje je bilo napisano s ljubavlju, premda nasumce nekoliko puta na bilježnici, privukao ga je kao mek zov sirene i niz leđa mu odaslao trnce. Ukočio se na mjestu, a ruka mu je ostala u zraku. Naravno, bilo je moguće da je pisala o nekom drugom Gabrielu. Izgledalo mu je potpuno nemoguće da ispisuje baš njegovo ime i naziva ga svojim. Dok ju je gledao, znao je da će se, ako ostane, sve promijeniti. Znao je da neće, ako je dotakne, biti u stanju odoljeti porivu - neporecivu praiskonskom porivu - da uzme lijepu i čistu gospođicu Mitchell. Eto je tu, čeka ga, zove ga, njezin miris po vaniliji otežao u malom, toplom prostoru. Moj Gabriel. Zamišljao je kako njezin glas mije njegovo ime onako kako ljubavnički jezik prelazi kožom... Svijest mu je putovala brzinom svjetlosti dok je zamišljao kako je povlači u zagrljaj. Ljubi je, grli je. Diže je na stol i uvlači joj se između koljena dok ga ona rukama povlači za kosu, džemper, košulju, razvezuje mu leptirku i baca je na pod. On bi joj prstima šarao kroz valovitu kosu i slijedio joj nježne prijevoje na vratu da izazove svako mjesto, svaku poru da eksplodira u crvenilu - nosom bi mirisao njezine obraze, uho, savršeno mliječno bijelo grlo. Cutio bi njezino bilo na vratu i bio bi čudnovato miran od tog nježnog ritma, osjećao bi se povezanim s otkucajima njezina srca, naročito kad bi počelo ubrzavati zbog njegovih dodira. Pitao bi se jesu li dovoljno bliski, hoće li im srca kucati istodobno... ili je to samo pjesnička mašta? Ona bi isprva bila stidljiva. Ali on bi bio blago uporan, u kosu bi joj šaptao riječi slađahna zavođenja. Govorio bi joj sve što želi čuti i u što bi vjerovala. Ruke bi spustio s ramena i polako napredovao njezinim divnim nevinim prijevojima, čudio se njezinoj podatnosti, a ona bi se rascvjetavala od njegova dodira.

87


Jer nijedan je muškarac nije tako dirao do tada. Napokon, bila bi ga željna i uzvraćala bi mu. O, itekako bi mu uzvraćala. Ljubili bi se i to bi bio čisti elektricitet - silovit - eksplozivan. Jezici bi im se prepletali i zajedno očajnički plesali tango kao da se nikada do tada nisu ljubili. Ona bi na sebi imala previše odjeće. Htio bi je nagovoriti da je skine pa bi rasuo poljupce lake poput pera na svaki centimetar te njezine savršene porculanske kože. Naročito po tom lijepom vratu i mreži plavkastih vena. Zarila bi se u licu kao Eva, ali bi je svejedno ljubio da joj poljupcima odagna nemir. Domalo bi bila gola i otkrivena pred njim i mislila samo na njega i njegovo uzneseno divljenje tako da ne bi ni pomislila na zrak kabineta što ga osjeća na svijetloj, ružičastoj koži. Nije bio okrutan ljubavnik. Nikad ne bi bio grub ili nezainteresiran. Bio bi erotičan, strastven, ali nježan. Jer znao je kakva je. I želio bi da uživa kao i on, taj njezin prvi put. Ali žudio je da se prostre pod njim, uzdrhtala i izazovna dok joj širom otvorene oči trepću i sva gori od želje. Jednom bi je rukom obuhvatio oko leda, oko onog slatkog prijevoja na glatkoj koži i gledao joj te velike, bistre oči dok dahće i stenje. Naveo bi je da stenje. Samo on. Grizla bi usnu, napola bi zatvarala oči dok bi klizio prema njoj. Šaptao bi joj riječi da je opusti dok mu se daje. Tako bi joj bilo lakše, taj prvi put. I dalje ne bi nasrtao. Zastao bi i ne bi navaljivao. Možda bi prestao? Njegov lijepi, savršeni anđeo... grudni joj se koš brzo diže i spušta, rumen obraza širi se po cijelom tijelu. U njegovim bi očima bila ruža i cvjetala bi pod njim. Jer bio bi joj dobar i ona bi se otvorila. Gledao bi je u zanosu, gotovo kao da se pojavljuje u usporenom filmu... pogled, miris, zvuk, okus, dodir... dok se iz djevice s gubitkom djevičanstva pretvara u gospodaricu, sve zbog njega. Sve zbog njega. Djevičanstva? Bilo bi krvi. Jer cijena grijeha uvijek je krv. I mala smrt. Gabrielu je stalo srce: na časak je mirovalo, a onda grunulo dvostruko brže jer ga je preplavilo novo saznanje. Na usne mu je navrla metafizička poezija, davno zaboravljena iz dana na koledžu Magdalen. Na trenutak je veoma jasno vidio da je on, profesor Gabriel O. Emerson, mogući zavodnik lijepe i nevine Julianne, bio buha. U ušima su mu odjekivale riječi Johna Donnea: Gle buhu tu, i samim tim Da mi se predaš ne smatraj zlim; I mene je i tebe pila, U buhi naša krv se slila; Tome ne daješ značenje, Jer nije grijeh, ni razdjevičenje; A lako ubra užitak, Naše je krvi krijepi napitak, Umjesto naš - buhin je dobitak8 Znao je zašto je njegova svijest odabrala taj trenutak da ga optereti Donneovom poezijom: ta je pjesma argument za zavođenje. Donne ju je govorio svojoj budućoj ljubavnici, djevici, i dokazivao joj da je gubitak djevičanstva manje važan od gnječenja buhe. Ona mu se treba brzo podati, bez razmišljanja. Bez oklijevanja. Bez kajanja.

8 Donneova pjesma »Buha«, iz: Zlatna knjige svjetske ljubavne poezije, priredio Nikola Miličević, prijevod Ivan Kušan, Nakladni zavod Matice hrvatske, 1983.

88


Čim su se pojavile te riječi, Gabriel je znao da su savršene za njega. Savršene za ono što joj je kanio raditi. Savršene za njegovo samoopravdanje. Kušanje. Uzimanje. Sisanje. Sagrešenje. Napuštanje. Bila je čista. Bila je nevina. Želio ju je. Facilis descensus Averni. Ali ne bi on bio taj zbog kojeg će krvariti. Ne bi on mogao, ne bi, učiniti da još jedna djevojka krvari do kraja njegova života. Sve misli o zavođenju i ludoj, strastvenoj jebačini na stolu i stolicama, uza zidove i police za knjige i prozore, smjesta su uzmaknule. Ne bi je uzeo. Neće je označiti i uzeti nešto što nema pravo uzeti. Gabriel Emerson bio je obični grešnik koji se dopola kajao. Onako zaokupljen nježnijim spolom i vlastitim fizičkim užitkom znao je da njime upravlja požuda. Nikada ta žeđ nije ustupala mjesto nečemu višem, nečemu bliskom ljubavi. Pa ipak, usprkos tim i drugim moralnim manama, usprkos neprekidnoj nemogućnosti da se odupre iskušenju, Gabriel je svejedno imao posljednji moralni princip koji je upravljao njegovim ponašanjem. Jednu crtu nikad ne bi prešao. Profesor Emerson nije zavodio djevice. Nije oduzimao nevinost, nikad, čak i kad bi mu se slobodno nudile. Nije tažio svoju žeđ nevinošću, hranio se samo onima koje su već kušale i koje su u kušanju željele više. I nije htio narušiti svoj posljednji i jedini princip za sat ili dva pohotna zadovoljstva sa zgodnom studenticom u svom studijskom kabinetu. Čak i pali anđeo ima principe. Gabriel će ostaviti njezinu krepost netaknutom. Ostavit će je kako ju je našao, smedookog anđela koji se lako zarumeni, okruženog zečićima, skutrenog kao mače na maloj stolici. Spavat će nepomućena, neljubljena, netaknuta, neoskvrnuta. Rukom je stisnuo kvaku i upravo kad je htio izići, iza sebe je začuo zvukove meškoljenja. Uzdahnuo je i spustio glavu. On se neće suzdržati od užitka s njom zbog mržnje nego zbog ljubavi - zbog dobrote za kojom je čeznuo i želio da mu ispuni život. I možda zbog ljubavi prema sjećanju na nekadašnjeg sebe, prije nego što su grijeh i porok pustili korijen i izrasli kao trnovita staza koja je skretala i vijugala i gušila njegove vrline. Gabriel je lijevom rukom držao kvaku i duboko uzdahnuo. Uspravio je ramena, zažmirio i pitao se što da joj rekne. Polako se okrenuo i vidio kako je gospođica Mitchell lagano uzdahnula i protegla se. Zatreptala je vjeđama i dlanom prikrila zijev. Ali otvorila je oči i vidjela profesora Emersona kako stoji pored vrata. Zacvilila je od iznenađenja i povukla se prema zidu. Šćućurila se od zbunjenosti, što je zamalo Gabrielu slomilo srce. (Što bi barem bio dokaz da ga uopće ima.) »Psssst, Julianne, ja sam.« Stavio je ruke pred sebe kao da se potpuno predaje. Pokušao se osmjehnuti da je razoruža. Julia se zaprepastila. Tren prije toga sanjala ga je. A sada je tu. Protrljala je oči. A on je još bio tu i gledao je. Uštipnula je kožu na ruci. Još je bio tu. K vragu. Uhvatio me je. »Ja sam, Julianne. Jeste li dobro?« Brzo je zatreptala i opet stala trljati oči. »Ja... ne znam.« »Koliko dugo ste tu?« spustio je ruke. »Ovaj... Ja... Ne znam.« Istodobno, trudila se da se razbudi i da se sjeti. »Je li Paul s vama?« »Nije.« Gabriel je osjetio da mu je nekako laknulo. »Kako ste ušli? Ovo je moj kabinet.« Julia ga je pogledala u oči pokušavajući odmjeriti njegovu reakciju. Evo zla. I za Paula. Emerson će ga sada istjerati. Naglo se pokrenula naprijed, u tom procesu srušila stolicu i udarila u hrpu knjiga koje su joj stajale kraj ruku. Odjednom je u općem metežu u zrak poletjela gomila papira i počela padati kao

89


goleme pahulje s crtama. Gabrielu je izgledala kao anđeo - anđeo u snježnoj kugli, a oko nje leprša bjelina. Ljepota, pomislio je. Užurbano se dala na posao da sve vrati kako je bilo. Neprekidno je ponavljala ispriku kao da ponavlja Marijinu krunicu i mrmljala nešto o tome kako joj je Paul posudio ključ. Ispričavala se. Duboko se, duboko ispričavala. Gabriel se u jednom koraku našao kraj nje i rukom je nježno ali snažno uhvatio za rame. »Sve je u redu. Vi ste ovdje dobrodošli. Smirite se.« Gabriel je snažno udahnuo, a onda je otvorila oči i pogledala mjesto na koje ju je dodirnuo. Približio joj se licem i zagledao se u nju. »Julianne? Blijedi ste. Je li vam loše?« Nije znao što će. Zašto se tako čudno ponaša? Možda je iznemogla od gladi ili se još nije sasvim razbudila? U sobi je bio veoma toplo. Pretopio. Ostavila je uključeno grijanje. Uhvatio ju je upravo u trenutku kad je počela padati u nesvijest, pa ju je čvrsto pri vio na svoja prsa. Nije bila bez svijesti, ili barem još ne. »Julianne?« Maknuo joj je kosu s očiju i nadlanicom joj prešao preko obraza. Nešto je promrmljala, a on je shvatio da se nije onesvijestila nego se nagnula na njega kao da nema snage stajati. Držao ju je da se ne stropošta preko prevrnute stolice na pod. »Jeste li dobro?« Počeo ju je prinositi stolici da sjedne, a ona ga je bez oklijevanja obgrlila oko vrata. Godilo mu je kako se privila uz njega, pa ju je čvrsto zagrlio i nagnuo se prema njoj da joj pomiriše kosu, malčice kradom. Vanilija. Njezino se sitno tijelo savršeno priljubilo uz njegovo kao da im se obličja idealno nadopunjuju. Zapanjujuće. »Što se dogodilo?« mrmljala mu je u džemper, pomno odabran, jer njegova je jarko zelena boja bila u kontrastu s njegovim modrim očima. »Ne znam baš. Mislim da ste počeli gubiti svijest jer ste naglo ustali. I tu je vrlo vruće.« Slabašno mu se osmjehnula, a njemu se od tog osmijeha rastopilo srce. Julia ga je očajnički poželjela poljubiti. Bio joj je tako blizu. Tako silno, silno blizu. Pet centimetara i te će usne biti njezine... opet. A oči su mu bile nježne i tople... i bio je tako mio prema njoj. Oprezno se odmaknuo od nje provjeravajući hoće li opet pasti. Držala se na nogama pa ju je nježno posjeo na stol i zatim uspravio stolicu. Onda je povukao vrata kabineta i zategnuo kravatu. »Ne smeta mi da se koristite mojim kabinetom - nimalo. Samo sam se bio iznenadio što sam vas tu zatekao. Zapravo, i drago mi je što vam je Paul predložio da ga koristite. Nema problema.« Nasmiješio se da je uspokoji i promatrao je kako se rukama hvata za stol da se osloni. »Došao sam po knjigu što ju je Paul bio posudio.« Podigao je svezak pa se okrenuo i opet pogledao Juliju. Ustala je polaganim ali opreznim pokretima i počela slagati knjige na stol i skupljati bijele listove papira koji su popadali po podu. »Jeste li se večeras trebali naći s Paulom?« »Otišao je na konferenciju studenata na Princeton. Sutra drži referat.« Oprezno ga je pogledala, a kad je vidjela da je nagnuo glavu na jednu stranu, a i dalje se smiješio, laknulo joj. Dijelom. »Princeton. O, da, naravno. Zaboravio sam... Imate vrlo lijepu torbu.« Nasmiješio joj se pokazavši na torbu koja je bila naslonjena na zid. Julia se zarumenjela i silno se trudila da njezino tajno saznanje ostane tajna. »Ali, kao da u njoj ima nešto živo. Vidim da ispod zatvarača vire dva uha.« Okrenula se. Gabriel je bio u pravu. Vidjelo se, iz torbe su virila dva smeđa uha kao da ih je pokušala prokrijumčariti u knjižnicu. Julia je još više pocrvenjela. »Mogu li?« Pokazao je na torbu, ali se nije pomaknuo jer je čekao dopuštenje.

90


Neodlučno je izvukla igračku iz torbe i pružila mu je. Od zbunjenosti je grizla usnu. Očito je da gospođica Mitchell ima fetiš - zeca. Gabriel je palcem i kažiprstom držao igračku zeca s čuđenjem i gledao kao da ne zna što će s njim. Ili kao da bi u napadu bijesa mogao odlučiti da oponaša glasovita zeca iz Monty Pythona i Svetog Grala i odmah ga uhvati za grlo. Gabriel mu je iz opreza stavio ruku na vrat i odupro se iznenadnom neodoljivom porivu da kaže Ni. Igračka je bila smeđa i meka, napravljena od baršuna ili nečega sličnog. Imala je duge uši i kratke noge i vrlo lijepe brkove. Stajala je uspravno i izgledala prilično kruto. Bila mu je poznata, na neki čudan način. Kao da je to nešto što je Grace posjedovala i voljela. Nešto iz djetinjstva koje nikad nije imao. Oko vrata joj je netko neuredno svezao mašnu od ružičaste vrpce. Gabriel je očima odmjerio vrpcu i zaključio da je vrpcu tako svezao netko pomalo hendikepiran (uz dužno poštovanje, naravno) ili netko velikih ruku s manjkom motoričkih sposobnosti za razliku od onih spretnih ruku (kao što je bio, primjerice, on). A tu je bila i kartica. Ne želeći je dodatno zbunjivati, osmjehnuo se i istog časa spustio pogled na karticu, upravo toliko da mogne vidjeti što piše:

Z., da ti pravi društvo- dok me nema. Vidimo se kad se vratim. Tvoj, Paul Jebač anđela opet napada, progunđao je Gabriel za sebe. Vratio je zečića Juliji. »Vrlo je... ah... lijep.« »Hvala vam.« »A tko je Z?« Julia se okrenula od njega i stavila Paulov dar nazad u torbu vrlo pažljivo da mu patentnim zatvaračem ne zakači uši i zube. »Jedan od mojih nadimaka.« »Zašto baš to slovo? Zašto nije K?« Julia se namrštila na njega. Kao što? Kurva? Kravetina? Kunić? »Krasotica«, rekao je Gabriel. Onda je pocrvenio jer mu je ta riječ pobjegla greškom. »Znači, spavali ste tu nekoliko sati uz društvo Zečjih pjesmica i igračaka? Nisam znao da volite zečiće.« Julia je bila zbunjena. Što je mogao: ta je karakterizacija bila očita, ako ne i malo zavodnička. »Sviđa mi se vaš izbor glazbe.« »Hvala vam.« Brzo je isključila svoj prastari laptop i pažljivo ga stavila u torbu zajedno s CDom. »Knjižnica se uskoro zatvara. Što biste da nisam došao?« Ogledala se oko sebe, pomalo zbunjeno. »Ne znam.« »Ako onaj tko provjerava ovaj kat ne bi primijetio da je svjetlo u kabinetu upaljeno, bili biste cijelu noć zaključani u knjižnici. Bez hrane.« Na samu tu pomisao nestao mu je smiješak s lica. »Što ćete učiniti da budete sigurni da vam se to neće ponoviti?« Brzo se osvrnula oko sebe. »Podesit ću buđenje na Paulovu satu...« Kimnuo je kao da ga taj odgovor zadovoljava. Ali ga nije zadovoljio. »Jeste li gladni?« »Trebala bih poći, profesore. Upala sam u vaš osobni prostor.« Da samo znaš koliko su te riječi istinite, Julianne. »Gospođice Mitchell, stanite.« Prišao joj je korak bliže i jednom rukom uzeo njezinu torbu, a drugom očistio ostatke po stolu. »Jeste li bili na večeri?« »Nisam.«

91


Gabriel je naoblačio obrve kao gromonosne oblake. »Kad ste ručali?« »U podne.« Smrknuo se. »Pa to je bilo prije gotovo dvanaest sati. Što ste ručali?« »Hot dog na štandu pred knjižnicom.« Opsovao je. »Pa ne možete živjeti na tom smeću. Ja nikad ne bih jeo to meso s ulice. Obećali ste mi da ćete mi reći kad god ogladnite - a sada mi se tu rušite u nesvijest.« Brzo je pogledao na Rolex od bijelog zlata. Prekasno je da vas vodim na odrezak - Harnopur Sixty je zatvoren. Hoćete li sa mnom na neko drugo mjesto? I ja sam dugo pripremao predavanje pa nisam jeo.« Julia se Zagledala u njega. »Jeste li sigurni?« Lice mu je poprimilo hladan izraz. »Gospođice Mitchell, ja nisam osoba koja daje prazna obećanja. Ako vas pozivam na večeru, onda sam siguran. Dakle, idete li ili ne?« »Nisam odjevena za večeru, hvala vam.« Glas joj je bio kao saten preko čelika. Izvila je jednu obrvu. Prevladala je početni šok što ju je iznenadio u njegovu kabinetu i sada je bila potpuno svjesna i potpuno iznervirana njegovim tonom. Polako je pogledom prešao po njoj, zastao da joj odmjeri lijep stas, a onda mu se pogled dulje zadržao na tenisicama. Prezirao je tenisice na ženama jer uništavaju sve blagodati koje pruža žensko stopalo. Pročistio je grlo. »Dobro izgledate. Mislim da vam boja bluze koži daje rumen, a u očima ističe točkice boje karamela. Zapravo, izgledate divno.« Osmjehnuo joj se malo odveć toplo, pa skrenuo pogled. U očima imam točkice boje karamela? Otkad to? I kad ih je to dovoljno dugo gledao da to primijeti? »Ima jedno krasno mjesto kraj moje zgrade kamo često odlazim preko tjedna, naročito kasno uvečer. Pozivam vas na večeru, pa ćemo razgovarati o prijedlogu vaše teze, neslužbeno, naravno. Što kažete?« »Hvala vam, profesore.« Oči su im se srele nakratko, ali ipak se srele, pa su razmijenili topao i ponešto neodlučan osmijeh sa svake strane. Strpljivo je pričekao da sve dovede u red, pa je stao ustranu i rukom pokazao prema hodniku. »Poslije vas.« Zahvalila mu je, a dok je prolazila, pružio je ruku i uhvatio ručku njezine torbe dodirnuvši joj prst. Julia je instinktivno ustuknula i ispustila torbu. Nasreću, uhvatio ju je. »Ovo je vrlo lijepa torba. Mislim da bih je sam volio malo nositi. Ako ne zamjerate.« Smijuljio se, a ona je pocrvenjela. »Hvala vam«, promrmljala je. »Ako zbilja želite. Savršeno.« Gabriel se nije trudio da je navede na razgovor dok nisu ušli u restoran Caffe Volo u ulici Yonge. Caffe je bio tiho, ali gostoljubivo zdanje koje se hvastalo možda najdužom i moguće najboljom listom piva u Torontu. Imali su vrlo dobrog šefa Talijana, pa su im jela bila najbolja od ponude talijanskih jela u susjedstvu. Sam je restoran bio malen, svega deset stolova, a preko ljeta je imao terasu. Dekor je bio rustikalan i uključivao je starine kao što su crkvene klupe i stari drveni stolovi. To je Juliji davalo utisak nečega nalik njemačkom vinskom podrumu kao što je restoran Vinum u kojem je bila s prijateljima kad je bila u Frankfurtu. Gabriel ga je volio jer su prodavali posebnu vrstu trapističkoga piva koje mu je bilo najdraže, Chimay Premiere, i volio je s tim pivom naručiti pizzu napolitanu. (Kao uvijek, bio je nesnošljiv prema osrednjosti.) Kako je Gabriel bio čest gost u Caffeu Volo, a bilo mu je više nego teško ugoditi, dali su im najbolja mjesta za tihim stolom za dvoje u kutu kraj velika izloga koji je gledao prema ludilu ulice Yonge noću. Transvestiti, studentarija, momačke družine, policajci, sretni gej parovi, sretni obični parovi, poznate face se vrzmaju, yuppieji šetkaju pretenciozne kućne ljubimce, aktivisti okoliša, uličari,

92


ulični svirači, mogući pripadnici bandi, ruska mafija, ćudljivi profesor ili član Skupštine okruga, sve po jedan, udvoje, učetvero itd. Mnoštvo čudesna ljudskog ponašanja, sve živo, sve slobodno. Julia se oprezno smjestila na svoje mjesto na prenamijenjenoj crkvenoj klupici i čvrsto se ogrnula janjećom prostirkom što ju je konobar bio prebacio preko naslona klupe. »Je li vam hladno? Zamolit ću Christophera da nam da mjesto kraj kamina.« Gabriel je napravio pokret da da znak konobaru, ali ga je Julia zaustavila. »Volim promatrati ljude, rekla je stidljivo. »I ja«, priznao je. »Ali izgledate kao Jeti.« Julia je pocrvenjela. »Oprostite«, požurio je dodati. »Ali svakako možemo izvesti nešto bolje od te janjeće kože koja je bila sam bog zna gdje. Vjerojatno je služila tome da krasi pod kod Christophera u stanu. I tko zna kakve su se sve smicalice po njoj izvodile.« Je li to upotrijebio riječ smicalice?« I na to je profesor Emerson elegantno svukao svoj vrlo britanski zeleni lovački džemper od kašmira preko pretenciozne leptirke i dao ga Juliji. Julia ga je prihvatila i maknula ustranu nepoželjnu jetijevsku prostirku. Nježno je navukla njegov izdašni džemper. »Bolje?« nasmiješio se i stao gladiti raščupanu kosu. »Bolje.« Nasmiješila se jer joj je bilo mnogo toplije i ugodnije kad se ogrnula toplinom i mirisom koji su bili Gabrielovi. Zavrnula je rukave jer su njegove ruke bile mnogo duže od njezinih. »Idete u četvrtak u Lobby?« pitala ga je. »Ne. Eto, a sad mi pričajte o prijedlogu svoje radnje.« Glas mu je istog trena postao poslovan i profesorski. Na sreću, u tom ih je trenutku prekinuo Christopher koji je došao preuzeti narudžbe, a to je Juliji dalo nekoliko dragocjenih minuta da pribere misli. »Njihove Cezarove salate su odlične, kao i pizze napolitane. Ali oboje je previše za jednu osobu. Jeste li za to da dijelimo?« pitao ju je Gabriel. Julia je zinula. »Mislim, hoćete li da podijelimo, molim vas. Inače, možete uzeti što god želite. Možda i ne volite salatu i pizzu.« Gabriel se namrštio, a silno se trudio da barem petnaest minuta ne bude tiranski, dominantni profesor. Christopher je potiho tapkao stopalima jer nije želio da profesor primijeti kako je nestrpljiv. Viđao je on profesora kad je nervozan i nije želio ponovno doživjeti njegovu predstavu. Iako će se možda ponašati drukčije sada kad je u ženskom društvu (što je Christopherov profesionalni recept za bilo koji poremećaj osobnosti, bio on mal ili velik). »Voljela bih s vama podijeliti pizzu. Hvala vam.« Julia je tihim glasom okončala premišljanje. Gabriel je izdao narudžbu i nedugo potom Christopher se pojavio s Chimayjem, a Gabriel je inzistirao da Julia proba prva. »Živjeli«, rekao je i kucnuo joj čašicu. »Prost«, odgovorila je. Polako je otpila gutljaj piva, a nije mogla a da se ne sjeti svog prvog piva i s kime ga je pila. To pivo bilo je domaće lagano njemačko pivo. Bilo je crvenkastosmeđe i slatko i imalo je okus po sladu u isto vrijeme. Ovo joj se prilično svidjelo i promrmljala je pohvalu. »Više od deset dolara po boci«, šapnula je jer nije željela zbuniti Gabriela, a i sebe, glasnim čuđenjem. »Ali je najbolje. I zar ne biste radije popili jednu bocu ovoga nego dvije Budweisera koji je zbilja kao da pijete groznu vodu u kojoj se netko okupao?«

93


Ja samo mogu pretpostaviti da je voda poslije svačijeg kupanja strašna, profesore Emersone, ali vjerujem vam na riječ. Bljak. »Onda? Da čujemo«, navaljivao je. »Što mislite? Vidim da vam se u glavici kotrljaju kotači. Dakle, van s time.« Prekrižio je ruke na prsima i nacerio se, kao da mu ta malena glavica daje beskrajan potajni užitak nadmoći. Julia se naježila. Nije joj se dopadala činjenica što je upotrijebio deminutiv glavica kad je mislio na njezinu pamet jer je to označavalo prezir prema njezinim intelektualnim sposobnostima. Stoga mu je odlučila uzvratiti. »Drago mi je što imam zgodu razgovarati s vama privatno«, počela je i iz torbe izvukla dvije omotnice. »Ne mogu ovo prihvatiti.« Gurnula je preko stola poklon-karticu Starbucksa i pismo o stipendiji. Gabriel je nakratko pogledao i jedno i drugo i istog ih časa prepoznao pa se namrštio. »Zbog čega mislite da je to od mene?« Gurnuo ih je preko stola nazad. »Moć dedukcije. Vi me jedini zovete Julianne. Vi jedini imate bankovni račun koji je dovoljno velik da osnujete fond za stipendije.« Vratila mu je omotnice. Zastao je na trenutak. Je li je zaista on jedini zove pravim imenom Julianne? Kako je drugi zovu? Julia. »Morate to prihvatiti.« Ponovno je gurnuo omotnice prema njoj. »Ne, ne mogu. Neugodno se osjećam kad dobivam darove. I Starbucksova je kartica previše, a kamoli stipendija. Nikad vam neću biti u stanju to vratiti, a vašoj obitelj ionako previše dugujem. Ne mogu to prihvatiti.« Opet je gurnula omotnice. »Možete prihvatiti i hoćete. Poklon-kartica nema veze, sam mjesečno na kave trošim više od toga. Moram vam pokazati na opipljiv način da poštujem vašu inteligenciju. U jednom sam neopreznom trenutku rekao nešto pred gospođicom Peterson i ona je to krivo shvatila. Dakle, nije to čak ni dar to je više nešto kao naknada. Naudio sam vam, sada vam to nadoknađujem. Morate to prihvatiti ili će ta nepravda ostati nerazriješena između nas, a ja neću vjerovati da ste mi oprostili za verbalnu indiskreciju pred nekim od vaših vršnjaka.« Pogurnuo je omotnice preko stola i podulje se zagledao u nju. Julia se zapiljila u lijepu ručno pletenu leptirku samo da izbjegne sjaj njegovih modrih očiju. Čudila se kako mu uspijeva tako čvrsto i pravilno svezati tu mašnu. Možda je unajmio profesionalnog vezača mašni, samo za tu svrhu. Nekoga s umjetno plavom kosom i visokim petama. I vrlo dugačkim noktima. Prkosno je otkliznula Starbucksovu karticu prema njemu. A na njezino veliko iznenađenje, njegovo se lice skamenilo i strpao ju je u džep. »Neću cijelu noć igrati ping-pong s karticom«, obrecnuo se. »Ali stipendija se ne može vratiti. To nije moj novac. Jednostavno sam upozorio gospodina Rendalla, direktora filantropske organizacije na vašu uspješnost.« »I siromaštvo«, promrmljala je Julia. »Ako mi imate što reći, gospođice Mitchell, molim vas učinite mi ljubaznost da govorite na čujnoj razini.« Sijevnuo je prema njoj očima. I ona je sijevnula prema njemu. »Ne mislim da je ovo baš profesionalno, profesore Emersone. Dajete mi tisuće dolara kroz stipendiju, ma kako to izveli. Izgleda kao da me pokušavate kupiti.« Gabriel je duboko udahnuo i izbrojao do deset, samo da otkloni verbalnu eksploziju. »Da vas kupim? Vjerujte mi, gospođice Mitchell, nije mi bilo ni na kraj pameti! Duboko ste me povrijedili što ste toliko zlobni. Kad bih vas želio imati, sigurno vas ne bih morao kupiti.« Julia je skupila obrve i zagledala se u njega. Opako. »Pazite.« Promeškoljio se od njezina pogleda, što je bilo rijetkost za njega. To joj je bilo drago.

94


»Nisam to mislio. Mislio sam da se nikad neću ponašati prema vama kao prema robi. A vi niste djevojka koja se može kupiti, zar ne?« Julia mu je uputila leden pogled pa se okrenula. Odmahnula je glavom i zagledala se prema vratima s mišlju kako da pobjegne. »Zašto to radite?« šapnuo je nakon nekoliko trenutaka. »Što?« »Izazivate me.« »Ne... ja... ne izazivam vas. Konstatiram činjenice.« »Svejedno, to je krajnje provokativno. Svaki put kad pokušam s vama razgovarati kao s normalnom osobom, vi me počnete izazivati.« »Vi ste moj profesor.« »Jesam, i još sam stariji brat vaše najbolje prijateljice. Možemo li samo večeras prijeći na ti, biti Julianne i Gabriel? Zar ne možemo ugodno razgovarati uz još ugodniju večeru i sve ostalo? Vama to možda nije tako očito, ali trudim se ovdje da budem ljudsko biće.« Zatvorio je oči od frustracije. »Jeste li?« bilo je to nevino pitanje upućeno u dobroj namjeri. Julia je rukom pokrila usta kad je shvatila kako to zvuči kad je izrečeno naglas. Gabriel je polako otvorio tamnomodre oči kao zmaj u Tolkienovoj priči, ali nije se htio naljutiti zbog njezine bezobraštine. I nije rigao vatru. Još. »Želite biti profesionalni, stoga se tako i ponašajte. Normalan student poslijediplomskog prihvatio bi nagradu, bio duboko zahvalan što ima sreće i prihvatio novac. Stoga, ponašajte se profesionalno, gospođice Mitchell. Mogao sam vam i prikriti svoju vezu sa stipendijom, ali sam se odlučio prema vama ponašati kao prema odrasloj osobi. Kako bilo, itekako sam se pobrinuo da prikrijem pred odsjekom svoju vezu s tom stipendijom. Ta se filantropska organizacija ne vezuje javno uz moje ime pa se tako ne može doći do mene. A Emerson je izrazito često prezime. Stoga nitko neće vjerovati ako otkrijete da ja stojim iza te stipendije.« Izvukao je iz džepa iPhone, otvorio notepad aplikaciju i počeo tipkati. »Nisam željela prigovarati...«, počela je Julia. »Mogli ste reći hvala.« »Hvala vam, profesore Emersone. Ali ja to gledam sa svog stajališta - ne želim glumiti Heloise vašem Abelardu.« Spustila je pogled na svoj srebrni pribor za jelo i uzela ga slagati dok ga nije poredala simetrično. Gabriel se smjesta sjetio da ju je i prije vidio da to radi, kad su bili na večeri u Harbour Cityju. Stavio je telefon na stol i pogledao je preko njega s bolnim izrazom na licu, koji je bio tim bolniji zbog krivnje što ju je osjetio zbog onoga što se moglo dogoditi u njegovu studijskom kabinetu. Da, bio je blizu tome da podlegne popriličnim čarima gospođice Mitchell i riskira Abelardovu sudbinu jer Rachel bi ga bez sumnje uškopila kad bi saznala da joj je zaveo prijateljicu. Začudo, pak, njegova se samokontrola pokazala jačom od Abelardove. »Nikad neću zavesti studenticu.« »Hvala vam«, promrmljala je. »I hvala vam za gestu sa stipendijom iako ne mogu obećati da ću je prihvatiti. Znam da je to vama tek mali iznos, ali to bi meni značilo avionske karte kući za Dan zahvalnosti i za Božić, pa za proljetne praznike i Uskrs. I novac za mnogo dodatnih stvari koje ja sada sebi ne mogu priuštiti. Uključujući odrezak, od zgode do zgode.« »Pa zašto trošiti na avionske karte? Ja sam mislio da ćete sebi osigurati bolji stan.« »Mislim da ne mogu prekinuti svoj najam. U svakom slučaju, važno mi je da mogu otići kući i vidjeti oca. On mi je jedina obitelj. A voljela bih vidjeti Richarda prije nego što proda kuću i odseli u Philadelphiju.« Zapravo, bilo bi dobro prihvatiti tu stipendiju pa da mogu obići Richarda i voćnjak. Baš me zanima je li ono moje najdraže drvo jabuke još tamo... i zanima me bi li itko primijetio kad bih urezala svoje inicijale na deblo...

95


Gabriel ju je pogledao poprijeko iz raznih razloga. »Inače ne biste odlazili kući?« Odmahnula je glavom. »Tata je želio da dođem kući za Božić, ali da ne idem autobusom. Samo, karte za Air Canada su nečuveno skupe. A bilo bi me stid da od njega primim kartu.« »Nikad se nemojte sramiti prihvatiti dar kad to ne povlači ništa drugo.« »Zvučite kao Grace. Ona je znala tako govoriti.« Promeškoljio se na stolici i nehotice se počešao po vratu. »A što mislite, gdje sam se ja naučio velikodušnosti? Od svoje biološke majke sigurno ne.« Julia je pogledala Gabriela i dočekala njegov pogled, a da nije ni pocrvenjela ni zatreptala. Onda je uzdahnula i vratila pismo s nagradom u torbu jer je odlučila porazmisliti kako da se najbolje nosi s time kad više ne bude u blizini profesorove magične nazočnosti. I uvidjela je da rasprava s njim ne vodi nikamo. U tom smislu, kao i u nekoliko drugih, bio je baš kao Peter Abelard, seksi, pametan i zavodljiv. Zagledao se u nju. »Ali usprkos svemu što sam pokušao, a priznajem, nije toga mnogo, vi i dalje gladujete?« »Gabriele, imam slabe veze sa svojim želucem. Zaboravljam na jelo kad imam posla, kad se nečim zanimam ili kad sam... tužna. Nije stvar u novcu - stvari su naprosto bile takve. Molim vas, ne opterećujte se time.« Još je malo popravila raspored svog pribora za jelo. »Znači... tužni ste?« Gucnula je malo piva i prečula njegovo pitanje. »A Dante, usrećuje li vas?« »Ponekad«, šapnula je. »A u drugim zgodama?« Pogledala ga je i preko lica joj se proširio sladak osmijeh. »Što mogu, dovodi me do delirična veselja. Ponekad kad proučavam Božanstvenu komediju imam osjećaj da radim nešto što sam oduvijek željela. Kao da sam našla svoju strast, svoj poziv. Više nisam stidljiv djevojčuljak iz Selinsgrovea. Ja to mogu, dobra sam u tome i zbog toga se osjećam... važnom.« To je bilo previše. Previše informacija. Brzo ispijeno pivo, nalet krvi u glavu, njegov miris koji joj se zavukao u nos, onako intenzivan s njegova džempera. Nikad mu nije smjela reći te riječi, baš njemu od svih ljudi. Ali on ju je samo gledao nekako toplo, a to ju je iznenadilo. »Sramežljivi ste, istina je«, promrmljao je. »Ali to svakako nije mana.« Pročistio je grlo. »Zavidim vam na tom oduševljenju prema Danteu. I ja sam se nekad tako osjećao Ali za mene - to je bilo davno. Previše davno.« Opet joj se nasmiješio, pa pogledao ustranu. Julia se nagnula preko stola i spustila glas. »Tko je gospodin M. P. Emerson?« Zaprepaštene modre oči pogledale su njezine i zapalile ih vrućinom poput lasera. »Radije ne bio govorio o tome.« Glas mu nije bio grub, ali je bio vrlo, vrlo hladan i Julia je shvatila da je dotaknula živac tako ranjiv, tako ozlijeđen da još uvijek titra od bola. Trebao joj je koji trenutak da se pribere i prije nego što je u potpunosti bila svjesna razboritosti svog pitanja - progovorila je: »Trudite se da mi budete prijatelj? To ste mi htjeli prenijeti s tom stipendijom?« Gabriel se namrštio. »Je li vas Rachel na to navela?« »Nije. Zašto?« »Ona misli da bismo se trebali sprijateljiti. Ali kažem vama što sam rekao i njoj to je nemoguće.« Julia je osjetila kako joj se nešto skuplja u grlu pa je glasno progutala. »Zašto?« »Naš odnos je u pretincu: profesionalan odnos. Profesori ne smiju biti prijatelji sa studentima. I da smo samo Julianne i Gabriel koji zajedno jedu pizzu, ne biste smjeli željeti da budemo prijatelji. Ja sam magnet za grijeh, a vi niste.« Tužno se osmjehnuo. »Eto vidite, to je beznadno. Ostavite svaku nadu vi koji ulazite.

96


»Ne volim misliti da je išta beznadno«, šapnula je svom srebrnom priboru za jelo. »Aristotel je rekao da je prijateljstvo moguće samo između dvoje kreposnih ljudi. Prijateljstvo je, dakle, između nas nemoguće.« »Nitko nije istinski krepostan.« »Vi jeste.« Gabrielove su modre oči zapržile u njezine nečim što je sličilo na strast i divljenje. »Rachel je rekla da ste vi na VIP popisu u Lobbyju.« Julia je brzo promijenila temu razgovora, i dalje ne razmišljajući o svojim riječima. »Istina je.« »Nekako je bila tajnovita u vezi s time. Zašto?« Gabriel se namrštio. »Što vi mislite?« »Ne znam. Zato i pitam.« Zagledao se u nju i stišao glas. »Odlazim tamo redovito, odatle taj VIP status. Iako u zadnje vrijeme nisam baš često bio tamo.« »Zašto tamo odlazite? Plesati ne volite. Samo zbog pića?« Julia se ogledala po jednostavnoj, ali ugodnoj unutrašnjosti Caffea. »Ovo je dobro mjesto za piće kao i svako drugo. Mislim da je ovdje i ljepše. Gemutlich - lijepo je.« I očito da bar večeras nema nijedne emersonovske kurve na vidiku. »Ne, gospođice Mitchell, općenito ne odlazim u Vestibul na piće.« »Pa zašto onda odlazite?« »Zar nije očito?« Namrštio se. Onda je odmahnuo glavom. »Vjerojatno ne nekome poput vas.« »Što bi to trebalo značiti? Nekome poput mene?«. »To znači da ne znate što me pitate«, obrecnuo se i bijesno zagledao u nju. »Inače ne biste tražili da to kažem! Želite znati zašto odlazim tamo? Reći ću vam zašto idem tamo. Idem tako da nađem žene za jebanje, gospođice Mitchell.« Sada se već bio razbjesnio i zagledao se u nju. »Jeste li sada sretniji?« ljutito je rekao. Julia je duboko udahnula i zadržala dah. Kad ga više nije mogla držati, odmahnula je glavom i ispustila ga. »Nisam«, rekla je tiho i spustila pogled na vlastite ruke. »Zašto bih zbog toga trebala biti sretna? Zapravo mi je od toga mučno u želucu. Zbilja, zbilja mučno. Nemate pojma koliko.« Gabriel je duboko uzdahnuo i stavio obje ruke na vrat. Nije se ljutio na nju, ljutio se na sebe. I stidio se. Nešto u njemu namjerno ju je željelo otjerati - stati gol pred nju i ništa ne skrivati - tako da ga vidi onakvim kakav zaista jest, mračno, zlokobno čeljade izloženo njezinoj kreposti. A ona bi se tada okrenula i otišla. Možda je njegova podsvijest već pokušavala to učiniti smiješnim, neprofesionalnim ispadima. Jer on nikad, ni u tisuću godina ne bi smio reći to što je upravo rekao nekom studentu na poslijediplomskom, naročito studentici, čak i ako je to bilo istina. Ona ga je poništavala, dio po dio, a on nije znao kako. Gabrielove su modre oči potražile njezine. A na njegovu blijedu i lijepu licu Julia je pročitala kajanje. »Oprostite mi. Znam da sam vam se zgadio.« Govorio je vrlo tiho. »Ali vjerujte mi da je vaša reakcija vrlo dobra. I morate me odbiti. Kad god vam priđem blizu, ja vas kvarim.« »Ne osjećam se iskvareno.« Tužno je piljio u nju. »Samo zato što ne znate što to znači. A u trenutku kad shvatite, bit će prekasno. Adam i Eva nisu shvaćali što su učinili dok nisu izbačeni iz Raja.« »Znam ponešto o tome«, promrmljala je Julia. »I nisam to naučila dok sam čitala Miltona.« Upravo u tom trenutku Christopher im je donio pizzu i okončao njihovu nespretnu raspravu. Gabriel je igrao ulogu domaćina, pa je prvo Juliji servirao pizzu i salatu, a posebno je pazio da ona dobije više ribana parmezana i kockica prepečenca u salati nego on. A nije to bilo zbog toga što on te stvari nije volio - oboje je volio itekako.

97


Dok su jeli, Julia je razmišljala o prvoj večeri na kojoj su bili zajedno, a uto je zasvirala pjesma koja je bila tako dobra da je odložila vilicu da bi je bolje mogla slušati. Gabriel je čuo pjesmu i počeo blago pjevušiti, gotovo sebi u bradu, nešto o nebesima i paklu i vrlini i poroku. Juliju je pogodila jezovito podudaranje tih riječi s onime o čemu su pričali. A onda je Gabriel prestao, odjednom nesiguran u sebe, i usredotočio se na pizzu. Bacila je pogled prema njemu i zinula od iznenađenja. Nije znala da zna pjevati. A čuti ta njegova savršena usta kako pjevaju te riječi... »Lijepa pjesma. Čija je?« »Zove se Ti i ja, Matthewa Barbera, ovdašnjeg glazbenika. Jeste li zapazili stih - onaj o kreposti i poroku? Mislim da nas dvoje znamo što se na koga od nas odnosi.« »Lijepa je, ali tužna.« »Oduvijek sam imao strašnu slabost prema lijepim i tužnim stvarima.« Pomno ju je gledao, a onda skrenuo pogled. »Mislim da bismo sada mogli početi razgovarati o vašem prijedlogu za magistarsku radnju, gospođice Mitchell.« Julia je primijetila kako mu se profesionalna maska ponovno čvrsto navlači na lice. Duboko je uzdahnula i počela opisivati svoj projekt, zazivajući imena Paola i Franceske, Dantea i Beatrice, ali ju je prekinuo Gabrielov telefon. Zvonio je kao zvon Big Bena. Podigao je prst da naznači Juliji da zastane, a sam je spustio pogled na zaslon iPhonea. Preko lica mu je prešlo nešto uznemirujuće. »Moram preuzeti ovaj razgovor. Oprostite.« Gabriel je ustao i javio se brzo na telefon. »Paulina?« Otišao je u susjednu prostoriju, ali Julia ga je i dalje čula. »Što nije u redu? Gdje si?« Glas mu je bio prigušen. Julia se bavila pivom i večerom i pitala se tko je ta Paulina. Nikad do tada nije čula to ime. Gabriel se silno uznemirio kad je na zaslonu telefona vidio tko ga zove. Je li M. P. Emerson - Paulina? Njegova bivša žena? Ili je M. P. šifra za nešto, a on meni samo mulja. Gabriel se vratio petnaestak minuta poslije. Nije sjeo. Bio je krajnje uznemiren, blijed u licu i gotovo da je drhtao. »Moram ići. Oprostite. Platio sam večeru i zamolio sam Christophera da vam nađe taksi kad budete gotovi.« »Mogu i pješice.« Julia se sagnula da uzme torbu. Dignuo je ruku da je zadrži. »Apsolutno ne. Nećete sami noću na ulicu Yonge. Evo.« Gurnuo je smotanu novčanicu preko stola. »Za taksi i u slučaju da poželite još nešto pojesti i popiti. Molim vas ostanite i dovršite večeru. I ono što ostane ponesite kući. Vrijedi?« »Ne mogu uzeti novac od vas.« Napravila je pokret kao da će mu vratiti novčanicu, a on joj je uputio kolebljiv pogled. »Molim vas, Julianne. Nemojte sada.« Jednom je rukom protrljao oči. Bilo joj ga je žao, pa je odlučila odustati od prepirke. »Žao mi je što vas ostavljam. Ja...« Bilo mu je žao, vrlo žao zbog nečega. Nešto ga je mučilo, nenamjerno je uzdahnuo. Ne razmišljajući, gurnula je svoju ruku u njegovu šaku, pokret sućuti i povezanosti. Iznenadila se što nije ustuknuo ni odbio ruku. Istog mu je trena stisnula ruku kao da mu je zahvalna zbog tog dodira. Otvorio je oči i pogledao je, pa polako počeo povlačiti prste preko gornjeg dijela njezine ruke i blago je milovati. Sve je to bio

98


tako ugodno i slatko. Kao da je to radio tisuću puta. Kao da mu je pripadala. Povukao joj je ruku nagore, k svojim ustima i zagledao se u njihov spoj. »Tu je zadah još po krvi; svi mirisi Arabije neće ga sprati s ove male ruke9«, šapnuo joj je. Gabriel joj je poljubio ruku pun poštovanja, ali zapravo je buljio u vlastitu ruku. »Laku noć, Julianne. Vidimo se u srijedu - ako sam još tu.« Julia je kimnula i ostala gledati za njim kako izlazi van i daje se u trk čim je pod nogama osjetio pločnik. Tek kad je otišao shvatila je da još uvijek na sebi ima njegov skupocjeni džemper od kašmira i da je u novčanicu od pedeset dolara umotao Starbucksovu poklon-karticu s porukom na poleđini omotnice:

J. Niste ni mislili da ću tako lako odustati, zar ne? Nikad se ne stidite prihvatiti dar ako to ne povlači još nešto za sobom. Ovdje se ne povlači ništa. Vaš, Gabriel

9

William Shakespeare: Macbeth, prev. Josip Torbarina, SysPrint, Zagreb, 2000. 123 str

99


13

D

o sutradan ujutro Julia još nije odlučila što će učiniti u vezi sa stipendijom. Nije se žurila učiniti išta što bi Gabrielovu velikodušnost izložilo sumnjičavcima iz sveučilišne uprave jer je znala da bi to za njega moglo biti opasno. Nije se žurila ni učiniti išta čime bi sebe prikazala ikakvom drugačijom osim ozbiljnom studenticom na poslijediplomskom studiju, pa se suzdržala i nije otišla načelniku njihova odsjeka da mu objasni kako je ne zanima stipendija. Jer stipendija bi bila dojmljiv podatak u njezinoj biografiji, a od ozbiljna poslijediplomca očekuje se da više mari za takve stvari negoli za gluparije kao što je osobni ponos. Izrečeno pojmovima klasične mitologije, gospođica Mitchell našla se uhvaćena između dva zla: Skile koja štiti nju i Gabriela te Haribde koja drži do ponosa. Nažalost po njezin ponos, pravu opasnost nosilo je odbijanje stipendije, opasnost koja se mogla izbjeći samo prihvaćanjem novca. To joj se nije sviđalo. Nimalo. Osobito kad se uzme u obzir i Rachelina velikodušnost pri kupnji haljine i cipela te Gabrielov ne baš skriven pokušaj da joj zamijeni torbu za knjige. Propustila je spomenuti da je naprtnjaču vratila L. L. Beanu i jedva čekala da joj je zamijene. I namjeravala ju je nositi čim je pošalju, samo kako bi se ponovno osjećala neovisnom. U petak poslijepodne Julia je, nestrpljiva zbog odgovora, poslala kratku poruku Rachel, i rekla joj za stipendiju te je pitala zna li tko je M. P. Emerson. Rachelina je poruka stigla odmah. J: Što je to G učinio? Nikad nisam čula za tu fondaciju. Nikad čula za MPE. MP = G-ova bio-mama? Pusa, R. P. S. Pozdravlja te A. Juliju je zbunila Rachelina poruka, ali je počela razmišljati o onome što joj je u njoj sugerirala. M. P. je sigurno Gabrielova baka jer nije mogla zamisliti da bi stipendiju nazvao prema nekome koga mrzi. I bila je poprilično sigurna da je Gabriel svu mržnju usmjerio na biološku majku. Premda je bilo moguće, mislila je Julia, ako je Gabriel tako tajnovit, da postoji mnoštvo stvari koje on možda taji i od nje. Stoga, u napadu smjelosti, koju joj je donijela čašica-dvije tekile, Julia je poslala drugu poruku s pitanjem ima li Gabriel djevojku u Torontu koju bi mogla pitati za stipendiju. Odmah je kao odgovor na svoju poruku dobila e-mail. Julia! Zajebi poruke - tipke su premalene. Gabriel NIKAD nije imao djevojku, koliko ja znam. Nikad nikoga nije doveo kući da upozna mamu i tatu, čak ni dok je išao u školu. Scott ga je jednom optužio da je homić. Ali Scott ne može skužiti je li netko homić. Jesi li vidjela kako je Gabriel uredio stan? A fotografije u spavaćoj sobi? Čekaj. Jesi i njih vidjela?? Nijedna cura odavde - sigurno. Mislim da su samo cure za seks. Premda se čudno ponašao kad sam ga pitala. Ima 33 godine, zaboga - više nije fora biti jebač. Jesi li sigurna da nije izmislio ime M. P. Emerson? Pitat ću još Scotta, pa ti javiti. Ne želim gnjaviti tatu - sav je zbrkan i... znaš. Aaron i ja smo na putu za Otočje kraljice Charlotte i bit ćemo tamo u nekoj baraci dva tjedna. Bez interneta. Bez mobitela. Samo mi - mir, tišina i vanjski jacuzzi. Molim te, ne daj da Gabriel padne s litice dok se ne vratim.

100


Pusa, R. P. S. Aaron te osobno želi pozdraviti. Samo naprijed, dušo. Hej, Julia. Aaron je. Hvala ti što si se tako dobro brinula za moju zaručnicu dok je bila u Kanadi. Vratila se kao druga osoba, a ja znam da to nije zbog Gabriela. Svima si nam nedostajala na sprovodu - volio bih te vidjeti za Dan zahvalnosti. Ako nisi planirala dolazak kući, molim te razmisli još jednom. Bit će teško bez Grace. Richard (i Rachel) trebaju obitelj oko sebe, a to znači i tebe. Skupio sam dosta milja i bodova za let - mogu ti poslati kartu. Razmisli o tome. Ljubim te, curo. Aaron Julia je obrisala suze koje su joj potekle od ganuća zbog Aarona. Veselila se i laknulo joj je što su on i njegova zaručnica i dalje veoma zaljubljeni. Što bi Julia dala kad bi i nju netko toliko volio... Pitala se zašto joj je Aaronova ponuda o skupljenim bodovima za let iskočila sa zaslona računala kao nešto drugo, a ne kao dobročinstvo. Onda joj je sinulo - Grace je bila u pravu. Ako dar ne povlači za sobom ništa i dan je iz ljubavi ili prijateljstva, koje je vrsta ljubavi, onda nije sramota primiti ga. Ako Julia prihvati Aaronov dar, bit će prisutna na Richardovom prvom Danu zahvalnosti bez Grace, a moći će i vratiti Emersonu njegovu stipendiju. Razmišljajući o Grace, Julia se pitala bi li mala molitva za Grace u njezino i Gabrielovo u ime bila učinkovita jer Grace je bila prava svetica, nebeska majka, jedna od onih koja bi bez sumnje slala pomoć svojoj djeci. I dok je sveta Lucija bila na odmoru sa svojim voljenim Aaronom, Julia je usmjerila svoju pozornost prema nebu i molila da njihova nebeska majka posreduje za njih cijeloga života, pa je u samoći petka uvečer u svojoj garsonijerici zapalila svijeću u spomen na Grace. A prije nego što se uvukla u krevet s baršunastim zečićem odlučila je dostojanstveno prihvatiti Aaronov dar kao dokaz svoje novopronađene otvorenosti dobročinstvima i svoje sposobnosti da proguta ponos kad je to primjereno. A to je značilo, što nimalo ne iznenađuje, da njezin smrtni grijeh nije tako smrtonosan.

Za vrijeme Paulove odsutnosti Julia je cijelu subotu bila u knjižnici i radila na svom prijedlogu teze u Emersonovu kabinetu. Nešto u njoj potajno se nadalo da će je profesor ponovno iznenaditi, ali nije. I u mislima su joj se vratile njegove riječi, »Vidimo se u srijedu ako još budem tu.« Julia je shvatila da je usprkos onome što je Rachel rekla i više nego moguće da Gabriel ima prijateljicu Paulinu. Sjetila se da Gabrielov mobitel zvoni zvukom zvona Big Bena. Je li Paulina u Londonu? Je li Engleskinja? Ili je postojalo nešto u vezi s tim zvonom što je Gabriel smatrao važnim? Julia je potražila Big Ben na Wikipediji, ali nije našla ništa što bi je prosvijetlilo. (Wikipedija zna biti takva.) Nije bila naivna, usprkos tome što je Gabriel mislio o njoj. Znala je da nije djevac, a nije to bio ni onda kad ga je upoznala. Svejedno, znati to i imati to neprekidno pred očima bile su dvije različite stvari. Misli su joj otplovile prema Gabrielu i Paulini ili nekoj djevojci bez lica, bez imena, njezina koža na njegovoj, tijela im isprepletena. Vidjela je Gabriela kako ljubi djevojčine usne, istražuje joj tijelo usnama, rukama, očima. Vidjela je Gabriela kako daje i prima tjelesni užitak, i s njim visoku, savršenu plavušu. Zamišljala je Gabriela u ekstazi kako izvikuje djevojčino ime, gleda je duboko u

101


oči i tijelo mu doživljava klimaks. Mislila je kako se Gabriel sjedinjuje s nekom drugom dušom i tako pripada nekoj drugoj djevojci. Hoće li ona voljeti Gabriela? Hoće li mu biti dobra? Hoće li htjeti da on bude bolji čovjek ili ga želi samo zbog tijela, strasti, njegove životinjske prirode? Hoće li voditi računa o tome da iza tih lijepih očiju prebiva duša čovjeka koji je odavno otišao, a sada je ranjen i treba mu iskupljenje i oporavak? Ili će ga htjeti povući još dublje i uhvatiti ga u zamku svojim tijelom i noktima? Pomisao na Gabriela s drugom djevojkom, bilo kojom, na njegovu krevetu, a možda i u duši, duboko ju je ranjavala. Ali pomisao na to da je tu i druga djevojka koja mu grije krevet duže od jedne noći bila joj je potpuno razorna - jer ona je željela biti njegova djevojka, zauvijek. Ma kako tužne i ružne bile te misli, nisu je sprječavale da pomalo patetično nosi njegov zeleni džemper od kašmira u knjižnici i grli rukama svoja prsa, kao da će se tako obgrliti njegovom nježnošću i mirisom. Jer to je bilo najbliže što njegovo tijelo može ikada biti kraj njezinog. U kabinetu profesora Emersona Julia je izvadila Paulov CD i stavila onaj Yael Nairn. Sviđala joj se pjesma Far Far, iako nije bilo svjesna toga koliko su Yaeline riječi prikladne njezinoj situaciji. Julia je veći dio svog života provela u čekanju da se dogode dobre stvari i svoje nade i snove držala za sebe. Ali uskoro će doći dan kad će morati sama nešto učiniti kako bi se nešto dogodilo. Glazba ju je smirivala i odvlačila je od misli, a to joj je omogućilo da napreduje sa svojim prijedlogom radnje pa je radila sve do zatvaranja knjižnice. Kad je izišla iz knjižnice, čvrsto je na uši pritisnula slušalice i prezrivo pogledala kombi u kojem se pripremao hot dog jer joj je bilo draže pojesti nešto tekuće. Uzela je velik smoothie od manga i krenula kući te putem pijuckala objed i razmišljala. Kako se duboko zadubila u misli i pitala gdje je Gabriel i što radi, zamalo je prošla kraj Ethana koji joj je mahnuo kad je prošla kraj Lobbyja pred kojim je bio dug red. »Hej, Ethane.« Nasmiješila mu se i skinula slušalice s ušiju. Dao joj je znak da mu priđe. »Hej, Julia. Još jednom ti hvala što si mi pomogla s porukom Raphaeli. Jako joj se svidjela.« Tamne su mu oči zasjale i široko joj se nasmiješio. »Sada me podučava talijanski.« Julia se osmjehnula, sretna što su on i njegov djevojka sretni. »Onda, kako je ovdje večeras? Mnogo ljudi?« Pogledala je dugačak red. »Moram neke pustiti unutra, ali prvo moram neke izvesti van.« »Stvarno? To nije baš jednostavno.« Kimnuo je glavom. »Vaš je prijatelj unutra i napija se kao guzica. Barmen mu je odbio dati piće, što znači da ga moram strpati u taksi i poslati kući.« Julia je od zaprepaštenja podigla obrve. Gabriel je tu? A što je s Paulinom? »Kad sam ga zadnji put pokušao izbaciti van, htio me udariti. Sada upravo čekam još jednog zaštitara da me zamjeni tu u redu. Moram ući i izvesti ga, a vjerojatno će mi trebati i nečija pomoć.« Odmjerio je Juliju. »Osim ako ga vi ne nagovorite da mirno izađe.« Julia je snažno odmahnula glavom. »Šalite se. Ne bi me poslušao. Nismo čak ni prijatelji.« »Nisam imao takav utisak kad ste bili tu, ali shvaćam. U redu je.« Nonšalantno je slegnuo ramenima i pogledao na sat. Julia je otpila malo smoothieja od manga i počela razmišljati o svom obećanju Rachel. Pitala se je li to uključivalo slučaj u kojem je moralno dužna paziti na Gabriela. Što ako odem, a on završi u zatvoru? Ovog se tjedna trudio da bude pristojan prema meni. Ne mogu to zanemariti - to bi bila loša karma. »Ovaj, mogla bih pokušati razgovarati s njim. Da vidimo hoće li izaći sam«, pomalo je neodlučno predložila. »Ne bih željela da ga privedu.«

102


»Ni ja. Mi želimo da naši VIP posjetitelji budu zadovoljni. Ali otkako je ušao samo trusi duple i više mu ne mogu dati. Možda posluša glas razuma i pristane otići kući na spavanje.« Ethan je maknuo uže od baršuna da Julia uđe. »Zapravo, nisam prikladno odjevena.« Julia je spustila pogled na svoje tenisice i poderane traperice i Gabrielov preveliki džemper rajskog mirisa. »Sve je u redu. Ali, čujte, ako pretjera ili ako ne pristane, odmah se vratite. Zna potpuno izgubiti kontrolu kad se napije.« Julia je točno znala kakav Gabriel može biti kad se napije, ali se podsjetila da je bio mio prema njoj one davne noći. Ušla je u klub s nadom da je nitko neće prepoznati. Hitro je rasplela kosu iz konjskog repa i spustila je da joj padne na lice poput vela i sakrije je od upitnih pogleda. Očajnički se molila bogovima barova u stilu onih na Manhattanu da večeras podalje od nje zadrže MBA-ovca Brada Curtisa. Nije željela da takva naleti na njega. Obukla je kaputić i zakopčala svu dugmad jer nije željela da Gabriel vidi kako nosi njegov džemper. Nije joj dugo trebalo da ga nađe. Sjedio je za šankom, razgovarao s nekom privlačnom ženom koja je Juliji bila okrenuta leđima. Nije gledao u brinetu, koja mu je zavukla ruku u kosu i za kravatu ga privlačila k sebi, nego u praznu čašu viskija. Nije se činio sretnim, ali to je vjerojatno imalo više veze s njegovim društvom za piće nego s ičim drugim. Sa svog vidikovca, nekoliko metara podalje od njega, Julia je vidjela da Emersonova drolja, koja mu je gotovo sjedila u krilu i nadnosila mu se dekolteom u lice, nije bila nitko drugi doli Christa Peterson. K vragu. Zar planira večeras s njom ići kući? Julia je bez sumnje znala da je to slučaj u kojem zbilja mora paziti na Gabriela. Bude li spavao s Christom, ne samo da će prekršiti načelo o izbjegavanju bliskih odnosa sa studentima i izložiti riziku karijeru nego će vjerojatno završiti upleten u gadnu osobnu situaciju sa ženom-koja-se-nadapostati gđa. Emerson. Bilo je više nego moguće da ga Christa nastoji zavesti i iz osvete za ono što se tog tjedna dogodilo u Starbucksu - za radnje koje je Gabriel poduzeo u Julijino ime. U svakom slučaju, Julia nije htjela dopustiti da se to zavođenje nastavi. Ni jedne-jedincate sekunde. Ruke k sebi, Gollume10! Okrenula se i izišla van, pa stala iza Ethana i šapnula mu na uho: »Trebam vašu pomoć. On je s djevojkom s kojom ne bi smio otići kući. Ona mu je studentica, pa ih zato moram razdvojiti prije nego što ga strpamo u taksi.« Ethan je slegnuo ramenima. »Nisam siguran da tu išta mogu. To su njegove stvari.« »Što ako neki konobar prolije piće po njoj i pošalje je u toalet? Tada bih možda mogla nagovoriti Gabriela da izađe van.« »Mislite da ga možete uvjeriti?« Julia je treptala i malčice se zamislila. »Ne znam. Ako ih razdvojimo, imam bolje izglede. Sumnjam da može uobličiti suvislu misao dok su mu na licu te plastične sise.« O bogovi svih poslijediplomaca koji se silno trude da učine nešto dobro za prijatelja, pomozite mi da Emersonu skinem tu drolju s one stvari. Molim vas. Nasmijao se. »To je kao prava melodrama, ha? Ali dobro« siguran sam da nam konobar može pomoći u tome. Ima smisla za humor. Ako Emerson bude nepristojan, zamolite konobara da me zove. Okej?« »Okej.«

10

Lik iz Habbita i Gospodara prstenova J. R. R.-a Tolkiena

103


Ethan je obavio poziv telefonom i već je za dvije minute davao znak Juliji da ode po Gabriela. Duboko je uzdahnula, uspravila se u ramenima i vratila u klub. Gabriel se smijao. Tulio je od smijeha, zabacio glavu i držao se za trbuh. Julia je morala priznati da je još ljepši kad se smije. Imao je svijetlozelenu košulju na kojoj su gornja dva dugmeta bila otkopčana, pa su otkrivala dlake na prsima koje su izvirivale iz snježno bijele majice ispod košulje. Srećom, udaljio se od pedesetih jer je negdje zagubio leptirku. Umjesto nje imao je crnu svilenu kravatu s crnim prugama koja mu je razvezana visjela oko vrata. Nosio je crne hlače koje su mu odlično pristajale i sjajne crne cipele koje su imale prenaglašeno špičast vrh. Ukratko, bio je pijan, ali je bio savršen. »Profesore?« Prestao se smijati i okrenuo se Juliji. Preko lica mu se razvukao osmijeh. Činilo se da je jako sretan što je vidi. Odveć sretan. »Gospođice Mitchell! Čemu dugujem ovaj neočekivani užitak?« Uzeo joj je ruku i pritisnuo je na svoje usne, pa je tako zadržao nekoliko sekundi. Julia se namrštila. Nije djelovao pijano, ali je bio prisan, čak zavodljiv, znači ipak pijan. (Ili mu je transplantirana osobnost nekog šarmantnog muškarca kao što je, recimo, Daniel Craig.) »Možete li mi pomoći da pozovem taksi? Moram kući.« Julia je povukla ruku, sva preplašena od neuvjerljivosti svoje izlike. »Za vas sve, gospođice Mitchell. I zbilja mislim sve. Mogu li vam prvo ponuditi piće?« Smiješio se dok je davao konobaru nekoliko novčanica. »Ovaj, ne. Ne bih.« Pružila je ruku i smoothiejem od manga mahala mu pod nosom. Konobar se zagledao u njezinu drečavu šalicu s ulice, ali je sredio Gabrielov račun i otišao svojim poslom. »Zašto pijete to? Paše li to s kus-kusom?« pitao je i zacerekao se. Julia se ugrizla za usnu. On se istog časa prestao cerekati, pa se namrštio i pomalo grubo palcem joj uhvatio usnu koju je zagrizla zubima. »Prestanite s tim. Ne želim da prokrvarite.« Povukao je palac pa joj se približio licem - zapravo prišao joj je preblizu. »Šalio sam se ono s kus-kusom.« Julia se još trudila uhvatiti dah nakon naleta vreline što ga je osjetila kad joj je stavio prst između usana. »Nije bilo smiješno, je li? Ružno je kad se prave štosovi na račun nečijeg siromaštva. A vi ste draga djevojka.« Julia je stisnula zube i pitala se koliko će još moći podnositi to njegovo nadmoćno ponašanje dok ne odluči otići i ostaviti ga (i njegov pimpek) u Christinim kandžama. »Profesore, ja...« »Baš sam razgovarao s jednom osobom. Znate je - prava alapača.« Gabriel je pijanim pogledom lijeno preletio po prostoriji, pa ga smirio na Juliji. »Otišla je. To mi je drago. Gadna kujetina.« Julia je kimnula. I nasmiješila se. »Gledala vas je kao da ste smeće, ali sam je sredio. Neka vas još jednom zagnjavi, odbacujem je kao studenticu. Ništa vi ne brinite.« Ponovno joj se približio licem i polako oblizao svoje savršene crvene usne. Tako polako. »Ne biste smjeli biti na ovakvim mjestima. Već ste odavno trebali biti u krevetu, zar ne? Trebali ste već spavati u onom svom malom ljubičastom krevetu, skutrena kao mače. Lijepo malo mače s velikim smeđim očima. Ja bih vas tako rado pomazio.« Julia je digla obrve. Odakle mu samo te stvari?

104


»Ovaj, zbilja moram ići kući. Odmah. Hoćete li sa mnom van da mi pomognete pozovati taksi? Molim vas, profesore.« Julia je neodređeno pokazala prema izlazu, a trudila se održati razmak između njih dvoje. Istog je časa pograbio svoj mantil. »Oprostite. U četvrtak sam vas ostavio da bez pratnje idete kući. To se više neće ponoviti. Idemo kući, maco mala.« Pružio je ruku na vrlo pristojan i starinski način, a ona ju je prihvatila, a sve se pitala tko tu zapravo koga vodi. Kad su izašli, Ethan je već stajao kraj taksija i držao otvorena stražnja vrata. »Gospođice Mitchell«, dahtao je Gabriel i stavio joj ruku na leđa da je nježno pogurne prema otvorenim vratima taksija. »Mislim da bih ipak mogla pješice«, pobunila se i pokušala se odmaknuti. Ali Gabriel je bio uporan, kao i Ethan, vjerojatno zbog toga što se trudio da oboje odu i da Gabriel kojim slučajem ne odluči ostati i potući se s njim. Stoga, vremena radi i kako bi izbjegli Christu-Golluma koja se u svakom trenutku mogla ponovno pojaviti i pokušati ugrabiti Savršenog, Julia se uvukla u taksi i sjela na udaljenije sjedalo. Gabriel je ušao za njom. Malčice se držala za nos da jače ne udahne miris viskija što ga je popio. Ethan je dao vozaču nekoliko dolara i zatvorio za njima vrata, pa mahnuo Juliji dok je taksi ubrzavao. »Manulife Building«, rekao je Gabriel vozaču. Julia je htjela ispraviti Gabriela i dati svoju adresu, ali ju je prekinuo. »Niste došli u Vestibul na piće.« Gledao joj je odjeću, a oči su mu se pomalo gladno zaustavile na puti njezinih koljena koja se vidjela kroz pocijepane traperice. »Eto što je peh. Našla sam se na krivom mjestu u krivo vrijeme.« »Nije baš«, dahtao je, a smiješak mu se igrao u kutu usana. »Ja bih rekao da ste itekako imali sreće. A sad kad sam vas vidio, imam je i ja.« Uzdahnula je. Bilo je prekasno da zamoli taksista da okrene - vozili su se u suprotnom smjeru. Sada će se morati pobrinuti da Profesor sigurno uđe u zgradu, pa tek onda otpješačiti kući. Odmahnula je glavom i povukla gutljaj svog smoothieja. »Zašto me uhodite?« Sumnjičavo ju je pogledao. »Zbog Rachel?« »Naravno da ne. Vraćala sam se kući iz knjižnice i vidjela vas kroz staklo.« »Vidjeli ste me i odlučili ući i popričati sa mnom?« Iznenadio se. »Da«, slagala je Julia. »Zašto?« »Profesore, u Torontu poznajem samo dvoje ljudi. Vi ste jedan od njih.« »Kakva šteta. Pretpostavljam da je Paul drugi.« Julia ga je oprezno pogledala, ali nije ništa rekla. »Jebač anđela.« Namrštila se. »Zašto ga stalno tako zovete?« »Zato što jest, gospođice Mitchell. Odnosno, nada se to biti. Samo preko mene mrtva. Recite mu to - recite mu da ne preporučam kopulaciju s anđelom; to radi na vlastiti rizik...« Julia je izvinula obrvu na tu ekscentričnu, očito srednjovjekovnu prostotu, i popratno objašnjenje. I prije ga je viđala pijana, naravno, i znala da se njegovo pijanstvo njiše između trenutaka apsolutne bistroće i potpunog ludila. Kako zapravo netko kopulira s anđelom? Anđeli su nematerijalna, duhovna stvorenja. Nemaju genitalije. Gabriele, ti si jedan bolesni stručnjak za Dantea. Domalo su stigli do Gabrielove zgrade, pa su oboje izašli iz taksija. Nije bilo tako daleko a da Julia ne bi mogla pješice kući - svega četiri bloka zgrada. A ionako nije imala novca za taksi. Nasmiješila se Gabrielu, poželjela mu laku noć i sama se u sebi pohvalila zato što je učinila nešto za Rachel. Tada su ona i njezin smoothie od manga pošli u samotnu šetnju kući.

105


»Izgubio sam ključeve«, doviknuo je za njom. Potapšao se po džepovima na hlačama i nesigurno se naslonio na umjetnu palmu u lončanici. »Ali sam našao naočale!« Podigao je uvis Pradine naočale s crnim okvirom. Julia je zatvorila oči i udahnula. Htjela ga je tu ostaviti. Htjela je prenijeti odgovornost za njegovo dobro na nekog drugog dobrog Samarićanina, po mogućnosti nekog beskućnika namjernika. Ali kad je vidjela Gabrielovo smušeno lice i kad je vidjela da se počinje naginjati na stranu kao da će pasti i sa sobom pokupiti jadnu umjetnu palmu u lončanici (palmu koja nikada nikome nije naudila), znala je da mu je potrebna njezina pomoć. Nekoć je on bio Gracein mali dječak i jednostavno ga nije mogla tek tako ostaviti. I u dubini srca znala je da dobrota, bez obzira na to koliko malo bilo neko dobro djelo, nikad nije uzaludna. Tako ti Dantea, ni ključeve nije u stanju naći. S uzdahom je ubacila dopola popijeni smoothie u kantu za smeće. »Idemo.« Uhvatila ga je rukom oko struka i malčice je ustuknula kad ju je obgrlio rukom oko ramena i stisnuo je pretjerano prijateljski. Ušli su u predvorje ljuljajući se kao galija i mahnuli domaru koji je prepoznao Gabriela pa ih pustio u zgradu. Kad su se domogli dizala, učinilo se kao da je viski još jače opalio Gabriela. Stajao je i žmirio, glava mu je klonula na stranu i tu i tamo bi zastenjao. Julia je iskoristila zgodu da mu po džepovima potraži ključeve, a brzo ih je i našla čim mu je uspjela oteti skupocjeni Burberryjev mantil. »Vi ste me pokupili, zločesta mačkice. Nisam mislio da odlazite kući k muškarcima koje srećete po barovima.« Čak i tako pijan, profesor Emerson svejedno je bio kreten. »Nisam ja vas pokupila, profesore. Ja sam vas dovela kući. A ako tako nastavite, niti ću vas kupiti niti dovoditi, nego ostaviti tu pred vratima«, promrmljala je Julia, vidno uzrujana. Nakon nekoliko pokušaja našla je ključ koji odgovara bravi njegova stana, pa mu je pomogla da otključa i izvadila ključ iz brave. Cilj joj je bio ostaviti ga tu jer je pretpostavljala da dalje može sam, ali počeo je mumljati da mu je slabo. Zamislila ga je kako se zagrcnuo vlastitom rigotinom i umire na podu u kupaonici sam i bez prijatelja kao propala rockerska zvijezda, pa je odlučila ostati koliko bude trebalo da ga odvede u spavaću sobu i vidi hoće li povraćati (i umrijeti). Ključeve i njegov mantil ostavila je na stolu u predvorju. Brzo je skinula svoj kaputić i stavila ga preko svoje torbe. Gabriel se zatvorenih očiju naslonio na zid, a to je značilo da neće primijetiti da ona još nosi njegov džemper kao zaljubljena šiparica. »Dođite, profesore.« Julia mu je povukla ruku i stavila je sebi preko ramena, pa ga ponovno pograbila oko struka i povela ga kroz hodnik. »Kamo me vodite?« Otvorio je oči i pogledao oko sebe. »U krevet.« Gabriel se počeo smijati. Ukopao se nogama i naslonio na zid, pa se zagledao u nju. »Što je tako smiješno?« »Vi, gospođice Mitchell«, prodahtao je, a glas mu je odjednom bio promukao. »Vodite me u krevet, a još me niste ni poljubili. Zar ne mislite da bismo trebali početi s ljubljenjem i s možda malo maženja na kauču nekoliko večeri za redom? A onda na posao u krevet? Nisam imao prilike ni pomaziti vas malo, maco zločesta. A još ste i djevica, je li?« Julia se naježila, naročito na zadnju opasku. »Vi se niste pomazili ni jedan dan u životu. I ja vas ne vodim u krevet, idiote, vodim vas u spavaću sobu da zaspite. Hajde sada. Dosta brbljarija.« »Julianne, poljubite me. Poljubite me za laku noć.« Gabrielu su se oči proširile dok ju je gledao. Stišao je glas tako da mu je sada zvučao kao satenski šapat. »Onda ću u krevet kao dobar dječak. Ali ću vam možda, ako budete dobra mačkica, dati da pođete sa mnom.«

106


Julia je hvatala dah. Sada se nije činilo da je pijan. Djelovao je neobično lucidno i očima ju je milovao, dirao je, više nego što je bilo pristojno zadržavao pogled na njezinim grudima. Počeo je lizati usne. Evo zavodničkog smiješka... pet, četiri, tri, dva, jedan... gubim svijest. (Dobra stvar je bila što joj je raspoloženje u tom trenutku bilo takvo da nije bilo šanse da se onesvijesti.) Julia ga je istog trenutka pustila, pa poduprla, ali ga nije gledala jer, istini za volju, gledati u blijesak tog osmijeha isto je kao i gledati u sunce. Odgurnuo se od zida i koraknuo prema njoj. Ona se leđima naslonila na drugi zid, a on se i dalje približavao. Julia je iskolačila oči. Prikrada joj se. Izgleda gladno. »Molim vas, nemojte. Molim vas, nemojte... me povrijediti«, zacvilila je. Gabrielu se između obrva napravila bora. Pružio je ruke i lice su joj dotaknuli nježni dlanovi, malo joj pridigli glavu ustranu tako da mu je sada gledala ravno u drske, sjajne oči. »Nikad.« I na to je spustio usne na njezine. Čim su se dotaknuli, kožom o kožu, Julia je izgubila moć razmišljanja i naprosto je uronila u osjećaj. Nikad nije toliko bila svjesna svoga tijela kao u tom trenutku, nikad do tada nije osjetila kao da postoji više u tijelu, a manje u glavi. Usta su mu se tek malčice pokrenula na njezinima. Bila su topla, a usne su mu bile vlažne i iznenađujuće meke. Nije znala ljubi li je tako zato što je pijan ili iz nekog drugog razloga, ali bilo je kao da su im se usne stopile jedne s drugima. Kao da njihov spoj, tako intenzivan i stvaran, ništa ne može slomiti ni na časak. Julia se nije usudila pomicati usta od straha da će je pustiti i da je više nikad neće poljubiti. Pritisnuo se na nju čvrsto ali nježno, dok joj je rukama meko milovao lice. Nije otvarao usta. Ali osjećaj koji je sunuo između njih bio je silovitiji nego ikad. Juliji je krv zapjevala u ušima i osjećala je da sva gori i bukti kad se stisnula na njegova prsa i tako poništila razmak između njih, pa ga zagrlila rukama oko leđa. Osjećala mu je mišiće pod košuljom. Gotovo da je na svojim prsima osjećala kako mu srce kuca. A bio je tako blag, tako nježan. Njegova su je usta navela da želi više mnogo, mnogo više. Nije znala koliko su se dugo ljubili, ali kad ju je pustio, vrtjelo joj se u glavi. Bilo je transcendentno. Bilo je osjećajno. Trenutačno ispunjenje najdubljih čežnji njezina srca. Uspomene i snovi iz vrta nahrupili su nazad. Nisu bili proizvod njezine mašte - iskra, privlačnost, bili su stvarni i toliko uzbudljivi za njezinu dušu. Nije to ni pomišljala, ali ju je zanimalo je li i on osjetio to isto. Ili je možda sada već bio otporan na takvu vrstu osjećaja. »Lijepa Julianne«, mrmljao je dok se teturajući odmicao od nje. »Slatka kao slatkiš.« Gabriel je oblizao usne kao da kuša okus nje i koliko god mu um bio bistar, to je u tom trenutku nestalo. Zažmirio je i srušio se na zid, gotovo kao da će se onesvijestiti. Kad se napokon povratio, a za to mu je trebalo više od minute, uspjelo joj je da ga napola odvuče u kupaonicu. I sve bi bilo dobro. Sve bi bilo dobro da nije otvorio usta i u tom trenutku povratio po njoj. Po onom lijepom i skupocjenom, tako britanskom zelenom džemperu od kašmira koji, kad je sve bilo gotovo, više nije bio zelen. Julia se zagrcnula i poskočila od tog pogleda i mirisa, jer imala je vrlo osjetljiv želudac. Čak i po kosi. O bogovi svih dobrih Samarićana, pohitajte mi upomoć! »Oprostite, Julianne. Oprostite što sam bio zločest dečko.« Gabrielov je glas bio kao u djeteta. Zadržala je dah i odmahnula glavom. »Sve je u redu. Dođite.« Povukla ga je u glavnu kupaonicu i uspjela ga postaviti na koljena pored zahodske školjke neposredno prije nove vulkanske erupcije iz želuca. Dok je on povraćao, ona je držala ruku na nosu i pokušavala sama sebi odvratiti pozornost tako što se počela ogledati po prostranoj kupaonici. Velika kada za dvije ili čak više osoba? Moram provjeriti. Velika tuš-kabina za dvije ili više osoba s dekadentnom tušem iz kojeg curi tropska kiša.

107


Dvostruko provjeriti. Veliki mekani bijeli ručnici koji su odlični za skupljanje rigotine? Provjeriti, provjeriti, provjeriti. Kad je Gabriel bio gotov, pružila mu je mali ručnik za ruke koji dobro upija da njime obriše usta. Glasno je uzdahnuo i nije obratio pozornost na to što mu nudi. Stoga se nagnula i nježno mu ručnikom obrisala lice, pa mu dala gutljaj vode da ispere usta. Gledala ga je. Iako je njezina obitelj doživjela brodolom te je ona osjećala opću odbojnost prema braku, s vremena na vrijeme mislila je o tome kako bi bilo da ima dijete - dječaka ili djevojčicu koji bi sličili njoj i njezinom mužu. Dok je gledala Gabriela kojem je bilo veoma slabo, zamišljala je kako bi bilo biti majka i brinuti se za dijete. Gabrielova ranjivost povukla je strune njezina srca jer ga nikad prije nije vidjela takvoga, osim onda u njegovu uredu kad je plakao zbog Grace. Grace bi bilo drago što se brinem za njezina sina. »Je li vam bolje?« pitala ga je Julia i maknula mu meku kosu iz očiju. Ponovno je jeknuo, zatvorenih očiju, a ona je to shvatila kao znak da će biti dobro. Ali Julia ga nije mogla tek tako ostaviti. I dok je on tako sjedio i stenjao, milovala ga je, gladila po kosi i tepala mu kao da je majušno dijete. »Sve je u redu, Gabriele. Sve je u redu. Uvijek Sam željela samo to da vam budem dobra... da malo brinem za vas... čak i kad vas nije bilo briga za mene.« Kad je ustanovila da ga može ostaviti sama na nekoliko minuta, otišla je u njegovu spavaću sobu i brzo u komodi počela nešto tražiti, bilo što u što bi se mogla presvući. Odoljela je porivu da pretura po njegovu donjem rublju u potrazi za nekom nagradom koju bi ponijela sa sobom kući (ili prodati na eBayu), nego je pokupila prvi par bokserica na koji je naišla. Bile su crne i ukrašene grbom koledža Magdalen, a izgledale su kao da bi mogle biti premale za Gabrielovu lijepo oblikovnu stražnjicu. Čak mu je i donje rublje pretenciozno, pomislila je Julia dok je tražila neku majicu. Otišla je u gostinjsku kupaonicu i brzo svukla uprljanu odjeću, skočila pod tuš tek da ispere rigotinu iz kose i miris s kože, pa se presvukla u njegove stvari. Poslije je pokušala dovesti u red strahotu od Gabrielova džempera od kašmira. Oprala ga je što je bolje mogla, nakon što ga je malo natopila u umivaoniku. Na koncu ga je stavila na mramornu površinu da se osuši na zraku. Trebat će ga dati na kemijsko čišćenje (ili ga spaliti). Julia je uzela svoju ostalu odjeću, stavila je u stroj za pranje i vratila se u glavnu kupaonicu. Gabriel je sjedio, naslonjen leđima na zid, privukao je koljena do lica i držao se za glavu. I dalje je stenjao. Julia je brzo očistila zahodsku školjku, pa kleknula kraj njega. Nije joj se sviđala pomisao da ga ostavi u odjeći umrljanoj rigotinom, ali joj se nije dopala ni pomisao da mu skine tu odjeću. Vjerojatno bi je optužio za seksualno napastovanje ili nešto takvo, a nije se željela navlačiti s pijanim i bijesnim profesorom Emersonom. Ni s trijeznim a bijesnim profesorom Emersonom. Jer baš kao zmaj, znao se okrenuti u sekundi kad bi pomislio da ga vučete za rep. »Gabriele, ispovraćali ste se po sebi. Razumijete? Želite li da tako ostane ili...?« Pustila je da joj glas utihne. Kimnuo je glavom što je vjerojatno značilo da razumije i pokušao skinuti kravatu. Naravno, zatvorenih očiju u tome je imao malo uspjeha. Zato mu je Julia nježno razvezala kravatu i polako mu je skinula preko glave. I nju će morati dati na kemijsko čišćenje. Okrenula se, a on je počeo otkopčavati dugmad na košulji. Kako bilo, to mu je bilo teže nego što je pretpostavljao pa je opsovao i potegnu tako snažno da ih je zamalo u tom procesu pokidao. Julia je uzdahnula. »Dajte, ja ću.« Ponovno je kleknula kraj njega, odmaknula mu dugačke prste i hitro mu raskopčala dugmad.

108


Iskobeljao se iz košulje i odmah počeo svlačiti i majicu preko glave. Kako je bio dezorijentiran, nije bio u stanju osloboditi ruku iz košulje, pa je ostao sjediti dok mu je majica stajala na glavi kao turban. To je zbilja bilo prilično smiješno. Julia je prigušila smijeh i bilo joj je žao što nema uza se mobitel pa da ga tako slika. Voljela bi tu snimku upotrijebiti kao sliku zaslona na laptopu. Ili kao svoga avatara, ako ga ikad bude trebala. Nježno mu je oslobodila lice od košulje, pa čučnula i zadahtala. Gabrielova su gola prsa bila prelijepa. Naravno, čitav mu je gornji dio tijela bio savršen. Imao je velike, mišićave ruke, široka ramena i napete prsne mišiće. Uvijek se činilo da je mršavije građe, pomislila je Julia, naročito kad maskira stas džemperima i jaknama. Ali sada ništa nije bilo »mršavo« u Gabriela. Apsolutno ništa. A Gabriel je imao i tetovažu. To ju je silno iznenadilo. Vidjela je fotografije na kojima su bili Gabriel i Scott bez majica - slike s ljetnih praznika koje su bile snimljene prije nego što je ona doselila u Selinsgrove. Ali, mogla se zakleti da Gabriel na tim slikama nije imao tetovaže. Znači da je tetovaža odnedavna, u zadnjih šest ili sedam godina. Tetovaža mu je išla preko lijevog prsnog mišića, iznad bradavice, i širila se preko prsne kosti. Slika je prikazivala srednjovjekovnog zmaja koji se svio oko prevelika srca i gnječi ga dvjema prednjim nogama. To je srce bilo životno, nimalo stilizirano, a zmajeve su se pandže zarile u njega tako duboko da je iz rana liptala krv. Julia je otvorenih usta blenula u tu sliku koja je izazivala nelagodu. Zmaj je bio zelen i crn i imao je uvijen bodljikavi rep i razmahana krila. Usta su mu bila razjapljena i rigao je vatru. Ali pozornost joj je privukao crni natpis na površini srca. Razabrala je slova m a i a. Maia. Ili je to bilo m.a.i.a. akronim? Julia nije imala pojma o tome tko je Maia ili što je m.a.i.a. Nikad nije čula da Rachel spominje to ime ni itko od Clarkovih. Činilo joj se da to nije nimalo karakteristično za Gabriela, Gabriela kojeg je jedva upoznala jednom i ovog kojeg je netom počela ponovno upoznavati, da ima tetovažu, a kamoli tako veliku i uznemirujuću. Ima takvu tetovažu ispod odjeće, a nosi leptirku? S džemperom? Juliju se pitala kakva još iznenađenja vrebaju na površini njegove kože, pa joj je pogled odlutao malo niže. Čak i u sjedećem položaju nije mogla a da ne primijeti njegove lijepo definirane trbušne mišiće i duboki V koji se protezao ispod ruba remena vunenih hlača. K vragu. Profesor Emerson sigurno vježba - mnogo. Bih li mu mogla snimiti trbušne mišiće - i taj V- za zaslon kompjutera? Julia je pocrvenjela i okrenula glavu. Bila je zločesta i zaljubljeno je pogledavala profesora. Ne bi voljela da ikada itko nešto slično radi njoj, naročito kad bi bila u takvom stanju. I tako, uz osjećaj da je i više nego tek malo grešna, pokupila je njegovu uprljanu odjeću i ručnik što ga je upotrijebila da očisti rigotinu koja se prosula u njegovoj spavaćoj po perzijskom tepihu, pa je sve odnijela u prostoriju za pranje rublja. Brzo je sve strpala u perilicu, napunila je deterdžentom i uključila pranje. Onda je prošla kroz kuhinju da uzme čašu i vrč s filtriranom vodom iz hladnjaka. Dok je nije bilo, Gabriel je nekako uspio oteturati do impozantna kreveta prekrivenog svilom koji je stajao u sredini sobe. Sada je sjedio na rubu kreveta, bosonog i odjeven samo u crne bokserice, a kosa mu se razbarušila u svim pravcima. K vragu. Vjerojatno ne postoji ništa vrelije u cijelom svemiru od prizora polugola Gabriela koji sjedi na krevetu (osim možda same površine Sunca) i Julia je odvratila pogled i stavila mu vodu na noćni ormarić. Htjela ga je pitati kako je, ali je pomislila da bi ga možda trebala pustiti koji trenutak na miru. Zato je opet ustala i pogledom odmjerila sobu. A to što je u njoj vidjela - zaprepastilo ju je.

109


Gabrielova sklonost crno-bijelim fotografijama tu je bila više nego primjetna jer je svaki zid bio ukrašen parovima od kojih je svaki bio izuzetno velik i visio uramljen u impozantnim crnim okvirima. Kako bilo, sadržaj tih slika Julia je smatrala iznenađujućim. Fotografije su bile erotske. Slike golih, prvenstveno ženskih oblika, premda su ponegdje muškarci i žene bili skupa dok im lica i genitalije nisu bili snimljeni ili su bili u sjeni. Bile su ukusno postavljene, sasvim lijepe i Julia ne bi rekla da su bile proste. Ali bile su izrazito senzualne i ljubavne, mnogo tankoćutnije od pornografije i daleko uzbudljivije. Jedna je pokazivala par, licem jedno prema drugome, koji sjedi na klupi poprijeko ili tako nešto. Torza su im priljubljena jedno uz drugo, on je njoj uvukao ruke u dugu, svijetlu rusu kosu. Julia je pocrvenjela i pitala se je li ta fotografija snimljena prije, za vrijeme ili nakon što je par vodio ljubav jer to nije mogla razabrati samo na osnovi fotografije. Na drugoj su bila ženska leđa, na njima muške ruke, jedna ih obgrljuje posred leda, a druga drži stražnjicu. Preko desnog bedra prelazi tetovaža, ali pismo je arapsko, koliko je Julia shvatila, pa ga nije mogla pročitati. Ali pozornost su joj privukle dvije veće fotografije koje su visjele iznad kreveta. Jedna od njih prikazivala je ženu koja leži na trbuhu. Muško se obličje nadvilo nad nju, gotovo kao tamni anđeo, ljubi joj leđnu lopaticu, a lijevu joj je ruku položio preko donjeg dijela leđa. To je Juliju podsjetilo na Rodinov kip Poljubac anđela, pa se pitala je li to djelo nadahnulo i fotografa. Od pogleda na drugu fotografiju Juliji je zastao dah jer je slika bila potpuno izravno erotska i istog ju je trenutka odbila svojom grubošću i agresivnošću. Bočni pogled na ženu koja leži potrbuške, ali joj je tijelo vidljivo samo od polovine leđa. Iznad nje se nadvija muško obličje. Njegova joj je ruka snažno stisnula lijevi bok i obraz stražnjice, a svoje je bedro čvrsto pritisnuo uz oblinu njezine stražnjice. Muškarac ima zamamljive mišiće stražnjice i duge, elegantne prste. Juliju je zasmetala ta fotografija i istog je trena uznemireno okrenula glavu. Zbog čega netko drži takvu fotografiju na zidu? Zatresla je glavom. Gledajući te fotografije, jasno je zaključila: Profesora Emersona zanimaju stražnjice, S obzirom na dekor i izbor umjetničkih radova, Gabrielova je spavaća soba očito imala jednu jedinu svrhu i to da služi kao kotao u kojem ključa blud. Na osnovi toga što je vidjela znala je da je on to učinio s namjerom da tako i bude, usprkos očitoj i opipljivoj hladnoći sobe - hladnoći koja je pristajala općem ledenjačkom ozračju čitava njegova stana. U tom prostoru sa smeđesivim zidovima hladnoća je zračila s tih fotografija, iz ledeno-modre svile njegovih pokrivača za krevet i zavjesa te malobrojnog crnog namještaja. U sobi je dominirao pregolem krevet izrezbaren ukrasima i visoko postavljenim uzglavljem te niskim, izrezbarenim podnožjem. Tako srednjovjekovno, pomislila je Julia. Tako mu odgovora. Ali domalo je njezina pozornost s fotografija prešla na nešto drugo, nešto još neočekivanije. Sva u šoku zagledala se u sliku na zidu na drugom kraju sobe tako da je zinula od čuda. Na zidu nasuprot Gabrielova srednjovjekovna kreveta i čudne, nepripadajuće crno-bijele erotike bilo je prerafaelitsko ulje na platnu sjajne i veličanstvene boje. Bila je to reprodukcija slike Dantea i Beatrice Henryja Holidaya u originalnoj veličini, iste one slike što ju je ona držala na zidu iznad svog kreveta. Julia je sijevnula pogledom sa slike na Gabriela, pa nazad na platno. On je to platno mogao gledati iz kreveta. Zamislila ga je kako tone u san uvečer, svake noći, i gleda lice Beatrice. To je bivalo posljednje što vidi po noći i prvo što vidi ujutro. Julia nije znala da ima tu sliku. On je bio razlog zašto je ima i ona: je li ona, kojim slučajem, bila razlog zašto je ima on. Zadrhtala je od te pomisli. Tko god ušao u njegovu sobu, koju god djevojku Gabriel doveo da mu grije krevet, Beatrice je uvijek bila tu. Beatrice je neprekidno bila tu. Ali on se nije sjećao tko mu je bila Beatrice.

110


Julia je odmahnula glavom u želji da odbaci te misli i nježno je nagovorila Gabriela da legne. Pokrila ga je plahtom i svilenim prekrivačem, ututkala ga ispod ruku i uz prsa. Sjela je kraj njega na krevet i gledala ga kako on gleda nju. »Slušao sam glazbu«, šapnuo je kao da nastavlja razgovor. Zbunjeno se namrštila. »Kakvu glazbu?« »Hurt. Johnnyja Casha. Neprekidno.« Zašto to slušate?« »Da zapamtim.« »Joj, Gabriele. Zašto?« Julia je treptajem odagnala suze jer je to bila jedina pjesma Trenta Reznora koju je mogla slušati a da joj se ne digne želudac, ali ju je uvijek tjerala na suze. Nije joj odgovorio. Nagnula se iznad njega. »Gabriele? Dragi, nemojte više slušati takvu glazbu, okej? Nema više ni Lacrimose ni Nine Inch Nailsa. Izađite iz tame prema svjetlu.« »Gdje je svjetlo?« promrmljao je. Julia je duboko uzdahnula. »Zašto toliko pijete?« »Da zaboravim«, rekao je, pa zaklopio oči i opustio se poleđice na jastuk. Kako su mu oči bile zatvorene, mogla mu se diviti. Slutila je da je kao mladić vjerojatno divno izgledao - velike oči kao od safira i usne koje su pozivale na ljubljenje, pa ta seksi smeđa kosa. Ali možda je tada bio stidljiv, a ne tako bijesan ili tužan. Možda je bio plemenit i dobar. Da su Julia i on bliži po godinama, možda bi je poljubio na trijemu očeve kuće, poveo je u šetnju, vodio s njom ljubav prvi put na prostirci pod zvijezdama u starom voćnjaku kuće njegovih roditelja. Mogla je i ona njemu biti prva, u nekom savršenijem svemiru. Julia je razmišljala o tome koliko boli ljudska duša, njezina duša, može podnijeti a da se ne sprži potpuno, pa se okrenula da pođe. Za njom se pružila topla ruka da je zadrži. »Ne ostavljajte me« dahtao je. Oči su mu bile otvorene samo napola i preklinjale je. »Molim vas, Julianne.« Znao je da je to ona, ali nekako je ipak želio da ostane. A to kako su mu oči i glas iskazivali očaj... ništa mu nije mogla odbiti dok ju je tako gledao. Uhvatila je njegovu ruku i ponovno sjela kraj njega. »Neću vas ostaviti. Samo spavajte. Svjetlo je oko nas. Tako mnogo svjetla.« Smiješak je zatitrao na njegovim savršenim usnama - stisak kojim ju je držao za ruku sada je popustio. Duboko je udahnula, zadržala dah i prešla mu prstom preko obrva. Kako se nije trznuo ni otvarao oči, nježno ih je pomilovala, jedan pa drugi kapak. To je radila njezina majka kad Julia kao dijete nije mogla zaspati. Ali to je bilo tako davno, davno prije nego što ju je majka zapustila i otišla za drugim, njoj važnijim interesima. Gabriel se i dalje smiješio, pa mu je Julia hrabro uvukla prste u kosu. Dodirivala mu je neposlušne pramenove koji su joj prolazili između prstiju i to ju je podsjetilo na dan što ga je provela na jednoj farmi u Toskani kad je godinu dana bila u inozemstvu. Neki ju je dječak, Talijan, poveo u izlet na polje i tamo su šetali, a ona je rukom prolazila preko vrhova vlati trave. Gabrielova je kosa bila laka kao perce i meka, baš kao i ona talijanska trava puna šapata. Počela mu je milovati kosu, onako kako je sigurno nekoć radila i Grace. Pustio joj je da mu vrhovima prstiju prijeđe sa strane lica i tako prati crtu njegove oštre čeljusti i nježno mu trlja tek izniklu bradu. Dodirnula mu je sićušnu naznaku jamice na obrazu i počela gornjim dijelom ruke prelaziti preko visokih i otmjenih jagodica na licu. Nikad mu više neće biti toliko blizu - da je budan, ne bi joj to dopustio. Ugrizao bi je za ruku, u to je bila sigurna, i uhvatio je za grlo. Njegova su se savršena prsa nadimala u sada ujednačenu disanju. Činilo se da je zaspao.

111


Gledala mu je vrat, mišiće i ramena, vrhove ruku, ključnu kost i početke prsnih mišića. Da je bio blijedoput, izgledao bi kao rimski kip koji je isklesan od hladna, bijelog mramora. Ali i najmanji nagovještaj boje koja je ostala od ljeta davao je pod svjetlom noćne svjetiljke njegovoj koži gotovo zlaćanu boju. Julia je poljubila svoja dva prsta pa mu ih nježno položila na blago razmaknute usne. »Ti amo, Dante. Eccomi Beatrice. Volim te, Dante. Tu sam, Beatrice.« I upravo u tom trenutku zazvonio je Gabrielov telefon. Skočila je od iznenađenja. Telefon je zvonio vrlo glasno. Gabriel se pokrenuo, strahovit zvuk poremetio je njegov mir. Stoga se na telefon javila Julia. »Halo?« »Tko je to, dovraga?« ženski glas, zaprepašten i piskutav, zahtijevao je odgovor. »Ovo je stan Gabriela Emersona. Tko ste «?« »Paulina ovdje. Dajte mi Gabriela na telefon!« Juliji je srce udarilo dvaput, pa onda jurnulo. Ustala je, uzela bežični aparat sa sobom i otišla u kupaonicu, pa za sobom zatvorila vrata. »Ne može doći da telefona u ovom trenutku. Je li hitno?« »Kako to mislite ne može? Recite mu da je ovdje Paulina i da želim razgovarati s njim.« »Ovaj, loše se osjeća.« »Loše se osjeća? Slušaj kurvice mala, dovedi mi Gabriela i stavi mu telefon u ruku. Zovem iz...« »Ne može u ovom trenutku razgovarati s vama. Molim vas, nazovite sutra.« Julia je pritisnula gumb za kraj razgovora i prekinula bujicu Paulininih bijesnih riječi. Osjećala je potpuno gađenje. Malo je previše zahtjevna za običnu ljubavnicu. Sigurno mu je stalna ljubavnica - i pošizit će što sam se ja javila na telefon. Možda toliko pošizi da će i prekinuti s njim. Julia je malo ustuknula na pomisao o nevoljama koje je stalno prate. Potom je skinula ručnik s glave i objesila ga da se suši. Vratila se u spavaću sobu i stavila telefon na stalak. Namjeravala je pustiti Gabriela s njegovim snovima, a sama otići spavati u sobu za goste jer mu je obećala da ga neće ostaviti. Odjednom je razrogačio ona svoja dva modra oka i zagledao se kao kroz nju. »Beatrice«, prošaptao je i pružio ruku. Julia se stresla od grča. »Beatrice«, ponovno je šapnuo i netremice joj se zagledao u oči jer ju je prepoznao. »Gabriele?« Ugušila je jecaj.

112


14

Z

atvorio je oči, ali samo na trenutak, a onda mu se polako preko lica proširio smiješak od miline. Oči su mu postale meke i tople. »Našla si me.«

Julia se grizla za unutarnju stranu obraza i silila sebe da ne brizne u plač od zvuka njegova glasa. To je bio glas kojeg se sjećala. I koji je toliko dugo čekala. Čekala ga je da joj se vrati, toliko dugo. »Beatrice.« Stisnuo joj je zapešće i povukao je k sebi. Malčice se pomaknuo na krevetu da joj napravi mjesta, ovio je rukama, a ona mu je naslonila glavu na gola prsa. »Mislio sam da si me zaboravila.« »Nikad«, zagrcala je i suze su joj stale nekontrolirano teći. »Mislila sam na tebe svaki dan.« »Na plači. Našla si me.« Gabriel je sklopio oči i okrenuo glavu, a dah mu se ponovno počeo ujednačavati. Julia je ležala veoma mirno, nije dala da ga njezini jecaji ometaju i očajnički se trudila da ne potrese krevet kad je pustila da je preplave tuga i olakšanje. Suze su joj putovale kao male rijeke niz blijede obraze i padale po površini osunčane i tetovirane kože koja joj je ležala pod glavom. Njezin je se Gabriel sjeća. Njezin se Gabriel napokon vratio. »Beatrice.« Stegnuo je ruku oko njezina struka kad se pomaknuo da joj šapne u kosu, još mokru od tuša. »Ne plači.« Zatvorio je sjajne modre oči i priljubio joj usne na čelo, jednom, dvaput, tri puta. »Nedostajao si mi. Silno«, šaptala je, a usne su joj se primicale tetovaži. »Našla si me«, promrmljao je. »Morao sam čekati. Volim te.« Julia je jače zajecala, stisla se uz njega kao da je utopljenica, a on spasilac. Ljubila mu je blago put na prsima i polako spustila prste prema njegovu trbuhu. Kao odgovor na to Gabriel je vrhovima prstiju pratio njezinu naježenu kožu na ruci, a onda joj zavukao ruku pod široku majicu. Prebirao joj je prstima po koži dok mu se ruka napokon nije smirila na donjem dijelu njezinih leđa. Duboko je uzdahnuo i činilo se kao da je ponovno otplovio u zemlju svojih snova. »Volim te, Gabriele. Do boli«, rekla je i položila mu ruku na srce mekih otkucaja. Šaptala mu je Danteove riječi, ponešto promijenjene: Tako sam dugo rob Amora bila, da navikoh se te mi teško nije, i kako za me mučan bješe prije, tako mi biva sad u srcu mio. Jer kad me Amor posve liši vlasti duh ko da svaki od mene se dijeli, krhko mi biće da poblijedim cijela, osjeti takve miline i slasti, a onda sa mnom tako vladat stane, da duhove mi zboreć poći goni Mojeg voljenog da bi oni molili neka na mene se gane. To mi se zbiva kad god me gleda,

113


Toli je milo, vjerovat se ne da11 Kad je isplakala sve suze, Julia je nekoliko puta oprezno poljubila Gabrielove mirne, meke usne i utonula u dubok san bez snova u rukama svoga voljenog.

Kad se probudila, tek je bilo prošlo sedam ujutro. Gabriel je spavao dubokim snom. Zapravo, hrkao je, a kako se činilo, nijedno od njih nije se te noći ni pomaknulo. Bio je to vjerojatno njezin najmirniji san ikad. Nije se htjela pomaknuti. Nije se htjela odvajati od njega, ni centimetar. Željela je tako zauvijek ležati u njegovu naručju i pretvarati se da nikad i nisu bili razdvojeni. Prepoznao me. Voli me. Konačno. Nikada prije nije osjećala da je voljena. Ne uistinu. Oh, on je joj mrmljao kao iskaz ljubavi, a njezina je majka to vikala samo kad je bila pijana, pa te riječi nikad i nisu ušle u Julijinu svijest. Ili srce. Nikad nije vjerovala u njih i kad bi ih drugi govorili, pokazivalo bi se da su im riječi lažne. Ali Gabrielu je vjerovala. I tako tog jutra, prvog jutra uopće, Julia je osjetila da je voljena. Smješkala se tako široko da je mislila da će joj se lice raspolutiti. Priljubila je usne Gabrielu na vrat i dodirivala mu neobrijanu kožu. Meko je zaječao i stegnuo je rukom, ali njegovo ravnomjerno i duboko disanje govorilo joj je da je i dalje u veoma duboku snu. Julia je imala dovoljno iskustva s alkoholičarima pa je znala da će Gabriel biti mamuran i vjerojatno mrzovoljan kad se probudi. Zato se nije ni žurila s time da ga probudi. Potiho joj je bilo i drago što je protekle noći, barem, Gabriel bio bezopasan pijanac koji ju je zavodio. S takvom se vrstom pijanaca mogla nositi. Ona se bojala one druge vrste. Gotovo čitav sat upijala je njegov miris i toplinu, presretna zbog njihove bliskosti, oprezno mu rukom prelazeći po gornjem dijelu tijela. Osim večeri što ju je s njime provela u šumi, ovi su joj trenuci bili najsretniji u životu. Ali, na koncu je morala ustati. Kradomice se izvukla ispod njegove ruke i na prstima otišla u kupaonicu, pa za sobom zatvorila vrata. Primijetila je bočicu Aramisove kolonjske vode koja je bila u skladu s njegovoj taštinom. Uzela ju je, otvorila i pomirisala. Nije to bio miris kojeg se sjećala iz voćnjaka. Njegov je miris tada bio prirodniji, čak više neobuzdan. Ovo je nov miris Gabriela. I baš kao on - oduzima dah. A sada je moj... Oprala je zube, skupila sada pomalo valovitu kosu u punđu i otišla u kuhinju gdje bi možda mogla pronaći neki gumicu kojom bi svezala kosu. Kad je uspjela svezati kosu, otrčala je u prostoriju za pranje rublja i prebacila čistu, ali mokru odjeću u sušilicu. Nije mogla kući dok ne osuši odjeću. Ali sada, kad ju je prepoznao, i nije imala namjeru odlaziti. A Paulina? Ili m.a.i.a.? Julia je ignorirala ta pitanja jednostavno stoga što su joj bila nevažna. Gabriel je voli. Naravno, pustit će Paulinu da ode. A što s činjenicom da mi je profesor? I što ako je alkoholičar? Odavno je sebi obećala da nikad neće imati vezu s alkoholičarom. Ali umjesto da se izravno suoči s tom mogućnošću, aktivno je potisnula sve sitne, mučne sumnje koje su iskakale na površinu jer je istinski vjerovala da će njihova ljubav pobijediti sve. »Brak srodnih duša zar s puta ne smetne zapreku svaku! «, pomislila je citirajući Shakespearea kao talisman protiv uroka. Vjerovala je da su se Gabrielove mane rodile iz samoće i očaja. Ali sada 11

Prijevod prilagođen iz: Dante Alighieri: Vita nova; preveli Tonko Maroević i Mirko TomasovićMatica hrvatska, Zagreb, 1999., 125. str.Izmjene u prijevodu u rodu pjesničkog subjekta u stihovima: Tako sam dugo rob Amora bio / Tako sam dugo rob Amora bila; krhko mi biće da poblijedim cijeli / krhko mi biće da poblijedim cijela; gospoju da bi oni / mojeg voljenog da bi oni (op. ur.)

