Issuu on Google+


Copyright Š Sergey Lukianenko, 2004

Prevela s ruskog Ana Mili evi


Priloženi tekst nije od zna aja strani Svetla - NO NA STRAŽA

Priloženi tekst nije od zna aja strani Tame - DNEVNA STRAŽA


PRVI DOGA AJ NI IJE VREME


PROLOG

Prava dvorišta su nestala u Moskvi negde izme u bardova Visockog i Okudžave. udno je to. ak i posle revolucije, kada su zbog borbe sa kuhinjskim ropstvom u ku ama likvidirane kuhinje, dvorišta niko nije dirao. Svaka ponosna staljinka (zgrada iz Staljinovog doba), okrenuta potemkinovskom fasadom ka najbližem bulevaru, obavezno je imala dvorište veliko, zeleno, sa malim stolovima i klupama, sa uvarem koji je strugao asfalt svakog jutra. Me utim, došlo je vreme etvorospratnica od panela - dvorišta su se skupila, opustela, nekadašnji ozbiljni uvari su promenili pol i pretvorili se u uvarke, koje su smatrale da je njihova dužnost da vuku za uši nestašne de ake i prekorno opominju podnapite stanare koji se vra aju ku i. Ipak su dvorišta još uvek živela. A zatim su, kao po ugledu na ubrzan životni tempo i zgrade krenule uvis. Od osam spratova do petnaest, pa ak i do dvadeset tri. I kao da je svakoj zgradi data na koriš enje zapremina, a ne površina, dvorišta su se povukla do samih ulaza, ulazi su otvorili vrata pravo na kolovoz, uvari i uvarke su nestali, zamenili su ih radnici komunalnih preduze a. Ali, kasnije su se vratila dvorišta. I kao da su se uvredila na proteklu nepažnju, i naravno nisu se vratila svim zgradama. Nova dvorišta su bila opasana visokom ogradom, na ulazima su sedeli nalak eni mladi i, ispod engleskih travnjaka sakrivene su podzemne garaže. U ovim dvorištima deca su se igrala pod budnim okom guvernanti, pijane stanare su izvla ili iz „mercedesa“ i BMW-a, na sve naviknuti telohranitelji, a sme e sa engleskih travnjaka istili su novi uvari malim nema kim vozilima. Ovo dvorište je bilo jedno od novih. Višespratne kule na obali reke Moskve bile su poznate u itavoj Rusiji. One su postale simbol prestonice - umesto Kremlja, koji je izgubio svoj sjaj, i CUM-a 1, pretvorenog u obi nu prodavnicu. Nasip od granita sa sopstvenim pristaništem, prolazi okre eni u italijanskom dekorativnom stilu, kafe-barovi i restorani, saloni lepote i supermarketi, i naravno, stanovi od dve-tri stotine metara kvadratnih. O igledno je novoj Rusiji bio potreban takav simbol pompezan i ki ast, kao debeli zlatni lanac oko vrata u vreme prvobitnog sticanja kapitala. I nije važno što je veliki deo kupljenih stanova „zvrjao“ prazan, zatvoreni barovi i restorani su ekali bolja vremena, a o betonski nasip su se razbijali prljavi talasi. ovek, koji se tople letnje ve eri šetao po nasipu, nikada nije nosio zlatni lanac. Imao je dobar instinkt, koji je u potpunosti zamenio ulo ukusa. Na vreme je promenio „adidas“ trenerku kineske proizvodnje za sako boje maline, prvi se odrekao bordo sakoa u korist odela „versa e“. ak se i sportom bavio oprezno - bacivši teniski reket i prešavši na skije mesec dana pre svih kremaljskih inovnika... na stranu to, što u njegovim godinama jedino zadovoljstvo na skijama predstavlja stajanje u mestu. I preferirao je da živi u privatnoj ku i u rejonu Gorki br. 9, pose uju i stan s pogledom na reku samo s ljubavnicom. Ina e, sa stalnom ljubavnicom je tako e hteo da raskine. Nikakva „vijagra“ ne može pobediti godine starosti, a vernost supružnika je po ela da ulazi u modu. Voza i telohranitelj su stajali dovoljno daleko, da ne bi slušali gazdin glas. Uostalom, ako je vetar do njih donosio poneki deo re i, šta ima u tome udno? Zašto da ovek i ne popri a sam sa sobom na izmaku radnog dana, stoje i potpuno sam nad uzburkanim talasima? Nema sabesednika koji te razume bolje od tebe samog. - Ja ipak ponavljam svoj predlog... - re e ovek. - Ponavljam. Bledo su sijale zvezde,


probivši se kroz gradski smog. Na drugoj obali reke palila su se svetla prozor a na višespratnicama bez dvorišta. Od crvenih fenjera, koji su se prostirali duž pristaništa, goreo je svaki peti - i to samo zbog udljivog važnog oveka, koji je odlu io da se prošeta kraj reke. - Ponovo ponavljam - tiho re e ovek. Talas je zapljusnuo nasip - i sa njim je došao odgovor: - To je nemogu e. Sasvim nemogu e. ovek na nasipu se nije za udio glasu koji je dolazio iz praznog prostora. Klimnuo je glavom i upitao: - A što se ti e vampira? - Da, postoji ta mogu nost - saglasio se nevidljivi sabesednik. - Vampiri vas mogu inicirati. Ukoliko vam je dovoljno da budete neživo bi e... evo, da budem iskren, sun eva svetlost im ne prija, ali nije smrtonosna, a i ne morate odbijati rižoto sa belim lukom... - Onda šta? - upita ovek, nehoti no prinose i ruku grudima. - Duša? Neophodno je piti krv? Iz praznine se za u tihi smeh: - Samo glad. Ve na glad. I praznina iznutra. Vama se to ne e dopasti, uveren sam. - Šta još? - upita ovek. - Vukodlaci - skoro veselo odgovori nevidljivi. - Oni su tako e sposobni da iniciraju oveka. Ali i vukodlaci su najniža forma Tamnih Inih. Ve i deo vremena sve je predivno... ali kada se napad bliži, vi se ne možete kontrolisati. Tri etiri no i mese no. Nekad manje, nekad više. - Mlad mesec - ovek klimnu glavom u znak razumevanja. Iz praznine se ponovo za u smeh: - Ne. Napadi vukodlaka nisu povezani sa Mese evim ciklusom. Vi ete ose ati približavanje bezumlja - deset do dvanaest asova pre trenutka preobražaja. Ali ta an grafikon vam niko ne može napraviti. - Otpada - hladno re e ovek. - Ponavljam vam svoju... molbu. Ho u da postanem Ini. Ne Ini niže vrste, kojeg hvataju napadi ludila. Ne veliki mag, koji ini velika dela. Najobi niji, regularni Ini... kako to ide po vašoj klasifikaciji? Sedmi stepen? - To je nemogu e - odgovori no . - Vi nemate sposobnosti Inog. Ni najprostije. oveka koji nema sluha, mogu e je nau iti da svira violinu. Može se postati sportista bez predispozicija za sport. Ali vi ne ete postati Ini. Jednostavno ste druge prirode. Veoma mi je žao. ovek na obali se zasmeja: - Ništa nije nemogu e. Ako je niži oblik Inih sposoban da inicira ljude - onda mora postojati i na in pretvaranja u maga. Tmina je utala. - Uostalom, nisam rekao da ho u da postanem Tamni Ini. Nemam nikakvu želju da ispijam nevinu krv, da jurim po poljima za nevinim devojkama ili da se pakosno kiko em bacaju i kletvu - razdraženo re e ovek. - Daleko više bih voleo da inim dobra dela... uopšte me vaše unutrašnje rasprave ne zanimaju! - To je... - umorno je rekla no . - To je vaš problem - odgovori ovek. - Dajem vam nedelju dana. Nakon toga ho u da dobijem odgovor na svoju molbu. - Molbu? - pojasni no . ovek na obali se osmehnu: - Da. Za sada vas molim.


On se okrete i po e ka automobilu, „volgi“, koja e ponovo u i u modu otprilike za pola godine.


GLAVA 1.

ak i da voliš svoj posao - poslednji dan odmora donosi depresiju. Samo pre nedelju dana sam se pekao na sre enoj španskoj plaži, jeo paelju (ako emo iskreno - uzbekistanski pilav je ukusniji), pio hladnu sangriju u kineskom restoran u (kako to ispada da Kinezi prave španski nacionalni napitak bolje od domorodaca?) i kupovao po prodavni icama raznorazne odmarališne suvenirske gluposti. A sada ponovo leto u Moskvi - koja ne samo da je topla, ve i uspavljuju e zagušljiva, i poslednji dan odmora, kada glava više nije sposobna za odmor, ali momentalno odbija da radi. Možda sam zato Geserov poziv do ekao s radoš u. - Dobro jutro, Antone - ne predstavljaju i se po e šef. - Dobro nam došao. Je li znaš s kim pri aš? Ve neko vreme sam po eo da predose am Geserov poziv. Kao da se menjala zvonjava telefona, dobijala je naredbodavni, mo ni prizvuk. Ali nisam žurio da šefu pri am o tome. - Znam, Borise Ignjatijevi u. - Da li si sam? - upita Geser. Suvišno pitanje. Ube en sam da Geser odli no zna gde je sada Svetlana. - Sam sam. Devojke su u letnjikovcu. - To je dobro za njih - uzdahnu šef na drugom kraju slušalice i u njegovom glasu se pojavi sasvim ljudski ton. - Eto i Olga je jutros otputovala na odmor... polovina saradnika uživa u južnim krajevima... Je l’ bi mogao sada do eš u kancelariju? Nisam uspeo da odgovorim - Geser bodro re e: - E, pa odli no! Zna i, za etrdeset minuta. Imao sam silnu želju da nazovem Gesera jeftinim pozerom - naravno, prvo spustivši slušalicu. Ali sam o utao. Prvo, šef je mogao da uje moje re i i bez bilo kakvog telefona. Kao drugo, šta god da je bio, ali jeftini pozer nije bio. Samo sam odlu io da uštedim na vremenu. Ako sam ve hteo da kažem da u biti za etrdeset minuta tamo, zašto da gubi vreme i da me sluša do kraja? Uz to sam se obradovao zbog poziva. U svakom slu aju dan je propao, u letnjikovac u krenuti tek za nedelju dana. Još je rano za sre ivanje stana - kao svaki muškarac, koji drži do sebe, u odsustvu porodice, to inim jednom, poslednjeg dana sama kog života. Zaista mi nije ni do odlazaka u goste ih pozivanja nekog kod sebe. Mnogo je korisnije vratiti se dan ranije sa odmora, kako bi u datom trenutku iste savesti zatražio slobodan dan. Mada kod nas nije obi aj da tražimo slobodne dane. - Hvala, šefe - rekoh iskreno. Odlepih se od fotelje, odloživši nepro itanu knjižicu. Protegoh se. I telefon ponovo zazvoni. Naravno, li ilo bi na Gesera da pozove i kaže „nema na emu“. Ali to bi ve bilo glupiranje! - Halo! - izgovorih veoma poslovnim tonom. - Antone, to sam ja. - Sveto - rekoh, sedaju i nazad u fotelju. I napregnuh se, Svetlanin glas nije zvu ao dobro. Bila je zabrinuta. - Sveto, kako je Nada? - Sve je u redu - brzo je odgovorila. - Ne brini. Bolje mi reci, kako si ti?


Razmišljao sam nekoliko sekundi. Nisam pravio pijanke, nisam dovodio žene ku i, nisam se zatrpao sme em, ak i sudove perem... I tad mi je sinulo. - Geser je zvao. Malo as. - Šta on ho e? - brzo je upitala Svetlana. - Ništa posebno. Zamolio me je da sutra do em na posao. - Antone, ja sam nešto osetila. Nešto loše. Jesi li pristao? Ideš na posao? - Pa zašto da ne? Stvarno nemam ništa drugo da radim. Svetlana je utala. Zatim nerado re e: - Znaš, kao da me je nešto probolo kroz srce. Je l’ ti veruješ da mogu da predosetim nesre u? Zasmejah se: - Da, velika. - Antone, ma daj uozbilji se! - Svetlana se odmah naljutila. Kao i uvek kada sam je nazvao velikom. - Poslušaj me... ako ti Geser nešto predloži - nemoj da pristaneš. - Sveto, ako me je Geser pozvao - zna i da ho e nešto da mi predloži. Dakle, nema sile. Kaže, svi su na odmoru... - Potrebni su mu glineni golubovi - odse no re e Svetlana. - Antone... u redu, svejedno me ne eš poslušati. Samo budi oprezan. - Sveto, ne misliš valjda ozbiljno, da Geser ho e da me podmetne - oprezno rekoh. Razumem tvoj odnos prema njemu... - Budi oprezan - re e Svetlana. - Radi nas. Je li važi? - Dobro - obe ah. - Uvek sam veoma oprezan. - Ja u zvati ukoliko još nešto predosetim - re e Svetlana. Izgleda da se malo umirila. - I ti pozovi, je li važi? Šta god da se neuobi ajeno desi - zovi. Dogovoreno? - Zva u. Svetlana je utala nekoliko sekundi, a pre nego je spustila slušalicu, re e: - Trebalo bi da odeš iz Straže, svetli maže tre eg stepena... Nekako se sve iznena uju e lako završilo - jeftinom šalom... Mada smo se dogovorili da ne emo razgovarati na tu temu. Davno smo se dogovorili - pre tri godine, kada je Svetlana otišla iz No ne straže. Nijednom nismo pogazili dato obe anje. Naravno, ja sam pri ao ženi o poslu... o onim slu ajevima koje želim da pamtim. I ona je uvek s pažnjom slušala. A sad je evo baš to potegla. Zar je zaista predosetila nešto loše? Zbog svega toga sam se spremao dugo, oklevaju i. Obukao sam odelo, zatim se presvukao u džins i kariranu košulju, zatim sam odustao od svega i navukao šorts i crnu majicu s natpisom: „Moj prijatelj je bio u stanju klini ke smrti, ali sve što mi je doneo s onog sveta je samo ova majica!“ Li u na razdraganog nema kog turistu, ali zato u zadržati privid raspoloženja sa odmora pred Geserom... Usled svega toga, izašao sam iz ku e dvadeset minuta pre roka koji je šef dogovorio. Morao sam da zaustavim auto, da opipavam linije verovatno e - da bih zatim govorio voza u maršrute na kojima nas nije ekala gužva. Voza je nerado i veoma podozrivo prihvatao sugestije. Ipak, nismo zakasnili.

Liftovi nisu radili - momci u svetloplavim specijalnim kombinezonima marljivo su


tovarili u njih papirne džakove sa smešom za cement. Krenuo sam uza stepenice i otkrio da se prvi sprat naše kancelarije renovira. Radnici su oblagali zidove plo ama gipsokartona, tu su se motali i moleri, farbaju i krajeve. Istovremeno su montirali vise i plafon, gde su ve bile sprovedene cevi klima-ure aja. Ipak je bio uporan u svojim zahtevima, naš upravnik, Vitalij Markovi ! Primorao šefa da odreši kesu za kompletno renoviranje. I ak je i novac negde pronašao. Zadržavši se na tren, pogledah radnike kroz Sumrak. Ljudi. Nisu Ini. Što je i bilo ekivano. Samo je jednom moleru, na izgled sasvim obi nom ove uljku, aura bila sumnjiva. Ali, nakon jednog trena sam shvatio da je on samo zaljubljen. U sopstvenu ženu! Ko bi rekao, još ima dobrih ljudi na ovom svetu! Drugi i tre i sprat ve su bili renovirani i to me je kona no sasvim oraspoložilo. Napokon e i u ra unskom centru biti prohladno. Mada se sada ne pojavljujem tamo svakog dana, ali... Usput sam se pozdravio sa uvarima, koji su o igledno postavljeni ovde za vreme trajanja renoviranja. Odsko io sam ka Geserovom kabinetu i naleteo na Semjona. Ovaj je nešto ozbiljno i nastavni kim tonom objašnjavao Julji. Kako vreme leti... Pre tri godine Julja je bila još devoj urak. Sad je mlada, lepa devojka. arobnica koja je mnogo obe avala, ve su je zvali u evropsku kancelariju No ne straže. Vole tamo da imaju pri ruci talentovane i mlade, pod raznoraznim izgovorima o velikoj i opštoj stvari... Ali ovog puta nisu imali sre e. Geser je Juljku zaustavio i pripretio da sam može da regrutuje evropsku omladinu. Pitao sam se šta je sama Julja želela u toj situaciji. - Jesu li te zvali nazad s odmora? - saose ajno upita Semjon, jedva me primetivši i prekinuvši razgovor. - Ili si završio sa odmorom? - I završio i zvali me - rekoh. - Je li se nešto desilo? Zdravo, Juljka. Semjon i ja se iz nekog razloga nikad ne pozdravljamo. Kao da smo se malopre sreli. A i on izgleda uvek isto - veoma prosto, neuredno odeven, sa ispijenim licem seljaka koji se preselio u grad. Danas je, ina e, Semjon izgledao još skromnije nego obi no. - Zdravo, Antone - nasmešila se devojka. Lice joj je bilo tužno. Izgleda da je Semjon sproveo vaspitne mere - on je majstor za takve stvari. - Ništa se nije dogodilo - Semjon odmahnu glavom. - Mir i tišina. Ove sedmice smo pokupili dve veštice i to zbog nekih sitnih prekršaja. - E pa dobro je - rekoh, pokušavaju i da ne primetim Juljkin žalostan pogled. - Idem do šefa. Semjon je klimnuo i okrenuo se devojci. Ulaze i u ekaonicu uspeo sam da ujem: - Dakle, Julja, ja se šezdeset godina bavim ovim poslom, ali takvu neodgovornost... On je zaista strog. Ali prekoreva nekoga samo ako za to ima razloga, tako da se nisam trudio da spasavam Juljku od te pridike. U ekaonici, gde je lagano šuštao klima-ure aj a plafon bio ukrašen halogenim lampicama, sedela je Larisa. O igledno je Geserova sekretarica Galo ka na odmoru, a naši dispe eri zaista nemaju puno posla. - Zdravo, Antone - pozdravila mi je Larisa. - Lepo izgledaš. - Dve nedelje na plaži - ponosno odgovorih. Larisa se hitro okrenula ka satu: - Re eno mi je da te odmah pustim da u eš. Ali kod šefa su i dalje posetioci. Ho eš li da eš?


- Ho u - odlu ih. - Nisam valjda uzalud žurio. - Traži vas Gorodecki, Borise Ignjatijevi u - re e Larisa preko interfona. Potvrdno mi klimnu: - Idi... uh, tamo je toplo... Iza Geserovih vrata zaista je bilo toplo. Ispred njegovog stola u foteljama su se patila dvojica nepoznatih muškaraca srednjih godina - u mislima sam ih prozvao Mršavi i Debeli. Me utim, obojica su se znojili. - I šta mi posmatramo? - prekorno ih je upitao Geser. Okrenu se ka meni - Pro i, Antone. Sedi, sad u da završim... Mršavi i Debeli se malo oraspoložiše. - Tamo neka primitivna doma ica... izvr e sve injenice... srozavaju i i uproš avaju i... voza vas ko malu decu! Na svetskom nivou! - Zato nas i voza, zato što srozava i uproš ava - sumorno se brecnu Debeli. - Vi ste naredili da kažemo sve kako jeste - potvrdio je Mršavi. - Evo vam ga rezultat, presvetli Gesere! Bacio sam pogled na Geserove posetioce kroz Sumrak. Pa naravno! Opet - ljudi! I pri tom znaju šefovo ime i titulu! I još je izgovaraju sa potpuno otvorenim sarkazmom! Na kraju krajeva, svašta se dešava, ali da se sam Geser otkriva ljudima... - Dobro - klimnuo je glavom Geser. - Dajem vam još jedan pokušaj. Ovog puta radite samostalno. Mršavi i Debeli se pogledaše. - Potrudi emo se - re e Debeli, smeše i se dobrodušno. - Nadam se da vi razumete... da smo postigli odre eni uspeh... Geser zašišta nozdrvama. Kao da su primili nevidljivi signal da je razgovor završen, posetioci ustadoše, rukovaše se sa šefom i iza oše. U ekaonici je Mršavi nešto veselo i u šali rekao Larisi - ona se zasmeja. - Ljudi? - oprezno upitah. Geser klimnu glavom, neprijateljski gledaju i u vrata. Uzdahnu: - Ljudi, ljudi... U redu, Gorodecki. Sedi. Sedoh, a Geser nikako da zapo ne razgovor. Sre ivao je papire, prebirao nekakve šarene glatko izbrušene stakli e, nasute u grubu glinenu iniju. Imao sam veliku želju da vidim, da li su to amajlije, ili samo obi ni stakli i, ali sede i ispred Gesera nisam se usudio da sebi dam toliku slobodu. - Kako je bilo na odmoru? - upita Geser, kao da je iscrpeo sve razloge da odugovla i razgovor. - Dobro - odgovorih. - Naravno, dosadno je bez Svete. Ali ne ide da vu emo Na icu u španski pakao. Nema smisla... - Nema smisla - saglasi se Geser. Nisam znao da li veliki mag ima decu - takvu informaciju ne poveravaju ni najbližim saradnicima. Verovatno da ima. Verovatno je sposoban da ose a nešto nalik o inskoj ljubavi. - Antone, jesi li ti to zvao Svetlanu? - Nisam - odmahnuh glavom. - Ona je kontaktirala s vama? Geser je klimnuo glavom. I odjednom ga je preseklo - lupio je pesnicom o sto i zagrmeo: - Ma šta ona zamišlja da je? Prvo dezertira iz Straže... - Gesere, svi imamo pravo da damo otkaz - dobacih. Ali Geseru nije ni palo na pamet da se izvinjava. - Dezertira! arobnica njenog stepena ne pripada sebi! Nema pravo da pripada! Još ako se... ako se naziva Svetlom... Drugo, vaspitava erku kao oveka! - Nada je ovek - rekoh, ose aju i da i ja po injem da ceptim. - Da li e da postane Ina -


sama e odlu iti... Presvetli Gesere! Šef je shvatio, da sam sad i ja na ivici. I promenio je ton: - U redu. Vaše pravo. Sklanjajte se od borbe, upropastite život devoj ici... Kako god želite! Ali odakle ta mržnja? - Šta je Sveta rekla? - upitah. Geser uzdahnu: - Tvoja žena me je zvala. Na broj telefona koji nema pravo da zna... - Zna i da ga i ne zna - dodao sam. - I rekla je da ja planiram da te ubijem! Da ja kujem dalekosežni plan za tvoje fizi ko istrebljenje! Sekund sam gledao Gesera u o i. Zatim se zasmejah. - Tebi je smešno? - sa mukom u glasu upita me Geser. - Je l’ da, smešno ti je? - Gesere... - s mukom sam gušio smeh. - Izvinite. Je li mogu otvoreno da kažem? - Samo izvoli... - Vi ste najve i intrigant od svih koje poznajem. Gori od Zavulona. Makijaveli je u pore enju s vama malo dete... - Uzalud potcenjuješ Makijavelija - graknu Geser. - Tako dakle, shvatam, ja sam intrigant. Dalje? - A zatim, ube en sam da vi ne planirate da me ubijete. Možda ete me žrtvovati u kriti noj situaciji. Zarad spasenja srazmerno velikog broja ljudi ili Svetlih Inih. Ah da ovako... planirate... kroz intrigu... Ne verujem. - Hvala, obradovao si me - klimnu Geser. Da li sam ga bocnuo ili ne, ostalo je nejasno. Pa šta je onda Svetlana sebi utuvila u glavu? Ti izvini, Antone... - Geser se odjednom zbuni i ak skrenu pogled. Ali završi: - Da vi ne ekate možda detence? Još jedno? Zagrcnuh se. Po eh da mašem glavom: - Ne... valjda ne... ne, ona bi rekla! - Žene umeju malo da polude kad su u drugom stanju - brecnu se Geser i ponovo po e da prebira po svojim stakli ima. - Po inju svugde da vide opasnost - za dete, muža, sebe... Ili, ona možda ima... - Ali tad se veliki mag sasvim zbunio i prekinuo samog sebe. - Ma glupost... zaboravi. Odjuri do žene na selo, poigraj se sa devoj icom, popij malo toplog mleka... - Pa meni se sutra završava odmor - napomenuh. O, nešto nije u redu! - A koliko shvatam, treba da po nem da radim ve danas? Geser se izbe i na mene: - Antone! Ma kakav posao? Svetlana je petnaest minuta vikala na mene! Da je kojim slu ajem tamna arobnica, nada mnom bi sad visio inferno! Ništa, posao se odlaže. Produžujem ti odmor za nedelju dana - i lepo put pod noge u selo, kod žene! Kod nas, u moskovskom odeljenju, kažu: „Tri stvari ne može da u ini Svetli Ini: da sredi svoj privatni život, da obezbedi sre u i mir na itavoj Zemlji i da dobije slobodan dan od Gesera.“ Ako emo iskreno, zadovoljan sam privatnim životom. A sad sam još dobio i sedam dana odmora. Možda su mir i sre a za itavu planetu ve na putu? - Jesi li zadovoljan? - upita Geser. - Jesam - priznadoh. Ne, perspektiva da pod budnim okom tašte plevim lejice nije me nadahnula. Ali zato - Sveta i Na a. Na a, Na ica, Na uša. Moje dvogodišnje udo. ovek, ove uljak... Potencijalno Ina velike snage. Tako velika da joj sam Geser nije ni za mali prst... Zamislio sam kako Svetli mag Geser veli ine Na icinog malog prsta šeta pored nje i zasmejao se.


- Navrati do ra unovodstva, ispisa e ti ek za bonus... - nastavljao je Geser, ne sumnjaju i kako mu se rugam u mislima. - Sam smisli formulaciju. Nešto kao... za dugogodišnji savestan rad... - Gesere, kakav je posao bio u pitanju? - upitah. Geser u uta i po e da me strelja pogledom. Nije uspeo u nameri i re e: - Kada ti sve ispri am, ti eš pozvati Svetlanu. Pravo odavde. I upita eš je da li treba da pristaneš ili ne? Je li dogovoreno? Re i eš joj i za odmor. - Šta se desilo? Umesto odgovora Geser otvori sto, izvu e crnu kožnu fasciklu i pruži mi je. Fascikla je odisala magijom - teškom, borbenom. - Slobodno otvori, ti imaš dozvolu... - promumla Geser. Otvorih fasciklu - Ini koji nema pristup ili ovek pretvorio bi se nakon ovoga u ša icu pepela. U fascikli je bilo pismo. Samo jedan koverat. Adresa naše kancelarije bila je pažljivo izlepljena od iseckanih slova iz novina. Adrese pošiljaoca naravno nije bilo. - Slova su izrezana iz troje novina - re e Geser. - Pravda, Komersant i Argumenti i fakti. - Originalno - priznadoh. - Je li mogu da otvorim? - Otvori, otvori. Forenzi ari su ve uradili sve što su mogli sa kovertom. Nema nikakvih otisaka, lepak je kineske proizvodnje, prodaje se na svakoj trafici Sojuzpe ata... - A papir je toaletni! - uzviknuh u punom zanosu, vade i listi iz koverte. - Valjda je makar ist? - Nažalost - re e Geser. - Nema ni najmanjih tragova organskog porekla. Obi ni jeftini toalet papir. Zove se pedeset etiri metra. Na listi u toaletnog papira, nepažljivo otkinutom duž perforacije, tekst je bio izlepljen istim takvim raznolikim slovima. Ta nije - itavim recima, samo su završeci birani pojedina no, bez ikakve doslednosti prema ostatku. „NO NOj STRAŽi bi trebalo da BUDE INTERESANTNO, da je JEDAN Ini OTKRIo jednom oveku itavu istinu o Inima i sada se sprema da od OVOG OVEKa napravi INOG. dobroNAMERni.“ Došlo mi je da po nem da se smejem. Ali iz nekog razloga nisam mogao. Umesto toga, ja pronicljivo primetih: - No na straža napisano je od itavih re i... samo su izmenili nastavke. - Postojao je takav lanak u Argumentima i faktima - pojasni Geser. - O požaru na televizijskom tornju. Zvao se „NO NA STRAŽA NA OSTANKINSKOM TORNJU“. - Originalno - saglasih se. Na pomen tornja lagano se stresoh. Nije to bilo baš najlepše vreme i ne baš veseli doga aji. itav život e me proganjati lice Tamnog Inog kojeg sam u Sumraku gurnuo sa televizijskog tornja... - Nemoj biti apati an, Antone. Sve si dobro uradio - re e Geser. - Bacimo se na posao. - Ma, dajte, Borise Ignjatijevi u - nazvah šefa starim „civilnim“ imenom. - Je li to zaista tako? Geser slegnu ramenima: - Ne postoji ni dašak magije u pismu. Ili ga je sastavio ovek, ili sposobni Ini koji ume da ukloni tragove za sobom. Ako je ovek... onda stvarno cure informacije. Ako je Ini... onda je ovo potpuno neodgovorna provokacija. - Nema nikakvih tragova? - upitah još jednom da preciziram. - Nikakvih. Jedini trag je poštanski žig - Geser se namršti. - Ali ovo veoma li i na


diverziju... - Zašto, je li pismo poslato iz Kremlja? - razveselih se ja. - Takore i. Sandu e u koje su ubacili pismo, nalazi se na teritoriji stambenog kompleksa Asolj. Ogromne zgrade sa crvenim krovovima - takve bi, bez sumnje, odobrio drug Staljin, ja sam ih video. Ali samo sa strane. - Tamo ne možeš tek tako ušetati? - Ne možeš - Geser klimnu. - Tako da je šalju i pismo iz Asolja, pored svih tih mudrolija sa papirom, lepkom i slovima, neznanac na inio najve i propust... Odmahnuh glavom. - Ili nas navodi na pogrešan trag... - ovde Geser napravi pauzu, budno prate i moju reakciju. Malo razmislih. I ponovo odmahnuh glavom. - Veoma naivno. Ne. - Ili je dobronamernik - poslednju re Geser izgovori s otvorenim sarkazmom - i stvarno ho e da nam da trag. - Zbog ega? - upitah. - On je poslao pismo iz nekog razloga - napomenuo je Geser. Kao što shvataš, Antone, mi ne možemo da ne odreagujemo na ovo pismo. U najgorem slu aju - postoji Ini izdajnik, koji je sposoban da otkrije ove anstvu tajnu našeg postojanja. - A ko e mu poverovati? - oveku ne e poverovati. A Ini je evo sposoban da prikaže svoje ume e. Geser je naravno bio u pravu. Ali meni nikako nije ulazilo u glavu - ko i zbog ega može da se odlu i na takvo nešto. ak i najgluplji i najzlobniji Tamni mora da shvati šta e po eti da se dešava nakon otkrivanja istine. Novi lov na veštice, eto šta. A u veštice ljudi lepo ubrajaju i Tamne i Svetle. Sve koji imaju sposobnosti Inog... Uklju uju i Svetu. Uklju uju i Na icu. - Kako je mogu e pretvoriti ovog oveka u Inog? - upitah. - Pomo u vampirizma? - Vampiri, vukodlaci... - Geser raširi ruke. - To je verovatno sve. Inicijacija je mogu a na najgrubljim, najprimitivnijim nivoima Mra ne sile, a svo enje ra una dolazi nakon gubitka ljudske suštine. Inicirati oveka u maga je nemogu e. - Na ica... prošaputah. - Pa vi ste prepisivali Svetlani Knjigu sudbine! Geser odmahnu glavom: - Ne, Antone. Tvojoj erki je bilo su eno da se rodi kao velika. Mi smo samo odredili znak. Izbacili smo element slu ajnosti... - Jegor - podsetih ja. - De ak je ve postao Tamni Ini... - A njemu smo mi izbrisali znak inicijacije. Dali mu šansu da iznova odabere - Geser je klimnuo. - Antone, sve intervencije koje smo sposobni da u inimo, povezane su samo sa izborom Tamni ili Svetli. A eto, odabir ovek ili Ini nije nam dat. Nije dato nikom na ovom svetu. - Dakle, radi se o vampirima - rekoh. - Recimo da se me u Tamnima pojavio još jedan zaljubljeni vampir... Geser raširi ruke: - Mogu e. Onda je sve manje-više jednostavno. Tamni e proveriti svoj ološ, oni nisu ništa manje zainteresovani od nas... Da, uzgred. Oni su tako e dobili takvo pismo. Potpuna analogija. I poslato iz Asolja. - A je l’ Inkvizicija dobila? - Ti postaješ sve lukaviji i lukaviji - nasmeja se Geser. - I oni isto. Poštom. Iz Asolja.


Geser je jasno ciljao na nešto. Razmislio sam i napravio još jedan pronicljiv zaklju ak: - Dakle, istragu vode i obe straže i Inkvizicija? U Geserovom pogledu je zatreperilo razo aranje: - Ispada tako. U slu aju preke potrebe, u privatnom svojstvu postoji mogu nost da se otkriješ pred ljudima. Sam znaš... - on klimnu glavom u pravcu vrata, kuda su izašli njegovi posetioci. - Ali to je privatno. Uz odgovaraju a magijska ograni enja. Ovde je situacija mnogo gora. Izgleda kao da neko od Inih pokušava da trguje inicijacijama. Osmehnuh se, zamislivši vampira koji svoje usluge nudi novope enim bogatim Rusima. „Da li možda želite da srknete malo prave narodske krvce, dragi gospodine?“ Mada... nije sve u krvi. ak i najslabiji vampir ili vukodlak imaju Mo . Ne plaše se bolesti, i žive veoma, veoma dugo. Ne treba zaboraviti ni fizi ku snagu - vukodlak e se boriti i sa Kareljinom, i Tajsonu e razbiti nos. I taj životinjski magnetizam, zov, nad kojim imaju potpunu kontrolu. Bilo koja žena je tvoja, samo joj daj znak. Naravno, u stvarnosti i vampiri i vukodlaci imaju mnogo ograni enja. ak i više od magova - to je neophodno zbog njihove neuravnoteženosti. Da li, me utim, novoobra eni vampir ovo razume? - emu se smeješ? - upita Geser. - Zamislio sam oglas u novinama. „Pretvaram u vampira. Pouzdano, kvalitetno, garancija sto godina. Cena po dogovoru.“ Geser se složi: - Dobro razmišljaš. Naredi u da provere oglase u novinama i na internetu. Pogledao sam Gesera, ali nisam uspeo da shvatim da li se šali ili govori ozbiljno. - Meni se ini da nema realne opasnosti - rekoh. - Sigurno je nekakav šašavi vampir odlu io da zaradi. Pokazao je bogatašu nekoliko trikova i predložio mu.... hm... ugriz. - Jedan ugriz i sve eš zaboraviti - podržao me je Geser. Ohrabren, ja nastavih: - Neko... na primer, žena ovog oveka, je saznala za strašnu ponudu! Dok muž okleva, ona je odlu ila da nam piše. U nadi da emo mi eliminisati vampira i da e njen muž ostati ovek. Odatle i podudarnost: slova izrezana iz novina i pošta u Asolju. Vapaj u pomo ! Ona ne može da nam kaže direktno, ali bukvalno preklinje: Spasite mog muža! - Ti si nepopravljivi romanti ar - prekorno re e Geser. - I, sec - sec, izreže slovca iz nove Pravde makazicama za manikir... Je l’ ona iz novina i adrese uzela?“ - Adresu Inkvizicije! - uzviknuh, prozrevši situaciju. - E sad si u pravu. Je l’ bi ti uspeo da pošalješ pismo Inkviziciji? utao sam. Spustio me je na zemlju. I još mi je Geser u lice rekao za pismo Inkviziciji! - U našoj Straži samo ja znam njihovu poštansku adresu. U Dnevnoj straži, pretpostavljam, samo Zavulon. Šta iz toga možemo zaklju iti, Gorodecki? - Pismo ste poslali vi. Ili Zavulon. Geser samo frknu. - A je li u Inkviziciji mnogo napeto zbog ovoga? - upitah. - Napeto nije prava re . Sam po sebi pokušaj prodaje inicijacija ne zabrinjava ih nimalo. Uobi ajeni posao straža - prona i prestupnika, kazniti ga, zatvoriti kanal za bekstvo. Tim pre, što smo i mi i Tamni podjednako zbunjeni proteklim doga ajem... Ali, pismo Inkviziciji je posebno pitanje. Njih ve nema mnogo, sam znaš. Ukoliko jedna od strana ne poštuje Sporazum, Inkvizicija prelazi na drugu stranu, ime i održava ravnotežu. To nas sve... disciplinuje. Ali, recimo da u nedrima jedne od strana zri plan za ostvarenje kona ne pobede. Grupa borbenih magova koji se ujedine, sposobna je za jednu no da pobije sve Inkvizitore, u slu aju da oni,


naravno, svi znaju za Inkviziciju. Ko u njoj radi, gde živi, gde uvaju dokumenta... - Je l’ pismo stiglo u njihovu glavnu kancelariju? - upitah. - Da. I sude i po tome što je nakon šest sati kancelarija bila prazna a u zgradi izbio požar upravo tamo je Inkvizicija uvala svu arhivu. Ovo ak nisam ni ja ta no znao. U svakom slu aju, poslavši pismo Inkviziciji, ovek... ili Ini... bacio im je rukavicu u lice. Sada e Inkvizicija goniti njega. Zvani na verzija glasi: zbog narušavanja poverljivosti i pokušaja inicijacije oveka. U stvari, u pitanju je strah za sopstvenu kožu. - Nikad nisam pomislio da im je svojstveno da se boje za same sebe - rekoh ja. Geser klimnu glavom: - Još kako im je svojstveno, Antone. Evo ti tema za razmišljanje... zašto u Inkviziciji nema izdajnika? Njima prilaze i Tamni i Svetli. Prolaze svoju obuku. A zatim - Tamni surovo kažnjavaju Tamne, Svetli Svetle, samo im još fali da naruše Sporazum. - Poseban sklop li nosti - pretpostavio sam. - Takve Ine biraju. - I nikad ne naprave grešku? - skepti no upita Geser. - To je nemogu e. Ali u istoriji Inkvizitor nikad nije prekršio Sporazum... - O igledno, previše dobro razumeju posledice kršenja Sporazuma. Jedan inkvizitor u Pragu je rekao: „Nas drži strah.“ Geser se namršti: - Vje eslav... on voli lepe fraze... U redu, ne lupaj time glavu. Situacija je prosta - postoji Ini koji ili krši Ugovor ili se podsmeva stražama i Inkviziciji. Inkvizicija e zapo eti svoju istragu, a Tamni - svoju. Potrebno je da i mi odredimo saradnika. - Je li može jedno pitanje? Zašto baš ja? Geser raširi ruke: - Iz više razloga. Prvi je da e se najverovatnije u toku istražnog procesa desiti sukob s vampirima. A ti si naš stru njak za Tamne nižeg ranga. Ne, izgleda me ne ismeva... - Drugo - nastavi Geser u nema kom maniru, stežu i pesnicu. - Inkvizicija je za svoje zvani ne istražitelje odredila tvoje poznanike. Vje eslava i Edgara. - Edgar je u Moskvi? - iznenadih se. Ne mogu re i da mi je Tamni mag koji je pre tri godine prešao u Inkviziciju bio simpati an. Ali... ali mogu da kažem, da nije bio neprijatan. - U Moskvi je. Pre etiri meseca je završio obuku i dojurio do nas. Budu i da ovaj posao podrazumeva kontakt sa inkvizitorima, svaki li ni kontakt je koristan. - Kontakt s njima nije bio preterano prijatan - podsetih. - Pa šta o ekuješ, da ti obe am relaks masažu u radno vreme? - svadljivo upita Geser. Tre i razlog zbog kojeg bih želeo da baš tebi poverim ovaj zadatak... - on za uta. ekao sam. - Istragu za Tamne tako e vodi tvoj stari poznanik. Geser nije morao ni da izgovori ime. Ali je nastavio: - Konstantin. Mladi vampir... tvoj bivši sused. Koliko se se am, imah ste lep odnos. - Da, naravno - rekoh s gor inom u glasu. - Dok je bio dete, pio je samo svinjsku krv i maštao da se izbavi od prokletstva... Sve dok nije shvatio da njegov prijatelj, Svetli mag takve kao što je on pretvara u prah i pepeo. - To ti je život - konstatovao je Geser. - Pa on je ve pio ljudsku krv - rekoh. - Sigurno! im je promovisan u Dnevnoj straži. - On je postao vampir višeg stepena - izusti Geser. - Najmla i vampir me u vampirima višeg stepena u Evropi. Ako to prevedeš na naše stepene, onda je to...


- Drugi tre i stepen mo i - prošaputah. - Pet šest uništenih života. Eh, Kostja, Kostja... Ja sam tada bio mlad i neiskusan svetli mag. Nikako nisam uspevao da steknem drugove u Straži, a sa starim poznanicima su se odnosi naglo prekidali... ne mogu se družiti Ini i ljudi... I odjednom se ispostavilo da su moji susedi iz istog ulaza - Tamni Ini. Porodica vampira. Mama i tata vampiri, a i detence su inicirali. Istina, tu nema ni eg ružnog. Nikakav no ni lov, nikakvih potrebnih dozvola, po slovu zakona su pili krv svinja i donatora. I mene, glupaka, to je opustilo. Sprijateljio sam se s njima. ak sam ih pose ivao. I zvao ih u goste! Oni su jeli hranu koju sam pripremao, i hvalili je, a ja, glupan, nisam shvatao da je njima hrana za ljude bezukusna, da njih razdire iskonska, ve ita glad. Mali vampir je ak odlu io da e postati biolog i da e otkriti kako da se izle i od vampirizma... Zatim sam prvi put ubio vampira. A onda se Kostja priklju io Dnevnoj straži. Ne znam da li je završio svoj biološki fakultet, ali je o igledno potpuno izgubio iluzije iz detinjstva... I po eo je da dobija dozvole za ubistvo. Podi i se za tri godine do stepena višeg vampira? Sigurno su mu u tome pomogli. Da se iskoriste sve mogu nosti Dnevne straže kako bi dobri momak Kostja u nizu dobijao pravo da zariva o njake u ljudski vrat... I ja ak poga am ko mu je pomogao u tome. - Šta ti misliš, Antone - re e Geser, koga u datoj situaciji treba da postavimo da vodi istragu s naše strane? Ja izvadih telefon iz džepa i izabrah Svetlanin broj.


GLAVA 2.

U našem poslu obi no se ne radi u tajnosti. Prvo, treba u potpunosti zamaskirati svoju prirodu Inog. Tako da te ne odaje ni aura, ni strujanje energije, ni poreme aji u Sumraku. I tu je raspodela vrlo prosta - ako si mag petog stepena, sigurno te ne e razotkriti slabiji magovi - šestog i sedmog stepena. Ukoliko si mag prvog stepena, zatvoren si od drugog stepena naniže. Ako si mag van kategorije... tada možeš da se nadaš da te niko ne e prepoznati. Mene je maskirao sam Geser. Odmah nakon razgovora sa Svetlanom, kratkog ali veoma mu nog. Mi se nismo posva ali, ne. Ona se jednostavno veoma potresla. Kao drugo, tebi je potrebna pri a. Najlakše je obezbediti pri u magijskim metodama neznanci e te spremno prihvatiti kao brata, svata ili druga iz vojske, s kojim su zajedno išli na samovoljno odsustvo ili pili brašku (vrsta pive). Ah svako magijsko prikrivanje ostavi e tragove, primetne za manje ili više mo nog Inog. Zato moja pri a nije imala ni eg zajedni kog sa magijom. Geser mi je uru io klju eve od stana u zgradi Asolj - sto pedeset kvadrata na sedmom spratu. Stan je bio prijavljen na moje ime i kupljen pre šest meseci. Kada sam iskola io o i, Geser mi je objasnio da su dokumenti ura eni jutros, ali pod tim datumom. Za veliki novac. I da u kasnije morati da vratim stan. Klju od BMW-a sam dobio samo kao dodatak pri i. Auto nije bio nov niti najluksuzniji, ali i moj stan je bio mali. Zatim je u kabinet došao kroja - snužden postariji Jevrejin, Ini sedmog stepena. Uzeo mi je mere i obe ao da e predve e odelo biti gotovo i da e „ovaj de ko po eti da li i na oveka“. Geser je bio krajnje pažljiv sa kroja em, sam mu je otvorio vrata, zatim ga je ispratio u ekaonicu, a na rastanku ga je, snebivaju i se, upitao kako stoje stvari sa njegovim „kaputi em“. Kroja je rekao da nema potrebe da se brine i da e, pre nego zahladi, odelo dostojno presvetlog Gesera biti gotovo. Posle ovih re i, nisam se posebno ponadao da u zadržati odelo. O igledno da ozbiljne, krupne stvari, kroja nije šio za pola dana. Kravatama me je snabdeo sam Geser. Nau io me je ak da napravim poseban moderan vor. Nakon ega mi je dao hrpu asignacija, adresu radnje i rekao mi da kupim sebi sve ostalo na odgovaraju em nivou - uklju uju i donje rublje, platnene maramice i arape. Za konsultanta mi je predložen Ignjat, naš mag, kog su u Dnevnoj straži zvali inkubator. Ili sukuba (ženski demon) on to skoro da nije razlikovao. Razonodila me je šetnja po buticima, gde se Ignjat ose ao kao riba u vodi. A tek poseta frizerskom salonu, ta nije „Salonu lepote“, iscrpela me je do krajnjih granica. Na smenu su me posmatrale dve žene i momak koji se ponašao kao homoseksualac, iako to nije bio. Svi su dugo uzdisali i izgovarali na ra un mog frizera ne preterano lepe komentare. Ako bi se oni nekad ostvarili, frizer bi morao ostatak života da striže vunu s bezrunih ovaca. Pri tom, iz nekog razloga, baš u Tadžikistanu. O igledno je ovo bilo najstrašnije frizersko prokletstvo... ak sam rešio da nakon predavanja zavirim u frizerski salon druge klase, gde sam se šišao u poslednjih godinu dana, da proverim da nisu oveku stavili inferno za vrat. Kolektivna re razuma stru njaka za lepotu je odlu ila da me može spasiti samo frizura „na keca“. Kao kod sitnog kriminalca, koji odra uje trgovce na pijaci. Za utehu su rekli da je prognozirano toplo leto i da e mi biti prijatno sa kratkom kosom. Nakon šišanja koje je potrajalo više od sat vremena, stavili su me na manikir i pedikir.


Zatim me je zadovoljni Ignjat odvezao zubaru, koji mi je specijalnim dodatkom skinuo zubni kamenac i savetovao mi da ponavljam ovu proceduru dvaput godišnje. Nakon procedure zubi su postali gotovo goli, ak je bilo neprijatno dodirivati ih jezikom. Tako da na dvosmislenu izjavu Ignjata: „Antone, sada izgledaš tako dobro da se u tebe neko može i zaljubiti!“, nisam pronašao dostojan odgovor, samo nešto nerazumno promumlah i sve vreme povratka u kancelariju bio sam meta njegovog prostodušnog smisla za humor. Odelo me je ve ekalo. I kroja , koji je nezadovoljno gun ao da je šivenje bez druge probe isto što i ženidba na brzinu. Ne znam ni sam. Kada bi svi brzopleti brakovi bili ovako uspešni kao što je ovo odelo, tada bi se broj razvoda sveo na nulu. Geser je još nešto prokomentarisao sa kroja em o svom kaputu. Oni su dugo i žu no polemisali o dugmi ima, dok Presvetli mag nije kapitulirao. A ja sam stajao kraj prozora gledaju i na ulicu koja je tonula u sumrak i u trep e farove na „svom“ automobilu. Valjda ne e ukrasti „mašinu“... Ne mogu da oka im magijsku zaštitu koja plaši sitne lopove. Ona e me više odati nego Štirlica iz uvene anegdote, padobran koji se vu e za njim po podu. Danas bi trebalo da spavam u novom stanu. I da pri tom ostavim utisak da nisam u njemu prvi put. Niko me ne eka kod ku e. Ni žena, ni erka, ni ku e, ni ma e... nisam ak nabavio ni ribice u akvarijumu. I dobro sam uradio. - Jesi li shvatio svoj zadatak, Gorodecki? - upita Geser. Dok sam amio kraj prozora, kroja je uspeo da ode. U novom odelu sam se ose ao za uju e prijatno. Uprkos novoj frizuri, nisam se ose ao kao ubica švercera, ve kao neko ozbiljniji. Na primer, reketaš manjih prodavnica. - Treba da se uselim u Asolj. Razgovaram sa susedima. Da tražim tragove Inog prestupnika i njegovog potencijalnog klijenta. Odmah po pronalaženju da raportiram. U susretu sa ostalim istražiteljima da se ponašam korektno, razmenjujem informacije, sara ujem. Geser stade pored mene kraj prozora. Klimnuo je glavom: - Sve je ta no, Antone, sve je dobro... Samo si najvažniju stvar ispustio. - Stvarno? - upitah. - Ne smeš se držati nikakvih teorija. ak i najverovatnijih... tim pre - najverovatnijih! Ini može biti vampir ili vukodlak... a i ne mora biti. Klimnuh glavom. - On može biti Tamni - re e Geser. - A može da ispadne i Svetli. Nisam ništa rekao. Ova misao mi je tako e padala na pamet. - I ono najvažnije - dodade Geser. - Seti se re i sprema se da na ini od tog oveka Inog. Ovo može biti blef. - A možda nije? - upitao sam. - Gesere, da li ipak postoji mogu nost da se ovek pretvori u Inog? - Zar ti zaista misliš, da bih ja skrivao takvu stvar? - upita Geser. - Koliko je uništenih sudbina Inih... koliko divnih ljudi, osu enih da prožive samo svoj kratki ljudski vek... Nikad se ništa sli no nije desilo. Ali za sve postoji prvi put. - U tom slu aju, smatra u da je to mogu e - rekoh. - Ne mogu ti dati nikakve amajlije - setno re e Geser. - Sam razumeš. I bolje se uzdrži od upotrebe magije. Jedino što je dozvoljeno jeste da gledaš kroz Sumrak. Ukoliko bude neophodno, mi emo brzo do i. Samo pozovi. On malo po uta i dodade: - Ne o ekujem nikakve žestoke sukobe. Ali ti moraš biti spreman na njih.


Nikad ranije nisam bio u prilici da se parkiram u podzemnoj garaži. Dobro je da nije bilo mnogo automobila, betonske rampe je osvetljavala jaka svetlost, a uvar, koji je sedeo ispred monitora unutrašnjeg nadzora, ljubazno mi je pokazao gde se nalaze parking mesta za moje automobile. Izgleda se podrazumevalo da imam barem dva automobila. Uparkiravši se, zatim izvukavši iz gepeka torbu sa stvarima i uklju ivši alarmni sistem, zaputih se ka izlazu. I bejah zate en za enim pitanjem uvara - zar liftovi ne rade? Morao sam da mrštim elo, odmahujem rukom i objašnjavam kako me tu nije bilo više od godinu dana. uvar me je upitao za zgradu u kojoj živim, na kom spratu, nakon ega me je ispratio do lifta. Okružen hromom, ogledalima i klimatizovanim vazduhom, odvezoh se na sedmi sprat. ak sam bio uvre en što živim tako nisko. Ne, ja ne pretendujem na potkrovlje, ali ipak... Na odmorištu, ako ovaj dosadni izraz pristaje holu od oko trideset metara kvadratnih, neko vreme sam se šetao od vrata do vrata. Bajka se iznenadno završila. Jedna vrata uopšte nisu postojala, kroz prazni otvor tamnela se ogromna prazna prostorija - betonski zidovi, betonski pod, bez ikakvih unutrašnjih pregrada. Jedva ujno je kapala voda. Dugo mi je trebalo da izaberem izme u troja postavljena vrata - na njima nije bilo brojeva. Na kraju sam pronašao na jednim vratima ne im oštrim izgreban broj, na drugim ostatke napisane kredom. Izgleda da su moja vrata bila tre a. Najneuglednija od svih. Sasvim bi li ilo na Gesera da me smesti u onaj stan gde uopšte nema vrata, ali tada bi itava skrivena pri a otišla do avola... Izvukoh svežanj klju eva i veoma lako otvorih vrata. Potražih prekida , prona oh itavo more poluga od prekida a. I po eh da ih uklju ujem redom jedan po jedan. Kad se stan ispunio svetloš u, zatvorih vrata i zamišljeno pogledah oko sebe. Ne, mora biti ne eg u ovome. Sigurno. Prethodni vlasnik stana... ma dobro, u redu, prema izrežiranoj pri i to sam ja. Dakle, zapo evši renoviranje, o igledno sam bio pun grandioznih planova poput Napoleona. ime se još može objasniti ru no ra eni parket, prozori od hrastovine, klima-ure aji „dajkin“ i ostali simboli luksuznog stanovanja? A kasnije sam verovatno ostao bez novca. Zato što je ogroman stan - studio bez ijednog unutrašnjeg zida, bio potpuno prazan. U uglu gde se nalazila kuhinja, stajao je nakrivljen šporet na gas marke „brest“, koji je mogao lako zagrejati kašu od griza u dane mog detinjstva. Najprostiji model mikrotalasne pe nice bio je smešten baš na njegovim gorionicima, kao da opominje: „Zabranjena upotreba!“ Me utim, nad groznim šporetom visio je raskošni aspirator. Odmah pored tiskala su se dva taburea i oniži sto za serviranje hrane. Povinuju i se navici, izuh se i pro oh u ugao u kom se nalazila kuhinja. Nije bilo frižidera, ni nameštaja, ali je na podu stajala velika kartonska kutija puna hrane - flaše sa mineralnom vodom i alkoholom, konzerve, supice u kesici, dvopek u kutijama. Zahvaljujem, Gesere. Još da ste se dosetili da mi nabavite i šerpu... Iz „kuhinje“ po oh ka vratima kupatila. O igledno da sam bio dovoljno mudar da ne stavim klozetsku šolju i akuzi na mesto odakle ih svi vide... Otvorio sam vrata i pogledao unaokolo po kupatilu. Nije loše, desetak kvadrata. Simpati ne tirkizne plo ice. Tuš-kabina futuristi kog dizajna, ne mogu ni pretpostaviti koliko takva košta i šta je sve u njoj na kano.


A eto, nije bilo akuzija. Kade uopšte nije bilo, samo su iz ugla štrcale zapušene vodovodne cevi. I još... Motaju i se po kupatilu, uverio sam se da je strašna slutnja istinita. Nije bilo ni klozetske šolje! Samo kanalizaciona cev zapušena drvenim epom. E baš ti hvala, Gesere! Stani, bez panike, u ovakvim stanovima ne prave samo jedan toalet. Mora biti da postoji još jedan, gostinski, de ji, za poslugu... Isko ih u studio i zaista prona oh još jedna vrata u uglu, kraj samog ulaza. Predose aj me nije prevario - ovo je bio toalet za goste. Ovde kada nije ni bila predvi ena, tuš kabina je bila prostija. Umesto klozetske šolje bila je još jedna zapušena cev. Katastrofa. Sad sam bio stvarno upropaš en! Mislim, razumem da pravi profesionalci ne obra aju pažnju na takve sitnice. Kada Džejms Bond odlazi u toalet, on to ini samo da bi prisluškivao tu razgovor ili da bi ukebao zlikovca koji se sakrio u starinskom kazan etu. Ali ja ovde treba da živim! Nekoliko sekundi je falilo da pozovem Gesera i zatražim vodoinstalatera sa svom neophodnom opremom. A onda sam zamislio njegovu reakciju. Iz nekog razloga, u mojoj uobrazilji, Geser se smejao. Zatim je uzdisao i izdavao naredbu, nakon ega je u Asolj dolazio neki glavni moskovski vodoinstalater i li no montirao klozetsku šolju. A Geser se smešio i odmahivao glavom. Magovi njegovog kalibra ne prave greške na sitnim stvarima. Njihove greške su gradovi u plamenu, krvavi ratovi i opozivi predsednika. Ali nikako previd stambenih pogodnosti. Ako u mom stanu nema klozetske šolje, zna i da tako treba. Ponovo istražih svoj životni prostor. Na oh savijeni dušek sa šarenom i veselom posteljinom. Raširih dušek, raspakovah torbu sa svojim stvarima. Preobukoh se u svoje farmerke i majicu sa optimisti nim natpisom na temu klini ke smrti - pa ne u valjda i i s kravatom po stanu! Izvadih laptop... uzgred, zašto da izlazim na internet preko mobilnog? Morao sam da izvedem još jednu pretragu po stanu. Priklju ak za mrežu bio je na zidu velikog kupatila, i što je još bolje, sa strane studija. Odlu io sam da to nije tek tako i bacih pogled na kupatilo. Ta no tako - odmah pored nepostoje e klozetske šolje bio je još jedan šteker. Dok sam se ovde muvao, svakakve ideje pale su mi na pamet... Mreža je radila. Ve je bolje, ali ja nisam došao ovde zbog toga. Da bih makar nekako oterao mrtvu tišinu, otvorih prozore. U sobu se uvu e toplo ve e. Preko reke su svetlucali prozori ku a - obi nih, ljudskih ku a. I ponovo ista tišina. Ništa udno, jedan sat je iza pono i. Izvukoh plejer. Prekopah po diskovima, izabrah „Belu gardu“, grupu koja nikad ne e biti u vrhu top lista MTV-ja i puniti stadione. Navukoh slušalice i ispružih se na dušeku.

Kad se završi ova bitka, I ako do ekaš zoru, Bi e ti jasno da je miris pobede Isto gorak kao dim poraza. A ti si sam na hladnom bojnom polju, I od danas nemaš neprijatelja,


I šta da se radi u ovoj pustinji? Ali ti eš ekati... Šta e doneti Vreme, eka eš... I med e biti gor i od soli, Suza - ne e biti od pelina sla a, I ja ne znam ja e boli, Nego biti živ me u onima koji spavaju. Ali ti eš ekati Šta e doneti Vreme, Ti eš ekati...

Uhvativši sebe u pokušaju da u falšu pevam uz tihi ženski glas, ja skinuh slušalice, isklju ih plejer. Ne. Nisam ovde došao da len arim. Šta bi na mom mestu preduzeo Džejms Bond? Pronašao bi tajanstvenog Inog izdajnika, njegovog klijenta oveka i autora anonimnog pisma. A šta u ja da preduzmem? Traži u ono što mi je samo od životne važnosti! Na kraju krajeva, dole, kod obezbe enja, verovatno imaju sve što im je potrebno... Negde iza prozora, inilo se sasvim blizu, teško je tutnjala bas gitara. Sko ih, ali nikog ne na oh u stanu. - Zdravo, ljudi! - ulo se kroz prozor. Nagnuh se preko prozora, okrznuvši pogledom zid Asolja. I otkrio sam dva sprata iznad otvorene prozore, kroz koje su se i uli ovi pogani akordi u neo ekivanom aranžmanu za bas gitaru.

Dugo nisam stisnuo svoju petlju, Odavno ve nisam petlju svoju stisnuo, I baš sam skoro otkrio, Da odavno nisam stisnuo petlju. A doga alo se da baš stisnem petlju, Niko od naših nije tako stiskao, I za sve sam sam stiskao petlju. Za sve sam tad sam stiskao!

Bilo je nemogu e i zamisliti ve i kontrast izme u tihog glasa Zoje Jaš enko, peva ice „Bele garde“, i ove nepojmljive šansone na bas gitari. Ali pesma mi se, iz nekog razloga, dopadala. A peva , koji je isfalširao tri akorda, nastavio je da jadikuje:

Desi se i sad da ponekad stisnem, Ali to sad nije kao pre, Uopšte se ne stiska na isti na in, Više nikad ne u stiskati kao pre...


Zakikotah se. Svi atributi poganih pesama bili su tu - lirski junak se prise ao dana minule slave i opisivao je svoje trenutno stanje tugovanja što ne e više povratiti stari sjaj. I zaista sam bio skepti an - ako bismo pustili ovu pesmicu na „Radio Šansoni“, devedeset posto slušalaca ne bi ni posumnjalo da je u pitanju šala. Gitara ispusti nekoliko uzdaha. I isti glas zapeva novu pesmu:

Nikad nisam bio u ludari, Ne pitaj me za to...

Muzika je stala. Neko tužno uzdahnu i po e da prebira po strunama. Više se nisam dvoumio. Prekopah po kartonskoj kutiji, izvadih flašu votke i komad sušene kobasice. Isko ih u hodnik, zatvorih vrata i po eh da se penjem uza stepenice. Potraga za stanom pono nog barda nije bila složenija od potrage za uklju enim elektropneumatskim eki em za beton u žbunju. I to uklju enog elektropneumatskog eki a za beton.

Ptice su prestale da pevaju, Crveno sunce više ne sija, Kraj ubrišta u dvorištu Ne prave nestašluke zla deca...

Pozvonih, sumnjaju i da e me iko uti. Ali muzika prestade, a nakon pola minuta vrata se otvoriše. Na pragu je, dobrodušno se smeše i, stajao oniži muškarac od tridesetak godina. U rukama je držao svoje zlo ina ko oružje - bas gitaru. S nekim mra nim zadovoljstvom, primetih da je i on ošišan „na keca“. Bard je imao iznošene farmerke i veoma upadljivu majicu - vojnik u ruskom mundiru je ogromnim nožem prerezao vrat crncu u ameri koj uniformi. Ispod je stajao prkosan slogan: „Mi možemo da vas podsetimo ko je pobedio u Drugom svetskom ratu!“ - Ni to nije loše - re e gitarista gledaju i u moju majicu. - Upadaj. Uzevši votku i kobasicu, on se uvu e nazad u svoj stan. Pogledah ga kroz Sumrak. ovek. Sa tako konfuznom aurom, da sam istog trena odustao od pokušaja da razumem njegov karakter. Sivi, ruži asti, crveni, plavi tonovi... pravi pravcati koktel. Po oh za gitaristom. Njegov stan je bio duplo ve i od mog stana. Oh, ali sigurno ga nije zaradio sviraju i na gitari... Uostalom, to me se ne ti e. Mnogo je smešnije bilo to da je, pored svoje veli ine, stan izgledao kao verna kopija mog stana. Bili su vidni po etni tragovi grandioznog renoviranja, brzopleto prekinutog, a delom i nezavršenog. Posred udovišnog stambenog prostora, ne manjeg od 15 sa 15 metara kvadratnih, stajala je stolica, ispred nje - mikrofon na postolju, dobro profesionalno poja alo i dva ogromna


zvu nika. A još su kraj zida stajala tri ogromna frižidera marke „Boš“. Gitarista otvori najve i od njih - ispostavilo se da je ovaj bio potpuno prazan, i ostavi flašu votke u zamrziva . Objasni: - Topla je. - Još nisam nabavio frižider - rekoh. - Dešava se - složi se bard. - Las. - Šta Las? - Nisam razumeo. - To mi je ime. Las. Ali tako mi ne piše u pasošu. - Anton - predstavih se. - Tako mi piše u pasošu. - Dešava se - priznade bard. - Jesi li iz daleka? - Živim na sedmom - objasnih. Las se zamišljeno po eša po potiljku. Pogleda otvorene prozore i re e: - Otvorio sam ih kako ne bi bilo preglasno. Pošto uši ne mogu da izdrže. Planirao sam da ovde uradim zvu nu izolaciju, ali mi je nestalo novca. - To je, izgleda, zajedni ki problem - oprezno rekoh. - Ja nemam ak ni klozetsku šolju. Las se trijumfalno nasmeši: - Ja imam. Ve nedelju dana! Ona vrata tamo. Dok se vratih, Las je melanholi no seckao kobasicu, a ja se ne suzdržah i upitah: - A zašto je tako velika i baš engleska? - Jesi li video na njoj nalepnicu proizvo a? - upita Las. - „Mi smo izmislili prvu klozetsku šolju“. Morao sam onda da je kupim, zbog tog natpisa, zar ne? Sve se kanim da skeniram nalepnicu i da je malo doradim. Da dodam: „Mi smo se prvi setili zašto je ljudima potrebna...“ - Shvatio sam - rekoh. - Ali ja zato imam ugra enu tuš kabinu. - Stvarno? - bard se pridiže. - Ve tri dana maštam da se okupam... Pružih mu klju eve. - Ti dotad organizuj meze - radosno re e Las. - Ionako votka mora da se hladi još desetak minuta. A ja u biti brz. Vrata se zalupiše i ja ostadoh u tu em stanu, sam sa uklju enim poja alom, narezanom kobasicom i ogromnim praznim frižiderima. Eto ti sad! Nikad nisam o ekivao, da u ovakvim zgradama mogu nastati spontana drugarstva kao u zajedni kim komunalnim stanovima... ili u studentskim domovima. Ti se posluži mojom klozetskom šoljom, a ja u da se okupam u tvom akuziju... A Petar Petrovi ima frižider, a Ivan Ivanovi je obe ao da e doneti votku, pošto ju prodaje, a Semjon Semjonovi odli no secka meze, precizno, pažljivo... Verovatno je ve ina ovdašnjih stanara kupovala stanove „za vjeki vjekov“. Za sav novac, koji su uspeli da zarade, ukradu i pozajme. A sre ni stanari su tek kasnije shvatili da je za stan te kvadrature potrebno i renoviranje. I da e svaka gra evinska firma da odere kožu s le a svakom ko je ovde kupio stan. I da je za ogromnu kvadraturu, podzemne garaže, park i nasip potrebno pla ati ra une svakog meseca. I tako je ogromna zgrada poluprazna, skoro napuštena. Naravno da to nije neka tragedija ako je neko ostao malo kratak za gotovinu. Ali prvi put sam se uverio svojim o ima da je to, u najmanju ruku, tragikomedija. Koliko je ukupno ljudi stvarno živelo u kompleksu Asolj? Ako sam zbog no nog brundanja bas gitare došao samo ja, a dotad je neobi ni bard nesmetano pravio buku? Jedan ovek po spratu? Izgleda i manje...


Ko je onda poslao pismo? Pokušao sam da zamislim Lasa kako makazicama za manikir iseca slova iz dnevnih novina Pravda. Nije mi pošlo za rukom. Taj bi smislio nešto zamršenije. Zažmurih. Zamislio sam kako siva senka kapaka pada na ženice. Zatim otvorih o i i pogledah po stanu kroz Sumrak. Ni najmanjeg traga magije. ak ni na gitari, iako dobar instrument koji je bio u rukama Inog ili potencijalnog Inog godinama kasnije pamti njegov dodir . Nije se videla tako e ni plava mahovina, taj parazit sumraka, koji buja usled negativnih emocija. Ako je vlasnik stana i padao u depresiju, to je inio van doma. Ili se veoma iskreno i otvoreno veselio, tako spaljuju i plavu mahovinu. Tada sam seo i uzeo da ise em ostatak kobasice. Za svaki slu aj proverivši kroz Sumrak, da li je uopšte vredi jesti. Ispalo je da je kobasica odli na. Geser nije želeo da njegov agent zalegne u krevet zbog trovanja. *** - E, ovo je prava temperatura - re e Las, izvla ivši iz otvorene boce vinski termometar. Nismo je predugo držali. Kao što ohlade votku do gustine glicerina, kad je piješ, kao da gutaš te ni azot... Živeli, za poznanstvo! Ispili smo pi e i prezalogajili kobasicu sa dvopekom. Dvopek je doneo Las iz mog stana, pravdavši se da danas nije ništa stavio u usta. - Svi u zgradi tako žive - objasni on. - Dobro, ima naravno i onih koji su imali dovoljno novca i za renoviranje, i za opremanje. Pa zamisli samo, koje mi je to zadovoljstvo da živim u praznoj zgradi? Oni to i ekaju, da sitna boranija, kao što smo nas dvojica, završi renoviranje i useli se. Kafi i ne rade, kazino je prazan, obezbe enje izludelo od dosade... ju e su oterali dvojicu - po eše tu po dvorištu da pucaju po žbunju. Kažu, videli su nešto grozno. I... poslaše ih odmah do doktora. Ispostavilo se s razlogom - obojica su se strašno uduvala. Nakon ovih re i, Las izvadi iz džepa paklicu „belomora“. Brzo me pogleda: - Ho eš jednu? Nisam o ekivao da se ovek koji tako zdušno ispija votku, ludira sa marihuanom... Odmahnuh glavom i upitah: - I je li mnogo pušiš? - Ovo je ve druga paklica danas - uzdahnu Las. I tad je shvatio: - Daj, Antone! Ovo je belomor! Nije droga. Pre sam pušio žitan, a onda sam shvatio da se uopšte ne razlikuje od našeg belomora! - Originalno - rekoh. - Šta sad to zna i? - uvredi se Las. - Uopšte ne pokušavam da budem originalan. Eto, im budeš malo druga iji... Stresoh se, ali je Las smireno nastavio: - ... od svih ostalih, odmah kažu - pokušava da bude originalan. A meni se svi a da pušim belomor. Ako mi dosadi kroz nedelju dana - presta u! - Nema ni eg lošeg u tome da se bude Ini - malo ga bocnuh. - Komplikovano je postati stvarno druga iji - odgovori Las. - Evo, pre par dana sam pomislio... Ponovo se naježih. Pismo je poslato pre dva dana. Da li je mogu e da se sve tako poklopilo?


- Bio sam u jednoj poliklinici i dok sam ekao pregled, pro itao sam sve cenovnike - ne sumnjaju i da je u pitanju klopka, nastavi Las. - I oni se bave ozbiljnim stvarima, prave vešta ke udove - proteze od titanijuma. Kosti cevanice, koleno, karlicu, vilice... Zakrpe za lobanju, zube, druge sitne kosti... Izvukoh digitron i sabrah koliko košta zamena svih mogu ih kostiju. Ispalo je ukupno milion i sedamsto hiljada dolara. Ali, mislim da na ovako veliku porudžbinu može da se dobije solidan popust. Oko dvadeset-trideset posto. A ako još uspeš da ubediš lekare da je to dobra reklama, možda uspeš da uštediš i do pola miliona! - emu to? - upitah ja. Hvala frizeru, kosa mi se nije nakostrešila - nije imalo šta da se nakostreši. - Pa to je fantasti no! - objasni Las. - Zamisli samo, treba da zakucaš ekser! Ti zamahneš i lupiš pesnicom po ekseru! I on ulazi u beton. To su kosti od titanijuma! Ili neko ho e da te udari... Dobro, sigurno ima i puno nedostataka. Pa i sa vešta kim organima je i dalje loša situacija. Ali me raduje opšti napredak. On sipa svakom još po ašicu. - A meni se ini da nam je potreban napredak u drugom pravcu - nastavih da navodim vodu na svoju vodenicu. - Treba što više iskoristiti mogu nosti organizma. Toliko je u nama skriveno zapanjuju ih sposobnosti! Telekineza, telepatija... Las se snuždi. I ja postadoh sumoran, glume i kretena. - Je l’ ti možeš da pro itaš moje misli? - upita on. - Sada ne - priznadoh. - Mislim da nema potrebe da izmišljamo neku novu istinu - objasni Las. - Sve što ovek može, ve se odavno zna. Kada bi ljudi mogli da itaju misli, levitiraju i da izvode razne druge gluposti, za to bismo imali dokaze. - Ako neko odjednom dobije takve sposobnosti, on e to skrivati od okoline - rekoh i pogledah Lasa kroz Sumrak. - Biti pravi Ini, zna i izazivati zavist i strah kod okoline. Las nije pokazivao ni trunku optimizma. Samo skepticizam. - I šta onda, taj udotvorac e sigurno hteti da obezbedi voljenoj ženi i de ici iste takve sposobnosti? Oni bi nas postepeno istisnuli kao biološku vrstu. - A šta ako se posebne sposobnosti ne mogu naslediti? - upitah ja. - Ili ako se barem ne nasle uju obavezno. I ako se ne mogu predati drugome? Tada e nezavisno postojati ljudi i Ini. Ako tih Inih nema mnogo, oni e se skrivati od okoline... - Meni se ini da ti govoriš o slu ajnoj mutaciji, koja dovodi do ekstrasenzornih sposobnosti - re e Las naglas razmišljaju i. - Ali ako je mutacija slu ajna i recesivna, onda nam ona uopšte nije od koristi. A eto, kosti od titanijuma možemo ve sad ugraditi! - Nema potrebe - progun ah. Ispili smo pi e. Las zaneseno re e: - Ipak, ima ne eg udnog u celoj našoj situaciji! Ogromna prazna zgrada! Na stotine stanova, a u njima živi devetoro ljudi... zajedno s tobom. Šta tu sve može da se radi! Ludilo! A kakav tek film može da se snimi! Zamisli samo - raskošan enterijer, prazni restorani, mrtve perionice, zar ale sprave za vežbanje i hladne saune, prazni bazeni i stolovi u kazinu obmotani najlonom. I devoj ica koja luta kroz sve to. Luta i peva. Nije ak bitno ni šta peva. - Je li snimaš spotove? - oprezno upitah. - Ma ne... - Las se namršti. - Samo... jednom sam pomogao jednoj poznatoj pank grupi da snimi spot. Pustili su ga na MTV-ju, ali su ga kasnije zabranili. - A šta je u njemu bilo strašno? - Ništa posebno - re e Las. - Pesma kao pesma, nije bilo ni eg uvredljivog u njoj, ak je i ljubavna. Spot je bio udan. Snimali smo ga u bolnici za osobe s motori kim poreme ajima.


Postavili smo stroboskope u sali, uklju ili pesmu „Kapetane, kapetane, što ostavi svog konja“, i pozvali bolesnike - da igraju. I oni su igrali uz stroboskop. Ili su bar pokušali da igraju. A onda smo na taj video-snimak dodali novu zvu nu matricu. Ispalo je veoma modernisti ki. Ali nije baš za prikazivanje. Ostavlja težak utisak. Zamislih taj video-klip, i sav se stresoh. - Slab sam ja video producent - priznade Las. - A i muzi ar... Jednom su pustili moju pesmu na radiju u gluvo doba no i, u programu za svakojake izopa ene likove. I šta misliš? Odmah im se u program javio uveni kompozitor, rekavši da je on itavog života svojim pesmama u io ljude dobroti i trajnim vrednostima, ali da je ova, samo ova pesma, izbrisala itav njegov životni rad... Evo, ti si uo barem jednu pesmu - zar ona podsti e samo loše stvari? - Ja mislim da ona ismeva - rekoh - loše stvari. - Hvala - potišteno re e Las. - Ali, eto u emu je problem - mnogi ne razumeju. Misle da je to ozbiljno. - Tako misle glupa i - pokušah da utešim nepriznatog barda. - Ali njih ima više! - uzviknu Las. - A proteze za glavu još nisu usavršili... On posegnu za flašom, nasu votku i re e: - Ti do i ponovo ako ti zatreba, ne usteži se. A onda u ti dati i klju jednog stana na etrnaestom spratu. Stan je prazan, ali ima klozetske šolje. - Je l’ se vlasnik ne e ljutiti? - nasmeših se. - Njemu je sad ve svejedno. A naslednici nikako da se dogovore oko podele stana.


GLAVA 3.

Vratio sam se u svoj stan u etiri izjutra. Pomalo pripit, ali za uju e opušten. Na kraju krajeva, toliko druga ije ljude ne sre em svakog dana. Posao u Straži nas u i da suviše pravolinijski gledamo na stvari. Ovaj ne pije i ne puši, on je dobar momak. A ovaj drugi psuje kao ko ijaš, on je loš. I tu se ništa ne može, nas prvenstveno zanimaju upravo takvi - oni dobri kao oslonac, a loši - kao potencijalni izvor Tamnih. Ali mi nekako zaboravljamo injenicu da ima raznih ljudi... Bard nije znao ništa o Inima. U to sam bio ube en. I kad bih imao priliku da presedim pola no i sa svakim stanovnikom kompleksa Asolj, stekao bih jasnu sliku o svakom od njih. Ali nisam gajio sli ne iluzije. Ne e ti svako ponuditi da u eš, ne e svaki ovek želeti da razgovara o opskurnim, apstraktnim temama. A uostalom, pored desetoro stanara ima još i stotine ljudi u okviru uslužnog personala - uvari, vodoinstalateri, radnici, ra unovo e. Nema teoretske šanse da ih sve proverim u nekom razumnom roku! Dok sam se tuširao, pronašao sam u tuš kabini nekakvo udno crevo, iz kojeg je mogla voda da se pusti u mlazu, i iza oh u svoju jedinu sobu. Morao sam da se naspavam... a sutra izjutra trebalo bi da smislim novi plan. - Zdravo, Antone - ulo se iz pravca prozora. Prepoznao sam glas. I odmah mi se steglo srce. - Dobro ve e, Kostja - rekoh. Nekako je neumesno odzvonila re „dobro“. Ali bilo je još gluplje poželeti vampiru zlo ve e. - Mogu li da u em? - upita Kostja. Prišao sam prozoru. Kostja je sedeo na simsu, okrenut le ima, opustivši noge dole. Bio je potpuno nag. Kao da je upravo demonstrirao da se nije popeo uza zid, ve doleteo do prozora kao ogroman slepi miš. Vampir najvišeg stepena. Sa dvadeset i kusur godina. Sposoban de ko... - Mislim, da ne možeš - rekoh. Kostja klimnu glavom bez prigovora: - Koliko sam shvatio, angažovani smo na istom poslu? -Da. - To je dobro - Kostja se okrete, nasmeši se bleštavobelim zubima. - Menije lepo da radim s tobom. A je l’ me se ti stvarno bojiš? -Ne. - Mnogo sam toga nau io - pohvalio se Kostja. Tako je isto u detinjstvu govorio: „Ja sam strašni vampir! Ja u nau iti da se okrenem kao slepi miš! Nau u da letim!“ - Ti nisi nau io - ispravio sam ga. - Ti si mnogo toga ukrao. Kostja se namršti. - Re i. Za Svetle, tipi na igra re i. Vi ste dozvolili - ja sam uzeo. I šta sad ho ete? - Ho emo li i dalje da se podbadamo ovako? - upitah. I podigoh ruku, nameštaju i prste u znak Atona, poricanja svega neživog. Odavno sam hteo da proverim, da li deluju drevni severnoafri ki rituali na savremene ruske sile zla. Kostja je s oprezom pogledao nezavršeni znak. Ili je znao za to, ili je osetio Mo . Upita: - A je l’ ti dozvoljeno da se demaskiraš?


S dosadom opustih ruku: - Ne. Ali mogu i da rizikujem. - Nema potrebe. Samo reci - i ja idem. Ali mi smo sada na zajedni kom zadatku... treba da porazgovaramo. - Pri aj - rekoh, guraju i tabure bliže prozoru. - Zna i, ne eš da me pustiš unutra? - Ne želim da budem usred no i nasamo sa golim muškarcem - zakikotah se. - Mogu ljudi svašta da pomisle. Po ni. - Šta misliš o kolekcionaru majica? Ja upitno pogledah Kostju. - Onaj, sa devetog sprata. On sakuplja majice sa zanimljivim natpisima. - On ništa ne zna - rekoh. Kostja potvrdno klimnu glavom: - I ja tako mislim. Ovde je useljeno osam stanova. U još šest stanova se povremeno pojavljuju stanari. U ostalim - veoma retko. Ve sam proverio sve stalne stanare. - I, onda?... - Ništa. Oni ništa ne znaju o nama. Nisam po eo da utvr ujem kako je Kostja tako siguran u to. Na kraju krajeva, on je vampir najvišeg stepena. Takvi su sposobni da u u u tu i um lako om iskusnog maga. - Sutra ujutro u se pozabaviti sa preostalih šestoro - re e Kostja. - Ali ne gajim posebne nade. - A je l’ imaš barem pretpostavke? - upitah. Kostja slegnu ramenima: - Svako od ovdašnjih stanara je dovoljno bogat i uticajan da zainteresuje vampira ili vukodlaka. Slabašnog, žednog... od novopreobra enih. Tako da je spisak sumnjivih lica neograni en. - Koliko sad ima u Moskvi novih iniciranih Tamnih nižeg stepena? - upitah. I sam se iznenadih tome, kako mi je lako skliznulo s jezika to „Tamnih nižeg stepena“. Pre ih nikad nisam tako zvao. Bilo mi ih je žao. Kostja je na moju re enicu smireno odreagovao. Pravi vampir najvišeg stepena. Suzdržan, samouveren. - Malo ih je - re e neodre eno. - Proveravaju ih, ne brini. Sve ih proveravaju. I Ine nižeg stepena, ak i magove. - Je l’ se Zavulon dosta zabrinuo? - upitah. - Ni Geser nije etalon za smirenost - nasmeši se Kostja. - Svima je neprijatno. Samo se ti nonšalantno ponašaš u ovoj situaciji. - Ne vidim poseban problem - rekoh. - Postoje ljudi koji znaju da mi postojimo. Malo ih je, ali oni postoje. Jedan ovek više ne menja bitno situaciju. Ako podigne buku, mi emo ga brzo lokalizovati i proglasiti ga nervnim bolesnikom. To je ve ... - A ako on postane Ini? - odse no upita Kostja. - Bi e jedan Ini više - slegnuh ramenima. - Ako ne postane vampir, ni vukodlak, ve pravi Ini? - Kostja se iskezi. - Pravi? Svetli, Tamni... nebitno. - Bi e jedan mag više - ponovo rekoh. Kostja zaklima glavom: - Slušaj, Antone. Imam lepo mišljenje o tebi. I dalje. Ali nekad se stvarno za udim kako si


naivan... On se protegnu - njegove ruke po eše naglo da obrastaju kratkim krznom, koža po e da tamni i biva gruba. - Pozabavi se zaposlenima ovde - re e Kostja piskavim, prodornim glasom. - Ako nešto na uješ, zovi me. Okrenuvši ka meni transformisano iskrivljeno lice, on se ponovo nasmeši: - Znaš, Antone, jedan Tamni je mogao da se sprijatelji samo sa tako naivnim Svetlim... On sko i; teško lupiše kožasta krila. Pomalo nespretno, ali ipak brzo, ogroman slepi miš polete u no . Na simsu ostade bela pravougaona vizitkarta. Ja je podigoh, pro itah: „Konstantin. Nau noistraživa ki hematološki institut, mla i nau ni saradnik.“ Zatim su navedeni telefoni - službeni, ku ni, mobilni. Ku nog se ak se am - Kostja je i dalje živeo sa roditeljima. Ina e su porodi ne veze kod vampira vrste. Šta je on hteo da kaže? Otkud takva panika? Isklju ih svetlo, legoh na dušek, pogledah na bledosive kvadrate prozora. „Ako on postane pravi Ini...“ Kako Ini dolaze na svet? Niko ne zna. „Slu ajna mutacija“, kako re e Las, sasvim je odgovaraju i izraz. Ti si ro en kao ovek, vodio si obi an život... dok neko od Inih nije osetio da imaš sposobnost da ulaziš u Sumrak i odatle crpiš Snagu. Nakon toga si bio „vo en“. Pažljivo, nežno te dovode i u neophodno stanje duha - kako bi u trenutku snažne emotivne uznemirenosti pogledao svoju senku - i video je na sasvim drugi na in. Video si da ona leži kao crna krpica, kao zavesa koju možeš navu i na sebe, skinuti je i u i u drugi svet. U svet Inih. U Sumrak. I zavisi od raspoloženja u kom budeš prilikom prvog ulaska u Sumrak - sre an i dobar, ili tužan i zao - ko eš postati. Kakvu eš Mo u budu nosti izvla iti iz Sumraka... Sumraka, koji ispija Mo iz obi nih ljudi. „Ako on postane pravi Ini...“ Uvek postoji mogu nosti prinudne inicijacije. Ali samo kroz gubitak života, kroz pretvaranje u veseli hodaju i leš. ovek može da postane vampir ili vukodlak - i bi e prinu en da svoj opstanak održava ljudskim životima. Samo što je to put za Tamne... a i oni ga baš naro ito ne vole. A ako se stvarno može postati mag? A šta ako postoji na in da se svaki ovek preobrati u Inog? Da stekne dug, veoma dug život, neuobi ajene sposobnosti? Mnogi bi to poželeli, bez sumnje. A ni mi ne emo imati ništa protiv. Koliko na svetu ima predivnih ljudi, dostojnih da postanu Svetli Ini! Samo što e i Tamni po eti da poja avaju svoje redove... Odjednom sam se prosvetlio. Nije problem u tome što je neko otkrio naše tajne jednom oveku. Nije nesre a u mogu nosti da procure informacije. Nije nesre a u tome što izdajnik zna adresu Inkvizicije. Pa ovo je novi nastavak ve nog rata! Ve su vekovima Svetli i Tamni vrsto povezani Sporazumom. Mi imamo pravo da tražimo me u ljudima Ine, pravo da ih guramo na stranu kojoj su potrebni... ka onoj koju smatramo za pravu. Ali, mi smo prinu eni da prosejavamo tone peska u potrazi za zlatnim esticama. Ravnoteža se održava.


I odjednom se javlja mogu nost da se jednim potezom preobrate hiljade, milioni ljudi u Ine! Fudbalski tim osvaja pehar - i na desetine hiljada ljudi pada magijski udar, preobrativši ih u Svetle Ine. A odmah pored Dnevna straža izdaje nare enje navija ima tima koji je izgubio - i ovi se pretvaraju u Tamne Ine. Eto šta je Kostja imao na umu. Ogromno iskušenje da se jednim potezom pomeri ravnoteža snage na svoju stranu. Naravno, i Tamni i mi smo svesni posledica. Naravno, obe strane e napraviti nove anekse Sporazuma i ograni iti inicijaciju ljudi nekakvim prihvatljivim preprekama. Kad su uspeli SAD i SSSR da ograni e trku u nuklearnom naoružanju... Zažmurih i po eh da odmahujem glavom. Jednom mi je Semjon rekao da je trku u naoružanju zaustavilo stvaranje apsolutnog oružja. Dve - više nego dovoljne, termonuklearne glave, sposobne da izazovu samoodrživu reakciju atomske fuzije. Ameri ka je postavljena u Teksasu, ruska - u Sibiru. Dovoljno je da se aktivira makar jedna od njih i itava planeta bi se pretvorila u plamenu loptu. Druga je stvar što nam takav rasplet ne odgovara. I zato oružje, koje nikad nije trebalo da bude upotrebljeno, nikad ne e profunkcionisati. Predsednici ne moraju nužno da znaju za to, oni su samo ljudska bi a... Možda i rukovodstvo Straža ima sli ne „magijske bombe“? Je li zato Inkvizicija, koja je upu ena u tajnu, tako revnosno prati poštovanje Sporazuma? Možda. Svejedno, bilo bi bolje da ne postoji mogu nost da se iniciraju obi ni ljudi... ak u polusnu, sav se stresoh od sopstvenih misli. Šta je to, dakle po eo sam da razmišljam kao pravi pravcati Ini? Postoje Ini, a postoje ljudi - oni druge vrste. Oni ne e nikad i u Sumrak, ne e poživeti duže od sto godina. I tu se ništa ne može u initi... Da, po eo sam da razmišljam baš tako. Treba da prona em oveka sa veštinama Inog, da ga privu em na svoju stranu i - to je sre a. Ali da od svih redom pravim Ine, to je detinjarija, opasna i neodgovorna ludost. Imam razloga za ponos. Nije mi trebalo ni desetak godina da kona no prestanem da budem ljudsko bi e.

Jutro je za mene po elo u otkrivanju tajni tuš kabine. Razum je pobedio bezdušni elik, okupah se, ak uz muziku, a zatim spravih sebi doru ak od tost hleba, kobasice i jogurta. Uz sun eve zrake mi se poboljšalo raspoloženje, seo sam na sims i doru kovao sa pogledom na reku Moskvu. Iz nekog razloga se setih, kako je Kostja pri ao, da vampiri ne mogu da gledaju u sunce. Sun eva svetlost ih uopšte ne pe e, ali im je od nje neprijatno. Ali nije bilo vremena da se predajem setnim razmišljanjima o sudbini mojih starih poznanika. Trebalo je da tražim... koga? Inog - izdajnika? Za to nisam imao najbolju poziciju. Ili njegovog klijenta - oveka? To je dug i težak posao. Dobro, odlu ih. Postupa emo po strogim zakonima klasi nog detektiva. Šta mi imamo? A imamo dokaz. Pismo, poslato iz kompleksa Asolj. Šta nam to daje? Ništa ne daje. Osim što je možda neko video, kako je pre tri dana poslato pismo. Mala je šansa, da e se neko setiti, sigurno... Kako sam samo glup! ak se lupih po elu. Razume se da nije sramota ako Ini zaboravi na savremenu tehniku, ne vole Ini komplikovanu tehniku. Ali ja sam hardveraš! itava teritorija Asolja je pod video-nadzorom!


