11. RADNIČKI DIKTATI (januarski 2021.)

Page 1

Mesečni organ Akcionog komiteta Revolucionarnog saveza rada Srbije, januar 2021. / br.11 www.savezrada.org

PRVA GODINA DELOVANJA REVOLUCIONARNOG SAVEZA RADA SRBIJE Revolucionarni savez rada osnovan je 18-19. januara 2020. godine u Jagodini, gradu Svetozara Markovića, okupivši revolucionarne proleterske aktiviste iz cele Srbije. Osnivački sastanak pozdravljen je od strane MeĎunarodne konferencije marksističko-lenjinističkih partija i organizacija, kao i levičarskih aktivista i organizacija sa Balkana. Iako se u trenucima osnivanja našeg Saveza još uvek nije naslućivala globalna pandemija, već su delovale sve zaoštrene protivrečnosti opšte krize kapitalizma: razvoj ekonomske i socijalne krize, porast imperijalističkih ratnih opasnosti, fašizma. Globalna pandemija ubrzala je ove procese. Revolucionarni savez rada Srbije bio je potreba istorijskog trenutka u kojem se nalazila naša zemlja, i naš radni narod - borbeno razoruţan, bez svoje avangardne partije, rascepkan meĎu desetine obirokratizovanih sindikata. RSRS je sa verom u volju i stvaralaštvo radničke klase, inspirisan odjecima slavnih borbi naših predaka, na stogodišnjicu osnovanja KPJ ponovo podigao Svetozarevu zastavu borbe za narodnu demokratiju i izgradnju socijalizma. RSRS, uprkos palim duhovima, vidi mogućnost da se radni narod kroz svoju borbu oslobodi od okova podreĎenog poloţaja i stalne

krize, te čoveka.

počne izgradnju ţivota dostojnog

Opšti društveni haos koji je nastao kao posledica pandemija i koji još uvek nije prevaziĎen, svakako je oteţao okolnosti razvoja naše organizacije. Ipak, zatvaranja i „socijalna distanciranja“, nisu ugušila narodni otpor, koji se manifestuje u našoj i u svim zemljama sveta, pa tako nije mogao da osujeti ni rast naše revolucionarne organizacije.

U ovih godinu dana, uspeli smo da učvrstimo organizacije našeg Saveza, kao i njegova rukovodeća tela, da uvećamo članstvo i

formiramo uticaj meĎu radnim ljudima i omladinom. Stabilnost razvoja najbolje se ogleda u redovnom, sve kvalitetnijem i raširenijem izdavanju našeg organa. „List je kolektivni organizator partije“ – govorio je Lenjin. Naš rad u prvih godinu dana bio je fokusiran na organizaciona i programska pitanja, kao i na ideološko uzdizanje. Glavnog neprijatelja trenutno vidimo u posledicama modernog revizionizma, koji je postavio minska polja na putu izgradnje avangardnih proleterskih kadrova. Godišnji forum Saveza odrţava se u januaru 2021. godine, na kome će se utvrditi razvoj programskih osnova vlasti rada – narodne demokratije i izgradnje socijalizma, i iskristalisati dalje smernice za rad i borbu. Korak po korak pribliţavamo se ostvarivanju našeg strateškog cilja, sazivanja Prvog kongresa rada i stvaranja moćne revolucionarne partije radnog naroda – jedine kadre da spreči dalje produbljivanje krize i rastuću opasnost nacionalne i socijalne katastrofe. Radnim ljudima i omladini ţelimo zdravu, sretnu i uspešnu i borbenu novu godinu. U borbu! U revoluciju! U socijalizam! Akcioni komitet RSRS

Zaustavimo nastupajuću krizu, fašizam i rat

Godinu 2020. obeleţila je pandemija koronavirusa i izbijanje nove ekonomske krize kapitalizma koja ima globalni karakter i koja je deo opšte krize kapitalizma. Zdravstvena i ekonomska kriza je vrlo brzo istovremeno uticala na gotovo sve zemlje i ekonomske sektore i naglasila uništavanje glavne komponente proizvodnih snaga, radne snage, što je fenomen svojstven kapitalističkom sistemu. Nova ekonomska i socijalna kriza kao deo sve zaoštrenije opšte krize kapitalizma • U svetu je ukupno zatvoreno 1,6 miliona preduzeća