114


kad su se ponovno našli, njihova će ljubav biti dovoljna da svako od njih spasi od vlastita mraka. Zajedno će biti daleko jači i daleko zdraviji nego što su bili kad su bili odvojeni. Dok je Julia promišljala o svemu tome u svom srcu, razgledala je što se nalazi u ormarima u Gabrielovoj odlično opskrbljenoj kuhinji. Nije bila sigurna hoće li on htjeti doručak, s obzirom na mamurluk. Sharon je uvijek izbjegavala doručak u korist jutarnje zdravice u obliku koktela »morski lahor« koji je Julia, nažalost, naučila pripravljati bez problema kad je imala osam godina. Bez obzira na to, kad je spremala sebi za doručak kajganu, slaninu i kavu, isto je odlučila pripraviti i za Gabriela. Nije znala hoće mu trebati nešto kao »klin se klinom izbija«, a kako mu je htjela dati i tu mogućnost, pripremila mu je Waltersov koktel. Našla je recept u njegovu vodiču za šankere i odabrala (nadala se pravilno) posudu s police na kojoj je bio njegov najomraženiji viski jer nije željela pokvariti okus njegovog omiljenog viskija s onim običnoga soka. Sve u svemu, Julia je bila oduševljena što ima mogućnost malo razmaziti Gabriela, pa se posebno potrudila dok mu je pripremala pladanj za doručak. Odrezala je nekoliko stručaka peršina za ukras iz male priručne lončarice na radnoj plohi u kuhinji i složila ih uz kriške naranče koje je postavila kao rastvorenu lepezu kraj slanine. Čak je i srebrni pribor za jelo omotala svilenim ubrusom koji je prilično nespretno preklopila u obliku džepa. Bilo joj je žao što nije znala napraviti nešto bolje od oblika džepa, možda pauna ili lepezu, pa je odlučila to proučiti kad idući put sjedne za svoj kompjuter. Martha Stewart to će znati. Martha Stewart uvijek zna. Potom je hrabro ušla u Gabrielovu radnu sobu gdje je na veliku, drvenom stolu našla blok s papirom i nalivpero. Napisala je noticu:

Listopad 2009. Dragi Gabriele bila sam se prestala, nadati dok me noćas nisi pogledao u oči i napokon me vidio. Apparuit iam beatitudo vestra Već se pokazalo blaženstvo vaše. Tvoja Beatrice Julia je prislonila cedulju uz čašu za vino koju je upotrijebila za juice. Kako ga još nije htjela buditi, cijeli je pladanj, koktel i sve stavila u velik, polu-prazan hladnjak. Onda se naslonila na vrata i uzdahnula sa zadovoljstvom. Kuc.Kuc.Kuc. Julijinu aktivnost kućne božice iznenada je prekinuo netko tko je kucao na ulazna vrata. Kvragu, pomislila je. Bi li to mogla biti...? Isprva nije znala što će. Da pričeka da vidi ima li Paulina ključ? Ili da otrči u Gabrielov zagrljaj i skrije se? Čekala je nekoliko trenutaka, a onda odlučila uzeti stvar u svoje ruke pa je na prstima prišla vratima. O bogovi svih studenata poslijediplomskog koji su se netom sjedinili sa svojim srodnim dušama nakon doista bolnih šest jebenih godina, molim vas, ne dajte da mojoj srodnoj duši (skorašnja) bivša ljubavnica sve pokvari. Molim vas. Julia je duboko udahnula i pogledala kroz špijunku. Hodnik je bio prazan. Krajičkom oka opazila je da nešto leži na podu. Neodlučno je odškrinula vrata i nervozno pružila ruku van prema

115


nečemu pa duboko udahnula od olakšanja kad joj je ruka dohvatila subotnji primjerak novina Globe and Mail. Opet se osmjehnula jer joj je laknulo što njezino blaženo spajanje s Gabrielom nije narušila donedavna ljubavnica pa je uzela novine i brzo zatvorila vrata. I dalje se smiješeći, nalila je sebi kavu i skutrila se na crvenoj stolici s plišanim naslonom koja je stajala kraj kamina, a bose je noge položila na pripadajući otoman. Zadovoljno je uzdahnula. Da ju je netko još prije dva tjedna, kad je bila u gostima kod Gabriela s Rachel, pitao misli li da će ikada u subotu ujutro sjediti na njegovoj skupocjenoj stolici, rekla bi ne. Ne bi mislila da je to moguće, čak ni uz svetačko Graceino zauzimanje. Ali sada je tu i vrlo je, vrlo sretna. Smjestila se za jutarnju dokolicu i čitanje subotnjih novina i zaključila da njezina sreća zaslužuje kubansku glazbu, malo ritma Buena Vista Social Cluba. Dok je na iPodu slušala Pueblo Nuevo, potražila je rubriku gradskih događanja u Gabrielovim novinama. U Kraljevskom muzeju u Ontariju na posudbu iz galerije Uffizi dolazi izložba firentinske umjetnosti. Možda će je Gabriel željeti povesti da je vide. Na njihovu spoju. Da, propustili su njezin ples u srednjoj školi i sve vesele zabave na Sveučilištu Saint Joseph. Ali Julia je bila sigurna da će se sve njihovo izgubljeno vrijeme i propuštene prilike koje je željela, sada vratiti i deseterostruko. Sva sretna skočila je na noge kad su joj trube u ušima zasvirale nekoliko taktova pjesme Stormy Weather kao kontrapunkt kubanskoj melodiji. Julia je glasno zapjevala, preglasno, zaplesala s narančinim sokom u ruci, onako u Gabrielovu pretencioznom donjem rublju, blaženo nesvjesna da iza nje hoda polugoli muškarac. »Kog vraga ti radiš« »Aaagggghhhhh!« Julia je vrisnula i poskočila pola metra zbog toga promuklog, srditog glasa. Brzo je skinula slušalice s ušiju i okrenula se. Dotuklo ju je ono što je vidjela. »Nešto sam te pitao!« prasnuo je Gabriel, a oči su mu se pretvorile u crnkasto-modra jezera. »Koji kurac ti radiš u mojim gaćama i skačeš po mojoj sobi?« Krc! Je li to bio zvuk Julijina srca koje je prepuklo nadvoje? Ili tek posljednji klin u lijes u kojem je počivala njezina mrtva ljubav, ali ne u miru? Možda je to ton njegova glasa, bijesan i zapovjedan. Možda je u pitanju bila činjenica da je u tom jednom pitanju shvatila da je više ne vidi kao Beatrice i da upravo sve njezine ostvarene nade i snovi, jebi ga, umriješe u svojoj infantilnosti. Ali, ma što bilo istinsko objašnjenje, Juliji su iz ruku ispali iPod i sok od naranče. Čaša se istog časa razbila, a njen se iPod otklizao po sve većoj lokvi tekućine koja se ljeskala na sunčevim zrakama pod njezinim nogama. Julia je nekoliko trenutaka užasnuto gledala u pod i pokušavala shvatiti kako se čaša mogla razbiti kao da se rasprsnula u niz komadića sjajne zvjezdane prašine i stvoriti takav nered. Na koncu je pala na koljena kako bi pokupila staklo i počela bez prestanka u glavi ponavljati dva pitanja. Zašto je tako ljut na mene? Zašto se ne sjeća? Gabriel je stajao onako visok i bez košulje i gledao je svisoka. Na sebi je imao samo donje rublje pa je zbog toga istodobno izgledao i seksi i malo smiješno. Stisnuo je šake, a Julia je vidjela kako su mu na veličanstvenim rukama iskočile žile. »Gabriele, zar se ne sjećaš što se noćas dogodilo?« »Na svu sreću ne. Ustani! Više si na koljenima nego prosječna kurva.« Govorio je kroz stisnute zube i gledao njezin ponizan stav. Podigla je glavu. Zagledala se u njegove oči i pročitala u njima da se ničeg ne sjeća, ali i njegovu iritaciju. Mogao ju je tako i probosti oštricom noža. Osjetila je kako joj oštrica ulazi u srce i ono polako počinje krvariti.

116


Baš kao njegova tetovaža. On je zmaj. Ja sam srce koje krvari. U trenutku tihe spoznaje dogodila se najneobičnija stvar. Nešto u njoj, nešto što je nastajalo šest godina, napokon je, napokon eksplodiralo. »Morat ću ti vjerovati na riječ kad govoriš o ponašanju kurvi, Emersone. Ti to sigurno najbolje znaš«, bijesno je rekla. A onda, kako te zajedljive riječi nisu sasvim izliječile bol u sve široj pukotini njezina srca, drznula se zaboraviti na sređivanje nereda i skočila na noge. I istog se časa razbjesnila. »Da se nisi usudio sa mnom tako razgovarati, pijanduro ogavna!« okomila se na njega. »Što ti jebeno misliš tko si ti? Poslije svega što sam za tebe noćas učinila? Trebala sam pustiti da te ona Gollum odvede! Trebala sam te pustiti da je izjebeš namrtvo pred svima nasred šanka u Lobbyju!« »Ma o čemu ti govoriš?« Nagnula se prema njemu, oči su joj sijevale, a usne drhtale. Bijesno ga je gledala dok joj je adrenalin strujao kroz vene. Došlo joj je da ga udari. Htjela mu je šakama s lica izbrisati taj izraz. Htjela mu je iščupati pune šake kose pa da ostane ćelav. Zauvijek. Gabriel je udahnuo njezin miris, erotičan i izazovan, i nesvjesno je oblizao usne. Ali te se stvari ne rade pred ženom koja je bijesna kao što je sada bila bijesna gospođica Mitchell. Bijesno je stresla glavom i bučno otišla kroz hodnih, mrmljajući svakakve egzotične prostote na engleskom i talijanskom. A kad ih je potrošila, prebacila se na njemački, što je svakako bio znak da je došla do ruba. »Hau ab! Verpiss dichh sipala je iz prostorije za pranje rublje. Gabriel je polako počeo trljati oči jer je unatoč muci zbog jedne od najgorih glavobolja od mamurluka u svom životu, pomalo uživao u pogledu na gospođicu Mitchell u njegovoj majici i boksericama, strastveno bijesnu dok urla na njega na mnoštvu europskih jezika. Bio je to najerotičniji trenutak koji je ikad vidio. Ali to je u potpunosti trebalo biti nevažno u tom trenutku. »Kako si naučila psovati na njemačkom?« Slijedio je zvuk njezinih psovki auf Deutch do praonice u kojoj je vadila svoju još vlažnu robu iz sušilice. »Nosi se, Gabriele!« Na trenutak ga je dekoncentrirao grudnjak od crne čipke koji je izazovno ali nekako prirodno počivao na vrhu sušilice. Zablenuo se u njega i shvatio da su broj i veličina košarica koji su mu sijevnuli u glavi one večeri kad ju je odveo na večeru u Harbour Sixty bili potpuno točni. Gabriel je potiho čestitao sam sebi. Teškom je mukom odvojio pogled, pa je potom pogledao nju. Iskre su joj bile u očima, svijetle kao mrvice karamela u tamnoj čokoladi, kao svjetlucavi sladoledni kup. »Što to radiš?« »A što misliš da radim? Gubim se odavde prije nego što dohvatim neku tvoju leptirku i zadavim te s njom!« Gabriel se smrknuo jer je uvijek mislio da su te njegove leptirke elegantne. »Tko je Gollum?« »Ona jebena Christa Peterson.« Gabriel je digao obrvu. Christa? Valjda sliči na Golluma. Ako zaškiljiš. »Zaboravi Christu, baš me briga za nju. Je li noćas među nama bilo seksa?« Prekrižio je ruke, a glas mu se uozbiljio. »U tvojim snovima, Gabriele!« »To nije poricanje, gospođice Mitchell.« Stavio joj je ruku na rame i prisilio je da prestane s time što je radila. »I nemojte mi reći da to nije činilo i dio vaših snova.« »Ruke k sebi, gade jedan bezobrazni!« Julia se tako žestoko otrgnula da je zamalo pala na leđa. »Naravno, moraš se napiti da bi me poželio pojebati.« Gabriel je pocrvenio. »Prestanite. Tko je išta rekao o jebanju?«

117


»A što bi drugo napravio? Ja sam, kao, mala luda kurvica koja svaki čas pada na koljena. Što god da je bilo, smatraj da imaš sreće što se ne sjećaš! Sigurna sam da je i više nego vrijedno da se zaboravi.« Gabriel ju je rukom uhvatio za bradu i čvrsto je stisnuo tako da joj je lice bilo svega desetak centimetara od njegova. »Rekoh - prestanite! Sijevao je na nju očima, a Julia je u njima iščitala ozbiljno upozorenje.« Vi niste kurva. I nikad više ne govorite tako o sebi.« Njegov glas kao da je kliznuo preko njezine kože poput kockice leda. Pustio ju je i odmaknuo se za jedan velik korak dok su mu se pluća nadimala, a oči plamtjele. Zažmirio je i počeo disati duboko, vrlo duboko. I makar su mu misli još bile mutne i pijane znao je da su stvari eskalirale daleko preko dopuštenog. Jebiga, hitno se mora smiriti, a potom mora smiriti nju, prije nego što napravi nešto nepromišljeno. Njezine su oči govorile sve: stjerao ju je u kut kao kakvu životinju. Bila je bijesna i povrijeđena, preplašena i tužna - divlje, ranjeno mače s izvučenim kandžama i suzama koje mu svjetlucaju u kutovima očiju. Učinio joj je to, tom smeđookom anđelu, jer ju je usporedio s kurvom i jer je zaboravio što god to bilo između njih protekle noći. Sigurno si je zaveo kad se tako ponaša... Emersone, ti si šupak prve klase. I sada se možeš slikati sa svojom karijerom. Dok je Gabriel razmišljao, a razmišljao je sporo, Julia je vidjela priliku i iskoristila ju je. Glasno ga je opsovala i povadila svoju odjeću iz sušilice, pa odjurila u gostinjsku sobu i zalupila i zaključala vrata. Svukla je njegove bokserice, prezirno ih bacila na pod, pa navukla vlažne čarape i traperice. Kad je shvatila da je ostavila grudnjak na sušilici, odlučila ga je jednostavno ostaviti. I otići bez njega. Neka ga pridoda svojoj kolekciji. Gad. Odlučila je ostati u njegovoj majici jer je manje otkrivala negoli njezina. A ako bude tražio da mu je vrati, iskopat će mu oči. Julia je prislonila uho na vrata ne bi li začula ikakav zvuk iz hodnika. Nije bila sigurna čuje li išta i ta nesigurnost dala joj je nekoliko dragocjenih trenutaka za razmišljanje. Ali tako ju je razbjesnio i ispala je budala. Znala je kakav Gabriel može biti, vidjela je ona već i razbijeni stakleni stolić i krv prolivenu po Graceinu tepihu. Iako je bila sigurna da je Gabriel nikad, nikad neće udariti, svejedno nije imala pojma o tome što bi profesor Emerson mogao napraviti kad ga izazovu. Ali silno ju je razljutio. A nikada do tada i nije imala priliku razbjesniti se na njega. Činilo joj se kao da je sav potiskivani bijes zavrištao da izađe van. Morala ga je gurati nazad, morala ga je jednom zauvijek protjerati iz svog sistema. Potrošila je život u čežnji za nekim tko nije bio stvaran, za nekom prolaznom alkoholiziranom utvarom, a danas će se to konačno okončati. Vikala si i proklinjala ga. A sada, bris odavde dok te još ne počne napadati i fizički. Dok se Julia oblačila, Gabriel je teturao po kuhinji u potrazi za nečim što bi mu pomoglo da makne paučinu koju mu je u glavi spleo scotch viski. Otvorio je vrata hladnjaka i nagnuo se obasjan svjetlom iznutra. Prelazio je pogledom modrih očiju po sadržaju hladnjaka dok nije našao velik bijeli pladanj. Vrlo lijep, velik bijeli pladanj. Vrlo lijep, vrlo ženstven, velik bijeli pladanj, a na njemu jelo, sok od naranče i, kako se čini - koktel. A je li to...? Čak je i ukrasila pladanj, za boga miloga! Gabriel se zablenuo. Gospođica Mitchell je, očito, draga osoba, ali koji bi drugi razlog mogla imati da mu pripremi doručak osim da ju je bio odveo u krevet? Pladanj, u svoj svojoj ukrašenoj slavi, kao da je bio dokaz njegova zavođenja, a od toga ga je obuzela mučnina. Svejedno, bio joj je zahvalan što je pripremila koktel i žedno ga je popio. Bio je pravi protulijek koji je trebao njegovoj brektavoj glavi i za nekoliko trenutaka osjetio je određeno olakšanje.

118


Lijeno je spustio pogled na cedulju koja je stajala prislonjena uz čašu s narančinim sokom. Polako je odmjerio rukopis, a da nije sasvim shvaćao zbog čega se gospođica Mitchell odlučila obratiti mu se na taj način. Pročitao je poruku više puta i napokon se usredotočio na ove riječi:

Apparuit ham beatitude vestra. Već se pokazalo blaženstvo vaše. Tvoja Beatrice Razdraženo je gurnuo cedulju ustranu. Ako to nije potvrđivalo njihov seksualni odnos, onda je barem bilo dokaz zaljubljenosti. Nije čudo što je lako opčiniti djevicu. Studentice intrigiraju autoriteti i one razvijaju neprimjerenu sklonost prema njima. U Julianneinu slučaju, ona ga je vidjela kroz likove koje je istraživala, odnosno ona je bila Beatrice njemu, svom Danteu. Jednostavno, nedopuštena ljubav. Ljubav kojoj se prepustio u sebičnoj, pijanoj omami. Tu je već izgubio apetit. Što će Rachel reći kad to sazna? Prokleo je sudbinu i nedostatak samokontrole, pa je prošao kraj zatvorenih vrata gostinjske sobe i otišao u spavaću sobu. Pred očima su mu plesali bljeskovi sjećanja na prethodnu noć. Sjetio se kako je poljubio Julianne u hodniku i kako joj je rukama dirao kožu. Sjetio se kako ju je ozbiljno poželio. Sjetio se i slatkoće njezinih usana, topline njezina çĥĭåŕĭŝşĭmā daha na svom licu, drhtaja od njegova dodira. Iako se nije mogao sjetiti samog čina ni uživanja u njezinoj nagosti, sjećao se kako joj je gledao lice dok su ležali u krevetu. Na obrazu je osjećao njezinu ruku dok ga je preklinjala da krenu prema svjetlu. Imala je lice anđela. Lijepa, smeđookog anđela. Došla je spasiti me, a vidi kako sam se ponašao prema njoj. Uzeo sam joj djevičanstvo, a da se čak i ne sjećam kako. Zaslužila je bolje. Mnogo, mnogo bolje. Ispustio je grcaj izmučene duše, pa navukao traperice i staru majicu i dao se u potragu za naočalama. I baš kad je htio izaći iz spavaće sobe, zastao je i neobjašnjivo skrenuo pogled na ulje na platnu na drugom zidu. Beatrice. Prišao je na koji centimetar od njezina ljupkog lica, njezina blijeda lika koji mu je bio tako poznat, tako pun utjehe. Njegov smeđooki anđeo. Pred očima mu je prostrujao tračak nečeg nemogućeg, te to nešto nemoguće nestade kao pramen dima. Bio je mamuran i nije mislio bistro. Julia je tiho otključala vrata i provirila u hodnik. Prazan. Na prstima je otišla u kuhinju, navukla tenisice, pokupila svoje stvari i potrčala na izlazna vrata. Gabriel ju je čekao. Scheisse. »Ne možete otići dok ne dobijem neke odgovore.« Julia je teško progutala. »Pustite me. Ili ću zvati policiju.« »Zovite policiju, a ja ću im reći da ste provalili.« »Recite im, a ja ću im reći da ste me ovdje zatvorili protiv moje volje i da me mučite.« Govorila je automatski, bez razmišljanja, što i nije bilo pametno. A sada mu je prijetila izmišljotinama. Što su god zajednički napravili bilo je dragovoljno, čedno i lijepo - i apsolutno, apsolutno upropašteno. Samo što to Gabriel nije znao. »Molim vas, Julianne. Recite da nisam...« Razrogačio je oči, a lice mu se iskrivilo od boli. »Molim vas, recite da nisam bio... grub prema vama.« Gabriel je gotovo pozelenio od mučnine pa je drhtavom rukom podigao naočale. »Jesam li vas povrijedio?« Julia je razmatrala koliko dugo bi ga mogla držati na vatrici, ali je odlučila ne mučiti ga previše. Zatvorila je oči i zaječala. »Niste me ozlijedili. Barem ne fizički. Samo ste željeli nekoga da vas stavi u krevet i da vam pravi društvo. Zapravo, preklinjali ste me da ostanem, ali kao prijatelj. Noćas ste bili mnogo veći džentlmen prema meni nego jutros, a to nešto govori. Mislim da ste bolji kad ste pijani.«

119


»Nemojte tako misliti, Julianne, nikad.« Zatresao je glavom i uzdahnuo. »Još sam pijan. Jednostavno mi je laknulo što vam nisam bio prvi.« Teško je udahnula, a Gabriel je gledao kako joj bolan izraz remeti ljepotu. »Ali vaša odjeća...« Zagledao joj se u prsa, u bradavice koje su joj se lijepo nazirale ispod njegove crne majice. Trudio se da ne bulji u nju s požudom, ali mu nije uspijevalo. »Je li to neka šala?« obrecnula se. »Na časnu riječ da se ne sjećate?« »Imam rupe u pamćenju - kad popijem, katkad ne mogu reći...« Počeo je nepovezano mumljati. Julia je bila na rubu strpljenja. »Ispovraćali ste se po meni. Zato na sebi imam vašu odjeću. I nema drugog razloga, vjerujte.« Preko lica mu je prešao izraz olakšanja i bolnog priznavanja. »Oprostite«, rekao je. »I ispričavam se što sam vas uvrijedio. Nisam mislio ono što sam prije rekao, zbilja nisam. Samo me šokiralo kad sam vas tu zatekao i to kako ste bili odjeveni, mislio sam da smo mi...« Napravio je neodređen pokret rukom. »Sranje.« Gabriel je blenuo, a trudio se da obuzda temperament. »Ako itko tko ima ikakve veze sa sveučilištem dozna da ste prenoćili ovdje, moglo bi biti zla. Za oboje.« »Neću reći nikome, Gabriele. Nisam glupa usprkos tome što vi mislite o meni.« Namrštio se. »Znam da niste glupi. Ali ako Paul i Christa saznaju, onda ja...« »To vas brine? Da spasite vlastito dupe? E, pa, ne brinite. Sakrit ću to. Skinula sam vam sinoć Christu s one stvari prije nego što je došlo do toga da konzumirate vezu studentica-profesor. Trebali biste mi biti zahvalni!« Gabrielovo se lice smračilo i stisnuo je usne. »Hvala vam, gospođice Mitchell. Ali ako vas tko vidi da izlazite odavde...« Julia je uzrujano digla ruke. Zbilja je bio nevjerojatno težak. »Ako me tko vidi, reći ću da sam pala na koljena kod vašeg prvog susjeda i zarađivala novac da kupim kuskus. Sigurna sam de će mi to povjerovati.« U tren oka Gabriel ju je opet uhvatio za bradu, ovaj put mnogo snažnije. »Prestanite. Već sam vas upozorio da ne govorite takve stvari.« Julia se sledila, ali samo na trenutak; a onda mu se otela iz ruku. »Ne dirajte me!« psiknula je. Pokušala je proći mimo njega, moleći se da je ne presretne i udari, ali on je stavio ruku na kvaku i ustobočio se na vratima. »Dovraga! Samo prestanite!«- Podigao je ruku u nadi da će je zaustaviti. Ona se nagonski sagnula, pa izvila unazad. Gabrielu je bilo jasno zašto je to učinila i odmah mu je pozlilo od te pomisli. »Julianne, molim vas.« Stišao je glas na visinu najtišeg šapata i preklinjao je očima. »Neću vas udariti. Samo želim razgovarati.« Stavio je ruku na glavu i napravio grimasu. »Napravio sam strašne stvari kad nisam bio sasvim pri sebi. Bojao sam se da sam se prema vama noćas loše ponašao. Napao sam vas riječima, ali sam ljut samo na sebe. O vama imam vrlo visoko mišljenje. Vrlo visoko. Kako i ne bih? Vi ste... lijepi, nevini i dragi. Ne želim gledati kako puzite po podu kao da ste životinja ili rob, jebem mu sve. Pustite to prokleto staklo da ostane gdje je - baš me briga. Sjećate li se samoponižavajućih riječi što ste mi ih izrekli kad sam vas odvezao kući iz Vestibula? Te su me riječi progonile. Zato imajte milosti prema meni i prestanite ponižavati samu sebe.« Pročistio je grlo, dvaput. »Ne sjećam se svega što se dogodilo s gospođicom Peterson, ali se ispričavam. Bio sam glup, a vi ste me došli spasiti. Hvala vam.«

120


Polako je odložio naočale. »To što se dogodilo noćas, neće se dogoditi više nikad. Ispričavam se što sam vas ljubio. Siguran sam da je za vas bilo gnusno iskustvo da neki pijanac slini i plazi ustima po vama. Oprostite mi.« Julia je glasno grcnula, kao da je ostala bez zraka. Gabrielova isprika bila joj je bolna. Jer on se ni na trenutak nije sjećao poljupca kao što ga se sjećala ona. I to ju je razočaralo, silno. »Ah, to«, rekla je glasno. »Potpuno sam zaboravila. Nije to bilo ništa.« Gabriel je podigao obrve. Iz nekog razloga lice mu se smračilo i namrštio se. »Ništa? To je itekako bilo više nego ništa.« Buljio je nekoliko trenutaka u nju i pitao se hoće li spomenuti poruku što ju je ostavila na pladnju. »Vi ste uzrujani. Ja sam još pijan. Hajde da ovo okončamo dok ne ode još dalje.« Gutao je slogove i glas mu je bio hladan. »Zbogom, gospođice Mitchell.« Otključao je vrata i otvorio ih. »Gabriele?« Zastala je čim je ušla u hodnik i okrenula se prema njemu. »Da?« »Moram vam nešto reći.« »Recite.« Zvučalo je gadno. »Paulina je zvala noćas dok ste bili - nedostupni. I ja sam se javila.« Skinuo je naočale i počeo trljati oči. »Sranje. Što je rekla?« »Rekla mi je da sam drolja i da vas dovučem do telefona. Rekla sam da niste u mogućnosti.« »Je li rekla zašto zove?« »Nije.« »Jeste li joj rekli tko ste. Svoje ime?« Julia je odmahnula glavom. »Hvala Bogu«, promrmljao je. Smrknula se. Očekivala je da će joj se ispričati zbog Pauline. Ali nije. Zapravo, činilo se da nije bio nimalo uzrujan zbog Paulinina ponašanja, kao da ga je više brinulo je li Julia uznemirila nju nego obrnuto. Sigurno mu je ljubavnica. Julia je piljila u njega kamenim pogledom, a tijelo joj je počelo podrhtavati od bijesa. »Preklinjao si me da te slijedim - da te potražim u Paklu. Upravo sam te tamo i našla. I ostani tamo zauvijek, baš me briga.« Ustuknuo je i ponovno stavio naočale, pa stisnuo oči koje su se sada činile poput malih proreza. »O čemu to govorite?« »Ni o čemu. Završila sam s vama, profesore Emersone.« Okrenula se i krenula prema dizalu. Zbunjeno je gledao kako odlazi, a misli su mu bile mutne i neusredotočene. Koji tren kasnije potrčao je za njom. »A zašto ste onda napisali onu glupu poruku?« Osjetila je kao da joj je srce probo nožem. Uspravila je ramena i potrudila se smiriti glas. »Koju poruku?« »Vraški dobro znate koju poruku. Poruku što ste mi je ostavili u hladnjaku.« Julia je dramatski slegnula ramenima. Zgrabio ju je za lakat i okrenuo je. »Je li ovo vama igra?« »Naravno da nije! Pustite me.« Istrgnula je ruku i počela pritiskati donje dugme kako bi dozvala dizalo da dođe i izbavi je. Bila je ponižena i ljuta, osjećala se glupo i, joj, tako sitnom. Nije mu mogla dovoljno brzo uteći, sve i da je potrčala niz stube. Prišao joj je korak bliže. »Zašto ste onako potpisali poruku?« »Što vas briga?« Čuo je kako dizalo dolazi i znao je da ima tek koju sekundu da dobije odgovore na svoja pitanja. Zažmirio je, a u ušima su mu tutnjale njezine prethodne riječi. Tražila ga je u Paklu. On je preklinjao smeđookog anđela da dođe i potraži ga. Naravno da nije došla. Halucinacije ne daju odgovor na molbe.

121


A što ako Beatrice nije bila halucinacija? Što ako... Osjetio je da mu nešto kao strah plazi po koži. I opet mu je pred očima preletjelo nemoguće. Da se usredotočio, vidio bi je u svom sjećanju, ali lice joj je bilo nejasno. Naglo je otvorio oči. Zakoračila je kroz otvorena vrata i odmahnula glavom prema njemu, njegovoj smutnji, pijanstvu koje je i dalje plivalo u njegovim očima. Sve je ovisilo o tome. Mogla mu je reći ili mu je mogla zatajiti što se dogodilo među njima, kao sve dosad. Kao svih tih jebenih šest godina. Kad su se vrata počela polagano zatvarati, vidjela je da ga preplavljuje val shvaćanja. »Beatrice?« prošaptao je. »Da«, rekla je i pomaknula se tako da mu može gledati u oči dok se vrata ne zatvore. »Ja sam Beatrice. Bio si moj prvi poljubac. Zaspala sam ti u naručju u tvom predivnom voćnjaku.« Gabriel se bacio da ne dopusti da se vrata dizala zatvore. »Beatrice! Čekaj!« Bilo je prekasno. Vrata su se zatvorila na zvuk njezina imena. Bijesno je pritisnuo gumb jer je mislio da će se vrata ponovno otvoriti. »Više nisam Beatrice.« Kad se dizalo počelo polako, ali nezaustavljivo spuštati, Julia je briznula u plač. Gabriel je pritisnuo čelo i dlanove na hladan čelik vrata dizala. Što sam to učinio?

122


15

S

tari gospodin Krangel gledao je u hodnik kroz špijunku i nije vidio ništa neobično. čuo je glasove, muškarca i ženu kako se svađaju, ali nije vidio nikoga. Čak je čuo i ime - Beatrice. Ali nije se sjećao toga da se ikoji stanar na tom katu zove Beatrice. A sada, izgleda, u hodniku nije bilo nikoga. Već se tog jutra jednom odvažio izaći van - morao je svom anonimnom susjedu vratiti subotnje jutarnje novine koje su greškom dostavljene pred njegova vrata. Krangelovi nisu uzimali subotnje novine, ali gospođa Krangel patila je od demencije pa ih je uzela i dan ranije sakrila u njihovu stanu. Pomalo iznerviran što mu je kemfn u hodniku tako prekinuo subotnje jutro, Krangel je otvorio vrata i promolio staračku glavu van. Ni petnaest metara podalje vidio je čovjeka kako se naslonio na zatvorena vrata dizala. Ramena su mu podrhtavala. Gospodin Krangel istog se časa uznemirio od bijednog prizora pred sobom, ali stao je kao opčinjen. Nije prepoznao čovjeka i nije se išao upoznavati. Svakako da odrastao čovjek koji cmizdri na tridesetom katu stambene zgrade bos, tako odjeven... koji radi to što radi, nije osoba kakvu bi htio upoznati. Ljudi njegove generacije nikad ne plaču. Naravno, nikad ni ne skidaju čarape u hodniku. Osim ako nisu - čudaci. Ili žive u Kaliforniji. Gospodin Krangel hitro se povukao, zatvorio i zaključao vrata i pozvao domara u prizemlju da ga izvijesti da neki čovjek plače u hodniku, a prije toga je imao bučni kemfn sa ženom koja se zove Beatrice. Trebalo mu je pet zamornih minuta da objasni domaru što znači kemfn. Gospodin Krangel glasno se žalio zbog te činjenice i bacio je krivicu na upravu Škole okruga Toronto i njihov uzak, iritantan nastavni program.

Bio je kasni listopad, a vrijeme u Torontu već hladno. Julia je polako i utučeno išla kući, a ispod kaputića nije imala ništa toplo jer je ostavila upropašteni džemper profesora Emersona. Čvrsto je stisnula ruke uz prsa i lila suze bijesa i rezignacije. Ljudi na ulici prolazili su kraj nje i sućutno je pogledavali. Kanađani znaju biti takvi - tiho sućutni, ali pristojno distancirani. Julia im je bila zahvalna na tom suosjećanju, a još više na tome što se nitko nije zaustavio da je pita zašto plače. Jer njezina je priča i preduga i krajnje zajebana a da bi je mogla ispričati. Julia nikad nije samu sebe zapitala zašto se dobrim ljudima događaju loše stvari jer je već znala odgovor: loše se stvari događaju svima. No to nije bila izlika ni opravdanje da se zlo čini drugim ljudskim bićima. Pa ipak, sva ljudska bića imaju to zajedničko iskustvo - iskustvo patnje. Nijedno ljudsko biće ne napušta ovaj svijet a da nije prolilo suze, ili osjetilo bol, ili zagazilo u more tuge. Pa zbog čega bi njezin život bio drukčiji? Zbog čega ona trebala očekivati poseban, bolji tretman? Čak je i Majka Tereza patila, a bila je svetica. Julia se nije pokajala što je pazila na profesora kad se napio premda njezino dobro djelo nije ostalo nekažnjeno. Jer ako istinski vjerujete da dobrota nikada nije uzaludna, morate se čvrsto držati te vjere i kad vam se dobrota vrati natrag kao pljuska na lice. Bilo ju je stid što je bila tako glupa, tako blesava, tako naivna kad je mislila da će je se sjetiti nakon pijanke i da se mogu vratiti stvarima kakve su bile (ali zapravo nikad nisu) one jedne noći u voćnjaku. Julia je znala da je bila uronjena u romantičan svijet bajke bez ijedne misli o tome kakav je zaista stvaran svijet i stvaran Gabriel.

123


Ali bilo je stvarno - stara iskra je bila tu. Kad me poljubio, kad me dirao, elektricitet je i dalje bio tu. Morao ga je osjetiti - nije to sve bilo samo u mojoj glavi. Julia je brzo gurnula te misli ustranu i odlučila krenuti na novu, neemersonovsku dijetu. Vrijeme je da odrastem. Nema više bajki. Nije te se mogao sjetiti ni u rujnu, a sad još ima i Paulinu. Kad je ušla u svoju malu hobitsku rupu, dugo se tuširala i potom presvukla u najstariju i najmekšu flanelsku pidžamu - svijetloružičastu pidžamu sa sličicama gumenih patkica. Gabrielovu je majicu bacila u dno ormara da tamo ostane u zaboravu. Sklupčala se na krevetu, stisnula u naručju baršunastog zečića i zaspala, potrošena tjelesno i emocionalno. Dok je ona spavala, Gabriel je ratovao s mamurlukom i borio se protiv nagona da uroni u bocu viskija i nikad iz nje ne izroni. Nije krenuo za njom. Nije se sjurio stubama trideset katova da je presretne u predvorju. Nije ušao u drugo dizalo i istrčao za njom na ulicu da je uhvati. Ne, oteturao je nazad u stan i skljokao se na naslonjač kako bi patio od mučnine i samoprezira. Proklinjao se je što se onako grubo ponašao prema njoj, ne samo tog jutra nego još od prvog seminara u rujnu. Njegova se grubost pogoršala zbog činjenice da je tiho patila kao svetica, a da je sve vrijeme točno znala tko mu je i što bila. Kako sam mogao biti toliko slijep? Razmišljao je o trenutku kad ju je prvi put vidio. Vratio se u Selinsgrove potišten i očajan. Ali Bog je intervenirao, pravi deus ex machina. Bog mu je poslao anđela da ga izbavi iz pakla - nježna, smeđookog anđela u trapericama i tenisicama, lijepa lica i čiste duše. Dala mu je utjehu u mraku, dala mu je nadu. Kao da je gajila čistu ljubav prema njemu usprkos njegovim promašajima. Spasila me. Kao da to spasenje nije bilo dovoljno, anđeo mu se ukazao i po drugi put, istog onog dana kad je onako okrutno izgubio moćnu snagu dobrote u životu, Grace. Anđeo mu je došao na Danteov seminar, podsjetio ga na istinu i dobrotu. A on je uzvratio tako da se obrecnuo na nju i zaprijetio joj da će je izbaciti iz programa. A onda je ovog jutra bio okrutan i usporedio je s kurvom. Sada sam ja jebač anđela. Sjebao sam smeđookog anđela. Gabriel je prokleo ironiju svog imena, pa otišao u kuhinju po njezinu cedulju. Držao je u ruci njezinu divnu, nježnu poruku i uvidio vlastitu ružnoću - ne ružnoću tijela nego duše. Julianneina poruka, čak i pladanj s doručkom, bili su čista suprotnost Gabrielovu grijehu potpuno, uvjerljivo i neumoljivo. Ona to nije mogla znati, ali u tom trenutku njezine riječi od prije tjedan dana odzvanjale su istinom. Ponekad je dobrota dovoljna da prokaže zlo onakvim kakvo doista jest. Gabriel je spustio njezinu poruku na pladanj i pokrio lice rukama.

Kad se Julia napokon probudila, već je bilo prošlo deset uvečer. Zijevnula je i protegnula se. Napravila je otužnu zdjelu zobenih pahuljica, ali je jedva bila u stanju sažvakati trećinu, pa je odlučila preslušati glasovne poruke. Bila je isključila mobitel kad je protekle noći došla u Gabrielov stan jer je očekivala Paulov poziv. Nije bila raspoložena za razgovor s njim, onda ili sada, iako je znala da bi je želio pozdraviti. Naprosto je željela da je puste na miru, da vida vlastite rane kao pretučeni psić. Sada je teška srca pregledavala poruke, odlučivši izlistati najprije one najstarije, ali se namrštila jer je ustanovila da joj je ulazni pretinac pun. Inače njezin pretinac nikad nije bio pun jer jedini ljudi koji su je nazivali bijahu njezin otac, Rachel i Paul, a njihove su poruke uvijek bile kratke. »Hej, Julia, ja sam. Konferencija u subotu uvečer prošla je dobro. Donosim ti nešto s Princetona. Nešto malo, ne brini. Vjerojatno si u knjižnici i radiš. Nazovi me poslije. (Znakovita stanka...) Nedostaješ mi.« Julia je uzdahnula i izbrisala Paulovu poruku, pa prešla na sljedeću.

124


»Hej, Julia. Opet ja. Nedjelja je ujutro i trebao bih uvečer stići kući. Želiš li dase nađemo na večeri? Blizu tvog stana je sjajan lokal sa sušijem. Nazovi me. Nedostaješ mi, Zečiću.« Julia je izbrisala drugu Paulovu poruku i brzo mu napisala SMS da mu kaže da ostaje kući jer ima gripu i da se mora naspavati. Nazvat će ga kad joj bude bolje i nada se da će sretno stići kući. Nije mu rekla da joj nedostaje. Sljedeća poruka je bila mjesni broj koji nije prepoznala. »Julianne... ovaj, Julia. Gabriel je. Ja... Molim te, nemoj prekidati. Znam da sam ja posljednja osoba s kojim želiš razgovarati, ali zovem pokajnički. Zapravo, stojim na kiši pred tvojom zgradom. Brinuo sam se za tebe i želio sam vidjeti hoćeš li sretno stići kući. Volio bih da se današnje jutro može vratiti, pa da ti mogu reći da nikad nisam vidio ništa ljepše nego što je bio pogled na tebe u mojem dnevnom boravku kad si bila sretna i kad si plesala. Da sam nevjerojatno sretan što si me spasila i ostala kraj mene cijelu noć. Da sam ja idiot i da sam sjeban i da ne zaslužujem tvoju dobrotu. Nimalo. Znam, Julia, da sam te povrijedio i žalim zbog toga. (Dubok udisaj i izdisaj.) Nisam te smio jutros pustiti da odeš - ne tako. Trebao sam potrčati za tobom i preklinjati te da ostaneš. Zajebao sam, Julia. Zajebao sam. Trebao bih se osobno poniziti i to upravo sad pokušavam. Molim te, izađi van da ti se mogu ispričati. Zapravo, nemoj izlaziti - dobit ćeš upalu pluća. Samo dođi do ulaznih vrata u zgradu i slušaj me kroz ono staklo. Ostat ću tu i čekati. Ovo je broj mog mobitela...« Julia se namrštila i izbrisala poruku, a nije se čak ni potrudila zapamtiti njegov broj. I dalje je na sebi imala pidžamu s patkicama, ali je otvorila vrata stana i prošla kroz hodnik. Nije imala namjeru slušati Gabriela, samo je htjela vidjeti je li još uvijek vani na hladnoći, u mraku, na kiši. Priljubila je nos na staklo ulaznih vrata, zamaglila ga i zavirila u mrak crn kao tinta. Kiša više nije padala. Ni profesora nije bilo na vidiku. Zanimalo ju je koliko je dugo čekao. Je li do njezina stana došao pješice bez kišobrana? Leđa su joj se ukočila, ali je sebi rekla da je nije briga. Neka dobije upalu pluća. Dobro će mu doći. Prije nego što se okrenula primijetila je velik buket ljubičastih zumbula koji je stajao prislonjen na jedan od stupova na trijemu. Na njemu je bila velika ružičasta mašna na čijoj je sredini bilo nešto što je izgledalo kao Hallmarkova12 čestitka. Na omotnici je pisalo Julia. Ma nemoj, od profesora Emersona? Nisam znala da Hallmark ima čestitke na kojima piše i 'nešto za studenticu poslijediplomskog koju sam izvrijeđao nakon što sam joj rekao da je želim pomaziti, a poslije sam još povratio po njoj'. Julia se okrenula i vratila u stan. Samo je odmahivala glavom i mrmljala. Sklupčala se na krevetu uz laptop i odlučila preko interneta istražiti što piše o ljubičastim zumbulima, za slučaj da joj je Gabriel (ili njegova cvjećarica) poslao podsvjesnu poruku. Ljubičasti zumbuli simboliziraju tugu, vapaj za oprostom ili ispriku. E, moj Gabriele, da nisi bio takav gad prema meni, ne bi morao kupovati zumbule da moliš za oproštaj. Kretenu jedan najobičniji. I dalje se tresući od uzrujanosti, Julia je odložila laptop i poslušala posljednju glasovnu poruku. Bila je Gabrielova, a ostavio ju je prije dvije minute. »Julia, htio sam ti ovo reći uživo, ali ne mogu čekati. Ne mogu čekati. Nisam te jutros nazvao kurvom. Kunem se. Bila je to grozna usporedba i nisam to smio reći, ali nisam te nazvao kurvom. Prigovorio sam ti što si na koljenima. To me zbilja... užasava. Svaki put. Ti si za obožavanje i divljenje i prema tebi se treba odnositi s čašću. Nikad se ne spuštaj na koljena. Nikad na koljena, Julia, ni za koga. Što god mislila o meni, to je istina. Trebao sam se odmah ispričati za ono što ti je rekla Paulina. Upravo sam sredio stvar s njom i želim ti prenijeti njezinu ispriku. Žao joj je. Ona i ja imamo... ovaj... (kašalj)... to je komplicirano. Možda možeš

12

Hallmark Cards - američka tvrtka sa sjedištem u Kansas Cityju, SAD; najveći proizvođač čestitki u SAD-u.

125


zamisliti zašto je to zaključila, a to ima veze samo sa mnom i mojim prethodnim - ah- ponašanjem i nema nikakve veze s tobom. Zbilja mi je žao zato što te uvrijedila. To se više nikad neće dogoditi, obećavam. Hvala ti što si mi jutros skuhala čaj. Ovaj... (vrlo duga pauza) kad sam vidio pladanj što si mi ga pripremila, to mi je zbilja nešto značilo. Ne mogu to izraziti riječima, Julia, nitko mi nikad nije napravio nešto takvo. Nitko, ni Grace, ni prijateljica, ni ljubavnica, nitko. Ja... ti si bila samo dobra, ljubazna i samo si davala. A ja sam bio samo sebičan i okrutan, (pročišćava grlo...) (Glas je sada hrapav.) Molim te, Julia, moramo razgovarati o tvojoj poruci. Držim je na dlanu i ne dam da mi pobjegne. Ali postoje stvari koje ti moram objasniti, ozbiljne stvari, a nije mi ugodno ovako preko telefona. Oprosti za sve što se jutros dogodilo. Ja sam kriv i želim to ispraviti. Molim te, reci mi kako da to ispravim i ja ću to ispraviti. Nazovi me.« Julia je opet poništila poruku, ponovno nije ni pokušala sačuvati broj. Isključila je telefon i stavila ga zajedno s laptopom na stolić, pa se vratila u krevet i potrudila se da Gabrielov tužan i izmučen glas izbaci iz glave. Sutra i prekosutra Julia nije izlazila iz stana. Zapravo, sve je vrijeme provela u raznim flanelskim pidžamama i pokušavala se zabaviti glasnom glazbom i nizom već pohabanih džepnih knjiga Alexandera McCalla Smitha. Njegove edinburške priče bile su joj najdraže jer su bile vesele, pomalo tajnovite i pametne. Njegovo pisanje bilo joj je utjeha i smirivalo joj je dušu. Zbog tih je priča postajala gladna jer su se u njima spominjala tipična škotska jela kao što su zobena kaša, Walkersovi keksi i cheddar sir s otoka Mulla (ne nužno tim redom). Premda je doživjela istinsko razočaranje s Gabrielom, koje je uslijedilo odmah nakon što je cijelu noć bila u njegovu naručju, bila je odlučnija nego ikad da mu ne dopusti da je slomi. Imala je ona lomova prije, on ju je slomio. I zaklela se u srcu da nikad neće dopustiti svom duhu da se ponovno slomi. Ni zbog koga. I tako je donijela tri odluke: Prvo, neće odustati od Emersonova predavanja jer joj je trebao seminar iz Dantea da pokaže svoju kompetenciju. Drugo, neće prekinuti studij i vratiti se kao kukavica u Selinsgrove. Treće, naći će novog mentora za svoju tezu i obaviti papirologiju Emersonu iza leđa, što je prije moguće. U utorak, negdje oko ponoći napokon je uključila mobitel da vidi poruke. Opet joj je pretinac govorne pošte bio pun. Zakolutala je očima kad je vidjela, što joj više nije bilo iznenađujuće, da je prva poruka Gabrielova. Stigla je još u ponedjeljak ujutro. »Julianne... sinoć sam ti ostavio nešto pred ulaznim vratima u zgradu. Jesi li vidjela? Jesi li pročitala karticu? Molim te, pročitaj je. Uzgred, morao sam nazvati Paula Norrisa da mi da tvoj broj. Našao sam neku izliku da moram s tobom razgovarati o tvojoj tezi. Da znaš, u slučaju ako te bude pitao o tome. Jesi li znala da si kod mene zaboravila iPod? Slušao sam ga. Iznenadio sam se kad sam ustanovio da si obožavateljica benda Arcade Fire. Slušao sam Intervention premda sam se i više nego iznenadio da netko tako pribran i sretan kao ti sluša tako tragičnu pjesmu. Htio bih da mi daš priliku da ti iPod vratim osobno. Volio bih kad bi razgovarala sa mnom. Deri se na mene, psuj me. Bacaj mi što hoćeš u lice. Sve, samo ne šutnju, Julianne. Molim te. (Velik uzdah...). Samo nekoliko trenutaka tvog vremena, samo to molim. Nazovi me.« Julia je izbrisala njegovu poruku i brzo, u pidžami s uzorkom od škotskog tartana otišla pred zgradu. Uzela je kartu koja je bila pridodana buketu, iscijepala je u stotinu komada i bacila ih preko ograde u travu. Uzela je, sada već povenule zumbule, pa i njih bacila preko ograde. Onda je duboko udahnula hladan noćni zrak te utrčala unutra i za sobom zalupila vrata. Kad se smirila, poslušala je drugu poruku koja je također bila njegova. Zvao ju je tog dana poslijepodne.

126


»Julianne, jesi li znala da je Rachel na nekom zabačenom kanadskom otoku? Bez pristupa mobitelu i emailu? Morao sam zvati Richarda, zaboga, kad se nije javljala na telefon. Pokušavao sam je naći pa da ona nađe tebe jer mi odbijaš odgovoriti na poruke. Brinem se zbog tebe. Raspitujem se okolo i nitko te, čak ni Paul nije vidio danima. Poslat ću ti e-mail, ali bit će služben jer sveučilište ima pristup mom e-mail računu. Nadam se da ćeš dobiti ovu poruku prije nego ga pročitaš jer ćeš inače misliti da opet ispadam šupak. Ali nije tako, samo moram zvučati kao da pišem službeni e-mail. Ako mi budeš odgovarala, molim te da vodiš računa o tome da te e-mailove može pročitati bilo tko iz administracije. Zato pazi što pišeš. Vidimo se sutra na mom seminaru. Ako ne dođeš, zvat ću tvog tatu i zamoliti ga da te nađe. Koliko znam, ti si već u autobusu na putu natrag u Selinsgrove. Nazovi me, molim te. Još od nedjelje suzdržavam se da opet ne dođem k tebi. (Duga pauza...) Samo želim znati jesi li dobro. Dvije riječi, Julia. Samo mi pošalji SMS od dvije riječi reci da si dobro. Samo to te molim.« Julia je brzo uključila kompjuter i pogledala e-mail na adresi sveučilišta, a tamo se kao prljava bomba kočila sljedeća poruka profesora Gabriela O. Emersona. Draga gospođice Mitchell, morao bih hitno razgovarati s vama. Molim vas, kontaktirajte me što prije. Možete me nazvati na sljedeći broj: 416-555-0739 (mobitel). S poštovanjem, Profesor Gabriel O. Emerson Izvanredni profesor Odsjek za talijanske studije Centar za srednjovjekovne studije Sveučilište u Torontu Julia je izbrisala e-mail i glasovnu poruku bez razmišljanja i smjesta otipkala e-mail Paulu u kojem mu objašnjava da je bolesna pa sutra poslijepodne neće moći doći na seminar profesora Emersona i zamolila ga da proslijedi tu informaciju profesoru. Zahvalila je Paulu na njegovih nekoliko e-mailova i ispričala se što mu se ranije nije javljala, te ga pitala bi li joj volio praviti društvo i kad ozdravi otići s njom na izložbu firentinske umjetnosti u Kraljevskom muzeju u Ontariju. Sutradan je veći dio poslijepodneva sastavljala e-mail 'ispitivanja terena' profesorici Jennifer Learning na Odsjeku za filozofiju. Profesorica Learning bila je stručnjakinja za Tomu Akvinskog, a zanimala se i za Dantea. Premda je Julia nije osobno poznavala, Paul je bio na njezinu kolegiju i veoma mu se dopadala. Bila je mlada, duhovita i vrlo popularna među studentima - potpuna suprotnost profesoru Emersonu. Julia se nadala da će profesorica Learning razmotriti mogućnost da joj bude mentorica za magistarsku tezu i tu je nadu iznijela u svom e-mailu. Julia je poželjela razgovarati s Paulom oko tog prebacivanja i pitati ga za savjet, ali nije mogla. Znala je da će pretpostaviti da ju je Emerson izbacio i vjerojatno bi se s njime suočio oko toga. Zato je poslala e-mail profesorici Learning u nadi da će ona biti velikodušna i odgovoriti joj brzo. Te večeri Julia je ponovno provjerila glasovnu poštu i tu ju je čekala Gabrielova poruka. »Julianne, srijeda je uvečer. Nedostajala si mi na seminaru. Ti osvjetljavaš prostor, znaš, samo što si tamo. Žao mi je što ti to nisam rekao prije. Paul je rekao da si bolesna. Da ti donesem malo pileće juhice? Sladoled? Sok od naranče. Mogu naručiti i dostavu. Ne moraš me vidjeti. Molim te, daj mi da ti pomognem. Grozno se osjećam kad znam da si u svom stanu, sama i bolesna, a ja ne mogu ništa.

127


Barem znam da si na sigurnom, a ne u autobusu za nekamo. (Zastaje - pročišćava grlo.) Sjećam se kako sam te poljubio. Uzvratila si mi poljubac, Julia, znam da jesi. Zar nisi osjetila? Između nas nešto postoji. Ili je barem postojalo. Molim te, moramo razgovarati. Ne možeš očekivati od mene da znam sve o tebi, a da ne dobijem priliku da o tome razgovaramo. Imam potrebu da objasnim nekoliko stvari. Više nego nekoliko, u redu? Samo me nazovi. Molim te za taj jedan razgovor. Mislim da mi to duguješ.« Ton Gabrielova glasa iz poruke u poruku bivao je sve očajniji. Julia je isključila telefon, namjerno potisnula vlastitu urođenu empatiju. Znala je da sveučilište ima pristup njegovoj elektroničkoj pošti, ali je nije bilo briga. Trebalo je prekinuti te njegove poruke - nikad neće biti u stanju krenuti dalje ako je nastavi gnjaviti. A očito nije imao namjeru odustati uskoro. Tako je Julia otipkala e-mail i poslala ga na njegovu sveučilišnu adresu i istresla svu svoju povrijeđenost i bijes u svaku riječ: Dr. Emersone, prestanite me uznemiravati. Više vas ne želim. Čak ne želim znati tko ste vi. Ako me ne pustite na miru, bit ću prisiljena uložiti žalbu zato što me uznemiravate. A ako nazovete mog oca, to ću zaista i napraviti. Smjesta. Ako mislite da ću dopustiti da me tako nevažna stvar natjera da izađem iz programa, onda veoma griješite. Meni je potreban drugi mentor za tezu, a ne autobusna karta. S poštovanjem, gospođica Julia H. Mitchell Studentica poslijediplomskog studija Na koljenima češće nego prosječna kurva P. S. Idući tjedan vraćam stipendiju M. P. Emersona. Čestitam, profesore Abelarde. Nikad me nitko nije natjerao da se osjetim tako jeftino kao vi u nedjelju ujutro. Julia je pritisnula šalji a da nije ni provjerila je li u tipkanju napravila koju grešku i u nastupu pobune ispila dvije čašice tekile, pa zasvirala pjesmu All the Pretty Faces The Killersa. Najglasnije. Pa opet. Ako je ikada postojao trenutak Bridget Jones, onda je to bio taj. Julia je zgrabila četkicu za zube iz kupaonice i počela pjevati u nju kao da je mikrofon i plesati po sobi u flanelskoj pidžami ukrašenoj pingvinima. Djelovala je prilično luckasto. I osjećala se čudno... opasno, smjelo i prkosno. U danima nakon što je Julia poslala onaj svoj bijesni e-mail, profesor Emerson prestao se javljati. Svakog dana ipak je očekivala da će joj se javiti, ali nije. Bilo je tako do sljedećeg utorka kad je dobila novu glasovnu poruku. »Julianne, bijesna si i povrijeđena - razumijem to. Ali, nemoj dopustiti da te srdžba spriječi da zadržiš nešto što si zaslužila time što si bila najbolja od svih studenata poslijediplomaca na ovogodišnjem prijemnom. Molim te, nemoj sebi uskratiti novac koji možeš iskoristiti da odeš kući i obiđeš oca samo zbog toga što sam ja ispao kreten. Oprosti što sam te doveo do toga da se osjećaš jeftino. Kad si rekla da sam Abelard, siguran sam da nisi mislila na kompliment. Ali Abelardu je doista bilo stalo do Heloise, a meni je stalo do tebe. Zato u tom smislu postoji sličnost. I on je nju povrijedio kao što sam ja povrijedio tebe. Ali istinski je žalio što ju je povrijedio. Jesi li pročitala njegova pisma? Pročitaj šesto pismo, pa ćeš vidjeti odgovara li tvom viđenju njega... i mene.

128


Stipendija nikada nije dodjeljivana jer nikad nisam našao nikoga tko je bio dovoljno poseban da je dobije, dok nisam našao tebe. Ako je vratiš, novac će sjesti na račun banke fondacije i neće koristiti nikome. Neću dopustiti da bilo tko dobije taj novac jer je on tvoj. Trudio sam se da iz zla izvučem dobro. Ali nisam uspio u tome kao što nisam uspio ni u čemu drugom. Sve što ja taknem postane kužno ili bude uništeno... (Duga stanka...) Postoji jedna stvar koju mogu učiniti za tebe, a to je da ti nađem drugog mentora za tezu. Profesorica Katherine Picton je moja prijateljica i premda je u mirovini, pristala je da se sretne s tobom da porazgovarate o mogućnosti da ona vodi tvoj projekt. To bi bila izuzetna mogućnost u mnogo čemu. Zamolila me da ti kažem da joj se obratiš izravno preko e-maila što prije na K Picton at U Toronto točka CA. Znam da je službeno prekasno da izađeš s mog seminara, iako sam siguran da to želiš. Zamolit ću jednu svoju kolegicu i vidjeti hoće li ona pristati da nadgleda tvoj rad, što će ti omogućiti da imaš dovoljno bodova za diplomu, čak i ako odeš s mog kolegija. Potpisat ću obrazac o napuštanju seminara i obavit ću to s Poslijediplomskim studijima. Samo reci Paulu što želiš i zamoli ga da mi prenese poruku. Znam da ne želiš razgovarati sa mnom. (Pročišćavanje grla.) Paul je dobar čovjek. (Mucanje...) »Audentes fortuna iuvat.« (Stanka-glas se stišava i pretvara gotovo u šapat.) Žao mi je što me više ne želiš poznavati. Do kraja života ću se kajati zbog činjenice da sam protratio i svoju drugu priliku da te upoznam. I uvijek ću biti svjestan tvog odsustva. Ali, ne želim te opet gnjaviti. (Pročišćava grlo dvaput.) Zbogom, Julianne.« (Duga, duga stanka dok Gabriel napokon ne prekine vezu.) Julia je bila zaprepaštena. Zinula je i sjela s telefonom u ruci pokušavajući razmisliti o njegovoj poruci. Preslušala ju je nekoliko puta, odgonetala je, ali jedini dio kojem je spremno povjerovala bio je navod iz Vergilija, Sreća prati odvažne. Samo se profesor mogao poslužiti pokajničkim glasom kao prilikom da učvrsti svoju moć i da Juliji brzopoteznu lekciju o Peteru Abelardu. Julia je prebrodila nelagodu i odlučila je ne slijediti njegov prijedlog da pročita Abelardova pisma. Umjesto toga pozornost je usmjerila na zanimljiviji dio poruke, na spominjanje Katherine Picton. Profesorica Picton imala je sedamdeset godina, pohađala je Oxford i bila stručnjakinja za Dantea. Predavala je na Cambridgeu i Yaleu dok je nisu pozvali na Sveučilište u Torontu za voditeljicu Talijanskih studija. Bila je poznata kao stroga i briljantna, a njezina erudicija konkurirala je Marku Musi13. Julijina bi karijera uvelike uznapredovala kad bi napisala uspješnu radnju pod vodstvom profesorice Picton i to je vrlo dobro znala. Profesorice Picton mogla je Juliju poslati bilo kamo na doktorat: na Oxford, Cambridge, Harvard... Gabriel je samoinicijativno davao Juliji najveću mogućnost u životu, dar uvezan svijetlom, sjajnom vrpcom - mogućnost daleko vredniju od torbe ili stipendije M. P. Emersona. Ali što je taj dar povlačio za sobom? Iskupljenje, pomislila je Julia. Trudi se izgladiti sve loše što mi je ikad učinio... Gabriel je zamolio Katherine Picton da mu učini uslugu, zbog Julije. Professor emeritus rijetko, ako ikad, vodi nečiju doktorsku disertaciju, a kamoli magistarsku. To je bila silna usluga koju Gabriel traži vjerojatno kao protuuslugu od Katherine i za koju će se teško više moći odužiti. Sve zbog mene. Nakon što je promislila o toj novoj informaciji iz svih kutova, Julia je sve ostavila po strani ne bi li se usredotočila na jedno jedino pitanje koje joj je punilo srce sramotnim strahom. Gabriel mi govori zbogom?

13

Poznati prevoditelj Dantea na engleski jezik; uvaženi professor emeritus na Sveučilištu Indiana

129


Još je tri puta preslušala njegovu poruku s itekako mnogo samokritike pa je zaplakala i plačući zaspala. Jer, usprkos svu njezinu prkosu postojao je plamen u njoj koji je prepoznao svoju drugu polovicu u Gabrielu. I taj se plamen nije mogao ugasiti osim ako Julia nije željela ugasiti dio same sebe. Sutradan rano ujutro nazvala je Paula i predložila da se nađu prije seminara profesora Emersona. Nadala se da će joj Paul reći da je Emersonu pozlilo, da je tajanstveno otišao u Englesku ili da se razbolio od svinjske gripe i otkazao seminar do kraja semestra. Na njezinu žalost, nije rekao ništa od toga. Julia je odlučila nastaviti s pohađanjem seminara o Danteu u slučaju ako Gabriel bude imao problema pronaći joj zamjenski seminar. Naravno, ako profesorica Picton bude njezina mentorica, Julia je bila uvjerena da bi ona tolerirala to što Julia ostaje na Emersonovu seminaru narednih mjesec i pol, koliko je ostalo do kraja semestra. I tako je tog dana poslijepodne otišla u ured odsjeka da prvo pregleda svoj poštanski pretinac, a potom se trebala naći s Paulom. Malo se zbunila kad je u svom pretincu zatekla veliku podstavljenu omotnicu. Uzela ju je i primijetila da na njoj nema imena. Nije bilo adresirano na nju, a na omotnici nije bilo povratne adrese ni ikakve oznake. Uvukla je prst kroz zalijepljen preklop i brzo otvorila. Ono što je vidjela unutra - šokiralo ju je. U podstavljenoj kuverti gnijezdio se kao gavranovo krilo crn, čipkast grudnjak. Njezin grudnjak. Njezin crni čipkasti grudnjak. Njezin crni čipkasti grudnjak što ga je, nažalost, ostavila navrh Gabrielove sušilice za rublje. Gad. Julia je bila toliko ljuta da joj se tijelo počelo tresti. Kako joj se usuđuje to staviti u poštanski pretinac? Bilo tko, bilo tko je mogao stajati iza nje kad je otvarala kuvertu. Pokušava li me to on poniziti? Ili misli da je to zabavno? (Julia nije primijetila da je u omotnici bio i njezin iPod.) »Hej, ljepotice.« Skočila je u zrak i vrisnula. »Joj, nisam te htio preplašiti.« Digla je pogled prema Paulovim dobrohotnim očima i vidjela da zbunjeno gleda u nju. »Danas si nervozna. Što ti je to?« Pokazao je na omotnicu, a ruke je i dalje držao pred sobom. »Neke reklame, nevažno.« Strpala je omotnicu u novu L. L. Beanovu naprtnjaču i usiljeno se osmjehnula. »Spreman za Emersonov seminar? Mislim da će danas biti dobar.« »Ne vjerujem. Opet je loše raspoložen. Moram te upozoriti da se ne kvačiš danas s njim-već tjednima je neuračunljiv.« Paulovo je lice zadobilo vrlo ozbiljan izraz. »Ne želim ti ponavljati što se dogodilo zadnji put kad je bio takav.« Julia je zatresla kosom i nasmijala se. Zapravo, mislim da bi trebao Emersonu reći da se on ne kvači sa mnom. Bijesna sam, imam crni grudnjak i nosim tange. On je u nevolji, ne ja. »Drago mi je što ti je bolje. Zbilja sam se brinuo.« Paul je joj je uzeo ruku, raširio joj dlan i stavio joj na njega nešto hladno. Poklopio joj je prste i nježno je stisnuo. Julia je povukla ruku i otvorila prste. Na dlanu joj je stajao prekrasan srebrni prsten za ključeve s ukrašenim P koje je visjelo na prstenu kao privjesak. »Samo mi nemoj reći da ga ne želiš primiti. Znam da nemaš lijep privjesak za ključeve, a želim da znaš da sam mislio na tebe dok me nije bilo tu. Zato mi ga, molim te, nemoj vraćati.« Juliji su se zarumenjeli obrazi. »Neću ti ga vraćati«, rekla je. »Ne želim biti od onih koji nečiju dobrotu bacaju nazad u lice. Znam kako je to.« Brzo je pogledala oko sebe da provjeri jesu li sami. »Hvala ti, Paul. I ti si meni nedostajao.« Prišla mu je korak bliže i neodlučno, dok je prstima stezala ključ, ovila ruke oko njegovih širokih ramena. Pritisnula mu se licem na dugmad na košulji i zagrlila ga.

130


»Hvala ti«, uzdahnula je dok se sva gubila u njegovim mišićavim rukama. Oprezno ju je poljubio u kosu. »Nema na čemu, Zečiću.« Nisu bili svjesni toga da je izvjesni ćudljivi plavooki stručnjak za Dantea upravo s vrata prošao kraj njih žudan da otkrije je li izvjestan predmet stigao do svoje vlasnice. Skamenio se kad je pred sobom ugledao mladi par koji nešto mrmlja i čvrsto se grli. Znači, jebač anđela odigrao je potez. »Ali tko je tebi bacio tvoju dobrotu nazad u lice?« pitao ju je Paul, nesvjestan da iza njega stoji zmaj koji lagano riga vatru. Julia je zanijemila i nesvjesno ga još jače zagrlila. »Samo reci, Zečiću, i odmah ću ga srediti. Ili nju. Tko god da je.« Dok je to govorio, usne su me bile kraj njezine kose. »Znaš da si ti meni nešto posebno? Ako ti ikad bude što trebalo, samo pitaj. Bilo što. U redu?« Uzdahnula mu je na grudi. »Znam« Plavooki zmaj okrenuo se na peti i smjesta udaljio uz psovke na račun Jebača zečice i nestao u hodniku. Julia je prva prekinula zagrljaj. »Hvala ti, Paul. I hvala ti za ovo.« Podigla je privjesak i osmjehnula mu se. Neprekidno bih mogao gledati taj osmijeh, pomislio je. »Nema na čemu. Zadovoljstvo mi je.« Nedugo poslije toga ušli su u seminarsku učionicu. Julia je pomno izbjegla da joj se pogled sretne s Gabrielovim jer se meko smijala nekoj Paulovoj šali. On joj je prisno stavio ruku na leđa i poveo je prema sjedalima. U prednjem dijelu seminarske učionice Gabriel je kipio od bijesa, dugim je prstima stezao rubove govornice i nije ju puštao. Ruke k sebi, Zekojebe. Profesor je neprijateljski mjerkao Paula dok mu iznenada pogled nije pao na Julijinu naprtnjaču za knjige. Čudio se kako ju je tako uspješno dovela iz stanja raspadanja u ovo sadašnje i zašto umjesto nje ne nosi njegov dar. Zaboljela ga je ta pomisao. Je li joj Rachel rekla da sam joj ja kupio torbu? Blago je prčkao s leptirkom i namjerno privlačio pozornost na nju. Nosio ju je kao znak svog samoponiženja. Nosio ju je da privuče njezinu pozornost. Ali činilo se da nije primjećivala. Naprotiv, došaptavala se s Paulom i smijala se, a tamna joj se kosa prelijevala i obrazi joj se rumenjeli, a usne... Julia je bila još ljepša nego što mu je ostala u uspomeni. »Gospođice Mitchell, trebao bih s vama razgovarati poslije seminara, molim vas.« Gabriel joj se smiješio i gledao svoje uglačane cipele vrpoljeći se. I upravo se spremao započeti seminar, kadli ga prekine tih, ali odlučan glas iz dna učionice. »Oprostite, profesore. Ne mogu. Imam hitan sastanak poslije seminara koji ne mogu odgoditi.« Julia je pogledala Paula i namignula mu. Gabriel je polako digao glavu i zagledao se u nju. Deset poslijediplomaca udahnulo je kao jedan i pokrenulo se unazad na stolicama u strahu da bi mogao eksplodirati ili bi bodež iz njegova oka mogao doletjeti do njih i probosti ih. Izazivala ga je. I to je znao. Njezin ton, njezina i Paulova tjelesna blizina, način na koji je jednom rukom zabacila kosu iza ramena... Gabrielu je istog trena pozornost preuzela linija njezina vrata, njezina nježna koža, miris po vaniliji koji je prostrujao do njega ili mu je došao iz sjećanja. Htio joj je nešto reći, zahtijevati da razgovara s njim, ali je znao da to ne smije. Ako sada izgubi živce, samo će se još više udaljiti od njega i izgubit će je. Ne smije dopustiti da se to dogodi. Gabriel je zatreptao. Brzo.

131


»Naravno, gospođice Mitchell. Takve se stvari događaju. Molim vas, javite mi se e-mailom da se dogovorimo za sastanak.« Pokušao se nasmiješiti, ali je ustanovio da ne može - izvila mu se samo polovica usta, kao da je paraliziran. Julia je prebacila pogled na njega, a oči su joj bile prazne. Nije se zacrvenjela. Nije zatreptala. Samo je izgledala... prazno. Gabriel je primijetio izraz na njezinu licu kakav nikada prije nije vidio i počela ga je hvatati panika. Trudim se biti fin prema njoj, a ona me gleda kao da me nema. Zar je tako čudno što znam biti i srdačan? Da se mogu suzdržati? Paul je spustio ruku ispod stola i brzo, ali nježno, stisnuo Juliji lakat. Njegov joj je dodir skrenuo pozornost pa ga je pogledala, a on je pogledom samo sijevao na prednji dio učionice, pa na nju. Kao da se probudila iz sanjarenja. »Naravno, profesore. Drugi put.« Na to je skrenula pogled i stala bez ikakva izraza na licu čekati da seminar započne. Gabrielu je tutnjilo u glavi. Ako ne mogne s njom razgovarati danas, proći će dani, a možda i tjedni bez objašnjenja. Nije mogao čekati toliko dugo. Proždirala ga je razdvojenost od nje. Što duže čeka, to će ona biti manje prijemčiva za njegova objašnjenja. Morao je nešto poduzeti. Morao je naći načina da komunicira s njom. Odmah. »Ovaj, odlučio sam vam danas umjesto uobičajenog seminara održati predavanje. Razmatrat ćemo odnos između Dantea i Beatrice. Posebno - što se zbilo kad je Dante sreo Beatrice po drugi put, a ona ga odbila.« Julia je obuzdala dahtaj i prestravljeno ga pogledala. »Ispričajte me što ću to učiniti«, glas mu je poprimio pomirljiv ton, »ali nisam imao drugog izbora. Iskrsnuo je nesporazum s kojim se treba pozabaviti prije nego što bude kasno.« Oči su im se srele na jedan trenutak, a onda je on spustio pogled na bilješke. Naravno, bilješke mu za to predavanje nisu bile ni od kakve koristi. Juliji je srce ubrzalo. Jao, ne. Neće valjda... Gabriel je duboko udahnuo i počeo. »Beatrice Danteu predstavlja mnogo što. Najvažniji ideal ženstva i ženstvenosti. Beatrice je lijepa. Inteligentna je i šarmantna. Ima sve karakterne osobine koje po Danteovu uvjerenju krase idealnu ženu. Prvi je put sreće kad su oboje veoma mladi, odveć mladi za bilo kakvu vezu. Ne želeći ukaljati njihovu ljubav ikakvim prozaičnim ili neukusnim smetnjama, on je odlučuje obožavati smjerno, ali s distance, poštujući njezinu dob i iskustvo. Vrijeme prolazi. Ponovno se sreću. Sazrela je kao mlada dama, čak je još nadarenija i ljepša. Sada su njegovi osjećaji prema njoj snažniji, premda je oženjen drugom. Svoju ljubav pretače u poeziju i piše nekoliko soneta za Beatrice, a ne za svoju ženu. Dante ne poznaje Beatrice. Ima malo dodira s njom. Pa ipak, obožava je izdaleka. Ona umire s dvadeset četiri godine, a on je slavi u svom pisanju. U Božanstvenoj komediji, Danteovu najglasovitijem djelu, Beatrice mu pomaže da nagovori Vergilija da provede Dantea kroz Pakao jer se ona, kao jedna od iskupljenih u Raju, ne može s njime spustiti u Pakao, pa ga dočekuje i vodi kroz Čistilište u Raj. U svom današnjem predavanju želim postaviti sljedeće pitanje: gdje je bila Beatrice i što je radila između dva susreta s Danteom? On je nju čekao godinama. Znao je gdje živi. Ona je poznavala njegovu obitelj, bila je s njima u prijateljskim odnosima, vrlo prijateljskim. Ako je marila za njega, zašto mu nije pisala? Zašto nije učinila nikakav napor da stupi s njim u vezu? Mislim da je odgovor očit: njihov je odnos bio u potpunosti jednostran. Dante je mario za Beatrice, ali Beatrice nimalo nije marila za Dantea.« Julia se zamalo srušila sa stolice.

132


Ostali su studenti ustrajno pratili predavanje i zdušno bilježili iako su Paul, Julia i Christa, kojima je Dante bio blizak, nalazili malo što nova u njegovu predavanju. S izuzetkom zadnjeg ulomka koji nije imao ama baš nikakve veze ni s Danteom ni s Beatrice Portinari. Gabriel je tražio Julijin pogled i zadržao svoj na njoj zamalo predugo, pa se onda okrenuo Christi i zavodnički joj se nasmiješio. Gnjev je rastao u Juliji. Radio je to namjerno - namjerno je gledao nju, a onda svu svoju pozornost usredotočio na Christu, Golluma, da joj pokaže kako je lako može zamijeniti. Pa lijepo. Ako se želi igrati ljubomore - samo naprijed! Julia je počela tapkati po svojoj bilježnici dovoljno glasno da ga omete. Kad je Gabriel zaškiljio i oštro pogledao odakle dolazi ta buka i vidio njezinu lijevu ruku, ona je desnu spustila ispod stola i bliže Paulu te mu stisnula ruku. Paul se sav rastopio i nasmiješio joj se, a ona mu se kroz trepavice zagledala u oči. Razdvojila je usne da joj se vide zubi i uputila Paulu najljupkiji, najslađi osmijeh što ga je mogla izvesti. Napola stenjanje, napola kašalj iz prednjeg dijela učionice naveo je Paula da skine pogled s nje i zagleda se pred sebe u vrlo srdito lice profesora Emersona. Paul je smjesta izvukao ruku iz Julijine. Gabriel se sada smijuljio, pa je mirno nastavio predavanje a da nijednom nije ni zamucnuo, a onda je počeo pisati po ploči. Svi studenti poslijediplomci ostali su u šoku kad su vidjeli što je napisao.

U stvarnom životi Beatrice je bila sretna što ostavlja Dantea u Paklu jer se nije ni trudila održati obećanje. Julia je posljednja digla pogled jer se i dalje ljutila zbog onoga što se netom dogodilo. U trenutku kad je vidjela što piše, Gabriel je stajao leđima naslonjen na ploču i prekriženih ruku, a na licu je imao vrlo samodopadan izraz. Julia je odlučila tada i tu da se, sve i da je izbaci, taj podrugljiv izraz mora izbrisati s njegova lica. Smjesta. Digla je ruku i pričekala dok je ne prozove. »To je zbilja arogantno i samoživo, profesore.« Paul joj je stisnuo prstima ruku i blago je povukao. »Jesi li luda?« šapnuo joj je. Julia se nije obazirala na njega nego je nastavila.: »Zašto krivnju svaliti na Beatrice? Ona je žrtva u svemu tome. Dante ju je sreo kad je imala manje od osamnaest godina. Nije bilo moguće da budu skupa, osim ako on nije bio pedofil. Zar nam vi, profesore, govorite da je Dante pedofil?« Jedna je studentica zadahtala. Gabriel se namrštio. »Naravno ne! On je prema njoj gajio istinsku ljubav, a ta je ljubav ostala nesmanjena i za vrijeme dok su bili razdvojeni. Da ga je ikad imala hrabrosti pitati, on bi joj to rekao. Nedvosmisleno.« Julia je nagnula glavu na jednu stranu i zaškiljila. »To je malo teško povjerovati. Sve u Danteovu kasnijem životu očito se okretalo oko seksa. On se ne nije mogao drukčije odnositi prema ženi. A svakako nije sjedio sam kući u petak navečer i čekao Beatrice. Znači da sigurno nije mario za nju.« Gabriel je veoma pocrvenio u licu, pa je opustio ruke i koraknuo prema njoj. Paul je istog trena digao ruku s namjerom da skrene profesorovu pozornost na sebe, ali ga je Gabriel ignorirao i prišao još korak bliže. »Napokon, on je muškarac i treba... ovaj... društvo. Ili ako zvuči ukusnije, te su žene bile samo prijateljice od pomoći. Ništa više. Njegov poriv prema Beatrice je nesmanjen. Naprosto je očajavao čekajući je jer je bilo očito da je više nikad neće vidjeti. I to je njezina greška, ne njegova.« Milo mu se nasmiješila, a već je pripremila svoj nož. »Ako je to ljubav, ja bih odabrala mržnju. A u čemu su te prijateljice toliko od pomoći, profesore? Hmmm? To nisu prijateljice - one su družbenice sa zdjelicom. Zar prijateljica ne bi poželjela da druga osoba ima dobar život? Sretan život? A ne da trči za brzim užitkom kao stari pohotni ovisnik o seksu?«

133


Julia je vidjela kako se Gabariel stresao, ali je zanemarila njegovu reakciju i nastavila dalje. »Općenito je poznato da je Danteovo udvaranje ženama bilo anonimno i neukusno. Bio je sklon tome da pokupi ženu na tržnici mesa, vjerujem, a kad bi bilo gotovo, jednostavno ih je odbacivao. Te ne sliči na nekoga tko bi se dopao Beatrice. A da ne spominjem da je imao ljubavnicu koja se zvala Paulina.« Odjednom se deset očiju ispitivački okrenulo prema Juliji. Silovito je pocrvenjela, ali je nastavila, pomalo uzbuđena. »Ja... Našla sam jednom tekst neke žene iz Philadelphije koja je objavila dokaze o njihovoj vezi. To što Beatrice nije osjećala ljubav prema njemu i što ga je odbila poslije u životu, potpuno je opravdano. Dante je bio samoživ, okrutan i arogantan čovjek koji se prema ženama odnosio kao prema lutkama za osobnu zabavu.« U tom su se trenutku Christa i Paul pitali što se dovraga dogodilo s njihovim seminarom o Danteu jer nijedno od njih nije znalo ništa o stručnjakinji za Dantea iz Philadelphije ni o ljubavnici koja se zvala Paulina. Tiho su se zavjetovali da će od sada provoditi više vremena u knjižnici. Gabriel je gledao po učionici. »Vjerujem da mi je donekle poznata ta žena o kojoj govorite, ali ona nije iz Philadelphije. Ona je iz nekog zabitog sela u Pennsylvaniji. I ona nema pojma o čemu govori i stoga bi se trebala suzdržavati od izricanja suda.« Julia je buktjela u obrazima. »To je primjedba ad hominem. Mjesto iz kojeg dolazi ne umanjuje to o čemu govori. I Dante i njegova obitelj dolaze iz nekog beznačajnog mjesta. Makar to Dante nikad ne bi priznao.« Gabriel se malčice stresao u ramenima dok se nastojao kontrolirati. »Teško da bih Firencu četrnaestog stoljeća mogli nazvati beznačajnim mjestom. I uza sve poštovanje prema gospodi, to je bezvrijedno istraživanje. Zapravo, ići ću još dalje. Toj je ženi glava puna ničega drugog doli strašnog smeća i nema ni najmanjeg dokaza za svoja nagađanja.« »Ne bih odbacila njezine dokaze, profesore, osim ako ste spremni podrobno diskutirati o njima. I vi niste nama dali dokaz nego samo pogrdan napad«, uzvratila mu je, pa izvila obrvu i blago se stresla. Paul ju je uhvatio ispod stola za ruku i stisnuo je. »Prestani«, šapnuo joj je tako tiho da ga je samo ona mogla čuti. »Smjesta.« Gabrielu je lice opet pocrvenjelo i počeo je izraženo disati. »Da je ta žena htjela znati što je Dante istinski osjećao prema Beatrice, znala bi gdje može naći odgovor. Tada ne bi blebetala o stvarima o kojima ne zna apsolutno ništa. I ne bi od sebe i Dantea pravila budale. Javno.« Christa je gledala čas profesora Emersona, čas Juliju, pa nazad. Nešto tu nije bilo u redu. Nešto definitivno nije bilo u redu, ali ona nije mogla prstom pokazati što. Odlučila je to istražiti. Gabriel se okrenuo prema ploči i počeo pisati, nastojeći se smiriti.

Dante je mislio da je to bio san. »Jezik kojim se Dante služi kad govori o prvom susretu s Beatrice ima snovitu kvalitetu. Iz raznih - ah - osobnih razloga nije vjerovao svojim osjetima. Nije bio siguran tko je ona. Zapravo, postoji jedna teorija prema kojoj je Dante mislio da je Beatrice anđeo. Kasnije, Beatrice je zbunjena jer pretpostavlja da se on u potpunosti sjeća njihova prvog susreta, a ona sama šuti o tome i ne da mu mogućnost da objasni što osjeća. Jasno, da je mislio da je Beatrice anđeo, ne bi imao nade da će se vratiti. Dante bi joj to objasnio da ga nije odbila i prije nego joj je imao priliku išta reći. Stoga ponavljam, pomanjkanje bistrine u tom momentu jest njezina mana. Ne njegova.« Christa je naglo digla ruku, a Gabriel joj je nevoljko kimnuo i veoma se napeo dok je čekao da progovori.

134


Ali Julia je progovorila prva. »Razglabanje o njihovu prvom susretu je očito nevažno jer ju je Dante zasigurno prepoznao kad ju je vidio drugi put, bilo to u snu ili ne. Zbog čega bi se onda pravio da nije?« »Nije se pravio. Bila mu je poznata, ali sada je bila odrasla, a on zbunjen i uznemiren zbog drugih stvari u životu.« Gabrielov glas bio je bolan. »Sigurna sam da je to govorio sam sebi tako da može mirno spavati noću, ako se nije napijao po lobijima i rupama u Firenci.« »Dosta, Julia.« Paul više nije šaptao. Christa se spremala upasti u razgovor, ali je Gabriel digao ruku da je utiša. »To nema veze s tim!« Brzo je udahnuo pa ispustio zrak i trudio se uzaludno smiriti emocije. Stišao je glas i piljio samo u nju i nije obraćao pozornost na to kako se Paul pomiče ne bi li mogo uskočiti između profesora i Julije ako bude potrebno. »Gospođice Mitchell, jeste li ikad bili usamljeni? Jeste li ikada bolno žudjeli za društvom, makar i samo tjelesnim i privremenim? Ponekad je to jedino što možete dobiti. I onda to uzmete i još ste zahvalni jer to prihvaćate takvim kakvo jeste jer nemate drugog izbora. Umjesto da ste tako prezrivi i samouvjereni u svojim procjenama života kakvim je Dante živio, trebali biste imati malo suosjećanja.« Gabriel je zatvorio usta jer je shvatio da je otkrio više nego što je namjeravao. Julia ga je hladno promatrala i čekala da nastavi. »Dante je bio opsjednut sjećanjem na Beatrice. I to je pogoršavalo stvari, a ne poboljšavalo, jer njoj nitko nije bio ravan. Nitko nije bio dovoljno lijep, nitko dovoljno čist, nitko ga nije dovodio do toga da osjeća ono što je s njom osjećao. Uvijek ju je želio - samo ju je očajnički želio opet pronaći. Vjerujte mi, da mu se ranije predstavila i rekla mu tko je, on bi se odrekao svega i svačega zbog nje. Istog trena.« Gabrielove su oči dobivale očajnički izraz dok su pronicale u Julijine smeđe oči. »Što je trebao učiniti, gospođice Mitchell? Hm? Poučite nas. Beatrice ga je odbila. Ostala mu je samo jedna vrijedna stvar u životu i to je bila karijera. Kad mu je i to ugrozila, što je drugo mogao? Morao ju je pustiti da ode, ali to je bio njezin izbor, ne njegov.« Julia se milo smiješila na tu njegovu govoranciju, a on je znao da dobiva. »Profesore, predavanje vam je bilo vrlo poučno. Ali svejedno imam još jedno pitanje. Znači, kažete da Paulina nije Danteova ljubavnica? Da je samo tijelo za seks?« Kroz učionicu se pronio vrlo glasan zvuk. Svi studenti poslijediplomskog studija zablenuli su se od potpunog i krajnjeg šoka kad su shvatili da je profesor Emerson slomio marker kojim je pisao po bijeloj ploči na dva dijela. Crna mu se tinta izlila po prstima kao noć bez zvijezda, a oči su mu plamtjele bijesnom modrom vatrom. To je to. To je to, u pičku materinu, pomislio je. Paul je zaštitnički povukao Juliju k sebi i okrenuo se tijelom prema profesoru kojem su se ramena počela tresti od srdžbe. »Gotovo za danas. Gospođice Mitchell, smjesta dođite u moj ured!« Profesor Emerson bijesno je strpao papire i knjige u aktovku, izišao iz učionice i za sobom zalupio vrata.

135


16

S

tudenti poslijediplomci ostali su zaprepašteni šutke sjediti u učionici. Kako većina studenata nisu bili specijalizanti za Dantea, brzo su zaboravili tu prepirku koju se gledali kao zabavnu (premda neprirodnu) raspravu. Sveučilištarci i profesori znaju biti strastveni u vezi svoga predmeta, to svi znaju. Neki, kao Julia i profesor, bijahu strastveniji od drugih. Današnji seminar bio je katastrofa, naravno, ali to nije bilo potpuno iznenađenje. Ne, mislio je Paul, nije bio bizaran kao neke stvari koje su se dogodile prethodnog semestra na seminaru o Metodama srednjovjekovne torture koji je držala profesorica Singer... koji se pretvorio u iznenađujuću aktivnu participaciju... Dok su studenti polako shvaćali da je film o borbi u čeličnom kavezu smrti kojem su svjedočili gotov i da neće biti druge runde (a ni kokica), počeli su se osipati - s izuzetkom Christe, Paula i Julije. Christa je stisnutih očiju piljila u Juliju i potom otišla za profesorom kao pokorno pače. Paul je žmirio i progunđao: »Jesi li ti odlučila počiniti samoubojstvo?« Izgledalo je kao da se Julia trese da se probudi iz sna. »Molim?« »Zašto si ga tako izazivala? A on samo traži razlog da te se riješi.« Sada je bila u stanju shvatiti samo težinu svojih tvrdnji. Kao da je bila netko drugi i bljuvala otrov i bijes bez ikakve misli o publici. A sada kad je sebi dala oduška, osjećala se kao da se ispuhala, kao usamljen i prazan balon koji je ostao nakon proslave dječjeg rođendana. Polako je počela pakirati svoje stvari i trudila se očeličiti se za to nešto što će, osjećala je, biti vrlo, vrlo neugodan razgovor u profesorovu uredu. »Mislim da ne bi trebala ići u kabinet«, rekao je Paul. »Ne želim ići.« »Onda i nemoj. Pošalji mu e-mail. Reci mu da ti je pozlilo - i da se ispričavaš.« Julia je razmišljala na trenutak o tome. A vrlo je, vrlo izazovno. I znala je da joj je jedina šansa da spasi svoju karijeru to da bude čvrsta žena, da primi svoju kaznu i da poslije toga sredi svoj život. Ako je to uopće bilo moguće. »Ne, ako ne odem u njegov ured, bit će još bjesniji. Izbacit će me. A meni treba ovaj seminar jer inače neću moći diplomirati u svibnju.« »Idem s tobom. Ili još bolje - ja ću prvi s njim razgovarati.« Paul se uspravio u svojoj punoj veličini i prekrižio ruke. »Nemoj, ti moraš ostati izvan ovoga. Idem mu se ispričati i pustiti da se izdere na mene. A kad dobije svoju zadovoljštinu, pustit će me.« »Dar i milosrđe iznuditi se ne da«, promrmljao je Paul. »I on to dobro zna. Oko čega ste se zapravo svađali? Dante nije imao ljubavnicu koja se zvala Paulina.« Julia je brzo zatreptala. »Našla sam članak o Piji de' Tolomei. Paulina joj je bio nadimak.« »Pia de' Tolomei nije bila Danteova ljubavnica. Pričalo se o ljubavnicama i nezakonitoj djeci, pa nisi potpuno pogriješila. Ali, oprosti, Julia, Emerson je bio u pravu - nitko ne vjeruje da je Pia bila Danteova ljubavnica. Nitko.« Julia je zamišljeno grizla unutarnju stranu obraza. »Ali nije mi dao da objasnim. A ja sam naprosto... pukla.« »Pukla si, istina. A da je bilo tko drugi u pitanju, navijao bih za tebe i mislio bih da je dobio što ga ide. Da se ne kurči. Ali u tvom slučaju, znao sam da će se razbjesniti.« Paul je zatresao glavom. »Daj da ja porazgovaram s njim.«

136


»Ti kod njega njega pišeš doktorsku disertaciju i ne smiješ ga naljutiti. Ako pretjera, odlazim i podnosim žalbu zbog uznemiravanja.« Paul je zabrinuta lica piljio u nju. »Ne osjećam se dobro zbog ovoga. Bijesan je.« »A što će napraviti? On je velik zločesti profesor, ja sam mala studentica na poslijediplomskom. On ima moć.« »Moć od ljudi radi svašta.« »Što bi to trebalo značiti?« Paul je promolio glavi iza vrata seminarske učionice da vidi ima li koga u hodniku. »Emerson je izopačeni jebač. Imao je vezu s profesoricom Singer, a to znači da on...« Paul je iznenada zastao i odmahnuo glavom. »To znači - što?« »Ako te bude napastovao ili te pokušavao natjerati da radiš neke stvari, reci mi i ja ću ti pomoći. Možemo uložiti žalbu.« Julia ga je prazno pogledala. »Ovdje se ne događa ništa tako opako. On je naprosto otresit profesor koji ne voli da mu se proturječi. Poslušat ću jezikovu juhu u njegovu uredu i nadam se da me neće izbaciti sa seminara.« »Nadam se da si u pravu. Sa studentima je uvijek bio profesionalan. Ali, s tobom je drugačiji.« Paul je otpratio Juliju do profesorova ureda i bez najave pokucao na vrata. Profesor Emerson je brzo otvorio, a oči su mu i dalje bile bijesne i iskrile kao svjelucavi lapis. »Što želite?« obrecnuo se na nj, a Juliju je strijeljao pogledom. »Samo minutu«, blago je rekao Paul. »Ne sada. Sutra.« »Ali profesore...« »Sutra, gospodine Norris. Ne navaljujte.« Paul je uputio Juliji veoma zabrinut pogled i usnama joj rekao: »Žao mi je.« Profesor je pričekao da Paul nestane iza ugla, pa je stao u stranu da propusti Juliju da uđe. Zatvorio je vrata za njom i otišao do prozora. Tko uđe, nek'se kani svake nade... Profesorovo lice bilo je u mraku, a obasjavala ga je samo svjetiljka sa stola. Navukao je rolete i sada se odmaknuo što je bilo moguće dalje od nje i prstima umrljanim tintom trljao oči. Julia je stavila naprtnjaču na prsa kao štit i čvrsto je držala objema rukama. Kako nije progovarao, počela se ogledati po sobi. Pogled joj se spustio na stolicu - vrlo neudobnu Ikeinu stolicu na kojoj je sjedila u rujnu za vrijeme prvog susreta s profesorom. Stolica je bila razbijena na komade i ležala je u malim savinutim dijelovima koji su bila razbacani po perzijskom tepihu. Julia je polako digla pogled s tih komada prema profesoru, pa ga opet spustila. Polomio je stolicu. Polomio je metalnu stolicu. Otvorio je oči, a ona je u njihovim modrim dubinama vidjela čudan i opasan mir. »Da ste bilo tko drugi, dao bih da vas izbace.« Julia je zadrhtala čim je čula sam ton njegova glasa. Bio je varljivo miran i blag, kao svila koja klizi po goloj koži. Ali podloga mu je bila čelična i ledena. »To je bila najodvratnije demonstracija infantilnog ponašanja što sam ga ikad vidio. Vaše ponašanje bez poštovanja apsolutno je neprihvatljivo. A povrh svega, ne mogu čak ni iskazati bijes zbog onoga što ste rekli o Paulini. Da je više nikad niste spomenuli! Je li jasno?« Julia je progutala knedlu, ali je bila odveć uzbuđena da mu odgovori. »Rekoh, je li jasno?«. vikao je bijesno. »Jest.«

137


»Samokontrola mi je na samom rubu. Bilo bi dobro da je ne gurnete preko njega. I od vas očekujem da sami vodite svoje bitke, a ne da manipulirate Paulom kako bi vas on spašavao od vaše vlastite gluposti. Ima on dovoljno svojih problema.« Julia je gledala u tepih i izbjegavala njegov pogled koji kao da je svijetlio u tami. »Mislim da ste i htjeli da se razbjesnim. Mislim da ste htjeli da se razljutim i napravim scenu tako da imate opravdanje da pobjegnete. Htjeli ste da se ponašam kao svaki izopačeni kreten koji vas je nagazio. E pa, ja nisam izopačeni kreten i neću to napraviti.« Bacila je pogleda na krš od stolice - (lijepa, švedska stolica u svom kratkom životu nikome nije učinila ništa nažao) - pa onda opet pogledala profesora. Ali se nije svađala. Jezikom je oblizao usne. »Je li ovo za vas igra? Hmmm? Da izvedimo Prokofjeva? On je Peća, ja sam vuk. Što ste onda vi - patkica?« Julia je odmahnula glavom. »To što se danas dogodilo na mom seminaru više se nikad ne smije dogoditi. Shvaćate li?« Uhvatila je kvaku iza sebe. Bila je zaključana. »Ispričat ću se pred svima na seminaru.« »I izložiti nas novim tračevima? Nećete učiniti ništa takvo. Zašto niste htjeli razgovarati sa mnom? Telefonom. Mogli smo se i naći. Mogao sam vam govoriti i kroz vrata, za Boga miloga. A umjesto toga, vi na koncu odaberete razgovarati sa mnom usred poslijediplomskog seminara!« »Stavili ste mi grudnjak u omotnicu... Mislila sam...« »Služite se glavom«, prasnuo je. »Da sam vam ga poslao poštom, ostavio bih papirnati trag. Iz toga bi se mogla izvesti još veća inkriminacija. A nisam vam htio ostaviti iPod pred vratima zgrade na onakvom pljusku. Julia je bila zbunjena njegovim očitim non sequitur, ali je odlučila ništa ne zapitkivati. »Ja sam započeo tu pizdariju jer sam promijenio svoje predavanje, ali vi ste je završili, Julianne, i to ste je završili s ekvivalentom hidrogenske bombe. E nećete mi otići sa seminara. Jasno? Nećete mi izaći iz programa. I pravit ćemo se da se taj debakl i nije dogodio i nadajmo se da su drugi studenti previše zaokupljeni vlastitim životom da nisu ništa primijetili.« Gabriel ju je fiksirao bezizražajnim pogledom. »Dođite.« Pokazao je na mjesto na tepihu. Prišla je nekoliko koraka. »Jeste li vratili stipendiju?« »Još nisam. Pročelnik Odsjeka za talijanistiku ima svinjsku gripu.« »Ali ste se dogovorili sastanak.« »Da.« »Znači, dogovorili ste sastanak, a da niste imali nimalo uviđavnosti da meni pošaljete jedan SMS kad sam očajnički pokušavao saznati gdje ste?« zarežao je. Julia je zatreptala. »Otkazat ćete taj sastanak.« »Ali, ne želim taj novac i...« »Otkazat ćete taj sastanak, uzet ćete novac i držat ćete jezik za zubima. Napravili ste krš i lom, a sada to ja moram počistiti.« Mračno ju je gledao. »Razumijete?« Julia je zadržala dah i prilično nevoljko kimnula glavom. »E-mail što ste mi ga poslali bio je sramotan, prava pljuska nakon svih poruka što sam vam ih ostavio. Jeste li ikada preslušali moje glasovne poruke? Ili ste ih jednostavno brisali?« »Preslušala sam ih.« »Preslušali ste ih, ali niste im vjerovali. I nije vam padalo na pamet da odgovorite na njih. U emailu što ste mi ga poslali upotrijebili se riječ uznemiravanje. Što ste se jebeno nadali time postići?«

138


»Ovaj... ne znam.« Gabriel je poništio jaz između njih tako što je stao na svega nekoliko centimetara od nje. »Sasvim je lako moguće da je netko već na taj e-mail stavio crvenu zastavicu. Sve i da ga izbrišem, a i jesam, svejedno ga netko može naći. E-mailovi ostaju zauvijek, Julianne. Više mi nikad nećete slati emailove. Je li to jasno?« »Jest.« »Izgleda da ste vi jedina koja me može raspaliti do krajnjih granica, zbilja do kraja.« Julia je brzo pogledala prema vratima sa željom da proleti kroz njih i pobjegne. »Pogledajte me«, dahtao je. Kad ga je pogledala u oči, nastavio je: »Morat ću nešto obaviti da popravim štetu. Već jesam obradio Christu, a sada ću se morati pozabaviti s Paulom, zahvaljujući vama. Christa je opasna, ali Paul mi je bio dobar asistent u istraživanjima.« Bio dobar asistent? »Molim vas, nemojte otpustiti Paula. Ja sam kriva što je došao ovamo. Pobrinut ću se da ne kaže ni riječi«, molila ga je. »Njega želite?« Gabrielov ton postao je leden. Julia je petljala sa svojom naprtnjačom za knjige. »Odgovorite mi.« »Pokušala sam.« »I?« »I ništa.« »Ne izgleda da je ništa kad vas ugledam u njegovu naručju kod pretinaca za poštu. Ne izgleda da je ništa kad mi on pokuca na vrata kao vitez, spreman za borbu sa mnom da vas zaštiti. Julia, zašto mi ne možete reći što želite? Ili se odazivate samo na Zečiću?« Iz Gabrielova glasa izbijala je zajedljivost. Julia je iznenađeno iskolačila oči, ali nije ništa rekla. Nije ni znala što bi rekla. »Dobro. Odustajem.« Prezrivo je mahnuo rukom prema vratima. »Neka vas ima Paul.« Julijinu je mozgu trebao trenutak-dva da naredi svojim nogama da pođu prema vratima i naposljetku je krenula. Hodala je spuštene glave i pogrbljenih ramena, poput leptira kojem su otkinuta krila. Ali zadržala je svoje mjesto na seminaru i nije izbačena. Mala utjeha za neke druge poraze što ih je upravo preživjela. Gabriel je nepomično stajao dok je ona teturala prema vratima. Dok se mučila s bravom, s usana joj se oteo jecaj. Stao je iza nje i pružio joj ruku oko struka da otvori vrata te je dodirnuo njezin lijevi bok. Kako nije ustuknula, nagnuo se bliže i prinio joj usne uhu. »Dakle, sva ova bol bila je ni za što.« Osjetila je toplinu njegova tijela iza sebe. Zračila je s njegovih prsa na njezine lopatice. Svila njegove leptirke očešala joj je kosu, prodrla kroz nju dok joj nije okrznula površinu vrata, od čega se sva naježila. »Izložili ste nas zlobnim govorkanjima ni zbog čega?« »Bili ste okrutni.« »I vi.« »Povrijedili ste me.« »I vi ste povrijedili mene. Je li osveta sve što ste sanjali da se dogodi?« Gabriel je i dalje šaptao, a njegov joj je topli dah draškao obraz. »Pretvorili ste se iz zečića u divlju mačku. Dobro, danas ste me duboko ogrebli, maco moja. Puštali ste mi krv svakom svojom riječju. Jeste li sada sretni? Sada kad ste me ponizili pred mojim studentima tako što ste im izrecitirali moje tajne grijehe? Sve je buktjelo od samodopadnosti, a vi ste upalili taj oganj.« Došao joj je usnama do uha, a od daha iz njegovih usta prošao ju je drhtaj. »Vi ste kukavica.« »Nisam kukavica.« »Vi ste ta koja odlazi.«

139


»Vi me šaljete njemu.« »Vraga vas ja šaljem! Zar radite sve što vam ljudi kažu? Gdje je sada moja divlja maca?« »Ja sam samo studentica, profesore Emersone. Vi ste taj koji ima svu moć. Vi me možete... uništiti.« »Sranje. Zar to mislite? Da je ovo demonstracija moći?« Gabriel joj je istrgnuo naprtnjaču iz napetih i zgrčenih prstiju i bacio je ustranu. Okrenuo ju je i uhvatio za lice i prstima joj prešao po obrazu. »Mislite da bih vas upropastio? Nakon naše povijesti?« »Nisam od onih koji imaju problema sa sjećanjem. Mislite da sam sretna? Mislite da ja želim ovo? Ja sam jadna. Napokon sam vas vidjela, nakon svih tih godina, i to vas vidjela ovakva. Čak vas više ne prepoznajem!« »Nikad mi niste dali priliku! Kako sam, Julianne, dovraga mogao znati što želite kad ni ne želite sa mnom razgovarati? Jebi ga. Ništa mi ne govorite!« »Nećete me pridobiti za razgovor kad tako vičete na mene!« Usta su mu se sudarila s njezinima, strastveno, ali samo načas jer se on otkinuo od njezinih usana i šaptom joj rekao na uho. »Razgovarajte sa mnom.« Donjom je usnom izazovno pratio crtu njezina uha. Šutjela je jer je osjećala energiju između njih, kao zmiju koja se uvlači u samu sebe i guta svu sebe, srdžba i strast hrane jedno drugo. »Recite mi da me želite ili izlazite van.« Nije mu odgovorila i Gabriel se polako povukao. Bilo joj je slabo kad se udaljio i nije čak ni mislila što govori dok su joj se riječi žarko kotrljale s usana. »Nikada nisam nikoga drugog željela.« Gledao ju je u oči, a onda su se počeli ljubiti. Usne su im se čvrsto spojile, vreo dah na vreo dah, usne vlažne i glatke. Gabriel je desnom rukom milovao Juliju po obrazu i polako joj prešao preko uha, pa na stražnji dio vrata. Usnama je pokrio njezine, trljao je palčevima po koži kako bi je opustio. Usne su im skupa plovile, klizile i strujale. Nakon nekoliko trenutaka blago joj je nagnuo glavu unazad - tiha molba. Otvori mi se. Julia je izgubila dah. Kako i ne bi kad je osjećaj bio tako snažan. Okus peperminta, miris Aramisa, način na koji ju je obuzeo njegov dah. Kako nije odgovorila na njegovu molbu, Gabriel je polako promolio jezik, oprezno joj njime prešao preko gornje usne, pa ga vješto vratio u usta. Julia je duboko uzdahnula od čudna, ali intimnog osjećaja. Usisao je njezine usne između svojih, povlačio ih i draškao. Sve je to bilo tako novo, a opet čudnovato poznato. Usne, zubi, nježna igra jezika. Strast je ostala, ali srdžba je ustuknula pred žestokim elektricitetom koji je pržio i praskao oko njih kad je Julia odgovorila na njegov poziv. Vilica joj je bila napeta. Osjećao je to. Gabriel je prešao lijevom rukom s njezine jagodice do prijevoja vilice i počeo je gladiti u želji da je opusti. Kako se ona opuštala pod njegovim prstima, on je bivao sve smjeliji. Uvukao je njezinu donju usnu između svojih i prebirao po njoj vrhom jezika. Bio je to plah uvod, a onda su im se jezici sreli kao prijatelji, stidljivi i meki, a potom kao ljubavnici, senzualni i erotični. Vrelina im je eksplodirala u ustima, a tango što su ga počeli plesati kao dvoje postao je tango za jedno. Bilo je bolje nego što je Gabriel zamišljao - mnogo bolje nego u njegovim snovima i mašti. Bila je stvarna. Beatrice je bila stvarna. Dok je pritiskao usne na njezine i istraživao joj usta, u tim je trenucima mogao reći da je njegova, dušom i tijelom. Iako samo u tim trenucima. Tako drag, mislila je Julia. Tako topao. Privukla je Gabriela bliže, dok joj je on rukama mrsio kosu, vukla ga prema sebi dok se nije našla u sendviču, čvrsto stisnuta između njega i vrata, dok je njezin sitan stas pritiskao njegov visok

140


i mišićav. Gabriel je joj je stavio desnu ruku na zatiljak da je zaštiti svojim zglobovima, i glasno joj zastenjao u usta. Stenje zbog mene. Stenjanje je bilo glasno, divlje i erotično. Julia će se cijelog života sjećati tog zvuka, kao što će zapamtiti i kako je zavibrirao na njezinim usnama, pa odjeknuo u njezinim ustima. Osjetila je kako krv struji kroz nju, vrela i gusta dok joj je koža cvala pod njegovim dodirom. Nikad nije ništa željela više od toga da oko sebe osjeća njegove ruke i njegove usne na svojima. Nije bilo Paula. Ni Christe. Ni fakulteta. Samo oni. Gabriel ju je pokrio usnama, posjedovao je. Vatra se upalila iznutra kad su im se tijela zajednički pokrenula, meki prijevoji nasuprot nepopustljivu čeliku. Julia je bjesomučno uzdahnula, ali to joj nije bilo dovoljno. Zavrtjelo joj se u glavi. Gabriel se mogao zakleti da joj kroz košulju osjeća kako joj kuca srce, toliko su čvrsto bili sljubljeni. Lijevu je ruku zavukao pod rub njezine bluze da joj osjeti golu kožu na leđima. Zastenjao je kad je raširio prste preko te doline i prisvojio je. Nije trebao gledati, a da zna da je lijepa i dragocjena. Kadli... Julia je počela grcati, a disanje joj je postalo otežano i neravnomjerno. Gabriel nije želio prestati. Želio je nastaviti, odnijeti je na svoj radni stol, poleći je poleđice da završe što su započeli. Želio je istražiti svaki centimetar nje i duboko joj se zagledati u te tamne oči dok mu njezino tijelo ne oda svoje tajne. Ali razum je preuzeo stvar i usporio mu pokrete, makar ga je tijelo zaboljelo na pomisao da se moraju razdvojiti. Čvrsto ju je držao, i dalje joj štiteći glavu, pa joj je dao još tri poljupca u otvorena usta. Anđeoski nježno joj je prelazio usnama niz vrat do mjesta gdje joj počinje rame. Još jedan poljubac ispod uha, dodir jezikom, više kao obećanje negoli kao zbogom i Gabriel je prestao. Spuznuo joj je dlanovima niz ruke i smirio ih na njezinim bokovima. Palčevima je ispisivao zamršenu šaru sa željom da otvori oči i pogleda ga. Mogao se zakleti da čuje otkucaje njihovih srdaca kako odjekuju bjesomučno ali gotovo usklađenim ritmom u tišini sobe. Učinila mu je to. Začarala ga je, i dušu mu i tijelo. Promatrao ju je u čudu i još jednom nježno krenuo usnama preko njezinih blago otvornih usta. Nije mu uzvratila. Gabriel se pomno zagledao u nju, pomalo uspaničen. »Julia? Draga? Jesi li dobro?« Srce mu se presjeklo kad mu se srušila u naručje. Nije se onesvijestila. Zapravo ne. Samo je bila svladana emocijama i osjećajem da joj manjka propisan objed. Ali znala je da je on drži čvrsto u naručju. I znala je da joj milo šapće na uho. Gabriel joj je vrhovima prstiju pomilovao obraz. Kako to nije izazvalo nikakav odgovor, poljubio ju je u čelo. »Beatrice?« Julia je naglo otvorila oči. »Zašto me tako zoveš?« »Jer se tako i zoveš«, promrmljao je i sada je pomilovao po kosi. »Jesi li dobro?« Duboko je udahnula zrak pa ga brzo ispustila. »Mislim da jesam.« Opet ju je poljubio u čelo. Julia se odjednom sjetila Gabrielova bijesa i čudnog sjaja njegovih modrih očiju. »Ovo nije dobro. Vi ste moj profesor. Bit će problema.« Pokušala se othrvati iz njegova zagrljaja, ali joj nije dao. Nagnula se na vrata. »Što sam to učinila?« Podigla je drhtavu ruku na čelo. Gabriel se smrknuo i pustio je. »Razočaravate me, Julianne. Ja nisam od onih koji poljube, pa onda okolo pričaju o tome. Zaštitit ću vas, obećavam.« Podigao je njezinu naprtnjaču i stavio je na

141


rame, jednom rukom dohvatio svoju aktovku, a drugom je zagrlio oko struka, pa je privukao k sebi. »Pođite sa mnom.« »Paul me čeka.« »Tko jebe Paula.« Julia je zatreptala. »Vi ste mu samo mezimica i ništa više.« »Nisam mezimica - ja sam mu prijateljica. On mi je jedini prijatelj u Torontu.« »Ja bih vam želio biti prijatelj«, rekao je Gabriel i zagledao se u nju. »I držat ću svoju prijateljicu na oku da budem siguran kako mi neće ponovno pobjeći.« »To je... komplicirano. I opasno.« Julia je silila sebe da zaboravi na osjećaj koji ju je obuzeo kad joj je pritisnuo usne na njezine i da se usredotoči na njihov nepremostivi problem. Ali to je bilo nemoguće, pogotovo stoga što joj je sjećanje na zvukove koje je mumljao dok ju je ljubio još odjekivalo u ušima. Stenjanje. »Nije izgledalo da ste mislili da je komplicirano i opasno kad ste se šepirili po mojem stanu u mojem donjem rublju. Niste mislili da je komplicirano kad ste stavili pladanj u moj hladnjak s nečim što se može opisati samo kao ljubavno pismo. Zašto je sada kompliciranije nakon što sam vas poljubio?« »Zato što smo - razotkriveni.« Gabrielu se smrknulo lice. »Ne, nismo. Osim e-maila, jedini javni dokaz je svađa koja je, pak, otvorena za diskusiju. Teret dokazivanja na našim je protivnicima. Poreći ćemo sve.« »Zbilja to želiš?« »Ima li drugog rješenja? Osim toga, u trenutku dok je trajao seminar, veze još nije bilo.« Sagnuo se da s poda podigne prsten s ključevima. »Je li ovo tvoje?« Pružila je ruku. »Jest.« »P je Princeton? Ili je P Paul?« Gabriel se izrugivao, dok je zveckao ključevima. Julia mu je zgrabila ključeve iz ruku i strpala ih u naprtnjaču koja je bila u njegovim rukama. Nasmiješio se na njezinu reakciju. »Čekaj dok provjerim je li Paul izvukao pušku i čeka spreman pucati u vuka kako bi spasio patkicu.« Brzo je provirio u prazan hodnik. »Požuri. Ići ćemo stubama.« Povukao je Juliju kroz vrata i zaključao ih za njima. »Možeš hodati? Možemo kraćim putem kroz koledž Victoria i onda pješice Charlesovom ulicom. Ili mogu pozvati taksi«, govorio je šapatom dok joj je otvarao vrata na stubište. »Kamo me vodiš?« »Kući.« Malčice joj je laknulo. »Kući... k meni«, pojasnio joj je i prinio lice njezinu. »Mislila sam da sam te raspalila do krajnjih granica.« Gabriel je odmaknuo lice i uspravio se u punoj visini. »I raspaljuješ me. Do svih granica. Ali šest je sati, a ti skapavaš od gladi. Nema šanse da te nakon svega što se dogodilo vodim na neko javno mjesto. A ja ti ne mogu skuhati poštenu večeru kod tebe.« »Ali još si ljut. Vidim ti u očima.« »Siguran sam da se i ti ljutiš na mene. Ali, nadam se, nadići ćemo mi to. Evo sada, ma svaki put kad te pogledam, mislim samo na to da te ljubim.« Gabriel ju je pustio i poveo je niz stube. »Paul me mogao odvesti kući.«

142


»Rekoh ti - tko jebe Paula: Ti si moja Beatrice. Tebi je mjesto sa mnom.« »Gabriele, ja nisam ničija Beatrice. Ta zabluda treba prestati.« Uhvatio ju je za ruku da je zaustavi. »Nitko od nas nema monopol na zablude. Jedina nam je nada vrijeme. Nakon nekog vremena moći ćemo zaključiti tko smo uistinu i je li to realnost u kojoj oboje možemo živjeti.« »Dosta mi je tog jada za cijeli život i noćas na to stavljam točku. Sjest ćemo i razgovarati, to želim već deset dana. Ne puštam te s očiju dok se to ne dogodi. Kraj diskusije.« Julia je vidjela odlučnost na njegovu licu i shvatila je da nema svrhe raspravljati s njim. Dok ju je vodio na sporedna vrata, pa iza zgrade, izvadila je mobitel i s osjećajem krivnje poslala Paulu SMS. Rekla mu je da je u redu, da je bila odveć smetena za razgovor i da je već na putu kući. Paul je bio pored dizala i stajao izvan vidika te čekao Juliju da izađe. Jednom ili dvaput prišao je profesorovim vratima, ali nije ništa čuo. Nije se želio suprotstavljati Emersonu čekanjem pred njegovim vratima. Čim je primio poruku, smjesta je odjurio do njegova ureda. Pokucao je na Emersonova vrata, ali nije bilo odgovora. Paul je pojurio stubama i letio preko njih u nadi da će je sustići.