Obukao sam odelo i uvezao kravatu. Poprskah se kolonjskom vodom, koju mi je ju e odabrao Ignjat. Ubacih telefon u unutrašnji džep... „Mobilni na kaišu nose de aci i prodavci!“ kako me je podu avao ju e Geser. I mobilni je isto bio nov, i dalje nepoznat. U njemu su bile nekakve igre, ugra en plejer, diktafon i ostale, potpuno nepotrebne gluposti za jedan telefon. U prohladnoj tišini novog „otisa“ (marka lifta) spustih se u predvorje. I odmah ugledah svog no nog poznanika - samo što je on izgledao više nego udno... Odeven u nov svetloplavi kombinezon sa ponosnim natpisom Asolj na le ima, Las je nešto objašnjavao zbunjenom starijem oveku u istom takvom kombinezonu. Do mene je doprlo: - Ovo ti nije metla, razumeš? Tamo stoji kompjuter, on pokazuje stepen prljavosti asfalta i pritisak rastvora za pranje... Sad u da ti pokažem... Noge su me same vodile za njima. U dvorištu, ispred ulaza u prolaz, stajala su dva dre avonarandžasta vozila za iš enje, sa kanisterom vode, okruglim etkama, malom staklenom kabinom za voza a. Vozila su nekako podse ala na igra ke, kao da su došla pravo iz Sun anog grada, gde veseli de aci i devoj ice radosno iste svoje minijaturne bulevare. Las je spretno ušao u kabinu jednog od vozila, za njim je do pola uleteo stariji muškarac. Nešto je odslušao, klimnuo potvrdno glavom i krenuo ka drugom narandžastom vozilu. - Ako budeš zabušavao, onda eš ceo život biti mla i domar! - dopirale su do mene Lasove re i. Njegovo vozilo se pokrenu, veselo zavrte etke i po e da kruži po asfaltu. Ionako isto dvorište, na moje o i je dobijalo sterilni izgled. Evo to je pravo! Šta, on radi kao nastojnik u Asolju? Pokušah da lagano odem nazad, kako ne bih zbunio oveka. Ali Las me je ve primetio i, radosno mašu i rukom, dovezao se bliže. etke po eše tiše da rade. - Dobro ti jutro! - uzviknu Las, proviruju i iz kabine. - Ho eš da se provozaš? - Zna i, ti ovde radiš? - upitah. Odjednom su po ele da mi ni u pred o ima najfantasti nije slike - poput te da Las uopšte ne živi u Asolju, ve da je samo iznajmio prazan stan na neko vreme. Nemogu e je da vlasnik onakvog stana ide unaokolo i isti dvorište! - Raduckam - smireno objasni Las. - Znaš, baš je kul! Koji sat ujutru se provozam po dvorištu - umesto gimnastike, a još mi daju i platu. I to, solidnu! Bio sam bez re i. - Je li voliš da se voziš na spravama u parku? - upita me Las. - Na svim onim auti ima, gde moraš da platiš deset dolara za tri minuta? A ovde tebi pla aju. I to za tvoje li no zadovoljstvo. Ili, recimo, kompjuterske igrice... sediš, drmaš džojstik... - Sve zavisi od toga, da li te primoravaju da farbaš ogradu... - promrmljah. - Ta no! - obradova se Las. - Eto mene - ne teraju. Meni je sre ivanje dvorišta zadovoljstvo, kao Lavu Tolstoju da pokosi seno. Samo što za mnom ne moraju da popravljaju, za razliku od grofa, za kojim su seljani morali ponovo da rade... ja tu imam dobru ra unicu, regularno dobijam platu. I šta si odlu io, ho eš li da se provozaš? Mogu i tebi da na em posao, ako nešto bude. Profesionalni nastojnici nikako ne mogu da se sna u sa ovom tehnikom. - Razmisli u - rekoh, razgledaju i živahne rotiraju e etke, vodu koja prska iz poniklovanih mlaznica svetlucavu kabinu. Ko od nas nije hteo u detinjstvu hteo da bude voza cisterne za pranje ulica? U ranom detinjstvu, dok još deca ne maštaju da budu bankari ili ubice... - Ti razmisli, a ja moram da radim - druželjubivo re e Las. I vozilo krenu po dvorištu, iste i, peru i i usisavaju i prljavštinu. Iz kabine se ulo:


Pokolenje nastojnika i uvara Me usobno se izgubilo u prostranstvu beskrajne zime... Svi se razidoše po ku ama. U naše vreme, kad je svaki tre i - junak. Oni ne pišu lanke, Oni ne šalju telegrame...

Nekako uko en vratih se u predvorje. Od obezbe enja sam saznao gde se nalazi li no poštansko odeljenje Asolja. Zaputih se tamo i pošta je radila. U prijatnoj atmosferi sale dosa ivale su se tri devojke - saradnice, tamo je bilo baš ono poštansko sandu e, u koje je bilo uba eno pismo. Ispod tavanice su bleštala so iva video-kamera. Ipak bi nam dobro došli profesionalni detektivi. Njima bi odmah sinula ova misao. Kupio sam razglednicu sa piletom, koje ska e po inkubatoru sa odštampanim natpisom: „Nedostaje mi porodica!“. Nije bilo posebno veselo, ali ipak nisam mogao da se setim poštanske adrese na selu, gde je moja porodica bila na odmoru. Tako da, zlurado se smeše i, poslah razglednicu Geseru njegovu adresu sam znao. Pro askavši malo sa devojkama - posao u ovako elitnoj zgradi i bez toga ih je obavezivao da budu u tive, a uz sve to su se one još i dosa ivale, i iza oh iz pošte. I po oh u sektor obezbe enja u prizemlju. Da sam imao pravo da upotrebim sposobnosti Inog, prosto bih ulio obezbe enju simpatiju prema sebi i dobio bih pristup svim video-zapisima. Ali nisam smeo da se otkrivam. Zato sam rešio da upotrebim univerzalni izvor simpatija - novac. Od novca koji mi je dat na ruke nakupih stotinak dolara u rubljama, kud eš više, zar ne? oh kod dežurnog - tamo se dosa ivao mlad momak u strogoj uniformi. - Dobar vam dan! - pozdravih ga, sav ozaren. itavom svojom pojavom, uvar je izrazio punu solidarnost sa mojim mišljenjem o današnjem danu. Uperih pogled u monitore pred njim - tamo su se videli snimci s minimum deset telekamera. I, sigurno, on može da premota i ponovi snimak bilo kog trenutka. Ako se slika snima na „vin ester“ (a gde bi drugde?), onda je mogu e da zapis star tri dana još nije odnet u arhiv. - Imam problem - rekoh. - Ju e mi je stiglo interesantno pismo... - namignuh - od neke devojke. Ona ovde stanuje, koliko sam shvatio. - Prete e pismo? - naoštri se uvar. - Ne, ne! - pobunih se. - Baš suprotno... Ali tajanstvena neznanka pokušava da ostane neotkrivena. Je li mogu da pogledam ko je pre tri dana slao pisma iz pošte? uvar se zamisli. I tad sam sve pokvario. Položio sam novac na sto i rekao sa osmehom: - Bio bih vam veoma zahvalan... Momak se odjednom uko i. Mislim da je nešto pritisnuo nogom. I nakon deset sekundi, dvojica njegovih kolega, veoma u tivih, što je izgledalo smešno za njihov gabarit, uz insistiranje predložiše da krenem s njima do njihovog šefa. Ipak postoji razlika, i to ozbiljna, izme u razgovora sa državnim inovnicima i privatnom firmom za obezbe enje...


Bilo je zanimljivo da proverim da li e me silom povesti do šefa. Oni ipak nisu milicija. Ali ipak sam odlu io da dodatno ne podgrevam atmosferu i povinovah se civilnom konvoju.

Na elnik obezbe enja, ovek u godinama, za kog se jasno vidi da je potekao iz državne službe, gledao me je s prekorom. - Šta je vama, gospodine Gorodecki... - re e on, vrte i prstima moju ulaznu karticu za posed Asolj. - Ponašate se kao da ste u državnoj instituciji, oprostite na izrazu... Stekao sam utisak, da on ho e po svaku cenu da slomi moju propusnicu, pozove obezbe enje i naredi da me isteraju sa elitne teritorije. Zaista sam hteo da se izvinim i kažem da se to više ne e ponoviti. Tim pre, što me je zaista bilo sramota. Ali to je bila želja svetlog maga Antona Gorodeckog, a ne vlasnika omanje firme za trgovinu mle nim proizvodima gospodina A. Gorodeckog. - U emu je u stvari problem? - upitah. - Ako je moju molbu nemogu e ispuniti, oni bi to ve rekli. - A emu onda novac? - upita na elnik obezbe enja. - Kakav novac? - za udih se. - A... vaš saradnik je pomislio da mu nudim novac? Na elnik obezbe enja se nasmeši. - Potpuno neta no! - rekoh odlu no. - Zavukao sam ruku u džep da izvu em maramicu. Alergija me je danas dotukla. A u džepu mi se nakupio razni sitniš, i tako izvukoh... ali nisam uspeo da istresem nos. Mislim da sam malo preterao. Na elnik mi je kamenog lica pružio propusnicu i u tivo rekao: - Slu aj je zaklju en. Siguran sam da razumete, gospodine Gorodecki, da je privatnim licima zabranjen uvid u službene spise. Osetio sam da je na elnika najviše od svega pogodila re enica o „raznom sitnišu“. Oni ovde naravno nisu sirotinja. Ali nisu baš ni toliko bogati da bi nazvali stotinu dolara sitnišem. Uzdahnuvši, pognuh glavu: - Izvinite što sam ispao takav glupak. Zaista sam pokušao da ponudim... nadoknadu. itavu sedmicu sam jurio po državnim institucijama, firmu sam preregistrovao... ve sam stekao refleks. Na elnik me je upitno posmatrao. Kao da je pomalo smekšao. - Kriv sam - priznao sam. - Ali, eto, radoznalost me je nadja ala. Verujte da pola no i nisam spavao, sve sam pokušavao da pogodim... - Vidim da niste spavali - re e na elnik, gledaju i me. I nije izdržao, ipak je radoznalost u oveku neuništiva: - A šta vas je toliko zainteresovalo? - Žena mi je sada sa erkicom u letnjikovcu - rekoh. - Ja se ovde motam, pokušavam da završim renoviranje... i odjednom mi stiže pismo. Anonimno. Napisano ženskim rukopisom. A u pismu... pa kako da se izrazim... kilogram flerta i pola kilograma obe anja. Kao, prelepa neznanka mašta da se upozna s vama, ali se ne usu uje da napravi prvi korak. Ako budem pažljiv i shvatim od koga je pismo, onda mi preostaje samo da joj se približim... U na elnikovim o ima zaiskri plami ak. - A žena je u letnjikovcu? - re e. - U letnjikovcu - potvrdno klimnuh glavom - Nemojte me pogrešno shvatiti... nemam nikakvih dalekosežnih planova. Samo ho u da saznam ko je ova neznanka. - Je l’ imate pismo kod sebe? - upita na elnik.


- Odmah sam ga bacio - rekoh. - Ako bi dospelo ženi u ruke, kako da posle dokažem da se ništa nije dogodilo... - Kad je poslato? - Pre tri dana. Iz naše poštanske filijale. Na elnik je razmišljao. - Tamo je preuzimanje pisama jednom dnevno, uve e - rekoh. - Ne verujem da tamo ide mnogo ljudi... svega petoro šestoro na dan. Ako bih samo bacio pogled... Na elnik je odmahnuo glavom. Nasmešio se. - Da, razumem, nije dozvoljeno... - rekoh tužno. - A da vi sami bacite oko, a? Možda tamo i nije bila nikakva žena, možda se samo sused šali. On je pravi... šaljivdžija. - Sa devetog sprata, je l’? - namršti se na elnik. Potvrdno klimnuh glavom. - Vi pogledajte askom... samo mi recite, je li bila tamo žena ili nije... - Ovo pismo vas kompromituje, je li tako? - re e na elnik. - U izvesnoj meri - rekoh. - Pred ženom. - Pa onda imate osnova da pogledate snimak - odlu i na elnik. - Mnogo vam hvala! - uzviknuh. - Neizmerno vam hvala! - Vidite, kako je sve jednostavno - re e na elnik, lagano pritiskaju i dugmi e na tastaturi. - A vi tu vadite novac... pa kakve su to sovjetske navike... sada... Ja ne izdržah, ustadoh i stadoh mu uz rame. Na elnik se nije protivio. Bio je veoma uzbu en - o igledno da u kompleksu Asolj nije bilo puno posla za njega. Na ekranu se pojavila slika poštanske filijale. Prvo se iz jednog ugla odli no videlo, šta rade zaposleni. Zatim iz drugog - ulaz i poštansko sandu e. - Ponedeljak. Osam izjutra - sve anim tonom re e na elnik. - A šta emo dalje? Zar da gledamo u ekran dvanaest sati? - Oh, stvarno... - pretvarao sam se da sam razo aran. - Nisam razmišljao o tome. - Da pritisnemo dugme... ne, evo ovo... I šta sad imamo? Slika je po ela lagano da poskakuje. - Šta? - upitah, kao da nisam postavio isti sistem za našu kancelariju. - Pra enje kretanja! - sve ano uzviknu na elnik. Prvi ulov je bio u devet i trideset ujutro. U poštu je došao neki radnik isto nja kog izgleda. I pokupio je itavu gomilu pisama. - Da nije možda vaša neznanka? - sarkasti no e na elnik. I re e: - Ovo su gra evinci iz drugog bloka. Stalno šalju pisma u Taškent... Klimnuh glavom. Drugi posetilac je došao oko jedan i etvrt. Nisam ga poznavao, ali je izgledao kao veoma uljudan gospodin. Iza njega je išao telohranitelj. Gospodin nije slao pisma. Uopšte ne razumem, zašto je došao - da li je zagledao devojke ili je prou avao teritoriju kompleksa Asolj. A tre i je bio... Las! - O! - uzviknu na elnik. - Pa to i jeste vaš komšija - šaljivdžija? Koji no ima peva pesmice. Loš sam detektiv... - On je... - prošaputah. - Zar bi on... - U redu, idemo dalje, sažali se na elnik. Dalje, posle dvo asovne pauze, narod je nagrnuo.


Još je troje stanara poslalo nekakve koverte. Svi su bili muškarci, veoma ozbiljnog izgleda. I jedna žena. Oko sedamdeset godina. Pre samog zatvaranja. Gojazna, u skupocenoj haljini i sa ogromnom niskom perli bez imalo ukusa. Retka seda kosa je bila u loknama. - Je l’ mogu e da je ona? - uzbu eno re e na elnik. Ustade, potapša me po ramenu: - I je li ima svrhe da tražimo tajanstvenu koketu? - Sve je jasno - rekoh. - Bingo! - Ma u redu je, to je samo šala-vešala - rimovao je na elnik. - A za vas molba za ubudu e... nikad ne inite takve dvosmislene postupke. Ne vadite novac ako ne planirate da nekom platite. Oborih glavu. - Mi sami korumpiramo ljude - s gor inom re e na elnik. - Razumete? Sami! Jednom ponudiš, drugi put ponudiš... tre i put ti sami traže. A mi se žalimo otkud to odjednom, kako se to desilo... Vi ste dobar ovek, vidim da pozitivno zra ite! Iznena eno uperih pogled u na elnika. - Dobar, dobar - re e na elnik. - Verujem svom instinktu. Za dvadeset godina sam u istražnom video svakakvih ljudi... Nemojte to više da radite, u redu? Nemojte sejati zlo unaokolo. Odavno me nije bilo tako sramota. Svetlom magu su držali lekciju da ne ini zlo! - Potrudi u se - rekoh. Sa krivicom pogledah na elnika u o i. - Mnogo vam hvala na pomo i... Na elnik nije odgovorio. Pogled mu postade staklast, ist i besmislen, kao kod bebe. Usta se blago otvoriše. Prsti mu se stegoše na rukohvatima fotelje i pobeleše. Uko enost. Jednostavne ini, veoma este. Neko je stajao iza mojih le a, kraj prozora. Nisam ga video, ali sam ose ao na le ima... Odsko ih u stranu, najbrže što sam mogao. Ali ipak sam uspeo da osetim ledeni dah Mo i, uperen ka meni. Ne, ovo nije uko enost. Ovo je nešto sli no tome iz arsenala vampirskih trikova. Mo je skliznula po meni - i ušla u nesre nog uvara. Zaštita koju mi je Geser napravio nije me prosto maskirala, ona me je stvarno štitila! Udarivši ramenom u zid, ispružih ruke ispred sebe, ali u poslednjoj sekundi ipak se suzdržah i ne zadah udarac. Trepnuh i podigoh na o i senku svojih kapaka. Kraj prozora je stajao vampir, keze i se od napora. Visok, sa njuškom rasnog Evropljanina. Vampir najvišeg stepena, bez ikakve sumnje. I ne tako mladahan kao Kostja. Ovom je bilo barem trista godina. I bez sumnje me je prevazilazio po snazi. Ali ne i Gesera! Vampir nije video moju prirodu Inog. I sad su svi prigušeni instinkti neživog, koje vampiri višeg stepena umeju da zauzdaju, kuljali napolje. Ne znam za koga me je smatrao - možda za nekakvog posebnog oveka, koji je sposoban da reaguje u sukobu sa vampirima, ili mitskog mešanca - deteta od prave žene i muškarca vampira, možda za ne manje izmišljenog vešca, lovca za Ine nižeg stepena. Ali vampir je o igledno bio na ivici da izgubi samokontrolu i da po ne da lomi sve unaokolo. Njegovo lice je po elo da se topi, kao od plastelina, prave i životinjsku njušku sa ogromnim elom, iz donje vilice isko iše o njaci, na prstima - kandže oštre poput britve. Poludeli vampir je užasna stvar. Gore od toga je jedino uravnotežen vampir. Od duela sa rizi nim ishodom spasli su me samo refleksi. Ja sam se suzdržao i nisam mu naneo udarac, i uzviknuh tradicionalnu formulaciju za hapšenje:


- No na straža! Iza ite iz Sumraka! I tad se sa vrata za uo glas: - Stoj, pa on je naš! Vampir se zapanjuju e brzo vratio u normalu. Kandže i o njaci iš eznuše, lice se zatalasa, kao žele, dobijaju i onaj isti suzdržani, plemi ki izraz prosperitetnog Evropljanina. I ja sam dobro pamtio tog Evropljanina po slavnom gradu Pragu, gde prave najbolje pivo na svetu i gde su sa uvali najbolju svetsku gotsku arhitekturu. - Vje eslave? - uzviknuh. - Šta vi to radite? A na vratima je, naravno, stajao Edgar. Tamni mag, koji je nakon kra eg rada u moskovskoj Dnevnoj straži otišao u Inkviziciju. - Antone, ja se izvinjavam! - hladnokrvni Pribaltijac je zaista bio posti en. - Mala greška. Ko radi, taj... Vje eslav je bio sušta ljubaznost. - Izvinjavamo se, stražari. Nismo vas prepoznali... Njegov pogled je skliznuo po meni i u glasu mu se pojavi ushi enje: - Kakva maska... estitam, stražaru. Ako je ovo vaših ruku delo, ja vam se klanjam. Nisam po eo da objašnjavam ko mi je postavio zaštitu. Retko se pruža prilika svetlom magu (tamnom tako e, zašto skrivati), da se zdušno izvi e na inkvizitore. - Šta ste u inili sa ovekom? - zaurlah. On je pod mojom zaštitom! - Ko radi, taj i greši, kako re e moj kolega - odgovori Vje eslav, sležu i ramenima. - Nas zanimaju podaci sa video-kamere. Edgar mi pri e, nonšalantno pomerivši fotelju sa uko enim na elnikom obezbe enja. Nasmeši se: - Gorodecki, sve je pod kontrolom. Radimo na istoj stvari, zar ne? - Je li imate dozvolu za ovakve... metode rada? - upitah. - Mi imamo veoma mnogo dozvola - hladno procedi Vje eslav. - Ne možete ni zamisliti koliko ih imamo. To je bilo dovoljno, dozvao se. I krenuo u sukob. Nije ni udo, jedva je obuzdao svoje nagone, izgubio je samokontrolu, što je za Vampira najvišeg stepena nedopustiva sramota. I u Vje eslavljevom glasu se pojavila prava, kontrolisana ljutnja: - Je l’ ho ete da proverite, stražaru? Naravno, inkvizitor ne može nikome dopustiti da vi e na njega. Ali sada ni ja ne smem da odstupim! Situaciju je spasao Edgar. Podigao je ruke i u veoma emotivnom tonu uzviknuo: - Ja sam kriv! Trebalo je da ja prepoznam gospodina Gorodeckog! Vje eslave, ovo je moj li ni propust! Izvinite! Ja prvi ispružih ruku vampiru. - I stvarno - radimo isti posao. Nisam o ekivao da vas ovde vidim. I tad sam pogodio pravo u centar. Vje eslav skrenu pogled na tren. I veoma se prijateljski nasmeši, stegnuvši mi ruku. Vampirov dlan je bio topao... i ja sam znao šta to zna i. - Kolega Vje eslav je stigao pravo iz aviona - re e Edgar. - I nije stigao da se privremeno registruje? - upitah. Bez obzira na to koliko je Vje eslav bio snažan ili koju je poziciju zauzimao u Inkviziciji, on je i dalje bio vampir. I imao je obavezu da pro e ponižavaju u proceduru registracije. Ali nisam nastavio da vršim pritisak. Upravo suprotno. - Sve formalnosti možemo ovde da obavimo - predložih. - Ja imam pravo da to izvršim. - Zahvaljujem - vampir klimnu glavom. - Ali ja u svratiti u vašu kancelariju. Moram se


pridržavati reda pre svega. Klimavo primirje beše sklopljeno. - Ve sam pregledao snimke - rekoh. - Pre tri dana pisma su poslala etvorica muškaraca i jedna žena. I neki radnik je poslao itavu gomilu pisama. Tu rade gra evinci iz Uzbekistana. - Dobar pokazatelj za vašu državu - veoma u tivo re e Vje eslav. - Kada za radnu snagu države koriste gra ane iz susednih zemalja, to je znak ekonomskog napretka. Mogao sam da mu objasnim šta mislim tim povodom. Ali nisam po eo da objašnjavam. - Želite li da pogledate snimak? - upitah. - Da, mogao bih - saglasi se vampir. Edgar je skromno stajao sa strane. Pustih na monitoru sliku poštanske filijale. Uklju io sam „pra enje kretanja“ i mi smo ponovo pogledali sve ljubitelje epistolarnog žanra. - Ovoga znam - pokazah prstom na Lasa. - Danas u da razjasnim šta je on to ta no slao. - Da li sumnjate na njega? - upita Vje eslav. - Ne - odmahnuh glavom. Vampir je po drugi put pustio snimak. Ali, ovoga puta, jadni uko eni na elnik je tako e bio postavljen uz kompjuter. - Ko je ovo? - upita Vje eslav. - Stanar - na elnik je odgovarao indiferentno gledaju i u ekran. - Prvi blok, petnaesti sprat... Se anje ga je dobro služilo. On je imenovao sve osumnji ene, osim što nije prepoznao radnika sa gomilom pisama. Pored Lasa, stanara sa petnaestog i starice sa desetog sprata, pisma su poslala i dva menadžera Asolja. - Mi emo se pozabaviti muškarcima - odlu i Vje eslav. - Za po etak. Vi proverite staricu, Gorodecki. U redu? Slegnuo sam ramenima. Uvek sam za saradnju, ali ne dozvoljavam da mi iko nare uje. Tim pre Tamni. Vampir. - Vama je to jednostavnije - objasni Vje eslav. - Meni je... teško da se približim starim ljudima. Priznanje je bilo iskreno i neo ekivano. Nešto promrmljah i ne htedoh da se upuštam u dalja objašnjenja. - Kod njih ose am ono što mi je uskra eno - ipak objasni vampir. - Smrtnost. - I na tome im zavidiš? - nisam izdržao. - Užasno - Vje eslav se nagnuo nad uvarem, i rekao: - Mi sada idemo. Ti eš da spavaš pet minuta i lepo eš da sanjaš. Kada se budeš probudio, zaboravi eš na našu posetu. Se eš se samo Antona... i prema njemu eš se veoma lepo ponašati. Ako je Antonu nešto potrebno ukaza eš mu svu neophodnu pomo . - Ma nema potrebe... - slabo sam protestovao. - Mi smo na istom zadatku - podseti vampir. - Ja znam kako je teško raditi u tajnosti. Zbogom. Jedan tren - i on nestade. Edgar se nasmeši osmehom krivca i iza e na vrata. Ne do ekavši na elnikovo bu enje, i ja napustih kancelariju.


GLAVA 4.

Sudbina, koja po ube enju naših magova nije postojala, bila je blagonaklona prema meni. U holu Asolja (ne mogu nazvati ovaj veliki prostor ulazom!) videh upravo onu staricu kojoj se vampir bojao da pri e. Stajala je kod lifta i zamišljeno gledala u tastere. Pogledah kroz Sumrak, i videh da je starica potpuno rastrzana, skoro u panici. Visokoobu eni pripadnici obezbe enja nisu mogli ništa da pomognu, spolja je starica izgledala sasvim smireno. I ja se odlu no zaputih ka starijoj dami. Baš „starijoj dami“, pošto joj nikako nije stajala tiha, lepa, ruska re „starica“. - Izvinite, da li mogu nekako da vam pomognem? - upitah. Starija dama uperi pogled u mene. Bez stara ke sumnji avosti, pre nekako zbunjeno. - Ja sam zaboravila gde živim - ona re e. - Da ne znate vi? - Na desetom spratu - rekoh. - Dozvoljavate li da vas ispratim? Sede lokne, kroz koje se prozirala tanka ruži asta koža, jedva primetno se zatresoše. - Osamdeset godina - re e starica. - To pamtim... teško je to zapamtiti. Ali eto, pamtim. Uzeh damu pod ruku i ispratih je do lifta. Neko iz obezbe enja se zaputi ka nama, ali moja stara saputnica potvrdno klimnu glavom: - Gospodin me prati... I gospodin ju je pratio. Stara dama je prepoznala svoja vrata i ak radosno ubrza korak. Stan nije bio zaklju an i bio je prelepo renoviran i opremljen, a po predsoblju je šetkala energi na devojka od dvadesetak godina i nekome se žalila preko telefona: - Da, i dole sam pogledala! Ponovo je nestala... Naš dolazak sasvim uzbudi devojku. Bojim se da su i mio osmeh i dirljiva zabrinutost prvenstveno bili upu eni meni. Mlade simpati ne devojke ne idu u takve ku e radi novca. - Mašo, daj nam aj - starica prekide njeno gakanje. Verovatno ni ona nije gajila nikakve iluzije. - U veliku sobu. Devojka je poslušno jurnula u kuhinju, ali se ipak još jednom nasmešila i rekla mi pravo na uvo, prora unato me okrznuvši vrstim grudima: - Baš je postala zla... Zovem se Tamara. Iz nekog razloga nisam hteo da se predstavim. Prošao sam za staricom u „veliku sobu“. I zaista veliku. Sa starim nameštajem iz Staljinovog vremena i jasnim tragovima angažmana skupog dizajnera. Po zidovima su visile crnobele fotografije - isprva sam ih smatrao tako e delom enterijera. A onda sam uvideo da je mlada, zapanjuju e lepa devojka belih zuba sa pilotskom kacigom na glavi - upravo ova stara dama. - Bombardovala sam Švabe - skromno re e dama, sedaju i za okrugli sto, prekriven somotskim bordo stolnjakom sa resama. - Evo, sam Kalinjin mi je uru io orden... Potpuno skamenjen, sedoh naspram bivše avijati arke. Takav tip, u najboljem slu aju, do eka starost u starim državnim letnjikovcima ili ogromnim trošnim staljinkama. Ali nikako u elitnom stambenom kompleksu! Pa ona je bacala bombe na fašiste, nije iznosila zlatne rezerve iz Rajhstaga! - Unuk mi je kupio stan - re e starica, kao da je pro itala moje misli. - Veliki stan. Ovde se ni eg ne se am... sve kao da je moje, a ne se am se. Potvrdno klimnuh glavom. Ima dobrog unuka, šta drugo re i. Jasno da je veoma dobar


potez, prijaviti skup stan na bakicu, ratnog heroja, a zatim ga naslediti. Ali u svakom slu aju, lep gest. Samo je trebalo da poslugu bira pažljivije. Ne da angažuje dvadesetogodišnjakinju, optere enu dobrim unov avanjem svog mladog lica i dobre figure, ve stariju, stamenu medicinsku sestru... Starica zamišljeno pogleda kroz prozor. Re e: - Bolje bi mi bilo u tim ku ama, malim... Navikla sam više na njih... Ali ja više nisam slušao. Gledao sam u sto, prepun izgužvanih pisama sa interesantnim pe atom „primalac nije na adresi“. A nije ni udo. Za primaoce su stavljani i sveruski starešina Kalinjin, i generalisimus Josif Staljin, i drug Hruš ov, i ak „dragi Leonid Ilji Brežnjev“. U se anju starice, o igledno nisu ostale novije vo e. Nije bila potrebna nijedna sposobnost Inog da se razume kakvo je pismo starica poslala pre tri dana. - Ne mogu da sedim besposlena - požali se starica, uhvativši moj pogled. - Stalno molim da me pošalju u škole, u letnje kampove... da ispri am mladima, kako smo mi živeli... Ipak je pogledah kroz Sumrak. I umalo ne povikah. Stara avijati arka je bila potencijalna Ina. Možda i sa malo mo i, ali to je sasvim jasno! Me utim, inicirati je u njenim godinama... ne mogu to da zamislim. Da je u šezdesetim, sedamdesetim... ali u osamdesetim? Pa ona e umreti od napora. Oti i e u Sumrak kao bestelesna bezumna senka... Ne možeš svakog da proveriš. ak ni u Moskvi, gde ima tako mnogo stražara. I ponekad prepoznamo svoju bra u i sestre previše kasno... Pojavila se devojka Tamara, sa poslužavnikom, na kom su bile raspore ene inijice s keksom i bombonama, ajnik, lepe starinske šoljice. Ne ujno je spustila inije na sto. A starica je ve dremala, i dalje stoje i vrsto i uspravno na stolici, kao uvek. Ja tiho ustadoh, i klimnuh glavom Tamari: - Idem. Vi budite pažljiviji, eto, ona zaboravlja gde živi. - Pa ne ispuštam je iz vida! - trep i re e Tamara. - Ma šta vi... Ja proverih i nju. Ni traga od sposobnosti Ine. Obi na mlada žena. ak dobra na svoj na in. - Je l’ esto piše pisma? - upitah i blago se nasmeših. Shvativši osmeh kao dozvolu, Tamara se nasmeja: - Stalno piše! I Staljinu, i Brežnjevu... kakva zabava, zar ne? Nisam sporio.

Od svih kafi a i restorana kojima je Asolj bio prepunjen radio je samo kafi u supermarketu. Veoma prijatan kafe - ija se galerija nadvila nad kase. Sa odli nim pogledom na itav prostor supermarketa. Sigurno je lepo ovde popiti kafu pre prijatne šetnje i kupovine namirnica, planiraju i maršrutu šopinga. Eto ta grozna re , monstruozni anglicizam, koji se urezao u ruski jezik, kao krpelj u nezašti en i nemo an plen! Tamo sam i ru ao, trude i se da se ne zgražavam nad cenama. Zatim uzeh dupli espreso, kupih paklicu cigareta, koje pušim veoma retko i pokušah da zamislim sebe kao detektiva. Ko je poslao pismo? Ini - izdajnik ili ovek, klijent Inog? ini se da im obojici to nije potrebno. Potpuno neisplativo! A previše je dramati na verzija sa usputnim ovekom, koji pokušava da spre i inicijaciju. Hajde, glavo, razmišljaj! Bilo je i komplikovanijih situacija od ove. Imamo izdajnika -


Inog. Imamo njegovog klijenta. Pismo je poslato Stražama i Inkviziciji. Zna i, najverovatnije je pismo poslao Ini. Mo an, mudar, dobro informisan Ini. Tu se onda postavlja pitanje - zbog ega? I ja ve imam odgovor. Zbog toga, da se ne bi izvršila upravo ta „inicijacija“. Da bi predali klijenta u naše ruke i da ne bi ispunili obe anja. Zna i, ovde se ne radi o novcu. Na neki udan na in, nepoznati klijent je dobio vlast nad Inim. I to vlast strašnu, apsolutnu, da je mogao da zahteva šta poželi. Mada, Ini ne može nikad priznati da je ovek stekao takvu vlast nad njim. Tako da pravi skok konjem... Hop, hop, hop! Zapalih cigaretu, otpih malo kafe. Zavalih se kao kod ku e u mekoj fotelji. Nešto po inje da se ocrtava. Na koji na in Ini može pasti pod vlast oveka? Obi nog oveka, pa makar i bogatog, uticajnog, pametnog... Postojala je samo jedna varijanta i ona mi se uopšte nije dopadala. Naš tajanstveni Ini izdajnik mogao je da se na e u položaju zlatne ribice iz bajke. Da da oveku asnu re da e mu ispuniti svaku želju. Ribica ipak nije o ekivala, da e senilna starica... ina e, za staricu, treba da saopštim Geseru, da sam pronašao potencijalnu Inu... da e senilna starica poželeti da postane Morska Kraljica. Tu se upravo i krio osnovni problem. I vampir, i vukodlak, i tamni mag ne daju ni pet para za datu re . Sami obe aju, sami i povuku re . Još i grlo pregrizu, ako ovek po ne da spominje svoja prava. To zna i da je ovo nesmotreno obe anje dao svetli mag! Zar je ovo zaista mogu e? Mogu e je. Veoma lako. Mi smo svi pomalo naivni, u pravu je Kostja. Mogu e nas je uloviti na ljudske slabosti, ose aj krivice, na kojekakvu romantiku... Dakle, izdajnik je u našim redovima. On je dao re , zasad ne emo pokušavati da objasnimo zašto. On je u klopci. Odbivši da ispuni obe anje, svetli mag se dematerijalizovao... Stop! Ponovo interesantan momenat. Ja mogu da obe am oveku da u ispuniti „sve što poželi“. Ali ako od mene traže nešto što je neostvarivo... šta znam, ne nešto teško, ne protivre no, ni zabranjeno, nego baš, eto na primer, da ugasim sunce, ili da preobratim oveka u Inog... šta u im ja odgovoriti? Da je to nemogu e. Nikako. I ja u biti u pravu, i nema nijednog razloga da se dematerijalizujem. I moj gospodar - ovek e morati da se pomiri s tim. Mora e da zatraži nešto drugo... Novac, zdravlje, neverovatnu seksualnu privla nost, uspeh na berzi, i predose aj za opasnost. Uglavnom, obi ne ljudske radosti, koje snažni Ini može da obezbedi. Ali Ini izdajnik je u panici! On je u takvoj panici, da je pustio na svog „gospodara“ obe straže i Inkviziciju! On je priteran u ošak, on se boji da zauvek ode u Sumrak. Zna i da on stvarno može da preobrati oveka u Inog! Zna i da je nemogu e - mogu e. Postoji na in. Mnogima je stran, ali on postoji... Iznenada sam se osetio nelagodno. Izdajnik je neko od naših najstarijih i najmudrijih magova. Nije obavezno mag van kategorije, i ne na veoma visokoj poziciji. Ali je prekaljen i upu en u najve e tajne... Iz nekog razloga odmah pomislih na Semjona. Na Semjona, koji ponekad zna takve stvari, da njemu, svetlom magu, postavljaju na telo znak Sramne vatre. „Ja ve živim drugih stotinu godina ...“ Može biti.


On zna mnogo toga. Ko još? Postoji itav niz starih, iskusnih magova, koji ne rade u Straži. Žive svoj život u Moskvi, gledaju televiziju, piju pivo, idu na fudbalske utakmice... Ja ih ne poznajem, eto u emu je problem. Ove mudre sove, koje su ve daleko od posla, ne žele da se upli u u beskona ni rat straža. I kome da se obratim za savet? Kome da izložim svoj a strašna otkri a? Geseru? Olgi? I oni, potencijalno spadaju u grupu osumnji enih. Ne, ja ne verujem u njihov nemar. I prekaljena Olga, o brzopletom Geseru ne u ni da govorim, takav nemar ne mogu da dozvole sebi, ne mogu dati obe anje koje ne mogu da ispune. Pa i Semjon nije mogao! Ne verujem, da je mudri, u iskonskom narodnom smislu, mudri Semjon, mogao ovako da omane... Zna i, još neko od naših seniora je zabrljao. I kako u da izgledam u o ima drugih, kada budem izneo takvu optužnicu? „Meni se ini, da je ovde krivac neko od nas. Od Svetlih. Najverovatnije - Semjon. Ili Olga. Ili vi sami, Gesere,..“ Kako u nakon toga da idem na posao? Kako da pogledam prijateljima u lice? Ne, ja ne mogu izre i takve sumnje. Ja moram ta no da znam. Iz nekog razloga mi je bilo neprijatno da pozovem konobaricu. Pro oh do šanka, zamolih da mi skuvaju još jednu šoljicu. Naslonih se na gelender, pogledah dole. Dole sam video svog no nog poznanika. Gitarista i kolekcionar zabavnih majica, sre ni vlasnik velike engleske klozetske šolje, stajao je pored otvorenog bazena, ispunjenog živim jastozima. Na Lasovom licu se video napregnuti tok misli. Zatim se nasmešio i nastavio da gura kolica prema kasi. Ja na uljih uši. Las je lagano polagao na pokretnu traku svoju skromnu kupovinu, iz koje se posebno izdvajala flaša eškog apsinta. A prilikom pla anja, re e: - Je li znate da tamo imate bazen sa jastozima... Devojka na kasi se zasmeja, itavom svojom pojavom i gestovima potvr uju i, da postoji bazen, da u njemu plivaju jastozi, i da e se par živih zglavkara sjajno slagati uz apsint, kefir i zamrznute peljmene. - Dakle - nastavi mirno Las - ja sam upravo video kako se jedan jastog popeo drugom na le a, uspentrao do ivice i sakrio ispod eno onih frižidera... Devojka je po ela da ubrzano trep e. Nakon jednog minuta pored kase se pojaviše dva uvara i snažna ista ica. Saslušavši strašnu vest o bekstvu, oni jurnuše ka frižiderima. Las, pogledaju i svaki as na halu, završi sa pla anjem. A potera za nepostoje im jastogom je bila u punom jeku. ista ica je gurala metlu pod frižidere, uvari su se vrteli ukrug. Do mene je dopro zvuk: - Teraj ga ka meni, ka meni! Skoro da ga ve vidim! S izrazom pritajene radosti na licu, Las krenu ka izlazu. - Pažljivije lupaj, ošteti eš im oklop - bi e ošte ena roba! - upozoravao je uvar. Trudivši se da skinem s lica osmeh nedostojan Svetlog maga, uzeh od devojke svoju kafu. Ne, ovaj ne bi seckao makazicama slova iz novina. To je odve dosadan posao. Zazvonio mi je telefon. - Zdravo, Sveto - rekoh u slušalicu. - Šta ima kod tebe, Antone? Ovog puta je u njenom glasu bilo manje brige.


- Pijem kafu. Malo sam popri ao sa kolegama. Iz konkurentskih firmi. - Aha - re e Svetlana. - Odli no. Antone, je li ti potrebna moja pomo ? - Ti nisi... u službi - rekoh sav zbunjen. - Ma baš me briga! - odjednom se ražesti Svetlana. - Ja se brinem za tebe, a ne za Stražu! - Nema potrebe zasad - odgovorih. - Kako je Na ica? - Pomaže mami da kuva borš - zasmeja se Svetlana. - Tako da e danas ru ak da kasni. Ho eš da je pozovem? - Da - rekoh opuštaju i se, sedoh kraj prozora. Ali Na ica nije uzela slušalicu i nije poželela da razgovara sa tatom. Sa dve godine umeju da budu tako tvrdoglavi. Ja sam popri ao sa Svetlanom još malo. Hteo sam da je pitam da li su nestala grozna predose anja, ali se suzdržah. Ionako mi je jasno po glasu da su nestala. Razgovor sam završio, ali nisam žurio da spustim slušalicu. Nije bilo svrhe da zovem u kancelariju. A da možda privatno porazgovaram s nekim? Pa, valjda treba da izlazim u grad, da se sretnem sa nekim, da držim svoju prodaju pod kontrolom, da zaklju ujem nove ugovore? Okrenuh Semjonov broj telefona. Bilo je vreme da se prekine detektivska igra. Svetli ne lažu jedan drugog.

Za sastanke, poluposlovne, i ne baš sasvim li ne prirode, najbolje su male kafane, sa najviše pet-šest stolova. Nekada takvih u Moskvi nije bilo. Javne menze su uvek podrazumevale ogroman prostor za velike proslave. Sada su se pojavile. Ovaj, sasvim neprimetan kafi bio je u samom centru, na Soljanki. Vrata u zidu, pravo s ulice, pet stolova, mali bar - u Asolju su ak u stanovima šankovi bili impresivniji. I nije bilo neke posebne klijentele. Ovo nije jedan od onih tematskih klubova koje Geser voli da prikuplja - ovde se skupljaju ronioci, a ovde - lopovi povratnici. A kuhinja uopšte nije pretendovala ni na šta. Dve vrste piva na to enje, drugo alkoholno pi e, viršle iz mikrotalasne i pomfrit. Pi e i brza hrana za narodne mase. Možda je zato Semjon predložio da se tu sretnemo? On je bio u potpunom skladu s kafeom. Uostalom, i ja se nisam posebno izdvajao... Bu no oduvavši penu s piva - to sam video samo u starim filmovima u bioskopu, Semjon srknu „klinskog zlatnog“ i susretljivo me pogleda: - Pri aj. - Ti znaš za kriznu situaciju? - upitah, odmah prelaze i na stvar. - Na koju ta no misliš? - upita Semjon. - Krizu sa anonimnim pismima. Semjon potvrdno klimnu glavom. ak je dodao: - Upravo sam napravio privremenu prijavu za gosta iz Praga. - Evo šta ja mislim - rekoh, vrte i kriglu po istom aršavu. - Pošiljalac je Ini. - Bez ikakve sumnje! - re e Semjon. - Ti popij to pivo. Ako ho eš, posle u te otrezniti. - Ne možeš, ja sam zašti en. Semjon zaškilji gledaju i me. I složi se sa tim da sam zašti en i da on nema mo da magijom probije omota koji mi je ina e postavio sam Geser. - Dakle - nastavih. - Ako je pošiljalac Ini, šta on time dobija? - Izolaciju ili uništenje svog klijenta - oveka - spokojno re e Semjon. - O igledno je


brzopleto obe ao da od njega napravi Inog. A sad se upecao. Svi moji herojski intelektualni napori bili su uzaludni. Semjon, koji nije direktno radio na ovom slu aju, do svih zaklju aka je došao samo svojom logikom. - Ovo je Svetli Ini - rekoh. - Zašto to misliš? - za udi se Semjon. - Tamni ima gomilu drugih na ina da ne ispuni obe anje. Semjon je razmislio, sažvakao štapi pomfrita i rekao da izgleda da je tako. Ali da on ne bi stopostotno isklju io u eš e Tamnih. Zato što i Tamni mogu da izvedu takve brzoplete ini, koje je nemogu e zaobi i. Na primer - zakleti se u Tamu, pozvati iskonsku snagu kao svedoka. Posle se ne možeš tek tako izmigoljiti iz toga. - Slažem se - rekoh. I pored toga, ve e su šanse da se upecao neko od naših. Semjon potvrdno klimnu i odgovori: - Nisam ja. Ja skrenuh pogled. - Ma ne sekiraj se - melanholi no re e Semjon. - Ti ispravno misliš, i sve radiš ispravno. I mi smo mogli da se upecamo. I ja sam mogao da se okliznem. Hvala što si me pozvao na razgovor, a nisi odmah otr ao do na elnika... Dajem ti asnu re , svetli maže Antone Gorodecki, da ja nisam poslao pisma koja su ti dobro znana i da ne znam ko je njihov pošiljalac. - Znaš, to me veoma raduje - rekoh iskreno. - Ni približno koliko mene - nasmeši se Semjon. - Evo šta u ti re i - okrivljeni Ini - je veliki bestidnik. Nije dovoljno što je privukao Straže, ve je i Inkviziciju umešao. Za to je potrebno ili biti sasvim lud, ili veoma dobro sve isplanirati. U prvom slu aju je on mrtav, a u drugom e se izmigoljiti. Stavljam dva prema jedan, da e se izvu i. - Semjone, onda ispada da je mogu e obi nog oveka pretvoriti u Inog? - upitah. Iskrenost je najbolji metod. - Ne znam - Semjon odmahnu glavom - Pre sam smatrao da je nemogu e. Ali sude i po ovim doga ajima, ima tu nekakva rupa, veoma uska, veoma ružna, ali postoji. - A zašto ružna? - uhvatih se za njegove re i. - Zato što bismo je ina e mi koristili. Koja je prednost, na primer, u initi predsednika svojim! I ne samo predsednika, ve sve više ili manje uticajne ljude. To bi onda bio Aneks Sporazuma, koji odre uje poredak inicijacije, to bi bila ona ista protivteža, ali na novom nivou. - A ja sam mislio, da je ovo potpuno zabranjeno - rekoh. - Sreli su se Ini najvišeg stepena, dogovorili se da ne remete ravnotežu... zapretili jedni drugima apsolutnim oružjem... - ime? - uko i se Semjon. - Pa, apsolutnim. Se aš se, ti si pri ao o termonuklearnim bombama neograni ene snage? Jedna kod nas, druga kod Amerikanaca... O igledno, nešto sli no postoji i u magiji... Semjon se zakikotao: - Kakve su to gluposti, Antone! Nema takvih bombi, to je sve fantastika, izmišljotina! Prou i malo fiziku! Koli ina teške vode u okeanima je previše mala za samoodrživu termonuklearnu reakciju! - Zašto si onda to pri ao? - razbesneh se. - Pa tada smo izmišljali svakakve bajke. Nisam nikad mislio, da eš poverovati... - Ma idi do avola - promrmljah i otpih malo piva. - Samo da znaš, ja sam nakon toga no ima loše spavao... - Nema apsolutnog oružja, mirno spavaj - nasmeši se Semjon. - Ni pravog, ni magijskog. I ako postane dozvoljeno, i inicijacija obi nih ljudi bude ipak mogu a, zna i da je ova procedura krajnje teška, mu na, sa propratnim efektima. U suštini - niko


ne e da uprlja svoje ruke. Ni mi, ni Tamni. - I ti ne znaš za tu proceduru? - još jednom ga upitah. - Ne znam - zamisli se Semjon. - Ne, ta no ne znam. Priznajem da mi se dešavalo da se razotkrijem ljudima, i da im nare ujem, ili recimo da sam ih uzimao za volontere. Ali to, da usput ove uljka pretvorim u Inog kad god poželim - to nikad nisam uo. Ponovo orsokak. Ja klimnuh glavom, namršteno gledaju i u kriglu. - Ne napreži se - savetovao me je Semjon. - Mora biti jedno od ta dva, ili je Ini - glupak, ili je veoma mudar. U prvom slu aju prona i e ga Tamni ili Inkvizitori. U drugom - ga ne e prona i, ali e na i oveka i podu e ga da prestane sa udnim željama. Ovakvi su slu ajevi poznati... - Šta ja da radim? - upitah. - Nesporno je da je zanimljivo boraviti na ovakvom zabavnom mestu. Tim pre o državnom trošku... - Pa ti onda živi - smireno re e Semjon. - Ilije ponos pobedio? Želeo bi da sve presko iš, izbegneš i prona eš izdajnika? - Ne volim da ostavljam posao na pola - priznadoh ja. Semjon se zasmejao: - Ja se ve sto godina samo time i bavim, da ostavljam posao na pola... Jednom se na primer desio slu aj trovanja stoke bogatog seljanina Besputinova u Kostromskoj guberniji. Eh, kakav je to samo bio slu aj, Antone! Zagonetka! Klupko intriga! Trovanje je bilo magijske prirode, ali izvedeno tako vesto... i to bacanjem uroka preko konopljanog polja! - Zar stoka jede konoplju? - zainteresovah se i protiv volje. - Ma otkud, ko bi joj dao? Od te konoplje je seljanin Besputinov ispleo konop. Na tom je konopu vodio stoku. Preko njega je i prešla kletva. Lukavo trovanje, bez žurbe, temeljno. A sto vrsta unaokolo nema nijednog registrovanog Inog! Ja se nastanih u tom seocetu, po eh da tražim zlikovca... - Zar se pre radilo tako profesionalno? - zapanjih se. - Zbog tamo neke stoke, nekog seljanina - ubaciti stražara na teren? Semjon se nasmeši: - Radilo se na razne na ine. Sin ovog seljanina je bio Ini, on je i zamolio da se zauzmemo za oca, ovaj samo što nije sebi om u napravio od onog konopa... I tako se ja nastanih, sam samcat, oformih doma instvo, ak sam po eo da se udvaram jednoj udovici. A usput sam tragao. I shvatih da idem po tragu drevne veštice, koja je veoma dobro zamaskirana, nije lan nijedne Straže i koje nema ni u jednom izveštaju. Zamisli samo, kakva intriga? Veštica, kojoj je bilo dvesta trista godina! Ona je nakupila mo i, kao mag prvog stepena! I tako sam izigravao Neta Pinkertona... tragao sam... bilo me je nekako sramota da zovem u pomo magove najvišeg stepena. [ polako su se pojavili tragovi, krug sumnjivih lica se zatvorio. Jedno od njih je upravo bila ona udovica, koja me je privla ila... - I? - ushi eno ga upitah. Iako Semjon voli pomalo da slaže, ova pri a je izgleda bila istinita. - To ti je to - uzdahnu Semjon. - U Petrogradu se desila pometnja. Revolucija. I jasno da više nije bila bitna mudra veštica. Tada je ljudska krv tekla potocima. Pozvali su me natrag. Ja sam hteo da se vratim i potražim gaduru, ali nikako nije bilo dovoljno vremena. A zatim je seoce poplavljeno, svi su raseljeni. Možda više i nema te veštice. - Strašno - rekoh. Semjon potvrdno klimnu:


- I ja ti imam takvih pri a koliko ti duša ište. Tako da nemoj da se razle eš i radiš prekovremeno na ovoj stvari. - Da si Tamni - rekoh - ta no bih mislio da skidaš sumnju sa sebe. Semjon se samo osmehnu. - Nisam ja tamni mag, Antone. I ti to vrlo dobro znaš. - I ne znaš ništa o inicijaciji ljudi... - uzdahnuh. - A ja sam se baš ponadao... Semjon se uozbilji: - Antone, re i u ti još jednu stvar. Devojka koju sam voleo najviše na svetu umrla je u dvadeset prvoj godini. Umrla je od starosti. Pogledao sam ga i nisam se usudio da se nasmejem. Semjon se nije šalio. - Da sam znao kako da je u inim Inom... - prošapta Semjon, gledaju i negde u daljinu. Da sam samo znao... Ja sam se razotkrio pred njom. Za nju bih sve u inio. Ona nije nikada bila bolesna. Ona je i sa sedamdeset tri izgledala kao da ima najviše trideset godina. ak ni u gladnom Petrogradu nije oskudevala, a od njenih dokumenata o zaštiti, crvenoarmejci su ostajali bez re i... Imao sam njen akreditiv koji je potpisao sam Lenjin. Ali nisam joj mogao dati da živi koliko i ja. Mi nemamo tu mo . - On me je smrknuto pogledao u o i: - Znao bih ja kako da iniciram Ljubov Petrovnu - ne bih nikoga ni pitao. Prošao bih kroz sve. Sam bih se dematerijalizovao, a nju bih inio Inom... Semjon se uspravi, uzdahnu: - A sad mi je, ako emo iskreno, svejedno. Da li je mogu e pretvarati ljude u Ine ili nije, uopšte me ne doti e. I tebe ne treba da doti e. Tvoja žena je Ina. Tvoja erka je Ina. I tolika silna sre a i samo za tebe? Sam Geser može o tome samo da mašta. On iza e, a ja još posedeh za sto em, ispijaju i pivo do kraja. Gazda kafi a, koji je istovremeno i konobar, kuvar i barmen, nije ak ni gledao u mom pravcu. Semjon je, još prilikom ulaska, postavio magijsku zaštitu nad sto em. 0 emu sam u stvari razmišljao? Trojica inkvizitora nosom preoravaju zemlju. Talentovani vampir Kostja u vidu slepog miša kruži oko Asolja. Oni e sigurno razjasniti ko je poželeo da postane Ini. A pošiljaoca pisma e prona i ili ga ne e prona i. Kakva je razlika? Žena koju volim je Ina. I pri tom je svojevoljno odustala od službe u Straži, od blistave karijere velike arobnice. Sve to zbog mene, kretena. I sve radi toga da ja, zauvek zarobljen na drugom stepenu mo i, ne bih imao kompleks... I Na ica je Ina! Ja nikad ne u osetiti strahotu Inog, ije dete odrasta, stari i umire. Pre ili kasnije otkri emo Na ici njenu prirodu. I ona e poželeti da postane Velika arobnica, nema sumnje. I posta e najve a. I možda e ak uspeti da popravi ovaj nesavršeni svet. A ja se tu igram nekakvih de jih špijunskih igara! Sekiram se kako da izvršim zadatak, umesto da uve e navratim do veselog komšije ili da se otisnem u kazino, isklju ivo radi maskiranja. Ustadoh, spustih novac na sto i iza oh. Nakon as dva zaštita e se razi i i gazda e ugledati novac, prazne krigle i seti e se da su tu neki neupadljivi muškarci pili pivo.


GLAVA 5.

Polovinu dana sam se bavio nekakvim potpuno levim, nepotrebnim stvarima. Sigurno bi vampir Kostja iskrivio blede usne i izjavio da on misli da je moja naivnost... Prvo sam otišao u Asolj, preobukao se u džins i obi nu košulju, nakon ega sam se uputio u najbliže normalno dvorište - prema dosadnim osmospratnicama od panela. Tamo sam, na veliko zadovoljstvo, pronašao fudbalski teren, na kojem su jurili za loptom mangupi starijih razreda. Bilo je, me utim, i nekoliko mla ih muškaraca. Ipak je upravo završeno svetsko fudbalsko prvenstvo, ina e potpuno neslavno po našu reprezentaciju, odigralo i pozitivnu ulogu. U nekoliko preživelih dvorišta ponovo se ra ao, ini se potpuno izgubljen, dvorišni duh. Primili su me u tim. U taj, u kome je bio samo jedan odrasli muškarac - impresivnog stoma a, ali krajnje hitar i spreman na rizik. Ja sam slabašan igra , ali ni ovi nisu baš bili svetski šampioni. I skoro itav sat sam tr ao po prašnjavoj, ugaženoj zemlji, vikao, bio na golu napravljenom od poderane metalne mreže i nekoliko puta sam uspeo da odbranim. Jednom je teški mangup iz desetog razreda pokušao da me spretno odgurne i predusretljivo se nasmešio. Ali se nisam uvredio niti iznervirao. Kada je igra utihnula, nekako sama od sebe, ja otidoh u najbližu prodavnicu, kupih mineralnu i pivo, a najmla im fudbalerima pi e „bajkal“. Oni bi sigurno više voleli „koka-kolu“, ali vreme je da se odvikavaju od prekookeanskog otrova. Bio sam ogor en i samim shvatanjem da e prevelika darežljivost izazvati najrazli itije sumnje. Tako da sam morao veoma umereno da inim dobra dela. Oprostivši se sa „svojim“ i „tu im“ igra ima, do oh do plaže, gde se sa zadovoljstvom iskupah u pomalo štrokavoj, ali prohladnoj vodici. Asolj se svojim pompeznim dvorcem uzdizao po strani. Neka ga, neka stoji... Najsmešnije je što je isto tako mogao na mom mestu da postupi nekakav tamni mag. Ne neki veoma mlad i željan dotad nedostupnih zadovoljstava, poput svežih ostriga i skupih prostitutki, ve Tamni koji je poživeo, koji je shvatio da je sve na svetu - taština i samo taština, ništa osim taštine. I on bi tr ao po malenom fudbalskom terenu, vikao, šutirao loptu, ci ao na mangupe koji su nespretno psovali: „De malo zauzdaj jezik, žutokljunac!“ I otišao bi potom na plažu, i pljuskao se u mutnoj vodici, i ležao na travi, gledaju i nebo... Gde je ta, linija razdvajanja? U redu, sa Tamnima nižeg stepena je sve jasno. Oni su - živi mrtvaci. Oni su prinu eni da ubijaju da bi postojali. I tu ne pomaže nikakva verbalna gimnastika. Oni su zlo. A gde je prava granica? I zašto je ponekad spremna da nestane? Evo u ovakvim trenucima, kad se radi o jednom jedinom oveku koji ho e da postane Ini? Jedan jedini! I kolika se samo mo odmah troši na potragu! Tamni, Svetli, Inkvizicija... I ne radim samo ja na tom slu aju, ja sam samo istureni pešak, koji vrši istragu na licu mesta. Geseru se mršti elo, Zavulon se natmurio, kezi se Vje eslav. ovek je poželeo da postane Ini! Drž’ ga, hvataj ga! A ko ne bi poželeo? Ni ve itu vampirsku glad, ni bezumne napade vukodlaka, ve potpun život maga. Sa svim što obi ni ljudi imaju.


Samo još bolje. Ti se ne plašiš, da e iz automobila koji je ostao bez nadzora, uzeti skup muzi ki sistem. Ti ne boluješ od gripa, a ako se razboliš od neizle ive bolesti, na usluzi su ti tamne arobnice ili svetli vra evi. Ti se ne brineš kako da preguraš do plate. Ti se ne plašiš no nih ulica i pijanih lutalica. Ti se ne plašiš ak ni policije. Ti si siguran da e tvoje dete mirno do i ku i iz škole i da ne e naleteti na manijaka u prolazu zgrade... Da, i kona no u tom grmu leži zec. Tvoji najbliži su sigurni, oni su ak isklju eni iz vampirske lutrije. Ali ti ih ne možeš spasti od starosti i smrti. Na kraju krajeva, to je još veoma daleko. Negde daleko ispred. A generalno je daleko lepše biti Ini. Pri tom ukoliko odbiješ inicijaciju, ništa ne dobijaš, ak te najro eniji s pravom zovu glupanom. Ipak, jednom postavši Ini, ti možeš da se zauzmeš za njih. Evo, kako je Semjon pri ao... seljaku su otrovali krave, a sin Ini je pozvao u pomo istražitelja. Krv nije voda. Tu nema pomo i... Ja se trgoh, kao da su mi propustili kroz telo elektrošok. Sko ih, i usmerih pogled ka Asolju. Iz kojeg razloga je svetli mag dao oveku nesmotreno obe anje „da e ispuniti šta god poželi“? Samo iz jednog razloga! Evo ga, trag! - Nešto si smislio, Antone? - za uo sam glas iza le a. Okrenuh se i pogledah u tamna stakla Kostjinih nao ari. On je bio samo u kupa im ga icama, baš kako treba za plažu, ali u belom de jem panama šeširu, koji je stajao na temenu poput malog fesa (nema sumnje da ga je bez imalo savesti uzeo od nekog deteta) i tamnim nao arima. - Je l’ sunašce prži? - pakosno upitah. Kostja se namršti. - Pritiska - Visi na nebu, kao pegla... Nije valjda da tebi nije vru e? - Vru e mi je - rekoh. - Ali to je druga ija toplota. - Je li možemo bez podbadanja? - zamolio je Kostja. Seo je na pesak, s ga enjem odgurnuo opušak ispred nogu. - Ja se sad samo no u kupam. Ali evo do oh... da s tobom porazgovaram. Bilo me je sramota. Preda mnom je sedeo sumoran mladi ovek, uz to još neživ. Ali ja se se am namrštenog tinejdžera, koji je provirivao na vrata mog stana. „Vi ne treba da me zovete u goste, ja sam vampir, ja mogu do i no u da vas ugrizem...“ I ovaj de ko se veoma dugo nije dao. Pio je svinjsku i krv davalaca. Sanjao je da ponovo postane živ. „Kao Pinokio“, a da nije pro itao Kolodija ili pogledao „Vešta ku inteligenciju“, našao je dobro pore enje. Da me barem Geser nije odredio za lov na vampire... Ne, to je glupost. Priroda bi u inila svoje. I Kostja bi dobio dozvolu. Svejedno nemam prava da se nad njim iživljavam. Imam ogromnu prednost - ja sam živ. Mogu bez stida da pri em starcima. Bukvalno bez stida - zato što Vje eslav nije bio iskren. Nije ga strah ili ga enje teralo dalje od starice. Sramota.


- Izvini, Kostja - rekoh i legoh pored njega na pesak. - Hajde da porazgovaramo. - ini mi se da stalni stanari Asolja nemaju veze ni sa im - po e Kostja turobno. - Klijent pripada grupi ljudi, koji su tamo povremeno. - Potrebno je sve proveriti... - lažno uzdahnuh. - To je tek po etak. Treba tražiti izdajnika. - Pa mi ga i tražimo. - Vidim ja, kako ti tražiš... Šta je, shvatio si da je to neko od vaših? - Otkud ti to! - pobunih se. - Sasvim je mogu e da je Tamni pogrešio... Neko vreme smo komentarisali situaciju. Do istih zaklju aka smo, izgleda, došli istovremeno. Samo što sam ja sada bio za pola koraka u prednosti. I nisam imao nameru da pomognem Kostji. - Pismo je poslato u onoj gomili pisama, koje je u poštu doneo gra evinski radnik - ne sumnjaju i u moju podlost, re e Kostja. - To je lako kao pasulj. Svi ovi gastarbajteri žive u staroj školi, to im je sama ki hotel. U prizemlju je sto dežurnog uvara, tamo se dostavljaju sva pisma. Ujutru ih neko nosi u poštu i šalje. Ini može bez problema da u e u hotel, da skrene pogled dežurnom službeniku... ili da jednostavno sa eka, kad ovaj mora do toaleta. I da baci pismo na zajedni ku gomilu. Kraj pri e! Bez ijednog dokaza. - Jednostavno i pouzdano - saglasih se. - U stilu Svetlih - namršti se Kostja. - Dati vru krompir drugom u ruke. Iz nekog razloga se ne uvredih. Samo se s podrugljivo nasmejah i prevrnuh na le a, gledaju i nebo, u predivno žuto sunašce. - U redu, i mi isto tako radimo... - promrmlja Kostja. utao sam. - I šta sad, ho eš da kažeš kako nikada niste iskoristili ljude za svoje operacije? - Kostja se uzbudi. - Dešavalo se. Iskoristili da, ali nikad doveli u opasnost. - Tako i ovde Ini nije doveo ljude u opasnost, samo ih je iskoristio - Kostja re e van konteksta, sasvim smetnuvši s uma „vru krompir“. - Eto ja razmišljam... ima li smisla i i dalje po ovom tragu? Dok izdajnik samouvereno zame e svaki trag. Lovi emo samo duha... - Pri a se da se pre nekoliko dana dvojici uvara iz Asolja privi alo nešto strašno u žbunju - rekoh. - ak su osuli paljbu. Kostji se zacakliše o i. - Jesi li ve proverio? - Ne - rekoh. - Pa ja sam zamaskiran, nemam nikakvih mogu nosti. - Je li mogu ja da ih proverim? - s nestrpljenjem upita Kostja. - Vidi, ja u zabeležiti da si ti... - Proveri - odobrih. - Hvala, Antone! - Kostja se ozari i solidno me potapša šakom po ramenu. - Ipak si ti dobar momak! Hvala! - Dobro to odradi - nisam izdržao. - Možda eš dobiti još jednu dozvolu preko reda. Kostja odjednom za uta, uozbilji se. Zagleda se u reku. - Koliko si ti ljudi ubio, da bi postao vampir najvišeg ranga? - upitah. - Zašto je to bitno? - Onako... zanima me. - Proveri svoj arhiv ponekad, pa baci oko - iskrivljeno se nasmeši Kostja. - Zar je tako komplikovano?


To, naravno nije bilo teško. Ali ja nikada nisam itao Kostjin dosje. To nisam hteo da znam... - Ujka Kostja, daj šešir! - odmah pored se uo zahtevan piskutav glas. Ja skretoh pogled na malu, etvorogodišnju devoj icu, koja je pritr ala Kostji. - I stvarno je prevario devoj icu, uzeo je šeširi ... Kostja poslušno skide šeširi sa glave, pruži devoj ici. - Ho eš li nave e ponovo do i? - upita devoj ica pogledaju i me i napu ivši usne. - Ho eš da nam pri aš pri u? - Hm, aha - Kostja potvrdno klimnu. Devoj ica se ozari i otr a do mlade žene, koja je po strani sakupljala stvari. Samo je zašuštao pesak ispod peta... - Jesi li poludeo! - zarežah, odskakuju i. - Odmah u te pretvoriti u prah i pepeo! Sigurno mi je na licu bio izbezumljen izraz. Kostja je brzo povikao: - Šta ti je? Šta ti je, Antone! To mi je ro aka! Njena majka je moja sestra! Oni žive u rejonu Strogino, ovih dana sam sam kod njih u gostima da se ne bih vukao s kraja na kraj grada! To me prese e. - Šta si mislio, da joj pijem krv? - upita Kostja, još uvek me gledaju i s oprezom. - Idi, proveri! Nema nikakvih ugriza! - To mi je sestri ina, je li shvataš? Ja bih za nju svakog zgromio! - Tja - ispljunuh. - A šta sam mogao drugo da pomislim? „Dolaziš li ponovo uve e... da mi pri aš pri u...“ - Tipi ni Svetli... - ve smirenije re e Kostja. - Ako sam vampir, odmah zna i da sam skot, je F? Naše krhko primirje ne samo da se nije završilo, ve se pretvorilo u pravi hladni rat. Kostja je sedeo i žestio se, a ja sam sedeo i prekorevao se zbog brzopletih zaklju aka. Za decu mla u od dvanaest godina ne daju dozvole, a Kostja nije takav glupak da bi lovio bez dozvole. Ali eto, izletelo mi... - Pa ti imaš erku - odjednom re e Kostja. - Isto toliku, je li da? - Mla u - odgovorih. - I lepšu. - Naravno, nije što je tvoja, ali lepša je - nasmeši se Kostja. - U redu, Gorodecki. Sve sam shvatio. Bolje da sve zaboravimo. I hvala ti za putokaz. - Nema na emu - rekoh. - Možda ti uvari nisu ništa ni videli. Popili votke ili popušili travu... - Proveri emo - veselo re e Kostja. - Sve emo proveriti. On rukom protrlja teme i ustade. - Je li vreme da kreneš? - upitah. - Pritiska - re e Kostja, pokazavši na gore. Nestajem. I zaista nestade, prethodno svima skrenuvši pogled. Samo je mutna senka na sekund visila u vazduhu. - Hvalisavac - rekoh i okrenuh se na stomak. Istinu govore i, i meni je ve bilo vru e. Ali ja sam principijelno odlu io, da ne odem zajedno sa Tamnim. Trebalo je da još nešto razmotrim, pre nego odem do obezbe enja Asolja. *** Vje eslav je dobro odradio posao. Kad sam se pojavio, lice na elnika obezbe enja se raširilo u topao osmeh dobrodošlice.


- O, ko nam je došao u goste! - sve ano re e, razmi i nekakve papire u stranu. - Je li može aj, kafa? - Kafa - odlu ih. - Andreju, donesi nam kafe - naredi na elnik. - S limun em! I zavu e se u sef, odakle izroni flaša dobrog gruzijskog konjaka. uvar, koji me je pratio do kabineta, bio je pomalo rastrojen. Ali nije prigovarao. - Je li ima nekih pitanja? - upita na elnik spretno režu i limun. - Je li može konja , Antone? Odli an je konja , asna re ! A ja ak nisam znao ni kako mu je ime... Prethodni na elnik obezbe enja mi se više dopadao. On je bio iskren prema meni. Ali prethodni na elnik obezbe enja mi nikada ne bi dao tu informaciju koju sam sada ekivao. - Moram da pogledam li ni dosje svih stanara - rekoh. I dodah s osmehom: - Vi sigurno sve proveravate u ovakvoj zgradi. Je li tako? - Naravno - odmah se složio na elnik. - Na stranu novac, ali ovde e živeti ozbiljni ljudi, nisu nam potrebni okoreli kriminalci... Je li ho ete dosjee svih? - Svih - rekoh. - Svih koji su ovde kupili stanove, bez obzira da li su se ve uselili ili još nisu. - Dosjee pravih vlasnika, ili onih koji su se prijavili na stanove? - ljubazno upita na elnik. - Pravih vlasnika. Na elnik je klimnuo glavom i ponovo se mašio sefa. Nakon deset minuta ja sam sedeo za njegovim stolom i listao uredne, ne previše debele fascikle. Iz razumljive radoznalosti po eh od samog sebe. - Je li sam vam još potreban? - upita na elnik. - Ne, hvala - odmerih broj fascikala. - Bi e mi potreban jedan sat. Na elnik ode, lagano pritvorivši vrata za sobom. A ja se zadubih u itanje. Anton Gorodecki je, kako se ispostavilo, bio oženjen Svetlanom Gorodeckom i imao dvogodišnju erku Nadeždu Gorodecku. Anton Gorodecki je imao mali biznis - firmu za trgovinu mle nim prehrambenim proizvodima. Mleko, kiselo mleko, sirevi i jogurt... Znao sam ovu firmu. Obi na erka firma No ne straže, koja nam je zara ivala novac. Takvih ima dvadesetak u Moskvi, i u njima rade najobi niji ljudi, ne sumnjaju i kome zaista odlazi prihod. Generalno - sve skromno, jednostavno i lepo. Kao u de joj pesmici. Bravo, Ini. Ne u valjda da trgujem votkom... Odložih svoj i uzeh dosije drugih stanara. Jasno, ovde nisu bile, a nisu ni mogle da budu sve informacije o ljudima. Ipak je to služba bezbednosti, makar i u najluksuznijem stambenom kompleksu, a ne KGB. Ali meni i nije bilo potrebno sve. Informacije o ro acima. Prvenstveno o roditeljima. Odmah sam sklanjao na stranu one iji su roditelji bili živi i zdravi. Na drugu gomilu sam polagao dosjee ljudi iji su roditelji umrli. Najviše su me zanimali bivši domci, odrasli u domu za decu bez roditeljskog staranja, takvih je bilo dvoje, i oni kod kojih je kolona „otac“ ili „majka“ bila precrtana. Takvih je bilo osmoro. Ove slu ajeve sam rasporedio ispred sobe i po eo da ih prou avam pažljivije. Odmah se izdvojio jedan domac, sude i po dosjeu, blizak kriminalnim grupama. U


poslednjih godinu dana se nalazio van granica Rusije i nije nameravao da se vrati, bez obzira na molbu pravosudnih organa. Zatim se izdvojiše dvoje iz nepotpunih porodica. Ispostavilo se da je jedan slab tamni mag, i da mi je poznat zbog nekog minornog slu aja. Njega sada sigurno tetoše Tamni. Budu i da nisu ništa otkrili, zna i da ovek nema ništa s tim. Drugi je bio veoma poznat estradni izvo , za kojeg sam potpuno slu ajno znao da ve tri meseca ima inostranu turneju - Amerika, Nema ka, Izrael. Sigurno da zaradi za renoviranje. Preostalo je sedmoro. Dobar broj. Na njega sam mogao ve i da se usredsredim. Otvorio sam fascikle i po eo da itam pažljivije. Dve žene, petorica muškaraca... Ko bi od njih mogao da mi bude interesantan? „Hlopov Roman Ljvovi , godina 42, biznismen...“ Lice ne izaziva nikakve asocijacije. Možda je on? Može biti... „Komarenko Andrej Ivanovi , godina 31, biznismen...“ O, kakvo lice puno vrste volje! I tako mlad... On? Mogu e... Ne, nemogu e! Odložio sam u stranu slu aj biznismena Komarenka. ovek koji sa trideset godina žrtvuje tako ozbiljan novac za izgradnju hramova i generalno se odlikuje „naglašenom religioznoš u“, ne e se obra ati Inome. „Ravenbah Timur Borisovi , godina 61, biznismen...“ Veoma mladolik za svoje godine. I odlu ni momak Andrej Ivanovi bi prilikom susreta sa Timurom Borisovi em stidljivo spustio pogled. ak mi je i lice poznato, da li sam ga video na televiziji ili možda... Odložih fasciklu. Ruke mi se oznojiše. Niz le a po e jeza. Ne, ne sa televizije, ta nije, nije mi samo sa televizije poznato ovo lice... To ne može biti! - To ne može biti! - naglas ponovih svoju misao. Nasuh sebi konjaka, ispih u cugu. Pogledah lice Timura Borisovi a - smireno, mudro, pomalo isto nja ko lice. Ne može biti. Otvorih fasciklu i po eh da itam. Ro en u Taškentu. Otac... nepoznat. Majka... umrla pred sam kraj rata, kada malenom Timuru nije bilo ni pet godina. Odgajan je u domu za napuštenu decu. Završio srednju gra evinsku školu, zatim gra evinski fakultet. Napredovao po komsomolskoj liniji. Nekako se nije dosetio da se u lani u partiju. Stvorio jednu od prvih gra evinskih kooperacija u SSSR-u, koja je ina e više uvozila plo ice i sanitarije nego što se bavila izgradnjom. Preselio se u Moskvu... osnovao firmu... bavio se politikom... nije bio, nije bio lan, nije se bavio... žena, razvod, druga žena... Pronašao sam oveka klijenta. A najstrašnije je bilo to što sam istovremeno našao i izdajnika - Inog. I ovo otkri e je bilo tako neo ekivano, kao da se bukvalno rušio itav univerzum. - I kako ste mogli - s prekorom rekoh. - Kako ste mogli... šefe... Jednostavno, ako bismo podmladili Timura Borisovi a za deset-petnaest godina, on bi tad postao verna kopija Gesera, u svetu poznatog kao Boris Ignjatijevi , koji je pre otprilike šezdeset godina živeo u tim krajevima... Taškent, Samarkand i ostala veoma srednja Azija... Najviše od svega me nije pogodio prekršaj šefa. Zar Geser prestupnik? To je bilo toliko neverovatno, da ak nije izazivalo nikakve emocije. Mene je potreslo to kako se šef lako upecao. Ispostavlja se, da je pre šezdeset godina Geser dobio dete u dalekom Uzbekistanu. Zatim su Geseru predložili posao u Moskvi. A detetova majka, obi na žena, umrla je u vihoru rata. I mali ove uljak Timur, iji je otac bio veliki mag, dospeo je u dom za decu...


Svašta se može dogoditi. Geser možda nije ni znao da Timur postoji. A možda je znao, ali nije iz nekog razloga hteo da u estvuje u njegovoj sudbini. Ali eto - nešto se prelomilo u starcu, dotaklo mu srce, i sreo se sa ostarelim sin em, i dao mu nepromišljeno obe anje... I ovo je zaista zapanjuju e! Geser se stotinama, hiljadama godina bavi intrigama. Svaka izgovorena re nije re ena bez smisla. I da se tako pre e? Neverovatno. Ali je injenica. Nije neophodno biti specijalista za fizionomiju kako bi se otkrilo da su Timur Borisovi i Boris Ignjatijevi prvi ro aci. ak i da ja pre utim, ovo e otkriti Tamni. Ili inkvizitori. Pritisnu e starog biznismena... a zašto ga pritiskati? Pa nismo mi zli reketaši. Mi smo Ini. Ili e ga Vje eslav pogledati u o i, ili e Zavulon zapucketati prstima i Timur Borisovi e po eti sve da pri a kao na ispovesti. I šta e se desiti sa Geserom? Zamislih se. Pa... ako on prizna, da je sam i poslao pismo... zna i da nije imao zle namere... on generalno ima pravo da se razotkrije pred ovekom... Neko vreme sam prebirao po pameti ta ke Sporazuma, anekse i pojašnjenja, presedane i izuzetke, reference i fusnote... Rezultat je bio veoma zabavan. Gesera e kazniti, ali ne veoma strogo. Maksimalna kazna e biti ukor evropskog biroa No ne straže. I nešto prete e, ali gotovo bezna ajno od Inkvizicije. ak Geser ne e izgubiti ni posao. Samo što... Zamislio sam kakvo e veselje po eti u Dnevnoj straži. Kako e se isceriti Zavulon. S kakvim e neprekidnim interesom Tamni po eti da se bave Geserovim porodi nim stvarima, pozdravljaju i njegovog sin a u ljudskom obliku. Naravno, za sve te godine koje je Geser proživeo, svako bi stekao debeo obraz. I nau io da podnese šale na svoj ra un. Ali ne bih mu sad bio u koži! Drugo, i naši momci e se teško uzdržati od ironi nih primedbi. - Šta si ti mislio, veliki? - rekoh. Složih sve fascikle u otvoren sef, nalih sebi još jednu ašicu konjaka. Da li sam mogao da pomognem Geseru? ime? Da se prvi dokopam Timura Borisovi a? I šta dalje? Da ga zavetujem na utanje? Skinu e zavet, prona i e majstora za to. A ako bih prinudio biznismena da napusti Rusiju? Da ga ubedim, da ga kao jure sve gradske kriminalne grupe i svi pravosudni organi zajedno? Možda i ode. I sakrije se negde u tundri ili u Polineziji. Tako mu i treba. Neka ostatak života provede u lovu na foke ili skidanju kokosa sa palmi! Dakle, hteo je da postane morska kraljica... Uzeh slušalicu, okrenuh centralu naše kancelarije. Unesoh dodatne brojeve - i prebacih se na IT laboratoriju. - Da? - za u se Tolikov glas kroz slušalicu. - Tolik, prona i mi jednog oveka. Brzo. - Govori ime - prona i u - bez trunke enja u glasu odgovori Tolik.


Ja nabrojah sve što sam saznao o Timuru Borisovi u. - Ha. A šta ti još treba pored svega ovoga? - za udi se Tolik. - Na kojem boku spava, ili kad je poslednji put bio kod stomatologa? - Gde je on sada - rekoh natmureno. - Tolik se nasmeši, ali sam uo na drugom kraju žice živahno lupkanje po tastaturi. - Ima mobilni kod sebe - rekoh za svaki slu aj. - Ne u i ribu da pliva... On ima ak dva mobilna... oba se nalaze... nalaze... Tako, sad u uve ati mapu... ekao sam. - Stambeni kompleks Asolj. A preciznije ti ne e re i ak ni CIA, pozicija ne može ta no da se odredi. - Imaš pi e od mene - rekoh i spustih slušalicu. Sko ih. Uostalom... gde se ja žurim? Sede i ispred monitora službe nadzora? Nije bilo potrebe da dugo tražim. Timur Borisovi je upravo ulazio u lift - pratio ga je par momaka kamenog izraza lica. Dva telohranitelja. Ili telohranitelj i voza , kao zamena za drugog lana obezbe enja. Isklju io sam monitor i sko io na noge. Istr ao sam u hodnik baš na vreme, da naletim na na elnika obezbe enja. - Jesi li uspeo? - procedi kroz zube. - Aha - klimnuh glavom u trku. - Je l’ potrebna pomo ? - uznemireno doviknu na elnik za mnom. Samo odmahnuh glavom.


GLAVA 6.

inilo se da lift ide na devetnaesti sprat nepodnošljivo sporo. Usput sam uspeo da smislim i odmah zatim odbacim nekoliko planova. Li no obezbe enje - eto šta je otežavalo situaciju. Mora u da improvizujem. A ako bude potrebno - možda i da se mal ice demaskiram. Dugo sam zvonio na vratima, gledaju i u elektronsku špijunku. Napokon nešto škljocnu i iz interfona skrivenog u zidu upitaše me: -Da? - Vi me potapate! - ispalih, glume i maksimalnu uznemirenost. - Sve freske po plafonu su mi poplavljene! U klavirima ima ve po dve kofe vode! Odakle se pojaviše ove freske i klaviri? - U kakvim klavirima? - sumnji avo upita glas. Ma otkud znam, koji su ta no klaviri? Crni i skupi. Ili beli i još skuplji... - U be kim! Sa savijenim nogarama! - lupih. - A ne u onim, što stoje u žbunju? - upitaše, otvoreno me ismevaju i. Pogledah preda se. Ma ovo prokleto halogeno osvetljenje... ovde nije bilo senke ni za lek! Pruživši ruku prema vratima, požurih da uhvatim slabašnu senku na rozikastom drvetu, kojim je bio obložen neprobojni elik. I povukoh senku na sebe. Ruka ulete u Sumrak, a odmah za rukom i ja sam. Svet se preobrazi. Izbledeo, posiveo. Navu e se mukla tišina, samo su jedva ujno zveckale elektronske naprave u špijunci i interfonu. Bio sam u Sumraku, u tom stranom svetu, kuda put znaju samo Ini. U svetu, iz kog poti e naša Mo . ak sam kroz vrata video blede senke stražara koji su bili na oprezu, a nad glavom im je lebdela zabrinuta crvena aura. I mogao sam da se zanesem, izdam naredbu i mene bi otkrili. Ali ja sam ipak hteo da pro em kroz vrata. Obezbe enje je zaista bilo na oprezu, jedan je u ruci imao pištolj, drugi se neverovatno lagano vukao ka futroli. Okrznuh dodirom uvare, palcem ih dotakoh po snažnom elu. Spavaš, spavaš, spavaš... Vi ste veoma umorni. Treba da legnete i odremate odmah sada. I da spavate minimum sat vremena. Veoma vrstim snom. I da sanjate lepe snove. Jedan uvar je odmah omlitaveo, drugi se deli sekunde suprotstavljao. Njega je potrebno kasnije proveriti da nije Ini, nikad se ne zna... Zatim sam izašao iz Sumraka. Svet je dobio boje i postao jasniji. Odnekud se ula muzika. uvari su se svalili kao punjene vre e na skup persijski tepih, ba en kraj samih vrata. Požurih da ih uhvatim obojicu zajedno i da ih poredam dovoljno pažljivo. A zatim sam krenuo prema zvuku, prema molskom tonu violine. Evo, ovaj stan je bio renoviran sa stilom! Sve je blistalo, sve je bilo dobro osmišljeno i skladno, ovde je o igledno bio angažovan dizajner i to jedan od najpoznatijih. Ovde vlasnik nije ukucao ni ekser u zid. A verovatno nije govorio svoje želje. Samo je ovako klimao glavom... odobravao ili odbacivao, razgledaju i šarene skice, zatim je upro prstom u nekoliko slika - i na pola godine je zaboravio na stan. Timur Borisovi je, kako se ispostavilo, došao u Asolj kako bi se opustio u akuziju. I to u pravom „ akuziju“, a ne u hidromasažoj kadi neke manje poznate firme. Iz penušave vode


virila je samo fizionomija, koja je frapantno podse ala na Gesera. Skupo odelo je bilo neuredno preba eno preko naslona fotelje, u ovom kupatilu je bilo dovoljno mesta i za fotelje, i za sto za novine, i za prostranu saunu, i za sam ovaj akuzi, koji je li io na mali bazen. Ipak su geni - velika stvar! Geserov sin nije mogao postati Ini, ali je u svom ljudskom obliku on uživao sva mogu a blaga. Kad sam ušao, orijentisao sam se u prostoru i približio se kupatilu, Timur Borisovi me je pogledao i natmurio se. Ali nije inio nikakve nagle pokrete. - Vaše obezbe enje spava - rekoh. - Recimo, da vam je negde pod rukom dugme za uzbunu ili pištolj. Nema potrebe da ga koristite, to ne e pomo i. - Nema ovde nikakvog dugmeta za uzbunu - graknu Timur Borisovi , i njegov je glas neverovatno li io na Geserov glas. - Ja nisam paranoik... A vi ste verovatno, Ini? Zna i tako. Izgleda da emo da pišemo iskrenu ispovest... Nasmeših se: - Ini. Baš mi je drago da nema potrebe za detaljnim objašnjenjima. Timur Borisovi se brecnu. Upita: - Je l’ ja treba da iza em? Ili možemo i ovako da porazgovaramo? - Može i ovako - saglasih se. - Je l’ u redu? Podmladak velikog maga klimnu glavom, ja privukoh fotelju i sedoh, bezose ajno sklanjaju i njegovo skupo odelo. Rekoh: - Je l’ razumete zašto sam došao? - Nimalo ne li ite na vampira - re e Timur Borisovi . - Verovatno ste mag? Svetli? Klimnuh glavom. - Došli ste da me inicirate - zaklju i Timur Borisovi . - A je l’ bilo toliko teško da se prvo najavite telefonom? Oh, glupost... On ipak ništa ne razume. - Ko vam je obe ao inicijaciju? - upitah oštrim tonom. Timur Borisovi se namršti. Promrmlja: - Zna i... idemo sve iz po etka. Zašto ste vi došli? - Vodim istragu povodom slu aja neovlaš enog otkrivanja tajnih informacija - rekoh. - Ali vi ste Ini? Vi niste iz DB-a? - unervozi se Timur Borisovi . - Na vašu veliku žalost - nisam iz državne bezbednosti. Recite mi, sasvim iskreno, ko i kada vam je obe ao da ete biti inicirani? - Oseti ete ako slažem - jasno re e Timur Borisovi . - Naravno. - Gospode, hteo sam nekoliko sati da provedem u miru! - sa bolom re e Timur Borisovi . - Tamo problemi, ovde konflikti... odem u kupatilo... ulazi ozbiljan mladi i traži objašnjenja! ekao sam. Nisam po eo da objašnjavam da prosto nisam ovek. - Pre nedelju dana, sreo sam se... - Timur Borisovi je oklevao - u veoma udnim okolnostima, sa jednim gospodinom... - Kako je on izgledao? - upitah. - Nema potrebe da ga opisujete, samo ga zamislite. U o ima Timura Borisovi a pojavi se radoznalost. On se zagleda u mene. - Šta? - uzviknuh zbunjeno. Bilo je i razloga za zbunjenost! Ako je verovati mentalnoj projekciji, koja se pojavila u svesti biznismena (a nije bilo razloga da mu ne verujem), onda je na razgovor s njim došao danas malo poznati, a nekad uveni Oleg Striženov.


- Oleg Striženov - frknu Timur Borisovi . - Mlad i lep. Ja ve pomislih da sam skrenuo. Ali on re e da se samo maskirao... da je maska... Eto o emu se radi. Geser se ipak dosetio da se maskira. Pa dobro... to nam daje više šansi! Ja se obodrih i rekoh: - Nastavite. Šta je dalje bilo? - Ovaj vukodlak - nehoti no brkaju i sve naše izraze, re e Timur Borisovi - veoma mi je pomogao u jednom trenutku. Ja sam upao u gadne poslove... sasvim slu ajno. Da mi nisu rekli neke stvari, ne bih bio sad ovde. - To jest, pomogli su vam? - rekoh jasnije. - Još kako su mi pomogli - klimnu Timur Borisovi . - I naravno, zainteresovao sam se. Nekako smo zapo eli razgovor... otvorenog srca. I prisetili smo se starog Taškenta, i brbljali o starim filmovima... Onda mi je sam taj lažni Striženov pri ao o Inima. Rekao je da mi je on ro ak. I da e zato sa zadovoljstvom u initi za mene sve što poželim. Prosto tako, bez ikakve usluge za uzvrat. - I? - ohrabrih ga. - Pa nisam ja idiot - Timur Borisovi slegnu ramenima. - Od zlatne ribice ne treba tražiti tri želje, ve neograni enu mo . Ili, u najgorem slu aju, bazen sa zlatnim ribicama. Ja sam zamolio da i mene pretvori u istog takvog Inog. A sam Striženov po eo je da tamni u licu, uzvrteo se kao na žaru. Kao, ne može to. Ali ja sam osetio da laže. Može! I zamolio sam ga da se potrudi da me ipak u ini Inim... On nije slagao. Ni re . Samo što je mal ice ponešto pre utao. - Nemogu e je od vas napraviti Inog - rekoh. - Vi ste obi an ovek. Izvinite, ali Ini nikada ne ete postati. Timur Borisovi ponovo frknu. - To je... pa, ako tako mogu da kažem - to je u genima - objasnih. - Timure Borisovi u, a jeste razumeli da je iz nekog razloga vaš sagovornik upao u klopku? Da je on nevešto formulisao svoju re enicu, a na kraju je bio prinu en da za vas u ini nemogu e? Na ovo moj samouvereni sagovornik nije ništa rekao. - Razumeli ste - rekoh. - Vidim da ste bili svesni. I ipak ste to tražili? - Ja vam kažem još jednom - to je mogu e uraditi! -Timur Borisovi povisio ton. Ose am ja to! Ja ose am isto kao i vi, kad neko laže! A ina e nisam hteo nikog da ugrožavam, samo sam pitao! - To vam je verovatno dolazio vaš otac - rekoh. - Je l’ shvatate? Timur Borisovi se skameni u svom akuziju, uzburkanom od mehuri a. - On je zaista hteo da vam pomogne - rekoh. - Ali ne može. A vaša molba ga ubija u bukvalnom smislu re i. - Je l’ shvatate? Timur Borisovi odmahnu glavom. - On je dao suviše neodre eno obe anje - rekoh. - Vi ga sad držite za re . Ako ne ispuni obe anje, on e umreti. Je l’ razumete? - Da li su takva vaša pravila? - To su pravila Mo i - rekoh zamišljeno. - Doduše, za Svetle. - Gde je on bio sve vreme, tata... - re e Timur Borisovi sa iskrenom tugom u glasu. Pretpostavljam da je i sada mlad? Zašto je došao sada, kad su se ve i moji unuci poženili? - Verujte, da nije mogao - rekoh. - I najverovatnije, uopšte nije znao za vas. Tako se desilo. Ali vi ga sad ubijate. Ro enog oca. Timur Borisovi je utao.