• Od globalne radne snage od 3,3 milijarde ljudi, 81% ili 2,67 milijardi radnih ljudi je pogoĎeno potpunim ili delimičnim zatvaranjem radnih mesta i poslova, zbog fleksibilnosti radnog vremena i smanjenja nadnica (podaci MeĎunarodne organizacije rada iz aprila 2020.) • Krizom su pogoĎeni i mnogi mali proizvoĎači, a da se i ne govori o dobrom delu radnika u neformalnom sektoru: na početku karantina, polovina zaposlenog stanovništva u svetu (1,6 milijardi od 3,3 milijarde radnika) – sve neformalni radnici – izgubili su 60% prihoda (radnici u Africi i Americi zabeleţili su pad i do 80%).

• 256 miliona ljudi pridruţilo se najsiromašnijima, a broj ljudi sa nesigurnom prehranom povećao se sa 149 na 270 miliona. • Krizom su posebno pogoĎene radne ţene, koje su ţrtve porasta nasilja. Svaka treća ţena u svetu je ţrtva fizičkog ili seksualnog nasilja. • Zdravstveni sistem, i pre pandemije pogoĎen “neoliberalnim” merama privatizacije i komercijalizacije, je paralisan. Kapitalističke vlade tokom krize malo brinu o zdravlju graĎana, već su usmerene na zaštitu kapitala i aktivnosti kompanija. • Korupcija je postala generalizovana pojava koja nije poštedela ni resurse namenjene borbi protiv pandemije. Procenjuje se da je zbog toga izgubljeno 1,3 biliona dolara. • Javni dug dostigao je najviši nivo od Drugog svetskog rata. Veliki deo ovog duga predstavlja ogroman dug multinacionalnih kompanija. S druge strane, milijarde dolara se koriste u špekulativne svrhe na berzama i u poreskim oazama. • Zavisne i male zemlje su ozbiljno pogoĎene zbog svog statusa zavisnosti od meĎunarodnog finansijskog kapitala i produbljena je njihova pozicija duţničkog ropstva. Vlade imperijalističkih zemalja preduzele su mere spasavanja u korist monopola kako bi izbegle bankrot. Centralne banke su – prateći voĎstvo Federalnih rezervi SAD-a – smanjile kamatnu stopu da bi obezbedile likvidnost na berzama. • Globalni lanci snabdevanja su poremećeni i izvoz je znatno smanjen. Zaustavljanje kretanja ljudi i robe izmeĎu zemalja i zatvaranje kopnenih, vazdušnih i morskih granica u borbi protiv širenja virusa zadalo je teţak udarac ne samo meĎunarodnoj trgovini već i ekonomiji. Ogromni gubici zabeleţeni su u svim ekonomskim sektorima, a posebno u energetskom sektoru koji je zabeleţio "pad cena" pre pandemije na nezamislive nivoe. (Nastavak na strani 5)


JANUARSKI DIKTATI 2021.

Ekonomija

str. 2

BORBA ZA MINIMALAC Pred radničkim pokretom u Srbiji danas je jedna od najbitnijih borbi. To je borba za utvrĎivanje minimalne cene rada. Prema zvaničnoj drţavnoj statistici, prosečna plata u Srbiji je 56.280 dinara, dok ona kod mlaĎih, starosne dobi od 15 do 29 godina, iznosi 29.500 dinara.[1] Ovo nam jasno govori da većina mladih radnika u Srbiji radi za minimalnu cenu rada. To su poslovi u proizvodnji, u fabrikama mahom stranih investitora, poput Jure, Leonija, itd., ali i u trgovinskim lancima, manjim trgovinama, trafikama, buticima, i tome slično. „Politika“ je nedavno objavila članak u kome je iznela procene sindikata da minimalnu zaradu prima izmeĎu 300 i 350 hiljada radnika. U istom članku se navodi, prema podatcima iz Nacionalne sluţbe za zapošljavanje, da je prijavljeno 700 hiljada nezaposlenih lica, od čeka veliku većinu čine oni radnici sa završenom osnovnom i srednjom školom (više od 600 hiljada njih).[2] Oni predstavljaju rezervnu armiju grupe najugroţenijih radnika. Stopa nezaposlenosti pada, a sa padom stope nezaposlenosti, dodatno će se širiti krug radnika na „minimalcu“ – što otvaranjem novih proizvodnih pogona usled stranih investicija, što izvlačenjem dela radnika iz sive i crne zone poslovanja. Koliko zaista vredi minimalna zarada?