Gabriel i Julia ušli su u njegov stan. »Jesi li što ručala?« »Ne sjećam se.« »Julianne! A doručkovala?« »Popila sam kavu...« Opsovao je sebi u bradu. »Moraš se bolje brinuti za sebe. Nije ni čudo što si tako blijeda. Dođi.« Odveo ju je u dnevnu sobu do stolice s baršunastim naslonom i natjerao je da sjedne, pa joj nježno podigao noge i stavio ih na otoman. »Ne moram sjediti tu. Mogu sjediti u kuhinji, s tobom.« Gabriel ju je blago pogledao, pa upalio plin u kaminu. Spustio joj je ruku na glavu i maknuo kosu s lica. »Mace bi se na ovakav dan trebale skutriti kraj vatre u naslonjaču. Sigurnija si tu nego na barskom stolcu. Napravit ću ti večeru, ali moram izići van kupiti neke stvari. Hoće li biti u redu ako ostaneš sama?« »Naravno, Gabriele. Pa nisam invalid.« »Ako ti bude prevruće, pritisni prekidač i pakao će se ugasiti.« Nagnuo se i poljubio je u kosu na tjemenu, pa krenuo prema izlaznim vratima. »Obećaj da nećeš otići dok se ne vratim«, doviknuo joj je. »Obećavam.« Julia se pitala je li zbilja toliko zabrinut da bi je mogao izgubiti. Vratila se u mislima na sve što se dogodilo na predavanju i na događaje u njegovu uredu. Pitala se je li joj se bilo zavrtjelo u glavi zbog izgladnjelosti ili zbog Gabrielova poljupca. Ne bi bilo prvi put da tako djeluje na nju... Julia je na trenutak zatvorila oči dok joj je u ušima jednolično brujala vatra, pa je zaspala. Zrakom je lebdio zvuk ženskog glasa, strastven i osjećajan. Julia je prepoznala pjesmu prije nego što je otvorila oči. Gabriel je puštao Edith Piaff, Non, je ne regrette rien. Bio je to izuzetan izbor. Otvorila je oči i ugledala Gabriela kako je gleda, a izgledao je kao pali anđeo - anđeo tamne kose, s ustima stvorenim za grijeh i prodornim modrim očima. Presvukao se u crnu košulju i crne traperice, rukave je zasukao i pogledu izložio mišićave nadlaktice. »Julianne?« Nasmiješio joj se i pružio joj ruku.

143


Prihvatila ju je, a on ju je poveo u blagovaonicu. Gabriel je postavio svečan stol s bijelim stolnjakom i upalio svijeće na ukrašenim srebrnim svijećnjacima. Primijetila je dva pribora porculana, kristala i srebra, te bocu nečega što je djelovalo kao šampanjac. Na etiketi je pisalo Veuve Clicquot Ponsardin, berba 2002. »Jesi li zadovoljna?« Stao je iza nje i protrljao joj ruke. »Lijepo je«, uspjela je izgovoriti, dok je sumnjičavo pogledavala prema šampanjcu. »Onda mi dopusti.« Povukao je stolicu i pružio joj bijeli platneni ubrus. »Po drugi put pokušavam s cvijećem. Molim te, nemoj ga uništiti kao zadnji put.« Gabriel se smijuljio i pokazao na visoku, modernu vazu od stakla u kojoj je bio aranžman ljubičastih zumbula. »Ako budeš dobra, dat ću ti da pročitaš što piše na kartici«, šapnuo je dok joj je nalijevao šampanjac u čašu. Nije ju ostao gledati kako ga kuša nego je otišao u kuhinju. Pogledala je iza sebe da vidi gleda li je, pa je brzo izvadila karticu koja se gnijezdila usred cvatova. Na njoj je pisalo:

Draga Julianne, ako želiš znati što osjećam prema tebi, samo me pitaj. Tvoj, Gabriel Uglađeni gad, pomislila je Julia, a onda brzo vratila karticu na mjesto. Dok je tako sjedila s nelagodom, nekoliko joj je stvari privuklo pozornost. Gabriel je izabrao Edith Piaff za glazbu ugođaja - sada je pjevala La vie en rose. Stolnjak, pribor za jelo, šampanjac, cvijeće... nije se tako mučio za Rachel. Sve svađe i strast u njegovu uredu upalile su vatru u njihovim tijelima. A ono kako ju je ljubio... Juliju nikada nitko prije nije tako ljubio, čak ni on. Zadrhtala je kad se toga sjetila, samo od užitka. Bio je to nov osjećaj, ali nimalo neugodan. Predigra. Znala je da ju je teškom mukom prestao ljubiti jer je i sam sa sobom bio u ratu. Elektricitet između njih dvoje mogao se opipati, bio je gotovo tvaran. Znala je da je on vrlo seksualan muškarac kojem nikad ne nedostaje ženskog društva, prema njegovu vlastitom priznanju. Sada, kad ju je kušao dok je bio trijezan, želio je nju. Bilo je neodoljivo to da je žudi takav izazovan, senzualan stvor. Osjećala se kao Psiha koju žudi Eros. A nije mogla poreći privlačnost koju je osjećala prema njemu, kao što nije mogla çĥĭåŕĭŝşĭmā poreći da je sva drhtala od čežnje dok ju je ljubio. Ali Julia nije željela ništa dijeliti, zbog čega su sve romantične i seksualne okolnosti bile sporne. Odlučila je pričekati da pojedu salatu, pa će mu tada to reći. Kad je Gabriel sjeo kraj nje na vrh stola, podigao je čašu s vodom i nazdravio toj večeri. Kucnuli su se čašama, a Julia je shvatila da on ne pije šampanjac. »Nećeš Veuve Clicqout?« pitala ga je i s čuđenje otpila gutljaj. Nasmiješio joj se i zatresao glavom. »Non, seulement de l'eau ce soir. Mon ange.« Julia je zakolutala očima na to kako Gabriel govori francuski, ali samo zato što mu je izgovor bio loš. »Možda ćeš to teško povjerovati, ali ne pijem uvijek. Svejedno, ne očekujem da ti sama dovršiš ovu bocu. Ostavit ćemo je za Mimoza-koktel uz doručak.«

144


Julia je podigla obrve. Doručak? Užasno si siguran u sebe, Casanova. »Pregledao sam svoju zbirku vina i potražio berbu iz 2003., ali sam se morao zadovoljiti s 2002.« Juliji je trebao trenutak da shvati značenje te godine, a kad je to spoznala, pocrvenjela je i spustila pogled na svoje ruke. Dok su jeli salatu, Gabriel ju je gledao, ali nije ništa govorio. Nadao se nekoj glasovnoj reakciji, ali je prilično brzo pretpostavio da je bila jednostavno preplavljena svom gungulom toga dana. Nervozna je, drhti, a lice joj gori. Gabriel je s vremena na vrijeme pružao ruku i milovao je po koži na ruci da joj da sigurnost. Kad god bi im se pogledi sreli, prestajao je s drugim aktivnostima i osmjehivao joj se da je obodri, a nadao se da će je tako potaknuti na razgovor. Ali ona je samo spuštala glavu i gledala u svoj tanjur dok joj zvuci jedne pjesme nisu odzvonili u ušima. Besame, besame mucho... Gabriel je pomno promatrao Juliju. Reagirala je na glazbu, obrazi su joj se još tamnije zarumenjeli, a on je namignuo. »Sjećaš se te pjesme?« »Da.« »Govoriš španjolski?« Napeto ju je promatrao. »Nimalo.« »Šteta. Riječi su veoma lijepe.« Nasmiješio joj se pomalo tužno i skrenuo pogled. Gabriel je pjevao ili je gledao, promatrao je pokrete njezinih očiju, vrpoljenje ruku, rumen njezine kože. A kad je pjesma završila, ustao je i dao joj dug poljubac u kosu na tjemenu. Pospremio je posuđe, napunio joj do vrha čašu šampanjcem i poslužio im entree, spaghetti con limone s kaprom i tigrovskim račićima. Bila je to rijetka gozba, a Juliji najomiljenija pa se stoga iznenadila da je baš to pripremio. Možda mu je Rachel... Odmahnula je glavom. Ovo je bilo samo između s nje i Gabriela. Točka. Osim Paulinina duha koji ih oboje opsjeda... »Nisi isti čovjek koji si bio u voćnjaku«, nespretno je rekla Julia jer joj je šampanjac dao hrabrost. Gabriel je odložio vilicu na tanjur, a obrve su mu se spojile. »U pravu si - mnogo sam bolji.« Julia se gorko nasmijala. »Nemoguće! Onaj je bio ljubazan prema meni i vrlo, vrlo nježan. On nikad ne bi bio hladan i ravnodušan kao što si ti znao biti.« »Ne znaš o čemu govoriš.« Sijevnuo je očima prema njoj. »Nikad ti nisam lagao. Zašto bih onda sada počeo?« Njoj je na obrazima krenula rumen od srdžbe i buknula po cijelom licu. »Neću dati da me proguta tvoj mrak.« Gabriela je zbunilo iznenadno neprijateljstvo i bilo mu je teško jer je bio u iskušenju da je zbog toga prozove. Iznenađujuće, pak, nagnuo je glavu na stranu. Gledala ga je kako umače prst u čašu s mineralnom vodom, pa njime počinje kružiti po rubu svoje čaše, glatko i puteno. Domalo joj je kristalna čaša zapjevala u ušima. Gabriel je naglo prestao. »Misliš da mrak može progutati svjetlo? To je zanimljiva teorija. Da vidimo kako djeluje.« Mahnuo je rukom prema svijećnjacima. »Eto. Sam sam bacio malo svog mraka na te svijeće. Vidiš koliko je to bilo uspješno?« Smijuljio se, a onda se vratio jelu. »Znaš o čemu govorim! Ne budi tako prokleto ohol.« Gabrielu su potamnjele oči. »Nemam nikakvu želju da te progutam, ali neću lagati i reći da me ne privlači tvoje svjetlo. Ako sam ja tama, onda si ti zvijezde. Zapravo, prilično me obuzima la luce della tua umilitate.« »Neću ti dati da me pojebeš.« Sada se naslonio unazad na stolici, a na licu mu se ogledao šok i gađenje. Šutke je shvatio da je iskapila i posljednju čašu šampanjca.

145


»Oprosti. Jesam li to tražio od tebe?« Glas mu je bio miran i hladnokrvan, što je još više uznemirilo Juliju. Lažac. Lažac. Lijepe modre oči gore. Drsko joj se cerio i gledao je u lice preko ruba svoje čaše. Ubrusom je obrisao usne, pa joj se gotovo unio u lice. »Da sam vas htio moliti da išta učinite, gospođice Mitchell, to ne bi bilo to.« Smiješio se, sjeo nazad na stolicu i gotovo razdragano dovršio večeru bez i jedne riječi više. Julia je kipjela. Znala je da pilji u nju, osjećala je njegove oči na svom licu, ustima, ramenima koja su podrhtavala. Ništa nije moglo pobjeći tim prodornim modrim očima. Osjećala je da joj može čitati dušu, a i dalje nije skretao pogled. »Julianne«, rekao je napokon. Spustio je ruku pod stol da je uhvati za njezinu ruku i makne joj je iz krila, a pritom joj je okrznuo vrh bedra. Glas mu je bio nježan i blag, a i Julia je osjetila kako joj je toplina od njegova dodira prostrujala skroz do nožnih prstiju. »Pogledaj me.« Pokušala je izvući ruku, ali ju je čvrsto držao. »Gledaj me kad ti govorim.« Julia je polako digla pogled prema njegovim očima. Bile su manje prijeteće negoli je bio njegov glas, ali izrazito žarke. »Nikad te, nikad neću pojebati. Jasno? Anđeli se ne jebu.« »Pa što onda netko kao što si ti radi s anđelom?« Glas joj je bio malčice drhtav. »Netko kao ja bi ga pazio. Trudio se da ga bolje upozna. Pokušao najprije... da budu prijatelji, možda.« Vrpoljila se pod njegovim stiskom. »Prijatelji s povlasticama?« »Julianne...« U Gabrielovu se glasu osjećalo upozorenje. Podigao je ruku i na tren se zagledao u nju. »Je li tako teško povjerovati da te želim upoznati? Da želim sve polako?« »Da.« Ugrizao se za jezik da ne opsuje. »Meni je to novo, Julianne. Tvoja je predrasuda do neke mjere opravdana, ali nemoj namjerno iskušavati moje strpljenje.« »Oboje znamo da profesori nikad nisu prijatelji sa svojim studenticama.« »Mi možemo biti«, šapnuo je i nježno joj premjestio kosu iza ramena, usput dopuštajući sebi da joj okrzne goli vrat. »Ako to želiš.« Nije znala kako reagirati na njegov iznenadan iskaz, pa se odmaknula od njega. »Ne zavodim djevice, Julia. Tvoja je krepost sigurna od mene.« I na to je počistio posude sa stola i otišao u kuhinju. Julia je dovršila šampanjac u dva brza gutljaja. Laže. Da nisam rekla ne, bljesnuo bi svojim karakterističnim osmijehom i već bih bila gola i ležala raširenih nogu i prije nego bi mi gaćice pale na pod. A on bi vjerojatno tražio da ponovimo neku pozu s njegovih crno-bijelih fotografija. A onda bi usred stvari nazvala Paulina. Gabriel se vratio i hitro maknuo njezinu čašu i bocu šampanjaca. Nekoliko trenutaka poslije toga, donio joj je espresso, garniran s malim svitkom limunove kore. Julia se iznenadila. Bilo joj ga je teško zamisliti kako guli limun, ali svejedno, eto ga - savršen, svjež svitak limunove kore. »Hvala u Gabriele. Espresso Roma mi je najdraži.« Samodopadno ju je pogledao. »Pomislio sam da je trenutak da prijeđeš na nešto bezalkoholno dok se još nisi ispovraćala po meni.« Julia se namrgodila. Bilo joj je lijepo. Osjećala je da je malko manje inhibirana, a da još uvijek ima nadzor nad svojim radnjama. Razmišljala je. »Što si napisao na kartu? Onu koju si mi ostavio pred ulazom u zgradu?«

146


Gabriel se ukočio. »Znači, nisi pročitala?« »Bila sam ljuta.« Slegnuo je ramenima. »Onda je možda dobro što je nisi pročitala.« Okrenuo se i nestao. Julia je polako otpila malo espressa i pokušala nagađati što je moglo pisati. Sigurno je bilo nešto posve intimno kad se tako uzrujao. Pitala se jesu li komadići papira i dalje na gredici s cvijećem pred zgradom i bi li ih bila u stanju ponovno složiti. Nekoliko minuta poslije Gabriel se vratio s jednim komadom čokoladnog kolača i jednom vilicom. »Desert?« Primaknuo je svoju stolicu da joj može sjesti bliže - zapravo preblizu. »Julianne«, glas mu je zatreperio u zraku. »Znam da voliš čokoladu. Kupio sam ovo da ti ugodim.« Stavio joj je tanjurić pod nos, tek da osjeti miris. Nenamjerno je oblizala usne. Mirisalo je božanski. Posegnula je da uzme od njega vilicu, ali on ju je zgrabio za ruku. »Ne. Moraš mi dopustiti da te ja hranim.« »Pa nisam dijete.« »Onda se prestani ponašati kao da jesi. Vjeruj mi. Molim te.« Julia je okrenula lice i odmahnula glavom. Opirala se porivu da gleda kako on prinosi vilicu svojim ustima i pruža jezik da uhvati malo šećerne glazure. »Mmmmmmm. Znaš, čin hranjenja je krajnji čin brige i ljubavi... kad dijeliš sebe s nekim drugim kroz hranu.« Stavio joj je drugi zalogaj pod nos. »Razmisli o tome. Tako nas hrane na pričesti, tako nas hrane majke kad smo bebe, roditelji kad smo djeca, prijatelji na večernjim zabavama, ljubavnici kad se gostimo vlastitim tijelima... i katkad dušama. Ne želiš da te hranim? Ne želiš se gostiti mojim tijelom, ali se barem počasti mojim kolačem.« Gabriel se osmjehivao. Kako Julia nije odgovorila, svu je svoju pozornost usmjerio na desert. Namrštila se. Ako je mislio da će to odvratno izlaganje o hranidbenoj pornografiji privući njezinu pozornost i malo je zapaliti i uznemiriti dok ne postane podatna kao plastelin u ruci... ...bio je u pravu. Pogled na Gabriela kako jede čokoladni kolač bio je možda najerotičnija stvar koju je ikad vidjela. Sladio se svakom mrvicom, oblizivao usne i sugestivno olizivao vilicu nakon svakog zalogaja. Cijelo je vrijeme imao zatvorene oči, a povremeno bi zabrundao poput podivljale mačke, a taj grleni zvuk bio joj je bolno poznat. Pomicao je vilicu sporo i gipko prema tanjuru, a žile su mu se na rukama napele dok se protezao naprijed i vraćao unazad i svojim očima u blagom i jasnom ritmu pržio njezine. Nije stigao do posljednjeg zalogaja, a Julia je osjetila da joj je u sobi postalo zagušljivo vruće. Obrazi su joj gorjeli, dah joj je postao otežan, a po čelu su joj se počele stvarati graške znoja. A niže dolje... Što mi to radi? To je kao... »Julia, posljednja šansa.« Zaplesao joj je vilicom pred ustima. Pokušala je odoljeti. Okrenula se od njega, ali nekako, kad je otvorila usta da ga odbije, on joj je uklizao vilicu kroz razmaknute usne i stavio joj je u usta. »Mmmmmm«, mumljao je. Široko se smiješio i pokazivao sve svoje bijele, savršene zube. »Tako, maco moja mala.« Julia je još jače pocrvenjela i prešla prstima preko usana da pokupi posljednje mrvice. Bio je u pravu, kolač je bio slastan. »I nije bilo tako loše, je li? Vidiš kako je lijepo kad te netko tetoši?« prošaptao je. »Vidiš kako je lijepo kad te... ja tetošim?«

147


Počela se pitati je li uopće mogla odoljeti tom zavođenju. Sve misli na ono što joj je rekao o njezinoj kreposti nekim su joj čudom odletjele iz glave. Gabriel je pružio ruku i uhvatio je za zapešće, pa prinio njezine prste k svojim ustima. »Ostalo ti je malo čokolade«, nježno je govorio dok ju je gledao kroz trepavice. »Mogu li?« Julia je duboko uzdahnula. Nije sasvim znala što smjera, pa nije rekla ništa. Zločesto se nacerio zbog njezina prešutnog pristanka, a onda je uvukao njezine prste u usta, jedan po jedan i posisao ih dok im je bez žurbe jezikom kružio po vrhovima. Julia se ugrizla za usnu da potisne grcaj, a koža joj je buknula u plamen. K vragu, Gabriele. Kad je završio, zažmirila je i obrisala znoj s čela. Gabriel ju je tiho gledao, kako joj se činilo, cijelu vječnost. »Premorena si«, iznenada je obznanio i puhnuo da ugasi svijeću. »Vrijeme je za krevet.« Otvorila je oči, a on se sagnuo prema njoj. »A naš razgovor?« »Dovoljno smo se napričali za danas. Naš će razgovor biti dug i moramo mu pristupiti kad nam oboma glave budu bistre.« »Molim te, Gabriele, ne čini to.« Glas joj je bio tih i očajan. »Jedna noć. Provedi noć sa mnom, a ako budeš sutra htjela otići - neću te sprječavati.« Pažljivo ju je podigao i čvrsto privukao na svoja prsa. Julia nije ništa rekla. Bila je iscrpljena. Iscrpio ju je i njezin je otpor bio desetkovan. Možda je to bilo od šampanjca. Možda zbog drame cijelog tog dana i njihova eksplozivnog susreta u njegovu uredu. Kakvo god bilo objašnjenje, više mu se nije mogla opirati. Srce joj je već udaralo grozničavim ritmom, utroba joj se topila od vreline koja joj je plavila kroz cijelo tijelo. A još niže u utrobi, nadošlo joj je ne baš nježno komešanje od žudnje. Proždrijet će me svu, i tijelo i dušu. U njezinim je snovima uvijek Gabriel bio taj kome je dala svoje djevičanstvo. Ali ne ovako. Ne s takvim očajem u ponoru svoje utrobe i uz tu emociju što mu je sjala u očima, a ona je ne može proniknuti. Odnio ju je kroz predsoblje u svoju spavaću sobu i nježno je spustio na sredinu svoga velikog, srednjovjekovnog kreveta. Upalio je nekoliko svijeća i rasporedio ih po sobi, jednu na noćni ormarić, druge na vitrinu i na škrinju ispod slike Dantea i Beatrice. Onda je pogasio sva svjetla i otišao u kupaonicu. Julia je iskoristila priliku da pogleda crno-bijele fotografije. Ali nije ih više bilo. Zidovi su bili goli, s izuzetkom Holidayeve reprodukcije i šest kukica i komada žice koji su potvrđivali prethodno postojanje slika kojih sada nije bilo. Zašto ih je maknuo? I kada? Juliji je bilo drago što ih više nama. Pribojavala se toga kako bi joj mogle izgledati pod treperavim svjetlom svijeća dok njihove prilike sjaje iskrivljeno i sotonski u polumraku i opisuju njezinu sudbinu koja će uskoro biti zapečaćena. Gola, bezimena, bezlična, bezdušna. Samo se nadala da ona najagresivnija, šesta, neće biti ono što on zamišlja za njezin prvi put. Zar bi to želio? Hoće li to tražiti od nje? Da joj potrga odjeću, prevrne je na trbuh i ugura se u nju straga... da je čak ne gleda u oči dok joj oduzima djevičanstvo, bez poljubaca, bez ljubovanja, ništa doli pusta agresivnost i dominacija. Julia je njegove seksualne sklonosti znala samo preko tih fotografija i činjenice da je opisao ono što radi ženama kao jebanje. Disanje joj se ubrzalo od panike koja ju je preplavila. Čula je onaj poznati glas u glavi koji joj je podrugljivo govorio o jebanju poput životinja.

148


Gabriel se vratio u majici lovački zelene boje i s donjim dijelom pidžame od tartana. Kraj jedne je svijeće na noćni ormarić stavio čašu vode, povukao pokrivače i podigao Juliju tako da je može smjestiti pod plahte. Trznula se, ali se pretvarao da to nije primijetio, podigao joj je noge i privukao ih k sebi. Razvezao joj je teniske i skinuo joj čarape, nježno joj pomilovao stopala i nožne prste tako da je zastenjala i protiv svoje volje. »Opusti se, Julianne. Ne opiri se. Ovo bi trebalo biti nešto lijepo.« Mrmljao je nešto s vremena na vrijeme, više sebi nego njoj, a Julia je u jednom trenutku pomislila da je čula kako je rekao la sua immagine. Ali nije bila sigurna. Glas mu je bio tih, kao šapat ili molitva. Šutke se pitala govori li to on njoj ili Beatrice i kojim se to razuzdanim bogovima obraća. Jednako tako šutke Julia ih je, pak, preklinjala da joj pomognu da pobjegne. Molim vas, ne dajte da me proždere. »Mislim da se sjećam da su ti se svidjele one moje bokserice koledža Magdalen. U gornjoj su ti ladici, ako ih poželiš posuditi Meni više ne pristaju.« Julia je puhnula kroz nos. »One tvoje slike... one što si ih imao po zidovima. Takve stvari želiš?« Gabriel je zaustavio ruke na njezinim stopalima. »O čemu govoriš?« Očima je nervozno sijevnula prema mjestu na kojem je visjela šesta fotografija, pa ih vratila nazad na Gabriela. Nakon iznenađenja, na licu mu se mogao pročitati užas. »Naravno da ne! Kakvim me to smatraš?« Glas mu se pretvorio u tragičan, uvrijeđen šapat. »Eto, umorna si. Ne želim riskirati da te opet izgubim prije nego što porazgovaramo.« Polako joj se osmjehnuo. »Želim ti ujutro spremiti doručak s peršinom i kriškama naranče, a ne uzeti tvoje djevičanstvo. I svakako ne na takav način.« Činilo se da je zgađen. »Ja nisam barbarin.« Nije odgovorila, a on joj je uvukao noge pod pokrivač. Ušuškao ju je kao dijete, lagašno je poljubio u čelo i zagladio joj kosu s lica. »Potrudimo se oprostiti jedno drugom, hoćemo li? Oboje smo bili povrijeđeni i oboje smo protratili mnogo godina. Nemojmo više trošiti vrijeme zbog krivih zaključaka.« Ustao je i protrljao oči donjim dijelom dlana. »Sasvim je moguće da me ujutro nećeš željeti«, promrmljao je. Onda je stao u stavu mirno i nasmiješio se. »Zovi me ako ti što bude trebalo.« Dok se Julia bacala amo-tamo i prevrtala sama u krevetu, čula je Gabriela kako pušta glazbu, koja je svirala tiho, fluidno. Nije znala što to pušta, ali je uz akorde koji su oponašali slapove na koncu utonula u lak san. Kasnije te večeri Gabriel je ležao na leđima u krevetu za goste, s rukom prebačenom preko lica. Lebdio je između sna i jave, a u jednom je trenutku s lijeve strane kraj svog kreveta osjetio neki pokret. Toplo se tijelo kretalo prema njemu, pa nježno povuklo pokrivač. Tijelo se uvuklo kraj njega i čvrsto se privilo se uz njegovo. Osjetio je kako mu dugi uvojci šapću na gola prsa. Čuo je tih, zadovoljan uzdah i ruku koja je skliznula preko ruba njegovih trbušnih mišića i napokon se smirila na njima. Gabriel ju je nježno poljubio u čelo koje mu je ležalo iznad tetovaže, i pošao joj rukom ispod ramena, pa niže do donjeg dijela leđa, nesigurno pomičući prste ispod majice da dodirne meku, glatku kožu. I jamice, točno iznad vrha bokserica koje su joj bile prevelike. Toplo je tijelo još jednom uzdahnulo i pritisnulo meke usne na njegovu izraslu bradu, »Trudila sam se da ostanem tamo...«, Julijin je glas bio neodlučan, »ali nisam mogla.« »I ja sam se trudio da ne poližem čokoladu s tvojih prsta. Ali nisam mogao.« Gabrielov je glas bio veseo, ali se osjećala potka tuge. Nesvjesno je nešto promrmljala na tu opasku. »Zašto si maknuo fotografije iz sobe?« Promeškoljio joj se u naručju. »Jer me bilo stid.«

149


»Prije nije.« »To je bilo prije nego što sam odlučio dovesti anđela u svoj krevet.« Polagano, ali znatiželjno, njegove ruke milovale su joj golu kožu, istraživale nježno i čedno. Uzdasi su se miješali u tami, a dvije su duše disale kao jedna. Dva srca istodobno su zakucala čim su prepoznala jedno drugo. I dvije izmučene, sukobljene svijesti napokon su se mogle odmoriti. Samo što je otplovio u san, Gabrielu se učinilo da ju je čuo kako govori u snu - nisu to bile suvisle riječi, samo mumljanje koje je bivalo sve paničnije i kulminiralo zadihanim izgovaranjem imena koje prije nije čuo. »Simon.«

150


17

K

ad se probudila, Julia je zijevnula i protegnula se, pa pružila ruku, ali... ništa. Gabriela nije bilo, a njegov strana kreveta je bila hladna. Preplavio ju je osjećaj nelagode. To je bio stari osjećaj, zna ga već otprije. Naglo ju je obuzela mučnina. Spustila je noge na pod i kraj stolića uz krevet ugledala sitnu cedulju koja je stajala naslonjena na vinski vrč u kojem je bila voda, a u njoj kriške limuna. Poruka je bila napisana nalivperom:

Lijepa Julija, odoh kupiti nešto posebno za doručak. Molim te posluži se kupaonicom u glavnoj spavaćoj sobi, bolja je. Tu sam ostavio neke osobne stvari za tebe. Svejedno, možeš izabrati što god ti treba iz mog ormarića i garderobe. Molim te, ostani. Tvoj Gabrijel P.s. Oprosti mi na smjelosti, ali jutrošnji prizor gdje mi ti spavaš u zagrljaju najljepši je prizor koji sam ikada vidio. Hej. Kako mu to uspijeva?, pomislila je i zajapurila se u licu. Profesor svakako zna s riječima... i s cvijećem i muzikom i čokoladnim kolačem... Stavila je ruku na čelo kako bi se pribrala. Odsada joj je taj čokoladni kolač najmiliji desert. A sjećanja na to kako joj vrhove prstiju uzima u topla usta i kako vješto jezikom... Usredotoči se, Julia. Trebaš se otuširati. Po mogućnosti hladnom vodom. Brzo je popila vodu što joj ju je ostavio i lagano udarila po zubima karticom s porukom što ju je ostavio. Zadnji put kad je spavala u njegovu krevetu imala je vrlo neugodno buđenje u njegovu dnevnom boravku. Premda je prošle noći bio nježan prema njoj, brinulo ju je da bi se jutros mogao na nju okomiti. Otvorila je vrata gostinjske sobe i promolila glavu u žarkoj želji da vidi postoji li tamo bilo kakav znak života. Kad je sa zadovoljstvom ustanovila da je sama, tiho je otišla u glavnu spavaću sobu i za sobom zatvorila vrata. Uzela je svoju odjeću i otišla u veliku kupaonicu. Dobro je pazila da ne zaboravi zaključati vrata. Gabriel joj je ostavio još jednu poruku uz drugi vrč za vino u koji je ulio narančin sok. Bila je ukrašena kriškom naranče. Očito je, Gabriel ima smisla za lijepo, pomislila je. Na kartici je pisalo.

Julianne, nadam se da ćeš naći sve što ti ovdje treba. Ako ne, Rachel je netrpala vitrinu u gostinjskoj kupaonici s izvjesnim brojem raznih artikala. Molim te, posluži se. Moja ti je odjeća na raspolaganju. Molim te , uzmi i džemper jer je danas zahladilo. Tvoj

151


Gabrijel Julia je pijuckala sok od naranče i razgledavala robu pred sobom. Na vitrini su vojničkom preciznošću bile poslagane nova četkica za zube u izvornom pakiranju, pasta za zube, novi brijač (koji je pregledala, izvivši jednu obrvu), razne ženske toaletne potrepštine iz tvrtke po imenu Bliss koje su sve mirisale po vaniliji i gorkoj naranči, te spužva za tuširanje boje lavande. Je li to Gabriel zamolio Rachel da kupi te stvari za gošće? Ili je sam Gabriel bio tako ljubazan čovjek koji je slučajno čuvao nerabljene spužve za tuširanje da se nađu pri ruci. Možda se držao koda boje: lavanda za djevice, crveno za Paulinu, crno za profesoricu Singer, zeleno za Emersonove kurve... Julia je sumnjala da je ona boje lavande već bila rabljena. Djevičanska spužva za djevicu... kako primjereno. Odjednom je prekinula s takvim razmišljanima. Gabriel ju je zamolio da mu oprosti i pokušao joj, nježno, predložiti da se suzdrži od naglih zaključaka o njemu. I eto je, ishitreno donosi zaključke na osnovi spužve za tuširanje. Ogledala se oko sebe i našla bijeli ogrtač od turskog pamuka koji je visio na vratima i pored kade par ženskih papuča. Bile su joj itekako prevelike, a bile su prevelike i za Rachel. Ovaj je put Julia ograničila svoju negativnu reakciju samo na to da zakoluta očima. Trebalo joj je podosta da shvati kako se rukuje njegovim vrlo pomodnim tušem jer je imao nekoliko mogućnosti podešavanja - kao raspršivač vode za cijelo tijelo, kao vodeni pritisak, pa mlazovi različitih temperatura; bio je krajnje kompliciran. Juliju je zanimao samo veliki i središnji tuš kao tropski pljusak, čime je, naravno, upravljala posljednja poluga koju je pokrenula. Okružila se vanilijom i gorkom narančom i trudila se ne misliti na čaj Cream Earl Grey, pa je sebi postavila nekoliko veoma ozbiljnih pitanja. Sumnjala je da Gabriel želi da razgovor obave što je prije moguće. Bit će bolno. A što će ona poslije? Pokušati s njim ostati prijateljica? S kakvom svrhom? Shvatila je da se, ako se usredotoči na budućnost, nikad neće moći riješiti prošlosti, barem ne na valjan način. Stoga se odlučila usredotočiti samo na njihovo prošlo međudjelovanje, uključujući i njegovu grubost i oholost za vrijeme ovog semestra. Morao je sam sebe objasniti, a ona je to trebala odslušati bez ishitrenih zaključaka. Onda će mu reći točno što misli o njemu. Da, bit će to bolno za oboje. Rastužila se kad je shvatila da nikad nije imala zdravu romantičnu vezu, iako je jedna od stvari koje je najviše željela u životu bila da uživa u privrženosti i ljubavi. A Gabriel, usprkos činjenici da dolazi iz dobre obitelji - premda nije bio njihovo biološko dijete nego je usvojen - i tome da je inteligentan, zgodan i bogat, vjerojatno uopće nije bio u stanju biti u romantičnoj vezi. Veze njezine majke bile su daleko od normalnih i Julia je već od rane dobi svjedočila beskrajnoj paradi bezbrojnih poremećaja. Nasuprot tome, veza njezina oca s Deb Lundy bila je prilično normalna, možda tek malo previše ležerna. Brinuli su se jedno za drugo, mislila je Julia, ali je ta briga bila hladna i nevelika, kao daleka zvijezda. Gabrielova ljubav prži kao sunce, ako je on uopće u stanju ikoga voljeti. Očito da e njemu seks draži od ljubavi ili možda naprosto kombinira oboje. A što je gore - misliti da je seks ljubav ili misliti da se to dvoje može razdvojiti ili davati prednost samo seksu? Julia je pustila da topla voda tuša lije po njoj i trudila se odvojiti svoju svijest od neobjašnjiva privlačenja što ga je osjećala prema njemu. Što bi sve dala da doživi barem dio sreće kakvu su u svojem odnosu imali Grace i Richard. Imali su idealan brak. Uvijek su se ljubazno obraćali jedno drugom. I bili su tako zaljubljeni... Julia je zatvorila tuš i ubrzo je bila odjevena samo u Gabrielov ogrtač, a kovrčavu je kosu umotala debelim bijelim ručnikom. Barem je mislila da je to Gabrielov ogrtač, no nije mirisao po njemu. Nazula je papuče i otišla u spavaću sobu u lov na neku odjeću. Našla je par čarapa, bijelu

152


potkošulju, Princeton bokserice u vitrini, a sve je to izgledalo kao da će joj nekako pristajati. Dok je prilazila Gabrielovu velikom čistom ormaru-garderobi, upalila je svjetlo. Dočekao ju je red za redom pomno organizirane odjeće s tri strane. Prišla je suprotnom zidu i počela pregledavati hrpu džempera i kardigana koji su gotovo svi bili od kašmira i marke Lora Piana, uredno poslagani između drvenih pregradaka na polici. Brzo je našla džemper u britanskom stilu zelene lovačke boje što ga je i prije bila posudila i sa zadovoljstvom je primijetila da je očito vraćen u prethodno stanje. Hrabro je prinijela džemper nosu i shvatila da miriše po Aramisu i Gabrielu. Sigurno ga je nosio nakon što ga je donio iz kemijske čistionice. A tada joj je pogled zapeo za nešto sjajno. Prislonjene uza zid i napola skrivene vješalicama sa sportskim kaputima i sakoima bile su Gabrielove crno-bijele fotografije. Prepoznala je fotografiju na vrhu, bila je to peta fotografija - ona koja je bila iznad kreveta, lagano erotična i nježna. Nije se trebao sramiti ove. Julia je poželjela da su i njezina leđa tako lijepa. I nešto u njoj poželjelo je da Gabriel nju gledao kao što muškarac na toj fotografiji gleda tu ženu. Za promjenu. Brzo se vratila u kupaonicu i pogledala svoje lice u zrcalo. Izgledala je umorno. Bila je blijeda, kao inače, s tamnim krugovima ispod očiju. Te su oči bile staklaste, a na vratu su joj se pojavile vene. Izgledala je kao da je bolesna, zapravo, nakon nekoliko tjedana drame i pomanjkanja sna, kontrast između blijede puti i tamne kose nije bio od pomoći. Nije od pomoći bila ni činjenica da Rachel nije mislila na to da pripremi kozmetiku za Gabrielove gošće koje kod njega prespavaju noć. Jasno, bio je to propust s njezine strane. Nakon što se odjenula, Julia je hrabro ušla u kuhinju. Gabriela nigdje na vidiku. Strpala je prljavu odjeću u naprtnjaču i izvukla mobitel i podstavljenu omotnicu. Sjela je na jedan barski stolac i brzo pregledala govornu poštu. Čekalo ju je pet Paulovih poruka, svaka hitnija od prethodne, a sve je kulminiralo s porukom u kojoj kaže da stoji pred njezinom zgradom na Aveniji Madison i zvoni joj na vrata. Scheisse. Nije bilo načina da mu objasni što se dogodilo. Ali jednako tako nije mogla ignorirati Paula, pa je brzo smislila ispriku i poslala mu je SMS-om. Paul, zdravo, nisam čula zvono. Valjda ne radi. Emerson me izgrdio, ali neću morati izaći sa seminara. (Fiju!) Morat ću naći novog mentora. Radim na tome. Pričat ćemo poslije & hvala ti, Julia. Nadala se da će ta poruka biti dovoljna da ga zaokupi dok ne smisli bolje objašnjenje. Pretpostavila je kako će razgovarati s Gabrielom o tome pa bi morali dobro postaviti priču. Nešto što joj je Gabriel rekao prethodnog dana u vezi sa sadržajem omotnice što ju je stavio u njezin pretinac, probudilo joj je znatiželju. Otvorila ju je, stavila slušalice na uši i pretraživala glazbu do natpisa »Nedavno dodane pjesme« gdje je otkrila da je Gabriel dodao dvije. Prva pjesma bila je Prospero's Speech Loreene McKennitt. Julia je bila iznenađena kad je čula zanosni ženski glas koji pjeva stihove iz Shakespeareove Oluje: Nek me vale mile ruke Oproste od ljute muke, Pa mi svojim blagim dahom Napunite jedra mahom Inače je sav mi trud Da se svidim, uzalud. Dusi svi me ostaviše, Čarat nisam kadar više, Te mi mogu u tom jadu

153


Tek molitve lijek da dadu. Molitvom se mogu svi Izbrisati grijesi zli, Stog mi dajte odrješenje, Da steknete oproštenje14 Julia je dvaput preslušala tu pjesmu, oduševljena i jezikom i glazbom. Odavno je znala da je Gabriel strastven, Grace joj je to rekla. A Julia je osjetila njegovu žestinu za vrijeme prvog susreta kad je onako piljio u njezine oči kao da je prva žena koju je ikad vidio. »Julianne?« Tiho je kriknula i rukom pokrila usta. Pred njom je stajao Gabriel koji je u jednoj ruci držao tri vrećice, a u drugoj kiticu ljubičastih ljiljana. Znatiželjno je pogledao iPod i osmjehnuo se. I Julia se osmjehnula njemu. Kao odgovor na to, nagnuo se i, gledajući je ravno u oči, nježno joj spustio poljubac na lijevi obraz, pa na desni. Pomislila je da joj se približava ustima, pa je, kad joj je dotaknuo obraze, ostala razočarana. Kako bilo, s usana mu je sunula iskra od koje joj je srce ubrzalo otkucaje. Porumenjela je i spustila pogled na svoje ruke. »Dobro ti jutro, Julianne. Drago mi je što si ostala tu. Kako si spavala?« Gabrielov je glas bio nježan. »Spavala sam dobro - poslije.« Protegnuo je ruku iza nje da stavi namirnice i cvijeće na pult za doručak. »Kao i ja.« Nije se micao da je dodirne, ali je slijedio njezin pogled do njezinih prstiju. Julia je blago zadrhtala jer je pomislila na ono što je sinoć radio s njezinim prstima. »Je li ti hladno?« »Nije.« »Sva drhtiš.« Gabrielu su se spojile obrve pa se između njih stvorila brazda. »Uzrujana si zbog mene?« »Malo.« Povukao se u kuhinju i počeo raspakiravati namirnice. »Što si kupio?« pitala ga je i pokazala na vrećice. »Tjesteninu i peciva. Tu odmah iza ugla francuska je pekara u kojoj prave najbolji pain au chocolat u gradu. Onda sam još dolje u dućanu sa sirom kupio i malo sira, pa voće i - iznenađenje.« »Iznenađenje?« »Da?« Smiješio se i čekao. Nos joj se naborao. »Hoćeš li mi reći kakvo je to iznenađenje?« »Ako ti kažem, onda neće biti iznenađenje.« Zakolutala je očima, a on se nasmijao. »Baci«, rekao je. Julia se ukipila. Poljupčići? Gabriel je primijetio njezinu reakciju i bilo mu je jasno da nije shvatila double entendre15. Izvukao je nešto iz jedne vrećice s namirnicama i stavio na dlan desne ruke koju je držao pred sobom kao što bi netko pružio jabuku da izazove konja. Ta sličnost nije promaknula Juliji koja je sada napućila usne i gledala čokoladicu umotanu u foliju.

14

William Shakespeare Oluja, epilog što ga govori Prospero, preveo Milan Bogdanović; Zagreb,Matica hrvatska

15

dvosmisleno značenje

154


»Mislio sam da ih voliš«, rekao je, a glas mu je obojio žalac boli. »Kad ti je Antonio dao, rekla si da su ti najdraži.« »I jesu. Ali ne bih smjela primati slatkiše od muškaraca, znaš to? Mislim da si mi tu uputu dao kao smo bili u Lobbyju s Rachel.« Julia je uzela najmiliju čokoladu i žustro je razmotala i strpala u usta. »Pa ne dajem ti ja nikakve upute.« Gledala je netremice u njega dok je pohlepno jela čokoladu. »Šališ se?« »Ne.« »S kog si ti planeta? Halo, ja se zovem Gabriel i dolazim s planeta na kojem nema svjesnosti o zapovijedanju drugima.« Namrštio se. »Vrlo zabavno, Julianne.« Pročistio je grlo i potražio joj oči. »Budi ozbiljna na trenutak. Ti misliš da ti ja dajem upute?« »Gabriele, ništa drugo i ne radiš. Imaš samo jedan oblik obraćanja, a to je imperativ: učini ovo, učini to, dođi ovamo. A iznad svega, baš kao i Paul, misliš da je meni mjesto u zoološkom vrtu. Ili u knjizi za djecu.« Na puko spominjanje Paulova imena Gabriel se namrštio, a u tom mrštenju je bilo i nešto prijeteće. »Netko se morao pobrinuti u vezi onog što smo jučer doživjeli. Nastojao sam zaštiti nas oboje. I zamolio sam te da razgovaramo, Julianne. Trudio sam se ranije danima, ali si me odbila s prezirom.« »A što sam trebala? Ti si kao emocionalni vrtuljak, a ja želim sići s njega. Nikad ne znam hoćeš li biti drag i šapnuti mi nešto što će mi oduzeti dah ili ćeš reći nešto tako jebeno podlo, što će me slomiti...« Zaustavila se. Gabriel je pročistio grlo. »Ispričavam se što sam bio podao. Za to nema opravdanja.« Promrmljala je nešto sebi u bradu, a on ju je gledao. »Smatram da si - ponekad jako teška za razgovor. Nikad ne znam što misliš i otvorena si samo kad si srdita. Kao sada.« Šmrcnula je. »Nisam srdita.« »Onda malo razgovaraj sa mnom. Treba mi to.« Glas mu je ponovno bio blag. Riskirao je i počeo joj provlačiti prste kroz duge, mokre uvojke. »Mirišeš na vaniliju«, šapnuo je. »To je šampon.« »I tako ti misliš da ja samo zapovijedam?« »Da.« Gabriel je uzdahnuo. »To mi je valjda navika. Godinama sam živio sam pa sam od toga ogrubio i nisam navikao biti uviđavan. Ali, pokušat ću ubuduće paziti kako govorim. A što se tiče Paula i njegovih imena za kućne ljubimce, meni je uvredljivo što te vidi kao zeca. Zečevi na koncu završe kao entree i zato s time mora prestati. A što fali maci? Mislio sam da je to prilično... ljupko.« »Ne baš kad imaš dvadeset četiri godine i kad si sitan, a trudiš se da te na Akademiji shvaćaju ozbiljno.« »A što ako imaš dvadeset četiri godine i lijepa si, a netko ima trideset tri i predavač je na fakultetu i to ti kaže jer, zapravo, misli da si ozbiljno seksi?« Julia se odmaknula. »Ne rugaj mi se, Gabriele. To je podlo.« »Nikad ti se ne bih rugao.« Ozbiljno ju je pogledao. »Julianne, pogledaj me.« I dalje je gledala u pod. Prilično je nestrpljivo čekao da im se pogledi sretnu. »Nikad se ne bih s tobom izrugivao. I svakako ne u takvim stvarima.« Napravila je grimasu i odvratila pogled. »Ali možda je maca ljubavnička riječ.« Julia je pocrvenjela i nastavila raspakiravati namirnice. Na koncu se okrenuo prema njoj. »Puno mi je značilo što sam noćas zaspao s tobom u naručju. Hvala ti.« Izbjegla je njegov pogled. »Gledaj me, molim te«, dahtao je.

155


»Pogledi su im se sreli, a Juliju je iznenadio izraz na Gabrielovu licu. Izgledalo je kao da se brine. »Je li te stid što si mi došla u krevet?« Odmahnula je glavom. »To me podsjetilo na prvu noć kad smo bili skupa.« »I mene«, šapnula je. »Oprosti što jutros nisam bio tu kad si se probudila. Ja sam se probudio u zoru. U snu si mi izgledala kao Da Vincijeva La Scapigliata. Izgledala si vrlo vedro dok ti je onako glava počivala ma mom ramenu. Bila si vrlo, vrlo lijepa.« Nagnuo se preko kuhinjskog pulta i nježno je poljubio u čelo. »Dakle, dobro si spavala?« »Itekako. Zašto si upalio svijeće u spavaćoj sobi?« Prešao joj je palcem preko obrva. »Već si mi govorila što misliš o mraku. Želio sam da vidiš Holidayevu sliku i mene. Nisam znao kako ćeš se osjećati zbog toga što ostaješ spavati kod mene. Bojao sam se da ćeš pobjeći.« »To je, ovaj, pažljivo od tebe. Hvala ti.« Zaustavio je ruku na njezinu obrazu i zapiljio se modrim očima u njezine, a pogled mu je pržio. »Julianne, ja sam dobar ljubavnik u svakom smislu te riječi.« Kad je povukao ruku, pokušala je, gotovo zaludno povratiti dah. »Reci mi, zašto sam ti bila toliko odbojna?« »Nisi mi bila odbojna. Na prvom sam seminaru bio dekoncentriran i razdražljiv. Izgledala si mi poznato. Postavio sam ti neko pitanje tako da ti mogu vidjeti lice. Ignorirala si me i to me naljutilo. Nisam navikao da me ignoriraju.« Blago se ugrizla za usnu. »Shvaćam da to i nije neka isprika - samo dajem objašnjenje. Naprosto, kad te čovjek vidi, ti u njemu izazivaš vrlo snažne osjećaje. Nisam znao odakle dolaze, pa mi nisu bili dragi. Ta se odbojnost začas pretvorila u nešto opako. Ali moja grubost prema tebi apsolutno nije imala opravdanja.« Gabriel je pružio ruku da joj makne usnu između zuba. »Odmah poslije toga bio sam kažnjen. Scott mi je telefonirao i rekao da je Grace umrla i da je umrla šapćući moje ime jer nisam bio tamo. Rekao mi je da sam za njezinu bol na samrtnoj postelji ja kriv...« Julia ga je uzela za ruku i bez razmišljanja je poljubila. »Tako mi je žao.« Sada je svojim usnama prišao k njenima i čvrsto ih pritisnuo. Stajali su tako nepomični nekoliko trenutaka, a onda je on počeo prebacivati težinu s jedne noge na drugu. »Gladna sam«, promrmljala je kao da objašnjava njegov prijašnji signal, kad je prekinuo njihov spokoj. »Hoću li te ja hraniti?« Julia je kimnula i postalo joj je prevruće kad se sjetila kako ju je hranio prethodne večeri. »Kava s mlijekom ili espresso?« Okrenuo se prema aparatu za kavu. »S mlijekom, molim te.« Stajala je tako koji trenutak i gledala ga, a onda malo pobliže promotrila ljiljane što ih je kupio. »Hoćeš li ih, molim te, staviti u vodu. Na komodi u kuhinji imaš kristalnu vazu. Možeš maknuti sinoćnje zumbule ili ih ostavi gdje jesu.« Otišla je do ormarića i opet se zadivila ljepoti ebanovine, pa donijela praznu vazu. »Jučer sam čula glazbu. Bila je divna.« »Smiruje me klasična muzika. Nadam se da ti nije smetalo.« »Nije. Zašto si odabrao ljiljane?« »Fleur-de-lis«., rekao je jednostavno dok joj je pred nju stavljao kavu s mlijekom u šalici u pariškom stilu. »A znam da ti je ljubičasto najdraža boja.« »Moj najmiliji cvijet«, primijetila je stidljivo, rekavši to više sebi nego njemu.

156


»I moj, valjda zato što je simbol Firence. Ali za tebe, mislim, ta asocijacija ima i dublje značenje.« Zločesto joj je namignuo i počeo pripremati doručak. Julia se malčice naljutila. Znala je na što misli: ljiljan je bio simbol Marije u srednjem vijeku i asocira na djevičanstvo. Dajući joj ljiljane, Gabriel je pozdravljao njezinu krepost. A bilo je čudno da to čini mogući budući ljubavnik, pomislila je. Uostalom možda je ozbiljno mislio ono o prijateljstvu. Ponijela je cvijeće i kavu, pa otišla u blagovaonicu. Sjela je i otpila malo napitka i stala smišljati što da mu kaže. Domalo joj se pridružio s doručkom, pa sjeo na stolicu kraj nje na čelu stola. »Buon appetito.« Julia je brzo zaključila da kod Gabriela jede bolje nego što je ikad jela, osim u Italiji. Stavio je pred nju tanjur sa svježim voćem, pain au chocolat, i narezane hljepčiće sa sirom, brieom, mimoletteom i gorgonzolom. Čak im je tanjure ukrasio peršinom i kriškama naranče. Podigao je uzanu čašu sa šampanjcem i pričekao da ona učini isto. »Ovo su Belliniji, ne Mimose. Mislim da će ti se dopasti.« Kucnuli su se čašama i Julia je gucnula. Ima okus po gaziranoj breskvi, pomislila je. Iako je piće bilo je mnogo bolje od soka od naranče, svejedno se pitala zašto je ponovno odlučio piti. »Dobro ti to ide.« »Što to?« »Igra zavođenja s jelom. Sigurna sam da tvoje noćne gošće ne žele otići.« Gabriel pomalo grubo spusti vilicu na svoj tanjur i obriše usne platnenim ubrusom. »Nemam običaj zabavljati noćne gošće. A svakako to nikad ne radim ovako.« Pogledao ju je. »Mislio sam da će biti očito da si mi ti drukčija - da se prema tebi ponašam drukčije.« Odmahnuo je glavom. A možda i nije očito.« »Rekao si da ćemo razgovarati«, brzo je dodala i tako promijenila temu razgovora. »Da.« Gledao ju je na trenutak. »Imam neka pitanja koja bih ti želio postaviti, a i sam želim tebi teći neke stvari.« »Nisam pristala na inkviziciju.« »Ne bih rekao da je to inkvizicija. Nekoliko pitanja, prvenstveno zbog toga što, kad sam te prvi put sreo, nisam bio naročito pribran. Zato mi oprosti što želim razbistriti pojmove o tome što se zapravo zbilo.« Gabrielov je ton bio blago zajedljiv. Nabola je vilicom jagodu. Pa lijepo, neka pita. Imam i ja nekoliko pitanja i neće biti jako ugodna. »Prije nego što počnemo, mislim da se moramo dogovoriti oko nekih temeljnih pravila. Prvo bih želio s tobom razgovarati o prošlosti, a potom o sadašnjosti i budućnosti. Je li to u redu?« »Dogovoreno.« »I obećavam da će ono što kažeš ostati samo među nama i bit će stroga tajna. Nadam se da ćeš mi ukazati istu ljubaznost.« »Naravno.« »Želiš li ti ustanoviti neka temeljna pravila?« »Ovaj, samo to da jedno drugome govorimo istinu.« »Apsolutno. Dobro. Koliko si godina imala kad smo se prvi put sreli?« »Isto koliko i Rachel«, počela je okolišajući, a kad ju je oštro pogledao, dodala je, »sedamnaest.« »Sedamnaest?« Gabriel je nekoliko puta opsovao i potegnuo poduži gutljaj Belinnija. Bilo je očito da ga je to otkrivenje zbunilo, a nju je to i više nego iznenadilo. »Zašto si me došla vidjeti te večeri?« »Nisam. Bila sam pozvana na večeru, ali kad sam došla Rachel i Aaron su izjurili na vrata. Onda sam čula sam neke zvukove i našla tebe na trijemu.« Gabriel se očito zamislio na trenutak. »Znala si tko sam?« »Neprekidno su pričali o tebi.«

157


»Jesi li znala koliko sam bio sjeban?« »Ne. Nikad nitko nije rekao ni riječ protiv tebe, barem ne preda mnom. Čak i poslije. Govorili su samo lijepe stvari.« »Što se dogodilo sutradan ujutro?« O tom dijelu Julia nije željela razgovarati. Prečula je njegovo pitanje i počela jesti tjesteninu jer je znala da neće od nje očekivati da govori punim ustima. »To je važno, Julianne. Želim znati što se dogodilo. Sjećanje na to sutradan ujutro malo mi je zbrčkano.« Bljesnula je pogledom na njega i teško progutala. »Zbilja? E, pa daj da ti to rasvijetlim. Probudila sam se pred svitanje, sama, usred šume. Ostavio si me samu. Bilo mi je strašno pa sam pograbila deku i otišla odatle. Ali nisam se mogla sjetiti kojim smo putom tamo došli, a još je bio mrak. Histerično sam tumarala gotovo dva sata dok napokon nisam našla put ka kući tvojih roditelja.« Julia je počela drhtati. »Mislila sam da nikad neću naći put da se vratim.« »Tamo si, dakle, otišla«, dahtao je. »O čemu to govoriš?« »Nisam te ostavio.« »Pa kako onda to nazivaš?« »Mora da sam se probudio tek nešto prije tebe. Bila si mi spavala u naručju i nisam te htio buditi, ali morao sam se - olakšati. Tako sam otišao malo dalje. Onda sam stao da popušim cigaretu i naberem nam jabuke za doručak. Kad sam se vratio, više te nije bilo. Otišao sam nazad u kuću, ali te ni tamo nije bilo. Pretpostavio sam da si otišla, pa sam se popeo na kat da malo odspavam u svom starom krevetu.« »Pretpostavio si da sam otišla?« »Da.« Čvrsto ju je gledao. »Zvala sam te, Gabriele! Vikala sam.« »Nisam te čuo. Bio sam mamuran, a možda sam i odlutao malo predaleko.« »Nisi pušio kad si bio sa mnom.« Zvučala je sumnjičavo. »Ne, nisam. I nedugo poslije toga sam prestao.« »Zašto se nisi potrudio da me nađeš?« Grižnja mu je zasjenila oči, pa je skrenuo pogled. »Probudila me moja obitelj i zahtijevala da se suočim s posljedicama prethodnog dana. Pitao sam gdje je Beatrice, a Richard mi je rekao da buncam.« »A Rachel?« »Otišao sam prije nego što se ona vratila. Mjesecima poslije toga nije htjela razgovarati sa mnom.« »Nemoj mi lagati, Gabriele. Ja sam ti nazad donijela jaknu. Složila sam je i ostavila je na pokrivaču na trijemu. To je bio trag. I je li tko vidio moj bicikl?« »Ne znam što su oni vidjeli. Grace mi je dala jaknu i nitko nije spominjao tvoje ime, barem ga ja nisam prepoznao. Kao da si bila duh.« »Kako si mogao misliti da je to bio san? Nisi bio toliko pijan.« Zažmirio je i stisnuo šake. Julia je primijetila kako su mu se vene na rukama napele. Gabriel je otvorio oči, ali je pogled upro u stol. »Bio sam mamuran i zbunjen i bio sam na koki. Tras! Bio je to zvuk sudara Julijine bajke s tvrdim zidom. Iskolačila je oči i teško uzdahnula.

158


»Zar ti Rachel nije rekla što je pokrenulo tučnjavu? Kad me pokupio na aerodromu, Richard je znao da sam ne nečemu. Prije ručka je pretražio moju sobu i našao moju zalihu. Stao je pred mene, a ja sam prasnuo.« Julia je zatvorila oči i rukama pokrila lice. On je sjedio nepomično i čekao da progovori. »Kokain?« šapnula je. Gabriel se promeškoljio na stolici. »Da.« »A ja provela noć u šumi, sama s čovjekom od dvadeset sedam godina ovisnim o kokainu koji je bio odvaljen i pijan. Kakva glupača, kakva glupača!« Stisnula je zube. »Ne, Julianne, nisi ti glupača. Ja sam sjeban. Ja sam trebao voditi računa o tome da te ne vodim onamo u takvu stanju.« Polako je ispustila zrak i počela su joj se tresti ramena. »Julianne, pogledaj me.« Zatresla je glavom. »Tog sam jutra sreo tvog oca.« Julia se zablenula u njega. »Da?« »Pa znaš kako je to kad se živi u malom gradu. Priče su počele čim je Richard doveo Scotta u bolnicu, a nijedan od njih nije htio objašnjavati odakle mu ozljede. Tvoj je otac načuo nešto, pa je došao onamo da vidi može li kako pomoći.« »Nikad mi to nije spominjao.« »Richard i Grace su bili preneraženi. Siguran sam da ih je tvoj otac želio zaštititi od malograđanskih tračeva. A što se nas tiče, samo smo ti i ja znali što se dogodilo između nas...« Glas mu je zamro, a on je odmahnuo glavom. »Zašto nisi rekla Rachel?« »Bila sam traumatizirana. I ponižena.« Gabriel se trgnuo od boli. Posegnuo je za njezinom rukom, a pogledom je pržio njezin. »Zar se ne sjećaš što se dogodilo između nas?« Julia mu je odgurnula ruku. »Naravno da se sjećam! Pa to je razlog zbog čega sam sva nikakva. Ponekad mislim na tu noć i vjerujem što si govorio. Pokušavam sebe uvjeriti da si sigurno imao razloga da odeš. U drugim zgodama mislim samo na to kako si me mogao ostaviti, a mučile su me i noćne more u kojima lutam po šumi. Ali, znaš li ti što je najodvratnije? Nadala sam se da ćeš se vratiti. Godinama sam se nadala da ćeš se pojaviti na vratima i reći mi da me želiš. Jesi li mislio ozbiljno ono što si govorio o tome da si sretan što si me našao. Ili je to čista patetika?« »Nije to nikakva patetika. Slažem se da je izgledalo kao da sam te ostavio, ali kunem ti se da nisam. I vjeruj mi, da sam i na trenutak pomislio da si stvarna i da živiš u Selinsgroveu, došao bih na tvoja vrata.« Pročistio je grlo i Julia je osjetila kako trese koljenom gore-dolje ispod stola. »Ja sam ovisnik. Eto što sam. Imam potrebu kontrolirati stvari i ljude i ta potreba nikad neće prestati.« »Jesi li sada na nečemu?« »Naravno da nisam! Misliš da bih učinio takvo što?« »Ako si ovisnik, onda si ovisnik. Bila ja tu ili ne, nema nikakve razlike.« »Za mene ima.« »Ovisne osobe mogu se zakvačiti na bilo što: droge, alkohol, seks, ljude... što ako postaneš ovisan o meni?« »Već jesam ovisan o tebi, Beatrice. Samo što si ti mnogo opasnija od kokaina.« Julia je iznenađeno digla obrve. Ponovno ju je uhvatio za ruku, milujući joj vene koje su izbile na blijedu, tankom zapešću. »Ispovijedam ti se sada. Ja sam destruktivan. Ćudljiv sam. Imam lošu narav. Nešto od toga ima veze s mojom ovisnošću, a nešto s mojom - prošlošću. Jesam li pogriješio kad sam o tebi imao onako visoko mišljenje pa mi je jedino objašnjenje za tvoje postojanje bilo da si proizvod moje očajne svijesti ili kruna Božjeg stvaranja?«

159


I riječi i lice bijahu mu toliko napeti da se Julia morala odmaknuti od njega. Kombinacija njegova glasa i osjećaja dok su joj njegovi hladni dugi prsti milovali žile... Uplašila se da bi joj se koža mogla zapaliti i da će se rastrojiti i pretvoriti u hrpu pepela. »Uzimaš li droge još uvijek?« »Ne.« »Rekreacijski?« »Ne. Nakon što sam se onako odvratno ponio u Selinsgroveu, Grace me uvjerila da mi treba pomoć. Namjeravao sam se ubiti - samo mi je trebalo novaca da sredim svoje stvari. Ona noć s tobom promijenila je sve. Kad su mi rekli da tamo ne postoji nitko tko se zove Beatrice, mislio sam da si bila halucinacija ili anđeo. U svakom slučaju, pomislio sam da mi je netko, Bog valjda, ukazao milost i poslao mi te da me spasiš. Lo seme di felicita messo de Dio nell' anima ben posta.« Julia je zatvorila oči na zvuk Danteovih riječi iz Convivia. Sjeme sreće što je poslao ga Bog u dobrohotnu dušu. Gabriel je pročistio grlo. Scott je pristao na to da ne podiže optužnicu ako ja istog časa odem na liječenje. Tako me Richard istog tog dana odvezao u Philadelphiju i prijavio me u bolnicu. Kad sam prošao uvodni dio detoksikacije, vratio me u Boston i doveo na rehabilitaciju tako da budem blizu svog... posla.« Promeškoljio se na stolici. Julia je otvorila oči, a lice joj je odavalo zabrinutost. »Zašto si se htio ubiti, Gabriele?« »Ne mogu ti reći.« »Zašto ne možeš?« »Ne znam, Beatrice, što bi se dogodilo kad bih ponovno dozvao te stare demone.« »Jesi li još uvijek suicidalan?« Pročistio je grlo. »Nisam. Dio moje depresije izazvale su droge. Drugi su dio izazivali - drugi faktori u mom životu s kojima sam se pokušavao nositi. Ali znaš koliko i ja da je suicidalan onaj tko je izgubio svaku nadu. Ja sam svoju nadu našao onda kad sam našao tebe.« Oči su mu žarko gorjele i Julia je odlučila promijeniti temu razgovora. »Je li tvoja majka bila alkoholičarka?« »Jest.« »A otac?« »Ne govorim o njemu.« »Rachel mi je rekla za novac.« »To je jedina dobra stvar koja mi je došla od njega«, progunđao je Gabriel. »Nije istina«, rekla je tiho Julia. »Zašto nije?« »Zato što te on stvorio, eto zašto.« Gabrielu se lice istog časa smekšalo i poljubio joj je nadlanicu. »Je li tvoj otac bio alkoholičar?« upitala ga je. »Ne znam. Bio je direktor neke tvrtke u New Yorku, a umro je od srčanog udara. Nisam se usudio istraživati išta više o njemu.« »Jesi li ti alkoholičar?« »Nisam.« Julia je pažljivo drhtavim prstima smotala svoj platneni ubrus i odmaknula stolicu od stola. »Drago mi je što ne uzimaš droge i drago mi je što si se oporavio. Ali se ne želim vezivati uz alkoholičare. Život je prekratak da se vežeš uz takav jad.« Čvrsto se zagledao u nju i ispitivao joj oči. »Slažem se. Ali kad bi provela neko vrijeme sa mnom, vidjela bi da nisam alkoholičar. I obvezao sam se da više neću piti. Na nesreću, u zadnjih šest mjeseci napio sam se samo jednom, i baš, eto, pred tobom.«

160


»Moja mama je nekoliko puta išla na liječenje i nikad nije prekinula s tim. Što se zbiva kad se ponovno počne uzimati droga? Da ne spominjem činjenicu da imaš i utvarnu viziju Beatrice. Ja nisam ona, Gabriele. Ti želiš ideal ili drogom izazvanu percepciju žene, a ne mene.« »Čist sam šest godina. Nisam tek netom izišao s liječenja. Svejedno, znam da sam duboko, duboko oštećen. Ali želim te upoznati, samo tebe, takvu kakva si. Želim da budeš to što jesi i, da, Julianne, znam da si ti više nego samo san. Tvoja zbilja je daleko ljepša i zanosnija od bilo kojeg sna. Odabirem tebe umjesto sna u svakom trenutku.« Niz obraz joj se slila suza, ali ju je brzo obrisala. »Ti me ne poznaješ. Nikad me nisi ni upoznao. One noći u naručju si držao Danteovu Beatrice, sliku iz njegova djela i s Holidayeva platna, ne mene.« Gabriel je zatresao glavom. »Ono što sam osjećao bilo je stvarno. Sto sam radio, bilo je stvarno.« »Mislio si da je stvarno, ali to je dio uobrazilje.« »Bilo je stvarno, Julia. Bilo je sve. Čim sam te dotaknuo, znao sam... a kad sam te dotaknuo drugi put... sjetio sam te se. Moje te je tijelo zapamtilo. Zaboravio te samo svjesni dio mog uma.« »Nisam više djevojčica. A ženu koja jesam ti si prezreo na prvi pogled.« »Nije istina. Stasala si u predivnu mladu ženu.« »Tebi treba mačkica.« »Ne, Beatrice.« Progovorila je stisnutih zuba. »Prestani me tako zvati.« »Oprosti, Julianne. Znam da sam te povrijedio. Znam da imam mračne strane. Dopusti mi da ti pokažem da znam biti dobar. Vrlo, vrlo dobar.« »Prekasno je. Ne mogu.« Premda ju je to neizmjerno zaboljelo, otišla je prema ulaznim vratima i usput pograbila svoju naprtnjaču i kaput. »A prošla noć?« pitao ju je dok je trapao za njom. »Ti ti ništa ne znači?« »A što bi mi trebalo značiti? Reci!« Čvrsto je pripila naprtnjaču na grudi, a leđima se stisnula na zid. Stavio joj je ruke iznad ramena i nagnuo joj se bliže. »Trebam li ti objašnjavati? Zar to nisi osjetila?« Unio joj se u lice tako da su mu usne bile na centimetar od njezinih usta. Na koži je osjećala njegov topli dah. Drhtala je. »A što to?« »Pa tvoje i moje tijelo u dodiru. Ti si noćas došla k meni, Julianne. Ti si meni došla u krevet. Zašto si to učinila? Zašto si mi rekla da ne možeš ostati odvojena? Jer mi smo srodne duše, kao što je Aristofan opisao - jedna duša u dva tijela. Tebi nedostaje moja polovica. Ti si moj bashert16.« »Bashert! Znaš li ti što to uopće znači? Bashert je bashert, Gabriele, sudbina je sudbina. Može to tebi značiti svašta, ali ne mora i meni.« Osmjehnuo joj se divlje. »Tvoje poznavanje lingvistike neprekidno me iznenađuje.« »Znam tu riječ.« »Naravno, ljepotice moja. Jer si pametnica.« Blago joj je stavio vrhove prstiju na vrat i milovao je gore-dolje. »Gabriele, prestani.« Odgurnula ga je da može jasnije razmišljati. »Čist si, ali si svejedno i dalje alkoholičar. Ne dam da se ovo dogodi.« »Ne zaslužujem te. Znam to. Conosco i segni dell' anticaf iamma.17 To sam osjetio kad sam te prvi put uhvatio za ruku. Kad sam te prvi put poljubio. I sinoć je sve bilo tu-svaki osjećaj, svaka 16

bashert, na jidišu znači »sudbina«, »usud«. Često se koristi i u kontekstu srodne duše ili sudbinskog događaja, susreta itd.

161


uspomena, svako uzbuđenje: sve je bilo stvarno. Pogledaj me i reci mi da ti to nije značilo ništa i pustit ću te da odeš.« Zažmirila je da se zaštiti od njegovih vapaja, njegove tvrdnje da je prepoznao znakove starog plamena. »Ne možeš to, je li? Tvoja me se koža sjeća, kao i tvoje srce. Ti im govoriš da zaborave, ali oni ne mogu. Sjećaj me se, Beatrice. Sjećaj se sebe.« Usnama joj je dotaknuo vrat, a onda je osjetila kako joj bilo ubrzava pod njegovim dodirom. Mogao ju je u tom položaju moliti bilo što. Njezino je tijelo bilo izdajica, ono ne laže. I ono ne sluša razum. Mogao je zatražiti bilo što i ona bi pristala. Od te je misli obuzme očaj. »Molim te, Gabriele.« »Moliš me što?« šapnuo je i spuštao joj anđeoski nježne poljupce niz vrat, pa se na koncu zaustavio da pod usnama osjeti kako joj kola krv u venama. »Molim te, pusti me da idem.« »Ne mogu.« Istrgnuo joj je iz ruku naprtnjaču i kaput i bacio ih na pod. »Ne vjerujem ti.« »Znam.« »Uništit ćeš me, Gabriele, i to će mi biti kraj.« »Nikad.« Stavio joj je ruke na lice i upravo u trenutku kad je zatvorila oči, on se zaustavio. Julia je čekala, očekivala je da će se njegove glatke i vlažne usne susresti s njezinima, ali nisu. Čekala je. Onda je otvorila oči. Gabrielove oči bile su velike, blage i tople i gledale su je. Smiješio se. Počeo joj je milovati lice, nježno ju je gladio ovdje, pa tamo, dotaknuo joj svaki obris, svaku crtu kao da je nastoji upamtiti. Onda se vratio na vrat i vrhom jednog prsta desne ruke počeo putovati amo-tamo. Julia je drhtala. Prinio joj je usne uhu. »Opusti se, draga.« Gricnuo joj je ušnu školjku i zavodnički joj pomirisao vrat. »Daj mi da ti pokažem što znam kad sve ide polako.« Rukama joj je držao lice, usnama joj prelazio preko čela, nosa, obraza, brade. Tek kad je po drugi put zatvorila oči stavio je svoja usta na njezina. U tom je trenutku Julia već izgubila dah. Čim su im se usne srele, nastupio je nalet krvi, vreline i energije. Ali Gabriel nije ubrzavao. Usne su mu se spojile s njezinima, koža im je bridjela od trenja. Ali on nije otvarao usta. Rukama joj je mrsio kosu, masirao joj tjeme i spuštao se naniže. Julia je bila manje nježna i zgrabila ga je za zatiljak, potezala mu i prstima kuštrala kosu. Usta su im i dalje bile pritisnuta jedna o druga, priljubljena. Promolio je jezik i slabašno joj prešao preko gornje usne, oprezno je kušao, pa je usisao između svojih usana. Bilo je tako zavodljivo. Bio je to najsporiji poljubac što ga je ikada ikome dao. Od toga mu je srce brže zakucalo. Zaječala mu je na usta, a on joj je nagnuo glavu unazad da mu se otvori. Ali nije navaljivao. Čekao je da joj čeljust omekša i tek kad ona više nije mogla izdržati i kad je oprezno jezikom pošla u susret njegovu, dopustio je sebi da prihvati njezin poziv. Odgovorila bi mu ona grozničavijim ritmom, ali Gabriel je kontrolirao poljubac i želio ju je ljubiti polako. Nježno, lagano. Cijelu joj je vječnost putovao rukama preko lica, pa vratom dok joj nije stisnuo ramena. A još jednu vječnost istim je rukama klizio niz leda pod odjeću da joj napipagolu kožu. Cijelo je to vrijeme polagano istraživao njezina usta kao da nikad više neće imati za to priliku. Zadahtao je i zastenjao kad su mu ruke naišle na jamice na leđima koje je našao i sinoć. Već je o njima mislio kao o neobilježenu teritoriju na koji je naišao prvi iako nije imao prava, nikakva prava da ga prisvoji. 17

Stih iz Čistilišta, drugog dijela Danteova epskog spjeva Božanstvena komedija (Pjevanje XXX);u prijevodu s talijanskog: »Prepoznajem znakove tog davnog plamena.«

162


Klizio je prstima preko njezine kože, a Julia je zaplakala i privila se uz njega. Njezini bespomoćni jecaji bili su erotičniji od svakog bludnog grcaja što su ga njegove uši ikad čule. Probadali su ga i pekli. Onda se pritisnuo uz nju i vratio se nježnim, tanahnim obrisima snažno i čvrsto, a vješto je mijenjao položaj, pa je sada on bio priljubljen leđima uza zid jer je nije htio pritisnuti da se osjeća kao da ju je stjerao u kut. Radije je pustio da ona u kut stjera njega. Julia je udisala njegov dah, vreo i vlažan. On je bio njezin kisik. Nije se mogla prestati ljubiti kako bi udahnula zrak kako treba, pa joj se počelo vrtjeti u glavi. Od toga je još snažnije osjećala njegove usne, i nije se opirala. Jednostavno se prepustila, lizala ga, sisala i gibala se... Gabriel se polako povukao i prekinuo poljubac. Pustio je palčevima da slijede obrise njezine gole kože na struku. Brzo je udahnula, a on ju je privukao u zagrljaj, obgrlio je rukama i osjetio pritisak njezinih grudi. »Julia, moraš se naviknuti na moje usne jer te namjeravam mnogo ljubiti.« Poljubio ju je u kosu i osmjehnuo joj se - bio je istinski sretan. Kad je napokon povratila glas, bio je to šok. »Gabriele, ništa ne obećavam. Ne pristajem ni na što. Jedan poljubac ništa ne mijenja.« Osmijeh mu je nestao, ali ju je i dalje držao u zagrljaju. Prstom joj je maknuo kosu s lica. »Samo mi daj priliku. Možemo sve polako i trudit ćemo se da jedno drugome iscijelimo rane.« »Sinoć si govorio o tome da možemo biti prijatelji. Prijatelji se ne ljube tako.« Zagrcnuo se. »Možemo biti prijatelji. Sada možemo slijediti model dvorske ljubavi ako želiš. Samo se toga moram sjetiti kad te idući put poljubim, a i ti isto tako.« Julia je skrenula pogled. »Ne vjerujem ti dovoljno da bih bila išta drugo. A sve i da ti vjerujem, naišao si na krivu djevojku. Sa mnom ćeš se bolno razočarati.« »Ne znam o čemu ti to govoriš?« »Nikad nećeš biti zadovoljan samo sa mnom i otići ćeš kad to shvatiš. Zato imaj milosti i odaberi neku drugu koja će ti seksualno više odgovarati, inače će jedno od nas patiti.« Gledala je kako mu se boja u obrazima zatamnjuje, a oči bukte. Čekala je da eksplodira. »Što ti je učinio?« To pitanje nije očekivala. »Ja ne znam o čemu ti govoriš?« Gabriel ju je pozorno pogledao i odmjeravao joj lice. Odstupio je od zida, uspravio se u ramenim i ustobočio se punom visinom. »Ne znam što ti je on učinio pa zato tako loše misliš o sebi, ali ja nisam on. Zar ti naša noć u voćnjaku nije pokazala da se naša veza ne temelji na seksu?« Malo ju je milovao po kosi nježnošću koja je prikrivala žestinu njegova glasa. »Mogao bih ga ubiti zbog toga što ti je napravio«, prošaptao je, »jer ti je uništio dušu. Ne želim poricati da sam sam sebi itekako ugađao i da sam bio daleko od toga da sam monogaman. Ali ja želim nešto više, nešto stvarno. Znam da i ti to želiš. Kakvi su izgledi da će tvoj idući dečko biti djevac? Gotovo nikakvi. Tvoj će ponos biti problem s kime god budeš hodala, ne samo sa mnom. I svaki muškarac koji te ostavi zbog toga što si seksualno neiskusna nije vrijedan žaljenja. Moraš imati vjeru, Julia, i moraš imati nadu. Čak ako i nemaš nade za nas, moraš imati za sebe. Inače, nikad nećeš nikome dati da te voli.« »Ti me uopće ne poznaješ.« »Znam ja o tebi više nego što misliš, a ostalo želim saznati. Nauči me, Beatrice. Upisat ću se na tvoj fakultet kao tvoj student. Nauči me kako se mogu brinuti za tebe.« »Molim te, Gabriele. Budi ozbiljan!« »I jesam ozbiljan. Mnogo je stvari koje ne znamo jedno o drugome, a ja jedva čekam da te stvari nađem i istražim.« »Ne želim da me se dijeli s drugima.«

163


»Nemam običaj dijeljenja onoga što je meni dragocjeno. Neću dati nijednom muškarcu da te takne, a to uključuje Paula i bilo kojeg jebača anđela«, progunđao je. »Ni ja tebe ne želim dijeliti.« »Mene?« »Da.« »Pa to je očito samo po sebi.« »Ne, nije.« »Pa što bi to trebalo značiti?« razljutio se. »Očekivala bih da ne spavaš ni s kim drugim, čak i sada dok se još - premišljam. Kao tvoje očitovanje dobre volje.« »Dogovoreno.« Julia se nasmijala. »To kažeš kao da je lako! Da si voljan samo tako ostaviti sve svoje seksualne družice kako bi pokušao nešto sa mnom? Ne vjerujem ti.« »Ja dobivam više, mnogo više nego što gubim, vjeruj mi. I namjera mi je da te u to uvjerim, iznova i iznova.« Nagnuo se prema njoj i poljubio je u obraz. »Paulina...«, šapnula je. Gabriel ju je nastavio ljubiti, pa se počeo spuštati do spoja njezina vrata i ramena. »Ne brini za nju.« »Ne želim te dijeliti s njom.« »Nećeš morati.« Kao da je bio nestrpljiv. »Je li ti Paulina žena?« Odmaknuo se od nje i zagledao se u nju kamenim pogledom. »Naravno da nije. Za što ti mene smatraš?« »Bivša žena?« »Julianne, prestani s tim. Ne, nije mi bivša žena. Kraj razgovora.« »Želim znati tko je ona!« »Ne može!« »Zašto ne može?« »Zbog razloga o kojima ne želim govoriti. Rekao sam ti da ne spavam s njom. To bi ti trebalo biti dovoljno.« »A m.a.i.a?« Lice mu je ogrubjelo. »Ne.« »Gabriele, vidjela sam ti tetovažu na prsima. Vidjela sam ta slova.« Prekrižio je ruke. »Ne mogu.« »Onda ne mogu ni ja.« Sagnula se da podigne naprtnjaču i kaput. Zaustavio ju je. »Julianne, reci mi tko te tako natjerao da budeš nesigurna? Je li to bio Simon?« Zapanjila se. »Reci.« »Ne spominji njegovo ime preda mnom.« »Ti si ga spominjala. Rekla si ga u snu. Zvučalo je kao da si uznemirena. Reci mi.« »Neću.« »Zašto nećeš?« »Zato što mi je muka od toga«, šapnula je i kao da ga je potiho molila da promijeni temu razgovora. Spoznaja, mračna i neugodna, polako je preuzela Gabrielovu svijest. A kad ju je preuzela, nije se više dala odlijepiti. »Julianne, nije te... prisilio, je li?« Spustila je glavu. »Nije, Gabriele. Ja sam djevica.« Zastao je na trenutak i polako ispustio zrak. »Bila bi djevica sve i da te je prisilio. Za mene bi bila djevica.« Glas mu je bio tako bolan i iskren i srce joj je gotovo prepuklo pod tim teretom. »To je plemenito od tebe. Ali nisam bila silovana.« Zatvorio je oči na trenutak i duboko uzdahnuo. »Oboje imamo tajne koje ne želimo ispričati. Neću ti lagati, ali ne mogu ti reći sve. Danas ne. A na osnovi pogleda tvojih očiju, znam da i ti od mene kriješ neke vrlo bolne tajne. Ali, prihvaćam to. Neću te pritiskati da mi pričaš.« Obgrlio ju je oko struka i povukao je k sebi.

164


»Znači, skrivat ćemo tajne jedno od drugoga?« Zvučalo je kao da je zbunjena. »Za sada, da.« »I dalje je tu činjenica da sam ja tvoja studentica.« Opet ju je poljubio kako bi je zaustavio da ne govori dalje. »To je još jedna tajna koju ćemo morati čuvati. Ne želim razgovor dalje voditi u ovom prokletom predsoblju. Molim te, vrati se za stol dovršiti doručak. Možemo razgovarati uz kavu ili jednostavno možemo jesti šutke. Samo te molim da ne odeš. Molim te.« Julia je pogledala prema vratima. »Moram znati što osjećaš prema meni, Gabriele«, počela je nesigurno. »Moram znati da ovo za tebe nije igra. Jesam li ti uopće draga? Prava ja?« Zbunjeno ju je pogledao. »Naravno da si mi draga. I želim zadobiti tvoju naklonost. Kamo ćemo dalje dospjeti - sve ovisi o tebi.« Nesigurnim mu je prstima pomilovala kosu. Zatvorio je oči i, dišući duboko, prepustio se njezinu dodiru. Kad je prestala, otvorio je oči, a Julia je u njima vidjela glad. Nasmiješio se i glad je zamijenilo nešto drugo. Nada. Pogled na nadu koja se očitavala na Gabrielovu licu natjerao joj je suze na oči. »Nisam to tako zamišljala«, plakala je i nadlanicom brisala suze. »Sad kad sam te našla sve izgleda drukčije nego u mojim snovima. I ti nisi onaj kojeg sam zamišljala.« »Znam.« Obgrlio ju je i nježno je poljubio u čelo. »Zaljubila sam se u tebe, Gabriele, kad sam imala sedamnaest godina. Moja prva prava ljubav. A to čak nisi bio ti. Cijeli sam život potrošila na iluziju.« »Oprosti što sam te razočarao. Bilo bi mi draže da sam vitez nego zmaj. Ali nisam.« Odmaknuo se unazad da je može pogledati u oči. »Sve ovisi o tebi. Možeš me spasiti ili me otjerati jednom riječju.« Julia je priljubila lice na njegova prsa i pitala se je li ikada uopće imala izbora.

165


18

P

aul, zdravo, nisam čula zvono. Valjda ne radi. Emerson me izgrdio, ali neću morati izaći sa seminara. (Fiju!) Morat ću naći novog mentora. Radim na tome. Pričat ćemo poslije & hvala ti,

Julia

Paul je zbunjeno buljio u SMS što ga je netom primio od Julije. Zvono na vratima ne radi. Kako zgodno. Nije znao odbija li ga to ona zato što je uznemirena zbog prepirke s Emersonom ili iz nekog drugog razloga. Što god bilo, nije imao vremena istraživati zašto. Emerson mu je poslao e-mail s popisom knjiga koje bi htio da mu se dostave iz knjižnice prije jedan sat poslije podne. Paul je poslao Juliji kratak odgovor u kojem joj kaže da mu je drago što je dobro, pa hitro otpješačio iz svog stana u knjižnicu Roberts, sve odmahujući glavom.

Julia je sjedila licem prema kožnom trosjedu i podbočila bradu rukama. Pogled kroz Gabrielove prozore od poda do stropa bio je prekrasan. Sa svog je mjesta vidjela veći dio središnjeg dijela grada i dio jezera Ontario. Gradske su krošnje promijenile boju i sada su bile prošarane zlaćanim, žutim, sjajno narančastim i crvenim nijansama. Podsjetile su Juliju na neke kanadske krajolike što ih je vidjela u Umjetničkoj galeriji u Ontariju kad ju je Paul poveo na izložbu. Dragovoljno se ponudila da pomogne Gabrielu da pospremi stol nakon doručka, ali on nije htio čuti o tome. Poljubio ju je u čelo i zamolio je da se opusti, kao da je opuštanje neki izbor. Gledala je panoramu Toronta, a to joj je omogućilo da se usredotoči na nešto lijepo dok je iznovice u glavi prolazila razgovor s njim i pokušavala ga uskladiti s njihovim prethodnim susretima. Kako je mogla biti tako slijepa? Zašto su Clarkovi skrivali od nje Gabrielovu ovisnost? Uvijek su se odnosili prema njoj kao da je dio njihove obitelji. Ali čak ni Rachel nikad nije pisnula ni riječ o tome, osim ako se ne uzme u obzir ono što je nedavno rekla o njegovu mračnjaštvu. Jesu li Clarkovi uvijek razgovarali u proširenim metaforama kao metafizički pjesnici? Juliji bi tada treba cijeli studij književne kritike kako bi bila u stanju tumačiti njihove aluzije. Gabriel se naslonio na kamin i zagledao se u nju. Onako skutrena na njegovu trosjedu kao mačka i zagledana kroz prozor izgledala mu je kao da potpuno pripada tamo. Ali njezina su mu napeta ramena odašiljala poruku da je zabrinuta. Sjeo je kraj nje, a namjerno je ostavio zdrav razmak između njih. Kako se nije pomaknula da mu se iole približi, čak ni da ga pogleda, pružio je ruku. »Molim te«, nasmiješio se. Julia mu je nevoljko prihvatila ruku i osjetila kako je privlači k sebi. Obgrlio ju je objema rukama i poljubio u kosu. »Tako je bolje.« Uzdahnula je i zaklopila oči. »Ugodno?« pita ju je. »Jest.« Gabriel je osjetio kako joj se tijelo opušta. Nakon svega o čemu su razgovarali, iznenadio se da se može s njime opustiti. »Kada te zadnji put netko ovako držao?« Počeo joj je odsutno gladiti kosu, ali zapravo nije bio nimalo odsutan. »Noćas.« Zahihotao se. »Mislim da se sjećam. A prije toga?« »Ne sjećam se.« Julijin glas bio je obramben, pa je odlučio ne vršiti pritisak na nju. Sigurno je vapila za tjelesnom pažnjom. Majke alkoholičarke nemaju naviku brinuti se za svoju djecu. A taj neki Simon vjerojatno je nije dirao - osim ako ju nije pokušavao skinuti.

166


Razbjesnio se na tu pomisao - da se netko prema njoj odnosi s toliko malo pažnje. Znao je da u njihovu tjelesnom dodiru ima nešto što je smiruje, kao i njega. A to ga je vodilo do toga da povjeruje kako ona ima veoma malo iskustva s pozitivnim fizičkim kontaktom. »Je li ti ovo u redu? Da te držim ovako?« šapnuo joj je u kosu. »Jest.« »Dobro.« I kao za dojam, prošao joj je prstom uz vlasište i maknuo s lica pramičak kose. »Tako lijepo«, šapnuo joj je. »Tako divno.« Sjedili su tako neko vrijeme dok Julia nije postavila pitanje o kojem je razmišljala. »Ona fotografija koju si imao iznad kreveta... na kojoj muškarac ljubi ženu u rame... gdje si je našao?« Gabriel je stisnuo usne. »Nisam je našao.« »Pa onda odakle...« »Ima li to neke veze?« »Ako mi ne želiš reći, u redu. Vidjela sam je u ormaru kad sam tražila džemper. Vrlo je lijepa.« Pokušala se odmaknuti od njega, ali ju je čvrsto držao. »Zbilja misliš da je lijepa?« Glas mu se smekšao, a onda joj je podigao bradu da je može pogledati u oči. »Da«, prodahtala je. »A druge?« »Ne baš.« Gabriel je bio pun sebe. »Ja sam ih snimio.« »Ti si ih snimio?« Ustuknula je od iznenađenja. »Da.« »Ali one su...« »Erotične?« »Da.« Vragolasto joj se smješkao. »Teško je povjerovati da ja mogu snimiti lijepe i erotske fotografije, gospođice Mitchell?« »Nisam znala da si fotograf. I te fotografije nisu obične.« »Zapravo i nisam neki fotograf. Ali mislim da su ispale lijepo. Imam i druge.« Julia je zinula od čuda. Druge? »I žene?« Primaknuo joj se bliže. »Te su mi žene, ili su bile, prijateljice.« »Modeli?« »Ne.« Juliji se od preneraženosti namreškalo lice, a onda joj je sinulo. Podigla je obrve i vrlo iznenađeno pogledala Gabriela. Uzdahnuo je i protrljao oči. »Da, siguran sam da je neukusno što ih izlažem. A svakako je neukusno da ih izlažem tebi kad su na neki način osobne. Zato sam imao potrebu skloniti ih prije nego što dođeš u moju spavaću sobu. Ali te sam fotografije snimio uz njihov pristanak. U nekoliko su me slučajeva zapravo moljakale. Primijetit ćeš da sam i ja na više njih, tako da nisam bio samo pohotni promatrač.« Tako je zaboravila pitati na kojoj je fotografiji Paulina i povukla se u potpuno i konačno zaprepaštenje. »To si ti?« »Jesam.« »Na onoj za koju sam te pitala - to si ti?« Obrve su mu se spojile. »Nemoj biti toliko iznenađena. Mislio sam da me smatraš privlačnim.« »Ali gol si na toj fotografiji.« Osjećaji su joj se uskomešali i počela je bijesno mahati rukom ispred sebe da rashladi uspaljenu kožu. Gabriel se srdačno nasmijao i privukao je k sebi. »Gol sam na svim tim fotografijama.« Iz glasa mu se točio seks, a on joj je pjevušio na uho. »I meni je ta fotografija najdraža iako mi se ta žena na kraju nije baš dopala.« Polako se nasmiješio prigušenim smiješkom i poljubio joj tjeme. »Volio bih tebe tako slikati.« »Ja baš ne bih.«

167


»Julianne, ti si lijepa. Tvoja fotografija - fotografija tvoga osmijeha, tvog profila, tvog elegantnog vrata - bila bi ljepša od svih umjetnina koje imam, uključujući i Holidayevu sliku.« Odmahnula je glavom. »Jednog ću te dana ponovno zamoliti. A sada, što kažeš da večeras rezerviramo mjesto u Scaramoucheu? To mi je jedan od najdražih restorana.« »Ne mislim da je večera vani baš pametna stvar.« Julia se i dalje borila da povrati dah. »Zašto ne?« »Zar nisi rekao da nas ne smiju viđati na javnim mjestima?« Gabriel se namrštio. »Ali poznajem vlasnika. Mogu rezervirati šefov stol gdje ćemo biti dalje od očiju koje vrebaju. Osim ako ne bi radije da idemo u Harbour Sixty da vidimo Antonija. Neprekidno me gnjavi da te opet dovedem.« »Stvarno?« »Stvarno. Ispričao mi je sve o večeri na kojoj si bila s njim i njegovom obitelji u talijanskokanadskom klubu«. »Antonio je bio veoma ljubazan prema meni.« Gabriel je kimnuo glavom i primaknuo se da je poljubi, ali mu je stavila ruku na prsa. »Ne mogu večeras s tobom na večeru. Sutra imam sastanak s Katherine Picton, a još se nisam pripremila.« »Sutra?« »Pozvala me da dođem k njoj na čaj. Pomalo me plaši.« »Čekaj samo još da je vidiš. Izgleda kao neka bakica, ali neka te to ne prevari - briljantna je i ne tolerira tričarije. Očekivat će da je oslovljavaš s profesorice Picton i nimalo je ne zanima brbljanje, kao ni bilo što osobno.« »Samo pretenciozni oksfordovci vole da ih se oslovljava s profesore«, promrmljala je Julia. Namrštio se, a prestao je tek kad mu je namignula. »Vrlo je službena, ali je paklensko akademsko biće i ako možeš raditi s njom, bit će to odlično za tebe. Samo budi u najboljem izdanju i siguran sam da će te primiti. Ako još može raditi sa studentima.« Julia se stresla, a Gabriel je na to odgovorio tako da ju je obgrlio rukama. »Ne brini, zanimat će je tvoj prijedlog. Siguran sam da će ga htjeti mijenjati, ali da sam na tvom mjestu, prihvatio bih korekcije bez prigovora. Ona zna što radi.« »Mislim da ima popis mnogo važnijih stvari koje želi napraviti u svojoj mirovini nego voditi magistrante.« »Ona mi duguje uslugu. Rekao sam Katherine da imam briljantnu studenticu kojoj nije ugodno da joj ja budem mentor jer je prijateljica moje obitelji i pristala je da se upoznate. Inače je prilično skeptična prema današnjoj mladeži - ne misli da su naročito nadareni ili marljivi kao što su bile starije generacije, kad je ona bila na magisteriju. Zato mi nije ništa obećala.« »Nisi to trebao učiniti za mene.« Gabriel joj je motao uvojak kose oko prsta. »Želio sam napraviti nešto lijepo za tebe. Žao mi je što nisi mogla na Harvard.« Julia je spustila pogled na svoje ruke. »Ali to me vratilo k tebi, zar ne?« Nasmiješio se, čak i očima. »Jest, istina je.« Nakon tog intenzivnog trenutka, pogledao je na svoj Rolex i nešto viknuo. »Što je?« upitala ga je. »Moram ići. Imam sastanak.« »I ja bih morala.« Ustala je s kauča i brzo otišla po svoju naprtnjaču, pa je navukla preko ramena i stala tražiti kaput.

168


Gabriel je prešao sobu u tri koraka i stavio joj ruke na ramena. »Ostani, Neću dugo i odmah se vraćam.« Uvukla je usnu između zuba i zamišljeno je stala grickati. Zavukao joj je palac između zuba i usne, pa joj oslobodio izgrizeno meso. »Nemoj to raditi, smeta me kad to radiš.« Brzo je povukao palac da krivo ne iščita njegovu namjeru, ali joj je svejedno prije toga slučajno taknuo jezik. Teško je reći tko je za to bio kriv. »Kakav to sastanak imaš?« Gabriel je počeo trljati oči. »S Christom. Bit će neugodno. Ali ići će mnogo lakše kad znam da ćeš ti biti tu i da me čekaš.« »Moram obaviti mnogo stvari i moram nazvati Paula. Očito je sinoć išao do mog stana vidjeti kako sam.« Julia je ubrzala. »Poslala sam mu SMS i rekla mu da sam dobro. Rekla sam da neću biti izbačena s tvog seminara, ali da moram naći novog mentora. Ne znam kako ću mu objasniti da će mi mentorica biti Katherine Picton.« Iz Gabriela se pušilo. »Nisi ti njemu dužna nikakvo objašnjenje. Reci mu da to nije njegova stvar.« »Pa on mi je prijatelj.« Onda mu spomeni nešto o vezi između tvoje molbe na Harvardu i Katherine. Ona je prijateljica Grega Matthewsa.« Julia je kimnula i počela zakopčavati kaput. »Čekaj.« Otišao je u svoju radnu sobu i nestao na nekoliko trenutaka. Kad se vratio, stavio joj je u ruke staru knjigu tvrdog uveza. Pročitala je naslov: The Figure of Beatrice: A Study in Dante18 Charlesa Williamsa. »Želim da imaš ovo.« »Gabriele, ja želim da mi prestaješ davati stvari.« Pružila mu je knjigu nazad. »Zadivit ćeš Katherine ako joj pokažeš da ti je ta knjiga poznata. Ona obožava Dorothy L. Sayers, a Sayers je preuzela mnogo spoznaja o Božanstvenoj komediji od Williamsa.« Pročistio je grlo. »Ovo ne povlači ništa za sobom, Julianne. I ne trebaš se sramiti.« Piljila je u svezak i pogladila rukom njegov stari uvez. »Uzmi ga barem dok ti ne pristane biti mentorica.« »Hvala ti.« »Nema na čemu. E sada, sada trebamo razgovarati o nečemu drugom.« Nervozno ga je pogledala. »Bilo bi mnogo lakše da mi nisi studentica, ali jesi. Barem za sada.« Duboko je udahnula. Gabriel je protrljao oči. »Oprosti. Nisam se dobro izrazio. Mislio sam zapravo da ti, očito, ne mogu biti mentor. Ali tu i dalje ostaje problem Danteova seminara.« »Ako odem s tvog seminara, neću moći magistrirati u svibnju. U svojoj si glasovnoj poruci rekao da mi možeš naći zamjenski seminar, ali mi to neće pomoći. Meni treba seminar iz Dantea za specijalizaciju i za tezu.« »Politika nezbližavanja tiče se studenata i profesora kod kojih oni slušaju predavanja. To znači da ne mogu s tobom imati nikakvu vezu dok si moja studentica. Idući semestar, naravno, potpuno je druga stvar. Više mi nećeš biti studentica.« Znala je to. Deklaracija o pravima i odgovornostima studenata na poslijediplomskom studiju to je odredila. Profesorima nije dopušteno da spavaju sa svojim studentima, to je bar jasno. Poslijediplomci ne smiju spavati sa svojim mentorima. Inače...

18

Lik Beatrice: studija o Danteu

169


Naravno, Julia nije planirala spavati s Gabrielom. Zanimalo ju je je li on zapamtio da su se to dogovorili. »Ne želim te ponovno izgubiti«, prošaptao je. »I neću ti odmagati u onome zbog čega si došla ovamo. Zato moramo smisliti nešto. U međuvremenu ću morati razgovarati sa svojim odvjetnikom.« »S odvjetnikom?« »Predostrožni razgovor, na koji imam pravo, o tome što mogu očekivati od fakulteta ako se namjeravam sastajati sa svojom studenticom dok još uvijek pohađa moj seminar.« Julia mu je položila drhtavu ruku na rukav. »Ne želiš valjda izgubiti posao?« »Naravno da ne želim«, rekao je oštro. »Već sam ti jednom ugrozila karijeru. Ne želim ponovno. Morat ćemo se držati podalje jedno od drugoga, a kad završi semestar, možemo ponovno razgovarati o svemu. Možda se predomisliš, znaš, i onda zaključiš da me ne želiš.« Spustila je pogled na svoje tenisice i nervozno promeškoljila prste. »Julianne, to se neće dogoditi.« »Još se mi moramo bolje upoznati. Možda nam je potrebno pet tjedana prijateljstva.« »Prijatelji izlaze na večeru. Vrijedi li za sutra?« Snažno je odmahnula glavom. »Nazovi me. Obećavam da ću ti se javiti na telefon.« Gabriel se namrštio. »Pa kad ću te onda vidjeti?« »U srijedu na svom seminaru.« »To je tako daleko.« »Stvari su takve, profesore.« Julia mu je uputila polusmiješak i pošla prema vratima. »Zar nisi nešto zaboravila?« Brzo je zavirila u naprtnjaču da provjeri gdje su joj ključevi. »Mislim da nisam.« Prišao joj je, a oči su mu se u trenutku smračile. »Zar jadni, usamljeni Gabriel nije zaslužio poljubac za rastanak?« šapnuo je, a glas mu je bio namjerno zavodnički. Julia je progutala. »Prijatelji se ne ljube onako kako bi to ti htio.« Prilazio joj je još bliže dok se nije leđima prislonila uza zid. »Samo prijateljska pusica. Časna izviđačka.« »Jesi li bio u izviđačima?« »Nisam.« Gabriel je polagano digao ruku da je ne uplaši i nježno joj pomilovao obraz. Osmjehnuo se da je razoruža, a ona mu je, na svoje iznenađenje, uzvratila smiješkom. Pritisnuo je usne uz njezine, čvrsto ali lako, i tako ostao. Julia je čekala da nešto učini, da otvori usta, da se pokrene, bilo što, ali nije. Bio je kao okamenjen, dugo se zadržao u tom poljupcu, ali se napokon odmaknuo i nasmiješio joj se. »Nije bilo tako loše, je li?« Zahihotao se, pa joj palcem prešao duž obrisa vilice. Odmahnula je glavom. »Zbogom, Gabriele.« Čim su se za njom zatvorila ulazna vrata, naslonio se na zid, protrljao oči i nešto mrmljao.