A ja sam trijumfovao. Zato što ovaj biznismen, razbaškaren u akuziju, nije bio potpuni mrzovoljni skot. I za njega, koji je odrastao na istoku, re „otac“ je mnogo zna ila. Bez obzira na sve. - Prenesite da povla im svoju... molbu... - promumla Timur Borisovi . - Ne e... ma do avola s njim... Mogao je samo da do e, i da sve kaže iskreno. Nije bilo potrebe da šalje saradnike. - Jeste li sigurni da sam njegov saradnik? - upitah radoznalo. - Siguran sam. Ko je on, moj tata, ne znam. Ali, u tim vašim stražama sigurno nije poslednja rupa na svirali. Uspeo sam! Skinuo sam Demoklov ma koji je visio nad Geserovom glavom! Da me nije zato smestio u Asolj? Shvatio je da u ja uspeti? - Timure Borisovi u, imam još jednu molbu - nastavih da kujem gvož e dok je vru e. - Vi treba da se sklonite iz grada na neko vreme. Neke injenice su postale jasne... vaš trag prate i drugi Ini. Izme u ostalog i Tamni. Ima ete neprijatnosti i vi, i... vaš otac. Timur Borisovi se naglo uspravi u kadi. Upita: - Šta ete još da mi naredite da uradim? - Ja mogu da vam naredim - objasnih - isto tako lako kao i vašem obezbe enju. I vi biste bez pantalona jurnuli ka aerodromu. Ali vas molim, Timure Borisovi u. Vi ste ve u inili dobro delo, pošto ste se saglasili da povu ete svoju molbu. U inite i slede i korak. Molim vas. - Da li vi shvatate kakva se slika stvara o biznismenu koji iznenada nestaje u nepoznatom pravcu? - Pretpostavljam. Timur Borisovi se zakašljao i nekako je odjednom izgledao ostareo. Bilo me je sramota. Ali sam ekao. - Ja bih hteo da porazgovaram... s njim. - Mislim da je to mogu e - brzo se saglasih. - Ali prvo morate da nestanete. - Okrenite se - progun a Timur Borisovi . Ja se poslušno okrenuh. Iz nekog razloga sam verovao da ne u dobiti teški niklovani drža za sapun u potiljak. I ovo ni im izazvano poverenje me je spasilo. Zato sam pogledao kroz Sumrak, kako bih se uverio da obezbe enje mirno spava kraj ulaznih vrata. I videh brzu senku, previše brzu za oveka. Pri tom je senka išla kroz zidove. I to ne obi nim koracima Inoga, ve klize im hodom vampira. Kad je Kostja ušao u kupatilo, ja sam ve uspeo da na licu imam spokojan i pomalo podrugljiv izraz. Kako i dolikuje Svetlom stražaru, koji je pretekao Tamnog. - Ti - re e Kostja. U Sumraku se od njegovog tela širila lagana para. Vampiri generalno izgledaju druga ije u svetu sumraka, ali je kod Kostje ostalo veoma mnogo ove jeg. Za uju e za vampira najvišeg stepena. - Naravno - rekoh. Zvuk re i kao da se upijao u mokru vatu. - Zašto si došao ovamo? Kostja se pokoleba, ali odgovori iskreno: - Ja sam osetio da ti koristiš Mo . Zna i da si našao nešto... Nekog. On prebaci pogled na Timura Borisovi a. Upita: - Je l’ ovo ucenjiva ? Sada nije imalo smisla da se laže. Tako e ni da se prikriva biznismen. - Ucenjiva - rekoh. - Ja sam ga naterao da odustane od molbe. - Kako?


- Nalagao sam da mu je pretvaranje u Inog obe ao njegov ro eni otac. I sada mu prete ozbiljne neprijatnosti... tako da se on postideo i povukao svoj zahtev. Kostja se natmuri. - Planiram da ga pošaljem što dalje od na injene štete - nadahnuto sam lagao. - Da se odseli negde u Dominikansku Republiku. - Ovo je tek polovina istrage - namršteno re e Kostja. - ini mi se da vi, Svetli, štitite nekog od svojih. - Mi ili ja? - Ti. Nije najvažnije prona i oveka. Nama je potreban onaj koji se izleteo. Koji mu je obe ao inicijaciju. - Ali on ništa ne zna! - uzbunih se. - Proverio sam mu se anje, sve je isto. Izdajnik je došao premaskiran u filmskog glumca iz prošlog veka. Nije ostavio nikakve tragove. - Vide emo - odlu no re e Kostja. - Neka samo navu e pantalone i ja ga vodim sa sobom. To je ve bio bezobrazluk! - Ja sam ga pronašao i on ide sa mnom! - zaurlah. - A meni se ini da si se spremao da sakriješ dokaze - tiho, ali prete i re e Kostja. Iza naših le a lagano se brisao dedica, ni ne naslu uju i razgovor koji se vodi u Sumraku. A mi smo presecali jedan drugog pogledom i niko nije hteo da se povu e. - On ide sa mnom - ponovih. - Ho emo li da se borimo? - skoro razdragano upita Kostja. I jednom klize om kretnjom stvori se pored mene, upitno me gledaju i u o i. Njegove ženice u Sumraku zablistaše crvenkastim plamenom. Pa on zaista ho e ovaj sukob! On ga ho e ve dugi niz godina! Da kona no ubedi sebe da je istina na strani Konstantina, vampira najvišeg stepena, a ne kod naivnog momka Kostje, koji je sanjao da se izbavi iz prokletstva i ponovo postane ovek... - Ja u te uništiti - prošaptah. Kostja se samo nasmeši: - Da proverimo? Pogledah pred svoje noge. Senka je bila jedva vidljiva, ali sam je podigao - i skliznuo na slede i nivo Sumraka. Tamo, gde se zidovi zgrade jedva naziru u magli, a prostor ispunjava uznemiruju e nizak ton tutnjave. Samo na trenutak sam bio sam u ovoj pobedni koj poziciji. Kostja se stvorio na drugom nivou Sumraka odmah za mnom. Sada se veoma izmenio lice mu je li ilo na lobanju presvu enu kožom, o i upale, uši se zaoštrile i izdužile. - Ja sam mnogo nau io - prošapta Kostja. - I šta sad, s kim e po i osumnji eni? Tad se za u tu glas: - Ja imam predlog koji e sve strane zadovoljiti. U sivoj magli se materijalizovao Vje eslav. Njegovo telo je tako e bilo unakaženo i pušilo se kao komadi suvog leda na suncu. Stresoh se - praški vampir je došao iz tre eg nivoa Sumraka, iz onih slojeva, koji su mi bili nepristupa ni. Kolika je njegova mo ? Odmah za Vje eslavom pojavio se Edgar. Magu je teško padalo putešestvije po tre em nivou - on je posrtao i teško disao. - On ide s nama - nastavi Vje eslav. - Mi nismo skloni da sumnjamo u namere Antona Gorodeckog. Ali imamo u vidu sumnju prema Dnevnoj straži. Istraga prelazi u ruke Inkvizicije. Kostja nije ništa rekao. I ja sam utao. Na stranu to da je Vje eslav znao svoja ovlaš enja. Jednostavno nisam


imao mogu nost da mu protivre im. - Je l’ izlazimo, gospodo? - nastavi Vje eslav. - Ovde nije baš prijatno. I za sekund smo ponovo stajali u velikom prostranom kupatilu, gde je Timur Borisovi , ska i na jednoj nozi, pokušavao da obu e ga e. Vje eslav mu je dao vremena da navu e donji veš. I tek kad se biznismen okrenu na šum, ugleda celu našu ekipu i zapanjeno uzviknu, Vje eslav ga hladno pogleda. Timur Borisovi se opusti. Edgar se pojavi pored njega i posadi nemo no telo u fotelju. - Veliš da on ne zna izdajnika... - izusti Vje eslav, radoznalo razgledaju i biznismena. Kakvo zapanjuju e poznato lice... Javljaju mi se neke zanimljive pretpostavke. utao sam. - Možeš da budeš ponosan, Antone - nastavi Vje eslav. - Tvoje re i su imale smisla. Meni se ini, da njegov otac zaista radi u Straži. U No noj straži. Kostja se zakikota. Naravno, njemu se nije dopala odluka Vje eslava. Kostja bi više voleo da samostalno preda Geserov podmladak Dnevnoj straži. Ali i ova situacija ga je zadovoljavala. - Zar se premudri Geser tako prešao? - s uzdahom upita on. - Kako interesantno... Vje eslav ga pogleda i Kostja zamuknu. - Svako može da se pre e - tiho re e Vje eslav. ak i mag van svih kategorija. Ali... On ustremi pogled na mene: - Je li ti možeš da pozoveš Gesera ovamo? Ja slegnuh ramenima. Glupo pitanje, naravno da mogu. Pa i Vje eslav može. - Ne dopada mi se ovo što se desilo... - tiho re e Vje eslav. - Uopšte mi se ne dopada. Neko ovde previše drsko blefira. On pre e preko nas prodornim neljudskim pogledom. Zbog ne ega je bio na oprezu, ali ne zna se zbog ega? - Poveza u se sa svojim rukovodstvom - re e Kostja bespogovornim tonom. Vje eslav se nije bunio. Gledao je Timura Borisovi a i mrštio se. Izvukoh telefon i okrenuh Geserov broj. - Neko ho e da na napravi budale od svih nas... - kipte i od jarosti re e Vje eslav. - I taj neko... - Naredite mu da se odene - zamolih, slušaju i dugu zvonjavu. - Ili je neophodno da ponižavamo starog oveka? Zar emo ga povesti ovako u ga ama? Vje eslav se ne pomeri, ali Timur Borisovi ustade i kao u polusnu po e da se obla i. Uz bok mi se približio Edgar. Saose ajno upita: - Je li ne odgovara? Ja bih na njegovom mestu... - Tebi još dugo ne e predložiti takvo mesto. Zar ti ne vidiš, kako su nam podvalili... Sude i po Edgarovom licu, on nije ništa video. Kao i ja, kao i Kostja, koji je izvrnuo o i, i nešto bešumno šaputao. - Da, Antone... - odgovorio mi je Geser. - Je l’ nešto zanimljivo? - Pronašao sam oveka kojem je bilo obe ano da e biti pretvoren u Inog - jedva izustih. U kupatilu je bila potpuna tišina. inilo se da svi prisluškuju slab ton iz slušalice. - Odli no! - uzviknu Geser. - Svaka ti ast. Sada, ne ase i, poveži se sa istražiteljima Tamnih i Inkvizicije. Neka se uklju e u istragu. Tamo negde se mota eški vampir Vje eslav. Taj matori je mudar, mada uopšte nema smisla za humor... ali to je kod vampira slaba ta ka. Vje eslav se okrenu ka meni. Lice mu se skamenilo, o i su plamtele. On je sve uo. I bio sam spreman da stavim gajbu eškog piva protiv flašice kolonjske vode, da je Geser odli no znao - da je Vje eslav odmah pored mene. - Vje eslav je ve ovde - rekoh. - A tako e Edgar i... istražitelj Tamnih.


- Divno! - ushi eno re e Geser. - Zamoli našeg praškog gosta da mi postavi portal... ako uspe u tome, naravno. Navrati u da vas vidim. Spustivši slušalicu pogledah Vje eslava. Ako emo iskreno, sa moje ta ke gledišta Geser je preterao sa šalom. Ali kako ja mogu da znam kakvi su odnosi starog svetlog maga i starog vampira inkvizitora? I kakve sve ra une imaju da poravnaju? - uli ste - rekoh vrdaju i. - Ponovi nam - kratko re e Vje eslav. - Starešina No ne straže, presvetli mag Geser vas moli da mu postavite portal. Ako je to u vašoj mo i, naravno. Vje eslav je samo bacio pogled u stranu - i nad akuzijem koji je radio, ocrtala se u vazduhu tanka svetla grani na linija. Onaj, koji bi zakora io kroz ova udna vrata, neizbežno bi se našao u vodi. - Nema nikakvih problema - hladno re e Vje eslav. - Edgare... Bivši tamni mag ga je predano pogledao u o i. - Dosje ovog oveka... - Vje eslav klimnu u pravcu Timura Borisovi a, koji je lenjo vezivao kravatu. - Verovatno je dole, kod službe obezbe enja. Edgar iš eznu - kako bi uštedeo na vremenu, otr ao je po dosije kroz Sumrak. A nakon jednog trena u kupatilu se pojavio Geser. Samo što nije izašao iz portala, ve pored njega, pažljivo koraknuvši na mermerne podne plo ice. - Baš sam ostario - uzdahnu on. - Pro oh mimo vrata... On pogleda u Vje eslava i lice mu se raširi u osmeh. - Kakav susret. Što nisi došao kod mene? - Mnogo posla - kratko odgovori Vje eslav. - Mislim da treba što pre da razrešimo pitanja koja su se pojavila... - Provodiš mnogo vremena u kancelariji - uzdahnu Geser. - Postao si pravi birokrata... I šta to imamo ovde? - Evo to je on... - rekoh ja. Geser mi se nasmeši u znak odobravanja i pogleda Timura Borisovi a. Odjednom nastade tišina. U uta Kostja, završivši svoj bešumni razgovor sa Zavulonom ovaj nije žurio da se pojavi. Vje eslav kao da se skamenio. Ja sam se trudio da uopšte ne dišem. - Zanimljivo - re e Geser. Prišao je Timuru Borisovi u, koji je odsutno gledao ispred sebe, i dotakao mu ruku. Izdahnuo je: - Oj, joj, joj... - Je li vam poznat ovaj ovek, presvetli Gesere? - upita Vje eslav. Geser se okrenu ka nama s izrazom najdublje tuge na licu. Gorko upita: - Šta je s tobom, zar si sasvim izgubio njuh? To je moja krv, Vje eslave! Ovo je moj sin! - Zaista? - ironi no upita Vje eslav. Geser više nije obra ao pažnju na njega. Zagrli starca, koji je sa gledišta ljudi sam mogao da mu bude otac. Nežno ga je milovao po ramenima, i šaputao: - Gde si ti bio sve ove godine, mali moj... Eto pod kojim se okolnostima sre emo... A govorili su - nije preživeo... govorili su - difterija... - Moje iskrene estitke, Gesere - re e Vje eslav. - Ali ja bih voleo da dobijem objašnjenja! U kupatilu se ponovo pojavi Edgar. Oznojen, sa fasciklom u rukama. I dalje grle i svog sina starca, Geser odgovori: - To je obi na pri a, Vje eslave. Pred rat sam radio u Uzbekistanu. Samarkand, Buhara,


Taškent... Bio sam oženjen. Pozvali su me nazad u Moskvu. Ja sam znao da sam dobio sina, ali ga nikada nisam video. Nije bilo vremena za to... bio je rat. Zatim je umrla de akova majka. A njemu se izgubio trag. - ak ni ti nisi uspeo da ga prona eš? - nepoverljivo upita Vje eslav. - ak ni ja. U dokumentima je stajalo da je on umro. Od difterije... - Meksi ka sapunica - nije izdržao Edgar. - Presvetli Gesere, da li vi tvrdite da se niste sreli s ovim ovekom? - Nijednom - setno re e Geser. - Niste razgovarali s njim, niste mu nudili, mimo svih pravila, da postane Ini? - insistirao je Edgar. Geser je sa ironijom pogledao maga. - Zar vama nije poznato, uvaženi inkvizitore, da ovek ne može postati Ini? - Odgovorite na pitanje! - re e Edgar napola zamolivši, napola naredivši. - Ja ga nikada nisam video, nikada s njim nisam razgovarao i ništa mu nisam obe ao. Ja nisam slao pisma stražama i Inkviziciji! Ja nisam nikoga molio da se sretne s njim ili da šalje ova pisma! Sama Svetlost je svedok mojih re i! - izdeklamova Geser. On podiže ruku i na dlanu mu se na tren raširi lepeza belog plamena. - Šta vam je, sumnjate u moje re i? Vi tvrdite, da sam ja izdajnik? On je postao rastom viši, kao da se u njemu ispravila nekakva opruga. Geserov pogled je sad mogao da zabija eksere. - Je li me vi optužujete za nešto? - nastavi Geser povisuju i ton. - Ti, Edgare? Ili ti, Vje eslave? Kostja se kasno odmaknuo i dobio je svoju dozu ubita nog pogleda: - Ili ti, vampirski de e? Ja sam hteo da se sakrijem. Ali u dubini duše sam se kikotao. Geser je sve isprozivao! Nisam shvatio kako je u tome uspeo, ali uspeo je! - Mi ne smemo ni da pretpostavimo tako nešto, presvetli Gesere - Vje eslav je prvi pognuo glavu. - Edgare, vaša pitanja su formulisana na nepristojan na in! - Pogrešio sam - snuždi se Edgar. - Izvinite, presvetli Gesere. Duboko se kajem. Kostja se pani no osvrtao. Da li je ekao Zavulona? Ne, izgleda da nije. Naprotiv, nadao se da se glava Tamnih ne e pojaviti i do i po svoje sledovanje podsmeha. A Zavulon se ne e ni pojaviti, shvatio sam. To je evropski vampir, koji bi, bez obzira na svu svoju mo i vekovnu mudrost i izgubivši ose aj za zakulisne igre i intrige, mogao da upadne u klopku. A Zavulon je odmah shvatio da Geser ne podme e le a na tako glup na in. - Vi ste napali mog sina - tužno je rekao Geser. - Ko ga je paralisao? Jesi li ti, Konstantine? - Ne! - u panici uzviknu Kostja. - Ja sam - snuždeno re e Vje eslav. - Da je skinem? - Da li da skineš? - zagrme Geser. - Vi ste upotrebili magiju na mom de aku! Da li vi shvatate kakav je to šok u njegovim godinama? A? I šta e on postati, nakon inicijacije? Tamni? i htedoše da mi isko e. Kostja nešto slabašno ciknu. Edgar škljocnu zubima. I naravno, svi mi istovremeno pogledasmo u Timura Borisovi a kroz Sumrak. Aura potencijalnog Inog je bila potpuno jasna. Nije bilo potrebe da se Timur Borisovi podme e pod o njake vampira ili vukodlaka. On je mogao da postane sasvim solidan mag. etvrtog, petog stepena. Nažalost, najverovatnije Tamni mag... Ali...


- I šta ja sada treba da radim? - nastavi Geser. - Vi ste se okomili na mališana, zastrašili ga, slomili mu volju... Prestareli „mališan“ je slabašno grebao prstima po voru na kravati, pokušavaju i da urednije zaveže vindzorsku petlju. - I on e sada postati Tamni? - zbunjeno re e Geser. — Je l’ tako? Šta, je l’ to bilo posebno isplanirano? Geserov sin - tamni mag? - Ube en sam da bi on postao Tamni u svakom slu aju... - re e Vje eslav. - Prema njegovom na inu života... - Ti si mu slomio volju, gurnuo ga u Tamu, a sada daješ ovakve izjave? - prete im šapatom re e Geser. - Je li Inkvizicija smatra da ima pravo da prekrši Sporazum? Ili je ovo tvoj li ni ispad... nikako ne možeš da zaboraviš Karlsbad? Mi možemo da nastavimo ovaj razgovor, Vje eslave. Ovo možda nije Krasnaja Kupalnja, ali ima dovoljno mesta za dvoboj. Vje eslav se premišljao sekundu, pokušavaju i da izdrži ja inu Geserovog pogleda. A zatim se predade: - Ja sam kriv, Gesere. Nisam pretpostavio, da je ovaj ovek - potencijalni Ini. Eto, sve je govorilo suprotno... ova pisma... - I šta sad? - zaurla Geser. - Inkvizicija priznaje svoju... svoju brzopletost... - re e Vje eslav. - Moskovska No na straža ima pravo da uzme ovog... ovog oveka pod svoju zaštitu. - Da mu se izvrši remoralizacija? - upita Geser. - Da se izvrši inicijacija nakon njegovog okretanja Svetlosti? - Da... - prošaputa Vje eslav. - Onda emo smatrati da je konflikt završen - Geser se nasmeši i potapša Vje eslava po ramenu. - Ne sekiraj se. Svi mi ponekad pravimo greške. Važno je ispraviti ih, je li tako? Ovaj drevni evropski krvopija je baš imao eli ne živce. - Ta no, Gesere... - setno re e on. - A ina e, jeste uhvatili Inog izdajnika? - zainteresova se Geser. Vje eslav odmahnu glavom. - Da li se ne ega se a sin ... - naglas upita Geser. Pogleda u Timura Borisovi a, koji je ve stajao potpuno spreman. - Oj-joj-joj... Oleg Striženov. Filmska zvezda iz šezdesetih... Kakvo spretno prerušavanje! - Izgleda da izdajnik voli stare ruske filmove? - upita Vje eslav. - Izgleda. Li no bih više voleo Inokentija Smoktunovskog - odgovori Geser. - Ili Olega Dalja. Vje eslave, ovaj slu aj je mrka kapa. Izdajnik nije ostavio nikakav trag. - I ti ne možeš da pretpostaviš ko je on? - upita Vje eslav. - Mogu da pretpostavim - Geser klimnu glavom. - U Moskvi je na hiljade Inih. Svaki od njih je mogao da poprimi tu identitet. Da li Inkvizicija želi da proveri se anje svih Inih u Moskvi? Vje eslav se namršti. - Ta no, to ne e i i - saglasi se Geser. - Ne garantujem ak ni za svoje saradnike, a tek Ini, koji ne pripadaju stražama, oni e odbiti bez razmišljanja. - Postavi emo zasedu - re e Edgar. - I ako se izdajnik ponovo pojavi... - On se ne e pojaviti - umorno re e Vje eslav. - To više nije potrebno. Geser se nasmeši, gledaju i turobnog vampira. A zatim, kao da su mu naglo izbrisali osmeh, re e: - Molim vas da napustite stan mog sina. ekam vas u kancelariji za potpis protokola. Ve eras u sedam asova.


Vje eslav klimnu glavom i nestade, mada se pojavi ponovo nakon trena. Pomalo zbunjen. - Peške, peške - re e Geser. - Ja sam ovde zatvorio Sumrak. Za svaki slu aj. Pokupih se za inkvizitorima i Kostjom - eto ko je bio sav sre an da se do epa svog terena! - Antone - doviknu mi Geser. - Hvala. Odli no si odradio posao. Navrati do mene ve eras. Nisam odgovorio. Prošli smo pored potpuno stati nog obezbe enja i ja sam pažljivo odskenirao auru onoga koji mi se u inio sumnjivim. Ne, ipak nije Ini. ovek je. Odsad u sve duplo proveravati... koga je zmija ujela, taj se i guštera plaši... Vje eslav je utao, udubljen u svoje misli, prepustivši Kostji i Edgaru peripetiju sa bravama. Samo jednom uperi pogled u mene i upita: - Stražaru, je li astiš kafu? Klimnuh glavom. Zašto da ne? Bili smo na istom zadatku. I bili smo u istom sosu, bez obzira na sve Geserove hvalospeve upu ene na moj ra un.


GLAVA 7.

Smešna grupa - mladi vampir iz Dnevne straže, dva inkvizitora i svetli mag. I svi spokojno sede u praznom ogromnom stanu, ekaju da proklju a voda u mikrotalasnoj rerni kako bi napravili instant kafu. ak sam dozvolio Kostji da u e - i on je sada sedeo na istom onom simsu, ali sa unutrašnje strane. Samo Vje eslav nije hteo da sedi. - Odvikao sam se od Rusije - re e zamišljeno prolaze i kraj prozora. - Odvikao. Ne mogu da prepoznam zemlju. - Jeste, menja se zemlja! Grade se nove ku e, putevi... - rekoh nadahnuto. - Pusti me svoje ironije, stražaru - prekide me Vje eslav. - Pri am o ne em drugom. Sedamdeset godina su u vašoj zemlji živeli najdisciplinovaniji Ini. ak su i straže bile u granicama pristojnosti... - A sada kao da je sve otišlo u parampar ad? - vidovito upitah. Vje eslav je utao. Bilo me je stid. Ma kakav da je bio, praški vampir iz Inkvizicije, ali danas su ga dobro navozali i nasankali. Prvi put sam video osramo enu Inkviziciju. ak ih je i Geser... ne zato što se plašio, smatrao nesavladivom snagom. I odjednom ih je nadigrao. Lako i sa elegancijom. Da li nešto se promenilo u svetu? Inkvizicija je postala tre a strana... još jedna od strana u igri? Tamni, Svetli i Inkvizicija? Ili Tamni, Svetli i Sumrak? Stakleni ajni sa vodom zaklokota. Sipah vrelu vodu u šolje, raspore ene na prozorskoj dasci. Dodah kafu, še er, tetrapak sa mlekom. - Gorodecki, je l’ ti shvataš da je danas prekršen Sporazum? - neo ekivano upita Vje eslav. Slegnuh ramenima. - Ne moraš da mi odgovoriš - re e Vje eslav. - Ionako znam da si ti sve shvatio. Neko je iz Moskovske No ne straže isprovocirao Inkviziciju da povu e nepromišljene poteze... nakon ega je dobio pravo da privu e na stranu Svetlosti jednog jedinog oveka. Ne verujem da e on doneti No noj straži mnogo koristi. Ni ja nisam verovao. Timur Borisovi se ne e majati u enjem kako da upotrebi Mo Sumraka. On e dobiti svoju dugove nost, mogu nost da pravi male magijske trikove, da vidi skrivene misli poslovnih partnera, da sa uva glavu od metka... To mu je dovoljno. I, recimo da e njegova firma po eti regularno da upla uje velike sume na ra un No ne straže. I sam biznismen e postati bolji, bavi e se nekakvim dobrotvornim akcijama... uze e pod zaštitu belog medveda u zoološkom vrtu i desetak siro a iz doma za napuštenu decu. Svejedno. Toga nije bila vredna sva a sa Inkvizicijom. - Sramota - gorko re e Vje eslav. - Zloupotreba službenog položaja u li ne svrhe! Nevoljno frknuh kroz nos. - Je li nešto smešno? - naroguši se Vje eslav. - Meni se ini, da je Geser u pravu. Vi ste zaista predugo sedeli zatrpani papirima u kancelariji. - Ti, dakle, misliš da je sve bilo regularno? - upita Vje eslav. - Da nema razloga za ljutnju i bes?


- Ovaj ovek, u redu, nije baš najbolji na svetu, ali posta e Svetli - rekoh ja. - On sada ne e nikom naneti zlo. Naprotiv. Zašto onda da se ljutim? - Pusti, Vje eslave - tiho re e Edgar. - Gorodecki ništa ne razume. On je premlad. Vje eslav klimnu glavom, srknu malo kafe. Turobno re e: - Ja sam mislio, da se ti razlikuješ od sve ove svetle bratije. Da je tebi važna suština, a ne forma... Tad se na oh uvre en: - Da, važna mi je suština, Vje eslave! A suština je u tome, da si ti - vampir! A ti si, Edgare, tamni mag! Ne razumem u emu vi vidite kršenje Sporazuma, ali sam siguran da prema Zavulonu ne bi bilo nikakvih pretenzija! - Svetli mag... - procedi Vje eslav kroz zube. - Adept Svetlosti... Mi samo uvamo ravnotežu, je li jasno? I Zavulon bi dospeo do tribunala, ako samo pomisli da uradi tako nešto! Ali ja više nisam mogao da se zaustavim: - Zavulon je svašta inio. On je pokušavao da ubije moju ženu. Pokušavao je da ubije mene. On neprestano gura ljude prema Tami! Ti kažeš da je neko od naših ne asno postupio prevarivši prevaranta? Pa možda je i ne asno, ali je ispravno! Vi se sve vreme bunite kada vam vra aju kusur vašim lažnim novcem... šta da se radi, sve se da lako izmeniti. Po nite da igrate pošteno. - Tvoja i naša ast su dve razli ite stvari - dodade Edgar. - Vje eslave, po imo... Vampir klimnu glavom. Spusti neispijenu šolju na sto. - Hvala na kafi, Svetli. Vra am nazad poziv da u em unutra. I oba inkvizitora iza oše. Ostade samo utljivi Kostja, koji je sedeo na tabureu i ispijao kafu. - Moralisti - rekoh zlobno. - Ili i ti smatraš da su u pravu? Kostja se nasmeši: - Ne, zašto? Tako im i treba. Bilo je krajnje vreme da Inkvizicija dolija... meni je li no žao što je ovo uradio Geser, a ne Zavulon. - Geser nije ništa radio - tvrdoglavo rekoh. - On se zakleo, jesi uo? Kostja slegnu ramenima: - Ne znam kako je sve sredio. Ali to je njegova intriga. Nije Zavulon uzalud odlu io da pri eka. Lukav, lukav stari lisac... znaš, šta me zapanjuje? - Da? - oprezno upitah. Kostjina podrška me nije baš inspirisala. - Kakva je uopšte razlika izme u nas? Mi pravimo intrige, navode i vodu na svoju vodenicu. I vi isto tako. Geser je imao želju da sina napravi Svetlim i to je u inio. Svaka ast! Nemam nikakvih pritužbi. Kostja se smešio. - Šta misliš, ko je bio u pravu u Drugom svetskom ratu? - upitah ja. - Kakve to veze ima? - napregnu se Kostja, s razlogom iš ekuju i trik-pitanje. - A ti odgovori. - Naši su bili u pravu - patriotski re e Kostja. - Izme u ostalog, neki vampiri i vukodlaci su ratovali! Dvoje je ak dobilo odlikovanje! - A zašto su baš naši bili u pravu? Staljin tako e nije imao ništa protiv da proguta Evropu. Mi smo bombardovali gradove pune civilnog stanovništva, i plja kali muzeje, i streljali dezertere... - Zato što su oni naši! Zato su i u pravu! - Zna i tako, sada su naši u pravu. A naši su - Svetli. - To jest, ti tako ose aš - objasni Kostja. - I zato ne priznaješ nijedno drugo gledište?


Ja potvrdno klimnuh glavom. - Ha... prezrivo re e Kostja. - Pa navedi mi barem jedan valjani razlog? - Mi ne pijemo krv - rekoh ja. Kostja spusti šolju na pod. Ustade: - Hvala na gostoljubivosti. Vra am nazad poziv za ulazak. I ostadoh sam u velikom praznom stanu, nasamo sa neispijenim šoljicama, otvorenom mikrotalasnom pe nicom i ohladnelom vodom u ajniku... Zašto sam je grejao u mikrotalasnoj? Dovoljan je samo jedan potez i voda bi proklju ala direktno u šoljama. Uzeh telefon, okrenuh Svetlanin broj. Nije bilo odgovora. Sigurno je pošla u šetnju sa Nadom, a telefon je opet zaboravila u sobi... U duši mi uopšte nije bilo tako lako, kako sam se trudio da izgleda. Zbog ega smo mi ipak bolji? Zbog intrige, sukoba, obmana? Potreban mi je ovaj odgovor, ponovo mi je potreban. I to ne od pametnice Gesera, koji je navikao da ispreda pri e. I ne od samog sebe, pošto sebi više ne verujem. Potreban mi je odgovor od oveka u kog imam poverenja. I moram još da razumem kako je Geser obmanuo Inkviziciju. Jer ako se zakleo Svetloš u, a slagao... Za šta se onda ja borim? - Neka ide onda sve... - po eh ja i brzo se zaustavih. Ne treba proklinjati i psovati, to nas e u prvim danima nakon inicijacije. A eto, skoro pogazih... Neka sve bude. Samo neka bude. I tad neko pozvoni na vratima, kao da je pogodio, da sad nije pravi trenutak da budem sam. - Da! - uzviknuh preko cele sobe, setivši se da nisam zaklju ao vrata. Vrata se malo odškrinuše, pomoli se Lasova glava. Moj sused pogleda oko sebe i upita: - Šta radiš, je l’ ne smetam? - Ništa, u i. Las u e u sobu, pogleda oko sebe. Re e: - Da, kod tebe je sve u redu... samo treba postaviti klozetsku šolju... Je li mogu još jednom da se okupam? Sada, ili ve eras... baš mi se dopalo. Zavukoh ruku u džep, napipah vezu klju eva. Zamislih kako se klju evi nadimaju, razdvajaju... I dobacih Lasu nov komplet. - Hvataj! - Zašto? - radoznalo upita Las razgledaju i klju eve. - Mora u da odem. Koristi ih za to vreme. - Eto ti sad, taman se uselio normalan ovek... - ogor eno re e Las. - Bedak. Je l’ uskoro ideš? - Sad - rekoh. Odjednom sam shvatio, koliko samo želim da vidim Svetu i Na u. - Možda u se još vratiti. - A možda i ne eš? Potvrdno klimnuh. - Bedak - ponovi Las, približavaju i se. - Video sam diskmen ovde kod tebe... drži. Ja uzeh mali disk. - Borbene proteze - re e Las. - Moj album. Samo ne puštaj u prisustvu žena i dece! - Ne u - izvrteh disk u rukama. - Hvala.


- Je li imaš nekih problema? - upita Las. - Izvini, što guram nos gde mu nije mesto, ali nekako mi izgledaš tužno do bola... - Ma ne, sve je u redu - stresoh se. - Nedostaje mi erka. Idem sada... žena je s njom na da i, a ja radim ovde... - Sveta dužnost - re e Las. - Ne treba ostaviti dete bez pažnje. Makar ako je majka s njom, to je najvažnije. Pogledah Lasa. - Majka je ipak detetu najvažnija - re e Las, sa držanjem Vigotskog, Pijažea ili nekog drugog doajena de je psihologije. - Biološki je tako postavljeno. Mi, mužjaci, ipak se prvenstveno brinemo o ženki. A ženka - o detetu.

Pustili su me u stan Timura Borisovi a bez pogovora. Obezbe enje je izgledalo sasvim normalno i izgleda da nisu imali nikakvu predstavu o nedavnim doga ajima. Geser je sa svojim novoste enim sinom pio aj u kabinetu. Velikom, može se re i osmišljenom kabinetu, sa masivnim pisa im stolom, sa gomilom raznoraznih zabavnih figurica na policama starinskih plakara. Za uju e, kako im se slažu ukusi. Kabinet Timura Borisovi a je zapanjuju e podse ao na radno mesto njegovog oca. - U i, mladi u - nasmeši mi se Timur Borisovi . - Vidiš, sve se sredilo. On uperi pogled u Gesera, dodaju i: - Još je mlad, usijana glava... - To je ta no - klimnu Geser. - Šta se dogodilo, Antone? - Moram da razgovaram s vama - rekoh. - Nasamo. Geser uzdahnu, pogleda u sina. Ovaj ustade: - Idem do mojih lenština. Nema svrhe da izližu pantalone od sedenja, na i u im nešto da rade. Timur Borisovi izi e, ja ostadoh nasamo sa Geserom. - I, šta se desilo, Gorodecki? - umorno upita Geser. - Je li možemo otvoreno da razgovaramo? -Da. - Vi niste hteli da vaš sin postane Tamni Ini - rekoh. - Je l’ tako? - A je l’ bi ti voleo da vidiš svoju Na icu kao mra nu arobnicu? - Geser postavi pitanje umesto odgovora. - Ali Timur bi neizostavno postao Tamni - nastavih ja. - Vama je bilo potrebno da dobijete pravo na njegovu remoralizaciju. Za to je trebalo da Tamni, a još bolje Inkvizicija, u panici naprave nekakav neprimereni in prema vašem sinu... - Što se i desilo - re e Geser. - U redu, Gorodecki. Je l’ ho eš da me optužiš za nešto? - Ne, ja ho u da razumem. - Ti si sam video da sam se zakleo u Svetlost. Ja se nisam pre sreo sa Timurom. Nisam mu ništa obe ao, nisam slao pisma. I nikoga nisam unajmio u tu svrhu. Ne, Geser se nije pravdao. I nije pokušavao da mi zamaže o i. On kao da je izlagao postavku zadatka, iš ekuju i sa zadovoljstvom kakav e u enik dati odgovor. - Vje eslavu je bilo dovoljno postaviti još jedno pitanje - rekoh. - Ali, o igledno je to pitanje bilo previše ljudsko za njega... Geser podiže obrve, kao da uvežbava klimanje glavom. - Majka - rekoh ja. - Vje eslav je ubio svoju majku - re e Geser. - Ne sa namerom. On je bio mlad vampir i


nije mogao da se kontroliše. Ali... otad pokušava da ne izgovara tu re . - Ko je Timurova majka? - U dosjeu mora biti ime. - Tamo može da stoji bilo koje ime. Piše, da je Timurova majka nestala krajem rata... ali ja poznajem jednu ženu - Inu, koja je od tog trenutka živela u telu ptice. Prema ljudskim merilima, ona je umrla. Geser je utao. - Zar vi zaista niste mogli da ga prona ete ranije? - upitah. - Mi smo bili ube eni, da je Timka umro - tiho re e Geser. - Olga je bila ta koja nije htela da se smiri. I kad su je rehabilitovali, nastavila je da traži... - Ona je pronašla sina. I dala mu brzopleto obe anje - zaklju ih. - Ženama je dozvoljeno da ispoljavaju prekomerne emocije - suvo re e Geser. - ak i najmudrijim ženama. A muškarci upravo zato postoje, da zaštite i svoju ženu, i svoje dete. Da racionalno i promišljeno sve organizuju. Klimnuh glavom. - Je li me ti osu uješ? - radoznalo upita Geser. - Antone? - Ko sam ja da osu ujem? - upitah ja. - Moja erka je Svetla Ina. I ja sam ne bih želeo da je prepustim tami. - Hvala, Antone - Geser klimnu glavom i vidno se opusti. - Drago mi je, što si to razumeo. - Pitam se, koliko daleko biste vi išli radi sina i Olge - rekoh ja. - Izgleda je Svetlana nešto osetila? Nekakvu opasnost za mene? Geser slegnu ramenima: - Predose anja su veoma nepouzdana stvar. - A šta ako bih odlu io da Inkviziciji ispri am istinu - nastavih. - Odlu im da pre em iz Straže u Inkviziciju... Šta onda? - Pa nisi otišao - re e Geser. - Bez obzira na sve nagoveštaje Vje eslava. Šta još, Antone? Ose am, da ti je novo pitanje na vrh jezika. - Kako je tako ispalo, da je vaš sin - Ini? - upitah ja. - To je baš lutrija. Retko se u porodici Inih ra a dete - Ini. - Antone, ili idi Vje eslavu i izloži mu svoje zaklju ke - tiho re e Geser - ili šibaj Svetlani, kako si planirao. Poštedi me ovog ispitivanja. - Zar se ne bojite da e Inkvizicija sve prozreti i shvatiti u emu je bila stvar? - upitah ja. - Ne bojim se. Kroz tri sata Vje eslav e potpisati papire o zaklju enju istrage. Oni ne e da pokre u slu aj. I tako su ve do guše u problemu. - Sre no sa Timurovom remoralizacijom - rekoh. I krenuh ka vratima. - Imaš još nedelju dana odmora, provedi vreme sa porodicom! - re e Geser za mnom. Prvo sam hteo ponosno da kažem da mi nije potreban podsetnik. Ali se zaustavih na vreme. Ma kog avola? - Dve nedelje - rekoh. - Kad saberem samo slobodne dane, nakupilo mi se itavih mesec dana. Geser o uta.


EPILOG

BMW sam odlu io da vratim po povratku sa odmora. Na kraju krajeva... Po sveže napravljenom putu, pre su to bile rupe, spojene sa delovima autoputa, sada su to bili delovi autoputa retko isprekidani rupama, auto je lagano išao sto dvadeset. Dobro je biti Ini. Znam da ne u uleteti u zastoj u saobra aju. Znam da mi ne e u susret izleteti šleper sa pijanim voza em. Ako nestane benzina, na pumpi mogu da nalijem vode - i pretvorim je u gorivo. Pa ko onda ne e poželeti ro enom detetu takvu sudbinu? Da li imam ikakvo pravo da osu ujem Gesera i Olgu? Stereo sistem u autu je bio nov, sa dodatkom za mini-diskove. Isprva htedoh da ubacim „Borbene proteze“, a onda odlu ih da sam raspoložen za nešto sa više lirike. I pustih „Belu gardu“.

Ja ne znam, šta si odlu io, Ja ne znam, ko je tamo s tobom, An eo je zašio nebo koncem, Modrim i svetloplavim... Ne se am sam ukusa gubitka, Nemam snage da se suprotstavim zlu, Svaki put kad iza em na vrata Idem ka tvojoj toplini...

Zazvonio mi je mobilni. I tad pametna mini-linija utiša ton. - Sveto? - upitah. - Nikako da te dobijem, Antone. Svetlanin glas je bio spokojan. Zna i, sve je u redu. I to je najvažnije. - Ni ja tebe nisam mogao da dobijem - rekoh. - Izgleda, atmosferska strujanja - nasmeši se Svetlana. - Šta se desilo pre pola sata? - Ništa posebno. Popri ao sam s Geserom. - Je li sve u redu? -Da. - Imala sam predose aj. Da hodaš po ivici. Klimnuh glavom, gledaju i na put. Pametna mi je žena, Gesere. Njena su predose anja pouzdana. - A je l’ sada sve u redu? - upitah. - Sad je sve u redu. - Sveto... - upitah, jednom rukom pridržavaju i volan. - Šta da radiš ako nisi siguran da si postupio pravilno? Ako te mu i pitanje da li si u pravu ili nisi? - Da se ide kod Tamnih - bez dvoumljenja odgovori Svetlana. - Oni se ne mu e.


- I to ti je odgovor? - To je jedini odgovor. I jedina razlika izme u Svetlih i Tamnih. Može da se zove savest, može da se zove ose aj za moral. Ista je suština. - Takav ose aj - požalih se - da se vreme poretka završava. Je l’ razumeš? A po inje... ne znam. Ni vreme tame, ni svetlosti... i ak ni as inkvizitora... - To nije ni ije vreme, Antone - re e Svetlana. - To zaista nije ni ije vreme. U pravu si, nešto se bliži. Nešto e se desiti u svetu. Ali još ne u ovom trenutku. - Pri aj sa mnom, Sveto - zamolih je. - Imam da se vozim još pola sata. Pri aj sa mnom tih pola sata, je l’ važi? - Imam malo novca na mobilnom - skepti no odgovori Svetlana. - Ja u te ponovo pozvati - predložih. - Pa ja sam na zadatku, imam službeni telefon. Neka plati Geser preko ra una. - I savest te ne e mu iti? - zasmeja se Svetlana. - Za danas sam je dosta istrenirao. - U redu, nemoj da zoveš ponovo, za ara u svoj mobilni - re e Svetlana. Da li u šali, ili ozbiljno. Ne shvatam uvek kada se šali. - Pri aj onda - rekoh. - Šta e biti kad ja stignem? Šta e re i Na ica? Šta eš re i ti? Šta e re i tvoja mama? Šta e biti s nama? - Sve e biti dobro - re e Svetlana. - I ja u se obradovati, i Nada. I moja mama e se obradovati... Vozio sam auto suprotno svim strogim pravilima zakona o saobra aju, jednom rukom drže i mobilni telefon na uhu. Nekakvi šleperi su samo jurili, jurili mimo mene u suprotnoj traci. Ja sam slušao šta pri a Svetlana. A u zvu nicima je nastavljao da peva tihi ženski glas:

Kad se ti vratiš, sve e biti druga ije I da li emo prepoznati jedno drugo... Kada se ti vratiš, A ja ti nisam ni žena, ni prijateljica. Kad mi se ti vratiš, Tako sam te bezumno volela u prošlosti, Kad se ti vratiš Vide eš, odavno je ba ena kocka, ali nismo je bacili mi...


DRUGI DOGA AJ NI IJE PROSTRANSTVO


PROLOG

Odmor u Podmoskovlju je uvek bila sudbina ljudi, bilo siromašnih, bilo bogatih. To srednja klasa bira turske hotele sa programom „all inclusive, pij koliko možeš“, vrelu špansku sijestu ili istu obalu Hrvatske. U srednjem pojasu Rusije, srednja klasa ne voli da se odmara. Ina e je malo pripadnika srednje klase u Rusiji. Profesija u itelja biologije, makar i u prestižnoj moskovskog gimnaziji, nikako ne spada u srednju klasu. Ako je još u itelj - žena, ako je muž skot pre tri godine otišao drugoj, i ona nikako ne sti e pravo majke da vaspitava dvoje dece, onda o turskim hotelima može samo da mašta. Dobro je što deca još nisu ušla u strašno doba puberteta i iskreno se raduju staroj da i, re ici, i šumi koja po inje odmah iza placa. Ono što nije bilo baš dobro je da je starija erka previše ozbiljno shvatala svoj status starije. Sa deset godina može lepo da se brine o petogodišnjem brati u, koji se prskao u re ici, ali nikako ne treba da se ide daleko u šumu, oslanjaju i se na znanje iz udžbenika „Priroda i društvo“. Ina e, desetogodišnja Ksjuša još nije pretpostavljala da su se oni izgubili. vrsto drže i brata za ruku, ona je išla po jedva vidljivoj stazici i govorila: - A onda su mu ponovo zabili borove ko eve! Jedan u elo, a drugi u stomak! A on ustade iz groba i re e: „Svejedno me ne ete ubiti! Ja sam odavno mrtav! A zovem se...“ Brat po e tiho da jeca. - Dobro, dobro, šalila sam se - re e Ksjuša ozbiljno. - On je pao i umro. Sahranili su ga i pošli da slave. - S-s-strašno - re e Romka. Po e da muca, ne zbog straha. Stalno je mucao. - V-više nemoj da pri-i aš, je li važi? - Važi, ne u više - re e Ksjuša, gledaju i oko sebe. Stazica se još videla iza le a, ali ispred se sasvim gubila u hrpi etinarskih iglica i opalog trulog liš a. Šuma nekako neprimetno postade sumra na, nepristupa na. Sasvim druga ija od one, kao u selu, gde je mama iznajmljivala „da u“, staru napuštenu ku u. Trebalo je da se vra aju natrag, dok nije kasno. I Ksjuša je, budu i starija i brižna sestra, to shvatala. - Idemo ku i, ina e e nas mama grditi. - Kuca - iznenada re e brat. - Vidi, ku-uca! Ksjuša se okrete. Iza le a je zaista bio pas. Veliki, sivi, sa velikim o njacima. I gledao je, razjapivši eljusti - kao da se smešio. - Ho u takvu kucu - re e Romka, bez trunke mucanja i ponosno pogledavši sestru. Ksjuša je bila devoj ica iz grada i vukove je videla samo na slici. Pa i još u zoološkom vrtu, samo što su tamo bili neki retki vukovi sa Sumatre... Ali sad se strašno uplašila. - Idemo, idemo - tiho re e ona, hvataju i Romku vrš e. - Ovo je tu a kuca, ne smemo da se igramo s njom. Naravno, nešto je uplašilo brata u njenom glasu. Pri tom ga je tako uplašio da on nije po eo da kenjka ve se pribio uz sestru i poslušno pošao za njom. Siva kuca je stajala kratko i polako krenula za decom. - Ona i... ide za nama - re e Romka, osvr i se. - Ksjuša, j... je l’ to vuk? - To je kuca - re e Ksjuša. - Samo nemoj da tr iš, je li jasno? Vukovi grizu one, koji tr e! Kuca ispusti zvuk kašljanja - kao da se zasmejala.


- Tr imo! - povika Ksjuša. I oni potr aše - nasumice kroz šumu, kroz šiljato žbunje, koje ih je bockalo, pored nekakvog udnovato ogromnog mravinjaka, skoro ove je visine, pored niza panjeva obraslih u mahovinu - neko je nekad ovde isekao desetak stabala drve a i odvukao ih. Pas se as pojavljivao, as nestajao. Pozadi, zdesna, sleva. I povremeno je kašljao smejao se. - On se smeje! - kroz suze povika Romka. Pas nekud iš eznu. Ksjuša se zaustavi pored velikog bora, privla i prema sebi Romku. Brati odavno nije trpeo takve nežnosti, ali se sad nije opirao, pribio se le ima uz sestru, a o i je uplašeno sakrio rukama. I tiho je ponavljao: - Ne p-p-lašim se, ne p-plašim. Nema nikoga. - Nema nikoga. - potvrdi Ksjuša. - Ma ne zavijaj! Vu... kuca je imala štenad tu negde. Ona nas je terala dalje od štenadi. Razumeš? Idemo mi sad ku i. - Idemo - radosno se saglasi Romka i skloni ruke s lica. -Jao, štenad! Njegov je strah nestao momentalno, im je video štenad kako izlazi iz žbunja. Bilo ih je troje - sivih, velikog ela, glupavog pogleda. - Š-štenad... - uzbu eno re e Romka. Ksjuša se pani no pomeri u stranu. Bor ispod kojeg su stajali nije hteo da je pusti - cicana haljinica se zalepila za smolu. Ksjuša se odgurnu snažnije, tako da tkanina zašušta i odlepi se. I ugleda vuka. Vuk je stajao pozadi i smešio se. - Moramo da se popnemo na drvo... - prošaputa Ksjuša. Vuk se zasmeja. - On ho e, da se mi poigramo sa štencima? - optimisti ki upita Romka. Vuk protrese sivom glavom, sa tamnim pegama. Kao da odgovara - ne, ne. Ja ho u da se štencipoigraju s vama... I tad je Ksjuša povikala - tako glasno i prodorno, da se i vuk povukao korak nazad i spustio njušku. - Odlazi, odlazi! - vikala je Ksjuša, zaboravivši na to da je ona ve velika, hrabra devoj ica. - Ma daj, ne vi ite - ulo se iza le a. - Razbudili ste celu šumu... Deca se osvrnuše, probu ene nade. Pored štenadi je stajala odrasla žena - lepa, crnokosa, u dugoj lanenoj haljini i bosonoga. Vuk zareža prete i. - Ne budi smešan - re e žena. Nakloni se, š epa jedno štene za vrat, ovo po e da visi bespomo no u njenim rukama, kao da je zaspalo. Ostali se tako e uko iše u mestu. - Ko nam je ovo? Vuk, ne obra aju i više pažnju na decu, mrzovoljno krenu ka ženi, koja re e pevaju i:

Vu je jazbine mra ne i strašne, Vi me ne ete obmanuti,

Vuk se zaustavi.

- Vidim istinu, vidim laž, Kome si ti nalik baš?


- završi žena, gledaju i u vuka. Vuk iskezi zube. - O-joj-joj... - re e žena. - I šta sad da radimo? - Od-la-zi... - zalaja vuk. - Od-la-zi... veš-ti-ce... Žena baci vu a na mekanu mahovinu. I kao da je trans prošao, štenci u panici jurnuše ka vuku, sakriše se ispod njegovog trbuha.

Tri trav ice, bresta smesta, Jagoda vu ja iz žbuna, Kaplja krvi, suza jedna, Kozja koža, i kose pramen za e... Ja ih mešah i umešah, I skuvah napitak da mi se na e...

Vuk po e da se povla i nazad, štenad za njim.

Tvojim mo ima sada je znaj, I svim vradžbinama kraj!

Trijumfalno izgovori žena. Kao da etiri siva groma, jedan veliki i tri manja, udariše sa poljane u žbunje. Kroz vazduh poleteše pramenovi sivog krzna. I oseti se oštar miris psa - kao da se na tom mestu opor pasa sušio posle kiše. - Teto, j-jeste vi v-veštica? - tiho upita Romka. Žena se zasmeja. Prišla im je i uzela ih za ruke. - Po imo.

Mala koliba nije stajala na kokošjim nožicama, kao što je Romka <ilao u pri ama, što ga je razo aralo. Najobi nija brvnara sa malim prozorima i malim tremom. - A je li i... imate kupatilo? - upita Romka okre i glavu. - A šta e ti kupatilo? - zasmeja se žena. - Ho eš da se okupaš? - Vi t-treba prvo da zagrejete kupatilce, onda da nas nahranite, a tek onda da nas pojedete - ozbiljnim tonom re e Romka. Ksjuša ga povu e za ruku. Ali žena se nije uvredila, nasmeja se: - Da me ti nisi pomešao sa baba Jagom? Možda ne u da grejem kupatilo? Ja ga ionako nemam. I ne u da vas pojedem. - M-možda - obradova se Romka. Iznutra ku ica tako e nije nikako li ila na dom baba Jage, koja drži do sebe. Na beli astom zidu je otkucavao stari sat sa klatnom, na plafonu je visio lep luster sa plišanim resama, na rasklimanoj polici je stajao mali „Filipsov“ televizor. Bila je tu i ruska pe , ali tako


zatrpana raznoraznim stvarima, da nije bilo sumnje da u njoj odavno nisu kuvani mla ani junaci i mala deca. Jedino je veliki orman sa starim knjigama izgledao masivno i tajanstveno. Ksjuša je prišla ormanu i pogledala korice knjiga. Mama je uvek govorila, da inteligentan ovek u tu em stanu prvo treba da pogleda doma inove knjige, a tek onda sve ostalo. Ali knjižice su bile pohabane, sa jedva vidljivim naslovima, a ono što je moglo da se pro ita bilo je sasvim nerazumljivo, iako je pisalo na ruskom jeziku. Mama je imala iste takve knjižice: „Helmintologija“, „Etnogeneza“... Ksjuša uzdahnu i pomeri se od ormana. Romka je ve sedeo za stolom, a veštica mu je sipala aj iz belog elektri nog ajnika. - Je l’ može malo aja? - druželjubivo upita ona. - Ukusan je, od trava šumskih... - U-ukusan je - re e Romka, mada je on više umakao evreke u med, nego što je pio aj. S-sedi, Ksjuha. Ksjuša sede, pažljivo uze šolju. aj je zaista bio ukusan. I veštica ga je pila i smešila se, gledaju i u decu. - A je li se mi ne emo pretvoriti u jari e, kad popijemo aj? - odjednom upita Romka. - A zašto? - za udi se veštica. - A vi ete nas za arati - objasni Romka. - Pretvori ete nas u jari e i poješ ete nas. igledno da on nije gajio nikakvo poverenje prema tajanstvenoj spasiteljki. - Ali, zašto da vas pretvaram u smrdljive jari e i onda pojedem? - zbunila se vra ara. Kada bih htela da vas pojedem, pojela bih vas bez ikakvih pretvaranja. Manje gledaj Rouove 2 bajke, de e! Romka se naduri, tiho gurnu Ksjušu nogom i šapatom upita: - A ko je taj Rou? Ksjuša nije znala i samo prosikta: - Pij aj i uti! Nekakav arobnjak... Oni se nisu pretvarali u jari e, aj je bio ukusan, a med i evreci - još ukusniji. Vra ara je ispitivala Ksjušu kakav je ak. Složila se da je etvrti razred potpuno strašan, da je sasvim druga iji od tre eg. Kritikovala je Romku što sr e dok pije aj. Interesovala se kod Ksjuše otkad njen brat muca. A onda je ispri ala da ona nije nikakva vra ara. Ona je botani arka, sakuplja u šumi svakakve retke travke. I naravno zna od kojih se trava vukovi plaše kao od avola. - A zašto je vuk govorio? - upita nepoverljivi Romka. - On uopšte nije govorio - odse no re e vra ara - botani ar. - On je lajao, a vama se inilo, da vuk govori. Je l’ da? Ksjuša razmisli i zaklju i da je tako u stvari bilo. - Isprati u vas do kraja šume - re e žena. - Odatle se vidi selo. A u šumu više ne idite, ina e e vas pojesti vukovi! Romka malo razmisli i ponudi joj pomo u sakupljanju lekovitog bilja. A kako ih vukovi ne bi dirali, trebalo je i njemu dati specijalnu travku protiv vukova. I za svaki slu aj, protiv medveda. I možda još za lavove, pošto je ova šuma ista kao u Africi. - Nema bilja za tebe! - strogo re e žena. - Ovo je retko lekovito bilje, navedeno u Crvenoj knjizi ugroženih vrsta. Ne možeš tek tako da ideš i da ga bereš. - Ja znam šta je Crvena knjiga - Romka se obradova. - A recite, molim vas... Žena pogleda na sat i odmahnu glavom. Lepo vaspitana Ksjuša brzo re e da im je vreme da po u. Deca su dobila za put po komad p elinjeg sa a. Žena ih je ispratila do kraja šume, koja je bila veoma veoma blizu, kao da su staze same tr ale pod nogama. - I više da niste kro ili u šumu! - strogim tonom ponovi žena. - Možda ne u biti u blizini - poješ e vas vuk.


Silaze i sa brdašceta prema selu, deca se nekoliko puta osvrtaše za sobom. U po etku je žena stajala, gledala za njima. A zatim je iš ezla. - Ipak je ona veštica, je l’ da, Ksjuša? - upita Romka. - Ona je botani arka! - zauzela se Ksjuša za ženu. I za udila se. - Ti više ne mucaš! - Mu-mu-mucam! - po e da se glupira Romka. - Ja sam i pre mogao da prekinem da mucam, samo sam se šalio!


GLAVA 1.

I ko je rekao da je sveže mleko ukusno? Mora biti da je to još iz prvog razreda. Iz „ itanke“ gde je napisano da je sveže mleko pravo iz krave fenomenalnog ukusa, i naivna gradska deca veruju u to. U stvari, ukus svežeg mleka je veoma specifi an. Eto, ako odstoji u ostavi, ohladi se, to je sasvim druga stvar. Piju ga ak i oni mu enici kojima nedostaju odre eni fermenti za varenje. A njih ima, ina e, dosta. Sa ta ke gledišta majke prirode, odrastao ovek ne mora da pije mleko, mleko je potrebno deci... Ali ljudi retko slušaju prirodu. A tim pre - Ini. Dohvatih bokal, nasuh sebi još jednu ašu. Hladnjikavo, sa penom... zašto je od kuvanja penica tako gadna, a u doma em mleku je ona najukusniji deo? Progutah veliki gutljaj. Dosta je bilo, treba Svetki i Na ici ostaviti. Na itavo selo, i to ne malo, pedeset ku a, do e samo jedna krava! Dobro da ima makar jedna... I veoma sumnjam u to da bezrodna krava u stvari ima puno mleka zahvaljuju i Svetlani. Uzalud je ponosna na sebe „baba Šaša“, etrdesetogodišnja ruska starica, gazdarica krave Rajke, vepra Borke, jarca Miške i sitne bezimene živine. Svetlana je jednostavno htela da joj erka pije pravo mleko. Zato kravu zaobilaze sve boljke. Baba Saša je mogla i piljevinom da je hrani, opet se ništa ne bi promenilo! Ali ipak je pravo mleko dobra stvar. Neka likovi iz reklama dolaze na selo sa tetrapacima mleka i s radosnim sjajem u o ima ponavljaju: „Pravo je!“ Njima je dozvoljeno. Za to su pla eni. A i seljaci su se odavno i uspešno odu ili da ga je bilo kakvu stoku, lakše im je bez toga. Mogu da nastave da psuju demokrate i pripadnike gradskog miljea, a ne da razmišljaju o ispaši krava. Spustivši praznu ašu, zavalih se nazad u ležaljci oka enoj izme u dva drveta. Evo pravog buržuja, re i e lokalci. Došao je u luskuznom automobilu, ženi doneo raznih inostranih namirnica, ceo dan se valja u ležaljci sa knjigom... Dok se ovde, razumeš, narod po ceo dan vu e, nemaju i para ni da se napije... - Dobar dan, Antone Sergejevi u - kao da je pro itao moje misli, pozdravi me preko ograde lokalni alkoholi ar Kolja. I kako je on to upamtio moje ime? - Jeste dobro stigli? - Zdravo, Kolja - otpozdravih u grofovskom maniru, ne pokušavaju i ak ni da iza em iz ležaljke. U svakom slu aju ne bi umeo to da ceni. Nije zbog toga došao. - Hvala, sve je u redu. - Je li treba neka pomo , u ku i, oko bašte... - beznadežno upita Kolja. - Rekoh idem da vidim, i da pitam... Zatvorih o i - kroz kapke je sijalo sunce, crveno kao krv, spuštaju i se ka zalasku. Ništa ne mogu da u inim. Vezane su mi ruke. Bila bi potrebna intervencija šestog-sedmog stepena da bi kod propalice Kolje nestala želja za alkoholom, prošla ciroza i pojavila se želja da radi, umesto što ide okolo piju i votku i maltretira ženu. Mogu, mimo svih sporazuma, tiho da sprovedem tu intervenciju. Lagani pokret rukom... I šta posle? U selu nema posla. A u gradu bivši kolhozni mehani ar Kolja nije nikome potreban. Kolja nema ni novca, da bi zapo eo „svoj posao“. Nema dovoljno ni prase da kupi. I on e po i ponovo da traži doma u rakiju, da se bavi povremenim poslovima i da ispoljava zluradu narav na ženi, isto tako pijanoj i umornoj od svega. Ne treba le iti jednog oveka, ve itavu Zemlju. Ili barem, jednu šestinu zemlje. Ponosnog imena - Rusija. - Antone Sergejevi u, nemam više snage... - pateti no re e Kolja. Kome je potreban bivši


alkoholi ar u umiru em selu, gde je kolhoz propao, a jedinom farmeru su tri puta podmetali požar dok nije shvatio poruku? - Kolja - rekoh ja. - U kojoj si jedinici služio u vojsci? Tenkista? Je li ima kod nas nekih pla enih vojnika? Pa bolje da se zaputi na Kavkaz, nego da propadne za godinu dana od lažne votke... - Nisam odslužio - ubijenim glasom re e Kolja. - Nisu me primili. Mehani ari su tada veoma bili traženi, sve su mi odlagali, a onda sam prešao starosnu granicu... Antone Sergejevi u, ako nekom treba da se natrlja njuška, mogu ja to i ovako! Budite sigurni! Rastrgnu u na komadi e! - Kolja - zamolih ga ja. - Je l’ možeš da mi pogledaš motor od automobila? Nešto je ju e lupao... - Pogleda u! - živnu Kolja. - Ali ja... - Drži klju eve - bacih mu privezak. - A ja astim pi e. Koljino lice se raširi u sre an osmeh: - Ho ete da vam i operem auto? Mora da je bio skup... a ovi naši putevi... - Hvala - rekoh ja. - Bi u ti veoma zahvalan. - Samo što mi votka nije potrebna - odjednom re e Kolja i ja se ak se stresoh od iznena enja. Šta se desilo, je l’ se svet preokrenuo? - Nema ona nikakvog ukusa... ali flašica doma e rakije... - Dogovoreno - rekoh ja. Radosni Kolja otvori kapiju i krete ka podrumu, kuda sam sino dovezao automobil. A iz ku e, ne videh ve osetih, iza e Svetlana. Zna i da se Na ica umirila i spava slatkim snom posle ru ka... Sveta pri e, stade mi uz glavu, požuri i zatim mi stavi hladnjikav dlan na elo. Upita: - Nisi dobro? - Uhh - progun ah. - Svetka, ne mogu ništa da uradim. Ništa. Kako ti ovde izdržavaš? - Dolazim u ovo seoce još od detinjstva - re e Svetlana. - Se am se kad je ika Kolja bio još normalan. Mlad, veseo. Vozio me je na traktoru još kad sam bila slinavica. Bio je trezven. I pesme je pevao. Je l’ možeš da zamisliš? - Je l’ pre bilo bolje? - upitah ja. - Manje se pilo - kratko odgovori Svetlana. - Antone, a zašto ga ti ne bi remoralizovao? Osetila sam da si se ve spremao na to, prošao je drhtaj kroz Sumrak. Ovde nema nijednog pripadnika straže... osim tebe. - Baci psu kosku pa gledaj koliko e trajati - grubo odgovorih ja. - Izvini... ne treba po eti od ujka Kolje. - Ne od ika Kolje - saglasi se Svetlana. - Ali mešanje u rad lokalnih struktura je zabranjeno Sporazumom. „Ljudima - ljudsko, Inima - ino...“ Ja o utah. Da, zabranjeno je. Mada je to najjednostavniji i najsigurniji na in da se masa ljudi usmeri prema Dobru ili Zlu. A predstavlja narušavanje ravnoteže. Tokom istorije bilo je i kraljeva i predsednika koji su pripadali Inima. I na kraju se sve završavalo takvim ratovima... - Ti eš ovde uvenuti, Antone... - re e Svetlana, glade i mi kosu. - Po imo u grad. - Pa Na ica uživa ovde - usprotivih se. - A i sama si htela da ostaneš još nedelju dana, je li tako? - Ali ti se mu iš... A da onda odeš sam? Bolje eš se ose ati u gradu. - Neko bi pomislio da ho eš da me se otarasiš - progun ah. - Da ovde imaš ljubavnika. Svetlana frknu:


- Je l’ imaš nekog kandidata da mi predložiš? - Ne - rekoh, razmislivši. - Osim možda nekog vikendaša... - Ovde je carstvo žena - uzvrati Svetlana. - Ili samohrane majke, ili im muževi rade daleko, a žene šetaju decu... To me podseti, Antone. Ovde se nešto udno dogodilo... - Da? - upitah zaintrigirano. Ako Svetlana kaže „ udan doga aj“, onda zna i... - Se aš se da mi je ju e bila Ana Viktorovna? - U iteljica? - nasmejah se. Ana Viktorovna je bila toliko tipi na u iteljica da je bila idealna za de je filmove. - Ona je, beše, dolazila i kod tvoje mame. - I kod mame, I kod mene. Ona ima dvoje dece - Romku, mla eg, od pet i Ksjušu koja ima deset godina. - Dobro - rekoh odobravaju i Anu Viktorovnu. - Ne glupiraj se. Pre dva dana deca su se izgubila u šumi. Odjednom nestade pospanosti, razbudih se, sedoh u ležaljci i pridržah se rukom za drvo. Pogledah Svetlanu: - Pa što nisi odmah rekla? Sporazum je Sporazum, ali... - Ma ne brini, kako su se izgubili, tako su se i vratili. Predve e su sami došli. - To je pravo udo - ne suzdržah se. - Deca su se zadržala par sati u šumi! Nemoj mi re i da toliko vole jagode? - Kad je mama po ela da ih ispituje, oni po eše da pri aju da su se izgubili - nastavi Svetlana nepromenjenim tonom. - I sreli su vuka. Vuk ih je jurio kroz šumu i doterao ih pravo do vu a... - Aha... - promrmljah. I osetih kako mi se neka zabrinutost uvu e u grudi. - Uglavnom, deca su se uplašila. Ali tu se pojavila nekakva žena, izgovorila pred vukom neke stihove i ovaj pobeže. A žena onda dovede decu svojoj ku u, napoji ih ajem i isprati ih do ivice šume. Re e da je ona botani ar i da ima takvo lekovito bilje kojeg se vukovi plaše... - De je fantazije - rekoh odse no. - Je li sa de icom sve u redu? - Sasvim. - Ve sam o ekivao nekakve užasne stvari - rekoh i ponovo se zavalih u ležaljku. - Jesi proveravala da li ima tragova magije? - Sasvim je isto - re e Svetlana. - Ni najmanjeg traga. - To su fantazije. Ili su se zaista uplašili... možda i od vuka. A neka žena ih je izvela iz šume. Deca su imala sre e, ali bi dobar kaiš... - De ak Romka je zamuckivao. Veoma izraženo. Sada govori sasvim te no. Brblja, recituje neke pesmice... Nakratko razmislih. I upitah: - Je li se mucanje le i? Sugestijom, pa hipnozom... šta ima još? - Ni im se ne le i. Kao prehlada. I svaki lekar koji obe a da e ti hipnozom otkloniti zamuckivanje obi an je šarlatan. Naravno, ako je to bila nekakva reaktivna neuroza, onda... - Pusti te stru ne izraze - zamolih. - Zna i, ne le i se. A narodna medicina? - Jedino neki divlji Ini... Je li ti to možeš da izle iš mucanje? - ak i no no mokrenje - promrmljah. - I inkontinenciju. Sveto, ali ti nisi osetila magiju? - Ali zamuckivanje je prošlo. - To može da zna i samo jedno... - rekoh nerado. Uzdahnuh i na kraju ipak ustadoh iz ležaljke: - Sveto, to sad ve ne li i na dobro. Veštica. I to velike Mo i, koja prevazilazi tvoju. A tvoja je Mo prvog stepena! Svetlana klimnu glavom. Retko spominjem da je njena Mo ve a od moje. To je ono osnovno, što nas razdvaja... što e nas možda jednom razdvojiti.


U svakom slu aju, Svetlana je svesno napustila No nu stražu! Ina e... ina e bi ona sada bila arobnica van kategorije. - Ali sa decom se ništa nije dogodilo - nastavih. - Ni mrski veštac nije pipkao devoj icu, niti je zla veštica skuvala supu od de aka... Da, ali ako je to zaista veštica, odakle onda tako lep i ljubazan gest? - Veštice uopšte ne ose aju poriv za kanibalizmom ili seksualnom agresijom - ozbiljnim tonom re e Svetlana, kao da drži predavanje. - Objašnjenje svih njihovih postupaka leži u obi nom egoizmu. Kad bi veštica bila veoma gladna, ona bi zaista mogla da pojede oveka. Samo iz tog razloga što sebe ne smatra ovekom. A sa druge strane... zašto da ne pomogne deci? To je ništa nije koštalo. Izvela ih je iz šume, još je mališanu i zamuckivanje uklonila. Pa i ona verovatno ima decu. Zar ti ne bi nahranio napušteno štene? - Ne dopada mi se to - rekoh ja. - I tako mo na veštica? Zar nije retko da dostižu prvi stepen? - Veoma retko - Svetlana me je znatiželjno gledala. - Antone, je li ti jasna razlika izme u veštice i arobnice? - Radio sam sa njima - kratko odgovorih. - Znam. Ali Svetlana nije bila zadovoljna odgovorom: - arobnica radi direktno sa Sumrakom i odatle crpi Mo . Veštica upotrebljava pomo ne materijalne predmete, koji su napunjeni Mo i u ve oj ili manjoj meri. Sve magijske artefakte, koji postoje na svetu, stvorile su veštice ili vešci, to su njihove, da tako kažemo „proteze“. Artefakti mogu biti stvari ili delovi tela rožnatog porekla - kosa, dugi nokti... Eto zašto je veštica bezopasna, ako se skine ili obrije, a arobnici treba još zapušiti usta i vezati ruke. - Tebi niko ne e uspeti da zatvori usta - nasmeših se. - Sveto, ali emu ova predavanja? Nisam veliki mag, ali osnovne stvari znam, ne treba mi podsetnik... - Izvini, nisam htela da te vre am - odmah se izvini Svetlana. Pogledah je i videh bol u njenim o ima. Kakav sam ja skot! Koliko dugo sam mogao da le im svoje komplekse na voljenoj ženi! Gori sam od svakog Tamnog... - Sveto, izvini... - prošaputah i dodirnuh joj ruku. - Oprosti budali. - A i ja nisam cve ka - re e Svetlana. - Stvarno, zašto ti držim osnovne lekcije? Ti se bak eš svakog dana u Straži sa vešticama... Mir je ponovo uspostavljen i ja užurbano rekoh: - Sa ovako mo nim? Ma pusti, u celoj Moskvi ima jedna veštica prvog stepena, a i ta se odavno povukla iz posla... Šta emo da radimo, Sveto? - Nema realnog povoda za intervenciju - zabrinuto re e Sveta. - Deca su u redu, de aku je ak i bolje. Ali ostaju dva pitanja, odakle se stvorio udni vuk koji je terao decu do vu a? - Ako je uopšte bilo vuka - dodadoh. - Ako ga je bilo - saglasi se Svetlana. - Ali nekako se de ja pri a uklapa... Da, i drugo pitanje, da li veštica ima registraciju na datoj lokaciji, koja glasi na nju... - Odmah emo saznati - rekoh uzimaju i mobilni telefon. Nakon pet minuta dobih odgovor, da prema dosjeima No ne straže nema nikakvih veštica u okolini i da ne bi trebalo da ih bude. A nakon deset minuta iza oh iz dvorišta, naoružan instrukcijama i savetima svoje žene silom prilika, nesu ene velike arobnice. Prolaze i pored šupe, bacih pogled na otvorena vrata Kolja je visio nad otvorenom haubom, na raširenim novinama su bili nekakvi delovi. Ajoj, ja sam mu samo spomenuo lupkanje u motoru!


I još je stric Kolja pevao, pevušio sebi u bradu:

Nismo mi loža i, ni stolari nismo, Ali ne žalimo, nit tužni jesmo!

Ugledavši me, stric Kolja radosno uzviknu: - Ovde, Antoša, ne eš pro i bez pola litre! Japanci su skroz skrenuli, šta uradiše od dizela, strašno je i gledati! - Nisu to Japanci, ve Nemci - ispravih ga. - Nemci? - za udi se stric Kolja. - A, pa to je BMW, a ja sam pre samo subaru popravljao... šta je ovo, mislim se, sve je druga ije ura eno... Dobro, ispravi u! Samo, nešto mi glava tutnji, do avola s njom... - Ti svrni do Svete, ona e ti sunuti koju kap - pomirih se sa sudbinom. - Ne - stric Kolja odmahnu glavom. - Nikako ne srne na poslu. Ina e u ti napraviti... Još me je naš prvi predsednik, laka mu zemlja, nau io, kad radiš sa metalom, ne stavljaj kapljicu u usta! Idi ti samo, idi! Imam ja ovde posla do uve e. Oprostivši se sa autom u mislima, iza oh na prašnjavu vrelu ulicu.

Maleni Romka se neizrecivo obradovao mojoj poseti. Naišao sam u trenutku kad je Ana Viktorovna pretrpela sramni poraz u bici za popodnevno spavanje. Mršav i preplanuo de , Romka je skakao na krevetu sa federima i uzbu eno vikao: - Ne u da spavam do zida! Savijaju mi se kolena! - I šta da radim s njim? - Ana Viktorovna se obradova mom dolasku. - Dobar dan, Antone. A recite mi, je l’ se i vaša Na ica ovako ponaša? - Ne - slagah. Romka prestade da ska e i na ulji uši. - De, uzmite ga malo kod sebe - lukavo predloži Ana Viktorovna. - Šta e mi ovakav nespretnjakovi ? A vi ste ovek strog, vi ete ga vaspitati. On e se brinuti o Na ici, pra e joj pelene, riba e pod, baca e vam sme e... Dok je to izgovarala, Ana Viktorovna je mi je preterano namigivala, kao da bih zaista mogao da prihvatim ponudu i odvu em na ramenu maloletnog roba. - Razmisli u - podržah njen pedagoški trud. - Ako uopšte ne bude slušao, uze emo ga na prevaspitavanje. Kod nas su i gora deca postala mirna kao bubice! - Ma ne ete me uzeti! - hrabro re e Romka, ali prestade da ska e, sede na krevet i prebaci ebe preko nogu . - Šta e vam ovakav nespretnjakovi kakav sam ja? - Onda emo te dati u internat - zapretila je Ana Viktorovna. - Samo bezdušni ljudi daju decu u internat - re e Romka ta no ponavljaju i re enicu, koju je negde uo. - A ti imaš dušu! - I šta da radim s njim? - ponovi Ana Viktorovna retori ki. - Je li da vam nato im malo hladnijeg kvasa? - I meni, i meni! - ciknu Romka, ali za uta na strog maj in pogled. - Hvala - klimnuh. - Ja sam, u stvari, iskreno govore i, zbog ovog nespretnjakovi a i došao... - Šta je uradio? - po e Ana Viktorovna u maniru svog posla.


- Pa ispri ala mi je Sveta za njihove doživljaje... sa vukom. Ja sam lovac, a ovde je takva stvar... Nakon minut smestiše me za sto, napojiše hladnim ukusnim kvasom i svojski me primiše. - Ne, ja sam u iteljica, sve mi je jasno - re e Ana Viktorovna. - Vukovi su šumska sanitetska služba... pa laž je, naravno, da vuk kolje samo bolesne životinje, ma on kolje sve životinje redom... Ali je ipak živo stvorenje. Nije vuk kriv što je vuk... Ali tu, odmah pored sela! Da juri za decom! Ta on ih je terao prema vu ima, je l’ shvatate šta to zna i? Klimnuh glavom. - U io je vu e da love - u o ima Ane Viktorovne se pojavi strah ili materinski bes, od kojeg beže u cestar i vuci i medvedi. - Šta je to - vuk ljudožder? - To ne može biti - rekoh ja. - Ovde nije bilo slu ajeva da su vukovi napali ljude. Odavno su vukovi nestali odavde... pre e biti da je podivljali pas. Ali ho u da proverim. - Proverite - odlu no re e Ana Viktorovna. - I ako... ak i da je pas. Ako deca nisu izmislila... Ponovo klimnuh glavom. - Ustrelite ga - zamoli Ana Viktorovna. I šapatom dodade: - Ne spavam no ima. Kad zamislim... šta je moglo da se desi. - To je bila kuca! - za u se Romkin glas sa kreveta. - uti! - podviknu Ana Viktorovna. - U redu, do i ovamo. Ispri aj iki kako je sve bilo. Romka bez daljeg nagovora si e sa kreveta, pri e i veoma ozbiljnog lica mi se pope na kolena. Zahtevno me pogleda u o i. Pomilovah ga po njegovoj oštroj preplanuloj kosi. - Ovako je to bilo... - zadovoljno po e Romka. Ana Viktorovna je nekako tužno gledala u Romku. I ja sam je shvatao. Ali eto oca ove de ice nisam mogao da razumem. Razne se stvari dešavaju, u redu, razišli se... ali da ro enu decu posle toga izbrišeš iz života i samo im šalješ za alimentaciju, ništa dalje? - Mi smo išli i išli, dakle krenuli smo u šetnju - iscrpljuju e sporo je pri ao Romka. Šetali smo i došetali u šumu. A tamo Ksjuša po e da pri a strašne pri e... Pažljivo sam slušao njegovu pri u. I „strašne pri e“ su bile još jedna od pretpostavki da je itava pri a izmišljena. Ali eto, de ak je govorio savršeno isto, i osim za njegov uzrast uobi ajenog ponavljanja re i, nisam imao za šta da se uhvatim. Za svaki slu aj skenirah de akovu auru. ovek... ove uljak. Dobar ove uljak, i ja sam želeo da poverujem u to da e izrasti u dobrog oveka. Nema ni najmanjeg traga potencijala Inog. I nikakvih tragova magijskog delovanja. Uostalom, kad Svetlana nije videla ništa sli no... kako u tek ja, sa mojim drugim stepenom... - A kako se tek vuk naglas nasmejao! - uzviknu Romka, radosno mašu i rukama. - Jesi li se uplašio? - upitah. Na moje enje, Romka se duboko zamisli. Zatim re e: - Uplašio sam se. Pa ja sam mali, a vuk je veliki. I nisam imao nikakav štap, gde da na em štap u šumi? A onda sam prestao da se plašim. - Je l’ se ti sad ne plašiš vuka? - ponovih. Posle ovakvog doga aja i normalno dete bi po elo da zamuckuje. A eto Romka je prestao! - Ni trunku - re e de ak. - Ali sad ste me skroz zbunili! Gde sam ono stao? - Stao si kod toga da se vuk zasmejao - nasmeših se. - Kao pravi ovek - re e Romka. Sve je jasno. Odavno nisam imao posla sa vukodlacima. I još takvim drskim... ostrviti se


na dete, na nekoliko stotina kilometara od Moskve. Šta oni umišljaju? Da nema Straže u selu? Ali regionalna kancelarija proverava sve slu ajeve nestanka ljudi. Na tom poslu radi jedan dobar, mada uskostru an mag. On se bavi šuštim šarlatanstvom na prvi pogled - gleda fotografije, nakon ega ih ili odlaže, ili zove operativce i zbunjeno govori: „Ovde ima ne eg... ali ega, ne znam...“ I onda bismo mi krenuli, dovezli se do Podmoskovlja, pro ešljali šumu, našli tragove... i tragovi bi bili užasni, ali mi smo navikli na to. A zatim bi, najverovatnije, prilikom hapšenja vukodlaci pružali otpor, I neko bi... možda bih to bio ja, zamahnuo rukom. I odzvanjaju a siva sumaglica bi po ela da gamiže kroz Sumrak... Takve mi retko hvatamo žive. Ali ovog puta mi je to želja. - A ja još mislim - razborito re e Romka - da je taj vuk nešto rekao. Mislim, mislim... Samo što on nije govorio, ja znam, vukovi ne govore, je li tako? Ali kao da sam sanjao, da je on rekao. - I šta je rekao? - oprezno upitah. - Od-la-zi veš-ti-ce! - re e Romka, uzaludno se trude i da imitira promukao bas. Tako zna i. Mogao sam odmah da pišem nalog za poteru. Ili ak da tražim pomo od Moskve. To je bio vukodlak, nije bilo sumnje. Ali na sre u dece, tu se pojavila još i veštica. Mo na. Veoma mo na. Ne samo što je oterala vukodlaka, još je i de je se anje izbrisala od svih tragova. Eto samo što nije uspela da pronikne tako duboko. Nije o ekivala da e se u selu na i stražar koji bdi... Na javi se de ak nije se ao ni eg, ali eto ti svega u snu. „Od-la-zi veš-ti-ce!“ Veoma zanimljivo! - Hvala ti, Romka - pružih mu ruku. - Ja u oti i do šume, pogleda u. - A je l’ se vi ne bojite? Je li imate vi pušku? - živo se zainteresova Romka. - Imam. - Pokažite! - Kod ku e je - strogo re e Ana Viktorovna. - I puške - to nisu igra ke za decu! Romka uzdahnu i žalosno priupita: - Samo ne pucajte u vu e, je l’ važi? Bolje mi vi donesite jednog, ja u ga vaspitati kao psa! Ili dva, jednog za mene, jednog za Ksjušu! - Romane! -Ana Viktorovna re e razgovetno, gvozdenim glasom.

Na oh Ksjušu kraj ribnjaka, kako i re e njena mama. Grupa devoj ica se sun ala pored grupe de aka, šale su pljuštale sa obe strane. Uzrast kupa a je bio takav, da devoj ice više nisu vukli za kike, a zašto su im devoj ice potrebne, još nisu razumeli. Na moj dolazak, svi u utaše, zagledaše se u mene sa znatiželjom i oprezom. Ja još nisam postao poznat u selu. - Oksana? - upitah devoj icu, koju kao da sam ve video na ulici zajedno sa Romkom. Veoma ozbiljna devoj ica u tamno plavom kupa em kostimu me je pogledala, klimnula glavom i ljubazno rekla: - Zdravo... dobar dan. - Dobar dan. Ja sam Anton, muž Svetlane Nazarove. Je l’ ti nju znaš? - upitah. - A kako se vaša erka zove? - sumnji avo upita Oksana. - Nada. - Znam - klimnu Oksana glavom i ustade s peska. - Vi ho ete da popri ate o vukovima, je


li tako? Nasmeših se: - Ta no. - Oksana pogleda de icu. Pri tom, posebno de ake. - Aha, to je Na in tata - re e pegavi vragolan, na kome se ta no videlo da je iz ovog sela. Moj tata vam sad popravlja auto. I ponosno pogleda drugove... - Ma možemo i ovde da porazgovaramo - smirih decu. Strašno je da se u takvom uzrastu kod normalne, porodi ne dece stvaraju takve navike predostrožnosti. Ali bolje neka se stvaraju. - Mi smo pošli u šetnju po šumi - zapo e Oksana da pri a, stoje i preda mnom u stavu mirno. Ja razmislih i sedoh na pesak, tad sede i devoj ica. Ipak je Ana Viktorovna umela da vaspitava decu. - Ja sam kriva što smo se mi izgubili... Neko od seoske dece se zakikota. Ali tiho. Naravno da je, posle pri e o vukovima, Oksana postala najpopularnija devoj ica me u u enicima nižih razreda. U principu, Oksana mi nije rekla ništa novo. Na njoj tako e nije bilo tragova magije. Samo me je spominjanje ormara sa starim knjigama zabrinulo. - Da li se se aš njihovih naslova? - upitah. Oksana odmahnu glavom. - Pokušaj da se setiš? - zamolih. Pogledah kod svojih nogu, na duguljastu nezgrapnu senku. Senka se poslušno podigla ka meni. I sivi prohladni Sumrak me je primio. Uvek je prijatno gledati decu iz Sumraka. U aurama, ak i najplašljivijih i najnesre nijih, još nema te zlobe i ogor enosti koja obavija odrasle. U mislima se izvinih pred decom, ipak ih nisam pitao za odobrenje za moje radnje. I pre oh preko njih laganim, neosetnim dodirom. Prosto tako, skinuh te kaplje zla, koje su se ipak nalepile po njima. A zatim pogladih Oksanu po glavi. Prošaputah: - Seti se, devoj ice... Ne, ja ne mogu da skinem blokadu koju je postavila nepoznata veštica, ukoliko je ona mo nija od mene ili smo makar jednaki. Ali, na moju sre u, i veštica je bila pažljiva sa njihovim umom. Iza oh iz Sumraka. Zapahnuo me je vreo vazduh kao iz pe i. Kako je leto ipak na kraju ispalo vrelo! - Setila sam se! - ponosno re e Oksana. - Jedna knjiga se zvala Alijada Ansata. Ja se namrštih. Ta knjiga nije bila herbarijum... ili makar nije bila obi an vešti ji herbarijum, ona je posebno bila zlokobna. U njoj je ak i masla ku prona eno nekoliko ogavnih namena. - Još Kasagar Garsara - re e Oksana. Neko od dece se zakikota. Ali nesigurno. - Kako je to bilo napisano? - upitah. - Na latinskom? Znaš, isto kao na engleskom...? Kassagar Garsarra? I zašto sam uopšte ponavljao? Kao da e se na sluh javiti razlika... - Ne, na ruskom - re e Oksana. - Nekim smešnim slovcima, starim. Nikad nisam uo za prevod na ruski jezik najre eg rukopisa, ak i me u Tamnima. Ona se


ne sme preštampavati, pošto bi se skinula magija zaveta. Samo može da se prepisuje. I samo krvlju. Ali ne samo krvlju devica i nevine dece, to su ve zablude novijeg vremena, i takve nove verzije ni emu ne služe. Do sada se smatralo, da „Kasagar Garsara“ postoji samo na arapskom, španskom, latinskom i staronema kom jeziku. A mag koji prepisuje knjigu koristi svoju krv. I to za svaki zavet, poseban ubod. A knjiga je debela... I zajedno sa krvlju odlazi Mo . Osetih ak ponos za ruske veštice! Pojavila se jedna koja je pravi fanatik! - Je li to sve? - upitah. - Fuaran. - Nema takve knjige, to je izmišljotina... - rekoh po automatizmu. - Šta? Fuaran? - Fuaran - ponovi Oksana. Ne, ni eg strašnog nije bilo u toj knjizi. Ona se samo u svim priru nicima navodila kao izmišljotina. Zato što je, prema legendi, u toj knjizi bilo uputstvo kako od deteta napraviti vešticu ili vešca. Uputstvo je detaljno i navodno funkcioniše. Ali to je ve nemogu e! Zar nije, Gesere? - Divne knjige - rekoh. - Jesu li to knjige iz botanike? - upita Oksana. - Aha - složih se. - Kao katalog. Alijada Ansata govori kako tražiti lekovito bilje... i tako dalje. Hvala, Ksjuša. Zanimljive se stvari dešavaju u našoj šumi! Tik nadomak Moskve u cestaru... ma kakvom cestaru, u šumici, mo na veštica sa bibliotekom najre ih knjiga iz Tamne rabote. Povremeno spasava decu od idiota vukodlaka. Puno joj hvala! Samo što bi ove knjige trebalo da budu pod posebnom dvostrukom prismotrom straža i Inkvizicije. Zato što je u njima nesaglediva i opasna mo . - Imaš okoladu od mene - rekoh Oksani. - Sve si odli no ispri ala. Oksana nije po ela da se usteže ve re e: „Hvala“. I, kao da je odjednom potpuno izgubila interesovanje za razgovor. Njoj je, kao starijoj, veštica o igledno bolje izbrisala se anje. Samo je zaboravila na knjige koje je devoj ica videla. I to me je pomalo smirivalo.


GLAVA 2.