Tabela 1 – Ţivotni standard radnika na minimalcu u ciframa.

Realna vrednost Vrednost zarade, ne moţe se preciznije odrediti do komparacijom dobijene svote, na ime zarade (nominalne visine zarade), i visine aktuelnih cena ţivotnih namirnica i potreba. Ovo se u teoriji zove realna vrednost zarade. Ona oslikava to koliko naša zarada realno vredi, koliko se moţe preţiveti sa tim. Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, kaţe „da se ne moţe očekivati da minimalac pokriva potrošačku korpu, ili čak da bude veći od nje“. On kaţe da se ne moţe očekivati da minimalna cena rada bude niti jednaka minimalnoj potrošačkoj korpi, a kamo li veća od nje. A kolika je ta minimalna potrošačka korpa? I šta sve ulazi u obračun minimalne potrošačke korpe?

Svaka stavka ovog proračuna jednako je upitna, ali one koje zaprepašćuju

su izdvajanja za stanovanje, obrazovanje i „restorane i hotele“. Zaprepašćujuće su, tim pre, zato što se ovaj proračun radi za tročlanu porodicu! Dakle, resorno ministarstvo smatra da je 6.826,24 dinara mesečno dovoljno para da pokrije cenu stanovanja sa sve ogrevom za zimu. A mi pitamo, gde to? U kojoj šupi? Kaţu da tročlana radnička porodica ima pravo na odmor i za te potrebe računa joj 266,46 dinara mesečno. Za odlazak u restoran. Pa to nije dovoljno ni za cene u restoranu Narodne skupštine! Oni, dalje, smatraju da je 121,66 dinara mesečno, dovoljno odvojiti za obrazovanje jednog deteta, iako vrlo dobro znaju da samo popunjavanje rupa u finansiranju obrazovnog sistema, u vidu nezakonske subvencije „besplatnog“ osnovnog obrazovanja[3], u nekom školama iznosi i do 2500 dinara. A gde je tu onda još i kupovina školskog pribora, knjiga i ostalog neophodnog materijala? Iz svega navedenog, jasno je to da je i ovako siromašna računica ţivotnih potreba jedne radničke porodice, publikovana na sajtu resornog ministarstva svakog meseca u vidu minimalne potrošačke korpe, nedostiţna dobrom delu radničkih porodica. Jasno je i to da je ovaj podatak, jedini zvanični po kom moţemo izračunati realnu vrednost minimalne radničke zarade, odn. vrednost koju minimalna zarada ima u poreĎenju sa rastom cena ţivotnih namirnica i potreba, suţen do krajnjih granica kako bi se pri računanju ovog podatka realna vrednost uvećala. Realna situacija je uprkos sirotinjskom okviru, namenjenom radničkoj porodici, veoma zabrinjavajuća, i glasi: jedna minimalna radnička zarada pokriva tek 61 procenat minimalne potrošačke korpe! Ovogodišnji trn u oku udruţenja poslodavaca, jeste zahtev sindikata da se minimalna cena rada poveća sa dosadašnjih 121 dinar na 135 dinara po radnom satu. No, pogledajmo kolika bi bila realna minimalna zarada čak i da se prihvati zahtev sindikata, umanjen u odnosu na prošlogodišnji zahtev za celih 10 dinara. Na pun fond radnih sati, sa tom cenom rada, minimalna mesečna zarada iznosila bi 23.760 dinara, odn. svega 68%

preĎašnje pomenute minimalne potrošačke korpe.