Kad se Gabriel vratio kući s vrlo neugodnog i pomalo živopisnog sastanka s Christom, dohvatio je Perrier iz hladnjaka pa nazvao broj Johna Greena, svog odvjetnika. Već podosta vremena Gabriel nije imao potrebe za svojim odvjetnikom i bilo mu je drago što je tome bilo tako. John je imao neke mutne klijente, ali je bio najbolji, a Gabriel je to znao, naročito kad je u pitanju kanadsko kazneno

170


pravo. Pa ipak, John nije bio stručnjak za zakon o radu, što je sam ne jednom istaknuo Gabrielu za vrijeme njihova polusatnog razgovora. »Moram te upozoriti da ako uzmeš u obzir politiku nezbližavanja kao uvjet svog zaposlenja, onda ga kršiš na svoju štetu i na štetu svog posla. Zato, molim te, dopusti da ti postavim jedno pitanje - spavaš li ti s njom?« »Ne«, kratko je rekao Gabriel. »Dobro. Nemoj ni počinjati. Zapravo, moj ti je profesionalni savjet da se držiš podalje od djevojke dok ti se ne javim. Koliko je stara?« »Molim?« »Cura, Gabriele, komad.« »Još je jednom tako nazovi i tražim novog odvjetnika.« John je zastao. Gabriel je bio oštar, pravi kujin sin, znao je, i pomalo harambaša. A John nije imao energije za telefonsko prepucavanje. »Prepravit ću - dotična mlada dama, koliko ima godina?« »Dvadeset tri.« John je odahnuo od olakšanja. »Dobro je. Barem nemamo posla s maloljetnicom.« »Još jednom, pravit ću se da to nisam čuo.« »Slušaj, Emersone, ja sam odvjetnik. Pusti me da radim svoj posao. Ne mogu ti dati profesionalno mišljenje o tvojoj situaciji dok mi ne daš sve činjenice. Jedna od mojih partnerica je prošle godine imala parnicu na Sveučilištu u Torontu - nazvat ću je da me upozna s problemom. Ali za sada, moj ti je savjet da se kloniš te djevojke, i ma što radio, samo ne spavaj s njom. Razumiješ?« »Da.« »I da budem još određeniji - ne upuštaj se ni u kakve seksualne aktivnosti s njom, ni u kakve. Nećemo se valjda dati uvući u klintonovske debate oko toga što podrazumijeva seksualni odnos. Ne radi ništa s njom, nema veze je li aktivnost uzajamna.« »A što ako se vežem emocionalno, ali ne i seksualno?« John je zastao na trenutak i počeo vrhom malog prsta čistiti uho. »Nisam baš shvatio.« »Rekoh, što ako se družim s njom a nema seksualnog kontakta?« John se glasno nasmijao. »Zajebavaš me, Emersone? Ne vjerujem ti, a plaćen sam da ti vjerujem. I nitko drugi ti ne bi vjerovao.« »To sad nije važno. Važno je sljedeće: ako nisam angažiran u seksualnoj aktivnosti sa svojom studenticom, narušava li naša veza politiku nezbližavanja?« »Nitko neće vjerovati da imaš vezu sa studenticom koja ne uključuje seks, naročito s obzirom na tvoju reputaciju. Naravno, na poslodavcu je teret da osigura dokaze o odnosu, osim ako tvoja čikita ne podnese žalbu protiv tebe ili vas netko uhvati u kompromitirajućoj situaciji. Ili ako ne završi u drugom stanju.« »To se neće dogoditi.« »Svi to kažu, moj Emersone.« Gabriel je pročistio grlo. »Da, ali u ovom slučaju to je izvan granica mogućeg. Iz mnogo razloga.« John je zakolutao očima i odlučio ne davati profesoru lekcije iz biologije. »Svejedno, ako vas uhvate, a nema seksualnog kontakta, vjerojatno ćeš se suočiti samo s ukorom zbog neprimjerena odnosa. Ali bez pročitanih smjernica ne mogu ništa zasigurno tvrditi i moram od svoje partnerice saznati kakve je presedane postavilo Sveučilište.« »Hvala ti.« »Radi se o tvojoj guzici, a ne mojoj, zato se čuvaj da nešto ne eksplodira. Ja ću svejedno svoju plaću dobiti.« John je pročistio grlo. »I, Gabriele...« »Da?«

171


»Ja bih se za neko vrijeme malo pričuvao nevolja. Zaboravi cure, svađanja, javna napijanja i slično. Svaka parnica protiv Sveučilišta izvući će na vidjelo tvoju prošlost, zapamti to. Potrudimo se da prošlost ostane u prošlosti, u redu?« »U redu je, Johne.« I na to Gabriel spusti slušalicu i pograbi svoje ključeve s odlukom da svoje frustracije isprazni u svom mačevalačkom klubu.

Kad se Julia vratila u svoj stan, gorljivo se bacila na potragu za komadićima one Gabrielove kartice u cvjetnjaku koji je sada spavao zimski san. Nažalost, našla je samo iskidane komadiće iz kojih nije mogla rekonstruirati njegovu poruku. Veći dio dana listala je knjigu Charlesa Williamsa i pravila bilješke koje će joj, kako se nadala, pomoći za susret s Katherine. Morala je priznati da je Gabrielov uvid u to bio gotovo kao proviđenje. Williams je bio toliko umješan u vezi s Danteom da joj je dao mnoštvo sugestija za njezinu tezu. Prije nego što je otišla spavati, sjedila je neko vrijeme na krevetu, slušala iPod i razmišljala o Gabrielu. Nasnimio joj je dvije pjesme, druga je bila Danteova molitva, također pjesma Lereene McKennitt. Bila je to duboko potresna stvar, pa se Julia, slušajući je, rasplakala. Te je noći ponovno zaspala je s fotografijom pod jastukom dok je razmišljala o mnoštvu stvari. Gabriel je bio ovisan o drogi. Znala je bez sumnje da će, ako ga ovisnost ikad opet obuzme, obuzeti i nju i odvući je u dubine u koje ne bi željela silaziti. Nadalje, bilo kakva veza s Gabrielom može im oboma upropasti karijere. Čim se njihova veza otkrije, on će postati nadareni mladi profesor koji se zapalio za komada kojeg je našao na svom seminaru i bit će predmet mučnih aluzija na fakultetskim koktelima. Ona će biti mlada kurvica koja je raširila noge da dođe do diplome jer nije bila dovoljno pametna da je stekne na bilo koji drugi način. Zbilja nije imalo nikakve veze hoće li oni čekati do kraja semestra ili ne, trač će ih ukaljati oboje. Na koncu, zaljubila se u Gabriela Emersona kad je imala sedamnaest godina. Možda bi se to moglo objasniti njihovu intenzivnu povezanost, način na koji ju je gledao ili osjećaje što ih je pobudio u njoj kad je bila u njegovu naručju. Ma što bilo istinskom osnovom njezine zaljubljenosti, bila je duboko u tome i to jako duboko. Trudila se potisnuti osjećaje kad se nije vratio kući, pokušala ih je ubiti time da razvije osjećaje prema nekome drugom. Ali dok je bila uljuljkana u njegovu zagrljaju prethodne noći, preplavio ju je val osjećaja i sva je njezina obrana odvučena u more kao srušeni dvorac od pijeska. Ljubav koju je osjećala prema Gabrielu i dalje je bila tu, upaljeni plamičak koji ni sva voda oceana ne bi mogla ugasiti. Možda sada nije imala izbora sada zato što je svoj izbor napravila još onda. Odluku je donijela kad ju je htio primiti za ruku, a ona mu je dala bez ikakva pitanja. Čim ju je dotaknuo prvi put znala je da je njegova. Otada je uvijek bio tu u sjenkama, kao duh koji neće otići. A sada je duh zaključio da je želi. Ali Julia je vjerovala da je nikad, nikad neće voljeti.

Sutradan ujutro pregledala je mobitel i iznenadila se kad je zatekla Gabrielovu poruku. Nazvao ju je kad je ona već spavala dubokim snom. »Julianne, obećala si da ćeš mi se javljati na telefon. (Uzdah.) Pretpostavljam daje sve u redu i da si se tuširala ili takvo što. Nazovi me kad vidiš ovu poruku.«

172


Julia je odmah upisala njegov broj, ali pod imenom Dante Alighieri. Kad ga je nazvala, dobila je njegovu telefonsku sekretaricu. »Hej, ja sam. Ovaj, oprosti što sinoć nisam vidjela tvoju poruku. Spavala sam. Naravno da bi bilo lijepo da se vidimo, ali mislim da je odlazak na večeru previše riskantan. Želim te ponovno upoznati, Gabriele, i nadam se da možemo naći neki sigurniji način za to. Oprosti što sam propustila tvoj poziv. Javit ću ti se kasnije.« Gotovo cijeli petak radila je na nacrtu svoje radnje. Telefon joj je bio stalno uključen, za svaki slučaj. Ali Gabriel je nije zvao. No primila je poziv od Paula. Razgovor im je bio kratak jer ga je u kabinetu prekinuo profesor Emerson. Kako je Emerson bio mnogo bolje raspoložen, Paul je bio malo suzdržaniji u sumnjama da je Emerson bio grub prema Juliji. A i Julia je dala sve od sebe da ga u to uvjeri. Kriza otklonjena. Nakon veoma zanimljiva sastanka s Katherine, Julia je stigla kući i pojela skroman objed, tek juhu od rajčica. Poslije jela otuširala se i umotala u ljubičast ručnik koji jedva da ju je pokrivao od grudi do dolje, pa je iz ormara izvadila flanelsku pidžamu. S obzirom na svježinu kasnog listopada i to da se približavala Noć vještica, zaključila je da bi pidžama s tikvicama bila najprimjerenija. Kuc, kuc, kuc. Julia se prenerazila i jauknula. Neki prigušen glas pod njezinim prozorom počeo je govoriti vrlo glasno, a kucanje se nastavilo. Pritrčala je prozoru i odmaknula zavjesu, pa pogledala dolje. Zatekla je zabrinuto Gabrielovo lice. »Preplašio si me nasmrt!« kriknula je. Otkračunala je prastari prozor i htjela ga povući nagore dok je očajnički držala ručnik da joj ne spadne. »Nisi se javljala na telefon. Ni na zvono na vratima. Mislio sam da se nešto dogodilo. Onda sam zašao tu iza i vidio da ti gori svjetlo.« Gabriel je primijetio da se bori da zavuče prste pod prozor. »Daj da ja.« Jednim je pokretom podigao prozor i pružio joj nekoliko papirnatih vrećica. »Što je to?« »Večera. Pomakni se unutra, vani je hladno.« Stavio je ruke na prozorski prag i pokušao se popeti. »Što to radiš?« »Penjem ti se kroz prozor. Što misliš da radim?« »Pa mogla sam ti otvoriti ulazna vrata kao normalnom ljudskom biću«, usprotivila se, pa stavila papirnate vrećice na stolić. Gabriel ju je gladno odmjerio, pa prebacio noge kroz prozor. »Tako polugola ne možeš.« Čvrsto je zatvorio prozor, zaključao ga i navukao zavjesu. »Moraš nešto staviti na sebe.« Julia je zadrhtala kad je pružio prst da joj pomiluje kožu na golu ramenu. Glatka, meka, vlažna i topla, mislio je. Još je čvršće omotala ručnik oko sebe, skrećući pogled od njega. Jedva da je bila pokrivena i sva je bila mokra od tuša, a prizor njih dvoje skupa... Trznuo se. Ne samo jednom. »Molim te, Julianne, odmah se obuci.« Glas mu je bio tih i promukao. Reagirala je na to njegovo ponašanje koje je protumačila kao njegovu nelagodu i smjesta se počela povlačiti. »Presvući ću se u kupaonici«, promrmljala je i žurno potražila odjeću za jogu i stare papuče od janjećeg krzna. »Zašto ti nije uključeno grijanje?!« doviknuo je za njom dok je išla u kupaonicu. »Pa uključeno je.« »Slabo. Temperatura je gotovo ista kao i vani. Razbolit ćeš se ako tako budeš šetala samo s ručnikom.«

173


Julia je zatvorila vrata za sobom i zaključila razgovor. Gabriel se smirio i pogledom potražio termostat, ali ga, naravno, nije bilo. Domalo je bio na sve četiri i mučio se s prastarim radijatorom koji je bio jedini izvor topline u glavnoj sobi u stanu. Kako može tako živjeti? Pa ovo je ledara. Kad se Julia vratila iz kupaonice, zatekla je Gabriela kako, još uvijek u sakou, kleči pred njezinim radijatorom kao da je pred oltarom. Zahihotala se. »Ti na koljenima provodiš više vremena nego prosječan profesor.« Prostrijelio ju je pogledom. »Vrlo zabavno, Julianne. Ovaj ti je radijator beskoristan. Imaš li neki drugi grijač prostora?« »U kupaonici je električna podna grijalica. Ali je ne koristim.« Zatresao je glavom, pa ustao i prošao pored nje. Uključio je grijalicu u kupaonici, pa ostavio otvorena vrata. »Samo da ti malo zagrijem stan. Kosa ti je mokra, pa ćeš se prehladiti. Skuhat ću ti čaj«, ponudio se, pa objesio kaput na kuku na ulaznim vratima. »Mogu ja«, rekla je blago. »Daj meni.« Utisnuo joj je poljubac u čelo, uzeo čajnik, napunio ga vodom iz slavine u kupaonici, pa se spustio na koljena da ga uključi ispod ormarića. Julia se iz sve snage trudila da mu ne gleda crne vunene hlače koje su mu se pripile uz zbilja vrlo lijepu stražnjicu dok je uključivao čajnik. Kako bi se odlijepila od tog pogleda, stala je uspoređivati njegovo sadašnje ponašanje s onim kako se ponašao kad je zadnji put bio u toj njezinoj hobitskoj rupi. Kao da su to bila dva Gabriela, a k njoj je tek sada u posjet došao onaj dobri. Ovaj noviji model je jednako lijep, ali je beskrajno privlačniji. »E sad«, rekao je ogledajući se oko sebe. »Sada trebam zagrijati tebe.« Gabriel se očima upiljio u nju i privukao je u zagrljaj, a rukama joj je prelazio po leđima. »Jesi li dobro?« »Jesam.« »Zašto mi se ne javljaš na telefon?« »Pa javila sam se. Ali ne dok sam spavala ili dok sam bila pod tušem.« »Brinuo sam se. Nisi se javila sinoć, a nisi se javila ni prije jednog sata.« »Prala sam kosu.« Gabriel joj je prinio lice vratu i udahnuo miris. Vanilija. »Julianne«, počeo je dok je prinosio lijevu ruku da je pomiluje po obrazu. Brzo je zatreptala. »Da?« Ušutio je. Iznenađeno ga je pogledala. Oči su mu bile tamne i napeto je piljio u nju. Nagnuo se i počeo joj usnama prelaziti po lijevoj strani vrata, od ušne školjke pa do ključne kosti. Juliji je u trbuhu i niže buknuo plamen želje i natjerao svaku kaplju njezine krvi da jurne u taj predio. Njegov joj dodir nikad nije bio tako erotičan, tako nježan. Gore pa dolje, pa gore pa dolje, divio se prijevoju njezina vrata, tu i tamo je sijevnuo jezikom da joj okusi kožu. Tu i tamo povlačio je usne da je može nježno pomaziti nosom ili kratkom oštrom bradom nježno grebuckati put. Nizao joj je usnama nježne poljupce u malu udubinu ispod vrata i tu jače pritiskao usnama, ali se neprekidno zadržavao na desnoj strani vrata. Julia je zastenjala i zatvorila oči, pa povukla ruke uz njegova leđa prema gore pa mu ih zavukla u kosu. Bez svjesne misli pomicala je vrhove prstiju i milovala mu rub vlasišta iznad ovratnika košulje. »Mmmmmmmm«, dahtala je. »Je li ti ovo lijepo?« šapnuo je i nastavio je nježno ljubiti. Mumljala je od zadovoljstva. »Želim ti pričiniti užitak, Julianne. I više nego što to misliš.«

174


Posebnu je pozornost posvetio koži oko uha i odmah ispod linije vilice gdje ju je blago draškao jezikom. Jedva da je i čula njegovo pitanje, sva usredotočena na bezbroj senzacija koje su njome kružile te na toplinu koja joj je zapljuskivala tijelo. Više joj nije bilo hladno. Više nije osjećala ništa nego samo njega. »Pričinjaš mi užitak, Gabriele«, šapnula je omamljeno. »To je izjava žudnje«, dahtao joj je na uho od čega je zadrhtala. »Da smo ljubavnici, ovako bih te ljubio da ti dam znak svoje namjere da te odnesem u krevet. A možeš samo zamisliti užitke koji te tamo čekaju. Ali u ovom trenutku moga izjaviti samo to da gorim za tebe. Ne smijem sebi dopustiti da ti dotaknem usne iz straha da neću biti u stanju prestati.« Julia je još jače zastenjala, a Gabriel je nastavio. Maknuo joj je kosu s ramena da proširi svoje istraživanje. Sipao je po njoj najmekše poljupce i pokrivao joj njima vrat dok napokon nije uzeo u usta vrh njezine uške i nježno ga usisao, pa jezikom prešao njezinim rubom. »Kad bih ti sada okusio usta, ne bih mogao biti odgovoran za posljedice. Zato se samo mogu diviti tvom prekrasnom vratu. Znam da ću se za nekoliko trenutaka morati povući prije nego iskušenje postane preveliko. Ionako je već preveliko. Nemaš pojma koliko te želim.« Gabrielov glas bio je hrapav, a dah prilično ubrzan. Julia je osjetila slabost u nogama pa se zaljuljala... U tom je trenutku zazviždao električni čajnik. Gabriel joj je utisnuo krepostan poljubac u obraz i otišao napraviti čaj, a Julia je sva uzdrhtala sjela na stolicu. Srce joj je tuklo tako glasno da je mislila da ima srčani napad. Nagnula je glavu naprijed i podbočila je dlanovima. Ako ovako poludim dok me samo ljubi, kakva ću tek biti kad me... »Kakav bi čaj htjela, draga?« Gabrielov je glas sadržavao majušan prizvuk veselja dok ju je gledao kako pokušava povratiti dah. Naravno, jedini razlog zašto se on uspio smiriti bio je taj što je otišao napraviti čaj. A bio je daleko umješniji od nje u skrivanju osjećaja, osim pred vizualnom inspekcijom. »Lady Gray. Imaš ga u limenci kraj čajnika.« Juliji je podrhtavao glas. »Ja inače ne pijem čaj, pa ga neću znati pripraviti kao ti. Jesi li što jela?« »Juhu.« »Julianne.« Sjeo je kraj nje i prijekorno je pogledao. »Juha nije objed.« »Nije, mislim da sam to već negdje čula.« Zakolutala je očima, a Gabriel se nasmijao. Prve stvari koje je izvukao iz vrećice bile su boca vina i vadičep. »Imaš li čaše za vino?« »Imam.« Julia je spoticajući se otišla u kuhinjski prostor po njih. Još je u glavi imala pitanja u vezi s Gabrielovim odnosom prema alkoholu, naročito u svjetlu prošlosti. Ali odlučila je osloboditi ga sumnje, barem zasad. Kad se vratila k stolu, pročitala je etiketu na vinu: Serego Alighieri Vaio Amaron Amarone 2000. »Je li to ono što mislim da jest?« Pružila je prst prema boci. Gabriel ju je uzeo za ruku i utisnuo joj poljubac na dlan. »Jest. Danteov sin kupio je vinograd u četrnaestom stoljeću, a porodica Masi i dalje tamo proizvodi vino.« Sjeo je na rasklopivu stolicu i tiho je gledao. Bila je zapanjena. »Nisam znala da je njegova obitelj posjedovala vinograd.« »Vrlo dobro vino. Iako, u svjetlu naše prošlosti, možda misliš da je izbor odveć sentimentalan.« Odmahnula je glavom. »Ne, ne mislim.«

175


»Morao sam dokasna raditi, ali sam poželio večerati s tobom pa sam otišao do Pusateri'sa i naručio jela za van. Uzeo sam manicotte19, Cezarovu salatu i kruh. Što kažeš?« Julia je gledala aranžman jela pred sobom i istog trenutka osjetila glad. »Što je ovo?« Pokazala je na paket u celofanu u kojem su bili keksi na čijoj su etiketi bili sobovi. Gabriel se nasmijao. »Keksi od limete iz pekarske tvrtke Dancing Deer. Meni su najdraži. Pusti mene da ovo složim, a ti idi osušiti kosu i popij čaj.« Pružio je ruku i prešao joj preko dugih, mokrih kovrča. »Zašto me neprekidno hraniš?« Ruka mu je zastala. »Rekoh ti, volim ti pričinjavati užitak.« Povukao je ruku, a lice mu je bilo zagonetno. »Julianne, tako se ponaša muškarac kad ga zanima neka žena. Pažljiv je i susretljiv.« Bljesnuo je zločestim smiješkom. »Možda ti pokušavam pokazati da ću, ako sam toliko pažljiv pri zadovoljavanju tvojih kulinarskih žudnji, biti još pažljiviji pri zadovoljavanju drugih... hm... apetita.« Julia je istog trena pocrvenjela, a Gabriel joj je dotaknuo obraz. »Koža ti je divna«, dahtao je. »Kao ruža u prvom cvatu.« Piljio je u nju s divljenjem. »Rachel se prestala crvenjeti kad je počela spavati s Aaronom.« »Otkud znaš?« »Koliko se sjećam, svi smo to primijetili. U jednom je trenutku čitala Malog princa, a u sljedećem je kupovala donje rublje.« Julia je zamišljeno grickala donju usnu. »Voljela sam tu knjigu.« »Treba gledati srcem, a ne očima«, rekao je Gabriel. »Točno«, promrmljala je. »Sviđao mi se dio kad lisica govori princu o procesu pripitomljavanja. I lisica zaključuje da se želi pripitomiti, biti prinčeva lisica, premda će je to učiniti ranjivijom.« »Julianne, mislim da bi sada trebala ići osušiti kosu.« Maknuo joj je ruku s lica, naglo ustao i okrenuo joj se leđima, tobože da pripremi večeru, i ostavio Juliju da se u čudu pita što ga je to uznemirilo.

Poslije večere sjedili su na krevetu kao da su na sofi. Gabriel je prislonio nekoliko jastuka uza zid, pa se naslonio i stavio joj ruku oko struka. »Oprosti, tako je neudobno«, krotko mu se ispričavala. »Nije neudobno.« »Znam da mrziš ovaj stan. Malen je i hladan i...« Mahnula je rukom i pokazala po sobi. »Zauvijek ću se kajati zbog toga što sam ti rekao kad si bila toliko ljubazna i pozvala me da uđem. Ne mrzim tvoj stan. Pa kako bih i mogao?« Prepleo je prste s njezinima. »Pa to je mjesto gdje ti živiš.« »Hvala ti.« »Hvala tebi što si sve uljepšala samim time što postojiš.« Osmjehnula se, a on joj je uzeo ruke i nježno joj poljubio svaki prst, jedan po jedan. »Sada mi pričaj o sastanku s Katherine.« Julia je morala pričekati trenutak da joj prsti prestanu bridjeti, pa je počela: »Bila je točno onakva kakvom si je opisao. Ali bilo joj je drago što sam čitala Charlesa Williamsa. Mislim da ju je to malčice zagrijalo. Pristala je biti mi mentorica.« 19

tjestenina koja se puni gljivama, sirom, špinatom itd.

176


»A što misli o tvom prijedlogu za tezu?« »Ovaj, misli da proizlazi iz nečeg drugog pa je predložila da umjesto usporedbe udvorne ljubavi i požude usporedim aspekte prijateljstva između Vergilija i Dantea s temom udvorne ljubavi. Umjesto da govorim o požudi i ljubavi, govorit ću o ljubavi i prijateljstvu.« »Veseli li te to?« »Pa valjda. Odlučile smo da iduće godine uzmem seminar iz Tome Akvinskog kod profesorice Leaming jer će se baš tamo govoriti o ljubavi i prijateljstvu. Gabriel je kimnuo glavom. »Poznajem Jennifer Leaming. Prilično je dobra.« Julia je petljala s pokrivačem. Poklopio joj je ruke svojom rukom. »Što je?« »Ništa.« »Nema skrivanja, Julianne. Što je?« »Prošli sam tjedan profesorici Learning poslala e-mail i zamolila je da mi bude mentorica. To je bilo prije nego što smo, ovaj, mi razgovarali.« Gabriel se istog trena ohladio. »I što je rekla?« »Da neće.« »Jennifer ima veoma mnogo posla. Još nije redovna profesorica i sumnjam da ima vremena voditi poslijediplomce izvan Odsjeka za filozofiju.« Zastao je. »Kad sam ti rekao da ću ti ja naći drugog mentora, zar mi nisi vjerovala?« »Julia se počela vrpoljiti. »Vjerovala sam ti.« »Pa zašto si onda osjetila potrebu da mi to radiš iza leda?« »Htjela sam vidjeti mogu li sama to srediti.« Gabriel je stisnuo usne. »I kako je ispalo?« »Nikako.« »Prije ili poslije, morat ćeš mi vjerovati. Naročito u stvarima koje imaju veze sa sveučilištem. Ili neće valjati.« Kimnula je i blago se ugrizla za usnu. »Pričaj mi o sastanku s Christom.« »Radije ne bih. Ona je napast.« Julia se uzaludno trudila prikriti smiješak. »Ima previše posla da spasi svoj prijedlog za disertaciju da bi se nama bavila. Neću prihvatiti njezin projekt kakav jest, a to znači da će morati tražiti novog mentora. I kao što znaš, ja sam u ovom trenutku jedini profesor koji je mentor za radove o Danteu.« »Znači, Christa ispada?« »Rekao sam joj danas da joj dajem rok do osamnaestoga prosinca da dođe s prihvatljivim nacrtom. I to je bio dar. Zato ne brini više o njoj. Njezina akademska budućnost visi o niti, a ja u svojim rukama držim njezin kraj.« Dobro, pomislila je Julia. »Imao sam danas zanimljiv razgovor sa svojim odvjetnikom.« Otpila je gutljaj vina i pričekala da nastavi. »Rekao je da će pogledati smjernice o zbližavanju, ali me strogo upozorio da ne ulazim ni u kakvu romantičnu vezu s tobom dok pohađaš moj seminar.« Pocrvenjela je. »Uključuje li to i ljubljenje?« »Nesumnjivo, ali je istaknuo da se sveučilište prvenstveno brine zbog seksualne aktivnosti. Dok god budemo kreposni i diskretni ovaj semestar, mislim da nećemo imati problema.« Julia je još jače pocrvenjela i pogledala u svoju čašu s vinom.

177


»Znači, morat ćete držati ruke k sebi, gospođice Mitchell, dok ne položite ispit. Poslije toga, e...« Sugestivno se smješkao. »Pa ne možeš me u jednom trenutku ljubiti, a već u drugom mi ocjenjivati esej.« »U ovom trenutku ne mogu biti objektivan u vezi s tvojim radom sve i da pokušam. Katherine će ga ocijeniti.« »Zar joj to neće biti čudno?« Nasmiješio se. »Naći ću neku izliku. I odnijet ću joj bocu šesnaest godina starog Lagavulina. To diže mrtve iz groba.« »I dalje predlažeš prijateljstvo - na neki način?« Gabriel joj je uzeo lice u ruke. »Ali to je manje ozbiljno nego veza i zato nas dovodi u mnogo manji rizik pred administracijom. Rekao sam svom odvjetniku da istraži sve rupe.« »Ne želim biti rupa.« »Ja te tako ne gledam. Hoćeš da te se klonim nekoliko tjedana i da te uopće ne vidim? Da te ne držim za ruku i ne grlim? To želiš?« Julia se zamislila na trenutak. Došlo joj je slabo od te pomisli. Odmahnula je glavom. »Ja te želim nastaviti viđati, kao prijatelj, naravno. Ti još uvijek odlučuješ hoćeš li mi vjerovati i još se upoznajemo. Sve za što Sveučilište ne zna, neće nam naškoditi. Gabriel joj je uzeo čašu i stavio je na stol kraj svoje. Kad se okrenuo, privukao ju je tako da mu je zamalo sjela u krilo. »Možemo se pretvarati da smo oboje u srednjoj školi i da živimo u Selinsgroveu. Upravo smo počeli hodati, a kako smo dobra mladež i pomalo staromodni, dali smo zavjet kreposti.« »Vidim da si razmišljao o tome.« »Imam živu i podrobnu maštu što se toga tiče«, šapnuo joj je. »A možda i žalim što skupa nismo bili tinejdžeri.« »Znači, ovo smjera prema tajnoj aferi?« Gabriel je zašutio na trenutak. »Meni je na pameti nešto manje neukusno. Ali, Julianne, mnogo što od onoga što će naša veza biti ili neće počiva u cijelosti na tebi.« Kimnula je da mu pokaže da ga je čula, pa su oboje zašutjeli. Na koncu je zatvorila oči i udahnula njegov miris, a osjećala se čudnovato smireno od ritma njegova srca. Gabriel ju je pomilovao po kosi i šaptao joj na talijanskom. »Julianne?« Tišina. »Julia?« Nagnuo se, ali je vidio da je zaspala. Nije ju želio buditi. A jednako tako nije želio otići bez pozdrava i želio je da ona za njim zaključa vrata. Pažljivo ju je podigao i smjestio ispod pokrivača s nadom da će se probuditi. Ali nije. Gabriel je promatrao njezin maleni stas, grudi koje su se dizale i spuštale dok je blago disala, usne malčice razdvojene. Bila je lijepa. Bila je mila. Nije se mogao sjetiti kada je zadnji put proveo kreposnu noć s lijepom ženom kojoj nije rod. Kreposnu noć koja je bila bremenita žudnjom, strašću i neodoljivom potrebom... Želio ju je. Ali stari unutarnji sukob donio mu je tešku brigu. Nije ju želio pokvariti, učiniti da bude kao on. Nije ju želio učiniti ranjivom, da krvari ni u kojem smislu. Ozbiljno je sumnjao da je u stanju imati s njom fizičku vezu, a da ne izgubi kontrolu jer ga je sam pogled na nju onako u ručniku potpuno rastrojio. Eto što dolazi nakon godina neobuzdane pohote - sada joj se nisi u stanju udvarati kao džentlmen. Želiš voditi ljubav s djevojkom, a da se odmah ne baciš na seks, ali možeš li ti to? Možeš li biti u seksualnoj vezi s njom, a da se ne ponašaš prema njoj kao prema seksualnoj igrački koja je stvorena isključivo za tvoje tjelesno zadovoljstvo? Možeš li voljeti bez grijeha? Gabriela su mučile te misli dok je gledao janješce rumenih obraza koje mu je toliko vjerovalo da je zaspalo u njegovu naručju, nesvjesno strasti koja je kipjela u njegovim venama. Ispraznio je džepove i isključio iPhone, pa otišao u kupaonicu. Isključio je podnu grijalicu, kao što je obećao, i

178


brzo se svukao u majicu i bokserice. Na tren je pregledao Julijine šampone i sredstva za kupanje, spremio njihove nazive u pamćenje da je čekaju kod njega pri sljedećem dolasku. Definitivno mu je vanilija bila draža od svih drugih mirisa. Premda vanilija i čokolada... Pogasio je svjetla i ušao u njezin krevet. Bio je premalen za dvoje - istini za volju, Gabriel je nostalgično pomislio na krevete na Princetonu ili na koledžu Magdalen. Gotovo nostalgično. Ti kreveti jedva da su bili prikladni za spavanje i svakako su bili daleko od ideala mjesta na kojem bi se vodile bilo kakve seksualne aktivnosti. Srećom, takve aktivnosti te večeri nisu bili na jelovniku. Te večeri. Dok se Gabriel okretao na bok, ruka mu je napipala mali, glatki komad papira koji je bio uguran ispod jastuka. Izvukao ga je i podigao prema srebrnoj mjesečini koja se probijala iza zavjese. Iznenadilo ga je to što je vidio - njegova stara fotografija iz dana Princetona. Prepoznao je sveučilišni veslački džemper što ga je tada nosio. Odakle joj to? Otkad to ima? Gurnuo je fotografiju nazad pod jastuk, a kutovi usana zadigli su mu se od čuda. Nutrinu mu je počelo grijati nešto nalik nadi. Nikad nije volio sa ženama spavati tako da se svojim prednjim dijelom priljubi uz njihova leđa za njega je to bilo odveć intimno. Ali te je noći to želio. Svio je tijelo oko nje i lijevu joj ruku pružio preko struka i blago je spustio na njezin trbuh. Savršeno su pristajali jedno drugome. Gabriel je uzdahnuo od zadovoljstva zbog meke topline mlade žene što je čuva u svom naručju pa je zagnjurio nos u njezinu dugu, meku kosu koja je mirisala po vaniliji.

Julia je negdje oko tri ujutro otvorila oči. Snažna je ruka pojačala stisak oko nje, a miris, Gabrielov, punio joj je nosnice. Njegove su je ruke grlile, a na leđima je osjećala njegova prsa. Premda se pomaknuo zbog, kako joj se činilo, njezina nemira, zvuk njegova disanja pokazivao joj je da i dalje spava. Jula ga je pogledala u mraku. Koliko je samo godina željela ponovno spavati kraj njega. Polako se pomaknula, pa je sada ležala na leđima. Gabriel je tako zatvorenih očiju i smirena lica izgledao mnogo mlađe. Gotovo kao dječak - nježni dječak smeđe kose i rumenih usana koji se milo smiješi u snu. Julia je uzdahnula diveći se toj slici profinjenosti. Naglo je otvorio oči. Trebao mu je koji trenutak da se u mraku usredotoči na nju, a kad mu je to uspjelo, nagnuo se k njoj i pritisnuo usne na njezine. »Jesi li dobro?« šapnuo joj je na usta. »Još si tu.« »Nisam htio otići bez pozdrava. Ne spava ti se?« »Mislila sam da je ovo san.« Gabriel joj se nasmiješio u mraku. »Samo za mene.« »Divan si, Gabriele. Uvijek si i bio, znaš.« »Okrutnost prirode - pali anđeo zadržava svoju ljepotu. Ali ja sam ružan iznutra.« Uzvratila mu je poljubac snažno ga ljubeći u nastojanju da mu prenese istinitost riječi koje mu je namjeravala izreći. »Neko tko je ružan iznutra ne bi mi kupio torbu i svoju darežljivost držao kao tajnu.« Gabriel se zagledao u nju. »Otkad to znaš?« »Rachel mi je rekla.« »Je li ti je zbog toga bilo draže primiti? Ili manje? »Tako - pola-pola.« »Primijetio sam da je više ne nosiš«, šapnuo je, pa pružio ruku i maknuo joj pramen s lica. »Opet ću.« »Znači, sviđa ti se.« »Jako. Hvala ti.« Svojim je nosom blago dotaknuo njezin i nasmiješio se. »Ljepša si nego kad si imala sedamnaest, Julianne. Sada si zanosna.« »Svi su lijepi u mraku«, šapnula je.

179


»Ne, nisu.« Poljubio ju je, a onda naglo privukao k sebi, makar je sam sebe silio da to ne čini. Prislonila mu je glavu na prsa i zažmirila - slušala je otkucaje njegova srca i nastojala je ne opijati se previše energijom koja je strujala između njih. »Julia, sinulo mi je da od tebe dobivam poštene odgovore samo kad smo skupa u krevetu.« Makar je bio mrak, Gabriel je znao da je pocrvenjela. Meko je zahihotao. »Što misliš, zbog čega je tako?« »Kad smo u krevetu, nježan si prema meni. Osjećam se... sigurno.« »Ne znam koliko je sigurno biti sa mnom, Julianne, ali obećavam ti da ću se truditi uvijek biti nježan prema tebi. Naročito u krevetu.« Čvrsto ga je zagrlila i kimnula mu na prsima kao da je razumjela pun smisao toga Što govori. Ali nije razumjela. I kako bi? »Ideš kući na Dan zahvalnosti? »Da. Moram nazvati tatu da mu javim dobru vijest.« »Obećao sam Richardu da ću doći kući. Hoćeš li... razmisliti o tome da letimo skupa?« »Voljela bih to.« »Dobro.« Uzdahnuo je i protrljao oči. »To baš neće biti ugodni praznici.« »Ne volim Dan zahvalnosti. Ali kod Grace je uvijek bilo lijepo.« »Zar ti nije bilo lijepo s tvojom obitelji?« Julia se počela meškoljiti. »Zapravo nismo slavili.« »Zašto niste?« »Uvijek sam ja kuhala osim kad je mama bila u fazi oporavka. I kad god sam pokušala učiniti nešto posebno...« Odmahnula je glavom. Gabriel ju je stegnuo u zagrljaj. »Pričaj mi«, šapnuo je. »Ne bi ti bilo drago čuti.« Pokušala se okrenuti od njega, ali ju je stegnuo još jače. »Nisam te htio uznemiriti. Samo te pokušavam upoznati.« Ton Gabrielova glasa bio je takav da ju je dirnuo snažnije negoli riječi. Duboko je udahnula. »Zadnji put kad sam za Dan zahvalnosti bila u St. Louisu, Sharon se opijala s tadašnjim dečkom. A ja, budala, odlučila pripremiti punjenu piletinu po receptu Marthe Stewart s dvaput prženim krumpirom i povrćem.« Zastala je. »Siguran sam da je bilo slasno«, poticao ju je. »Nisam nikad ustanovila.« »Zašto?« »Pa, recimo da sam imala nezgodu.« »Julianne?« Pokušao joj je okrenuti bradu da je može pogledati u oči, ali nije gledala u njega. »Što se dogodilo?« »Nismo imali kuhinjski stol. Zato sam u dnevnom boravku postavila niski stol za troje. To je zbilja bilo glupo. Nisam se trebala time gnjaviti. Sve sam jelo stavila na pladanj i htjela ga odnijeti na stol, ali mi je njezin dečko podmetnuo nogu i spotakla sam se.« »Namjerno?« »Vidio je da dolazim.« Gabriela je istog časa obuzeo gnjev, pa je stisnuo šake. »Ja poletjela, tanjuri popadali. Hrane je bilo na sve strane.« »Jesi li se gadno ozlijedila?« pitao ju je kroz stisnute zube. »Ne sjećam se više,« Julijin je glas u trenu postao hladan.

180


»Je li ti mama pomogla?« Odmahnula je glavom. Gabriel se muklo oglasio, duboko, iz grla. »Smijali su se. Sigurno sam jadno izgledala onako na koljenima i rukama, uplakana, sva masna od jela. Pile je otklizalo po pločicama, pa pod stolicu.« Zastala je i zamislila se. »Neko sam vrijeme ostala tako na koljenima. Da si me vidio - sigurno bi doživio srčani udar.« Gabriel je potisnuo poriv da šakom udari po zidu iznad glave. »Ne bih ja doživio srčani udar. Prebio bih ga, a jako bih se suzdržavao da i nju ne izbičujem.« Julia mu je prstom dotaknula šaku. »Na kraju im je bilo dosadno pa su otišli u sobu na jebanje. Čak se nisu potrudili zatvoriti vrata. To mi je bio posljednji Dan zahvalnosti sa Sharon.« »Pa tvoja mama je kao Anne Sexton20.« »Sharon nikad nije pisala pjesme.« »Bože, Julia.« Gabriel je opustio šake i prigrlio je k sebi. »Sve sam očistila da se ne naljute na mene i odjurila na autobus. Bez cilja sam se vozila dok nisam vidjela misiju Armije spasa. Oglašavali su da na Dan zahvalnosti dijele hranu beskućnicima. Zamolila sam da mi dopuste da dobrovoljno radim u kuhinji, pa su mi dali posao.« »I tako si provela Dan zahvalnosti?« Slegnula je ramenima. »Nisam mogla kući, a ljudi iz Armije spasa bili su kao prijatelji. Nakon što smo poslužili sve goste, večerala sam puricu s ostalim volonterima. Čak su mi dali da ostatke ponesem kući. I pitu.« Julia je zastala i zamislila se. »Nitko mi nikad nije ispekao pitu.« Pročistio je grlo. »Julianne, zašto te otac nije odveo od nje?« »Nije uvijek bilo tako strašno.« Nemirno je prelazila po njegovoj majici hvatajući meki pamuk među prste i blago ga povlačila. »Joj. Pazi.« Gabriel se zakikotao. »Čupaš mi to malo dlaka na prsima.« »Oprosti.« Julia je nervozno prstima zagladila pamuk. »Ovaj, moj je tata živio s nama do moje četvrte godine, a onda ga je mama izbacila. Vratio se u Selinsgrove gdje je odrastao. Zvao me nedjeljom. Jednog sam dana razgovarala s njim i odala mu da mi je noć prije mamin prijatelj gol došao u sobu jer je mislio da je to kupaonica.« Pročistila je grlo i brzo nastavila, pa Gabriel nije imao prilike postaviti joj ono pitanje. »Tata je poludio, htio je da mu kažem je li me taj mamin prijatelj dirao. Nije. Htio je razgovarati s mamom, a kad sam mu objasnila da joj ne smijem smetati kad je kod nas neki od njezinih ljubavnika, rekao mi je da odem u svoju sobu i zaključam se. Naravno, nije bilo brave. Rano ujutro tata je došao i odveo me u Selinsgrove. Mislim da je bilo dobro što je mamin dečko prije toga već bio otišao. Mislim da bi ga tata ubio.« »I tako si otišla?« »Da. Tata je rekao Sharon da će me, ako se ne riješi ljubavnika i ne prestane piti, zauvijek odvesti od nje. Pristala je otići na liječenje, a ja sam otišla živjeti kod njega.« »Koliko ti je bilo godina?« »Osam.« »Zašto nisi ostala kod njega.«

20

Anne Sexton (1928 -1974), američka pjesnikinja poznata po duboko osobnoj, ispovjednoj poeziji. Dobitnica Pulitzerove nagrade za poeziju 1967. U svojim pjesmama govori o dugoj bitci koju je vodila s depresivnim i maničnim napadajima, (op. ur.)

181


»Nikad ga nije bilo kući. Imao je mnogo posla, a nekad je radio i preko vikenda. Uz to je bio i dragovoljac u vatrogasnom društvu. Kad je završila škola te godine, poslao me nazad u St. Louis. Sharon se vratila s liječenja i radila je u pedikerskom salonu. Mislio je da će ipak sve biti u redu.« »Ali si se vratila?« Oklijevala je s odgovorom. »Meni možeš reći, Julianne.« Čvrsto ju je stisnuo i čekao da mu kaže. Nježno joj je gladio kosu. »Sve je u redu.« Teško je progutala. »Ljeto prije nego što sam navršila sedamnaest tata me vratio nazad.« »Zašto?« »Ovaj, Sharon me udarila. Pala sam na ugao kuhinjskog stola i gadno se udarila u glavu. Pozvala sam tatu iz bolnice i rekla mu da ću, ako ne dođe po mene, pobjeći od kuće. I to je bilo to. Više nikad nisam vidjela mamu.« »Je li ti ostao ožiljak?« Uzela mu je ruku i prinijela je zatiljku pa mu pritisnula prste na dio gdje joj kosa nije rasla. »Žao mi je.« Nekoliko je puta prešao preko tog mjesta, pa ga poljubio. »Žao mi je što su ti se događale te stvari. Da sam mogao, sve bih ih premlatio zbog bešćutnosti... počevši od tog gada, tvog oca.« »Zapravo sam imala sreće. Sharon me samo jednom udarila.« »S obzirom na to što si mi rekla, ne čini se da si imala sreće.« »Sada imam sreće. Ovdje me nitko ne tuče. A imam i prijatelja koji me hrani.« Gabriel je zatresao glavom i opsovao. »Tebe je trebalo držati u naručju i obožavati te, ponašati se prema tebi kao prema princezi. To je Rachel imala.« »Ne vjerujem u bajke«, uzdahnula je. »Volio bih da povjeruješ.« Nagnuo se i poljubio je u čelo. »Stvarnost je bolja od mašte, Gabriele.« »Ne ako je stvarnost mašta.« Odmahnula je glavom, ali se osmjehnula. »Mogu li te nešto pitati?« »Naravno.« Smiješak joj se povukao. »Imaš li ti kakvih ožiljaka?« Gabrielovo je lice postalo bezizražajno. »Ne možeš udariti nekoga za koga uopće ne znaš da postoji.« Julia se nagnula i pritisnula lice uz njegov vrat. »Žao mi je.« »Teško je znati što je gore - kad te udare ili kad te ignoriraju. Mislim da to ovisi o tome što možeš lakše izdržati.« »Žao mi je, Gabriele. Nisam znala.« Uzela mu je ruku i obuhvatila je prstima. Duboko je uzdahnula i pitala ga: »Ideš li sada kući?« »Ne idem, osim ako ti ne želiš.« Ponovno ju je pomilovao po glavi, ali je oprezno izbjegao mjesto koje je bilo malo izdignuto. Naslonila mu je glavu na rame i uzdahnula. »Želim da ostaneš sa mnom.« »Onda ću ostati.« Julia je zaspala, a Gabriel je ostao budan i razmišljao o ožiljku što mu ga je pokazala, pitajući se bijesan i s mukom koliko li mu još ožiljaka nije otkrila. »Julia«, šapnuo je. Njezino ravnomjerno disanje i izostanak odgovora bili su mu znak da spava. »Ne dam da te itko povrijedi.« Nježno ju je poljubio u obraz. »A najmanje ja.«

182


19

J

uliju je ujutro probudio šum tuša. Pokušavala je shvatiti kako to da je netko drugi u njezinoj kupaonici, a uto je šum prestao, a na vratima se pojavio visok smeđokos muškarac, omotan malim ljubičastim ručnikom. Razrogačio je oči od iznenađenja, a ona se zagrcnula i rukom pokrila usta. »Dobro jutro«, rekao je Gabriel i jednom rukom uhvatio ručnik koji mu je skliznuo nisko na kukove, a drugom dohvatio svoju odjeću. Julia je gledala u čudu. I nije mu gledala u lice. Neovisno o tome u što je gledala, kosa mu je bila mokra i razbarušeno je stršala. Po ramenima i prsima imao je kapljice vode koje su se sjajile na njegovoj tetovaži. Obrisi tetiva, mišića i žila, simetrija i ravnoteža, idealne proporcije i klasične crte i običnom bi promatraču zaustavile dah. Ali Julia je bila sve samo ne običan promatrač jer je cijelu noć provela u svom krevetu baš uz to tijelo koje je bilo priljubljeno uz nju i igralo se njezinom kosom. A to je tijelo bilo povezano s prokleto lijepom sviješću i vrlo dubokom, strastvenom dušom. Kako bilo, dok je Julia gledala u njegovo tjelesno obličje, sviješću joj prostrujao pojam poluboga vode. Gabriel se cerekao. »Rekoh dobro jutro, Julianne.« Zatvorila je usta. »Ovaj, dobro jutro.« Prišao joj je, sagnuo se, utisnuo joj snažan, ali opet nježan poljubac na usne. Nekoliko kapi vode poprskalo je plahte. »Jesi li dobro spavala?« Polako je kimnula, a osjećala je da je obuzima toplina. »Nisi nešto pričljiva.« Uspravio se i zasmijuljio. »Napola si gol.« »Jesam. Bi li ti bilo draže da sam potpuno gol?« Izazovno je zadignuo ručnik na kukovima i nacerio se. Julia je zamalo jeknula od šoka. »Samo se šalim, dušo.« Opet ju je poljubio, pa se namrštio. Neugodna mu je misao prošla kroz glavu. Odstupio je unatrag s vrlo ozbiljnim izrazom na licu. »Zaboravio sam na ono što se dogodilo u St. Louise. Kad si bila mala«, pojasnio je. »Oprosti što sam te naveo da o tome govoriš. Nisam razmišljao.« Julia ga je pogledala s nijemim odobravanjem. Stidljivo se smiješila. »Sve je u redu. Odvlačiš mi pozornost. Čini mi se da si jutros veseo.« Nasmijao se. »Meni je sasvim u redu da sam s tobom u krevetu. Mogu li ti pripremiti doručak?« »Ovaj, naravno. Ali znaš da nemam kuhinju.« »Ja sam spretan čovjek.« Gabriel joj se iskreno osmjehnuo, a njegova je toplina bila dovoljna da svlada njezinu nelagodu zbog nedostatka kuhinje. Prije nego što je za sobom zatvorio vrata kupaonice, Gabrielu se spustio ljubičasti ručnik i ona je bila nagrađena pogledom na najljepše moguće mišiće stražnjice. Zurila je u taj prizor kao ukopana.

Iduće večeri Rachel se vratila u Philadelphiju sa svog romantičnog odmora s Aaronom i odmah je pregledala glasovnu poštu. Nakon mahnitog poziva ocu, smjesta je telefonirala Gabrielu i ostavila mu poruku. »Gabriele, koji se vrag tamo događa? Što si napravio Juliji? Nestala je u životu samo jednom i to kad ju je potpuno ponizio njezin bivši! Što joj to jebeno radiš? Kunem ti se Bogom da ću smjesta sjesti na avion. Nazovi me...

183


Uzgred, pozdravlja te tata i drago mu je što si ga nazvao. Pa zar bi ti ruka otpala da ga nazoveš jedanput tjedno? Odlučio se vratiti na posao jer ne može podnijeti da je sam kod kuće. I, usput, daje kuću na prodaju.« A onda, više nego tek zabrinuta za svoju najbolju prijateljicu, Rachel je nazvala Juliju i ostavila i njoj glasovnu poruku. »Julia, što ti je Gabriel učinio? Ostavio mi je poruku vičući kao luđak. Ne javlja mi se na telefon, pa ne znam što mu se to dogodilo. Iako ni ne očekujem da će mi reći istinu. Svejedno, nadam se da si dobro i zbilja mi je žao. Što god da ti je napravio, molim te, nemoj mi se opet izgubiti. Nemoj sada, kad imamo svoj posljednji Dan zahvalnosti u toj kući. Tata je prodaje. Aaron ti i dalje nudi kartu, zato me nazovi, dobro? Volim te.« Poslije toga, Rachel se vratila normalnom životu u Philadelphiji i nestrpljivo iščekivala novosti od brata i svoje najbolje prijateljice. I tiho planirala vjenčanje. Nakon što je Gabriel nagovorio svoju sestru da ne dolazi u Toronto kako bi mu održala lekciju i nakon što je porazgovarao s Rachel o tome da povuče kuću s tržišta, smjesta je ostavio poruku na Julijinoj sekretarici, dok je ona bila zauzeta razgovorom s ocem. »Ti se izgleda nikad ne javljaš na telefon. (Blago otpuhuje...) Čekaš li neki poseban poziv? Pa naruči ga, molim. Ne pitam koliko košta. Ja plaćam. Ali umoran sam od ostavljanja poruka. (Dubok uzdah.) Pretpostavljam da si se čula s Rachel. Bijesna je na mene, ali mislim da sam je uspio uvjeriti da smo ti i ja imali akademski nesporazum i poslije toga smo se izljubili i sve sredili. (Smijuljenje.) Dobro, izostavio sam dio s ljubljenjem. Možda je možeš nazvati i uvjeriti je i ti u to prije nego što ispuni svoju prijetnju i sjedne na avion. (Uzdah... dubok udisaj.) Julianne, uživao sam jučer u tome što sam se probudio kraj tebe. Puno više nego što mogu reći tvojoj automatskoj sekretarici. Reci mi da ću te uskoro opet moći buditi. (Sniženim, prigušenijim glasom...) Sjedim pred kaminom i žalim što nisi tu, u mom naručju. Nazovi me, moja principesso.«

U međuvremenu, Julia je razgovarala sa svojim ocem. »Veselim se što ćeš doći kući, Jules. Imat ću posla, ali neko vrijeme moći ćemo biti zajedno...« Tomov se glas pretvorio u kašalj dok je pokušavao pročistiti grlo. »Dobro. Rachel želi da dođem i k njoj. Udaje se i mislim da joj treba pomoć oko priprema sada kada više nema Grace.« »Deb me pozvala k sebi na ručak. Bit će i djeca. Siguran sa da je postavila i mjesto za tebe.« »Ma ni za vraga«, promrmljala je Julia. »Kako to misliš?« »Oprosti, tata. Bilo bi lijepo da vidim Deb, ali nema načina da dođem tamo. Nikako.« Tom je zastao od nelagode. »Pa ne moraš, ovaj, vidjet ćeš Deb drugi put.« Julia je okrenula očima. »Kad da dođem po tebe na aerodrom?« »Zapravo, Gabriel Emerson živi u Torontu. Spominjao je nešto o tome da i on ide kući za vikend. Vidjet ću mogu li s Clarkovima od Philadelphije, ako letimo istim avionom.« Tom je šutio nekoliko trenutaka. »Gabriel je tamo?« »Predaje na fakultetu. Imam seminar kod njega.« »Pa to mi nisi rekla, Jules. Samo se ti drži dalje od njega.« »Zašto?« »Zato što je on zlo.« »Zašto to govoriš?«

184


Tom je opet pročistio grlo. »Nijednom nije došao obići majku na samrti. Nikad nije sa svojom obitelji. Ne vjerujem mu i svakako mu ne bih vjerovao kad je u pitanju moja kći.« »Tata, on je Rachelin brat. Ona zna da dolazim kući na Dan zahvalnosti i vjerojatno će nas pokupiti na aerodromu.« »Što god bilo, nemoj unositi ništa njegovo u avion i ne primaj ništa od njega ako ti iole bude sumnjivo. Proći ćeš kroz carinu.« »Što bi to trebalo značiti?« »To znači da pazim na tebe. Zar ne smijem kad je u pitanju moja kći jedinica?« Julia je potisnula poriv da mu odgovori okrutno i grubo. »Kupit ću kartu i obavijestiti te o svemu što se događa.« »Dobro. Razgovarat ćemo poslije.« I time se završio Julijin poprilično nekonstruktivan razgovor s Thomasom Mitchellom iz Selinsgrovea. Nekoliko sljedećih sati morala je neprekidno uvjeravati Rachel da je zbilja dobro i da Gabriel (možda neočekivano) više nije kreten. Jednako je tako uvjeravala Aarona da ima dovoljno novaca od stipendije da plati let. Spomenula je sukob s ocem oko planova i obećala da će doći Clarkovima na večeru za Dan zahvalnosti. Bila je već dobrano iscrpljena, a još je jedan sat morala uvjeravati Gabriela da nije dobro da svake večeri spavaju u istom krevetu, pogotovo zato što postoji mogućnost da ih netko tko ima veze s fakultetom vidi kako ulaze ili izlaze iz njezina ili njegova stana. Morao je na to pristati, premda nevoljko, ali je zahtijevao obećanje da će moći još jednom prespavati kod nje prije nego što prođe tjedan dana. Julia nije željela biti kriva za Gabrielov mogući gubitak posla, pa je bila odlučna u tome da ograniči mogućnosti da ih tko vidi skupa. Jednako je tako bila odlučna u tome da ne spava svake noći u njegovu krevetu jer je znala kamo to vodi. Još je sa sobom vodila borbu oko toga hoće li mu vjerovati ili ne, a njezina je suzdržanost itekako bila opravdana s obzirom na činjenicu da je tek nedavno promijenio stav prema njoj. A on bi učinio sve osim priznao da je njegova strast prema njoj bila na samom rubu kontrole. Julia nije željela da bude prisiljena raditi stvari koje nije spremna raditi. Nije mu željela dati dio sebe, a da za uzvrat ostane s osjećajem da je iskorištena i sama u svom stanu nakon što je toliko mnogo puta u njemu bila s njim. Ne, Gabriel nije bio on. Ali zbog te činjenice nije bila manje na oprezu, iako mu je željela vjerovati. Usprkos tim mjerama predostrožnosti, Julia je spavala daleko mirnije s Gabrielom nego bez njega i svakog dana kad ga ne bi vidjela boljelo ju je srce.

U ponedjeljak ujutro Julia je otvorila ulazna vrata. Vani je stajao dostavljač s velikom bijelom kutijom u rukama. Potpisala je primitak, a kad se vratila u garsonijeru, otvorila je omotnicu koja je bila zataknuta u kutiju. Na vrhu kartice su bili inicijali G. O. E., a ispod toga je pisalo:

Draga Julianne, Hvala ti što si mi se povjerila u petak navečer. Ti imaš lavovsko srce. Od srca bih te volio pripitomljavati, polako, ali bez suza ili rastanaka. Tvoj, Gabriel P.s. Imam novu privatniu e-mail adresu pa ti je dajem na raspolaganje. goe717@gmail.com

185


Julia je otvorila kutiju i istog ju je časa očarao prelijep miris. Unutra je, na svoje zaprepaštenje, našla veliku staklenu zdjelu punu vode. Na površini vode plutalo je sedam gardenija. Pažljivo je izvadila zdjelu iz paketa, stavila je na stol i duboko udisala dok se miris širio prostorijom. Ponovno je pročitala Gabrielovu poruku, pa otvorila laptop da mu smjesta pošalje e-mail sa svoje gmail adrese. Dragi Gabriele, hvala ti za gardenije. Divne su. Hvala ti i za poruku. Hvala ti što si me slušao. Jedva čekam da te uskoro vidim. Julia XO

U srijedu poslijepodne Julia se kod poštanskih pretinaca srela s Paulom prije seminara profesora Emersona. Razmijenili su pristojna pitanja i malo čavrljali dok ih pomalo grubo nije prekinuo Julijin mobitel. Poziv je bio od (gle čuda!) Dantea Alighierija, pa je, naravno, odšetala u hodnik. »Hej?« »Julianne.« Široko se nasmiješila na zvuk njegova glasa. »Hej.« »Hoćeš li sa mnom na večeru?« Brzo je pogledala oko sebe da bude sigurna da je sama. »Ovaj, što si imao na pameti?« »Večera kod mene. Nisam te vidio od subote. Počinjem misliti da sada, kad imaš moju privatnu adresu, želiš samo dopisivanje preko e-maila«, zahihotao se Gabriel. Julia je duboko udahnula, sretna što nije uzrujan zbog nje. »Jutros sam se spremala za susret s Katherine. Ti si radio na svom predavanju pa tako...« »Moram te vidjeti.« »I ja tebe želim vidjeti. Ali vidimo se kroz nekoliko minuta.« »Moram s tobom razgovarati o tome. Morat ćemo se pretvarati kao da se na zadnjem seminaru nije ništa dogodilo između nas. Vjerojatno ću te ignorirati, samo zbog učinka. Htio sam ti to reći unaprijed pa da se ne razočaraš.« Zastao je na trenutak. »Naravno, jedino što želim jest dodirivati te, ali moramo paziti kako se ponašamo.« »Razumijem.« »Julianne...«, počeo je stišanim glasom. »Ne sviđa mi se to kao ni tebi. Ali volio bih da večeras skupa večeramo, pa da to nadoknadim. Uostalom, možemo imati mirnu večer kraj kamina i uživati u društvu jedno drugoga. Prije spavanja.« Juliji su se odjednom zarumenjeli obrazi. »Voljela bih, ali sam planirala večeras raditi. Nisam završila s izmjenama koje je tražila Katherine, a sutra se sastajem s njom. Jako je zahtjevna.« Počeo je mrljati sebi u bradu. »Oprosti, Gabriele, ne želim je ozlovoljiti.« »A što je sa mnom? Mene možeš ozlovoljiti?« »Ja...« Julia je ostala bez riječi. On se malčice naljutio. »Onda obećaj da ćemo se vidjeti u petak navečer.«

186


»Poslije tvog predavanja?« »Ići ću na večeru. Volio bih da se poslije toga nađemo kod mene.« »Neće biti kasno?« »Ne za ono što imam na pameti. Znaš, obećala si?« Julia se osmjehnula na pomisao na to novo, zrelo noćenje kod nekoga, što ga je tek nedavno otkrila. »Znači, vidimo se u petak navečer?« Spustio je glas pa je zavodnički šaptao. »Da, samo ću morati smislili neku ispriku za Paula. Idemo zajedno na predavanje.« S druge strane linije nastala je šutnja. »Halo?« Julia se premjestila na drugo mjesto u hodniku jer se nadala da će joj taj pokret poboljšati vezu. »Jesi li još tu?« »Tu sam.« Gabrielov je glas odjednom bio leden. Scheisse, pomislila je. Šutio je koji trenutak pa progovorio. »Jesmo li se ili nismo dogovorili da nema dijeljenja? Duplo Scheisse. »Ovaj, naravno.« »Ja se sa svoje strane držim tog dogovora.« »Gabriele, molim te...« Prekinuo ju je. »Reci mi da sam krivo shvatio što si mi upravo rekla.« »Mi smo prijatelji. Zamolio me da idemo skupa na predavanje. Nisam vidjela ništa loše u tome.« »Želiš li da se ja viđam s drugim ženama kao s prijateljicama? Da izlazim s njima na javne događaje?« »Ne želim«, prošaptala je. »Onda mi priušti jednaku susretljivost.« »Molim te, nemoj se ljutiti na mene.« Njezin je zahtjev dočekala šutnja. »On mi je jedini prijatelj. Kad si student došljak u drugi grad, onda si vrlo... usamljen.« »Mislio sam da sam ti ja prijatelj.« »Naravno da jesi. Ali treba mi netko s kime ću razgovarati o studiju i takvim stvarima.« »O svemu što ima veze sa studijem možeš razgovarati sa mnom.« »Molim te, nemoj me tjerati da se odreknem jedinog prijatelja kojeg imam osim tebe. Onda ću zbilja biti izolirana jer ne mogu sve vrijeme biti s tobom.« Gabriel je to prečuo. »Jesi li mu rekla da izlaziš s nekim?« Julia je teško progutala. »Nisam. Mislila sam da je to tajna.« »Ma hajde, Julianne. Pa ti si pametnija od toga.« Glasno je uzdahnuo. »Dobro. Dopuštam da ti treba prijatelj, ali on mora shvatiti da više nisi dostupna. Previše je umiješan u to, a to bi nam moglo stvoriti probleme.« »Reći ću mu da imam novog dečka. Dogovarali smo se da ćemo za dva tjedna ići skupa u muzej...« Gabriel je zarežao preko telefona. »E, ne idete. Ići ćeš sa mnom.« »Javno? Pa kako možeš?« »Pusti to meni na brigu. Pretpostavljam, dakle, da će za nekoliko minuta on nositi tvoje knjige na predavanje.« Ton mu je postao zajedljiv. »Gabriele, molim te.« Duboko je uzdahnuo preko telefona. »U redu. Zaboravimo to. Ali držim ga na oku. Što se tiče petka, dat ću ti ključ ili mogu javiti domaru da te on uvede.« »Dobro.« »Vidimo se za pet minuta.«

187


Kad su Julia i Paul ušli u seminarsku učionicu, uvaženi profesor već je bio tamo. Pogledao ih je, presjekao Paula pogledom i skrenuo pozornost na svoje bilješke za predavanje. Pa ipak, sa zadovoljstvom je primijetio da Julia sama nosi svoju torbu. Ta ga je misao silno razveselila. Ostali studenti, uključujući Christu, samo su gledali čas Juliju čas profesora po tri-četiri puta. Izgledalo je zamalo kao da gledaju teniski meč na Wimbledonu. Julia je sjela na svoje uobičajeno mjesto kraj Paula i odmah zauzela stav punog poštovanja. »Ne nerviraj se. Cijeli je tjedan dobre volje. Mislim da te danas neće gnjaviti.« Paul joj se nagnuo bliže da joj nešto šapne na uho. »Sigurno je ševio za vikend, i to ne jednom.« Profesor Emerson nakašljao se glasno u prednjem dijelu učionice pa se Paul odmaknuo od Julije. Juliju je, pak, uznemirila Paulova primjedba. Pognute je glave unosila bilješke u bilježnicu. To joj pomoglo da prestane misliti na subotnje jutro i na to kako je Gabriel izgledao bez odjeće, mokar od tuša kad je spustio ručnik... Uvaženi profesor jedva da ju je gledao i nijednom je nije prozvao da komentira ili odgovori na pitanje. Sve u svemu, predavanje je bilo kolosalno razočarenje u pogledu moguće zabave pa su se gotovo svi studenti ovaj put osjećali uskraćeno. Christa je, pak, bila oduševljena time što se svemir vratio u ravnotežu i što je sve bilo (gotovo sve) kao što uvijek biva. »Svi ste pozvani na predavanje o požudi u Danteovu Paklu koje ću održati na koledžu Victoria u petak poslijepodne u tri sata. Vidimo se idući tjedan. Seminar je gotov.« Profesor je hitro spakirao svoje stvari i izišao iz seminarske učionice bez osvrtanja. Paul se nagnuo k Juliji. »Mogu li te otpratiti kući? Usput bismo mogli gricnuti nešto iz tajlandskog restorana.« »Bilo bi lijepo od tebe da me otpratiš kući, ali vjerojatno ću ići raditi sve do večere. I moram ti nešto reći...«

U petak ujutro Julia je stajala pred svojim prilično malim ormarom i pitala se što da obuče. Znala je da Gabriel neće biti oduševljen kad je vidi da sjedi kraj Paula. Znala je da će se te večeri sresti s njime u njegovu stanu i da će ostati spavati kod njega. Već je uzela torbu i počela se pripremati za taj posjet. Željela je ostaviti dobar dojam. Željela je da je Gabriel primijeti među svim drugim ženama i da misli da lijepo izgleda, pa se tako po prvi put toga semestra odlučila obući posebno za nastavu. Obukla je crnu haljinu i crne neprozirne čarape do koljena, crne kožne čizme s visokom petom koje je prije dvije godine kupila na Rachelin nagovor. Nosila je jednostavan nakit - naušnice s perlama koje su pripadale baki Mitchell - i oko vrata stavila pašminu jer se bojala da njezin skroman dekolte ne bude prevelik za dnevno predavanje. Julia i Paul medu prvima su stigli u dvoranu na predavanje. Brzo su odabrali mjesta odostraga da ne budu odveć uočljivi. Članovi fakulteta uzimaju najbolja mjesta u prvim redovima, a poslijediplomci se ne bi usudili narušavati tu konvenciju. Čim je Julia stupila u dvoranu, osjetila je da je on tu. Čudnovata napetost zabrujala je između njih, čak i na daljinu. Osjetila je njegov pogled i znala je da pilji u nju. Znala je da će njegov pogled začas postati mrgodan. Jedan pogled kriomice na prednji dio dvorane potvrdio je njezine sumnje. Piljio je u Paula koji ju je vodio prema sjedalima i držao ruku nisko na njezinim leđima. Gabriel je Juliji uputio kratak polusmiješak dok je pogledom preletio auditorij i zastao na malčice previsokim petama njezinih čizama. Okrenuo se i nastavio razgovor s jednim drugim profesorom.

188


Julia se nekoliko trenutaka divila Gabrielovu izgledu. Bio je zanosan kao uvijek, odjeven u lijep crni Armanijev sako i košulju s francuskim manšetama, a nosio je i crnu svilenu kravatu. Imao je naočale i crne cipele, koje srećom nisu bile na špic. Neočekivano je bilo to što je ispod sakoa nosio prsluk i što mu je sako bio raskopčan. Julia je opazila zlatni lanac za sat koji mu je visio s jednog dugmeta na prsluku i završavao u džepiću. »Pogledaj ga. Prsluk i džepni sat«, promrmljao je Paul i zatresao glavom. »Koliko taj čovjek ima godina? Kladim se da negdje u potkrovlju drži svoj portret koji ubrzano stari.« Julia je prigušila smiješak, ali nije rekla ništa. »Znaš što je jučer tražio da napravim?« Julia je odmahnula glavom. »Morao sam pokupiti sva njegova pera u kutiju, osigurati ih i poslati u radionicu nalivpera. Možeš li to vjerovati.« »Što je to radionica za nalivpera?« »Radnja gdje popravljaju pokvarena pera i koja opslužuje još bolesnije pizdune koji plivaju u novcima. I imaju previše vremena. I preduboke džepove.« Julia se zasmijuljila, pa isključila telefon.

Profesor Jeremy H. Martin, pročelnik Odsjeka za talijanistiku koji se netom oporavio od svinjske gripe, pozdravio je skup od stotinjak ljudi i iznio sjajan opis istraživanja i postignuća profesora Emersona. Julia je gledala kako se Gabriel s nelagodom vrpolji na stolici kao da mu smetaju visoke pohvale i lijepe riječi. Pogledom je našao njezin, a ona mu se osmjehnula u znak podrške. Vidjela je kako su mu se ramena vidno opustila. Profesor Martin bio je ponosan na profesora Emersona i nije nalazio nikakvih prepreka da te činjenice izgovara javno. Za njega je Gabriel bio jedan od predavača na odsjeku koji su najviše obećavali i koji se istinski trudio iskoristiti sav svoj potencijal. Sam profesor Martin zarana se posvetio radu na objavljivanju svoje prve knjige u Oxford University Pressu i bio je na putu da postane druga Katherine Picton. Ili se barem tome nadao. Nakon tanahna pljeska Gabriel se popeo na središnju pozornicu, prostro svoje papire na govornici i dvaput provjerio prezentaciju u PowerPointu. Na trenutak je odmjerio publiku profesor Martin mu se smješkao pun očekivanja, gospođica Peterson kliznula je prema naprijed i vragolasto se poigravala prstima oko dekoltea dok su njegovi fakultetski kolege sjedili šutke, naizgled zainteresirani za temu njegova predavanja. Jedina izrazita iznimka bila je osoba koja je sjedila u prvom redu. Tu profesoricu nije zanimalo njegovo istraživanje, kao ni njegova akademska srčanost. Ne, njezino je zanimanje bilo znatno razuzdanije i Gabrielu se činilo da se time šepuri dok je rumenim jezikom vlažila grimizne usne. Bila je izopačena. Predatorica. I Gabrielu je bilo vrlo neugodno zbog činjenice da pilji u njega zmijskim očima dok sjedi u istom prostoru u kojem je Julia. Znao je da prošlost vreba iza svakog ugla, ali sačuvaj ga Bože ako se te dvije žene ikad sretnu. Svrnuo je pogled s plavokose profesorice i usiljeno se osmjehnuo publici. Hitro je potražio Julijino milo lice i izvukao snagu iz njezina toplog izraza na licu, pa počeo. »Naslov mog predavanja je Požuda u Danteovu Paklu: smrtni grijeh protiv Jastva. Naravno, svatko se može zapitati zbog čega bi požuda bila grijeh protiv Jastva jer je uvijek usmjerena prema drugome - korištenju drugog ljudskog bića radi osobnog, seksualnog zadovoljenja.« Gabrielu je do ušiju doprlo prigušeno frktanje iz prvog reda, ali se nije obazirao, a njegovu je reakciju odalo to što mu se izraz lica smračio.

189


»Danteovo poimanje grijeha uvelike je oblikovano pisanjem svetog Tome Akvinskog. U svojoj glasovitoj Summi Theologiae Akvinski dokazuje da je svaka zla radnja ili grijeh oblik samouništenja. On pretpostavlja da ljudska bića imaju prirodu, samu po sebi, racionalnu i dobru. Akvinski razmišlja o toj prirodi, prirodi racionalne životinje, koju je stvorio Bog naročito da slijedi dobro, ili preciznije, da slijedi vrlinu. Kad se ljudsko biće odvoji od svoje prirodne svrhe, ozljeđuje samo sebe jer čini ono što ne bi smjelo činiti. Bori se protiv sebe i svoje prirode.« Gospođica Peterson se nagnula naprijed kao da se sva unijela u predavanje. »Zašto Tomo Akvinski ima tako osobito viđenje grijeha? Jedan razlog jest taj da prihvaća Boethiusovu tvrdnju da su dobro i biće zamjenjivi. Drugim riječima, sve što postoji ima neku dobrotu jer je stvoreno od Boga. I nije važno koliko ukaljano, slomljeno ili grešno bilo biće, ono i dalje zadržava nešto od dobrote sve dok postoji.« Gabriel je pritisnuo gumb i lijevo od njega na ekranu se pojavio prvi slajd. Julia je prepoznala Botticellijevu ilustraciju Lucifera. »Prema tomu, nitko, pa ni Lucifer, okovan u ledu na dnu Danteova Pakla, nije potpuno zao. Zlo se samo može hraniti dobrim kao parazit. Ako se sva dobrota bića eliminira, tada dotično biće ni ne postoji.« Gabriel je osjetio kako se na njega prikovao par podmuklih očiju, kako se ruga njemu i glupom prihvaćanju tako buržoaskog shvaćanja dobra i zla. Pročistio je grlo. »Mnogima od nas danas je taj način razmišljanja stran - pojam da čak i pali anđeo, koji je osuđen na život u Paklu, ima u sebi dobrote.« Pogledom je potražio Julijine oči i zadržao ga dovoljno dugo da u njima vidi nešto molećivo. »Dobrote koja vapi za time da bude prepoznata, usprkos tužnoj i očajničkoj ovisnosti palog anđela o grijehu.« Na ekranu se pojavila nova Botticellijeva ilustracija Dantea i Beatrice i zvijezda stajaćica u Raju. Julia ju je prepoznala jer joj je isti prizor Gabriel pokazao iz svoje privatne kolekcije. »Razmislite o likovima Dantea i Beatrice u okviru dobra i zla. Njih dvoje imaju odnos koji je karakterističan za udvornu ljubav. U kontekstu Božanstvene komedije Beatrice je povezana s Vergilijem. Ona ga moli da vodi njezina milog Dantea kroz Pakao jer ona ne može tuda putovati zbog svog trajnog boravka u Raju. Povezivanjem Beatrice i Vergilija Dante izražava svoje poimanje da se udvorna ljubav prije vezuje uz razum nego uz strast.« Na spomen Beatrice Julia je počela petljati rukama i spustila je glavu jer se bojala da nešto ne oda. Paul je primijetio njezine pokrete i krivo ih protumačio, pa joj uzeo za ruku i nježno je stisnuo. Sjedili su predaleko a da bi Gabriel vidio što se događa, ali je primijetio da se Paul okrenuo k Juliji i da mu je ruka nestala u njezinu krilu. Taj ga je pogled dekoncentrirao istoga časa. Nakašljao se, a Julia je hitro povukla ruku i potražila njegov pogled. »A što je s požudom? Ako je ljubav zec, onda je požuda vuk. Dante to kaže izrijekom kad definira požudu kao grijeh vučje nesuzdržljivosti - grijeh u kojem strast nadvladava razum.« Na tu napomenu Christa je skliznula na sam rub sjedala i nagnula se naprijed, sasvim dovoljno da joj se s podija vidi dekolte. Na njezinu nesreću, Gabriel je imao previše posla s postavljanjem narednog slajda, Rodinove skulpture Le Baisir a da bi je primijetio. »Dante smješta Paola i Francescu u krug griješnih ljubavnika. Začudo, priča o njihovu padu povezana je s tradicijom udvorne ljubavi. U vrijeme prepuštanja požudi njih se dvoje bavilo čitanjem o preljubu između Lancelota i kraljice Guinevere.« Gabriel se vragolasto nasmiješio. »Možda je to bio srednjovjekovni ekvivalent pornografski raspirene predigre.« Predavaonicom se pronio pristojan smijeh.

190


»U slučaju Paola i Francesce strast je obuzela razum koji im je trebalo reći kako je jedno od njih u vezi s nekim drugim te da se ne smiju prepustiti tome.« Gabriel je znakovito pogledao Paula. Ali Paul je mislio da gleda drugdje, možda Juliju ili koju od žena koje su sjedile ispred njega, pa je ostao miran. Kako nije pokazao nikakvu reakciju, Gabrielove modre oči pozelenjele su kao u zmaja. U njegovu izlaganju nedostajalo je samo riganje vatre. »Možda je to slično posjedničkom odnosu koji postoji u parova kad se jedno drugome udvaraju. Da se tko drugi upusti u posebne užitke koji su rezervirani za par koji se udvara, bez sumnje bi se pojavili bijes i ljubomora.« Gabrielov je glas postao oštar. Julia je ustuknula i blago se odmaknula ulijevo, dalje od Paula. »Ali činjenica jest da Dante u odnosu Lancelota i Guinevere te Paola i Francesce vidi narušavanje tradicije udvorne ljubavi, čime pokazuje da prepoznaje vrlo stvarnu opasnost kad se suoči sa svojom vezanošću uz Beatrice. Kad bi Danteova strast preuzela razum, to bi im uništilo život i izložilo ih skandalu. Tako je sudbina Paola i Francesce vrlo osobno upozorenje Danteu da se čuva svoje ljubavi prema Beatriceinoj kreposti. A to nije laka zadaća s obzirom na njezinu ljepotu i privlačnost te dubinu i snagu žudnje koju osjeća prema njoj.« Julia se zarumenila. »Dopustite da pojasnim. Usprkos činjenici da su godinama bili razdvojeni, Dante pati za njom. Želi je, želi sve njezino. Njegova krepost sve više biva vrlinom zbog snage i očaja njegove žudnje.« Zastao je, a zmijske su oči slijedile Gabrielov pogled do Julije prije nego što je ona pogledala njega. Pogledao ju je i nastavio. »U Danteovoj filozofiji požuda je neprilična ljubav, ali je ipak ljubav. Iz tog razloga to je najmanje zlo od sedam smrtnih grijeha i zbog toga Dante smješta krug Požudnih odmah ispod Limba. Požuda je vezana uz najveće zemaljske užitke...« Gabriel je usmjeravao pogled prema Juliji, a ona je gledala u njega, oduzeta. »Seks se prikladno shvaća ne samo kao tjelesno nego i duhovno - ekstatično sjedinjavanje s Božanskim u Raju. Dva tijela spojena u jedno u užitku. Dvije duše spojene u jednu preko veze između dva tijela i bezuvjetnog, oduševljenog, nesebičnog davanja cijeloga sebe.« Julia se trudila da se ne uzvrpolji na svom sjedalu kad se sjetila kako se ona osjećala one noći kad joj je Gabriel sisao prste, jedan po jedan, i tako joj s njih skidao kolač od čokolade. U dvorani je postajalo sve toplije i nekoliko se ljudi promeškoljilo na svojim sjedalima. »Možda je sitničavo istaknuti da ako se jedno suzdržava i za vrijeme odnosa ne daje cijeloga sebe, orgazam će biti onemogućen. Posljedica je napetost, frustracija i nesretan partner. Trenutak orgazma pokazatelj je apsolutne transcendencije i bezuvjetnosti, uznesen užitak. Užitak u kojem su svi najdublji porivi i čežnje potpuno i neprekinuto zadovoljeni.« Gabriel se smješkao za sebe dok je Julia prebacivala noge, čas jednu, čas drugu i veselio se toj njezinoj reakciji dok je zastao da otpije gutljaj vode. »Pojam zajedničkog orgazma pri kojem ekstaza jednog partnera potiče drugog ističe zajedničku intimu tjelesnog i psihičkog jedinstva. Dahtanje, previjanje, dodir, žudnja, davanje i napokon najveličanstvenije, svršavanje.« Gabriel je napravio stanku jer se borio sa sobom da ne gleda prema Juliji, pa je tako privukao pozornost njezina zarumenjenog i spuštenog lica. Pročistio je grlo i blago se zasmijuljio. »Je li kome slabo?« Vedar ali i suzdržan smijeh odjeknuo je dvoranom, a Christa je digla kosu s vrata i hladila se primjerkom Gabrielove knjige. »Vjerujem da su moje riječi ilustrirale Danteovu tezu, naime, da je požuda dovoljno moćna da poremeti pamet, koja je dar razuma, i natjera je da se okrene zemaljskim, tjelesnim brigama umjesto

191


da se izdigne i razmišlja o nebeskim stvarima, naročito o Bogu. Bez sumnje, neki od vas radije bi odjurili kući u zagrljaj svojih ljubljenih nego ostali ovdje i slušali ostatak mog suhoparnog predavanja.« Zahihotao se i potpuno ignorirao profesoricu u prvom redu koja je iz torbice izvadila malen ali opscen predmet s namjerom da mu se naruga. »Nasuprot požudi, koja je moralni grijeh, stoji ljubav. Toma Akvinski dokazuje da se ljubavnik odnosi prema voljenoj osobi kao da je dio njega sama.« Na to se Gabrielu lice smekšalo i preko njega se razvukao mio osmijeh. »Radost i ljepota seksualne intimnosti koje su izražene u sjedinjujućem činu seksualnog odnosa prirodan su izdanak ljubavi. U tom slučaju, to treba biti jasno, seks nije identičan požudi. Odatle i moderna razlika u suvremenom govoru između, oprostite mi na vulgarnosti, jebanja i vođenja ljubavi. Ali seks nije identičan ni s ljubavlju, kao što nam pokazuje tradicija udvorne ljubavi. Moguće je voljeti nekog prijatelja kreposno i strastveno, bez uključivanja seksualnog odnosa. U Danteovu Raju požuda je pretvorena u milosrđe, najistinitiju, najčišću manifestaciju ljubavi. U Raju je duša slobodna od čežnje jer su sve želje zadovoljene i ispunjena je radošću. Više nema krivnje zbog ranijih grijeha nego uživa apsolutnu slobodu i ispunjenje. Kako bilo, vrijeme mi ne dopušta da iznesem cjelovitiju diskusiju o Raju. U Danteovoj Božanstvenoj komediji nalazimo dihotomiju između požude i milosrđa i silovitu manifestaciju udvorne ljubavi kakva je predstavljena odnosom između Dantea i Beatrice. Taj ideal udvorne ljubavi možda je najbolje izražen riječima same Beatrice: 'Apparuit iam beatitudo vestra.' Odnosno, 'Već se pokazalo blaženstvo vaše.' Istinitije riječi nikada nitko nije izrekao. Hvala vam.« U predavaonici se prolomio pristojan pljesak i tiho mrmljanje odobravanja. Profesor je potom počeo odgovarati na pitanja iz auditorija. Prema tipičnom obrascu, redovni profesori su progovorili prvi, dok su studenti poslijediplomci strpljivo čekali da dođe red i na njih. (Jer Akademija je, kao i Europa srednjeg vijeka, bila organizirana prema klasnom sistemu.) Julia je sjedila mirno i pokušavala je upiti ono što je mislila da je čula za vrijeme Gabrielova predavanja. Ponavljala je u sebi neke dublje izjave, no uto se Paul nagnuo prema njoj i došapnuo joj na uho: »Gledaj ovo. Emerson se ne obazire na Christu.« Sa svog povoljnog položaja nisu mogli vidjeti Christin dekolte (što je bilo dobro). I dalje se naginjala naprijed, ali sada s rukom u zraku, i nastojala privući profesorovu pozornost. On kao da ju je previdio namjerno i pokazivao je na druge koji su postavljali pitanja te im davao im razložne odgovore. Na koncu je profesor Martin ustao s namjerom da svima da do znanja da je vrijeme za pitanja došlo svome kraju. Tek je tada Christa spustila ruku, ali se tako smrknula da su joj se smračile i lijepe crte lica. Uslijedio je još jedan krug pljeska i Gabriel je sišao s podija. Istog mu je časa prišla brineta prosječna izgleda koja je izgledala kao profesorica između trideset pet i četrdeset godina. Rukovali su se. Paul je frknuio: »Jesi li vidjela? Nije dopustio Christi da postavi pitanje na javnom forumu. Bojao sa da ne ustane i ne dobaci mu grudnjak ili podigne natpis Ja volim Emersona.« Julia se zahihotala i gledala kako ona smeđokosa profesorica razgovara s Gabrielom, a potom stala ustranu i obratila se nekom drugom. »Čudim se da nitko nije Emersona ispravio kad je napravio grešku.« i Paul se češkao po sljepoočnici. »Kakvu grešku?«

192


»Pripisao je 'Apparuit iam beatitudo vestra' Beatrice, a svi znamo da su to Danteove riječi. Te je riječi izgovorio u drugom dijelu La Vita Nuova kad prvi put sreće Beatrice.« Julia je to znala, naravno, ali to nikad ne bi komentirala. Samo je šutjela. Paul je slegnuo ramenima. »Siguran sam da je to bio lapsus. On te tekstove može citirati po sjećanju i na talijanskom i na engleskom. Samo sam mislio da je smiješno što profesor Savršeni griješi na javnom predavanju, a nitko ga ne ispravlja.« Zahihotao se za sebe. »Možda je Christa digla ruku zbog toga.« Julia je kimnula. Znala je da je Gabriel namjerno napravio grešku. Ali nije to htjela nikome reći, naročito ne Paulu. Pogledao ju je s divljenjem. »Danas divno izgledaš. Uvijek si lijepa, ali danas naprosto - blistaš.« Lice mu je poprimilo ozbiljniji izraz. »Nadam se da mi tvoj dečko ne bi zamjerio što ti to govorim. Kako se ono zove?« »Owen.« »Pa, vidim ti to u očima. Očito si sretna što si opet s njim. Nakon svih ovih tjedana u kojima si bila tužna, veseli me da te vidim sretnu.« »Hvala ti«, promrmljala je. »A zbog čega ta haljina?« Gledala je po dvorani. »Nisam znala kako se ljudi odijevaju za ovakve prilike. Znala sam da će tu biti svi profesori, pa sam htjela lijepo izgledati.« Paul se nasmijao. »Većina ljudi povezanih sa sveučilištem ne vodi računa o modi.« Odmahnuo je glavom i nježno je taknuo po ruci. »Nadam se da će tvoj bivši ovaj put biti bolji prema tebi. Ili ću ja morati otići u Philadelphiju da ga šutnem u guzicu.« U tom trenutku Julia ga je slušala tek napola jer je vidjela zgodnu plavušu kako se pozdravlja s Gabrielom i ljubi ga u oba obraza. Iznenađeno je podigla obrve. A ti mene gnjaviš zbog Paula, profesore. Mislila sam da nema dijeljenja s drugima... Paul je promrmljao nešto sebi u bradu. »Što je?« upitala ga je. »Pa, predavanje je bilo sjajno. Sada vidiš zbog čega sam došao ovamo raditi s njim.« Paul je znakovito pogledao Gabriela. »Vidi ti samo njih.« Kao po planu, plavuša je zabacila glavu i glasno se nasmijala, a Gabriel joj je uzvratio stisnutim smiješkom. Bila je visoka oko metar osamdeset, plave kose koju je zategnula unazad u strogu punđu. Imala je Armanijeve naočale koje su bile četvrtaste i crvene, te očito skup crveni kostim na kojem se isticala uska suknja koja joj je jedva sezala do koljena. Julia je primijetila i da žena nosi crne cipele s vrlo visoko petom i mrežaste čarape u koje bi se uhvatila i najsitnija riba. Žena je bila lijepa, ali kao da nije spadala medu sve te profesionalne akademske ljude. A u njezinoj je pojavi bilo nešto izrazito agresivno. »To je profesorica Singer.« Paul je napravio grimasu. »Plavuša?« »Da. Tamnokosa žena kraj nje je profesorica Leaming. Sjajna je. Moraš je upoznati. Ali čuvaj se Singerove. Zmaj od žene.« Juliji se okrenuo želudac dok je gledala kako profesorica Singer hvata Gabriela za ruku na pretjerano prisan način, zavlači mu ruke u sako i propinje se na prste da mu nešto šapne na uho. Lice mu je ostalo krajnje bezizražajno. »Zašto to kažeš?« pitala je Julia. »Jesi li vidjela njezinu internetsku stranicu?« »Nisam.« »Onda se smatraj sretnom. Šokiralo bi te čime se bavi. Zovu je Profesorica Bola.«

193


Julia je nevoljko skrenula pogled s bolnog prizora s Profesoricom Bola i Emersonom i počela stiskati ruke. Pitala se je li Profesorici Bola ime Paulina. Ogorčena prizorom pograbila je kaput i ustala. »Mislim da je vrijeme da krenemo.« »Otpratit ću te kući.« Paul joj je kavalirski pomogao da odjene kaput. Maknuli su se od mjesta na kojem su sjedili i samo što su krenuli prema izlazu, profesor Martin je uhvatio Paulov pogled i dao mu znak da priđe. »Samo trenutak. Pričekaj me.« Julia je ponovno sjela i odsutno prstom vrtjela dugme na kaputu. Gabriel je nije ni pogledao, a po govoru njegova tijela sumnjala je da je izbjegava. Paul je imao kratak razgovor s pročelnikom, pa se okrenuo i pokazao u njezinu pravcu. Pročelnik je kimnuo i potapšao Paula po leđima. Kad se vratio, Paul je bio ozaren. »E, nemaš pojma o čemu se radi.« Julia je digla obrve. »Pozvani smo na večeru u čast predavanja profesora Emersona.« »Šališ se?« »Ne šalim se. Očito u proračunu ima novaca da se plati večera za nekoliko studenata poslijediplomaca, a pročelnik je odlučio pozvati mene. Kad sam mu rekao da sam s tobom, pozvao je i tebe kao moju gošću.« Namignuo joj je. »Jadna Christa nije na popisu. Ovo je izgleda tvoj sretan dan.« U tom je trenutku Gabriel pogledao Juliju u oči preko Paulovih leda. Gabriel je bio uznemiren, čak i ljut i samo je odmahivao glavom. Očima je samo gledao čas Paula čas nju, pa opet odmahnuo glavom. Julia je tvrdoglavo stisnula usne. Kako Gabriel može biti ljubomoran na Paula kad se Profesorica Bola baca na njega? Govorimo, dakle, o dvostrukim standardima. »Bilo bi nepristojno odbiti poziv kad dolazi od pročelnika«, rekla je Julia polako. »Vjerojatno si u pravu. Obećavam ti da će biti zabavno. Idemo u Segoviju, a to je sjajan restoran. Ali večera nije prije sedam. Hoćeš da odemo u Starbucks? Ili negdje drugdje?« Paul je pružio ruku da joj pomogne da ustane. Pet minuta nakon što su izašli iz zgrade Julia je napokon našla hrabrosti da postavi pitanje koje ju je mučilo. »Dobro poznaješ profesoricu Singer?« Trudila se da zvuči ležerno. »Ne. Klonim je se.« Paul je opsovao nekoliko puta. »Kad bih samo mogao izbrisati iz glave emailove koje je slala Emersonu. Urezali su mi se u mozak.« »Kako joj je ime?« »Ann.«

194


20

J

ulia je počastila Paula kavom koju je potajno platila Starbucksovom poklon-karticom karticom sa slikom žarulje. Kad su napokon prešli prag Segovije, dočekao ih je Španjolac vrlo ugodna izgleda koji se predstavio kao vlasnik. Na njegovo veliko zadovoljstvo, Paul mu je odgovorio na španjolskom. Unutrašnjost Segovije krasili su sunčano žuti zidovi na kojima su bili naslikani prizori iz Picassovih crteža Don Quijotea i Sancha Panze. U kutu je sjedio svirač klasične gitare koji je svirao aranžmane maestra Andresa Segovije. U samoj sredini prostorije nekoliko je stolova bilo spojeno u četverokut, a na njima je bila oznaka da su rezervirani za večeru sveučilišnih profesora. Zbog takva geometrijskog oblika bilo je neizbježno da svi gosti sjede sučelice jedni drugima. Juliji se nije dopadala zamisao da sjedi sučelice Profesorici Bola, a da je znala kako izbjeći poziv na tu večeru bez uvrede ili nedolična privlačenja pozornosti profesora Martina, to bi svakako učinila. Paul je odabrao mjesta na uglu stola jer je i tu bio svjestan klasnog sustava i znao je da počasno mjesto nije za njega. Dok je en espanol razgovarao s konobarom o jelovniku, Julia je razmišljala o Gabrielovoj ljubomori i potajno je uključila mobitel da mu pošalje poruku. Ali i nju je već čekala poruka. Ne dolazi na večeru. Ispričaj se Paulu. Čekaj me u mom stanu, domar će te uvesti. Objasnit ću ti poslije. Molim te učini kako kažem. G. Julia je prazno buljila u zaslon mobitela dok je Paul nije pogurnuo laktom. »Jesi li za piće?« »Ovaj, možda nije sezona za sangriju, ali bih rado ako imaju.« »Naša je sangria odlična«, rekao je konobar pa otišao s njihovim narudžbama na šank. Julia se ispričavala. »Imam poruku od Owena. Oprosti što sam nepristojna.« »Nema brige«, rekao je Paul, pa se pozabavio jelovnikom dok je ona brzo slagala odgovor. Telefon mi je bio isključen. Sada je prekasno kad sam već tu. Nema razloga za ljubomoru - idem kući s tobom. Bit ću u tvom krevetu do jutra. J. Vratila je mobitel u torbicu i tiho se molila da se Gabriel ne razljuti previše zbog nje. O bogovi svih pretjeranih zaštitnika i ljubomoraca (ovdje dolazi odgovarajući opis Gabriela i naše veze), molim vas ne dajte mu da napravi scenu. Ne pred njegovim kolegama. Na nesreću Julijinu i onoga tko je njoj slao poruku, torbica je prigušila ton dolazne poruke koja je začas stigla. U narednih dvadeset minuta pristigli su i ostali uzvanici. Profesorica Leaming i neki drugi profesor sjeli su kraj Paula. S druge strane sjeo je Gabriel u sendviču između profesora Martina i Singerove. Na sam pogled na Gabriela i ljude s kojima je sjedio, Julia je odveć revno počela piti sangriju u nadi da će dobiti još jednu pa tako smiriti napetost koja je pucketala u zraku. Sangria je bila divna, s mnogo citrusa, što joj je silno godilo. »Je li ti hladno?« pokazao je Paul na ljubičastu pašminu što ju je držala oko vrata na vrlo ženstven način. »Zapravo nije.« Polako je skinula šal i stavila ga preko torbice. Paul je pristojno skrenuo pogled kad su na vidjelo dospjeli nježna blijeda put Julijina vrata i njezin dekolte. Bila je lijepa, a njezino tijelo, premda sitno, blagoslovljeno izdašnim grudima, što je omogućilo da ima vrlo lijepu jamicu na mjestu gdje se one spajaju.

195


Čim je skinula pašminu, s druge strane stola prostrijelio ju je par ljubomornih modrih očiju koje su gladno upijale njezinu upravo izloženu put, a zatim se hitro povukle. »Paul, što je s profesoricom Singer?« pitala je tiho Julia skrivajući usta čašom. Vidio je da Singerova sjedi preblizu Emersonu i gledao kako Emerson vješto odmiče stolicu od nje. Ona je na to odgovorila tako da je opet primaknuta svoju stolicu. Juliji je to promaknulo. »Ona i Emerson bili su u vezi. Čini se da će opet«, smješkao se Paul. »Mislim da smo otkrili razlog zbog kojeg je ovog tjedna bio dobro raspoložen.« Julijine su se zjenice raširile i osjetila je mučninu. »Znači ona mu je bila - cura?« Paul je primaknuo stolicu tako da profesorica Leaming ne načuje njihov razgovor. Naravno, tu mu je zadaću olakšala činjenica da se u tom trenutku pojavio plesač flamenca i zaplesao na glasne zvuke klasične gitare. »Samo tren.« Dodao je Juliji tanjur tapasa. »Kušaj ovo. Chorizo, sir manchego i prepečenac s cabralesom, španjolskim plavim sirom.« Poslužila se i grickala to predjelo, a nestrpljivo je čekala odgovor. »Singer nema dečke. Bavi se bolom. I kontrolom. Znaš...« Sugestivno je zašutio. Julia je zaprepašteno zatreptala. »Jesi li gledala Pakleni šund?« upitao ju je. Odmahnula je glavom. »Ne sviđa mi se Tarantino. Previše mi je mračan.« »Onda recimo da ona voli srednjovjekovne stvari... u privatnom životu... mučiti ljude. I uopće je nije sram da ljudi to znaju. Istražuje te stvari i objavljuje ih preko interneta.« Julia je brzo progutala komad choriza. »To onda znači da je on...« »Bolesni dripac kao i ona. Ali on je strašan istraživač, kao što si vidjela danas poslijepodne. Trudim se i ne pomišljati na to što se događa u njegovu privatnom životu. Ja mislim da ljubavnici trebaju biti nježni jedni prema drugima. Ne znači da u tome što oni rade nema ljubavi.« Paul je oprezno odmjerio prostoriju, pa onda šapnuo Juliji na uho: »Mislim da ako ti je stalo da s nekim imaš seks, onda moraš imati dovoljno poštovanja i ne ponašati se prema njemu kao prema predmetu. Moraš biti odgovoran i paziti da ga nikad, nikad ne povrijediš. Čak i ako je ta druga osoba tolika sjebana da te za to moli.« Julia je zadrhtala i otpila povelik gutljaj druge sangrije. Zavalio se na stolici. »Nikako ne mogu imati odnos s nekim tko želi bol, a kamoli za vrijeme seksa. Seks bi trebao biti užitak i ljubav. Što misliš, bi li Dante vezao Beatrice i obrađivao je bičem?« Julia je zastala, pa odmahnula glavom. »Dok sam još studirao na St. Mike'su imao sam kolegij iz Filozofije seksa, ljubavi i prijateljstva. Razgovarali smo o suglasnosti. Znaš kako svi govore da je dobro sve dok se aktivnost odvija između dvoje odraslih koji su u suglasju? Profesor nas je pitao mislimo li da ljudsko biće može pristati na nepravdu, kao što je prodavanja sama sebe u roblje?« »Nitko ne želi biti rob.« »Žele u svijetu Profesorice Bola. Neki se ljudi daju u seksualno roblje... dragovoljno.. Je li onda ropstvo u redu ako rob želi biti rob? Može li netko tko je pri zdravoj pameti pristati na ropstvo ili je naprosto iracionalan jer želi biti rob?« Julia je počela osjećati priličnu nelagodu zbog tog čudnog razgovora, a tako blizu Gabrielu i Profesorici Bola, pa je ispila ostatak sangrije i brzo promijenila predmet razgovora. »Paul, koja je tema tvog doktorata? Mislim da mi nikad nisi rekao.«

196


Zahihotao se. »Užitak i vizija blaženstva. Usporedba između smrtnih grijeha i vizije blaženstva u Raju. Emerson je velik mentor, ali kako ti rekoh, ne miješam se u njegov privatni život. Premda mislim da bi on bio vraški slučaj za proučavanje Drugog kruga Pakla.« »Ne mogu razumjeti zbog čega nitko ne želi dobrotu«, razmišljala je Julia, više za sebe negoli za Paula. »Život je sam dovoljno bolan.« »To je svijet u kojem živimo.« Uputio joj je iskren osmjeh. »Nadam se da je tvoj dečko dobar prema tebi. Budi zahvalna što si našla nekoga tko nije bolesno govno.« U tom ih je trenutku prekinuo konobar pa Paul nije vidio kako je Juliji nestala boja s lica i usana. Nevoljko je pogledala prema Gabrielu i vidjela profesoricu Singer kako mu opet nešto šapće na uho. Gabriel je tvrdoglavo držao pogled prikovan za stol ispred sebe, a vilica mu je bila stegnuta i zubi stisnuti. Uzeo je čašu vina, gucnuo, pa je ponovno vratio na stol, a Julia ga je sve vrijeme gledala. Pogledaj me, Gabriele. Okreni očima, počeši se po licu, namršti se... nešto, bilo što. Pokaži mi daje sve ovo nesporazum. Pokaži mi da Paul nije u pravu. »Julia?« Paulov glas trgnuo ju je iz misli. »Hoćeš li da podijelimo paellu Valencianu? Pripremaju je samo za dvoje. Vrlo je dobra.« Primijetio je da je Julia problijedjela i da joj drhte prsti. »Hej, jesi li dobro?« Protrljala se po čelu. »Može paella.« »Možda bi trebala malo opreznije sa sangrijom. Nisi baš mnogo jela, pa će ti pozliti.« Zabrinuo se da ju je šokirao svojim opscenim otkrivenjima, otkrivenjima koja nije imao pravo prenositi kolegici sa studija. Zato je promijenio temu i ispričao joj priču o svom zadnjem putovanju u Španjolsku i o fascinaciji Gaudijevom arhitekturom. Kimala je kao što je red i čak s vremena na vrijeme postavljala po koje pitanje, ali svijest joj je bila daleko i nastojala ustanoviti s kime je zapravo dijelila krevet prije tjedan dana - s palim anđelom koji još u sebi ima dobra ili s nekim mnogo, mnogo mračnijim. Primijetila je da se lijeva ruka profesorice Singer više ne vidi. Nije se mogla natjerati da se sretne s Gabrielovim pogledom. Ali to nije sprječavalo profesoricu Singer da opazi Juliju. Pogledi su im se sreli upravo kad se učinilo da je Gabriel odmaknuo njezinu ruku ispod stola. Posramljena, Julia se okrenula Paulu dok ju je Singer razigrano promatrala najprije sa zanimanjem, a to se potom pretvorilo u netremično, zadivljeno piljenje. Julia je žarko željela izbjeći taj otrcani spektakl što ga je gledala, pa se slabašno ispričala Paulu zbog toga što se loše osjeća i otišla od stola. Popela se stubama na drugi kat i začas ustanovila gdje je toalet. Gledala je svoje lice u zrcalu i trudila se razmisliti o onome što joj je Paul rekao. Misli su joj se pretvorile u groznu masu riječi i mračnih slika, a srce joj je krvarilo. Zbog čega bi itko želio da ga tuku? Gabriel i Ann... bol... kontrola... Annini prsti u Gabrielovu krilu... Anna udara Gabriela... Gabriel udara Ann. Julia se naslonila na umivaonik i borila se s naletom mučnine. Ni sama nije znala koliko je dugo tu stajala zatvorenih očiju dok netko nije gurnuo vrata. »Zdravo.« Profesorica Singer široko joj se smiješila i pokazivala dva niza sjajnih zuba. Julia se čudila kako se svjetlo odbija s profesoričinih naočala i vara mozak da pomisli kako joj zelene oči bliješte crvenim sjajem. »Ja sam profesorica Singer. Zadovoljstvo mi je upoznati vas.« Pružila je ruku i Julia ju je prihvatila sa zadrškom i promrmljala nešto kao odgovor. Profesoričina je ruka bila sve samo ne beživotna. Čvrsto je stisnula Julijinu ruku, i držala je prilično dugo. Kad ju je puštala, prešla je prstom preko Julijine linije života kao da je namjerno mjeri. Od tog se čina Julia stresla.

197


Ann je nagnula glavu na stranu i zaškiljila. »Mislila sam da me očekujete. Nervozni ste zbog mene?« Julia se namrštila. »Ne, došla sam samo oprati ruke. Mislim da ću dobiti gripu.« »Šteta.« Profesorica joj je uputila još širi osmijeh i prišla joj korak bliže. »Izgledate sasvim zdravo. Imate lijepu kožu.« »Hvala vam.« Julia je brzo pogledala na vrata jer bi najradije bila pobjegla. »Nema na čemu. Zbilja nema na čemu. Imate li ruž na usnama ili vam je to prirodna nijansa usana?« Nagnula se prema naprijed i zagledala se izbliza u Julijine crvene i meke usne sočne poput zrelog voća, koje su bile otvorene, a lica su im bila razdvojena svega nekoliko centimetara. Julia je odstupila korak unatrag. »Ovaj, to je prirodna boja.« Ann je opet prišla korak bliže. »Izvrsno. Znate, naravno, da se prirodna boja usana kod žene ponavlja po cijelom tijelu na intimnijim mjestima. Vaša boja na usnama tako je dopadljiva. Sigurna sam da je na drugom mjestu zanosna.« Julia je zinula u čudu. »Pogledajte se u zrcalo. Kako da vas ne primijetim tamo dolje. A srećom, i vi ste primijetili mene.« Ann je prišla još korak bliže i stišala glas. »Volite gledati?« šapnula je. »Je li vam bilo drago gledati što mu radim ispod stola?« Julia je pocrvenjela. »Ne znam o čemu govorite.« »Put mijenja boju, znate, što je reakcija na protok krvi. Kao sada.« Nasmiješila se i pokazala zube. »Zbunila sam vas ili uzbudila pa su vam obrazi pocrvenjeli, kao i usne. Ali vi ste pocrvenjeli i drugdje, zar ne?« Još je malo spustila glas. »A tamo dolje, sigurna sam, vapite za time da vas se mazi i draška...« Liznula je usne i osmjehnula se. »Moj rumeni biserčiću. Mislim da želite da vas zadirkujem. Bili biste tako divno mezimče.« Julia ju je gledala prkosno. »Nije mi do toga da ikome budem mezimica.« Na to je profesorica Singer odstupila. Julijin iznenadni iskaz raspoloženja bio joj je potpuno neočekivan. »Ja sam ljudsko biće, ne životinja. Pustite me na miru.« Julia ni sama nije znala kako se usudila porječkati s profesoricom Singer, ali - upravo to je učinila. Ann se nasmijala. »Ljudska bića i jesu životinje, draga moja. Imamo istu psihologiju, iste reakcije na podražaje, iste potrebe za hranom, pićem i seksom. Samo što su neki od nas malo inteligentniji.« Julia ju je gledala. »Dovoljno sam inteligentna da znam što je životinja. I ne želim da me netko jebe kao životinju. Ispričajte me.« Brzo je prošla bočno pored profesorice i pošla na vrata. »Ako se predomislite, potražite me«, zaprela je Ann. »Ni u paklu«, obrecnula se Julia. Izjurila je van brzo dišući i potrčala kroz hodnik. Za petama su joj bili nečiji koraci. Netko ju je povukao pa je kriknula, a taj netko ju je uvukao u mračnu prostoriju i zaključao vrata za njima. Grubo se odgurnula od snažnih prsa, a onda ju je taj netko ščepao za zglobove. »Julianne.« Bilo je odveć mračno da bi mu vidjela lice, ali je prepoznala glas i čudnovat osjećaj zabridio joj je kroz ruke od njegova dodira. Prestala se boriti. »Molim te, upali svjetlo. Ja sam... ja sam klaustrofobična.« U Gabrielovim je ušima njezin glas zazvučao kao glas preplašena djeteta. Pustio ju je i izvadio iPhone, pa ga upotrijebio kao svjetiljku.