Geser me je slušao veoma pažljivo. Samo je nekoliko puta „postavio dodatna pitanja, a onda je utao, uzdisao, stenjao. Ja sam se zavalio u ležaljci sa telefonskom slušalicom u ruci i detaljno mu sve pri ao... samo sam pre utao za knjigu „Fuaran“, koju je posedovala veštica. - Dobro odra en posao, Antone - re e, napokon Geser. - Odli no. Nisi se opustio. - Šta da radim? - upitah. - Treba na i vešticu - re e Geser. - Nije na inila zlo, ali je dužna da se registruje. Ma... uobi ajena procedura, znaš i sam. - Vukodlaci? - upitah. - To je najverovatnije neka grupa iz Moskve - suvo prokomentarisa Geser. - Naredi u proveru svih vukodlaka koji imaju više od troje dece vukodlaka. - Mladunaca je bilo ukupno troje - podsetih. - Vukodlak je možda poveo u lov samo starije - pojasni Geser. - Oni obi no imaju velike porodice... Je li ima u selu trenutno sumnjivih vikendaša? I to jedan odrasli i troje ili više dece? - Ne - odgovorih ja sa žaljenjem. - Sveta i ja smo odmah isto pomislili... Samo je Ana Viktorovna došla sa dvoje, a svi ostali su ili bez dece, ili sa jednim. U zemlji vlada bela kuga... - Dosta sam se naslušao o demografskoj situaciji, hvala lepo - podsmešljivo me prekide Geser. - A šta je sa lokalnim stanovnicima? - Ima velikih porodica, ali lokalne daleko bolje poznaje Svetlana. Sve je isto, obi ni ljudi. - Dakle, pridošlice - re e Geser. - Koliko sam shvatio, ljudi nisu nestajali u selu. A je li ih ima blizu pansiona, odmarališta? - Ima - raportirah. - Na drugoj obali reke, na oko pet kilometara je pionirski logor. Ili, kako se sad to ve zove... To sam ve razjasnio, sve je u redu, sva su deca tamo. Ali njih i ne puštaju preko reke, to je kao logor vojnog tipa, pravila su stroga. Paljenje svetla, ustajanje, pet minuta za obla enje. Ne brinite. Geser nezadovoljno graknu. Upita: - Da li ti je potrebna pomo , Antone? Zamislih se. To je bilo najvažnije pitanje, na koje još nisam mogao da na em odgovor. - Ne znam. Veštica je, izgleda, mo nija od mene. Ali ne idem da je ubijem... i ona bi morala da to predoseti. Negde veoma veoma daleko, u Moskvi, Geser duboko utonu u misli. Zatim re e: - Neka Svetlana proveri linije verovatno e. Ako je opasnost za tebe mala... onda ništa, pokušaj da se sam izboriš. Ako je ve a od deset-dvanaest procenata... onda... - on se pokoleba, ali završi dosta veselo: - onda e do i lija i Semjon. Ili Danilo s Faridom. Utroje ete se sna i. Ja se nasmeših. Ti razmišljaš o ne em drugom. Sasvim drugom. Ti se nadaš da e me u slu aju nezgode podržati Svetlana. A zatim e se možda i vratiti u No nu stražu... - Uostalom, imaš ti i Svetlanu - završi Geser. - Razumeš sve sam. Onda radi, i referiši po potrebi. - Razumem, generale - lupih. Geser re e veoma naredbodavnim tonom da referišem... - Po vojnim inovima, potpukovni e - brzo sase e Geser - moje zvanje ne bi bilo niže od generalisimusa. A sad je dosta, na posao. Spustivši telefon na minut se prepustih klasifikaciji stepena mo i u pore enju sa vojnim


zvanjima. Sedmi stepen - redov... šesti - vodnik... peti - poru nik... etvrti - kapetan... tre i major... drugi - potpukovnik... prvi - pukovnik. Pa da, ako se ne uvode nepotrebne razlike, ne dele zvanja na mla e i starije, onda sam potpukovnik. A general je obi ni mag van kategorije. Ali Geser nije obi an mag! Lupi kapija i u e Ljudmila Ivanovna. Moja tašta. A oko nje je nestašno tr karala Na ica. im je uletela u dvorište ona jurnu ka ležaljci. Da, moja erka nije inicirana. Ali ose a roditelje. I još mnoge stvari, koje obi ne dvogodišnje devoj ice ne mogu da rade, ona može. Na primer, ona se ne boji nikakvih životinja, zato je životinje obožavaju. I psi, i ma ke samo se umiljavaju... A komarci je ne grizu. - Tatice - re e Nada, ska i na mene. - Mi smo se šetale. - Dobar dan, Ljudmila Ivanovna! - pozdravih se s taštom. Za svaki slu aj, jutros smo se ve pozdravili. - Jesi li na odmoru? - sumnjivo me upita tašta. Da, ja imam odli an odnos sa njom. Ne kao u pri ama. Ali postoji takav ose aj, da ona sve vreme zbog ne eg sumnja u mene. Zbog toga, što sam Ini, na primer... kada bi ona znala za Ine. - Nekom malecnom - veselo rekoh. - Nada, jeste li išle daleko? - Daleko. - Jesi li se umorila? - Umorila sam se - saglasi se Na ica. - A baka se još više umorila! Ljudmila Ivanovna postaja sekundu, kao razmišljaju i da li može da poveri svoju ro enu erku takvom nespretnjakovi u kakav sam ja. Ali o igledno je odlu ila da rizikuje. I u e u ku u. - A kuda ti ideš? - upita Na ica, vrsto obgrlivši moju ruku. - Zar sam rekao, da nekud idem? - za udih se. - Nisi rekao... - re e Na ica i ru icom razbaruši kosu. - A ti ideš? - Idem - priznah. Eto tako. Ako je dete potencijalni Ini, još takve mo i, onda mu se dar predvi anja budu nosti javlja od ro enja. Pre godinu dana, Na ica je po injala da reži nedelju pre nego što su zaista po eli da joj izbijaju zubi. - La-la-la... - zapeva Na a gledaju i u ogradu. - A ogradu treba ofarbati! - Je li to rekla baka? - upitah. - Rekla je. Kada bismo imali muškarca, onda bi on ofarbao - brižljivo re e Na ica. - A muškarca nema i baka e sama da farba. Uzdahnuh. Teško meni sa tim fanaticima sa e! Zašto se u starim ljudima neizostavno budi strast prema valjanju u zemlji? Da se privikavaju ili šta ve da probaju? - Baka se šali - rekoh i lupih se u grudi. - Ima ovde jedan muškarac i on e ofarbati ogradu! Ako treba, ofarba e sve ograde u selu. - Muškarac - ponovi Na ica i zasmeja se. Zarih se licem u njenu kosicu, zatim dunuh. Na ica po e istovremeno da se kiko e i rita. Namignuh Svetlani koja iza e iz ku e, spustih erkicu na zemlju: - Tr i do mame. - Ne, bolje do bake - re e Svetlana, hvataju i Na icu. - Da piješ mleko. - Ne u mleko! - Moraš - oštro re e Svetlana. I Na ica se više nije bunila, pokorno je krenula u kuhinju. ak i kod ljudi postoji udno


pre utno razumevanje izme u majke i dece. Šta tek onda re i za nas? Na ica je odli no ose ala kada može da izvoljeva, a kada nema svrhe ni da pokušava. - Šta je rekao Geser? - upita Svetlana. Sedaju i pored mene. Ležaljka se zaljulja. - Prepustio mi je da sam biram. Mogu da potražim vešticu samostalno, a mogu da pozovem pomo . Ho eš li mi pomo i da odlu im? - Da ti pogledam u budu nost? - upita Svetlana. - Aha. Svetlana zatvori o i, zabaci se u ležaljci. Ja joj podigoh noge, postavih ih na svoja kolena. Gledano sa strane, prava idila. U ležaljci leži simpati na žena, odmara. Pored nje sedi muž i vragolasto je mazi po bedru... I ja umem da gledam u budu nost. Ali mnogo lošije, nego Svetlana, to nije moja specijalnost. I meni ode daleko više vremena, i prognoza bude sumnjiva... Svetlana otvori o i. Pogleda u mene. - I? - ne izdržah. - Med i mleko - nasmeja se ona. - Sve je isto kod tebe. Ne vidim nikakvu opasnost. - O igledno da se veštica umorila od zlodela - osmehnuh se. - Ništa. Izne u joj usmenu opomenu za neposedovanje registracije. - Mene zbunjuje njena biblioteka - re e Sveta. - S takvim knjigama da sediš u zabiti? - Možda jednostavno, ne voli gradove - pretpostavih. - Potrebna joj je šuma, svež vazduh... - Zašto onda Podmoskovlje? Otišla bi u Sibir, tamo je i ekološki bolje, i raste najre e lekovito bilje. Ili na Daleki istok. - Ona je ovdašnja - nasmeših se. - Patriota male otadžbine. - Nešto tu nije u redu - besno re e Svetlana. - Još ne mogu da se otrgnem utisku od Geserovog slu aja... a eto ti još i - veštica! - A zašto za Gesera? - slegnuh ramenima. - Hteo je da sina na ini Svetlim. Znaš, za to ga ne osu ujem. Zamisli, koliko se ose a krivim pred sinom... mislio je da je de ak poginuo... Svetlana se ironi no nasmeši: - Na ica sad sedi na tabureu, klati nogama i traži da se skine pena sa mleka. - Pa šta s tim? - nisam razumeo. - Ose am gde je ona i šta se s njom dešava - objasni Svetlana. - Zato što je moja erka. I zato što je Ina. A eto ja sam slabija od Gesera ili Olge... - Oni su mislili da je de ak umro... - promrmljah. - To je nemogu e! - grubo re e Svetlana. - Geser nije hladna stena. On bi osetio da je de ak živ, shvataš? Tim pre, Olga. To je njena krv i meso... ma nije mogla ona da poveruje da je dete poginulo! A da su znali da je živ, dalje je sve tehni ka stvar. Geser je i sad, i pre pedeset godina imao dovoljno mo i da izvrne itavu zemlju naopa ke i prona e sina. - Ispada da ga svesno nisu tražili? - upitah. Svetlana je utala. - Ili... - Ili - ponovi Svetlana. - Ili je de ak zaista bio ovek. Onda se sve uklapa. Onda su oni mogli da poveruju u njegovu smrt i da ga prona u sasvim slu ajno. - Fuaran - rekoh. - Može biti da je ova veštica nekako povezana sa doga ajem u Asolju? Svetlana slegnu ramenima. Uzdahnu: - Antone, o ajni ki želim da po em s tobom u šumu. Da prona em tu dobru ženu, botani arku, i da je podrobno ispitam... - Ali ti ne eš i i - rekoh. - Ne idem. Zaklela sam se da ne u u estvovati u operacijama No ne straže.


Ja sve razumem. I delim Svetlaninu uvre enost prema Geseru. I u svakom slu aju bih odabrao da ne vodim Svetlanu sa sobom... nije njen posao da se zamajava sa vešticama po šumi. Ali koliko bi bilo jednostavnije i lakše da radimo zajedno! Uzdahnuvši, ja se pridigoh. - U redu, više ne u da odugovla im. Vru ina je nestala, idem da se prošetam po šumi. - Brzo e ve e - napomenu Svetlana. - Idem tu blizu. De ica su rekla da je koliba tu odmah blizu. Svetlana klimnu glavom: - Dobro. Sa ekaj samo minut, da ti napravim sendvi e. I sipa u ti kompot u uturicu. ekuju i Svetlanu, oprezno bacih pogled na šupu. I poludeh. Nije bilo dovoljno što je stric Kolja razvukao i rasporedio po podu ve pola dizel motora, ve je zajedno s njim energi no kopao po motoru drugi ovdašnji alkoholi ar, Andrjuša ili Serjoga. I bili su tako zaneti borbom sa nema kom tehnikom da je okanj koji je donela bole iva Svetlana, stajao i dalje nena et.

Prijatelj i ja smo zajedno Radili na motoru...

mrmljao je sebi u bradu stric Kolja.

Na prstima iza oh iz šupe. Do avola s motorom...

Svetlana me je tako opremila kao da idem da živim u tajgi, a ne da se prošetam šumom. Paket sendvi a, uturica sa kompotom, dobar perorez, šibice, kutijica soli, dve jabuke, mali fenjer. I još je proverila da li mi je napunjen mobilni. Uzimaju i u obzir neozbiljne razmere šume, to uopšte nije bilo loše. U krajnjem slu aju, mogu da se popnem na drvo i odmah u uhvatiti mrežu. A plejer sam poneo sam. I sad sam, polako idu i ka šumi, slušao „Hibernaciju zveri“.

Srednjovekovni grad spava, drhte izmu eni graniti, I no uva utanje, pod strahom smrti. Srednjevekovni grad spava, dosadne i uvele boje Ponavljaju nešto u ehu, ne treba im verovati. U bibliotekama spavaju tomovi, ambari prepuni buradi, I polako lude geniji no ne straže I tama sve jednako oboji: mostove, kanale i ku e, Kapitole i zatvore istom šarom...

Nisam gajio posebnu nadu da u sresti vešticu ove ve eri. Bolje je i i izjutra i još bolje sa itavim timom. Ali tako sam silno želeo da sam prona em osumnji enu!


I da zavirim u knjigu „Fuaran“. Neko vreme sam stajao na ivici šume, gledaju i svet kroz Sumrak. Nije bilo ni eg neobi nog. Ni najmanjeg traga magije. Samo se u daljini, iznad naše ku e, video beli odsjaj. arobnica prvog stepena se vidi izdaleka... Dobro, po imo dublje u šumu. Podigoh senku sa zemlje i zakora ih u Sumrak. Šuma se pretvori u nestalnu sumaglicu, u mrak. Za nekoliko dana lagani niz tragova bi nestao, ali sad se još uvek video. Deca ostavljaju jasne tragove, oni imaju veliku Mo . Vidljiviji su jedino tragovi trudnica. Nije bilo nikakvih tragova „botani arke“. Šta eš, možda su se izbrisali. Ali pre e biti da se ta veštica potrudila da ne ostavi tragove. A eto de je tragove nije uklonila! Zašto? Propust? Tradicionalni ruski nemar? Ili predumišljaj? Kako god, ne u da naga am. Zapamtio sam tragove de jih stopala i izašao iz Sumraka. Tragove više nisam video, ali sam ose ao kuda vode. Mogu da krenem na put. Ali, prvo sam se pažljivo zamaskirao. Naravno, to nije bio onaj omota koji mi je postavio Geser. Ipak e me svaki mag, ak i slabiji od mene, smatrati ljudskim bi em. Da li mi to odjednom precenjujemo mo veštice? Prvih pola sata oprezno sam razgledao okolinu, na svaki sumnjivi žbun sam gledao kroz Sumrak, povremeno sam izgovarao proste magijske re i za pretragu. Uopšte, ponašao sam se po udžbeniku, kao disciplinovani Ini koji sprovodi istragu. Zatim mi je to dosadilo. Unaokolo je bila šuma, mada mala i ne sasvim zdrava, ali koju ipak nisu zagadili turisti. Možda nije bila zaga ena zato što je itava šuma bila površine pedeset puta pedeset kilometara kvadratnih? Ali ovde je bilo svakakvih šumskih sitnih životinja, poput veverica, ze eva i lisica. Pravih vukova, ne vukodlaka, naravno nije bilo. Nisu nam ni potrebni vukovi. Zato je bilo šumske hrane u izobilju, u jednom trenutku sam priseo kraj žbuna divlje maline i desetak minuta brao skoro uvele slatke plodove. Onda sam nabasao na itavu naseobinu vrganja. Ma kakva naseobina, to je bio pravi megalopolis pe uraka! Ogromne, bez crva, bez škarta, i drugih vrsta. Eto nisam ni slutio da se par kilometara od sela može prona i takvo blago! Neko vreme sam se kolebao. Kad bih samo sakupio sve ove vrganje, odneo ih ku i i stavio na sto na taštino zaprepaš enje i Svetlanino oduševljenje! A tek kako bi Na ica vikala od uzbu enja i hvalila se komšijskoj deci kako ima uspešnog tatu! Onda sam pomislio da e posle takvog ulova (pa ne u ga vu i krišom ku i) itavo selo nagrnuti u šumu, u lov na pe urke. I lokalni pijanci, koji e drage volje prodavati pe urke pored puta da bi kupili votku. I bake, kojima su šumski plodovi osnovno sredstvo za život. I sva ovdašnja deca. A negde ovde, u šumi ludiraju se vukodlaci... - Ne e mi verovati na re ... - setno rekoh, gledaju i na poljanu pe uraka. Baš su mi se prijeli vrganji na žaru. Progutah pljuva ku i krenuh po tragu. I bukvalno, nakon pet minuta, nai oh na malenu brvnaru. Sve je bilo baš onako, kako su deca opisivala. Ku ica, mali prozori, bez kapije, bez šupe, bez ograde. U šumi niko i nikada ne pravi takve ku ice. Pa bila to i najgora stražarnica, ali barem treba napraviti ostavu za drva. - Ej, doma ini! - uzviknuh ja. - Uja! Niko se nije odazivao. - Brvnaro, brvnaro - promrmljah kao u bajci. - Okreni ka šumi tvoju zadnju stranu, a


prednju ka meni... Brvnara se nije pomerila. Uostalom, ona je i tako stajala prema meni okrenuta prednjom stranom. Odjednom sam izgledao sebi tako pametno, kao špijun Štirlic u starim anegdotama. Dosta je bilo gluposti. Ulazim, ekam gazdaricu, ako je nema kod ku e... Pri oh vratima, dodirnuh zar alu gvozdenu kvaku i, istog trena, kao da je neko ekao taj potez, vrata se otvoriše. - Dobar dan - sa osmehom re e žena od tridesetak godina. Veoma lepa žena... Nekako sam, prema pri ama Rome i Ksjuše zamišljao sam da je starija. Mada oni nisu ništa rekli za spoljašnji izgled, i meni se u glavi složila nekakva prose na slika „obi ne žene“. To je bilo glupo od mene... razume se da za tako malu decu „lepa“ zna i u „haljini živih boja“. Eto, kroz godinu-dve, Ksjuša e verovatno uzbu eno re i: „Teta je bila tako lepa!“ I naveš e kao primer nekakvu tamo Oreiro ili novog de jeg idola. A ona je bila u farmerkama i prostoj kariranoj košulji, onoj koju podjednako nose i muškarci i žene. Visoka, ali ta no toliko da muškarac srednje visine ne oseti kompleks niže vrednosti. Vitka, ali ne mršava. Noge duge i prave, da ti do e da joj podvikneš „pa zašto si obukla farmerke, luda o, odmah obuci mini suknju!“ Grudi... pa, možda je nekom prijatnije da vidi dva silikonska balona, a neko e se više obradovati ravnim grudima, kao kod de aka. Ali normalni muškarac e se povodom toga držati zlatne sredine. Ruke... pa ne znam, na koji na in ruke mogu biti eroti ne. Ona je imala upravo takve. I nekako se odmah ra ala pomisao da je dovoljan jedan dodir tih tanušnih prstiju i da ti... Uz takvu figuru imati još i lepo lice, to je zaista neobavezna raskoš. A ona je bila lepa. Crne kose, kao ugalj, krupnih o iju, o iju koje se smeju, privla e. Sve crte lica su veoma pravilne, ali sa nekakvim sitnim odstupanjem od ideala, neprimetnim za oko, ali dovoljno da se na nju može gledati kao na živu ženu, a ne kao na umetni ko delo. - D-dobar dan - prošaputah. Pa šta je to sa mnom? Neko bi pomislio da sam odrastao na pustom ostrvu i da u životu nisam video ženu! Žena se ozari: - Vi ste Romanov tata, je l’ tako? - Kako? - nisam shvatio. Žena se pomalo zbunila. - Izvinite... ovih dana se de ak izgubio u šumi, ja sam ga izvela do sela. On je tako e... pomalo zamuckivao. Pomislila sam... Dostaje bilo, gasite svetla. - Obi no ne zamuckujem - promumlah. - Obi no lupetam svakakve gluposti. Ali nisam ekivao da sretnem u šumi tako lepu ženu, i zato sam se zbunio. „Tako lepa žena“ se zasmeja: - Oh, a jesu li i ove re i glupost? Ili istina? - Istina - rekoh. - U ite - ona u e u ku u. - Mnogo vam hvala, ovde se ne dobijaju esto komplimenti... - Pa ovde se ni ljudi esto ne sre u - primetih, ulaze i u ku u i osvr i se oko sebe. Ni traga od magije. Enterijer pomalo udan za ku u u šumi, ali na ovom svetu ima sva ega. Ormar sa starim folijantima je zaista bio tu... Ali na gazdarici se nije prime ivalo ništa od osobina Ine. - Ovde postoje dva sela pored - re e žena. - Ono, kuda sam decu odvela, i drugo, ve e.


Idem u njega po namirnice, tamo uvek radi prodavnica. Ali i tamo je mrka kapa sa komplimentima. Ona se ponovo osmehnu: - Zovem se Arina. Ne Irina, nego baš Arina. - Anton - predstavih se. I zablistah erudicijom prvaka: - Arina, kao Puškinova dadilja? - Baš tako, u njenu ast sam i dobila ime - nasmeši se žena. - Tata se zvao Aleksandar Sergejevi , mama je prirodno bila luda za Puškinom. Takore i fanatik. I tako sam dobila ime... - A zašto ne Ana, u ast Kernove? Ili Natalija, po Gon arovoj? Arina odmahnu glavom: - Ma nikako... Mama je smatrala da su sve te žene igrale tragi nu ulogu u Puškinovom životu. Naravno, bile su izvor njegovog nadahnu a, ali je kao ovek on veoma patio... A dadilja... ona nije imala nikakvih pretenzija, volela je Sašu predano do kraja... - Jeste li vi filolog? - bacih udicu. - Šta bi ovde radio jedan filolog? - zasmeja se Arina. - Vi sedite, a ja u vam skuvati aj , ukusni, od lekovitog bilja. Svi su u poslednje vreme poludeli za mateom, rojbošem, za svim tim stranim ajevima. A ruskom oveku, da vam pravo kažem, nije potrebna takva egzotika. Dovoljne su mu doma e trave. Ili ve obi ni aj, i to crni, nismo mi Kinezi da pijemo zelenu vodicu. Ili šumske trave. Evo probajte... - Vi ste botani ar - rekoh potišteno. - Ta no! - Arina se zasmeja. - Jeste li sigurni da niste Romin tata? - Ne, ja... - zbunivši se, rekoh najprigodniju re enicu - ja sam prijatelj njegove mame. Mnogo vam hvala što se spasli decu. - Ma šta sam ih ja tu spasla - nasmeja se Arina. Stoje i okrenuta le ima ka meni, sipala je u ajnik suvo bilje - prstohvat jedne, sasvim, sasvim malo druge, kaši icu tre e vrste... Nekako automatski, moj pogled se zaustavi na tom delu iznošenih farmerki, koji je ocrtavao vrstu zadnjicu. Nekako odmah beše jasno da je zadnjica zategnuta i bez najmanjeg traga omiljene bolesti gradskih dama - celulita. - Ksjuša je pametna devoj ica, sami bi izašli. - A vukovi? - upitah. - Kakvi vukovi, Antone? - Arina za eno pogleda u mene. - Ja sam im objasnila - to je pas lutalica. Otkud vukovi u ovakvom šumarku? - Podivljali pas, pa još sa štencima - i to je opasno - primetih. - Pa... možda ste u pravu - Arina uzdahnu. - Ali ja ipak mislim da se on ne bi ustremio na decu. Psi retko napadaju decu, jedino ako se životinja sasvim izbezumi, onda se to desi. Ljudi su daleko opasniji od životinja... Pa, tu nema spora... - Je l’ vam nije dosadno ovde, u zabiti? - prebacih razgovor na drugu temu. - Nisam ja stalno zaglavljena ovde! - zasmeja se Arina. - Došla sam preko leta, pišem disertaciju. „Etnogeneza pojedinih vrsta krstašica srednjeg pojasa Rusije“. - Magistarsku? - upitah pomalo sa zaviš u. Nekako sam i danas tužan što nisam svoju završio... a nisam je završio zato što sam postao Ini, i sve te nau ne igre su mi postale dosadne. Dosadne igre, a opet mi je krivo... - Doktorsku - sa razumljivim ponosom odgovori Arina. - Razmišljam da je odbranim na zimu... - Vi to imate nau nu biblioteku sa sobom? - upitah pokazuju i glavom na orman. - Da - Arina klimnu glavom. -Bilo je glupo, naravno, vu i sve sa sobom. Ali mene je dovezao jedan... prijatelj. U džipu. I eto iskoristila sam to, utovarila sam celu biblioteku. Pokušah da zamislim, da li bi džip mogao da pro e kroz ovu šumu. ini mi se kao da iza


ku e po inje neka dovoljno široka staza... možda i može da pro e... Prišavši polici, pažljivo osmotrih knjižice. To je zaista bila bogata biblioteka za jednog nau nika - botani ara. I neke stare, s po etka prošlog veka folijante, gde je u predgovoru ispevana hvala Partiji i li no drugu Staljinu. I još starije, pre revolucije. I veliki broj dobro iš itanih tomova, izdatih pre dvadesetak tridesetak godina. - Ve i deo je starudija - re e Arina, ne osvr i se. - Njima je mesto samo na polici bibliofila. Ali... nekako ne mogu da se nateram da ih prodam. Snuždeno klimnuh glavom, gledaju i ormar kroz Sumrak. Sve je isto. Nema nikakve magije. Stare knjige iz botanike. Ili je tako iskusno navu ena magija da nemam mo da je savladam. - Sedite, aj je gotov - re e Arina. Sedoh na škriputavu be ku stolicu. Uzeh šolju sa ajem, pomirisah. Miris je bio aroban. Bilo je u njemu i ne eg od obi nog dobrog aja, a nešto od citrusa, i od nane. Mada sam bio spreman da položim opkladu da u vodi nije bilo nijednog lista aja, ni kedra, ni obi ne nane. - I, kako vam se ini? - nasmeši se Arina. - Zašto ne probate... Ona sede naspram mene i malo se nagnu napred. Moj pogled slu ajno pade na raskop an okovratnik, koji je otkrivao preplanule grudi. Zanimljivo, taj „prijatelj sa džipom“... da li joj je on ljubavnik? Ili je samo kolega botani ar? Aha, ekaj. Botani ar u džipu... Ma šta se to dešava sa mnom? Kao da sam upravo došao sa pustog ostrva i da deset godina nisam video nijednu ženu! - Vru je - rekoh, drže i šolju u rukama. - Neka se mal ice ohladi... Arina klimnu glavom. - Prakti no je elektri ni ajnik - dodah. - Brzo provri. A odakle vama struja, Arina? Nešto nisam primetio žice pored ku e. Arinino lice zadrhta. Ona žalosno re e: - Možda preko podzemnog kabla? - A ne - rekoh, sklanjaju i ruku sa šoljom i pažljivo prosipaju i aj na pod. - Odgovor nije ta an. Razmislite još jednom. Arina je ljutito odmahnula glavom: - Kakva katastrofa? Zbog takve gluposti... - Uvek se greši na sitnicama - saose ajno rekoh. Ustadoh. - No na straža grada Moskve, Anton Gorodecki. Zahtevam da odmah skinete opsenu! Arina je utala. - Vaše odbijanje da sara ujete predstavlja gaženje Sporazuma - napomenuh. Arina trepnu. I nestade. Dakle, tako zna i... Uhvatih pogledom svoju senku, povukoh se ka njoj i prohladni Sumrak me obavi. Ku ica se nije nimalo izmenila! Arine nije bilo. Usredsredih se. Ovde je bilo previše sivo i mutno da bi se videla sopstvena senka. Ali ipak je prona oh. I zakora ih u drugi sloj Sumraka! Siva magla se zgusnula, prostranstvo se ispuni dalekim monotonim hu anjem. Po koži pro e jeza. A ku ica se izmenila - radikalno, pretvori se u brvnaru. Zidovi postadoše drveni, obrasli mahovinom. Umesto stakala na prozorima, svetlucale su poluprozra ne liskunske plo e. Nameštaj je ogrubeo, ostario, be ka stolica na kojoj sam sedeo pretvori se u panj. Samo se


skupoceni, cenjeni plakar nije izmenio - lepi stari plakar. Ipak, knjige u njemu su zna ajno menjale oblik, nepravilna slova su padala na pod, korice od vešta ke kože su se pretvarale u kožne... Arine nije bilo. Postojala je samo bleda silueta, koja se motala negde pored plakara, brza senka duha... veštica je otišla u tre i sloj Sumraka! Teoretski, mogao sam tuda da u em. U praksi, nisam nikada pokušao. Za maga drugog stepena to je naprezanje mo i do krajnjih granica. Ali ja sam bio previše besan na dovitljivu vešticu. Ona je pokušala da me za ara, op ini... matora gadura! Stadoh pored potamnelog prozora, hvataju i te trun ice svetlosti koje su pronicale u drugi sloj Sumraka. Na oh, ili barem pomislih da sam našao, jedva vidnu senku na podu... Najteže od svega je bilo nju primetiti. Nakon toga je senka bila poslušna, i uzletela je ka meni, otvaraju i prolaz. I ja zakora ih na tre i sloj Sumraka. U nešto nalik ku i, ispletenoj od gran ica drve a i debelih stabala. Knjiga više nije bilo, nameštaj je nestao. Samo gnezdo od grana. I Arina, koja je stajala naspram mene. Kako je ona bila stara! Nije se pogrbila, kao baba Jaga iz bajke. Ostala je vitka i visoka. Ali koža joj se naborala, kao kora drve a, o i duboko upale. Prljavi široki ogrta od sargije joj je bio jedino odelo, i osušene grudi u vidu dve prazne vre ice su se klatile u dubokom izrezu ogrta a. I još je bila elava, samo je pramen kose štrcao iz temena poput indijanskog uperka. - No na straža! - ponovih. Re i su se odvajale od usta nerado, lagano. - Napustite Sumrak! Ovo je poslednje upozorenje! - Šta ja mogu da joj u inim kad se tako lako uspela na tre i stepen sveta sumraka? Ne znam. Verovatno ništa... Ali prestala je da se suprotstavlja. Zakora ila je napred i nestala. Ja sam izašao na drugom sloju uz vidan napor. Obi no je izlaženje jednostavnije, ali tre i sloj je iz mene izvukao toliko mo i, kao iz neiskusnog novajlije. Arina me je do ekala na drugom sloju. Ona je ve povratila svoj pre ašnji izgled. Klimnula je glavom i krenula dalje, ka uobi ajenom, prijatnom, spokojnom svetu ljudi... A ja, obliven hladnim znojem, dva puta pokušah da podignem svoju senku, pre nego što mi je pošlo za rukom.


GLAVA 3.

Arina je sedela na stolici, skromno položivši ruke na kolena. Više se nije smešila - I uopšte sva je bila mirna kao jagnje. - Je l’ možemo da nastavimo bez trikova? - upitah radoznalo, izašavši u realni svet. Le a su mi bila mokra, noge su mi lagano drhtale. - Je l’ mogu da ostanem u ovom obliku, stražaru? - tiho upita Arina. - Zbog ega? - nisam odoleo maloj osveti. - Ja sam vas ve video u pravom. - Ko može da odlu i šta je na svetu pravo? - zamišljeno re e Arina. - Sve zavisi od ugla iz kog gledaš... Smatrajte moju molbu ženskim kapricom, Svetli. - I vaš pokušaj da me oma ijate, je l’ i to kapric? Arina me prostreli pogledom i izazovno re e: - Da! Ja znam da je moj sumra ni oblik... ali sada i ovde sam ovakva! I sve što je ljudsko nije mi strano. Izme u ostalog i želja da se dopadnem. - Dobro, ostanite - progun ah. - Ne mogu re i da maštam o tome da se šou ponovi... Skinite iluziju s magijskih predmeta! - Kako želite, Svetli - Arina pre e dlanovima preko kose, popravljaju i frizuru. I ku ica se mal ice izmeni. Umesto ajnika na stolu se pojavi brezova ka ica. Iz ka ice se još dizala para. Televizor je, me utim, ostao, ali kabl više nije išao do nepostoje eg štekera, ve je bio utaknut u veliki tamni paradajz. - Originalno - rekoh ja klimnuvši glavom na televizor. - I je li povr e mora esto da se menja? - Paradajz svakog dana - slegnu ramenima veštica. - Glava kupusa radi dva-tri dana. Nikad dosad nisam imao prilike da vidim tako originalan na in dobijanja struje. Da, teoretski je mogu e, ali u praksi... Me utim, najviše me je zanimao orman s knjigama. Prišao sam, izvukao prvi tom koji sam dohvatio, tanak i u mekom povezu. „Glog - prakti na primena u svakodnevnim vražbinama“. Knjiga je bila štampana na ne em poput rotaprinta. Objavljena pre godinu dana. ak je i tiraž naveden - 200 primeraka. I ak je imala i ISBN! Štamparija je samo bila neka nepoznata, „TP d.o.o“. - Prava literatura iz botanike... Zar štampate svoje knjige u štamparijama? - rekoh ushi eno. - Ponekad - skromno re e veštica. - Ne može se sve rukom prepisivati... - Rukom - to još nije strašno - rekoh. - Dešava se i da krvlju pišu... I izvukoh iz ormana „Kasagar Garsaru“. - Svojom krvlju, napominjem - suvo izgovori Arina. - Bez ikakvih pakosti! - Ova je knjiga - sama po sebi pakost - rekoh. - Deder, ek- ek... „Podbadanje ljudi jednih protiv drugih bez posebnog napora...“ - Zašto pokušavate da me inkriminišete? - sada ve razdraženo upita Arina. - Ovo su sve... akademska izdanja. Antikvarna. Nikoga nisam huškala. - Zaista? - rekoh, prelistavaju i knjigu. - „Smirivanje bubrežnih bolesti, uklanjanje vodene bolesti...“ Recimo... - Vi ne ete kriviti oveka koji ita De Sada u nameri da nekog mu i? - brecnu se Arina. -


Ovo je naša istorija. Razli ite bajalice. Bez podele na destruktivne i pozitivne. Zamislih se. U principu je bila u pravu. To, što su ovde sakupljeni najrazli itiji magijski recepti, nimalo ne predstavlja osnovu za zlo in. Pri tom... eto „Kako ukloniti bol porodilji i ne povrediti dete“. Me utim, pored ima i „Uništiti plod i ne povrediti porodilju“ i „Uništiti plod zajedno sa porodiljom“. Sve onako kako uvek biva kod Tamnih. Ali, bez obzira na sve ove pakosne recepte i nedavni pokušaj da me prevari, nešto u Arini je izazivalo simpatiju. Na prvom mestu, to kako je postupila sa decom. Kako god, ali stara mudra veštica bi mogla da im na e naj udnovatiju primenu. A ipak... ipak je u njoj bilo ne eg setnog i samotnog, bez obzira na svu njenu mo , bez obzira na skupocenu biblioteku i privla an ljudski izgled. - Gde sam pogrešila? - svadljivo upita Arina. - Hajde, arobnja e, ne odugovla i! - Je l’ imate registraciju? - upitah. - Šta sam ja, vampirica ili vukodlak? - upitno odgovori Arina. - Sad još ho e da mi lupi pe at... vidiš ti kako je izmislio... - Niko ne spominje pe at - smirih je. - Radi se samo o tome da svi magovi prvog i višeg stepena imaju obavezu da obaveštavaju regionalni centar o svom mestu boravka. Kako njihova selidba i premeštaj ne bi bili pripisani neprijateljskim dejstvima... - Ja sam vra ara, a ne arobnica! - Magovi, i njima ravni po mo i Ini... - umorno ponovih. - Vi se nalazite na teritoriji Moskovske straže. Vi ste bili u obavezi da nas obavestite. - Ranije toga nije bilo - promumla veštica. - Vode i arobnjaci su me usobno pri ali jedni o drugima, zvali su vampire i vukodlake na raport... a nas niko nije dirao. Nešto je tu udno... - Kada to ranije? - upitah. - Trideset prve - zbunjeno re e veštica. - Vi ovde živite od trideset prve? - nisam mogao da poverujem. - Arina... - Ja ovde živim dve godine. A pre toga... - ona se namršti. - Nije važno gde sam bila. Nisam slušala o novim zakonima. Možda je govorila istinu. To se dešava starim Inim, posebno onima, koji ne rade u stražama. Zavuku se negde u bestragiju, u tajgu ili šume, sede tamo decenijama, dok ih sasvim tuga ne slomi. - A pre dve godine ste odlu ili da se ovde doselite? - ponovih. - Odlu ila sam. Šta e meni, luda i, da se guram u grad? - Arina se zasmeja. - Sedim, eto, gledam televiziju, itam knjige. Nadokna ujem propušteno. Pronašla sam jednu staru prijateljicu... ona mi šalje knjige iz Moskve. - Ništa - rekoh. - Onda idemo po regularnoj proceduri. Je li imate neki papir? -Da. - Pišite izjavu. Ime, poreklo, godina ro enja i inicijacije, da li ste radili u stražama, na kojem stepenu mo i se nalazite... Arina poslušno izvu e papir i olovku. Namrštio sam se, ali nisam joj ponudio olovku. Neka piše pa makar i guš jim perom. - Kada ste poslednji put bili na raportu ili na drugi na in davali izjavu o boravištu zvani nim organima straža? Gde ste se nalazili nakon toga? - Ne u da pišem - Arina odloži hemijsku olovku. - Kakva je ovo papirologija... Koga zanima, gde sam ja stare kosti grejala? - Arina, prestanite da pri ate kao stara žena sa sela! - zamolih je. - Vi ste ranije normalno


pri ali! - Maskirala sam se - re e Arina ne trepnuvši. - Ma, kako ho ete. A i vi se okanite tog službenog tona. Ona je brzo, itkim rukopisom, ispisala itav list. Pružila mi ga je. Nije bila stara koliko sam pretpostavio. Imala je manje od dvesta godina. Majka joj je bila seljanka, otac - nepoznat, me u ro acima nije bilo Inih. Devoj icu je u jedanaestoj godini inicirao Tamni mag, ili kako je Arina uporno nazivala magove „ arobnjak“. Pridošlica, Nemac. Usput je i razdevi io, što je Arina iz nekog razloga smatrala da je potrebno da napomene, dodavši „pohotni podlac“. A... eto o emu se radi! Taj je Nemac uzeo devojku na obuku i praksu u svakom smislu. I o igledno nije bio preterano pametan ni nežan, pošto je ve sa trinaest godina devoj ica sakupila toliku mo da je u li nom duelu pobedila i dematerijalizovala u itelja, koji je ina e bio mag etvrtog stepena. Nakon toga je dospela pod prismotru tadašnjih straža. Me utim, ako je verovati njenoj izjavi, ona više nije imala kriminalnih dela. Gradove nije volela, živela je po selima, bavila se sitnim vradžbinama. Posle revolucije su nekoliko puta pokušali da je raskula e... seljani su shvatali da je ona veštica i odlu ili su da joj stave eku za vrat. Mauzeri i magija, neverovatno! Pobe ivala je magija, ali to nije moglo beskona no dugo da traje. Trideset etvrte godine je Arina... Pogledah je i upitah: - Ozbiljno? - Zapo ela hibernaciju - smireno re e Arina. - Videla sam da e crvena pošast dugo potrajati. Iz više razloga sam mogla da odaberem san od šest, osamnaest ili šezdeset godina. Mi, veštice, uvek moramo da uzmemo mnogo okolnosti u obzir... Šest i osamnaest godina - to je za komuniste malo. Zaspala sam na šezdeset godina. Oklevala je, ali na kraju re e: - Ovde sam spavala. Kolibu sam ogradila, kako sam umela, da ni ovek ni Ini ne mogu da pri u... Sad je sve jasno. Bila su loša vremena, Ini su stradali esto, kao i obi ni ljudi. Nije bilo teško nestati. - I nikom niste rekli da ovde spavate? - upitah. - Drugaricama... Arina se nasmeja: - Da sam rekla, ti sada ne bi razgovarao sa mnom, Svetli. - Zašto? Ona pokaza glavom ka ormanu: - To je moje itavo bogatstvo. I to veoma zna ajno. Presavih izjavu, stavih je u džep. Rekoh: - Jeste zna ajno. Me utim, tu nisam zapazio jednu retku knjigu. - Koju? - za udi se veštica. - Fuaran. Arina frknu: - Ve si veliki de ak, a još veruješ u bajke... Nema takve knjige. - Aha. I devoj ica je sama izmislila taj naziv. - Nisam joj brisala se anje - uzdahnu Arina. - Pa reci onda posle ovoga, da li vredi initi dobra dela? - Gde je knjiga? - upitah oštrim tonom. - Tre a polica odozdo, etvrti tom sleva - razdraženo re e Arina. - Gde su ti o i? Ja pri oh polici, nagnuh se.


„Fuaran“! Pisalo je krupnim zlatastim slovima na crnoj koži. Izvukoh knjigu, pobedni ki pogledah u vešticu. Arina se smešila. Pogledah natpis na koricama: „Fuaran - izmišljotina ili istina?“ Re „Fuaran“ je bila odštampana krupnim, a ostale sitnijim slovima. Pogledah pole inu... Pa da. Sitna slova su se izbrisala, otpala. - Retka knjiga - re e Arina. - Odštampano je trinaest primeraka u Sankt Peterburgu, trinaeste godine, u štampariji njegovog carskog veli anstva. Štampani su, po svim pravilima, no u za vreme punog meseca. Ne znam koliko ih je ostalo itavo... Da li je mala preplašena devoj ica mogla da primeti samo re odštampanu krupnim slovima? Naravno da jeste! - Šta e sada biti sa mnom? - žalosno upita Arina. - Koja su moja prava? Ja uzdahnuh, sedoh za sto, prelistavaju i lažnu „Fuaran“. Zanimljiva knjiga, nesporno... - Ma, ništa ne e biti s vama - rekoh. - Pomogli ste deci, No na straža vam je zahvalna na tome. - Zašto nepotrebno vre ati ljude - promumla veštica - Tako samo štetiš sebi... - Uzimaju i u obzir tu injenicu, a tako e posebne uslove vašeg života... - prekopah po se anju, paragrafe, beleške i primedbe. - S obzirom na sve ovo, ne ete biti kažnjeni. Ostaje samo jedno pitanje... koji je stepen vaše Mo i? - Pa napisala sam ne znam - smireno odgovori Arina. - Zar se to može izmeriti nekim ure ajem? - Makar približno? - Kad sam otišla u hibernaciju, bila sam u prvom rangu - ponosno re e veštica. - A sad, može biti da sam van ranga. Sve je ta no. Zato i nisam mogao da razbijem njenu opsenu. - Da li možda planirate da radite u Dnevnoj straži? - Šta tamo mogu da vidim što ve nisam videla? - revoltirano re e Arina. - Tim pre što je sad Zavulon tamo napredovao do samog vrha, je li tako? - Da, Zavulon - potvrdih. - A zašto vas to udi? Zar ga ne smatrate dovoljno mo nim? - Uvek je imao dovoljno mo i - namršti se Arina. - Samo što on svoje veoma lako napusti. Devojke... ni sa jednom nije proveo više od desetak godina, uvek bi se nešto dogodilo... a mlade glupa ice su mu bez obzira na sve same uskakale u krevet. A kako tek ne voli Ukrajince i Litvance! Ako treba da se odradi prljav posao, on namami grupu iz Ukrajine da uradi sve umesto njega. Ako treba da neko da preuzme rizik, prvi kandidat za to je Litvanac... Mislila sam da se ne e zadržati na položaju sa takvim navikama - Arina se odjednom osmehnu. - Ali ne, o igledno je nau io da izbegava opasne situacije. Svaka ast! - Da, baš - rekoh kiselo. - Dobro onda, ako vi ne planirate da se angažujete u redovima Dnevne straže, a nastavite da vodite civilni na in života, onda ete dobiti pravo na izvo enje odre enih magijskih rituala... u li ne svrhe. Godišnje - dvanaest rituala sedmog stepena, šest šestog, tri - petog, i jedan - etvrtog stepena. Jednom u dve godine - ritual tre eg stepena. Jednom u etiri godine - aktivnost drugog stepena. Ja u utah. - A ritual prvog stepena? - Maksimalna dozvoljena mo za Ine koji nisu u službi ograni ena je njihovim


prethodnim stepenom - rekoh pakosno. - Ako vi pro ete ispitivanje i registraciju kao veštica van svih kategorija, onda ete jednom u šesnaest godina dobiti pravo na magiju prvog stepena. Uz saglasnost straža i Inkvizicije, naravno. Prvostepena magija je suviše ozbiljna stvar. Veštica se osmehnu. udan je bio taj smešak - pravi stara ki i neprijatan na lepom i mladom licu... - Pa sna i u se ja nekako bez prvog stepena. Koliko shvatam, ograni enja se ti u samo magije usmerene prema ljudima? - Prema ljudima i Inim - potvrdih. - Sa sobom i neživim stvarima možete initi sve što želite. - Hvala vam na tome - re e Arina. - Znaš, izvini, Svetli, što sam htela da te obmanem. Ti si u redu. Skoro kao mi. Stresoh se od ovog sumnjivog komplimenta. - Još jedno pitanje - rekoh. - Ko su bili ti vukodlaci? Arina kratko po uta. Zatim upita: - Šta sad, zakon je ve ukinut? - Koji zakon? - pokušah da izigravam glupaka. - Stari zakon. Tamni nije dužan da podnosi izveštaj o Tamnom, Svetli o Svetlom... - Postoji takav zakon - priznadoh. - Onda sam lovi vukodlake. Neka su i krvožedne budale, ali ja ih ne u odati. Ovo je bilo re eno vrsto, samouvereno. I nije bilo razloga da vršim pritisak na nju. Ona nije pomagala vukodlacima, naprotiv. - Magijske radnje usmerene na moju adresu... - razmislih. - Znate. Ja vam ih opraštam. - Tek tako? - upita veštica. - Tek tako. Meni je drago da sam odoleo. Veštica frknu: - uj, odoleo... Žena ti je arobnica, šta misliš da sam ja šlepa, da ne ose am? Ona te je i za arala. Da te nijedna ne može zavesti. - Lažeš - spokojno odgovorih. - Lažem - priznade veštica. - Svaka ti ast. Vradžbine nemaju ništa s tim, ti je prosto voliš. I, molim te, prenesi pozdrav ženi i erki. Ako sretneš Zavulona, reci mu da je bio i ostao magarac. - Sa zadovoljstvom - obe ah. Kakva je to veštica! Ne boji se da pljuje po Zavulonu! - A šta da prenesem Geseru? - A njemu ne šaljem estitke i pozdrave - prezrivo re e Arina. - Šta mi, seoske glupa e, imamo sa velikim tibetanskim magovima! Stajao sam i gledao ovu udnu ženu - tako lepu u ljudskom obliku, tako groznu u svojoj pravoj formi. Veštica, mo na veštica. Ali ne mogu re i, da je zlobna, sve je kod nje izmešano... - Je l’ ti nije ovde tužno da budeš tako sama, bako? - upitah. - Vre aš? - na pitanje odgovori pitanjem Arina. - Ma ne, nimalo. Na kraju krajeva, nešto sam ovde i nau io. Arina klimnu glavom, ali o uta. - Ti uopšte nisi htela da me zavedeš, i nemaš više nikakvih telesnih strasti - nastavih. Kod veštica je to druga ije nego kod arobnica. Ti si starica, i ose aš se kao starica, ne zanimaju te muškarci. Druga je stvar što možeš da budeš starica još hiljadu godina. Zavodila si me isto sporta radi. Jedan tren - i Arina se preobrazi. Pretvorila se u urednu staricu, rumenu, pomalo pogrbljenu, živih prodornih o iju, umereno bezubih usta, sede, ali vrsto uvezane kose. Upita:


- Je l’ bolje ovako? - Da, valjda - priznao sam pomalo tužno. Ipak joj je prethodni izgled bio veoma prijatan. - Ja sam bila takva... pre sto godina - re e veštica. - I takva, kad smo se sreli, isto sam bila... nekada. A kakva sam tek bila sa šesnaest godina! Ah, Svetli, kako sam bila radosna, lepa devojka. Iako sam bila veštica... Znaš li zašto i kako mi starimo? - Nešto sam slušao o tome - rekoh. - To je plata za napredovanje u rangu - ponovo je upotrebila tu staromodnu re , koja je u poslednje vreme potpuno istisnuta re ju „nivo“, koja je došla pravo iz kompjuterskih igrica. Veštica može da ostane u mladom telu. Ali onda ostaješ u tre em rangu. Mi smo vrš e povezani s prirodom, a ona ne voli laži. Razumeš? - Razumem - rekoh. Arina klimnu glavom: - Eto tako, Svetli... budi sre an što ti je žena arobnica. Ti si sa mnom lepo postupio, ne mogu da lažem. Je l’ mogu da ti nešto poklonim? - Ne - odmahnuh glavom. - Ja sam na dužnosti. I poklon od veštice... - Razumem. Ali ne u tebi da poklonim, ve tvojoj ženi! Ja se zbunih. Arina živahno sko i do sanduka, okovanog gvož em (ranije je na njegovom mestu stajala obi na komoda sa fiokama), otvori ga, zavu e unutra ruku. Nakon sekunde se vratila do mene sa malim koštanim ešljem. - Uzmi, stražaru. Bez zle namere, niti za nesre u i tugu. Ako lažem, senka u postati i vetar e me razneti... - Šta je ovo? - upitah. - Retkost - Arina se namršti. - Kako se to sada zove... artefakt! - A šta je u stvari? - Nemaš dovoljno snage da vidiš? - Arina re e tonom razumevanja . - Tvoja žena e razumeti. A šta e ti objašnjenja, Svetli? Ja u slagati, ne eš ni znati. Slaga u, a ti eš poverovati. Pa ti si slabiji od mene, sam to znaš. utao sam, grizu i usne. Dobro... na kraju krajeva i ja sam je nekoliko puta uvredio. I dobih odgovaraju i odgovor. - Uzmi, ne boj se - ponovi Arina. - Baba Jaga, iako je zla, ipak pomaže dobroj deci. U emu je moj problem, u suštini? - Bolje bi bilo da prijaviš vukodlake - rekoh uzimaju i ešalj. - Primam tvoj poklon samo kao posrednik i ovaj dar ne obavezuje nikoga na bilo kakvo obe anje. - Stari lisac - uzdahnu Arina. - A vukodlaci... izvini. Sami ete ih uhvatiti, znam. Ali ja ne u da ih predam. Ina e, možeš da uzmeš knjižicu. Na neko vreme. Na proveru. Valjda imaš pravo na to? I tek tada sam shvatio da i dalje držim u levoj ruci zlosre nu knjigu „Fuaran - izmišljotina ili istina?“ - Za ekspertizu, na neko vreme, u granicama prava stražara - rekoh natmureno. Ipak me je bakica vrtela kako je htela! I da je samo poželela, ja bih tek kod ku e primetio knjigu koju sam slu ajno poneo. A ona bi imala puno pravo da prosledi u Stražu tužbu za kra u vredne retkosti. Kad sam izašao iz ku e, tad sam uvideo da je ve uveliko pala no . I da mi predstoji da se probijam kroz šumu sigurno jedno dva-tri sata. I tek što sam sišao sa trema, preda mnom se rasplamsa plavi asti plamen poput duha. Uzdahnuh, uputih se ka ku ici, na kojoj su svetleli prozori jakom svetloš u. Arina nije izašla da me isprati. Plami ak je plesao u vazduhu i pozivao.


Po oh za njim. I nakon pet minuta za uh lenjo režanje pasa. A nakon novih deset minuta - iza oh do ivice sela. Najviše me je nerviralo to što sve vreme nisam ose ao ni najmanji trag magije.


GLAVA 4.

Automobil u šupi je ve povratio pre ašnji izgled. Ipak nisam rizikovao da sednem za volan i proverim da li radi namu eni motor, koji su kroz ruke propustili ruski mehani ari. Lagano sam prišao ku i, oslušnuo, tašta je ve spavala u svom sobi ku, a u našem je slabo gorelo no no svetlo. Otvorih vrata, u oh. - Je l’ sve bilo u redu? - upita Svetlana. Mada je u njenom glasu bilo veoma malo upitne intonacije. Ona je sve odli no ose ala i bez re i. - Manje-više - klimnuh. Pogledah Na in kreveti - erka je vrsto spavala. - Nisam našao vukodlake. S vešticom sam porazgovarao. - Pri aj - re e Svetlana. Sedela je na krevetu samo u spava ici, pored je ležala debela knjiga „Mumi-trolovi“. Možda ju je itala Na i, njoj je sada svejedno šta sluša pre spavanja, ak i listu gra evinskog materijala. Ili je možda sama odlu ila da se relaksira pre spavanja uz dobru knjigu. Izuh cipele, skinuh se, sedoh pored nje. I po eh da pri am. Nekoliko puta Svetlana se natmurila. Nekoliko puta se nasmešila. A kad ponovih vešti ine re i o tome da me je žena za arala, Svetlana se ak uznemirila: - Nije ta no! - potpuno bespomo no uzviknu ona. - Pitaj Gesera... on vidi svaku moju magijsku radnju... nikad nisam imala ak ni pomisao na to! - Znam - umirio sam je. - Veštica je priznala da je slagala. - Mada, moram priznati, razmišljala sam o tome - odjednom se nasmeši Svetlana. - Ne možeš pobe i od sopstvenih misli... ali to je tako, glupost, ništa ozbiljno. To smo Olga i ja pri ale o muškarcima... davno je to bilo... - Je l’ ti nedostaje Straža? - nisam izdržao. - Nedostaje mi - priznade Svetlana. - Bolje da ne pri amo o tome... Antone, a tebi svaka ast! Izašao si na tre i sloj Sumraka. Potvrdno klimnuh glavom. - Prva kategorija... - neubedljivo re e Svetlana. - Ja znam svoje mogu nosti - pobunih se. - Druga. Iskreno druga. Moj plafon. I o tome ne bih da razgovaramo, je li važi? - Bolje da pri amo o veštici - nasmeši se Svetlana. - Zna i, bila je u hibernaciji? Slušala sam o tome, ali to je u svakom slu aju retka situacija. Možeš da napišeš lanak. - Gde? U novinama Argumenti i fakti? Prona ena je veštica koja je šezdeset šest godina spavala u podmoskovskoj šumi? - Za informativni bilten No ne straže - predloži Svetlana. - A generalno, trebalo bi da izdaju svoje novine. Za ljude bi trebalo da tamo bude drugi tekst... bilo šta. Nešto uskostru no. Na primer Glasnik ruske akvaristike. Kako uzgajati ciklide i postaviti proto ni akvarijum u stanu. - Odakle znaš sve to? - za udih se. I presekoh se. Setih se da je njen prvi muž, kojeg nikad nisam video, bio zagriženi akvarista. - Ma onako, prisetih se - namršti se Svetlana. - A svaki, ak i slabašan Ini, morao bi da vidi pravi tekst. - Ja sam ve smislio naslov prvog poglavlja - rekoh. - Za naprednu magiju. Zajedno se nasmejasmo. - Pokaži mi taj artefakt - zamolila je Svetlana.


Dohvativši ode u, izvukoh ešlji zamotan u platnenu maramicu. Rekoh: - Ne vidim na njemu nikakvu magiju. Svetlana je neko vreme držala ešalj u rukama. - I? - upitah. - Šta treba u initi? Da se baci preko ramena, i tamo e ni i šuma? - Ti i ne treba ništa da vidiš - s osmehom re e Svetlana. - I ovo nema veze sa Mo i, veštica se našalila sa tobom. Možda ak ni Geser ne e ništa videti... ovo nije za muškarce. Ona prinese ešalj kosi, po e lagano da se ešlja. I re e opušteno: - Sad zamisli... leto, vru ina, umor, nisi spavao itave no i, itav dan si radio... A onda si se okupao u prohladnoj vodi, izmasirali su te, pojeo si ukusno jelo i ispio veliku ašu dobrog vina. I sad se ose aš lepo... - Poboljšava raspoloženje? - upitah. - Otklanja umor? - Isklju ivo kod žena - nasmeja se Svetlana. - Star je, nema manje od trista godina. igledno je to bio poklon nekog mo nog maga svojoj voljenoj ženi. Možda ak, ženi u ljudskom obliku... Ona me pogleda, o i su joj blistale. Nežno re e: - A sigurno mora u initi ženu privla nom. Neopisivom. Zavodljivom. Je l’ deluje? Gledao sam je jednu sekundu, a onda pogledom ugasih no no svetlo. Magijsku koprenu koja uklanja sve zvukove Svetlana je postavila sama.

Probudio sam se rano, još nije bilo ni pet izjutra. Ali, za uju e, osetio sam se savršeno sveže, kao vlasnica magi nog ešlja, koja se temeljno o ešljala. Hteo sam puno toga da završim. I još sam poželeo obilan doru ak. Nisam nikoga budio, tiho sam se zavukao u kuhinjicu, odlomio nekoliko zalogaja bageta i pronašao plasti nu kesicu sa narezanom kobasicom. U veliku kriglu sam nasuo doma eg kvasa i sa svim ovim ponudama izašao napolje. Ve je svanulo, ali u selu je bilo tiho. Niko nije žurio na jutarnju mužu, štala sa kravama je ve pet godina pusta. Niko nikuda nije žurio... Uzdahnuh i sedoh na travu ispod jabuke, koja je odavno postala divlja i neplodna. Pojedoh ogromni sendvi , ispih kvasa. I kako bi mi bilo sasvim dobro, izvukoh iz sobe knjigu o knjizi „Fuaran“, magijom, kroz prozor. Nadam se da tašta spava i da ne e primetiti levitiraju i predmet... Nakon drugog sendvi a zadubih se u itanje. I da vam pravo kažem, bilo je više nego zanimljivo! U ono vreme, kada je knjiga pisana, još nije bilo nikakvih prepametnih re i, nikakvih gena, mutacija ni druge biološke nauke, kojom se danas trude da objasne prirodu Inih. Zato se vešti ji kolektiv koji je radio na knjizi, a bilo je pet autora, pobrojanih samo po imenima, koristio recima „sklonost prema magiji“, „promene u prirodi“ i sli no. Ina e, me u autorima je bila i Arina, što je ju e skromno pre utala! Na po etku, u ene veštice dugo objašnjavaju samu prirodu Inih. Njihov zaklju ak je bio slede i: u svakom oveku postoji „sklonost prema magiji“. Stepen ove „sklonosti“ je kod svih razli it. Za po etnu ta ku može se uzeti prirodni nivo magije, rasute po itavom svetu. Ako je „sklonost“ kod oveka snažnija, nego svetski nivo magije, on e onda biti najobi niji ovek! Ne e uspeti da u e u Sumrak, i samo e retko, usled nekakvih poreme aja prirodnog nivoa magije, osetiti nešto udno. Ako je pak kod oveka „sklonost“ slabija od okolne sredine, on e uspeti da koristi Sumrak! Ovo je zvu alo nekako veoma udno. Uvek sam smatrao da su Ini - ljudi sa snažno


razvijenim magijskim sposobnostima. A ovde se podvla ilo upravo suprotno gledište. Ina e, kao primer se navodi jedna zabavna analogija: recimo, da je u itavom svetu temperatura 36,5 stepeni. Tada bi ve ina ljudi, koja ima višu telesnu temperaturu, po ela da svoju toplotu odaje napolje, „da greje prirodu“. A oni retki, koji iz nekog razloga imaju telesnu temperaturu nižu od 36,5 po eli bi da primaju toplotu. I pošto ka njima ide stalni tok Mo i, oni e uspeti da koriste tu mo , istovremeno dok topliji ljudi besciljno „greju prirodu“. Zanimljiva teorija. itao sam nekoliko verzija o našem poreklu i razlikama u odnosu na ljude. Ovakvu ranije nisam našao. Bilo je ne eg uvredljivog u njoj... Uostalom, kakva je razlika! Rezultat je isti! Postoje ljudi, postoje Ini... Nastavih sa itanjem. Druga glava je bila posve ena razlikama izme u „magova i arobnica“ i „veštica i veštaca“. U ono vreme, ispada da re ju „veštac“ nisu zvali Tamne magove, ve samo „veštice muškog pola“, Ine sklone upotrebi artefakata. lanak je bio zanimljiv i meni se u inilo, da ga je pisala upravo Arina. Sve se svodilo na to, da razlike, u suštini, nema. arobnica operiše direktno putem Sumraka, izvla i Mo iz njega i vrše i ove ili one magijske radnje. Veštica prvo stvara neke „retkosti“, koje akumuliraju Mo sumraka i sposobne su da funkcionišu samostalno u toku dužeg perioda. Prednost arobnica i magova je ta da im nisu potrebne nikakvi pomo ni predmeti, duga ki štapovi i prstenje, knjige i talismani. Prednost veštica i veštaca je da, stvorivši uspešan artefakt, mogu u njemu akumulirati veoma veliku zalihu Mo i, koju je teško u trenutku izvu i iz Sumraka. Zaklju ak se sam nametao i Arina ga je podvukla: razumni mag ne e izgubiti iz vida artefakte, pametni veštac e se potruditi da sam nau i da radi direktno sa Sumrakom. Prema mišljenju autora „kroz stotinak godina mi emo videti kako se najve i i najarogantniji magovi ne gnušaju da upotrebe talisman, a najortodoksnije veštice ne smatraju svojim gubitkom ulazak u Sumrak“. Dobro, prognoza se obistinila ta no za sto godina. U No noj straži ve ina saradnika su magovi. Ali mi neprestano koristimo artefakte... Išao sam do kuhinje, napravio sebi još par sendvi a i nasuo kvasa. Pogledah na sat - šest izjutra. Negde su po eli psi da laju, ali selo se još nije probudilo. Tre e poglavlje se ticalo mnogobrojnih pokušaja Inih da pretvore oveka u Inog. Po pravilu, na sli ne akcije je Ine pokretala ljubav ili korist, a tako e i pokušaji ljudi, koji su na ovaj ili onaj na in saznali istinu, da postanu Ini. Detaljno je opisana pri a o Žilu de Reju, štitonoši Jovanke Orleanke. Jovanka je bila veoma slaba Tamna Ina, „veštica sedmog ranga“, što, joj ina e, nije smetalo da postupa uglavnom blagorodno. Veoma maglovito je opisana pogibija Jovanke, postoji ak pretpostavka, da je skrenula pogled inkvizitorima i da se spasla sa loma e. Zaklju ih da je ovo pod velikom sumnjom - Jovanka je pogazila Sporazum, umešavši svoju magiju u me uljudske odnose, tako da je pogubljenje nadgledala i naša Inkvizicija. A njima ne možeš skrenuti pogled... A što se pri e o bedniku Žilu de Reju ti e, ona je bila daleko detaljnije opisana. Da li zbog ljubavi, da li zbog prevrtljivosti ili nepromišljenosti, tek Jovanka mu je sve ispri ala o prirodi Inih. I hrabroš u i blagorodstvom proslavljen mladi vitez sasvim je skrenuo. On je odlu io, da magijsku Mo može pokupiti od obi nih ljudi - mladih i zdravih. Zarad toga ih treba samo mu iti, baviti se kanibalizmom i moliti mra ne sile za pomo ... Ukratko - odlu io ovek da postane Tamni Ini. I izmu io nekoliko stotina žena i dece, zbog ega je (a tako e zbog nepla anja poreza) na kraju krajeva završio na loma i. Iz teksta je bilo jasno da su ak i veštice ostale nezadovoljne takvim ponašanjem. Bio je tu i sarkasti an napad na ra un brbljive Jovanke i, malo je re i, neprijatni epiteti za njenog poludelog krstonošu. Ali zaklju ak je dat suvoparno i akademski - ni na koji na in se ne može


upotrebiti „sklonost ka magiji“, koju imaju obi ni ljudi, za pretvaranje u Inog. Sam Ini se ne odlikuje povišenim stepenom „sklonosti“, koju je pokušao da pove a krvožedni i glupi Žil de Rej, ve umanjenim! Tako da je zbog svih mu iteljskih eksperimenata sve više i više postajao ovek... Zvu alo je ubedljivo. Po ešah se po potiljku. Dakle... ispada da sam ja daleko manje sposoban za magiju od alkoholi ara, strica Kolje? I samo zahvaljuju i tome mogu da koristim Sumrak? Vidi ti to. A Svetlana, ispada, ima još manji stepen „sklonosti“. A Na ica, teoretski, uopšte nema magijskih sposobnosti? I zato je Mo u nju prosto uletela - uzmi i koristi? E ove veštice, baš su bile pametnice! U slede em poglavlju se razmatralo da li se može povisiti stepen Mo i u prirodi, kako bi se ve i broj ljudi pretvorio u Ine. Zaklju ak nije bio utešan - ne može. Pošto Mo koriste samo Ini, koji bi mogli u principu da neko vreme odustanu od magije. Mo s radoš u proždire plava mahovina, jedina poznata biljka, koja živi na prvom sloju Sumraka. Ako bude više Mo i, više e izrasti mahovina sumraka... A možda, u dubljim slojevima ima i drugih korisnika Mo i... Tako da je nivo Mo i konstanta - ja se ak nasmeših, naišavši na ovu re u arhai noj knjižici. Zatim se nastavila istorija knjige „Fuaran“. Ovaj naziv je poticao od imena drevne isto ne vra are, koja je silno poželela da svoju erku pretvori u Inu. Dugo je vra ara eksperimentisala, u po etku je išla putem Žila de Reja, zatim je prepoznala grešku i po ela sa pokušajima da povisi nivo Mo i u prirodi... Generalno - išla je u svim pogrešnim pravcima. I na kraju je shvatila da je potrebno da „umanji sklonost erke prema magiji“. Ovi pokušaji su navodno opisani u „Fuaran“. Situacija se komplikovala i zbog toga što je priroda „sklonosti“ tada bila nepoznata, mada i te godine kada je knjiga izašla, i danas ništa se nije promenilo. Ali ipak, upotrebivši metod pokušaja i grešaka vra ara je imala uspeha i preobratila je svoju erku u Inu! Na vešti inu nesre u, ovako veliko otkri e je zainteresovalo sve Ine, bez izuzetka. Tada još nije bilo Sporazuma i straža, nije bilo Inkvizicije... uglavnom, po recept su doleteli svi do kojih je stigao glas o udu. Neko vreme Fuaran i njena erka uspešno su odolevale napadima, igledno da mo na veštica ne samo što je erku u inila Inom, ve je pove ala svoju mo . Ogor eni Ini se ujediniše u itavu armiju magova, ne dele i se na Tamne i Svetle, udariše svi odjednom - i u strašnoj borbi uništiše vešti ju porodicu. U svom poslednjem asu, Fuaran se ajni ki borila za život, ak je svoje sluge ljude pretvorila u Ine... ali su ovi, osim što su stekli mo , bili previše rastrojeni i nevešti. Samo jedan od slugu, koji se pokazao pametniji od ostalih, nije po eo da vadi kestenje iz vatre, nego je zgrabio knjigu i utekao. Kada su magovi pobednici shvatili da su vešti ine „beleške iz laboratorije“ nestale (pošto je po svojoj suštini, „Fuaran“ bila samo vešti ja beležnica iz laboratorije), tragovi begunca ve su se zameli. Nakon toga, knjigu su tražili dugo i bezuspešno. Povremeno bi neko tvrdio da je video slugu begunca, koji je postao veoma mo an Ini, da je video i listao knjigu. Pojavljivale su se i lažne kopije, jedan deo su stvorili pomahnitali sledbenici veštice, a drugi je bilo ruku delo Inih avanturista. Svi slu ajevi su bili temeljno provereni i dokumentovani. Poslednje poglavlje je sadržalo diskusije na temu: „Šta je izmislila Fuaran?“ Autori nisu sumnjali da je ona zaista imala uspeha, ali su smatrali da je knjiga zauvek izgubljena. Zaklju ak je bio tužan - otkri e je, o igledno, bilo toliko slu ajno i neuobi ajeno da nema svrhe naga ati njegovu suštinu. A najviše me je za udio kratak rezime, ako knjiga „Fuaran“ ipak postoji dan-danas, onda je dug svakog Inog da je istog trena uništi „iz svima jasnih razloga, bez obzira na ogromno iskušenje i li nu korist...“


Eh, ovi Tamni! Kako se oni vrsto drže svoje mo i! Zatvorih knjigu, prošetah se po dvorištu. Ponovo provirih u podrum i iznova se ne usudih da uklju im motor na automobilu. Fuaran i njena knjiga su postojali. Veštice su u to uverene. Ja sam priznavao da je mogu a mistifikacija, ali u dubini duše nisam u nju verovao. Dakle, teorijska mogu nost da se ovek pretvori u Inog postoji! I onda e doga aj u Asolju biti jasniji. Geserov i Olgin sin je bio ovek - kako obi no i biva kod Inih. Zato Veliki magovi nisu mogli da ga na u. A kad su ga pronašli, pretvorili su ga u Inog, zatim su priredili itav spektakl... ak se nisu uplašili da obmanu Inkviziciju. Legao sam u ležaljku, dohvatio plejer. Uklju ih opciju slu ajnog odabira pesama, zatvorih i. Imao sam potrebu da se isklju im iz svega, da napunim uši ne im besmislenim... Ali nisam imao sre e. Ispala je pesma „Izlet“.

Ne i ne, nije mi do smeha. Nema prozora i vrata su korodirala; To je došao da me iskušava Sam Veliki inkvizitor. Inkvizitor seda, Uzima instrument; „Reci mi sve što znaš, I tebi e laknuti.“ On naravno ho e da me otvori Kao obi an kofer, i zna jednu stvar, Da i u najpraznijem od najpraznijih Ima duplo dno, ima duplo dno.

Ne volim ovakve podudarnosti! I najobi niji ljudi umeju da uti u na realnost, oni samo nisu sposobni da upravljaju svojom Mo i. Svakom oveku je ovo poznato, autobusi koji dolaze ta no na vreme ili uporno se ne pojavljuju; pesme koje idu na radiju, koje su u potpunom skladu sa tvojim mislima; telefonski pozivi od ljudi o kojima razmišljaš... Postoji, ina e, najjednostavniji na in da uvidiš da imaš približne sposobnosti Inom. Ako nekoliko dana zaredom prilikom slu ajnog pogleda na elektronski asovnik vidiš brojeve 11:11, 22:22 ili 00:00, zna i da se tvoja veza sa Sumrakom izoštrila. Takvim danima ne treba nipodaštavati predose aje i privi enja... Ali to su sve ljudske sitnice. Kod Inih je ova veza, u toj meri nesvesna, kao kod ljudi, ali je mnogo snažnije izražena. I nimalo mi se nije dopalo, što je pesmica o Velikom inkvizitoru naletela baš sada...

Kad bih imao snage još, Rekao bih mu: „Dragi moj, Ja ne znam ni ko sam, ni gde sam, Koje to sile vladaju svetom; I moje je noge obmotao Lavirint dugih ulica“... Inkvizitor mi ne veruje,


Zavr e šraf dalje. On sigurno ho e da me otvori Kao obi an kofer, i zna jednu stvar, Da i u najpraznijem od najpraznijih Postoji duplo dno, postoji duplo dno.

Aha. Hteo bih i ja da znam, koje to sile vladaju svetom... Neko me nežno potapša po ramenu. - Ja ne spavam, Sveto... - rekoh. I otvorih o i. Inkvizitor Edgar je odmahnuo glavom i suzdržano se nasmešio. Pro itao sam sa njegovih usana: „Izvinite, Antone, ali nije Sveta.“ Iako je bilo toplo, Edgar je bio u odelu, sa kravatom i u lakovanim crnim cipelama, na koje nije pala ni trun ica. I u ovoj gradskoj ode i nije izgledao smešno. Eto šta ti je pribalti ka krv! - Ma kog!... - zaurlah, ispadaju i iz ležaljke. - Edgare? Edgar je strpljivo ekao. Izvukoh slušalice iz ušiju, prekinuh disanje i ponovih: - Ja sam na godišnjem odmoru. Prema pravilima, uznemiravati saradnika No ne straže nakon radnog vremena... - Antone, samo sam navratio u goste - re e Edgar. - Je li to u redu? Nisam imao ništa protiv Edgara. On nikad ne e postati Svetli, ali njegov prelazak u Inkviziciju mi je ulivao poštovanje. Ako bi Edgar poželeo da razgovara sa mnom u bilo koje doba, ja bih se uvek sreo s njim. Ali ne na da i, gde Sveta odmara sa Na icom! - Nije u redu - grubo rekoh. - Ako nemate službeno odobrenje, napustite moj posed! I krajnje ružnim gestom, pokazah na iskrivljenu drvenu tarabu. Posed... kako samo isko i takva re . Edgar uzdahnu. I lagano zavu e ruku u unutrašnji džep sakoa. Znao sam da e ga nabaviti. Ali sad je bilo kasno da povu em re . Nalog moskovskog biroa Inkvizicije je glasio da se „u okviru službene istrage nalaže saradniku No ne straže Moskve Antonu Gorodeckom, svetlom magu drugog ranga, da ukaže svu mogu u pomo inkvizitoru tre eg ranga, Edgaru“. Nikad nisam video pravi nalog Inkvizicije, i sada sam iz nekog razloga primetio nekoliko sitnih detalja - Inkvizitori su nastavljali da ozna avaju mo staromodnim „rangovima“, nisu se ustezali da koriste izraze poput „nalažemo“ i me usobno su se oslovljavali samo imenom, ak i u zvani nim dokumentima. A onda sam primetio najvažniju stvar - na dnu je bio pe at No ne straže i Geserov rukopis: „Obavešten, saglasan.“ Kako da ne! - Šta ako odbijem? - upitah. - Ne volim, znate, kada mi nalažu. Edgar se namršti, spusti pogled na formular. Re e: - Naša sekretarica je napunila trista godina. Nemojte se vre ati, Antone. To je samo arhai na terminologija. Kao i rang. - Bez prezimena se oslovljavate tako e u duhu stare tradicije? - upitah. - Veoma zanimljivo. Edgar je zbunjeno pogledao papir. Ponovo se namrštio. Re e razdraženo, po evši da zateže glasne žice: - Ta stara veštica... Zaboravila je moje prezime, a ponos joj nije dozvolio da me pita. - Onda imam razlog da bacim nalog u ubre - pogledom potražih na placu tu gomilu, ali


je ne na oh. - Ili u poljski ve-ce. U nalogu nema tvog prezimena, zna i ono je nevaže e. Je li tako? Edgar je utao. - A kakve su posledice ako odbijem saradnju? - ponovih. - Nisu strašne - natmureno re e Edgar. - ak i da donesem novi nalog. Žalba tvom direktnom rukovodstvu, kazna - po njihovom naho enju... - Zna i, strogi papir se svodi na molbu za pomo ? - Da - klimnu Edgar glavom. Uživao sam u situaciji. Strašna Inkvizicija, kojom novajlije plaše jedan drugog, sama je bila bezuba stara veštica! - Šta se to desilo? - upitah. - Ja sam na odmoru, razumeš? Sa ženom i erkom. I još sa taštom. Ne radim. - Ali to vam nije smetalo da posetite Arinu - ne trepnuvši re e Edgar. Tako mi i treba. Ne opuštaj se! - To je u opisu moje neposredne službene obaveze - parirao sam. - Zaštita ljudi, kontrola Tamnih. Uvek i svuda. Uostalom, odakle vam informacija o Arini? Sad je bio red na Edgara da se smeši i odugovla i. - Geser nas je obavestio - re e kona no. - Vi ste ga ju e zvali, raportirali mu, je l’ tako? Pošto je situacija neuobi ajena, Geser je smatrao za svoju dužnost da upozori Inkviziciju. U duhu naših izvanrednih prijateljskih odnosa. Ništa ne razumem! Ako je veštica nekako umešana u pri u sa Geserovim sinom... Zna i, nije umešana? - Moram da mu telefoniram - rekoh i demonstrativno po oh ka ku i. Edgar poslušno ostade da stoji pored ležaljke. Naslonio se, ina e, na plasti nu stolicu, ali je nije smatrao dovoljno istom. Ja sam ekao, pritiskaju i telefon na uho. - Slušam te, Antone. - Edgar je došao kod mene... - Da, da, da - rasejano re e Geser. - Ju e, posle tvog izveštaja, smatrao sam da je neophodno da obavestim Inkviziciju o veštici. Ako želiš, pomozi mu. A ako ne, oteraj ga znaš ve gde. Ima nepravilno napisan nalog, jesi li primetio? - Primetio sam - rekoh, bacaju i pogled na Edgara. - Šefe, je l’ ima nešto za one vukodlake? - Proveravamo - re e Geser nakon kra eg oklevanja. - Zasad ništa, orak. - I još, za ovu vešticu... - bacih pogled na knjigu o knjizi. - Rekvirirao sam interesantnu knjižicu od veštice... Fuaran - izmišljotina ili istina? - itao sam, itao - dobrodušno re e Geser. - Ako bi pronašao pravu knjigu Fuaran, to je onda zaista nešto. Je li to sve, Antone? - Da - rekoh. I Geser prekide vezu. Edgar je strpljivo ekao. Ja mu pri oh, napravih teatralnu pauzu i upitah: - Koji je cilj vašeg istraživanja? I šta je potrebno da u inim? - Je li ho ete da sara ujete, Antone? - iskreno se obradova Edgar. - Moje istraživanje se ti e veštice Arine, koju ste vi pronašli. Potrebno je da mi pokažete put do nje. - A kakve veze ima Inkvizicija sa staricom? - upitah. - Ne vidim ni zrnce zlo ina. ak ni iz ugla No ne straže. Edgar se zbunio. Hteo je da slaže i u isto vreme je shvatao da mogu da osetim laž. Po


snazi smo približno jednaki, i ak ni njegovi inkvizitorski trikovi ne e nužno upaliti. - Za nju postoje neke stare napomene - re e Tamni mag. - Još iz tridesetih godina. Inkvizicija ima niz pitanja za vešticu... Klimnuh glavom. Mene je od samog po etka zbunila pri a o pra enju koje je sprovodio zli NKVD. Bilo je svega i sva ega, seljani su mogli potajno da pokušaju da raš iste sa vešticom. Ali samo da pokušaju. Ovaj trik bi još i mogao da upali sa Inima na nižem nivou. Ali sa ovako mo nom vešticom... - Dobro, idemo onda - saglasih se. - Ho ete li da doru kujete, Edgare? - To ne bih odbio - mag nije koketirao. - A... je li se vaša supruga ne e buniti? - Sad emo je pitati - rekoh. *** Doru ak je ispao zanimljiv. Inkvizitor je ipak ose ao da je na tu em terenu, nevešto je pokušao da se šali, davao je komplimente Svetlani i Ljudmili Ivanovnoj, tepao Na ici, silno hvalio najobi niju kajganu. Na ica, pametnica, pažljivo osmotrivši „ ika Edgara“, odmahnu glavom i re e: - Ti si druga iji. I više se nije odvajala od majke. Svetlanu je zabavljala Edgarova poseta. Ona je postavljala Edgaru nekakva bezazlena pitanja, se ala se „pri e o ogledalu“, i uopšte se ponašala tako, kao da joj je u gostima kolega sa posla i dobar prijatelj. Zato je Ljudmila Ivanovna bila u potpunom zanosu zbog Edgara. Njoj se dopadao njegov stil obla enja, pa još i to da je držao viljušku u levoj ruci, a nož u desnoj, dovodilo je taštu do ushi enja. Svako bi pomislio da su ostali jeli rukama... A još i to što je Edgar odlu no odbio ašicu za apetit“ izazvalo je takav pou an pogled u mom pravcu, kao da sam obi avao da ujutru saspem ašu dve votke. Tako da Edgar i ja krenusmo na put siti, ali pomalo razdraženi. Ja taštinim uzdasima, a on, izgleda, njenom pažnjom. - Je li možete da mi kažete, koje su pretenzije ka veštici? - upitah, dok smo prilazili ivici šume. - Nekad smo nazdravljali za bratstvo - podseti me Edgar. - Je li možemo ponovo da budemo na ti? Ili zbog mog novog posla... - Nije ništa gori od posla u Dnevnoj straži - uzdahnuh. - Možemo na ti. Zadovoljan zbog toga, Edgar više nije odugovla io: - Arina je mo na i uvažena veštica... u njihovom uskom krugu. Ti sam shvataš, Antone, da unutar svake grupe postoji hijerarhija. Geser može do mile volje da maltretira Vje eslava, ali je ovaj najmo niji me u vampirima. Arina ima otprilike takav položaj me u vešticama. Najviši mogu i. Klimnuh glavom. Moja nova poznanica nije obi na veštica, nema šta... - Dnevna straža joj je više puta nudila posao - nastavi Edgar. - Isto tako uporno, kako ste se vi borili za Svetlanu... bez uvrede, Antone! Ma nisam bio uvre en... - Veštica je kategori ki odbijala. Šta da se radi, njeno pravo! Tim pre što je u nekoliko slu ajeva bila privremeni saradnik. Ali po etkom prošlog veka, ubrzo nakon komunisti ke revolucije, desio se neprijatan doga aj... On za uta, oklevaju i. Mi u osmo u šumu i ja, sa ne baš mnogo samopouzdanja, povedoh


Edgara za sobom. Tamni mag, koji je izgledao smešno u svom gradskom odelu, neustrašivo se provla io kroz žbunje i jaruge. ak nije ni kravatu popustio... - No na i Dnevna straža su se tada borile za pravo socijalnog eksperimenta... - re e Edgar. - Komunizam su, kako je poznato, smislili Svetli... - A Tamni su ga upropastili - nisam izdržao. - Ma pusti to, Antone - uvre eno re e Edgar. - Ništa mi nismo upropastili. Ljudi su sami odabrali kakvo društvo žele da stvore! I tako su Arinu pitali za saradnju. Ona se složila da izvrši... neku misiju. Svi su imali svoj interes - i Tamni, i Svetli, pa ak i sama veštica. Svaka strana je odobrila... misiju. Svaka je smatrala da e na kraju pobediti. Inkvizicija je delimi no nadgledala, ali nije bilo povoda da se meša. Ipak je sve ra eno uz saglasnost obe straže... Zanimljiva vest! Kakva je to bila misija, kad su je podjednako podržavali i Tamni i Svetli? - Arina je maestralno izvršila misiju - nastavio je Edgar. - Dobila je ak i nagradu od straža... Svetli su joj dali, ako se ne varam, pravo na crnu magiju drugog stepena. Ozbiljna stvar. Klimnuh glavom, primaju i informaciju k znanju. - Ali, nakon izvesnog vremena, Inkvizicija je po ela da sumnja u zakonitost Arininih poslova - hladnim tonom re e Edgar. - Pojavila se pretpostavka da je u toku akcije potpala pod uticaj jedne od strana i radila u njenom interesu. - A tu stranu ine...? - Svetli - namršteno re e Edgar. - Veštica, pa još da pomaže Svetlima, neverovatno, zar ne? Upravo zato dugo nisu mogli da posumnjaju, ali je ve bilo previše posrednih znakova izdaje... Inkvizicija je pozvala Arinu... na razgovor. I tad je ona nestala. Potraga je trajala neko vreme, ali u ono doba, i sam shvataš... - A šta je to ona uradila? - upitah, ne ra unaju i puno na odgovor. Ali Edgar je uzdahnuo i odgovorio: - Intervencije na ljudskim umovima... potpuna remoralizacija. Progutah knedlu. Kakav su interes tu imali Tamni? - Jesi li iznena en? - Edgar promrmlja. - Je l’ ti imaš jasnu predstavu o tome, šta je remoralizacija? - Li no sam je sprovodio. Na samom sebi. Edgar me je zapanjeno gledao nekoliko sekundi, zatim klimnu glavom: - Ah da, naravno. Onda ne e biti teško da se objasni. Remoralizacija je relativan proces, a ne apsolutni. U svetu, šta god govorili, ne postoji standard za moral. Zato remoralizacija primorava oveka da postupa apsolutno eti ki, ali samo u granicama njegovog osnovnog morala. Grubo govore i, ljudožder, koji ne smatra za zlo in da pojede neprijatelja, sasvim e spokojno nastaviti svoj obrok. A ono što njegov moral zabranjuje, on zaista više ne e raditi. - Upoznat sam sa tim - rekoh. - E tako, ova remoralizacija nije bila sasvim relativna. Ljudima... za mnoge si sigurno, uo, ali imena nisu važna za ovaj slu aj, usadili su u svest komunisti ku ideologiju. - Moralni kodeks osniva a komunizma - zamišljeno uzdahnuh. - Tad ga još nisu smislili - odgovori Edgar veoma ozbiljno. - Ali, recimo, nešto sli no tome. Ovi ljudi su po eli da postupaju u potpunom skladu sa standardima koje je proklamovala komunisti ka etika. - Mogu da razumem kakav je interes tu imala No na straža - rekoh. - Komunisti ki principi su u potpunosti simpati ni... A koji je bio interes Tamnih? - Tamni su hteli da se uvere da nametanje neživotvorne etike ne e odvesti ni do ega dobrog. Da e žrtve eksperimenta ili poludeti ili poginuti ili po eti da postupaju suprotno


remoralizaciji. Klimnuh glavom. Kakav eksperiment! Ma kakvi nacisti ki doktori koji sakatiše tela! Ovde pod skalpel staviše duše... - Jesi li revoltiran postupkom Svetlih? - ulagiva ki me upita Edgar. - Ne - odmahnuh glavom. - Siguran sam da nisu želeli da nanesu zlo tim ljudima. I nadali su se da e takav eksperiment voditi stvaranju novog, sre nog društva. - Da nisi možda bio lan KPSS-a? - osmehnu se Edgar. - Samo u pionirima. U redu, shvatio sam suštinu eksperimenta. A zašto su za to angažovali baš vešticu? - U datom slu aju, upotreba vradžbina je daleko isplativija od upotrebe magije - objasni Edgar. - Objekat eksperimenta su postale hiljade ljudi - najrazli itijeg uzrasta i socijalnog položaja. Zamisli samo, koliko mo i bi morali sakupe magovi? A veštica je uspela sve da završi pomo u napitka... - Šta je, sipala u vodovod? - U hleb. Zaposlili su je u pekarskoj industriji - Edgar se nasmeja. - Tako je ona predložila novu, ekonomi niju tehnologiju pe enja hleba - sa dodatkom raznih trav ica. ak je i nagradu primila za to. - Razumljivo. A koji je bio Arinin interes? Edgar frknu. Spretno presko i oboreno drvo, pogleda me u o i: - Šta ti je, Antone? Pa ko ne bi poželeo da se malo poigra magijom takve mo i, a pri tom uz dozvolu straža i Inkvizicije! - Recimo da je tako... - promrmljah. - Zna i, eksperiment... A rezultat? - Kako se i moglo o ekivati - re e Edgar i u njegovim o ima se pojavi ironija. - Neki su poludeli, propili se, izvršili samoubistvo. Drugi su bili represirani, za preveliku vernost idealima. Tre i su našli na in da zaobi u remoralizaciju. - Preovladalo je gledište Tamnih? - zapanjih se i ak se zaustavili. - Ali pri tom Inkvizicija smatra da je veštica izvrnula ini postupaju i po naredbi Svetlih? Edgar je klimnuo. - Besmislica - rekoh i produžih dalje. - Potpuna glupost! Tamni su, fakti ki, odbranili svoje stanovište. A vi kažete da su krivi Svetli! - Ne svi Svetli - hladnokrvno re e Edgar. - Neki pojedinac... možda manja grupa. Zašto, ne znam. Ali je Inkvizicija bila nezadovoljna. estitost eksperimenta bila je narušena, ravnoteža snaga bila je pokolebana, zapo eta je nekakva veoma dugotrajna i nejasna intriga... - Aha - klimnuh. - Ako je intriga, onda emo sve svaliti na Gesera. - Nisam navodio nikakva imena - brzo re e Edgar. - Ja ih ne poznajem! I mogu da napomenem da je uvaženi Geser u tom trenutku radio u srednjoj Aziji, tako da je smešno optuživati ga... On uzdahnu - možda se setio davnog doga aja u Asolju? - Ali vi ho ete da se dokopate istine? - upitah. - Svakako! - odlu no re e Edgar. - Hiljade ljudi je bilo nasilno okrenuto Svetlosti - to je prestup protiv Dnevne straže. Svi ovi ljudi su nastradali - to je zlo in protiv No ne straže. Eksperiment koji je odobrila Inkvizicija bio je narušen - to je zlo in... - Shvatio sam - prekinuh ga. - Pa ni meni se uopšte ne dopada ova pri a... - Ho eš li da mi pomogneš da se dokopam istine? - upita Edgar. I nasmeja se. - Ho u - rekoh bez dvoumljenja. - To je zlo in. Edgar pruži ruku i mi se rukovasmo. - Je li ima još dosta da se ide? - upita inkvizitor.


Osvrnuh se oko sebe i radosno prepoznali poznate obrise male poljane, gde ju e videh carstvo gljiva. Danas, me utim, nije ostala nijedna gljiva. - Ve smo blizu - umirih Tamnog maga. - Samo kad bi gazdarica bila kod ku e...


GLAVA 5.

Veštica Arina je kuvala napitak, kako i dolikuje uposlenoj veštici u svojoj šumskoj ku ici. Stajala je kraj ruske pe i sa nosa em za lonac, koji se u zelenkastim kolutovima pušio. I mrmljala:

Bela žukovina i vretena stabla, Prstohvat peska s obronka, Vres, skelet zebe, Gnoj iz ira...

Edgar i ja smo ušli i stajali na vratima, a veštica kao da nas nije videla, stajala je okrenuta le ima, tresla lonac, i usput govorila:

I opet žukovine i vretena stabla, Tri orlova pera...