Relativna vrednost Vrednost minimalne cene rada neophodno je sagledati i iz trećeg ugla. Iz perspektive odnosa pada realne vrednosti minimalne zarade i rasta profita, odnosno dobiti koju ostvaruju gazde. Poslednji podaci govore sledeće[4]: od ukupnog broja zaposlenih, u sektoru poljoprivrede zaposleno je pribliţno 18%, u sektoru industrije 20%, u sektoru graĎevine 4% i naposletku u sektoru usluga 58% zaposlenika. Što se tiče samog učešća u BDP, sektor usluga prednjači sa oko 61%. Pritom, u poslednje vreme je primetan i rast industrijske proizvodnje, koji iznosi 2,5%[5], a koji predstavlja popunu industrijske praznine, nastale nakon zverske privatizacije, koja je za posledicu imala deindustrijalizaciju zemlje. Tu prazninu u industrijskoj proizvodnji popunjavaju fabrike mahom stranih investitora, čiju proizvodnju prati bezočna eksploatacija radne snage. U uslovima drţavne politike štednje – smanjenja obima budţetskih davanja, za javni sektor, odn. srozavanja ţivotnog standarda radnika u privatnom sektoru, zarad primamljivanja stranih investitora radničkom bedom – bruto drţavni proizvod (BDP), zbir svih proizvedenih vrednosti na teritoriji Republike Srbije u odreĎenom periodu, zabeleţio je rast. MeĎutim, jasno je čija leĎa nose bruto društveni proizvod. To su leĎa potplaćenih radnika, radnika na minimalcu. Rast BDP-a direktno leţi na padu ţivotnog standarda potplaćenih radnika, odnosno padu ili stagnaciji realne vrednosti minimalne zarade. Radnička potplaćenost je taj element koji daje krila profitu. Što su radnici bedniji, profiti su veći. Vlasnicima kapitala ostaje da vide samo do koje mere mogu da spuste cenu rada, a u tome im svesrdno pomaţe drţava, kao njihova produţena ruka. Nevidljiva ruka trţišta, u sferi trţišta rada, ojačana visokom stopom nezaposlenosti, njihova je levica, a


JANUARSKI DIKTATI 2021. gvozdena ruka drţave, koja se ogleda proliberalnom politikom bez alternative, sa jedne, i silom drţavne represije, sa druge strane, njihova je desnica. Stagnacija realne vrednosti minimalne zarade, u uslovima rasta profita, odnosno smanjenje relativne vrednosti minimalne cene rada, u periodu ekonomske krize, ima za direktan cilj prebacivanje tereta plaćanja za krizu, sa pleća vlasnika kapitala na pleća radnika. Tako radnik biva doveden u poziciju ţiranta svog poslodavca. On njegove poslovne greške plaća onom razlikom koja mu je oduzeta pre nego što je i stupio na posao. Tako poslodavac osigurava svoje poslovanje, povećava profit ili, u slučaju povoljne poslovne klime, širi posao ili investira u drugi, dok radnik godinama ostaje na razini svoje bede. U „Politici“ Atanacković, pomenuti predsednik Unije poslodavaca Srbije, ovu pojavu pravda na sledeći način. On kaţe „ako je već i došlo do rasta BDP-a, ne treba sve to dati na potrošnju, već sačuvati deo para.“ S obzirom na to da se Unija poslodavaca zalaţe za povećanje minimalne cene radnog sata za svega 6 dinara, što na mesečnom nivou jedva premašuje iznos od 1000 dinara, dovoljno govori o tome da ovo „sačuvati deo para“ znači prigrabiti svu dobit za sebe – uvećati masu kapitala; imajući u vidu to da tih 6 dinara povećanja samo zadrţava realnu vrednost minimalne cene rada na pribliţno istom nivou. Dakle, Atanacković doslovno poručuje da su vlasnici kapitala u lošijoj poziciji, u odnosu na 2019. godinu, uprkos rastu profita i stagnaciji rasta minimalne cene rada! Tu već pada svaki pojam o socijalnom dijalogu, o klasnoj saradnji, o partnerstvu gazda (burţuja) i radnika u nastojanju da privreda oţivi u interesu svih. Sve burţujske mantre već tu padaju u vodu. Ova najavljena povišica poslodavaca, od 6 dinara, samo bi nastavila trend zamrzavanja realne vrednosti minimalne zarade, tako da ona i dalje pokriva oko 60% minimalne potrošačke korpe, a da se, sa druge strane, stopa porasta profita, ne samo odrţi na istoj razini, već i dodatno poveća usled najavljenih potraţivanja od drţave, u vidu poreskih olakšica, na ime povećanja minimalne cene rada, ma kolika ona bila. To je korak dalje, koji su pregovarači poslodavaca napravili, ne bi li pokrili i taj dao gubitka na njihovoj strani, koji bi imali usled nominalnog povećanja minimalne zarade za 6 dinara po satu. Profiti rastu, cene rastu, nominalna zarada ne. Razlika izmeĎu profita i visine minimalne zarade veća je nego protekle godine, a nominalna vrednost minimalne zarade je ista. „Gubitak“, o kome govore poslodavci, nadoknaĎen je već zamrzavanjem cene rada prošlog septembra, meĎutim, ne bi po njih bilo loše da neko još pride doprinese rastu profita. Traţe hleba preko pogače. Da se doprinese poreskim olakšicama koje bi se neposredno manifestovale na dodatno smanjenje, i ovako osakaćenog, socijalnog izdvajanja iz drţavnog budţeta. To opet znači još jedan udar na iste te radnike koje ste već jednom opljačkali zakonskim putem, jer ti su ljudi većinski korisnici usluga drţavnih škola i bolnica. Realne vrednosti minimalne zarade ostaju pribliţno jednake iz godine u godinu, za to vreme profiti rastu brţe – upravo proporcionalno smanjenju ili stagnaciji realne vrednosti minimalne zarade, što za posledicu povećava dodatno srozavanje relativne vrednosti minimalne zarade, odnosno dodatno propadanje radnika u beskrajni ambis „socijalnog partnerstva“.