198


»Jesi li bolje?« Gabriel je potisnuo poriv da je pita kakve veze ima svjetlo s klaustrofobijom i zagrlio ju je rukom oko drhtavih ramena pa joj pritisnuo usne na čelo. »Julianne?« Trebalo joj je nekoliko trenutaka da ispita okolinu i shvati da su u ostavi za pribor za čišćenje. »Julianne?« ponovio je i trudio se privući joj pozornost. »Vidio sam da Ann ide za tobom. Jesi li dobro?« »Nisam.« »Što ti je učinila?« »Rekla je da bih joj mogla biti dobra mezimica«, prošaptala je Julia i spustila pogled. »Gabriel se smrknuo. »Je li te dirala?« Zatvorila je oči i otrla nekoliko graški znoja s čela. »Samo ruku.« Brzo je prigušio svjetlo s telefona da budu samo djelomično osvijetljeni jer se uplašio da bi Ann mogla vidjeti svjetlo ispod vrata. »I bojao sam se da bi se to moglo dogoditi. Zašto me nisi poslušala?« »Rekla sam ti, tvoju sam poruku dobila kad je već bilo prekasno. Nisam očekivala da će me na fakultetskoj večeri spopasti netko od profesora, a da to nisi ti.« Gabriel je zarežao. »Gledala te s druge strane stola i vjerojatno ju je oduševilo što si bila tako stidljiva, a da ne velim i lijepa. Kad si u istoj prostoriji s njom, to je kao da njišeš janje ispred vuka.« Zatresao je glavom i opsovao. »Pokušao sam te zadržati dalje od nje« Julia je tražila njegove oči. »Nisi me držao dalje od nje jer si bio ljubomoran?« Gabriel je oštro ispustio zrak. »Naravno da sam ljubomoran. Ljubomora je za mene nov osjećaj, Julianne. Nisam savladao umijeće da se nosim s ljubomorom. Ali došlo mi je da zamolim Paula da te odvede na večeru na neko drugo mjesto, bilo gdje, samo da budeš što dalje od nje.« »Jesi li bio u vezi s profesoricom Singer?« Lice mu se smračilo i stisnuo je usne. »Nije ovo mjesto za razgovor o tome.« Juliju je ponovno spopala mučnina pa se stresla. Bila je vjerovala da je Paul pogriješio. Ali Gabrielova reakcija rekla joj je da nije. »Kako si mogao?« »Sva se treseš. Hoće li ti pozliti?« »Zašto mi ne odgovoriš na pitanje?« Gabriel je progovorio kroz zube. »Julianne, meni je u ovom trenutku jedina briga da ti bude dobro. Ne želim odgovarati na pitanja dok se ne uvjerim da si dobro. A ako budeš povraćala, obećavam da ću ti držati kosu.« Glupo se smijuljio. »Neću povraćati«, promrmljala je. »Nažalost, nije ona prva žena koja mi se nameće. Mene više rastužuje činjenica da mi ti nešto skrivaš.« Gabriel se namrštio zbog njezina priznanja, ali je brzo smetnuo tu brigu s uma. »Julianne, vjeruj mi kad ti kažem da je bolje da ti ne pričam više o njoj. Tvoja svijest mora ostati nezagađena.« »A u redu je da te mrcvari ispod stola? Tako me i primijetila, Gabriele. Uhvatila me kako buljim.« Na čeljusti mu je poskočio mišić, a Julia mu je vidjela iskre u očima. »Neprekidno me izaziva. A zbog očitih razloga ne mogu reagirati i napraviti scenu. Nadao sam se da neće obraćati pozornost na tebe i da će svu svoju izopačenu pozornost usmjeriti na mene. Očito, pogriješio sam.« »Zašto sam morala saznati od Paula da si s njom imao vezu?« »Paul ti je to rekao?« Kimnula je glavom. Gabriel je opsovao, a onda silovito počeo trljati oči kao da želi ukloniti neku ružnu sliku. »Nisam ni očekivao da će doći na moje predavanje. Imamo različite stavove u našim istraživanjima.

199


Danas sam je vidio prvi put nakon sedam mjeseci. Ona je dio moje prošlosti - prošlosti koju neću ponoviti. Pa i da živim zauvijek.« »Paul je rekao da je napast. Jeste li skupa bili - divlji?« Stisnuo je šake iz tijelo, a vene na na rukama izbočile mu se od napetosti. »Jesmo. Želio bih da ti mogu reći da je ona bila zla zavodnica, a da sam ja bio namamljen u vezu s njom, ali nije bilo tako. Svejedno, ne želim tebi objašnjavati mračne obrise njezina svijeta. Nijedna od tvojih misli ne pripada tamo. Ali reći ću ti što je za vrijeme jednog od naših susreta učinila nešto zbog čega sam izgubio živce. I dao sam joj da kuša nešto prema njezinu vlastitom receptu. Sam taj čin okončao je naše međusobne odnose, a ja sam istog časa izbačen iz njezine kuće.« »Udarila te?« »Ne jednom«, protisnuo je smrknuto. »U tome i jest bila stvar.« »Gabriele.« Njegovo ime izrekla je slično jecaju i to mu je probolo srce. »Kako si mogao? Kako si joj mogao dati da te takne, a kamoli udari?« Obgrlio ju je rukama i čvrsto stegnuo uza se. »Julianne, ne mislim da ti to trebaš znati. Molim te, zaboravi to što ti je Paul rekao. Zaboravi sve o njoj.« »Ne mogu. Ne mogu zaboraviti ono što si govorio danas poslijepodne na predavanju. Tvoj opis čina vođenja ljubavi bio je zbilja lijep, ali ne želiš ti to. Ili možda misliš da je nemoguće da ljubavnici budu takvi.« Njegove oči probadale su njene. »Naravno da želim. Naravno da mislim da je to moguće. Samo što ja to nikad nisam doživio.« Pročistio je grlo.« Nisi ti jedina djevica u ovoj vezi.« Iznenađeno ga je pogledala. »A zašto si onda želio da te netko muči? Zar i sam nisi imao dovoljno muka?« Lice joj je poprimalo bolan izraz. »Gabriele, tvoj život je poput niza zaključanih, tajnih soba. Nemam pojma što vreba iza tih vrata. A ti mi ne želiš reći. I onda za tvoju bivšu curu moram saznati od tvog asistenta!« »Nikad mi nije bila cura. A ja sam tebe pitao za Simona i nisi mi rekla ništa. Tu smo jednaki.« Julia je zadrhtala. »Pričala sam ti o mami.« »Jesi. I kad sam čuo što ti se događalo u St. Louisu boljelo me toliko da ti ne mogu ni reći. Više nego Ann i njezini jeftini trikovi.« Stresao se. »U pravu si. Trebao sam ti reći za nju.« Premještao se s noge na nogu, a Julia je čula kako je zavukao ruke u džepove hlača. »Mislio sam ako ti kažem da će te to odbiti i da ćeš mi pobjeći. Shvatila bi da sam ja pravi đavao.« »Nisi ti đavao. Ti si pali anđeo koji još ima dobra u sebi. Pali anđeo koji se nada da će voditi ljubav sa ženom i da će se prema njoj ponašati s nježnošću«, šapnula je Julia. Zatvorila je oči. »Bilo bi daleko bolje da sam za profesoricu Singer čula od tebe, nego što sam ovako saznala. I još se šepurila preda mnom dok ti nisi ni gledao u mom pravcu.« »Julianne, u sebi nosim strašan stid, a ti, srećom, o tome malo znaš.« »Nisi ti jedini grešnik u ovom sobičku, Gabriele.« Otvorila je oči i polako udahnula. »Zbog toga ne mogu tvoje bivše grijehe koristiti kao oružje protiv tebe. Želiš li je i dalje?« »Naravno da ne!« Njegovo se ponašanje istog časa pretvorilo u bijes. »Julianne, mi nismo imali vezu - imali smo nekoliko susreta. To je bilo prije godine i pol i otada nisam imao ništa s njom.« Duboko je uzdahnuo. »Ako inzistiraš, reći ću ti o tome još više, samo ne sada. Daj mi da ti sve objasnim poslije večere. Molim te.« Zamišljeno je ugrizla usnu. Gabriel je svoja usta nježno prislonio na njezina, pa polako odvojio svoje usne od njezinih i pustio je iz zagrljaja. »Molim te, ne muči samu sebe. To me žalosti.«

200


»I ja to isto mogu reći tebi.« Nagnuo je ramena prema naprijed i nešto promrmljao. »Pričekat ću do poslije večere ako mi obećaš da joj nećeš dopustiti da te dira.« »Vrlo rado.« Julia je duboko udahnula. »Hvala ti.« »Ostaješ sada?« Odmahnula je glavom. »Ne mogu sjediti nasuprot nje i jesti paellu. Muka mi je od nje.« »Odvest ću te kući.« »Ti si počasni gost. Ne možeš odlaziti.« Gabriel je prošao prstima kroz kosu i zamislio se na trenutak. »Daj mi barem da ti pozovem taksi. Pokušat ću se izvući čim budem mogao. Moj će te domar uvesti u stan.« Zavukao je ruku u džep i izvadio svežanj novčanica. Odbila mu je ruku. »Imam svoj novac.« »Daj da ti dam svoju kreditnu karticu da možeš naručiti večeru dostavom.« »Ne mogu jesti.« Uzdahnuo je i protrljao oči. Okrenula se da pode, ali Gabriel ju je uhvatio za lakat. »Čekaj.« Gledao ju je, a glas mu je bio molećiv. »Kad sam vidio kako ulaziš u predavaonicu, srce mi je poskočilo. Moje je srce poskočilo, Julianne. Nikad nisi bila ljepša. Izgledala si... sretno.« Glasno je progutao. »Oprosti što sam ubio taj tvoj sjaj. Oprosti što ti nisam rekao istinu. Što misliš... hoćeš li mi moći oprostiti?« »Gabriele, pa nisi zgriješio prema meni.« Oči su joj se polako počele puniti suzama. »Trudim se shvatiti koliko je duboko ukorijenjena tvoja sklonost boli i što to znači za nas. Osjećam se kao da nemam pojma tko si ti i to me boli.« S tim je riječima izišla iz ostave.

Suđenice su nagradile Juliju na povratku na zabavu. Dok je išla po svoje stvari i ispričavala se, Ann je i dalje bila u ženskom toaletu. Ni druge profesorice nije bilo za stolom. Jedan pogled na Julijino blijedo lice i suze u očima naveli su Paula da je ne nagovara da ostane. A kad mu je dala očito izmišljenu izliku da ima migrenu, nije ju ništa pitao dok nisu stajali pred restoranom. »Singer je otišla za tobom u toalet, je li?« Julia je ugrizla usnu i kimnula. Zatresao je glavom. »Ona je grabežljivica. Opasna grabljivica. Trebao sam te upozoriti. Jesi li dobro?« »Dobro sam. Ali moram kući. Oprosti za paellu.« »Jebeš paellu. Ja se brinem samo za tebe.« Blago se trznuo. »Ako želiš uložiti pritužbu protiv nje, odvest ću te u ponedjeljak u ured Odbora za pravna pitanja na fakultetu.« »Što je to?« »To je ured koji se bavi pritužbama zbog neprimjerenog ponašanja nastavnika i osoblja. Ako im želiš reći što se dogodilo s profesoricom Singer, pomoći ću ti.« Julia je odmahnula glavom. »Nije bilo nikakvih svjedoka. Bila bi to moja riječ protiv njezine. Pokušat ću zaboraviti što se dogodilo, osim ako mi opet ne pristupi.« »Tvoja odluka, ali moraš znati da sam prošle godine i ja uložio žalbu protiv nje. Iako je bila moja riječ protiv njezine, moja pritužba protiv napastovanja još uvijek je u njezinu dosjeu. Otad me se kloni. To je bila najbolja odluka koju sam u životu donio.«

201


Smiješak joj je nestao s lica. »Ja to ne želim, ali razmislit ću. I žao mi je što se to dogodilo i tebi.« »Ne brini ti za mene. Želim ti lijep vikend i pokušaj sve to zaboraviti. Ako ti treba razgovor, imaš moj broj. Vidimo se idući tjedan.« Paul joj je uputio ohrabrujući pogled i mahnuo joj kad je taksi krenuo. Dok su Juliji još u ušima odjekivale Vergilijeve riječi, pogledala je svoj mobitel. Našla je poruku koja joj je bila poslana nešto prije nego što su profesori stigli u Segoviju. Kloni se profesorice Singer. Drži se Paula - ona ga mrzi. čuvaj se - G. Malo prekasno, snuždeno je pomislila Julia. Kad je ušla u Gabrielov stan, brzo je upalila vatru u kaminu sa željom da rastjera tamu koja kao da joj je plazila oko srca. Ali nije joj pomoglo. Istini za volju, najradije bi bila otišla kući i navukla deku preko glave. Ali je znala da joj je sada bolje da se ne skriva od stvarnosti. Nije htjela njuškati po kući, ali se, eto, našla u Gabrielovoj spavaćoj sobi kako kleči u njegovu velikom ormaru s garderobom. Tražila je njegove crno-bijele fotografije i baš ju je zanimalo je li profesorica Singer na kojoj od njih. Sigurno je u međuvremenu promijenila boju kose. Ali slika nije bilo. Pretražila je svaki centimetar njegova ormara i spavaće sobe, čak i ispod kreveta. Fotografije su bile sklonjene. Na njihovu mjestu na zidu visjelo je šest umjetničkih slika, neke su bile apstraktne, neke i razdoblja renesansne, jedna slika Toma Thomsona, ali sve su bile lijepe i čudnovato... umirujuće. Gabriel je malo preuredio stan. Stajala je pred komodom i divila se reprodukciji Botticellijeva Proljeća koja je bila izložena na njoj, kad joj je pogled sletio na sliku dimenzija dvadeset puta dvadeset pet centimetara u tamnom okviru. Prikazivala je muškarca i ženu kako plešu. Muškarac je bio visok, zgodan, elegantan i zapovjedna izgleda i gledao u ženu intenzivnim, gotovo užarenim pogledom. Žena je bila sitna, rumena u licu i zagledana u dugmad na njegovoj košulji. Imala je ljubičastu haljinu koja je bila toliko treperava da se činilo da zasjenjuje sve druge boje na slici. Odakle mu fotografija nas dvoje kako plešemo u Lobbyju? Rachel, pomislila je. Julia je brzo vratila fotografiju na njezino mjesto i izišla iz spavaće sobe, a dobro je pazila da sve ostavi onako kako je zatekla.

202


21

D

ok je Julia čekala u stanu, Gabriel je glumio kameleona i prilagođavao se okolini. Bio je šarmantan i prijazan u razgovoru sa svojim kolegama, ali sve vrijeme bio je kao na iglama dok su mu misli navirale kao lude. Morao se prisiliti da jede i odbija zdravicu za zdravicom. Gabriel je bio uvjeren da će se vratiti u prazan stan. Julia će mu pobjeći. Nije se iznenadio - znao je da će se to na kraju i dogoditi. Samo nije mislio da će ih razdvojiti ta tajna. Nije bio vrijedan Julije zbog mnogo razloga, razloga koje je krio kao kukavica. Nije to bilo pitanje ljubavi jer Gabriel nije vjerovao da će ga ona ikada moći voljeti. Njega se nije moglo voljeti. Svejedno, nadao se da će joj se moći udvarati dovoljno dugo jer će ih spajati njezina naklonosti i prijateljstvo, pa makar i pred licem njegova unutarnjeg mraka. Sada je bilo prekasno. Kad je napokon stigao kući, iznenadio se što ju je zatekao kako spava na trosjedu, a lice joj je bilo kao slika savršena mira. Zdušno se trudio da bude miran, da odoli porivu da je dotakne, ali mu nije uspjelo. Pružio je ruku i pogladio je po dugoj svilenoj kosi i mrmljao tužne talijanske riječi. Trebala mu je glazba. U tom trenutku osjetio je potrebu za melodijom i riječima koje će mu ublažiti bol. Ali jedina pjesma koje se mogao sjetiti u tom trenutku bila je obrada Mad World Garyja. Julesa. Gabriel nije želio slušati tu pjesmu kad Julia ode od njega. Odjednom je otvorila oči. Vidjela je da Gabriel više ne nosi sako i kravatu i da je otkopčao tri gornja dugmeta na košulji. Skinuo je i dugmad s manšeta i zavrnuo rukave. Nasmiješio se oprezno. »Nisam te htio probuditi.« »Sve je u redu. Zadrijemala sam.« Zijevnula je i polako sjela. »Možeš nastaviti spavati.« »Ne mislim da je to pametno.« »Jesi li što jela?« Odmahnula je glavom. »Bi li sada što pojela? Mogu ti napraviti omlet.« »Slabo mi je u želudcu.« Uzrujao se, ali se nije htio svađati. Jer je znao da je na pomolu mnogo veća svađa. »Imam dar za tebe.« »Gabriele, dar je posljednja stvar koja mi treba u ovom trenutku.« »Ne slažem se. Ali mogu pričekati.« S nelagodom se premjestio na trosjedu, ali nije skidao oči s nje. »Imala si šal oko vrata i sjediš kraj jake vatre, a svejedno si blijeda. Je li ti hladno?« »Nije«. Julia je krenula skinuti pašminu, ali joj je Gabriel uhvatio ruku svojim dugim vitkim prstima. »Mogu li ja?« Povukla je ruku i obazrivo kimnula. Gabriel joj se približio, a ona je sklopila oči dok ju je preplavljivao njegov miris. Nježno joj je objema rukama razmotao šal oko vrata i stavio ga na trosjed između njih. A onda je pružio ruku i prstima joj prelazio niz obraz do dna vrata. »Tako si lijepa«, promrmljao je. »Nije čudo što su sve oči večeras bile u tebe uperene.« Njegove riječi izazvale su u njoj napetost, a on se, obuzdavajući uzdah, povukao unazad. Spustila je pogled na svoje noge i shvatila da joj je bilo toliko neudobno zato što nije bila skinula čizme. Nije joj prigovorio. »Oprosti što sam stavila čizme na trosjed. Skinut ću ih.« Uhvatila je jedan patentni zatvarač, ali joj je Gabriel hitro prišao i kleknuo na tepih. »Što to radiš?« Oči su joj se raširile od zbunjenosti.

203


»Divio sam se večeras tvojim čizmama. Veoma.« Blago je rukama prešao preko visokih peta. »Rachel mi je pomogla pri izboru. Ona ima sjajan ukus, ali voli previsoke pete.« Gledao ju je zavodnički. »Tvoje pete nikad nisu previsoke. Ali, daj da te ja oslobodim.« Na zvuk njegova glasa, promuklog,ali punog divljenja, Juliji je srce preskočilo otkucaj. Rukama je krenuo prema njezinim koljenima na kojima su bili vrhovi patentnih zatvarača. »Mogu li?« Šutke je pristala i zadržala dah. Pokorno je otkopčao jednu čizmu i nježno joj prešao prstom preko lista do gležnja i oslobodio joj nogu. Isti je postupak ponovio na drugoj nozi, pa potom obje čizme stavio kraj trosjeda. Onda joj je podigao desnu nogu i počeo je nježno masirati objema rukama. Julia je zastenjala protiv svoje volje i od zbunjenosti se ugrizla za usnu. »Sasvim je u redu da izraziš zadovoljstvo, Julianne«, poticao ju je. »To mi barem pokazuje da ti nisam sasvim odbojan.« »Nisi mi odbojan. Ali ne volim te vidjeti na koljenima«, prošaptala je. S lica mu je nestao izraz zadovoljstva. »Kad muškarac kleči pred ženom, to je čin viteštva. Kad žena kleči pred muškarcem, to je nedolično.« Julia je ponovno uzdahnula protiv svoje volje. »Kako si to naučio?« Zbunjeno ju je pogledao. »Kako si naučio masirati noge?« pojasnila mu je i još više pocrvenjela. Uzdahnuo je. »Od prijateljice.« Vjerojatno od prijateljice s crno-bijele fotografije, pomislila je Julia. »Da«, rekao je Gabriel kao da je predosjetio njezino pitanje. »Volio bih posvetiti pozornost cijelom tvom tijelu, ali mislim da nam potpuna masaža ne bi bila moguća, bar ne sada.« Pogledi su im se sreli, a njemu su oči potamnjele. Prebacio je pozornost na njezinu lijevu nogu i spustio pogled. »Ionako sam žudan tvog tijela, Julianne, i nisam dovoljno jak da te čedno diram, naročito ako ležiš preda mnom umotana samo u plahtu.« Šutke su sjedili nekoliko trenutaka dok joj je Gabriel njegovao stopala. Nakon nekog vremena spustio se na koljena i počeo joj lagano prstom kliziti uz čarapu, pa niz nju. »Odvest ću te kući ako želiš, a razgovarati možemo sutra. Ili ostani ovdje. Možeš spavati u mojoj sobi, a ja ću u gostinskoj.« Nesigurno je potražio njezin pogled. »Ne želim to odlagati«, rekla je. »Razgovarala bi ako se slažeš.« »U redu je. Mogu li ti ponuditi neko piće?« Gabriel je pokazao prema kuhinji. »Mogu otvoriti bocu vina. Ili da ti pripremim neki koktel.« Gledao ju je napeto. »Molim te, daj mi da napravim nešto za tebe.« Negdje u dubini u Juliji se upalio plamen, buknuo i preletio preko nje. Ali potisnula ga je. »Vodu, molim te. Moram razbistriti glavu.« Ustao je i otišao u kuhinju. Julia je čula kako pere ruke, potom su uslijedili zvukovi otvaranja i zatvaranja vrata hladnjaka i zamrzivača. Vratio joj se držeći u ruci visoku čašu s Perrierom, ledom i kriškama limete. »Ovaj, Gabriele, hoćeš li me ispričati na trenutak?« »Koliko god ti treba. Vrati se tu kraj vatre kad budeš spremna.« Pokušao se osmjehnuti, ali lice mu je bilo odveć napeto a da bi smiješak bio iskren. Uzela je piće i otišla, a Gabriel je pretpostavio da koristi zgodu da se očeliči za naredno otkrivanje njegova jadnog, prokletog života. Ili se samo želi zaključati u kupaonicu i razgovarati s njim kroz vrata. Ne bi joj mogao prigovoriti.

204


Juliji su misli jurcale brzinom svjetlosti. Nije znala što će Gabriel reći. Nije znala kako da mu odgovori. Bilo je sasvim moguće da će saznati stvari zbog kojih će njihovu daljnju vezu biti nemoguće nastaviti i ta ju je misao zgromila. Jer, neovisno o tome što je on radio i s kime - voljela ga je. Pomisao na to da bi ga opet mogla izgubiti, poslije radosnog spajanja, bila je bolna. Gabriel je sjeo u naslonjač s crvenim baršunom i prazno buljio u kamin. Obučen onako kako je bio, sav u turobnim mislima, uvelike je izgledao kao lik iz kakva romana sestara Bronte. Kad se Julia vratila, potiho se pomolila da Gabriel bude kao jedan od likova proizašlih iz pera Charlotte Bronte, a ne iz pera njezine sestre Emily. Oprostite mi, gospođice Charlotte, ali užasavam se Heathcliffa21. Molim vas, nemojte da Gabriel bude Heathclijf. (Bez uvrede, gospođice Emily.) Molim vas. S mjesta na kojem je sjedio nije mogao vidjeti Juliju. Pročistila je grlo da ga upozori da je tu. Pokazao je prema vatri. »Dođi, ugrij se.« Učinila je pokret kao da će sjesti na tepih ispred vatre, ali je on naglo pružio ruku da je zaustavi. Usiljeno se osmjehnuo. »Molim te. Sjedi mi u krilo. Ili na otoman ili na sofu.« Još uvijek ne voli da sam na podu, pomislila je Julia. Njoj nije smetalo da sjedi na podu kraj kamina. Ali samo pomisao na to, njega je uvrijedila. Nije se željela prepirati oko tako beznačajne stvari i kako bi izbjegla njegovo krilo tiho je sjela na otoman i zagledala se u modrikaste i žute plamenove. U njezinim mislima on više nije bio profesor Emerson, bio je Gabriel, njezin profesor, njezin voljeni. Gabriel se promeškoljio u naslonjaču i pitao se zbog čega želi biti tako daleko od njega. Zato što sada zna što si i boji te se. »Zašto ne voliš kad sam na koljenima?« upitala je i prekinula šutnju. »Možda u svjetlu večerašnjeg razgovora možeš dokučiti razlog. Razlog koji je pomnožen i pojačan onime što si mi rekla u svom stanu.« Zastao je i znakovito je pogledao. »Već si, takva kakva jesi, vrlo ponizna i ljudi iskorištavaju tvoju blagu narav.« »Studenti na poslijediplomskom moraju izvršiti svoje obveze«, tiho je primijetila. Svi to znaju.« »To što si studentica nema nikakve veze s tim.« »Ti ćeš uvijek biti nadaren profesor, a ja ću uvijek biti tvoja studentica«. »Zaboravljaj da smo se sreli mnogo prije nego što si ti bila studentica, a ja profesor. I nećeš zauvijek biti studentica. Ja ću sjediti u prvom redu kad budeš imala svoje prvo predavanje. A što se tiče tvoje predrasude o profesorima, ako nas ubodete, zar ne krvarimo?« »Pa ako nas uvrijedite, zar da se ne svetimo«, dometnula je Julia. Gabriel se zavalio u naslonjaču i prepustio se zadovoljstvu. »Eto vidiš! Tko je sada učitelj, profesorice Mitchell? Ja samo priznajem prednost s obzirom na godine i iskustvo.« »Godine ne znače da si odmah i mudriji.« »Naravno da ne znače. Ti si mlada, ali si marljiva i bistra i na samom si početku onoga što obećava briljantnu karijeru. Možda nisam učinio dovoljno da ti pokažem koliko se divim tvojoj pameti.« Zašutjela je i pravila se da je očarana plamenovima koji su plesali. Pročistio je grlo. »Ann me nije ozlijedila, Julianne. Jedva da i pomislim na nju, a kad pomislim, to je popraćeno kajanjem. Ona ne ostavlja ožiljke.« Julia se okrenula i svojim umornim pogledom sada je gledala u njegove oči. Bile su žive, gotovo morski modre. »Ne ostaju svi ožiljci na koži. Zašto si, pobogu, odabrao baš nju?«

21

Lik iz romana Orkanski visovi (Wuthering Heights) Emily Bronte (op. ur.)

205


Slegnuo je ramenima i okrenuo se pa se zagledao u vatru. »Zašto ljudska bića išta rade? Zato što traže sreću. Ona je obećavala sirov, snažan užitak, a meni je trebao zaokret.« »I dao si joj da te muči jer ti je bilo dosadno.« Julia je osjetila snažan napadaj slabosti. Gabrielovo lice se smrknulo. »Ne očekujem da razumiješ. Ali, u to vrijeme mi je trebalo nešto što će me razoriti, bila to bol ili alkohol. A nije mi padalo na pamet da se vratim Richardu i Grace. Pokušavao sam... petljati sa ženama, ali moje su veze začas gubile sjaj. Uvijek dostupni, ali besmisleni orgazmi postali su dosadni, Juliane.« Zapamtit ću to, pomislila je. »Prema onome kako se profesorica Singer ponašala na tvom predavanju... pa za večerom... tu ženu ne treba podcjenjivati.« »Ona prezire slabost. I ne prihvaća poraz. Bio je to gadan udarac njezinoj reputaciji i njezinu golemom egu kad je pokušala mene kontrolirati i nije u tome uspjela. Nije od onih koji zvone na sva zvona o svojem porazu.« »Je li ti uopće bilo stalo do nje?« »Teško. Ona je demon bez duše i bez srca.« Julia je vratila pogled na vatru i napućila usne. »Nije mi padalo na pamet da se upuštam s Ann u bilo što, a da to ne ispitam. I nikad nismo ni stigli dalje od samog ispitivanja, premda smo bili... povezani, nikad nisam s njom bio u vezi u strogom smislu.« »Moraš me ispričati što mi nedostaje specifičan rječnik koji bi mi omogućio da shvatim što mi pokušavaš reći.« »Pokušavam ti to objasniti, a da ne ukaljam tvoju nevinost više nego što je apsolutno nužno. Ne traži da budem izričitiji.« Glas mu je odjednom bio hladan. »Želiš li i dalje to što ona nudi?« »Ne, to je bila strahota.« »A s nekim drugim?« »Ne.« »Ali, što kad se mrak ponovno javi? Što ću ja?« Gabriel se zagledao u nju. »Mislim da sam bio jasan. Ti rastjeruješ mrak, Beatrice.« Pročistio je grlo. »Julianne.« »Reci mi, je li ona na kojoj od onih fotografija?« »Apsolutno ne! Na tim su slikama žene koje su mi se zapravo bile drage.« »Zašto te izbacila iz svoje kuće?« Zaškripao je zubima. »Učinio sam nešto što je u njezinu svijetu apsolutno neprihvatljivo. I ne želim lagati da nisam uživao dok sam joj gledao lice kad sam joj dao da kuša lijek koji je sama pripravila. Premda sam time prekršio jedno od najsvetijih pravila.« Julia se stresla. »Pa zašto te i dalje progoni?« »Ja predstavljam njezin poraz, njezin promašaj da sve drži pod kontrolom. A i ja posjedujem izvjesne vještine.« Porumenjela je od nelagode. »Ann su zanimale moje razbijačke sposobnosti. Kad je shvatila da sam bio boksač i član Mačevalačkog kluba u Oxfordu, nije mi dala mira. Nažalost, imamo isti hobi.« Julia je prešla prstom preko ožiljka koji joj se skrivao pod kosom. »Ne mogu biti s nekim tko udara, Gabriele. Ni iz bijesa, ni iz užitka, ni iz bilo kojeg razloga.« »I ne trebaš. Nije meni u naravi da budem nasilan prema ženama, naprotiv, ja zavodim. Ann je bila iznimka. I kad bi znala okolnosti, oprostila bi mi.« »Ne mogu biti ni s nekim tko želi da ga udaraju. Gabriele, mene nasilje plaši. Molim te, shvati to.«

206


»Da. Shvaćam. Mislio sam će mi ono što mi je nudila Ann pomoći da se nosim sa svojim problemima.« Tužno je odmahnuo glavom. »Julianne, ništa nije bilo toliko bolno kao trenutak u kojem sam tebe pogledao u oči i priznao ti svoju odvratnu vezu s njom. Zbog tebe bih volio da nemam prošlosti. Žao mi je što nisam dobar kao ti.« Julia je spustila pogleda na svoje ruke koje je prevrtala u krilu. »Pomisao na to da te netko muči... da se prema tebi ponaša kao prema životinji...« Glas joj je zadrhtao, a oči su joj odjednom bile pune suza. »Nije me briga za vaš seks. Nije me briga što ona ne ostavlja ožiljke. Ne mogu podnijeti pomisao na to da te netko muči, naročito ako ti to i sam želiš.« Gabriel je stisnuo usne, ali nije rekao ništa. »Na samu pomisao na to da te netko udara dođe mi slabo.« Stisnuo je vilicu dok je gledao kako joj dvije osamljene suze klize niz obraze. »Ti moraš biti s nekim tko će biti dobar prema tebi.« Obrisala je lice nadlanicom. »Obećaj mi da joj se nikad više nećeš vraćati. Ili nekome poput nje.« Gabriel ju je oštro gledao. »Obećao sam ti da me nećeš morati dijeliti ni s kim. Ja držim obećanja.« Zatresla je glavom. »Mislim... nikad. Poslije mene. Obećaj.« »To mi kažeš kao da je proročki zacrtano da će doći i vrijeme poslije tebe«, muklo joj je odgovorio. Obrisala je i drugu suzu. »Obećaj mi da nećeš nikome dati da te zlostavlja zato što želiš kazniti sam sebe. Bez obzira na sve.« Zaškripao je zubima. »Obećaj, Gabriele. Nikad te neću moliti ni za što drugo, ali obećaj mi ovo.« Stisnuo je oči i pomno je odmjerio. A onda je, naizgled zadovoljno, kimnuo. »Obećavam.« Juliji se tijelo opustilo i pognula je glavi jer je bila i fizički i emocionalno iscrpljena. Brižno ju je gledao, njezinu naizmjeničnu rumen i bljedilo, prste kojima je gužvala i potezala haljinu Dok ju je gledao tako uznemirenu, to ga je boljelo više nego što je mogao zamisliti. A pogled na njezine suze... Smeđooki anđeo plakao je zbog demona. Anđeo je plakao jer je bio tužan i zbog same pomisli da je njega netko mučio. Bez riječi ju je privukao sebi na krilo. Nježno joj je prislonio glavu na svoja prsa i zagrlio je. »Dosta suza. Tvojih sam se suza nagledao za cijeli život«, šapnuo joj je i poljubio joj uho. »A ja nisam vrijedan ni jedne.« Uzdahnuo je sa žaljenjem. »Julianne, učinio sam vrlo sebičnu stvar kad sam te počeo progoniti. Ti bi trebala biti s nekim svojih godina i nekim tko ti je ravan po dobroti. A ne s nekim izopačenim Calibanom22 kao što sam ja.« »Ima trenutaka kad si poput mene kad je nevinost u pitanju.« »Kada? Reci mi.« »Kad me držiš u naručju. Kad mi miluješ kosu«, šaptala je. »Kad smo u krevetu.« Lice mu je poprimilo bolan izraz. »Ako me ne budeš željela, samo mi to moraš reći i nestat ću iz tvog života zauvijek. Ne želim se bojati onoga što bi se moglo dogoditi ako me odbiješ. Obećavam ti da ću te pustiti da ideš, samo ako to želiš.« Julia je šutjela. Nije znala što da mu kaže. »Znam da imam potrebu kontrolirati, kao što si sama rekla, i zapovijedati.« Gabrielov je glas bio dubok i napet. »Ali nikad ti ne bih napravio stvari koje ona radi. Ne želim ti ničim nauditi, Julianne. 22

Lik iz Shakespeareove Oluje.

207


Nikad te ne bih mogao povrijediti.« Blago joj je vrhovima prstiju prešao gore pa dolje po koži ruke i osjećao kako se ježi od njegovih riječi kao i od njegova dodira. »Mene više brine što je Ann radila tebi.« »Nitko se nije brinuo za mene već neko vrijeme.« »Brine se tvoja obitelj. A brinula sam se i ja, čak i prije nego što sam došla u Toronto. Svaki sam dan mislila na tebe.« Nježno joj je poljubio usne, a Julia mu je meko uzvratila. »Unatoč nepromišljenim potezima u prošlosti, bio sam sklon svojim ljubavnicama donositi lud, strastven užitak, a ne nanositi im bol, uvjeravam te. Jednog bih ti dana želio pokazati tu svoju stranu. Polako, naravno.« Julia je grizla unutarnju stranu usne dok je tražila prave riječi. »Moram ti nešto reći.« »Da?« »Ja nisam... tako nevina kao što misliš da jesam.« »Što bi to trebalo značiti«, ispalio je. Uzrujano je zubima uhvatila gornju usnu. »Oprosti. Iznenadila si me.« Gabriel je protrljao oči. »Imala sam dečka.« Namrštio se. »Znam to.« »Pa, ovaj, radili smo neke stvari.« Obrve su mu naglo skočile. »Kakve stvari?« Pitanje mu je izletjelo prije nego što ga je uopće razmotrio, ali je začas pomislio da je tako bolje. »Nemoj mi odgovoriti. Ne želim znati.« »Nisam tako nevina kao što sam bila kad smo se prvi put sreli, što znači da imaš, ovaj... idealiziranu i krivu predodžbu o meni.« Na trenutak je razmišljao o njezinu priznanju. Želio je saznati pojedinosti, ali se zabrinuo zbog toga što bi mu mogla reći. Pomisao na nekoga drugog, na njega, koji od nje dobiva užitak ili je čak dira, razbjesnila ga je. Nimalo nije bio siguran da će moći podnijeti njezinu ispovijest, kakva god ona bila. »Ti si prvi koji me poljubio. Prvi koji me držao za ruku«, priznala je. »To mi je drago.« Uzeo joj je ruku i pritisnuo je sebi na usne. »Volio bih da sam ti u svemu bio prvi.« »Nije on sve uzeo.« Julia je brzo zatvorila usta. Nije to namjeravala reći. Način na koji je upotrijebila riječ uzeo pobudio je u Gabrielu ubilačke misli. Da se ikad nade u istom prostoru s njim, golim bi mu rukama iščupao grkljan. »Kako se nisi vratio, počela sam izlaziti s nekim. U Philadelphiji. I stvari su se, ovaj, dogodile.« »Jesi li željela da se te stvari dogode?« Julia se zgrčila. »Bio mi je dečko. Bio je nestrpljiv... katkad.« »To sam i mislio. Manipulatorski gad koji te zaveo.« »Imam ja vlastitu slobodnu volju. Nisam mu se morala predati.« Gabriel se zamislio na trenutak. Ljubomora - misao na njezine ruke i usne, oko nekoga drugog- nečijih tuđih usta. Njezino tijelo... »Nemam pravo ovo pitati, ali hoću. Jesi li ga voljela?« »Nisam.« Pokušao je sakriti potajno olakšanje zbog njezina odgovora tako što joj je podignuo bradu. »Nikada me nemoj dotaknuti i ne daj meni da te ikada dotaknem ako to istinski ne budeš željela. Želim u ovom trenutku od tebe dobiti to obećanje.« Iznenađeno je trepnula.

208


»Poznajem sebe. Do sada sam uspio držati svoje strasti pod kontrolom. Ali bio sam i nagao s tobom, znam, i više nego jednom doveo sam te u neugodnu situaciju. Bilo bi mi teško da otkrijem da su stvari napredovale između nas samo zato što si bila prisiljena na to.« »Obećavam da neće tako biti nikad, Gabriele.« Kimnuo je i pritisnuo usne na njezino čelo. »Julianne, zašto mi ne daš da te zovem Beatrice?« »Rastužuje me to što nikad nisi želio saznati moje ime.« Napeto se zagledao u nju. »Želim i više od toga. Želim znati tko si zapravo.« Osmjehnula se. »Onda, želiš me i dalje? Ili bi ti bilo draže da te pustim da odeš?« Pokušao je zadržati glas da mu ne zadrhti. »Naravno da te i dalje želim.« Nježno ju je poljubio, pa je podigao na noge i poveo je u kuhinju. Kad je udobno sjela na jedan barski stolac, zašao je iza pulta i podigao veliko, srebrno zvono. Nacerio se, a oči su mu vragolasto sjale dok je pred nju stavljao pladanj. »Domaća pita od jabuka«, objavio je Gabriel i jednim potezom maknuo zvono. »Pita?« »Rekla si da ti nikada nitko nije ispekao pitu. E sad netko jest.« Julia je zaprepašteno gledala u slasticu. »Ti si je napravio?« »Ne baš. Napravila ju je žena koja mi održava stan. Je li ti drago?« »Rekao si nekome da ispeče pitu za mene?« »Sad, nadao sam se da ćemo je podijeliti. Ali ako inzistiraš da sve sama pojedeš...« Slatko se nasmijao. Julia je pokrila usta rukom i zatvorila oči. »Julianne?« Nije odgovarala, pa je počeo govoriti vrlo ubrzano. »Rekla si da voliš pitu. Kad si mi pričala o odrastanju u St. Louisu, rekla si da ti nikada nitko nije ispekao pitu. Mislio sam...«, zaustavio se, odjednom vrlo nesiguran u sebe. Ramena su joj se tresla od tihog plača. »Julia? Što ne valja?« Glas mu je odavao da gubi kontrolu i to zato što je opet plakala pred njim. Zaobišao je pult i zagrlio joj drhtavo tijelo. »Što sam ti napravio?«. »Oprosti.« Napokon je došla do glasa. »Dušo, nemoj se ispričavati. Samo mi reci što sam učinio pa da to popravim.« »Nisi napravio ništa loše.« Obrisala je suze. »Nikad prije nitko mi nije napravio nešto takvo.« Napola mu se osmjehnula. »Nisam znala da me čeka dar.« »Nisam te htio uznemiriti. Nastojao sam te razveseliti.« »Ovo su suze radosnice. Tako nešto«, Julia se slabašno zahihotala. Još ju je jednom zagrlio, pa pustio i zagladio joj kosu. »Meni se čini da nekome treba desert.« Gabriel je odsjekao poveći komad pite i pred nju stavio vilicu. »Volio bih da te ja hranim. Ali razumjet ću ako ti je draže da to radiš sama.« Julia je odmah zinula, a Gabriel joj je stavio komadić pite u usta. »Mmmmmmmm. Zbilja je dobra«, rekla je punim ustima, pa se osmjehnula i obrisala mrvice s usana. »Drago mi je.« »Nisam znala da imaš ženu koja ti održava stan.« »Dolazi samo dvaput tjedno.« »I kuha?« »Ponekad. Prolazim kroz različite faze. Opsesije, zapravo, ali to već znaš.« Prstom joj je dotaknuo nos. »Ovo je po receptu njezine bake. Neću ti reći što je stavila u tijesto da bude tako prhko.« Namignuo joj je. »A ti? Nećeš pite?« pitala ga je.

209


»Radije bih gledao kako ti uživaš. Ali ovo nije prava večera. Htio bih ti nešto skuhati.« »Moj tata uvijek uz pitu s jabukama jede kriške sira. Rado bih malo sira ako ga imaš.« Gabriel se zbunio zbog njezina zahtjeva, ali je odmah odjurio do hladnjaka i začas joj poslužio pozamašan komad zrela vermontskog sira. »Savršeno«, mrmljala je. Kad je završila s pitom zašutjela je i pitala se bi li trebala otići kući. Nije željela, ali nakon tolikih suza i drame, nije bila sigurna da on želi njezino društvo. »Nisi mi odgovorila na poruku«, rekao je nakon produljene šutnje. »Onu što sam ti je poslao s gardenijama.« »Napisala sam ti e-mail.« »Ali nešto si izostavila.« Julia je zastala. »Nisam znala što da ti kažem o pripitomljavanju.« »Rekla si da ti je dijalog s lisicom najdraži. Mislio sam da će ti biti jasno.« »Znam što lisica predstavlja. Ali ti...« Odmahnula je glavom. »Onda ću ti ja reći. Ne očekujem da ćeš mi vjerovati odmah, ali bih želio zaslužiti tvoje povjerenje. Možda ćeš, kad mi počneš vjerovati umom, početi vjerovati i tijelom. Na takvo pripitomljavanje mislim. Želim te izbliza paziti... tvoje želje, potrebe i žudnje... i imati vremena da ih namirim.« »Kako ćeš me pripitomiti?« »Tako što ću ti svojim radnjama pokazati da sam vrijedan povjerenja. I time što ću raditi ovo.« Gabriel je stao pred nju i rukama je uhvatio za lice, pa prinio usne koji centimetar do njezinih. Zažmirila jei zadržala dah u očekivanju dodira njihovih usana. Ali dodira nije bilo. Preko usta joj je zastrujao topao zrak s Gabrielovih razmaknutih usana. Jezikom je polako ovlažila donju usnu, sva predana. Od dodira njegova daha s njezinim vlažnim usnama niz kralježnicu joj se pronio drhtaj. »Treseš se«, šapnuo je i usta joj zapuhnuo novim valom toplog daha. Julia je osjetila da gori u njegovim rukama, a toplina joj je putovala s lica niz vrat. »Osjećam da goriš, koža ti bukti od vreline i boje.« Pomilovao joj je obrve, a kad je otvorila oči zagledala se u njegova velika, tamnomodra jezera. »Zjenice su ti se proširile.« Smiješio joj se na usta i nježno joj klizio po usnama. »I čujem kako ti se disanje ubrzava. Znaš što to znači.« Julia je tražila njegov pogled. »On mi je rekao da sam frigidna.« Zvučalo je kao da se stidi. »Hladna kao led. Ljutio se na mene.« »Samo dečko koji ništa ne zna o ženama može biti toliko slijep i tako glup. Nikad nemoj misliti tako o sebi, Julianne. Ja znam iz činjenica da je to daleko od istine.« Usne su mu se izvile u zavodnički smiješak. To ti se vidi u očima. Osjećam to po tvojoj koži. Osjećam.« Gabriel joj je prešao prstom preko obrva da je opusti. »Molim te, ne stidi se. Ja se ne stidim. Neizdrživo je, ali je vrlo erotično.« Zatvorila je oči i udahnula njegov miris - Aramis, pepermint i miris blagoslovljenog Gabriela. Hihotao se. »Imam osjećaj da mi govoriš da ti se sviđa moja kolonjska.« Nagnuo se k njoj da mu može nosom kliznuti preko vrata. Tu je miris Aramisa bio još jači. »Što mi to radiš?« »Potičem ti žudnju, Julianne. A sada mi reci što želiš. Sva goriš, srce ti ubrzano lupa, čujem kako ti se disanje ubrzava. Što žudiš?« Opet joj je uzeo ruke u dlanove i prinio usta blizu njezinih. Blizu, ali još bez dodira. »Želim poljubac« dahtala je. »Smiješio se. »I ja želim poljubac.« Čekala je. On se još nije micao. »Julianne«, puhnuo joj je preko lica. Otvorila je oči.

210


»Uzmi što želiš.« Teško je uzdahnula. »Ako ne potakneš stvar, zaključit ću da me ne želiš. Da previše tražim. Poslije noći kao što je ova, jedina osoba koja može nešto tražiti si ti.« Gabrielove su oči bile velike i modre i pronicale su u nju. Nije joj trebao drugi poziv. Oboma na iznenađenje, zagrlila ga je oko vrata i povukla ga naprijed. Kad su im se usne srele, spustio joj je ruku na leđa i zamislio da joj miluje golu kožu. Draškala mu je donju usnu i uvukla je u usta, oponašajući tako čin koji je on prije izvodio s njom. Bila je manje umješna, ali on nije bio manje zadovoljan. Njezina ga je nesputana vatrenost ponijela i u trenutku je osjetio da mu je koža vrela, a srce brza. Dok je jezikom znalački istraživao njezina usta, više nego išta na svijetu želio joj je razmaknuti koljena svojima i pritisnuti se uz nju. I odnijeti je u svoju spavaću sobu da se zbliže... Odmaknuo se malo od nje i stavio joj dlanove na gole podlaktice. »Moram prestati.« Prislonio je čelo na njezino i duboko udahnuo. »Oprosti.« Poljubio ju je u čelo. »Nikad se ne ispričavaj što činiš ono što žudiš. Lijepa si i senzualana. I vrlo, vrlo uzbudljiva. Mogu uživati u tebi, a da i ne budemo intimni, ali te ne smijem ponovno ljubiti. Nikako u ovom trenutku.« Stajali su kao okamenjeni i nekoliko trenutaka držali jedno drugo, a onda je Gabriel otvorio oči i pomilovao je po obrazu. »Što god želiš, Julianne. Noćas sam tvoj. Želiš li da te odvezem kući? Želiš li ostati?« Nosom mu je mazila vilicu. »Voljela bih ostati.« »Onda znaj da je vrijeme za krevet.« Pružio je ruku i pomogao joj da ustane. »Zar ti to ne izgleda čudno? Da dijeliš krevet sa mnom?« »Želim da si u mom zagrljaju svake noći.« Julia je šutjela koji trenutak, pa uzela svoju torbu. »Smeta li ti to?« Namrštio se. »Ne. Možda bi trebalo?« »Nedostajala si mi ovaj tjedan.« »I ti meni.« »Bolje spavam kad te zagrlim.« Osmjehnuo joj se toplo. »Ali na tebi je da izabereš gdje ćeš noćas spavati.« »Željela bih da smo u istom krevetu«, rekla je stidljivo Julia. »Ako mi daš.« »Nikad ti to neću odbiti.« Odveo ju je kroz hodnik u spavaću sobu. Sjela je na krevet, a on je s komode uzeo uokvirenu fotografiju. »Ti držiš moju sliku ispod jastuka. Mislio sam da bi bilo lijepo da ti uzvratim za tu milost.« Gabriel se smijuljio dok joj je pružao fotografiju. Julia je napregnula mozak da se sjeti kada je mogao naći tu njegovu staru fotografiju što ju je imala. »Odakle ti to?« »Ja bih tebe trebao pitati kako si ti došla do moje fotografije iz dana kad sam bio u veslačkom klubu u Princetonu.« Julia se zasramila i skrenula pogled, a u sebi je proklinjala dan kad su muškarci počeli nositi potkošulje. Gledati ga kako se svlači, bilo je još više seksi nego ga gledati s ljubičastim ručnikom koji mu je bio uvelike premalen. »Ovaj, Rachel ju je bila stavila na oglasnu ploču. I čim sam je vidjela, uzela sam je.«

211


Nagnuo se prema njoj da joj podigne lice i da je pogleda u oči. »Uzela si je?, odnosno, ukrala si je?« »Znam da nisam smjela. Ali imao si tako divan osmjeh. Bilo mi je sedamnaest godina i bila sam glupa, Gabriele.« »Glupa ili obuzeta?« Julia je pogledala u pod. »Mislim da znaš.« »Rachel je snimila ove slike mobitelom kad je bila tu. Ova mi je najdraža, zato sam je uramio.« Pomno ju je promotrio. »Tebi se ne sviđa?« Zbunila se. »Ti divno izgledaš.« Uzeo joj je fotografiju iz ruke i stavio je na komodu. »O čemu razmišljaš? Reci.« »O tome kako si me gledao dok smo plesali... Ne razumijem.« »Ti si lijepa žena. Zašto te ne bih gledao?« »Stvar je u tome kako si me gledao.« »Gledam te cijelo vrijeme.« Meko ju je poljubio. »Tako te gledam i u ovom trenutku.« Sklonio joj je kosu s lica. »Vraćam se za nekoliko trenutaka«, rekla je. Nakon što se presvukla u nešto što će joj poslužiti kao pidžama, stala je na vratima kupaonice dok ju je s leđa obasjavalo svjetlo. »Stani«, rekao je Gabriel. Vratio se u sobu dok nje nije bilo i sada je ležao u krevetu i gledao u nju. Julia je promatrala pidžamu što je odjenula i uspetljala se rukama. Nije bila znala što da odjene za spavanje. Većina njezinih pidžama bila joj je odveć djetinjasta a da bi ih nosila pred njim, a nije ni imala finog donjeg rublja. A i ne bi imala dovoljno smjelosti da s njim bude u krevetu tako odjevena. Stoga je bila ponijela tamnomodru majicu, koja je bila dovoljno velika da joj sakrije prsa i sportski šorc što ga je nosila na Sveučilištu Saint Joseph. »Izuzetna si.« Napravila je grimasu i krenula ugasiti svjetlo. »Čekaj. Stani. Tu na svjetlu izgledaš kao anđeo. Kimnula je da mu pokaže da je to već čula od njega, pa se šutke uvukla u krevet kraj njega. Gabriel ju je smjesta privukao u topao zagrljaj, a u tom je trenutku ona shvatila da i on na sebi ima majicu i šorc. Bili su pravi par. Ali sada su se mogli blaženo preplesti golim nogama ispod pokrivača. Nježno ju je poljubio pa legao poledice na jastuk i dahtao od užitka dok mu je ona položila glavu na prsa i rukom ga obgrlila oko struka. »Žao mi je, Julianne, što si usamljena.« Kao da ju je iznenadio njegov non sequitur. »Kad smo ovaj tjedan razgovarali preko telefona, spomenula si da se osjećaš izolirano, da nemaš nijednog prijatelja.« Trznula se kad se toga sjetila. »A da ti kupim macu ili zeca? Nekoga tko će ti praviti društvo u stanu.« »Gabriele, poštujem tvoju brigu, ali ne možeš stalno novcem rješavati moje probleme.« »Znam to. Ali mogu potrošiti novac kako bih te razveselio.« Ponovno ju je poljubio. »Dobrota je vrednija od sveg novca na svijetu« »Imat ćeš je. I mnogo, mnogo više od toga.« »Samo to želim.« »Ostani preko vikenda. Ovdje. Sa mnom.« Oklijevala je natrenutak. »Okej«, šapnula je. Laknulo mu je. »A riba? One su nove hit životinje za odabir kućnog ljubimca.« Nasmijala se. »Ne bih baš. Jedva mogu paziti na sebe, a kamoli na neko drugo ubogo stvorenje.« Pridignuo joj je bradu da se mogu gledati u oči. »Onda daj meni da te pazim«, šapnuo je dok ju je gledao intenzivno i netremice. »Gabriele, ti možeš imati svaku ženu.« Namrštio je obrve. »Želim

212


samo tebe.« Opet mu je spustila glavu na prsa i nasmiješila se. »Kad sam bez tebe, to mi je kao da sam u noći bez zvijezda.«

213


22

D

voje skoro pa ljubavnika spletenih jedno oko drugog, gole im noge isprepletene u golemu krevetu pod ledeno-modrim pokrivačem i bijelim Fretteovim plahtama. Žena je mrmljala u snu, grčevito se prevrtala u krevetu, dok je muškarac ležao mirno i uživao u njezinu društvu. Mogao ju je izgubiti. Ležeći tako kraj nje, bio je svjestan činjenice da je ta večer mogla završiti sasvim drukčije. Nije mu morala oprostiti. Nije ga morala prihvatiti. Ali jest. Možda se mogao drznuti da se ponada... »Gabriele?« Nije joj odgovorio jer je mislio da spava. Bila su tri sata po ponoći i spavaća je soba bila u mraku, ali mrak su razbijala prigušena svjetla grada koja su se probijala kroz rolete. Okrenula se prema njemu da mu može vidjeti lice. »Gabriele?« šapnula je. »Jesi li budan?« »Jesam. Sve je u redu, draga, spavaj.« Poljubio ju je blago i pomilovao po kosi. Podigla je glavu i naslonila se na lakat. »Potpuno sam se razbudila.« »I ja.« »Možemo li... razgovarati?« Brzo je zauzeo isti položaj kao ona. »Naravno. Nešto nije u redu?« »Jesi li sretniji sada nego prije?« Gabriel ju je pogledao načas i nježno joj prstom potapkao nos. »Čemu tako duboko pitanje usred noći?« »Rekao si da prošle godine nisi bio sretan. Zanimalo me jesi li sretan sada?« »Sreća je nešto o čemu savršeno malo znam. A ti?« Julia je gužvala rub plahte u ruci. »Pokušavam biti sretna. Pokušavam se usredotočiti na male stvari i uživati u njima. Razveselila me tako tvoja pita.« »Da sam znao da će te pita toliko razveseliti, i ranije bih ti je pripremio.« »Zašto sada nisi sretan?« »Dao bih svoje prvorodstvo za zdjelu variva.23 « »Citiraš Sveto pismo?« Julia se zaprepastila. Gabriel se nakostriješio. »Nisam poganin, Julianne. Odgojen sam kao episkopalijanac. Richard i Grace bili su veoma pobožni. Nisi to znala?« Kimnula je. Zaboravila je. Lice mu je poprimilo vrlo ozbiljan izraz. »I dalje vjerujem iako tako ne živim. Znam da sam zbog toga licemjer.« »Svi vjernici su licemjeri jer nitko od nas ne živi prema svojim uvjerenjima. I ja sam vjernica, ali ne bas naročito dobra. Na misu idem samo kad sam tužna ili za Božić i Uskrs.« Pružila je ruku da nađe njegovu i čvrsto je stisnula. »Ako i dalje vjeruješ, moraš imati nadu. Moraš vjerovati da je sreća moguća i za tebe.« Pustio joj je ruku, okrenuo se na leda i zagledao u strop. »Ja sam izgubio svoju dušu, Julianne.« »Kako to misliš?« »Ti gledaš jednoga od onih dragocjenih nekoliko koji su počinili smrtni grijeh.« »Kako?« Gabriel je uzdahnuo. »Moje je ime najgorča ironija. Bliže sam ja vragu negoli anđelu i nalazim se onkraj okajanja jer sam počinio neoprostive stvari.« 23

U Bibliji (Knjiga postanka 26:29-34) Ezav koji je stigao gladan s polja traži od Jakova da mudade variva jer je izgladnio. Jakov zahtijeva zauzvrat da mu Ezav ustupi svoje provorodstvo, na što Ezav pristaje i proda ga Jakovu za zdjelu variva od leće. (op. ur.)

214


»Misliš - s profesoricom Singer?« Gorko se nasmijao. »Da su mi to jedini grijesi... Ali ne, Julianne, učinio sam i gore. Molim te, samo prihvati to što ti govorim.« Primaknula mu se. Njezin se nježni lik skupio od brige, a obrve spojile. Zamislila se nad riječima što joj ih je upravo izrekao, a on joj je pokajnički prelazio gore-dolje po ruci. »Znam da je bolno čuvati tajne od tebe. Znam da ih neću biti u stanju čuvati dovijeka. Molim te, samo mi daj malo vremena.« Izdahnuo je i snizio glas. »Obećavam ti da neću s tobom voditi ljubav dok ti prvo ne kažem tko sam.« »Malo je prerano o tome razgovarati, zar ne?« Namrštio se i potražio njezine oči. »Je li?« »Gabriele, mi se upravo upoznajemo. A već je bilo nekoliko iznenađenja.« Zgrčio se. »Moraš znati koje su moje namjere. Nemam te namjeru zavesti pa odbaciti. Nemam namjeru čuvati neke svoje tajne nakon što budeš sva moja. Trudim se da budem dobar.« Gabriel je dao obećanje u dobroj volji. Želio ju je, želio je sve njezino, ali, dok je ležao budan te noći, shvatio je da ne može uzeti njezinu nevinost prije nego što joj otkrije istinskog sebe. Premda mu je njezina reakcija na Ann dala nadu i dalje se bojao da bi je njegovo samorazotkrivanje moglo otjerati. Zaslužila je bolje. Svejedno, na pomisao da je Julianne s nekim drugim zastajalo mu je srce. »Imaš li savjest?« »Kakvo je to pitanje?« rekao je srdito. »Vjeruješ li da postoji razlika između dobra i zla?« »Naravno!« »Znaš li razliku?« Gabriel je objema rukama protrljao obraze i tako ih ostavio. »Julianne, nisam sociopat. Znanje nije problem - djelovanje je problem.« »Onda nisi izgubio dušu. Samo stvor s dušom može razlikovati dobro i zlo. Da, činio si greške, ali osjećaš krivnju. Osjećaš grižnju. A ako još uvijek imaš dušu, nisi izgubio svoju šansu da se iskupiš.« Gabriel se tužno osmjehnuo i poljubio je. »Govoriš kao Grace.« »Grace je bila veoma mudra.« »I vi ste, gospođice Mitchell. Očito«, blago se našalio s njom. »Pa zapravo i jesam. Uz malu pomoć Tome Akvinskog, profesore.« Pružio je ruku i malčice joj zadignuo majicu da je poškaklja po goloj koži. »Joj! Gabriele! Prestani!« Smijala se i previjala, pokušavajući se maknuti od njega. Nastavio je još koji trenutak, tek da sebi priušti užitak da čuje kako njezin smijeh odjekuje u zamračenu prostoru. Onda ju je pustio. »Hvala ti, Julianne.« Pomilovao ju je po obrazu. »Zamalo si me navela da povjerujem.« Prebacila mu je ruku oko struka, privila se uz njega i stala udisati njegov miris. »Uvijek dobro mirišeš.« »To možeš zahvaliti Rachel i Grace. Još davno su mi počele kupovati Aramis. A ja sam ga nastavio kupovati iz navike.« Nasmiješio se. »Što misliš, bih li trebao pokušati nešto drugo?« »Ne, ako ti je to kupila Grace.« Gabriel se prestao smiješiti, ali ju je svejedno poljubio u čelo. »Mislim da je dobro što mi nije kupila Brut.« Julia se nasmijala. Nekoliko su trenutaka ležali vrlo mirno, a onda mu je ona šapnula kraj uha. »Nešto bih ti željela reći.« Gabriel je stisnuo usne i kimnuo.

215


Usprkos tami, stidljivo je skrenula pogled. »Mogao si me imati tamo u voćnjaku. Dala bih ti.« Pomilovao joj je obraz jednim prstom. »Znam.« »Znaš?« »Dobro čitam žensko tijelo. Te si noći bila vrlo prijemčiva.« Iznenadila se. »Znači, znao si da ja...« »Da.« »Ali nisi...« »Nisam.« »Hoćeš li mi reći zašto?« Zamislio se na tren. »Mislio sam da nije u redu. A bio sam tako sretan što sam te našao i imao u zagrljaju... to je bilo dovoljno. To je bilo sve.« Julia se nagnula i pritisnula mu usne na vrat. »Bilo je savršeno.« »Kad odemo kući za Dan zahvalnosti, volio bih te ponovno odvesti u voćnjak. Hoćeš ići sa mnom?« »Naravno.« Utisnula mu je poljubac odmah kraj tetovaže jer je znala da se trzne kad god mu dodirne to mjesto. »Poljubi me«, šapnuo je. Udovoljila mu je pa razdvojila usne i otvorila usta da ga kuša dok god i on bude htio nju. Dok nije uzdahnuo i odmaknuo se. Rastužio ju je taj iznenadni gubitak kontakta i vratila se stara briga. Gabriel je osjetio da je sva napeta. »Ne brkaj moje suzdržavanje s pomanjkanjem želje, Julianne. Gorim za tobom.« Nježno ju je pomaknuo pa je sada bila na svojoj strani, a on se s leđa privio uz nju i uronio joj lice u kosu. »Sretan sam što si tu«, šapnuo je. Julia mu je željela reći da bolje spava s njim nego bez njega. Htjela mu je reći da bi željela spavati s njim svake noći i da ga gorljivo želi. Ali nije.

Kad se ujutro probudila, bila je sama. Bacila je pogled na staromodni sat što ga je Gabriel držao na noćnom ormariću i zaprepastila se kad je otkrila da je gotovo već podne. Predugo je spavala. Ostavio joj je kontinentalni doručak i poruku koju je prislonio uz vinsku čašu sa sokom od naranče. Julia je jela pain au chocolat i čitala njegovu poruku. URED PROFESORA GABRIELA O.EMERSONA

Draga, spavala si snom pravednika pa te nisam htio buditi. Odoh obaviti neke poslove. Nazovi me kad se probudiš Silno sam ti zahvalan što si mi noćas bila u zagrljaju. Hvala ti i za riječi... Ako imam dušu - tvoja je. Gabriel Julia se široko osmjehnula pa se posvetila doručku. Gabriel je zvučao radosno, a to je razveselilo i nju. Osvježila se u kupaonici i baš na izlasku iz spavaće sobe spotakla se o nešto. Uz psovku je održala ravnotežu i ustanovila da su »ležeći policajci« zapravo bile tri vrećice za kupovinu na

216


kojima je lijepim ukrasnim slovima pisalo Holt Renfrew. Gotovo bijesno odgurnula ih je ustranu i otišla u kuhinju. Iznenadila se kad je ugledala Gabriela kako sjedi za pultom za doručak, pije kavu i čita novine. Imao je svijetlomodru košulju koja je isticala modrinu njegovih očiju, te obične crne hlače. Nosio je naočale i bio je zgodan, kao uvijek. Julia se onako u majici i šorcu osjećala kao da je preskromno odjevena. »Hej, zdravo.« Gabriel je sklopio novine i spustio šalicu. Raširio je ruke i pozvao je u zagrljaj. Prišla je, stala mu između razmaknutih koljena, a on ju je toplo zagrlio. »Kako si spavala«, šapnuo joj je u kosu. »Zbilja dobro.« Nježno ju je poljubio. »Mora da si bila umorna. Kako se osjećaš?« Zabrinuto ju je pogledao. »Dobro sam.« »Mogu nam skuhati ručak ako želiš.« »Jesi li ti jeo?« »Nešto malo uz prvu kavu. Čekao sam tebe da skupa ručamo.« Ponovno ju je poljubio, ovaj put malo žešće. Julia mu je stidljivo kliznula rukama uz leđa i uvukla mu ih u kosu. Gabriel joj je uzvratio tako što je joj je gricnuo donju usnu, pa se odmaknuo uz vragolast smiješak. »Nešto se u meni brinulo da nećeš biti tu kad se probudim.« »Nikamo ne idem, Gabriele. Još me bole stopala od jučerašnjeg hodanja u onim visokim petama. Mislim da, sve i da želim, ne bih mogla otići kući.« »Ja ti to mogu srediti. Uz malu pomoć vruće kupke.« Sugestivno je podigao obrve. Julia je pocrvenjela i promijenila temu. »Koliko dugo želiš da ostanem?« »Zauvijek.« »Gabriele, budi ozbiljan.« Odmahnula je glavom i osmjehnula se. »Do ponedjeljka ujutro.« »Imam odjeću samo za danas. Morat ću otići kući i pokupiti neke stvari.« Popustljivo joj se nasmiješio. »Ja ću te odvesti kući, ako inzistiraš. Ili ću ti posuditi range rover. Ali prije nego što kreneš, u spavaćoj sobi čeka te nekoliko stvari. Možda ti put kući neće biti potreban.« »Kakvih stvari?« Mahnuo je rukama. »Stvari koje ljudima možda trebaju ako ostaju prenoćiti kod prijatelja.« »A odakle su došle?« »Iz prodavaonice u kojoj ti je Rachel kupila onu torbu.« »Znači da su skupe.« Julia se namrštila i prekrižila ruke na prsima. »Ti si moja gošća. Pravila gostoprimstva zahtijevaju da zadovoljim sve tvoje potrebe.« Dok je govorio promuklim glasom, jezikom je prešao preko donje usne. Julia je silnim naporom ignorirala njegova usta. »Djeluje mi... nedopustivo to što mi kupuješ odjeću.« »O čemu ti govoriš?« sada je bio ljut. »Kao da sam ja neka...« »Prestani.« Istog ju je časa pustio, a oči su mu potamnjele. Pogledala ga je, očekujući oluju. »Julianne, zašto imaš takvu odbojnost prema velikodušnosti?« »Nemam.« »O, itekako imaš. Misliš da te želim podmiti kako bi spavala sa mnom?« Lice joj je pocrvenjelo. »Naravno da ne.« »Zar misliš da ti kupujem ove stvari zbog toga što očekujem da ću ti time platiti za seksualne usluge?« »Ne.«

217


»Pa u čemu je onda problem?« »Ne želim ti biti dužna.« »Meni dužna? Znači ja sam srednjovjekovni lihvar koji ganja kamate, i ako mi ne vratiš na vrijeme, uzimam funtu tvoga mesa?« »Ne mislim tako«, prošaptala je. »Pa što onda misliš?« »Mislim da želim stati na svoje noge. Ti si profesor, a ja sam studentica i...« »O tome smo sinoć razgovarali. Dar prijatelja ni u čemu ne sprječava tvoju slobodnu volju ili tvoju osobnu autonomiju«, ljutito je rekao »Nisam htio da ideš kući. Naše je zajedničko vrijeme ionako kratko. Otišao sam do dućana preko puta i zamolio savjetnika za kupovinu da mi pomogne odabrati nekoliko stvari. Trudio sam se biti fin. Ali kako ih ti ne želiš, pokušat ću ih vratiti.« Ustao je i odnio šalicu za kavu u kuhinju. Potom je prošao kraj nje bez riječi i otišao u svoju radnu sobu. Ovo je moglo proći i bolje, pomislila je Julia. Grickala je zubima nokte, i ne znajući da to radi. S jedne strane, željela je biti neovisna i ne igrati ulogu jadne bespomoćne ptičice slomljena krila. S druge strane, imala je dobro srce i nije željela izazivati bol drugim stvorenjima. Vidjela je Gabrielove oči. Iza iznenadna naleta ljutnje ostala je bol. Duboka. Nisam ga htjela povrijediti... Gabriel je bio toliko prodoran, toliko snažan da nije shvaćala da može biti i toliko osjetljiv. I to zbog nečeg tako nevažnog poput tih nekoliko darova. Možda je ona bila jedina koja je uopće ikad vidjela tu njegovu osjetljivost. Time je činjenica da ga je povrijedila bila još bolnija. Nalila je čašu vode i polako je popila i tako njemu pokušala dati malo prostora, a sebi malo vremena da razmisli. U trenutku kad je prišla njegovoj radnoj sobi zazvonio je telefon. Promolila je glavu iza vrata i pogledala što radi. Gabriel je sjedio za radnim stolom i razgovarao s nekim dok je odsutno premetao papire. Pogledao je prema njoj i pokazao na telefon, pa usnama izrekao ime Richard. Kimnula je i prišla stolu, uzela nalivpero koje nije izgledalo skupo i napisala na komad papira: Oprosti mi. Pokazala mu je papir i njegove oči susrele su njezine. Hladno je kimnuo. Idem se otuširati. Možemo li poslije razgovarati? Pročitao je poruku i opet kimnuo. Hvala ti što si toliko pažljiv. Oprosti. Sada je Gabriel posegnuo rukom kako bi je uhvatio za zglob. Utisnuo joj je poljubac na sredinu dlana, pa ga stisnuo i onda je pustio. Vratila se u spavaću sobu i za sobom zatvorila vrata. Odmah je stavila vrećice iz kupovine na krevet i neodlučno ih počela otvarati. U prvoj vrećici našla je žensku odjeću, sve u svojoj veličini. Gabriel joj je kupio klasičnu crnu usku suknju, crne hlače i bijelu pamučnu košulju s manšetama, dužu straga, modru svilenu Santorinijevu bluzu, čarape na rombove, dokoljenke i crne špičaste čizmice do gležnjeva koje su dovršavale komplet. Kao mala, jedinstvena kolekcija jednog dizajnera. Nije nezahvalna, ali bi sasvim bila zadovoljna i s običnim trapericama, majicom dugih rukava i tenisicama. U drugoj je vrećici na svoje iznenađenje našla fino žensko rublje. Gabriel joj je kupio elegantan i očito skupocjen svilen ljubičast ogrtač za kupanje i odgovarajuću spavaćicu koja je bila duga do gležnjeva i imala V-izrez oko vrata ukrašen čipkom. Julia je istodobno bila iznenađena i razgaljena skromnošću i finoćom spavaćice jer je istinski bila odjevni predmet koji će s ugodom imati na sebi kad bude s njim u krevetu u ovoj fazi njihova odnosa. Na dnu vrećice našla je ljubičaste natikače s malom potpeticom. Julia je pretpostavila da su prava opasnost za zdravlje prerušena u seksi kućne natikače. Jasno, Gabriel je bio slab na visoke pete... na svim vrstama ženske obuće.

218


U trećoj i posljednjoj vrećici bilo je donje rublje. Juliji su buknuli obrazi kad je otpakirala tri čipkasta grudnjaka, a sa svakim su bile i odgovarajuće gaćice, a sve s potpisom francuskog dizajnera. Jedan komplet bio je boje šampanjca, drugi ledeno modar, a treći ružičast. Gaćice su bile ženske bokserice od čipke. Julia je još više pocrvenjela kad je zamislila Gabriela kako vršlja po policama uzbuđujućeg i skupog donjeg rublja, bira privlačne i elegantne artikle te kupuje pravu veličinu. O bogovi svih zbilja velikodušnih (dečki?prijatelja?), hvala vam sto ste ga usmjerili dalje od zbilja provokativnih artikala... za sada. Bila je zadivljena. Malčice zbunjena. Ali sve je bilo tako lijepo, tako delikatno, tako savršeno. Možda me ne voli, ali se trudi razveseliti me, pomislila je. Uzela je rublje boje šampanjca, bijelu košulju i crne hlače, pa otišla u Gabrielovu kupaonicu da se otušira. A tamo, ne samo da ju je dočekala spužva za kupanje s mirisom lavande nego su nekim čudom tu bili i njezin omiljeni šampon, regenerator, sredstva za kupanje. Gabriel je na svoj opsesivan način mislio na sve. S ponosom je nosila novi ogrtač i počela ručnikom sušiti kosu, kadli začu kucanje na vrata. »Uđi.« Gabriel je provirio iza vrata. »Jesi sigurna?« Pogledao joj je mokru kosu, a onda je očima spuznuo niz graciozan ljubičasti ogrtač do bosih nogu pa nazad i zaustavio se na goloj puti njezina vrata. »Pristojno sam obučena. Sve je u redu.« Gabriel joj je prišao, a oči su mu bile tamne i gladne. »Ti možda jesi pristojna, ali ja nisam.« Julia se osmjehnula s razumijevanjem, a osmjehnuo se i on njoj, obuzdavši donekle glad za njom. Naslonio se na komodu i stavio ruke u džepove. »Žao mi je.« »I meni.« »Pretjerao sam.« »I ja sam.« »Hajde da se pomirimo.« »Molim te«, kazala je. »Baš je bilo lako.« Gabriel se zahihotao, uzeo joj ručnik iz ruku pa ga bacio ustranu. Povukao ju je k sebi i čvrsto zagrlio. »Sviđa li ti se ogrtač?« Neodlučno je prstom prešao preko svile. »Lijep je.« »Ostalo ću poslati nazad.« »Nemoj. Sve mi se sviđa. A još više mi se sviđa jer je po tvom izboru. Hvala ti.« Gabrielovi su poljupci inače bili lagani i ljupki kao poljupci koje dečko daje svojoj prvoj ljubavi. Ali ne u tom trenutku. Sada je pritiskao svoje usne uz njezine dok joj se usnice nisu razdvojile, pa joj dao dug, vreo poljubac i povukao se. A onda joj je putovao nadlanicom uz obraz i niz njega. »Izabrao bih traperice, ali me je Hilary, osobna profesionalna savjetnica za kupnju, uvjerila da je vrlo teško kupovati traperice za druge. Ako bi radije nosila nešto običnije, odvest ću te, pa kupi druge stvari.« »Ne treba mi još jedan par traperica.« »Samo da znaš da sam ja odabrao sve osim donjeg rublja. To je uzela Hilary.« Vidio joj je iznenađenje na licu pa je požurio ispričati se. »Nisam te htio uznemiriti.« »Prekasno je«, promrmljala je, malo razočarana njegovim otkrivenjem. »Julianne, moram ti nešto objasniti.« Oči su mu postale ozbiljne, a ona je osjetila da joj neka mrzlina putuje površinom kože. Nekoliko se puta prebacio s noge na nogu kao da traži prave riječi. »Moj je otac već bio oženjen i imao obitelj kad se počeo viđati s mojom majkom. Zaveo ju je, iskoristio kao kurvu i ostavio. Rastužuje me što ćeš možda pomisliti da se ja prema tebi ponašam tako. Naravno, s obzirom na prošlost, tvoja reakcija ne iznenađuje, ali...«

219


»Gabriele, ne mislim tako. Jednostavno se ne želim osjećati kao netko koga treba paziti.« Zagledao se u nju. »Želim paziti na tebe ne zbog tog što to tebi treba. Naravno da si u stanju sama voditi brigu o sebi. To si itekako dobro radila još od malena. Ali više ne moraš biti sama. Sada imaš mene. Ja te želim pokvariti i izvoditi ekstravagantne geste jer mi je stalo do tebe.« Napravio je nespretan pokret. »Ne mogu izreći sve što osjećam. Mogu ti samo pokazati. Zato, ako mi dopustiš...« Slegnuo je ramenima, bolnog izraza lica. »Nikad nisam tako mislila o tome«, rekla je tiho. »Kad god učinim nešto za tebe, nastojim ti iskazati nešto što ne mogu izreći.« Prešao joj je prstom preko obline jagodice na licu. »Nemoj mi to uskratiti. Molim te.« Julia mu je uzvratila tako što se propela na prste i čvrsto se pritisnula na njegova prsa, obgrlila ga rukama oko vrata i sljubila usne uz njegove. Sve je to bilo glad i obećanje i davanje i potreba. Gabriel se prepustio, napetost njegove čeljusti bila je posve opipljiva. Svim svojim bićem usredotočio se na te jedne, savršene usne. Kad su se razdvojili, oboje su dahtali. Spustio je bradu na njezino rame. »Hvala ti«, šapnuo je. »Teško mi je ovisiti o nekome.« »Znam.« »Lakše bi mi bilo kad bi i mene uključio u svoje planove umjesto što ih donosiš za mene. Više bih se osjećala kao - tvoja partnerica. A na neki način to i jesam.« Obrazi su joj porumenjeli. Ponovno ju je poljubio. »Julianne, želim da budemo partneri. Pošteno je to što tražiš. Mene jednostavno nekad ponese, naročito s tobom.« Kimnula mu je glave položene na njegova prsa, a on je pročistio grlo i odmaknuo se da joj vidi oči. »Nekih godinu dana prije nego što će umrijeti, moj je otac imao srčani udar i stavio me u oporuku. Sigurno je mislio da će time što mi daje isti dio svog imetka kao i svojoj zakonitoj djeci moći okajati svoje grijehe. Gledaš u sliku i priliku oprosta grijeha, živući primjer koji diše.« »Žao mi je zbog toga Gabriele.« »Nisam želio taj novac. Ali, kako mi je ostavio dobit od svojih ulaganja, imam više novaca nego on kad je umro. Svejedno je kako ga trošim, nikad ga se njega neću riješiti. Zato nemoj misliti o tome koliko stvari koštaju. Cijena je nebitna.« »Pa zašto si onda prihvatio nasljeđe?« Pustio ju je da protrlja oči ispod naočala. »Richard i Grace podigli su hipoteku na kuću kako bi otplatili moje greške. Bio sam u dugovima zbog droge, što je značilo da sam u opasnosti, a bilo je tu i drugih stvari...« »Nisam znala.« »Tvoj je otac znao.« »Moj tata? Kako?« »Richard me uporno htio spasiti. Kad sam mu povjerio u koliko sam jada upao, odlučio je otići svim ljudima kojima sam dugovao novac i isplatio ih. Srećom, prvo je nazvao tvog tatu.« »Zašto je to učinio?« »Zato što je tvoj otac poznavao privatnog istražitelja koji je imao veze u Bostonu.« Julia je razrogačila oči kad je shvatila. »Moj ujak Jack.« Gabriel se namrštio. »Nisam znao da ti je to ujak. Richard je bio tako naivan. Nije shvaćao da sam bio dužan novac nekim vrlo mračnim likovima koji su mogli uzeti novac i ubiti ga. Tom je sredio da tvoj ujak i neki njegovi prijatelji plate moje dugove, bez opasnosti po njih, ali Richardovim

220


novcem. Kad sam se vratio s liječenja, nazvao sam očeva odvjetnika u New Yorku i rekao mu da ću preuzeti svoje nasljedstvo. Otplatio sam hipoteku, ali nikad nisam svladao sram. Richard je mogao poginuti zbog mene.« Julia mu je pritisnula obraz na prsa. »Ti si mu sin. Naravno da te želio spasiti. Voli te.« »Razmetni sin«, promrmljao je Gabriel. Spustio joj je ruke na bokove i promijenio temu razgovora. »Želim da ti ovdje bude ugodno. Ispraznio sam jednu ladicu u svojoj komodi i napravio ti prostor u ormaru za odjeću. Želim da ostaviš neke svoje stvari ovdje kod mene tako da možeš dolaziti kad god hoćeš. I dat ću ti rezervni ključ.« »Želiš da ovdje ostavim odjeću?« »Bio bih najsretniji kad bi ti stalno bila ovdje, ali bit ću zadovoljan ako ostaviš barem svoju odjeću«, promrmljao je sa smiješkom. Julia se protegnula k njemu i poljubila ga u napućene usne. »Ostavit ću neke od ovih tvojih darova i kad idući put dođem - neka me čekaju.« Nasmiješio se, a smiješak mu se pretvorio u smijuljenje. »Kad već govorimo o tome da ćeš ostaviti neke stvari ovdje, možda bi mogla ostaviti i neke slike.« »Želiš me slikati... Ovako?« »Zašto ne? Lijepa si, Julianne.« Lice joj je buknulo. »Mislim da nisam spremna za erotske slike.« Namrštio se. »Mislio sam, zapravo, na slike tvog profila, vrata, lica, slične onim crno-bijelima...« Počeo je pratiti rukom prijevoje njezinih leđa, želeći je tom nježnom gestom uvjeriti u svoju privrženost. »Zašto?« »Zašto što želim da te mogu gledati i kad nisi tu. Moj je stan prazan bez tebe.« Napućila je usne i zamislila se. »Smeta ti to?« Pomilovao je polagano liniju njezine vilice. »Ne. Možeš me slikati. Ali bi mi bilo draže da sam obučena.« »Mislim da mi srce ne bi podnijelo prizor tebe nage.« Osmjehnula mu se, a on se nasmijao. »Gabriele, mogu li te nešto pitati?« »Naravno.« »Kad odeš kući za Dan zahvalnosti, hoćeš li odsjesti kod Richarda ili u hotelu?« »Bit ću u kući, kao svi ostali. Zašto?« »Rachel kaže da si znao odsjedati u hotelu kad bi ih došao obići.« »Tako je.« »Zašto?« Slegnuo je ramenima. »Zato što sam bio crna ovca obitelji, a Scott nikad nije dao da to zaboravim. Bilo je olakšanje imati mogućnost izbora i otići kad bi stvari postale neugodne.« »Jesi li ikada dovodio djevojke kući?« »Nikad.« »Jesi li ikad poželio koga dovesti kući?« »Prije tebe nikad. Nagnuo se k njoj i opet je poljubio. »I ako bude po mome, ti ćeš biti prva djevojka s kojom ću dijeliti krevet u kući mojih roditelja. Ali, nažalost, ne vjerujem da će se to dogoditi osim ako te ne prošvercam kad padne mrak.« Julia se blago zahihotala, ali joj je bilo veoma, veoma drago. »Richard me podsjetio da nam moram rezervirati avionske karte. Zašto mi ne daš da sve sredim pa da o novcu razgovaramo poslije?« »Kartu mogu rezervirati sama.« »Naravno da možeš. Ali želim da sjedimo skupa. Morat ćemo na aerodrom odmah poslije mog seminara, što znači da idemo posljednjim letom iz Toronta, oko devet navečer.« »To je kasno.«

221


»Htio sam rezervirati sobu u hotelu u Philadelphiji za srijedu uvečer jer ćemo stići skoro u jedanaest. Osim ako ne želiš krenuti za Selinsgrove čim sletimo.« Julia je odmahnula glavom. »A zašto naprosto ne odletimo u Harrisburg?« »Posljednji je let za Harrisburg usred seminara. Naravno, možemo poći dan poslije, ako ti je tako draže. Onda ne bismo trebali noćiti u hotelu.« Gabriel se usredotočio na njezine oči, procjenjujući što joj bolje odgovora. »Ne želim izgubiti još jedan dan. A bilo bi lijepo odsjesti s tobom u hotelu.« Smiješila se. »Dobro. Rezervi rat ću sobu i unajmit ćemo auto.« »A Rachel i Aaron? Zar se nećemo voziti s njima?« »Oni idu u srijedu poslije posla. Rachel mi je rekla da sam ja osobno odgovoran da ti sigurno stigneš kući. Od mene očekuje da ti budem vozač i vratar i nosač kofera. Namignuo joj je i široko se osmjehnuo. »Ona zna, zar ne?« »Rachel misli da zna sve.« Osmijeh mu se stisnuo. »Ne brini zbog toga. Ona je moja briga.« »Ne brine mene Rachel.« »Nemoj brinuti ni zbog čega. Mi smo jednostavno dvoje obiteljskih prijatelja koji su se sreli u gradu daleko od kuće. Meni će biti teže nego tebi.« »Zašto?« »Zato što ću biti u istoj prostoriji s tobom, a neću te moći dirati.« Spustila je pogled na svoje bose noge i stidljivo se nasmiješila. Gabriel ju je uzeo za ruku i počeo je milovati. »Kad ti je rođendan?« »Ne slavim ga.« »Zašto ne?« »Jednostavno ne.« Sada joj je glas postao obramben. »A ja bih ga baš htio proslaviti s tobom. Julianne, nemoj mi to uskratiti.« Iz Gabrielovih očiju više se dala iščitati frustracija nego ozlovoljenost. Julia se prisjetila njihove rasprave oko odjeće pa je zaključila da je bolje da ne počinje tako brzo novu prepirku. »Bio je prvoga rujna. Propustio si ga.« »Nisam.« Obgrlio ju je rukama i prislonio svoj obraz uz njezin. »Jesi li slobodna iduću nedjelju? Tada bismo ga mogli proslaviti.« »Što ćemo raditi?« »Moram obaviti neke pripreme, ali izaći ćemo nekamo.« »Mislim da baš nije pametno da nas viđaju skupa - na javnom mjestu.« Smrknuo se. »Pusti da ja brinem o tome. Nego, prihvaćaš li moj prijedlog ili ne?« rukama je skliznuo na mjesto gdje je bila najškakljivija. »Prihvaćam sa zahvalnošću. Molim te, nemoj me škakljati.« Glasno se nasmijala, čekajući što će on učiniti. Gabriel se nije obazirao na njezinu molbu i počeo je škakljati dok nije vrištala od smijeha. Volio je njezin smijeh. A ona je voljela te rijetke trenutke kad je bio razigran. Kad je napokon došla do daha, stala se ispričavati. »Oprosti što sam ti prije povrijedila osjećaje. Nije izlika, ali jučer je bio težak dan, a povrh svega, luduju mi hormoni.« Luduju joj hormoni? pomislio je Gabriel. Ohhh... Zabrinuto ju je pogledao. »Jesi li bolesna?« »Dobro sam. Tako mi bude nekoliko dana prije. Sigurna sam da te to ne zanima.« »Ako ti je od toga loše ili ako si loše volje, naravno da želim znati sve o tome. Brinem se za tebe.« »Mogao bi to zabilježiti u kalendar pa da znaš kada me treba izbjegavati. Odnosno, ako stvari...« zamuknula je.

222


»Neću to napraviti«, rekao je Gabriel odrješito. »Želim te, želim sve tvoje - ne samo djeliće. I naravno da će se stvari nastaviti dalje. Nadam se.« Julijino otkrivanje dovelo je Gabriela u zanimljiv položaj. Nije stvar u tome da je zaboravio na ljudsku biologiju. Više je stvar bila u toma da mu to, s obzirom na način na koji je živio, nikad nije bio problem. Žene u vrijeme naleta hormona, odnosno u vrijeme ciklusa, nisu dolazile u Vestibul po seks. Rijetko se zabavljao s kojom ženom u krevetu više od jednom. A sve ako i jest, nisu razgovarali o tako intimnim stvarima. Nije mu smetalo što o intimnim stvarima razgovara s Julianne. Želio je biti u stanju čitati njezina raspoloženja, čak i ako su ona plačljiva ili razdražljiva. Ta ga je pomisao i zbunila i razveselila. »Moram te pustiti da se obučeš. Ali ima još jedna stvar o kojoj bih želio razgovarati.« Gabriel joj je uputio ozbiljan pogled, a Julia se smjesta pripremila za nešto loše. »Opet sam razgovarao sa svojim odvjetnikom.« »I?« »Savjetovao mi je da te se klonim. Rekao je da Sveučilište ima nultu toleranciju u odnosu na zbližavanje, a to se tiče i studenata i nastavnika.« »Što to znači?« »To znači da smo oboje u opasnosti ako stupimo u vezu dok si kod mene na seminaru. Tebe bi mogli izbaciti, pod izvjesnim okolnostima.« Julia je zatvorila oči, a s usana joj je pobjegao jecaj. Zašto se svemir uvijek uroti protiv nas? »Znamo da je ta odredba na snazi i znamo da je ozbiljna. Moramo samo održavati status quo i nastaviti biti diskretni još nekoliko tjedana. Čim Katherine preuzme mentorstvo, moći ćemo se slobodno viđati.« »Bojim se.« Gabriel je pružio ruku i taknuo joj obraz. »Čega se bojiš?« »Ako nas netko vidi skupa ili što posumnja, može nas prijaviti. Christa te želi, a mene mrzi. Paulu se ne sviđa kako si se ponašao prema meni, pa sam sigurna da jedva čeka da te prijavi zbog napastovanja. A profesorica Singer...« Julia se stresla. Nije željela ni pomisliti što bi mislila profesorica Singer. »Neću im dati da te izbace. Što god bilo. To se nikad neće dogoditi.« Julia se pokušala usprotiviti, ali ju je utišao svojim usnama i nastojao joj pokazati, bez suvišnih riječi, koliko mu je duboko stalo do nje.

Zajedno su uživali u prekrasnom danu. Smijali su se i ljubili i satima razgovarali. Gabriel je snimio nekoliko Julijinih fotografija u raznim spontanim pozama dok je to nije počelo smetati pa je odložio aparat. Odlučio je napraviti nekoliko fotografija kad bude spavala jer Julianne, kad se smiri, ima anđeosko lice. A znao je da će i usnula Julianne biti očaravajući objekt. Poslije večere plesali su ispred kamina. Gabriel je pripremio kompilaciju vrućih Stingovih pjesama, ali Julia se nije mogla usredotočiti na glazbu. Mutilo joj se u glavi kao uvijek kad ju je ljubio. Toliko su je obuzele tjelesne senzacije i emocije da joj se gotovo vrtjelo u glavi. Ruke su mu bile u njezinoj kosi, mrsile je i milovale po vratu. Prelazile su na ramena i polako slijedile prijevoje njezine kože. Onda su spuznule do struka i nježno, izazovno, polako krenule naviše prema grudima. Dvije su snažne ruke nježno obujmile njezine grudi, i miješale ih nježno i masirale. Julia je ustuknula.

223


Gabriel je zadržao ruke gdje su bile i otvorio oči. Isprva je bio zbunjen. Ona se povukla, a on je pod prstima osjećao kako joj udara srce. »Julianne?« šapnuo je. Odmahnula je glavom, koža joj je gorjela, a usta ostala otvorena. Nije prekidala kontakt pogledom kad mu se primaknuta bliže. Gabriel je pomaknuo ruke, jedva, tek da odmjeri njezinu reakciju. Zatvorila je oči, a kad ih je ponovno otvorila, vidio je nešto potpuno novo u njihovim smeđim dubinama - vrelinu. Pogled na Julijino iznenadno uzbuđenje pogodio ga je silovito, ne samo zbog njegova povišena stanja uzbuđenosti nego i zbog emocionalne reakcije koju je osjetio. Nikad ga prije nije tako gledala, puna žudnje i pohote, kao da je nikad do tada nitko nije dirao. Gabrielu kao da je u grudima zatutnjalo od te pomisli. Pogledom joj je dao znak da mu priđe da je poljubi pa je sljubio usne s njezinima, dok joj je milovao grudi, sada malo snažnije, i palcem prelazio preko ispupčenja koja su se isticala pod košuljom. Julia je dahtala od užitka i poticala ga da nastavi. Domalo je stenjao na njezine usne i snažno im pritiskao tijela jedno uz drugo. Još! zapovijedalo mu je vlastito tijelo. Bliže. Brže. Jače. Još. Još. Još. »Uhhhhh«, zastenjao je i odvojio se od njezinih usana, a ruke maknuo na sigurnije područje oko ključne kosti. Julia je spustila obraz na njegova snažna mišićava prsa. Uskomešanih osjećaja i zatvorenih očiju, osjetila je kako joj se tlo pod nogama počinje ljuljati. Ali Gabriel je spustio ruke i obuhvatio je oko struka. »Kako si?« »Sretna.« »Strast ti to često čini.« Nasmiješio joj se. »Kao i tvoji prsti«, šapnula je. Spustio ju je na crvenu stolicu pored vatre. »Moram se otuširati.« Julia se trudila pribrati. Gabrielove zavodničke vještine omamile su je i pobudile želju, želju za onim za što nije bila spremna. Ne još. Profesor Emerson voli grudi, pomislila je s mnogo topline. A kako ga nije bilo neko vrijeme, zapitala se što je s njim. Pitala se zašto je tako naglo osjetio potrebu da se ponovno otušira. Kad joj je sinuo odgovor na njezino tiho pitanje, nasmiješila se.

224


23

J

uliji je vikend s Gabrielom možda bio najsretniji u životu. Cijeli je tjedan nosila sjećanje na njega kao talisman - za vrijeme njegova seminara, Christinih neprekidnih pokušaja da je ponizi i zbuni, za vrijeme Paulova dobrohotnog, ali neželjenog poticanja da uloži žalbu protiv profesorice Singer. Gabrielu je taj tjedan bio čisti pakao. Bilo mu je teško ne gledati Julianne na svom seminaru, a zbog tog je napora bio razdražljiv i zlovoljan. Christa ga je zamalo dovela do ruba strpljenja jer ga je molila za dodatne sastanke na kojima će (tobože) razgovarati o nacrtu njezine radnje. Sve te zahtjeve odbio je odmahivanjem rukom, što je samo udvostručilo njezine napore. A profesorica Singer... ona je Gabrielu poslala e-mail, Gabriele, bilo mi je drago ponovno te vidjeti. Nedostajali su mi tvoji štosovi. Predavanje ti je tehnički bili savršeno, ali sam razočarana što si izlagao nešto tako uskogrudno, znao si biti pustolovan. I slobodan. Rekla bih da profesorova zakletva odveć obećaje24... moraš prihvatiti svoju pravu narav i malo vježbati. Ja ti mogu dati sve što ti treba. Mogu ti dati točno ono za čime čezneš. Mme. Ann. Gabriel je buljio u provokaciju profesorice Singer, napravljenu u maniri prave domine, što je bilo vidljivo i u tome da je njegovo ime napisala malim slovom. Gnušanje prema njezinim riječima i osobi pojasnili su mu koliko se promijenio od zadnjeg susreta. Više mu nije bila zanosna, nimalo privlačna. Možda se i prije nego što mu se Julianne vratila u život počeo kretati prema svjetlu, putu koji je njezina prisutnost njegovala i poticala. Ta ga je pomisao obradovala. Pazio je da ne odgovori i da ne izbriše e-mail. Radije je učinio ono što je učinio i pri ranijoj prepisci - ispisao ga je i stavio u dosje u svom uredu. Nije imao volje ulagati prigovor protiv nje jer je njihova prvotna veza bila dragovoljna. Ali bude li potrebe, neće se libiti da joj zaprijeti njezinim vlastitim riječima. Samo sa nadao da će se njezina opčinjenost njime nastaviti pa će tako potpuno zaboraviti na Julianne. U naporu da skrene misli Gabriel je veći dio svog slobodnog vremena tog tjedna proveo ili u pripremama za Juliannein rođendan ili se mačevao u mačevalačkom klubu na sveučilištu. I jedno i drugo bile su zdravije navike od prijašnjih za kojima je posezao da se opusti. Svake je noći ležao, gledao u strop i razmišljao o Julianne. Želio je njezino toplo tijelo kraj svojega. Postajalo mu je sve teže zaspati bez nje i nikakva količina opuštanja napetosti (u bilo kojem obliku) nije odstranjivala tu poteškoću. Ili njegovu glad. Odavno je to bilo kad je zadnji put hodao s nekom djevojkom - nije još od Harvarda. Proklinjao se zbog budalaštine što je uopće pomislio da je njegovo haranje po Vestibulu bilo odgovarajuća i poželjna zamjena za nešto stvarno. Za nešto čisto. Da, nedostajao mu je seks. Ponekad se pitao koliko će još moći izdržati taj režim čednosti, hoće li ga glad nadvladati pa će upotrijebiti svoje zavodničko umijeće na slatkoj Julianne. Nije ju imao namjeru iznevjeriti. Nije mu nedostajalo otuđenje, stalna posljedica samotnjačkih odlazaka kući iz 24

U originalu »Perhaps the professor doth protest too much«, aluzija na citat iz Shakespeareova Hamleta: »The lady doth protest too much, methinks.« (IH. čin, 2. prizor). U hrvatskom prijevodu Milana Bogdanovića: »Rekla bih da kraljičina zakletva odveć obećaje.« (op. ur.)

225


stanova ljubavnica, i ispiranje njihovih tragova sa svoga tijela kao da je zaražen. Nije mu nedostajao samoprezir koji se javljao kad je razmišljao o bivšim tajnim sastancima, o osvajanju žena koje inače nikad ne bi predstavio Grace. Julianne je bila drukčija. S njom je želio strast i uzbuđenje, ali i nježnost i zajedništvo. A ta ga je spoznaja, premda nova, počela i plašiti i oduševljavati. U subotu poslijepodne Julia je revno iznova čitala e-mail koji je sadržavao pojedinosti oko proslave njezina rođendana.

Draga, sretan ti rođendan. Molim te, učini mi uslugu i počasti me svojom prisutnošću u Kraljevskom muzeju Ontarija ove subote uvečer u šest sati. Srest ćemo se na ulazu ulice Bloor. Nosit ću odijelo i kravatu i nevjerojatno širok osmijeh kad se pojaviš na vratima. Jedva čekam tvoje ugodno društvo. Tvoj, s ljubavlju i najdubljom čežnjom Gabriel Revno mu je udovoljila i obukla haljinu ljubičastu kao iris koju joj je kupila Rachel, crne čarape i Louboutinove cipele na visoku petu. Predaleko je (i odveć bolno) u tim cipelama pješački od njezina stana do muzeja, pa je uzela taksi. Stigla je točno u šest, oči su joj blistale, a obrazi se rumenjeli od veselja. Spoj s Gabrielom. Naš prvi pravi spoj. Gotovo da joj i nije bilo važno što je inzistirao na tome da proslave njezin rođendan - sama pomisao na to da će imati Gabriela samo za sebe za romantičnu večer gurnula je sve strahove u stranu. Nedostajao joj je, usprkos potajnim SMS-ovima i e-mailovima te povremenim telefonskim pozivima. Muzej je bio potpuno obnovljen, i kristalna skulptura u obliku korita broda stršala je s izvornog, kamenog zida. Juliji se nije sviđalo miješanje modernog i viktorijanskog, bilo joj je draže ili jedno ili drugo. Ali, možda je bila u manjini. Kad je stigla do ulaza, otkrila je da je muzej zatvoren - izvješeno radno vrijeme pokazivalo je da je muzej bio zatvoren već pola sata. Svejedno, ušla je na vrata i iznenadila se kad joj je istog časa prišao čuvar. »Gospođica Mitchell?« pitao je. »Da.« »Vaš vas domaćin čeka u suvenirnici.« Julia se zahvalila i zaputila između polica s artefaktima, igračkama i svakojakim drangulijama. Visok čovjek, besprijekorno odjeven u tamno-modro odijelo na pruge s prorezima sa strane, stajao joj je okrenut leđima. Čim je vidjela njegov stas, široka ramena i smeđu kosu, srce joj je poskočilo u grudima. Hoće li uvijek biti ovako? Hoće li mi uvijek zastati dah, a koljena klecnuti kad ga vidim? Znala je odgovor i prije nego što mu je prišla. Nije se okretao, pa je pročistila grlo. »Profesor Emerson, pretpostavljam.« Hitro se okrenuo i čim ju je vidio, uzdahnuo. »Hej, ljepotice.« Pritisnuo je usne uz njezine malčice pretjerano oduševljeno i skinuo joj kaput. »Okreni se«, promuklo je kazao. Julia se polako okrenula za puni krug.

226


»Zanosna si.« Privukao ju je u zagrljaj i poljubio je još snažnije nego maločas, uvukao joj usne između svojih i stao joj nježno istraživati usta. Zbunjeno je ustuknula. »Gabriele.« Vrelo ju je pogledao. »Još ćemo toga raditi ove večeri. Cijeli muzej je samo naš. Ali prvo...« Pružio je ruku da dohvati prozirnu kutiju koja je stajala na obližnjem stoliću. U kutiji je bila velika bijela orhideja. »Za mene?« Smijuljio se. »Ispričavam se što sam propustio tvoju maturalnu večer. Mogu li?« Zurila je u njega. Gabriel je izvadio cvijet i privezao joj ga uz zglob na ruci malo previše znalački, ovivši ga elegantnim pokretom vrpcom od bijelog satena. »Lijepo je, Gabriele.« Slatko ga je poljubila. »Dođi.« Rado mu se odazvala, ali on je istog trena shvatio svoju pogrešku, pa se zaustavio. »Mislim, ako želiš.« Osmjehnula se i ispreplela svoje prste s njegovima. Otišli su u velik otvoren prostor gdje je bio postavljen mali, improvizirani bar. Gabriel je spustio ruku na donji dio njezinih leda i poveo je naprijed. »Kako si to sredio?« prošaptala je. »Bio sam jedan od donatora firentinske izložbe. Zamolio sam privatno razgledavanje - s veseljem su mi se odazvali.« Nasmiješio joj se i ona se zamalo rastopila i pretvorila u lokvicu na podu kao u filmu Amelie. Barmen ih je toplo dočekao. »Gospođice?« ponudio ju je. »Znate li pripremati Flirtini?« »Naravno, gospođice. Stiže odmah.« Gabriel je podigao obrve i nagnuo se da joj nešto šapne na uho. »Zanimljivo ime za piće. Najava nadolazećih atrakcija?« Nasmijala se. »Votka od malina, sok od brusnice i ananasa. Nikad ga dosad nisam pila, ali sam čitala o njemu na internetu i čini mi da bi mogao biti ukusan.« Zahihotao se i zatresao glavom. »Gospodine?« upitao je barmen koji je u tom trenutku Juliji pružao piće, ukrašeno malim kriškama ananasa. »Tonik s limetom, molim.« Iznenadila se. »Ne piješ?« »U mom stanu nalazi se posebna boca vina. To čekam.« Nasmiješio se. Julia je pričekala da i Gabriel dobije svoje piće pa da mogu nazdraviti jedno drugome. »Ponesi svoj - kako se zove - Flirtini. Mi smo ovdje jedini gosti.« »Mogu pijuckati jedan cijelu noć. Prilično je jak.« »Julianne, pred nama je sve vrijeme ovoga svijeta. Cijela se večer vrti samo oko tebe... tvojih želja, žudnji, potreba.« Namignuo joj je i poveo je k dizalu. »Izložba je na donjoj razini.« Kad su ušli u dizalo, Gabriel se okrenuo prema njoj. »Jesam li ti rekao koliko si mi nedostajala cijeli prošli tjedan? Noći i dani izgledali su mi kao vječnost.« »I ti si meni nedostajao«, rekla je stidljivo. »Divno izgledaš.« Odmjerio je njezine visoke pete. »Ti si vizija.« »Hvala ti.« »Trebat će mi sva samokontrola da te ne otjeram na odjel gdje je izloženo viktorijansko pokućstvo pa tamo vodim ljubav s tobom na nekom krevetu s četiri stupa.« Julia je podigla obrve, nasmijala se i zapitala kakvu bi reakciju izazvao takav postav izložbe. Odahnuo je s olakšanjem što je njegova nepromišljena izjava nije odbila. Morat će biti oprezniji.