Edgar se nakašlja i nastavi:

Aceton, kefir, parket, Dva mala pruta?

Arina posko i u mestu i uzviknu: - Jao, majko mila! To je zvu alo krajnje iskreno... ali ja sam nekako jasno shvatio da nas je veštica ekala. - Dobar dan, Arina - ravnim tonom re e Edgar. - Inkvizicija. Molim vas da prekinete sa vradžbinom. Arina je spretno gurnula lonac u pe i tek nakon toga se okrenula. Sada je izgledala kao da ima oko etrdeset godina - vrsta, krupna, lepa žena sa sela. I veoma razdražena. Podbo ivši se, ona svadljivo uzviknu: - ’Bar dan i vama, gospodine inkvizitore! A zašto mi ometate vradžbinu? Je li treba ponovo da lovim zebe i upam orlovima pera? - Vaši virši 3 samo su na in da zapamtite broj sastojaka i redosled radnji - hladnokrvno re e Edgar. - Ve ste skuvali napitak za laku pripremu, moje re i nisu nikako mogle da zasmetaju. Sedite, Arina. Lakše se misli u sede em položaju. - Meni je sasvim svejedno - natmureno odgovori Arina i pri e stolu. Sede, obrisa ruke o veselu kecelju sa belim radama i razli kom. Uperi pogled u mene. - Dobar dan, Arina - rekoh. - Gospodin Edgar je zamolio da mu budem vodi i pratnja. Je l’ nemate ništa protiv?


- Da sam imala nešto protiv, završili biste u blatu! - pomalo uvre eno odgovori Arina. Izvolite, gospodine inkvizitore Edgare. Kojim dobrom? Edgar sede nasuprot Arine. Zavu e ruku pod deo sakoa i izvu e mali kožni rokovnik. Gde li ga je samo smestio? - Vama je bio poslat zvani ni poziv, Arina - blago re e inkvizitor. - Da li ste ga primili? Arina se zadubi u misli. Edgar otvori svoju opremu za pisanje i pokaza Arini uzanu traku žutog papira. - Trideset prva godina! - uzdahnu veštica. - Oh, kako je to staro... Ne, nisam primila. Ja sam ve objasnila gospodinu iz No ne straže, bila sam u hibernaciji. eka je pokušavala da mi napakuje... - eka nije najgora stvar u životu Inog - re e Edgar. - Daleko od toga... Dakle, vi ste primili poziv... - Nisam primila - brzo re e Arina. - Niste primili - ispravi se Edgar. - Pa dobro, i to je mogu e. Kurir se nije vratio nazad... pa, svašta je moglo da se desi civilu u surovim moskovskim šumama. Arina je mudro utala. A ja sam stajao kraj vrata i posmatrao. Bilo mi je zanimljivo. Posao inkvizitora je sli an poslu svakog pripadnika Straže, ali ova situacija je bila posebna. Tamni mag je ispitivao Tamnu vešticu. Pri tom daleko mo niju, i Edgar mora da je to shvatao. Ali iza njega je stajala Inkvizicija. A u takvoj situaciji ne možete ra unati na pomo „svoje“ straže. - Smatra emo da ste sada primili poziv - nastavi Edgar. - Re eno mi je da obavim s vama preliminarni razgovor pre donošenja kona ne odluke... tako da... On izvu e još jedan list. Upita, gledaju i u njega: - U martu hiljadu devetsto trideset prve godine vi ste radili u Prvoj moskovskoj pekarskoj industriji? - Da, radila sam - klimnula je Arina. - S kakvim ciljem? Arina me je pogledala. - On je informisan o svemu - re e Edgar. - Odgovarajte. - Meni se obratilo rukovodstvo Moskovske No ne i Dnevne straže - sa uzdahom re e Arina. - Ini su hteli da provere kako e se ponašati ljudi koji žive izri ito u skladu sa komunisti kim idealima. Pošto su obe straže htele jednu istu stvar, a Inkvizicija je podržala njihovu molbu, i ja sam pristala. Nikad nisam volela gradove, tamo je uvele... - Ne skre ite sa teme - zamoli Edgar. - Ja sam izvršila zadatak - smesta završi Arina. - Skuvala sam napitak i u toku dve nedelje su ga dodavali u beli pšeni ni hleb. To je sve! Dobila sam pohvalu od straža, napustila sam Pekarsku industriju, vratila se svojoj ku i. A onda je eka odjednom po ela... - O vašim komplikovanim odnosima sa državnom bezbednoš u možete da napišete memoare! - odjednom povika Edgar. - Mene zanima zašto ste vi odstupili od recepture! Arina se lagano uspravila. Njene o i su besno sevnule, glas zagrmeo, kao da u kolibi nije stajala žena, ve ženka King Konga: - Zapamtite, mladi u! Arina nije nikada pogrešila u receptu! Nikada! Na Edgara ovo nije proizvelo nikakav utisak: - Ja i ne kažem da ste vi pogrešili. Vi ste svesno odstupili od recepture. A kao rezultat... on napravi pauzu.


- Šta sa rezultatom? - pobunila se Arina. - Proveravali su gotov napitak! Efekat je bio upravo onakav kakav je tražen! - Rezultat je bio takav da je napitak momentalno delovao - rekao je Edgar. - No na straža nije nikada bila gomila blesavih idealista. Svetli su shvatali da e svih deset hiljada u esnika u eksperimentu, koji su u tren oka prešli na komunisti ki moral, biti osu eni. Napitak je trebalo da deluje postepeno kako bi remoralizacija dostigla punu snagu nakon deset godine, u prole e etrdeset prve. - Pa da - razborito re e Arina. - Tako je i u injeno. - Napitak je delovao momentalno - re e Edgar. - Mi nismo odmah shvatili šta se doga a, ali ve nakon godinu dana broj u esnika u eksperimentu se prepolovio. etrdeset prvu godinu do ekalo je manje od sto ljudi. Ti, koji su uspeli da savladaju remoralizaciju... ispoljivši moralnu prilagodljivost. - Oh, kakav baksuz - pljesnu Arina rukama. - Joj, užasno... žao mi je ljudi... - Ona sede. Uperi pogled u mene. Upita: - I, Svetli, ti isto misliš da sam ja radila za Tamne? Ako je lagala, onda je lagala veoma ubedljivo. Ja slegnuh ramenima. - Sve je ura eno po pravilima - tvrdoglavo re e Arina. - Osnovni sastojci su zamešani u brašno... a znate kako je bilo teško u ono vreme baviti se sabotažom? Za usporavanje dejstva napitka služio nam je obi an še er... - Ona odjednom pljesnu rukama. Pobedni ki se upilji u Edgara: - Pa, eto u emu je stvar! To su bile gladne godine, radnici su krali še er iz pekare... Zato je napitak delovao pre vremena... - Zanimljiva verzija - re e Edgar, slažu i listove. - To nije moja krivica - odlu no re e Arina. - Plan operacije je bio dogovoren. Ako se mudraci iz straže nisu dosetili tako jednostavne stvari, ija je to krivica? - Sve bi bilo u redu - re e Edgar i podiže jedan listi . - Vi ste samo prvi eksperiment izveli na radnicima pekarske industrije. Evo ga vaš izveštaj, je l’ ga prepoznajete? Nakon toga oni ve nisu mogli da kradu „še eri e“. Tako da preostaje samo jedna varijanta - vi ste namerno upropastili operaciju. - Je li možemo da razmotrimo još verzija? - žalosno re e Arina. - Na primer... - Na primer - prijava vaše prijateljice Luize - predloži Edgar. - Prijavila je da vas je u toku trajanja operacije slu ajno videla kako razgovarate sa neidentifikovanim svetlim magom - u blizini tribina hipodroma. I da ste se dugo prepirali, cenjkali se, nakon ega vam je Svetli uru io nekakav paket, a vi klimnuli glavom, i onda se rukovali. Luiza je ak ula re enicu Uradi u, i ne e pro i ni godina... Napominjem da vam je u vreme eksperimenta bio zabranjen kontakt sa Inima. Je l’ ta no? - Jeste - re e Arina i sagnu glavu. - Je li Luška živa? - Nažalost, nije - re e Edgar. - Ali njene izjave su zavedene u protokolu... - Šteta... - promumla Arina. Na šta se ta no ovo „šteta“ odnosilo, nije precizirala. Ali nije bilo teško pogoditi da je Luiza imala sre e što nije ovde. - Je l’ možete da objasnite sa kojim Svetlim ste razgovarali, šta ste obe ali da uradite i šta ste dobili od njega? Arina podiže glavu, gorko mi se osmehnu. Re e: - Baš nezgodno... Eto mene uvek zadese nezgodne situacije... zbog gluposti. Kao sa ajnikom... - Arina, ja sam prinu en da vas sprovedem za dalja ispitivanja - re e Edgar. - U ime Inkvizicije... - Samo probaj, drugorazredni - podsmešljivo re e Arina.


I nestade. - Ona je otišla u Sumrak! - uzviknuh, odlepljuju i se od zida i pogledom traže i svoju senku. Ali Edgar je ipak kasnio sekundu: proveravao je da nam nije veštica zamaglila pogled. Na prvom sloju smo se pojavili skoro istovremeno. Pogledao sam Edgara sa laganim oprezom - u koga li e se pretvoriti u svetu sumraka? Ne, u redu je. Skoro da se nije izmenio. Samo mu se kosa proredila. - Dublje! - energi no mahnuh rukom, Edgar pomeri glavu, prinese dlan licu i dlan kao da ga je skroz usisao. Efektno. Inkvizitorski trikovi. Na drugom sloju, gde se ku ica pretvorila u brvnaru, mi smo se zaustavili i pogledali jedan drugog. Arina, naravno nije bila tu. - Otišla je na tre i sloj... - prošaputa Edgar. Njegova kosa je potpuno iš ezla, lobanja se izdužila baš kao pa je jaje. A ostalo je bilo u redu, lice gotovo ljudsko. - Je li možeš? - upitah. - Jednom sam uspeo - iskreno odgovori Edgar. Širila se para od našeg disanja. Na prvi pogled ne deluje da je hladno, ali navla i se svežina... - I ja sam jednom uspeo - rekoh. Mi smo se kolebali, kao samouvereni kupa i koji su iznenada shvatili da je reka ispred njih previše uzburkana i hladna. I niko se nije usudio da napravi prvi korak. - Antone... ho eš li da mi pomogneš? - upita na kraju Edgar. Ja klimnuh glavom. A zbog ega sam onda i uleteo u Sumrak? - Idemo... - usredsre eno re e inkvizitor, gledaju i sebi pred noge. I nakon nekoliko trenutaka mi zakora ismo na tre i sloj, gde smeju da se šetkaju samo magovi prvog stepena. Veštice nije bilo. - Koja... lisica... - prošaputa Edgar, osvr i se. Koliba je zaista ostavljala utisak. Antone... ona ju je sama izgradila... ona ovde dugo boravi. Prostranstvo se unaokolo lagano suprotstavljalo naglim pokretima, ja pri oh „zidu“. Razmaknuh grane, provirih. Ovo nije uopšte li ilo na svet ljudi. Nebom su plovili svetle i oblaci, kao suspenzija eli nih opiljaka u glicerinu. Umesto Sunca, negde visoko, visoko se razlio rumeni vatreni oblak - jedina obojena mrlja u sivoj izmaglici. A unaokolo, do samog horizonta, prostiralo se savijeno nisko drve e, od kojeg je veštica i sagradila svoju ku u. Mada, da li je to bilo drve e? Bez ijednog lista, samo udno isprepletane grane... - Antone, ona je otišla dublje. Antone, ona je van kategorije - re e Edgar iza le a. Ja se okrenuh i pogledah maga. Koža - tamnosiva, elava izdužena lobanja, upale o i... Ipak, ljudske i. - Kako izgledam? - Edgar se iskezi. Uzalud, zubi su mu bili kupasti, oštri, kao kod ajkule. - Ne baš divno - rekoh. - Sigurno nisam ni ja bolji? - Ovo je samo privid - nemarno re e Edgar. - Je li izdržavaš? Držao sam se. Drugo uranjanje u dubinu Sumraka bilo je lakše. - Moramo na etvrti sloj! - re e Edgar. U o ima, iako ljudskim, gorela je vatra fanatizma. - Jesi li ti van kategorije? - umesto odgovora postavih pitanje. - Edgare, meni je komplikovano i da se vratim! - Možemo da objedinimo mo i, stražaru! - Kako? - Ja se ak zbunili. I kod Tamnih i kod Svetlih postoji pojam kruga Mo i. Ali to je opasna stvar i za nju je potrebno najmanje troje etvoro Inih... a pri tom, kako objediniti Svetlu


i Tamnu Mo ? - To je moj problem! - Edgar je energi no mlatio glavom. - Antone, ona e oti i! Oti i e na etvrti sloj! Veruj mi! - Tamnome? - Inkvizitoru! - zaurla mag. - Ja sam inkvizitor, razumeš li? Antone, veruj mi, ja ti nare ... - Edgar je u utao, i zatim dodao drugim tonom: - Molim te! Ne znam šta je uticalo na mene. Strast lova? Želja da uhvatim vešticu, koja je ubila hiljade ljudi? Molba inkvizitora? A možda prosto želja da vidim etvrti sloj? Ili najtajnije dubine Sumraka, gde i Geser retko zalazi, gde Svetlana nikada nije bila? - Šta treba da radim? - upitah. Edgarovo lice se ozari osmehom. On pruži ruku - prsti su se završavali tupim kukastim kandžama i re e: - U ime Sporazuma, ravnoteže, koju održavam... prizivam Svetlost i Tamu... molim za Mo ... u ime Tame! Pod njegovim upornim pogledom, ja tako e pružih ruku i rekoh: - U ime Svetlosti... Ovo je delom li ilo na polaganje zakletve izme u Tamnog i Svetlog. Ali samo delimi no. U mojoj ruci nije buknula plamena latica, na Edgarovom dlanu se nije pojavio ugrušak tame. Sve se desilo spolja, sivi, maglovit svet oko nas odjednom je dobio oštre ivice. Ne, boje se nisu pojavile, mi smo i dalje bili u Sumraku. Pojaviše se senke. Kao da je na ekran televizora, gde je potpuno smanjena boja, odjednom dodat sjaj i kontrast. - Naše pravo je priznato... - prošaputa Edgar, osvr i se. Njegovo lice je bilo zaista sre no. - Priznali su naše pravo, Antone! - A da nisu priznali? - rekoh oprezno. Edgar se namršti. Re e: - Svašta je moglo da se dogodi... Ali kad su ve priznali? Idemo! U ovom novom „kontrastnom“ Sumraku bilo je mnogo lakše za kretanje. Ja lako podigoh svoju senku, kao u obi nom svetu. I pojavih se tamo gde je dozvoljeno prisustvo samo magovima van kategorije.

Drve e je, ako je to zaista bilo drve e, nestalo. itav okolni svet je postao ravan, pljosnat, kao srednjovekovna pala inka Zemlje, koja je ležala na tri kita. Nije bilo nikakvog reljefa, samo beskrajna peš ana ravnica... Ja se nagnuh, propustih kroz prste šaku peska. On je bio siv, kako sve mora da bude u Sumraku. Ali u ovom sivilu su se nazirali za eci boja - dimni sedef, šarene iskrice, zlataste mrvice... - Otišla je... - re e Edgar odmah pored mog uha. Ispruži ruku, koja postade neo ekivano duga i tanka. Pogledah u tom pravcu. I ugledah u daljini, samo u ravnici i vidiš tako daleko, munjevitu sivu siluetu. Veštica se kretala u ogromnim skokovima, uzle i u vazduh, prole i desetak metara iznad zemlje, šire i ruke i smešno mlate i nogama, kao sre no dete, koje skaku e po prole noj livadi... - Možda je ispila svoj napitak? - dosetih se. Nisam našao nikakvu drugu pretpostavku za ovakve skokove. - Da. Nije ga uzalud kuvala - re e Edgar. Zamahnu rukama i nešto hitnu prema Arini. Niz sitnih vatrenih kuglica polete za vešticom. Skup vatrenih kugli, uobi ajena borbena


magija straža, ali u nekakvoj specijalnoj, inkvizitorskoj verziji. Nekoliko metaka je puklo, ne doletevši do veštice. Jedan je naglo ubrzao i na kraju ju je sustigao, kljucnuo u le a, rasprsnuo se, plamenom obavijaju i vešticu. Ali vatra se momentalno gasila, a veštica, ne okre i se, baci nešto preko ramena i tu se razli bara svetlucave žive. Lete i nad barom, preostali meci su gubili brzinu, visinu, uranjali u te nost i nestajali. - Vešti ji trikovi... - s odvratnoš u re e Edgar. - Antone! - A? Molim? - upitah, ne skidaju i pogled sa Arine, koja je nestajala u daljini. - Vreme je da idemo. Mo nam je bila dodeljena samo za lov na vešticu, a lovu je kraj. Nikad je ne emo susti i. Pogledah uvis. Nije bilo purpurnog oblaka, koji je sijao u prethodnom sloju Sumraka. itavo nebo je ravnomerno bilo ruži astobele boje. Baš udno. Ovde se pojavljuju boje... - Edgare, je l’ postoje i drugi slojevi? - upitah. - Oni uvek postoje - Edgar se vidno uznemirio. - Idemo, Antone! Idemo, zaglavi emo se! Okolni svet je zaista gubio kontrast, zaklanjao se sivkastim dimom. Ali boje su ostale kao i pre - sedefasti pesak i ruži asto nebo... Prate i Edgara, i ve ose aju i na koži hladno štipkanje Sumraka, vratih se na tre i sloj. Kao da je samo ekao ovaj momenat, svet je izbledeo i posiveo, napunio se hladnim hu im vetrom. Uzevši se za ruke, ne radi razmene Mo i, to je gotovo nemogu e, ve da bismo ostali na nogama, mi nekoliko puta pokušasmo da se vratimo na drugi sloj. Unaokolo se uz jedva ujni prasak lomilo „drve e“, obarala se na stranu vešti ja koliba, a mi smo uporno tražili svoje senke. Ne se am se trenutka kada se Sumrak raširio preda mnom i ispustio me na drugi sloj, gotovo obi an, nimalo strašan...

... Sedeli smo na istom, struganom podu i teško smo disali. Sada nam je bilo podjednako loše, i Tamnom inkvizitoru, i Svetlom stražaru. - Evo - Edgar nespretno spusti ruku u džep sakoa, nahvata tablu okolade „gardijska“. Jedi... - A ti? - upitah, skidaju i omot. - Imam još... - Edgar je dugo kopao po džepovima, na kraju prona e još jednu okoladicu. Ovaj put „nadahnu e“. Po e da odmotava redom okoladne štangle. Neko vreme smo halapljivo jeli. Sumrak izvla i snagu i ne radi se samo o magijskoj Mo i, ve i o obi nom nivou še era u krvi. To je onaj mali deo, koji je savremena nauka uspela da objasni o Sumraku. Sve ostalo je zagonetka kao i pre. - Edgare, koliko Sumrak ima slojeva? - upitah. Edgar je sažvakao slede u okoladicu i odgovorio: - Ja znam za pet. Na etvrtom sam bio prvi put. - A šta ima tamo, na petom? - Samo znam da on postoji, stražaru. Ništa više od toga. Ništa nisam znao ni o etvrtom. - Tamo se pojavila boja - rekoh. - On... on je sasvim druga iji. Zar ne? - Aha - promumla Edgar. - Druga iji je. Nije naše da o tome razmišljamo, Antone. I nije u našoj mo i. Budi ponosan što si bio na etvrtom sloju, tamo ni svi magovi prvog stepena nisu bili. - A vi, zna i, možete? - Po službenoj dužnosti - potvrdi Edgar. - U Inkviziciju ne idu isklju ivo najmo niji. Moramo nekako da se suprotstavimo poludelom magu van kategorije, je li tako?


- Ako poludi Geser ili Zavulon, ne ete mo i nikako da im se suprotstavite - rekoh. Nismo uspeli ni sa vešticom... Edgar je razmislio i saglasio se da je moskovski biro Inkvizicije slab protiv Gesera ili Zavulona. Ali samo u tom slu aju ako obojica istovremeno pogaze Sporazum. A ovako... Geser e rado pomo i da se neutrališe Zavulon, a Zavulon u Geserovoj neutralizaciji. Tako Inkvizicija i funkcioniše. - Šta sad initi sa vešticom? - upitah. - Traži emo je - preduzimljivo odgovori Edgar. - Ja sam se ve povezao sa svojima, okruži e rejon. Je li mogu da ra unam i dalje na tebe? Razmislih. - Ne, Edgare. Arina je Tamna. I ona je nešto zaista zgrešila... pre više od sedamdeset godina. Ali ako su je iskoristili Svetli... - Onda eš ti nastaviti da se držiš svoje strane - s ga enjem re e Edgar. - Antone, zar ti ne shvataš? Nema ni Svetlosti ni Tame u istom obliku. Obe vaše straže su isto što i demokrate i republikanci u Americi. Sva e, sporovi, a uve e - zajedni ki kokteli i zabave. - Još nije ve e. - Ve e je uvek - sumorno re e Edgar. - Veruj mi, bio sam uzorni Tamni. Dok me nisu pritisli... dok nisam otišao u Inkviziciju. I znaš šta sada mislim? - Reci. - Mo no i, mo dana - to je isto ubre. Više ne vidim razliku izme u Zavulona i Gesera. Eto, ti si mi simpati an... onako kao ovek. Ako do eš u Inkviziciju, bi e mi drago da radim zajedno s tobom. Nasmeših se: - Je l’ me vrbuješ? - Da. Svaki stražar ima pravo da u e u Inkviziciju. Nemaju pravo da te zadržavaju. ak nemaju pravo ni da te odgovaraju! - Hvala, ali mene ne treba odgovarati. Ne planiram da idem u Inkviziciju. Edgar se stenju i podiže s poda. Otrese odelo, mada na njemu ionako nije bilo ni trunke, ni nabora. - arobno odelo - rekoh. - Prosto umem da ga nosim. I dobra je tkanina - Edgar pri e polici sa knjigama, izvu e neku knjigu, prelista je. Drugu, tre u... Ljubomorno re e: - Kakva biblioteka! Uskostru na, ali... - Ja sam mislio, da je tu i Fuaran - rekoh. Edgar se samo zasmeja. - Šta emo da radimo sa kolibom? - upitah. - Eto vidiš, ti nastavljaš da razmišljaš kao moj saveznik! - hitro primeti Edgar. - Postavi u zaštitne i uvarske ini, šta još... Nakon dva-tri sata ovde e sti i eksperti. Proverava e sve do detalja. Je l’ idemo? - A ne eš sam da malo pretražiš? - upitah. Edgar pažljivo pogleda oko sebe i re e da ne e. Mogu e je da u ku i vreba mnogo neprijatnih iznena enja koje je ostavila lukava veštica. I da je kopanje po stvarima veštice van kategorije, rabota štetna po zdravlje... neka se time bave oni, kojima je u opisu posla. Pri ekao sam dok je Edgar postavio oko kolibe nekoliko stražarskih ini - nije mu bila potrebna pomo . I mi krenusmo ka selu. Povratak je mnogo duže trajao. Bukvalno kao da je nestala neka neuhvatljiva arolija, koja nam je pomogla da na emo vešti inu ku icu. Zato je Edgar postao mnogo pri ljiviji, možda ga je moja pomo oraspoložila i otvorila?


Pri ao je o svojoj obuci, kako su ga u ili da ne koristi samo tamnu mo , ve i svetlu. O ostalim u enicima inkvizicije - me u njima su bile dve ukrajinske svetle arobnice, ma arski vukodlak, holandski mag i još mnogo raznih Inih. O tome, da su tra evi o pretrpanim riznicama sa magijskim artefaktima potpuno preuveli ani - ta no je da ima mnogo artefakata, ali je ve ina odavno izgubila magijsku mo i ni za šta ne vrede. O nekim žurkama, koje su polaznici kursa pravili u slobodno vreme... Sve ovo je bilo veoma zabavno, ali sam odli no razumeo na šta cilja Edgar. Tako po eh sa preteranim entuzijazmom da se prise am svojih obuka, raznih zanimljivih slu ajeva iz istorije No ne Straže, Semjonovih istorijskih bajki... Edgar uzdahnu i prekide temu. Uto iza osmo ka selu i Edgar se zaustavi na ivici šume. - Sa eka u moje - re e. - Svakog asa treba da stignu. ak je Vje eslav odložio odlazak i obe ao da e navratiti. Nisam imao nikakvu nameru da pozivam inkvizitora u svoju ku u. Tim pre u društvu vampira višeg ranga. Klimnuh glavom, ali radoznalo upitah: - Koja je tvoja prognoza, kako e se sve dalje odvijati? - Podigao sam uzbunu na vreme, veštica ne e napustiti ovaj rejon - suzdržano re e Edgar. - Sada e se sakupiti traga i, sve emo proveriti, uhapsi emo Arinu. Sudi emo joj. Ako im budeš potreban, pozva e te kao svedoka. - Nisam u potpunosti delio Edgarov optimizam, ali klimnuh glavom. On bolje poznaje mogu nosti Inkvizicije. - A vukodlaci? - To je prerogativa No ne straže, je li tako? - umesto odgovora Edgar postavi pitanje. Ako naletimo na njih, posla emo obaveštenje, ali ne emo posebno zbog toga da se rastr imo po šumi. A zašto misliš da su oni još uvek tu? Obi ni posetioci iz grada, doputovali u seoske krajeve da malo love. Trebalo bi pažljivije kontrolisati šti enike, Antone. - Nešto mi govori da su još uvek tu - promrmljah. Meni se zaista inilo, iako nisam mogao da objasnim svoje ube enje. U selu je sve mirno... a vukodlaci retko šetkaju u vu jim telima duže od dvadeset etiri asa. - Proveri susedna seoca - posavetova Edgar. - Makar ono, gde je veštica išla u nabavku. Mada je gubljenje vremena. Posle neuspešnog lova, oni odmah podviju rep i kriju se... znam ih odmalena. Klimnuh glavom - iako elementaran, savet je bio dobar. Trebalo je da odmah pro em kroz okolna mesta, a ne da lovim bezazlenu vešticu. Jak sam ja istražitelj... previše me je zainteresovala knjiga „Fuaran“... treba više pažnje posvetiti redovnom, dosadnom poslu. Preventiva zlo ina je najbolja, kako su to ta no deklamovali u sovjetskoj eri. - Mnogo sre e, Edgare - rekoh. - I tebi talco e, Antone - Edgar razmisli, i dodade: - Da, uzgred. Ispala je zanimljiva situacija, u slu aj sa vešticom su umešane obe straže. Ti, naravno, predstavljaš interese No ne. Ali, mislim da e Zavulon tako e nekoga poslati... do razrešenja situacije. Uzdahnuh. Situacija je postajala sve gora. - ak poga am i koga e poslati - rekoh. - Zavulonu predstavlja zadovoljstvo da mi ini sitne pakosti. - Bolje budi sre an što se ne bavi krupnim pakostima - natmureno re e Edgar. - A sitne istrpi. Niko nema mo da izmeni ljudsku prirodu, ako je tvoj prijatelj Tamni - i umre e kao Tamni. - Kostja je ve umro. I on nije ovek, ve vampir. Ini. - Koja je razlika? - sumorno re e Edgar. Zavu e ruke u džepove skupih pantalona, koje je


tako lepo umeo da nosi, pogrbi se, gledaju i crveno sunce koje se spuštalo iza horizonta. - Sve ti je to isto na ovom svetu, stražaru... Da, rad u Inkviziciji na udan na in uti e na Ine! Daje im nekakav nihilisti ki pogled na život. Samo prazne fraze... - Sre no - ponovih i krenuh nizbrdo. A Edgar, nemilosrdno skidaju i odelo, leže na travu i zagleda se u nebo.


GLAVA 6.

Na pola puta do ku e sretoh Ksjušu i Romku - deca su žustro išla niz prašnjavu ulicu, drže i se za ruke. Ja im mahnuh - Ksjuša je odmah povikala: - A vaša Na ica je otišla sa bakom u šetnju pored reke! Nasmeših se. Ljudmilu Ivanovnu retko oslovljavaju sa „baka“ i kao svaka pedesetogodišnja Moskovljanka mrzi tu re . - Dobro, neka šetaju - rekoh. - A jeste li pronašli vukove? - uzviknu Romlca. - Ne, pobegli su tvoji vukovi - odgovorih. Možda je trebalo u psihoterapijske svrhe da kažem da sam uhvatio vukove i dao iz zoološkom vrtu? Mada, izgleda da kod de aka nije ostao nekakav strah nakon susreta sa vukodlacima. Arina je odradila dobar posao. Nakon pozdravljanja sa malobrojnim stanovnicima, stigoh do naše ku e. Svetlana je zauzela moju ležaljku, sa flašom piva i knjižicom „Fuaran - izmišljotina ili istina?“ koja je bila otvorena ve na poslednjim stranicama. - Je li zanimljivo? - upitah. - Aha - klimnu Svetlana. Pila je pivo baš onako prosta ki, iz flaše. - Veselije nego Tata i more Tuve Janson. Sad sam shvatila zašto ranije nisu objavljivali sve pri e o mumi-trolovima. Ove poslednje uopšte nisu za decu. Tuve Janson je o igledno bila u depresiji kad ih je pisala. - I pisac ima pravo na depresiju - rekoh. - Ako piše knjige za decu, onda nema! - surovo odgovori Svetlana. - De je knjige moraju biti dobre. Kako druga ije, to je kao traktorista koji pogrešno pokosi polje i kaže: „Eh, ja imam depresiju, bilo mi je zanimljivije da idem ukrug“. Ili lekar, koji e prepisati pacijentu laksativ i tablete za spavanje uz objašnjenje: „Loše sam volje, odlu io sam da se malo zabavim.“ Ona dohvati sto i odloži lažnu knjigu „Fuaran“. - Baš si ti stroga, majko - odmahnuh glavom. - Majka sam, zato i jesam stroga - u istom tonu odgovori Svetlana. Nasmeja se: - Ma šalim se. Ipak su knjige udesne. Samo su ove poslednje tužne. - Na ica je s mamom otišla u šetnju do reke - rekoh. - Jesi li ih sreo? - Ne, Oksana mi je rekla. Takva i takva stvar, vaša Na ica je otišla sa bakom u šetnju... Svetlana prasnu u smeh. Ali odmah napravi strašno lice: - Ne pominji pred mamom! Sekira e se. - Je l’ ti li im na kamikazu! - Bolje mi ispri aj kako se završio vaš pohod. - Veštica je zbrisala - rekoh. - Ganjali smo je do etvrtog sloja Sumraka, ali je ipak pobegla... - Do etvrtog? - Svetlani se o i zacakliše. - Je li ti to ozbiljno? Sedoh pored nje, ležaljka se nevoljno zanjiha, drvca škripnuvše, ali izdržaše. I ukratko ispri ah naše doživljaje. - A ja, eto, nisam bila na etvrtom sloju... - zamišljeno re e Svetlana. - Zanimljivo je kako... Ponovo se pojavljuju boje, je li da? - Meni se u inilo, ak i neki mirisi. Svetlana rasejano klimnu glavom: - Da, kruže takve pri e... Zanimljivo.


utao sam nekoliko sekundi. A zatim rekoh: - Svetlana, ti treba da se vratiš u Stražu. Svetlana se nije bunila kao obi no. Ohrabren, nastavih: - Ne možeš da živiš sa pola mo i. Pre ili kasnije ti... - Ne emo o tome, Antone. Ja ne u da budem velika arobnica - osmehnu se Svetlana. Svakodnevna mala životna magija, to je sve što mi je potrebno. Lupiše vrata na ogradi - vratila se Ljudmila Ivanovna. Ja je pogledah na sekund, skrenuh pogled i ponovo se zagledah u nju, ništa ne shvataju i. Moja tašta je blistala. ovek bi pomislio, upravo je uspešno izgrdila neku nevaspitanu prodava icu, pronašla na ulici sto rubalja i rukovala se sa svojim voljenim Jakubovi em. ak joj je i hod bio druga iji - lagano, ispravljenih le a, visoko podignute brade. I smešila se sasvim blaženo. I tiho je pevušila: - Mi smo ro eni da bajke u inimo realnim... Ja ak zavrteh glavom. Tašta nam se milo nasmešila, mahnula ru icom i prošla u dva koraka, zaputivši se u ku u. - Mama! - pozva je Svetlana, iska i. - Mama! Tašta se zaustavi, pogleda je - sa istim blaženim osmehom na licu. - Je li s tobom sve u redu, mama? - upita Svetlana. - Sasvim - nežno odgovori Ljudmila Ivanovna. - Mama, gde je Na ica? - malo povišenim glasom upita Svetlana. - Otišla je da se prošeta sa drugaricom - odlu no odgovori tašta. Stresoh se. Svetlana uzviknu: - Mama, šta pri aš? Ve je ve e... kako deca sama da šetaju... sa kakvom drugaricom? - Sa mojom drugaricom - objasni tašta, ne prestaju i da se smeši. - Ne boj se. Pa nisam ja luda žena da pustim malenu samu? - Kakvom tvojom drugaricom? - uzviknu Svetlana. - Mama! Šta je s tobom? S kim je Nada? Osmeh je po eo lagano da nestaje sa taštinog lica, ustupaju i mesto neodlu nosti. - S tom... onom... - ona se namršti. - S Arinom. Moja prijateljica... Arina... prijateljica? Šta je ta no Svetlana uradila, nisam uspeo da primetim, samo mi je po koži prošla jeza od rase enog Sumraka, Svetlana se malo primaknu majci, a ova se uko ila otvorenih usta, kratkim udisajima hvataju i vazduh. Veoma je teško itati ljudima misli, mnogo je lakše naterati ih da govore. Ali od bliskih ro aka može se izvu i brza informacija isto tako kako mi radimo izme u sebe radi brže komunikacije. Ina e, meni nije bila potrebna ta informacija. I tako sam sve shvatio. I nisam bio uplašen, bio sam potpuno prazan. Kao da se itav svet zaledio i zaustavio. - Idi lezi! - viknu Svetlana majci. Ljudmila Ivanovna se okrenu i hodom zombija po e u ku u. Svetlana me pogleda. Lice joj je bilo veoma smireno - i to mi nije dalo da se saberem. Ipak se muškarac ose a mnogo mo nije kada mu je žena preplašena. - Došla je. Dunula. Uzela Na icu za ruku. Otišla s njom u šumu - ispali Svetlana. - A ona... još itav sat je šetala, glupa a! Tad sam shvatio da je Svetlana na ivici histerije. I uspeo sam da se saberem. - Pa kako je mogla da se suprotstavi veštici? - uhvatih Svetlanu za ramena, protresoh je. -


Tvoja majka je samo ovek! U Svetlaninim o ima zasijaše suze i odmah nestadoše. Ona me odjednom lagano odgurnu, re e: - Skloni se, Antone, da te ne zahvatim... ti i tako jedva stojiš... Nisam se bunio. Posle Edgarovih i mojih doživljaja, nisam bio od pomo i. U meni gotovo da nije ostalo Mo i, nisam imao šta da podelim sa Svetlanom. Otr ah nekoliko koraka, obuhvatih stablo uvele jabuke, koja je preživljavala svoje poslednje godine. Zatvorih o i. Sve unaokolo zadrhta. I osetih kako je zatreperio Sumrak. Svetlana nije po ela da sakuplja Mo od ljudi oko sebe, kako bih ja u inio. Ona je imala dovoljno sopstvene - uporno negirane, neiskoriš ene... i akumulirane. Kažu da posle poro aja žene Ine osete kolosalni priliv Mo i, a ja kod Svetlane tada nisam primetio nikakve promene. Sve je nekud nestajalo, krilo se, sakupljalo... kako se ispostavilo - za crne dane. Svet je gubio boju. I shvatih, da propadam u Sumrak, u prvi sloj; naboj magije je bio toliko silan da se ništa što je imalo i trunku magije u sebi nije zadržalo u ljudskoj realnosti. Kroz daš ani sto je propala i teško tresnula o zemlju knjiga „Fuaran - izmišljotina ili istina“? Negde u daljini, tri ku e dalje, na krovu buknuše i odmah izgoreše komadi plavi aste mahovine, emocionalnog parazita, koji živi u Sumraku. Svetlanu je okružila bela svetlost. Ruke su joj brzo treperile, kao da je tkala nevidljivu pre u. Nakon jednog trena, „pre a“ postade vidljiva - tanane niti, poput pau ine, odvajale su se od njenih ruku i razletale se nošene nepostoje im vetrom. Oko Svetlane se podigla vejavica i stišala se tek kad se hiljade svetlucavih niti razletelo na sve strane sveta. - Šta je ovo? - uzviknuh. - Sveto! Znao sam ini koje je upravo primenila. ak bih mogao sam da stvorim snežnu pau inu, možda, ne tako efektno i brzo, ali... Svetlana nije odgovarala. Podigla je ruke ka nebu, kao u molitvi. Ali mi ne verujemo ni u bogove, ni u Boga. Mi smo sami sopstveni bogovi i demoni. Sa Svetlaninih dlanova se odvojila i veli anstveno zaplovila nebom dugina lopta, poput ogromnog mehura od sapunice. Mehur se širio i lagano se vrteo oko svoje ose. Tamnocrvena mrlja na providnom omota u od duge veoma je li ila na planetu Jupiter. Kada se prilikom jednog obrta crvena mrlja našla nasuprot meni, osetih hladan oštar dodir, kao da je dunuo ledeni vetar. Svetlana je napravila magovo oko. Ponovo prvi nivo... ali treba ga napraviti odmah posle snežne pau ine! Tre e ini behu neuhvatljivo munjevite, tako shvatih da ih je Svetlana odavno uvala spremne, upravo za ovakve slu ajeve. Svetlana je pustila iz svojih dlanova jato mat belih ptica, duhova. Mogli bismo da ih nazovemo golubovima - samo su kljunovi kod pti ica duhova bili preveliki i oštri, kao kod grabljivica. Ove ini uopšte nisam znao. Svetlana opusti ruke. I Sumrak se umiri. Dopuzao je nazad do nas, dotakao nas po koži opreznom gramzivom studeni. Iza oh u obi an svet. Svetlana odmah za mnom. Ovde se ništa nije izmenilo. Na knjizi koja je ležala na zemlji i dalje se nije zatvorila korica koja se otvorila od udarca. Samo su po itavom selu lajali i stenjali psi. - Sveto, šta je? - upitah, hitaju i ka njoj.


Ona se okrenu ka meni, pogled joj je bio zamagljen. Njeni nevidljivi magijski poslanici još nisu uspeli da nestanu i sada su, dematerijalizuju i se desetinama i stotinama kilometara daleko od nas, slali svoje poslednje izveštaje. Znao sam i kakvi su. - Prazno... - prošaputa Svetlana. - Sve je prazno. Ni Na ice... ni veštice... Njene o i ponovo oživeše. To zna i da se raspala magijska pau ina, pale su na zemlju i istopile se bele ptice, na nebu se rasprsla kugla od duge. - Sve je prazno - ponovi Svetlana. - Antone... treba da se smirimo. - Ona nije mogla da odmakne daleko - rekoh ja. - I veruj mi, nije u inila Na i ništa loše! - Talac? - upita Svetlana. Na njenom licu videh nadu. - Inkvizicija je opkolila rejon. Oni imaju svoje metode, ak ni Arina ne može da pro e kroz kordon. - Da... - prošaputa Svetlana. - Jasno. - Za bekstvo joj je potrebna pomo sa strane - rekoh, ube uju i Svetu ili sebe. - Lepim recima je sigurno ne e dobiti. Odlu ila je da nas ucenjuje. - Da li mi možemo da ispunimo njene zahteve? - Svetlana odmah pre e na stvar. Ne govore i da li emo po eti da ispunjavamo... Pa šta nam preostaje? Sve emo ispuniti... ako možemo. - Treba sa ekati njene zahteve. Svetlana je klimnula glavom. - Da... sa ekati. Šta ta no, poziv? I tad podiže ruku, pogleda prozor spava e sobe. Nakon jednog trena, razbivši prozor, iz spava e sobe izlete ešalj koji je Arina poklonila. Svetlana ga uze u ruke, gadljivo, kao da je omraženi insekt. Nekoliko sekundi je posmatrala ešalj, a zatim ga, namrštivši se, provu e kroz kosu. Za u se tihi, dobrodušni smeh. I negde u glavi Arinin glas re e: - Pa zdravo, draga. Evo upoznale smo se. Je l’ koristiš poklon ? - Upamti, stari gade... - po e Svetlana, drže i ešalj pred sobom. - Znam, znam, draga. Sve znam i pamtim. Ako Na i samo dlaka padne sa glave - ti eš me na i na kraju sveta, izvu i eš me sa petog sloja, kida eš mi žilu po žilu, isecka eš me na komadi e i baciti ih svinjama. Sve znam šta ho eš da kažeš. I verujem da eš tako i u initi. Arinin glas je bio ozbiljan. Ona se nije podsmevala ve je sasvim ozbiljno objasnila kako, po njenom mišljenju, treba s njom postupiti. I Svetlana je utala, ne ispuštaju i ešalj iz ruku. Tek kad je veštica u utala, re e: - Dobro. Onda ne emo gubiti vreme. Ho u da razgovaram sa Na icom. - Na ice, reci mami zdravo - re e Arina. Mi za usmo sasvim veseli glasi : - Zdravo! - Na ice, jesi li dobro? - pažljivo upita Svetlana. - Aha... - re e Na a. I tad progovori Arina: - arobnice, ne u nauditi tvojoj erki. Jedino, ako ti sama ne napraviš gluposti. Ne tražim puno od vas - sprovedite me kroz kordone i dobi ete erku nazad. - Arina - rekoh, uzimaju i Svetlanu za ruku. - Inkvizicija je opkolila itav rejon. Je li shvataš to? - Ina e ne bih tražila pomo - hladno odgovori Arina. - Smisli nešto, arobnja e! U svakoj tarabi se može na i slaba daska, u svakoj mreži rupa. Izvedi me i vra am erku.


- A ako ne mogu? - Onda mi je svejedno - izusti Arina. - Bori u se da pro em. A vašu erku, ne zamerite, ubi u. - Zašto? - upitah je veoma smireno. - Kakvu imaš korist od toga? - Kako to - kakvu? - za udi se Arina. - Ako se probijem, onda e svakom biti jasno da se ne šalim. I još... znam ja jednog koji voli da drugi odrade prljav posao za njega. On e mi dobro platiti za smrt vaše devoj ice. - Pokuša emo - re e Svetlana, vrsto stežu i moju ruku. - Je li uješ, veštice? Ne diraj dete, mi emo te spasti! - Eto onda smo se dogovorili - Arina kao da se obradovala. - Razmišljajte onda, kako da pro em kordone. Imate rok - tri sata. Ako pre toga smisliš nešto, arobnice, onda ponovo uzmi ešalj i po ešljaj se. - Samo ne diraj Na icu! - uzviknu Svetlana drhtavim glasom. I tad na ini levom rukom lagani pas. ešalj prekri ledena kora. Svetlana ga baci na sto. Promrmlja: - Stara gadura... Antone? Sekundu smo posmatrali jedno drugo. Kao da smo jedno drugom prepuštali inicijativu. Progovorih: - Sveto, rizik je veoma veliki. U otvorenoj borbi ona ne može da iza e na kraj sa nama. Za nju zna i da sama sebi podme e nogu ako vrati Na u. - Mi emo joj prona i koridor... izlaz... - prošaputa žena. - Neka i pre e granicu obru a i ostavi Na icu. Ja u je odmah prona i. Neka ak i ode u drugi grad i ostavi tamo Na u! Otvori u prolaz... znam kako. Ja u uspeti! Bi u nakon minut tamo! - Dobro - klimnuh glavom. - Nakon minut. I šta dalje? Veštica ne e uspeti daleko da ode. A im Nada bude s nama, ti eš hteti da prona eš Arinu i da je dematerijalizuješ. Svetlana klimnu glavom. - Da uništim, a ne dematerijalizujem... Za vešticu je bolje da iskoristi našu pomo , ali da Na u ipak ubije. Antone, šta onda da radimo? Da zovemo Gesera? - A ako ona to oseti? - umesto odgovora postavih pitanje. - Da pozovemo? - predloži Sveta. Malo razmislili. Klimnuh glavom. Ionako je Arina dosta zaostala od realnog života. Da li e se dosetiti da možemo da se povežemo sa Geserom ne putem magije ve preko obi nog mobilnog telefona? Svetlanin telefon je ostao u ku i. Izvukla ga je otud istim nemarnim potezom, kao i ešalj. Još jednom me je pogledala, ja klimnuh. Vreme je da molimo za pomo . Vreme je da tražimo pomo . Svu mo moskovske No ne straže. Na kraju krajeva, Geser je imao svojih planova za Na u, o kojima mi ništa nismo znali... - Sa ekajte! - pozvao nas je glas sa kapije. Mi se okrenusmo, sigurno previše naglo postavljaju i ruke u borbenu poziciju. Svet za nas više nije bio obi an, ljudski. Mi smo sad živeli u svetu Inih, opasnom svetu, gde sve odlu uju snaga ini i brzina reakcije. Ali nismo morali da se borimo. Na kapiji je stajao mlad ovek, iza njega troje de ice, dva de aka i devoj ica. I muškarac i deca su bili odeveni u nešto sivkastozeleno, poluvojno, nalik uniformi uništene armije. Muškarac je imao oko dvadeset pet godina. De ica oko deset. Nije mogao da im bude otac, a ni brat previše razli ite crte lica. Samo jedno im je bilo zajedni ko - tamna aura. Divlja, razbarušena, nikako nije mogla da


se poveže sa simpati nim licima i urednim kratkim frizurama. - A evo do oše i naši vukodlaci - promrmljah. Muškarac nakratko pognu glavu, priznaju i moju konstataciju. Kako sam glup! Tražio sam odraslog oveka sa troje dece, a nisam se nakanio da proverim pionirski kamp! - Jeste li došli da se predate? - hladno upita Svetlana. - Nije dobar momenat! Ma koliko da su bili slabi Ini, morali su osetiti nedavni vihor Mo i. A i tu mo koja se širila od Svetlane, koja nije davala nikakvu šansu vukodlacima, vampirima i ostalom magijskom ološu. Sveta je sada mogla, jednim zamahom ruke, da ih zarije u zemlju do vrata. - ekajte! - brzo re e muškarac. - Saslušajte nas! Zovem se Igor. Ja... ja sam registrovani Tamni Ini šestog stepena. - Grad? - kratko upita Svetlana. - Sergijev Posad. - Deca? - nastavi ona saslušavanje. - Pe a iz Zvenigoroda, Anton iz Moskve, Galja iz Kolomne... - Jesu registrovani? - upita Svetlana. Ona je jasno htela da uje odgovor „ne“, nakon ega bi Igorova sudbina bila rešena. De aci utke podigoše košulje. Devoj ica se pomalo zbunila, ali tako e raskop a gornje dugme. Svi su imali pe at. - Ovo ti ne e mnogo pomo i - promumla Svetlana. - Idite u šupu, tamo ekajte operativnu jedinicu. Objasni eš tribunalu zašto si poveo štence u lov na ljude. Ali Igor je ponovo zamahao glavom. Na njegovom licu se videla iskrena zabrinutost, pri tom ne za sebe, eto šta je bilo udno! - Sa ekajte! Molim vas! Ovo je važno! Je li vi beše imate erkicu? Devoj ica - Ina, Svetla, oko dve tri godine? - Mi smo videli kuda su je odveli - tiho re e moj mali imenjak. Ja pomerih Svetlanu u stranu. Iza oh napred. Upitah: - Šta vi ho ete? I mi smo shvatali šta ho e vukodlaci. I vukodlaci su znali da mi sve razumemo. Najtužnije je to što im je bilo jasno da emo pristati na nagodbu. Ali uvek postoje detalji koji su vredni pregovora. - Optužbu za sitni nemar - hitro re e Igor. - U toku šetnje smo slu ajno naleteli na decu i uplašili ih. - Ti si ih lovio, zveri! - ne izdrža Svetlana. - Ti si sa štencima gonio ljudsku decu! - Ne! - Igor je mahao glavom. - Mladunci su bili previše nemirni, hteli su da se poigraju ljudskom de icom. Ja sam došao, odvukao ih. Kriv sam, nisam dovoljno pazio. On je sve dobro prora unao. Ne bih mogao potpuno da zažmurim pred onim što se dogodilo, ak i kad bih poželeo. injenice su tu. Pitanje je samo kako klasifikovati doga aj. Pokušaj ubistva, to je gotovo sigurno dematerijalizacija za Igora i najstroža kontrola štenaca. Sitan nemar je samo pitanje protokola, kazne i „posebne kontrole“ njegovog daljeg ponašanja. - Dobro - rekoh. Brzo, da me Svetlana ne bi preduhitrila. - Ako pomognete, ima ete sitni nemar. Preuzeli odgovornost za ove re i. Igor se opustio. O igledno je o ekivao duže poga anje. - Galja, pri aj - re e on. Objasni: - Ona je videla... Galjka nam je nestaško, ne drži je


mesto... Svetlana je prišla devoj ici. A ja sam pokazao Igoru da se skloni u stranu. On se ponovo napregnu, ali poslušno se skloni. - Samo nekoliko pitanja - objasnih. - I savetujem ti da odgovoriš iskreno. Igor klimnu. - Kako si dobio pravo da iniciraš troje tu e dece? - upitah, progutavši re „skote“, koju sam baš želeo da prika im uz pitanje. - Oni su svi bili osu eni da umru - odgovori Igor. - Ja sam studirao medicinu. Bio sam na praksi na de joj onkologiji... sve troje su umirali od leukemije. Tamo je bio i lekar - Ini. Svetli. On mi je i predložio... da njih troje ugrizem, pretvorim ih u vukodlake, da se izle e. A on, kao za uzvrat, sti e pravo da izle i nekoliko druge dece. utao sam. Setio sam se ovog slu aja starog godinu dana. Budalast slu aj o iglednog dogovora Tamnog i Svetlog, koji su obe straže pokušale da zabašure. Svetli je spasao dvadesetoro dece, napregnuo se, koriste i najmanju šansu za stvarno izle enje, ali ih je spasao. Tamni su dobili tri vukodlaka. Mala razmena. Svi su sre ni, uklju uju i decu i njihove roditelje. U Sporazum su uba eni pojedini amandmani, kako bi se ubudu e izbegli sli ni slu ajevi. A ovaj presedan su svi želeli da što pre zaborave... - Je li me osu uješ? - upita Igor. - Nemam ja za šta da te osu ujem - prošaputah. - Dobro. Šta god da ti je motivacija... u redu. Drugo pitanje. Zašto si ih poveo u lov? Ne laži, sada ne laži! Zaista si lovio! Spremao si se da prekršiš Sporazum! - Zaneo sam se - smireno odgovori Igor. - Što da lažem. Izvukoh štence u šetnju, posebno sam izabrao najtiši rejon. I odjednom - ova de ica... Živi. Mirišu ukusno. Ponelo me. A tek ovi štenci... oni su prvog kuni a tek ove godine ulovili, osetili ukus krvi. I on se nasmeši, sa krivicom, zbunjeno, veoma iskreno. Objasni: - Glava radi sasvim druga ije kada je u telu zveri. Slede i put u biti pažljiviji. - Dobro - rekoh. A šta sam drugo mogao da kažem? Sada, kada Na in život visi o koncu? ak i ako laže ne u ga dodatno ispitivati. - Antone! - pozva me Svetlana. - Hvataj! Pogledah u nju i u glavi redom po eše da se vrte slike. ... Lepa žena u dugoj stara koj haljini, sa pavlovskom maramom 4 živih boja... ... Devoj ica koja ide pored nje... zaostaje... žena je uzima u naru je... ... Niz reku... ... Trava... visoka trava... zašto je tako visoka - preko glave... ... Preska em potoke - sa sve etiri šape, spuštam nos do zemlje, lovim trag nižim instinktima... ... Zakržljala šuma, prelazi u mo varno polje... rovovi, kanali... ... Miris... kakav udan miris se širi iz ove zemlje... on uznemiruje... i tera da podvijem rep... ... Žena se sa devoj icom u naru ju spušta u duboki kanal... ... Nazad... nazad... to je ona ista veštica, ona ista veštica, to je njen miris... - Šta je ovo? - upita Svetlana. - Ako je blizu, zašto ih onda ja nisam pronašla? - Bojno polje - prošaputah, istresaju i slike koje je videla devoj ica vu . - Ovde je bila linija fronta, Sveto. Tamo je sva zemlja ogrezla u krvi. Tamo moraš da tražiš nešto ciljano da bi išta pronašao. To bi bilo isto kao da magijom ispipavaš Kremlj. Igor pri e, u tivo se nakašlja. Upita:


- Je l’ onda sve u redu? Možda da sa ekamo istražitelje u kampu? Ili da ne jurimo pred rudu, kroz nedelju dana se završava smena, ja u se sam prijaviti No noj straži da dam objašnjenja... Razmišljao sam. Pokušao sam da uporedim vi eno sa mapom okoline, koju sam prizvao u se anju. Dvadesetak kilometara... oh, nije pešice otišla veštica sa Na icom. Izravnala je put, veštice to umeju. Autom je ne emo sti i, nemam džip, a ni u elom selu ni „nive“, ni UAZ-a. Za ove puteve je samo traktor... Ionako mogu da u em u Sumrak. A još bi bilo bolje da požurim. - Sveto - pogledah je u o i. - Ti eš ostati ovde. - Šta? - ona se ak zbunila zbog ovih re i. - Veštica nije glupa. Ne e nam dati tri sata za razmišljanje. Ona e se pojaviti ranije na vezi. Baš zbog tebe, ona ne o ekuje neki podvig od mene. Ti eš ostati i kad veštica pozove popri eš s njom. Reci joj da sam otišao da pripremam prolaz kroz kordon... slaži joj nešto. A ja u te pozvati i nju odvu i. - Ne eš se sna i - re e Svetlana. - Antone, nemaš dovoljno mo i da je savladaš! A ja ne znam koliko brzo u otvoriti portal. ak ne znam ni da li u uspeti! Nisam nikad probala, samo sam itala o tome! Antone! - Ne u biti sam - odgovorih. - Je l’ tako, Igore? On je prebledeo i zamahao glavom: - Ej, stražaru... Nismo se tako dogovorili! - Mi smo se dogovorili da eš ti da pomogneš - podsetih ga. - Nismo precizirali šta spada u pomo . I? Igor pogleda u svoje šti enike. Namršti se i uzdahnu: - Stražaru, ti si gad... Meni je lakše da se s magom uhvatim u koštac nego sa vešticom! Njena je magija sva iz zemlje! Ona odmah udara u srž... - Nema veze, bi emo zajedno - rekoh. - Nas petoro. Štenci se - primoravao sam samog sebe da razmišljam o njima samo kao o štencima, pogledaše. Galja lupnu Pe u pesnicom u bok i nešto prošapta. - Šta e ti oni? - povisi glas Igor. - Stražaru! Oni su deca! - Vu i vukodlaci - ispravih ga. - Koji umalo nisu proždrali decu. Je li ho eš da iskupiš svoju krivicu? Da se izvu eš sa primedbom? Onda je dosta prazne pri e! - ika Igore, mi se ne bojimo - odjednom re e de ak po imenu Pe a. Moj imenjak ga podrža: - Mi smo sa tobom! Gledali su me smireno, bez ljutnje. O igledno, drugo i nisu o ekivali. - Oni još ništa ne mogu... - re e Igor. - Stražaru... - Nema veze, odvu i e vešticu i to je dovoljno. Preobratite se! Svetlana se okrenu. Ali ništa ne re e. Vukodlaci utke po eše da se skidaju. Samo je devoj ica stidljivo pogledala oko sebe i otišla iza žbunja ribizle, ostali se nisu stideli. Kraji kom oka primetih da ulicom ide neka žena iz sela sa vedrom, punim krompira. Verovatno je nakopala iz kolhoznog polja. Videvši šta se dešava preko ograde, ona zastade, ali trenutno me to nije bilo briga. Ionako nisam u najboljoj formi da bih tra io snagu na slu ajne evice. Moram da nau im da tr im. Veoma brzo da tr im, kako ne bih zaostajao za vukodlacima. - Daj, pomo i u - re e Svetlana. Prošla je dlanom kroz vazduh i ja osetih kako me je telo


prijatno zabolelo, a miši i nogu se napunili snagom. Odjednom je postalo toplo, kao da sam ušao u pregrejanu saunu. „Kretnje“ su proste ini, ali treba ih primenjivati krajnje oprezno. Ako potka iš pored nogu i miokard, dobi eš infarkt. Pored mene Igor promuklo zastenja i izvi se u dugu - ruke i noge na zemlji, ki ma, kao da se prepolovila, ka nebu. Eto odakle sve one bajke o tome da moraš presko iti truli panj... Koža je potamnela, prekrila se jarkocrvenim osipom i pramenovima mokrog, rapidno rastu eg krzna. - Brže! - zaurlah. Iz usta je izlazio topao i vlažan vazduh, ak mi se inilo da vidim paru od svog disanja kao da je mraz. Bilo je nepodnošljivo teško stajati, telo je bilo željno kretanja. Jedna stvar je bila za utehu - vukodlaci su ose ali isto. Krupni vuk se iskezio. Poslednje što se na njemu menjalo, bili su zubi. U vu joj vilici, ljudski zubi su izgledali komi no i istovremeno - užasavaju e. Odjednom mi je sinula udna misao, da su vukodlaci primorani da se snalaze bez plombi i krunica. Uostalom, njihov organizam je daleko vrš i od ljudskog. Vukodlaci nemaju karijes. - Krenuli s-s-smo... - vrskavo re e vuk. - Pe e. Vuku su pritr ali vu i, cvile i, isto mokri, kao obliveni znojem. Jednom su ostale ljudske o i, ali ak nisam mogao da shvatim da li je de ak ili devoj ica. - Tr imo - rekoh. I jurnuh napred, ne osvr i se na Svetlanu, ne udubljuju i se u to da li e nas videti ili ne. Kasnije u srediti. Ili e Svetlana ukloniti tragove. Ali ulice su bile prazne, ak je otišla žena sa vedrom. Možda je Svetlana rasterala ljude ku ama? Dobro, ako je tako. udan je to prizor - ovek, koji tr i neprirodno brzo i vu ja etvorka za njim. Kao da su me same noge nosile napred. arobne izme iz de jih bajki, brzonogi drug barona Minhauzena, eto kako se ilustruje ova mala magija u ljudskim mitovima. Samo što u bajkama nije re eno kako boli i šiba asfalt pod donovima... Nakon minuta ve smo skrenuli ka reci i postalo je lakše da se tr i po mekoj zemlji. Držao sam se uz vuka, kao nežni princ Ivan, koji nije želeo da umara svog sivog druga. Štenci su pomalo zaostali, njima je bilo teže. Vukodlaci su veoma snažni, ali njihova brzina nije izazvana magijom. - Šta... si... smislio? - zalaja vuk. - Šta... eš... da radiš? Kad bih i sam znao! Borba izme u Inih je manipulacija Mo i, rastvorene u Sumraku. Ja imam drugi stepen - to nije malo. Arina je daleko od svih klasifikacija. Ali Arina je veštica, a to je istovremeno plus i minus. Ona nije mogla da ponese sobom svoje talismane i zaštitu, arobne napitke i amajlije... samo neke sitnurije. Zato ona može da crpi Mo direktno iz prirode. U gradu opadaju njene mo i, ovde - rastu. Za ozbiljne ini ona mora da uzme ovu ili onu amajliju, a za to je potrebno vreme... ali zato naboj sakupljen u amajliji može biti strahovito mo an. Ne znam. Previše promenljivih veli ina. ak ne bih rizikovao da predvi am ishod sukoba Arine i Gesera. Verovatno e pobediti veliki mag, ali to ne e biti jednostavno. A ime ja mogu da se suprotstavim veštici? Brzinom? Ona e oti i u Sumrak, gde se ose a daleko sigurnijom. I u svakom narednom sloju Sumraka ja u za nju biti sve sporiji. Neo ekivanoš u? Delimi no. Ipak se nadam da Arina ne o ekuje moj dolazak. Prostom fizi kom snagom? Daje smrskam stenom... Ali prvo joj treba pri i...


Iz svega je proizlazilo da moram da joj pri em što bliže. I im veštici opadne pažnja, da je napadnem. Da je grubo i primitivno udarim. - Slušaj! - doviknuh vuku. - Kada se približimo, ja u oti i u Sumrak. Presti i u je i prikraš u joj se. Vi idite otvoreno. Kada po ne da razgovara sa vama i zanese se - ja u napasti. Tada pomozite. - Dobrrro - zaurla vuk, ne pokazuju i svoj stav prema planu.


GLAVA 7.

Da li je ovo mesto ostalo obeleženo na mapama Drugog svetskog rata? Možda je za istori are to poznato i opevano bojno polje na kojem su se nekad sudarile u krvavom sukobu dve vojske i drmusav mehanizam blickriga se otkotrljao unazad? A možda je to jedno od nepoznatih polja naše sramote, na kojem su elitne nema ke jedinice razgazile ba ene im u susret neobu ene i loše naoružane dobrovoljce? I mesto mu je samo u arhivama Ministarstva odbrane? Loše znam istoriju. Ali najverovatnije e biti - ovo drugo. Bolno je ovde, prazno, turobno, mrtvo. Ba ena, prljava zemlja, na kojoj nisu napravili ak ni kolhoz. U našoj zemlji ne vole da postavljaju spomenike na poljima poraza. Možda i sa pobednicima nije sve potaman? Stajao sam na obali re ice i posmatrao mrtvo polje. Nije preveliko: komadi zemlje izme u šume i reke, široki jedan, dugi deset kilometara. I nije tako mnogo ljudi ovde ubijeno. Pre e biti nekoliko stotina, nego hiljada. Mada, zar se može re i da je to malo? Polje je potpuno opustelo. Nisam nikoga video golim okom, pogled kroz Sumrak je tako e bio beskoristan. Tad sam uhvatio svoju senku - zalaze e sunce mi je sijalo u le a. I u oh u Sumrak. Na prvom sloju zemlja je zarasla u modru mahovinu, ali ne previše gusto. Obi ni oskudni komadi i koji su žudno lovili odjek ljudskih emocija. Ipak me je nešto teralo na oprez. Mahovina kao da je prstenasto opasala neku ta ku. Znao sam da mahovina ume da puzi, lagano, ali uporno se približavaju i hrani. Ovde je postojao samo jedan razlog za pravljenje krugova. Po oh kroz magloviti sivi dim. Svet ljudi je promicao naokolo, kao razlivena crnobela fotografija loše ekspozicije. Bilo je hladno i neprijatno - ovde sam svake sekunde gubio energiju. Ali tu je postojala i dobra strana. ak ni Arina ne može da neprestano bude u Sumraku. Ona može da baci pogled na prvi sloj iz obi nog sveta, ali i za to je potrebna snaga. A ona sad nije u položaju da bezobzirno troši dugogodišnje zalihe. Na prvom sloju reljef lokaliteta skoro se poklapa sa zemaljskim. Ovde je isto bila zemlja pod nogama, jaruge i uzvišice. Ali ovde je bilo još ponešto. Ja sam video, ta nije naga ao u zemlji, staro oružje. Ne sve, naravno, ve samo ono, koje je ubijalo ljude. Poluistrulele cevi automata, za nijansu bolje o uvane puške... Pušaka je bilo više. Oko stotinu metara od Arine ja nuh i tako potr ah. Svetlanine ini su još delovale, ina e bih brzo izgubio dah. Oko pedeset metara - legoh i po eh da puzim. Zemlja je bila vlažna, odmah sam se isprljao. Dobro je da e ova prljavština pri izlasku iz Sumraka otpasti sama od sebe. Modra mahovina zašušta, ne znaju i šta da odlu i - da li da mi se približi, ili da otpuže iz nevolje. To je loše. Arina možda shvati, zašto se mahovina buni... I tu odmah blizu, na oko pet metara, po e da se lagano podiže crnokosa glava. Bio je takav ose aj kao da Arina izranja pravo iz zemlje. Preuzak i gusto zarasli jarak... Sledih se. Ali Arina nije gledala ka meni. Veoma lagano se uspravi u punoj visini, pre toga je izgleda sedela na dnu starog rova. Živopisno je prinela dlan elu, kao štit na kapi. Shvatao sam da gleda kroz Sumrak. Sre om, ne u mene.


Približavali su se moji prinudni regruti. Kako su lepo tr ali! ak iz Sumraka njihovo tr anje je izgledalo brzo, samo su u skokovima predugo ostajali u vazduhu. Ispred - stari, mudri predvodnik. Za njim - vu i. ovek bi se uplašio. Arina se zasmeja. Ustade, stavi ruke na bok, prava pravcata mlada seljanka iz Malorusije, koja gleda kako joj se vra a ku i vetropirast muži sa drugovima u pijan enju. im je progovorila - zaploviše u vazduhu duboki, zvu ni tonovi. Nije žurila sa ulaskom u Sumrak. Ja tako e iza oh u svet ljudi. - ... glupi brbljivci! - doprlo je do mene. - Zar sam vas loše ugostila poslednji put? Vukovi pre oše lagano da kora aju. Zaustaviše se na oko dvadeset metara. Predvodnik iskora i napred i zalaja: - Veštice! Pri am... moram da pri am! - Govori, sivi - dobrodušno re e Arina. Shvatao sam da Igor ne e uspeti dugo da odvu e pažnju veštici. Svakog asa e zaroniti u Sumrak i propisno e se osvrnuti oko sebe. Gde je Na ica? - Devoj icu... predaj... - napola zavijaju i - napola urlaju i, re e vuk. - Svetli... je sve bešnji... predaj devoj icu... posta e gore po tebe... - Ti stvarno misliš da možeš da mi pretiš? - za udi se Arina. - Potpuno si poludeo. Ko e još da preda dete vukovima? Bolje krenite dok ste živi i zdravi! udno - ona kao da je odugovla ila. - Je l’ dete... živo? - malo razgovetnije re e vuk. - Na ice, jesi li živa? - gledaju i nekud nadole, upita Arina. Sko i i podiže devoj icu iz jarka, spusti je na zemlju. Ja zadržah dah. Na ica uopšte nije izgledala uplašeno ili umorno. Izgledalo je kao da joj se ak dopadalo sve ono što joj se doga alo, daleko više od šetnji sa bakom. Ali ona je bila blizu, preblizu veštice! - Vu u - re e Na a, gledaju i u vukodlaka. Pružila mu je ru icu i veselo se zasmejala. Vu je zamahao repom! To je potrajalo samo nekoliko sekundi. Igor se napregnu, nakostreši dlaku i ponovo se pred nama stvori zver, a ne ku ni pas. Ali, ipak se desio taj trenutak - vukodlak se umiljavao dvogodišnjoj devoj ici, neiniciranoj Inoj! - Vu - složi se Arina. - Na ice, a pogledaj, koga još tu ima? Zatvori okice i pogledaj. Kako sam te u ila. Na ica spremno prekri o i dlanovima. I po e da se okre e u moju stranu. Pa ona joj radi inicijaciju! Ako ja Na ica zaista nau ila da gleda kroz Sumrak... erkica se okrenu ka meni. Nasmeja se. - Tatica... Slede eg trena shvatih dve stvari. Prvo - Arina je odli no znala da sam u blizini! Veštica se igrala sa mnom. Drugo - Na ica nije gledala kroz Sumrak! Ona je raširila prsti e i gledala kroz njih. Ja sam odmah ušao u Sumrak. Bio sam toliko napet da sam proleteo odmah u drugi sloj u gluvu tišinu kao da je sve postavljeno vatom i me u blede sive senke. Arinina aura je plamtela narandžastom i tirkiznom bojom. Oko Na ice je blistao ist beli oreol - kao svetionik u ogromnom prostranstvu: potencijalna Ina! Svetla! Ogromne mo i!


I vukodlaci koji po eše da tr e - grudve crvene i purpurne boje, bes i zloba, glad i strah... - Svetlana! - povikah, uska i. U sivo prostranstvo, u nežnu tišinu. - Do i! Mesto portala lako odredih - hitnuh u Sumrak istu Mo , kao da provukoh vatreni lanac, koridor za sletanje. Od sebe - i sve do Arine. I istovremeno potr ah, tako da Na ica ne zakloni Arinu od mene, bacaju i sa vrhova prstiju odavno nau ene ini. Friz - lokalno zaustavljanje vremena. Opijum - san. Trostruka oštrica - najgrublje i najjednostavnije od borbenih ini. Tanatos - smrt. Ni u jedno od njih nisam polagao nikakvu nadu. Sve to može da upali kada je pred tobom najslabiji. Mo niji Ini e otkloniti udare, bilo da je u Sumraku ili u svetu ljudi. Trebalo je samo da odvu em i zadržim vešticu. Da joj preopteretim zaštitu, sigurno zasnovanu na amajlijama i talismanima. Svi ti efektni vatrometi su i predvi eni za to - da napipaš slabu kariku u zaštiti. Friz kao da je nestao u nepoznatom pravcu. ini sna su se odbile i otišle u nebo. Nadam se da nad nama nema aviona. Trostruka oštrica nije podbacila - svetle a se iva su prodirala u vešticu, ali nju nije bilo briga za trostruku oštricu. Sa pozivom na smrt je išto najgore! Bez obzira što ne volim te ini koje su opasno bliske inima Tamnih. Iako u obi nom svetu, Arina je uspela da podmetne ruku. Ugrušak sive magle, koji ubija volju i zaustavlja srce, poslušno slete na njen dlan. Arina je gledala u mene kroz Sumrak i smejala se. Dlan je držala iznad Na ine glave i sivo klupko je lagano curilo kroz prste. Sko ih prema njima - ako nisam mogao da skrenem udar, makar da ga sam primim... Ali Arina je ve bila na drugom sloju Sumraka, u punom zamahu i zaslepljuju e lepa. Pokretima prstiju je izgužvala moje ini i nemarno ih bacila na vukove. - Ne žuri... - re e veštica zapevaju i. U tišini drugog sloja njene re i su brujale - i noge me izdaše. Ja kleknuh na korak od Arine i Na ice. - Ne diraj je! - povikah. - Lepo sam te molila... - tiho re e veštica. - Zašto mi ne pomogneš da odem... šta ti zna i jedna stara veštica više ili manje? - Ja ti ne verujem! Arina klimnu, re e umorno i gorko: - S pravom mi ne veruješ... A šta ja sad da radim, arobnja e? Njena ruka skliznu preko haljine, skide s pojasa gran icu suvih bobica. Hitnula ju je u razbuktalu belu vatru, podigoše se klobuci crnog dima - i orijentir za portal nestade. Svetlana nije uspela! - Ne ostavljaš mi izbora, Svetli... - Arinino lice se iskrivi. - Je li shvataš? Tebe moram da ubijem, i onda mi tvoja erka više ništa ne vredi. I zbog ega si krenuo u drugi sloj? I u tom trenutku u Arinina le a udari svetle e belo se ivo. Provirilo je na sekund iz grudi, otežu i pošlo nazad, pot injavaju i se nevidljivoj ruci. - A-a-a-a... - zastenja veštica, nevoljno poletevši napred. Vatreno se ivo je lebdelo u sumraku. Zatim se siva magla razišla, ispuštaju i Svetlanu. Veštica kao da se ve oporavila o udarca. Udaljavala se, skaku i, ne skidaju i pogled sa Svetlane. Progoreli izrez na haljini se dimio, ali krv nije tekla. A izraz lica je više li io na


ushi enje, nego na mržnju. - Uh ti... velika... - Arina se graktavo zasmeja. - Da li sam se prešla u ra unici? Svetlana nije odgovarala. Takvu mržnju u pogledu ja ne mogu ni da zamislim - ovek bi odmah umro samo ako bi je pogledao u o i. U desnoj ruci je stezala beli ma , prsti leve su prebirali po vazduhu - kao da je slagala nevidljivu Rubikovu kocku. Sumrak se zamra i. Oko Na ice po e da plamti kugla od duge. Slede i Svetlanin pas se ticao mene - mom telu se vratila gipkost. Sko ih, po eh da zalazim veštici iza le a. U ovom ratu imao sam sporednu ulogu. - S kojeg si nivoa uletela, nestašna mala? - skoro dobrodušno upita veštica. - Nije valjda sa etvrtog? Na tre i sam bacala pogled... I ja sam osetio - njoj je veoma, veoma važan odgovor. - Sa petog - odjednom re e Svetlana. - To je veoma loše... - promumla veštica. - To ti je to, maj inski bes... - Uprla je pogled u mene kraji kom oka, pa se ponovo ustremi na Svetlanu. - Nemoj da unaokolo brbljaš šta si tamo videla... - Ti eš da mi kažeš - Svetlana klimnu. Veštica klimnu. I brzom brzinom po e rukama da kida sebi kosu. Ne znam da li je Svetlana ovo o ekivala, ali ja odlu ih da je bolje da odstupim korak nazad. I nije bilo uzalud oko veštice se podiže crna me ava, kao da se svaka vlas pretvorila u tanko oštro se ivo od crnog elika. Veštica po e da napada Svetlanu. Svetlana baci na vešticu beli ma - se iva se rasprsnuše i ugasiše ga, ali pred Svetlanom se stvori lebde i providan štit. Mislim da se to zove Lužinova zaštita. Se iva su se ne ujno i skoro momentalno lomila o štit. - O, majko mila... - tužno re e Arina. udno, ali nimalo nisam sumnjao da govori iskreno. I istovremeno - teatralno, za publiku. To jest - za mene. - Predaj se, huljo - re e Svetlana. - Dok ti još dozvoljavam - predaj se! - A hajde... ovako... - odjednom re e Arina. - A? Ovog puta se nije hvatala za amajlije. Samo je napevala svoje nepovezane stihove:

Spoj se prah sa prahom, Oseti u rukama mo , Budi moj sluga i pomo , Ili u te razvejati u vetar!

Svašta sam o ekivao od Arine. Ali ne i ovo. I kod Tamnih se pravi nekromanti retko sre u. Iz zemlje po eše da se lagano podižu mrtvi! Nema ki vojnici iz Drugog svetskog rata ponovo su išli u boj! etiri kostura odevena u dronjke - izme u kostiju nabijena zemlja, tkivo je odavno nestalo, stadoše okolo Arine. Jedan se slepo dogegao do mene, nespretno mašu i rukama bez prstiju - lanci na prstima su potpuno istrulili. Pri svakom koraku su sa nezgrapnog zombija otpadali komadi. Troje istih takvih nesre nih nakaza krenuše ka Svetlani. Jedan od njih je ak držao u rukama crnu automatsku pušku sa odvaljenim ležištem za municiju. - ik probaj da podigneš Crvenu armiju? - izazivaju e uzviknu Arina.


Nije morala to da uradi - Svetlana kao da se skamenila. I procedi kroz zube: - Moj deda je bio u ratu. Je li ovo treba da me uplaši... Šta je ona uradila - to nisam shvatio. Ja bih upotrebio sivu molitvu, ali ona se snašla. To je ve bilo nešto iz viših nivoa magija, koji su mi bili nedostupni. Ali zombiji su se raspadali u prah. A Svetlana i Arina se utke zagledaše jedna u drugu. Šalama je bio kraj. arobnica i veštica se na oše u direktnoj borbi Mo i. Iskoristivši kratku pauzu, i ja sam skupljao snagu. Ako Svetlana neo ekivano posrne - ja u naneti udarac... Arina zadrhta. Prvo je sa nje sletela haljina. Sigurno bi na muškarca ovo moglo da deluje demoralizuju e. Zatim je veštica po ela da rapidno stari. Raskošna crna kosa se pretvorila u žalosno sedo klup e. Opadoše grudi, sasušiše se ruke i noge. Kao Gingema iz de je bajke, ili Gagula iz pri e za odrasle. I bez specijalnih efekata. - Ime? - uzviknu Svetlana. Arina se kratko ne kala. Bezuba usta se pomeriše i promrmljaše: - Arina... u tvojoj sam vlasti, arobnice... Tek tad se Svetlana opustila - i kao da se sagnula. Zaobišavši Arinu koja se smirila, ja uzeh ženu pod ruku. - Dobro sam... držim se - Svetlana se nasmeši. - Uspelo je. Starica - jezik nije mogao da prelomi Arina - tužno nas je gledala. - Ho eš da joj dozvoliš da povrati prethodni izgled? - upitah. - Šta je, bila je pre simpati nija? - Svetlana ak pokuša da se našali. - Može svakog asa umreti od starosti - rekoh. - Njoj je dvesta i kusur... - Neka umre... - promrmlja Svetlana. Pogleda Arinu ispod obrva. - Veštice! Dozvoljavam ti da uzmeš podmla en izgled! Arinino telo se odmah ispravilo, ispunilo životom. Veštica žudno udahnu vazduh. Pogleda u mene i re e: - Hvala, arobnja e... - Izlazimo - naredi Svetlana. - I bez gluposti... dajem ti pravo samo da iza eš iz Sumraka! Sada je itava vešti ina mo - ona, koja nije iš ezla zajedno sa dronjavom ode om i amajlijama, bila pod potpunom Šve aninom kontrolom. Da se izrazimo slikovito, ona je držala ruku na prekida u. - arobnja e... - re e Arina, ne skidaju i pogled s mene. - Prvo skini štitove sa erke. Ispod njenih nogu je bomba sa izvu enim osigura em. Svaki as e eksplodirati. Svetlana uzviknu. Bacih se prema kugli od duge. Udarih, probijaju i Negativnu sferu. Ispod nje su bila još dva štita - ja ih grubo skinuh, rade i samo na sirovoj energiji. Sa drugog sloja ništa se nije videlo. Pronašavši svoju senku, ja upadoh na prvi sloj. Ovde je bilo isto, bez tragova modre mahovine - rasplamsala bitka ju je potpuno spržila. I skoro istog trena ugledah staru „šišarku“, koja je ležala pod Na inom nogom. Arina ju je postavila, zaronivši u Sumrak. Osigurala se, gadura... Osigura je bio izvu en. Negde unutar bombe je mu no sporo goreo upalja , a u ljudskom


svetu su ve prošle tri- etiri sekunde... Radijus u okviru koga su mogu e povrede je dvesta metara. Ako bi ona eksplodirala unutar štitova, od Na ice bi ostao samo krvavi prah... Nagnuh se, dohvataju i bombu. Veoma je teško raditi sa predmetima iz realnog sveta nalaze i se u Sumraku. Dobro je jedino to što bomba ima jasnog dvojnika u sumraku - istog takvog rebrastog, prekrivenog prljavštinom i r om... Da je izbacim? Nema potrebe. U realnom svetu ne e daleko odleteti. Odvu i u je u Sumrak - tamo e odmah eksplodirati. Nisam našao bolje rešenje nego da rase em bombu napola, kao da vadim košticu iz avokada. I još na nekoliko komadi a... traže i izme u gvož a i eksploziva goru u cev icu usporiva a. Moje fantomsko se ivo, oštrica iste Mo i, seckalo je bombu na kriške kao zreli paradajz. Na kraju sam ga pronašao - mali plamen koji se ve popeo ka upalja u. Ugasio sam ga prstima. I strovalio se u svet ljudi. Sav oznojen, jedva stoje i na drhtavim nogama, tresu i rukom. Ope eni prsti su tupo boleli. - Muškarcima samo daj neku tehniku da se bak u njom - sarkasti no re e Arina, koja se pojavila odmah za mnom. - Zatvorio bih je u štit, neka eksplodira! Ili bih joj bacio mraz, neka se sledi do jutra... - Tatice, nau i i mene da se tako krijem - re e Na ica, kao da se ništa nije dogodilo. Ugledala je Arinu i glasno se pobunila: - Teto, jesi ti poludela? Ne srne da se šeta go! - Koliko sam ti puta rekla da ne smeš tako da razgovaraš sa odraslima! - uzviknu Svetlana. I zatim, uzevši Na icu u ruke, po e da je ljubi. Kao scena iz neke ludnice... Još da pozovemo i taštu, neka kaže par re i... Sedoh na kraj jarka. Hteo sam da zapalim cigaretu. I nešto da popijem. I pojedem. I da odspavam. Ili makar da zapalim cigaretu. - Više ne u - po navici promrmlja Nada. - A vu se razboleo! Tek tad se setih vukodlaka. Okrenuh se. Vuk je ležao i slabo mahao šapama. Okolo su se motali vu i. - Izvini de, arobnja e - re e Arina. - Ja sam tvoje smrtne ini bacila na vukodlaka. Nije bilo vremena da razmišljam. Pogledah u Svetlanu. Tanatos ne zna i obavezno sigurnu smrt. ini se još uvek mogu skinuti. - Ja sam prazna... - tiho re e Svetlana. - Nemam više zrnce energije. - Ako ho ete - mogu da spasem gada - predloži Arina. - Meni nije teško. Mi se zgledasmo. - Zašto si rekla za bombu? - upitah je. - Kakvu imam korist ako dete umre? - ravnodušno odgovori Arina. - Ona e biti velika svetla - re e Svetlana. - Najve a! - Neka i bude - Arina se nasmeši. - Možda e se setiti teta Arine, s kojom je pri ala o lekovitom bilju i cve u... Ne bojte se, niko ne može da od nje na ini Tamnu. Nije ona obi no dete, ima ovde neke magije... Šta da inim sa vu inom? - Spasi ga - prosto re e Svetlana. Arina klimnu. A meni odjednom dobaci:


- Tamo, u rovu, ima torba... u njoj ima duvana i hrane. Odavno sam pripremila ovo skrovište. *** Veštica se baktala oko Igora desetak minuta. Prvo je oterala vu e koji su zavijali: ovi otr aše u stranu, pokušaše tamo da se pretvore u decu, pošto nisu uspeli, legoše u žbunje. Zatim po e da nešto šapu e, as otkidaju i jednu, as drugu trav icu. Povika na vu e - ovi se razbežaše na sve strane i vratiše sa nekakvim gran icama i korenjem u eljustima. Svetlana i ja smo gledali jedno drugo i utali. I tako je sve bilo jasno. Ispušio sam drugu cigaretu, tre u sam zgužvao u ruci i izvukao iz crne platnene torbe tablu okolade. Osim duvana, okolada i zamotuljka engleskih funti - vidovite li veštice! - u torbi nije bilo ni eg drugog. A ja sam se sve nekako nadao da u prona i „Fuaran“... - Veštice! - uzviknu Svetlana, kada se vukodlak, još se pomalo tresu i, pridiže na noge. Do i ovamo! Arina se, graciozno njišu i bedrima i nimalo se ne stidevši golotinje, vratila do nas. Vukodlak tako e leže blizu. On je teško disao, vu i se stisnuše uz njegove grudi i po eše da ga ližu. Svetlana se namršti, gledaju i ovu scenu, zatim uperi pogled u Arinu: - Za šta si optužena? - Prema naredbi neimenovanog Svetlog, odstupila sam od recepture napitka. Tako sam uništila zajedni ki eksperiment Inkvizicije, No ne i Dnevne straže. - Je l’ tako zaista bilo? - upita Svetlana. - Jeste - prosto je priznala Arina. - Zbog ega? - Još od revolucije sam maštala da naudim crvenima. - Ne laži - Svetlana se namršti. - Tebe baš briga za crvene, bele i plave. Zašto si rizikovala? - Kakve to ima veze, arobnice? - Arina uzdahnu. - Ima veze. Prvenstveno zbog tebe. Veštica podiže glavu. Pogleda u mene, u Svetlanu. Zadrhtaše joj kapci. - Teta Arina, jesi li tužna? - upita Na ica. Pogleda u mamu i sama stavi dlanove na usta. - Tužna sam - odgovori veštica. Arina nikako nije htela da dopadne šaka Inkviziciji. - Eksperiment su podržavali svi Ini - re e Arina. - Tamni su smatrali da dolazak u vrh vodstva zemlje hiljade ube enih komunista, a proizvodnja je prvenstveno išla u Kremlj i ministarstva, ne e ništa bitno promeniti. Naprotiv, da e izazvati otpor prema Sovjetima u itavom ostalom svetu. Svetli su, pak, smatrali, da e nakon teškog ali pobedonosnog rata sa Nema kom, njegova izvesnost je ve tad bila jasna prorocima, Sovjetski Savez uspeti da postane zaista primamljivo društvo. Postojao je jedan tajni izveštaj... ukratko: ljudi bi stvorili komunizam osamdesetih godina... - I na inili kukuruz glavnom namirnicom - frknu Svetlana. - Ne pri aj gluposti, arobnice - veštica smireno prekide Svetu. - Ne se am se za kukuruz. A eto grad na Mesecu je ve sedamdesetih godina trebalo da bude sagra en. Da slete na Mars, još ponešto... itava Evropa bi bila komunisti ka. I to ne pod prinudom. I sada bi postojao na Zemlji ogromni Sovjetski Savez, ogromne SAD... mislim da bi Britanija, Kanada i Australija ulazile u njih... Samo je Kina ostala sama za sebe. - Zna i, precenili su se Svetli? - upitah.


- Ne - Arina odmahnu glavom. - Nisu se precenili. Naravno, krv bi tekla do kolena. Ali ono što bi ispalo na kraju, bilo bi sasvim dovoljno. Daleko bolje od svih današnjih režima... Svetli nisu prevideli nešto drugo! U takvom razvoju doga aja, negde u ovo doba ljudi bi saznali za postojanje Inih. - Jasno - re e Svetlana. Na ica se vrpoljila u njenom krilu - dosadilo joj je da sedi, htela je da ide do „vu a“. - Zato je taj... neimenovani Svetli... - Arina se nasmešila - koji je uspeo da vidi budu nost pažljivije od ostalih, došao do mene. Mi smo se sreli nekoliko puta, diskutovali o situaciji. Nevolja je bila u tome što eksperiment nisu planirali samo najviši, sposobni da procene opasnost našeg demaskiranja, ve i veliki broj magova prve i druge kategorije... ak i nekoliko njih iz tre e i etvrte. Projekat je bio veoma popularan... Za njegovo zvani no ukidanje bilo je potrebno dati potpunu informaciju hiljadama Inih. A bilo je nemogu e krenuti u to. - Razumem - re e Svetlana. A eto, ja ništa nisam razumeo! Mi skrivamo svoje postojanje od ljudi, zato što se plašimo. Nas je ipak premalo, i nikakva magija nam ne e pomo i da preživimo ako zapo ne nov „lov na veštice“. Ali u toj svetloj i dobroj budu nosti, što je ve prema Arininim recima ve moglo da se dogodi, da li bismo zaista bili u opasnosti? - Zato smo odlu ili da sabotiramo eksperiment - nastavi Arina. - To je pove alo broj žrtava u Drugom svetskom ratu, ali je zato smanjivalo broj mrtvih u izvozu revolucije u Evropu i Severnu Afriku. Izašlo je manje-više na isto... Naravno, život u Rusiji sada nije baš med i mleko, kakav bi trebalo da bude. Ali ko je uopšte rekao da se sre a meri punim stomakom? - Ta no tako - ne izdržah. - Svaki povološki u itelj ili ukrajinski rudar složio bi se s tobom. - Sre u treba tražiti u duhovnom bogatstvu! - odbrusi Arina. - A ne u kadama sa mehuri ima ili toplom kupatilu. Ali zato ljudi ne znaju za Ine! Ja o utah. Žena koja je sedela pred nama nije bila samo kriva - nju je trebalo odvu i na konopcu u tribunal i usput je kamenovati! Dakle, grad na Mesecu? Dobro, nemamo grad na Mesecu, a i ne treba nam. Ali zato, što su obi ni gradovi jedva živi, što nas i danas itav svet posmatra sa oprezom... - Mu enica - re e Svetlana. - Mora da ti je teško? Isprva mi se u ini da joj se podsmeva. Isto to je pomislila i veštica. - Je l’ me žališ ili se podsmevaš? - upita ona. - Žalim, odgovori Svetlana. - Nije mi žao ljudi, nemoj pogrešno da me shvatiš - procedi veštica. - Ali zemlje mi je žao. To je moja zemlja, kakva je - moja je! Bolje što je ovako ispalo. Prežive emo. Ljudi e roditi nove ljude, izgradi e gradove, polja e zasejati... - Ti se nisi krila u hibernaciji od eke - iznenada re e Svetlana. - Ni od Inkvizicije. Izvukla bi se nekako, ose am... Ti nisi htela da gledaš šta se dešava sa Rusijom nakon tvoje sabotaže. Arina o uta. A Svetlana me pogleda i upita: - Šta emo sad da radimo? - Odlu i sama - rekoh, ne shvativši pitanje do kraja.