227


Bio je aktivno uključen ne samo u financiranje izložbe mnogobrojna firentinskog blaga nego i u odabir. Dok su lutali kroz izložbene prostorije, kazao joj je pokoju riječ o nekim od najimpresivnijih predmeta. Ali uglavnom su hodali s rukom u ruci kao zaljubljeni par u šetnji i tu i tamo bi zastali da se zagrle i poljube kad bi to poželjeli. A to je bilo često. Julia je popila koktel ranije nego što je namjeravala, a Gabriel je spremno našao mjesto gdje će odložiti čaše. Bilo mu je drago što su im ruke napokon bile slobodne. Ona je za njega bila Sirena, neodoljiv glas. Milovao ju je po vratu, obrazu, po ključnoj kosti. Ljubio joj je ruke, usne, grlo. Ona ga je opuštala malo po malo, a kad se smiješila ili smijala, mislio je da ga prži oganj. Neko su se vrijeme divili fra Filippu Lippiju i njegovu platnu Bogorodica s Djetetom i dva anđela jer su tu sliku oboje obožavali. Gabriel je stajao iza nje i prisno je obgrlio oko struka. »Sviđa ti se?« šapnuo joj je na uho i spustio joj glavu na rame. »Vrlo. Uvijek mi se sviđala spokojnost Djevičina lica.« »I meni«, rekao je Gabriel i blago prešao usnama ispod njezine vilice, pa do ušne resice i meko je mazio. »Tvoja je spokojnost tako privlačna.« Julia je okrenula očima. »Mmmmmmmmmm«, zastenjala je glasno. Zadovoljno se nasmiješio i ponovio pokrete, ali je sada pustio jeziku da se kreće površinom njezine kože. Samo šapat, samo obećanje, tako lagano da je mislila da su to njegove usne. Odgovorila mu je tako da je pružila ruke i uhvatila ga kosu. To mu je bio dovoljan poticaj. Okrenuo ju je i pritisnuo uza se i spustio ruke na donji dio njezinih leda. »Ti si pravo umjetničko djelo«, mrmljao joj je na grlo. »Ti si remek-djelo. Sretan ti rođendan, Julianne.« Nježno mu je usnama gricnula uho, pa ga poljubila, mekano. »Hvala ti.« Snažno ju je poljubio, preklinjao je u tišini da mu se otvori. Jezici su im se gibali zajedno, polako. Nije bilo žurbe. Samo njih dvoje u gotovo praznu muzeju. Ljubio joj je usne i obraze, odveo je do kuta prostorije i s oklijevanjem je prislonio uza zid. Oči su mu bile veoma oprezne. »Jesi li ovo u redu?« Kimnula je, bez daha. »Ako želiš prestati, reci mi. Ne želim da stvari odu predaleko... Ali, trebam te.« Zagrlila ga je oko vrata i privukla ga k sebi. Nježno ju je pritisnuo uza zid i priljubio se tijelom uz nju. Svaki mišić, svaku površinu na njemu dočekale su njezine obline i mekoća. Prelazio je rukama po njezinim bokovima do bedara, sve ustručavajući se. Ona se još jače privijala uz njega. A sve to vrijeme jezici i usne ispitivali su im se, želeći uvijek još. Njegovi izduženi, tanki prsti kliznuli su niz njezina leda i obujmili dvije divne obline. Oprezno ih je stisnuo i nasmiješio joj se kraj usta kad je zastenjala. »Savršena si. Svaki tvoj dio. Ali ovo...« Stisnuo ju je još jednom i počeo ljubiti obnovljenom silinom. »Profesore, želite reći da vam se sviđa moje dupe?« Gabriel se odmaknuo da joj vidi oči. »Nemoj me tako zvati«, napola je zarežao. »Zašto ne?« »Zato što ne želim misliti na Sveučilište i sve norme koje upravo kršim.« Smiješak joj je nestao, a Gabriel se istog časa pokajao. »A osim toga, nikad za tu ljepotu od tvoje stražnjice ne bih rekao dupe - previše je elegantna za neki takav naziv. Morat ću smisliti novu riječ kako bih opisao svu njezinu ljepotu.« Sada se Julia nasmijala, a on ju je još jednom stisnuo. Profesor Emerson voli guze. Brzo je prstima prešao na kosu, dirao, je i pleo, milovao svojim licem njezino. Na grudima je osjećala kako mu kuca srce. Dah joj je bio isprekidan, ali je nije bilo briga. Voljela ga je. Voljela ga je

228


od svoje sedamnaeste godine. I bio je divan prema njoj. U tom bi mu trenutku dala sve, tko šiša posljedice! Kakve posljedice? Njezina ih pamet čak nije znala ni imenovati. Prsti su mu putovali njezinim oblinama i nježno gnječili tijelo. Spustio je desnu ruku naniže da je uhvati za bedro i podigne joj nogu. Obavio je svoj bok njezinom nogom, a ona se pritisnula uz njega kao da plešu erotičan tango uza zid. Sada se mogao kretati. Izbacio je kukove naprijed, spustio ruku na stražnji dio njezine noge kako bi joj stvorio oslonac. Mogla je osjetiti na sebi kako je tvrd - prekrasan pritisak i uzbudljivo trenje. Julia nije mogla zaustaviti svoje poljupce ni na časak kako bi razmislila otkud joj umijeće da održava ravnotežu i uopće diše. Osokolila se i maknula ruke iz njegove kose kako bi mu pomilovala ramena, pa struk i na koncu i njegove divne obline. Obline kojima se divila ne u jednom zgodi. Obline koje su joj pod prstima bile napete i mišićave. Još ga je snažnije privukla sebi i stisnula rukama da ga obodri. A njega nije trebalo bodriti. Rukama joj je draškao nogu kroz čarape, milovao bedro. To je bio raj. Dahtanje, napon, poljupci, osjećaji. Nije nailazio ni na kakav otpor. Nikakvo oklijevanje. Prihvaćala ga je. Željela ga je. A tijelo joj je bilo meko i toplo i tako podatno. »Julia, ja... mi... moramo prestati.« Odmaknuo se. Oči su joj bile zatvorene, a usne rumene i napućene. Sada je za tim usnama osjetio još veću glad. Sklonio joj je kosu s lica i tiho upitao: »Dušo?« Trepnula je i podigla vjeđe. Priljubio im je čela i udahnuo njezin dah, mirisan i sladak. Još ju je jednom pomilovao za kraj, odmaknuo joj je nogu i pomogao joj da je spusti. Sa žaljenjem je maknula prste s njegove stražnjice. A onda, makar mu je to bilo bolno, ostavio je mali razmak između njihovih tijela i uhvatio je za ruke. »Nisam te smio tako pritisnuti u kut. Ili pustiti da stvari odu tako daleko.« Odmahnuo je glavom i progutao psovku. »Jesam li te uplašio?« »Gabriele, pa nisam rekla ne.« Njezin je meki glas odjeknuo velikom dvoranom. »I ne bojim se.« »Prije si me se bojala. Sjećaš se one noći kad si me pitala za jednu fotografiju... onu agresivnu...« Gabriel je snažno stisnuo usne. »Sada te bolje poznajem.« »Julianne, nikad ti ne bih ništa uzeo, i ne bih te pokušao uvući u nešto što ne želiš. Molim te, vjeruj mi.« »Vjerujem ti, Gabriele.« Uzela je jednu njegovu ruku i stavila njegov dlan sebi na prsa između grudi. »Pogledaj kako mi srce kuca.« Namrštio se. »Prebrzo. Kao kolibrićeva krila.« »To se dogodi uvijek kad si kraj mene. Kad me diraš. Opčinio si me, Gabriele. Znaš li to?« Palcem je okrznuo njezinu golu put i nježno prebacio pozornost na donju usnu koja joj je otekla. »To sam ti ja učinio. Boli li te?« šapnuo je. »Boli samo kad te nema.« Ponizno ju je poljubio. »Ubijaš me.« Zabacila je kosu unazad i osmjehnula se. »Ali bit će to slatka, slatka smrt.« Nasmijao se i privukao je u zagrljaj. »Hajdemo nastaviti obilazak prije nego što moja veza ne odluči da nas izbaci zbog nepristojnosti. Morat ću razgovarati s njim da mi da vrpce iz sigurnosnih kamera.« Vrpce? Sigurnosne kamere? Scheisse, pomislila je Julianne. Hmmmmm, s druge strane...

229


Kad su stigli u Gabrielov stan, smijali su se i bili veseli. Očajnička uzajamna žudnja malo se ohladila, ali je i dalje bila tu, topla i nježna. Julia je bila blaženo sretna. A pred njima je cijela zajednička noć... Gabriel ju je poljubio u kuhinji i inzistirao je na tome da mu prepusti sve. »Ali želim biti od pomoći.« »Skupa ćemo kuhati sutra navečer.« Zamislila se na tren. »Ne znam što ti misliš o tome, ali znam Gracein recept za piletinu na kijevski način. Mogli bismo ga zajedno isprobttl.« Nesigurno ga je pogledala. »Scott je to znao zvati škropljena piletina.« Tužno se osmjehnuo i opet je poljubio. »Nisam to jeo godinama. Bio bih sretan da me naučiš kako se priprema.« To će izgleda biti jedina stvar koju ću te moći naučiti, Gabriele. Ti si, između ostaloga, bog ljubavi. Okrznula mu je usne svojima, pa se udobno smjestila na barski stolac. »Današnju ti večeru donosi Scaramouche. Kad Muhamed ne može k brdu, mora brdo k Muhamedu.« »Zbilja?« »Sve je tu, uključujući i vrlo dobar kolač od čokolade grand marnier iz slastičarnice La Cigogne. A imam i izvrsnu bocu vina koju sam čuvao i koju ću otvoriti da diše prije nego što počnemo.« Namignuo joj je. »Imam čak i svjećice za tortu.« »Hvala ti za ovu divnu večer, Gabriele. Bio je to... najljepši rođendan koji sam ikad imala.« »Pa još nije gotovo«, rekao joj je pomalo hrapavo dok su mu sjajne modre oči svjetlucale. »Još ti nisam ni dao dar.« Julia je duboko pocrvenjela, pa spustila pogled na ruke, a pitala se je li mu to glas namjerno zazvučao senzualno. Baš me zanima kakav mi to »dar« želi dati. Znam kakav bih ja dar željela. Običan. A sada maštam o tome da vodim ljubav s Gabrielom... Juliju je iz erotskog maštanja prenuo njezin mobitel. Otišla je stoga po svoju torbu i nevoljko pogledala tko zove. »Ne poznajem broj«, razmišljala je. »Ali je pozivni iz Philadelphije.« Javila se na telefon. »Halo?« »Hej, Jules.« Julia je polako udahnula pa piskutavo istisnula zrak. Iz obraza joj je nestala sva boja, te joj je Gabriel smjesta prišao jer je znao da je nešto loše u pitanju. »Odakle ti moj broj?« uspjela je prozboriti prije nego su joj se odsjekle noge. Oteturala je do stolice i srušila se u nju. »Julia, pa to baš nije neki topao doček. Morala bi se malo više potruditi.« Ugrizla je donju usnu jer nije znala što da odgovori. Osoba koja ju je nazvala dramatično je uzdahnula. »Tvoj mi je tata dao broj. S njim uvijek volim razgovarati. Vrlo je susretljiv, što za tebe ne mogu reći. Uvijek si bila mali pokvareni gad.« Zatvorila je oči, a dah joj se ubrzao. Gabriel je uzeo za ruku i pokušao podići, ali se nije micala. »Što želiš?« »Prijeći ću preko tvog bezobrazluka jer odavno nismo razgovarali.« Stišao je glas tako da je sada skoro šaptao. »Nazvao sam te jer sam htio vidjeti kako ti je u Torontu. Jesi li još uvijek u Aveniji Madison?« Pozivatelj se gromko nasmijao, a Julia se uhvatila rukom za grlo. »Nemoj mi prilaziti. Ne želim razgovarati s tobom i hoću da prestaneš nazivati mog tatu.« »Ne bih ga morao zvati da si mi odgovarala na e-mailove. Umjesto toga, izbrisala si taj email račun.« »Što hoćeš?« ponovila je.

230


Gabriel se namrštio i dao joj znak da mu da telefon. Odmahnula je glavom. »Nekidan sam imao zanimljiv razgovor s Natalie«, rekao je glas. »I?« »Rekla je da ti možda imaš nekoliko fotografija koje pripadaju meni.« »Nemam ništa tvoje. Sve sam ostavila za sobom. Mislim da to znaš.« »Možda. A možda i nisi. Samo sam ti htio reći da bi bilo vrlo nezgodno kad bi te fotografije završile u rukama novinara.« Glas je zastao. »Imam i ja nekoliko videa s tobom koje bih mogao malo pustiti u opticaj. Baš me zanima što bi tvoj tatica mislio kad bi vidio vrpcu na kojoj klečiš s mojim...« Kad joj je njegov ružni opis zazvonio u ušima, Julia je ispustila hriptav zvuk. Telefon je pao na pod i otklizao se Gabrielu pod noge. Ali u tom trenutku Julia je već trčala u gostinjsku kupaonicu. Hodnikom je odjekivalo zvuk njezinih pokušaja da povrati. Na nesreću po čovjeka koji je nazvao, Gabriel je čuo završnu prijetnju. Uzeo je telefon i stavio ga na uho. »Tko je to?« »Ovdje Simon. Koji si ti kurac?« Gabriel je nehotice zasiktao, a oči su mu se skupile. »Ovdje je Juliannein dečko. Što hoćeš?« Simon je zašutio na trenutak. »Jules nema dečka, šupčino. I nitko je ne zove Julianne. Daj je nazad na telefon!« Gabrielu se oteo prijeteći zvuk iz grudi. »Ako znaš što je dobro za tebe, onda ćeš napraviti to što ti je rekla i pustiti je na miru.« Simon se mračno nasmijao. »Nemaš pojma s kime imaš posla. Julia je nestabilna, vrlo problematična cura i treba joj profesionalna pomoć.« »U tom slučaju, baš je dobro što hoda s profesionalcem.« »Profesionalcem čega? Šupka? Imaš li ti pojma s kime razgovaraš? Moj otac je...« »Slušaj, mater ti jebem, imaš sreće što mi nisi tu jer bi cijelu noć proveo na kirurgiji gdje bi ti pokušavali ponovno prišiti glavu. Ako saznam da si je još jednom pokušao kontaktirati, na bilo koji način, naći ću te i čak te ni rođeni otac, tko god bio da bio, neće podići iz mrtvih.« Gabriel je naglim pritiskom ugasio telefon i zavitlao ga u zid. Mobitel se raspao na nekoliko dijelova koji su se rasuli po podu. Zaklopio je oči i izbrojao do pedeset, pa tek onda dopustio sebi da ode k njoj. Nikad nije bio toliko ljut. Nikad nije imao tako ubilačke misli. Baš je bilo dobro što je bio potreban Juliji. Inače, bio je prilično siguran, krenuo bi u lov na tog momka i ubio ga. Gabriel je nalio vode u čašu i odnio joj je. Sjedila je na hladnu keramičkom rubu kade u gostinskoj kupaonici. Glava joj je bila pokunjena, a rukama se obgrlila oko prsa. Povenulo cvijeće podrhtavalo joj je na ruci. Što joj je to jebeno napravio? Kad je spustila ruku kako bi povukla rub haljine preko koljena, sam pogled na taj njezin spontani pokušaj da održi sliku čednosti, ujeo ga je za srce. »Julia?« Pružio joj je vodu. Polako je otpila, ali mu nije odgovarala. Sjeo je kraj nje na rub kade i povukao je prema sebi. »Pričao ti je o tome kad sam bila s njim, je li?« Glas joj je bio dubok. Tup. Gabriel ju je još bliže zagrlio. »Tražio je da mu dam da razgovara s tobom, ali sam mu rekao da te više ne naziva.« Pogledala ga je, a niz obraz joj se polako slila jedna suza. »Nije... ništa govorio o meni?« »Nešto je nepovezano prtljao dok mu nisam zaprijetio.« Gabriel je iskrivio lice. »I nisam se šalio.« »On je stvarno odvratan«, šapnula je.

231


»Pusti da se ja pobrinem za njega. A ako to znači da ću odletjeti za Philadelphiju kako bih s njim popričao osobno, učinit ću i to. A nimalo mu se neće svidjeti to što će se dogoditi ako budem morao na taj put.« Julia ga je slušala samo napola. Simon se pobrinuo da se opet osjeća iskorišteno. Prljavo. Jadno. A nije željela da je Gabriel tako vidi. Nije željela da zna što se bilo dogodilo. Nikad. »Dušo, što je tražio?« »Misli da imam neke njegove slike i hoće ih nazad.« »Kakve slike?« Julia je šmrcnula. »Ne znam. Sigurno su strašne kad se toliko brine.« »Imaš li išta takvo?« »Nemam! Ali kaže da ima nekoliko videa sa mnom. Privatnih videa.« Stresla se. »Ne mislim da ih ima, ali otkud znam? Što ako nešto izmontira i pošalje mom tati? Ili objavi na internetu.« Gabriel je osjetio gnušanje nad tom mogućnosti, pa joj pružio ruku da joj obriše suze. »Neće to napraviti, osim ako je glup. Sve dok misli da ti imaš nešto što je potencijalno opasno po njega, neće djelovati unaprijed. Mogu porazgovarati s tvojim tatom i objasniti mu da sam čuo da ti taj nitkov prijeti. A onda, što god stavio na net, ti ćeš uvijek moći reći da je to montaža koju je napravio nasrtljivi voajer.« Julia ga je bijesno pogledala. »Ne možeš. Tata je već ionako uznemiren što putujem s tobom u Selinsgrove. Ne smije znati da smo skupa.« Gabriel joj je prošao prstima kroz kosu i brzo joj obrisao još jednu suzu. »Nisi mi to rekla. Ne zamjeram mu. Ali moraš mu reći što se dogodilo večeras pa da više ne daje Simonu druge informacije.« Julia je kimnula glavom. »Sutra mogu razgovarati sa svojim odvjetnikom. Možeš napisati pritužbu protiv njega, pa ćemo pokušati dobiti zabranu približavanja. Isto tako možemo pokušati saznati ima li on zaista ikakav video ili samo blefira.« »Ne želim napraviti ništa zbog čega bi se sukobila s njim. Ne razumiješ... on ima moćne veze.« Gabriel je stisnuo usne. Htio ju je navesti da poduzme nešto ili da on to učini za nju jer bilo je jasno da je traumatizirana. A on nije želio još dodavati na njezinu nevolju. »Ako te ponovno nazove, razgovarat ću sa svojim odvjetnikom, pa će dečko upoznati sasvim novu razinu nelagode. Sutra te vodim da uzmemo novi telefon, i uzet ćemo ti broj okruga Toronta. Morat ćeš reći tati da novi broj drži u tajnosti.« Podigao joj je bradu da ga pogleda u oči. »Neće te ni taknuti. Obećavam ti to.« Široko se osmjehnuo. »Nemoj da te prevare čaše i leptirka. Ja se mogu brinuti za tebe. I nikome neću dati da ti naudi.« Čedno joj je poljubio usne i dodao jedan poljubac u čelo. »Kad budemo kod kuće za Dan zahvalnosti, kad ne budeš s tatom, bit ćeš sa mnom. A ja ću uvijek biti u blizini, samo me nazovi. U redu?« Promrmljala je nešto samo da mu da do znanja da ga je čula. »Julia?« »Da.« Privukao ju je zagrljaj. »Ja sam kriv.« Upitno ga je pogledala. »Da nisam otišao onog jutra... da sam se vratio u Selinsgrove da te potražim...« Odmahnula je glavom. »Gabriele, imala sam samo sedamnaest godina. Pa tata bi potegnuo pištolj na tebe.« »Trebao sam te čekati.« Uzdahnula je, a lice joj je poprimilo još bolniji izraz. »Nemaš pojma koliko se ja kajem što te nisam čekala. Zbog njega nikad ne slavim rođendan. I sada mi ga je opet pokvario.« Tiho je zaplakala.

232


Gabriel joj je uklonio suze poljupcima. »Zaboravi ga. Sada smo samo nas dvoje. I nitko drugi.« Julia mu je željela vjerovati. Ali nažalost, znala je kako je njezina prošlost upravo počinje sustizati. Zadrhtala je od straha kad je pomislila što bi im praznici mogli donijeti. Julia zbilja nije imala sreće kad je u pitanju Dan zahvalnosti.

233


24 utorak uvečer Julia je imala napet, iako cenzuriran razgovor sa svojim ocem u vezi s događajima proteklog tjedna. Nazvala ga je sa svog novog iPhonea i objasnila mu zbog čega je promijenila broj. Uzalud ju je bio nazivao prije tri dana, ali je dobivao samo njezinu govornu poštu. To ga je uznemirilo.

U

»Tata, morala sam promijeniti broj jer me zvao Simon.« »O, zbilja?« U Tomovu glasu osjećala se suzdržanost, što je Juliji bilo sumnjivo. »Da, zbilja. Rekao je da si mu ti dao broj. Onda je zvao i gnjavio me!« »Kurvin sin!« promrmljao je. »Dajem ti novi broj, ali ne želim da ga daš ikome, a naročito ne Deb. Ona će odmah odjuriti i dati ga Natalie.« Tom je nastavio mrmljati sebi u bradu, čemu je inače i bio sklon. Dok nije ponovno postao svjestan da je ipak netko na drugom kraju linije. »Ne brini se za Deb.« »Ne, tata, za nju i brinem! Njezina kći i dalje razgovara sa Simonom. Što ako mu kaže da dolazim kući? Mogao bi ti banuti.« »Ma pretjeruješ. Neće valjda prevaliti toliki put. Prošli smo tjedan baš lijepo razgovarali. Bio je vrlo pristojan i jednostavno je rekao da je kod tebe nekoliko njegovih stvari. Nije te htio gnjaviti, ali sam mu dao tvoj broj i rekao mu da će biti u redu da te nazove.« »Nemam ništa njegovo! A sve i da imam, znaš da ne želim razgovarati s njim. On nije dobar, tata. S tobom se ponaša na jedan način. Sa mnom...« Julia se blago stresla. »Jesi li sigurna da nije u pitanju nesporazum?« »Tata, prilično je teško misliti da su prijetnje i uznemiravanje nesporazum. Neće on razgovarati sa mnom. I neće mi biti prijatelj. I nikakva isprika neće popraviti što je napravio.« Tom je uzdahnuo na telefon. »U redu, Jules. Oprosti. Nikome neću dati tvoj novi broj. Ali, jesi li sigurna da mu ne želiš dati drugu priliku? On potječe iz ugledne obitelji. A svi prave greške.« Julia je zakolutala očima tako jako da se činilo kao da će joj oči izletjeti iz glave i zakotrljati se po podu. U tome je trenutku poželjela biti osvetoljubiva. Poželjela je pitati oca bi li ikad ponovno primio mamu da je vidio ono što je ona vidjela kad joj bilo dvanaest godina... Sharon polegnuta preko kuhinjskog stola s jednim od svojih frajera. Ali nije bila osvetoljubiva, pa ga nije pitala. »Tata, može on biti senatorov sin, ali je gad. A ono što je puklo, ne da se sastaviti. Vjeruj mi.« »Tom je glasno uzdahnuo. »U redu. Kad stižeš kući?« »U četvrtak.« »I dolaziš s Rachel i Aaronom?« »To je plan. Dolazi i Gabriel.« Julia se trudila da joj laž bude uvjerljiva. »Vodi računa da se držiš Aarona i da budeš što je moguće dalje od Gabriela.« »Zašto?« »Zato što je on pokvarena jabuka. Čudi me što još nije u zatvoru. Mogu samo reći da ima sreće što se preselio u Kanadu.« Julia je odmahnula glavom. »Da je kriminalac, Kanađani mu ne bi dali radnu dozvolu.« »Kanađani svakoga puštaju unutra. Uključujući i teroriste.« Julia je isplazila jezik na očeve protukanadske predrasude i nastavila s njim raditi planove za svoj dolazak u nadi da će on održati svoje obećanje.

234


Nakon još jednog seminara iz Dantea, na kojem je Christa bestidno očijukala s Gabrielom, Julia je išla kući s Paulom koji je i dalje bio šarmantan i prema njoj prijateljski nastrojen. Komentirali su Christinu novu garderobu u stilu privlačnija-sam-od-svih i cipele tipa daj-da-te-zavedem-prije-nego-štome-zezneš a onda je Julia Paulu poželjela laku noć i otišla u svoj stan. Priredila je sebi skromnu večeru od pileće juhe s rezancima i čaj çĥĭåŕĭŝşĭmā Lady Grey i divila se svom rođendanskom daru. Kad je Julijin rođendan onako grubo prekinuo Simon, Gabriel joj je nalio čašu vina i uporno zahtijevao da se opusti kraj vatre dok on priprema večeru. Poslije večere i torte sa svjećicama, uručio joj je darove, pa ju je potom odveo u krevet. Probdio je gotovo cijelu noć, milovao joj leđa i ruke, dok su im se noge dodirivale. Nekoliko se puta probudila u bunilu što su ga uzrokovale more, ali ju je svaki put utješio i čvršće privio uza se. S njim se osjećala sigurno, ali ju je brinulo kako će on reagirati kad sazna istinu. Ako ikad bude u stanju skupiti hrabrost i reći mu. Njezin je iPhone bio dar... neke vrste. U nedjelju ujutro, kad joj je Gabriel nespretno pružio komade razbijenog mobitela, glasno se nasmijala i on joj je zbog takve reakcije bio zahvalan. Kad joj je objasnio da je bio toliko ljut na Simona da joj je razbio telefon, nasmiješila mu se. Elegantno je prihvatila mnogo sofisticiraniju zamjenu kao i njegovo tutorstvo dok joj je strpljivo objašnjavao kako upravljati tom prokletom stvari. Prebacio joj je fotografije što ih je Rachel snimila u Lobbyju, što ju je silno razveselilo. I pomogao joj je da unese sve kontakte i brojeve iako je u čudu izvio obrvu kad mu je objasnila da treba unijeti ime Dante Alighieri uz njegov broj. Tvrdoglavo je inzistirao da joj on postavi melodiju zvona. Julijin glavni dar za rođendan bio je niz digitalnih kopija Botticellijevih grafika iz Gabrielove kolekcije. Sve ih je skupio u posebnu knjigu na čijem je ovitku bilo njezino ime, ugravirano zlatnim slovima. I premda su to bile samo kopije, zbirka je bila neprocjenjiva. A sam je elegantnim rukopisom napisao posvetu na prvi slobodan list:

Mojoj dragoj Julianne, sretan rođendan Neka ti svaka iduća godina bude bolja od prethodne i neka uvijek budeš sretna. S vječnom ljubavlju, Gabriel Prstom je pratila njegovu posvetu, naročito vitice velikoga G. Te su ilustracije bez sumnje bile najljepši dar što ga je ikad dobila. Uza sve, Gabriel joj je dao i mali fotoalbum s crno-bijelim fotografijama. Na nekima od njih njezin je identitet bio prepoznatljiv. Na ostalima, predmet je bio samo tračak lica, ili uvojak kose na izduženu, bijelu vratu djevojke koja se smije zatvorenih očiju. Osjećala se lijepom kad ju je Gabriel ljubio i kad ju je dirao. Ali dok je gledala te fotografije osjetila je da je Gabriel vidio njezinu ljepotu. Vidio ju je i uhvatio, zabilježio za sva vremena. Neke su fotografije bile seksi, neke čedne, a neke ljupke. Nijedna od njih nije bila nedolična, niti je spadala među one fotografije koje bi je ponizile kad bi ih tkogod poslao njezinu ocu ili ih stavio na internet. Najdraža joj je bila jedna na kojoj stoji iz profila dok joj ruka s dugim bijelim prstima zadiže kosu, a muško joj lice u sjeni ljubi vrat. Mogla bi tu fotografiju dati uvećati i prikucati je na zid iznad svog kreveta, i baš je briga za Holidayevu sliku.

235


Eto ti, glupi priglupi Simone.

»Zašto me zoveš? Nešto nije u redu? Jesi li napravio nešto ružno Juliji? Kunem ti se Bogom, Gabriele, ako...« Gabriel je odmaknuo telefon od uha dok ga je sestra stručno grdila. »Nisam ništa napravio Juliji«, prekinuo ju je. »Njezin bivši dečko nazvao je u subotu i tu se sva raspala. Zanimaju me odgovori na neka pitanja.« »K vragu. Je li sada dobro?« »Bila je vrlo uzrujana. Ali ne želi mi sve ispričati.« »Naravno da ne želi. Zbog čega bi o tome razgovarala sa svojim profesorom?« Gabriel se nakostriješio. »Dogovarali smo se oko Dana zahvalnosti i planirali put kad nas je taj jebeni pizdun prekinuo.« »Što se ljutiš, Gabriele. Što se ti brineš?« »Jer je gad, tko god bio, obrlatio njezinog oca da mu da njezin tajni broj tako da je može gnjaviti.« »Sranje«, rekla je Rachel. »Potpuno«, rekao je Gabriel. »Zato prije nego je dovedem u Selinsgrove, gdje bi se on mogao pojaviti, želim znati s kim imam posla.« Sestra je šutjela. »Rachel? Čekam.« »Ne znam što očekuješ da ti kažem. To je Julijina prošlost. To pitaj nju.« »Rekoh ti, ne želi pričati o tome.« »Zar joj možeš zamjeriti? Kad već znaš da je on jebeni pizdun, onda ti mora biti jasno zbog čega ne želi razgovarati o njemu. Ne želi mu ni ime izgovoriti naglas... toliko ga se boji.« Rachel je zastala na trenutak i duboko udahnula. »Simon je sin senatora Johna Talbota.« Gabrielu je sve bilo jasno. »Pa?« »Julia je upoznala Simona kad su bili brucoši. Oborio ju je s nogu u početku, ali sam ja imala dojam da je frajer težak. Otišla je na godinu dana u Firencu, a kad se vratila, prekinuli su. Nisam je vidjela opet sve dok te nisam došla posjetiti. Aaron nije podnosio Simona, pa nisam mnogo bila s njima.« U Gabrielu je zakuhalo. »Nisi mi odgovorila na pitanje. Što to znači težak? Napao ju je fizički? Bio nevjeran? Emocionalno zlostavljao?« »Iskreno ti govorim, ne znam sve. Posložila sam neke djeliće iz razgovora koje sam imala s Natalie, Julijinom starom cimericom. Simon je bio bahati dripac koji ju je motao oko malog prsta. Bilo je očito da ju je slomio. Mislim da ostalo možeš zamisliti.« »Rekao je da je Julia poremećena. Da joj treba profesionalna pomoć.« »Frajer je lažljivi gad, Gabriele. A što očekuješ da će ti reći?« Rachel je frustrirano izdahnula. »Julijin najveći problem jest on. Ako joj želiš pomoći, potrudi se da joj olakšaš život, a ne da ga otežavaš. Nadam se da je više ne plašiš svojim pretencioznim sranjima. Imala ih je dosta s njim.« »Zapravo, dobro se slažemo.« Duboko je uzdahnuo »Onako kao na slikama koje sam ti poslala e-mailom?« zahihotala se Rachel zločesto. »Imamo profesionalan odnos.« »Možeš ti praviti budalu od nekog drugog, ali ne od mene. Julia je popustila i rekla mi da u subotu ima spoj s nekim i, eto, slučajno si ti bio s njom u subotu kad je nazvao Simon. Pa reci mi, onda, Gabriele, jesi li vidio Juliju poslije njezina spoja ili prije. I kako je to bilo?« »U četvrtak stižemo u Selinsgrove. Dovest ću Juliju k nama.« Gabrielov glas bio je hladan.

236


»Dobro. Mislim kako treba reći njezinom tati da želi ostati kod nas. Ako Simon dođe u grad, tamo je sigurno neće tražiti. I, Gabriele, hvala ti za sve što si napravio za kuću. Tati je tako laknulo. Ma svima nam je laknulo, uključujući Scotta.« »Ma ti nije bio nikakav problem. Zdravo, Rachel.« »Ako joj napraviš nešto loše, ubit ću te. Idi sad i razveseli je i budi nježan. Inače je nikad nećeš izvući iz oklopa. Volim te.« »I ja... zdravo.« Gabriel je završio razgovor s nelagodom i vratio se pripremama za Danteov seminar idućeg tjedna.

S neminovnim svršetkom semestra, Juliji su eksponencijalno narasle radne obaveze. Uz pisanje radnje morala je završiti eseje za svoje seminare, a rok joj je bio četvrti prosinca. Povrh svega, radila je na molbi za doktorski studij. Gabriel i ona jedne su noći do kasno razgovarali o njezinim molbama. Znao je da ona želi na Harvard i da je svoju pozornost uvelike usredotočila na tu molbu. A nije znao da je pomisao na to da će otići iz Toronta, a to znači i od njega, za nju biti toliko nepodnošljiva da je bez njegova znanja napisala i molbu za Sveučilište u Torontu. Dok je Julia veći dio dana i sve noći provodila u radu, Gabriel se probijao kroz more radnji i pisao svoju drugu knjigu. Najdraže mu je bilo provoditi večeri s Julijom, iako je znao da oboje imaju posla, a ponekad ju je uspijevao nagovoriti da radi u njegovu stanu. On bi odlazio u svoju radnu sobu, a ona bi svoje papire prostrla po stolu u blagovaonici. Ali nije za tim stolom ostajala odveć dugo. Nekako bi uvijek završila na njegovu crvenom naslonjaču kraj vatre, grickala vrh olovke i nešto zapisivala u svoju bilježnicu. Kako su se rijetko viđali, par je s velikim olakšanjem izvukao prtljagu iz Gabrielova stana i odnio je u taksi na dan kad su počeli praznici za Dan zahvalnosti. Dok su čekali da vozač smjesti njihove stvari u prtljažnik, Julia je digla pogled i vidjela kako jesenji vjetar nosi Gabrielovu kosu i baca mu lelujave pramenove preko očiju. Bez razmišljanja pružila je ruku, maknula mu kosu s lica i poljubila ga u usta. Nježno je pogladila njegovo lice i pokušala mu očima kazati ono što se boji izreći naglas. Gabriel joj je uzvratio pogled, uzavrelih očiju, pa je uhvatio oko struka. Privukao je na svoja prsa, poljubio i preko kaputa joj rukama gladio donji dio leđa. Prva se odmaknula, zahihotala se kao školarka dok ju je on kriomice potapšao po stražnjici i samozadovoljno se nasmiješio. »Još se trudim naći pravi pridjev«, zadirkivao ju je i ugrabio priliku da je još jednom potapša. »Iako mi besramno neodoljiva pada na pamet.« »Pazi kako se ponašaš«, upozorila ga je i opet se poigrala s njegovom kosom. »Moram si dati oduška«, uzvratio joj je i podigao obrve. »Čekaju me tri dana suzdržavanja.«

Kad su stigli na Aerodrom Pearson, Julia se iznenadila kad ju je Gabriel povukao prema redu za putnike prvog razreda na šalteru Air Canade. »Što to radiš?« šapnula je. »Prijavljujem nas«, odgovorio joj je šapatom, a usne su mu se razlile u osmijeh. »Ali ja imam novaca samo za običnu kartu.« Palcem ju je pomilovao po obrazu. »Želim da ti bude udobno. Osim toga, kad sam zadnji put putovao u ekonomskoj klasi, na kraju sam sjedio u urinu i to me koštalo skupih hlača.« Julia je podigla obrvu.

237


»Imao sam dovoljno prijeđenih kilometara da ostvarim popust pa sam kupio obične karte i pridodao bonus. Tehnički, duguješ mi samo za običnu kartu, makar ne želim novac od tebe.« Julia ga je upitno pogledala. »U urinu, Gabriele? Nisam znala da Air Canada ima odjeljak za inkontinentne.« Odmahnuo je rukom. »Ne pitaj. Ali to mi se više neće dogoditi. Osim toga, barem će nam dati piće i nešto malo konkretnije od malih pereca.« Nježno ju je poljubio i nasmiješio se. Let za Philadelphiju protekao je uredno. Nakon što je dopušteno uključivanje telefona, Gabriel je nastavio poučavati Juliju tajnama iPhonea, pokazao joj razne aplikacije na svom telefonu i pitao je želi li ona koju od njih. Dok je pozorno pretraživala njegove programe, našla je iPod funkciju, pa stala pretraživati glazbene liste - Mozart, Chopin, Berlioz, Rahmanjinov, Beethoven, Matthew Barber, Sting, Diana Krall, Loreena McKennitt, Coldplay, U2, Miles Davis, Arcade Fire, Nine Inch Nails... Julia je greškom pritisnula neki gumb i pred njom se ukazao Gabrielov svučilišni e-mail. Brzo ga je pogledala dok se trudila prebaciti na aplikaciju fotoalbuma i zaprepastila se kad je otkrila da su mu u zadnje vrijeme pisale i profesorica Singer i Paulina Grushcheva. Odoljela je porivu da pročita emailove, pa je zatvorila tu aplikaciju. Gabriel je kroz naočale čitao neki novinski članak, a da nije ni znao što se upravo zbilo. Zašto mu one šalju e-mailove?Odgovor je očit, ali to je nije spriječilo da sebi postavi nekoliko pitanja. Odsutno je grickala nokat na jednom prstu. Gabriel je stavio na mobitel nekoliko njezinih crno-bijelih fotografija, uključujući i neke koje prije nije vidjela. Dok ih je gledala jednu po jednu, odjednom je on postao svjestan što ona zapravo radi. Zbunjeno joj je pokušao uzeti svoj telefon iz ruke, ali ga je čvrsto držala i počela se smijati. Nije htio ostalim suputnicima prirediti predstavu, pa joj se nagnuo bliže i šapatom joj zaprijetio da će je ljubiti dok se ne onesvijesti. Vratila mu je telefon. Julia se privila uz Gabriela a on je prestao istraživati, ostavio novinski članak, i iz aktovke izvadio tvrdo uvezanu knjigu. »Što je to?« prekinula ga je u razmišljanju mekim glasom. Pokazao joj je korice. Kraj ljubavne priče Grahama Greenea. »Je li dobra?« »Tek sam počeo. Smatraju ga vrlo dobrim piscem. Napisao je scenarij za Trećeg čovjeka, a to mi je jedan od najdražih filmova.« »Naslov je depresivan.« »Nije to što misliš.« Nainjestio se u sjedalu. »Dobro, jest, ali nije. Radi se o vjeri, Bogu i požudi... Posudit ću ti kad završim.« Osmjehnuo se, pa nagnuo bliže i usnama joj dotaknuo uho. »Možda ću ti čitati naglas kad budemo skupa u krevetu.« Julijini su se obrazi zarumenjeli od te opaske, ali se nasmiješila. »Voljela bih to.« Blago ju je poljubio u čelo. Privila se uz njega i smirila se. S vremena na vrijeme pogledavao ju je preko naočala. Bilo mu je teško riječima izraziti kako se osjeća kad je pored njega. Kako se osjeća zadovoljno kad ga dira ili kad zajednički uživaju u sitnim zadovoljstvima uz glazbu, književnost ili jelo i vino. Nadahnjivala ga je, poticala u njemu čudesne emocije i žudnje, kao što je bila želja da joj čita, da čedno s njom dijeli krevet, obasipa je darovima, štiti od zla i pobrine se da se svakog dana nasmiješi. Možda je to sreća, mislio je. Možda je ovo gotovo isto što su imali Richard i Grace. Ta ga je misao zaokupila. Voliš je. Gabriel se zaprepastio. Odakle je došao taj glas? Je li to netko glasno izgovorio? Brzo je pogledao oko sebe, ali svi su ostali putnici prvog razreda ili drijemali ili bili zaokupljeni nečim. Nitko nije obraćao pozornost na nervoznog profesora, kao ni na uspavanu ljepoticu kraj njega.

238


Sve je tako brzo. Naprosto nije moguće. Ne može biti daje volim. Gabriel je odmahnuo glavom na taj glas, odakle god da je došao, pa se vratio knjizi i više nego uznemiren. Kad su stigli u Philadelphiju, Gabriel je u aerodromskoj garaži preuzeo unajmljeni džip grand cherokee. »Koji si hotel odabrao?« pitala ga je Julia dok je kroz prozor gledala u mrak. »Hotel The Four Seasons. Znaš ga?« »Znam gdje je, ali nikad nisam odsjedala u njemu.« »Vrlo je lijep. Svidjet će ti se.« A Gabriel joj nije spomenuo da je rezervirao apartman koji je imao pogled na panoramu Logan Circlea. Jednako je tako propustio reći da njihova soba ima prelijepu mramornu kupaonicu s izuzetnom kadom. Julia je tu kadu primijetila prije nego vidik. Dočekala ih je i košara dobrodošlice puna voća, kojom menadžer redovito pozdravlja svoje najvažnije goste. »Gabriele«, uzdahnula je. »Tako je lijepo. Voljela bih pripremiti pjenušavu kupku, ali...« Osmjehnuo joj se i nježno je uzeo za lakat, pa je uveo u kupaonicu. »Imat ćeš potpunu privatnost, a tvoj će se pratitelj ponašati kao džentlmen.« Zastao je, a u očima mu se pojavio vragolast sjaj. »Osim ako ti ne budem trebao da ti operem leđa. U tom slučaju, prvo ćeš mi morati staviti povez preko očiju.« Julia se široko osmjehnula. »Pa možeš upotrijebiti neku svoju leptirku«, šapnula je. Gabriel je zinuo od čuda. Onda se počeo smijati jer je shvatio da ga zadirkuje. Bezobraznica. Dok ju je gledao kako iz kovčega vadi ljubičasti kućni ogrtač i papuče, odmah je shvatio da nikako neće biti u stanju sjediti u dnevnom boravku dok se ona kupa u kadi. Osjećao bi se kao kralj David kad je ugledao kupačicu25, a to je bilo malo previše za njega. Promrmljao je izliku da ide potražiti novine, pa je otišao u predvorje. Odlučio je ne sjesti za šank koji je bio napučen raznim ženama pregladnjela izgleda željnih pozornosti, pa je radije uzeo čašu vina i sendvič i sjeo u naslonjač u tihu kutu. Kupio je primjerak The Philadelphia Inquirera te je cijeli sat izbjegavao spomenute žene i zdušno se trudio da ne misli na lijepo tijelo Batšebe koja se gore kupa. Kad se vratio, soba je bila puna mirisa vanilije, a Julia se sklupčala na krevetu kao mače. Grudi su joj se dizale i spuštale u blagom ritmu, a duga joj se tamna kosa prosula po pokrivaču zelenom kao kadulja. I dalje je na sebi imala ljubičasti ogrtač i papuče s potpeticama. Gabriel ju je nekoliko trenutaka gledao kako spava i osjetio kako ga preplavljuje val emocija. Nastojao je srediti osjećaje, a sinulo mu je da razvoj njihove veze ne zaustavlja samo Sveučilište. Zaustavljaju ga njegove tajne. I njezine. Odlučio je da neće voditi ljubav s njom dok ne otkrije sve. Iako mu je bilo bolno razmišljati o tome, znao je da bi mu bilo najbolje da pričeka dok to ne učini i ona. To je značilo da se Julianne najprije mora osjećati ugodno i sigurno kako bi mu ispričala što je to bilo sa Simonom. Inače, uvijek će poznavati samo dio nje, a nikad cjelinu. A trebalo je da oboje znaju sve jedno o drugome. Bilo mu je važno da ne prekrši sveučilišnu odredbu o nezbližavanju, premda su je duhom već prekršili. Povrh svega, premda je maštao o tome da tjelesnu vezu pomakne naprijed, priroda Simonove prijetnje okončala je te maštarije. Sudeći po njezinoj prijemčivosti, znao je da bi ona pristala na manualni ili oralni kontakt već prije svršetka semestra. To bi svakako, barem privremeno, utažilo i zadovoljilo njegovu žudnju i neke od njegovih želja. Ali nakon što je čuo kako je Simon možda snimio neke vrlo intimne 25

šećući palačom kralj David vidio je Batšebu kako se kupa. Nikada prije nije vidio tako lijepu ženu. Odmah se zaljubio u Batšebu te se o njoj raspitao. Poslao je glasnika da je dovede i spavao s njom. Ubrzo, ona mu je poručila da je trudna, (op. ur.)

239


trenutke, nije bilo nikakve mogućnosti da je Gabriel nagovori da uđe u to s njim. Odlučio se prema njoj ponašati nježno i s poštovanjem i ne ubrzavati stvari samo zbog svog zadovoljavanja. Iako njoj to nikad ne bi rekao, Gabriel je ginuo za intimnošću kao i za seksualnim kontaktom, a zbog onoga što se, kako je pretpostavljao, dogodilo u Julijinoj prošlosti nije želio da išta drugo osim seksualnog odnosa bude njihovo prvo združivanje. Znao je kako takva odluka, kao i odluka da neće voditi ljubav s njom dok joj ne otkrije sve svoje tajne, smanjuje izglede da se takav intiman čas uopće dogodi. Ali s njom, on je želio više a ne manje. I svakako ne samo ono što je njezin bivši dečko uzeo od nje, prtljanje u mraku koje je tek oponašalo pravu vezu koju čovjek nalazi u seksu. Prtljanje koje je Gabriela uvijek ostavljalo nekako nezadovoljenim. Julianne je zasluživala čovjeka koji joj je voljan dati sve, nježno i strpljivo, usredotočenog na zajedništvo, a ne čovjeka koji će je iskoristiti za vlastite tjelesne potrebe. Zaslužila je divljenje, čak i obožavanje, posebno prvi put. Proklet bio, ako joj pruži išta manje od toga. Duboko je uzdahnuo i pogledao ručni sat. Bila su već zamalo dva sata ujutro. Oboma je bio potreban san. Nježno joj je skinuo papuče, podigao je u naručje i pokušao izvući pokrivače. Kućni joj se ogrtač rastvorio i izložio pogledu elegantan vrat, ključnu kost i jednu dojku. Bila je savršena. Rumena bradavica kao pupoljak na kremasto-bijeloj puti. Tako profinjena. Tako obla. To svakako nije bilo ono što je trebao vidjeti u tom trenutku. Gabriel se borio da je smjesti pod plahte dok je pazio da se ona još više ne otkrije pa je blago povukao ogrtač i pokrio je, i tako u potpunosti odolio porivu da prstima dohvati taj rumeni vršak. Ili usnama. Bio je to prizor koji nikad neće zaboraviti. Julianne je bila zanosna u odjeći, ali Julianne bez odjeće bila je kao Botticellijeva Venera. Prišao je prozoru koji je gledao na Logan Circle i počeo prevrtati po košari s voćem. Natočio je sebi čašu Perriera i pojeo jabuku, a potom se, zadovoljan što se uspio kontrolirati, presvukao u majicu i donji dio pidžame pa se tiho uvukao u krevet. Uzdahnula je kad je osjetila taj pokret i nagonski se okrenula licem prema njemu. Zbog tog malog, jednostavnog čina, srce mu je nabujalo. Čak ga je i u snu poznala i željela. Privukao ju je onako pokrivenu u zagrljaj i poljubio za laku noć. Dok je tonuo u san, zahvaljivao je Bogu što je do kraja semestra ostalo još samo tjedan dana.

Kad su sutradan poslije podne stigli u Selinsgrove, odmah su se odvezli kući k Richardu. Julia je nazvala oca čim su skrenuli na kućni prilaz. »Jules! Dobro došla kući. Kakav je bio let?« »Lijep. Morali smo krenuti rano, ali je divno opet biti tu.« Tom je teško uzdahnuo u telefon. »Kad smo kod toga, Jules. Već sam rekao Richardu da vam se ne mogu pridružiti. Deb se malo ljuti što je zanemarujem, pa sam joj rekao da ću danas ostati na večeri s njom i s djecom. Rachel je predložila da ostaneš kod nje pa nećeš biti sama kod kuće.« »Oh.« Julia je pogledala Gabriela, neodlučna. »Deb kaže da si više nego dobrodošla k njoj i da bi voljela da si tamo.« »Ne mogu nikako.« Tom je uzdahnuo. »Onda bismo se mogli naći u Kinfolksovu restoranu sutra na doručku.« Julia je kvrckala noktima i pitala se zbog čega je ona uvijek druga ili treća po važnosti u životu svoga oca. »U redu. Zamolit ću Rachel da me odveze. Oko devet?« »Može. Oh, i Jules, pozdravi Rachel i Aarona. I čuvaj se Gabriela.«

240


Bijesno je pocrvenjela. »Zdravo, tata.« Prekinula je vezu i pogledala Gabriela. »Čuo si, zar ne?« »Jesam.« Uzeo ju je za ruku i palcem joj pomilovao dlan. »Imamo nekoliko minuta dok ne primijete da smo tu. Mogu li te pitati kako je Tom reagirao kad si mu rekla za Simona? Nisi mi to još rekla.« Julia je pogledala u njihove spojene ruke i gledala kako je Gabriel dira. »Julianne?« »Oprosti. Ovaj, rekao je da mu neće dati moj broj.« Gabriel se smrknuo. »Jesi li mu spomenula video?« »Nisam, a ni neću.« »On ti je otac, Julianne. Zar ne bi trebao znati što se događa kako bi te mogao zaštititi?« Julia je slegnula ramenima i pogledala kroz prozor. »A što on može? Moja riječ protiv njegove!« Gabriel joj je prestao gladiti dlan. »Je li ti to rekao otac?« »Ne baš točno tako.« »Hoće li on to shvatiti ozbiljno?« »Simon ga je obmanuo, kao što će i obmanuti svakoga drugog. Tata misli da je među nama došlo samo do nesporazuma.« »Zašto, pobogu, misli da je bio nesporazum? Pa ti si mu kći, za Boga miloga!« »Tata ga je volio. A nema pojma što se dogodilo između nas dvoje.« »Zašto mu nisi rekla?« Julia se okrenula Gabrielu i uputila mu pogled pun očaja. »Zato što ne želim da zna. Ionako mi ne bi vjerovao, a ja ne želim izgubiti i drugog roditelja.« »Julia, nema nikakva načina da te se otac odrekne zbog toga što si prekinula s dečkom.« »Cijeli me život nadgledao i pazio da se ne ugledam na mamu. Ne želim da me gleda na taj način. On je sva obitelj koju imam.« Gabriel je zatvorio oči i naslonio glavu na naslon sjedala u autu. »Ako te taj momak natjerao da radiš stvari koje nisi željela, ako te napao ili je iskoristio tvoju slabost u nekom trenutku, onda to moraš reći ocu. On to mora znati.« Julia je polako izdahnula. »Prekasno je za to.« Gabriel je otvorio oči i pogledao je, pa joj uzeo lice u ruke. »Julia, slušaj me. Jednoga ćeš dana to morati nekome reći.« Zatreptala je od suza. »Znam to.« »Volio bih da sam taj netko ja.« Kimnula je kao da ga shvaća, ali nije ništa obećala. Nagnuo se i čedno je poljubio u usta. »Idemo. Svi nas već čekaju.« Čim su ušli na ulazna vrata, Julia se počela osjećati... čudno. Pokućstvo je bilo kakvo je bilo uvijek. Dekor je bio isti, samo što nije bilo svježeg cvijeća koje je Grace voljela stavljati u velike vaze na neki od sporednih stolova. Ali u trenutku kad je Julia ušla u predvorje i pogledala oko sebe, shvatila je da u kući vlada praznina, da je hladna, samotna, makar je sada bila puna ljudi. Grace je bila srce tog kućanstva i sada su svi osjećali da je nema. Julia je zadrhtala nesvjesno, bez upozorenja. Gabriel joj je brzo stavio desnu ruku na donji dio leda... nježan pritisak, javila se toplina, a onda nestala. Nisu se čak ni pogledali. Osjetila je kako joj njegova utjeha ostavlja tijelo i pitala se što to znači. »Julia!« Rachel je žustro izletjela iz kuhinje. »Tako sam sretna što si tu.« Dvije su se prijateljice zagrlile, a onda se Rachel izgrlila s Gabrielom. Scott, Aaron i Richard ustadoše sa stolica pa redom pozdraviše novodošle.

241


Julia se nervozno trudila pronaći riječi kojima bi iskazala Richardu koliko joj je žao što nije mogla biti na pogrebu, ali Rachel ju je prekinula: »Daj, skini kaput. Miješam Flirtinije. Gabriele, posluži se sam. Pivo je u hladnjaku.« Julia je promrmljala nešto što Gabriel nije shvatio, pa su dvije žene otišle u kuhinju i ostavile muškarce da se vrate utakmici američkog nogometa. »Nadam se da je Gabriel bio pristojan prema tebi za vrijeme leta«, rekla je Rachel i počela ulijevati brojne sastojke u šejker za martini. »Bio je. Imala sam sreće što me pristao dovesti jer bih inače morala stopirati. Tata je odlučio večerati s Deb i djecom. Izgleda da noćas ostajem ovdje.« Julia je zakolutala očima, a još uvijek je osjećala razočaranje zbog toga što se otac odlučio za svoju partnericu a ne nju. Rachel se nasmiješila s razumijevanjem i pružila joj Flirtini. »Treba ti piće. A ovdje možeš ostati cijeli vikend ako želiš. Zašto bi bila sama u kući kad možeš biti ovdje i lijepo sa mnom pijuckati koktele?« Julia se zahihotala i počela revnije pijuckati koktel dok su ona i Rachel nadoknađivale izgubljeno vrijeme čavrljanjem. U trenutku kad su već bile na drugoj rundi Flirtinija i otvorile vragolaste teme, utakmica je završila pa su se muškarci odlijepili od velika ravna televizora u dnevnom boravku. Grace je bila protjerala tu neuglednu stvar u podrum. Poslije ju je Richard vratio. Muškarci su se pridružili damama u kuhinji, dodavali jedni drugima grickalice i boce s pivom i davali Rachel potpuno nevrijedne savjete u vezi s organskim puranom iz dvorišnog uzgoja. »Predugo si ga pekla. Bit će presuh, kao onaj u filmu Najluđi Božić.« Scott je namignuo Juliji da Rachel ne vidi. »Scotte, umukni ili ću te isjeckati na komadiće. Rachel je otvorila vrata pećnice i počela prelijevati puricu i brižno pogledavati na toplomjer za meso. »Dušo, divno izgleda.« Aaron ju je poljubio u obraz i iz ruke joj uzeo žlicu za prelijevanje mesa jer se malčice zabrinuo da bi je mogla upotrijebiti i ubosti svog brata koji ju je gnjavio. Scott je bio najstarije od Graceine i Richardove biološke djece, pet godina stariji od Rachel. Bio je duhovit, dobrohotan i počesto nepristojan. Visok gotovo sto devedeset, nekoliko centimetra viši od Gabriela i malčice teži. Kao i Rachel, imao je kosu i oči na oca i veliko srce, osim kad je u pitanju bio njegov posvojeni brat. »Julia, baš mi je drago što te opet vidim. Rachel mi kaže da ti odlično ide na poslijediplomskom.« Richard je zauzeo praznu stolicu kraj nje. Julia se nasmiješila. Richard je bio klasično zgodan, svijetle kose koja je počela sijedjeti i blagih očiju. Bio je profesor biologije na Sveučilištu Susquehanna, a bio je stručnjak za ljudsku anatomiju, točnije neurone u ljudskom mozgu. Usprkos inteligenciji i šarmu, često je govorio posljednji, a njegova šutljivost podudarala se s Graceinom brbljavošću. Bez nje, on je izgledao... kao da je izgubio sidro. Julia je osjećala njegovu usamljenost i vidjela ju je u borama oko očiju. Bio je mršaviji i stariji. »Zbilja sam sretna što sam se vratila, Richarde. Oprosti što nisam bila tu u rujnu.« Pogledala ga je s kajanjem, a on ju je potapšao po ruci. »Na kolegijima mi je dobro. Sviđaju mi se.« Julia se iz sve snage trudila da se ne počne nervozno vrpoljiti, naročito od trenutka kad je osjetila da je prati pogled modrih očiju. »Gabriel mi kaže da pohađaš njegov seminar.« »Da, kako ti ide?« pitao je Scott. »Razumiješ li ti i riječ od onoga što on govori? Ili ti treba prevoditelj.« Scott se samo šalio, što je Julia znala, ali je krajičkom oka vidjela kako se Gabriel trznuo.

242


»To mi je najdraži seminar«, rekla je blago. »Seminar profesora Emersona na poslijediplomskom studiju smatra se najboljim od te vrste na Sveučilištu. U listopadu je održao predavanje i u auditoriju je bilo više od sto ljudi. Objavili su mu sliku u sveučilišnom listu.« Rachel je podigla obrve i suzila oči. Pogled joj je išao od Julije do Gabriela, pa nazad. »Profesor Emerson? Gabe, to te sigurno strašno uzbuđuje. Zovu li te tako i tvoje ženske? Sigurno je žestoko u spavaćoj sobi.« Scott se glasno nasmijao. »Kao prvo, Scotte, ja nemam ženske. I da, izuzetna dama koju viđam ne zove me tako.« Gabrielov je glas bio hladan i neprijateljski i on je izašao iz prostorije. »Scotte, zamolio sam te da se lijepo ponašaš«, Richardov je glas bio tih, ali prijekoran. »Tata, samo sam se šalio. On se doživljava preozbiljno... netko ga treba malo opustiti. I uvijek je bio zavodnik. U čemu je onda sada stvar?« »Meni se čini da Gabriel ima djevojku. I treba ga pustiti da bude sretan«, rekao je Aaron tihim, ali iznenađujuće suosjećajnim glasom. Na Richardovu je licu bio čudan izraz. »Slušajte me svi, ovi su blagdani dovoljno teški i bez pasivno-agresivnih sranja.« Rachelin se glas uznio iznad svih jer je ustala, podbočila se rukama i namrštila na Scotta. »Oprosti, tata, zbog ružnih riječi.« »Zašto se sve mora vrtjeti oko njega? Koliko ja znam, ovdje nas je još četvero.« Scott se više nije šalio. »Zato što se trudi! A takvo se što ne može reći za tebe. A sada dođi i izvadi ove proklete krumpire da ih možeš početi gnječiti. Aaron će izvaditi puricu iz pećnice, a Julia neka ode po Gabriela. Hoću da pregleda vinski podrum i odabere nekoliko boca.« »To mogu ja«, usprotivio se Richard. »Možda bismo mu trebali dati koju minutu.« »To je sad prošlo. Ako se Scott odluči ponašati kako se pristoji.« Piljila je u njega dok nije kimnuo glavom. »Osim toga, tata, ti moraš razrezati puricu. Julia.« Rachel je nagnula glavu prema stubama, a Julia je kimnula i šmugnula iz kuhinje. Hitro se uspela na kat i prošla kroz hodnik, pa zastala pred poluotvorenim vratima Gabrielove stare spavaće sobe. Tiho je pokucala. »Uđi.« Po glasu se vidjelo da je ljut. Gabrielova soba nije bila preuređivana još od njegova sedamnaestog rođendana, s tim izuzetkom da su skinuti njegovi stari posteri bendova i slike oskudno odjevenih žena. Na sredini sobe nalazio se prostran krevet, a iza njega velik prozor koji je gledao na šumu. Uz jedan zid stajao je velik antikni ormar, a suprotni su pokrivale tri masivne police s knjigama i stari stereo. Gotovo sav dekor, uključujući i tepih, bio je u muškoj, tamnomodroj boji. Julia je gledala kako Gabriel raspakirava kovčeg i metodično na krevet odlaže složenu odjeću. Kad ju je ugledao, uspravio se i osmjehnuo. »Vidiš li sada zašto mi je draže odsjesti u hotelu?« »Žao mi je, Gabriele. Trebala sam nešto učiniti. Nešto reći.« »Trebaš činiti ono što i ja obično činim... samo šuti i podnesi.« Ispustio je stvari koje je imao u ruci i u trenu stao kraj nje. »Dobro je što smo se složili da tajimo svoju vezu. Scott nema neko visoko mišljenje o meni i veza bi ukaljala tvoj ugled.« »Baš me briga. Neka me ukalja.« Osmjehnuo se i pomilovao je po obrazu. »Mene je briga. Itekako me briga.« Pročistio je grlo. »Večeras kad svi odu na spavanje, volio bih s tobom otići u šetnju.« »I ja bih voljela.«

243


»Tako ću imati nešto što ću željno iščekivati.« Gabriel ju je privukao u vreo zagrljaj. Istog joj je časa jezikom ušao u usta, stavio joj ruke na stražnjicu i stisnuo je bez stida. Julia je na trenutak sebi dopustila da zaboravi da je u kući njegova oca, a onda se povukla. »Ne možemo.« Gabriel je imao divlji pogled. »Ali trebam te.« Pograbio ju je i upleo joj ruke u kosu. »Trebam te, Julianne. Sada.« Julia je reagirala na očaj u njegovim riječima tako da se sva iznutra rastopila. Prešao joj je usnama niz vrat, pomirisao otvor košulje i gricnuo je za ključnu kost. Nogom je zatvorio vrata sobe i brzo joj otkopčao dva dugmeta na bluzi, pa odmaknuo tkaninu ustranu da joj otkrije savršenu kožu odmah iznad grudnjaka. Stiskao joj je obline stražnjice, pa je podignuo, pritisnuo leđima na vrata, zadigao joj noge oko svojih kukova. Julia je dahtala od te blizine i izravnog dodira između njih dvoje. Letio joj je jezikom po gornjem dijelu grudnog koša, pa zastao i zavukao jezik ispod svijetlo ružičaste čipke. Julia je zabacila glavu i zastenjala dok je rukama tražila njegovu kosu, i povlačila ga k sebi. Uzvratio joj je tako što joj je prstom prešao uz rub poluotvorene košarice grudnjaka i pustio vlastitoj ruci da nježno klizne u nju, dok joj je drugom pridržavao stražnju stranu desnog bedra. Sirom je otvorila oči kad joj je vrelom šakom obujmio golu grud, a usne priljubio uz dno njezina vrata i blago je sisao. Koliko god joj je bilo teško prekinuti ga, maknula mu je ruku i premjestila se tako da je bio prisiljen popustiti pritisak na njezin vrat. »Gabriele, oprosti. Ne možemo.« Brzo je namjestila grudnjak. Blago se izvila, ali je nije spuštao na pod. Zajapurena u licu, izbjegavala je plamteću boju njegovih očiju. »Znam da si razočaran. I ja bih ti željela ugoditi, ali svi nas čekaju dolje. Rachel želi da ti odeš u podrum i odabereš vino za večeru.« Gabriel ju je promatrao novim očima i pažljivo je spustio na noge. Brzo je zakopčala bluzu i pokušala poravnati hlače. »Imaš previsoko mišljenje o meni.« Julia je prošla zašiljenim vrhom polučizmice uz rub tepiha. »Sumnjam da je tako.« »Ovo što sam maločas napravio nije ni primjereno ni lijepo. Oprosti.« Prešao je preko crvenog traga na kojem ju je kušao ustima, pa joj zatvorio bluzu i zakopčao gornje dugme. Sada je izgledala kao menonitkinja. Zagledala se u tamne, napaćene oči. »Gabriele, još si umoran od jučer, a ovo su stresni praznici. Znam da nisi mislio ništa loše u ovom trenutku. Bolje se osjećaš kad me diraš. A, ako ćemo pravo... i ja.« Sada je opet gledala u pod. »Dođi«, šapnuo je i pružio ruke da je toplo zagrli. »Griješiš, znaš, mislio sam svašta. Naravno da mi je bolje čim te diram. Ali oprosti što sam tako nasrnuo na tebe. Nisam bio promišljen...« Gabriel se gadio sam sebi. »Nisi me povrijedio.« Osmjehnuo joj se u kosu i poljubio je u čelo. »Trudit ću se da te budem vrijedan. Da tebe nema, već bio odavno otišao odavde.« »Ne, ne bi. Richard te treba. A ti ga nikad ne bi ostavio u nevolji.« Gabrielu je preko lica prešla bolna sjenka. Još ju je jednom poljubio, više kao prijatelj nego kao ljubavnik, pa se okrenuo svom kovčegu. Julia se išuljala iz njegove sobe i sišla, putem se pitajući što će se dogoditi za vrijeme večere. Zastala je na odmorištu da provjeri u zrcalu kako izgleda. Nadala se da se ne vidi da je netom ukrala senzualan trenutak sa svojim profesorom.

244


25

R

achel je napravila raspored sjedenja. Ona sama sjela je na Graceino mjesto u dnu stola tako da bude bliže kuhinji, dok je Richard sjeo na čelo. Scott i Aaron sjeli su s jedne strane, Julia i Gabriel s druge. Julia je osjećala na sebi njegov pogled, ali nije se pomaknuo ni da je okrzne ispod stola, na njezino veliko razočaranje Rachel je promatrala Julijin novi menonitski izgled, pa je pogledala Gabriela. Izbjegavao je sestru tako što je svu pozornost usredotočio na svoj platneni ubrus. Prije nego što su počeli jesti, Richard je sve zamolio da se uhvate za ruke kako bi izrazili zahvalnost. Kad ju je Gabriel uhvatio za ruku, Julia je ostala u šoku pa je brzo povukla ruku. Rachel je sokolovim oko opazila taj trzaj unazad, ali nije ništa rekla, pogotovo zato što je Julia na kraju ipak pružila ruku Gabrielu. »Oče naš, zahvaljujemo ti za ovaj dan i za mnoge darove što si nam ih dao. Hvala ti za ovu našu zemlju, naš dom i hranu. Hvala ti za moju divnu obitelj i za to što možemo biti skupa, za moju krasnu ženu, ljubav mog života...« Šest se pari očiju otvorilo u istom času. Pet pari očiju strelovito je pogledalo u čelo stola. Par sivih očiju smjesta je spustio pogled i prekrile su ga ruke. Bila je to greška. Njezin opis skotrljao mu se s jezika kao inače za vrijeme zahvale prije obiteljskog ručka. Ali učinak je bio dramatičan i izravan. Richardu su se počela tresti ramena. »Bože moj«, promrmljala je Julia. Rachel je skočila sa stolice i rukama obgrlila oca, a i sama se borila sa svojim suzama. Aaron je hitro dovršio Richardovu molitvu kao da se ništa nije dogodilo, a na Amen su i svi ostali obrisali po koju suzu. Počeli su jedni drugima dodavati povrće, puretinu i Scottov pire od krumpira. Svi osim Gabriela. On je sjedio stoički. Dok je gledao kako mu otac koji ga je usvojio plače, stisnuo je šake uz tijelo. Julia je ispod stola oprezno posegnula rukom za Gabrielovim koljenom. A kako se nije ni trznuo ni vratio njezinu ruku u krilo, ostavila ju je da tamo počiva. Naposljetku ju je uzeo za ruku i stisnuo je. Julia je osjetila da mu se tijelo opet počelo opuštati pa je tek tada povukla ruku. Gotovo sve vrijeme večere lijevom je nogom dodirivao njezinu desnu i pazio da njihova veza i dalje ostane tajnom. Dok je obitelj uživala u bućnici iz dućana, Richard je rekao Juliji da se u siječnju seli u Philadelphiju gdje će početi nov posao kao istraživač u Centru za neuroznanost bolnice Sveučilišta Temple. »Prodali ste kuću?« Richard je pogledao Gabriela, pa opet nju. »Da. Kupio sam stan blizu Rachel i Aarona. Sada ću biti u stanju usredotočiti se na istraživački rad i neću više morati držati predavanja. Još nisam spreman za mirovinu, ali bih volio raditi nešto drugo.« Julia se rastužila što kuća ide na prodaju, ali je samo pohvalila njegove planove. Zbog toga Gabriel želi da večeras odemo u voćnjak. »Onda, Gabriele, zašto nam svima ne kažeš nešto o svom skorašnjem putovanju u Italiju?« Richard se nasmiješio svom sinu. Odjednom se dogodilo nekoliko stvari. Rachel i Aaron hitro su pogledali Juliju. Julia je nastavila jesti bućnicu kao da se ništa nije dogodilo i hrabro se trudila ostati mirna. A Gabriel je stisnuo zube dok je pod stolom tražio njezinu ruku. Julia je gotovo čula kako je naglo stisnuo čeljust. »Ideš u Italiju? Čovječe, kad bih ja imao neki fond koji bi mi omogućio takve stvari.Volio bih otići u Italiju.« Scott je namignuo Juliji.

245


Richard se zagledao u Gabriela, pristojno, ali s očekivanjem. Julia je primijetila titraj bijesa koji je Gabrielu preletio preko lica, ali je brzo nestao. »Pozvan sam da održim predavanje u galeriji Uffizi u Firenci«, kruto je objavio. »Kad ideš?« pitala je Rachel. »Početkom prosinca.« »Koliko te dugo neće biti?« pitao je Aaron. »Tjedan ili dva, možda više. Moji domaćini imaju nekoliko planova, a i nadam se da ću, dok sam tamo, moći obaviti i neka istraživanja za novu knjigu na kojoj radim. Ali još ne znam.« Gabriel je ispod stola stisnuo Julijinu ruku, ali ona nije reagirala. Julia se usredotočila na bućnicu i zamišljeno žvakala. Nitko nije primijetio da su joj se oči zasuzile. Nije se usuđivala pogledati prema Gabrielu. Poslije večere u kuhinji je nastala gužva jer su svi pomagali prati suđe i vratiti stvari na njihovo mjesto. Gabriel je pokušao razgovarati s Julijom nasamo, ali su ih neprekidno prekidali. Na kraju je odustao i otišao s Richardom vani na stražnji trijem dok su ostali posjedali na kauče u dnevnom boravku i slušali lošu glazbu iz osamdesetih. Bilo je to po Scottovu izboru. A kad je ustao da zapleše na Tainted Love Soft Cella, Rachel i Julia nemilosrdno su ga stale zafrkavati. Aaron nije mogao razumjeti privlačnost glazbe iz osamdesetih, a ni duhovitost Scottova blago eklektična plesa. Ali pristojno se smješkao i pijuckao pivo. Kad je tu pjesmu zamijenila Don't you (Forget About Me) 26Julia je znala kako je došao trenutak da uzme novo piće. Odlebdjela je u kuhinju i zagledala se kroz prozor u Gabriela i Richarda koji su bili u zimskim kaputima i sjedili na dvjema stolicama marke Adirondack na stražnjem trijemu. »Hej, Julia.« Aaron je stao iza nje i iz hladnjaka izvadio pivo. »Coronu?« »Hvala.« Julia je zahvalno uzela bocu. »Limetu?« Pokazao je na niz kriški limeta u zdjeli na kuhinjskoj radnoj plohi. Gledao ju je kako se muči ugurnuti limetu u uzak otvor na boci i sažalio se. »Hoćeš da to ja napravim?« »Molim te.« Aaron je bio specijalist za Coronu. Ugurao je limetu u bocu, pa zatvorio vrh palcem i stao okretati bocu naopako da kriška limete ode na samo dno. Kad je uspravio bocu, pažljivo je pustio da pritisak zraka izađe polako, pa je samozadovoljno pružio bocu Juliji. »To se tako radi«, rekao je i široko se osmjehnuo. Brzo je otpila gutljaj iz boce i nasmiješila se. Bio je u pravu. Bilo je dobro. »Dobar si ti čovjek, Aarone.« Julia je samu sebe iznenadila što je te riječi izrekla glasno. Pocrvenio je, ali joj je uzvratio smiješak. »Kako si?« Slegnula je ramenima. »Dobro sam. Na poslijediplomskom ima mnogo posla, ali izgleda da mi ide dobro. Iduće godine dajem molbu za različite doktorske studije. Nadam se da ću negdje upasti.« Aaron je kimnuo, pa se zagledao u nju ozbiljnim, ali dobrohotnim pogledom. »Rachel mi je rekla da te zvao Simon. Ne želim te uznemiriti, ali oboje smo se zabrinuli. Jesi li dobro?« Julia je trepnula koji put dok je razmišljala o Aaronovim riječima, a shvatila je da je Gabriel zasigurno rekao Juliji za taj telefonski poziv. »Bila sam se uplašila. Makar sam daleko, svejedno me našao. Nije bio sasvim zadovoljan našim razgovorom.«

26

eng. Nemoj me zaboraviti (op. ur.)

246


Aaron ju je blago potapšao po ruci. »Ti si s nama. Ti si dio naše obitelji i mi se držimo skupa. Ako se pojavi, ja ću se pobrinuti za njega. Dovraga, baš me svrbi da se potučem. Nema boljeg načina da ispucaš svoje frustracije nego da nekome daš dobru lekciju.« Osmjehnuo se i otpio gutljaj svog piva. Julia je kimnula, ali se nije osmjehnula. »Ima li novosti u vezi s vjenčanjem? Rachel mi je rekla da ste odredili datum, ali kad sam je večeras pitala, zašutjela je.« Odmahnuo je glavom. »Nemoj nikome reći, ali planirali smo to napraviti u svibnju. Barem dok Rachel nije vidjela kako joj se tata slomio za vrijeme molitve. Odvela me ustranu i rekla da nema šanse da temu vjenčanja spominje sada. I tako smo se vratili tamo gdje smo bili i prije... zaručeni bez utvrđenog dana vjenčanja.« Aaron je pognuo glavu i nadlanicom obrisao oči. Juliji ga je bilo žao. »Ona te voli. Udat će se za tebe. Samo želi sretnu obitelj i sretno vjenčanje. Doći će i to.« »A sretni Aaron?« promrmljao je, a pogled mu se istog trenutka zamračio. »Nisam to mislio. Zbilja to nisam mislio. Ali volim je. Volimo se godinama. Nikad nisam želio da samo živimo zajedno... želio sam da se vjenčamo čim smo maturirali. Ali uvijek je htjela čekati. Čekanje me ubija, Jules.« »Za neke je ljude vjenčanje običan komad papira. Rachel ima sreće što ti misliš drukčije.« »Nije to običan komad papira. Želim stati pred nju i pred Boga i pred sve naše prijatelje i dati joj obećanje. Želim da bude moja. Ne kao moja djevojka, nego kao moja žena. Želim ono što su Richard i Grace imali, ali ima dana kad se pitam hoće li se to ikada dogoditi.« Julia je sramežljivo stavila Aaronu ruku na rame i zagrlila ga jednom rukom. »Bit će. Nemoj odustajati. Čim Richard iseli iz kuće i krene iznova, Rachel će vidjeti kako je vrijeme da svi opet budete sretni. U ovoj je kući bez Grace svakome bolno. Tako je prazno bez nje.« Aaron je kimnuo i iskapio ostatak svog piva. »Scott je odlučio pustiti laganu pjesmu. Rachel će htjeti plesati. Oprosti.« Otišao je u dnevni boravak i ostavio Juliju sa savršenom Coronom i nesavršenim mislima. U međuvremenu su Richard i njegov najstariji sin uživali u Gabrielovu daru... kubanskim cigarama što ih je prokrijumčario iz Kanade i boci Richardova najmilijeg viskija, The Glenrothesa. »Grace nikad ne bi dopustila da pušimo cigare u kući«, razmišljao je Richard i otpuhivao kolutove dima prema nebu baršunastom i tamnom kao tinta te večeri u studenom. »Siguran sam da sada ne bi zamjerila.« Richard je tužno rekao svom sinu: »Ali ja bih. Zbog nje. Hvala ti, svejedno. Ovo su možda najbolje koje sam ikada pušio.« »Nema na čemu.« Kucnuli su se čašama i nazdravili jedan drugome, pa zašutjeli i zagledali se u šumu iza kuće, pa gore u skupine zvijezda. »Julia dobro izgleda. Viđaš li je često?« Gabriel je nehajno kvrcnuo cigaru da otrese pepeo u pepeljaru koja je stajala između njih. »Na mom je seminaru.« »Tako je odrasla. Izgleda mi samouvjerenije.« Richard je zamišljeno povukao dim iz cigare. »Sigurno joj je lijepo na tvom sveučilištu.« Gabriel je slegnuo ramenima. »Grace ju je voljela.« Richard je gledao kako lice njegova sina ne odaje nikakvu reakciju. »Sada kad selim, morali bismo napraviti obiteljski skup oko pokućstva i... drugih stvari. Znam da će to biti neugodno, ali mislim da bi bilo bolje da o tome razgovaramo sada nego da čekamo Božić. Doći ćeš kući za Božić, zar ne?« »Hoću, samo ne znam kada. Sto se tiče pokućstva, Rachel i Scott mogu uzeti sve.«

247


Richard je skupio usne. »I ti si dio obitelji. Zar ne postoji ništa što voliš? Na primjer ormar što ga je Grace naslijedila od svoje bake? Uvijek je bio u tvojoj sobi. Zar ga ne bi volio imati?« Gabriel se na trenutak zagledao u oca. »Mislio sam da ćeš ti uzeti sve Graceine stvari.« »To jednostavno nije moguće. Ima nekoliko stvari od kojih se ne mogu odvojiti. Ali što se tiče svega ostalog...« Uzdahnuo je. »Iskreno govoreći, ovo mi je najvažnije.« Podigao je ruku i pokazao Gabrielu vjenčani prsten. Gabriel se iznenadio što ga još uvijek nosi, ali samo načas. Nešto mu je reklo da će ga Richard nositi do kraja života. »Grace je željela da se njezin nakit podijeli. Rachel ga je jučer pregledala. Na komodi ima nekoliko stvari koje su za tebe.« »A Rachel?« »Sretna je s onim što je Grace htjela da ona dobije, a isto je i sa Scottom. Zapravo, oni žele da nešto dobije i Julia, ako ti nemaš ništa protiv.« Gabriel je protrljao oči. »Ne, nemam. Na što su mislili?« »Grace je imala dvije biserne niske. Jednu sam joj dao ja, ali jedna joj je od roditelja ili ju je sama kupila dok je bila studentica. Nisam siguran. Njih bi Rachel voljela dati Juliji.« »To je u redu.« »Dobro. Prije nego sto odeš, svakako porazgovaraj s Rachel o ostalim stvarima. Željet ćeš ih uzeti sa sobom.« Gabriel je kimnuo s nelagodom i usredotočio pozornost na cigaru. »Grace te je voljela. Nije vjerovala u mezimce, znaš. Ali ti si bio... poseban. Vjerovala je da te sam Bog donio k njoj. Samo je željela da budeš sretan.« Gabriel je kimnuo. »Znam to.« »Zapravo, željela je da nađeš djevojku i da se smiriš, da imaš djecu i da tada budeš sretan.« Richard se nasmiješio. »To se neće dogoditi, Richarde.« »To nikad ne znaš.« Prisno je pružio ruku i blago stisnuo sina za podlakticu. »Grace nikad nije odustajala. Nemoj ni ti. Ako išta znam o Grace, to je da te i dalje voli i da bez sumnje pali svijeće i moli se za tebe, čak i sada. Samo što je sada malo bliže izvoru.« Na trenutak su im se sreli pogledi. Na trenutak, i safirno i sivo bijaše mokro od suza. Moli se za mene, Grace. Kako ću uopće živjeti bez tebe? pomislio je Richard. Dva su muškarca otpuhivala kolutove dima preko trijema i šutke uživali u viskiju i u svojim uspomenama. Ali više nisu rekli ništa. Kad su napokon svi odlučili poći u krevet, gotovo dvoje po dvoje popeli su se stubama na kat, kao povorka životinja na Noinu Arku. Gabriel je blago zadržao Juliju pa su tako ostali posljednji. Kad su se svi pozatvarali u svoje sobe, zastao je kraj njezine spavaće sobe i zagledao se u nju s pomalo gladnim izrazom na licu. Julia je osjetila nervozu i kao opčinjena zagledala se u svoja stopala. Pružio je ruku, otkopčao joj jedno dugme na bluzi i prešao rukom niz vrat. »Oprosti za ovo.« Dotaknuo je masnicu koju je bio ostavio. Julia je i dalje gledala u pod. »Julianne, pogledaj me.« Podignuo joj je bradu jednim prstom i zagledao se u njezine uznemirene oči. »Nisam te želio označiti. Znam da ne pripadaš meni, ali da si moja, našao bih bolji način da to pokažem cijelom svijetu, a ne bih ti na toj divnoj koži ostavljao crven ili ljubičast trag.« Oči su joj se zasuzile. Naravno da je bila njegova. Njegova je otkako ju je uzeo za ruku i poveo sa sobom u šumu. »Čekaj tren.« Otišao je u svoju sobu i vratio se s poznatim joj džemperom od kašmira zelene boje. »Ovo je za tebe.« Pružio joj ga je.

248


Prihvatila je džemper, ali ga je zbunjeno pogledala. »Brinuo sam se da ti noćas neće biti dovoljno toplo. Mislio sam da bi mogla obući džemper za šumu.« »Hvala ti. Ali zar neće tebi trebati?« Nasmiješio joj se znalački. »Imam druge. A drago mi je misliti da je nešto moje tako blizu tebi. Da je po mome, nosila bi ga cijeli vikend.« Uspravio se u ramenima i prišao joj korak bliže. »Možda je to ljudskiji način da te označim.« Gabrielove su oči sjale pod slabim svjetlom u hodniku. Prišao joj je još jedan korak bliže kao da je želi privući u zagrljaj, ali je u tom trenutku Scott teturajući izišao iz svoje sobe, bez košulje i samo u boksericama. Na boksericama je imao smajliće. Čim ga je vidio i prije nego što je uspio išta reći, Gabriel je podigao ruku. »Laku noć, Julia«, rekao je kruto i rukovao se s njom. Scott je glasno frknuo i počešao se po guzici, pa otišao u kupaonicu. Čim su se vrata kupaonice zatvorila, Gabriel je povukao Juliju u naručje i snažno joj poljubio usne. »Doći ću po tebe za sat. Toplo se obuci i uzmi udobne cipele.« S uzdahom je bacio pogled na njezine čizmice s visokim petama. Bilo mu je bolno što moraju reći adieu, ali je znao da je to nužno. »Laku noć, moj...« Naglo se zaustavio, pa nestao u svoju sobu, a Juliju ostavio samu. Zanimalo ju je što joj to nije rekao. Pitala se treba li mu reći da je njegova. Julia je ušla u svoju sobu, presvukla se u topliju odjeću i sva umotala u Gabrielov miris i njegov lijepi džemper od kašmira koji ju je obavio kao ljubavnikov zagrljaj.

249


26

K

ad je kuća bila ovijena u tamu i kad se činilo da svi čvrsto spavaju, Gabriel i Julia stajali su u kuhinji i gledali jedno drugo.

»Nisam siguran da si se obukla dovoljno toplo. Svježe je vani.« Pokazao joj je na kaput. »Nije hladno kao u Torontu«, nasmijala se. »Neću te dugo držati vani. Vidi što sam našao.« Gabriel je podigao dugačak, širok šal s gustim crnim i bijelim prugama. Omotao joj ga je oko vrata i stručno ga svezao sprijeda. »To je s mog starog koledža na Oxfordu.« Julia se osmjehnula. »Sviđa mi se.« »Pristaje ti. Našao sam još nešto.« Gabriel je podigao deku koja joj je izgledala čudno poznato. Pružila je ruku i opipala rub. »To je ona ista?« »Mislim da jest. Ali jako je hladno pa sam ponio još dvije.« Uzeo ju je za ruku i poveo van na trijem. Sada u mraku bilo je hladnije i nekako im se činilo kao da je vrijeme stalo otkako je Gabriel bio uzeo Juliju za ruku i poveo je u šumu. Duboko je uzdahnula od tog sjećanja dok su išli preko stražnjeg dvorišta u mrak crn kao tinta i osjetila je kako joj srce tuče u grudima. Gabriel joj je stisnuo ruku. »Što je?« »Ništa.« »Nervozna si, osjećam. Reci nešto.« Pustio joj je ruku i zagrlio je oko struka, pa je privukao bliže k sebi. Zauzvrat je i ona njega obgrlila oko struka. »Kad sam zadnji put bila u ovoj šumi, izgubila sam se. Moraš mi obećati da me nećeš ostaviti samu.« »Julianne, neću te ostaviti. Ne shvaćaš koliko mi značiš. Ne mogu ni zamisliti što bi bilo od mene da te izgubim.« Gabrielov se glas promijenio, postao je tih i napet. Ta ju je njegova izjava iznenadila. »Ako se iz nekih razloga razdvojimo, želim da me čekaš. Naći ću te, to ti obećavam.« Gabriel je iz džepa izvadio bateriju i načas je upalio i osvijetlio dobro utaban put pred njima koji se gubio među stablima. Šuma je u noći bila sablasna - mješavina bujne crnogorice i golih stabala koja su čekala proljeće. Julia se čvršće uhvatila Gabrielu oko struka jer ju je bilo strah da bi se mogla spotaknuti o kakav korijen ili takvo što i opružiti se na tlo. Kad su stigli na rub voćnjaka, stao je. Djelovao je manji nego što ga se Julia sjećala. Travnati prostor izgledao je jednako, a i stijene i jabuke bile su iste, ali ne onako velike i izrazite kao što su joj ostale u sjećanju. I tužnije, kao da je sve zaboravljeno. Gabriel ju je poveo do mjesta koje je prije toliko godina bilo njihovo i revno im prostro deku na tlo. »Tko je kupio Richardovu kuću?« pitala je. »Zašto pitaš?« »Samo me zanima tko je kupio kuću. Reci da nije gospoda Roberts. Uvijek ju je željela.« Gabriel ju je povukao da sjedne kraj njega na zemlju i oboje ih ogrnuo dekama. Skupila se uz njega, a on ju je zagrlio. »Ja sam je kupio.« »Zbilja? Zašto?« »Nisam htio dati da gospoda Robinson živi u njoj i posiječe stabla.« »Znači, kupio si kuću i voćnjak?«

250


»Nisam mogao podnijeti pomisao da ih netko drugi posjeduje i možda uništi. Da više nikad neću moći doći ovdje.« »Pa što ćeš sada?« Slegnuo je ramenima. »Moj će je agent za nekretnine iznajmiti. Volio bih da mi bude kuća za ljetovanje. Ne znam. Jednostavno nisam mogao dopustiti da je Richard proda nekome drugom.« »To je vrlo velikodušno od tebe.« »Novac ne znači ništa. Ja se njemu nikad neću moći odužiti.« Julia ga je poljubila u obraz. Osmjehnuo joj se. »Je li ti ugodno?« »Jest.« »Je li ti dovoljno toplo?« Zahihotala se. »Kad ti zračiš toplinu, onda jest.« »Predaleko si mi.« Julia je čak i na mjesečini vidjela kako su mu se oči zatamnile. Brzo se namjestila bliže k njemu i blago zadrhtala kad ju je posjeo postrance sebi u krilo. »To je bolje«, šapnuo je i malčice joj zadigao kaput da joj može dirati golu kožu na donjem dijelu leđa. »Mogu li te nešto pitati?« Julia ga je zamišljeno pogledala. »Naravno.« »Zašto ne nosiš prezime Clark?« Uzdahnuo je. »Emerson je bilo mamino prezime. Mislio sam da bih je se, ako ga promijenim, odrekao. I nisam Clark. Zapravo ne.« Nekoliko je trenutaka vladala tišina, a svako se od njih nosilo s uspomenama i stvarnošću. Gabriel ju je neprekidno gladio po leđima, a ona se privila uz njega. Nije se činilo da žuri nastaviti razgovor pa je Julia odlučila početi prva. »Zaljubila sam se u tebe u trenutku kad sam te vidjela na slici. Toliko sam se iznenadila što si me uopće i primijetio one večeri kad smo se upoznali... da si uopće htio da pođem s tobom.« Okrznuo ju je malčice usnama da ohladi plamenove koji su plamsali ispod površine. »Ukazala si mi se u tmini. Jednom si me pitala zašto nisam te noći spavao s tobom. Sada mi je jasno - pio sam tvoje božanstvo i to je zadovoljilo moje čežnje.« Juliji je od toga bilo neugodno i morala je skrenuti pogled, ali ranjiv izraz u Gabrielovim očima nije joj to dao i zadržao je na mjestu dok su mu oči istraživale dubine dva tamna tajnovita jezera. »Ne sjećam se svega, ali se sjećam da sam razmišljala o tome koliko si lijepa. Tvoja kosa, lice, usta. Soneti bi se mogli napisati o tvojim ustima, Julianne. Ginem za time da ih ljubim od prvog časa kad sam te vidio.« Julia se grudima pritisnula o njegova prsa, objema ga rukama uhvatila za vrat i privukla ga k sebi da ga poljubi. Ljubila ga je polako, ali s osjećajem, zubima mu grickala donju usnu, jezikom istraživala usta. Stavio joj je velike dlanove na leđa, gotovo je podigao. Uzvratila mu je tako da je premjestila noge i pomaknula se da ga objaše. Zastenjao joj je u usta, već ionako iznenadan i snažan dodir sada je bio još jači. Rukama joj je počeo trljati put, klizio joj uz rub naramenice čipkastog grudnjaka, pa oko struka uz rub traperica, draškao je i pratio granice njezine puti. Bila je glatka, tako meka. Želio je da je može vidjeti na mjesečini. Želio je da je može vidjeti svu. Kad je osjetio da drhti, odvojio se od njezinih usta. »Ljubavi, jesi li dobro?« Začudila ju je ta neuobičajena riječ, a onda joj se preko lica polagano razlio smiješak. »I više nego dobro. Ja...« Zastala je i zatresla glavom. »Što je?« »Vrlo si... intenzivan.« Gabriel je bez razmišljanja zabacio glavu i nasmijao se. Prsa su mu se tresla od radosti, a zamalo se nasmijala i Julia. Samo da nije mislila da se smije njoj. Palcem joj je izvukao usnu da je ne grize. »Ako misliš da su moje radnje intenzivne, onda je dobro da ne znaš što mislim u ovom trenutku.«

251


Pomaknuo se pod njom i ako već prije nije primijetila, primijetila je sada. Na mjestu gdje su se njihova dva tijela pritisnula jedno uz drugo bila je čvrstina i vrelina, najava nečega tajnovitog i zadovoljavajućeg. Pocrvenjela je zbog toga kako je njegovo tijelo odgovaralo na njezino, ali nije prekidala kontakt očima. »Reci mi.« »Želim s tobom voditi ljubav zato što mi je stalo do tebe. Želim se svojim tijelom diviti tvom nagom tijelu i saznati sve njegove tajne. Želim ti ugađati, ne na jedan tren nego satima, čak danima. Želim gledati kako izvijaš leđa u zanosu i gledati ti u oči kad doživljavaš vrhunac.« Uzdahnuo je i zadrhtao, a pogled mu je bio vreo, ali odlučan. »Ali ne ovdje. Prehladno je i to ti je prvi put, a i prvo moramo razgovarati o nekim stvarima.« Nježno joj je poljubio čelo, a brinuo se hoće li te njegove riječi protumačiti kao odbijanje. »Želim da se osjećaš sigurno i ugodno. Želim obožavati svaki dio tebe. A za to treba vremena. I... ah... to će zahtijevati mnogo više udobnosti nego što je pruža ovo polje.« Osmjehnuo joj se zavodnički i podigao prema njoj obrvu. »Naravno, ono što ja želim nema nikakve važnosti. Važno je što ti želiš.« »Mislim da su moji osjećaji prilično očiti.« »Jesu li?« Glas mu je zvučao nesigurno. Nagnula se da ga poljubi, ali mu je umjesto usne poljubila bradu. »Ne bih bila ovdje s tobom na hladnoći da ne želim.« »Svejedno je to lijepo čuti.« »Gabriele Emersone, želim te«, prodahtala je. »Zapravo, ja...« Grubo se ugrizla za donju usnu da ne izgovori prostu riječ. »Samo reci«, šapnuo je. »Bit će u redu. Reci što osjećaš.« »Ja... želim da mi budeš prvi. Tvoja sam, Gabriele. Ako me želiš.« »Ništa drugo i ne želim.« Ovaj put joj je zahvatio usta. Poljubac mu je bio pun obećanja i odluke. Od napetosti se Juliji u nutrini razbuktao oganj koji je palacao i komešao se od žudnje. Gabriel ju je želio. To je uvijek bilo tu u njegovim poljupcima, ali granica između gladi i ljubavi lako se mogla i krivo iščitati. Nju briga za tu granicu više nije zanimala, postojalo je samo njegovo tijelo koje se pritiskalo uz njezino, njihova spojena usta i ruke kojima su nježno istraživali jedno drugo. U njihovu voćnjaku, koji je bio Raj, bio je samo par skorih ljubavnika i nitko i ništa više, Kako se strast njihovih poljubaca pojačala, Gabriel se polako spustio na deku i povukao je sa sobom, dok se on nije našao leđima na tlu, a ona na njemu. Njezina prsa bila su priljubljena uz njegova, a između njihovih se kukova odvijalo divno trenje. Pomicala se na njemu, bez srama u njega utiskivala svoje obline i mekoću. Nikada nije doživjela ništa takvo. Dao joj je da nastavi, ali samo na tren-dva. Oslobodio joj je usne i palčevima joj prešao preko ključnih kosti, nježno, tamo-amo, a pogled mu je bio buktinja. »Gorim za tebe, Julianne, ali to je više nego tjelesna glad. Ginem za tobom, cijelom.« Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. »Ne volim to, ali ima nekoliko stvari o kojima moramo razgovarati.« Julijin je uzdahnula kada i on. »Kao, na primjer?« »Kao, na primjer, moje putovanje u Italiju. Trebao sam to reći tebi prvoj.« Julia je spustila pogled na deku ispod njih. I Gabriel se uspravio u sjedeći položaj. »Julianne.« Pridigao joj je bradu jednim prstom. »Ne skrivaj ništa od mene. Reci mi što misliš.« Skupila je ruke. »Znam da nemam nikakvo pravo postavljati... zahtjeve, ali bolno mi je bilo kad sam saznala da je Richard znao za tvoje putovanje prije mene.« »Ti imaš sva prava postavljati zahtjeve. Pa ja sam tvoj dečko. Trebao sam tebi reći prvoj.« »Jesi li ti moj dečko?« šapnula je.

252


»I više od toga. Ja sam tvoj ljubavnik.« Gabrielove riječi i glas, dubok i senzualan, odaslali su joj drhtaj niz kralježnicu. »Makar medu nama nije bilo seksa?« »Ljubavnici su intimni jedni s drugima na mnogo raznih načina. Ali moraš znati da ja žudim svaku intimnost s tobom. Pojam dečko nije podesan. I žao mi je što sam te povrijedio. Pitanje mog putovanja u Italiju nadošlo je kad smo Richard i ja razgovarali o kući jer to utječe na planove. Poziv od Uffizija primio sam prije nekoliko mjeseci, mnogo prije nego što si ti uopće došla u Toronto. Htio sam ti to reći, ali sam to ostavljao po strani dok ne budemo malo... ležerniji jedno prema drugome.« Pogledala ga je sa zanimanjem. »Želio sam da ti moj dar za Božić bude putovanje u Firencu. Naravno da ne želim ići sam. Pomisao da te ostavim ovdje, da budem odvojen od tebe...« Glas mu je promuknuo. »Bilo me strah kako ćeš odbiti, i kako ćeš misliti da je to samo prazno zavođenje.« Namrštila se na njega. »Zbilja želiš da idem s tobom?« »Najradije ne bih išao ako ne ideš sa mnom.« Široko se osmjehnula i poljubila ga. »Onda ti hvala na pozivu. Prihvaćam.« Gabriel se osmjehnuo s olakšanjem i uronio licem u njezinu kosu. »Poslije onoga što je bilo u vezi s odjećom, bio sam uvjeren da ćeš reći ne. Ako želiš, rezervirat ću nam odvojene apartmane. A tebi ću rezervirati otvorenu kartu pa će moći otići kad god poželiš...« »Gabriele, rekla sam da. Cijelim srcem. Ne mogu zamisliti nikoga drugog s kim bih uopće išla u Firencu i molim te, pusti da ostanem s tobom.« Stidljivo ga je gledala. »Semestar će biti gotov. Nećemo više kršiti nikakva pravila ako budemo... ako me odlučiš odvesti u svoj krevet i učiniš me....« Zaustavio ju je vrelim poljupcem. »Jesi li sigurna? Jesi li sigurna da želiš da ti ja budem prvi?« Ozbiljno ga je gledala. »Uvijek si bio ti, Gabriele. Nikad nisam željela nikoga drugog. Ti si muškarac kojeg sam čekala.« Potaknula je lagan poljubac koji je začas eskalirao. U času je već ležala na njemu, a tijela su im zajedno gorjela. Bila je toliko blizu njemu, onome, svemu. I nikad nije željela biti bliže, čak ni kad su plesali tango u muzeju. Odmaknuo se, sav uzdahtao i spustio joj se usnama niz vrat. Nježno je izbjegavao mjesto na koje joj je bio ostavio ljubavni znak, pa je poljubio u kosu. Julia je zaječala i stala mu prstima mrsiti kosu. »Previše je opasno, ljubavi. Ne mogu te ljubiti kako bih želio jer ne bih bio u stanju zaustaviti se.« Usprkos svom opiranju, rukama joj je primamljivo prelazio gore-dolje po oblinama stražnjice, pa preko proširenja njezinih bedara, draškao je, tiskao se uz nju. Julia ga je ponovno pokušala poljubiti, ali ju je rukom uhvatio za lice i nježno je pomilovao. »Ako pretjeramo s ovim, uzet ću te na licu mjesta«, šapnuo je. »Ali ti zaslužuješ bolje, a to ću ti i dati.« Naslonila mu se na ruku. »S obzirom na tvoju odluku, ima još nekoliko stvari o kojima bismo trebali razgovarati.« Gabrielov glas više nije bio razigran i izazovan. Pročistio je grlo i nekoliko puta namjerno duboko udahnuo. Ako pristaneš poći sa mnom i odlučiš uzimati tablete ili ih već uzimaš, meni je to u redu. Ali ti moram reći da je kontracepcija nepotrebna.« »Ne razumijem.« »Julianne, ja ne mogu imati djecu.« Zatreptala je. »Jesu li djeca nešto što si oduvijek željela? Možda sam o tome trebao ranije.« Promeškoljio se od nelagode.

253


Zastala je dok joj je njegovo otkrivenje počelo ulaziti u svijest. »Ne dolazim iz baš sretne obitelji. Bilo je trenutaka kad sam mislila da bi bilo lijepo imati muža i dijete. Ali nikad nisam zaista razmišljala o tome da bi takvo što bilo za mene.« »Zašto?« Slegnula je ramenima i odvratila pogled. »Mislila sam da nikad neću naći nekoga tko će me voljeti. Zapravo nisam baš seksi. Stidljiva sam. I slaba.« »Joj, Julia.« Zagrlio ju je i poljubio u oba obraza. »Griješiš. Ti si nevjerojatno seksi. I daleko od toga da si slaba.« Nekoliko je trenutaka prelazila prstom po suvratku njegove kožne jakne. »Žao mi je čuti da ne možeš imati djecu. Mnogi parovi imaju problema sa začećem.« Gabriel se ukočio. »Njihova je situacija potpuno drukčija.« »Kako to?« »Njihova je neplodnost prirodna.« Julia je primijetila da su se Gabrielu oči skupile, a on ju je gledao zabrinutim pogledom. Podigla je ruku i dodirnula mu obraz. »Jesi li bio razočaran kad si to otkrio?« »Uhvatio ju je za zglob i maknuo joj ruku sa svog lica. »Laknulo mi je, Julianne. I nisam otkrio.« »Kako onda...« »Sam sam odlučio da se steriliziram kad izađem s liječenja.« Teško je progutala. »Joj, Gabriele, pa zašto?« »Zato što se netko poput mene ne bi smio razmnožavati. Pričao sam ti o svom ocu. Rekao sam ti kako je bilo kad sam uzimao droge. Mislio sam da bi bilo neodgovorno ostaviti mogućnost bilo kojoj vrsti očinstva. Zato sam se sam pobrinuo za to i neću se predomisliti. Odlučio sam da poslije mene ne bude djece. Nikad.« Okrenuo je svoj prodorni pogled prema njoj. »Nisam, pak, računao na tebe. I sada se gotovo kajem zbog te odluke. Ali zapravo, Julianne, bolje je ovako. Vjeruj mi.« Tijelo mu se odjednom napelo kao da se sprema na juriš. »Sada ćeš možda zaključiti da bi ti možda bilo najbolje da sa mnom nemaš ništa.« »Gabriele, molim te. Samo... treba mi koji trenutak.« Julia se pomaknula da sjedne kraj njega, a za to je vrijeme pokušala obraditi informacije koje joj je netom kazao. Gabriel je slijedio njezin primjer, pa povukao jednu deku tako da je sada bila potpuno umotana. Shvatila je da joj je dao samo polovično priznanje, da je prava tajna bio događaj ili događaji koji su ga doveli u taj očaj. Ti događaji morali su biti i više nego puko odrastanje i uzimanje droga. Kakve to veze ima? Postoji li neka tajna koju bi joj mogao reći, a koja bi mogla ubiti njezinu ljubav prema njemu. Sjedio je miran kao kip pod slapom mjesečine i čekao njezin odgovor. Ti su mu trenuci izgledali kao vječnost. Volim ga. Ništa ne može ubiti moju ljubav, ma sto on rekao. Ništa. »Žao mi je, Gabriele.« Prebacila mu je ruke oko vrata. »Ali ja te i dalje želim. Shvaćam da će možda doći trenutak kad ćemo se vratiti na ovaj razgovor, ali dotad ću prihvatiti ovo što si sada rekao.« Isprva je ustuknuo zbog njezine reakcije. Onda ga je savladalo njezino nježno prihvaćanje. Zbog toga mu je bilo teško naći prave riječi. »Julia, moram ti reći tko sam ja. Što sam ja.« Odjednom je postao uporan. »Saslušat ću sve što moraš reći, ali te i dalje želim. Uvijek si to bio ti, Gabriele.« Uzeo joj je lice u dlanove i poljubio je nježno, kao da njegova duša preklinje da se spoji s njezinom. »Uvijek si bila ti, Julianne. Samo ti.«

254


Držao ju je i udisao njezinu utjehu. I onda odjednom... mogao je vidjeti budućnost. Stekao je nadu. Možda je imao vjeru, samo možda, da će ga, kad sazna sve, pogledati tim velikim, smeđim očima i reći da ga još uvijek voli. Voliš je. Opet je glas došao niotkuda, samo što ga je Gabriel sada prepoznao. I tiho je šapnuo svoju zahvalnost. »Ljubavi, djeluješ mi kao da si daleko od mene.« Julia se nasmiješila što je i sama upotrijebila tu njegovu novu riječ. Nježno ju je poljubio. »Upravo sam tu gdje želim biti. Možda noćas nije pravi trenutak da dijelimo sve naše tajne. Ali, ne mogu s tobom u Italiju, a da ti ne kažem sve. I želio bih da i ti kažeš sve meni.« Ozbiljno ju je pogledao u oči. »Ne mogu te moliti da ogoliš svoje tijelo, a da te ne zamolim da ogoliš i dušu. I ja ću to napraviti za tebe. Nadam se da razumiješ.« Očima je nastojao izraziti svoje osjećaje, pokazati joj kako misli samo na nju kad dodaje takav preduvjet. Polako je kimnula u znak da se slaže. Pritisnuo je svoje usne na njezine, a Julia je uzdahnula, pa mu spustila glavu na prsa i slušala nepomućen, zadovoljan ritam njegova srca. Vrijeme je prolazilo ili stajalo na mjestu. Dvoje gotovo ljubavnika splelo se u tami te noći u studenom, a zvijezde i mjesečina jedina im bijahu rasvjeta.

Ujutro se Julia probudila rano i otišla kroz hodnik otuširati se. Obukla se i spakirala kovčeg pa u osam pokucala Gabrielu na vrata. Ali nije bilo odgovora. Prislonila je uho na vrata i poslušala. Nije bilo znakova kretanja. Ni šuma. Povukla je torbu s kotačićima niz hodnik pa je spustila niz stube. Kad je skrenula prema dnevnom boravku, ugledala je Richarda i Rachel koji su sjedili na sofi. Rachel je plakala, a otac ju je pokušavao smiriti. Juliji slučajno ispadne torbica i oboje se smjesta okrenuše prema njoj. Neizmjerno im se ispričavala. »Sve je u redu, Julia«, pozdravila ju je Rachel. »Kako si spavala?« »Dobro, hvala. Rachel, jesi li dobro?« Njezina je prijateljica otrla oči. »Dobro sam.« »Popričajte vas dvije malo dok ja ne napravim doručak. Julia, Rachel voli palačinke s borovnicama. A ti?« Ustao je i pokazao prema kuhinji. »Hvala, ali me tata zamolio da u devet zajedno doručkujemo kod Kinfolksa.« »Ja ću te odvesti. Samo mi daj da prvo pripremim nekoliko palačinki.« Richard je otišao, a Julia je sjela kraj Rachel na kauč i zagrlila prijateljicu oko ramena. »Što se dogodilo?« »Posvađala sam se s Aaronom. Bio je jutros loše raspoložen, pa sam ga pitala što mu je. Počeo je govoriti o vjenčanju i pitao me hoću li ikada odrediti datum. Rekla sam mu da želim pričekati, a on je rekao da želi znati koliko dugo.« Uzrujano je digla ruke. »Rekla sam mu isto što i prije - ne znam. Onda je pitao želim li raskinuti zaruke!« Julia je duboko uzdahnula od iznenađenja. »Nikad se ne svađamo. Ali bio je toliko uzrujan da me nije mogao ni pogledati. A onda je, usred razgovora, samo otišao na prednja ulazna vrata, sjeo u auto i odvezao se. Nemam pojma kamo je otišao i hoće li se uopće vratiti«, jecala je Rachel. Julia je čvrsto zagrlila svoju prijateljicu. »Naravno da će se vratiti. Sigurna sam da se uzrujao zato što se posvađao s tobom, pa se otišao malo provozati i ohladiti.« »Tata nas je čuo kako se svađamo. Zato je, naravno, htio znati zašto odlažem vjenčanje.« Obrisala je lice rukama. »Rekao je da je Aaron u pravu i da ne mogu samo tako zaustaviti život.

255


Rekao je da bi se mama rastužila kad bi znala da odlažem vjenčanje zbog nje.« Rachel ino se lice naboralo, a u oči su joj navrle nove suze. »Tvoj je tata u pravu... oboje zaslužujete sreću. Aaron te silno voli. Samo želi da se vjenčate. Brine se da ćeš se predomisliti.« »Ne predomišljam se. Volim ga oduvijek i zauvijek.« »Pa onda mu to reci. Poveo te na onaj otok da se ponovno zbližite nakon sprovoda. U svemu je bio strpljiv. Sigurna sam da ga nije briga kad će biti vjenčanje nego samo želi da dogovorite datum.« Rachel je tužno šmrcnula. »Nisam ni znala koliko je zbog toga uznemiren.« »Možda je najbolje da prvo malo doručkuješ pa ga nazovi. Do tada će se sigurno smiriti, a onda otiđite nekamo gdje ćete moći razgovarati. Ne možeš sređivati svoje stvari dok je oko tebe toliko ljudi.« Rachel se stresla. »Hvala Bogu da Scott nije naletio. Držao bi moju stranu i još više razbjesnio Aarona.« U tom su se trenutku otvorila ulazna vrata i u prostoriju je kročio visok, smeđokos muškarac, sav znojan od trčanja. Kosa mu je bila zamršena i vlažna, a na sebi je imao crnu Nike opremu za džoging. Kad je prišao dvjema ženama, iz ušiju je izvadio slušalice, pa pritisnuo gumb na svom iPhoneu. Pogledao je Rachel i Juliju i namrštio se. »Što je bilo?« »Aaron i ja smo se posvađali.« Rachel su opet niz obraze potekle suze što je Gabriela odmah pogodilo. Prišao joj je, privukao je u zagrljaj i poljubio u tjeme. »Žao mi je Rach. Gdje je on?« »Otišao.« Jedva primjetno kimnuo je glavom jer mu to nije bilo drago čuti. Bilo mu je bolno vidjeti sestru kako plače. Nije stigao pitati za pojedinosti jer je Richard došao iz kuhinje i objavio da je doručak spreman. »E, Julia, daj mi nekoliko minuta. Ja ću te odvesti do Kinfolksa.« Gabriel je pustio Rachel. »O čemu se radi?« »Julia se mora naći s tatom u devet.« Gabriel je pogledao na sat. »Još nije ni pola devet.« »U redu je. Mogu popiti kavu u restoranu dok ga čekam.« Julia je izbjegavala Gabrielov pogled. Nije željela biti smetnja. »Samo da se otuširam pa ću te ja odvesti. Ionako moram svratiti do svog agenta za nekretnine.« Julia je kimnula pa su sve troje otišli u kuhinju dok je Gabriel odjurio uz stube. Dok su jeli palačinke od borovnice, Rachel je izvukla nešto iz torbice i stavila Juliji oko vrata. Julia je iznenađeno dotaknula nisku bisera. »Što je to?« »Bili su mamini. Svi želimo da i ti imaš nešto njezino.« »Ne mogu, Rachel. Ti ih moraš nositi.« »Imam ja druge stvari«, rekla je i osmjehnula se. »A Scott?« Rachel se nasmijala. »Scott je rekao da nisu njegov stil.« »Svi želimo da ih uzmeš.« Richard ju je ljubazno pogledao. »Jeste li sigurni?« »Pa naravno da jesmo!« Rachel je zagrlila svoju prijateljicu i bilo joj je drago što joj je mogla uzvratiti za njezinu dobrotu na neki opipljiv način. Julia je bila zapanjena, ali je zbog Richarda pobijedila suze. »Hvala vam. Hvala vam oboma.« Očinski ju je poljubio u tjeme. »Grace bi bila sretna da te vidi kako nosiš nešto njezino.« »Moram zahvaliti i Scottu.«

256


Rachel je zakolutala očima i obuzdala šmrcaj. »Neće ti on ustati prije podneva.« Aaron i ja smo noćas morali uključiti stereo da blokiramo njegovo hrkanje. Čuli smo ga kroz zidove. Pogledala je oca na čijem se licu vidjelo svojevrsno neodobravanje. »Oprosti, tata, ali istina je. U svakom slučaju, Julia, sutra navečer dovedi svog tatu pa ćeš tada moći zahvaliti Scottu.« Julia je kimnula, zamišljeno se prstima poigrala s biserima i divila se njihovu glatku, oblu obliku.

Gabriel i Julia nisu mnogo razgovarali dok su se vozili prema restoranu. Gotovo sve riječi koje je trebalo izreći bile su već izrečene. Držali su se u autu za ruke kao tinejdžeri. Julia se ozarila kad joj je Gabriel dao svoj šal s koledža Magdalen i rekao da želi da ga zadrži. Kad su stigli do restorana, Tomova kamiona nije bilo na vidiku. »Mislim da imamo sreće«, rekla je Julia s olakšanjem. »Jednom ćemo mu morati reći. Ja ću mu reći ako želiš.« Julia se okrenula da vidi je li ozbiljan. Bio je. »Rekao mi je da te se klonim. Misli da si kriminalac.« »Onda trebaš meni dati da razgovaram s njim. Ti si u svom životu podnijela i previše zlostavljanja i grdnje.« »Gabriele, otac me nikad nije grdio. Nije on loš čovjek. Samo je... dobio pogrešne informacije.« Gabriel je protrljao oči, ali ništa nije rekao. »Ništa neću govoriti dok se ne vratimo u Toronto i dok ne završi semestar. Ali sada bih trebao poći. Svaki čas može stići.« Gabriel ju je blago poljubio pa pomilovao nadlanicom po obrazu. »Nazovi me poslije.« »Hoću.« Poljubila ga je i izišla iz džipa. Izvadio je njezinu prtljagu sa stražnjeg sjedala i stavio joj je pred noge, pa joj šapnuo na uho: »Već maštam o našem prvom putu.« Julia je pocrvenjela i promrmljala: »I ja.« Tom Mitchell bio je čovjek od malo riječi. Izgledom je bio sasvim prosječan - srednjeg stasa i građe, srednje smeđe boje kose i smećkaste boje očiju. Usprkos svom neuspjehu u ulozi oca i tko zna kojim promašajima u braku, bio je predani volonter i vrlo aktivan član u životu svoje općine. Zapravo, uživao je popriličan ugled među sugrađanima Selinsgrovea i njegovo se mišljenje često tražilo kad je u pitanju bio bilo kakav problem u općini. Zahvaljujući Tomu, on i Julia proveli su jedan vrlo ugodan dan. Uobičajeni gosti u restoranu Kinfolks pozdravili su je veselo, a on je iskoristio priliku da se pohvali kako joj dobro ide na poslijediplomskom studiju i kako šalje molbu da je prime na doktorat na Harvard. Malo ju je provozao po gradu da joj pokaže nekoliko novih građevinskih projekata i istaknuo kako je Selinsgrove narastao u tako kratkom vremenu koliko je nije bilo tu. Odveo ju je i u vatrogasni dom, gdje je u tijeku bio tečaj pružanja prve pomoći, kako bi joj njegovi kolege mogli kazati koliko im često njezin stari priča o njoj. Poslije su otišli kupiti namirnice jer iz raznih razloga Tom u kući nije držao mnogo hrane. To poslijepodne preskočili su sve utakmice američkog nogometa kako bi zajedno pogledali neki stari film. Da, bila je to redateljeva inačica Blade Runnera, a to je bio film koji su oboje željeli pogledati pa su u tome uživali. Kad je film završio, Julia mu je dodala pivo i tako ga potaknula da pogleda utakmicu, a ona je otišla pripremiti za večeru pile na kijevski način. Kad je napokon bila sama, poslala je Gabrielu kratku poruku: G. upravo tati radim piletinu na kijevski po Graceinu receptu i tortu od limuna. On gleda utakmicu. Nadam se da se dobro provodiš. Nazvat ću te oko pola sedam.

257


Tvoja Julia. XO Nakon nekoliko minuta, dok je Julia punila dviju zdjele piletinom na kijevski, jednu za tu večer, a jednu za Toma da je stavi u zamrzivač, zacvrkutao joj je mobitel dajući joj do znanja kako je stigla nova poruka. Julia moja, nedostaješ mi. I mi ovdje gledamo nogomet. RIA su se poljubili, pomirili i odredili datum. Richard stvara čuda, mislim, ili si to napravila ti? Ne znaš koliko mi znači kad kažeš da si moja. Jedva čekam tvoj poziv. Gabriel. XO Julia je doslovce lebdjela po kuhinji, lebdjela od Gabrielovih riječi, od misli na prethodnu noć. Ispunio joj se san. Nakon tolikih godina sanjanja. Gabriel će biti njezin prvi. Sve suze, muke i poniženja sa Simonom sada su zaboravljena. Čekala je čovjeka kojeg je voljela i sada će imati onaj prvi put koji je uvijek željela. I to u Firenci, baš tamo od svih mjesta. Imala je na čemu biti zahvalna, uključujući i nisku od bisera oko vrata. Bila je prilično sigurna da je Grace imala prste u svemu i tiho joj je iskazala zahvalnost. Kad je završila pripreme, Julia je stavila jednu zdjelu piletine na kijevski u pećnicu, a drugu odnijela u podrum. Kad je otvorila zamrzivač, iznenadila se jer je vidjela mnoštvo polupripremljenih jela koja su bila poslagana u kutije ili umotana u foliju, a na mnogima je bila jednostavna cedulja s potpisom: S ljubavlju, Deb. Pozlilo joj je kad je to ugledala. Deb Lundy bila je fina gospoda i očito je dobro pazila Toma. Ali njezina kći Natalie bila je druga priča i Julia nije mogla ni zamisliti koliko bi se uznemirila kad bi Deb i Tom odlučili živjeti zajedno ili se, sačuvaj Bože, vjenčati. Bilo bi to užas na više razina. Julia je gurnula sve misli o Natalie i Deb ustranu i svu pozornost posvetila pripremanju očevog najdražeg deserta - torte od limuna. Tata je najviše volio upravo tu tortu iz Kinfolksa, ali to je nije spriječilo da napravi svoju. Upravo je stavljala kolač u pećnicu, kadli je zazvonio telefon. Tom se javio, tren poslije začulo se kako glasno psuje. Nakon nekoliko kratkih rečenica koje su se očito odnosile na posao, tresnuo je slušalicu na ležište i odjurio na kat. Vratio se presvučen u uniformu. »Jules, moram ići.« »Što se dogodilo?« »Požar u kuglani. Dečki su već tamo i misle da je podmetnut.« »U Best Bowlu? Kako?« »To idem saznati. Ne znam kad ću se vratiti.« Već je bio zamalo na vratima, ali se zaustavio i pogrbio ramena. »Oprosti što ti upropaštavam večeru. A jedva sam je čekao. Vidimo se.« Julia je gledala oca kako izvozi kamion s kućnog prilaza pa odlazi dalje. Nije bilo sumnje da je Gabriel usred večere sa svojom obitelji pa je Julia odlučila ne slati mu SMS. Pričekat će do pola sedam i nazvati ga kako je planirala. Kad se oglasio mjerač vremena na pećnici, izvadila je kolač i udahnula sladak miris po limunu. Dok je čekala da se ohladi, umotala je piletinu na kijevski i stavila je u hladnjak. Izdržat će do sutra sebi će za večeru napraviti sendvič. Petnaestak minuta poslije čula je kako se prednja ulazna vrata otvaraju, pa zatvaraju. Žurno je pograbila pladanj s kolačem da ga posluži Tomu. »Kako to da si se vratio tako brzo? Kolač je gotov«, doviknula je u hodnik. »Drago mi je to čuti, Jules.« Na zvuk tog glasa Juliji je pladanj skliznuo iz ruke i tresnuo na linoleum.

258


27

U

kuhinju je ušao Simon, pa se prekriženih ruku naslonio na dovratak. Preneraženo se zagledala u to lijepo lice s modrim očima, uokvireno plavom kosom.

Julia je kriknula i pojurila prema vratima da pobjegne mimo njega. Munjevito je maknuo veliku ruku s dovratka i priljubio je uza se. Uhvatila se za njegovu ruku da ne padne prema natrag. »Molim te«, preklinjala ga je. »Pusti me.« »Je li ti to jedini način da me pozdraviš? Nakon toliko vremena?« Cerio se. Povukao je ruku i uspravio se sa svojih sto osamdeset centimetara. Julia se naježila i nervozno ogledala oko sebe. Simon ju je ugurao natrag u kuhinju i dalje joj prijeteći svojim tijelom srednjeg stasa. Kad ju je stjerao u kut, uhvatio ju je za zglobove i povukao je u snažan zagrljaj. »Simone, spusti me dolje.« Dahtala je i bacakala se. Još ju je jače stisnuo, a na licu mu se pojavio zao cerek od uha do uha. »Daj, Jules, opusti se.« »Imam dečka. Pusti me!« »Boli me znaš što za tvog dečka.« Prinio je njezino lice svome, a Julia se uplašila da je namjerava poljubiti. Ali nije. Stisnuo ju je uza se i dopustio svojim rukama da lutaju po njoj dok se smijao njezinoj nelagodi. Na koncu se odmaknuo. »Hej, još uvijek si hladna kao riba. Mislio sam će to novi frajer srediti.« Požudno je klizio pogledom po njoj. »Barem znam da ništa nisam propustio. Makar je uvredljivo da si njemu dala, a meni ne.« Julia se odmaknula od njega i pojurila prema vratima, pa ih otvorila i pokazala mu da izađe. »Samo otiđi. Ne želim razgovarati s tobom. I tata će mi doći za nekoliko minuta.« Simon ju je polako slijedio, kao vuk janje. »Ne laži meni. Znam da je maloprije otišao. Izgleda da je neka frka tamo u Best Bowlu. Netko je spalio zgradu do temelja. Neće ga biti satima.« Julia je nervozno zatreptala. »Otkud znaš?« »Čuo sam na radiju. A kako sam već bio u ovom kraju, činilo mi se da je to savršen trenutak da svratim i vidim te.« Trudila se izgledati smireno, a u glavi je vagala mogućnosti. Znala je da mu ne može pobjeći i nije željela riskirati da potrči pa da ga tim pokušajem još više razbjesni. A ako ostane unutra, barem ima mogućnost da se dokopa svog mobitela koji je ostao u kuhinji. Navukla je na lice lažan smiješak i potrudila se zvučati ljubazno. »Pa, lijepo od tebe što si svratio. Ali, oboje znamo da je sve gotovo. Ti si našao neku drugu, sretan si s njom. Pustimo prošlost za sobom, okej?« Trudila se da sakrije tjeskobu, što joj je prilično dobro išlo sve dok joj nije prišao i počeo joj objema rukama prolaziti kroz kosu, dizati pramenove k licu i mirisati ih. »Nisam bio sretan s njom. To nije imalo nikakve veze sa srećom - samo seks. Nije bila cura koju bih mogao dovesti roditeljima da je upoznaju. S druge strane, ti si barem pogodna za pokazivanje. Makar si me razočarala.« »Ne želim o tome razgovarati.« Gurnuo je vrata i zalupio ih treskom. »Nisam završio. I ne volim kad me se prekida.« Julia je oprezno koraknula unazad. »Oprosti, Simone.« »Prekinimo sranja. Ti znaš zašto sam tu. Želim slike.« »Rekla sam ti. Nemam ih.« »Ne vjerujem ti.« Stisnuo ju je rukom oko vrata i privukao k sebi držeći je za ogrlicu.

259


»Zbilja želiš sa mnom igrati tu igru? Vidio sam što ima Natalie. Znam da te slike postoje. Ako mi ih sada daš, ostat ćemo prijatelji. Ali ne izazivaj me. Nisam se vozio tri sata da mi podvaljuješ govna. Briga me koliko ogrlica od bisera imaš, ti si ništa!« Počeo joj je potezati ogrlicu i zatezati lančić između perli. Julia je digla ruke da ga zaustavi. »Molim te nemoj. To je bilo Graceino.« »Joj, to je bilo Graceino. Oprosti. Ja sam tjedno trošio na tebe više novca nego što ovo vrijedi.« Opet je potegnuo ogrlicu, prezrivo. Julia je progutala s mukom i osjetila da joj grlo drhti pod njegovim prstima. »Natalie laže. Ne znam kakvi su joj motivi, ali govorim ti da sam ostavila sve tvoje slike koje sam imala. Nemam ti razloga lagati. Molim te, Simone.« Simon se nasmijao. »Zbilja se divim tvojoj predstavi, ali to je samo... predstava. Znam da si se naljutila na mene zbog onoga što se dogodilo i da si nešto uzela da se osvetiš.« »Kad bi to bila istina, zašto ih onda već nisam iskoristila? Zašto ih nisam poslala u novine ili tražila novac od tebe? Zašto bi ih držala više od godine dana? To nema smisla!« Nabio ju je na sebe i prinio joj usta na uho. »Jules, nisi ti baš jako bistra. Nije mi teško povjerovati da imaš nešto, a da ne znaš što ćeš s tim. Ajmo malo gore na kat da nastavimo razgovor. Mogao bih malo potražiti slike, a ti bi se mogla potruditi da me malo oraspoložiš.« Uvukao joj je ušnu resicu u usta i blago je gricnuo. Julia je udahnula i izdahnula nekoliko puta i trudila se prikupiti svu hrabrost koju je još imala. Pogledala ga je u hladne, modre oči. »Ništa neću učiniti dok ne makneš ruke s mene. Zar ne možeš biti pristojan?« Simonu su se istog časa zatamnile oči pa ju je pustio. »Joj, bit ću ja prema tebi fin.« Potapšao ju je po licu. »Ali očekujem nešto zauzvrat. Ako odem odavde bez slika, onda neću otići bez nečega drugog. Zato razmisli o tome što možeš učiniti da mi vratiš osmijeh na lice.« Julia je osjetila nelagodu. »Stvari su se svakako promijenile, zar ne? Sad ću zbilja u tome uživati.« Privukao ju je k sebi pa pritisnuo otvorena, divlja usta na njezina.

Točno u pola sedam Gabriel se ispričao i ustao od stola pa otišao u dnevni boravak, spreman da preuzme Julijin poziv. Ali poziva nije bilo. Provjerio je govornu poštu. Nikakve poruke od Julije. Nikakva SMS-a od Julije. Čak ni e-maila. U deset do sedam nazvao je njezin broj. Zazvonilo je nekoliko puta pa prebacilo na govorne poruke. »Julianne? Jesi li tu? Nazovi me.« Prekinuo je poziv pa pretražio imenik na svom iPhoneu da nađe broj Tomova kućnog telefona. Zvonilo je i zvonilo. Onda se oglasila automatska sekretarica. Prekinuo je i nije ostavio poruku. Zašto se ne javlja na telefon? Gdje je? I gdje je Tom? Obuzela ga je užasna sumnja. Ne želeći trošiti ni sekunde, Gabriel se sjurio na ulazna vrata. Nikome nije rekao ništa. Pokrenuo je džip i raspalio prema Tomovoj kući, a putem je neprekidno pokušavao dobiti bilo Juliju bilo Toma. A ako ga policija zaustavi zbog brzine... tim bolje. Simonu je pobjeda bila tako blizu da joj je već gotovo osjećao okus. Znao je da Julia nije snažna osoba, a već je navikao na to da koristi njezinu slabost u svoju korist. Kad ga je pogledala u oči i zamolila ga da joj vjeruje da nema fotografije, vjerovao joj je. Vjerojatnije je bilo da joj je Natalie podmetnula i tako skrenula pozornost sa svoje osvetničke igre. Kad je opet uhvatio Juliju za ruku, odustao je od pitanja u vezi s fotografijama. Sada je bio na potpuno drukčijem zadatku.

260


Nimalo ga nije uznemiravala zvonjava telefona u kuhinji koja se smjenjivala s nekoliko taktova Message in a Bottle koja je svirala na Julijinu iPhoneu, pa ju je nastavio ljubiti i vući, tako da ju je sada držao na sebi, a on je sjedio na kauču njezina oca. Mislio je da je i dalje je bila frigidna. Tolerirala je njegovo napredovanje, ali jedva, ruke i tijelo bili su joj mlitavi. Nikad nije voljela u ustima osjetiti njegov jezik. Nikad nije voljela ništa njegovo u svojim ustima, pa se čak i sada grčila u njegovim rukama. Ali njezina je nelagoda njega uzbuđivala, pa kad je kliznuo jezikom preko i oko njezina jezika, osjetio je da mu uzbuđenje raste i napinje mu patentni zatvarač na trapericama. Ljubio ju je dok nije skupila hrabrost da se šakama odgurne od njegovih prsa, a on je znao da je to trenutak da se prebaci na druge radnje. Počeo joj je otkopčavati košulju, a ona mu se suprotstavljala. »Molim te, nemoj mi to raditi«, cvilila je. »Molim te, pusti me.« »Svidjet će ti se.« Nasmijao se i nagnuo se da je uhvati za stražnjicu pa je stao gnječiti i pipati, a ona se borila da mu se makne iz krila. »Ja ću se pobrinuti da uživaš u tome. Onda ću te pustiti.« Prešao joj je ustima preko linije vilice s lijeve strane vrata, i usisao u usta dio kože u dnu vrata, iznad bisera. »Ne vjerujem da želiš ponoviti našu zadnju tučnjavu, je li, Julia?« Zadrhtala je. »Julia?« »Ne, Simone.« »Onda dobro.« Kako je zatvorio oči, propustio je vidjeti očitu ljubavnu modricu koju je imala na desnoj strani vrata. A to ionako ne bi imalo veze. Već ju je sam imao namjeru označiti. Jednom lijepom modricom, tako da joj frajer tamo u Kanadi vidi što mu je radila cura. Modrica koja će poravnati rezultat između njih dvoje. Isisao joj je krv na površinu kože pa je dobrano ugrizao na to mjesto. Kriknula je od bola. Blago joj je lizao kožu i uživao u njezinu okusu, slanom i slatkom, okusu krvi i okusu Julije. Kad je bio gotov, odmaknuo se da se divi svom uratku. Morat će nositi dolčevitu da ga pokrije, a znao je da Julia nikad nije voljela nositi dolčevite. Modrica je bila monstruozna, divlja i crvena. Pokazivala je velik prsten njegovih zuba. Savršeno. Julia ga je pogledala kroz nemoguće duge trepavice a on je primijetio da joj se nešto promijenilo u očima. Nagnuo se naprijed sav pomaman i oblizao usne. Odjednom se njezin dlan spojio s njegovim obrazom u obliku žestoka šamara. U tren oka Julia je pojurila na stube kako bi pobjegla na drugi kat. »Jebena kujo!« Simon je zaurlao dok je jurio za njom i s lakoćom je uhvatio. Tren prije nego što stigla na gornji kat objema ju je rukama uhvatio za gležanj i zavrnuo ga. Srušila se na koljena i zavrištala od bola. »Sad ću te naučiti lekciju koju nikad nećeš zaboraviti«, rekao je i napravio pokret da je uhvati za kosu. Kriknula je kad ju je potegnuo unazad. Luđački je mlatila rukama, bijesno ga je ritnula neozlijeđenom nogom i nekim čudom ostvarila kontakt s njegovim međunožjem, što ga je natjeralo da popusti stisak i poslalo ga postrance niz stube. Odhramala je u svoju sobu i zaključala vrata, a on se presamitio od bola. »Čekaj kad te uhvatim u šake, kurvetino!« urlao je i držao se objema rukama između nogu. Julia je poduprla vrata stolicom i stala vući komodu. Dok se mučila da dovuče antikni komad pokućstva na njemu su jedna o drugu zakloparale stare uramljene fotografije, a jedna je porculanska figurica pala na pod. I razbila se. Nije se obazirala na bol u povrijeđenom gležnju, nego je hramajući

261


stala s druge strane komode i mahnito gurala kratkim očajničkim pokretima. Simon je urlao psovke i borio se s kvakom. Napokon je uspjela dovući komodu pred vrata. Samo se nadala da će time sebi kupiti dovoljno vremena da nazove prije nego što Simon upadne u sobu. Odšepala je do telefona koji joj je stajao na noćnom ormariću, ali ga je u žurbi srušila na pod. »Sranje!« Pokupila je telefon i drhtavim prstima stala birati broj Gabrielova mobitela. Poziv se odmah preusmjerio na govornu poštu. Dok je čekala signal, Simon je nasrtao tijelom na vrata. Julia je užasnuto gledala kako stara vrata popuštaju i počinju se micati iz šarki. »Gabriele, molim te, odmah dođi u kuću mog tate. Simon je tu i pokušava razbiti vrata moje sobe!« Simon je psovao i režao, neumorno lupao po vratima. Kad se probije kroz vrata, maknut će komodu i uhvatiti je. To je to. Mrtva sam, pomislila je. Nije mogla zamisliti scenarij u kojem bježi bez ozbiljnijih tjelesnih ozljeda ili čega goreg. Shvatila je da ne može čekati ni trenutka, odbacila je telefon i otvorila prozor i već je bila spremna da se uzvere na krov i možda skoči. Upravo u trenutku kad se pokušavala prebaciti na prozorski prag, ugledala je Gabrielov džip kako škripeći zavija na prilazu kući. Nije ni ugasio motor nego je raspalio preko travnjaka. Gabriel je izvikivao njezino ime, a Simon ga je psovao. Laki, brzi koraci odjeknuli su sa stuba, a onda je uslijedio zvuk udarca tijela o tijelo i bujica psovki. Nešto se teško srušilo na pod. Netko se skotrljao niz stube. Julia se prišuljala do zamalo razvaljenih vrata i naprezala se ne bi li čula što. Buka se izgleda preselila van. Šepajući se vratila k prozoru i vidjela Simona kako leži na prednjem travnjaku. Psovao je i držao se za nos. Bez daha je gledala kako se zanosi dok pokušava ustati na noge, a niz lice mu teče krv. Za tren oka Simonu se krv iz nosa pomiješala s krvlju iz usta jer mu je Gabriel desnom rukom rasjekao usnu i izbio nekoliko zuba. »Šupčino«, Simon je ispljunuo zube i zaletio se na Gabriela. Iako je bio ozlijeđen, uspio je udariti Gabriela u prsa. Gabriel se zaljuljao unazad, zanio se. Simon je napravio još jedan korak naprijed u žarkoj želji da iskoristi protivnikovu slabost. Gabriel je hitro uspostavio ravnotežu, pa lijevom, a onda desnom rukom udario Simona u trbuh. Simon se presamitio i pao na koljena. Gabriel se uspravio u ramenima i polako istegnuo vrat na jednu stranu. Izgledao je izuzetno ležerno u sakou od tvida i oksfordskoj košulji, kao da upravo ide na sastanak nastavničkog vijeća na fakultetu, a ne kao da upravo mlati senatorova sina iz Philadelphije. »Ustaj«, rekao je Gabriel glasom od kojeg se Juliji sledila krv. Simon je jauknuo. »Rekoh, ustaj!« Gabriel je stao iznad njega kao anđeo osvetnik, lijep, strašan i potpuno nemilosrdan. Kako se Simon nije micao, Gabriel ga je uhvatio za kosu i povukao mu glavu unazad. »Ako ti uopće padne na pamet prići joj, ubit ću te. Jedini razlog što si još živ jest taj da ne želim uzrujati Julianne svojim odlaskom u zatvor. I ne želim je ostaviti samu nakon svega što si joj učinio, izopačeni jebeni idiote. Ako fotografija ili video nekoga tko iole sliči Juliji završi na internetu ili u

262


novinama, dolazim po tebe. Prošao sam deset rundi sa Southieima27 u Bostonu i time se dičim. Zato nemoj misliti da ću se nećkati da ti idući put zdrobim lubanju.« Gabriel se povukao unazad, a onda lijevim aperkatom slomio Simonu vilicu. Simon se stropoštao na tlo i ostao savršeno miran. Gabriel je iz džepa vunenih hlača izvadio rupčić i nonšalantno obrisao krv s ruku. U tom se trenutku Julia pojavila na ulaznim vratima i došepala do njega. »Julia!« Uhvatio je u zagrljaj jer je zamalo pala niz stube. »Jesi li dobro?« Pažljivo ju je spustio na do i privio na prsa. »Julia?« Maknuo joj je kosu s lica da je može vidjeti. Usne su joj bile crvene i otečene, po vratu je imala ogrebotine, oči joj bijahu divlje, a je li to... golem ugriz! Ta životinja ju je ugrizla! »Jesi li dobro? Je li...?« Gabriel je sa strahom spustio pogled na njezinu odjeću jer se bojao što bi mogao vidjeti. Ali ne, odjeća nije bila iscijepana, bila je i dalje odjevena, srećom, makar joj je košulja bila raskopčana. Zatvorio je oči i zahvalio Bogu što nije došao ni trenutak kasnije. Tko zna što bi zatekao. »Dođi sa mnom«, rekao je odlučno, pa skinuo sako i stavio joj ga oko ramena. Brzo joj je zakopčao košulju i odnio je na suvozačko mjesto u svoj džip pa zatvorio za njom vrata. »Što je bilo?« pitao je dok je sjedao u auto kraj nje. Julia se držala za ozlijeđeni zglob i mrmljala sebi u bradu. »Julia?« Kako nije odgovarala, pružio je ruku i uklonio joj kosu s očiju. Trznula se prema vratima. Smrznuo se. »Julia, to sam ja. Gabriel. Vodim te u bolnicu. U redu?« Nije davala nikakav znak da ga je čula. A nije ni drhtala ni plakala. U šoku je, pomislio je. Gabriel je izvadio telefon i nazvao. »Richarde, nešto se dogodilo Juliji.« Zastao je da je pogleda. »Pojavio se njezin stari dečko i napao je. Vodim je u bolnicu u Sunbury. Da, možemo se naći ako želiš. Vidimo se tamo.« Gabriel je pogledao Juliju u nadi da će ostvariti kontakt očima. »Richard će nas dočekati u Sunburyju. Nazvat će svog prijatelja liječnika.« Julia nije odgovarala pa je nazvao broj vatrogasne stanice u Selinsgroveu. Ostavio je hitnu poruku za Toma i objasnio što se dogodilo te da vozi Juliju u bolnicu. Za sve kriv njezin prokleti otac. Koji ju je kurac ostavljao samu? »Ošamarila sam ga.« U misli mu je prodro Julijin glas, visok i neprirodan. »Što si?« »Poljubio me... ošamarila sam ga. Žao mi je. Žao mi je. Nikad to više neću napraviti. Nisam ga htjela poljubiti.« U tom strašnom času Gabriel je bio zahvalan što je mora voziti u bolnicu. Da se ne mora brinuti za nju, okrenuo bi se nazad i dokrajčio Simona. Zauvijek. Počela je govoriti najbizarnije stvari. Mrmljala je o tome kako je on ljubi, nešto o Natalie, pa onda nešto o njemu, Gabrielu koji je više ne želi jer je označena i da će biti loša u krevetu... Što joj je napravio, pička li mu? »Pssst, Beatrice. Pogledaj me, Beatrice.« Malo je potrajalo dok joj stari nadimak nije dopro do svijesti, ali kad se to dogodilo, njezine su se uznemirene oči polako usredotočile na njegovo lice.

27 Stanovnici južnog Bostona, radničke četvrti naseljene uglavnom Ircima, ali i Talijanima i Af roamerikancima. Taj dio Bostona nekad se povezivao s velikim brojem gangsterskih skupina, što se posljednjih godina sve više i više mijenja, (op. ur.)

263


»Nisi ti kriva. U redu? Nisi ti kriva što te poljubio.« »Nisam te htjela prevariti. Oprosti«, šaptala je. Ton njezina glasa, panika u očima... Gabriel je teško progutao. »Julia, nisi me prevarila. U redu? I drago mi je što si ga udarila. Zaslužio je mnogo, mnogo gore.« Gabriel je odmahnuo glavom i s užasom se zapitao što se zapravo događalo prije nego što je on došao.

Kad je Richard stigao u bolnicu zatekao je svog sina i Juliju u čekaonici. Gabriel ju je gladio po kosi i nježno joj govorio. Bio je to nježan prizor, ali ga je razina intimnosti između njih dvoje itekako iznenadila. Dok su čekali da dođe Richardov prijatelj, nježno joj je pregledao gležanj. Zacvilila je. Richard je iskosa pogledao Gabriela koji je grizao članke na prstima ne bi li tako kontrolirao svoje reakcije. »Ne bih rekao da joj je gležanj slomljen, ali je svakako ozlijeđen. Gabriele, donesi nam šalicu čaja i možda neke kekse?« Gabriel je maknuo zube s članka na prstima. »Ne želim je ostavljati.« »Pa to ti je samo minuta. Želim razgovarati s Julijom.« Gabriel je kimnuo i otišao u pravcu kantine. Richard nije mogao a da ne primijeti njezin vrat. Ugriz je bio očit, a ljubavna modrica manje. Oči su mu sijevnule na mjesto na kojem je maločas stajao njegov sin. Ljubavna modrica bila je stara, barem dan-dva. Jasno, stvari između Gabriela i Julije bile su mnogo intimnije nego što je mislio. »Grace je znala volontirati u bolnici. Jesi li to znala?« Julia je kimnula glavom. »Pomagala je na raznim odjelima, ali je najvećim dijelom radila sa žrtvama obiteljskog nasilja.« Uzdahnuo je. »Vidjela je mnoštvo tužnih slučajeva, a u nekima su u pitanju bila i djeca. Neki su, pak, njezini slučajevi završili smrću.« Gledao je Juliju u oči. »Reći ću ti što je Grace govorila svojim pacijentima. Nisi ti kriva. Svejedno je što si napravila ili nisi, nisi to zaslužila. I u ovom trenutku ne znam kada sam bio ponosniji na svog sina.« Spustila je pogled na svoj ozlijeđeni gležanj i šutjela. Tren kasnije prišao im je jedan gospodin, Azijac ugodna izgleda. »Richarde«, rekao je i pružio ruku. Richard je skočio na noge i rukovao se s prijateljem. »Stephen, želim te upoznati s gospođicom Julijom Mitchell. Naša obiteljska prijateljica. Julia, doktor Ling.« Stephen je kimnuo i dao znak medicinskoj sestri da pomogne Juliji do ordinacije. Sam je odmah krenuo za njima i Richardu dao do znanja da će je tretirati kao da mu je kći. Znajući da je Julia u dobrim rukama, Richard je odlučio otići u kantinu k svom sinu. Kad je ušao u hodnik, čuo je Gabriela kako se svađa s Tomom Mitchellom. Glasno. »Mislim da bolje prosuđujem karaktere nego ti.« Tom se unio Gabrielu u lice i pokušavao mu fizički zaprijetiti, ali Gabriel ga je dočekao oči u oči. »Očito ne, gospodine Mitchell, inače ne bih morao izvlačiti onu životinju iz kuće da ne siluje vašu kćer u njezinoj vlastitoj spavaćoj sobi.« »Gospođo, ovo je bolnica. Obavite to vani.« Richard je krenuo prema njima strogog stava. Tom je u trenutku prepoznao prijatelja, a onda se okrenuo Gabrielu.

264


»Drago mi je što je Julia dobro. A ako si je ti spasio, tvoj sam dužnik. Ali upravo su mi javili iz policije da si prebio sina senatora Talbota. Otkud znam da nisi ti započeo cijelu tu stvar? Ti si ovisnik!« »Ići ću na testiranje.« Gabrielu su gorjele oči. »Nemam što skrivati. Umjesto da se brinete za senatorova sina, zar ne mislite da biste trebali pokazati malo više brige za vlastitu kćer? Vaš je zadatak štititi Julianne. To je zadatak oca. A vi ste cijeli život taj zadatak obavljali bijedno. Isuse, Tome! Kako ste je mogli poslati nazad da živi s majkom kad je bila samo mala djevojčica?« Tom je stisnuo pesnice tako čvrsto da su mu zamalo popucale žile na rukama. »Ne znaš što govoriš pa zato začepiti, dovraga. Otkud ti hrabrosti meni davati poduke o mojoj kćeri? Ti si obični ovisnik o kokainu s divljačkom prošlošću. Ne želim te vidjeti ni blizu nje ili ću te dati uhititi.« »Ja ne znam što govorim? Dajte, Tome, izvadite više glavu iz pijeska! Govorim o svim onim ljudima koji su se muvali po stanu u St. Louisu i jebali vašu bivšu ženu pred vašom malom kćeri. A vi niste učinili apsolutno ništa. Zapravo, na koncu ste je spasili prije nego što je postala još jedan statistički slučaj nasilja nad djecom, a onda ste je poslali nazad. Zašto? Je li bila delinkventica s devet godina? Je li bila previše zahtjevna? Ili ste vi imali previše posla kao šef vatrogasnih dragovoljaca?« Tom je gledao Gabriela s izrazom krajnje mržnje. Upotrijebio je svu svoju samokontrolu da se suzdrži i ne zgromi šakom Gabriela ili ne ode po lovačku pušku koju je imao u kamionu i ne ustrijeli ga. Ali ne bi to učinio pred čekaonicom punom svjedoka. Umjesto toga, još je nekoliko puta opsovao Gabriela pa otišao do prijamnog šaltera obaviti stvari oko plaćanja Julijina bolničkog računa. Dok se ona vratila hodajući na štakama, Tom se već bio smirio. Stajao je s rukama u džepovima kraj sobe za hitne slučajeve, preplavljen krivnjom. Gabriel je odmah prišao Juliji i silno se namrštio kad je vidio da joj je nožni zglob u zavojima. »Jesi li dobro?« »Ništa nije slomljeno. Hvala ti, Gabriele. Ne znam što bih...« Julia je progutala riječi jer su joj suze potekle niz obraze, prvi put te večeri. Gabriel ju je zagrlio i nježno je poljubio u čelo. Tom je gledao razmjenu nježnosti između svoje kćeri i divljeg, ali odvažnog ovisnika o kokainu pa je onda prišao Richardu. Dva su prijatelja razgovarala koju minutu pa se rukovala. »Jules? Želiš li ići kući? Richard kaže da si dobrodošla kod njih ako ti je draže.« Tom se nelagodno vrpoljio u mjestu. »Ne mogu kući.« Julia se odmaknula od Gabriela i jednom rukom zagrlila oca. On se istog trena raznježio i šapnuo joj svoju ispriku na uho prije nego je otišao iz bolnice. Richard se pozdravio s parom i ostavio Juliju da obriše suze. Gabriel se odmah okrenuo k njoj. »Na putu do Richardove kuće, uzet ćemo lijekove. Siguran sa da ti Rachel može posuditi neku odjeću. Osim ako ne bi radije otišla kući i spakirala svoje stvari.« »Ne mogu se tamo vraćati«, zacvilila je i sva se uvukla u sebe. »I ne moraš.« »A on?« »Ne moraš se više brinuti za njega. Već ga je pokupila policija.« Julia ga je pogledala u oči i zamalo se sva izgubila u toplini i brizi koje su zračile iz njih. »Volim te, Gabriele.« Isprva nije reagirao na njezinu izjavu nego je samo stajao kao da je nije čuo. Onda se smekšao. Privukao je uza se, i nju i štake, poljubio je u obraz i nije rekao ni riječi.

265


28

S

cott je poslije ručka svratio k prijatelju. Kad je stigao kući, zaprepastio se kad je ugledao dva policijska automobila koja su stajala na prilazu. U dnevnom je boravku policajka Jamie Roberts razgovarala s Julijom dok je u blagovaonici s Gabrielom razgovarao Ron Quinn. Richard je već bio ispitan. »Hoće li mi, molim vas, netko objasniti zašto je murja u kući? Što je Gabriel sada napravio?« Scott je stajao u kuhinji i gledao sestru i oca. Aaron je prišao hladnjaku i izvadio pivo Samuel Adams. Otvorio ga je i pružio Scottu koji je otpio sa zahvalnošću. »Simon Talbot napao je Juliju.« Scott je zamalo ispustio pivo. »Molim? Je li dobro?« »Ugrizao ju je, jebote«, rekla je Rachel. »I zamalo joj slomio gležanj.« »Je li je...?« Scottov je glas bio izravan, ali se nije mogao natjerati da izrekne te riječi. Rachel je odmahnula glavom. »Pitala sam je. Možda nisam trebala, ali jesam. I rekla je da nije.« Svi su odahnuli s olakšanjem. Scott je tresnuo pivom o kuhinjsku çĥĭåŕĭŝşĭmā radnu plohu. »Gdje je sad? Aarone, idemo. Netko mu treba očitati lekciju.« »Gabriel ga je prvi dohvatio. Ron kaže da su Simona odvezli u bolnicu da mu žicom učvrste vilicu. Gabriel mu je zdrobio lice«, objasnio mu je Aaron. Scott je digao obrve. »Profesor? Pa zašto je on to učinio?« Aaron i Rachel su se pogledali. »Svejedno bih i ja posjetio šupka.« Scott je stisnuo desnu šaku. »Tek toliko da malo popričamo.« Aaron je odmahnuo glavom. »Čuješ li sebe. Ti si tužitelj, on je senatorov sin. Ne smiješ premlatiti frajera. Osim toga, to je već obavio Gabriel. Odvest će ga u pritvor čim liječnici završe s njim.« »Još mi nisi objasnio zašto je Gabriel zbog Julije isprljao svoje lijepe ručice. Pa jedva da je poznaje.« Rachel se naslonila na kuhinjski stol prema bratu. »Oni su par.« Scott je zatreptao kao pokvareni semafor. »Daj ponovi?« »Pa kažem ti. Oni su... skupa.« »Ti vrapca. Pa kog vraga ona radi s njim?« Prije nego što je itko mogao ponuditi neku pretpostavku, u kuhinju je ušao Gabriel. Pogledao je zabrinuta lica svoje obitelji i namrštio se. »Gdje je Julianne?« »Razgovaraju s njom.« Richard se osmjehnuo svom najstarijem sinu i potapšao ga po ramenu. »Veoma se ponosim tobom zbog toga što si napravio za Juliju. Znam samo da smo ti svi zahvalni što si stigao na vrijeme.« Gabriel je stisnuo usne i kimnuo s nelagodom. »Za to što si razvalio Simona Talbota dobit ćeš medalju. Ali zbog toga što se petljaš s Julijom, dobit ćeš batine. Nisi dovoljno dobar za nju. Ne na duge staze.« Scott je odložio pivo i ponovno stisnuo šaku. Gabrielove su oči hladno sijevnule prema bratu. »Moj privatni život nikoga se ne tiče.« »E, sad se tiče. Koji to profesor ševi svoje studentice? Zar već nemaš dovoljno repova za sobom?«

266


Rachel je duboko uzdahnula i polako otišla prema vratima, podalje od neminovna sudara titana. Gabriel je stisnuo šake uz tijelo i napravio korak prema višem, ali mlađem bratu. »Još jednom reci nešto takvo za Juliju pa ćemo ti i ja drukčije razgovarati.« »Dobro, dečki, dosta s tim sranjima kao Kain i Abel. Murja je u dnevnom boravku i plašite sestru.« Aaron je stao između zapjenjenih muškaraca i stavio Scottu ruku na prsa. »Julia nije djevojka koja se poševi, pa odbaci. Takva se djevojka ženi«, rekao je Scott preko Aaronova ramena. »Misliš da ja to ne znam?« odvratio je Gabriel, neprikriveno neprijateljski. »Zar ne misliš da je već imala i previše posla s idiotima?« Richard je digao ruku. »Scotte, dosta!« S čuđenjem je pogledao oca. »Gabriel je spasio Juliju od napadača.« Richard je blago kimnuo. Scott je buljio u oca kao da mu je upravo rekao da je zemlja ravna, a da su to svi osim njega znali. Rachel je uskočila, željna promijeniti temu razgovora. »Uzgred, Gabriele, nisam znala da poznaješ Jamie Roberts. Jesi išao u školu s njom?« »Da.« »Bili ste prijatelji?« »Tako-tako.« Sve su oči pogledale Gabriela koji se okrenuo na peti i otišao van. Richard je čekao nekoliko trenutaka da napetost u zraku popusti pa je usmjerio pozornost na sina koji je ostao. »Molim te, htio bih malo razgovarati u četiri oka.« Glas mu je bio miran, ali čvrst. Dva su muškarca otišla na drugi kat i ušla u Richardovu radnu sobu. Zatvorio je vrata. »Sjedi.« Pokazao mu je stolicu ispred stola. »Želim razgovarati o tvom ponašanju prema bratu.« Scott je sjeo nasuprot njemu i pripremio se za ono što će doći. Richard je djecu pozivao u svoju radnu sobu samo na najozbiljnije razgovore. Pokazao mu je reprodukciju Rembrandtova Povratka sina razmetnoga, koja se ponosno kočila na jednom zidu. »Sjećaš se parabole na osnovi koje je nastala?« Scott je kimnuo. Eto mu nevolje.

Julia se munjevito uspravila na krevetu i hvatala zrak. Bila je to samo mora. Uvijek je samo mora. Pobjegla si. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da prestane mahnito disati. Ali tek kad je shvatila da je na sigurnom u gostinskoj sobi u Clarkovih i da nije pod Simonom na podu svoje spavaće sobe, mogla se opustiti. Donekle. Nagnula se i upalila noćnu svjetiljku. Svjetlo je rastjeralo tamu u sobi, ali je nije razveselilo. Uzela je čašu s vodom i tablete protiv bolova što joj ih je prije nekoliko sati Gabriel ostavio kraj kreveta. Bio se sklupčao oko nje, odjeven, i držao je dok nije zaspala. Ali sada ga nije bilo. Trebam ga. Julia je trebala Gabriela više nego tablete protiv bolova i svjetlo, trebalo joj je da osjeti njegovo tijelo oko svog, da čuje njegov dubok glas kako joj šapće riječi utjehe. On je bio jedini koji joj je mogao pomoći da zaboravi što se dogodilo. Trebala je njegov dodir. Trebalo joj je da ga ljubi i tako se očisti od more.

267


Julia je uzela tablete da ublaži bol u gležnju. Odskakutala je na jednoj nozi do Gabrielove sobe da ublaži bol u srcu. Bila je tiha kao miš i osluškivala ima li u drugim sobama zvukova koraka. Kad je ustanovila da je nitko neće iznenaditi, tiho je otvorila Gabrielova vrata i ušla. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da joj se oči priviknu na polutamu. Nije spustio rolete na prozorima i ležao je na strani kreveta koja je obično bila njezina. Pitala se bi li bilo ispravno reći da ona ima svoju stranu kreveta. Othramala je na drugu stranu, zadigla pokrivač i naslonila jedno koljeno na madrac. »Julianne.« Zaprepastio ju je Gabrielov tihi šapat. Stavila je ruku na usta da ne krikne. »Stani.« Ukočila se. Kad se napokon smirio, pognula je glavu. »Ovaj, oprosti. Nisam ti smjela smetati.« Stid je prostrujao kroz nju, zatreptala je da spriječi suze i polako se okrenula da ode. »Nisam to mislio. Čekaj.« Julia ga je gledala kako odbacuje pokrivače i ustaje, okrenut leđima. Bio je gol i preko leđa mu se rasula svjetlost zvijezda koja je dopirala kroz prozor. Bila je to svojevrsna optička iluzija, po atletskom stasu delikatno se igralo svjetlo. Vidjela mu je lopatice na leđima i kralježnicu, mišiće na donjem dijelu leda na kojem se koža napela kad se sagnuo da nađe donji dio pidžame. I naravno, najljepša pozadina i bedra... Kad je navukao donji dio pidžame, okrenuo joj se licem. Grudni mu je koš bio briljantno oblikovan, a ramena savršena u polumraku, tetovirani zmaj nejasan, ali uvijek prisutan. »Sada se možeš uvući kraj mene«, zahihotao se. »Mislio sam da bi se mogla uzrujati ako me nađeš gologa.« Julia je zakolutala očima. Nije voljela kad joj se smije, ali je vidjela na što cilja. (Bolje rečeno, nije zapravo vidjela, ali je shvatila na što je mislio.) »Dođi ovamo«, šapnuo je, pa pružio ruku i privukao je bliže tako da joj je, kad su legli, glava prirodno pala na njegova prsa. »Namjestio sam budilicu da odem vidjeti kako si. Zazvonila bi za petnaest minuta. Kako ti je zglob?« »Boli.« »Jesi li uzela tablete koje sam ti ostavio?« »Jesam. Još nisu počele djelovati.« Gabriel se oprezno pomaknuo da dohvati njezinu ruku, pa joj je nježno poljubio prste. »Moja mala ratnica.« Pogladio ju je po kosi i prstima joj milovao uvojke. »Jesi li dobro spavala?« »Imala sam noćnu moru.« »Želiš razgovarati o tome?« »Ne.« Stisnuo ju je bliže k sebi da joj pokaže da ju je čuo i da će je, ako se predomisli, i saslušati. »Hoćeš li me poljubiti?« pitala ga je. »Mislio sam da nakon toga što se dogodilo nećeš htjeti da te taknem.« Julia je okrenula glavu da je može poljubiti i tako završila razgovor. Gabrielova su usta bila meka i nježna i jedva da su se pomicala na njezinima. Osjećao je da su joj usta još osjetljiva i u sebi prokleo Simona što joj je to napravio. Ali Julia nije mislila na to. Željela ga je upiti, pustiti da je njegova vatra obuzme, mislila je samo na njega, osjećala je samo njega. Otvorila je usta i prešla mu jezikom preko donje usne, kušala njegovu slatkoću. Stavila mu je jezik u usta, oplakivala njegov jezik svojim i igrala se, plesala tango i spoticala se. Gabriel ju je

268


čvrsto uhvatio za kosu i povukao joj glavu unazad. Sada je njegov jezik potisnuo njezin, ušao u nju i mazio je. Julia je počela pjevušiti od čistog užitka zbog njegove ljubavi bez žurbe. Dok ga je ljubila, nije mogla misliti ni na što drugo. Odmaknula je ozlijeđeni gležanj dalje od njega da ga ne povrijedi, a ruke mu je zavukla u kosu, pa je potezala i mrsila. Gabriel je stenjao, ali nije prekidao. Osjetila je kako se njegovo tijelo ukrućuje uz njezino, kako se pripija uz njezino golo bedro. Spustio joj je ruku niz bok, zastao na nabreknuću grudi, pa nastavio preko rebara, pa na bok. Sviđalo mu se kako su Juliji pristajali Rachelina majica s naramenicama i sportski šorc i kako su joj obavijali obline, a otkrivali velike dijelove svijetle kože njezinih ramena i područja iznad grudi. Bila je lijepa, čak i u polutami. I odjednom, ležala je na leđima, on se nadvio nad nju i svu svoju težinu prebacio na podlaktice. Koljeno mu se našlo između njezinih nogu, a onda ih je voljno razmaknula. Željela je više od toga. Trebala je više. Dah joj je bio isprekidan i nailazio je u dahtajima, a ona nije puštala njegovu kosu i tako primoravala njihova usta da se ne razdvoje. Gabriel joj je uzvratio tako što joj je dugim prstima milovao grudi i draškao je dovoljno da poželi još, ali nedovoljno da zadovolji njezine želje. Onda se stao povlačiti, nagnuo se na jedan lakat. Zatvorio je oči. To je bio njezin trenutak. Nije ni razmišljala, uhvatila je rub majice i pokušala je skinuti. Gabriel ju je uhvatio za ruku i zaustavio je u pokretu. Pritisnuo je usne na njezine i domalo su mazili jedno drugo jezicima, toplo i vlažno dahtali. Julia je oslobodila ruke iz Gabrielovih, a on je joj je počeo milovati gornji dio bedara, pa joj pridignuo nogu preko svog kuka i pritisnuo se na nju. Sada kad su joj ruke bile slobodne, ništa je više nije sprječavalo da se oslobodi majice. Opet je našla rub i počela ga zadizati dok se sva uvijala pod njegovim golim prsima. Gabriel je sklopio svoje ruke oko njezinih. »Julianne«, grcao je isprekidana daha. »Hoćeš li... molim te... prestati.« Prebacio se kraj nje, kleknuo i čekao da mu se povrati dah. »Zar ne želiš?« Njezin je glas bio glas nevinosti, a Gabrielu se od njega stegnulo srce. Odmahnuo je glavom i zatvorio oči. Kako mu je odgovor potonuo, potonulo mu je i nešto drugo. Njoj su u ušima počele odjekivati sve okrutne stvari koje joj je ikad izgovorio Simon. Glupa kujo. Bit ćeš loša u krevetu. Frigidna si. Nikad te nijedan muškarac neće poželjeti. Julia se okrenula na svoju stranu, efektno izbjegla dodir s Gabrielom i oprezno spustila noge na pod. Htjela je stići do vrata dok joj jecaj ne raspara grlo. Ali prije nego što je uspjela prenijeti težinu na zdrav gležanj, oko struka su je uhvatile dvije duge, snažne ruke i sputale je. Gabriel je postavio svoje noge oko njezinih i povukao je tako da su im se gole noge zaklatile preko ruba kreveta, a ona je leđima pala na njegova gola prsa. Na lopaticama je osjetila ubrzane otkucaje njegova srca i disanje. Bio je to čudnovat, ali posebno erotičan osjećaj. »Ne odlazi«, šapnuo je i pritisnuo joj usne na rub uha. Nagnuo se naprijed kako bi joj se ustima približio desnoj strani vrata. Milovao ju je nosom. Julia je šmrcnula. »Nisam te htio opet uzrujati. Jesi li jako povrijeđena?« Nije mu odgovorila, a on joj je ponovno poljubio uho i čvršće je stegnuo. »Nisam fizički«, uspjela je procijediti dok se borila s jecajima. »Onda mi reci«, šapnuo je. »Reci mi čime sam te povrijedio?« Julia je digla ruke sva očajna. »Rekao si da me želiš i kad sam napokon smogla hrabrosti da ti se bacim u zagrljaj, ti me odbijaš!« Gabriel je teško uzdahnuo, a njegov joj je dah zašumio kraj uha. Osjetila je i kako mu se ruke stežu a pod kožom mu se napinju tetive. I nešto drugo, niže dolje, i pritišće joj oblinu stražnjice.

269


»Vjeruj mi, Julianne, ne odbijam te. Naravno da te želim. Tako si lijepa. Tako divna.« Gabriel je spustio glavu i poljubio je u obraz. »Razgovarali smo o ovome. Naše vrijeme dolazi. Zar zaista želiš da ti prvi put bude večeras?« Julia je oklijevala, a to je bio jedini odgovor koji mu je trebao. »Sve i da si spremna, draga, neću noćas s tobom voditi ljubav. Ozlijeđena si, to znači da ćeš bar neko vrijeme biti onesposobljena. A ja želim biti siguran da si se potpuno oporavila pa da onda stanemo istraživati... ah... razne položaje.« Čula je kako mu je smiješak obojio riječi. Trudio se da je nasmije. »A što je najvažnije, tu je ovo.« Pomaknuo se pa se sada nagnuo s njezine lijeve strane i nježno joj prstom prešao preko ružnog ugriza na njezinu vratu. Trznula se od njegova dodira, a u njemu je buknuo oganj srdžbe. Udahnuo je pa izdahnuo nekoliko puta da uspostavi kontrolu nad svojim emocijama, a potom je nježno poljubio kraj modrice, pa iznova dok nije uzdahnula i prislonila mu glavu na rame. »Prije nekoliko sati bila si kao fetus. Ne bih ja baš bio neki dobar ljubavnik kad bih iskoristio tvoju ranjivost. Ima li to smisla?« Julia je razmislila o tome i polako kimnula. »Sinoć ti se dogodilo nešto strašno. Naravno, imaš potrebu osjetiti sigurnost i znati da je nekome stalo do tebe. Ali ima mnogo načina da se to izrazi. Ne moraš skidati odjeću da bi privukla moju pozornost. Već je imaš. Potpuno. Ne moramo voditi ljubav da bi sebe uvjerila da te želim.« »Kako?« šapnula je, a glas joj je bio nesiguran. »Ovako?« Gabriel ju je poljubio u vrat i pomaknuo je tako da se sada mogla ispružiti na leđa. Ležao je kraj nje na boku i gledao je otvorenim, tužnim očima. Počevši od kose, počeo ju je bez žurbe milovati nježnim dodirima. Pogladio ju je po licu da joj obriše suze. Slijedio je liniju brade, vilice, obrva. Prebacio se na vrat pa do crte ključne kosti. Jeknula je kad su mu prsti prešli niz prsnu kost između grudi pa se spustili na trbuh po kojem joj je prstima ispisivao šare. Potom je na nju položio dlan i nagnuo se da joj poljubi same vrške grudi. Kad se povukao, oči su joj bile zatvorene. »Draga?« Otvorila je oči. »U ovom smo krevetu samo nas dvoje. Ti i ja. Samo si ti važna.« Pogladio ju je dlanom preko prijevoja struka pa do lijevog boka gdje ju je lagano stisnuo. »Ako se želiš vratiti u svoju sobu, otpratit ću te. Ako želiš spavati sama, pustit ću te. Samo mi trebaš reći što ti želiš, a ja ću ti to dati ako je to u mojoj moći. Ali molim te, draga, nemoj me moliti da ti uzmem djevičanstvo. Ne večeras.« Uzela je u obzir to što joj je rekao i glasno progutala. »Želim ostati ovdje. Ne spavam dobro bez tebe.« »Ja jedva da uopće spavam kad te nema. Drago mi je što su nam osjećaji uzajamni.« Poljubio joj je usne i počeo joj lagašno rukom prelaziti preko bedra, pa do obline stražnjice. »Znaš da mi je stalo do tebe.« Kimnula je i taknula mu prsa dok se on sagnuo i usnama joj očešao vrat gdje joj koža nije bila označena. »Oprosti što sam ti ovo ja napravio.« Gabriel je kružio oko ljubavne modrice od nekidan koja je sada blijedjela. Julia ga je pogledala u oči pune grižnje. »Nemoj, Gabriele. To je bilo drukčije.« »Moram biti pažljiviji prema tebi.« Uzdahnula je. »Ti si vrlo pažljiv prema meni.«

270


»Okreni se, draga.« U očima joj je bilo pitanje, ali se okrenula na trbuh s punim povjerenjem i namjestila glavu tako da ga može gledati. Kleknuo je kraj nje i nježno joj maknuo kosu ustranu. »Samo se opusti. Želim da se osjećaš lijepo kao što jesi lijepa.« Počeo ju je blago masirati objema rukama i istraživati svaki njezin centimetar od glave do pete. Onda se pružio kraj njezinih nogu i podigao ih, a osobitu je pozornost posvetio stopalima i petama. Blago je stenjala. »Sjećaš li se kad si ostala kod mene poslije onog ružnog seminara?« Julia je kimnula i ugrizla se za usnu. Obrve su mu se spojile. »Bila si vrlo sumnjičava prema meni. Naravno da si bila sumnjičava, imala si pravo biti sumnjičava, ali ja sam već tada odlučio da ja... Sa mnom si sigurna. Ljubavi. Obećavam ti to.« Kad je Gabriel završio s njezinim stopalima, ponovno joj je uspuzao uz tijelo i sada je usnama istraživao sva mjesta na kojima su mu bile ruke, njuškao ju je, ljubio, grickao. Julia je potražila njegove oči i ugledala duboku ljubav koja se odražavala prema njoj, a on je legao kraj nje. Snažno ga je poljubila. »Hvala ti, Gabriele«, prodahtala je. Osmjehnuo se od zadovoljstva, pa joj zavukao prste u dugu kosu. U tom prostoru mira i sigurnost Julia je shvatila da je došao njezin trenutak. Već su se dogovorili da će ogoliti svoje duše prije nego što ogole svoja tijela. Postojao je neki dio u njoj koji se umorio od čuvanja tajne. Od čuvanja njegove tajne. Gabriel je dio svoje prošlosti podijelio s njom. Zašto je ona sebe uskraćivala njemu? Bit će bolno izgovoriti te riječi naglas, ali možda bi bilo i bolnije da te stvari ostanu neobjašnjene između njih. Duboko je udahnula, zatvorila oči i počela bez uvoda. »Upoznala sam ga na brucoškoj zabavi...« Pročistila je grlo nekoliko puta i nastavila šapatom. »Studirao je na Sveučilištu Pennsylvania. Već sam prije bila čula za njegova oca, ali nije to bio razlog što sam se zanimala za njega. Svidio mi se jer je bio zabavan i zgodan i uvijek nam je bilo lijepo kad smo bili skupa. Tog prvog Božića pojavio se u mojoj kući kako bi me iznenadio. Znao je da volim talijanske stvari pa mi je kupio vespu crvenu kao kandirana jabuka. Julijina crvena, rekao je.« Gabriel je podigao obrve. »Naravno, moja ljubav prema svemu talijanskome dolazi od tebe. Ali već sam bila ostavila svaku nadu da ću te ikada više vidjeti. Mislila sam da te nije briga za mene i tako sam pokušala nastaviti sa životom. Njegovi su roditelji odobravali našu vezu i uvijek su nas pozivali u Washington njima u posjete ili na politička događanja u Philadelphiju. Izlazili smo bili već nekoliko mjeseci, više kao prijatelji, a onda je on rekao da želi i nešto više od toga i pristala sam. Stvari su se poslije toga počele mijenjati. Htio je još više i postao je zahtjevan.« Julia je pocrvenjela u obrazima toliko da se to primijetilo čak i u mraku. Gabriel je osjetio kako joj temperatura kože raste, pa joj je blago počeo masirati ramena. »Rekao je da kao moj dečko ima pravo na seks. Kad sam mu rekla da nisam spremna, nazvao me frigidnom. To je samo pojačalo moju odluku da čekam. Nisam zapravo čekala posebno tebe, ali nisam htjela da me se gura u to. Znam da to zvuči kao da priča neka šiparica.« »Julianne, daleko si ti od šiparice kad tvrdiš da ti trebaš biti ta koja odlučuje hoćeš li ili ne spavati s nekim.« Slabašno mu se osmjehnula. »Što je više navaljivao, to sam više nastojala to odgoditi dajući mu se na druge načine. Bio je krajnje posesivan. Nije volio da izlazim s Rachel, vjerojatno zato što ga

271


ona nije voljela. Radila sam što sam god mogla kako bih izbjegla sukob s njim. I, ovaj, nije uvijek bio ugodan.« Zastala je i pokušavala smisliti kako kazati sljedeći dio. »Je li te udario?« Gabriel se silio da ostane miran. »Zapravo ne.« »Julianne, to nije odgovor. Je li te udario?« Osjetila je kako se Gabrielovo tijelo počinje tresti od bijesa. Nije mu htjela lagati, ali se brinula što će on reći kad mu kaže. Zato je riječi koje su slijedile birala vrlo pažljivo. »Gurnuo me nekoliko puta. Natalie, moja cimerica, morala ga je jednom micati od mene.« »Shvaćaš da je i guranje nasilje.« Julia je izbjegla njegov pogled, pa je on nastavio: »Želio bih da se vratimo kasnije na to. Drugi put.« »Iskreno govoreći, riječi koje mi je izgovorio bile su mnogo gore nego išta drugo što mi je ikad učinio.« Meko se nasmijala. »Ponašao se prema meni bolje nego moja mama veći dio vremena. Iako je bilo trenutaka kad sam i željela da me udari. Mogla bih podnijeti udarac, i to bi bilo gotovo u sekundi. To bi mi bilo draže od toga što sam neprekidno morala slušati da sam frigidna i nevrijedna.« Zadrhtala je. »Da me barem udario, rekla bih tati. Pokazala bih mu modrice i morao bi mi vjerovati.« Gabrielu je bilo slabo od Julijina priznanja koje je samo povećalo njegov bijes prema Simonu i njezinu ocu. Usprkos tome što je strpljivo šutio, gotovo da je čula kako mu u svijesti tutnji. »Nikad nisam osjećala da sam dovoljno dobra za njega. A on se svakako slagao s time. Kako nisam htjela spavati s njim, zahtijevao je... ovaj, druge stvari. Ali nisam u tome bila dobra. Govorio je da je to bio pokazatelj kakva ću biti u krevetu, da ću biti loša.« Opet se nasmijala i nervozno se stala igrati s kosom. »Nisam ti to htjela reći, ali mislim da imaš pravo znati prije nego te razočaram. Uz to što sam frigidna, zašto bi me ti želio ako ne mogu zadovoljiti muškarca na druge načine?« Gabriel je bez razmišljanja krenuo s nizom kletvi od kojih bi se i prostaku digla kosa na glavi. Julia je ostala veoma mirna, dok joj se nos blago trzao kao u miša. Ili zeca. »Julianne, pogledaj me.« Lagano joj je stavio ruku na obraz i pričekao da im se pogledi sretnu. »Sve što ti je rekao... laž je. Moraš vjerovati kad ti ja kažem. A ja ti kažem ovo: govorio ti je te stvari zato da bi mogao imati kontrolu nad tobom. I naravno da te želim. Pa pogledaj se. Lijepa si, topla i inteligentna. Sklona si opraštanju i nježna si. Ti to možda ne shvaćaš, ali te kvalitete prenosiš i na mene. Navodiš me da sam želim biti nježan i dobar. I kad budemo vodili ljubav, takav ću biti prema tebi.« Pročistio je grlo jer mu je glas postao hrapav. »Netko tko tako mnogo i tako strastveno daje kao ti nikad ne može biti grozan u bilo čemu seksualnome. Tebi samo treba netko tko će ti dati dovoljno sigurnosti da se izraziš. Onda će se probuditi tigar. On nije zaslužio da vidi tu tvoju stranu i bila si u pravu što mu je nisi pokazala. Ali mi smo drukčiji. Prošle noći, one noći kad smo bili u muzeju, pa i večeras, vidio sam tvoju strast. Osjetio sam je. To je da ti pamet stane. Ti si veličanstvena.« Julia ga je gledala u ozbiljne oči i tiho se čudila. »Rekla si da vjeruješ u iskupljenje«, šapnuo je. »Pa onda mi to dokaži. Oprosti sebi za sve čega se stidiš i dopusti sebi da budeš sretna. Jer, zbilja, Julia, sve je to za tebe. Želim da budeš sretna.« Osmjehnula se i poljubila ga i istog se trena razveselila zbog njegova dodira i njegovih riječi. Nakon nekoliko trenutaka povukla se jer je znala da najgori dio svoje priče tek treba ispričati. »Htjela sam sudjelovati u programu jednogodišnje razmjene studenata. Nije htio da idem. Zato sam dala molbu da nije ni znao i nisam mu rekla za tu novost sve do početka ljeta. Bio je bijesan, ali je izgleda prihvatio stvar. Dok sam bila u Italiji, pisao mi je divna pisma i slao mi slike. Govorio mi je da me voli.« S mukom je progutala. »Nitko me prije nije volio.«

272


Duboko je uzdahnula. »Kući nisam dolazila za Božić jer sam uzela dodatne kolegije i malo putovala. Kad sam se vratila krajem kolovoza, Rachel me povela u kupnju što mi je bio dar za dobrodošlicu. Grace joj je dala nešto novaca, a same su mi kupile zbilja lijepu haljinu i Pradine cipele.« Pocrvenjela je. »Ovaj, te si cipele već vidio. Nosila sam ih na našem prvom s... ovaj, mislim, kad smo išli na odrezak.« Prešao joj je prstom preko obline obraza. »Sve je u redu, Julianne, možeš reći da nam je to bio prvi spoj. Tako sada mislim o tome. Čak mislim da sam ispao bezveznjak.« Ponovno je duboko udahnula. »Bio je napravio podrobne planove za proslavu mog rođendana. Rachel je inzistirala da dođem k njoj u stan kako bi mi pomogla da se spremim, a ja sam trebala ići u Ritz-Carlton naći se s njim. Ali zaboravila sam svoj fotoaparat. Zato sam se prvo vratila u svoju sobu.« Sada se Julia počela tresti. Svaki mišić, svaki dio nje počeo je podrhtavati kao da se smrzava. Gabriel ju je obgrlio rukama. »Ne moraš mi više pričati. Dovoljno sam čuo.« »Nisi.« Glas joj je bio potresen, ali je nastavila. »Moram to nekome reći. Čak ni Rachel ne zna sve.« Uzdahnula je i izdahnula nekoliko puta. »Otvorila sam vrata, a u sobi je bio mrak, ne računajući svjetiljku na stolu moje cimerice. Ali, Nataliein je stereo bio uključen. Čuo se Closer Nine Inch Nailsa. Glupo, pomislila sam da je greškom ostavila stereo da svira. Htjela sam ga ugasiti, ali prije nego što sam stigla koraknuti prema njemu... ugledala sam ih.« Julia je ostala veoma mirna. Mirna kao kip. Gabriel je čekao. »Simon je jebao Natalie u mom krevetu. Bila sam tako šokirana da se nisam mogla maknuti. Isprva sam pomislila da to sigurno nije on. A onda sam pomislila da to ne može biti ona. Ali bila je. I...« Sada joj se glas pretvorio u šapat. »Bila mi je cimerica od brucoških dana. Bile smo prijateljice u srednjoj školi. Vidjeli su me kako stojim i gledam kao idiot. A on me pogledao i nasmijao se i rekao da su njih dvoje prijatelji s povlasticama od druge godine studija. Samo sam stajala jer zaista nisam mogla shvatiti što mi to govori. Natalie mi je prišla, gola, i rekla mi da im se pridružim.« Julia je naglo zatvorila usta. Ali bilo je kasno. Izgovorila je te riječi. Rekla ih je glasno. I sva bol i užas što ih je osjećala tog dana ponovno su se obrušili na nju. Kleknula je i pritisnula lice na Gabrielova prsa. Ali nije plakala. Gabriel ju je čvrsto držao i pritisnuo joj svoje usne na tjeme. Trebao sam ga ubiti kad sam imao priliku. Potiho mu je bilo drago što to nije znao. Bio bi ubio Simona, u to Gabriel nije sumnjao. Jebač anđela. Htio je pojebati moju Julianne kao životinju. Samo je prvo vježbao s njezinom cimericom. Sjedili su neko vrijeme u zajedničkom zagrljaju, a ona se trudila odagnati stid dok se Gabriel nastojao riješiti svojih ubilačkih misli. Kad je osjetio da joj se kucanje srca usporava, počeo joj je šaptati. Rekao joj je koliko mnogo mu je stalo do nje. Rekao joj je da je sigurna s njim. Onda ju je pitao hoće li biti u redu ako on njoj bude malo pričao. Kimnula je. »Julia, žao mi je zbog svega toga što ti se dogodilo.« Odmahnuo je glavom. »Jednako mi je tako žao što nisi odrasla u kući s mužem i ženom koji su dijelili krevet i voljeli jedno drugo. Ja sam imao tu sreću. Znaš kakvi su bili Richard i Grace, uvijek su se dirali, uvijek se smijali. Nikad ga nisam čuo da diže glas na nju. Nikad nju nisam čuo da kaže nešto neljubazno ili grubo. Bili su savršen par. I

273


premda je neugodno uopće misliti o seksualnom životu vlastitih roditelja, bilo je očito da je njihov bio vrlo strastven. Kad mi je Richard upriličio neslavan razgovor o tučku, pčelama i praznicima, naveo je rečenicu iz Knjige svagdašnje molitve, zavjet što ga je dao Grace za vrijeme ceremonije njihova vjenčanja. 'Ovim te prstenom vjenčavam, svojim te tijelom obožavam i sva ti svoja zemaljska dobra predajem.'« »Čula sam već to. Lijepo je.« »Jest, zar ne? A u kontekstu mog prilično neugodnog razgovora s Richardom, tada je istaknuo da je taj zavjet obećanje da će muž voditi ljubav sa svojom ženom, a da se neće koristiti njome samo za seks. Rekao je da taj zavjet izražava misao kako je vođenje ljubavi čin obožavanja. Muž obožava svoju ženu svojim tijelom, ljubavlju prema njoj, davanjem i zajedničkim putem prema ekstazi.« Gabriel je pročistio grlo koje mu je sada bilo hrapavo. »Mislim da se može reći kako je to što si vidjela sa svojim dečkom bilo grabežljivost i podlost. Znam da si slične stvari viđala kad si bila mala u St. Louisu, stvari koje djevojčica nikad ne bi smjela vidjeti. Moguće je da si mislila da spolni odnos jest to... a možda si mislila da su svi muškarci kao on - zli grabežljiva koji iskorištavaju i zloupotrebljavaju. Richardov opis vođenja ljubavi bio je potpuno drukčiji. Rekao je da taj užitak nije manje strastven od drugih užitaka jer njegov kontekst omogućuje slobodu i pristanak na istraživanje želja u svim njihovim raznovrsnim oblicima, bilo iz očajničke želje i potrebe, bilo polako i nježno. Stvar je u tome da temelj čina jest uzajamno poštovanje i davanje - a ne uzimanje i iskorištavanje.« Gabriel je prinio usne njezinom uhu da joj može šaptati. »Ja sam odlutao daleko od Richardova načina življenja, ali uvijek sam želio ono što su imali on i Grace. Kad sam ti rekao da te namjeravam obožavati svojim tijelom, to sam i mislio. Cijelim svojim srcem. Nikad ništa neću uzimati od tebe. Samo ću ti davati. U krevetu i izvan kreveta.« Julia se nasmiješila na njegovim prsima. »I ti i ja počinjemo ispočetka i pazi, sve će postati novo.« Pridigla se i nježno mu poljubila usne, pa mu na usta šapnula riječi zahvalnosti. Njegovo ju je odobravanje utješilo. Nije otjeralo bol ni izbrisalo sjećanja, ali joj je bilo lakše kad je čula da ga njezine nekadašnje slabosti neće okrenuti protiv nje. Jer, istinski govoreći, jedna od stvari kojih se najviše stidjela bila je ta što je sebi dopustila da se prema njoj ponašaju tako ružno. Zbog toga je to čuvala kao tajnu. Zbog toga se bojala da će biti otkrivena. »Ja se sada osjećam kao još veći bezveznjak nakon što sam se šalio o Nine Inch Nails kad smo bili u Lobbyju. Nije ni čudo što si se naljutila kad sam spomenuo tu pjesmu.« Julia je blago kimnula. »Čim se vratim u Toronto, promijenit ću programe na radiju. Više neću slušati tu stanicu.« Pročistio je grlo. »Ljubavi, ne moraš o tome govoriti ako ne želiš. Ali, zanima me što ti je tata rekao. Dužan sam ti ispriku što sam se upustio s njim u glasnu svađu u bolnici. Rekao sam neke stvari koje nisam smio.« Znatiželjno ga je pogledala. »Rekao sam mu da te nije smio slati nazad majci. Da mu je zadatak kao ocu da te štiti, a ne da te iznevjeri.« Julia se iznenadila. Nitko, čak ni Richard i Grace, nitko se nikad nije suprotstavio Tomu zbog stvari koje je odlučio napraviti. Nitko. Preko lijepog joj se lica proširio izraz čuđenja. »Ne ljutiš se na mene?« Iznenadio se. »Kako bih se ljutila? Hvala ti, Gabriele, što si me branio. Nikad nitko nije napravio za mene takvo što.«

274


Uzela ga je za ruke pa mu poljubila malčice otečene zglobove na mjestima gdje su mu na koži bile posjekotine. Njegove ratničke rane bile su joj drage gotovo jednako kao i njegove lijepe, izražajne oči. »Nisam tati rekla sve. Samo to da sam ga uhvatila s Natalie i da više ne mogu živjeti s njom. To je izazvalo problem jer je moj tata izlazio s njezinom mamom. Ali nikad mi zbog toga nije prigovorio.« »Kako plemenito od njega«, rekao je zajedljivo Gabriel. »Nekoliko sam dana bila u Selinsgroveu da se pokušam smiriti, ali me tata odveo nazad. Preselio me iz studentskog doma u neku malu garsonijeru. Joj, Gabriele, ti bi se smijao da si je vidio. Bila je još manja od ove u kojoj sam sada.« »Ne bih se smijao.« Zvučao je povrijeđeno. »To je samo zato što si ti tako poseban. Ili bi je zamrzio još više nego što mrziš moj sadašnji stan.« »Julianne, ne mrzim ja tvoj stan. Kao što sam ti prije rekao, mrzim činjenicu da živiš tamo. I što se dogodilo poslije, kad si se vratila na studij?« »Skrivala sam se. Oni su poslije toga na neki način postali par, a ja sam se bojala da ne naletim negdje na njih, pa sam izbjegavala mjesta na kojima su me mogli vidjeti. Išla sam na predavanja, radila na usavršavanju talijanskog i na molbama za daljnje školovanje i nisam izlazila iz kuće. Nekako sam se... povukla.« »Rachel je spomenula nešto slično.« »Nisam bila dobra prijateljica Rachel. Poslije one noći prestala sam razgovarati i nazivati. Nisam razgovarala čak ni s Grace, premda mi je napisala predivno pismo. Poslala sam tvojoj obitelji čestitku za Božić, ali bila sam odveć ponižena da objašnjavam što se dogodilo. Rachel zna da sam ih uhvatila skupa jer joj je na kraju to rekla Natalie. Ali ne zna koliko mi je to bilo grozno. I ne želim da zna.« »Što god mi kažeš, ostaje strogo između nas.« »Nisam htjela priznati da sam bila toliko glupa da se dovedem u tu situaciju. Da sam mu se tako dugo predavala. Da sam bila slijepa pred činjenicom da su njih dvoje skupa. I željela sam se pretvarati da se to događa nekome drugom.« Pogledala je Gabriela u lice, a on ju je suosjećajno promatrao. »Molim te, nemoj mi više nikad reći da si glupa. Neka stid bude njih što su se tako ponijeli prema tebi. Oni su negativci u ovoj priči, a ne ti.« Poljubio ju je dvaput u čelo i zagnjurio lice u njezinu dugu kosu. »Dušo, mislim da bi trebala malo odspavati. Ovo je bio dug dan, a mi želimo da se oporaviš.« »Zar se tvoja obitelj neće naljutiti kad shvati da smo ovdje bili skupa?« »Shvatili su da smo par. I mislim da u većoj mjeri to odobravaju.« »U većoj mjeri?« Gabriel je uzdahnuo. »Richard nema prigovora na nas kao par, ali ima staromodne nazore na seks. Zato, iako sam obećao da nećemo raditi ništa pod ovim krovom, bilo bi mu draže da spavamo u zasebnim sobama. Makar sam siguran da bi nam za noćas i sutra progledao kroz prste zbog ovoga što ti se dogodilo.« »A Rachel i Aaron? Oni su u istoj sobi.« »Richard to ne opravdava, ali zna da će se oni vjenčati. Rachel mi je uvijek bila podrška, a mislim da daje podršku i nama.« »A Scott?« »Scott je prema tebi vrlo zaštitnički nastrojen i zna da sam ja bio libertin, pa...« »Nisi ti bio libertin. Samo si bio usamljen.«

275


Nježno ju je poljubio. »To je vrlo velikodušno od tebe, ali oboje znamo da to nije istina.« Oboje su se ispružili, a Julia mu je stavila glavu na prsa i prstima mu prelazila preko gornjeg dijela tijela. Mrmljala je nešto za sebe dok je razmišljala o njegovim riječima, o tome kako je rekao da mu je stalo do nje i da je želi obožavati. To su joj bile možda najvažnije riječi koje je ikada čula. Oprezno mu je prstom prešla preko prsa, naznačujući obrise tetovaže. Gabriel joj je hitro pokrio ruku svojom. »Nemoj«, prodahtao je i odmaknuo joj ruku. »Oprosti. Što je m.a.i.a.?« Julia je čula kako hvata dah. »Nisam želio o tome govoriti. Ali kad si ti meni rekla svoje tajne. Mislio sam...« Gabriel je slobodnom rukom počeo trljati oči, ali nije prekinuo zagrljaj. »Maia je ime.« Glas mu je postao grub. »Jesi li je... volio?« »Naravno da sam je volio.« »Jeste li dugo bili skupa?« Zakašljao je. »Nije to.« Julia ga je snažno stisnula i zatvorila oči. Ali Gabriel je ležao budan i dugo gledao u strop.

276


29

J

ulia se probudila i ugledala Gabriela kako sjedi na rubu kreveta, potpuno odjeven i promatra je. Blago je zijevnula i protegnula se na sunčanim zrakama koje su prolazile kroz rolete.

»Dobro jutro.« Nasmiješila se. Sagnuo se i privukao je u topao zagrljaj. »Već sam ustao i malo prošetao, ali sam se maloprije vratio da vidim kako si. Bila si vrlo mirna dok si spavala.« Nježno ju je poljubio, pa otišao do ormara izvaditi džemper. Julia se okrenula potrbuške, bestidno ga gledala i divila se tome kako mu košulja pada preko ramena. Iz tog svog povoljnog položaja mogla se diviti i njegovoj stražnjici utegnutoj u crne traperice. E, to je opako dobra guza, pomislila je. Gabriel ju je pogledao preko svog ramena. »Što je?« »Ništa nisam rekla.« Spustio je usne kao da potiskuje smiješak. »Zbilja?« Prišao joj je, sagnuo se i šapnuo na uho: »Nisam znao da padaš na guze.« »Gabriele!« Pomalo zbunjena jer je uhvaćena na djelu, blago ga je pljesnula po ruci pa su se oboje nasmijali. Uhvatio ju je oko struka i povukao sebi u krilo. »Svejedno, želim bez lažne skromnosti izjaviti da mi je guza polaskana.« »Zbilja?« Izvila je obrvu. »Krajnje. I želi prenijeti svoje najsrdačnije pozdrave i... ah... jedva čeka da se sretnete na malo osobniji način kad budemo u Firenci.« Julia mu je odmahnula glavom i nagnula se naprijed kao da ga moli za poljubac. Nagrađena je kratkim ali nježnim uzajamnim poljupcem, a onda se Gabriel odmaknuo od nje. Odjednom se uozbiljio. »Moram razgovarati s tobom o nekoliko stvari.« Ugrizla se za usnu i stala čekati. »Simon je uhićen i podignuto je nekoliko tužbi protiv njega. Njegov je otac poslao obiteljskog odvjetnika da ga spasi i priča se da bi se moglo ići na nagodbu.« »Stvarno?« »Očito senator želi držati gadnu priču dalje od novina. Scott je nazvao tužitelja koji ga je uvjerio da će tvoj slučaj dobiti prioritet. Scott je naglasio da bismo svi voljeli vidjeti da ishod uključuje i zatvorsku kaznu, a ne neki centar za rehabilitaciju ili kakav program otvorenog tipa. Ali s obzirom na Simonove veze, mislim da zatvor nije vjerojatan.« Julia je u mislima sebi dala zadaću da zahvali Scottu što je zastupa. »A ti? Jesi li ti u opasnosti?« Gabriel se široko osmjehnuo. »Odvjetnik obitelji Talbot digao je galamu oko podizanja optužnice. Srećom, moj je brat imao s njim kratak ali prosvjetiteljski razgovor i istaknuo mu da bi tisak bio vrlo zainteresiran čuti i moju stranu priče, kao i tvoju. Neće me optužiti. Ne treba ni govoriti, svima umiješanima zlo je od Scotta.« Julia je zatvorila oči i polako izdahnula. Pomisao da se nešto dogodi Gabrielu bila joj je bolna, osobito zbog toga što se to zlo dogodilo zbog nje. »Moram se otuširati«, rekla je i otvorila oči. Gabriel ju je vatreno pogledao i prešao joj prstom niz cijelu dužinu ruke. »Od srca bih se želio tuširati s tobom, ali se bojim da bi takav čin sablaznio moju rodbinu.« Julia je sva uzdrhtala. »E pa, profesore Emersone, ne mogu vas tjerati da sablažnjavate svoju rodbinu.«

277


»Dakako, gospođice Mitchell. To bi bilo zaista šokantno. Izuzetno šokantno. Stoga, u interesu uljudnosti, moja vrlo polaskana guza i ja suzdržat ćemo se od tuširanja s vama.« Nagnuo se prema njoj, a oči su mu se krijesile. »Za sada.« Nasmijala se, a on ju je ostavio da se posveti ritualu kupanja. Kad se Julia vraćala iz kupaonice u spavaću sobu, zatekla je Gabriela u hodniku. »Nešto nije u redu?« Odmahnuo je glavom. »Samo sam htio biti siguran da se nisi spotaknula o nešto. Gdje su ti štake?« »U mojoj sobi. Dobro sam, Gabriele.« Šepajući je prošla mimo njega. Kad je našla četku za kosu, počela ju je nespretno provlačiti kroz duge, zamršene uvojke. »Dopusti meni.« Gabriel joj je prišao i uzeo četku iz njezine ruke. »Ti ćeš me počešljati?« »Zašto ne?« Privukao je stolicu i rekao joj da sjedne, a onda stao iza nje i polako joj počeo provlačiti prste od vlasišta do vrhova i rukama joj razmrsivati kosu. Julia je zatvorila oči. Gabriel je tako nastavio još koji trenutak, pa joj prinio usne uhu: »Je li ti ugodno?« Mrmljala je, a oči su joj i dalje bile zatvorene. Zahihotao se i odmahnuo glavom. Bila je tako slatka i tako ju je bilo lako zadovoljiti. A on joj je želio ugađati, očajnički. Kad je sve čvorove raspleo, nježno joj je prošao četkom kroz kosu i obrađivao je polako, pramen po pramen. Nikad ni u najdivljijim snovima Julia ne bi zamislila Gabriela kao frizera. Ali u načinu na koji ju je dirao i osjećaju njegovih dugih prstiju koji su joj tetošili kosu postojalo je nešto nagonsko što joj je grijalo kožu. Samo je mogla zamisliti kakve je radosti čekaju u Firenci kad će biti u stanju uživati u svemu njegovu. Gola. Brzo je prekrižila noge. »Izazivam li vas, gospođice Mitchell?« šapnuo je medenim glasom. »Ne.« »Onda ovo sigurno ne radim kako treba.« Potisnuo je hihot i usporio pokrete kroz kosu i prislonio usne na sami rub njezina uha. »Makar je moj pravi razlog samo to da vam izmamim smiješak.« »Zašto si tako dobar prema meni?« Prsti su mu se zaustavili. »Neobično je takvo što pitati svog ljubavnika.« »Ozbiljno govorim, Gabriele. Zašto?« Ponovno je pokrenuo prste kroz njezinu kosu. »Ti si prema meni dobra od prvog trenutka kad smo se sreli. Zašto ja ne bih bio dobar prema tebi? Misliš da ne zaslužuješ da se prema tebi ljudi odnose s ljubaznošću?« Julia je odlučila ne nastavljati propitkivanje. Usprkos činjenici da je protekle noći bila emocionalno izmorena, sjećala se da mu je u bolnici izjavila ljubav. Ali na tu izjavu nije dobila odgovor. Dosta, pomislila je. Njegove radnje, njegova dobrota, zaštita. To je više nego dovoljno. Ne trebaju mi riječi. Julia ga je voljela do bola. Uvijek ga je voljela, a njezina ljubav gorjela je takvim sjajem koji čak i za najmračnijih dana nije jenjavao. Ali Gabriel joj, izgleda, nije uzvraćao ljubav. Kad je završio s njezinom kosom, inzistirao je da joj pripremi ručak. Poslije su skupa sjedili u kuhinji i pravili planove za večer dok u jednom trenutku nije zazvonio telefon. U kuhinju je ušao Richard i donio bežični aparat. »Tvoj otac«, rekao je i pružio telefon Juliji.

278


Gabriel ju je preduhitrio i rukom pokrio mikrofon. »Ne moraš s njim razgovarati. Ja ću se za to pobrinuti.« »Svejedno ćemo na kraju morati razgovarati.« Julia je spuznula s barskog stolca i na štakama odšepala u blagovaonicu. Richard je odmahnuo glavom prema sinu. »Ne smiješ se postavljati između Julije i Toma.« »Pa i nije joj baš bio neki otac.« »On joj je jedini kojeg ima. A ona je svjetlo njegova života.« Gabriel je stisnuo oči. »Da mu je iole bio stalo do nje, zaštitio bi je.« Richard mu je stavio ruku na rama. »Roditelji griješe. A katkad je lakše zabiti glavu u pijesak nego priznati da ti dijete ima problema i da je to tvoja greška. Znam to iz osobnog iskustva.« Gabriel je naškubio usne, ali ništa nije rekao. Julia se vratila za deset minuta. Usprkos tome što je Richard i dalje bio u kuhinji, Gabriel ju je privukao u zagrljaj i poljubio je u obraz. »Sve u redu?« »Tata hoće da danas zajedno večeramo«, izgovorila je. Richard je njezin ulazak prepoznao kao znak da se udalji, pa se povukao prema stubama u smjeru svoje radne sobe. »Želiš se vidjeti s njim?« »Bit će neugodno. Ali rekla sam da ću doći.« »Julianne, ne moraš ništa. Radije ću te ja odvesti na večeru.« Odahnula je glavom. »On se trudi, Gabriele. Otac mi je. Moram mu dati priliku.« Gabriel je od nelagode zatresao glavom, ali je izabrao ne svađati se s njom. Točno u šest sati Tom Mitchell pojavio se na pragu Clarkovih, u košulji i hlačama, s kravatom. Nervozno je potezao kravatu. Nije ju navikao nositi. Ali za Juliju... Otvorio mu je Richard, uveo ga u dnevni boravak i neko mu vrijeme pravio društvo dok su čekali da Julia siđe k njima. »Jesi li sigurna da želiš ići?« Gabriel se bio opružio na krevetu i gledao Juliju kako nanosi ruž na usne i gleda se u malo zrcalo. »Neću se suprotstavljati svom ocu. Osim toga, Rachel vodi Richarda gledati neki ljubić, a ti izlaziš s dečkima. Na kraju bih ja ovdje ostala sama.« Gabriel se odmaknuo od kreveta i prišao joj, pa je zagrlio oko struka. »Ne bi bila sama. Bila bi sa mnom. A ja znam kako zabaviti damu.« Počeo joj je utiskivati vlažne poljupce iza uha samo da je nagovori. »Zanosna si«, šapnuo je. Pocrvenjela je. »Hvala ti.« »Rachel ti je našla šal.« Poigravao se prstom s modrom svilom Hermesova dizajna što ga je njegova sestra majstorski omotala Juliji oko vrata da skrije modricu. »Gracein je«, rekla je Julia blago. »Dar od Richarda.« »Richard ju je volio razmaziti. Naročito u Parizu.« »Vrlo si mu sličan.« Podigla se na prste da ga poljubi u obraz. »Čekaj da dođemo u Firencu.« Privukao ju je k sebi i strastveno je poljubio, pa je tek onda pustio. »I što ćete raditi ti i dečki? Nećete u striptiz klub?« Pogledala ga je kroz trepavice, a izgledala je prekrasno. Gabriel se namrštio. »Ne misliš valjda da bih to napravio?« »Pa zar to dečki ne rade kad navečer izlaze van?«

279


Pomilovao ju je nadlanicom po obrazu. »Zar misliš da bi Richard odobrio takav izlet?« »Ne bi.« »A ja, misliš da ja to želim?« Julia je skrenula pogled i nije odgovorila. »Zašto bih ja išao za drugim ženama kad najljepša žena na svijetu svake noći leži sa mnom u istom krevetu?« usprotivio se, pa je lagano poljubio. »Jedina žena koju želim vidjeti golu si ti.« Julia se nasmijala. »Što sam ja ono pitala? Ne sjećam se što sam te pitala.« Osmjehnuo se. »To je dobro. Dođi ovamo.«

Kasnije te večeri, kad je kuća utonula u mrak i kad su se svi povukli, Julia se ušuljala u Gabrielovu sobu. Na sebi je imala jednostavnu modru spavaćicu. On je sjedio na krevetu i čitao. Nije imao košulju, a na očima je imao naočale i nehajno je prekrižio noge. »Hej, zdravo.« Osmjehnuo se, odložio Kraj ljubavne priče na noćni ormarić. »Divno izgledaš.« Stavila je štake sa strane i prstima popravila spavaćicu. »Hvala ti što si došao k mom tati pokupiti moje stvari.« »Nema na čemu.« Pružio je ruku, a ona se uzverala u krevet pored njega. Poljubio ju je prije nego što je primijetio da i dalje nosi Gracein Hermesov šal. Povukao je jedan kraj. »Zašto ga još nosiš?« Julia je spustila pogled. »Ne želim da moraš gledati moj ožiljak.« Podigao joj je bradu. »Ne trebaš ga skrivati od mene.« »Ružan je. Ne želim da te podsjeća.« Duboko joj se zagledao u oči, istražujući. Onda je polako razvezao šal. Povukao ga je, šal joj je okrznuo stražnju stranu vrata i pao mu u ruku. Osjetila je da se naježila dok joj je svila senzualno klizila po koži, a sve je još pojačao Gabrielov vatren pogled. Stavio je šal na noćni ormarić i sagnuo se da joj nekoliko puta poljubi ožiljak. »Julianne, oboje imamo ožiljke. Samo što moji nisu na koži.« »Voljela bih da ih nemamo«, šapnula je. »Voljela bih da sam savršena« Gabriel je tužno odmahnuo glavom. »Sviđa li ti se Caravaggio?« »Jako. Najdraža mi je njegova slika Žrtvovanje Izaka.« Kimnuo je. »Meni je uvijek bila draža Nevjera svetog Tome. Richard ima reprodukciju u svojoj radnoj sobi. Danas sam je gledao.« »Meni je ta slika uvijek bila... čudna.« »I jest čudna. Isus dolazi svetom Tomi poslije uskrsnuća, a Toma mu stavlja prst u ranu ispod rebara. Prilično dubok, intenzivan doživljaj.« Julia nije u tome vidjela dubinu, pa je odšutjela. »Julianne, ako želiš čekati da ti ožiljak nestane, možda ćeš čekati zauvijek. Ožiljci nikad ne nestaju. Caravaggiova slika to mi je razjasnila. Ožiljci se mogu liječiti i s vremenom ih možemo zaboraviti, ali oni su trajni. Čak ni Isus nije izgubio ožiljke.« Gabriel je zamišljeno rukom protrljao bradu. »Da sam se pomučio da prestanem biti sebičan, shvatio bih to. I prema Grace i svojoj obitelji ponašao bih se pažljivije. I prema tebi bih se brižnije ponašao u rujnu i listopadu.« Pročistio je grlo. »Nadam se da ćeš mi oprostiti za te ožiljke što sam ti ih ostavio. Znam da ih je mnogo.« Julia mu se popela u krilo i snažno ga poljubila »Tebi je oprošteno odavno i za gore nego što je nanošenje ožiljaka. Molim te, nemojmo opet razgovarati o tome.«

280


Dvoje zamalo ljubavnika šutjelo je nekoliko trenutaka, onda ju je Gabriel pitao kako joj je prošla večer. Julia se trznula. »Plakao je.« Gabriel je iznenađeno digao obrve. Tom Mitchell plakao? Ne mogu vjerovati. Opisivao mi je što je zatekao u kući. A kad sam mu rekla što se događalo prije nego što si me došao osloboditi, zaplakao je. Pričala sam mu malo o svađama i stvarima koje mi je on govorio. A tata je plakao, usred otmjenog restorana.« Zatresla je glavom. »Oboje smo plakali. Prava zbrka.« Gabriel joj je maknuo kosu s lice da je bolje vidi. »Žao mi je.« »Bilo je nekoliko stvari koje sam mu morala reći, a on je slušao... možda po prvi put u mom životu. Barem se trudio. Već je i to velik korak. A kad smo sve to obavili, razgovarali smo o tebi. Zanimalo ga je otkad se nas dvoje viđamo.« »I što si mu rekla?« »Rekla sam mu da se dugo nismo viđali, ali da si mi se... sviđao. Rekla sam mu da si mnogo učinio za mene i da mi je stalo do tebe.« »Jesi li mu rekla što ja osjećam prema tebi?« Navukla je stidljiv izraz. »Pa, izostavila sam dio o tome kako želiš sa mnom voditi ljubav u Firenci, ali sam rekla da mislim da ti se sviđam.« Gabriel se namrštio. »Da mi se sviđaš? Zbilja, pa Julianne, zar je to najbolje što si mogla izvesti?« Slegnula je ramenima. »To mi je tata. Njega ne zanimaju sentimentalne stvari. Želi znati uzimaš li i dalje droge i mlatiš li se okolo. I jesi li mi vjeran.« Gabriel se trznuo. Čvrsto ga je zagrlila. »Naravno, rekla sam mu da si uzoran građanin i da se prema meni odnosiš kao prema princezi. Da te ne zaslužujem.« »E, to je laž.« Poljubio ju je u čelo. »Ja ne zaslužujem tebe.« »Glupost.« Nekoliko su se trenutaka nježno ljubili, a Gabriel je skinuo naočale i stavio ih na knjigu. Ugasio je svjetlo i blaženo se priljubio tijelom uz njezina leđa. Već su oboje tonuli u san, kadli Julia šapnu. »Volim te.« Nije odgovarao pa je pretpostavila da već sanja. Tiho je uzdahnula i sklopila oči, i jače se priljubila unazad uz njegova prsa. Oko struka ju je obuhvatila snažna ruka i privukla je još čvršće k sebi. Čula ga je kako je duboko uzdahnuo, pa zastao. »Julianne Mitchell, i ja volim tebe.«

281


30

J

ulia se sutradan ujutro probudila kad je osjetila da je nešto toplo pritiska oko srca i da joj preko ramena struji blag dah. Nakon pobližeg pogleda shvatila je da joj Gabriel svojom velikom šakom drži desnu dojku dok skupa leže na boku. Zahihotala se i pomaknula se iz njegova stiska. Zagrgorio je od tog iznenadnog pokreta. »Dobro ti jutro, Gabriele.« »Jutro, ljepoto.« Poljubio joj je obraz. »Čini mi se... da si dobro spavala.« »Vrlo dobro. A ti?« »Dobro, hvala na pitanju.« »Smeta li ti?« Nježno ju je milovao preko spavaćice. »Ne smeta. Dobro je.« Okrenula se licem prema njemu. Kliznuo joj je rukom na donji dio leda kako bi je privukao u dubok poljubac. »Julianne.« Maknuo joj je nekoliko pramenova s očiju. »Nešto bih ti želio reći.« Namrštila se. Jednim joj je prstom prešao preko obrva i izgladio crte koje su se pojavile zbog brige. »Nemoj se mrštiti. Ovo je nešto lijepo, mislim.« Pogledala ga je s iščekivanjem. Oči su mu bile velike, tamne i ozbiljne. »Volim te.« Zatreptala je dvaput, a preko lica joj se polako proširio osmijeh. »I ja tebe volim. Mislila sam da mi se samo učinilo kad si to rekao sinoć.« Nježno ju je poljubio. »Ni ja nisam bio siguran jesi li me čula.« »Znaš, to si mi i prije rekao.« »Kada?« »One noći kad sam te spasila od Christe. Stavila sam te u krevet, a ti si me zvao Beatrice. Rekao si da me voliš.« Glasno je progutao. »Julianne, oprosti, dugo mi je trebalo da ti to kažem onako kako treba.« Obgrlila ga je rukama i pritisnula čelo o njegovu tek izniklu bradu. »Hvala ti.« »Ne, draga. Ja trebam zahvaliti tebi. Nikad... nikad se do sada nisam ovako osjećao. Sada shvaćam koliko sam vremena protratio uzalud.« Oči su mu postale tužne. Julia ga je meko poljubila. »Oboma nam je trebalo da odrastemo. Bolje je ovako.« »Kajem se zbog toga kako sam se ponašao prema drugim ženama. I što sam potrošio vrijeme s njima. To znaš, zar ne?« »Ja se kajem što sam bila s njim. Ali tu nijedno od nas ne može ništa napraviti osim da se radujemo što smo našli jedno drugo.« »Htio bih da cijeli dan ostanemo u krevetu.« Glas mu je obojila čežnja. Nasmijala se. »Mislim da bi to šokiralo i skandaliziralo tvoju rodbinu.« »Najvjerojatnije. Neka idu k vragu.« Oboje su se smijali dok im se smijeh nije pretočio u strastvene poljupce. Ona se prva povukla. »Mogu li te nešto pitati?« Gabriel je stisnuo vilicu. »Naravno.« Nemoj jutros previše ispitivati, Julianne. Ne mogu ti sve ispričati u Richardovoj kući. »Kakvo žensko rublje voliš?«

282


Gabrielu se vilica istog časa opustila, a usne izvile u zločest smiješak. »To pitaš zbog toga što... provodiš istraživanje?« Zahihotao se pa je uzeo za ruku i poljubio joj prste. Spustila je pogled na njihove spojene ruke. »Voljela bih otići u kupovinu prije tvog puta. Zanima me što bi ti se... sviđalo.« Pogledao ju je žarkim pogledom, otežalim od žudnje. »Julianne, ja sam muškarac. Ako ti moram reći kakvo mi je donje rublja najdraže, onda je to bez donjeg rublja.« Podigao joj je bradu da ga pogleda u oči. »Ti si prelijepa. Kad mislim na to da ću biti s tobom, mislim na to kako ću se polako diviti tvojoj ljepoti... tvom licu, ramenima, grudima, svakom djeliću tebe. Ta ružičasta put i meke obline stvorene da ih moje tijelo obožava.« Blago ju je pogurnuo tako da je legla na leđa, a potom kleknuo postavivši koljena oko njezinih bedara. »Želim da na sebi imaš nešto u čemu će ti biti ugodno i u čemu ćeš se osjećati lijepo jer želim da se tako osjećaš kad smo skupa.« Spustio joj se do usta i gorljivo je poljubio. Odmaknuo se, a ona ga je gledala vragolastim pogledom. »Udobno koliko dopušta Lululemonova odjeća za jogu?« To ga je zbunilo. »Ne znam što je to lula limun, ali ako ti je to udobno, siguran sam da neću imati ništa protiv.« Istegnuta je vrat da svojim nosom protrlja njegov. »Divan si, znaš to? Ali ozbiljno sam te pitala. Htjela bih obući nešto što bi ti volio.« »Voljet ću sve s obzirom na to da ti to nosiš.« Ponovno ju je poljubio, ali ovaj put dopustio je sebi luksuz da joj se približi svojim golim prsima, ali je pazio da ne dodirne njezina. Između kože im je skočila vrelina i elektricitet i Julia je začas ostala bez daha. »Boja?« Dahtala je. »Najdraži stil?« Sada se on nasmijao, pa je pomilovao po obrazu koji joj je buknuo pod njegovim prstima. »Samo da ne bude crno ili crveno.« »Mislila sam da su to standardne boje. Kažu da su to boje za zavođenje.« Odmaknuo se ustranu da joj mogne šapnuti na uho. »Ti si mene već zavela. Već sam zaluđen i mučim se i vrlo sam, vrlo uzbuđen.« Sada se soba zagrijala, a ona je zaboravila svoje naredno pitanje. Napokon ga se sjetila. »Znači... ne crno, ne crveno. Imaš li koju najdražu boju?« »Tvrdoglava si, je li? Mislim da bi divno izgledala u svijetlim bojama - bijelo, ružičasto, modro. Mislim da sam te zamišljao u nečemu klasičnom, dok ti kosa pada preko ramena. Ali to nema veze sa mnom nego s tobom. I mislim da ti trebaš odabrati.« Široko se osmjehnuo. »Naravno, poslije, kad već stignemo do toga, mogu i ja naručiti koju stvar. Ali mislim da za naš prvi put ti odlučuješ što ti želiš. Važno je da se osjećaš posebno, seksi i dragocjeno. To je ono što ja želim jer te volim«. »I ja volim tebe.« Nasmiješila mu se, a on je pomislio da će mu se srce rastopiti. Uzela mu je lice u ruke, prešla mu palcem preko čvrste čeljusti, a on je sklopio oči i nagnuo se u njezin dodir. Kad je poslije otvorio oči, bile su bistre, sjajne i vrlo gladne. Morala je skrenuti pogled. »Moram se spremiti. U koliko sati idemo za Philadelphiju?« Počeo joj je ljubiti ključne kosti od jednog ramena do drugog. »Poslije - poljubac - doručka poljubac. Let nam je negdje u vrijeme ručka - poljubac - i moramo rano biti na aerodromu.« Dvostruki poljubac. Poljubila ga je još jednom i na štakama otišla niz hodnik. Dolje se Richard sav razmahao od aktivnosti, pripremao je nedjeljni doručak za gladnu obitelj. Scott je jeo sve što nisu drugi nisu rezervirali ili zahtijevali za se, a Rachel i Aaron su preko Aaronova BlackBerryja pomno gledali slike mjesta na kojima bi mogli održati vjenčanje.

283


»Evo i vas.« Rachel je pozdravila brata i svoju najbolju prijateljicu kad su ušli u kuhinju. »Moram ti ovo vratiti«, šapnula je Julia i počela razmotavati šal koji je bila svezala ispod vrata. »Zadrži ga. Mami bi bilo drago da ga imaš.« Julia je čvrsto zagrlila prijateljicu. Još jednom bila joj je zahvalna za darežljivost, kao i Grace čija velikodušna nazočnost kao da se nikada nije udaljavala od njih. »Jutros djeluješ radosno.« Julia je sjela, a Scott joj je nalio čašu soka od naranče. »I jesam radosna. Zbilja jesam.« »Samo pazi da se on prema tebi dobro ponaša«, šapnuo joj je Scott, a lice mu je bilo ozbiljno. »Promijenio se, Scotte. On me... voli.« Govorila je tiho da je nitko drugi ne čuje. Scott ju je iznenađeno pogledao. »Neka sam proklet«, promrmljao je. Od nelagode je prebacio težinu s jedne noge na drugu, pa promijenio temu razgovora. »Simon je jučer trebao imati saslušanje. Njegov je odvjetnik tražio oslobađanje.« Oprezno je pogledao Juliju. »Nisam uspio saznati što se dogodilo.« Trebalo joj je nekoliko trenutaka da registrira njegove riječi, a kad jest, obuzeo ju je strah. Slučajno je gurnula čašu sa sokom i pretvorila doručak u gnjecavu, sokom natopljenu katastrofu. Ubrzano je treptala dok se pokušavala pribrati i počistiti najnoviji nered koji je napravila, proklinjući se što se toliko uzrujala. Gabrielu je sigurno već dosta toga da me gleda kako mi ispadaju stvari. Baš sam idiot. Htjela je ustati, ali joj se ispred lica ispriječila jedna ruka. Julia je pogledala u par zabrinutih očiju boje safira. Gabriel je polako pomaknuo ruku i potaknuo je da je primi. Privukao ju je kraj sebe na drugi barski stolac i brzo je poljubio u čelo. »Sada si sigurna«, šapnuo je. »Neću mu dati da ti se približi.« To je, za svaki slučaj, popratio utješnim potezima rukom gore-dolje po njezinim leđima. Dok je Richard pripremao novo pecivo, Gabriel je uzeo njezin upropašteni doručak i krenuo odnijeti ga u sudoper. »Ja ću. Sjedi sa svojom djevojkom.« Scott je iz blizine rekao Gabrielu dubokim i osornim glasom. »I oprosti.« Nitko nije primijetio suptilnu igru dvojice braće - sina razmetnoga i sina stamenoga. Pogledi su im se sreli, a između njih je prostrujalo razumijevanje i možda oprost. Gabriel je kimnuo sa zahvalnošću pa sjeo kraj Julije, zagrlio je oko struka i stao joj na uho mrmljati umirujuće riječi dok se nije prestala tresti. Hitno ju je morao odvesti iz Selinsgrovea. Dok su se vozili, Julia je zatvorila oči i dahnula od olakšanja. Emocionalno jutro to bijaše. Oproštaj od obitelji koja ju je takoreći usvojila uvijek je težak. A oproštaj s ocem nakon vikenda prepunog zbivanja bio je silno zamoran. »Je li ti žao što odlaziš?« Gabriel je pružio ruku i pomilovao je po obrazu« Otvorila je oči. »Nešto u meni nije željelo poći. A nešto drugo jedva je čekalo da sve ostavim iza sebe.« »I ja se tako osjećam.« »Što ti je rekao moj otac kad ste se rukovali?« Gabriel se promeškoljio na sjedalu. »Zahvalio mi je. Znao je da si mogla proći mnogo gore.« Gabriel je spleo svoje duge prste s Julijinima, privukao njezinu ruku do usta i poljubio je. »Zamolio me da pazim na njegovu curicu. Rekao je da si mu ti sve.« Na to je Juliji niz obraz potekla suza. Obrisala ju je i pogledala kroz prozor. Odnos s ocem svakako se promijenio.

284


Za vrijeme leta u Toronto Julia se skutrila uz Gabriela i suzdržavala se od svoje domaće zadaće koja je bila nasloniti glavu na njegovo rame. »Moram napraviti planove za naše putovanje«, rekao je i poljubio je u tjeme. »Kad polazimo?« »Planirao sam u petak odmah poslije nastave. Ali ako ideš i ti, morat ćemo pričekati dok ti Katherine ne prihvati radnju. Ja imam predavanje desetog prosinca. Možemo li krenuti osmog?« »Mislim da možemo. Moram predati referate u petak, a i Katherine tada od mene očekuje prvu verziju dijela moje radnje. Pretpostavljam da će ona to pregledati za nekoliko dana, što znači da vjerojatno mogu krenuti osmoga. Kad se misliš vratiti?« Gabriel je pomaknuo ruku pa je sada obgrlio oko struka, a ona mu je naslonila glavu na rame. »Rachel uporno traži da za Božić opet svi dođemo kući. To uključuje i tebe. Znači da ćemo morati iz Italije dvadeset trećega ili dvadeset četvrtog, zaobići Toronto i otići ravno u Philadelphiju. Osim ako ti ne bi radije provela Božić u Italiji, sa mnom.« Julia se nasmijala. »Ne bih željela riskirati Rachelin bijes. A i mene tata očekuje iako zna da ne mogu ostati u njegovoj kući.« Stresla se protiv svoje volje. Gabriel ju je stisnuo uza se. »Onda možeš biti sa mnom. Zaslužili smo sobu u hotelu. Ne želim više spavati na drugoj strani hodnika od tvoje sobe.« Pocrvenjela je na tu opasku i nasmiješila se. »Imat ćemo dva tjedna za uživanje u Firenci. Ili možemo otputovati u Veneciju ili Rim. Možemo unajmiti neku vilu u Umbriji. Znam jedno mjestašce blizu Todija koje je prelijepo. Volio bih ti ga pokazati.« »Kad sam s tobom, ljubavi moja, svejedno mi je gdje sam.« Istog je trena stisnuo usne. »Budi blagoslovljena zbog toga«, promrmljao je. »Rachel je odredila datum vjenčanja negdje krajem kolovoza, pod uvjetom da mjesto za vjenčanje koje je odabrala bude slobodno. Ne znam zbog čega čeka tako dugo.« Julia je ispitivački pogledala Gabriela da vidi ima li on kakvu informaciju. Slegnuo je ramenima. »Koliko ja poznajem Rachel, mjesecima će paziti jesu li pravi ljudi pribilježeni za vjenčanje i hoće li se to prikazati na CNN-u.« Oboje su se zahihotali. »Mislim da Rachel želi uskoro zasnovati obitelj«, rekla je Julia. »Zanima me što Aaron misli o tome.« »Voli je. Želi se vjenčati s njom. Vjerojatno ga oduševljava pomisao da ljubav njegova života nosi njegovo dijete.« Zastao je na trenutak i okrenuo se prema njoj. »Julianne, smeta li ti što ja ne mogu...« »Zapravo ne, bar ne sada. Prvo želim završiti magisterij pa se onda bacam na doktorat. Voljela bih predavati.« Slegnula je ramenima. »Možda je to prednost hodanja s mlađom ženom.« Gabriel je frknuo. »Iz toga se dade zaključiti da sam prastar. Shvaćaš da ćeš s trideset vjerojatno drukčije misliti, ako ne i prije. A kad se to dogodi...« Namrštila se i odmahnula glavom. »Što očekuješ da kažem - da te ne želim? To neću reći. Volim te, Gabriele, sve tvoje. Molim te, nemoj me tjerati od sebe, sad kad smo se napokon zbližili.« Zaklopila je oči. »To boli.« »Oprosti mi«, šapnuo je i poljubio je u nadlanicu. Prihvatila je tu ispriku i pokušala se opustiti jer je bila umorna od emocija toga dana. Gabriel je protrljao oči da razmisli. Ali domalo je shvatio da mu treba prostora i vremena u samoći kako bi mogao razmišljati. Neću te sam trebati tjerati od sebe kad ti ispričam o Paulini...