- Gde si htela da bežiš? - upita Svetlana. - U Sibir - smireno odgovori Arina. - U Rusiji je takav obi aj - ili te oni šalju u Sibir ili sam odeš. Izabra u neko isto seoce i naseli u se blizu njega. Zaradi u dovoljno za život - na i u nekog muškarca - ona uz osmeh pre e rukom preko bujnih grudi. - Pri eka u dvadesetak godinu, vide u šta se dešava. Ujedno u i razmisliti šta da kažem Inkviziciji, ako me uhvate. - Sama ne eš uspeti da pro eš kroz kordon - promrmlja Svetlana. - A sumnjam da i mi možemo da te provedemo. - Ja... sakri u je... - promuklo se nakašlja vukodlak. - Ja sam joj... dužan... Arina zaškilji i upita: - Za to što sam te izle ila? - Ne... ne za to... - nejasno odgovori vukodlak. - Izveš u je... kroz šumu... u kamp... tamo u je sakriti... zatim... eš oti i. - Niko nigde... - po eh. - Ali Svetlanin dlan je nežno dodirnuo moje usne - kao da je umirivala Na ušku. - Antone, tako je bolje. Bolje je za Arinu da ode. Ona nije Na icu povredila, je l’ tako? Ja odmahnuh glavom. To su potpune besmislice, buncanje! Zar se veštica tako izveštila i pot inila je svojoj volji? - Tako e biti bolje! - energi no ponovi Svetlana. I okrenu se prema Arini: - Veštice! Zakuni se da više nikada ne eš oduzeti život oveku ili Inom! - Ne mogu da obe am takve stvari - Arina odmahnu glavom. - Zakuni se da u narednih sto godina ne eš oduzeti život oveku ili Inom, ukoliko on ne bude ugrožavao tvoj život... i ti ne budeš imala drugi na in da se zaštitiš - re e Svetlana sa ekavši sekundu. - To je ve druga stvar! - Arina se osmehnu. - Vidno je sazrela velika... Nije baš divota da ovako bezuba provedem itav vek. Ali se ipak zaklinjem. Neka mi Tama bude svedok! Ona podiže dlan - i ugrušak tame se stvori nad njim. Vukodlaci, i odrasli i štenci, tiho zaski aše. - Vra am ti tvoju Mo - re e Svetlana, pre nego sam uspeo da je zaustavim. I Arina iš eznu. Sko ivši, stadoh pored Svetlane, koja je mirno sedela. Imao sam malo Mo i... dovoljno za par udaraca, ali veštica ne bi marila za takve udarce... Arina se ponovo pojavila pred nama. Sad ve odevena, ini se ak i o ešljana. Nasmejana. - Ali eto ja mogu da ti napakostim i bez ubistva! - zlurado re e ona. - Da te paralizujem, ili da te unakazim. - Možeš - složi se Svetlana. - Nema govora. Ali šta e ti to? I nakratko se u Arininim o ima probudi tako prodorna tuga da me je zabolelo u grudima. - Ne treba mi, arobnice. Onda, zbogom. Ne pamtim dobro, ali nije me sramota da kažem hvala... hvala, velika. Bi e ti teško... sada. - Ve sam shvatila - tiho re e Svetlana. Arinin pogled se zaustavi na meni i ona se koketno nasmeši: - Zbogom i tebi, arobnja e. Nemoj me žaliti, to ne volim. Eh... šteta, što ti voliš ženu... Ona nu, po e rukom prema Na ici. Svetlana je nije zaustavila! - Zbogom, devoj ice! - veselo re e veštica. - Ja sam zla teta, ali tebi želim svako dobro. Onaj ko ti je zacrtao sudbinu unapred nije bio lud... o, nije lud... Možda e tebi po i za rukom ono što nama nije uspelo? Uzmi i ti poklon od mene... - ona pogleda Svetlanu.


Arina uze Na ušku za prsti . Promrmlja: - Da li da ti poželim Mo ? I bez toga imaš puno Mo i. Sve su ti dali... svega u izobilju... Ti beše voliš cveti e, je l’ tako? Uzmi od mene na dar - ume e da koristi cve e i lekovito bilje. To e dobro do i i svetloj arobnici. - Zbogom, teta Arina - tiho re e Na ica. - Hvala. Veštica još jednom pogleda u mene - zapanjenog, potpuno zbunjenog. I okrenu se ka vukodlacima. - Onda, povedi nas, sivi! - uzviknu ona. Vu i pojuriše za vešticom i svojim u iteljem. Jedan mali skot se ak zaustavio, prebacio šapu na žbuni i, demonstrativno gledaju i u nas, pomokrio se. Na ica se zakikotala. - Svetlana... - prošaputah. - Oni odlaze... - Neka idu - odgovori ona. - Neka. I okrenu se ka meni. - Šta se desilo? - zagledaju i joj se u o i, upitah. - Šta i kada? - Hajdemo ku i - re e Svetlana. - Mi... mi treba da popri amo, Antone. Da ozbiljno popri amo. Kako samo mrzim ove re i! Posle njih ne bude ništa dobro!


EPILOG

Tašta je zvocala Na ici, stavljaju i je na spavanje: - Oh, ti lažljivice, oh samo fantaziraš... - Teta i ja smo šetale... - sanjivo se prepirala erkica. - Šetale, šetale... - veselo je potvrdila tašta. Svetlana se bolno namrštila. Pre ili kasnije, svi Ini moraju da manipulišu se anjima svojih bližnjih. To nije uopšte prijatno. Naravno, mi imamo izbor. Možemo da otkrijemo istinu - ili deo istine, bliskim ljudima. Ali ni to ne vodi u dobrom pravcu. - Laku no , erkice - re e Svetlana. - Idite - idite - frknu tašta. - Vodali ste tamo moju devoj icu, moju dušicu... Mi iza osmo iz sobe, Svetlana sasvim zatvori vrata. Postade tiho, samo je škriputao stari asovnik na zidu. - Samo pri a kuco-maco - rekoh. - Ne treba tako sa detetom... - Sa devoj icom - može - odmahnu Svetlana. - Pogotovo sa trogodišnjom. Antone... hajdemo u baštu. - Ako želiš u baštu, onda idemo u baštu - živahno se složih. - Idemo. Bez razgovora pro osmo ka ležaljci. Sedosmo jedno do drugog, i ja osetih da Svetlana pokušava da se pomeri u stranu, ma koliko da je teško to u initi u ležaljci. - Po ni iz po etka - rekoh. - Iz po etka... - Svetlana uzdahnu. - Ne mogu iz po etka. Sve je previše zamršeno. - Onda mi objasni zašto si pustila vešticu? - Ona previše toga zna, Antone. I ako iza e na sud... ako se sve to otkrije... - Ali ona je - zlo inac! - Pa Arina nam nije u inila ništa loše - Svetlana re e tiho, kao da ube uje samu sebe. Mislim da u njoj nema one prave krvolo nosti. Ve ina veštica je zaista zla, ali ima i takvih... - Predajem se! - podigoh ruke. I vukodlake je pritegla, ni Na u nije povredila. Arina Rodjonovna, asnu re . A šta je sa uništenim eksperimentom? - Ona je sve objasnila. - Šta je objasnila? Da je bezmalo stotinu godina ruske istorije izbrisano? Da je umesto normalnog društva stvorena birokratska diktatura... sa svim posledicama koje iz toga proisti u? - Sam si uo - na kraju bi ljudi saznali sve o nama! Duboko uzdahnuvši, pokušah da saberem misli. - Sveto... pa šta to govoriš? Pre pet godina i sama si bila ovek! Mi smo i sada ljudi... samo smo više uznapredovali. Pa, nova zavojnica na spirali revolucije. Saznali bi ljudi i ništa strašno! - Mi nismo uznapredovali - Svetlana je odmahivala glavom. - Antone, kada si me pozvao... ja sam se dosetila da e veštica pratiti Sumrak. Ja sam odmah sko ila odmah na peti nivo. Mislim da osim Gesera i Olge tamo niko od naših nije bio... Ona u uta. I shvatih da je to upravo to, o emu je Svetlana i htela da pri a. Nešto zaista strašno. - Šta je tamo, Sveto? - upitah. - Ja sam tamo bila dovoljno dugo - nastavi Svetlana. - Uopšteno... shvatila sam neke


stvari. Sad je nevažno, koje to stvari. -I? - U toj vešti joj knjizi sve je ta no napisano, Antone. Mi nismo pravi magovi. Mi ne posedujemo ve e sposobnosti od ljudi. Mi smo ti isto što i modra mahovina sa prvog sloja. Se aš se primera iz vešti je knjižice, o temperaturi tela i okolnoj sredini? Tako svi ljudi imaju magijsku temperaturu - trideset šest sa šest. Oni, koji su veoma sre ni ili veoma nesre ni, imaju groznicu. Njihova temperatura je viša. I sva ta energija, sva ta Mo - ona greje svet. Naša temperatura tela je niža od te norme. Mi hvatamo tu u Mo i možemo da je raspodelimo. Mi smo paraziti. Neki tamo slabašan Ini, poput Jegora, ima temperaturu trideset etiri stepena. Tvoja je, na primer, dvadeset. Moja je deset. Ja odmah odgovorih. Ve sam mislio o tome im sam pro itao knjigu. - I šta sad, Sveto? I šta sad s tim? Ljudi ne mogu da koriste svoju Mo . Mi možemo. Kakve ima veze? - Razlika je u tome što se ljudi nikad ne mogu pomiriti sa tim. ak i najbolji uvek gledaju sa zaviš u one kojima je dato više. Sportiste, lepotane i lepotice, genijalce i talentovane. Ali tu se ne vredi žaliti ni na šta... to je sudbina, slu ajnost. A sada zamisli da si ti obi an ovek. Najobi niji. I odjednom saznaš da neko živi nekoliko stotina godina ume da predvidi budu nost, isceljuje bolesti i baca urok. I to sve pravo pravcato! I sve - na tvoj ra un! Mi smo paraziti, Antone. Isti kao vampiri. Isti kao modra mahovina. Ako to sve ispliva napolje, ako izmisle nekakve sprave koje razdvajaju ljude od Inih, na nas e krenuti hajka i po e da nas istrebljuju. Ako se rasejemo me u ljude, lovi e nas pojedina no. Ako se skupimo na gomilu i napravimo svoju državu, zasu e nas atomskim bombama. - Razdeliti i zaštiti... - prošaputah glavnu parolu No ne straže. - Ta no. Razdeliti i zaštititi. I ne ljude od Tamnih, ve ljude od Inih generalno. Ja se nasmejah. Gledao sam u no no nebo i smejao se - se aju i se samog sebe, nešto mla eg, kako idem mra nom ulicom u susret vampirima. Užarenog srca, istih ruku i prazne, hladne glave... - Nas dvoje smo toliko puta razgovarali o tome u emu se mi razlikujemo od Tamnih... tiho re e Svetlana. - Pronašla sam još jednu formulaciju. Mi smo dobri pastiri. Mi uvamo stado. Svakako, to ve nije mala stvar. Samo, ne smemo obmanjivati sami sebe i obmanjivati druge. Nikada ne e svi ljudi postati Ini. Nikada se mi ne emo otkriti pred njima. I nikad ne emo dozvoliti ljudima da stvore manje više pristojno društvo. Kapitalizam, komunizam... nije u tome stvar. Nas e zadovoljiti samo svet u kojem e se ljudi brinuti samo za veli inu hranilice i kvalitet sena. Zato što e, im budu podigli glavu iz hranilice, pogledati unaokolo i ugleda e nas, i nama e do i kraj. Ja sam gledao u nebo i njihao na kolenima Svetlaninu ruku. Samo ruku, toplu i opuštenu... koja je malopre puštala munje i gromove na vešticu saboterku... Bespomo nu ruku velike arobnice, koja je imala dvaput manje magije od mene. - I ništa ne može da se u ini - prošapta Svetlana. Straže ne e pustiti ljude iz štala. U SAD e biti velike i bogate hranilice, u koje bi svi da zariju glavu. U tamo nekakvom Urugvaju - retke travke sa planinskih vrhova, kako ne bi imali vremena da gledaju u nebo. Sve što možemo da inimo jeste da napravimo što simpati nije štale i da ih ofarbamo veselim bojama. - A ako ovo ispri amo Inima? - Tamne ovo ne e ražalostiti. Svetli e se pomiriti s tim. Saznala sam istinu koju ne želim da znam, Antone - i pomirila se s tim. Možda nije trebalo tebi da pri am? Ali to ne bi bilo fer. I ti si deo stada. - Sveto... - pogledah slabi odsjaj no ne lampe u prozoru. - Sveto, a kakva je Na ina


magijska temperatura? Ona sa eka, pre nego odgovori. - Nula. - Najve a od najve ih... - rekoh. - Apsolutno lišena magije... - odgovori Svetlana. - Šta sad treba da uradimo? - Da živimo dalje - prosto re e Svetlana. - Ja sam Ina... i kasno je da izigravam nevinost. Crpim snagu od ljudi, vu em iz Sumraka - svejedno je to tu a mo . Ali u tome nema moje krivice. - Sveto, ja idem Geseru. Iz ovih stopa. Oti i u iz Straže. - Znam. Idi. Ustadoh, pridržah ležaljku koja se ljuljala. Bilo je mra no i nisam mogao jasno da vidim Svetlanino lice. - Idi, Antone - ponovi ona. - Bi e nam teško da gledamo jedno drugom u o i. Potrebno je vreme da se naviknemo. - Šta ima tamo, na petom sloju? - upitah. - Bolje da ne znaš. - Dobro. Pita u Gesera. - Neka ti on i kaže... ako želi. Nagnuvši se, dodirnuh joj obraz - bio je mokar od suza. - Odvratno... - prošapta ona. - Odvratno je... biti parazit. - Drži se... - Držim se. Kada u oh u šupu, lupnuše vrata - Svetlana je ušla u ku u. Ne pale i svetlo, sedoh u auto, zalupih vrata. I šta li je tu poradio stric Kolja? Ho e li upaliti ili ne? Auto je upalio odmah, meko i veoma tiho zareža dizel motor. Uklju ivši farove, iza oh iz šupe. A pravila maskiranja? Ma, do avola s tim. Zar pastir da se krije od ovaca! Laganim pokretom ruke otvorih vrata ne izlaze i iz automobila. Iza oh na ulicu i dadoh gas. Selo se inilo pustim i beživotnim. Ovcama su dodali sredstvo za spavanje u sto nu hranu... Auto se izvukao na kolski put. Prebacivši na farove za daljinu, priguših gas. Vetar udari u spušteno staklo. Napipavši na volanu daljinski, uklju ih plejer.

U ovaj vetrovit grad u oh bez ogrta a. On je obavio moje grlo kao puzavica. Zmijski prstenovi su okovali moju dušu. I vidim crno sunce. Ispod njega ni suzu ne u proliti. Ispadam iz svoje uloge. Drzak sam i nepravi an. emu se nada kuni koga guta udav. Zmijski prstenovi su i dalje tesni, Ja vidim crno sunce i iste takve snove. Možeš me ubiti, ali ne mogu da razlikujem vrlinu od mane. Kao da neko kupi svedoke, pretvaraju i nas u zmije.


I ja se slažem da trulim pod bilo kojom zastavom. I spreman sam da puzim po zemlji cikcak, I ak da pevam o ljubavi do grla u povra ki, Ako tako treba za moju Otadžbinu.

Napred, negde kod ulaska na put, pojavi se plami ak. Malo zaškiljivši, pogledah kroz Sumrak. Popreko na putu je stajala prenosna policijska barijera. A pored su ekala dva oveka i dvoje Inih. Tamnih Inih. Nasmešivši se, smanjih brzinu.

Moj mozak je košnica, sa mravima umesto p ela. Centar gravitacije metka je pomeren u pravcu ljubavi. Ali zmijski su prstenovi oklop. Ja vidim crno sunce. Sunce me ne voli. Mogao bih da se predam bez borbe, upavši avolu u eljusti. Ali ja u umreti na nogama, prstenovi mi ne daju da padnem. Zmijski prstenovi - moj su korset i skelet. Ja vidim crno sunce. Štetno je za o i.

Zaustavivši se kraj same barijere, ekao sam dok je prišao saobra ajac s automatskom puškom na grudima. Inkvizicija nikad nije bila preterano probirljiva što se ti e regrutovanja ljudi za obezbe enje. Ispružih voza ku i saobra ajnu dozvolu i utišah muziku. I pogledah Ine. Prvi je bio Inkvizitor, koji mi nije bio poznat, suvonjav stariji Azijac. Rekao bih da ima drugi tre i stepen Mo i, ali je to teže odrediti kod inkvizitora. Drugi je bio obi ni Tamni iz moskovske No ne straže. Vampir Kostja. - Mi tražimo vešticu - re e Inkvizitor. Saobra ajci nisu obra ali na njih nimalo pažnje, njima je bilo nare eno da ne vide. - Arina nije ovde - odgovorih. - Je l’ Edgar na elu racije? Inkvizitor potvrdno klimnu. - Pitajte ga za mene. Anton Gorodecki, No na straža. - Ja ga poznajem - promrmlja Kostja, naginju i se ka inkvizitoru. - Sve je u redu. Pošten i astan Svetli... - Prolazite - saobra ajac mi je vratio dokumenta. - Možete da idete dalje - klimnu inkvizitor. - Dalje ima još straža. Klimnuh glavom i iza oh na put. Kostja je stajao i gledao za mnom. Ponovo uklju ih muziku.

Ja nisam ni za ni protiv. I nisam ni dobro ni zlo. Ti si sa mnom, moja Otadžbino, baš imala sre e! Tvoji zmijski prstenovi - moja ku a, moja klopka.


Ja u puzati pod suncem, Pod ovim avolskim suncem, Odavde - do tamo, odavde - do tamo, Odavde do Sudnjeg dana.


TRE I DOGA AJ NI IJA MO


PROLOG

On je retko sanjao. A sad nije ni spavao. I sve je to bio gotovo san, gotovo vizija u trenutku pre bu enja... Lagana, ista, gotovo de ja vizija... - Produvavanje motora... Provera parametara... klju za start... Srebrnkasti stub rakete u laganoj magli. Svako dete mašta da postane kosmonaut - dok ne uje deseti put: „Šta želiš da postaneš, kosmonaut?“ Ini prestaju da maštaju o kosmosu kad postanu Ini. Sumrak je zanimljiviji od stranih planeta. Otkrivena Mo je privla nija od slave kosmonauta. Ali, sada je ponovo sanjao raketu - staru, smešnu raketu, koja se podiže u nebo. Zemlja koja lebdi pod nogama ili nad glavom. Debelo kvarcno staklo iluminatora. udni snovi za jednog Inog, zar ne? Zemlja... veo od oblaka... svetla gradova... i ljudi. Milioni. Milijarde. I on - koji ih gleda iz orbite. Ini u kosmosu... šta ima smešnije od toga? Možda Ini protiv Tu ina. Jednom je gledao nau nofantasti ni film i odjednom je pomislio da je hrabroj Ripli zadnje vreme da u e u Sumrak... i da tu e, tu e, tu e trome, bespomo ne gadove. Razmislih i odmah se zasmejah. Nema tu ina. A kosmos postoji. Samo je pre bilo nejasno zašto. Sad je on shvatio. Stajao je zatvorenih o iju, sanjare i o majušnoj Zemlji, koja je lagano rotirala pod nogama. Svako dete sanja da postane velikan, dok se ne zamisli zašto mu je to potrebno. On je sada znao sve. Delovi slagalice su se spojili. I njegova predodre enost da postane Ini. I njegov smešni san o kosmosu. I tanki tom, presvu en u ljudsku kožu, ispisan urednim krasnopisom. On uze knjigu, koja je ležala direktno na daš anom podu. Otvori je na prvoj stranici. Slova nisu izbledela - uvala ih je slaba, ali sigurna magija. Ovaj jezik se ve odavno ne uje na Zemlji. Indologu bi zali io na sanskrt, ali malo ko bi shvatio da je to pajša i. Ali Inima je dostupan ak i mrtav jezik. „Neka vas uva Slonoliki, koji vrti glavom as gore, as dole, nalik Šivi, koji se njiše gore-dole u Umu! Neka me ispuni Ganapati slatkom vlagom mudrosti! Zovem se Fuaran, ja sam žena iz uvenog grada Kanakapuri. Onaj koji ispunjava Želje, suprug Parvati, bogato me je nagradio u mojoj mladosti, podarivši mi ume e hodanja kroz svet duhova. Dok u našem svetu, latica, koja leti na vetru, pada


sa drveta u cvatu, u tom svetu joj prolazi dan - takva je njegova priroda. I u tom je svetu skrivena velika mo ...“ On zatvori „Fuaran“. Srce je užurbano kucalo u grudima. Velika mo ! Ispala iz vešti inih ruku, koja je nestala pre skoro dve hiljade godina. Bez vlasnika, zanemarena, skrivena ak i od Inih. Ni ija mo .


GLAVA 1.

Stigao sam do zgrade No ne straže nešto iza sedam izjutra. Najgluvlje doba - smena. Operativci, koji su dežurali no u na ulicama grada, predali su izveštaje i otišli ku i. Radnici u centrali se, prema moskovskim obi ajima, ne e pojaviti pre devet. Smena je bila u prostoriji obezbe enja. uvari koji su odlazili, potpisivali su nekakve papire, oni koji su pristigli, gledali su dnevnik dežurstva. Rukovah se sa svima i pro oh bez neophodne provere. To je u stvari propust... mada je to predvi eno prvenstveno za ljude. Na drugom spratu obezbe enje se ve promenilo. Ovde je dežurao Garik i nikako mi nije popustio - pogledao me je kroz Sumrak, klimanjem glave mi je pokazao da dodirnem amajliju: neobi nu figuru petla, napravljenu od zlataste žice. Mi smo to zvali „pozdrav Dodona“ - teorijski, dodir Tamnog naterao bi petla da kukuri e. Uostalom, neke šaljivdžije su ube ivale da, osetivši Tamnog petao ljudskim glasom vrišti: „Odvratan!“ Tek nakon ovoga, Garik se sasvim srda no osmehnu i pruži mi ruku. - Je l’ Geser u svojoj kancelariji? - upitah. - Ko bi ga znao? - Garik odgovori pitanjem na pitanje. Stvarno, baš sam našao šta da pitam! Najviši magovi mogu da idu mnogobrojnim putevima. - Ti si kao na odmoru... - upita Garik i kao da postade oprezan zbog udnog pitanja. - Dosadilo mi je više da odmaram. Kako kažu, ponedeljak po inje u subotu... - I sav si izmu en do srži... - nastavi mag, bivaju i sve oprezniji. - Deder... pomazi petli a još jednom! Ja se ponovo pozdravih sa Dodonom, zatim stadoh nepomi no, dok je Garik proveravao moju auru pomo u nekakve komplikovane amajlije od šarenog stakla. - Izvini - re e Garik sklanjaju i amajliju. Pomalo zbunjeno dodade: - Danas nisi baš svoj. - Odmarao sam sa Svetkom na selu, a tamo se pojavila stara veštica - objasnih. - Pri tom je tu vitlala i gomila vukodlaka. Morao sam da jurim za vukodlacima, da jurim za vešticom... - ja odmahnuh rukom. - Posle ovakvog odmora treba uzeti bolovanje. - Evo šta da radiš - odmah se umiri Garik. - Ti predaj zahtev, mi još imamo limit za obnavljanje mo i. Stresavši se, odmahnuh glavom. - Sna i u se sam. Hvala. Oprostivši se s Garikom popeh se na tre i sprat. Postojao sam ispred Geserove prijemne sobe, zatim pokucah. Niko mi nije odgovorio i ja u oh. Sekretarica, naravno, nije bila tu. Vrata Geserovog kabineta su bila dobro pritvorena. Me utim, radna lampica na kafe-automatu je veselo treptala, kompjuter je bio uklju en, ak je i televizor tiho brundao na info-kanalu. Spiker je govorio kako je peš ana oluja ponovo sputavala ameri ku vojsku u redovnoj mirovnoj misiji, da je prevrnula nekoliko tenkova i ak oborila dva helikoptera. - A još je isprebijala vojnike i nekoliko njih zarobila - dodah nehoti no. Kakva je to udna navika pojedinih Inih - gledanje televizije? Ili glupave sapunske opere, ili laganje u vestima. Jedna re - ljudi... Druga re - životinje? One nisu krive. One su slabe i izolovane. One su ljudi, a ne životinje!


Mi smo životinje. A ljudi su trava. Stajao sam, oslonivši se na sekretarski sto i gledao kroz prozor, na oblake koji su plovili nad gradom. Zašto je u Moskvi nebo tako nisko? Nigde drugde nisam video da je nebo tako nisko... nego zimi u Moskvi... - Trava može da se pokosi - uo se glas iza mojih le a. - A može da se izvadi sa korenom. Šta ti se više dopada? - Dobro jutro, šefe - rekoh, okre i se. - Mislio sam da niste tu. Geser zevnu. On je bio u ku nom ogrta u i papu ama. Ispod ogrta a je provirivala pidžama. Ma nikada ne bih ni pomislio da veliki Geser nosi pidžamu sa diznijevim likovima iz crtanih filmova! Po evši od Mikija Mausa, preko Patka e, pa sve do Lila i Sti a. Ne može veliki, koji je proživeo hiljade godina i sa lako om ita misli, da nosi takvu pidžamu! - Ja sam spavao - mra no re e Geser. - Mirno sam spavao. Legao sam u pet jutros. - Izvinite, šefe - rekoh. Nekako mi osim „šefe“ nijedna druga re mi nije padala na pamet. - Je l’ no as bilo puno posla? - itao sam zanimljivu knjižicu - re e Geser, uklju uju i kafe aparat. - Meni crna sa še erom, tebi - gorka sa mlekom... - Je li nešto magijsko? - zainteresovah se. - Ne, do avola, Golova eva! - promumla Geser. Penzionisa u se i prijavi u se da mu budem koautor, pa da pišem knjige! Drži kafu. Uzevši šoljicu, u oh u njegov kabinet, prate i Gesera. Tu je, kao uvek, bilo novih uda. U jednom od regala pojavilo se mnogo figurica miševa staklenih, kalajnih, drvenih, stajale su kerami ke šolje i metalni noževi. Uza zadnji zid regala bila je prislonjena stara brošura DOSAAF-a, na ijim je koricama bila slika žirija koji ocenjuje padobranstvo, pored je stajala obi na litografija na kojoj se zeleneo šumski cestar. Nekako nisam mogao da shvatim zašto mi je sve to budilo se anja na prve razrede osnovne škole. Ispod plafona je još visila hokejaška kaciga zlataste boje, koja je zapanjuju e li ila na elu. U kacigu je bilo zabodeno nekoliko strelica za pikado. Gledaju i sa strane sve te stvari, koje su mogle da zna e nešto veoma važno, a mogle su da ne zna e apsolutno ništa, sedoh u jednu od fotelja za posetioce. I videh da se u žicanoj korpi za otpatke nalazi nekakva knjižica svetlo crvenih korica. Zar je zaista Geser itao Golova eva? Ali pogledavši bolje, uvideh da grešim - na knjizi je pisalo „Remek-dela svetske fantastike“. - Pij kafu, od nje je glava bistrija izjutra - istim nezadovoljnim tonom mrmljao Geser. I sam je sr i pio kafu, inilo se kad bi mu dali tanjiri i kristal še er da bi on iz tanjira po eo da pije. - Moram da dobijem odgovore na pitanja, šefe - rekoh. - Na mnoga pitanja. - Dobi eš ih - klimnu Geser. - Ini su daleko slabiji od ljudi, što se magije ti e. Geser se namrgodi. - Glupost. Oksimoron. - Ali magijska mo ljudi... Geser podiže prst i pripreti mi. - Stop. Ne mešaj potencijalnu energiju sa kineti kom! Došao je red na mene da za utim. A Geser je, šetaju i sa lon etom po kabinetu, sporo držao predavanje:


- Prvo... Ta no je da je sve što je živo sposobno da produkuje magijsku Mo . Sve što je živo - ne samo ljudi! ak i životinje i trava. Da li ta Mo ima fizi ku osnovu, da li se može izmeriti nau nim metodama? Ne znam. Možda to niko i nikad ne e saznati. Drugo... Niko ne može sam da upravlja svojom Mo i. Ona se raspršuje u prostranstvu, upija je Sumrak, delom je hvata modra mahovina, a delom Ini. Razumeš? Postoje dva procesa - emitovanje svoje Mo i i apsorbovanje tu e Mo i. Prvi je nehoti an i poja ava se srazmerno stepenu ulaska u Sumrak. Drugi je, u manjoj ili ve oj meri, tako e svojstven svima, i ljudima i Inim. Bolesno dete moli mamu da posedi sa njim, da ga pomazi po stoma u! Mama ga mazi i bol prolazi. Majka želi da pomogne svom detetu i njena Mo delom pokazuje delovanje usmereno na ostvarenje cilja. Takozvani ekstrasens, to jest ovek sa umanjenim, skra enim sposobnostima Inog, sposoban je da uti e ne samo na bliske ljude i ne samo pod dejstvom duševnog zanosa, ve i da le i ili baca ini na druge ljude. Mo koja isijava iz njega je više oformljena. Još nije para, ali nije ni led, ve vodica. Tre e... Mi smo Ini. Kod nas je ravnoteža izme u emisije i apsorpcije Mo i, pomerena na stranu apsorpcije. - Šta? - uzviknuh. - Šta si mislio, da je sve jednostavno, kao kod vampira? - Geser se veselo nasmeši. - Ti misliš da Ini samo uzimaju, ne daju i ništa za uzvrat? Ne, svi mi dajemo tu Mo , koju pravimo. Ali ako se kod obi nog oveka proces emisije-apsorpcije nalazi u dinami koj ravnoteži, i biva ponekad narušen usled duševnog nemira, kod nas je pak, sve druga ije. Mi smo neuravnoteženi od samog po etka. Mi više upijamo iz sveta koji nas okružuje, nego što emitujemo. - I možemo da manipulišemo ostatkom - rekoh. - Je l’ tako? - Mi operišemo razlikom u potencijalu - Geser mi ponovo pripreti prstom. - Nebitno je, kakva je tvoja „magijska temperatura“... ovaj termin su ranije koristile veštice. Ti možeš da stvoriš veoma mnogo Mo i, ali ta no je da e brzina njene apsorpcije rasti geometrijskom progresijom. Postoje i takvi Ini... oni daju u zajedni ku kašicu Mo i ak i više nego ljudi, ali i upijaju mo veoma aktivno. I funkcionišu na toj razlici potencijala. Po utavši, Geser samokriti no dodade: - Ali to su retki slu ajevi, priznajem. Daleko eš e Ini zaostaju za ljudima po sposobnosti da stvaraju magijsku Mo , ali su zato po sposobnostima da je upijaju jednaki ili ih prevazilaze. Antone, ne postoje takve stvari kao što je prose na temperatura po bolni kim merilima. Mi nismo trivijalni vampiri. Mi smo još i donatori. - Zašto nas ne u e tome? - upitah. - Zašto? - Pa zato što, po najbanalnijem shvatanju, mi ipak upotrebljavamo tu u Mo ! - povika Geser. - Evo, pogledaj se, zašto si se ti dovukao ovako rano? - Da mi gnevno pridikuješ! Ah, kako to, mi koristimo Mo koju su ljudi stvorili! A eto bilo je slu ajeva kad si je crpeo direktno, poput pravog vampira! Kad je moralo, nisi se dvoumio. Krenuo si, sav u belom, sa tugom na blagorodnom elu! A za tobom su plakala de ica! On je naravno bio u pravu. Delimi no. Alija sam ve dovoljno radio u Straži da bih shvatio: nepotpuna istina je tako e laž. - U itelju... - rekoh tiho i Geser se strese. Ja sam odbio da budem njegov u enik istog dana kada sam od ljudi uzimao Mo . - Reci, u enice - odgovori on gledaju i me u o i. - Nije stvar u tome, koliko Mo i dajemo, a koliko primamo - rekoh. - U itelju, zar cilj No ne straže nije da deli i štiti? Geser klimnu. - Da deli i štiti dotad dok se narav ljudi ne popravi, i novi Ini e se okretati samo ka Svetlosti?


Geser ponovo klimnu. - I svi ljudi e se pretvoriti u Ine? - Besmislica - Geser odmahnu glavom. Ko ti je rekao takvu glupost? Da li makar u jednom dokumentu Straže postoji takva re enica? U Velikom sporazumu? Zažmurivši, ja videh tekst koji mi se stvorio pred o ima. „Mi - Ini...“ - Ne, takvih re i nigde nema - rekoh. - Ali itava obuka, svi naši postupci... sve je postavljeno tako, da se sti e ta no takav utisak. - Taj utisak je lažan. - Da, ali ta samoobmana ohrabruje! Geser teško uzdahnu. Pogleda me u o i. Upita: - Antone, svakom je potreban smisao života. Viši smisao. I ljudima, i Inima. ak i kad je taj smisao lažan. - Ali to je šlepa ulica... - prošaputah. - U itelju, to je šlepa ulica. Ako mi pobedimo Tamne... - Onda emo pobediti Zlo. Egoizam, ravnodušnost. - Ali samo naše postojanje je tako e egoizam! - A tvoj predlog je...? - ljubazno se zainteresova Geser. utao sam. - Je li ti imaš primedbe na operativni rad straža? Jesi li protiv kontrole Tamnih? Protiv pomo i ljudima, protiv pokušaja da se poboljša socijalni sistem? E tada sam osetio priliku za revanš. - U itelju, šta ste ta no predali Arini trideset prve godine? Kad ste se sreli s njom kraj hipodroma? - Komadi kineske svile - smireno odgovori Geser. - Ipak je ona žena, poželela je lepe krpice... a to su bile teške godine. Meni je to poslao prijatelj iz Mandžurije, a ja nisam znao šta da radim s tim... Je l’ me okrivljuješ? Klimnuh potvrdno. - Antone, od samog po etka sam bio protiv globalnog eksperimenta na ljudima - s otvorenim ga enjem re e Geser. - Glupa ideja, koju su prenosili iz devetnaestog veka. Nisu se uzalud Tamni saglasili. To nije imalo nikakve pozitivne promene. Ista ta krv, ratovi, glad, represije... On za uta, uz prasak otvori fioku stola. Izvadi cigaru. - Ali sada bi Rusija bila napredna zemlja... - po eh. - Bla-bla-bla... - promumla Geser. - Ne Rusija, ve Evropska unija. Prosperitetna socijaldemokratska država. Zava ena sa Azijskim savezom na elu sa Kinom i konfederacijom na engleskom govornom podru ju sa Amerikom na elu. Pet-šest lokalnih nuklearnih konflikata godišnje... na teritoriji zemalja tre eg sveta. Borba za resurse, trka u naoružanju gora od današnje... Ja sam bio slomljen i razbijen. U prah i pepeo. Ali i dalje sam pokušavao da se suprotstavim: - Arina je spominjala... grad na Mesecu... - Da, ta no - klimnu Geser. - Postojali bi gradovi na Mesecu. Oko baza sa nuklearnim raketama. Je li ti itaš fantastiku? Slegnuvši ramenima, bacih pogled na knjižicu u korpi za otpatke. - Ono što su pisali ameri ki pisci pedesetih godina - to bi se i desilo - objasni Geser. - Da, kosmi ki brodovi na atomski pogon... vojni. Razumeš, Antone, komunizam u Rusiji je imao tri


pravca. Prvi - da se razvije u divno, udesno društvo. Ali to je suprotno ovekovoj prirodi. Drugi pravac - da se degeneriše i nestane. Tako se i desilo. Tre i - da se pretvori u socijaldemokratiju skandinavskog tipa i da stavi pod sebe veliki deo Evrope i severnu Afriku. Avaj, me u posledicama tog puta bila je i podela sveta na tri suprotstavljena bloka, pre ili kasnije - globalni rat. Ali i pre toga ljudi bi saznali za nas, istrebili bi ili sebi pot inili Ine. Izvini, Antone, ali ja sam odlu io da gradovi na Mesecu i sto sorti kobasice do osamdesetih godina nisu vredni toga. - Zato sada Amerika... - Ti i tvoja Amerika - namršti se Geser. - Sa ekaj 2006. godinu, tada emo da razgovaramo. Ja sam utao. ak nisam ni pitao, šta je Geser video u budu nosti, u sada ve bliskoj 2006. godini... - Razumem tvoje emotivne muke - posegnuvši za upalja em, re e Geser. - Je l’ ne e biti previše cini no, ako sad zapalim cigaru? - Uzmite i ašicu votke, ako želite, u itelju - brecnuh se. - Izjutra ne pijem votku - Geser se zaduva pale i cigaru. - Tvoje muke... tvoje... sumnje su mi sasvim razumljive. Tako e ne smatram da je današnja situacija dobra. Ali šta e se desiti ako mi svi postanemo melanholi ni i prestanemo da radimo? Re i u ti šta! Tamni e sa zadovoljstvom preuzeti na sebe ulogu pastira ove jeg stada! Oni se ne e zbuniti. Oni e se obradovati što su imali sre e... Odlu i. - Šta da odlu im? - Ti si došao s namerom da daš otkaz! - Geser povisi glas. - Onda lepo odlu i, da li si u Straži ili ti naši ciljevi nisu dovoljno svetli. - U prisustvu crne boje, siva izgleda kao bela - rekoh. Geser frknu. Nešto smirenije upita: - Šta je sa Arinom, je l’ otišla? - Otišla je. Uzela je Na icu kao taoca i tražila je od Svetlane i mene da joj pomognemo. Na Geserovom licu nije se pomerio nijedan miši . - Stara gadura, Antone, ima svoje principe. Ona može da blefira kako god poželi, ali dete nikad ne bi takla. Veruj mi, jaje poznajem. - A ako bi je izdali nervi? - upitah, se aju i se preživljenog užasa. - Nju nije briga ni za Stražu sve zajedno sa Inkvizicijom! Ona se ak ni Zavulona ne plaši. - Zavulona... mogu e... - nasmeši se Geser. - Ja sam prijavio vešticu Inkviziciji, ali sam se povezao i sa Arinom. Ina e, sasvim zvani no. Sve je po protokolu. I veštica je bila upozorena za tvoju porodicu. Posebno. Eto, to je bila novost. Posmatrao sam Geserovo spokojno lice i nisam znao šta još da kažem. - Arina i ja se dugo poznajemo i me usobno uvažavamo - objasni Geser. - Kako vam to uspeva? - upitah. - Na šta ta no misliš? - za udi se Geser. - Me usobno uvažavanje? Je li ti shvataš... - Uvek kad sam uveren da ste ogavni intrigant, vi kroz deset minuta dokazujete da nisam u pravu. Mi parazitiramo na ljudima? Ispostavlja se da je to za njihovo dobro. Zemlja je u raspadu? Pa moglo je biti i gore. Moja erka u opasnosti? Ma ne, u opasnosti je koliko i mali Saša Puškin pored svoje stare dadilje... Geserov pogled postade blaži. - Antone, nekada davno sam bio slabašni pla ljivi de ... - on je zamišljeno gledao kroz mene. - Da. Slabašan i pla ljiv. I sva aju i se sa svojim nastavnicima, ija imena nema potrebe da navodim, ja sam bio ube en da su oni ogavni intriganti. A zatim su oni mene ube ivali


u suprotno. Prošli su vekovi i ja sam dobio svoje u enike... Ispustivši kolut dima, on za uta. Uostalom, zašto da nastavlja? Vekovi? Ha! Hiljade godina je dovoljan rok da svako nau i da parira raznim ispadima svojih pot injenih. Tako da, kada ovi do u puše i se od zbunjenosti, na kraju odu ispunjeni ljubavlju i poštovanjem prema šefu. Iskustvo je ogromna mo . Strašnija od magijske. - Hteo bih da vas vidim bez maske, šefe - rekoh. Geser se dobro udno nasmeja. - Recite mi, makar to, je l’ vaš sin bio Ini? - upitah. - Ili ste ga vi na inili Inim? Ja sve razumem, ne treba otkrivati tu tajnu, neka svi smatraju... Geserova pesnica se gromoglasno obrušila na sto. A sam Geser se pridigao, naginju i se preko stola. - Pa još koliko dugo eš razglabati na tu temu? - povika on. Da, Olga i ja smo prešli Inkviziciju i dobili pravo na remoralizaciju Timura! On je trebalo da postane Tamni, a ja time nisam bio zadovoljan! Je li razumeš? Ako ho eš idi, podnesi raport Inkviziciji! Samo prekini više sa tom besmislicom! Na trenutak mi je bilo strašno. A Geser je po eo ponovo da se šetka po kabinetu, neprestano iska i iz papu a i energi no gestikuliraju i: - Nemogu e je na initi oveka Inim! Nemogu e! Nikako! Je l’ ho eš da kažem istinu za tvoju ženu i erku? Olga se umešala u Svetlaninu sudbinu! Ona je na njoj primenila drugu polovinu krede sudbine! Ali ni kreda sudbine nije mogla da pretvori tvoju nero enu erku u Inu, ako se ona sama ne bi rodila kao Ina! Mi smo je samo u inili mo nijom, dali joj apsolutnu Mo ! - Znam - klimnuh. - Otkud? - iznenadi se Geser. - Arina mi je nagovestila. - Pametna je - klimnu Geser. I ponovo povisi glas: - Dosta! Sad znaš sve u vezi sa tom temom! ovek ne može da postane Ini. Upotrebom najmo nijih artefakata može, ali na po etnim stadijima ili sasvim rano, da se u ini mo nijim ili slabijim, da se prikloni Svetlu ili Tami... U veoma maloj meri, Antone! Da de ak Jegor nije bio po etno neutralan, mi ne bismo izbrisali njegovu inicijaciju koju su izvršili Tamni. Da tvoja erka nije bila predodre ena da se rodi kao velika arobnica, mi ne bismo od nje napravili najve u! Da bi se posuda napunila svetloš u ili tamom, ona prvo mora da postoji, ta posuda! Od nas zavisi, šta emo sipati u nju, ali mi nismo sposobni da sami stvorimo posudu! Sitnice, prinu eni smo da radimo samo sa sitnicama! A ti misliš da je mogu e oveka pretvoriti u Inog! - Borise Ignjatijevi u - ni sam nisam znao zašto sam nazvao Gesera ruskim imenom. Izvinite, ako pri am gluposti. Ali ja ne mogu da shvatim kako vi niste ranije pronašli Timura? On je Olgin i vaš sin! I vi njega niste osetili? ak i na daljinu? I tad se Geser neo ekivano potišti. Na njegovom licu se pojaviše nekakva krivica i rasejanost istovremeno. - Antone, neka sam i stari intrigant... - on za uta. - Zar ti misliš da bih dozvolio svom sinu da raste u domu za napuštenu decu, u nesre i i patnji? Zar misliš da ja ne želim malo topline i nežnosti? Da se osetim kao ovek? Da se igram sa mališanom, da idemo na fudbal, da ga nau im da se brije, da primim momka u Stražu? Ne, daj mi makar jedan razlog zbog kojeg bih dozvolio da sin živi i raste negde daleko od mene? Je l’ sam ja loš otac, bezose ajni starkelja? Recimo i da je tako. Ali zašto bih onda odlu io da od njega napravim Inog? Šta e mi takvi problemi? - Ali zašto ga niste pronašli ranije? - povikah. - Zato što je po ro enju on bio obi no dete! Ni najmanjeg traga mo i Inog!


- Dešava se - nesigurno rekoh. Geser klimnu: - Zar sumnjaš? Eto i ja sumnjam... trebalo je da osetim u Timuru tragove mo i! Ali nije ih bilo... On raširi ruke, sede. Promumla: - Nemoj mi pripisivati suvišne podvige. Ja ne umem da stvaram Ine od ljudi - Geser je po utao, i odjednom ose ajno dodao: - Ali ti si u pravu. Trebalo je ranije da ga osetim! Ali, dešava se da u nekom nepoznatom oveku prepoznaš Inog kad je ve star. A kod ro enog sina? Kojeg si njihao na rukama, u kojem si maštao da vidiš Inog? Ne znam. Zna i da su predznaci bili isuviše slabi... ili se moj um pomra io. - Postoji varijanta - rekoh nesigurno. Geser me je pogledao ispod obrva, slegnuo ramenima: - Uvek ima više varijanata. O emu pri aš? - Neko ume da pretvara ljude u Ine. Taj neko je pronašao Timura i pretvorio ga u potencijalnog inog. Posle toga ste ga vi osetili... - Olga je osetila - progun a Geser. - Dobro, Olga. A dalje ste vi po eli da preduzimate korake. Mislili ste da ete obmanuti Inkviziciju i Tamne. A obmanjivali su vas. Geser frknu. - Ali dopustite, makar na tren mogu nost da se ovek može pretvoriti u Inog! - po eh da molim. - I zašto je to u injeno? - upita Geser. - Spreman sam da poverujem u sve, samo mi objasni razloge. Da podmetnu meni i Olgi? Ne li i na to. Sve je prošlo bez ogrebotine. - Ne znam - rekoh. I osvetni ki dodadoh, ustaju i: - Ali ja se ne bih opuštao na vašem mestu, šefe. Vi ste navikli na to da je vaša intriga uvek najfinija. A eto, uvek ima više mogu nosti. - Pametnjakovi ... - namršti se Geser. - Vra aj se ti Sveti... požuri. On zavu e ruku u džep ogrta a, izvu e mobilni. Telefon nije zvonio, samo je nervozno vibrirao. - ekaj, samo sekund... - klimnu mi Geser. A zatim u slušalicu sasvim druga ijim glasom: - Da! Lagano sam otišao do regala i po eo da razgledam magijske drangulije. Dobro, figurice udovišta mogu da služe za prizivanje udovišta. Na primer. A za šta služi tatarski bi ? Nešto poput bi a Šaaba? - Evo odmah stižemo - kratko re e Geser. Škljocnu preklopni mobilni. - Antone! Kad se okrenuh prema Geseru, on je upravo završavao preodevanje: prelazio je rukama niz telo, i ogrta i pidžama su se spuštali, menjali boju i sastav, pretvaraju i se u strogo sivo odelo. Poslednjim zamahom ruke, Geser sebi namesti kravatu. Ve zavezanu u strogi vindzorski vor. I to sve nije bila iluzija - Geser je zaista pravio sako od pidžame. - Antone, mi treba da po emo na kra i put... do ku ice zle veštice. - Je l’ su je uhvatili? - upitah, pokušavaju i da razlu im sopstvene emocije. Pri oh Geseru. - Ne, još gore. Sino u toku potrage, u Arininoj ku i smo pronašli skrovište. - Geser zamahnu rukom i u vazduhu se otvori portal. Nejasno je dodao: - Tamo se ve ... dosta naroda skupilo. Idemo. - Šta je u skrovištu? - uzviknuh. Ali Geserova ruka me je ve gurnula u svetlucav beli oval.


- Grupiši se - iza mene se uo poslednji savet. Put kroz portal traje neko vreme - sekunde, minuti, nekada ak i asovi. To ne zavisi od rastojanja, ve od preciznosti navo enja. Ja nisam znao ko je ka io portal u Arininoj ku ici, nisam znao ni koliko u morati da visim u mle nobeloj praznini. Skrovište u Arininoj ku i. I šta sad s tim? Svaki Ini e napraviti u stanu skrovišta za magijske predmete. Šta je tako uplašilo Gesera... ja sam bio ube en da je šef preplašen i zbunjen, previše je kameno i smireno postalo njegovo lice! Iz nekog razloga su mi se pred o ima ukazale nekakve užasne scene, na primer: de ji leševi u podrumu. Eto povoda za Geserovu paniku, koji je ube en da Arina ne e dota i Na icu! Ne, to je nemogu e... I sa tom mišlju ja izleteh iz portala - pravo posred sobice. A ovde je zaista bilo puno ljudi. - Pomerite se u stranu! - uzviknu Kostja i uhvati me za ruku. Ja sam jedva uspeo da koraknem - a iz portala iza e Geser. - Dobar dan, veliki - nekako za uju e u tivo, bez uobi ajenog sarkazma, re e Zavulon. Ja se osvrnuh. Šestoro nepoznatih inkvizitora, u plaštovima, sa navu enim kapulja ama preko lica, sve po propisu. Edgar, Zavulon i Kostja - tako e sve jasno. Svetlana! Ja je u strahu pogledah, ali je Svetlana odmah umiruju e klimnula glavom. Zna i, sa Nadom je sve u redu... - Ko vodi istragu? - upita Geser. - Trijumvirat - kratko odgovori Edgar. - Ja u ime Inkvizicije, Zavulon za Tamne i... - on pogleda u Svetlanu - i kako odlu ite. - Ja - klimnu Geser. - Svetlana, veoma sam zahvalan. Nisu mi bila potrebna objašnjenja. Šta god da se desilo, Svetlana se prva pojavila od Svetlih i po ela da vrši dužnost u ime No ne straže. Može se re i - vratila se u službu. - Da vas uvedem u tok slu aja? - upita Edgar. Geser klimnu. - Gorodecki? - upita Edgar. - On je sa mnom. - To je vaše pravo - Edgar mi klimnu. - Tako, mi ovde imamo neobi an doga aj... Zašto nam izgovara re i? Ja pokušah da to upitam Svetlanu, u mislima krenuh ka njoj... I natr ah na zid utanja. Inkvizicija je zablokirala ovaj rejon. Eto zašto su Gesera zvali preko telefona, a nisu se povezali sa njim putem misli. Šta god da se ovde desilo, treba sa uvati kao tajnu. Naredne Edgarove re i su potvrdile moju misao. - Pošto je ono što se dogodilo potrebno sa uvati u najve oj tajnosti - re e Edgar - molim sve prisutne da skinu zaštitu i pripreme se da prime znak kaznene vatre. Usmerih pogled na Gesera - ovaj je ve raskop avao košulju. Zavulon, Svetlana, Kostja, ak i sam Edgar - svi su skidali ode u! Smirivši se, ja skinuh polo majicu. Dakle, kaznena vatra... - Mi, ovde prisutni, kunemo se da nikada, nigde i nikom, osim isklju ivo vrhovnom Tribunalu Inkvizicije, ne razglasimo ono, što e nam se otkriti u daljem toku istrage ovog slu aja - re e Edgar. - Kunem se! - Kunem se - re e Svetlana i uze me za ruku.


- Kunem se - prošaputah. - Kunem se, kunem se, kunem se... - za u se sa svih strana. - Ako otkrijem ovu tajnu - neka me uništi ruka kaznene vatre! - završi Edgar. Njegovi prsti blesnuše zaslepljuju im crvenim plamenom. U vazduhu kao da se pojavio otisak šake, zatim se razdvojio i u vidu dvanaest goru ih dlanova i krenuo prema nama kroz vazduh. Veoma sporo - i ova sporost nas je plašila više od svega. Prvo je znak kaznene vatre dotakao samog Edgara. Inkvizitorovo lice se iskrivilo, na koži se odmah pojavilo nekoliko istih takvih crvenih otisaka. ini se da je bilo bolno... Geser i Zavulon su stoi ki podneli dodir znaka. I, ako me o i nisu varale, na njihovim telima su se ovi znaci ve prepleli u gustu ligaturu. Neko od inkvizitora je vrisnuo. ini se, da je ovo veoma bolno... Zakletva me je dotakla i ja sam shvatio da grešim. Ovo nije bilo veoma bolno, ovo je neizdrživo! inilo mi se da me žigošu usijanim žigom i ne samo žigošu, ve potpuno spaljuju telo! Kada je u o ima iš ezla krvava mrena, s enjem shvatih da sam ostao na nogama, za razliku od dvojice inkvizitora. - A kažu, poro aj boli... - tiho re e Svetlana, zakop avaju i bluzu. - Ha... - Ho u da napomenem... ako se znak aktivira, bi e mnogo bolnije... - promumla Edgar. U ima Tamnog pojavile su se suze. - Ovo je za opšte dobro. - Dosta patetike! - prekide ga Zavulon. - Ako si postao glavni, ponašaj se u skladu s tim. Stvarno, gde je Vje eslav? Zar je zaista odleteo u Prag? - Molim vas, po ite za mnom - re e Edgar i dalje se mršte i. I po e ka zidu. Skrovišta se mogu praviti na razne na ine. Od najbanalnijeg - magijski zamaskiranog sefa u zidu, pa sve do skrovišta okruženog mo nim inima u Sumraku. Ovo skrovište je bilo veoma originalno. Kada je Edgar ušao u zid, pred njim se na tren stvorila uska, za oveka gotovo nesrazmerna šupljina, i ja se odmah setih te mudre i komplikovane metode, mešavine magije iluzije i magije premeštanja. Iz nekakvog ograni enog prostora, na primer sobe, uzimali bi se deli i prostora, uske pruge duž zidova i putem magije se spajali u jednu „ostavu“. Potez je komplikovan i veoma opasan, ali je Edgar smireno ušao u skrovište. - Ne emo svi stati - promumla Geser i pogleda inkvizitore. - Vi ste tamo ve bili, kako sam shvatio? Sa ekajte ovde. Plaše i se da i mene ne zaustave, zakora ih napred i zid se poslušno otvori preda mnom. Zaštitne zakletve ve su bile razbijene. Ispostavilo se da ostava nije bila baš toliko mala: tri metra sa tri, najmanje. U njoj je ak bio prozor - ta no tako „ise en“ iz komadi a drugih prozora. Pejzaž na prozoru je izgledao fantazmagori no: deo šume, polovina drveta, komadi neba, sve izmešano u totalnom haosu. Ali u sobici je bilo još nešto što je zasluživalo daleko ve u pažnju. Lepo odelo od vrste sive tkanine, kicoška košulja - bela, svilena, sa ipkom oko vrata i manžetni, elegantna kravata - srebrnkastosiva sa crvenim ta kicama, par fenomenalnih crnih kožnih cipela iz kojih su virile bele arape. Sve to je bilo na podu nasred prostorije. Unutar odela, ube en sam da bi pronašli svileno donje rublje sa ru no izvezenim monogramom. Ina e, nisam imao nikakvu želju da rijem po ode i višeg vampira Vje eslava. Homogen sivi prah koji je ispunjavao ode u i bio rasut unaokolo bio je sve što je ostalo od inspektora iz


Evropskog biroa Inkvizicije. Svetlana, koja je prošla u prostoriju za mnom, samo je uzdahnula i uzela me za ruku. Geser se teško nakašlja. Zavulon uzdahnu - ak se inilo da je bilo iskreno. Kostja je poslednji ušao i nije pustio ni glasa. Samo je stajao kao uko en, gledaju i tužne ostatke svog saplemenika. - Kao što vidite, gospodo - tiho re e Edgar - ono što se dogodilo jezivo je ve samo po sebi. Bio je ubijen vampir višeg ranga. Ubijen je brzo i bez ikakvih tragova borbe. Pretpostavljam da ovo prevazilazi mo i ak i uvaženih višeg ranga ovde prisutnih. - Ovde prisutni višeg ranga, nisu toliko glupi da napadaju saradnika Inkvizicije - teško izusti Geser. - Uostalom, ako Inkvizicija insistira na proveri... Edgar odmahnu glavom: - Ne. Pozvao sam vas ovde upravo zato, što ni u šta ne sumnjam. Pre nego što obavestim Evropski biro, ini mi se razumnim da tražim vaš savet. Ipak je ovo teritorija moskovskih straža. Zavulon sede kraj ostataka, zahvati malo pepela, protrlja u ruci, pomirisa, ini se - ak dodirnu jezikom. Sa uzdahom se pridiže i promumla: - Vje eslav... Ne mogu da zamislim ko bi mogao da ga uništi. Ja bih... - on se na trenutak pokoleba - ja bih triput razmislio pre nego bih ušao s njim u klin . A vi, kolega? On pogleda u Gesera. Ovaj nije žurio da odgovori, razgledao je pepeo sa entuzijazmom mladog prirodnjaka. - Gesere? - ponovi Zavulon. - Da, da... - klimnu Geser. Ja bih mogao. Li no govore i, mi smo... imali nekih nesuglasica. Ali u initi ovo tako brzo... i tako isto... - Geser raširi ruke. - Ne, ne bih uspeo. Avaj. ak sam i ljubomoran. - Pe at - pažljivo napomenuh. - Vampirima se za privremenu registraciju stavi pe at... Edgar me pogleda, kao da sam lupio glupost: - Samo ne i saradnicima Inkvizicije. - I ne vampiru višeg ranga! - dodade Kostja izaziva ki. - Pe at se stavlja sitnoj boraniji, koja ne ume da se kontroliše, vampirima po etnicima i vukodlacima. - U stvari, odavno želim da postavim pitanje o ukidanju ovih diskriminacionih ograni enja - dobaci Zavulon. - Pe at ne treba stavljati vampirima i vukodlacima po evši od drugog, još bolje - od tre eg stepena... - Ukinimo opštu registraciju po mestu stanovanja - podrugljivo re e Geser. - Prekinite ovu raspravu! - re e Edgar neo ekivanim autoritetnim tonom. - Neupu enost Gorodeckog nije povod da se pokre e rasprava! Osim toga... ubistvo vampira Vje eslava nije najgora stvar. - Šta može biti gore od Inog koji ubija magove višeg ranga kao od šale? - upita Zavulon. - Fuaran - jednostavno odgovori Edgar. - Knjiga Fuaran, zbog koje su ga i ubili.


GLAVA 2.

Zavulon se smeškao. Bilo je o igledno da on ne veruje ni u jednu jedinu Edgarovu re . A Geser kao da se razbesneo. Nije ni udno. Prvo sam mu ja dosa ivao sa knjigom „Fuaran“, a sad i inkvizitor. - Uvaženi... evropski inspektore - posle kratke pauze, šef na e dovoljno sarkasti no obra anje. - U istoj meri se kao i vi bavim mitologijom. Me u vešticama su pri e o Fuaran veoma rasprostranjene, ali mi odli no razumemo da je to samo pokušaj da se da ve i zna aj svojoj... kasti. Identi ni folklorni motivi postoje i kod vukodlaka, vampira, kod ostalih Inih, koji su igrom sudbine imali pot injenu ulogu u društvu. Ali pred nama je realan problem i ulaziti u nepregledan splet starih sujeverja... Edgar ga prekide: - Razumem vaše gledište, Gesere. Ali radi se o tome da sam se pre dva sata uo sa Vje eslavom, on me je pozvao preko mobilnog telefona. Proveravao je Arinine stvari i naleteo na skrovište. Uglavnom... Vje eslav je bio veoma uzbu en. Rekao je da je u skrovištu knjiga Fuaran. Da je original. Ja sam... moram priznati, bio skepti an prema ovoj izjavi. Vje eslav je bio zanesenjak. Geser je skepti no odmahnuo glavom. - Nisam odmah stigao ovde - nastavi Edgar. - Pogotovo, pošto je Vje eslav rekao da e pozvati saradnike Inkvizicije iz kordona. - Je l’ se on ne ega plašio? - oštro upita Zavulon. - Vje eslav? - Ne verujem da se plašio ne eg konkretnog. Ali to je standardna procedura za pronalaženje artefakta takve mo i. Ja sam završio obilazak straže i upravo sam razgovarao sa Konstantinom kad su me saradnici obavestili da su napravili obru oko ku e, ali da ne vide da je Vje eslav prisutan. Dao sam im odobrenje da u u u ku u. Oni su saopštili da u ku i nema nikog. Tada sam se... - Edgar se zbuni - pomalo zabrinuo. Zašto bi se Vje eslav skrivao od kolega? Zajedno sa Kostjom sam odmah krenuo ovamo. Bilo nam je potrebno etrdesetak minuta, nismo hteli da idemo kroz Sumrak, pošto nam možda bude potrebna sva mo , a saradnici nisu uspeli dobro da sprovedu portal, ovde je previše magijskih artefakata... - Shvatam - re e Geser. - Dalje. - Obru je bio oko ku e, dvoje saradnika su dežurali unutar ku e. Zajedno sa njima smo ušli u skrovište i pronašli ostatke Vje eslava. - Koliko dugo je Vje eslav bio bez uvara? - upita Geser. Istim nepoverljivim tonom, ali za nijansu zainteresovanije. - Oko jednog asa. - I još su inkvizitori uvali njegov leš etrdeset minuta. Njih šestorica, etvrti i tre i stepen Mo i - Geser se namršti. - Mo ni mag je sposoban da pro e mimo njih. - Teško da bi uspeo - Edgar odmahnu glavom. - Ta no, oni imaju etvrti i tre i stepen, samo Roman ima jedva drugi, ali oni poseduju naše stražarske amajlije. Ne bi prošao ak ni veliki. - Zna i da je ubica bio unutra pre njihovog dolaska? - Najverovatnije - potvrdi Edgar. - Mag, dovoljno mo an da brzo ubije vampira visokog ranga... - Geser odmahnu glavom. - Imam na umu samo jednog kandidata.


- Veštica - promumla Zavulon. - Ako je ona zaista imala knjigu Fuaran, možda se vratila po nju. - Prvo ga bacila, a zatim se vratila? - uzviknu Svetlana. Bilo mi je jasno da ona pokušava da zaštiti Arinu. - To nema logike! - Anton i ja smo je pratili - naivno odgovori Edgar. - Ona je bežala u panici. O igledno da se nije odmah dala u beg, kako smo pretpostavili, ve se sakrila u blizini. Ali kada je Vje eslav pronašao knjigu, ona je to osetila i po ela da pani i. Geser je mrzovoljno pogledao Svetlanu i mene. Ali ništa nije rekao. - A možda je Vje eslav stradao sam od sebe? - Svetlana nije odustajala. - Pronašao je knjigu, pokušao je da izvede neku magiju iz nje... i stradao. Pa poznati su takvi slu ajevi! - Aha - pakosno re e Zavulon. - Za to vreme knjiga je dobila noge i pobegla. - Ne bih isklju io ni takvu verziju - sad je ve Geser branio Svetlanu. - Mogle su da izrastu. Mogla je i da pobegne. Nastade tišina u kojoj je posebno glasno je odzvonio Zavulonov sarkazam: - Mora biti! Je l’ mi verujemo u Fuaran? - Ja verujem u to da je neko sa lako om ubio vampira visokog ranga - re e Geser. - I taj neko se ne boji ni straža, ni Inkvizicije. Sama ta injenica zahteva brzu i efikasnu istragu. Zar se ne slažete, kolega? Zavulon nerado klimnu. - Ako pretpostavimo, makar na tren, da je zaista u pitanju bila Fuaran... - Geser odmahnu glavom. - Ako su sve glasine o ovoj knjizi istinite... Zavulon ponovo klimnu. Obojica velikih za utaše, gledaju i jedan drugog. Da li su samo igrali igru gledanja, ili su se, bez obzira na svu zaštitu usudili da vode nekakav magijski razgovor. Ja pri oh ostacima vampira, nuh. Neprijatan tip. ak i za vampira je neprijatan. Ali ipak je jedan od nas. Ini. Iza mojih le a Edgar je brbljao nešto o tome da moramo povu i svežu snagu, o tome da je Arinino hapšenje sada od životne važnosti. Veštica nije imala sre e. Jedna je stvar kršenje Sporazuma, makar i na globalnom nivou. A nešto sasvim drugo je ubistvo Inkvizitora. I sve injenice su protiv nje. Ko je još bio toliko snažan da šatre vampira visokog ranga? Ali nekako nisam verovao da je Arina kriva... Ostaci Vje eslava iz nekog razloga nisu izazivali ni najmanju odvratnost. O igledno, da u njemu ve nije ostalo ni eg ljudskog, ak nije bilo tragova kostiju. Sivkasti prah, nalik pepelu od vlažne cigarete, koji je sa uvao formu, ali potpuno homogene strukture. Dodirnuo sam nešto, u emu se nejasno nazirala stisnuta pesnica i nimalo se nisam za udio kada se pepeo rasuo, oslobodivši zgužvani beli listi . - Poruka - rekoh. Nastade grobna tišina. Pošto se niko nije pobunio, ja uzeh listi , raširih ga i pro itah. Tek nakon toga pogledah magove. Izraz na licu svakog od prisutnih bio je napet, kao da su o ekivali da uju: „Vje eslav je pre smrti napisao ime ubice... to ste vi!“ - To nije pisao Vje eslav - rekoh. - Ovo je Arinin rukopis, ona mi je pisala objašnjenje... - itaj - zapovedni ki re e Edgar. - „Gospodo inkvizitori!“ - zapo eh glasno. - „Ako ovo itate, zna i da se i dalje prise ate starih doga aja, niste ih zaboravili. Predlažem da u miru razrešimo situaciju. Vi ete dobiti knjigu


koju ste tražili. Ja dobijam pomilovanje.“ - Tražili, zna i? - veoma smireno upita Geser. - Inkvizicija traži sve artefakte - smireno odgovori Edgar. - Izme u ostalog i te koji su klasifikovani kao mitološki. - Je l’ bi ona dobila pomilovanje? - odjednom upita Svetlana. Edgar je nezadovoljno pogleda, ali odgovori: - Kada bi ovde bila knjiga Fuaran? Ja ne odlu ujem, ali verovatno da bi. Ako je to prava knjiga Fuaran. - Sada sam sklon da verujem da je pravi... - tiho re e Geser. - Edgare, želeo bih da se posavetujem sa svojim saradnicima. Edgar je samo raširio ruke. Možda nije imao veliku želju da ostane nasamo sa Zavulonom i Kostjom, ali inkvizitorovo lice je zadržalo staložen izraz. Za Geserom iza osmo i Svetlana i ja iz skrovišta. Inkvizitori su nas ispratili sumnji avim pogledom, kao da su sumnjali da smo mi ubili sve Tamne. Gesera to nije zbunilo. - Mi se povla imo na savetovanje - nemarno re e on, odlaze i ka vratima. Inkvizitori su se zgledali, ali nisu prigovorili - samo se jedan zaputio ka skrovištu. Ali mi smo ve izašli iz vešti ine ku ice. Ovde, u šumskom estaru, inilo se da jutro još nije po elo. Bila je tajanstvena polutama, kao u prvim trenucima svitanja. Za eno sam pogledao uvis i primetio sam da je nebo neprirodno sivo, kao kroz tamne nao are. ini se da je tako izgledala u našem svetu magijska zaštita koju su postavili inkvizitori. - Sve se ruši... - promumla Geser. - Ovo je veoma loše... Pogled mu je prelazio sa mene na Svetlanu i obratno. Kao da nije mogao da odlu i, ko mu je od nas sada potreban. - Je l’ tamo zaista bila knjiga Fuaran? - upita Svetlana. - O igledno da jeste. I o igledno je da knjiga postoji - Geser se nakrivi. - Kako je loše... sve je loše... - Moramo prona i vešticu - re e Svetlana. - Ako želite... Geser odmahnu glavom. - Ne, ne želim. Arina mora da ode. - Razumem - uzeh Svetlanu za ruku. - Ako Arinu uhvate, onda bi ona mogla da prizna ko je bio taj Svetli... - Arina ne zna ko je bio taj svetli mag - prekide me Geser. - Taj svetli mag je dolazio kod nje sa maskom. Ona možda sumnja, naga a, možda je ube ena, ali nijednu injenicu nema. Radi se o ne em drugom... Tada sam sve shvatio. - Fuaran? Geser klimnu: - Da. Zato vas molim... On ne završi, ja brzo rekoh: - Mi ne znamo gde je Arina. Je li tako, Sveto? Svetlana se namršti, ali klimnu. - Hvala - re e Geser. - To je prvo. A sad druga stvar. Moramo prona i knjigu Fuaran. Po svaku cenu. Verovatno e biti formiran istražni tim. Ho u da iz naših redova u njega u e Anton. - Ja sam mo nija - tiho re e Svetlana. - To sad ne igra nikakvu ulogu - Geser odmahnu glavom. - Baš nikakvu. Svetlana, ti eš


mi biti potrebna ovde. - Zašto? - uznemiri se Svetlana. Geser se premišljao sekundu. A zatim re e: - Da bi u slu aju nužde inicirala Na u. - Jesi li poludeo - ledenim glasom re e Svetlana. - Ne može ona da postane Ina u njenim godinama i sa tom mo i! - Možda ne emo imati izbora - promumla Geser. - Svetlana, ti odlu i. Samo te molim da ostaneš pored deteta. - Ne brini - odse no re e Svetlana. - Ne u je ispuštati iz vida. - Odli no - Geser se nasmeja i zakora i nazad ka vratima. - U ite, sad e po eti savetovanje u Filiju. im se za njim zatvoriše vrata, Svetlana se okrete ka meni. Zapovedni ki upita: - Je l’ ti nešto razumeš? Ja klimnuh. - Geser nije mogao da prona e svog sina. On je stvarno bio obi an ovek! A tek nedavno je postao Ini. - Arina? - Izgleda. Probudila se iz hibernacije, pogledala oko sebe. Ustanovila je ko je gde glavni... - I koriste i Fuaran krišom napravila Geseru poklon ? Pretvorila njegovog sina u Inog? - Svetlana slegnu ramenima. - Ma nemogu e, zašto joj je to potrebno? Zar su oni toliko bliski? - Kako zašto? Sada e Geser dati sve od sebe da Arinu ne prona u. Ona se osigurala, shvataš? Svetlana zaškilji. Klimnu: - A šta je sa Dnevnom stražom... - Otkud mi znamo šta je ona preduzela povodom Zavulona? - slegnuh ramenima. - Meni se nekako ini da se i Dnevna straža ne e preterano baviti traženjem veštice. - Baš lukava veštica - dobrodušno re e Svetlana. - Uzalud sam potcenjivala veštice. A jesi li razumeo za Na u? Odmahnuh glavom. Ono što je Geser rekao zaista je bila potpuna glupost. Nekada su decu Ine inicirali u uzrastu od pet-šest godina, ali nikako pre toga. Dete koje je steklo sposobnosti Inog i ne može da ih svesno kontroliše jeste lutaju i projektil. Tim pre, tako mo an Ini, kao Na ica. ak ni sam Geser ne e mo i da je zaustavi ako devoj ica postane nestašna i po ne da koristi svoju Mo . Ne, Geserove re i prosto nisu ulazile u glavu! - Otkinu u mu noge i staviti ih umesto ruku - potpuno smireno se zarekla Svetlana. Samo nek još jednom zausti da Na a mora da se inicira. I, je li idemo? Uzevši se za ruke, silno smo želeli da budemo bliže jedno drugom, i tako se vratismo ku i.

Inkvizitori koji su igrom slu aja bili upoznati sa tajnom ponovo su postavljeni u obru oko ku e. A naša šestorka je sedela za stolom. Geser je pio aj. Skuvao ga je sam, koriste i lekovito bilje iz bogatih vešti jih zaliha. I ja uzeh šolju. aj je mirisao na mentu i kleku, bio je gorak i opor, ali je okrepljivao. Ni kod koga više se nije probudila želja za ajem - Svetlana je pažljivo probala i ostavila solju. Poruka je bila na stolu. - Pre dvadeset dva - dvadeset tri sata - gledaju i papir re e Zavulon. - Ona je napisala


poruku pre vaše posete, inkvizitore. Edgar je klimnuo. Zbunjeno je dodao: - Može biti... može biti, ak za vreme naše posete. Bilo nam je teško da je pratimo u tami Sumraka, ona je imala sasvim dovoljno vremena da se sabere i napiše poruku. - Onda mi nemamo osnova da sumnjamo u vešticu - progun a Zavulon. - Ona je ostavila knjigu, da se iskupi. Nije imala nikakav razlog da se vra a po nju i ubija inkvizitora. - Slažem se - klimnu Geser, pri ekavši. - Iznena uju i istomišljenici i Tamni i Svetli... - re e Edgar. - Plašite me, gospodo. - Nije vreme za neslaganje - odgovori Zavulon. - Treba prona i ubicu i knjigu. Jasno, on je imao svoj rezon da štiti Arinu! - Dobro - Edgar klimnu. - Vra amo se na po etak. Vje eslav me zove, saopštava za knjigu Fuaran. Niko nije uo razgovor. - Svi razgovori preko mobilnih telefona se prisluškuju i zapisuju... - ubacih. - Koje su tvoje pretpostavke, Antone? - Edgar me je pogledao ironi no. - Ljudske specijalne službe razra uju plan protiv Inih? I kad su uli za knjigu odmah su poslali ovde agenta? I ovaj agent je ubio vampira visokog ranga? - Anton nije potpuno u krivu - stade u moju zaštitu Geser. - Vi sami znate, Edgare, da svake godine moramo da spre avamo ljudske aktivnosti, usmerene ka našem razotkrivanju. I znate za specijalne sektore tajnih službi... - Tamo su naši - usprotivi se Edgar. - Ali ako i pretpostavimo da se ponovo vode potrage za Inima, da je došlo do curenja informacija, onda smrt Vje eslava ostaje zagonetka. Pored njega ne bi prošao neprime eno ni Džejms Bond. - Ko je taj Džejms Bond? - upita Zavulon. - To je mitološki lik - osmehnu se Geser. - Iz savremene mitologije. Gospodo, ne gubimo vreme uzalud. Situacija je potpuno jasna. - Vje eslava je ubio Ini. Mo an Ini. I najverovatnije, neko kome je inkvizitor verovao. - On nije nikome verovao, ak ni meni - progun a Edgar. - Nepoverljivost je vampirima u krvi... izvinite za igru recima. Niko se nije nasmejao. Kostja je natmureno pogledao Edgara, ali je o utao. - Je li predlažeš da svim prisutnim proverimo se anje? - ljubazno pojasni Geser. - Je l’ se slažete? - upita Edgar. - Ne - odse no re e Geser. - Cenim rad Inkvizicije, ali sve ima svoje granice! - Onda smo u orsokaku - Edgar raširi ruke. - Gospodo, ako se vi ne odlu ite na saradnju... Svetlana se pažljivo nakašljala. Upita: - Mogu li? - Da, da, naravno - Edgar ljubazno klimnu. - Meni se ini da idemo u pogrešnom pravcu - re e Svetlana. - Vi ste odlu ili da moramo prona i ubicu, onda emo prona i i knjigu. Sve je ta no, ali ubica nam je nepoznat. A hajde da pokušamo da prona emo knjigu? I preko knjige Fuaran do i emo do ubice. - I kako eš da tražiš knjigu, Svetlana? - ironi no upita Zavulon. - Zva eš Džejmsa Bonda? Svetlana je pružila ruku i pažljivo dotakla Arininu poruku. - Evo... koliko shvatam, veštica ju je stavila na knjigu. Ili ak postavila me u stranice. Neko vreme su ove dve stvari bile jedna pored druge, a knjiga je ve sama po sebi magijska i mo na. Ako se prizove sli nost... znate kako u e magove po etnike... Od pogleda viših magova ona se zbunila i po ela da gubi tok misli. Ali i Zavulon i Geser


su gledali Svetlanu sa odobravanjem. - Ta no, postoji takva magija - progun a Geser. - Kako ono ide, se am se... jednom mi je ukraden konj, ostala mi je samo uzda... On za uta. Ustremi pogled na Zavulona. I veoma druželjubivo predloži: - Molim vas, Tamni. Izvedite magiju sli nosti! - Smatram da je bolje da vi to u inite - ništa manje ljubazno re e Zavulon. - Ne e biti dodatnih sumnji u iskrenost. Nešto nije bilo u redu! Ali šta... - Onda, ko je dao predlog, neka sam uradi! - veselo uzvrati Geser. - Svetlana, tvoja ideja je prihva ena. Po ni. Svetlana je zbunjeno pogledala Gesera: - Borise Ignjatijevi u... izvinite, to su tako jednostavni magijski rituali... ja ih odavno nisam izvodila. Da možda zamolimo nekoga od mla ih magova? Eto o emu se radi... Alfa i beta magije koju u e Ini po etnici, za Velike magove bili su van domašaja. Oni su se zbunili, zbunili su se kao akademci, koje su zamolili da pomnože prvu deseticu i da ispišu pola strane kosih linija! - Dozvolite mi - rekoh. I, ne do ekavši odgovor, pružih ruku prema poruci. Zaškiljih, da bi senka trepavica pala na o i, pogledah kroz Sumrak na sivkasti papiri . Zamislih knjigu - debeli tom presvu en ljudskom kožom, dnevnik veštice, omražene i proklete od strane ljudi i Inih. Slika je po ela polako da se pojavljuje. Knjiga je izgledala skoro onakva kakvu sam je i zamislio, samo su ivice poveza bile okovane u zlataste metalne trouglove. O igledno da je to bila dopuna novijeg datuma, neko od vlasnika knjige brinuo se da je o uva. - Evo kako ona izgleda! - sa punim interesovanjem re e Geser. - I stvarno, stvarno... Magovi se pridigoše, nagnuše nad sto, razgledaju i sliku knjige, vidljivu samo Inima. Papiri je lagano podrhtavao na stolu, kao na promaji. - A je li ne možemo da je otvorimo? - upita Kostja. - Ne, to je samo slika, ona nema u sebi sadržaj same stvari... - prijateljski re e Geser. Hajde, Antone. Fiksiraj... i smisli nekakav mehanizam za potragu. Bez mnogo truda sam uspeo da zafiksiram sliku knjige. Ali nikako nisam bio spreman da osmislim mehanizam za potragu. Na kraju sam se zaustavio na grotesknom prikazu nalik kompasu - ogroman, veli ine tanjira, sa rotiraju om strelicom. Jedan kraj strelice je ja e svetleo on je i trebalo da pokazuje u pravcu knjige Fuaran. - Dodaj energije - zamoli Geser. - Neka radi makar sedam dana... dovoljno je. Ja dodah. I, potpuno iscrpljen, ali zadovoljan, opustih se. Mi smo gledali na „kompas“ koji je lebdeo u „Sumraku“. Strelica je pokazivala pravo na Zavulona. - Je li ovo šala, Gorodecki? - upita Zavulon. Podiže se i skloni u stranu. Strelica se nije pomerila. - Dobro - zadovoljno re e Geser. - Edgare, neka se vrate svi tvoji saradnici. Edgar je brzo prošao do vrata, pozvao i vratio se ka stolu. Inkvizitori su jedan za drugim ulazili u sobu. Strelica nije treperila. Bila je usmerena u prazno. - Što je i trebalo dokazati - re e Edgar spokojno. - Niko od prisutnih nije umešan u kra u knjige. - Podrhtava - zagledaju i kompas, re e Zavulon. - Strelica malo podrhtava. A pošto nismo primetili da knjiga ima nožice...


On se zasmeja groznim, zlim smehom. Potapša Edgara po ramenu, upita: - I šta je bilo, druže stari? Je l’ ti treba pomo prilikom hapšenja? Edgar je tako e pažljivo gledao kompas. Zatim upita: - Antone, koliko je ure aj precizan? - Bojim se da nije previše - rekoh. - Ipak je trag knjige bio veoma slab. - Preciznost! - ponovi Edgar - Oko sto metara - pretpostavili.- Možda, pedeset. Koliko shvatam, bliži signal e biti previše jak i strelica e se vrteti bez ikakvog reda. Izvinite. - Ne sekiraj se, Antone, sve si propisno uradio - pohvali me Ge~ ser.- Sa tako slabim tragom, niko ne bi odradio bolje. Neka je i sto metara... Je l’ možeš da odrediš rastojanje do cilja? - Približno, po intenzitetu kojim svetli... - Oko sto deset - sto dvadeset kilometara. Geser se namršti: - Knjiga je ve u Moskvi. Gubimo vreme, gospodo. Edgare! Inkvizitor spusti ruku u džep, izvu e žu kastobelu koštanu kuglu. Na prvi pogled, kao obi na kugla za bilijar, samo nešto manja i na površini je imala izgravirane i razbacane nejasne piktograme. Stisnuvši kuglu u rukama, Edgar se usredsredi. Trenutak kasnije osetih, kako se nešto menja. Kao da je do tada u vazduhu bila koprena, oku neuhvatljiva, ali se mogla osetiti - a eto sada nestaje, skuplja se, apsorbuje se u koštanu kuglu... - Nisam znao, da Inkvizicija još ima minojske sfere - re e Geser. - Bez komentara - nasmeja se Edgar, zadovoljan efektom. - Gotovo, barijera je uklonjena. Postavite portal, veliki magovi! Podrazumeva se. Direktan portal, bez postavljenih orijentira na „onoj strani“ - to je zadatak za magove najvišeg stepena. Edgar nije mogao to da uradi ili je uvao snagu... Geser usmeri pogled u Zavulona. Upita: - Je li ponovo meni poveravate? Zavulon utke napravi pokret rukom i u vazduhu se otvori jama u kojoj je kapala tama. Zavulon prvi zakora i u nju, za njim Geser, pokazuju i nam da krenemo za njim. Uzeh dragocenu Arininu poruku zajedno sa nevidljivim magijskim kompasom i po oh za Svetlanom. Bez obzira na razliku u spoljašnjem izgledu, portal je iznutra izgledao isto. Mutna magla, ose aj brzog kretanja, potpuni gubitak ose aja za vreme. Pokušao sam da se usredsredim - sada emo se pojaviti odmah pored zlo inca, ubice vampira visokog ranga. Naravno, na našem elu su Geser i Zavulon; možda ne po iskustvu, ali prema mo i za njima ne zaostaje Svetlana; Kostja iako mlad, ipak je mag visokog stepena; i još Edgar sa svojim timom i punim džepovima inkvizitorskih artefakata. Ipak je sukob mogao da bude smrtonosan. Me utim, slede eg trena sam shvatio da sukoba ne e biti. U svakom slu aju ne tako brzog sukoba. Stajali smo na peronu Kazanjske železni ke stanice. Pored nas nije bilo nikoga - ljudi ose aju kada se u blizini otvara portal i nehoti no se sklanjaju u stranu. Ali eto, unaokolo je bila velika gužva, koju u Moskvi možete videti samo leti i na železni koj stanici. Ljudi su išli prema elektri nim vozovima, silazili su sa voza i vukli prtljag, pušili su kraj table sa redom vožnje, ekuju i kada e objaviti polazak njihovog voza, ljudi su pili pivo i limunadu, jeli užasne stani ne kola e i ne manje sumnjiv giros. Sigurno se najmanje dve tri hiljade ljudi sada nalazilo u pre niku od sto metara. Pogledah na nevidljivi kompas - strelica se lenjo vrtela. - Hitno nam je potrebna Pepeljuga - re e Geser, osvr i se. - Treba prona i iglu u plastu sena.


Pored nas su se pojavljivali Inkvizitori jedan za drugim. Lice Edgara, koji se ve pripremio na žestoki obra un, postade rasejano. - On pokušava da se sakrije - re e Zavulon. - Divno, divno... Ali ni na njegovom licu nije bilo posebne radosti. Našoj grupi se približila neka razdražljiva žena sa torbama od prugaste mušeme na kolicima. Na oznojenom rumenom licu se videla ucrtana odlu nost, koju su posedovale samo Ruskinje švercerke što hrane muža nespretnjakovi a i troje etvoro dece. - Je l’ su objavili za Uljanovsk? - upita ona. Svetlana na tren zatvori o i i odgovori. - Postavi e ga na prvi peron kroz šest minuta, krenu e sa zakašnjenjem od tri minuta. - Hvala - nimalo se ne za udivši zbog preciznog odgovora, žena po e ka prvom peronu. - Sve je to tako divno, Svetlana - progun a Geser. - A kakav predlog imaš povodom traženja knjige? Svetlana samo raširi ruke.

Kafi je bio prijatan i ist, u meri u kojoj može biti prijatno i isto u kafi u na železni koj stanici. Možda iz tog razloga što se nalazio na udnom mestu, u podrumu, odmah pored prostorije za prtljag. Brojni besku nici sa železni ke stanice ovde nisu provirivali, o igledno su ih vlasnici oterali. Starija ruska tetka je stajala za šankom, a hranu su gurali iz kuhinje utljivi i uslužni Kavkasci. udno mesto. Naru io sam za Svetlanu i mene suvog vina u pakovanju od tri litre. Za divno udo jeftinog i još udnije - pristojnog. Vratih se do ugaonog sto a gde smo sedeli. - Kao i pre, evo je ovde - re e Svetlana, pokazuju i glavom ka Arininoj poruci. Strelica na kompasu lenjo se okretala. - Možda su knjigu sakrili u prostoriji za prtljag? - upitah. Svetlana je otpila vina, klimnula glavom, ili u znak odobravanja moje pretpostavke ili odobravaju i krasnodarski „merlo“. - Je li tebe nešto zbunjuje? - oprezno upitah. - Zašto železni ka stanica? - upitno odgovori Svetlana. - Da otputuje. Da se sakrije. - Kradljivac je morao da razmišlja o poteri. - Aerodrom. Avion. Bilo koji - lakonski re e Svetlana ispijaju i vino malenim gutljajima. Raširih ruke. To je zaista bilo udno. Ini izdajnik, ma ko bio, zgrabivši knjigu „Fuaran“ mogao je da pokuša da se sakrije ili da se da u beg. On je izabrao drugu varijantu. Ali zašto voz? U dvadeset prvom veku voz kao sredstvo za beg? - Možda ima strah od letenja? - pretpostavi Svetlana. Othuknuh. Mada, u slu aju avionske nesre e ak i Ini nema mnogo šanse da preživi. Ali da pogleda verovatno u tri- etiri sata unapred i utvrdi da li avionu preti katastrofa, to može i najslabiji Ini. A ubica Vje eslava nije bio slab. - On mora tamo kuda ne lete avioni - pretpostavih. - U krajnjem slu aju može da odleti iz Moskve, dalje od potere. - Ne - ispravih Svetlanu sa zadovoljstvom. - To mu ništa ne bi donelo. Mi bismo približno odredili lokaciju na kojoj se nalazi, shvatili bismo kojim avionom je odleteo kradljivac, ispitali


bismo putnike, skinuli snimak sa bezbednosnih kamera na aerodromu i otkrili njegov identitet. Zatim bi Geser ili Zavulon otvorili portal... gde god da krene, tamo bi ga otvorili. I sve bi se vratilo na trenutnu situaciju. Jedino što bismo poznavali neprijatelja iz vi enja. Svetlana klimnu. Pogleda na sat, odmahnu glavom. Na tren zatvori o i, smireno se osmehnu. Zna i da je sa Na icom sve u redu. - Zašto bi on uopšte bežao... - zamišljeno re e Svetlana. - Teško da izvršenje rituala, opisanog u knjizi Fuaran zahteva mnogo vremena. Pa veštica je pretvorila veliki broj slugu u Ine, kada su je napali. Ubici je daleko jednostavnije bilo da iskoristi knjigu, i postane veliki mag... Najve i. A zatim ili da krene u okršaj sa nama ili da uništi knjigu i sakrije se. Ako on postane mo niji od nas, mi jednostavno ne možemo da ga otkrijemo. - Možda je i postao mo niji - rekoh. - im je Geser poveo re o Na inoj inicijaciji... Svetlana je klimnula: - Ne baš sjajna perspektiva. A šta ako je sam Edgar upotrebio knjigu? A sad se podsmeva, simulira potragu. Izme u Vje eslava i njega je bio komplikovan odnos, on sam je umislio... da želi da postane najmo niji Ini na svetu... - Ali šta e mu onda knjiga? - uzviknuh. - Ostavio bi je na mestu i kraj! Mi ne bismo ni shvatili da je Vje eslav bio ubijen. Sve bismo pripisali zaštitnim inima, koje vampir nije primetio. - E to je ve ideja - složila se Svetlana. - Ne, ubici nije bila potrebna mo . Ili - ne samo mo . Još mu je potrebna i knjiga. Iznenada se setih Semjona. Klimnuh: - Postoji neko koga ubica ho e da na ini Inim! On je znao da mu ne e dozvoliti da koristi knjigu. Zato je ubio Vje eslava... sada je nebitno kako. Sproveo je ritual i postao veoma mo an. Sakrio je knjigu... negde ovde, na stanici. I sada se nada da e je odneti. Svetlana mi je pružila ruku i mi sve ano estitasmo jedno drugom nad stolom. - Samo kako da je odnese? - ponovi Svetlana. - Sada su ovde dva najmo nija moskovska maga... - Tri - ispravih je. Svetlana se namršti i re e: - Onda etiri. Ipak je Kostja mag visokog ranga... - On je balavac, neka je i visokog... - promrmljah. Nije mi ulazilo u glavu da je momak za nekoliko godina ubio desetoro ljudi. A još mi je odvratnije bilo to što smo upravo mi izdavali dozvole... Svetlana je shvatila na šta mislim. Pogladi me po dlanu. Tiho re e: - Ne sekiraj se. On nije mogao ništa protiv svoje prirode. Šta si ti mogao da u iniš? Osim da ga ubiješ... Klimnuh glavom. Zaista nisam mogao. Ali to nisam hteo da priznam ak ni samom sebi. Lagano su se otvorila vrata i u kafi u oše Geser, Zavulon, Edgar, Kostja... i Olga. Sude i po tome da su svi zajedno živo raspravljali o ne emu, Olga je ve bila u toku. - Edgar se složio da uklju imo rezerve... - tiho re e Svetlana. - To je loše. Magovi pri oše našem stolu, ja primetih, kako im pogledi brzo skliznuše niz kompas. Kostja je otišao do šanka i naru io ašu crnog vina. Šankerica se nasmejala - ili je pustio u opticaj zrnce vampirskog šarma ili joj se prosto dopao. Eh, tetka... ne osmehuj se tom momku, koji u tebi izaziva ili maj inska ili prava ženska ose anja. Ovaj momak ume da ljubi tako da se na tvom licu


zauvek zamrzne osmeh... - Kostja je sa inkvizitorima obišao sve prostorije za prtljag - re e Geser. - Ništa. - A mi smo pro ešljali itavu železni ku stanicu - dobrodušno se osmehnu Zavulon. Šestoro Inih, koji nemaju nikakve veze sa ovim. - I devoj ica koja nije inicirana... - uz osmeh dodade Olga. - Da, da, primetila sam. Pobrinu e se za nju. Zavulon se još više osmehnu - to je bila itava seansa razmena osmeha: - Izvini, velika. Za nju su se ve pobrinuli. U uobi ajenoj situaciji razgovor bi ovim tek zapo eo. - Dosta, veliki magovi! - viknu Edgar. Ovde se ne radi o jednoj potencijalnoj Inoj, ve o našoj egzistenciji! - I to je ta no! - saglasi se Zavulon. - Je li možete da pomognete, Borise Ignjatijevi u? Zajedno sa Geserom, oni približiše našem sto u još jedan sto. Kostja je utke privukao stolice - i ve je cela ekipa sela. Sasvim uobi ajena pojava - ljudi putuju na odmor ili službeni put, prekra uju vreme u kafi u na železni koj stanici... - On nije ovde ili je sposoban da se maskira, da ga ak ni vi ne prepoznate - re e Svetlana. - U svakom slu aju, molim za dozvolu da se udaljim. Ukoliko budete imali potrebe za mnom pozovite. - Sa tvojom erkom je sve u redu - zakrešta Zavulon. - asna re . - Možda eš nam biti potrebna - podrža ga Geser. Svetlana uzdahnu. - Gesere, stvarno, pusti Svetlanu - zamolio sam. - I sam shvataš da nam sada nije potrebna mo . - A šta nam je potrebno? - upita Geser. - Lukavstvo i strpljenje. Ovo prvo vi i Zavulon ne posedujete. A ovo drugo ne ete nikad do ekati od zabrinute majke. Geser odmahnu glavom. Uperi pogled u Olgu - ova jedva vidno klimnu. - Sveto, idi kod erke - re e Geser. - U pravu si. Ukoliko se javi potreba - pozva u te i postavi u portal. - Odoh - re e Svetlana. Na tren se sagnula ka meni, usnama mi dodirnula obraze i nestala u vazduhu. Portal je bio toliko majušan da ga nisam ni primetio. A ljudi u kafeu nisu ak ni primetili da je Svetlana nestala. Mi smo bili nevidljivi za njih, oni nisu želeli da nas vide. - Veoma je mo na - re e Zavulon. Pružih ruku do Kostje, uzeh od njega neispijenu ašu, ispih gutljaj. - Pa ti bolje vidiš, Gesere... Šta dalje, gospodine inkvizitore? - ekamo - kratko re e Edgar. - On e do i po knjigu. - Ili ona - ispravi ga Zavulon. - Ili ona... Nismo po eli da organizujemo operativni štab. I samo smo sedeli u kafeu, nešto jeli, nešto pili. Kostja je naru io tatarski biftek - konobarica se pomalo iznenadila, ali je odmah otr ala u kuhinju. Nakon minut odatle je isko io mladi i odleteo nekud po meso. Geser je naru io kijevski kotlet. Ostali su se odlu ili za vino, pivo i raznu zakusku, poput sušenih lignji i pista a. Sedeo sam, gledao kako Kostja mljacka maltene sirovo meso i razmišljao o postupku nepoznatog prestupnika. „Tražite motiv!“ kako nam je predao u amanet Šerlok Holms. Ako prona emo motiv - prona i emo i zlo inca. Njegov cilj nije to da postane najmo niji Ini, on je ve to postao, ili može postati svakog asa. Ali šta je onda u pitanju? U ena? Glupo je. On ne može diktirati svoju volju svim stražama i Inkviziciji, da ponovi sudbinu Fuaran... Mogu e je da


zlo inac ho e da stvori svoju, alternativnu organizaciju Inih? Ovog prole a je u Sankt Peterburgu uništena organizacija divljih Tamnih... i to uništena uz ogroman trud. Loš primer je zarazan, neko je mogao do i u iskušenje. I najužasnije je to, što je u iskušenje mogao do i ak i Svetli. Da stvori novu No nu stražu. Superstražu. Da na isto uništi Tamne, slomivši Inkviziciju i prevukavši na svoju stranu deo Svetlih... Loše. Veoma je loše ako je tako. Tamni se ne e predati bez bitke. U današnjem svetu, prepunom oružja za masovno uništenje, fabrika hemijskih supstanci, nuklearnih elektrana, njihov udar može da uništi itav svet. Prošlo je vreme kada je samo snaga mogla dovesti do pobede. A možda to vreme nikad nije ni postojalo... - Strelica - re e Edgar. - Gledajte! Moj kompas je prestao da se ponaša kao ventilator. Strelica je usporila okretanje. Strelica se uko ila, zadrhtala - i lagano se okrenula, ukazuju i pravac. - To! - uzviknu Kostja, pridižu i se. - Uspelo je! I u nekom delu sekunde videh u njemu de aka vampira koji još nije probao ljudsku krv i uverenog u to da se Mo ni sa im i nikad ne može platiti... - U akciju, gospodo - Edgar sko i. Pogleda u strelicu, zatim se, prate i njen smer, zagleda u zid. I samouvereno re e: - Prema vozovima!


GLAVA 3.

Uobi ajen prizor sa železni ke stanice - po peronima se vrzma gomila ljudi, pokušavaju i da odredi odakle polazi njihov voz, ukoliko nije ve otišao. Iz nekog razloga naj eš e su u ulozi zakasnelih putnika švercerke, natovarene kariranim kineskim torbama, ili pak ljudi, intelektualci koji nose samo „samsonajt“ akten-tašne i kožne muške torbice. Mi smo spadali u nekakvu egzoti nu podgrupu druge kategorije - nismo svi imali prtljag, a izgled nam je uglavnom bio udan, ali je iziskivao poštovanje. Na peronu je strelica ponovo po ela da se vrti - mi smo se približili knjizi. - Pokušava da pobegne - sve ano objavi Zavulon. - Dobro... sad emo da razjasnimo, koji vozovi kre u... Pogled Tamnog se zamagli - on je predvideo budu nost, uvi aju i koji e voz prvi krenuti sa perona. Pogledah na tablu sa informacijama, koja je visila iza nas. I on re e: - Sada e krenuti Moskva - Alma Ata. Za pet minuta, sa drugog perona. Zavulon se vratio sa svojih proro kih izleta i re e: - Voz za Kazahstan sa etvrtog perona. Za pet minuta. Izgledao je veoma zadovoljno. Kostja je jedva ujno frknuo. Geser je demonstrativno pogledao red vožnje i klimnuo: - Da, u pravu si, Zavulone... A naredni tek nakon pola sata. - Zaustavljamo voz, pro ešljavamo vagone - brzo predloži Edgar. - Je li tako? - Ho e li tvoji probisveti uspeti da prona u Inog? - upita Geser. - A ako se maskira? A ako je on mag van kategorija? Edgar je splasnuo pravo pred našim o ima. Zavrte glavom. - U tome i jeste stvar - klimnu Geser. - Knjiga je bila na železni koj stanici. On je bio na železni koj stanici. Nismo uspeli da prona emo ni Fuaran, ni zlo inca. Zašto mislite da e to biti lakše u initi u vozu? - Ako je on u vozu, u tom slu aju je najlakše uništiti voz - re e Zavulon. - I odoše svi problemi. Nastade tišina. Geser odmahnu glavom. - Shvatam da je to neprijatna odluka - saglasi se Zavulon. - Ni meni se ne dopada. Da uzalud prebacujemo hiljadu života... Ali koji nam je još izbor? - Šta ti predlažeš, veliki? - upita Edgar. - Ukoliko je - Zavulon naglasi ovu re druga ijom intonacijom - knjiga Fuaran zaista u vozu, mi onda moramo sa ekati trenutak kada kompozicija voza bude u nenaseljenom mestu. Kazahstanske stepe sasvim odgovaraju. A dalje,., u skladu sa planovima koji postoje kod Inkvizicije za sli ne slu ajeve. *** Edgar je nervozno mahnuo glavom i kod njega se, kao i uvek kad je uzbu en, pojavi lagan pribalti ki akcenat. - Ovo nije dobra odluka, veliki. I ja je ne mogu doneti sam, potrebne su sankcije


Tribunala. Zavulon je slegnuo ramenima, itavim svojim izgledom demonstriraju i da je njegovo samo da napravi predlog. - U svakom slu aju moramo se uveriti da je knjiga u vozu - re e Geser. - Ja predlažem... on me pogleda, jedva primetno klimnu. - Predlažem Antonu iz No ne straže, Konstantinu iz Dnevne i nekom iz Inkvizicije da sednu u voz. Da sprovedu proveru. Ovde nije potrebna velika grupa. A mi... mi emo sti i ujutro. I done emo odluku, šta treba initi dalje. - Idi, Kostja - nežno re e Zavulon i potapša mladog vampira po ramenu. - Geser mudro zbori. Dobro društvo, dalek put, zanimljiv posao - dopaš e ti se. Podsmešljiv pogled u mom pravcu je bio gotovo neprimetan. - To... nam daje vremena - saglasi se Edgar. - Ja u krenuti sam. I poveš u svoje ljude. Sve. - Ostao je minut - tiho re e Olga. - Ako ste odlu ili, onda napred. Edgar mahnu rukom svojoj grupi i potr asmo ka vozu. Kod prvog vagona Edgar nešto re e kondukteru - mladom brkatom Kazahu. Njegovo je lice smekšalo, postalo pospano i istovremeno sre no, on se pomeri u stranu, propuštaju i nas da pro emo. Mi uletesmo na zatvorenu platformu vagona. Ja izvirih Zavulon, Geser i Olga su stajali na peronu, gledaju i za nama. Olga je nešto tiho govorila. - U nastaloj situaciji ja u predstavljati zajedni ko rukovodstvo - re e Edgar. - Je l’ nema niko protiv? Popreko pogledah šestoro inkvizitora, koji su stajali iza njegovih le a i o utah. Ali Kostja se nije uzdržao: - Zavisi kakve budu naredbe. Ja sam pokoran samo Dnevnoj straži. - Ponavljam - ja rukovodim operacijom - hladno re e Edgar. - Ukoliko se ne slažete s tim, onda vas molim da iza ete. Kostja se premišljao samo sekund - zatim spusti glavu: - Oprostite, inkvizitore. Ružno sam se našalio. Naravno da upravljate vi. Ali u slu aju potrebe, poveza u se sa svojom rukovodstvom. - Prvo ska i, a zatim traži dozvolu - Edgar je ipak odlu io da stavi ta ku na i. - Dobro - klimnu Kostja. - Izvinite, inkvizitore. Na ovom se potpuno završila pobuna, koja se nazirala. Edgar je klimnuo, izvirio iz platforme i pozvao konduktera. - Kad kre emo? - Odmah! - odgovori kondukter gledaju i Inkvizitora. - Odmah, moramo da krenemo! - Onda kre i - Edgar se sklonio u stranu. Kondukter je sa istim izrazom sre ne pokornosti ušao na platformu. Voz se brzo pomerio. Kondukter je, teturaju i se, stajao kraj otvorenih vrata. - Kako se zovete? - upita Edgar. - Ashat. Ashat Kurmangalijev. - Zatvori vrata. Radi po instrukcijama - Edgar se namršti. - Mi smo tvoji najbolji prijatelji. Mi smo tvoji gosti. Ti moraš da nam obezbediš mesta u vozu. Je l’ razumeš? Škljocnuše vrata, kondukter ih zaklju a, ponovo se istegnu pred Edgarom: - Razumem. Moramo do sprovodnika voza. Kod mene je malo mesta. etiri slobodna mesta. - Idemo do sprovodnika - složi se Edgar. - Antone, šta je s kompasom? Podigoh poruku, pogledah u sumra ni kompas. Strelica se lenjo vrtela. - Izgleda da je knjiga u vozu.


- Još emo sa ekati dok ne budemo sigurni - odlu i Edgar. Udaljili smo se od železni ke stanice dobar kilometar, ali je strelica nastavila da se vrti. Kradljivac, ko god to bio, putovao je zajedno s nama. - On je u vozu, gad jedan - re e Edgar. - ekajte me ovde. Idem do sprovodnika voza, moramo se negde smestiti. Zajedno sa kondukterom koji se zadovoljno smešio, oni iza oše u hodnik. Drugi kondukter, videvši kolegu, nešto brzo re e na kazaškom, zbunjeno mašu i rukama - ali uhvati Edgarov pogled i u uta. - Pa lakše je da oka imo natpis na grudi: Mi smo Ini - re e Kostja. - Šta on radi? Ako je zaista u vozu Ini višeg stepena, on e osetiti magiju... Kostja je bio u pravu. Mnogo bolje je bilo da iskoristimo novac, njegova magija nije ništa manje efikasna za ljude. Ali, Edgar je sigurno bio previše nervozan... - A je li ti... ose aš magiju? - iznenada upita jedan od mla ih inkvizitora. Kostja se u rastrojstvu okrenu ka njemu. Odmahnu glavom. - I niko je ne e osetiti. Edgar ima amajliju podre enosti. On ima dejstvo samo iz blizine. - Inkvizitorske stvar ice... - promumla Kostja, vidno uvre en. - Svejedno, bolje je ne provirivati. Je l’ tako, Antone? Nevoljno klimnuh glavom.

Edgar se vratio nakon dvadesetak minuta. Kako se on sporazumeo sa sprovodnikom voza, da li je dao novac ili možda pre upotrebio tajanstvenu „amajliju podre enosti“, ja nisam ni pitao. Edgarovo lice je odražavalo zadovoljstvo, smirenost. - Podelimo se u dve grupe - on odmah po e da komanduje. - Vi - pokaza na inkvizitora ostajete u ovom vagonu. Zauze ete kupe konduktera i prvi kupe, to je negde šest mesta. Ashat e vas razmestiti... i ina e, obra ajte mu se za uslugu, ne stidite se. Ne preduzimajte nikakve akcije, i ne igrajte se detektiva amatera. Ponašajte se kao... kao ljudi. Li no me izveštavajte o situaciji svaka tri sata... ili po potrebi. Mi emo biti u sedmom vagonu. Inkvizitori su utke krenuli sa platforme za kondukterom koji se osmehivao. Edgar se okrenu prema meni i Kostji. Re e: - Mi emo zauzeti etvrti kupe u sedmom vagonu. Smatra emo to našom privremenom bazom. Idemo. - Je li se pojavio nekakav plan, šefe? - ili ironi no ili iskreno se raspitivao Kostja. Edgar ga je na as pogledao - o igledno je tako e razmišljao ega je bilo više u samom pitanju - interesovanja ili podbadanja, na koje ne vredi reagovati. I ipak odgovori: - Ako budem imao plan, vi ete biti upoznati sa tim. Blagovremeno. A sada ho u da popijem kafu i odspavam dva-tri sata. Baš tim redosledom. Kostja i ja smo krenuli za Edgarom. Vampir se osmehnu. Nehoti no namignuh kao odgovor. Pot injen položaj nas je ipak povezivao... bez obzira na sve što sam mislio o Kostji. Vagon u kom se vozi na elnik voza je mesto koje je glavni adut u itavoj kompoziciji. Ovde uvek rade klima-ure aji. U bojleru uvek ima vru e vode, a kod konduktera ajeva. Na kraju krajeva, ovde je isto - ak i u azijskim vozovima, a posteljina se izdaje u zape enom pakovanju - ona je zaista oprana posle prethodne ture. Rade oba toaleta i u njih može slobodno da se u e bez gumenih izama. I za kraj obi ne putni ke sre e - na jednom kraju štabnog vagona bio je prika en vagonrestoran. Na drugom - spava a kola, ako takva uopšte postoje u kompoziciji. U vozu Moskva - Alma Ata bila su spava a kola. Mi smo prošli kroz taj vagon i


radoznalo zagledali putnike. Uglavnom su to bili važni, ugojeni Kazasi, skoro svi sa aktentašnama, od kojih se nisu odvajali ni u prolazima. Neki su ve pili aj iz cvetnih šolja, drugi su razmeštali po stolovima mesne nareske, stavljali flaše i kidali na delove kuvane kokoške. Ali ve ina je ipak sada stajala u hodnicima, gledaju i moskovsku periferiju koja je promicala mimo njih. Zanimljivo je šta li ose aju gra ani danas nezavisne države, gledaju i svoju bivšu prestonicu? Da li je to zaista - zadovoljstvo zbog nezavisnosti? Ili je ipak, nostalgija? Ne znam. Pitao ne pitao, nije sigurno da e iskreno odgovoriti. A da im ulazimo u svest, da ih teramo da govore istinu, to nije naš metod. Bolje neka se raduju i ponose - svojom nezavisnoš u, svojom državnoš u, svojom korupcijom. Skoro su se u Sankt Peterburgu radovali tristotoj godišnjici i sve su govorili „ma neka i sve pokradu, ali pokraš e naši, a ne Moskovljani“, onda zašto i Kazasi, Uzbeci, Ukrajinci i Tadžici ne bi imali ista ta ose anja? Ako unutar iste države imamo podelu po republikama i gradovima, onda kakve mogu biti pretenzije prema susedima iz bivšeg zajedni kog stana? Otcepile su se sobice s pogledom na Balti ko more, otcepili su se Gruzijci i Kirgizi sa svojom jedinstvenom na svetu planinskom pomorskom flotom, svi su se u zdravlju i veselju otcepili. Ostala je samo velika kuhinja - Rusija, u kojoj su se nekada kuvali narodi u jednom istom imperijalnom loncu. Pa dobro. Neka je i tako. A mi imamo gas u stanovima! A vi? Neka su sre ni. Neka je svima dobro. I Peterburžani sa svojim jubilejom - od jednog jubileja, kako je poznato, dugo se živi. I Kazasi i Kirgizi koji su prvi stvorili svoje države... mada bi oni, sigurno priložili gomilu dokaza o svojoj staroj državnosti. I bra i Slovenima, koji su toliko bili ugnjetavani postojanjem starijeg brata. I nama, Rusima, koji smo tako strastveno prezirali Moskvu iz provincije i provinciju - iz Moskve. Na jedan trenutak, potpuno neo ekivano za sebe, osetih odvratnost. Ne, ne prema ovim putnicima Kazasima, i ne prema sugra anima Rusima. Prema ljudima. Prema svim ljudima na svetu. ime se mi, No na straža, bavimo? Da delimo i štitimo? Glupost! Nijedan Tamni, nijedna Dnevna straža ne nanosi ljudima toliko zla koliko oni sami sebi nanose. Šta je gladni vampir u pore enju sa sasvim obi nim manijakom, koji siluje i ubija devojke u liftu? Šta je jedna bezose ajna veštica, koja za novac nanosi štetu i nesre u,u pore enju sa humanim predsednikom, koji zbog nafte lansira teledirigovane projektile? Kuga na obe vam ku e. 5 Zaustavih se na platformi, propuštaju i napred Kostju. Uko ih se, zagledavši se u ispljuvan pod, gde se ve napravila hrpa od desetak smrdljivih opušaka. Šta je sa mnom? Jesu li ovo moje misli? Ne, ne treba se pretvarati. Moje su, nisu tu e. Nije mi se niko uvukao u glavu, ak ni Ini višeg ranga ne bi neprime eno to u inio. To sam ja - takav kakav sam. Bivši ovek. Veoma umoran, potpuno razo aran u sve na svetu, Svetli Ini. Tako se i odlazi u Inkviziciju. Kada prestaneš da praviš razliku izme u Svetlih i Tamnih. Kada po neš da posmatraš ljude umesto stada ovnova, kao hrpu paukova u tegli. Kada prestaneš da veruješ u ono bolje, i samo želiš da održiš status kvo. Za sebe. Za one malobrojne, koji su ti još dragi. - Ne u - rekoh, kao da izgovaram presudu, kao da postavljam nevidljivi štit protiv neprijatelja, protiv samog sebe. - Ne u! Ti... nemaš vlast... nada mnom... Antone Gorodecki! Posle dvoja vrata i etiri debela stakla Kostja se okrete i zbunjeno me pogleda. Da li je


uo? Ili je prosto zbunjen zašto sam se zaustavio? Mu no se osmehnuvši, otvorih vrata i u oh u bu nu harmoniku na spoju dva vagona.

Štabni vagon je zaista bio povlaš eno mesto. isti tepisi na podu; stazica u hodniku; bele zavesice na prozorima; meki dušeci koji ne li e na crna ku slamaricu, ispunjenu kukuruznim klipovima. - Ko spava dole, a ko gore? - preduzimljivo upita Edgar. - Meni je svejedno - re e Kostja. - Ja bih više želeo gore - rekoh. - I ja - klimnu Edgar. - Dogovorili smo se. Neko je diskretno pokucao na vrata. - Da! - Inkvizitor nije ak ni glavu okrenuo. To je bio sprovodnik voza - sa poslužavnikom, na kom je bio i niklovani ajnik sa prokuvanom vodom, i ajnik sa ajem, i šolje, i nekakvi kola i napolitanke i ak pakovanje šlaga. Ozbiljan muškarac - krupan, raskošnih brkova, uniforma na njemu kao salivena. A lice - ružno, kao kod šteneta koje se tek oštenilo. - Pijte u zdravlje, dragi gosti! Sve je jasno. I on je pod dejstvom amajlije. Ipak je to što je Edgar - Tamni, bacalo senku na njegove metode. - Hvala. Izveštavaj nas o svima, koji su se ukrcali u Moskvi ali silaze usput, preljubazni primaju i poslužavnik, re e Edgar. - Posebno o onima koji ne silaze na svojoj stanici, ve ranije. - Bi e izvršeno, vaša milosti! - klimnu na elnik voza. Kostja se zakikota. Sa ekah da mu enik iza e i upitah: - A zbog ega vaša milosti? - Otkud znam? - Edgar slegnu ramenima. - Amajlija podsti e ljude da se pot ine. A pri tom koga oni ta no vide u meni: strogog revizora, voljenog deku, uvenog umetnika ili generalisimusa Staljina - to je njihov problem. Ovaj se o igledno na itao Akunjina. Ili nagledao starih filmova. Kostja ponovo frknu. - To nije uopšte smešno - razljuti se Edgar. - I tako e ništa strašno. Metod koji maksimalno štedi ljudsku psihu. Polovina pri a o tome kako je neko vozikao Jakubovi a u kolima ili propustio Gorba ova u redu upravo su posledica takvih sugestija. - Ali ja se ne smejem tome - objasni Kostja. - Zamislio sam vas u uniformi belogardijskog oficira... šefe. Iziskujete poštovanje. - Smej se, samo se ti smej... - sipaju i sebi kafu, re e Edgar. - Šta se dešava s kompasom? utke spustih poruku na sto. Sumra na slika po e da lebdi u vazduhu - okrugla posuda kompasa, strelica koja se lenjo vrti. Sipavši sebi aj, uzeh gutljaj. aj je bio ukusan. Skuvan onako s dušom, kako i treba za „vašu milost“. - U vozu je, ništarija... - uzdahnu Edgar. - Gospodo, ne u da skrivam od vas alternativu. Ili emo pokupiti zlo inca, ili e voz biti uništen. Zajedno sa svim putnicima. - Kako to? - ozbiljno upita Kostja. - Postoji mogu nost. Eksplozija gasovoda koji je uz kompoziciju, slu ajno lansiranje bojeve rakete sa razara a... u krajnjem slu aju - raketa e imati nuklearnu bojevu glavu. - Edgare! - zaista sam hteo da verujem u to da on preteruje. - Ovde je najmanje petsto


putnika! - Nešto više - ispravi inkvizitor. - To se ne sme! - Ne smemo da ispustimo knjigu iz ruku. Ne smemo da dopustimo, da nesavesni Ini stvori svoju armiju i po ne da prekraja svet po svom ukusu. - Ali mi ne znamo šta on ho e! - Mi znamo da je on bez dvoumljenja ubio inkvizitora. Znamo da je veoma mo an i ide ka nama nepoznatom cilju. Šta je on zaboravio u srednjoj Aziji, Gorodecki? Slegnuh ramenima. - Tamo postoji niz drevnih centara mo i... - promrmlja Edgar. - Izvestan broj artefakata nestalih bez traga, jedan broj loše kontrolisanih teritorija... I šta još? - Milijarda Kineza - iznenada re e Kostja. Tamni se pogledaše. - Ma ti si potpuno poludeo... - nesigurno re e Edgar. - Milijarda i nešto više - podsmešljivo re e Kostja. - Šta ako se on sprema da uleti u Kinu preko Kazahstana? E, to e biti vojska! Milijarda Inih! A postoji još i Indija... - Idi do avola - Edgar odmahnu rukom. - Ni idiot se ne bi odlu io na to. Odakle emo crpeti Mo kada se tre ina stanovnika preobrati u Ine? - A šta ako je on idiot? - Kostja se nije umirivao. - Upravo zato i idemo na krajnju soluciju - odse no re e Edgar. Govorili su ozbiljno. Bez imalo sumnje - da li je mogu e ubiti ove za arane konduktere, bucmaste poslovne ljude na službenom putu, sirotinju koja putuje unapred rezervisanim kartama. Ako se mora - mora se. Farmeri koji ubijaju obolelu stoku tako e teško to podnose. Mnogo mi se pio aj. Ustadoh, iza oh iz kupea. Edgar me je pratio pogledom razumevanja, ali bez imalo saose anja. Vagon se ve stišavao, ljudi su se pripremali za spavanje. Pojedina vrata kupea su i dalje bila otvorena, neko se motao po platformi, o ekuju i da se oslobodi toalet, odnekud se ulo zveckanje aša, ali ve i deo putnika je bio preumoran od Moskve. Apati no pomislih da bi, po svim pravilima melodrame, sada morala hodnikom da krstare de ica nevinih lica nalik an elima. Kako bih u potpunosti pronikao u monstruoznost plana koji je Edgar predložio... De ice nije bilo. Umesto njih iz jednog kupea je izvirio debeli muškarac u olinjalom trikou i razvu enoj majici. Crvena, zajapurena njuška ve se nadula od konzumiranog alkohola. Muškarac je malaksalo pogledao kroz mene, štucnuo i vratio se nazad. Same ruke potražiše plejer. Stavih slušalice, nasumice ubacih disk i približih se uz staklo. Ništa ne vidim, ništa ne ujem. I sasvim je jasno - ništa ne govorim. Za ula se tiha lirska melodija i visok glas je zapevao:

Ne eš uspeti da se baciš u žbunje, Kada te obore iz karabina. Nema na svetu ve e lepote Od apstinencije morfijumske geneze...

Pa to je Las, moj poznanik iz Asolja. Onaj disk koji mi je on poklonio. Osmehnuvši se,


poja ah zvuk. To je ono što mi sada treba...

- Kroz astral se vra aju de je crte, Od naše krvi tope železo, Nema na svetu ve e lepote Od apstinencije morfijumske geneze...

Uf, ovo je baš raspad... Baš žestok pank. ak ni Šnur sa njegovim veselim psovkama... Neko me potapšao po ramenu. - Edgare, svako se opušta na svoj na in - promrmljah. Neko me je lagano lupio ispod rebara. Ja se okrenuh. I skamenih se. Preda mnom je stajao Las. I zadovoljno se smešio plešu i u ritmu muzike - ipak sam previše poja ao zvuk. - Uživaš, uz ovo moje, a! - veselo uzviknu on, im sam uspeo da skinem slušalice. - Ideš tako po vagonu, nikog ne diraš, a ono tu neko sluša tvoje pesme! Šta ti radiš ovde, Antone? - Putujem... - samo to sam i uspeo da procedim, isklju uju i plejer. - Stvarno? - uzbu eno e Las. - Ko bi pomislio! A kuda putuješ? - U Alma Atu. - Sad se kaže u Almati! - profesorskim tonom re e Las. - Dobro, pri amo dalje. A što ne letiš avionom? - A što ti ne letiš? - napokon shvatih da itava situacija podse a na moje saslušanje. - A ja imam aerofobiju - ponosno re e Las. - Dobro, ako se baš mora, onda litar viskija pomaže da steknem poverenje u aerodinamiku. Ali to je u krajnjem slu aju, do Japana i nazad, ili u Ameriku... tamo vozovi ne idu. - Ideš poslom? - Da se odmorim - klimnu Las. - Nije baš Turska, a nisu ni Kanari, je li da? A ti ideš poslom? - Aha - klimnuh. - Po injem sa prodajom kamiljeg mleka i šubata u Moskvi. - Šta je to šubat ? - zainteresova se Las. - Pa... kefir od kamiljeg mleka. - Super - složi se Las. - Jesi li sam? - Sa drugarima. - Ho emo do mene? Prazan kupe. Nemam šubat, ali kumisa e se na i. Klopka? Pogledah Lasa kroz Sumrak. Onoliko detaljno, koliko sam uspeo. Ni najmanjeg znaka Inog. Ili je ovek... ili Ini nezamislive mo i. Sposoban da se maskira na svim nivoima Sumraka. Da li sam uspeo? Je li mogu e da je to on, preda mnom, tajanstveni kradljivac knjige „Fuaran“? - Odmah, samo da nešto dohvatim - nasmeših se. - Ma, ja imam svega! - pobuni se Las. - Hajde, ti pohvataj tvoje drugare. Ja sam u susednom vagonu, drugi kupe. - Oni su ve legli - neubedljivo slagah. - Evo, sekund...


Dobro je da je Las stajao okrenut bo no i nije mogao da vidi ko je u kupeu. Mal ice otvorih vrata i jurnuh u kupe - sigurno ostavivši utisak na Lasa da se iza vrata sakriva polugola devojka. - Šta se desilo? - Edgar me je netremice gledao. - U vozu je muškarac iz Asolja - brzo rekoh. - Onaj muzi ar, se ate se, on je kod nas ostao pod znakom sumnje, ali izgleda nije Ini... Zove me kod sebe u kupe, da popijemo. Na Edgarovom licu se pojavi izraz zanosa. A Kostja je ak sko io i uzviknuo: - Da ga hvatamo? Sada je on kod nas... - Stani - Edgar odmahnu glavom. - Ne emo da žurimo... svašta se može desiti. Antone, drži. Uzeh staklenu uturicu, obmotanu bakarnom ili bronzanom žicom. Izgledala je krajnje staro. U uturici je bio tamnosme i napitak. - Šta je ovo? - Najobi niji armanjak star dvadeset godina. A uturica je fenomenalno osmišljena. Nju može da otvori samo Ini - Edgar se osmehnu. - Drangulija, u principu. Jedan drevni mag je sve svoje flaše tako za arao, da ga sluge ne bi potkradale. Ako tvoj prijatelj uspe da je otvori - onda je on Ini. - Ne ose am nikakvu magiju... - rekoh vrte i uturicu u rukama. - O tome se i radi - zadovoljno re e Edgar. - Obi na i sigurna provera. Klimnuh glavom. - A ovo je samo predjelo - Edgar izvu e iz unutrašnjeg džepa ogrta a „toblerone“ trouglastu tablu. - Eto, na posao. Stani! Koji kupe? - Spava a kola, drugi kupe. - Mi emo pripaziti - obe a Edgar. Ustade, isklju i svetlo u kupeu. Dade komandu: Kostja, pod ebe, mi ve spavamo! Tako da su, nakon nekoliko sekundi kada iza oh u hodnik sa konjakom i okoladom, moji saputnici zaista mirno ležali pod ebadima. Uostalom, Las nije pažljivo zagledao kroz pritvorena vrata - o igledno je zaista bio u zabludi povodom pola mojih drugara. - Konja ? - upita Las, zagledaju i uturicu u mojim rukama. - Bolje. Dvadeset godina star armanjak. - O, svaka ast - složi se Las. - A ovi drugi ni ne znaju za tu re . - Drugi? - ponovih ja, idu i za Lasom u susedni vagon. - Aha. Kobajagi ozbiljni ljudi, barataju milionima, a osim vajt horsa i napoleona ništa drugo iz alkoholne kulture ne znaju. Uvek sam bio zaprepaš en uskim pogledima politi koekonomske elite. I zašto je kod nas simbol uspeha postao mercedes 600? Razgovaraš sa ozbiljnim, pametnim ovekom, a on odjednom ponosno isti e: „Slupali su mi me ku, morao sam nedelju dana da se vozim onim 500!“ I u njegovim o ima ima i asketske pokornosti oveka, koji je morao da se spusti na nivo petstotke, i ponos vlasnika mercedesa 600! Nekada sam mislio da dok novi ruski bogataši ne sednu u bentlije i jaguare koji im pristaju, da se ništa dobro ne e desiti u zemlji. Ali evo, prešli su na njih i nema nikakvih promena! Kroz crvene sakoe i dalje se provide versa e košulje... Finog kreatora su pretvorili u kult... oh odmah za Lasom u prijatan kupe spava eg vagona. Ovde su bile samo dve police, mali ugaoni sto , koji je ispod stone daske skrivao trouglasti lavabo, mala stolica na sklapanje. - Iskreno govore i, ima manje prostora nego u obi nom kupeu - primetih. - Aha. Ali zato radi klima-ure aj. A i lavabo je korisna stvar u mnogim životnim situacijama...


Izvukavši ispod police aluminijski kofer, Las po e da kopa po njemu. Nakon jednog trenutka na sto u se pojavila litarska plasti na boca. Uzeh je, pogledah etiketu. I stvarno kumiš. - Ti si mislio da se šalim? - osmehnu se moj sused. - Veoma dobar i zdrav napitak. Je l’ eš ovakav da prodaješ? - Da, upravo takav - lupih. - Ne e ispasti takav, ovo je kirgistanski. Tebi bi bilo mnogo bolje da si išao u Ufu. Em je bliže, i sa carinom nema nikakvih problema. Oni tamo prave i kumiš i bozu. Jesi li probao bozu? To je mešavina kumisa sa kiseljom. Stvarno je odvratno! Ali je dobro za mamurluk, momentalno reanimira. U me uvremenu se na stolu pojavila kobasica, sušeni svinjski file, narezan hleb, litarska flaša francuskog konjaka meni nepoznate marke „polinjak“, flaša francuske mineralne vode „evijan“. Progutah i dodah hrani svoj mali doprinos. Rekoh: - Hajde prvo da probamo armanjak. - Hajde - složi se Las, izvla i plasti ne aše za vodu i dve ašice za konjak od alpaka. - Otvaraj. - Tvoj je armanjak, ti treba da ga otvoriš - nehatno je parirao Las. Jasno je da je tu bilo ne eg ne istog! - Hajde, bolje ti - bubnuh. - Meni nikada ne uspeva da jednako sipam. Las me je pogledao kao idiota. Re e: - A, ti imaš ozbiljan pristup. Je l’ esto deliš natroje? 6 Ali ipak je uzeo uturicu i po eo da otvara zatvara . Ja sam ekao. Las je dahtao, mrštio se. Prestao je da odvr e i pažljivo je zagledao poklopac. Promrmlja: - Izgleda je zapekla... Eto ti ga na zamaskirani Ini! - Daj - rekoh. - Ne, sa ekaj - pobuni se Las. - Šta je ovo, zar je toliko sladak? Sad e... Podigavši porub majice, on uhvati za vrh i napregnuvši se iz petnih žila, zavrte. Strastveno re e: - Ide, ide! Za u se prasak. - Ide... - nesigurno nastavi Las. - Jao... On zbunjeno pruži ruke ka meni. U jednoj je bila staklena uturica. U drugoj - poklopac, snažno pri vrš en za polomljen grli flaše. - Izvini... baš glupost... Ali ve nakon jednog trena u Lasovom pogledu zaiskri nešto poput ponosa: - Baš sam snažan! Nikad ne bih pomislio... Ja sam utao, zamišljaju i lice Edgara, koji je izgubio korisni artefakt. - Vredna stvar, je li da? - pokajni ki upita Las. - Antikvarna flaša, da? - Ma sitnica - promumlah. - Žao mi je armanjaka. Unutra je upalo staklo. - To nije ništa - veselo re e Las. Ponovo zaroni u kofer, spustivši unakaženu uturicu na sto. Izvu e maramicu za nos, demonstrativno skide nalepnicu sa nje: - ista je. Nijednom nije upotrebljena. I nije kineska, ve eška, tako da se ne moramo bojati upale plu a! Savivši maramicu dvaput on ju obmota oko grli a i staloženo nasu armanjak u ašice. Podiže svoju:


- Za prolaz! - Za prolaz - složih se. Armanjak je bio lagan, mirisan i slatkast, kao topli sok od grož a. Bio je pitak, nije ak izazivao pomisao na predjelo, i negde duboko u utrobi se raspršavao - humano i precizno u inat svim ameri kim raketama. - Fenomenalna stvar - složi se Las, izdišu i. - I lepo kažem - mnogo je slatko! Zbog ega mi se dopada jermenski konjak - kod njih je še er razgra en do kraja, i zato je sa uvana itava gama ukusa... Hajde još jedan. Druga tura je bila usuta u aše. Las me je pogledao s iš ekivanjem. - Za zdravlje? - nesigurno predložih. - Za zdravlje - složi se Las. Ispio je, onjušio maramicu. Pogledao je kroz prozor, stresao se, promumlao: - Vidi molim te... kako nale e. - Šta je to? - Da ne veruješ, izgleda da je pored vagona proleteo slepi miš! - uzviknu Las. - Ogroman, veliki kao pas ov ar. Brrr... Pomislih da je red da kažem Kostji nekoliko umiruju ih re i. Naglas se našalih: - To nije miš. To je sigurno veverica. - Lete a veverica - snuždi se Las. - Svi smo mi u njenim rukama... Ne, asna re , ogroman slepi miš! - Ma samo je proleteo blizu stakla - pretpostavih. - A ti u sekundi nisi mogao da proceniš udaljenost od slepog miša i video si ga ve eg nego što zaista jeste. - Pa, može biti... - zamišljeno re e Las. - A šta e on tu? Zašto leti pored voza? - To su osnovne stvari - rekoh, uzimaju i uturicu i sipaju i tre i put. - Dizel lokomotiva, kre i se ogromnom brzinom, stvara pred sobom vazdušni štit. On ošamu uje komarce, leptire, razne lete e organizme i baca ih u kovitlac, koji proti e pored obe strane voza. Zbog toga slepi miševi vole da no u lete duž voza koji je u pokretu i da jedu ošamu ene muve. Las se zamisli. Upita: - A zašto onda danju oko vozova u pokretu ne lete ptice? - I to su osnovne stvari! - pružih mu ašicu. - Ptice su daleko gluplja stvorenja od sisara. Zato su se slepi miševi ve dosetili kako da iskoriste vozove za svoju ishranu, a ptice još uvek nisu! Kroz sto dvesta godina i ptice e ve nekako shvatiti kako da koriste vozove. - Kako nisam to sam shvatio? - za udi se Las. - U suštini, sve je veoma jednostavno! Nazdravimo... za zdravu logiku! Ispili smo. - Životinje su udo - dubokomisleno re e Las. - Pametnije su nego što je Darvin mislio. Eto ja sam imao... Koga je on imao: psa, ma ka, hr ka ili akvarijumsku ribicu, nisam uspeo da saslušam. Las je ponovo pogledao kroz prozor i pozeleneo. - Eno ga ponovo... slepi miš! - Lovi komarce - rekoh. - Kakve komarce! Proleteo je iza stuba, kao po naredbi! Kažem ti, veliki je kao ov ar! Podigavši se, Las odlu no povu e zavesu nadole. Re e odlu no: - Neka ih... znao sam da ne treba no u da itam Kinga... Koliki slepi miš! Kao pterodaktil! Može da lovi sove, a ne komarce! A i ovaj Kostja je nakaza! Ja sam mislio da je u životinjskom obliku vampir, kao i vukodlak, priglup i da se slabo kontroliše. Ali izgleda da se njemu dopada da ovako kruži oko no nog voza, zagleda kroz prozore, odmara na banderama. Ali moraju se ispoštovati osnovna


pravila predostrožnosti! - To su mutacije - u me uvremenu je razmišljao Las. - Nuklearne probe, greške na reaktoru, elektromagnetni talasi, mobilni telefoni... A mi se samo smejemo - kobajagi, nau na fantastika... Još i žuta štampa neprestano objavljuje laži. A kome da ispri aš, kažu, u inilo ti se u pijanstvu ili lažeš! On je odlu no otvorio svoj konjak. Upita: - Kakav stav imaš prema mistici? - Dobar - dostojanstveno odgovorih. - I ja, tako e - re e Las. - Sada mi je dobar. Pre nisam ništa mislio o tome... - on je obazrivo pogledao kroz zatvoren prozor. - Eto tako životariš, onda sretneš negde u pskovskim mo varama živog Jetija i doživiš nervni slom! Ili vidiš pacova od jednog metra. Ili... - on odmahnu rukom i nasu konjak po ašicama. - I odjednom zbilja, negde pored nas žive veštice, vampiri, vukodlaci? Pa nema sigurnijeg maskiranja, nego implementirati svoju sliku u sredstva masovnih informacija. Ono što je opisano u umetni koj formi, prikazano u bioskopu - prestaje da bude strašno i tajanstveno. Za pravi strah je potrebna živa pri a, stari dedica na zemljanom nasipu uz ku u, koji uve e plaši unu ice: „A zatim mu se gospodar prikaza i re e: ne u te pustiti, zavrte u te, savi u te, odne e te oluja!“ Eto tako nastaje pravi strah od paranormalnih pojava! Uostalom, deca to ose aju, nije udno što ne vole da pri aju pri e o Crnoj ruci ili Sanduku na to kovima. A savremena književnost, posebno film, razvodnjavaju taj instinktivni strah. Pa kako da se plaše Drakule, ako su ga ve stotinu puta ubili? Kako da se plaše vanzemaljaca, kad ih naši svaki put pretvore u prah i pepeo? Da, Holivud je veliki uspavljiva ljudskog opreza! Nazdravimo za propast Holivuda, koji nas lišava normalnog straha pred nepoznatim! - Za to sam uvek! - rekoh strastveno. - Lase, a zašto si se ti zaputio u Kazahstan? Zar je tamo dobro za odmor? Las slegnu ramenima. Re e: - Ma ne znam ni sam. Poželeo sam odjednom nešto egzoti no - kumiš u kanticama za mužu, trke na kamilama, borbe divljih ovnova, bešbarmak (jelo od mesa) u bakarnoj posudi, lepotice, neobi nih crta lica, konoplje u obliku drveta na gradskim ulicama... - Kakva? - nisam razumeo. - Kakva konoplja? - U obliku drveta. Ona je drvo, samo joj nikada ne daju da izraste - objasni Las, tako ozbiljnog izraza lica, kakvo je bilo moje tokom pri e o slepim miševima i lastavicama. Ma meni je svejedno, ionako kvarim zdravlje sa duvanom, prosto sam se uželeo egzotike... On izvu e paklicu „belomora“ i zapali. - Sada e da dotr i kondukter - napomenuh. - Nikuda on ne e do i, navukao sam na dimne senzore prezervativ - Las pokaza glavom nagore. Na senzor koji je virio iz zida zaista je bio navu en pomalo naduven prezervativ. Bledoroze sa plasti nim bodljama. - Meni se ipak ini da imaš pogrešnu sliku o kazahstanskoj egzotici - rekoh. - Ma sada je kasno da razmišljam o tome, kad sam ve krenuo, šta je - tu je. Iznenada mi je od ranog jutra palo na pamet - a da otputujem u Kazahstan? Nabacao sam stvari, zameniku dao uputstva i pravo na voz. Postadoh oprezan. - I tako si odmah krenuo? uj, je li ti uvek tako brzo i lako kreneš na put? Las se zamisli. Odmahnu glavom: - Ne baš. Ali ovde sam bukvalno prelomio... Dobro, prazna je. Daj da nalijem još za sre an put... On po e da sipa, a ja ga ponovo pogledah kroz Sumrak.


Iako sam znao šta ta no tražim, ja s mukom osetih trag, tako je prefinjen i lagan bio dodir nepoznatog Inog. Taj trag je ve isparavao, ve je bledeo. Obi na sugestija, to može najslabiji Ini. Ali kako je samo precizno sve ura eno! - Za sre an put - saglasih se. - I meni se o i sklapaju... uspe emo još da porazgovaramo. Uostalom, nikako mi se nije bližio trenutak za spavanje. Predstojao mi je razgovor sa Edgarom, a možda i sa Geserom.


GLAVA 4.

Edgar je setno gledao krhotine uturice. Avaj, njegov izgled sada nije mogao da izražava tugu - široke šarene ga e, razvu ena majica i stoma koji se nazirao izme u ga a i majice. Inkvizitori nisu veoma pazili na svoj fizi ki izgled, o igledno su se više oslanjali na mo magije. - Pa ti nisi u Pragu - pokušali su da ga uteše. - Ovo je Rusija. Ako se kod nas flaša ne preda, biva uništena. - Sada moram da pišem objašnjenje - natmureno re e Edgar. - Birokrate u eškoj nisu ništa bolje od ruskih. - Ali barem smo razjasnili da Las nije Ini. - Ništa mi nismo razjasnili - razdraženo graknu inkvizitor. - Potvrdni rezultat bi bio nesporan. Negativan, pa recimo, da je on toliko mo an Ini da je osetio zamku. I eto našalio se... u svom maniru. - Ne li i na Inog - tiho re e Kostja. On je sedeo na krevetu, samo u ga icama, mokar od znoja, teško dišu i. Izgleda da se previše dugo igrao u telu slepog miša. - I u Asolju sam ga proveravao. Svim snagama. Ni sada mi tako e... ne li i. - Sa tobom u imati poseban razgovor - odse e Edgar. - Zašto si leteo uz sam prozor? - Posmatrao sam. - Zar nisi mogao da sedneš na krov i da spustiš glavu? - Pri brzini od sto kilometara? Iako sam Ini, ne mogu da promenim zakone fizike. Odnosi! - Zna i, fizika ti ne smeta da letiš brzinom od sto kilometara? A ne možeš da sediš na krovu vagona? Kostja se namršti i u uta. Zavu e ruku u sako, ne kriju i izvu e iz njega malu uturu. Proguta, nešto gusto, tamnocrveno, skoro crno. Edgar se namršti: - Kad e ti biti potrebna... hrana? - Ako više ne budem morao da se transformišem, sutra predve e - Kostja promu ka uturicu u vazduhu. Nešto teško bu nu. - Ima u još za doru ak. - Ja mogu... zbog posebnih okolnosti... - Edgar me pogleda - da ti izdam dozvolu. - Ne - brzo rekoh. - To narušava utvr eni poredak. - Konstantin se sada nalazi u službi Inkvizicije - napomenu Edgar. - Svetli e dobiti kompenzaciju. - Ne - ponovih. - On mora da se prehrani. A ljudi u vozu su, najverovatnije, osu eni na propast. Svi do jednog. Kostja je utao, gledao u mene. Bez osmeha, samo je gledao sav ozbiljan... - Onda u da napustim voz - rekoh. - I radite šta vam je volja. - Znam ja No nu stražu - tiho re e Kostja. - Pereš ruke? Vi uvek tako postupate. Sami nam predajete ljude i sami se prezrivo mrštite. - Tišina! - zaurla Edgar, ustaju i i stavši me u nas. - Obojica, utite! Nije vreme za prepirke! Kostja, je l’ ti neophodna potvrda? Ili možeš da izdržiš? Kostja odmahnu glavom: - Ne treba mi dozvola. Negde u Tambovu emo stajati, iza i u, uhvati u par ma aka. - Zašto baš ma aka? - zainteresova se Edgar. - Zašto... ne... ku e, na primer?


- Meni je žao da ubijam ku e - objasni Kostja. - I ma ke tako e... ali gde u Tambovu da uzmem kravu ili ovcu? A na manjim stanicama voz stoji kratko. - Bi e ovan za tebe u Tambovu - obe a Edgar. - Nema razloga da dodatno razvijamo mistiku. Od toga je sve krenulo. Pronalaze leševe životinja bez kapi krvi u sebi, pišu lanke u žutoj štampi... On izvu e mobilni telefon, izabra neki broj iz telefonskog imenika. Sa eka - duže, dok ovek koji je mirno spavao nije podigao slušalicu. - Dmitrij? Ne pišti, nema se vremena za spavanje, otadžbina zove... - mrko nas pogledavši Edgar jasno izgovori: - Imaš pozdrav od Solomona, sa potpisima i pe atima. Neko vreme Edgar je utao, ili daju i oveku da se dozove, ili slušaju i njegove odgovore. - Da. Edgar. Se aš se? Upravo tako - re e Edgar. - Mi te nismo zaboravili. I ti si nam potreban. Kroz etiri asa u Tambovu e se zaustaviti voz na liniji Moskva - Alma Ata. Potreban nam je ovan. Šta? Na sekundu udaljivši slušalicu od lica i rukom zapušivši mikrofon, Edgar iznervirano re e: - Kakvi su oni magarci, ovi unajmljeni saradnici! - I magarac bi mi dobro došao - nasmeši se Kostja. Edgar ponovo re e u slušalicu: - Ne, ne ove e. Potreban je baš ovan. Takva neka životinja. Ili ovca. Ili krava. Ne brinem se za to. Za etiri sata ti stojiš blizu stanice sa životinjom. Ne, pas ne odgovara! Zato što ne nam ne odgovara! Ne, ne e ga niko jesti. Meso i kožu možeš da uzmeš. U redu, ja u te pozvati kad stignemo. Prekinuvši vezu Edgar objasni: - U Tambovu imamo veoma ograni en... kontingent. Sada tamo nema nikoga od Inih, samo saradnik koga su unajmili ljudi. - Oho - samo rekoh. U stražama nije nikada bilo ljudi. - Nužda zakon menja - neodre eno objasni Edgar. - Nema veze, sna i e se. Neka zaradi svoj hleb. Bi e ovan za tebe, Kostja. - Hvala - smireno odgovori Kostja. - Naravno, bolja bi bila ovca. Ali i ovan je u redu. - Jeste završili više o gastronomiji? - ne izdržah. Edgar re e pou nim tonom: - Naša borbena gotovost je tako e važno pitanje... Zna i, ti tvrdiš, da je na tog... Lasa... bio izvršen magijski uticaj? - Upravo tako. Jutros. Neko mu je magijom ulio želju da krene u Alma Atu vozom. - Ima smisla - složi se Edgar. - Da ti nisi otkrio trag, mi bismo se ozbiljno zaka ili za tipa. Izgubili bismo silno vreme i snagu. Ali to zna i... - Da je zlo inac odli no upoznat sa radom straža - klimnuh glavom. - On je u toku sa istragom u Asolju, tako da zna ko je bio naš osumnji eni. To jest... - Neko iz samog rukovodstva - složi se Edgar. - Pet šest Inih u No noj, isto toliko u Dnevnoj straži. Pa, recimo, dve desetine... Svejedno, veoma, veoma malo. - Ili neko iz Inkvizicije - re e Kostja. - De-de. Ime, druže, ime - Edgar se nasmeši. - Ko? - Vje eslav - Kostja o uta sekundu i precizira. - Na primer. Nekoliko sekundi mi se inilo da e obi no hladnokrvni tamni mag po eti da psuje kao ko ijaš. I, bez sumnje, pribalti kim akcentom. Ali Edgar se uzdržao: - Da li si se previše umorio od transformacije, Konstantine? Možda ti je vreme za


spavanjac? - Edgare, ja sam dosta mla i od tebe, ali obojica smo bebe u pore enju sa Vje eslavom smireno odgovori Kostja. - Šta smo videli? Ode u, ispunjenu pepelom. Da li smo proveravali taj pepeo? Edgar je utao. - Ne verujem da se iz vampirskih posmrtnih ostataka može nešto odrediti... - dobacih. - Zašto bi Vje eslav... - po e Edgar. - Vlast - kratko odgovori Kostja. - Ali kakve veze ima vlast? Ako je on odlu io da ukrade knjigu, zašto bi onda saopštavao da ju je pronašao? Uzeo je krišom i sakrio se. On je bio sam kad ju je našao! Je l’ shvataš? Sam! - Možda nije odmah shvatio sa im ima posla - parirao je Kostja. - Ili se nije odmah odlu io na zlo in. Ali da inscenira sopstvenu smrt i da zbriše sa knjigom, dok mi jurimo njegovog ubicu - to je maestralni potez! Edgar po e brže da diše. Klimnu: - Dobro. Ja u zamoliti za proveru. Odmah u se povezati sa... sa najvišim magovima u Moskvi i zamoli u ih da provere pepeo. - Za svaki slu aj zamoli ih da provere uzorke Gesera i Zavulona - posavetova Kostja. Moramo biti sigurni da obojica nisu umešani u to. - Ne u i ribu da pliva... - progun a Edgar. Sede udobnije i isklju i se. Da, Geser i Zavulon ove no i tako e ne e mo i da se naspavaju... Zevnuh i rekoh: - Gospodo, kako želite... ja odoh na spavanje. Edgar nije odgovorio - putem misli je razgovarao sa nekim od velikih magova. Kostja klimnu i isto se zavu e pod jorgan. Popeh se na gornji ležaj, svukoh se, bacih farmerke i košulju na policu. Skidoh sat, položih ga pored sebe, ne volim da spavam sa satom. Kostja je dole škljocnuo prekida no ne lampe i postade mra no. Edgar je sedeo, ne pomeraju i se. Prijatno su lupkali to kovi. Pri a se da u Americi, u veoma duge izjedna izlivene šine, specijalno dodaju propilen, kako bi imitirali spojeve i stvarali taj isti najprijatniji zvuk lupkanja to kova... Nije mi se spavalo. Neko je ubio vampira višeg ranga. Ili je sam vampir inscenirao svoje ubistvo. Nevažno je. U svakom slu aju, taj neko je stekao nezamislivu Mo . Zašto onda beži? Zašto se krije u vozu, i rizikuje da itav voz bude uništen, ili da ga na primer opkoli stotinu magova višeg stepena i zapo ne detaljnu proveru? To je glupo, nepotrebno i rizi no. Ako si postao najmo niji Ini - pre ili kasnije, dobi eš vlast. Za sto godina, za dvesta kada svi zaborave na vešticu Arinu i na mitsku knjigu. Da je neko drugi, ali Vje eslav je morao to da razume. Ovo... ovo je nekako previše ljudski. Konfuzno i nelogi no. Nimalo nalik potezu mudrog mo nog Inog. Ali samo je takav Ini bio sposoban da ubije Vje eslava. Ponovo se ne uklapa... Dole se motao Edgar. Uzdahnu, zašušta jorganom, penju i se na ležaj. Zatvorivši o i, pokušah da se potpuno opustim. Zamislio sam kako se za vozom vuku šine... kroz stanice i postaje, pokraj gradova i varošica, do same Moskve, i kako se od železni ke stanice rasprostiru drumovi, da bi se posle kružnog pojasa naborali od rupa, i posle stotinu kilometara pretvorili u raštrkane puti e, i


uspentrali do osiromašenog seoceta, do stare brvnare... - Svetlana? - ekala sam te, Antone. Kako ste, šta radite? - Vozimo se. Nešto se udno dešava... Potrudio sam se da budem potpuno otvoren sa njom... pa, skoro maksimalno. Da razmotam svoje se anje, kao rolnu tkanine na stolu kroja a. Voz, inkvizitori, razgovor s Lasom, razgovor sa Edgarom i Kostjom... - udno - nakon kratke pauze, re e Svetlana. - Veoma udno. Imam takav ose aj, kao da se neko igra sa vama. To mi se ne dopada, Antone. - Ni meni. Kako je Nada? - Odavno spava. U takvom razgovoru, koji je dostupan samo za Ine, nema intonacije. Ali nešto je, ipak, menja - osetih blagu Svetlaninu nesigurnost. - Ti nisi kod ku e? - Ne. Ja sam... u gostima kod jedne starice. - Svetlana! - Stvarno sam u gostima, ne brini! Odlu ila sam da sa njom razmotrim situaciju... i saznam ponešto o knjizi. Da, trebalo je odmah da shvatim da nije samo briga za erku naterala Svetlanu da napusti naše društvo. - I šta si razjasnila? - To je bila knjiga Fuaran. Baš ta. Prava. I... za Geserovog sina smo bili u pravu. Bakica se zdušno zabavljala... i pravila korisne kontakte. - A onda je žrtvovala knjigu? - Da. Ostavila ju je, potpuno sigurna da e skrovište brzo prona i i prekinuti potragu. - I šta ona misli o ovome što se dogodilo? - oprezno sam izbegavao da spominjem imena, kao da ovaj razgovor neko može da prisluškuje. - Meni se ini da je ona u panici. Mada se pravi važna. - Svetlana, koliko brzo Fuaran može da preobrati oveka u Inog? - Skoro momentalno. Potrebno je desetak minuta da bi se izgovorile sve magi ne re i, zatim je potrebno nekoliko sastojaka... ili, možemo slobodno da kažemo, jedan... krv dvanaest ljudi. Makar i kapljica krvi, ali od dvanaestoro razli itih ljudi. - Zašto? - To treba pitati samu Fuaran. Ube ena sam da bi umesto krvi odgovarala te nost bilo koje vrste, ali je veštica vezala ritual krvlju... Uglavnom - deset minuta pripreme, dvanaest kapljica krvi - i možeš da preobratiš oveka u Inog. Ili itavu grupu ljudi, važno je da su svi oni u tvom vidokrugu. - I kakva e im biti mo ? - Razli ita. Ali slabe je mogu e podi i do višeg stepena slede om magijom. Teoretski od svakog oveka je mogu e stvoriti maga visokog stepena. Bilo je ne eg u njenim recima. Ne eg važnog. Samo, i dalje nisam uspevao da uhvatim tu nit... - Sveto, a ega se plaši... bakica? - Masovnog preobra anja ljudi u Ine. - Ne planira da prizna krivicu? - Ne. Planira da brzo razmrda noge. I ja je razumem. Uzdahnuh. Ipak bi vredelo Arinu pozvati na odgovornost... vredelo bi ak i da je


Inkvizicija ne optuži za sabotažu. I ponovo - Geser... - Sveto, pitaj je... pitaj, zbog ega je kradljivac mogao da se zaputi na istok? Možda e, u tom mestu, gde je Fuaran napisana, knjiga dobiti veliku mo ? Pauza. Šteta što ovo nije mobilni telefon, što ne mogu direktno da porazgovaram sa vešticom. Avaj, direktan razgovor je mogu samo izme u bliskih ljudi. Ili makar istomišljenika. - Ne... Ona se veoma za udila. Kaže, da kod Fuaran nema nikakve povezanosti sa lokalitetom. Knjiga ima mo bilo na Himalajima, ili Antarktiku, ak i u Obali Slonova e. - Onda... onda saznaj, da li je mogao da je upotrebi Vje eslav? Ipak je vampir, Ini nižeg stepena... Ponovo pauza. - Mogao je. Bilo vampir, bilo vukodlak. Bilo Tamni ili Svetli. Nema nikakvih ograni enja. Jedino, što knjigu ne može da upotrebi ovek. - To je jasno... Više ništa? - Ništa, Antone. Ja sam se nadala da e ona mo i da nam da jasniji trag, ali sam pogrešila. - U redu. Hvala ti. Volim te. - I ja tebe. Odmaraj se. Eto, sigurna sam da e izjutra sve biti mnogo jasnije... Tanana nit, koja se protegla izme u nas, pokidala se. Ja se uzvrteh, nameštaju i se udobnije. Zatim ne izdržah, pogledah na sto. Strelica kompasa se vrtela kao i pre. Knjiga „Fuaran“ je bila u vozu.

U toku no u sam se budio dva puta. Prvi put, kada se Edgaru javio neko od inkvizitora, da ga izvesti da nema nikakvih izveštaja. Drugi put, kada je voz stao u Tambovu i Kostja tiho izašao iz kupea. Ustao sam posle deset sati. Edgar je pio aj. Kostja, rumen i svež, žvakao je sendvi sa kobasicom. Strelica se okretala. Sve kao i pre. Obukoh se na ležaju, sko ih dole. U kompletu sa posteljinom bio je i mali komad sapuna, na koji se svodila sva moja dostupna higijena. - Uzmi - promumla Kostja, pružaju i mi plasti no pakovanje. - Uzeo sam tamo ponešto... u Tambovu... U kutiji je bilo pakovanje jednokratnih žileta, flašica gela za brijanje „žilet“, zubna etkica i pasta „novi biser“. - Zaboravio sam kolonjsku vodu - doda Kostja. - Nisam se setio. Nije ni udo da je zaboravio - vampiri, kao i vukodlaci, ne vole prejake mirise. Možda je i efekat belog luka, koji je u velikoj meri potpuno bezopasan za vampire, povezan sa tim što ih ometa da prona u žrtvu? - Hvala - rekoh. - Koliko ti dugujem? Kostja odmahnu rukom. - Ja sam mu ve isplatio - saopšti Edgar. - Uostalom, i ti imaš dnevnice od službenog puta. Pedeset dolara dnevno, plus za ishranu - po fiskalnim ra unima. - Inkvizicija lepo živi - bocnuh. - Je li ima novosti? - Geser i Zavulon pokušavaju da se sna u sa posmrtnim ostacima Vje eslava - baš je tako rekao, posmrtnim ostacima, sve ano i zvani no. - Teško je bilo šta shvatiti. Ti sam znaš, što je stariji vampir, tim manje od njega ostane nakon smrti... Kostja je usredsre eno žvakao sendvi . - Pa jeste - složih se. - Idem da se umijem. U vagonu su se ve skoro svi probudili, samo je par kupea, u kojima je bila buka dokasno, ostalo zatvoreno. Kratko sam odstojao u redu i ugurah se u kasarnski komfor putni kog toaleta.


Topla vodica je lenjo tekla iz gvozdene slavine. Ispoliran eli ni lim, umesto ogledala, odavno je beznadežno isprljan kapljicama sapuna. Peru i zube grubom kineskom etkicom, prise ao sam se no ašnjeg razgovora sa Svetom. Bilo je ne eg važnog u njenim recima. Bilo je, ali i ostalo nejasno, i Svetlani i meni. I ja to moram razumeti. Vratio sam se u kupe, ako ne sa pravom istinom, onda sa idejom koja mi se u inila plodonosnom. Saputnici su ve završili sa doru kom i, zatvorivši vrata, odmah pre oh na stvar: - Edgare, imam ideju. Na dugom delu pruge izme u dve stanice, tvoji momci po inju da odvajaju vagone. Jedan za drugim. Da se voz ne bi zaustavio, neko od njih mora da kontroliše mašinovo u. Mi pratimo kompas. im bude odvojen vagon sa knjigom, strelica e to pokazati. - Pa? - kiselo upita Edgar. - Lokalizova emo knjigu. Sa preciznoš u do vagona. A onda možemo da opkolimo vagon i da pojedina no odvajamo na stranu svakog putnika sa njegovim prtljagom. Kada prona emo ubicu, strelica e pokazati u njegovom pravcu. I gotovo! Nema potrebe da uništavamo voz! - Razmišljao sam o tome - teška srca re e Edgar. - Tu postoji samo jedan, ali presudan argument protiv. Zlo inac e shvatiti šta se dešava. I uspe e da prvi zada udarac. - Sa eka emo Gesera, Zavulona, Svetlanu, Olgu... da li Tamni imaju još mo nih magova? - pogledah Kostju. - Na i e se - uvijeno odgovori Kostja. - A je l’ imamo dovoljnu mo ? - Protiv jednog Inog? - Ne samo Inog - podseti Edgar. - Prema legendi, da bi se uništila Fuaran, sakupilo se nekoliko stotina magova, - Sakupi emo i mi. U No noj straži ima skoro dve stotine saradnika, a u Dnevnoj - ništa manje. I još stotine rezervista. Svaka strana može da izbaci najmanje po hiljadu Inih. - Uglavnom, slabih, šestog sedmog stepena. Pravih magova, od tre eg stepena i više, možemo da nakupimo stotinjak - Edgar je govorio tako samouvereno, da nije ostajalo mesta za sumnju - on je zaista razmatrao varijantu odnosa snaga. - To može biti dovoljno - ako se Tamni i Svetli poja aju inkvizitorima, ako se iskoriste amajlije i ako se sjedine obe Sile. Ali možda i ne e biti dovoljno. Onda e najmo niji borci stradati i zlo inac e imati odrešene ruke. Da li misliš da on možda ra una upravo s tim? Odmahnuh glavom. - A ja sam razmišljao i o tome - sa mra nim zadovoljstvom izre e Edgar. - Zlo inac može da posmatra voz kao zamku, u kojoj e se sakupiti svi najmo niji ruski magovi. On je mogao da okruži itav voz kletvama, koje mi ne emo osetiti. - Onda, emu sav naš trud? - upitah. - Zašto smo ovde? Atomska bomba - i nema problema! Edgar klimnu: - Da. Baš atomska, ona poga a sve slojeve Sumraka. Ali prvo se treba uveriti da meta nije iskliznula u poslednjem trenutku. - Jesi ti stao na stranu Zavulona? - precizirah. Edgar uzdahnu: - Stojim na strani zdravog razuma. Potpuna provera voza privla enjem velikih sila ispunjena je magijskom borbom. Uzgred, ljudi e svejedno stradati. Uništenje voza... da, šteta za ljude. Zato emo izbe i globalne potrese. - Ali, ako još postoji šansa... - po eh. - Postoji. Zato predlažem da nastavimo potragu - saglasi se Edgar. - Kostja i ja zovemo moje momke u pomo i pro ešljavamo voz - s kraja i po etka istovremeno. Iskoristi emo


amajlije, u sumnjivim slu ajevima, proba emo da proverimo osumnji enog kroz Sumrak. A ti još jednom porazgovaraj s Lasom. Ipak je on i dalje naš osumnji eni. Slegnuli ramenima. Sve ovo mi je previše li ilo na imitaciju potrage. U dubini duše, Edgar se predao. - Kada je klju ni momenat? - upitah. - Sutra predve e - odgovori Edgar. - Dok budemo prolazili kroz nenaseljene krajeve blizu Semipalatinska. Tamo su ionako bacane bombe... jedna takti ka eksplozija više - nije velika nesre a. - Sre an lov - rekoh i iza oh iz kupea. Sve je ovo profanisanje. Sve su ovo samo redovi u izveštaju, koji se Edgar priprema da napiše. „Ne uzimaju i u obzir preduzete mere, lokalizovati zlo inca i otkriti Fuaran...“ Ponekad mi je padala na pamet misao o tome da je Inkvizicija realna alternativa stražama. Pa ime se mi bavimo? Delimo ljude i Ine. Pratimo to da delovanje Inih što je mogu e više ne doti e ljude. Da, ovo je prakti no nemogu e, deo Inih su paraziti po samoj svojoj prirodi. Da, protivre nosti izme u Svetlih i Tamnih su takve, da su sukobi neizbežni. Ali postoji još i Inkvizicija, koja se nalazi iznad straža, ona tako e održava ravnotežu, ona je tre a sila i razdelna struktura višeg poretka, ona ispravlja greške straža... Ispostavilo se da je sve suprotno. Nema nikakve tre e sile. Nema je i nikada je nije bilo. Inkvizicija je instrument za podelu Tamnih i Svetlih. Više ništa. Ona prati poštovanje Sporazuma, ali nimalo u interesu ljudi, samo u interesu Inih. Inkvizicija su oni Ini, ko ih zna - mi smo svi paraziti, ni po emu svetli mag nije bolji od vampira. I odlazak na službu u Inkviziciju - zna i pokornost. Ovo zna i da si kona no odrastao, zamenio naivni moma ki maksimalizam zdravim odraslim cinizmom. Priznajem - postoje ljudi, postoje Ini, i ni eg zajedni kog nema izme u njih. Da li sam spreman da ovo priznam? Jesam, sigurno. Ali, da pre em u Inkviziciju, nekako ne u. Bolje da crn im u No noj straži. Da se bavim potpuno nepotrebnim poslom zaštite, potpuno nepotrebnih ljudi. Uzgred, zašto da ne proverim jedinog osumnji enog? Dok još ima vremena.

Las je ve bio budan. Sedeo je u svom kupeu, neraspoloženo razgledaju i turobne predele kroz prozor. Sto je bio podignut, u umivaoniku se, pod tankim mlazom vode, hladila boca kumisa. - Nema frižidera - tužno re e on. - ak ni u najboljem vagonu - frižider nije bio predvi en u kupeu. Ho eš kumisa? - Ve sam probao. - Onda ovo drugo? - Pa, mal ice... - složih se. Las je zaista nasuo samo par kapi konjaka, tek da okvasiš usta. Ispili smo i Las zamišljeno re e: - I šta me je ju e spopalo, a? Pa reci mi, zašto bi bilo koji razuman ovek pošao na odmor u Kazahstan? Španija. Turska. Pa i Peking, na festival poljubaca, ako se uželiš ekstremnog turizma. A šta da radiš u Kazahstanu. Slegnuh ramenima.


- To je bio udan tok misli - re e Las. - Malo sam razmislio... - I odlu io da si eš - pretpostavih. - Ta no. I da se ponovo ukrcam. U suprotnom pravcu. - Prava odluka - rekoh iskreno. Prvo - jedan osumnji eni manje. Kao drugo - spasavamo dobrog oveka. - Za par sati stižemo u Saratov - naglas je rezonovao Las. - Tamo u i da se iskrcam. Sad u pozvati poslovnog partnera, zamoli u ga da me sa eka. Saratov je lep grad. - I, zbog ega je tako lep? - zainteresovah se. - Pa... - Las ponovo nasu u ašice, sad malo obilnije. - Na teritoriji Saratova su od pamtiveka živeli ljudi. Zbog toga se bitno razlikuje od teritorija na krajnjem severu i njima pripadaju oj okolini. U doba carstva tamo je bila gubernija, ali zaostala, nije uzalud acki govorio u divljinu, u Samtovi Danas je ovo industrijski i kulturni centar regiona, veliki železni ki vor. - Da, da - oprezno rekoh. Bilo je nejasno, da li on govori ozbiljno, ili samo pri a gluposti, tako da se Saratov lako može zameniti Kostromom, Rostovom ili bilo kojim gradom. - Od najve e je važnosti veliki železni ki vor - objasni Las. - Nešto u da pregrizem u nekom Mekdonaldsu i vra am se. Tamo ima i stara saborna crkva, obavezno moram da je posetim. Nisam valjda uzalud putovao? Da, ipak je naš nepoznati protivnik bio previše oprezan. Sugestija je bila preslaba i nestala je za dvadeset etiri asa. - uj, a zbog ega si ti ipak naspeo u Kazahstan? - oprezno upitah. - Kažem ti, onako bez veze - uzdahnu Las. - Baš skroz, onako bez veze? - Tako... sedim, nikog ne diram, menjam žice na gitari. Odjednom zvoni telefon. Neko je pogrešio broj, tražili su nekog Kazaha... ak nisam ni ime zapamtio. Spustih slušalicu, po eh da razmišljam, koliko ima Kazaha u Moskvi. A na mojoj gitari baš dve žice ostale, kao na dombri, ja ih povukoh i po eh da tandr em. Baš je ispalo smešno. Nastade neka melodija... nametljiva, privla na. I mislim se - hajde da odem u Kazahstan! - Melodija? - ponovih. - Aha. Privla na, koja doziva. Stepe, kumiš, sve što... Zar je, ipak, u pitanju Vje eslav? Magija koja je obi no neprimetna za obi nog oveka. Ali magija vampira - to je nešto izme u prave magije i veoma snažne hipnoze. Za nju je potreban pogled, zvuk, dodir, makar i najmanji kontakt vampira i oveka. I ona ostavlja trag - ose aj pogleda, zvuka, dodira... Da li nas je stari vampir sve prevario? - Antone - zamišljeno re e Las. - Ma ti ne prodaješ mleko. Ja o utah. - Ako DB prona e nešto zanimljivo o meni, ja bih se prepao od straha - nastavi Las. Samo, ini mi se da bi se i DB uplašio u istoj meri. - Hajde da presko imo ovo pitanje - predložih. - Tako je bolje. - Aha - brzo se složi Las. - Ta no. I šta da radim, da se iskrcam u Saratovu? - Si i i pravo ku i - klimnuh glavom dok sam ustajao. - Hvala za konjak. - Razumem - re e Las. - Uvek sam spreman da pomognem. Nije bilo jasno da li se mangupira. O igledno, kod nekih ljudi je takav manir govora automatski. Rukovavši se s Lasom umereno sve ano, iza oh u hodnik i krenuh u naš vagon. Dakle - Vje eslav? Baš taj pametnjakovi ... baš proveren saradnik Inkvizicije!


Kipteo sam od besa. Jasno kao dan, nezamislivo oja avši, Vje eslav je sposoban da se maskira u bilo koga. ak i u ono slinavo dvogodišnje dete, koje obazrivo izviruje iz kolica. Ili puna ku devojku sa neopisivo velikim zlatnim min ušama. Ili u konduktera, koji se ulaguje Edgaru, zašto da ne? ak u samog Edgara ili Kostju... Zaustavih se, gledaju i u inkvizitora i vampira, koji su stajali u hodniku preko puta našeg kupea. A ako je zaista... Ne, stop. Ovo je ve bezumlje. Sve je mogu e, ali ne dešava se baš sve. Ja sam ja, Edgar je Edgar, Vje eslav je Vje eslav. Ina e je nemogu e raditi.

- Imam informaciju - rekoh, staju i izme u Kostje i Edgara. - I? - Edgar klimnu. - Na Lasa je uticao vampir. On se se a... ne eg poput muzike koja ga je pozvala na put. - Kako romanti no - frknu Edgar. Ali nije se smešio, ve je odobravaju e klimnuo. Muzika? To baš li i na krvopi... izvini, Kostja. Na vampire. - Možeš da kažeš politi ki korektno na zavisnike od hemoglobina - samo se usnama nasmešio Kostja. - I sam znaš da hemoglobin nema veze sa tim - odse no re e Edgar. - Pa dobro. Ovo je neka nit. - On se odjednom zasmeja i potapša me po ramenu: - A ti si uporan. Dobro, onda voz ima šanse. Sa ekajte me ovde. Edgar je brzo krenuo niz hodnik. Ja sam pomislio da e ka svojim borcima, ali Edgar u e u kupe sprovodnika voza i zatvori vrata. - Šta je naumio? - upita Kostja. - Otkud znam? - namršteno pogledah momka. - Možda postoji nekakva posebna magija za otkrivanje vampira? - Ne - odbrusi Kostja. - Sve je isto kao kod ostalih Inih. Ako se Vje eslav krije me u ljudima, nikakve ini ga ne mogu izdvojiti. To su gluposti... On po e da se nervira i ja sam ga razumeo. Ipak je teško pripadati najomraženijoj manjini iz sveta Inih - i krenuti u lov na svog sabrata. Kako je jednom davno rekao... meni, mladom, glupom, odvažnom lovcu na vampire: „Nas je veoma malo. Kada neko odlazi, mi to odmah ose amo.“ - Kostja, a jesi li ti osetio Vje eslavljevu smrt? - O emu pri aš, Antone? - Jednom si rekao da vi ose ate smrt... svojih. - Ose amo, ako je vampir sa dozvolom. Kada ubija registracioni žig - svi u okrugu se presamite. Vje eslav nije imao žig. - Ali jasno je da je Edgar nešto smislio - promumlah. - Nekakvi inkvizitorski trikovi? - Sigurno - Kostja se namršti. - Zašto tako, Antone? Zašto samo nas neprestano progone... ak i svoji? I tamni magovi tako e ubijaju! On odjednom po e da razgovara sa mnom kao nekad. Kao dok je bio još naivan de ak vampir... mada, da li vampir može biti naivan i nevin? I to je bilo strašno, to me je potpuno lomilo i uništavalo - prokleta pitanja i prokleta sudbina, ali sada onog koji je prešao granicu. Koji je po eo da lovi i ubija... - Vi ubijate... zbog hrane - rekoh. - A plemenitije je zbog vlasti, zbog novca, zabave? - gorko upita Kostja. Okrenu se ka meni, pogleda me u o i: - Zašto razgovaraš sa mnom tako... s ga enjem? Nekada smo bili


prijatelji. Šta se izmenilo? - Ti si postao vampir višeg stepena. - I šta s tim? - Dobro znam kako se postaje vampir višeg stepena, Kostja. Nekoliko sekundi me je gledao u o i. A zatim je po eo da se smeje. Onim istim, vampirskim osmehom - kao da u ustima nema nikakvih o njaka, a ve ih ose aš na vratu. - Ah, da... Moraš da piješ krv devica i dece, da ih ubijaš... Stari, klasi ni recept. Tako je viši stepen dobio stari Vje eslav... Ti ho eš da kažeš da nisi nijednom pogledao moj dosje? - Ne - odgovorih. On nekako ak postade opušteniji. I osmeh postade žalostan, zbunjen. - Baš nijednom? - Ne - odgovorih, ve shvataju i da sam nekada i u ne em pogrešio. Kostja nespretno raširi ruke i progovori, samo pomo u veznika, uzvika i zamenica: - Pa i... ovo... eto... pa ti... ja sam... da... pa ti i... - Ne u da zagledam u dosje prijatelja - rekoh nevešto i dodah: - Makar i bivšeg - A ja sam mislio da si gledao - re e Kostja. - Jasno. Napolju je dvadeset prvi vek, Antone. Evo... - on zavu e ruku u džep sakoa i izvu e svoju uturicu. - Koncentrat... krvi davalaca. Dvanaest ljudi da krv - i nikog ne treba ubijati. Hemoglobin, naravno, nema nikakve veze s tim! Mnogo su važnije emocije koje ovek ima prilikom davanja krvi. Ali ti ne možeš ni da zamisliš koliko se ljudi smrtno plaši, ali ipak idu lekaru, daju krv za ro ake. Moj li ni recept... propis Sauškina. Samo ga obi no zovu koktel Sauškina. Sigurno stoji i u dosjeu. On me je pobedni ki gledao... i, sigurno, nikako nije mogao da shvati zašto se ne smejem. Zašto pokajni ki ne mumlam: „Kostja, izvini, ja sam smatrao da si gad i ubica... a ti si astan vampir, dobar vampir, savremen vampir...“ Da, on i jeste bio takav. astan, dobar i savremen. Nije uzalud radio u Hematološkom nau noistraživa kom institutu . Samo zašto mi je naveo sastav? Krv dvanaestoro ljudi? Mada je potpuno jasno zašto. Odakle bih ja mogao da znam sadržaj „Fuaran“. Kako bih mogao da znam da je za ritual potrebna krv dvanaest ljudi? Vje eslav nije imao pri ruci tih dvanaestoro. On nije mogao da izvede ritual iz „Fuaran“ i poja a svoju mo . A Kostja je imao uturicu. - Antone, šta ti je? - upita Kostja. - Što utiš? Edgar je izašao iz kupea konduktera, govore i nešto, pružio je ruku sprovodniku voza, i zaputio se ka nama - sa još uvek zadovoljnim osmehom na licu. Pogledah Kostju. I sve videh u njegovim o ima. On je shvatio da sam ja shvatio. - Gde kriješ knjigu? - upitah. - Brzo reci. Ovo je tvoja poslednja šansa. Jedina šansa. Nemoj da uništavaš samog sebe... U tom trenutku je naneo udarac. Bez ikakve magije - ako magijom ne smatramo neljudsku mo vampira. Svet je eksplodirao u belom blesku, u ustima mi zaškripaše zubi, a vilica kao da mi se oduzela. Odleteh na kraj hodnika i zaustavih se udarivši u nekog putnika, koji je u pogrešno vreme izašao na vazduh. Po svoj prilici, trebalo bi da mu zahvalim što se nisam onesvestio uostalom, umesto mene obeznanio se sam putnik. Kostja je stajao, trljaju i pesnicu - i njegovo telo je svetlucalo, usled momentalnog ulaska i izlaska iz Sumraka, klize i izme u svetova. Tako me je nekad davno pogodila karakteristika


vampira da... Genadij, Kostjin otac, koji ide ka meni kroz dvorište, Kostjina majka, Polina, koja grli sasvim mladog vampira... mi se pridržavamo zakona... mi nikoga ne ubijamo... i eto nije im baš išlo naruku da žive odmah pored svetlog maga... - Kostja?! - uzviknu Edgar, zaustavljaju i se. Kostja je lagano okrenuo glavu prema njemu. Nisam video, osetio sam da se iskezio. Edgar ispruži ruke ispred sebe i hodnik bi pregra en zamagljenim zidom, nalik na komad gorskog kristala. Mogu e da on još nije u glavi sabrao dva i dva, ali inkvizitorovi instinkti su dobro funkcionisali. Kostja je duboko zaurlao i upro je dlanovima u zid. Zid se držao. Vagon se tresao na spojevima, iza mojih le a lagano je po ela da vrišti žena. Kostja se teturao, pokušavaju i da probije Edgarovu zaštitu. Podigoh ruku i poslah na Kostju sivi moleban, staru magiju protiv neživih bi a. Svaku organsku tvar koja se podigla iz groba, i koja nema nikakvu svest, ve živi voljom vra a, sivi moleban razbija na komadi e. Vampire - usporava i slabi im snagu. Kostja se okrete, kada ga tanane sive niti obmotaše u Sumraku. Koraknu ka meni, strese se, magija se raspršila na komade. Nikad dosad nisam video tako grub, ali efektan rad. - Ne smetaj mi! - zaurla on. Kostjino lice se zašilji, izbiše pravi o njaci. - Ne u... ne u da te ubijem... Uspeo sam da se pridignem i da preko povre enog putnika uspužem u kupe. Na gornjim ležajevima su po eli da ci e neki muškarci impozantnih gabarita - ništa gore od one žene koja je urlala, stoje i pored vrata za toalet. Poda mnom se na podu otkotrljaše nekakve aše i flaše. Kostja se jednim skokom pojavi na otvoru vrata. Samo okrznu pogledom muškarce i ovi za utaše. - Predaj se... - prošaputah, sede i na podu kraj sto a. Vilica mi se pokretala nekako udno - iako nije bila slomljena, svaki pokret je bio veoma bolan. Kostja se zasmeja: - Ja mogu sve da vas ... ako ho u. Hajde sa mnom, Antone. Idemo! Ne želim da u inim zlo! Šta e ti ova Inkvizicija? Šta e ti straže? Mi emo sve promeniti! On je govorio potpuno iskreno. ak mole ivo. Zašto je potrebno postati najmo niji da bi sebi dozvolio slabost? - Saberi se... - prošaptah. - Ti si budala! Budala! - zaurla Kostja, koraknuvši ka meni. Pruži ruku - prsti su se ve završavali kandžama. - Ti... Na eta flaša „posoljske“ votke, iz koje je lenjo tekla votka, sama mi je došla pod ruku. - Vreme je da nazdravimo za bratimstvo - rekoh. On je uspeo da se savije, ali su mu komadi i stakla ipak odleteli u lice. Kostja zaje a, zabaci glavu. Možeš biti i najmo niji od svih vampira, ali je alkohol za tebe - otrov. Ustadoh, dohvatih sa sto a neispijenu ašu, zamahnuh rukom. Povikah: - No na straža! Uhapšen si! Ruke iza glave, uvuci o njake! Na vrata bukvalno istovremeno uleteše trojica inkvizitora. Da li ih je Edgar dozvao ili su sami osetili nevolju? Oni se oka iše na Kostju, koji je i dalje brisao okrvavljeno lice. Jedan je pokušavao da prika i na Kostjin vrat sivi metalni disk - nešto što se vezuje oko vrata, prepunjeno magijom... I narednog trenutka Kostja je pokazao na šta je sposoban. Udarac nogom izbio mi je ašu iz ruke, ja se zalepih le ima za prozor. Ram se zatresao. A na mestu gde je stajao Kostja, uzdizao se sivi vir - ruke i i noge su bile u neverovatnom zamahu, brzinom kakva je mogu a samo za filmske junake. Na sve strane su letele kapljice krvi i komadi


mesa, kao da je neko odlu io da samelje u blenderu komad svežeg mesa. Kostja je zatim sko io u hodnik, osvrnuo se oko sebe i zaronio u prozor, kao da ne prime uje duplo staklo. Ni staklo nije primetilo njega. Kostja je još jednom promakao iza prozora, kotrljaju i se niz nagib i voz je jurnuo dalje. uo sam za takav trik iz vampirskog repertoara, samo sam uvek mislio da je dematerijalizacija dokona izmišljotina. ak je i u priru nicima, naspram odrednice „prolaženje kroz zidove i stakla u realnom svetu“ stajalo stidljivo n. p. - nije potvr eno. U kupeu su u nepravilnoj gomili ležala dva inkvizitora - tako izlomljeni i izranjavljeni, da je bilo uzaludno proveravati im puls. Tre i je imao sre e - sedeo je na ležaju, pritiskaju i ranu na stomaku. Pod nogama je šljiskala krv. Putnici sa gornjih ležajeva više nisu vikali - jedan je jastukom prekrio glavu, drugi je gledao nadole uko enim pogledom i tiho se kikotao. Skliznuh sa stola i uko enih nogu iza oh u hodnik.


GLAVA 5.

Kako re e junak jedne stare zle pri e: „A život ide dalje!“ Putnici štabnog vagona sedeli su u svojim kupeima i praznog pogleda buljili u prozore. Ljudi koji su prolazili kroz vagon, zbog ne ega su ubrzavali korak i nisu gledali u stranu. U zatvorenom kupeu, zajedno sa dva tela u crnim plasti nim kesama, izležavao se ranjeni inkvizitor, kojeg je ve etvrt asa inima za izle enje le io njegov kolega. Još dva inkvizitora su stajala pored ulaza u naš kupe. - Kako si se dosetio? - upita Edgar. Vilicu mi je izle io otprilike za tri minuta, nakon što je pomogao ranjenom drugu. Nisam zapitkivao da li je u pitanju bila obi na ozleda, posekotina ili prelom. Namestio je i završena stvar. Samo su dva prednja zuba ostali izbijeni i bilo je neprijatno kad se dodirnu jezikom. - Setio sam se ne ega iz Fuaran... - rekoh. U prvim trenucima nakon Kostjinog bekstva, u onoj svoj onoj gužvi, imao sam vremena da nešto smislim. - Veštica... to jest, Arina... ona je rekla, da prema legendi, ini iz Fuaran deluju ako se upotrebi krv dvanaestorice davalaca... i tada sam shvatio. - Jasno. Vje eslav nije imao pri ruci tuce ljudi - klimnu Edgar. - Da si odmah rekao... da si rekao... - Jesi li ti znao za sastav koktela? - Da, naravno. U Inkviziciji su diskutovali o Sauškinovom koktelu. Taj koktel ne pravi nikakva uda, ne može podi i mo više od one koja je po prirodi data. Ali, zaista, vampiru omogu ava da dostigne svoj maksimum bez ubistva ljudi... - Da se podigne ili spusti? - upitah. - Ako ne ubija, onda e se podi i - hladno odgovori Edgar. - A ti nisi ni znao... baš šteta... Ja o utah. Da, nisam znao. Nisam želeo ništa da znam. Baš sam pametnjakovi . I sada dvojica inkvizitora leže u crnoj plastici i niko više ne može da im pomogne... - Pustimo to - odlu i Edgar. - Kakva je sad korist... On leti, vidiš? Uperih pogled u kompas. Da... po svoj prilici. Rastojanje do Kostje, ta nije - do knjige, nije se promenilo, iako je voz jurio brzinom od minimum sedamdeset osamdeset kilometara na as. Zna i - leti uz nas. Ne odlazi! - Njemu je zaista nešto potrebno u srednjoj Aziji... - zbunjeno re e Edgar. - Ali samo šta... - Treba dozvati velike magove - rekoh. - Sami e do i - odmahnu Edgar. - Sve sam im saopštio, postavio sam portal... oni odlu uju šta je dalje potrebno initi. - Razumem šta oni tamo odlu uju - promrmljah. - Zavulon traži da mu predaju Kostju, koji je napravio prekršaj. A najhitnija je - Fuaran. - Ne brini, niko ne e dobiti knjigu. - Osim Inkvizicije? Edgar o uta. Namestih se udobnije. Opipah vilicu. Ne boli. Ali žao mi je zuba. Moram i i do stomatologa ili do iscelitelja. Ali, nesre a je u tome, šta ak i najbolji svetli iscelitelji ne umeju da le e zube bezbolno! Ne umeju - i sve nešto... Strelica kompasa je podrhtavala, drže i pravac. Rastojanje se nije menjalo - desetdvadeset kilometara. Zna i, Kostja se svukao, pretvorio se u slepog miša... ili možda u nekakvo


drugo stvorenje? U džinovskog pacova, ili u vuka... Nebitno je. Pretvorio se u miša i leti za vozom, stežu i u kandžama zavežljaj sa ode om i knjigom. Gde li ju je krio, odvratni gad? Na telu? U skrivenom džepu na ode i? Nikogovi ... ali kakva je to samokontrola! Kakva drskost i hrabrost - pokretati poteru za samim sobom, smišljati razne verzije, davati savete... Sve je prevario. Ali zašto? Da li je hteo apsolutnu vlast? Šansa za pobedu je ionako mala, a Kostju nikad nije odlikovala preterana ambicija. Dobro, ambiciozan svakako jeste, ali bez manijakalnih ideja da vlada svetom. A zašto sada ne beži? Na njegovim je rukama - krv trojice inkvizitora. Tako nešto se ne prašta, ili priznaj krivicu, ili vrati knjigu. Možda bi da pobegne... i kao garanciju - da uništi knjigu, za koju je vezana kletva. Ne, vu e knjigu za sobom i prati voz. Potpuno bezumlje... Ili on i dalje ra una na dijalog? - Kako si hteo da otkrij eš Vje eslava me u putnicima? - upitah Edgara. - Šta? - Inkvizitor, zadubljen u sopstvene misli, nije odgovorio odmah. Ma glupost, isto što si i ti iskoristio, netoleranciju na alkohol. Obukli bismo bele mantile i prošli kroz sve vagone zbog medicinskog pregleda. Predmet istraživanja bi bili oboleli od atipi ne upale plu a. I svakome bismo dali toplomer, obilno namo en u alkohol. Ko ne može da ga uzme u ruke ili dobije opekotine, on je naš osumnji eni. Potvrdno klimnuh. Možda bi i prošlo. Naravno, mi smo pri tom rizikovali, ali naš posao je uvek rizik. A veliki magovi bi bili negde u blizini, nadohvat ruke, kako bi u slu aju nužde udarili svom snagom. - Portal se otvara... - Edgar me je uhvatio za ruku i povukao na ležaj. Seli smo jedan do drugog, podvivši noge. U kupe je prodrla treperava bela svetlost. uo se tihi uzvik - Geser, je izlaze i iz portala, lupio glavom u ležaj. Za njim se pojavio Zavulon - za razliku od šefa, milostiv i nasmejan. Geser, trljaju i teme, namrgo eno nas je pogledao i progun ao: - Dobro niste u zaporožac postavili portal... Kakva je situacija? - Putnici su se umirili, krv je oprana, ranjenik na le enju - raportirao je Edgar. Osumnji eni Konstantin Sauškin kre e se paralelno sa vozom brzinom od sedamdeset kilometara na as. - emu to sad... osumnji eni... - zajedljivo re e Zavulon. - Eh, kako je samo bio sposoban de ak... tako perspektivan. - Nemaš sre e sa perspektivnima, Zavulone - tiho re e Edgar. - Nekako se ne zadržavaju kod tebe na duže staze. Dva tamna maga odmeriše jedan drugog neprijateljskim pogledom. Edgar i Zavulon imaju odavno neraš iš ene ra une - još od slu aja sa Fafnirom i finskom sektom. Niko ne voli da bude pion. - Uzdržite se od zajedljivih re i, gospodo - zamoli Geser. - I ja bih mogao ponešto da kažem... i na tvoj ra un, Zavulone, i na tvoj, Edgare... Koliko je on mo an? Veoma je mo an - re e Edgar, i dalje gledaju i u Zavulona. - Momak je i bez ovoga bio visokog ranga... - Vampir - Zavulon se prezrivo osmehnuo. - Vampir visokog ranga. Naravno, sa premalo iskustva... zaostajao je za vama. Ali upotrebivši knjigu postao je mo niji od Vje eslava. A to je ve ozbiljno. Sklon sam mišljenju da je Vje eslav bio na istom nivou sa vama, veliki magovi. - Kako je on ubio Vje eslava? - upita Zavulon. - Je li postoje neke verzije?