285


Prvi tjedan u prosincu bio je i posljednji tjedan predavanja. Bio je to miran tjedan, uglavnom. Gabriel i Julia držali su se po propisu dalje jedno od drugog. On se svake večeri u svom prostranom stanu pripremao za predavanje u galeriji Uffizi dok je ona neumorno radila na svojim referatima i radnji u svojoj maloj hobitskoj rupi. Nemilice su se dopisivali: Draga, nedostaješ mi. Hoćeš li doći k meni? Volim te. G. Julia se tako nasmiješila zaslonu svoga iPhonea da je čak i sam iPhone pocrvenio. Onda je napisala odgovor: G., nedostaješ mi. Završavam referat za taj ludi Danteov seminar. Vjerojatno ću biti budna cijelu noć. Profesor je pravi komad, ali puno traži. Volim te. Julia. Svratila je pozornost na laptop i nastavila sređivati referat za Katherine. Nekoliko minuta poslije opet joj je zacvrkutao iPhone: Draga. Imaš sreće - ja sam stručnjak za Dantea. Zašto ne doneseš svoj referat ovamo, pa ću ti pomagati... cijelu noć... Volim te, G. P. S. Stvarno je komad? Julia se zakikotala i pritisnula odgovori: Najdraži stručnjače za Dantea, moj je profesor vreo kao vatra, feferon i piletina s crvenim paprom. Znam što cijelu noć kod tebe uključuje... a tako ne bih završila referat. Možda u petak? Voli te Julia. Ljubim te. Julia je pogledavala na iPhone i čekala novu SMS poruku. Ali nova poruka nije došla sve dok nije otišla u kupaonicu. Draga Julia, to je prilično vrelo. Tvoje odbijanje mog poziva svelo me na more samoće koju ću sada otjerati čašicom viskija i čitanjem dvaju poglavlja Grahama Greenea. Tvoja 'Pusa' unijela je ravnotežu. Volim te. G. P. S. Ti si vrela kao sunce, ali si mnogo ljepša. Julia se nasmiješila sama za sebe i uzvratila kratkom porukom u kojoj mu je rekla koliko ga voli. Nastavila je raditi cijelu večer. Napokon su se uživo sreli na posljednjem seminaru u srijedu koji je bio izuzetno zanimljiv zbog sumnjiva ponašanja Christe Peterson. Šutjela je. I dalje je bila pomodno odjevena u haljinu od kašmira boje patlidžana koja joj se bila primamljivo priljubila uz grudi i stražnjicu. Šminka joj je bila besprijekorna, kosa duga i nepogrešivo dotjerana. Ali lice joj je bilo kiselo i nije unosila bilješke. Samoobrambeno je prekrižila ruke na bujnim grudima. Kad bi profesor Emerson postavio pitanje na koje je znala odgovor, nije dizala ruku. Kad bi je pogledao preko okvira naočala da vidi može li je potaknuti na sudjelovanje, namrštila bi se i pogledala ustranu. Da mu misli nisu bila usmjerene na Danteov Raj, možda bi ga to uznemirilo. Ali nije. Christa je bila upadljiva ne samo zbog toga što je šutjela nego i zbog neprikrivena neprijateljstva što ga je pokazivala prema Juliji koju je pogledavala samo najzlobnijim pogledima. »Koji je njoj vrag?« šapnula je Julia Paulu čim je završio seminar.

286


Smijuljio se. »Možda je napokon shvatila da joj Emerson nikad neće odobriti nacrt radnje pa sada razmišlja o promjeni karijere. A u ulici Yonge jedan je striptiz klub koji traži plesačice. Možda bi joj to dobro išlo. A možda i ne.« Sada se Julia počela smijuljiti. »Uzgred, sviđa mi se tvoj šal. Vrlo francuski.« Paul joj se široko osmjehnuo i bio je dobre volje. »Dar od dečka?« »Ne. Od moje najbolje prijateljice u starom kraju.« »Lijepo ti stoji.« Julia mu se nasmiješila, pa su oboje spakirali svoje knjige i krenuli pješice kući, unatoč tome što je zasniježilo. Prepričavali su (malčice prerađene) priče o tome kako su proveli Dan zahvalnosti.

287


31

D

o petka je profesor Emerson bio loše raspoložen. Gotovo čitav tjedan nije bio s Julianne, a morao je gledati kako poslije seminara, i ne pogledavši ga posebno, odlazi s Paulom. Morao je održavati distancu makar ju je samo želio dirati i svima kazati da je njegova. Dok je gol spavao u tami, nadošli su demoni i more su ga progonile i tištale... more koje je u normalnim situacijama potiskivala njezina puka nazočnost, svjetlost s kojom se nije mogla mjeriti ni najsjajnija zvijezda. Zvijezda bez koje će uskoro morati živjeti. Znao je da će morati izgovoriti svoje tajne prije nego što se ukrcaju u avion. Stoga je žalio zbog činjenice što je svoj (možda) posljednji tjedan s Julianne proveo sam. Zamijenio je kartu i obavio sve što je trebalo kako bi Julianne putovala s njim u Firencu, ali je to učinio teška srca i doplatio osiguranje u slučaju otkazivanja leta jer je istinski vjerovao da će ga ostaviti. Strahovao je od trenutka u kojem će njezine velike, nevine oči potamnjeti i ona ga odbiti jer je nije vrijedan. Ali neće joj dopustiti da daruje svoju nevinost takvu demonu, a da ne zna tko je on. Neće biti Eros, a ona Psiha. Jer to bi bilo demonski. Stoga je s neprikrivenom hladnoćom dočekao taj petak kad je ona točno na vrijeme stigla na večeru. Bratski ju je poljubio u čelo, stao ustranu i dao joj znak da uđe. Tko uđe, nek' se kani..., pomislio je. Julia je znala da nešto nije u redu, i to ne samo zbog toga što su je u dnevnom boravku dočekali zvuci Puccinijeve Madame Butterfly. Obično ju je Gabriel dočekivao zagrljajem i s nekoliko strastvenih poljubaca dok još ne bi ni skinula kaput. A sada je stajao, čak je nije ni gledao u oči, i čekao da progovori. »Gabriele?« Pružila je ruku da mu dodirne lice. »Nešto nije u redu?« »Ne«, slagao je i okrenuo lice od nje. »Jesi li za piće?« Julia se oduprla porivu da izvlači informacije iz njega pa je zamolila čašu vina. Nadala se da će biti susretljiviji za vrijeme večere. Ali nije. Šutke joj je poslužio pečenu govedinu za večeru, a kad je Julia pokušala započeti pristojno i neobavezno čavrljanje odgovarao je jednosložno. Rekla mu je da je dovršila sve svoje seminarske obaveze i da je Katherine Picton pregledala njezinu radnju i prije osmoga dana prosinca, ali je Gabriel na to odgovorio samo kimanjem i buljio u svoju čašu koja je začas bila prazna. Julia nikad nije vidjela da pije tako puno. One noći kad ga je spasila iz Lobbyja bio je već pijan, ali ovo noćas bilo je drukčije. Nije bio zavodnički raspoložen, a ni sretan, bio je izmučen. Sa svakom čašom koju je popio nju je sve više obuzimala briga, ali kad je god zaustila da nešto kaže, opazila bi kako mu preko lica prelazi tuga, pa se povlačila. Sa svakom čašom pića postajao je sve hladniji i distanciraniji, i to toliko da je Julia, kad je poslužio desert, rukom ustranu odmaknula pitu od jabuka što ju je ispekla njegova domaćica i zatražila da isključi Mariju Callas kako bi mogli razgovarati. To mu je privuklo pozornost jer pita (i Butterfly) bijaše vrhunac večere. Njegove Posljednje večere. »Sve je u redu«, ozlovoljeno je rekao dok je išao prema stereu kako bi prekinuo opernu izvedbu. »Gabriele, ne laži mi. Očito je da si uznemiren. Reci mi. Molim te.« Pogled na Julianne, nevinu Julianne, na te njezine velike smeđe oči i sada već nabrano čelo, zamalo ga je pokosio. Zar mora biti toliko mila? Tako velikodušna. Zar mora biti toliko suosjećajna? S tako divnom dušom?

288


Osjećaj krivnje povećavao se u njemu. To što je nije zaveo možda je bilo na njezinu sreću. Srce će joj sada možda spremnije zacijeljeti jer se nisu upoznali seksualno. Bili su skupa svega nekoliko tjedana. Brzo će obrisati suze i naći neku mirnu ljubav s nekim tko je dobar i postojan, kao Paul. Od te mu je pomisli naglo pozlilo. Bez riječi je otišao do ormara i zgrabio dekanter i kristalnu čašu. Vratio se na svoje mjesto i izlio dva prsta viskija. Popio je pola u jednom gutljaju i tresnuo čašom na stol. Opržilo ga je po grlu pa je pričekao da popusti. Pričekao je i da mu nadođe hrabrost od pića, da se osmjeli. Ali mnogo bi više viskija trebalo da otupi bol u srcu. Duboko je udahnuo. »Moram ti reći neke... neugodne stvari. A znam da ću te, kad ti ih kažem, izgubiti.« »Gabriele, molim te, ja...« »Molim te, pusti me da govorim.« Divlje je trznuo glavom. »Dok ne izgubim hrabrost.« Zatvorio je oči i još jednom udahnuo zrak. A kad ih je otvorio, zagledao se u nju kao ranjen zmaj. »Ti sada gledaš ubojicu.« Njegov joj je glas dopro do ušiju, ali nije uronio u njezinu svijest. Mislila je da ga je pogrešno čula. »Ne samo da sam ubojica nego sam uzeo nevin život.« Ako možeš podnijeti da si u istoj sobi sa mnom još nekoliko trenutaka, objasnit ću ti kako je došlo do toga.« Pričekao je njezinu reakciju, ali kako je ostala šutke sjediti, nastavio je: »Išao sam na koledž Magdalen na Oxfordu na poslijediplomski studij. To već znaš. A ono što ne znaš jest da sam, dok sam bio tamo, sreo Amerikanku koja se zvala Paulina.« Julia je oštro udahnula, pa je Gabriel zastao. Kad god ga je bila pitala za Paulinu, uvijek ju je odbijao. Nastojao ju je uvjeriti da ona nije opasna, ali mu Julia nije vjerovala. Naravno da je Paulina bila opasna za njihovo postupno zbližavanje. Paulina ga je odvukla od nje usred večere još tamo u listopadu. A prije nego što je odjurio, Gabriel je bio ustao unezvijereno i citirao Lady Macbeth. Julia je blago zadrhtala od iščekivanja. »Paulina je bila studentica preddiplomskog. Bila je zgodna, visoka, plavokosa, otmjeno se držala. Voljela je govoriti ljudima da je u srodstvu s ruskom aristokracijom, s Anastazijom ili takvo što. Sprijateljili smo se i povremeno bivali skupa, ali nije bilo ničeg tjelesnog među nama. Ja sam izlazio s drugim djevojkama, a ona je patila za nekim...« Nervozno je pročistio grlo. »Diplomirao sam i otišao na Harvard. Godinu i nešto održavali smo vezu preko e-maila, vrlo sporadično, a onda mi je rekla da je primljena na Harvard na poslijediplomski studij. Specijalizirala se za Dostojevskog. Trebala je pomoć da nađe stan, pa sam joj rekao za neka prazna mjesta u mojoj zgradi. Doselila je tog kolovoza.« Pogledao je u Juliju kao da istražuje reakciju. Kimnula je i silno se trudila da licem ne oda strepnju koja ju je obuzela. »Ta godina kad je došla k meni bila je najgora. Radio sam na disertaciji, a istodobno sam bio i asistent jednog vrlo zahtjevnog profesora. Probdio sam mnoge noći u radu i vrlo sam malo spavao. Tada sam počeo uzimati kokain.« Pogled mu je pao, ruke su mu odavale nervozu pa je počeo lupkati prstima po stolu. »Za vikende sam pio s dečkima iz svoje grupe. Povremeno je bilo tučnjava.« Nasmijao se. »Nisam se baš uvijek fino ponašao, a ponekad sam izlazio i tražio kavgu. A to se, eto, isplatilo, bar što se tiče Simona.« Nagnuo se naprijed i oslonio laktovima na koljena. Julia je gledala kako mu noge nervozno poskakuju. Sa svakom je novom rečenicom bivao nemirniji što je pokazivalo da stiže sve bliže i bliže rubu ponora u kojem je skrio svoju tajnu.

289


»Jedne mi je večeri netko dao malo koke. Zanimalo me hoće li mi to pomoći da ostanem budan i radim. I tako je počelo. Koku sam uzimao kao stimulans i izmjenjivao je s alkoholom. Mislio sam da sam, zato što idem na Harvard, tek narkoman rekreativac kojeg ljudi poštuju. Mislio sam da to mogu kontrolirati.« Duboko je uzdahnuo, a glas mu se stišao. »To je bila greška. Paulina je stalno bila tu. Pokucala bi na vrata u bilo koje doba jer sam uvijek bio budan. Pisao sam, a ona bi sjela na kauč i čitala ili pravila ruski čaj. Počela mi je i kuhati. Na kraju sam joj dao ključ jer je ionako svako malo bila kod mene. Kad sam uzimao koku, nisam mnogo jeo. Samo sam zbog Pauline uopće i jeo nešto hranjivo.« Sada je Gabrielov glas poprimio mračniji ton, kao da krivnja u njemu grebe da izađe van. Pročitao je pitanje u njezinim očima i stisnuo čeljust. »Znala je za kokain. U početku sam to htio prikriti, ali uvijek je bila kraj mene. Na koncu sam odustao od skrivanja i počeo ga uzimati pred njom. Nije ju bilo briga.« Sada je izbjegavao Julijin pogled. Stidio se. »Ona je živjela zaštićen život. Bila je potpuno nevina u odnosu na droge i na mnoge druge stvari. Imao sam na nju loš utjecaj. Jedne je noći skinula odjeću i predložila da povučemo po lajnu koke jedno s drugog. Nisam baš dobro promislio, a ona je bila gola...« Polako je izdahnuo i odmahnuo glavom pa spustio pogled na vlastite ruke i prste s kojima kao da nije znao što bi. »Neću tražiti izgovore. Ja sam bio kriv. Ona je bila fina djevojka koja je navikla na to da dobije ono što poželi. A poželjela je mene... ovisnika o drogi koji stanuje kat ispod.« Protrljao je nadlanicom bradu, a Julia je odjednom shvatila da se tog jutra nije obrijao. Promeškoljio se na stolici. »Sutradan ujutro rekao sam joj da sam pogriješio. Nije me zanimalo da budem monogaman. Zbog koke sam ginuo za seksom, premda mi je na kraju umanjivala zadovoljstvo. Karma, valjda. Naviknuo sam se da svaki vikend budem s drugim ženama. Što god govorio ili radio ili ma kakav šupak bio prema njoj, svejedno je i dalje dolazila k meni. Tako je to bilo. Ponašala se kao da mi je djevojka, a ja prema njoj kao da mi služi samo za seks. Nije mi bilo stalo do nje, brinuo sam se samo za sebe i drogu i prokletu disertaciju.« Julia je osjetila da joj je srce preskočilo. Znala je da Gabrielu nikad nije manjkalo ženskog društva. Bio je zgodan muškarac, iznimno senzualan. Žene su činile sve kako bi privukle njegovu pozornost. Juliji njegova prošlost nije bila draga, ali ju je prihvatila i sebi rekla da joj nije važna. Ali Paulina je bila nešto drugo. Znala je to intuitivno od prvog trenutka kad je čula njezino ime. Premda je vjerovala da Gabriel nije više u vezi s njom, to što joj je sada počeo opisivati bilo je mnogo ozbiljnije od pukog seksa za jednu noć. Zelena sablast ljubomore smotala joj se oko srca i stisnula ga. Gabriel je ustao i ushodao se. »Do razornog vrhunca došlo je kad mi je rekla da čeka dijete. Okrivio sam je da me pokušava uhvatiti u zamku i rekao joj da ga se otarasi.« Lice mu se iskrivilo od emocija i izgledao je kao da trpi bol. »Plakala je. Pala je na koljena i rekla da me voli još od Oxforda i da želi moje dijete. Nisam je htio slušati. Bacio sam joj nešto novaca za pobačaj i izgurao je iz stana kao da je smeće.« Gabriel je zastenjao - izopačenim krikom koji kao da je dolazio iz dubina njegove duše. Prstima je protrljao oči. Julia je pokrila usta drhtavom rukom. To nije očekivala. Ali kako joj je svijest hrlila naprijed, mnogobrojni djelići slagalice koja se zvala profesor Emerson počeli su se slagati jedan uz drugi. »Dugo je nisam vidio. Pretpostavio sam da je pobacila. Nije me čak zanimalo ni da saznam, toliko sam sjeban bio. Poslije nekoliko mjeseci, teturajući sam ušao u kuhinju i na hladnjaku zatekao snimku ultrazvuka. S porukom.« Naglo se bacio na naslon stolice i pokrio lice rukama. »Napisala je: 'Ovo je tvoja kći Maia. Zar nije lijepa?'« Gabrielove riječi prigušio je jecaj koji mu je pobjegao iz grudnog koša.

290


»Vidio sam obris njezine glavice i nosića, sićušne ruke i noge. Male prstiće na rukama, majušna stopala. Bila je lijepa. To lijepo, krhko djetešce. Moja curica. Maia.« Progutao je novi jecaj. »Nisam znao. To nije bilo stvarno. Ona nije bila stvarna dok nisam vidio njezinu sliku i...« Gabriel je plakao. Julia je gledala kako mu se niz obraze kotrljaju suze i zaboljelo je u srcu. I njoj su se oči napunile suzama i pošla je prema njemu, ali ju je zaustavio podignutom rukom. »Rekao sam Paulini da ću joj pomoći oko djeteta. Naravno, bio sam bez novaca. Sav sam svoj novac bio potrošio na drogu i već sam se zadužio u svog dilera. Paulina je to znala, a svejedno me i dalje željela. Ponovno smo bili skupa i ona je čitala na mom kauču dok sam ja pisao disertaciju. Klonila se droge i pazila na sebe i dijete. Ja sam pokušavao prestati, ali nisam mogao.« Podigao je glavu da pogleda Juliju. »Želiš li čuti ostalo? Ili si već sada spremna otići?« Nije oklijevala. Prišla mu je i zagrlila ga oko ramena. »Naravno da želim čuti i ostalo.« Čvrsto se priljubio uz nju, ali samo na tren, pa se odgurnuo i obrisao obraze nadlanicom. Maknula se ustranu, a on je nastavio svoju ispovijest. »Paulinini su roditelji živjeli u Minnesoti. Nisu bili bogati, ali su joj slali novac. I Grace je slala, kad god bi je nazvao. Nekako smo uspijevali spojiti kraj s krajem. Ili bar odložiti neizbježno. Ali ja sam veći dio novca trošio na drogu.« Mračno se nasmijao. »Kakav čovjek uzima novac od trudne žene i troši ga na kokain?« Potom je nastavio: »Jedne noći u rujnu bio sam na pijanci. Nije me bilo nekoliko dana, a kad sam napokon došao kući, samo sam se srušio na kauč. Nisam mogao ni do kupaonice. Probudio sam se iduće jutro potpuno mamuran. Teturao sam po hodniku i odjednom ugledao krv na podu.« Gabriel je rukama pokrio lice kao da želi izbrisati tu sliku. Julia je ostala bez daha dok je čekala njegovo daljnje razotkrivanje. »Slijedio sam trag i u kupaonici našao Paulinu kako leži u lokvi krvi na podu. Pokušao sam joj naći bilo, ali nisam mogao. Mislio sam da je umrla.« Šutio je nekoliko trenutaka. »Da sam išao vidjeti kako je kad sam došao kući, mogao sam još nazvati hitnu. Ali nisam to napravio. Bio sam na drogi, sav slomljen i nije me bilo briga ni za koga osim za sebe samoga. Kad su mi rekli da je izgubila dijete, znao sam da sam za to kriv ja. Ta se smrt apsolutno mogla spriječiti. A kao da sam je ubio vlastitim rukama.« Držao je ruke ispred lica, pa ih polako okrenuo kao da ih vidi prvi put. »Julianne, ja sam ubojica. Narkomanski ubojica.« Zaustila je da mu se suprotstavi, ali ju je hitro prekinuo. »Paulina je bila nekoliko tjedana u bolnici, prvo zbog psihičkih problema, a onda zbog depresije. Morao sam na Harvardu zatražiti odgodu jer sam bio previše drogiran i sjeban za rad. Dugovao sam tisuću dolara nekim opasnim ljudima, a nije bilo načina da se domognem novca. Paulina se pokušala ubiti u bolnici pa sam je htio izvući van i premjestiti u neku privatnu ustanovu gdje bi s njom postupali brižno. Kad sam nazvao njezine roditelje i preklinjao ih da pomognu, rekli su mi da sam ološ. Da se moram vjenčati s njom i da će nam tek tada pomoći.« Zastao je. »Učinio bih to. Ali Paulina je bila odveć nestabilna, čak i za razgovor o tome. Odlučio sam obaviti svoju dužnost prema njoj, a potom se ubiti. To će staviti kraj na sve naše probleme.« Gabriel ju je pogledao hladnim, mrtvim očima. »I, kako vidiš, Julianne, ja sam jedan od prokletih. Zbog vlastite neodgovornosti. Skrivio sam smrt jednog djeteta i trajno sam upropastio sjajnu budućnost jedne mlade žene. Bilo bi bolje da sam oko vrata svezao mlinski kamen i bacio se u more28«

28

Parafraza rečenica iz Evanđelja po Marku i Evanđelja po Luki: »Bolje bi mu bilo da mu je mlinski kamen o vratu i da je bačen u more nego da navede na grijeh jednoga od ovih malenih.« (Biblija, Stari I Novi zavjet, Stvarnost, 1968., Mk 9,42-48; Lk 17,1-2)

291


»Bila je to nezgoda«, rekla je tiho Julia. »Nisi ti kriv.« Gorko se nasmijao. »Nisam kriv što sam spavao s Paulinom i napravio dijete? Nisam kriv što sam se prema njoj ponašao kao prema kurvi, navukao je na drogu i silio je da pobaci? Nisam kriv što sam drogiran ubauljao u stan, a da nisam ni otišao pogledati je li ona tamo?« Julia ga je uzela za ruke i čvrsto ih stegnula. »Gabriele, slušaj me. Ti si pridonio situaciji, da, ali sve je to bio nesretan slučaj. Ako je bilo toliko krvi, onda nešto nije bilo u redu s djetetom. Da nisi nazvao hitnu kad jesi, Paulina bi umrla. Ti si je spasio.« Nije dizao pogled, ali ona mu je podigla bradu i prisilila ga da je pogleda. »Spasio si je. Sam si sebi rekao da želiš to dijete. Nisi želio da to dijete umre.« Trznuo se od njezina dodira, ali ga nije puštala. »Nisi ti ubojica. To je samo bio tragičan slučaj.« »Ne razumiješ.« Glas mu je bio hladan, bezvoljan. »Isti sam kao on. On je iskoristio tebe, a ja sam iskoristio nju. Ja sam nju i više nego iskoristio. Odnosio sam se prema njoj kao prema igrački i davao joj drogu, a trebao sam je štititi. Kakav sam ja to đavao?« »Ni u čemu nisi kao on«, prosiktala je, dok su je obuzimale emocije. »On nema nikakva kajanja zbog onoga što mi je učinio i kad bi imao priliku, opet bi to napravio. Ili gore.« Duboko je udahnula i zadržala dah. »Gabriele, napravio si nekoliko grešaka. Učinio si strašne stvari. Ali, žališ zbog njih. Godinama se trudiš da to ispraviš. Zar se to ne računa?« »Nema tog novca na svijetu koji ne bih dao za njezin život.« »Za život koji nisi ti uzeo«, suprotstavila mu se, a oči su joj sijevale. Sakrio je lice rukama. Nije očekivao da će se razgovor tako odvijati. Zašto je još uvijek tu? Zašto me nije ostavila? Koraknula je unazad i zagledala se u njega. Osjećala je njegov očaj koji kao da je kiptio iz njega u valovima dok je mahnito pokušavala smisliti na koji bi način mogla doprijeti do njega. »Čitao si Jadnike Victora Hugoa?« »Naravno«, promrmljao je. »Kakve to veze ima i s čim?« »Junak ostavlja svoj grijeh i vrši pokoru - pazi djevojčicu kao da mu je vlastita kći. Ali sve vrijeme progoni ga policajac koji je uvjeren da se on nije promijenio. Što bi radije bio - osoba koja je u pokori ili policajac?« Gabriel nije odgovarao. »Misliš da zauvijek moraš patiti zbog svog grijeha?« Odgovora nije bilo. »Jer izgleda da to govoriš... sam sebi ne želiš dopustiti da budeš sretan. Ne želiš sebi dopustiti da imaš djecu. Misliš da si izgubio dušu. Ali što je s kajanjem, Gabriele? A oprost?« »Ne zaslužujem ga.« »Koji ga grešnik onda zaslužuje?« Odmahnula je glavom. Kad sam ti rekla što se dogodilo s njim, rekao si da moram sebi oprostiti i dopustiti sebi da budem sretna. Pa zašto ti ne možeš učiniti isto to?« Gledao je u pod. »Zato što si ti bila žrtva. Ja sam ubojica.« »Recimo da je to istina. Kakva bi kazna bila primjerena, Gabriele? Kako bi se ponašala pravda?« »Oko za oko«, promrmljao je. »Dobro. Oko za oko bi značilo da bi morao spasiti život nekog djeteta. Odgovoran si za smrt jednog djeteta, zato pravda zahtijeva od tebe da vratiš jedan život. Ne novčiće, ne darove, nego život.« Sjedio je nepokretan, ali je znala da je sluša. »Spasio si Paulini život, ali znam da to ne računaš. Znači, moraš spasiti život nečijeg tuđeg djeteta. Hoće li to isplatiti tvoj grijeh? Ili barem ga nekako umanjiti?«

292


»To neće vratiti Maiju. Ali značilo bi nešto. Bio bih tada manje... zao.« Gabriel je pogrbio ramena i spustio glavu. Bol u njegovu glasu zamalo je prepolovila srce Juliji, ali je bodro nastavila: »Moraš naći neku djevojčicu koja je u smrtnoj opasnosti i spasiti je. I to bi bilo poravnanje.« Blago je kimnuo glavom i potisnuo jecaj. Julia se spustila na koljena i uzela mu ruke u svoje. »Gabriele, zar ne vidiš? Ja sam to dijete.« Podigao je glavu, zagledao se u nju kao da je luda, a vlažne su mu oči pronicale u njezine. »Simon me mogao ubiti. Toliko se bio razbjesnio što sam ga ošamarila, htio je razvaliti vrata moje sobe da me ubije. Sve i da sam zvala policiju, ne bi stigli na vrijeme. Ali ti si me spasio. Ti si ga odvukao od mojih vrata. Ti si ga spriječio da se ponovno vrati u kuću. Sada sam živa samo zahvaljujući tebi. Ja sam Tomova curica i ti si mi spasio život.« Nije se micao, potpuno je ostao bez riječi. »Život za život - tako si sam rekao. Misliš da si uzeo jedan život, a sada si spasio jedan. Moraš oprostiti sam sebi. Zamoli Paulinu da ti oprosti, zamoli Boga da ti oprosti, ali moraš sam sebi oprostiti.« »To nije dovoljno«, prošaptao je, a velike su mu, tužne oči još bile mokre od suza. »To neće vratiti život tvojoj kćeri, istina. Ali pomisli samo na to kakav si dar ti dao Tomu njegovu kćer jedinicu! Pretvori svoj dug u pokoru. Nisi ti vrag, ti si anđeo. Moj anđeo.« Gabriel je gledao šutke i pokušavao iščitati što joj je u očima, na licu. Kad je prestao gledati, pružio je ruku, privukao je u zagrljaj i posjeo sebi u krilo. Činilo se da je tako drži cijelu vječnost, dok su mu suze kapale na njezino rame. »Oprosti«, šaptao je. »Oprosti što sam toliko dugo čekao da ti to kažem. Oprosti što je moja priča istinita. Ubio sam tvoju vjeru u mene. Znam to.« »Ja te i dalje volim.« Trudila se utješiti ga tako što mu je mrmljala na uho i pustila ga da isplače svoju tugu. I kad su suze napokon presahle, brzo je počela otkopčavati dugmad njegove bijele košulje, a da on nije stigao ni pitati što to radi. Razmaknula je košulju, otkrila njegova gola prsa i prstima mu prešla oko tetovaže. A onda je polako, vrlo polako spustila usne na zmajeva usta i poljubila ih. Kad se uspravila, vidjela je da Gabriel i dalje gleda u nju, šutke i u čudu. Maknula je šal i nježno prinijela njegovu ruku da joj opipa modricu od ugriza, koja je blago blijedjela, ali još nije posve nestala. Onda mu je rukom pokrila tetovažu. Trznuo se i zatvorio oči. »Oboje imamo ožiljke. I možda si u pravu, neće nestati. Ali ja sam tvoje okajanje, Gabriele. Moj je život tvoj dar ocu koji je mogao zauvijek ostati bez svog djeteta. Hvala ti.« »Ja sam licemjer.« Glas mu je bio grub. »Rekao sam Tomu da je bio grozan otac. A kakav sam otac bio ja?« »Mlad. I neiskusan. Nisi smio uzimati drogu. Ali želio si Maiju. Sam si to rekao.« Zadrhtao je kad su se pripili jedno uz drugo. »Nema toga što ja mogu reći, a da ti je vratim. Ali ako te to tješi, vjerujem da tvoja djevojčica pjeva s blaženima u Raju. S Grace.« Obrisala mu je suze. »Sigurna sam da Grace i Maia žele da nađeš ljubav i oproštaj. One će moliti za tvoje iskupljenje. Sigurno ne misle da si zao.« »Kako mogu biti siguran da je to tako?« šapnuo je. »Naučila sam to od tebe. Trideset drugo pjevanje Danteova Raja opisuje posebno mjesto koje Bog ima za djecu. Takvo je kraljevstvo nebesko. A u Raju postoji samo ljubav i oprost. Nema mržnje. Ni zlobe. Samo mir.«

293


Privukao ju je k sebi i par se čvrsto zagrlio. Julia nije mogla ni zamisliti kakva je Gabrielova tajna. I iako je bila potresena njegovom potištenošću, a na taj način manifestirala se njegova duboka bol, znala je da je ta bol nešto što ne može nestati. Ona nije imala dijete koje voli i nije doživjela da ga mora gledati kako umire. U njoj su se probudili duboko suosjećanje i volja da mu pomogne da prepozna svoju vrijednost i prihvati činjenicu da je i on zaslužio ljubav usprkos svojim grijesima. Dok mu je sjedila u krilu, a bluzu joj natapale njegove suze - slika toga tko je Gabriel Emerson postala joj je kristalno jasna. U mnogočemu, on je bio preplašen dječak, pun strahova da mu nikad nitko neće oprostiti grijehe. I da stoga nitko neće voljeti. Ali ona hoće. »Gabriele, sigurno ti nije ugodno na toj stolici.« Kimnuo je, glave naslonjene na njezino rame. »Dođi.« Ustala je, uzela ga za ruku, pa povukla da ustane. Upalila je kamin, povela ga do kauča i natjerala da sjedne. Izuo je cipele, a ona ga je nagovorila da legne i stavi joj glavu u krilo. Prelazila je prstom po njegovoj obrvi i počela mu uvlačiti prste u raskuštranu kosu. Sklopio je oči. »Gdje je Paulina sada?« »U Bostonu. Kad sam dobio nasljeđe, osnovao sam fond za nju i kupio joj stan. Nekoliko je puta bila na liječenju. Ali ima dobru skrb i prije godinu-dvije vratila se na Harvard raditi honorarno.« »Što je bilo one večeri kad je nazvala usred večere?« Gabriel ju je zbunjeno pogledao, a onda mu se na licu vidjelo da je shvatio o čemu govori. »Zaboravio sam da si čula taj razgovor. Počela je piti i doživjela je prometnu nesreću. Bila je histerična preko telefona i mislio sam da ću morati na avion. Zove samo kad je u nevolji. Ili kad nešto traži.« »I što je bilo onda?« »Odjurio sam u stan, ali prije nego sam pošao na aerodrom, nazvao sam svog odvjetnika. Sreo se s njom pred bolnicom i uvjerio me da nije ozbiljno ozlijeđena kao što me je navela da pomislim. Ali nekoliko dana poslije, protiv nje je podignuta optužnica. Nisam mogao ništa drugo nego unajmiti odvjetnika da je brani. U zadnje je vrijeme prilično dobro, a ovakvo što događa se s vremena na vrijeme.« Možda je u pitanju bio treperavi sjaj vatre. Možda stres zato što je otkrio svoju najmračniju tajnu. Ali u tom je trenutku Gabriel izgledao nevjerojatno staro i umorno za svojih trideset i nešto godina. »Voliš li je?« Gabriel je odmahnuo glavom. »Mislim da se moji osjećaji ne mogu nazvati ljubavlju iako prema njoj nešto osjećam. Nikad mi nije bila bliska, na moju sramotu. Ali ne mogu je ostaviti. Svakako ne, i to zato što joj je obitelj daleko i što joj je odbila pomoći. Ja sam bio uzrok njezinih problema i vjerojatnosti da više nikad ne mogne imati djecu.« Glas mu je postao neravnomjeran i stresao se. »Zbog toga si odlučio ne imati djecu?« »Oko za oko, sjećaš se? Kad mi je plakala u naručju i rekla mi to, donio sam odluku. Namučio sam se da uvjerim liječnike da pristanu izvesti taj postupak... svi su me pokušali razuvjeriti, govorili su da sam premlad i da bih se mogao predomisliti. Ali naposljetku sam našao jednoga da to odradi. Čudnovato, u to vrijeme to mi je bilo utjeha.« Pružio je ruku da je pomiluje po obrazu. »Rekao sam joj za tebe. Uvijek je bila ljubomorna, ali zna da joj ne mogu dati ono što želi. Naš je odnos... složen. Ona će uvijek biti dio mog života, Julianne. I treba mi tvoje prihvaćanje. Odnosno, ako još uvijek...« Stisnula je usne. »Naravno da te još uvijek volim. Ti je uzdržavaš i pomažeš joj kad je god je u nevolji. To je časno ponašanje.«

294


»Vjeruj mi, Julianne, ja sam daleko od ičega časnog.« »Hoćeš li mi... pričati o tetovaži?« Ustao je da može skinuti košulju koja je nespretno pala na perzijski tepih. Oslonio se na njezino krilo i pogledao je u oči koje su zračile naklonošću i brigom. »Napravio sam je u Bostonu nakon što sam izišao s liječenja.« Julia je još jednom poljubila zmaja vrlo, vrlo nježno. Gabriel je duboko udahnuo čim je osjetio njezina usta na svojoj goloj puti. Podigla je ruke i pomilovala ga po kosi s nadom da će ga to osokoliti. »Što predstavlja taj zmaj?« »Zmaj sam ja ili droge ili oboje. Srce je moje i slomljeno je, očito. Maia će mi uvijek biti u srcu. Možda misliš da je to strašno... imati nešto tako strašno i morbidno na svom tijelu. Trajno.« »Ne, Gabriele, ne mislim to. To je nešto kao... spomen.« »Paulina je bila nekih pet mjeseci u drugom stanju kad smo izgubili naše dijete. Nije bila sasvim pri sebi, kao ni ja, pa nismo obavili pogreb. Prije nekoliko çĥĭåŕĭŝşĭmā godina podigao sam u Bostonu nadgrobni spomenik za Maiju.« Uhvatio je Juliju za ruku i poljubio je u dlan. »Nije tamo pokopana.« Glas mu je bio bolan. »Ona i tako ne bi bila tamo, Gabriele. Ona je sada s Grace.« Zastao je, zagledao se u nju, a oči su mu se opet napunile suzama. »Hvala ti za to«, šapnuo je i ponovno joj poljubio ruku. »Na obje strane groba anđeo je od kamena. Zahtijevao sam da bude lijep.« »Sigurna sam da je divan.« »Već si sama dobila dio njezina spomena.« Julia se zbunila. »Tvoja stipendija. Nazvao sam je po njoj - Maia Paulina Emerson.« Julia je otrla suzu koja joj je naglo potekla niz obraz. »Tako mi je žao što sam je htjela vratiti. Nisam znala.« Gabriel se nagnuo do nje i poljubio joj nos. »Znam to, ljubavi. U to vrijeme nisam bio spreman objašnjavati koliko mi znači ta školarina. Samo sam želio da je primiš. Nitko je drugi nije vrijedan.« Opet ju je nježno poljubio. »Moram ti reći da sam se za nju pitala Rachel. Nije imala pojma.« »Nitko nije znao za Maiju i Paulinu osim Richarda. I Grace. A ja sam se stidio svega. Mislili su da je dovoljno što su Scott i Rachel saznali za drogu. Nitko, pak, ne zna za tetovažu. Samo ti.« Uplela mu je prste u kosu. Poželjela je da pronađe svoj mir. »Uplašio si me s Puccinijem«, šapnula je. »Činio mi se... primjerenim...« Odmahnula je glavom. »... tome kako sam se ponašao prema Paulini. Voljela me godinama, a ja joj nisam mogao uzvratiti ljubav.« Nespretno je slegnuo ramenima, pa preusmjerio pogled tako da je njime sada pržio njezine oči. »Prema tebi se nikad ne bih ponašao kao da si leptir, kao da si nešto što sam ulovio za vlastitu zabavu. Nikad te ne bih pribio na ploču i otkinuo ti krila.« Odmahivala je glavom, a preko lijepog joj je lica prešao bolan izraz. »Gabriele, molim te. Vjerujem ti. Ti nisi kao Puceinijev Pinkerton. Znam to.« I kao da mu dokazuje tu izjavu poljubila ga je, gibala usta u skladu s njegovim dok se nije morala odmaknuti da udahne. »Ne zaslužujem te«, šapnuo je.

295


»Možda oboje ne zaslužujemo jedno drugo, ali mogu odabrati koga ću voljeti. A odabirem tebe.« Namrštio se kao da joj ne vjeruje. »Molim te, daj mi da te volim.« Dok je izgovarala posljednje dvije riječi, glas joj se lomio, a izgubljena suza slila se niz obraz. »Ja ne mogu ni pomisliti da živim bez tebe.« Privukao ju je k sebi, očajnička strast njegove izmučene duše povezala ih je u jedno. Svojim pokretima dočekivala je njegove, uzimala i davala sve u isti čas dok se naginjala nad lijepog muškarca koji joj je položio umornu glavu na krilo. Usnama je našao njezina zapešća i izljubio ih vlažnim, nesputanim poljupcima, meko sisao nježna mjesta na kojima su kožu boje rižina papira pokrivale modre žile. »Oprosti mi, Julianne, ali trebam te. Moja mila, mila djevojko. Silno.« Oči su mu bile modra vatra, glas promukao. Nije ni znala što se događa, a on se naglo premjestio na kauču, sjeo, a nju posjeo iznad sebe kao da ga objahuje. Gornjim su se dijelom tijela pritisnuli jedno uz drugo, a on joj je rukama prelazio preko nježnog prijevoja donjeg dijela leđa i obline stražnjice pod vunenim hlačama. Negdje u dnu svijesti Julia se prisjetila jedne od onih crno-bijelih fotografija iz Gabrielove sobe. I u tom trenutku prepoznala je njezinu ljepotu i strast iz perspektive prvog lica. Bili su to i želja i potreba, očaj i duboka, duboka bezuvjetna ljubav koji su sada oslobodili izrekavši jedno drugome mračne, skrivene tajne. Osjetio je njezinu ljubav u poljupcima, zagrljaju, u tome kako mu je prstima blago milovala vrat i tetovažu i ostavljala poljupce otvorenim ustima niz crte grudnog koša. Dala bi mu sve. Učinila bi sve da mu odagna bol, uključujući i to da da sebe. Žrtvovanje Izakovo. Drhtavim joj je prstima raskopčao dugmad na bluzi i spustio je niz njezina ramena. Slabašan dahtaj iz Gabrielovih usta odražavao je zvuk svile koja je polako skliznula na pod. Ona je bila njegova pokora.

296


32

J

ulia se idućeg jutra probudila potpuno gola. Ili je barem tako mislila.

Bila je u Gabrielovu krevetu, a tijela su im bila isprepletena. Glavu mu je bila položila na rame, a on joj je lijevu ruku prebacio preko desnog kuka, noge su im se splele kao škare, a bedra im bijahu priljubljena. Polako je pomicala ruku duž njegovih leđa dok nije osjetila mek pamuk koji mu je pokrivao najljepše obrise što ih je sada potajice istraživala. Onda je spustila pogled između njih i shvatila da sa sebi ima svoj ružičasti grudnjak i gaćice. U njezinu snu, pali su goli na krevet i satima vodili ljubav. Gabriel je legao na nju i prikovao joj pogled na sebe kao magnet dok je polako ulazio u nju sve dok nisu postali jedno. Vječni krug bez početka i bez kraja. Obožavao ju je tijelom i riječima, a to je bilo emotivnije i ljepše nego što se ikada usudila i ponadati. Ali to je bio samo san. Uzdahnula je i zatvorila oči jer su ponovno nahrupili događaji od prethodne večeri. Tuga i olakšanje prepletali su se i hvatali je za srce - tuga zbog Gabrielova gubitka i mučna očaja, olakšanje što su sve njegove tajne sada bile izrečene. Gabriel je promrmljao njezino ime dok su mu se oči pomicale ispod vjeđa u REM fazi dubokog sna. Prethodne je noći bio tako umoran. Tako slomljen. Julia mu je izljubila obraze i tiho mu se izvukla iz naručja pa na prstima otišla u kupaonicu. Kad se pogledala u zrcalo, vidjela je divlju, raščupanu kosu, razmazanu šminku, i usne nabubrene od ljubljenja. Vidjela je i nekoliko ljubavnih modrica, blijedih i sasvim bezbolnih kojima su joj bili posuti vrat i prsa. Bio je nježan, ali i zanesen ljubavnik. Umila se i iščešljala kosu, ukrotila svoju grivu u konjski rep i izazovno, umjesto svog ljubičastog ogrtača, uzela Gabrielovu košulju na kopčanje. Otišla je u vanjski hodnik po Globe and Mail i stidljivo mahnula na jutarnji pozdrav Gabrielovu nervoznom susjedu koji baš i nije izgledao nesretno dok je kroz naočale bez okvira gledao u njezine vitke noge, pa šmugnuo nazad u stan kao preplašeni miš. Nije bio navikao na to da rano ujutro viđa takve ljepotice, a sam je na sebi imao samo donji dio pidžame sa Supermenom, koju je tko zna odakle dobio. Julia se vratila u kuhinju i zatekla nered jer ništa nisu počistili poslije večere, misli su im i ruke bile prezaposlene da bi ih zamarale tako prozaične stvari. Zasladila se kriškom pite od jabuka s vermontskim cheddar sirom, a onda se dala na posao da Gabrielov stan dovede u nekadašnje stanje. Trebalo joj je više vremena nego što je očekivala. Kad je kuhinja bila čista i bez ijedne mrljice, a Gabriel se još nije bio pojavio iz kreveta, nalila je samo sebi veliku šalicu kave, sjela u njegov najmiliji naslonjač kraj kamina i uzela čitati novine. Pogled na njegovu košulju s Oxforda i njezinu svilenu bluzu, koji su ležali na podu jedno preko drugog, donio joj je rumen u obraze, a na usne smiješak. »Naše je krvi krijepi napitak, umjesto naš - buhin je dobitak29« Gabriel ju je bio zaustavio. Dala bi mu sebe s veseljem jer ga je voljela. Za nju nije bilo u pitanju hoće li s njime voditi ljubav nego kada. Ali Gabriel je promrmljao nešto na gole joj grudi i zaustavio sve. Toliko se bojao da će ga ostaviti kad sazna za njegovu vezu s Paulinom i tragičan gubitak njihova djeteta. Ali ako išta, njegova ih je ispovijest zbližila. Barem mu je to uspjela razjasniti.

29 John Donne: »Buha«, op. cit., iz Zlatna knjiga svjetske ljubavne poezije, priredio Nikola Miiičević, prijevod Ivan Kušan, Nakladni zavod Matice hrvatske, 1983.

297


Za tri dana, vjerojatno, bit ćemo bliski onoliko koliko pravi par može biti. Za dva dana odlaze u Italiju, a ona će pratiti Gabriela na njegovo predavanje kao njegova djevojka. A kad boravak u Firenci dođe kraju, vjerojatno će otputovati u Veneciju ili Umbriju kao ljubavnici. Usprkos svemu što su ona i Gabriel doživjeli, osjećala se vrlo smireno u njegovoj košulji i u njegovu naslonjači. Pripadali su jedno drugome, u to je vjerovala. I sve dok se Suđenice ne urote protiv njih, bit će sretni. Nadala se. Ipak, spoznaja da Paulina može Gabriela baci u očaj jednim telefonskim pozivom duboko ju je mučila. Manje od sata kasnije u sobu je ušao Gabriel, protegnuo se i zijevnuo. Kosa mu je bila raščupana s izuzetkom jedne savršene zabludjele kovrče koja mu se nije dala s čela. Nosio je izlizane traperice, naočale i ništa više. Nije imao čak ni čarape. (Usput, valja napomenuti da su čak i Gabrielova stopala bila privlačna.) »Dobar ti dan, ljubavi moja.« Pomilovao joj je obraz pa se nagnuo i snažno je poljubio. »Sviđa mi se tvoja... odjeća.« Oči su mu upijale golo tijelo, dio koji nije bilo pokriven košuljom. »I meni tvoja. Izgledate jako ležerno jutros, profesore.« Nagnuo se prema njoj i pogledao je vrelo. »Gospođice Mitchell, imate sreće što sam odlučio išta obući.« Zahihotao se jer je žarko pocrvenjela i nestao u kuhinju. O bogovi svih djevica koje imaju u planu seks sa svojim seksi bogovima (naravno, ovo nije bogohuljenje) Hiti momcima, molim vas ne dopustite mi da spontano sagorim kad me napokon odvede u krevet. Zbilja mi treba orgazam koji će izazvati Gabriel, naročito nakon jučerašnje večeri. Molim vas. Molim vas. Lijepo vas molim... Pojavio se nakon nekoliko minuta, smjestio na kauč sa šalicom kave i jednom se rukom počešao po bradi. Namrštio se, s daljine, u njezinu smjeru. »Predaleko si mi.« Potapšao se po koljenu dozivajući je. Osmjehnula se i prišla. Pustila se da je vodi, pa mu tako udobno sjela u krilo. Gabriel joj je sa zahvalnošću rukama obujmio bokove, zadigao joj košulju i u ugodi postavio ruku na čipku njezinih gaćica. »A kako je gospođica Mitchell jutros?« »Umorno«, uzdahnula je. »Ali sretna.« Dobacila mu je pogled. »Ako to mogu tako reći.« »Zašto ne? I ja sam sretan. I zaboga, koje olakšanje.« Zatvorio je oči i nagnuo se unazad, pa ispustio dug dah. »Bio sam siguran da ću te izgubiti.« »Zašto?« »Julianne, kad bi tko napravio analizu troškova i koristi, ja bih bio pothvat visokih troškova, visoka rizika i male dobiti.« »Glupost. Ja te uopće ne promatram tako.« Polovično joj se osmjehnuo. »Samo zato što si ti duša opraštanja i suosjećanja. Iako moram priznati, moje su najveće kvalitete i talenti do sada ostali skriveni.« Sada mu je glas bio promukao, a u modrim očima zaplamsala je poznata iskra. »Ali jedva čekam da ih u potpunosti stavim u tvoju službu, pa opet i sve tako ad infinitum, dok se ne umoriš od njih i od mene. I dok ne budeš potpuno, blaženo zasićena.« Julia je progutala. Teško. Poljubio joj je čelo i odložio šalicu s kavom na kraj stola da je može zagrliti. »Hvala ti što ostaješ.« »Volim te, Gabriele. Moraš prihvatiti činjenicu da ne odlazim nikamo.« Odgovorio joj je zagrljajem, ali nije ništa rekao. »I ne moraš me osvajati seksualno. Već si me osvojio«, rekla je kroz šapat. »Tvoja najbolja kvaliteta je srce, Gabriele, ne tvoja umješnost u seksu. Zaljubila sam se u tvoje srce.« Dugo je šutio pa je Julia pomislila da ga je uznemirila. Ili uvrijedila.

298


Nije pametan potez uvrijediti ljubavničke vještine budućeg ljubavnika prije nego sto si uopće imala mogućnost iskušati ih. Zaustila je da se ispriča, ali ju je zaustavio. Čvrsto ju je poljubio u usta, a poljubac se začas pretvorio u grickanje usana, igru jezicima i milovanje obraza. Kad se odmaknuo, privio ju je na svoja prsa i šapnuo joj na uho. »Skidaš me do gola. Ti vidiš sve. Ti si jedino biće koje me ikada poznavalo i koje zna sve o meni, a i dalje me želi. Samo ti, ljubljena.« Intuitivno je znala da je Gabriel koristio svoju seksualnost kao štit da istinsku prisnost i ljubav ostavi izvan domašaja. Ali s tim njegovim priznanjem shvatila je kako mu je bolno bilo i kako je usamljen bio sve te godine, a to je sve bilo nakon razdoblja koje mu je lomilo dušu, kada je bio nevidljiv vlastitoj majci, kada se bolno prilagođavao obitelji koja ga je usvojila. Nakon što je sve to spoznala, i uz to znala za njegovu bol zbog Maie, silno se mučila suspregnuti suze jer ga nije željela uznemiriti. Ali ih nije mogla zaustaviti. »Psssst, nemoj plakati«, dahtao je Gabriel. Obrisao joj je suze i poljubio je u tjeme. »Volim te. Molim te, ne plači. Nemoj zbog mene.« Skutrila se u njegovu naručju i silno trudila zaustaviti rijeku suza. On joj je mazio leđa i neprekidno je nježno gladio. A kad se smirila, progovorila je. »Volim te, Gabriele. I ne mogu a da stalno ne mislim na to da bi Grace bila toliko ponosna na tebe.« Namrštio se. »Nisam u to siguran. Ali svakako bi bila ponosna na tebe i sve što si postigla.« Julia se nasmiješila. »Grace je imala dar milosrđa.« »Jest. Zanimljiv je tvoj izbor riječi. Graceina najdraža knjiga bila je Opasno milosrđe. Godinama me nagovarala da je pročitam. Imam primjerak negdje u radnoj sobi. Možda bih je mogao potražiti.« »O čemu se radi?« »O mladom paru. Muškarac završava na studiju na Oxfordu i postaje štićenik C. S. Lewisa. To je istinita priča.« »Voljela bih otići u Oxford vidjeti gdje su Inklinzi30 pili pivo i preli priče. Katherine Picton često govori o Oxfordu.« Gabriel ju je poljubio u čelo. »Volio bih te odvesti. Mogu ti pokazati kipove na koledžu Magdalen koji su nadahnuli Lewisa da piše o kamenim životinjama u Lavu, vještici i ormaru. Ako želiš, možemo tamo u lipnju.« Julia se nasmiješila i uzvratila mu poljubac. »Ako mi posudiš Graceinu knjigu, ponijet ću je u Italiju. Voljela bih imati nešto za čitanje za vrijeme našeg odmora.« Smijuljio se i jednim je prstom taknuo po nosu. »Zašto misliš da ću ti dati vremena za čitanje?« Pocrvenjela je i promrmljala nejasan odgovor, ali Gabriel je nastavio ozbiljna lica. »Zao mi je što smo sinoć morali prestati. Nije pošteno od mene što te tako izazivam i samo...« U njezinim je riječima tražio reakciju. Ovila je ruke oko njega i nježno ga zagrlila. »Bila je to nevjerojatno emocionalna večer. Sretna sam što sam bila s tobom i što sam ti zaspala u naručju. Samo sam te htjela utješiti kako sam mogla i umjela. Ne moraš mi se ispričavati.« Objema joj je rukama obujmio obraze. »Meni je utjeha puka činjenica da si tu. Ali bio sam iscrpljen i pio sam... recept za katastrofu.« Odmahnuo je glavom i posramio se. »Nisam želio da naš 30

Grupa ljubitelja književnosti sa Sveučilišta u Oxfordu koja se sastajala u razdoblju od gotovodva desetljeća (30-ih i 40-ih godina 20.

stoljeća); hvalili su moć pripovijedanja u fikciji i podržavali pisanje književne fantastike. Među njima su bili J. R. R. Tolkien i C. S. Lewis.

299


prvi put nosi sve duhove prošlosti koji vrve u zraku. Želim da odemo na mjesto koje će biti naše i gdje ćemo biti sami i ostvariti neke nove uspomene. Neke sretne uspomene.« »Naravno. Iako moram reći da sam bila prilično vesela zbog naših sinoćnjih interakcija.« Blago se nasmijala i poljubila ga. Žarko joj je uzvratio poljubac. »Znači, nisi uznemirena?« »Gabriele, ti si džentlmen kojeg je vrijedilo čekati. Kakva bih to ja bila osoba kad bih napravila dramu samo zato što si ti rekao prestanimo? Kad bih ja rekla prestani, nadala bih se da ćeš to prihvatiti i da se nećeš naljutiti.« Namrštio se. »Naravno, Julianne. Ti uvijek možeš reći prestani.« »Što valja guski, valja i gusanu.« »Znači, sada sam još i gusan, je li?« Još ju je jednom poljubio. »Bolje to nego starkelja.« »Hej, hej, hej.« Nježno ju je stisnuo. »Nećemo šale s godinama. Prilično sam osjetljiv na dobnu razliku.« Prebacila je kosu. »Naše duše bi morale biti iste dobi. Ali, što nas briga.« Povukao ju je za konjski rep. »Nevjerojatna si. Inteligentna i zabavna, i neka sam proklet, predivna si. Sinoć, kad sam ti ljubio grudi...« Ponizno joj je stavio ruku na srce. »Ravna ti je samo Botticellijeva muza.« »Botticellijeva?« »Zar nisi primijetila da je na nekoliko njegovih slika ista žena? Ona je tema mog predavanja u galeriji Uffizi - Botticellijeva muza.« Julia mu se slađahno osmjehnula, pa i ona njemu stavila ruku na srce. »Jedva čekam.« »I ja.« Nakon što se sama otuširala, Julia se morala vraški pomučiti da uvjeri Gabriela da je malo pusti iz vida kako bi mogla otići u kupnju. Uporno je htio ići s njom. Ali kad mu je napokon objasnila da želi kupiti donje rublje, sama, popustio je. »Obećaj mi da ćeš ostati sa mnom dok ne krenemo za Italiju.« Pogledao ju je ispod obrva. »Moram se spakirati. Kovčeg i sve stvari su mi u stanu.« »Kad obaviš kupnju, uzmi taksi da te odveze kući, pa onda natrag ovamo. Ja moram obaviti nekoliko poslića, ali imaš svoj ključ i sigurnosnu karticu pa uđi.« »A kakve to posliće ima profesor Emerson danas?« Zavodnički joj se nasmiješio, a Julia je osjetila da joj gaćice klize niz bokove kao da same žele pasti na pod. »Možda i ja moram obaviti neku kupnju... ah... osobnih stvari.« Nagnuo se prema njoj i prislonio joj usne na uho, a glas mu se pretvorio u blag šapat. »Rekao sam ti da sam bio dobar ljubavnik, Julianne. Vjeruj mi. Predvidjet ću svaku tvoju potrebu.« Zadrhtala je kad joj je njegov dah poput povjetarca prešao preko vrata, a njezin stalno prisutni šal, koji je nosila da sakrije ožiljak, gotovo zalepršao. Nije imala pojma na što je to on mislio, ali ju je stao mučiti način na koji su mu se riječi otisnule s jezika. Posjedovao ju je, i dušu i tijelo.

Dok je Julia vadila donje rublje s polica u dućanu da ih pridoda rastućoj gomili stvari koje je htjela isprobati, zacvrkutao je iPhone. Brzo ga je uzela i našla poruku: Što tražiš? - G. Zahihotala se i ukucala odgovor:

300


Vrlo male stvari - Julia Gabriel je odgovorio istog časa: Koliko male? - G P. S. Pošalji slike Julia je zakolutala očima, pa pritisnula odgovori: Premale. Nema slika... upropastile bi iznenađenje. Pusa, Julia Ovaj put čekala je malo duže dok nije stigao Gabrielov odgovor: Draga. Nijedna slika ne može upropastiti onaj doživljaj koji ću iskusiti kad te prvi put vidim u punom sjaju...Toliko si lijepa. Volim te, G. Julia nije mogla pisati dovoljno brzo: Hvala ti, Gabriele. Volim te. Gabrielova posljednja poruka stigla joj je u trenutku kad je ulazila u garderobu: I ja volim tebe, dušo. Zabavljaj se... Požuri kući, k meni. - G Naredna dva dana prošla su kao vihor dok je Gabriel završavao administrativne stvari na Sveučilištu i pobrinuo se da svi njegovi studenti budu ocijenjeni. Semestar je napokon završio. Julia je obavila poseban odlazak u spa kako bi se malo opustila prije Italije. Kako je imala nisku toleranciju na bol, i generalno mediteranski senzibilitet, pristojno je odbila kozmetičarkin poziv da prigrli sve one brazilske stvari. Gabriel je većinu planova za putovanje bio držao u tajnosti jer ju je želio iznenaditi. Stoga je bilo čudesno kad su stigli u Firencu, u kojoj je bilo toplije nego što je obično u prosincu, i veselo, kao par, ušetali u hotel Gallery Art. Hotel je bio elegantan, moderan, a smješten veoma blizu Ponte Vecchija, Juliji najdražeg most a, nekoliko minuta od Mosta Svetog Trojstva koji je naslikan na Holidayevoj slici Dantea i Beatrice. Domaćin hotela, Paolo, smjesta im je došao u susret. Premda Gabriel nije ranije odsjedao u tom hotelu, Paolu je dottore Massimo Vitali, izvršni direktor galerije Uffizi, dao naputke da iskaže svaku ljubaznost profesoru Emersonu i njegovoj fidanzati. Ustvari, sam Paolo išao je za nosačem i ljubavnicima do njihova apartmana na sedmom katu koji se zvao penthouse Palazzo Vecchio. Julia se zapanjila kad su se pred njom muškarci razdvojili kao Crveno more kako bi je propustili da uđe prva. Bila je to možda najljepša soba koju je ikada vidjela. Pod je bio pokriven tamnim parketom, a zidovi bijahu svijetli. Dnevna soba bila je ukrašena elegantnim modernim pokućstvom i imala je pomičan stakleni zid koji ju je odvajao od spavaće sobe. Ta je soba, pak, bila prostrana i imala je golem krevet na kojem je bila hrpa svježih, bijelih plahti. Tek koji korak dalje staklena su vrata vodila na krovnu terrazzu i omogućivala sunčanom svjetlu da se razlije na krevet i obasja cijelu sobu. Jedna od kupaonica dičila se kadom na uzvišenju, ne mnogo različitom od kade u kojoj je Julia uživala kad su bili u hotelu u Philadelphiji, dok je druga kupaonica imala tuš i dva odgovarajuća toaletna stolića. Gabriel je bacio pogled na kadu i odlučio te večeri dijeliti je s Julianne. Ali krunski sjaj tog prostora bila je sama terrazza koja je pružala zadivljujući pogled na Duomo, Palazzo i okolne brežuljke. Julia je u mašti vidjela kako ona i Gabriel s čašom ehiantija u ruci sjede na udobnom futonu koji je dominirao terasom i gledaju zvijezde. Ili možda (pocrvenjela je) vodi ljubav s njim uz svijeće pod tim istim zvijezdama.

301


Orgazmi s Gabrielom uz svjetlost zvijezda... Čim su ostali sami Julia ga je zagrlila i zahvalila mu nebrojeno puta što je odabrao tako lijepu sobu. »Sve za tebe, ljubavi moja.« Nježno ju je poljubio. »Sve za tebe.« Istini za volju, u tom trenutku ništa mu draže ne bi bilo nego da polegne Julianne na krevet i smjesta vodi s njom ljubav, ali nije dobro spavala U avionu i znao je da je umorna. Zijevnula je dvaput zaredom i zahihotala se kad ju je pokušao poljubiti. »Ja ću pospremiti stvari i otići u Uffizi. Je li u redu da ostaneš sama? Možeš malo zadrijemati ili, ako želiš, mogu domaćina hotela zamoliti da ti rezervira masažu.« Juliji su se zakrijesile oči, ali je znala da je odveć pospana a da bi mogla uživati. »Odspavat ću malo, to je pametno. Znam da to nije najbolja strategija za prevladavanje jet-laga, ali bit ću ti mnogo bolje društvo za večerom i, ovaj, poslije ako malko odspavam.« Pocrvenjela je. Gabriel joj je jednim prstom prešao duž vilice. »Julianne, ovo ću ti reći samo jednom: nema žurbe. Možemo se večeras provesti i poslije jednostavno opuštati. Iako mislim da bi bilo divno da isprobamo kadu. Zajedno.« Usne su mu se izvile u seksi polusmiješak. »I ja bih to voljela«, rekla je. Poljubio ju je u nos nasmijavši se. »Tražio sam neke divne stvari iz Farmacije di santa Maria Novella. Vidi koji ti se mirisi sviđaju pa ćemo ih sve iskoristiti. U međuvremenu, rezervirat ću nam stol za večeru u devet ili pola deset.« »Svakako. Kamo ćemo?« Široko se nasmiješio. »Palazzo dell'Arte dei Giudici. Znaš to mjesto?« »Prolazila sam kraj njega, ali ne, nisam znala da imaju restoran.« »Jedva čekam da ti ga pokažem.« Pridigao je njezinu ruku do usana i meko je poljubio. »Naručio sam košaru s voćem i nekoliko boca mineralne vode. Sve što poželiš stavi na račun sobe.« Cerekao se. »Ali sačuvaj šampanjac da ga poslije skupa popijemo. U kadi.« Julia je pogledala svoja stopala. »Razmazit ćeš me.« Podigao joj je bradu. »Ne, ljubavi, neću te razmaziti. Samo se ponašam prema tebi kako zaslužuješ odavno. Cijeli su život oko tebe bili glupani, a ja sam im bio poglavica.« »Gabriele, ti si štošta, ali nisi glupan.« Podigla se na prste i poljubila mu usne, pa otišla pod tuš. Nekoliko sati poslije toga Gabriel se vratio sa srdačnog sastanka sa svojim prijateljem Massimom Vitalijem. Dva su gospodina uz espresso razgovarala o Gabrielovu predavanju sutradan uvečer i o planovima za izuzetan banket koji će se u njegovu čast održati u Uffiziju. Gabriel je bio veoma zahvalan za tu gestu, ali više u Julijino ime nego svoje jer mislio je samo na to koliko će ona biti razdragana što će sudjelovati na takvu događaju. I to u njoj najdražoj umjetničkoj galeriji. Kad je ušao u apartman, Gabriel je prošao kroz dnevni boravak pa otišao u spavaću sobu gdje je Julia spavala na samom središtu kreveta, preko pokrivača. Na sebi je imala satensku pidžamu boje šampanjca, a duga joj se smeđa kosa rasula oko nje kao topla aura od mahagonija. Izgledala je kao tamnokosa uspavana ljepotica. Gledao ju je na tren kako spava i poljubio je u obraz. Nije se pomaknula, pa je odlučio sebi natočiti piće i sjesti na terasu dok ne bude trenutak da je budi. Istini za volju, bilo mu je drago što ima koji trenutak za sebe kako bi planirao i sanjao o narednih nekoliko dana. Imao je osjećaj kao da mu je čitav svijet pao s ramena. Ne samo što je Julia saznala istinu o Paulini i Maiji, nego ga i dalje voli. I izbjegli su gnjevu komisije za ćudoređe, a svejedno su bili skupa tog akademskog semestra. Imao je zbog čega biti zahvalan. A najvažnije od svega, iduća dva tjedna imao je svoju Julianne samo za sebe. Julia nije cura za ševu. Ona je cura za brak, odjekivale su mu ušima Scottove riječi.

302


Scott je bio u pravu. Julianne je bila posebna: inteligentna, suosjećajna ljepotica koja je voljela duboko i davala nesebično. Zaslužila je mnogo više od puke afere iako Gabriel njihovu vezu nije smatrao aferom, ma što rekli ljudi. Potajno je potapšao kutijicu od baršuna što ju je skrivao u džepu. Misao o tome da će biti u nekoj dugotrajnoj vezi uvijek mu je bila daleka. Julianne je sve to promijenila. Za tu je večer imao plan da joj pokaže koliko je voli. Da joj se divi i da je opusti. Kupanje u pjeni, masaža... sve što zna i umije samo da joj bude ugodno kad joj bude gledao tijelo. Julianne se još stidjela pred njim, a on je želio da je dovede do toga da se osjeti seksi i poželjnom. Simon je urezao duboke brazde u njezino samopouzdanje. Umislila je da je frigidna. Mislila je da je nespretna i seksualno neprikladna. Strahovala je od toga da će razočarati Gabriela kad napokon budu vodili ljubav. Gabriel je znao da će dugo potrajati dok sasvim ne rastjera sve te laži i dok joj ne zaliječi rane. Bio je odlučan u tome da joj izgradi samopouzdanje tako što će joj iskazivati ljubav i sve svoje erotsko umijeće staviti njoj u službu. Ona takve stvari nikad ne bi zahtijevala, takvu pažnju pa je stoga pomisao na to da joj daje sve izazivala tim veće zadovoljstvo. Ako njihova veza bude dalje napredovala, a Julianne bude manje stidljiva, mogao bi joj predložiti da vode ljubav na terasi. Od pomisli na Julianneinu rumenu i kremastu put kako sja na svjetlu zvijezda srce mu se vinulo, a hlače napele. Ali, vođenje ljubavi na otvorenom možda bi je uznemirilo, a on bi bio proklet kad bi je nagovarao da učini išta zbog čega bi joj bilo iole nelagodno. Samo ćemo se morati vratiti ovamo...

303


33 osam uvečer toga dana gospođica Julianne Mitchell završavala je sa sređivanjem kose, a njezin ju je dragi čeznutljivo gledao s vrata kupaonice. Divio joj se. Bilo je to očito u svakom pogledu, svakom dodiru, u tome kako je netremice gledao njezine i najmanje radnje.

U

Uvila je kosu i pričvrstila je ukosnicom, pustila nekoliko uvojaka oko lica, uvojaka za kojima je Gabriel čeznuo, čeznuo da ih omota oko prstiju. Kozmetičar u Torontu dao joj je malu tubu pomade za prikrivanje i najgorih ožiljaka. Bila je toliko učinkovita da Julia više nije morala nositi šal kako bi skrila Simonov ugriz. Sama činjenica da je mogla zaboraviti na ožiljak razveselila je Juliju, naročito zbog toga što lijepi Gracein šal ne bi pristajao uz njezinu novu haljinu. Haljina joj je bila svilena, boje smaragda, dugih rukava i V-izreza koji joj je bio najdraži. A donji joj je rub sezao do koljena. Imala je prozirne crne čarape koje su krile iznenađenje i upravo se spremala obuti crne Pradine cipele visokih potpetica. Dok ju je Gabriel promatrao kako se saginje naprijed da obuje cipele, požalio je što ih nije kupio još. Činile su čuda s njezinim nogama, a i s dekolteom kad bi se sagnula. »Dopusti meni«, rekao je i kleknuo pred nju u netom izglačanu odijelu. Uzeo joj je ruku i stavio je sebi na rame kako bi lakše održala ravnotežu, a on joj je dizao noge jednu po jednu i navlačio joj cipele. »Hvala ti«, promrmljala je. Osmjehnuo se i poljubio joj ruku. »Sve za tebe, Papeljugo.« Julia je iz ormara izvadila crni poludugi ogrtač i počela se uvlačiti u njega ali joj ga je Gabriel uzeo iz ruku. »Pusti meni«, usprotivio joj se. »Želim se sav ustrčati oko tebe.« »Ali to je samo kaput, Gabriele. Nemaj brige.« »Znam da je to kaput. Ali to je prilika da se ponašam kao džentlmen i pokažem ti poštovanje. Molim te, Julianne, nemoj mi to uskraćivati.« Pocrvenjela je od zbunjenosti i polako kimnula. Nije bila naviknuta na takvu pažnju, osim, naravno, od Gabriela. Htjela je biti ljubazna i dati mu da je pazi, ali to je bilo daleko više od onoga što je očekivala ili mislila da zaslužuje. Istegnula se da ga poljubi i na usne mu šapnula zahvalnost. Uzeo ju je za ruku i poveo u prizemlje pa su pošli prema restoranu. Julia i Gabriel hodali su polako kamenitim ulicama od Palazzo Vecchija, pa prema Palazzo dell'Arte dei Giudici e Notai, smijali se i prisjećali se prethodnih obilazaka Firence. Morali su hodati polako jer je Juliji navigacija na visokim petama bila i više nego izazov. Bila je zahvalna Gabrielu što ju je uzeo ispod ruke i vodio je kako treba i tako joj omogućio da hoda uspravno, a da ujedno izbjegne podosta zvižduka i dobacivanja firentinskih mladaca. Grad se nije mnogo promijenio od Danteovih dana. Restoran što ga je Gabriel odabrao zvao se Alle Murate. Nalazio se u cehovskoj dvorani iz četrnaestog stoljeća nedaleko od Duoma i dičio se nevjerojatnim freskama iz tog vremena, uključujući portret samog Dantea. Juliju je preplavila ljepota umjetnosti i blago je zalutala u mislima dok ih je maitre d'pratio do njihova stola. Gabriel je rezervirao tih prostor na tavanu koji se izdizao iznad glavne dvorane, odmah ispod stropnih lukova. Bio je to najbolji stol u cijeloj dvorani jer je omogućavao najbolji pogled izbliza na srednjovjekovne ilustracije. Iznad njih su lebdjela četiri anđela na freskama i Julia je uzela Gabrielovu ruku i stisnula je. Bila je u sva zanosu. »Ovo je predivno. Hvala ti. Nisam znala da su te freske tu.« Nasmiješio se njezinoj razdraganosti. »Sutra uvečer bit će još i bolje. Massimo mi kaže da ću predavanje održati po zatvaranju muzeja, a poslije će u Galeriji biti i svečani domjenak, bit će tu lokalnih uglednika i akademika, bit će poluslužben, a nas dvoje smo počasni gosti.«

304


Julia se blago osmjehnula. »Nisam ponijela ništa dovoljno elegantno za poluslužben događaj.« »Siguran sam da će sve što si ponijela sa sobom izgledati lijepo. Ali mogu razumjeti da ne želiš dva puta obući isto. Zato te moram povesti u kupovinu.« »Jesi li siguran da je dobro da idemo oboje? Svečani domjenak je proslava tvog predavanja, pa ćeš imati mnogo posla. Možda bi ti bilo ugodnije da se slobodno družiš s ljudima.« Pružio je ruku da joj makne uvojak s lica. »Julianne, tvoja prisutnost ne samo da me ohrabruje nego je nužna. Ne volim ići sam na društvena događanja. Zar ne želiš sa mnom?« Lice mu je poprimilo zabrinut izraz. »Uvijek uživam biti s tobom. Ali ljudi će me pitati tko sam i što radim... zar ti to neće biti malo nespretno?« Lice mu se istog časa smračilo. »Naravno da neće! Čekao sam kraj semestra da mogu uživati u tvom društvu javno i predstaviti te svima kao svoju djevojku. I nema ničega sramotnog u tome što si studentica poslijediplomskog. Pola tih ljudi na domjenku neko su vrijeme bili poslijediplomci. Odrasla si žena, inteligentna si i lijepa...« Nasmiješio se zločesto »Ja ću morati biti blizu tebe kako bih održao rivale na razmaku. Kružit će oko tebe kao etrušćanski vukovi i otimati se za pozornost najljepše djevojke na zabavi.« Julia se smješkala od zahvalnosti pa se nagnula k njemu da ga poljubi. »Onda ću biti presretna što sam s tobom.« Umjesto odgovora pritisnuo joj je usne na ruku, na dlan, na zapešće i nježno prešao rukama preko tkanine rukava. Povukao ga je nagore i izložio joj golu kožu svojim ustima. Julia je zatreptala kad joj je počeo ljubiti nježnu kožu vlažnim polaganim poljupcima. Prelazio joj je usnama po osjetljivim mjestima s unutarnje strane lakta i blago je sisao. Jer Gabriel je znao, što Julia nije, da je unutarnja strana ženskog lakta posebna erogena zona. Konobar je pročistio grlo iza njih, ali taj je zvuk tek neznatno usporio Gabrielovo udvaranje. Julijino lice obojila je jarka rumen jer su bili uhvaćeni na djelu pa joj je zbog toga nevoljko morao pustio ruku. Uz bocu toskanskog vina i nekoliko antipasti Gabriel ju je ispitivao o njezinu boravku na razmjeni studenata, gdje je živjela i što je radila. Kad mu je govorila o tome kako je obilazila Uffizi gotovo svakodnevno kako bi gledala Botticelijeva remek-djela, pitao se postoji li zaista nešto što se zove sudbina. I pitao se odakle za njega tolika sreća da je nade ne jednom, nego dvaput. Kad su završili s glavnim jelom, sjedili su zagledani jedno drugome u oči i razmjenjivali čedne poljupce. Gabriel joj je pustio ruku pa stao prekopavati po džepu. »Imam nešto za tebe.« »Gabriele, samo ovo putovanje je dar, a sada mi još hoćeš kupiti novu haljinu. Ne mogu.« Odmahnuo je glavom. »Ovo je nešto drugo. Prije nego ti to dam, želim da mi obećaš da nećeš odbiti.« Julia je pogledala ozbiljne modre oči. Nije se šalio. Zapravo, bio je prilično ozbiljan. Pitala se što to krije u šaci desne ruke. »Ne mogu obećati nešto, a da ništa ne znam o tome.« Iskrivio je lice. »Obećaj da ćeš biti otvorena.« »Naravno.« »Pruži ruku.« Julia je učinila kako joj je rekao, a Gabriel joj je na dlan stavio malu baršunsku kutiju. Duboko je udahnula. »Nije prsten. Zato možeš ponovno početi disati.« Smiješio se, ali mu je pogled odavao napetost. Otvorila je kutijicu i zapanjila se onime što je vidjela. Na crnoj svili gnijezdile su se dvije velike, okrugle, savršene naušnice s dijamantima od jednog karata. »Gabriele, ja...« Tražila je riječi, ali ih nije nalazila. »Prije nego što ih odbiješ, moram ti ispričati priču. Hoćeš li me poslušati? Za mene?«

305


Kimnula je, opčinjena svjetlucavim kamenjem. »Bile su Graceine. Richard joj ih je dao kad joj je prvi put rekao da je voli. Nisu bili dugo skupa prije nego što se potpuno zaljubio u nju. Legenda kaže da je prodao auto da joj kupi ove naušnice.« Julia je zinula u čudu. Sada ih je prepoznala. Grace ih je nosila gotovo neprekidno. »Želim da budu tvoje.« Odmahnula je glavom i blago, s poštovanjem, zatvorila kutijicu. Pružila mu je. »Ne mogu. Pripadaju tvojoj majci. Moraš ih zadržati.« »Ne.« »Gabriele, molim te. Moraju pripasti Rachel ili Scottu.« »Rachel i Scott imaju druge stvari. Richard je ovo dao meni.« Gabriel se uspaničio i mogao se samo usredotočiti na mali komadić baršuna na njezinoj porculanskoj koži. Malčice je skupio oči. »Ako ih odbiješ, povrijedit ćeš me.« Riječi su mu bile jedva čujnije od šapata, ali Juliju su pogodile kao da je kriknuo. Progutala je i trebalo joj je nekoliko trenutaka da pribere misli. »Oprosti. Tako su lijepe. I ne mogu izraziti koliko se divno osjećam što si poželio da ih ja imam, ali to nije u redu.« Julia je vidjela da mu se raspoloženje promijenilo iz povrijeđenosti u razočaranje, pa je spustila pogled na stolnjak ispred sebe i tako sakrila oči. »Nisi me razumjela, Julianne. Ne dajem ti ih zato što mislim da trebaš imati nešto Graceino. Ovo nije dar kao šal ili niska bisera.« Nagnuo se preko stola i stavio joj dlan na lice. »Dajem ti ih kako bih odao počast činjenici da sam ti već dao srce.« S teškoćom je progutao i uporno tražio da im se pogledi sretnu. »To je moj način da ti kažem da si ti, Julianne, ljubav mog života i da želim da nešto moje bude uvijek s tobom. Razumiješ? Ovi dijamanti predstavljaju moje srce. Ne možeš ih odbiti.« Julia mu je u očima vidjela da je apsolutno ozbiljan. Znala je da bi, da joj je dao zaručnički prsten, bila šokirana, ali bi ga prihvatila. Za nju na ovome svijetu nije postojao nitko, samo on. Pa zašto onda čeka? S jedne strane, tu je bio i njezin ponos, a s druge, bila je tu i pomisao, bolna i neprihvatljiva, da će ga povrijediti ako odbije njegov dar. Nije ga željela povrijediti. Voljela ga je, a to je značilo da je već donijela odluku. »Predivne su. Najljepši dar koji sam ikada dobila, uz tvoju ljubav. Hvala ti.« Od zahvalnosti joj je poljubio prste. »Grace bi bila presretna što smo nas dvoje našli jedno drugo. Vjerujem to, Julianne. Vjerujem da nas gleda odozgo i šalje nam blagoslov. I bila bi presretna što njezine naušnice mogu dati ženi koju volim.« Osmjehnuo se, pružio ruku i privukao je u strastven zagrljaj. »Hvala ti«, šapnuo je. Nakon što ju je poljubio, uzeo je kutiju i stavio joj naušnice na uši. I nježno joj poljubio svaku ušku. »Meravigliosa. Predivna.« Julia se nervozno osmjehnula. »Svi odozdo gledaju u nas.« »Ne svi. Konobar je u kuhinji.« Smijuljio joj se, pa su se oboje nasmijali. Uhvatio je njezin pogled i nagnuo se kako bi joj nešto šapnuo na uho. »Kako si lijepa, prijateljice moja, kako si lijepa« Julia je duboko pocrvenjela čuvši stihove erotične hebrejske poezije koje joj izgovorio Gabriel i uz vrat mu šapnula odgovor: »Po ležaju svome, u noćima, tražila sam onoga koga ljubi duša moja, tražila sam ga, ali ga nisam našla. Ustat ću dakle i optrčati grad, po ulicama i trgovima tražit ću onoga koga ljubi duša moja. « Gabriel joj je odgovorio poljupcem, laganim i iznenadnim, i ljubio je dok se konobar nije vratio. Kad je Julia odbila desert, a boca vina već je bila prazna, radostan par uputio se u smjeru hotela. »Bole li te noge?« Gabriel je pogledao čeznutljivo u njezine lijepe cipele visokih potpetica.

306


Stisnula mu je ruku čvršće. »Ne osjećam ih. U ovom trenutku ne osjećam ništa osim sreće.« Nasmijao joj se toplo. »Moja dražesna curice.« Odabrao je jedan uvojak njezine kose, vrtio ga nježno oko prsta pa pustio. »Možeš li izdržati ako pođemo zaobilaznim putem? Duomo je divan noću, a ja te još nikad nisam ljubio u njegovoj sjeni.« Kimnula je, a on ju je poveo do crkve da se dive Brunelleschijevoj kupoli. Bio je to nevjerojatan podvig renesansne arhitekture, golema ovalna kupola i krov u pločicama koji je lebdio iznad prelijepe crkve. Otišli su do pročelja katedrale, kraj Krstionice, i promatrali pročelje od podnožja do krova. Zadivljujuće, čak i noću. Gabriel ju je privukao na prsa i s ljubavlju je poljubio i upleo prste u njezine nestašne uvojke. Zamalo je jeknula kad joj je usnama došao do uške i nježno je uzeo u usta. »Nemaš pojma kakav je osjećaj kad znam da ih nosiš.« Nosom joj je dotaknuo naušnice. »Kad znam da nosiš moju ljubav da je svi mogu vidjeti.« Julia mu je odgovorila žarkim poljupcem. Spletenih prstiju dođoše do Mosta Svetog Trojstva, do mosta na kojem je Dante sreo Beatrice. Stajali su na mostu i gledali rijeku Arno koja se sva svjetlucala od svjetala zgrada na njezinim obalama. »Julianne«, mrmljao je držeći je u naručju dok su gledali kako rijeka teče. »Gabriele.« Nasmiješila se i nagnula lice za poljubac. Isprva ju je ljubio meko, ali poljupci su im bivali sve silovitiji i silovitiji. Odmaknuo se, potpuno svjestan činjenice da su postali spektakl za pješake koji su prelazili most. »Tako sam sretan što sam te ponovno našao. Nikad nisam bio ovako sretan.« Polako ju je pomilovao po obrazu, pa je poljubio u čelo. Nagonski je pružila ruku i uhvatila mu kravatu i povukla ga tako da su im lica bila udaljena tek nekoliko centimetara. »Želim te«, prodahtala je. A onda ga je privukla još bliže i poljubila ga. Kakav je to bio poljubac! Iza fasade mačeta izronio je tigar. Julijina strast što ju je raspalila Gabrielova ljubav izlijevala se u njegova usta, a ona je gorjela za time da mu pokaže koliko ga voli. Njezine ruke, koje mu je uvijek držala na ramenima ili u kosi, sada su ostavile kravatu pa se prebacile na prsa i leđa, dirale mu mišiće preko košulje i čvrsto ga pritiskale uza se. Njezina naglost oduševila ga je. Uzvratio joj je blaže jer je bio svjestan ruba mosta iza svojih leda i gomile obijesne mladeži koja je neprekidno prolazila mimo njih. Kad su oboje počeli dahtati za zrakom, približila je usne njegovu uhu. »Daj mi da budem tvoja. Sada.« »Sigurna si?« protisnuo je. Gladio joj je bokove i leda. »Svim srcem.« Prešao joj je palcem preko sada nabrekle donje usne. »Samo ako si si spremna.« »Oduvijek sam te željela, Gabriele. Molim te, nemoj da više čekam.« Meko se nasmijao. »Onda moramo sići s ovog mosta.« Poljubio ju je još jednom i ispričao se kako bi obavio telefonski poziv. Bio je to brz razgovor na talijanskom, a zvučalo je kao da Gabriel dogovara nešto s domaćinom hotela, ali Julia nije mogla sve čuti. Bio joj je okrenut leđima i namjerno je govorio stišanim glasom. Kad ga je pitala o čemu se radi, nacerio se. »Vidjet ćeš.« Hodali su dulje nego što je inače potrebno da se stigne do hotela jer bi svakih nekoliko koraka jedno od njih povuklo drugo na strastven poljubac. Bilo je smijeha i mekog milovanja, bilo je nježnih zagrljaja i mrmljanja zavodničkih riječi, pa poneki tango uz zidove mračnih prolaza. Ali doista, zavođenje je bilo potpuno. Jer, pojavilo se godinama ranije u voćnjaku.

307


Kad su Julia i Gabriel stigli u svoj apartman, pa izašli na terrazzu, već su bridjeli od zajedničkog elektriciteta i bili su vrlo, vrlo željni jedno drugoga. A to je značilo da je Juliji bio potreban koji trenutak da primijeti promjenu na terasi. Stalci sa svijećnjacima bili su postavljeni po cijelom prostoru terase i pridodavali sjaj treperavu svjetlu zvijezda na nebu. Zrak je bio pun mirisa jasmina. Jastuci i deke od kašmira pozivale su ih da se opruže na počivaljci. Na stolu se u kanti s ledom hladila boca šampanjca, a kraj nje je Julia primijetila jagode u čokoladi i nešto što je izgledalo kao tiramisu. I na kraju... čula je glazbu Diane Krall. Gabriel joj je prišao s leđa, zagrlio je oko struka i nosom draškao lijevo uho. »Sviđa ti se?« »Prelijepo je.« »Imam s tobom planove za ovu večer, ljubavi. Bojim se da ti planovi ne uključuju spavanje do mnogo, mnogo kasnije.« Julia je zadrhtala od zvuka njegova glas, duboka i senzualna. Čvršće ju je stegnuo. »Jesi li nervozna zbog mene?« Odmahnula je glavom. Počeo joj je ljubiti vrat, nježno letio usnama po koži. »Izjava želje«, mrmljao je. »Ali noćas ću ispuniti tu izjavu kad te odvedem u krevet i kad postaneš moja ljubavnica.« Opet je zadrhtala, a on ju je ovaj put obgrlio oko ključnih kostiju i pritisnuo je uza se. »Opusti se, draga. Noćas ćemo samo o užitku. Tvom užitku. I namjera mi je da ti pružam užitak cijelu noć.« Poljubio ju je u obraz, pa je polako okrenuo prema sebi. »Predigra je bitna. A kako je ovo novo za nas oboje, ima nekoliko stvari koje bih najprije htio napraviti.« Gledao ju je u oči da vidi kako će reagirati. »Tvoja sam, Gabriele.« Nasmiješio se i nježno je zagrlio. »Želim istražiti tvoja čula - sluh, okus, vid, dodir. Želim ih polako buditi i uzbuđivati te.« Stišao je glas. »Ali više od svega želim naučiti tvoje tijelo da prepozna muškarca koji te obožava, i to samo mojim dodirima.« »Već te prepoznajem, Gabriele. Nema nikoga drugog.« Poljubio ju je zdušno pa zastao kad su zrak ispunili zvuci pjesme Besame mucho. »Hoćeš li plesati sa mnom?« »Naravno.« Kao da sam ikad odbila priliku da te držim u svom zagrljaju... Privukao ju je bliže, a ona pritisnula svoje zahvalne usne uz njegovu vilicu. »Je li to naša pjesma?« Prstom mu je pogladila donju usnu. »Trebala bi biti. Sjećam se svega od one večeri. Tvoje kose, tvoje haljine. Bila si vizija. A ja sam bio takva prostačina. Stvari koje sam govorio.« Odmahnuo je glavom. »Kako si mi ikad to oprostila?« Julia ga je prekorila pogledom. »Gabriele, ti mi daješ bajku za koju nikad nisam vjerovala da ću je imati. Molim te, nemoj je kvariti.« Pokajnički joj je poljubio usne i jače je stegnuo uza se, a rukom joj je prešao preko rebara. Jer Gabriel je znao, što Julia nije, da su rebra žene još jedna erogena zona. Dok su se njihali uz glazbu, on joj tiho pjevao, izlijevao dušu u riječi na španjolskom i blago ih mijenjao da je uvjeri kako joj nikad neće dati da ode. Neće joj dati ništa manje od zauvijek i ni sam ga pakao neće spriječiti da održi svoj zavjet. Samo što te riječi nije izgovorio naglas. Još. Podigla je glavu i zagledala se u njegova usta da upamti punoću, prijevoje, način na koji mu se donja usna izvijala naniže. Uvukla ju je u usta spokojno i uplela mu prste u kosu. On je bio sladost i vlažna toplina, glad i strastvena potreba, ljubav i odanost. I njegov se poljubac utiskivao u samu njezinu dušu da je čak i na vršcima nožnih prstiju osjećala njegovo divljenje i žudnju. Dva su se tijela pritisnula jedno uz drugo u ljubavničkom plesu, u žarkom iščekivanju.

308


309


34

J

ulia je legla na leđa na počivaljci na terasi i blaženo se zagledala u Gabrielove iskričave oči. On je razodjenuo sako i olabavio kravatu, ali je nije htio skinuti jer se sjetio kako je bilo uzbudljivo kad ga je na Mostu Svetog Trojstva Julia uhvatila za nju i povukla ga k sebi. Očarao ju je - njegov nos, jagodice, čvrsta vilica, veličanstvene modre oči pod tamnim obrvama i dlake na prsima koje su mu izbijale iznad bijele majice pod raskopčanim ovratnikom košulje. Ležao je na boku i gledao je, a glavu je naslonio na ruku dok je lijevu nogu previo u koljenu. Nalio im je šampanjac. Nazdravili su svojoj ljubavi i kušali Gabrielovu najomiljeniju berbu Dom Perignona, a onda se nadvio na nju da joj zarobi usne svojima. »Volio bih te hraniti«, promrmljao je. »Da, molim te.« »Zažmiri«, rekao je. »Samo kušaj.« Julia mu je vjerovala i zato je zatvorila oči i osjetila kako joj nešto gurka donju usnu. Onda joj se to našlo u ustima - čokolada i sočna slatka jagoda. Onda je osjetila kako joj Gabriel prelazi palcem po vreloj koži. Otvorila je oči i uhvatila ga za zglob, a onda mu polako uzela palac u usta. Oči su mu se raširile i ispustio je jecaj. Prešla mu je jezikom preko palca, blago ga dirala i odlučno sisala, a onda zavrtjela jezikom oko njegova vrha da pokupi moguće ostatke čokolade. Gabriel je i drugi put zastenjao kad je vidio kako ga Julia gleda kroz trepavice dok su se u njemu miješali strast i iznenađenje. Pustila ga je i skrenula pogled. »Nisam ti htjela buditi lažnu nadu. Palac je jedna stvar, ali sam jako loša s...« Usnama je prekinuo njezino samopodcjenjivanje i gotovo ju je grubo poljubio. Pogladio je po vratu jednim prstom dok joj je jezikom istraživao usta. »Ne želim da više vrijeđaš samu sebe. Ne želim to slušati. Imamo samo nas i ništa više. Nemoj unaprijed prosuđivati ni sebe ni mene, a ni ono što nas dvoje možemo skupa.« Spustio je jedan cjelov na njen obraz kao da želi smekšati svoj strog ton, a onda joj je usnama prešao preko usne školjke. »A ja nimalo ne sumnjam da si u tome odlična. Tako nadarena usta kao što su tvoja nikad ne razočaravaju.« Vragolasto joj je namignuo. Pocrvenjela je kao voće što ga je jela, ali nije odgovorila. A on ju je ponovno počeo hraniti jagodama s čokoladnim preljevom i kapima šampanjca sve dok nije počela odbijati daljnji desert, kako bi mu mogla uzvratiti istom mjerom. Uzela je vilicu, zahvatila tiramisu, pa izvila obrvu, sve gledajući kako će reagirati. »Zažmiri.« Gabriel je napravio kako mu je rekla, a onda mu je pažljivo uvukla vilicu između usana. Glasno je zabrundao, desert je bio vrlo dobar. A još je bolja bila slast što ga hrani njegova voljena. Spremala se da mu posluži nov komadić, ali ju je prekinuo. »Mislim da ste nešto zaboravili, gospođice Mitchell.« Prešao je jezikom preko donje usne. Uhvatio ju je za ruku i stavio joj dva prsta u desert, pa ih smireno i polagano prinio sebi u usta. Kao inače, nije bilo žurbe, uvlačio je nježno jedan pa drugi prst niz jezik i sisao ih od korijena do vrha. Dok joj je Gabriel strastveno ljubio prste svojim ustima, njezino je tijelo vapilo za njegovim. Nije si mogla pomoći, zamišljala je kako joj njegov vrlo nadaren jezik uranja u pupak, pa joj se spušta naniže gdje nijedna usta još nikada nisu bila... »Jesi li sretna, ljubavi?«

310


Julia je otvorila oči i zatreptala. »Jesam.« Glas joj je bio drhtav. »Poljubi me, onda.« Povukla ga je za kravatu, baš kao što se i nadao, a on joj se veselo pokorio i okrenuo se tako da je zamalo bio iznad nje, njegovo koljeno između njezinih bedara. Sav je bio satkan od topline i vlažnih poljubaca, a dugim je prstima milovao njezina rebra, gore-dolje, pa onda dolje do stražnjice i snažno je obujmio. Osjećala je vrelinu kroz majicu koja joj se napela preko dojki, i njegovu ukrućenost na svom bedru, i žudjela je više, više... na vrhu, između, iznutra... Gabriel se povukao pa je uzeo za ruke i ljubio joj nadlanice. »Dođi u krevet.« »Možeš me imati ovdje.« Isprva je spojio obrve, a onda mu se vratio smiješak, pa ju je poljubio u nos. »O, ne. Želim te u svom krevetu. Osim toga, svježe je ovdje vani i mogla bi navući upalu pluća.« Bila je malčice razočarana. Požurio je da je utješi. »Ako se sutra budeš osjećala isto, vratit ćemo se tu. Ali noćas moramo biti iza zatvorenih vrata. Čekaj me unutra. Nema žurbe.« Poljubio ju je kao da se suzdržava i gledao joj vrlo lijepu stražnjicu dok je išla preko terase, pa otišla u spavaću sobu. Naslonio se na počivaljci i stavio ruku preko lica, dok je bez srama kroz vunene hlače namještao svoju stvar. Iščekivanje ga je ubijalo. Nikada prije nije bio tako uzbuđen, tako spreman da je prostre pod sobom i bezobzirno uzme. A upravo to ne smije sebi dopustiti. Ne večeras. Kako je mogao uopće misliti da je jebanje neke žene koju čak nije poznavao, i to u WC-u u Lobbyju, uzbudljivo? Kako je mogao vjerovati da ga bezimeni, bezlični orgazmi mogu zadovoljiti. Život je proveo u obožavanju, na oltaru šutljivog, neprisutnog boga koji je obećavao sve, ali je davao nešto neuhvatljivo što ga je uvijek ostavljalo neutažene želje. Trgovao je požudom da zakrinka eras. Ali ništa nije bilo dalje od stvarnosti kao to. Ispraznost nad ispraznosću, sve je ispraznost!31 Sve se promijenilo otkako je ponovno našao Juliju i posebno otkad se zaljubio u nju. Rastvorila ga je i uzela mu emocionalno djevičanstvo, a to je napravila tako strpljivo i nježno. On njoj ne može dati manje. Dok je Gabriel smišljao na koji će je način obožavati, Julia se naslonila na stolić sa zrcalom i trudila vratiti dah. Gabrielova čulna predigra bila je ekvivalent zavođenju koje prži zemlju. Nije više bilo povratka. Nije bilo usporavanja silnog, neodoljivog poriva što su ga osjećali jedno prema drugom. O Bože, kako ga želim. Promatrala se u zrcalu dok je popravljala kosu i šminku i prala zube. Menta ju je osvježila, htjela je uzeti noćni ogrtač i spavaćicu, ali je ustanovila da je ušla u krivu prostoriju. Donje joj je rublje bilo u drugoj kupaonici. Merda. Mogla je svući odjeću i ogrnuti se ogrtačem za kupanje koji je visio na vratima. Ali to bi poništilo razlog zbog kojeg je išla u kupovinu rublja. Mogla se pokušati prošuljati u drugu kupaonicu, ali to bi značilo da bi morala proći kroz spavaću sobu, a Gabriel je sigurno već došao s terase. Nije bilo sumnje da se je već ležao na krevetu kao kralj Solomon u svoj svojoj slavi. Julia je drhtala od iščekivanja i na samu pomisao. Da se prvo otuširam i samo izađem s ručnikom? Da se skinem u gaćice? Dok joj je mozak ubrzano razmišljao o tome kakav bi ulazak mogla izvesti, Gabriel je sredio terasu i sve unio unutra. Rasporedio je svijećnjake po sobi, a nekoliko ih je grupirao kraj kreveta. 31

Biblija, op. cit., Psalmi, Mudrosne knjige, Propovjednik (1:2), 637. str.

311


Podesio je glazbu da svira samo niz pjesama što ih je sam izabrao za tu večer. Nizu pjesama dao je naslov »Zaljubljen u Juliju« i bio je više nego ponosan na njega. Smjestio je nekoliko osobnih stvari na noćni ormarić i ugasio sva svjetla. I stao je čekati. I čekati. Nije se pojavljivala. Zabrinuo se. Prišao je kupaonici i prislonio uho na vrata. Nije čuo ništa, čak ni zvuk vode koja teče ni šuštanje svile. Srce mu je skočilo u grlo. Što ako se uplašila? Ili uznemirila? Što ako se zaključala kako on ne bi ušao? Duboko je udahnuo i pokucao na vrata. »Uđi.« Iznenadio se što ga tako poziva. Pažljivo je otvorio vrata i zavirio unutra. Julia je stajala pred zrcalom i činilo se da se stidi. »Jesi li dobro?« »Jesam.« Namrštio se. »Što ne valja?« »Ma sve je u redu. Samo... Gabriele, zagrli me. Imala sam sve te planove i onda sam došla ovamo i ukočila sam se i...« Pojurila je k njemu. Na licu je imao zabrinut izraz. »Pa to sam samo ja, ljubavi. Možda sam ja pretjerao.« Odmahnula je glavom i pritisnula mu lice na prsa. »Ne, ja previše razmišljam, kao obično.« »Pa onda misli na to koliko te volim, mila, mila moja. Noćas ću ti pokazati koliko.« Nježno ju je poljubio, a ona mu se nasmiješila i kimnula. Podigao ju je i ponio u krevet. Juliju nije bilo strah. Mislila je kako bi je strah mogao obuzeti, ali dok ju je Gabriel nosio u naručju, a pri svakom je koraku zastajao da je poljubi, počela se opuštati. Voljela ga je. Željela ga je. I znala je da i on nju želi. Položio ju je na rub kreveta i pogledao je pun dobrote. Julia je gotovo prestala disati - takvim ju je pogledom pogledao u voćnjaku. Sada ga je željela još i više. »Ugasio si svjetla«, rekla je. »Imaš divnu kožu. Bit će posebno primamljiva pod svjetlom svijeća.« Poljubio ju je u čelo. »Tijelo poput tvojeg nadahnulo bi pećinskog čovjeka da ga ukleše u stijene pećine.« Kleknuo je pred nju i skinuo joj visoke pete. »Jesi li siguran?« prošaptala je. Sjeo je na pod i pogledao je, pa joj maknuo uvojak iz očiju. »Samo ako si sigurna ti, ljubavi.« Nasmiješila se. »Mislim... za cipele. Mogu ih zadržati na nogama.« Ta ga je pomisao uzbudila. Nije to mogao poreći. Ali vodio je računa o njezinoj udobnosti, a pred njima je bilo mnogo vremena za druge, razigranije poteze. »Nisam te smio pustiti da hodaš po kamenitim ulicama u tako visokim petama. Sigurno ti je bilo bolno. Noćas nema cipela.« Polako joj je pomilovao stopalo i nekoliko puta prešao prstom po svodu njezina tabana, a to je bio potez koji je smišljen da je opusti, ali i uzbudi. Zacvilila je... to je bilo tako dobro. Na tren se zapitala kako bi bilo kad bi joj palcem prešao preko drugih dijelova tijela, a njoj je uz, pa niz kralježnicu prostrujao drhtaj. Gabriel je zastao. »Drhtiš. Ne moramo to napraviti.« »To je ugodno drhtanje«, promrmljala je. Nastavio joj je milovati stopala još neko vrijeme, a onda su mu se ruke počele penjati uz njezine listove pa do stražnje strane koljena. Magičnim je prstima draškao skrivenu erogenu zonu od čega je zamalo kriknula. Morala je zatvoriti oči jer joj se ubrzao dah. Poznaje žensko tijelo kao što... znalac zna znanje. Što sam ja ono govorila?

312


Zapravo, poznavao je njezino tijelo bolje nego što ga je poznavala sama, što je bilo žalosno stanje stvari. Kako bilo, zadrhtala je od pomisli na užitke koji je čekaju kad on pomakne ruke malo naviše. Kao da joj čita misli, smanjio je pozornost na njezina koljena i prebacio joj ruke na bedra, stiskao ih i razdvajao da joj može prelaziti prstima gore-dolje, pa zastao prije nego što je joj došao do ruba čarapa. Trudio se iz sve snage da se sve odvija polako, pazio na to da uživa u svakom njegovu pokretu i dobro vodio računa da ništa ne preskoči. »Gabriele, molim te, nemoj sjediti na podu.« Pružila mu je ruku, a on ju je poljubio. »Cijela je ova večer dar. Jednostavno je tako prihvati.« Smiješak mu je zaigrao na rubu, oh, tako savršenih usana. »I sveti Franjo Asiški bi se složio.« »Ali i ja želim usrećiti tebe.« »Već me jesi usrećila, Julia. I više nego što misliš. Hoće li ti pomoći ako ti kažem da sam i ja nervozan?« »Zašto si ti nervozan?« »Želim ti ugoditi. Nisam bio s djevicom otkako sam sam izgubio nevinost, a to je bilo veoma, veoma davno. Morat ćemo sve polako. Želim da budeš opuštena i da ti bude što ugodnije. I ako ti u bilo kojem trenutku bude... neugodno, želim da mi to kažeš. Smjesta. Hoćeš li mi to učiniti?« »Naravno.« »Stalo mi je do tebe... vrijedna si mi. A jedna od najvrednijih stvari mi je tvoj glas. Molim te, reci mi sve što želiš, što trebaš, što žudiš...« Glas mu je postao hrapav na zadnje dvije riječi, a Juliji je kroz tijelo prošao nehotičan drhtaj. Nagnula se i utisnula mu poljubac na usta. »Ja želim da prestaneš klečati, Gabriele. Zato ustani s poda.« Pokušala se doimati srdito, ali on joj se samo široko osmjehnuo. Zdravo, tigre... »Daj mi samo trenutak, odmah se vraćam.« Otišao je u najbližu kupaonicu i Julia je začula klokot vode u umivaoniku. Začas se vratio i zatekao je kako stoji i poseže rukom za stražnjim dijelom haljine. Odmah ju je uhvatio za ruke. »Ja bih ti to htio napraviti.« Glas mu je bio promukao. Polako je spustio patentni zatvarač i duboko joj se zagledao u oči. Onda joj je nježno spustio zelenu svilu preko ramena. Svila kao da je zapjevala dok je padala na pod, kao da je i ona bila zavedena. Julia je stajala u satenskom kombineu boje bjelokosti čiji je rub sezao do vrha njezinih čarapa s podvezicama. Gabriel je samo dahnuo... jer izgledala je kao anđeo. Smeđooki anđeo tamne zadignute kose i kremasto bijele kože koji je na sebi imao kombine boje bjelokosti preko donjeg rublja od crne čipke. Krepost i mogućnost erosa jedno do drugog. Kao da istražuje pružio je prst i taknuo jednu podvezicu. »Nisam očekivao ovo.« Julia je pocrvenjela. »Znam da nisi htio crno, ali iskreno, nisam ni očekivala da ćeš me vidjeti u ovome. Htjela sam se presvući.« »Hej.« Nježno joj je podigao bradu i pomilovao je po rumenu obrazu. »Zanosna si. I nisam rekao da ne volim crno. Ali ako se želiš presvući, pričekat ću.« Odmjeravao ju je pun iščekivanja, ali ona je odmahnula glavom. Čekala je predugo na ovo. Prešla mu je gore-dolje po snažnim prsima, pa ga uhvatila za kravatu i privukla k sebi. Duboko ga je poljubila i polako je razvezala, a trudila se da bude što spretnija, i prevukla mu je preko vrata pa je neceremonijalno pustila da padne na pod. Onda se dala na posao oko dugmadi na košulji pa je zajedno s majicom bacila na kravatu. Dok je tako stajao pred njom, polugol, poljubila mu je prsa i objema mu rukama obgrlila leđa da osjeti mišiće na ramenim i niže. »Osjećam kako ti srce udara«, šapnula je.

313


»Za tebe«, rekao je prigušeno. Nasmiješila se i dodirnuta mu trbušne mišiće i struk. Koža mu je bila topla, mnogo toplija od njezine i, oh, tako izazovna. Otkopčala mu je remen i hlače i osjetila napetost u glavi, ali on je na njezine ruke stavio svoju i pomogao joj jer joj nije išlo. Kad je stao pred nju u boksericama, a već je odbacio cipele i čarape, duboko je udahnula i čekala njegov znak, pa mu spustila donje rublje niz kukove. Odmaknula se za jedan korak da mu se divi. Oblizala je usne i osmjehnula se. Široko. Gabriel je bio divan. Možda je u pitanju genetika, a možda božanski dar ili kombinacija, a sve poboljšano prehranom i vježbom. Ali dok joj je pogled lutao njegovim mišićavim tijelom i lijepo izraženim trbušnim mišićima, nešto se u njoj zagrijalo i rastopilo. Osjetila je kako joj je vrelina sunula u utrobu, pa još niže, naročito kad je vidjela V koji mu se isticao ispod kukova. Bio je moderna inačica Michelangelova Davida, ali s finijim proporcijama i neizrecivo ljepšim rukama. Možda je to malo neukusno pomisliti, ali bila je više nego zadovoljna kad je vidjela da je mnogo veći od njegova. Karma... obradovala se u sebi. Borila se da potisne smijeh, pa se grubo ugrizla za usnu kako bi na vrijeme spriječila da ne reagira kako kakva školarka na svoje trenutačno otkriće. Gabriel je primijetio njezinu čudnovatu reakciju, ali nije ništa rekao. Potisnuo je smiješak i rekao sebi da vjerojatno nije pravi trenutak da se s njom šali oko svoje veličine. Nije je htio izluđivati jer je vrlo dobro znao kako dobro izgleda, naročito sada kad joj je privukao pozornost. Sve zbog nje. »Mogu li?« Prišao joj je bliže i stavio joj pr