- Sada postoje - klimnu Edgar. - Vampiri imaju svoju hijerarhiju. De ak ga je izazvao na dvoboj za mesto lidera. To... nije baš za gledanje. Sukob razuma, dvoboj volje. Nešto poput igre gledanja. Nekoliko sekundi i jedan odustaje, u potpunosti se prepustivši tu oj volji. Kada se Inkvizicija sukobljavala s vampirima, Vje eslav ih je lako pot injavao sebi. Ali ovog puta je izgubio partiju. - I stradao - klimnu Zavulon. - Ovo nije obavezno finale - primeti Edgar. - Kostja ga je mogao u initi svojim robom. Ali... ili se uplašio da izgubi kontrolu, ili je odlu io da ide do kraja. Uglavnom, on je naredio Vje eslavu da se dematerijalizuje. I ovaj je bio prinu en da se pot ini. - Sposoban de ko - ironi no re e Geser. Ne u lagati, kona na pogibija Vje eslava nije me naljutila... Dobro, Konstantin je postao mo niji od Vje eslava. Oceni njegovu mo ? Edgar slegnu ramenima: - Kako? On je mo niji od mene. Pretpostavljam da je mo niji od svakog od vas. Mogu e je da je mo niji i od svih nas zajedno. - Ne pravi paniku - promumla Zavulon. - On nema iskustva. Magija nije takmi enje snagatora, magija je umetnost. Ako je u tvojim rukama ma , onda je važno naneti precizan ubod, a ne udariti iz sve snage... - Ja ne pani im - blago re e Edgar. - Samo procenjujem njegovu mo . Veoma je visoka. Ja sam primenio kristalni štit - Kostja ga je umalo probio. Veliki se zgledaše. - Kristalni štit se ne probija - primeti Geser. - A i otkud tebi... mada, razumem. Ponovo artefakti iz arhive poverljivih dokumenata. - On samo što nije probio štit - ponovi Edgar. - Jesi li ti nekako preživeo? - upita me Geser. Ne znam da li mi se u inilo, ili se u njegovom glasu zaista pojavila nota saose anja. - Kostja nije hteo da me ubije - rekoh prosto. - On je išao na Edgara... ja sam u po etku udario sivi moleban... - Geser je odobravaju e klimnuo - ... a zatim mi je pod ruku dopala votka pa sam je pljusnuo u lice. Kostja se razbesneo. Ali svejedno nije hteo da me ubije. Tad se ve ustremio na inkvizitore, pobacao ih i otišao. - U pravom ruskom maniru - rešavanje problema pomo u aše votke - sumorno re e Geser. - Zašto? Zašto si ga izazivao? Ta on nije novajlija. Zar ti nije bilo jasno da se ne eš sna i? A onda ja treba da Svetlani odvezem tvoje ostatke? - I ja sam se razbesneo - priznah. - Sve je bilo previše neo ekivano. A tek kad je Kostja po eo da vi e: Hajde sa mnom, ja ne želim zlo... - On ne želi zlo - gorko re e Geser. - Vampir reformator. Progresivni gospodar sveta... Magovi za utaše. Zamislio sam kako istrebljiva i na mlazni pogon lete po nebu za slepim mišem, pucaju na njega iz topova i lansiraju rakete... Fantazmagorija... - Možda bi helikopteri... - zamišljeno re e Geser. - Ne. To je glupost, Zavulone. On e ljude pomesti s puta. - A možda ipak bombu? - radoznalo re e Zavulon. - Ne! - Geser je odmahivao glavom. - Ne. Ne ovde. A i ne bi uspelo... on je na oprezu. Treba udariti pomo u magije. Zavulon klimnu. I odjednom se tiho zakikota. - Šta bi? - upita Geser. - itavog života sam maštao - re e Zavulon. - Da li veruješ, stari neprijatelju? Maštao sam


da radim s tobom u paru! I sad stvarno... od mržnje do ljubavi... - Ti si stvarno kompletni idiot - tiho re e Geser. - Svi smo mi malo udareni u glavu - zakikota se Zavulon. - I šta sad? Ti i ja? Ili emo zvati naše? Neka dovuku mo , a mi emo stati na samu oštricu udarca. Geser odmahnu glavom. - Ne, Zavulone. Ne vredi nam da se guramo ka Konstantinu. Imam drugi predlog... On me pogleda. Dodirnuh jezikom komadi zuba. Bilo je to pravo drljanje... - Ja sam spremam, Gesere. - Ima šanse - odobravaju e klimnu Zavulon. - Ako su kod Kostje ostale nekakve sentimentalne pobude... ali, da li eš ti biti u stanju da naneseš udarac, Antone? Nisam odmah odgovorio. Zaista sam se zamislio. Ovde se ne radi o hapšenju. Ovde e biti prava borba do smrti. Treba da postanem se ivo, centar mo i koju e u mene uliti Geser, Zavulon, Edgar... možda i drugi magovi. Da, ja imam manje iskustva od velikih magova. Ali imam ve u šansu da se približim Kostji bez bitke. Zahvaljuju i upravo tim sentimentalnim pobudama. Postoji jednostavna alternativa - veliki magovi e sakupiti svu mo na jednom mestu. I ak ako im zatreba Na ina mo , Geser e zatražiti od Svetlane da inicira našu erku... Druge alternative nema. - Ja u ubiti Kostju - rekoh. - Ne tako - tiho re e Geser. - Ne kaže se tako, stražaru! - Ja u upokojiti vampira - prošaputah. Geser klimnu. - I ne razmišljaj puno, Gorodecki - dodade Zavulon. - Ostavi svoja intelektualna naklapanja. Na svetu više nema dobrog de ka Kostje. I nikada ga nije bilo. Iako nije ubijao ljude zbog krvi, on je ipak - vampir. Neživo stvorenje. Geser odobravaju e klimnu glavom. Na tren zažmurih. Neživo stvorenje. Njemu nedostaje ono što mi prosto nazivamo dušom, koja nas prožima, koja je neuhvatljiva ak i za nas, Ine. Od najranijeg detinjstva - hvala roditeljima vampirima. On je rastao, rejonski lekar je slušao njegovo srce i oduševljavao se kako je de ak zdrav. De ak se pretvorio u muškarca i nijedna devojka koja ga je poljubila nije rekla da su mu usne hladne. On bi mogao da ima dece - najobi niju decu od najobi nije najljudskije žene. Ali sve je to - neživot. Sve su to pozajmice, sve je to ukradeno - i kada Kostja umre, njegovo telo e se u asu rasuti u prah... zato što je ono odavno mrtvo. Svi mi smo osu eni na smrt od samog ro enja. Ali mi, makar možemo proživeti do smrti. - Ostavite me nasamo sa Antonom - re e Geser. Ja u pokušati da ga pripremim. uo sam kako ustadoše Zavulon i Edgar. Iza oše u hodnik, vrata se zatvoriše. Nešto je zašuštalo - o igledno nas je Geser sakrio od posmatra a. A onda upita: - Je li se sekiraš? - Ne - odmahnuh glavom, ne otvaraju i o i. - Razmišljam. Kostja se ipak, na kraju krajeva, trudio da se ne ponaša kao vampir... - I šta si smislio? - On ne e izdržati - otvorih o i i pogledah u Geserovo lice. - Ne e izdržati, propaš e. Uspeo je da potisne fiziološku potrebu za živom krvlju, ali eto sve ostalo... on je mrtvac me u


živima i time je optere en. Pre ili kasnije, Kostja e propasti. Geser je ekao. - Ve je propao - rekoh. - Kad je ubio Vje eslava i inkvizitore... jedan od inkvizitora je bio Svetli, je l’ tako? Geser klimnu. - U ini u sve što je potrebno - obe ah. - Žao mi je Kostje, ali tu se ništa ne može. - Verujem u tebe, Antone - re e Geser. - A sada pitaj ono što si zaista hteo da pitaš. - Šta vas drži u No noj straži, šefe? - upitah. Geser se nasmeja. - Svi mi smo, u velikom broju, istim blatom okaljani - rekoh. - Ne borimo se mi sa Tamnima, mi se borimo sa onima koje i Tamni odbacuju... sa psihopatama, manijacima, bestidnicima. Iz jasnih razloga takvih je više me u vampirima i vukodlacima. Isto tako i tamni... Dnevna straža hvata one Svetle koji sve ho e da obasipaju dobro instvom... u suštini - one, koji mogu da otkriju ljudima injenice o našem postojanju. Inkvizicija... odaje utisak da ja iznad sukoba, a u suštini, prati da straže ne bi shvatile svoju funkciju zdravo za gotovo. Da Tamni ne po nu da pretenduju na formalnu vlast nad svetom ljudi, da Svetli ne po nu da na isto istrebljuju Tamne... Geser, No na i Dnevna straža - to su dve polovine jednog celog! Geser je utao. Gledao je u mene i utao. - Je li to... posebno bilo tako osmišljeno? - upitah. I sam sebi odgovorih: - Da, verovatno. Omladina, sveže inicirani Ini - možda ne bi prihvatili jednu zajedni ku stražu, i za Svetle i Tamne. Gde to ide - da patroliraš zajedno sa vampirom! Ja bih se i sam zbunio... I eto - stvorene su dve straže, niži inovi uspešno love jedni druge, rukovodstvo pravi intrige - iz dosade i da zadovolji formu. A uprava je zajedni ka! Geser uzdahnu i izvadi cigaru. Odse e kraj, zapali. - Ja sam, glupak, sve vreme razmišljao - promrmljah, ne skidaju i pogled s Gesera. Kako mi uopšte postojimo? Postoji straža u Samari, u Velikom Novgorodu, ak postoji i straža u seocetu Kirjejevski u Tomskoj oblasti. I sve su tobože samostalne. U suštini, za sve probleme dolaze nama, u Moskvu... Dobro, to nije ura eno de jure, ali de fakto Moskovska straža upravlja stražama itave Rusije. - Tako e i u trima državama bivšeg Sovjetskog Saveza... - promrmlja Geser. Ispusti kolut dima. Dim po e da se skuplja u vazduhu u zbijen, gust oblak, ne raspadaju i se po kupeu. - Dobro, a šta dalje? - upitah. - Pa kako me usobno funkcionišu nezavisne straže Rusije i, na primer, Litvanije? A Rusije, Litvanije, SAD i Ugande? U svetu ljudi sve je jasno, ko ima dublji džep, on vu e sve konce. Ali eto ruske straže su ja e od ameri kih! Ja ak mislim... - Najmo nija straža je francuska - neveselim glasom re e Geser. - Mo na, ali i maksimalno lenja. Za uju i fenomen. Ne možemo da shvatimo sa ime je to povezano - sigurno ne sa konzumacijom suvog vina i ostriga u nepojmljivim koli inama... - Stražama upravlja Inkvizicija - rekoh. - Ne rešava sporove, ne kažnjava prestupnike, ve bukvalno upravlja. Daje odobrenje za jedne ili druge socijalne eksperimente, postavlja i smenjuje rukovodstvo... obavlja prebacivanje kadrova iz Uzbekistana u Moskvu... Postoji Inkvizicija - i ona ima dva radna organa. No nu i Dnevnu stražu. I jedini cilj Inkvizicije je o uvanje postoje eg statusa kvo. Zato što je pobeda Tamnih ili Svetlih - isto što i poraz Inih u celini. - Šta još, Antone? - upita Geser. Slegnuh ramenima. - Još? Nema više ništa. Ljudi žive svoje male ljudske živote. Raduju se malim ljudskim stvarima. Hrane nas svojom toplotom... i liferuju nam nove Ine. Ti Ini, ije su ambicije male žive gotovo obi nim životom. Samo obilnije, zdravije i duže, od obi nih ljudi. Oni, koje ne drži


mesto, koji su željni sukoba i avantura, ideala i borbe - pristupaju stražama. Oni, koji su se razuverili povodom straža - prelaze u Inkviziciju. - I onda? - bodrio me je Geser. - Šta vi onda radite u No noj straži, šefe? - upitah. - Zar vam nije dosadilo... tokom hiljada godina? - Recimo da mi se i dalje dopadaju sukobi i avanture - re e Geser. - A? Odmahnuh glavom: - Ne, Borise Ignjatijevi u. Ne verujem u to. Ja vas vidim... u druga ijem svetlu. Previše ste umorni. Previše razo arani. - Onda pretpostavimo da ipak ho u da uništim Zavulona - smireno re e Geser. Razmislih na sekund: - Ni to se ne uklapa. Stotine godina... jedan od vas bi dosad dokraj io onog drugog. Zavulon je ve govorio da je magija kao udar ma a. Dakle, vi se ne borite ma evima, ve sportskim rapirima. Ozna avate ubod, a ne povre ujete neprijatelja. Geser pri eka i klimnu. Još jedan gust pramen dima se zarivao u plavi ast duvanski obla . - Šta ti misliš, Antone, je l’ mogu e proživeti hiljade godina i žaliti ljude kao pre? - Žaliti? - ponovih. Geser klimnu glavom. - Bukvalno da žalimo. Ne da volimo - nije u našoj mo i da volimo ceo svet. I da se ne zanosimo - mi suviše dobro znamo, šta je to ovek. - Da žalimo, naravno, možemo - klimnuh. - Ali zašto da žalite, šefe? To je uzalud i nema svrhe. Ini ne mogu u initi svet ljudi boljim. - inimo ga, Antone. Kako god da je, ali inimo. Veruj na re starcu koji je mnogo toga prošao. - Ali ipak... - Ja o ekujem udo, Antone. Upitno pogledah Gesera. - Ne znam ta no kakvo. Da e svi ljudi ste i sposobnost Inih. Da e svi Ini ponovo postati ljudi. Da e, jednog dana, ipak do i do podele ne na ljude i Ine ve na dobre i loše - Geser se nežno osmehnu. - Nemam nikakvu predstavu, kada bi tako nešto moglo da se dogodi i da li e se ikada dogoditi. Ali, ako se ipak dogodi... ja biram da budem na strani No ne straže. A ne u Inkviziciji - mo noj, mudroj, pravednoj, svemogu oj Inkviziciji. - Možda to isto eka i Zavulon? - upitah. Geser klimnu: - Možda. Ne znam. Ali bolje i poznati stari neprijatelj, nego mladi nepredvidivi bandit. Možeš me smatrati konzervativnim, ali ja preferiram rapire i Zavulona, u odnosu na bejzbol palicu i naprednog tamnog maga. - A šta vi meni savetujete? Geser raširi ruke: - Savetujem? Da sam odlu iš. Ti možeš da odeš i živiš obi nim životom. A možeš da odeš u Inkviziciju... ja se ne u buniti. I možeš da ostaneš u No noj straži. - I da ekam? - I da ekaš. Da uvaš u sebi ono ljudsko, što je još preostalo. Da ne padneš u ekstazu i ganu e, name i ljudima Svetlost koja im nije potrebna. Da ne padneš u cinizam i prezir, uobrazivši da si ist i savršen. A najteže od svega je to da se ne razo araš, ne razuveriš i ne postaneš ravnodušan.


- Izbor nije prevelik... - rekoh. - Ha! - Geser se nasmeja. - Budi sre an što uopšte postoji.

Kroz prozor su treperila predgra a Saratova. Voz je usporavao. Sedeo sam u praznom kupeu i gledao na strelicu koja se okretala. Kostja je nastavljao da nas prati. Šta li on eka? U slušalicama se uo Arbenjinov glas:

Od laži do laži, S neba liju samo mane. Od sijeste do sijeste, Jedemo samo manifeste. Neko je otpao, neko je napustio, Ja sam samo napravio izbor. I ja ose am u srži: Mi - smo druga iji, mi smo - neko drugi.

Odmahnuh glavom. Mi smo Ini. Ali ak i ako mi nestanemo - ljudi e se svejedno podeliti na ljude i Ine. ime god da se odlikuju ti Ini. Ljudi ne mogu bez Inih. Pošalji na pusto ostrvo dvoje - dobi eš oveka i Inog. A razlika je u tome što je Ini uvek optere en svojom razli itoš u. Ljudima je lakše. Oni nemaju kompleks. Oni znaju da su ljudi i da takvi treba da budu. I svi su u obavezi da budu takvi. Svi i uvek.

Mi stojimo na sredini, Mi gorimo u buktinji na santi leda, Pokušavaju i da se zagrejemo, Ciljevima prikrivši sredstva. Gorimo do kraja U pustinji razmišljanja.

Vrata se otvoriše, u kupe u e Geser. Skidoh slušalice. - Vidi - Geser spusti na sto kompjuter. Na ekranu je milela ta ka na karti - naš voz. Geser je letimi no baci pogled na kompas, klimnu - i samouvereno povu e olovkom na ekranu debelu liniju. - Šta je ovo? - upitah, gledaju i pravougaonik koji je obuhvatao putanju Kostjinog kretanja. I sam odgovorih: - Aerodrom? - Ta no tako. On ne eka nikakve pregovore - Geser se osmehnu. - Grabi najkra im putem prema aerodromu. - Je li to vojni? - Ne, civilni. Kakva je razlika? On ima šablone znanja za pilotiranje. Klimnuh glavom. Svi operativci imaju za svaki slu aj komplete korisnih veština -


upravljanje automobilom, avionom, helikopterom, prva pomo , borba prsa u prsa... Naravno, šabloni ne daju kompletno iskustvo, profesionalni voza e prete i Inog sa šablonom voza a, dobar lekar operiše daleko bolje. Ali Kostja može da poleti na bilo kom transportnom sredstvu. - To je ak odli no - rekoh. - Podi i emo istrebljiva e i... - A ako budu putnici s njim? - oštro upita Zavulon. - Sve je bolje od voza - tiho rekoh. - Manje žrtava. U tom trenutku nešto se bolno stegnulo u meni. Prvo sam izmerio na nevidljivoj vagi svrsishodnosti ljudske žrtve - i postavio jedan tas tako da je lakši od drugog. - To nam ne e pomo i... - re e Geser. I dodade: - Na svu sre u. Šta je za njega jedan srušeni avion? Pretvori e se u slepog miša i prizemlji e se. Kroz prozor se ukaza peron. Lokomotiva je zahu ala, približavaju i se stanici. - Atomske zenitne rakete - tvrdoglavo sam rekao. Geser me za eno pogleda. Re e: - Ma šta to govoriš? Kakve atomske rakete... odavno su skinute s liste vojne opreme. Osim što je oko Moskve pojas PVO... Ali on ne e krenuti na Moskvu. - A kuda e? - uznemirih se. - Otkud znam? Imaš zadatak da on nikuda ne ode - odse no re e Geser. - Tako! On se zaustavio! Pogledah u kompas. Rastojanje izme u nas i Kostje je po elo da se pove ava. Da li je leteo sli no šlepom mišu, ili je tr ao, baš kao sivi vuk iz bajke - ali sada se Kostja zaustavio. Ali veoma je interesantno da Geser ak nije ni gledao u kompas. - Aerodrom - zadovoljno re e Geser. - U redu, završili smo s pri om. Idi. Napravi trebovanje za nekoga sa dobrim automobilom i pravac aerodrom. - A... - zaustih. - Bez ikakvih artefakata, oseti e - smireno se usprotivi Geser. - I bez ikakvih saputnika. On nas sve ose a, je l’ shvataš? Sve! Kre i! Zaškripaše ko nice, voz se zaustavi. Ja se još na tren zaustavih na vratima - i uh: - Da, upravo sivi moleban. Ne treba komplikovati. Tako emo te oja ati, da eš ga srediti kao od šale. Dobro. Izgleda da je šef u takvoj fazi da nema potrebe da se s njim više razgovara - on uje moje misli i pre nego što pre u u re i. U hodniku sam prošao pored Zavulona i nehoti no se stresoh, kada me je ovaj odobravaju e potapšao po le ima. Zavulon se nije uvredio. Re e: - Sre no, Antone! Mi se uzdamo u tebe! Putnici su mirno sedeli po kupeima. Samo me je sprovodnik voza, koji je nešto govorio u mikrofon, pratio uko enim pogledom. Otvorio sam vrata na platformi, spustio stepenik i isko io na peron. Nekako je sve brzo. Previše brzo... A na stanici je bila uobi ajena gužva. Bu na grupa, koja se strovalila iz susednog vagona, gromoglasno je pitala: „Gde ete bakice s njom, ro enom?“ Bakice - uzrasta od dvadeset do sedamdeset godina, ve su jurile na poziv. Bi e sada i votkica, i pivce, i pe ena butkica i kola i sa sumnjivim filom. - Antone! Ja se okrenuh. Pored je stajao Las sa torbom preba enom preko ramena. Iz usta mu je virila nezapaljena cigareta, izgledao je smireno i blago. - Je l’ i ti silaziš? - upita Las. - Ho eš da te negde odbacim? eka me automobil.


- Je l’ dobar auto? - ponovo upitah. - Izgledafolksvagen - Las se namršti. - Je l’ odgovara? - Ili samo kadilak dolazi u obzir? Okrenuh se, pogledah prozore štabnog vagona. Geser, Zavulon i Edgar su me gledali. - Odgovara - sumorno rekoh. - I... izvini. Ali stvarno mnogo žurim, potreban mi je auto. Okre em te... - Onda kre emo, što stojiš, ako si u žurbi? - upita Las, srušivši standardnu formu vrbovanja volontera. I tako se spretno ubacio u gužvu da mi nije ništa ostalo osim da krenem za njim. Mi smo se probili kroz zbrkanu stani nu masu, izašli na trg ispred železni ke stanice. Ja sam stigao Lasa, dodirnuo po ramenu: - Okre em... - Ma vidim, vidim! - odmahnu Las. - Zdravo, Roma! Muškarac koji nam je prišao, mada sam iz nekog razloga hteo da kažem - gra anin, bio je poprili no visok i nekako uhranjen kao dete - okrugao, gibak, ini se sav buckastim prevojima. Mala usta, usne kao kokošja pozadina, male o i koje su, ak i preko nao ara, izgledale bezizražajno i tupo. - Zdravo, Aleksandre - veoma ceremonijalno se pozdravio gra anin, gipko pružavši Lasu ruku. I uperi pogled u mene. - Ovo je Anton, moj prijatelj, je li možemo da ga odbacimo? - predloži Las. - Kako da ne - tužno se saglasi Roma. - To kovi se kotrljaju, put je ravan. I okrenuvši se, zaputi se ka novom „folksvagenu bora“. Mi u osmo u auto za njim. Naglo sedoh na prednje sedište, Las uzdahnu, ali pokorno sede na zadnje sedište. Roman upali motor i upita: - Dokle idete, Antone? I govor mu je bio gibak, zaobljen, kao da nije govorio ve pisao re i u vazduhu. - Do aerodroma i to hitno - sumorno rekoh. - Dokle? - iskreno zapanjen re e Roman. Pogleda Lasa: - Je li možemo da zovemo taksi za tvog prijatelja? Las me je zbunjeno pogledao. Zatim isto tako smušeno pogleda Romana. - Dobro - rekoh. - Okre em te ka Svetlosti. Odbaci Tamu, zaštiti Svetlost. Dajem ti sposobnost da razlikuješ Dobro i Zlo. Dajem ti veru da ideš za Svetloš u. Dajem ti odvažnost za borbu sa Tamom. Las se zakikota. I tad za uta. Nije suština u recima, naravno. Re i ne mogu ništa da izmene, ak i da svako izgovoriš posebnom intonacijom, kao da je napisano po etnim velikim slovom. To je kao magija kod veštica - mnemoni ka formula, koja u mojoj svesti uklju uje i pokre e šablon. Mogu i sam da pot inim oveka, ali ovako... ovako je ispravnije. Radi odavno provereni mehanizam. Roman se isprsio, kao da je ak i puno a njegovih obraza nestala. Do malopre je pored mene sedelo krupno i pomalo kapriciozno dete, a sada - muškarac! Borac! - Neka je svetlost uz tebe! - završih. - Na aerodrom! - zadovoljno re e Roman. Motor zaurla, mi jurnusmo iz mesta, crpe i iz nema kog automobila svu raspoloživu mo . Garantujem da još nikada ovaj sportski sedan nije pokazao sve što može! Zatvorih o i i pogledah kroz Sumrak - u tamu prošaranu šarenim linijama. Kao zgužvano klupko vlakana - zelenih, pa žutih i delom crvenih. Ne umem previše da gledam linije verovatno e, ali sad mi je neo ekivano lako pošlo za rukom. Ose ao sam da sam u formi kao nikad pre.


To zna i da ka meni ve struji tu a Mo . Mo Gesera i Zavulona, Edgara i inkvizitora. A možda po itavoj Moskvi sada obamiru Ini, Svetli i Tamni, oni koje Geser i Zavulon imaju pravo da uzmu. Samo sam jednom osetio nešto sli no ovome. Kada sam uzimao Mo od ljudi. - Tre e skretanje - idemo ulevo, napred je gužva - rekoh. - Skre emo nadesno, u dvorište, prolazimo kroz kapiju... tamo ima popre na ulica... Nikad nisam bio u Saratovu. Ali to sad nije imalo nikakvog zna aja. - Eno, postoji! - živahno je raportirao Roman. - Brže! - Razumem! Pogledah u Lasa. Ovaj izvu e paklu cigareta, zapali. Automobil nas je vodio kroz zaba ene ulice, Roman je upravljao smeloš u voza a tramvaja, koji je imao šansu da prestigne Šumahera u Formuli 1. Las uzdahnu i upita: - Šta e sada biti sa mnom? Izvu i eš iz džepa fenjer i re i eš to je bila eksplozija plina? - Vidiš i sam da za to nije potreban fenjer - rekoh. - Ali prežive u? - nije se smirivao Las. - Ho eš - smirih ga. - Ali se ne eš se ati. Izvini, to je uobi ajena procedura. - Razumem - tužno re e Las. - Bedak... Ali šta da se radi... Reci mi, sad je ve svejedno... Automobil je drsko projurio kroz popre nu ulicu, skaku i preko udubljenja. Las ugasi cigaretu i nastavi: - Reci mi, ko si ti? - Ini. - Kakav to ini? - Mag. Ne brini se - Svetli mag. - Ti si odrastao, Hari Potere... - re e Las. - Eto tako stoje stvari. A možda sam ja poludeo? - I ne nadaj se... rekoh, upiru i rukama u krov. Roman se zdušno izdvajao - i terao je preko nekakvih cvetnih leja, ravnaju i putanju. - Pažljivije, Romane! Treba da idemo brzo, ali bezbedno! - Reci mi još - Las se nije smirivao. - Ova jurnjava... uf... je l’ ona povezana sa abnormalno velikim slepim mišem, kojeg smo videli sino ? - Sad eš da se smeješ - povezana je! - potvrdih. U meni je klju ala mo , opijaju i me, kao šampanjac. Imao sam želju da se ludiram i zabavljam. - Je l’ se bojiš vampira? Las izvu e iz torbe uturicu viskija, naglim pokretom skide poklopac, ispi. I bodro re e: - Nimalo!


GLAVA 6.

Na pola puta po elo je da nas prati vozilo saobra ajne policije. Bacih na „boru“ ini koje raspršuju pažnju ljudi, i policajci odmah odustaše. Obi no takvim inima, Ini štite svoje automobile od gonjenja i ja se ak obradovah novoj primeni, koju sam za njih pronašao. Mada, pre minut umalo da kamion pro e kroz nas i ja požurih da skinem ini. - Bi emo na aerodromu za petnaest-dvadeset minuta - raportira Roma, vrte i volan. Kakva su dalja nare enja, šefe? Kraji kom oka primetih da je Las odmahnuo glavom i još progutao knedlu. Mi smo ve izašli van grada i jurili putem ka aerodromu. I to veoma solidnim putem, po srednjoruskim merilima. - Uklju i radio - zamolih. - Nekako je sumorno ovako. Roma uklju i. Završavale su se vesti: - ... na oduševljenje miliona italaca, ije se trogodišnje iš ekivanje završilo - izveštavala je voditeljka. - I na kraju - saopštenje sa kosmodroma Bajkonur, gde se zajedni ki priprema rusko-ameri ka posada za lansiranje. Start je planiran u osamnaest asova trideset dva minuta po moskovskom vremenu. A sad nastavljamo sa muzikom u našem direktnom programu... - Je li ho eš viski? - upita Las. - Ne, imam još posla. - Aleksandre, saberi se, sada nije pravi momenat za pi e! - bodro povika Roman. - Imamo posla! ini se da je ovaj najdobrodušniji ovek, koji nije sposoban ni da zakolje kokošku u svakodnevnom životu, sada uobrazio da je Džejms Bond. Ili barem njegov pomo nik. Svi mi nismo iživeli neke stvari u detinjstvu. - Ti eš uvati automobil - rekoh mu. - To je veoma odgovoran zadatak. Mi ra unamo na tebe. - Služim svetlosti! - graknu Roman. - Da mi je neko pri ao... - proštenja Las na zadnjem sedištu. - Je l’ i ja treba da uvam automobil? - Da - klimnuh. - Samo... imam veliku molbu - da ne pokušavate da pobegnete. Pozadi se ponovo za ulo klokotanje. Možda da i Lasa preobratim u Svetlog? To bi bilo humanije... ovako se ovek uzaludno pati. Ali nije mi ostalo vremena za razmišljanje - auto je izleteo na trg ispred aerodroma i uz škripu ko nica zaustavio se ispred ulaza. Niko nije posebno obratio pažnju na ovo - uobi ajena situacija, ovek kasni na let... Izvukoh Arininu poruku. Bacih pogled na kompas. Strelica se njihala, ali je i dalje pokazivala pravac. Da li je Kostja osetio da se približavam? Geser je ube en u to. I šta me to eka? Ma koliko udno bilo, ali do tog trenutka nisam ose ao strah. Duboko u sebi nisam bio spreman da u Kostji vidim neprijatelja, i to neprijatelja koji je sposoban da ubije. Ja sam mag drugog stepena, a to nije uopšte mala stvar. Iza mene stoji celokupna mo No ne straže, a uz to, što je dosad ne uveno, i Dnevne. I šta onda može da mi u ini jedan jedini vampir, pa makar bio i višeg ranga? Ali tada se prisetih iskeženog Vje eslavljevog lica.


Kostja ga je ubio. Nadja ao ga je. - Lase - kratko rekoh. - Imam malu molbu... Idi za mnom. Na odstojanju. Ako se nešto dogodi... onda e do i do tebe, ti im ispri aj. Las proguta, baci praznu uturu na sedište i razborito re e: - A zašto da ne? Napred, bledoliki Blejde! Izgleda da je sada mogao da pomeri planine. Napijanje je delom dobar metod zaštite od vampira. Krv pijanog oveka im nije prijatna, a previše pijanog - ak i otrovna. Možda su zbog toga vampiri uvek preferirali Evropu umesto Rusije? Ali vampir uopšte ne mora obavezno da pije krv ubijenog oveka. Ne treba mešati posao i zadovoljstvo. - Ne približavaj se - ponovih. - Drži distancu! - uvajte se, šefe! - zamoli Roman. - Sre no! Uzdamo se u vas! Ja ga pogledah i setih se Zavulonove pouke na rastanku. Kako smo sli ni. Kako smo svi sli ni - Ini i ljudi, Tamni i Svetli. - Tiho, bez žurbe, bez agresije - rekoh samom sebi, gledaju i na muškarce koji su pušili kraj ulaza na aerodromsku halu. Ljudi su uglavnom bili intelektualci, sa kravatama. ista ica u narandžastom sakou, koja je pušila „belomor“, pored njih je izgledala divlje i primitivno. - Tiho je i mirno... Krenuh ka zgradi. Puša i se razmakoše - u meni je sada bilo previše Mo i, mogli su da je osete ak i obi ni ljudi. Da je osete i da se razumno sklone u stranu. Dok sam ulazio, osvrnuh oko sebe - Las, koji se dobrodušno osmehivao, vukao se za mnom. Gde si ti, Kostja? Gde si ti, vampiru visokog ranga, koji nikada nisi ubijao ljude zarad Mo i? Gde si ti, koji si maštao da postaneš gospodar sveta, kao u tre erazrednom holivudskom akcionom filmu? Tamo gde je i de ak vampir, koji je pokušao da obmane svoju sudbinu... Ja u te ubiti. Ne „moram da ubijem“, ne „mogu da ubijem“, ne „ho u da ubijem“. Dosta sa detaljisanjem. Ja sam prošao kroz „ja moram“ - prošao kroz suze i znoj, intelektualnu introspekciju i samoopravdavanje. Prošao sam kroz „ja mogu“ komplekse i napore maga tre eg stepena, Inog, koji je dostigao svoj vrhunac. Prošao sam kroz „ja ho u“, kroz emocije i strasti, gnev i tugu. Sada samo radim ono što moram. Nevažni su mi lažni ideali i ciljevi, licemerne parole i dvoli ni postulati. Više ne verujem ni u Svetlost, ni u Tamu. Svetlost je samo tok fotonskih elija. Tama je samo odsustvo svetlosti. Ljudi su naša manja bra a. Ini su so zemlje. Gde si ti, Kostja Sauškine? Šta god da upotrebiš, stare isto nja ke artefakte, vojsku od milijardu kineskih magova, ne u ti dati da pobediš. Gde si? Zaustavih se nasred hale - ne baš prevelike hale provincijskog aerodroma. ini mi se da ga ose am... Na mene je naleteo oznojeni muškarac sa koferima, izvinio se i produžio dalje. Letimi no primetih njegovu auru - neiniciran Ini, Svetli, ima aerofobiju, uspešno je sleteo, opustio se,


odobrovoljio i zato je postao primetan. To mi sada nije bilo zanimljivo. Kostja? Okrenuh se, kao da me je neko pozvao. Uperih pogled na vrata sa natpisom „Službeni ulaz“ i kodiranom bravom. Melodija koju niko nije mogao da uje, odzvanjala je kroz šum aerodroma. Izgleda da me on doziva. Tipke na kodiranoj bravi poslušno zasvetleše, kada im približih ruku. etiri, tri, dva, jedan. Veoma mudra šifra... Otvorih vrata, okrenuh se oko sebe, klimnuh Lasu i oprezno, da brava ne škljocne, pritvorih vrata. Pusti hodnici, okre eni sumornom zelenom bojom. Po oh niz hodnik. Melodija je ja ala, vrtela se u vazduhu, uzletala i padala. Kao komplikovan rif na klasi noj gitari i tanane violinske note. Eto ga pravi vampirski zov, upu en direktno tebi... - Idem, idem - promumlah, skre i do drugih kodiranih vrata. Iza mene je lupilo - to je ušao Las. Nova brava, nova šifra. Šest, tri, osam, jedan. Otvorih vrata - i na oh se na uzletnoj pisti. Po betonu je lagano puzio glomazni autobus. Malo dalje, uz brundanje turbina, pripremao se za start avion TU. Kostja je stajao oko pet metara dalje od vrata. U ruci je držao malu urednu diplomat plasti nu torbu - shvatih da je u njoj „Fuaran“. Košulja na Kostji bila je pokidana - kao da se odjednom skupila. Izgleda da je prilikom skoka iz voza odmah krenuo u transformaciju, iako se nije do kraja skinuo. - Zdravo - re e Kostja. Muzika nestade, prekide se na pola note. Klimnuh glavom. - Zdravo. Brzo si doleteo. - Doleteo? - Kostja odmahnu glavom. - Ne... kao slepi miš teško da bih doleteo ovako daleko. - I u koga si se pretvorio? U vuka? Besmislen u svojoj otmenosti, razgovor se završi potpuno nedoli nim Kostjinim odgovorom: - U zeca. Ogromnog sivog zeca. Doskakutao sam polako... Ja se ne uzdržah - zakikotah se, zamislivši džinovskog zeca kako tr i preko bašta i ogromnim skokovima preska e potoke i tarabe. Kostja raširi ruke: - Pa... stvarno jeste smešno ispalo. Kako si ti? Nisam... te prejako...? Jesu li ti itavi zubi? Potrudih se da se nasmešim što širim osmehom. - Izvini - Kostja je ipak izgledao ogor en. - To je sve bilo zato što nisam o ekivao. Kako si ti shvatio da je knjiga kod mene? Zbog koktela? - Da. Za magiju je potrebna krv dvanaestorice ljudi. - Kako si znao? - zamišljeno upita Kostja. - Ne postoje nikakvi podaci o Fuaran... ma, nema veze. Ho u da razgovaram s tobom, Antone. - I ja ho u - složih se. - Predaj se. Ti još možeš da spaseš sebi život. - Ja sam odavno neživ - nasmeja se Kostja. - Jesi li to možda zaboravio?


- Ti shvataš o emu govorim. - Antone, ne laži. Ni sam ne veruješ svojim recima. Ja sam ubio etvoricu inkvizitora! - Trojicu - ispravih ga. - Vje eslava i dvojicu u vozu. Tre i je preživeo. - Velika razlika - Kostja se namršti. - Nijednog nisu nikada oprostili. - Ovo je specifi an slu aj - rekoh. - Da ti iskreno kažem, visoki magovi su uplašeni. Tebe e uništiti, ali previsoka je cena pobede. Visoki e i i na pregovore. Kostja je utao, netremice me gledaju i. - Ako vratiš knjigu, ako se dobrovoljno predaš, onda te ne e dirati - nastavih. - Ti si poštovao zakon. To je sve zbog knjige, ti si bio u afektu... Kostja odmahnu glavom: - Ma nisam ja bio u afektu. Edgar nije uzeo Vje eslavljeve re i za ozbiljno. A ja - sam poverovao. Okrenuo sam se, doleteo do brvnare. Vje eslav nije o ekivao podvalu... po eo je da pokazuje knjigu, da objašnjava. Ja sam uo za krv dvanaestorice... i shvatio sam da je to moja šansa. On se ak nije bunio protiv eksperimenta. Verovatno je hteo da se što pre uveri da je knjiga prava. Me utim, kad je shvatio da sam ja postao mo niji... e onda je postao napet. Ali tada je ve bilo kasno. - Zašto? - upitah. - Kostja, pa to je sumanuto! Šta e ti vlast nad itavim svetom? Kostja podiže obrve. Neko vreme me je gledao - zatim se zasmejao. - Šta pri aš, Antone! Kakva vlast? Ti ne razumeš! - Ja sve razumem - rekoh tvrdoglavo. - Ti hrliš u Kinu, je l’ tako? Milijardu magova je pod tvojom vlaš u? - Idioti - tiho re e Kostja. - Vi ste svi idioti. Vi samo mislite na jedno... vlast i mo ... Meni nije potrebna ta vlast! Ja sam vampir! Je li shvataš? Ja sam izopštenik! Što je gore od svakog Inog! Ja ne u da budem najmo niji izopštenik! Ja ho u da budem obi an! Ja ho u da postanem kao svi! - Ali Fuaran ne dozvoljava da se Ini pretvori u oveka... - promrmljah. Kostja se zakikota. Odmahnu glavom: - Au! Antone, uklju i mozak! Tebe su ispunili mo i i poslali te da me ubiješ, ja znam. Ali ti prvo razmisli, Antone! Razmisli šta ja ho u! Zaškripaše vrata iza le a. Iza e Las. Zbunjeno me pogleda, zatim usmeri pogled u Kostju. Kostja odmahnu glavom. - Nije pravi trenutak? - re e Las, procenivši situaciju. - Izvinite, odmah odlazim... - Stani - hladnim tonom re e Kostja. - U stvari, došao si u pravi as. Las se uko i. Nisam ulovio naredbu u Kostjinom glasu, ali o igledno je bila tu. - Eksperiment u prirodi - re e Kostja. - Gledaj, kako se to radi... On snažno protrese diplomat torbu, bravice se poslušno otvoriše, kofer se otvori i iz njega, teško, masivno izlete knjiga. „Fuaran“. Povez je zaista bio kožni - sivkastožut. I uglovi su prevu eni bakarnim trouglovima. I ima još - neobi an katanac, koji spre ava knjigu da se otvori. Kostja je uhvatio knjigu jednom rukom, za uju e spretno ju je otvorio - kao da nije rukovao folijantom teškim nekoliko kilograma ve otvarao obi ne novine. Ispusti diplomat tašnu, koja je zvonko lupila o beton. - Ovde je, uglavnom, svakakva poezija - nasmeja se Kostja. - Hronika propalih eksperimenata. Recept je na kraju... on je sasvim jednostavan. Slobodnom rukom, Kostja izvu e iz zadnjeg džepa farmerki metalnu uturicu. Odvrnu ep i kanu pravo na otvorenu stranu.


Šta ja ekam? Šta on ho e da uradi? U meni je sve urlalo - napadni! Dok mu je skrenuta pažnja, udari punom snagom! Ali ja sam ekao, za aran prizorom. Kapljica krvi je nestajala sa stranice. Iš ezavala je u vidu tamnog dima. A knjiga... knjiga je zapevala. Zvuk koji davi, nalik grlenom pevanju, kao da je ak ljudski glas, ali nema u njemu ni eg razumnog. - Tamom i Svetloš u... - re e Kostja, gledaju i otvorene stranice. On je tamo video nešto, što je meni bilo nepristupa no. - Om... Mrigankandata gauri... Au itja dhvani... Mojom voljom... Mokša gauri... Glas knjige - nisam imao ni najmanju sumnju da je to zaista zvuk knjige - postade glasniji. Zagluši Kostjin glas, magijske re i i ruske i te, drevne, kojima je bila napisana knjiga „Fuaran“. . Kostja povisi glas - kao da je pokušavao da nadglasa knjigu. Do mene je doprla samo poslednja re - ponovo „om“. Pevanje se prekide na visokoj, disonantnoj noti. Iza le a je psovao Las. I upita: - Šta ovo bi? - More - nasmeši se Kostja. Nagnu se, podiže diplomat torbu, ubaci tu i knjigu, i uturu. itavo more novih mogu nosti. Okrenuh se, unapred znaju i šta u ugledati. Zaškiljih o ima, love i zenicama senku svojih trepavica. Pogledah Lasa kroz Sumrak. Aura neiniciranog Inog je bila potpuno jasna. Dobro došao u našu prijateljsku ekipu... - Eto tako to funkcioniše na ljudima - re e Kostja. Na njegovom elu se pojaviše kapljice znoja, ali on je izgledao veoma zadovoljan. - Eto tako. - Šta ti u stvari ho eš? - upitah. - Ho u da budem Ini me u Inima - re e Kostja. - Ja želim da sve ovo prestane... Svetli i Tamni, Ini i ljudi, magovi i vampiri. Sve e postati Ini, je l’ shvataš? Svi ljudi na svetu. Nasmejah se. - Kostja... ti si izgubio dva ili tri minuta na jednog oveka. Je l’ ti dobro stojiš sa aritmetikom? - Ovde je moglo da stoji i dvesta ljudi - re e Kostja. - Svi oni bi postali Ini. Ovde je moglo da bude i deset hiljada. Magija deluje na sve koji su u mom vidnom polju. - Ali svejedno... - Za sat i po vremena s kosmodroma Bajkonur pole e prema me unarodnoj kosmi koj stanici redovna posada misije - re e Kostja. - Mislim da e kosmi ki turista iz Nema ke morati da mi ustupi mesto. Sekundu sam utao, otkrivaju i zna enje njegovih re i. - Tiho u sedeti pored okruglog prozor a i bulji u u Zemlju - re e Kostja. - Kako i treba da se ponaša kosmi ki turista. Posmatra u Zemlju, razmaziva u po papiru krv iz uturice i šaputa u magijske re i. A daleko dole ljudi e postajati Ini. Svi ljudi - je l’ shvataš? Od beba u kolevkama do staraca u foteljama za ljuljanje. Sada je on izgledao sasvim živ. Potpuno kao pravi. O i su mu sijale - ne vampirskom snagom, ve obi nom ljudskom straš u. - Antone, i sam si o tome maštao, je li tako? Da ljudi nestanu! Da svi budu jednaki!


- Ja sam maštao o tome da svi ljudi mogu da postanu Ini - rekoh. - A ne da nestanu ljudi. Kostja se namršti. - Prestani! To je sve igra re i... Antone, mi još uvek imamo šansu da promenimo svet nabolje. To nije mogla Fuaran - u njeno vreme nije bilo kosmi kih brodova. To ne mogu Geser i Zavulon - oni nemaju knjigu. A mi - mi možemo! Ne želim nikakvu vlast, shvati to! Želim ravnopravnost! Slobodu! - Sre u za sve, besplatno? - upitah. - I da niko ne ode uvre en? On nije shvatio. Klimnu glavom: - Da, sre u za sve! Zemlju za Ine! I bez ikakvih uvreda! Antone, ja ho u da ti budeš uz mene. Pre i na moju stranu! - To je fantasti na ideja - uzviknuh, gledaju i mu u o i. - Kostja, pa ti si sjajan! Nikad nisam umeo da lažem. A tek da slažem vampira - to je gotovo nemogu e. Mo je kiptela u meni, isticala iz vrhova prstiju - i nije prestajala! Ko je mogao da zna da je on provodnik, dok nisu uklju ili struju? Magija je bila o igledna ak i u svetu ljudi. Zmijolike sivkaste niti su izletale iz mojih ruku, obmotavale Kostju, stezale i vrtele, umotavale u sivu auru. U Sumraku se dešavalo nešto nezamislivo - svet ispuni uzburkana siva vejavica, u pore enju sa kojom je obi na siva magla izgledala šareno. Pomislih ako u krugu od nekoliko kilometara ima obi nih, registrovanih vampira - njima tako e ne e biti dobro. Sruši e i dematerijalizova e ih odbijeni zraci magije... Kostja pade na jedno koleno. Klatio se, pokušavaju i da se uspravi, ali sivi moleban je isisavao iz njega Mo brže nego što je on uspevao da uništi magiju. - Sto mu gromova! - ushi eno uzviknu Las iza mojih le a. Kroz mene još nikada nije proticala tolika Mo . Sa okolnim svetom se dešavalo nešto udno. Avion na uzletnoj pisti je izbledeo, pretvarao se u sivu odronjenu stenu. Nebo je izbledelo, postalo je beli asto i spustilo se nisko. Uši kao da su bile za epljene vatom. ini se da Sumrak hrli u naš svet... Ali ja nisam mogao da se zaustavim. Ose ao sam - dovoljno je na sekundu da popusti pritisak i Kostja e se iš upati, uzvrati e. Uzvrati e tako da ne e ništa ostati... i ne e Kostju, ve mene razmazati po betonskom polju... On podiže glavu. Pogleda me - ne zlobno, pre se može re i uvre eno i u nedoumici. Lagano raširi ruke... Zar on ima još rezervne Mo i? Oko Kostje se u vazduhu ocrtala prozra na plavi asta prizma. Ona odse e sive magijske niti, zavrte se i skupi u jednu ta ku. Iš ezla je. Zajedno sa vampirom. Kostja je otišao kroz portal. Mo je i dalje titrala u meni. Mo hiljada Inih, koju su preneli Geser i Zavulon, obilna nekontrolisana Mo , koja traži primenu. Ljudska mo koja je preko tre e ruke došla do mene... Dovoljno je... Spojih dlanove, skupljaju i sive niti u težak grumen. Dosta je... Ovde više nema neprijatelja. Dosta je... Dvoboj magova - to je ma evanje, a ne udarci toljagom. Dosta je. Kostja je ispao umešniji.


Mene je tresla tiha jeza, ali se zaustavih. Na nebu se pojavilo plavetnilo, na uzletnoj pisti avion je uzimao zalet. Kostja je otišao. Pobegao? Ne, baš otišao. Nikada nisam uo za vampire koji su sposobni na direktnu teleportaciju. I Visoki magovi izgleda nisu o ekivali sli an potez od Kostje. On je išao prema aerodromu, znaju i da e svi pomisliti na avione i helikoptere. Opusti e se - i dalje imamo dovoljno vremena, možemo da uhvatimo vampira u vazduhu, možemo da pošaljemo istrebljiva e, možemo da bacimo raketu... A Kostja se unapred pripremao za direktan skok kroz portal. Sat i po pre lansiranja rakete - on ne bi uspeo da doleti! A i ne bi pustili avion do Bajkonura - kakva god da je protivvazdušna odbrana, tamo je ipak postavljena. On je zato i uspeo da sko i pod pritiskom sivog molebana postavljanje magije na portal je ve bilo završeno, „zaka eno“, kao borbene magijske ini kod maga operativca. Zna i da nije verovao da u pre i na njegovu stranu. Ili je u krajnjem slu aju ozbiljno sumnjao u to. Ali za njega je ipak bilo važno, veoma važno da me pobedi - ne istoj Mo i, nema svrhe govoriti o Mo i, kad je on stekao najviši rang, a ja ostao mag drugog stepena, iako ispunjen zajedni kom mo i. Naj istija, najjasnija je pobeda, kada suparnik prizna tvoju ispravnost. Predaje se bez borbe. Prelazi na tvoju stranu, pod tvoju zastavu. Svejedno sam ispao glup. Smatrao sam ga as prijateljem, as neprijateljem. A on nije bio ni jedno, ni drugo. On je samo hteo da dokaže svoju istinu. I tako se i desilo da sam bio izabran kao objekat njegovog dokaza. Više nisam bio prijatelj, a još nisam postao neprijatelj. Ve samo nosilac druge istine. - Je li se on teleportovao? - upita Las. - Šta? - ja se okrenuh, pogledah ga. - Pa... tako nekako. Otvorio je portal i otišao. Kako si ti razumeo? - Video sam nešto sli no u jednoj kompjuterskoj igrici... - pomalo skepti no re e Las. I zbunjeno ponovi: - Da, veoma sli no! - Ne prave samo ljudi igrice... - objasnih. - Da, on je otišao. Na Bajkonur. Ho e da se ubaci kao lažni kosmi ki turista... - uo sam - re e Las. - Eto glupaka. - Je l’ shvataš, zašto je on glupak? - upitah. Las frknu. - Ako svi ljudi postanu magovi... Danas te maltretiraju u tramvaju, a sutra e te uništiti na licu mesta. Danas e omraženom susedu da ogrebu vrata ekserom ili e napisati anonimnu prijavu poreskoj policiji, a sutra e ti baciti crnu magiju ili e ti krv isisati. Majmun na motociklu je zanimljiv samo u cirkusu, a ne i na gradskim ulicama... A tim pre - majmun sa automatskom puškom. - Misliš li da je u pitanju majmunska ve ina? - ponovih. - Svi smo mi majmuni. - Tebi je vreme da pre eš u Stražu - promumlah. - ekaj... pita u za savet. - Kakva straža? - uozbilji se Las. - Hvala! Ja ipak nisam mag, hvala bogu! Zatvorivši o i, oslušnuh. Tišina. - Gesere! Tišina. - Gesere! U itelju! - Mi smo se posavetovali, Antone.


U misaonom razgovoru nema intonacije. I ipak... ipak mi se pri inila senka umora u Geserovim recima. - On je otišao na Bajkonur. Fuaran zaista deluje. On želi da preobrati sve ljude na Zemlji u Ine! Za utah, pošto sam shvatio da je Geser upoznat sa detaljima. On je video i uo sve što se dogodilo - da li mojim o ima i ušima ili nekim drugim magijskim metodama - nije ni bitno. - Ti si dužan da ga zaustaviš, Antone. Prati ga i zaustavi ga. - A vi? - Mi održavamo kanal, Antone. Snabdevamo te Mo i. Da li znaš koliko je Inih davalo Mo za sivi moleban? - Pretpostavljam. - Antone, ja se ne u sna i s njim. I Zavulon tako e. I Svetlana. Mi sada možemo samo jedno - da ti obezbedimo energetski izvor. Mi crpimo Mo iz svih Inih u Moskvi. Ako bude potrebno, po emo da je uzimamo direktno od ljudi. Nemamo vremena da prestrojavamo redove, da koristimo druge magove kao provodnik. Kostju moraš da zaustaviš ti... uz našu pomo . Alternativa je atomska eksplozija na Bajkonuru. - Ne u uspeti da otvorim direktan portal, Gesere. - Uspe eš. Portal se još nije zatvorio do kraja, ti treba da prona eš ulaz i da ga ponovo aktiviraš. - Gesere, ne precenjuj me! ak i sa vašom Mo i, ja sam samo mag drugog stepena! - Antone, saberi se. Ti si stajao pred Sauškinom, kada je on izgovarao magijske re i. Ti više nemaš drugi stepen. - Nego... koji? - Iznad prvog nivoa je samo jedna kategorija. Najviša. Dosta pri e, kreni za njim! - Ali, kako da ga pobedim? - Kako god želiš. Otvorih o i. Las je stajao preda mnom i mahao dlanom ispred mog lica. - O! Živ si! - obradova se on. - I šta je sa tom stražom? I šta, i ja sam sad mag? - Skoro da jesi - zakora ih napred. Evo, ovde je stajao Kostja... pao je... raširio ruke... ovde se stvorio portal... Svet ljudi - pusto je. Duva vetar, šuška po betonu izgužvani celofan od paklice cigareta... Sumrak - pusto. Siva magla, izlomljene stene na mestu konstrukcije, bi evi modre mahovine koji se njišu... Drugi sloj sumraka. Teška, olovna magla... avetinjski mrtva svetlost ispod teških oblaka... plava iskrica na mestu portala...

Ja pružih ruku... u svetu ljudi, u prvom sloju Sumraka, u drugom sloju Sumraka... i zaka ih prstima plavu iskricu koja se gasila. Stani. Ne gasi se. Evo ti Mo - energija koja hu i, ruši granice izme u svetova. Isti e iz


prstiju, plamenim kapljicama - na žar koji gasne... Rasti, otvaraj se, ispuzi na jarko sunce - ti još imaš posla! Ose am tragove onog, ko je otvarao portal. Vidim kako je on to radio. Ja u uspeti da ponovim njegov put. I ak mi nisu potrebni magijski rituali - sve te smešne formule na nerazumljivim starim jezicima, kao što nisu bile potrebne veštici Arini dok je kuvala svoje napitke, kao što nisu potrebne Geseru i Svetlani. Eto šta zna i biti mag visokog stepena? Bez u enja šema, ve prosto ose aju i kretanje Mo i? Kako je zapanjuju e... i kako jednostavno. Ne radi se o mogu nostima, niti o iznena uju oj mo i vatrene lopte ili o ja ini friza. Ispunjen tu om Mo i, ili prikupivši dosta sopstvene, ak je i obi ni mag sposoban da zvekne tako da se magu najvišeg ranga zavrti u glavi. Radi se o slobodi. Kao izme u pliva a, makar najtalentovanijeg i najlenjeg delfina. Kako je samo bilo teško Svetlani da živi sa mnom, da zaboravi na svoju Mo i slobodu? Ovo nije razlika izme u mo nih i slabih - to je razlika izme u zdravih i invalida... Ali, eto, obi ni ljudi žive. Žive i sa slepima i sa paralizovanima. Zato što ono najvažnije nije sloboda. Sloboda je opravdanje za podlace i glupake. Govore i „sloboda“ takvi ne misle o tu oj slobodi, ve o li nom ropstvu. I ak se Kostja - koji nije bio ni glupak ni podlac, upecao na tu istu udicu, koja je ve ozledila revolucionare razli itog kalibra - od Spartaka do Trockog, od gra anina Robespjera do komandanta e Gevare, od Puga ova do bezimenog bombaša ubice. A da li bih se ja sam upecao? Pre deset, pre petnaest godina? Ako bi mi rekli - da sve može da se izmeni odmah i to nabolje? Možda i bih, ja sam imao sre e. Makar sa onima, koji su bili uz mene. Koji su uvek skepti no klimali glavom na re i „sloboda i jednakost“. Portal se otvorio preda mnom - plava prizma, blistavi spojevi - rebra, svetlucava opna rubovi... Rukama razdvojih šavove i u oh u portal.


GLAVA 7.

Loša stvar kod portala je nemogu nost da se pripremiš za novo mesto. Voz je za to idealan. Ulaziš u kupe, menjaš pantalone u trenerku, a cipele u gumene papu e, izvla iš hranu i napitke, upoznaješ se sa saputnicima - ako se baš pogodilo da putuješ sam. Lupkaju to kovi, peron se udaljava. Eto, ti si na putu. Ti si drugi ovek. Deliš li ne doga aje sa neznancima, vodiš rasprave o politici, a zarekao si se da ne eš o tome raspravljati, piješ sumnjivu votku, kupljenu na me ustanici. Nisi ni tamo ni ovde. Ti si na putu. Ispunjavaš svoju malu misiju, u tebi ima ne eg od Froda i ne eg od Paganela, zrnce Robinzona i mrvica Radiš eva. Možda e tvoje putovanje trajati samo nekoliko asova, a možda i nekoliko dana. Zemlja je velika i ona promi e kroz prozor kupea. Ti nisi tamo. Ti nisi ovde. Ti si putnik. Kod aviona je nešto malo druga ije. Ali i ovde se pripremaš za putovanje. Kupuješ kartu, budiš se sa prvim petlovima, sedaš u taksi i ideš na aerodrom. To kovi nabacuju kilometre, a ti ve gledaš u nebo, u mislima si ve tamo, u letu. Užurbana atmosfera u aerodromskim ekaonicama, instant kafa u bifeima, kontrola, provera, ako izlaziš iz zemlje - carina i djutifrišop, male radosti putovanja pre uskih avionskih sedišta, brundanje motora i optimisti ni brzi govor stjuardese: „Izlazi u slu aju opasnosti nalaze se...“ I zemlja je ve otišla nadole, tabla sa informacijama je isklju ena, puša i su se stidljivo zavukli u toalete, stjuardese ih nonšalantno nisu primetile, na plasti nim poslužavnicima raznose ru ak - iz nekog razloga u avionima svi jedu kao da su iz logora stigli. To nije baš putovanje. To je premeštanje. Ali... ali ti ipak vidiš gradove i reke koji promi u, listaš vodi ili proveravaš putni nalog, osmišljavaš kako da obaviš poslovne pregovore - ili kako da što lepše iskoristiš desetodnevnu turu u gostoljubivu Tursku Španiju - Hrvatsku. Ipak si ti na putu. Portal je šok. Portal je promena dekoracije, to je rotiraju a scena u pozorištu. Ti si ovde i tamo. Nema puta. Ni vremena za razmišljanje.

Ispadoh iz portala. Jednom nogom udarih o pod sa kerami kim plo icama, drugom pogodih klozetsku šolju. Dobro, makar je klozetska šolja bila potpuno ista. Kao u dobrom ameri kom filmu, gde junaci potapaju jedan drugom glavu u šolju. Ali ipak sam povukao nogu, i izvla i je iz šolje iskrivih lice od bola. Mala kabina, ispod plafona - lampica i rešetka ventilatora, na drža u - rolna toalet-papira. Nije nešto ovaj portal! O ekivao sam, da je Kostja postavio portal baš uz sam start, negde u podnožju rakete. Podigavši rezu, i dalje se bolno mršte i, oprezno pogledah kroz pukotinu. Izgleda je toalet bio prazan. Nije se uo nikakav zvuk, samo je esma kapala na jednom od umivaonika... Tog trenutka neko me je snažno lupio u le a i ja izleteh iz kabine, glavom otvorivši vrata. Prevrnuh se na le a, ispružih ruku, spremaju i se za udarac. U kabini je stajao Las - raširivši ruke držao se za zidove, sumanuto gledaju i oko sebe. - Šta radiš? - zaurlah. - Zašto ideš za mnom? - Sam si rekao da te pratim! - uvredi se Las. - Glupavi arobnjak! Podigoh se. Zaista je bilo glupo da se sva am. - Moram da zaustavim maloumnog vampira - rekoh. - Trenutno najmo nijeg maga na


svetu. Sada... sada e biti veoma toplo... - Gde smo mi to, na Bajkonuru? - upita Las, nimalo se ne uplašivši. - E ja to razumem, pa to je divno! A je l’ smo morali da se teleportujemo kroz kanalizaciju? Ja samo mahnuh rukom. Oslušnuh sebe. Da, Geser je bio negde u blizini. I Geser, i Zavulon... i Svetlana... i još stotine, hiljade Inih. Oni su ekali. Oni su polagali nadu u mene. - Kako mogu da pomognem? - upita Las. - Možda da potražim ko eve od jasikovine? Ina e, je l’ znaš da šibice prave od prave jasikovine? Ja sam uvek razmišljao, zašto bas od jasike, zar ona najbolje gori? A sada shvatam, to mora biti zbog borbe sa vampirima. Naoštriš desetak šibica... Pogledah ga. Las raširi ruke: - Dobro, dobro... Moje je da predložim. Prilaze i vratima toaleta, izvirih napolje. Duga ki hodnik, lampe umesto dnevne svetlosti, bez ikakvih prozora. Na kraju hodnika je bio ovek u uniformi sa pištoljem o remenu. Obezbe enje? Da, ovde sigurno mora biti obezbe enje. Bilo je ak i u naše vreme. Ali zašto se uvar uko io u tako neudobnoj pozi? Izašavši u hodnik, krenuh prema vojniku. Tiho pozvah: - Izvinite, što vas uznemiravam. uvar se nije bunio. Gledao je u daljinu i smešio se. Mladi , nema ni trideset. Potpuno skamenjen. I veoma bled. Prislonih mu prste uz vratnu arteriju, puls se jedva opipavao. Tragovi ujeda su bilo gotovo nevidljivi, samo je na kragni bilo nekoliko kapljica krvi. Da, Kostja se veoma umorio nakon bekstva. Bilo mu je neophodno da se okrepi, a ma aka nije bilo u vidokrugu... Mada, ako je vojnik i dalje živ, onda ima šanse da se iskobelja. Izvukavši revolver iz futrole - izgleda se upravo njega i mašio, kada ga je pojava vampira naterala da da se uko i - pažljivo spustih uvara na pod. Da odleži. Zatim se okrenuh. Naravno, Las je išao za mnom. I sad je utke gledao nepomi nog vojnika. - Je l’ umeš da pucaš? - upitah. - Pokuša u. - Ako bude potrebe - pucaj u glavu i srce. Ako pogodiš, ima šanse da ga usporimo. Jasno je da nisam gajio nikakve iluzije. ak i ako Las saspe u Kostju itav šaržer, što je samo po sebi problemati no, meci ne e zaustaviti vampira visokog ranga. Ali neka bude u toku. Samo da ih od straha ne saspe meni u le a...

Nije bilo teško prona i Kostju, ak i bez magije. Naleteli smo još na trojicu muškaraca uvara i dvojicu civila, skamenjeni i sa ugrizima. Sigurno se Kostja kretao u takvom vampirskom stilu, kada pokreti postaju neuhvatljivo brzi, a faza prehrane traje najviše deset sekundi. - Da li e oni sada postati vampiri? - zainteresova se Las. - Samo ako je on to hteo. I samo ako su se sami složili sa tim. - Nisam znao, da tu postoji izbor. - Uvek postoji izbor - rekoh otvaraju i naredna vrata. I shvatih da smo stigli. To je bila prostrana svetla sala. Puna ljudi - najmanje dvadesetak. Tu su bili i kosmonauti - i naš komandant rakete i Amerikanac, i kosmi ki turista, Nemac, vlasnik fabrike okolade. Nema sumnje da su svi bili u istoj blaženoj obamrlosti. Osim dvojice tehni ara u belim


mantilima - pogled im je ostajao tup, ali su njihove ruke vesto i iskusno pomagale Kostji da navu e skafander. Zadatak nije bilo nimalo lak - kosmonautski skafanderi se prave uz telo, a Kostja je bio malo viši od Nemca. Kostja, baksuzni turista, skinut do pojasa, nije se gadio ak da obu e njegov donji veš, sedeo je sa strane i sisao kažiprst. - Imam samo dva-tri minuta - veselo re e Kostja. - Tako da je bolje da me ne zadržavaš, Antone. Ako pokušaš da me spre iš - ubi u te. Jasno je da moj dolazak nije bio neo ekivan za njega. - Ne e dozvoliti lansiranje rakete - rekoh. - Šta ti o ekuješ? Najviši magovi znaju šta si smislio. - Dozvoli e, to je neizbežno. - smireno odgovori Kostja. - Ovde je solidna PVO, veruj mi. I na elnik obezbe enja kosmodroma je upravo izdao sva potrebna nare enja. Šta, je l’ ho eš da kažeš da e zadati koncentrisan udar balisti kim raketama? - Zada e udar. - To je ist blef - hladno odgovori Kostja. - Kina i Amerika su isklju ile radare, po e svetski rat. Naše rakete nisu usmerene na Bajkonur. Ne e poslati avione sa takti kim raketama. Vi nemate izlaza. Opustite se i uživajte. Možda je u pravu. A možda veliki magovi imaju plan - kako i da Bajkonur unište nuklearnom eksplozijom, a da ne isprovociraju svetski rat. Nebitno je. Ono što je bitno, je injenica da je Kostja ve sam sve odlu io. Ne e ga zaustaviti. Sada e ga izvesti i smesti e ga u raketu... a šta dalje? Šta e on uspeti da uradi, sede i u eli nom buretu, kada se na kosmodrom teleportuju desetine viših magova? I odmah isperu mozak i na elniku obezbe enja, i onima koji treba da pritisnu dugme za start i izdaju naredbu za lansiranje rakete, i ispale s ramena prenosne nuklearne rakete ili aktiviraju nekakav tajni satelit sa rendgenskim laserom? Ma, ništa on ne e uraditi! Kosmi ki brod nije automobil koji možeš da pomeriš! Lansiranje tog broda je uigrani posao hiljada ljudi i na svakoj etapi je dovoljno pritisnuti dugmence da brod ne ode ni u koju orbitu! ak i da je Kostja budala - ali on je ipak sada viši mag, on mora da ita linije realnosti, da predvidi budu nost - i da shvati da e ga zaustaviti. A dakle... Dakle, kosmodrom, raketa, koji su stavljeni pod kontrolu ili uspavani ljudi - to je sve fikcija. Ista kao i saratovski aerodrom. Nije mu potrebna nikakva raketa! Kao što mu ni avion nije bio potreban! On e otvoriti portal pravo u kosmos. Zašto je onda hrlio na Bajkonur? Zbog skafandera? Besmislica. Robna ku a je mnogo bliža, a ve bi se našao neki radni kombinezon odgovaraju eg broja. Dakle, nije samo zbog skafandera... - Moram da izgovorim magijske re i - re e Kostja. - Da razmaženi krv po stranici. U vakuumu to nije mogu e uraditi. On ustade, odgurnu tehni are, ovi se poslušno poredaše u stavu mirno. - Mora emo da otvaramo portal na stanici. A za to je potrebna njena ta na pozicija. I svejedno su mogu e greške... ak su neizbežne. Nisam ose ao da on ita moje misli. Ali itao ih je.


- Sve si dobro shvatio, Antone. Spreman sam da krenem na stanicu svakog asa. Pre nego što uspete bilo šta da u inite. I ak da se Geser zajedno sa Zavulonom okrene naopa ke, vi ponovo nemate dovoljno Mo i. Ja imam maksimalnu mo , je l’ shvataš? Ja sam dostigao apsolutnu Mo ! Jednostavno više ni eg nema! Geser je sanjao o tome da e tvoja erka postati prva takva arobnica... - Kostja se nasmeja. - A eto, ja sam ve postao! - arobnica? - dozvolih sebi osmeh. - Apsolutni mag - odse e Kostja. - I zato me ne ete pobediti. Vi ne možete sakupiti ve u Mo , je l’ shvatate? Ja sam apsolutan! - Ti si apsolutna nula - rekoh. - Ti si apsolutni vampir. - Vampir, mag... kakva je razlika? Ja sam apsolutni Ini. - U pravu si, nikakva. Svi mi živimo na ra un ljudske Mo i. I ti uopšte nisi najmo niji - ti si najslabiji. Ti si apsolutna praznina u koju se uliva tu a Mo . - Neka je ak tako - Kostja se nije raspravljao. - To ništa ne menja, Antone! Vi me ne možete zaustaviti i ja u ispuniti to, što sam osmislio. On sa eka sekundu, a zatim re e: - A ti ionako ne eš stati na moju stranu... Na šta misliš? Ja ne odgovorih. Crpeo sam Mo . Od Gesera i Zavulona, od Tamnih i Svetlih, od dobrih i zlih. Tamo negde, daleko, mo su mi davali oni koje volim, i oni koje mrzim. I sada za mene nije bilo nikakve razlike, da li je to Mo Svetlih ili Tamnih. Svi smo mi sada u istom amcu... u jednom kosmi kom brodu, koji plovi u apsolutnoj praznini... - Pa, udari - podrugljivo re e Kostja. - Više me ne eš iznenaditi. - Raspali - šapnu Geser. - Raspali belom sumaglicom. Saznanje o tome šta je bela sumaglica uvuklo se u mene zajedno sa svetlom Mo i. To saznanje je užasno, zastrašuju e - zato što je i sam Geser primenio ovu magiju jedan jedini put i nakon toga se zakleo više nikad... - Raspali - posavetova Zavulon. - Bolje senkom vladika. Znanje o senkama vladika ušlo je u mene zajedno sa tamnom Mo i. To znanje je ogavno, užasavaju e - zato što ak ni Zavulon nije nikada rizikovao da podigne te senke sa petog sloja Sumraka... - Raspali - re e Edgar. - Sarkofag vremena. Samo sarkofag vremena! Znanje o sarkofagu vremena navrlo je u mene zajedno sa Mo i inkvizitora. Znanje ledeno, smrtonosno - zato što onaj koji je primenio magiju, ostaje u sarkofagu zajedno sa žrtvom - zauvek, do kraja vasione... - A ako mu se skafander probuši? - upita Las, stoje i na vratima sa pištoljem. Apsolutni Ini. Apsolutna nula. Najmo niji, najslabiji... Prikupih Mo koja mi je data i ulih u nju magiju sedmog stepena, jednu od najprostijih, kojom vlada svaki Ini. Štit maga. Sigurno, još nikada Mo nije trošena tako besmisleno. I sigurno još nijedan mag na svetu nije bio tako pouzdano zašti en. Od svega. Oko mene se stvori bela mrežasta aura. Niti aure su pucketale od energije koja je prolazila kroz njih - ona je odlazila tamo nekud, u najdublje delove sveta, gde se gubi trag slojevima Sumraka, gde nema ni materije, ni prostora, ni vremena - ni ega što je pojmljivo oveku ili Inome. - Šta... ti je? - upita Kostja - i izraz njegovog lica poprimi de ju ljutnju. - Šta ti je, Antone?


utao sam. Stajao sam i gledao ga. Neka se ne vidi ni senka od misli na licu. Neka pomisli ono što želi da pomisli. Neka. - Jesi li se uplašio? - upita Kostja. - Ti... pa ti si... ti si kukavica, Antone! utao sam. utali su i magovi visokog ranga. Ne, sigurno nisu utali. Vikali su, psovali, proklinjali me - zato što sam pro erdao svu Mo koju su oni sakupili, na potpunu zaštitu samog sebe. Ako sada na Bajkonur padne atomska bomba - ja u ostati nepovre en. Pluta u u oblaku plazme, uronjenom u uzavreli kamen - ali itav. - Ja ak ne znam, šta da kažem... - Kostja raširi ruke. - Ali nisam ni planirao da te ubijem! Ipak pamtim da si mi bio prijatelj! utao sam. Izvini, ali ja te sada ne mogu nazvati prijateljem. I zato ti ne treba da shvatiš ono, što sam ja shvatio. Ne treba da pro itaš moje misli. - Izvini, Antone - re e Kostja. Tehni ari su mu prišli i spustili staklo na hermeti kom šlemu. On me je još jednom pogledao kroz staklo - pogledom nerazumevanja, uvre eno. I okrenuo se. Mislio sam da e istog trena otvoriti portal u kosmos. Ali Kostja se zaista opravdano pripremao za skok. Suvišno je govoriti, nikada nisam uo za pokušaj teleportacije na platformu aviona u letu, a kamoli na kosmi ku stanicu. Ostavivši kosmonaute i osoblje u stanju obamrlosti, Kostja iza e iz hale. Las se skloni u stranu, uperi pogled u mene, i zatim o ima pokaza na pištolj. Odmahnuh glavom i on odustade od pucnjave. Mi smo samo pošli za njim. U halu kontrole leta - u kojoj su tehni ari i programeri sedeli kao mese ari. Kada je on uspeo da sve pot ini svojoj volji? Nije valjda istog trena kada se pojavio na Bajkonuru? Obi ni vampir veoma jednostavno drži pod kontrolom jednog ili dva oveka. Vampir višeg ranga može da upravlja i desetinama ljudi. Ali Kostja je zaista postao apsolutni Ini - itav uigran mehanizam ogromnog kosmodroma se sada vrteo oko njega. Kostji su donosili nekakve odštampane listove. Nešto su pokazivali na ekranima. On je slušao, klimao glavom - i nije ak ni gledao u našem pravcu. Mudar momak. Obrazovan. Studirao je na fakultetu za fiziku, zatim je otišao na biološki, ali izgleda da fiziku i matematiku nije prestao da voli. Meni te sheme i grafikoni ništa ne zna e, a on se pripremao da sprovede magijski portal u orbitu. Oti i u kosmos pomo u magijskih sredstava je mali korak za Inog, ogromni korak za itavo ove anstvo... Samo da on ne odugovla i. Samo da Geser ne napravi paniku. Samo da ne zadaju atomski udar - to ne može pomo i, i to je nepotrebno, nepotrebno, nepotrebno! Kostja me je pogledao, tek kada je otvorio prizmu portala. Pogledao me je sa prezrenjem i uvre eno. Usne su se pomerile iza stakla hermeti kog šlema i ja sam razumeo: - Zbogom. - Zbogom - rekoh i ja. Sa kofer etom za održavanje životnih funkcija u jednoj ruci i kofer etom u kojem je uvana „Fuaran“ u drugoj - Kostja zakora i u portal. Tada se usudih da skinem štit i tu a Mo se rasplinu u prostoru, oti i unaokolo.


- Kako eš sve ovo da objasniš? - upita Geser. - Šta ta no? - sedoh na stolicu koja se tu našla. Probadalo me je. Koliko li ima kiseonika u lakom lete em skafanderu, koji nije predvi en za izlazak u kosmos? Dovoljno za nekoliko sati? Teško da ima više. Kostji Sauškinu je preostalo veoma kratko da živi. - Zašto si ube en... - po e Geser. U uta. I ak mi se u ini da ujem nekakav razgovor izme u njega i Zavulona. Nešto o naredbama, koje treba povu i, o bombarderima, koji treba da se vrate na aerodrome. O grupi magova koja e zamesti trag skandalima, koji su se dogodili na Bajkonuru. O zvani noj verziji prekinutog starta. - Šta se to desilo? - upita Las, sedaju i pored. Tehni ar, kojeg je on bezobzirno sklonio sa stolice, osvrtao se u nedoumici. Unaokolo su ljudi dolazili sebi. - Gotovo - rekoh. - Sve je gotovo. Sve se skoro završilo. Ali ja sam znao da to još nije kraj. Zato što se negde visoko na nebu, više oblaka, u hladnoj zvezdanoj svetlosti, okre e u ukradenom skafanderu apsolutni Ini, Kostja Sauškin. Pokušava - i ne može da otvori portal. Pokušava, ali ne može da dohvati stanicu koja plovi mimo njega. Pokušava, ali ne može da se vrati na Zemlju. Zato što je on - apsolutna nula. Zato što smo svi mi vampiri. I tamo, van granica tople, žive Zemlje, daleko od ljudi i životinja, biljaka i mikroba, od svega što diše, mrda, žuri da uhvati život - svi mi i jesmo apsolutne nule. Lišeni besplatne Mo i, koja nam dozvoljava da tako lepo i blistavo bacamo jedni na druge loptaste munje, da le imo bolesti i nanosimo zlo, da pretvaramo list klena u nov anicu, a prokislo mleko u odležan viski. Sva naša Mo je - tu a. Sva naša Mo je - slabost. I to je ono što nije mogao da shvati niti da prizna dobri momak Kostja Sauškin. Za uh Zavulonov smeh - negde daleko, u gradu Saratovu, stoje i sa kriglom piva ispod suncobrana u bašti letnjeg kafea, Zavulon je posmatrao ve ernje nebo - tražio je na njemu novu brzu zvezdu, iji e let biti bleštav, ali kratak. - Ti kao da pla eš - re e Las. - Samo suza nema. - Ta no - rekoh. - Nema suza, nema snage. Ne mogu da otvorim portal za povratak. Mora emo da letimo avionom. Ili da sa ekamo grupu za istku, možda e nam oni pomo i. - Ko ste vi? - upita tehni ar. - A? Šta se dešava? - Mi smo iz Inspekcije Ministarstva za zaštitu zdravlja - re e Las. - I bolje bi bilo da nam objasnite ko se dosetio da zapali pokošenu konoplju pored usisnih pumpi za vazduh na ventilacionom sistemu! - K-kakvu konoplju? - po e da zamuckuje tehni ar. - U vidu drveta! - odse no rekoh. - Idemo, Lase. Moram da ti dam još neka važna objašnjenja. Mi napustismo halu - u susret su nam tr ali neki službenici, neki vojnici sa automatskim puškama. Bio je takav nered da nisu obra ali pažnju na nas, a možda su nas prikrivali ostaci magijskog štita. Na kraju hodnika promakla je ruži asta zadnjica nema kog turiste, on je tr ao i skakao istovremeno, ne izvadivši prst iz usta. Za njim su žurili dvoje u belim mantilima. - Slušaj ovako - rekoh Lasu. - Osim obi nog sveta ljudi, koji je okom vidljiv, postoji još i svet Sumraka. U Sumrak mogu da u u samo oni... Progutah knedlu i zastadoh - ponovo sam u mislima video Kostju. Iz davnih dana, Kostja, klinac vampir, koji još ništa ne ume... „Vidi, ja se transformišem! Ja sam grozni slepi miš! Ja letim! Ja letim!“


Zbogom. I zaista si uspeo. Ti letiš. - U Sumrak mogu da u u samo oni koji poseduju... - nastavih.


EPILOG

Semjon je ušao u kabinet zajedno s Lasom - podgurkuju i ga ispred sebe, kao tamnog maga nižeg ranga kojeg je uhvatio na delu. Las je vrteo u rukama papir zavijen u trubicu i uporno je pokušavao da ga sakrije iza le a. Semjon se svali u fotelju i povika: - Je l’ tvoj šti enik, Antone? Ti ga i ispitaj. - Šta se dogodilo? - uozbiljih se. Las uopšte nije izgledao kao krivac. Onako, pomalo zbunjen. - Drugi dan stažiranja - re e Semjon. - Najjednostavnija, elementarna zaduženja. ak nisu povezana sa magijom... - I? - ohrabrih ga. - Zamolio sam ga da sa eka na aerodromu gospodina Sisukea Sasakija iz Tokijske straže... Ja othuknuh. Semjon porumene: - To je uobi ajeno japansko ime! Nije ništa smešnije nego Anton Sergejevi ! - Da, razumem - složih se. - Je l’ to onaj isti Sasaki, koji je vodio slu aj devoj ica vukodlaka devedeset etvrte godine? - Isti taj - Semjon se promeškolji u fotelji. Las je ostao da stoji kraj vrata. - On je u prolazu kroz Evropu, ali nešto je trebalo da razmotri sa Geserom. - I šta se desilo? Semjon uzbu eno pogleda u Lasa. Nakašlja se i re e: - Gospodin stažista se raspitivao kod mene da li uvaženi Sasaki zna ruski. Objasnih mu da ne zna. Tada gospodin stažista odštampa mali plakat i po e da sa eka Japanca na Šeremetjevu... Pokaži više taj plakat! Las sa uzdahom razmota rolnu. Veoma krupnim slovima bili su napisani hijeroglifi japanskog imena. Las nije bio lenj, pronašao je japanske drajvere. A iznad, nešto sitnijim slovima je pisalo: Drugi moskovski kongres žrtava nasilne zaraze kolerom. Puno snage mi je trebalo da zadržim kameni izraz lica. - Zašto si to napisao? - upitah. - Uvek tako do ekujem strance - uvre eno re e Las. - I svoje poslovne partnere, i ro ake, imam puno ro aka u inostranstvu... Ako oni ne znaju ni re ruskog - ja im krupno ispišem ime na maternjem jeziku, a ispod - nešto smešno na ruskom. Na primer: Konferencija transseksualaca netradicionalnee orijentacije, Evropski festival gluvonemih muzi ara i izvo a, Forum aktivista svetskog pokreta za apstinenciju... I tako stojim sa plakatom... i okre em se na sve strane, kako bi svi prolaznici videli... - To sam ve shvatio - rekoh. - Nešto drugo ho u da saznam - zašto ti sve to pišeš? - Kada ovek izlazi sa carine - itava hala želi da zna, ko je on - hladnokrvno objasni Las. - Kada se on pojavi, svi se smeju, mnogi aplaudiraju, zvižde, mašu. ovek ionako ne razume zašto tako reaguju! On vidi samo to da mu se svi raduju, primeti svoje ime i ide ka meni. A ja brzo zamotavam plakat, vodim ga do kola. ovek zatim svima pri a kako su u Rusiji ljudi divni, druželjubivi! Svi su ga do ekali sa osmehom! - Pravi tikvan - rekoh energi no. - To je ovek. A Sasaki je Ini. Izme u ostalog, Ini


visokog stepena! On ne zna ruski, ali smisao natpisa razume na pojmovnom nivou! Las uzdahnu i obori pogled. - Pa ve sam shvatio... Pa, ako sam kriv - onda me isterajte! - Da li se gospodin Sasaki uvredio? - upitah. Semjon slegnu ramenima. - Kada sam sve objasnio, gospodin Sasaki se dugo smejao - re e Las. - Molim te, nemoj to više da radiš. - Uopšte? - Makar sa Inima! - Naravno da ne u! - Las dade obe anje. - Onda je neslana šala. Raširih ruke. Pogledah u Semjona. - Sa ekaj me u hodniku - re e Semjon. - Plakat ostavi! - Hteo sam za zbirku... - po e Las, ali ostavi plakat i iza e. Kada se vrata zatvoriše, Semjon se nasmeja, uze plakat i ponovo ga zamota. Re e: - Pro i u kroz sektore, da malo razveselim narod... Kako si ti? - Dobro sam - naslonih se u fotelji. - Životarim. - Visoki stepen... - otegnu Semjon. - Ha... A govorili su da ne možeš preko svojih mo i. Visoki mag... Kakvu si karijeru napravio, Gorodecki! - Semjone... ja nemam veze sa tim. Tako je ispalo. - Ma znam, znam - Semjon ustade, prošeta po kabinetu. Dobro, mali je kabinet, ali ipak... - Zamenik za kadrovska pitanja... ha. Tamni e sad po eti da mute vodu. Zajedno sa tobom i Svetlanom imamo etvoro viših magova. A u Dnevnoj je, bez Sauškina, ostao samo Zavulon... - Neka regrutuju za sebe nekog iz provincije - rekoh. - Nemam ništa protiv. Ina e emo do ekati novu posetu Ogledala. - Sada smo nau nici - klimnu Semjon. - Mi uvek u imo na greškama. On krenu ka vratima, ešu i se po stomaku - mudri, dobri, umorni svetli mag. Svi mi postajemo mudri i dobri kada se umorimo. Zaustavio se kraj vrata, zamišljeno me pogledao: - Žao mi je Sauškina. Bio je dobar momak, koliko to Tamni... može biti. Jesi li se mnogo uznemirio? - Nisam imao izbora - rekoh. - Ni on nije imao... ni ja. Šteta. Semjon klimnu: - I žao mi je Fuaran... Kostja je sagoreo u atmosferi dvadeset etiri asa nakon svog skoka u orbitu. Ipak se ispostavilo da to nije bila precizna orbita. I diplomat tašna je sagorela zajedno s njim. Držali su ih pod zracima lokatora do poslednje minute. Inkvizicija je tražila da se organizuje lansiranje šatla, da se uzme knjiga, ali nije bilo dovoljno vremena za to. Po meni je i divno što ga nije bilo dovoljno. Možda je on bio živ, kada je na visini od stotinu kilometara njegov skafander po eo da gori pod vatrenim zagrljajima atmosfere. Ipak je on bio vampir, i kiseonik nije toliko važan za njega kao za obi nog Inog - kao i pregrevanje i preterano hla enje i ostale divote kosmosa, koje ekuju kosmonauta u laganom skafanderu za lansiranje. Ne znam i ne u ni da gledam u enciklopedije. Barem zbog toga što nikom nije dato da zna šta je strašnije - smrt gušenjem ili smrt u vatri. Ionako niko ne umire dvaput - ak ni vampiri. Vidi me, ja sam strašni besmrtni vampir! Ja umem da se pretvaram u vukove i slepe miševe! Ja letim!


Semjon iza e, ne rekavši više ni re i, a ja sam dugo sedeo i gledao kroz prozor u isto nebo bez ijednog oblaka. Nebo nije za nas. Nije nam dato da letimo. I jedino što možemo da u inimo jeste da se potrudimo da ne padamo.


1 Glavna robna ku a, veliki tržni centar na Crvenom trgu. (Prim. prev.) 2 Aleksandar Arturovi Rou - sovjetski filmski režiser, autor brojnih filmova na osnovu bajki, narodni umetnik SSSR-a. (Prim. prev.) 3 Stari ruski i ukrajinski siiabi ki stihovi. (Prim. prev.) 4 Pavlovska marama - tradicionalna svilena marama ukrašena uvenim šarenim ornamentom nastalim u Pavlovskom Posadu. (Prim. prev.) 5 Re i smrtno ranjenog Merkucija u „Romeu i Juliji“. (Prim. prev.) 6 Izraz nastao u vreme Hruš ovljeve vlasti, usled ograni ene kupovine alkohola na jednu flašu dnevno; ljudi su po dogovoru naj eš e delili flašu natroje. (Prim. prev.)



Naucna fantastika