Ekonomija Pravni mehanizam i njegova fleksibilnost Mehanizam, koji je nastao kao stub odbrane najugroţenijih grupa radnika, čiju neophodnost potvrĎuje crno i sivo trţište rada[7], biva zloupotrebljen od strane vlasnika za prebacivanje tereta krize sa vlasnika na radnike. Ili, drugim rečima, mehanizam za smanjenje relativne vrednosti minimalne zarade. Vlasnici, gazde, ili kako se to eufemistički kaţe „poslodavci“, će uvek i na svakom mestu pokušati da sve radno-pravne regulative, koje su već dobrano na njihovoj strani, izvrnu što je više moguće u svoju korist. OdreĎivanje visine minimalne cene rada je samo jedan od pokazatelja te tendencije. To je alarm koji mora pozvati radnike na budnost. U svojim nastojanjima da iz nastale situacije izvuku krajnji maksimum, što za posledicu ima ostavljanje radnika u još dubljoj bedi, gazde se neće libiti ni toga da javno podsete predstavnike drţave na to za čiji račun ta drţava postoji. Tako Atanacković, u „Politici“, izmeĎu redova, opominje resornog ministra Vulina da drţava ne moţe biti neutralna u pregovorima reprezentativnih sindikata i udruţenja poslodavaca, jer je jasno da se dogovor izmeĎu udruţenja poslodavaca i sindikata ne moţe postići bilateralnim pregovorima, već da je njegova obaveza da pomogne pri traţenju kompromisa. Drugim rečima, da „urazumi“ sindikate ili u suprotnom celokupni dogovor pada u vodu, kao što se to desilo septembra prošle godine. Mehanizam za odreĎivanje minimalne cene rada zasnovan je na drţavnom principu partnerstva poslodavaca i radnika, socijalnom dijalogu, koji je oličen u Socijalno ekonomskom savetu pod patronatom resornog ministra za rad. Minimalna cena rada se, prema Zakonu o radu, odreĎuje u septembru mesecu svake godine i odluka o tome stupa na snagu 1. januara naredne godine. Primat u odlučivanju imaju reprezentativni sindikati i reprezentativna poslodavačka udruţenja. Kako se interesi ovih organizacija razlikuju, te kako postoji velika verovatnoća da do dogovora, pored svih ustupaka sindikata, neće doći, resorni ministar, nakon proteka roka od 15 dana, preuzima obavezu da odluči u narednih 15 dana. Dakle, kada u dogovoru, jedan na jedan, radničkih i burţujskih organizacija ne doĎe do dogovora, uskače ministar kao teg na tasu burţujskih organizacija. Tako dolazimo do najjasnijeg prikaza drţavne mantre o partnerstvu radnika i burţuja – socijalnom dijalogu – odn. o klasnoj kolaboraciji. Ukoliko radničke organizacije tokom pregovora ne uvaţe mišljenje gazdaških organizacija, resorni ministar će im pomoći u tome! Ovo su pregovori dva na jedan i već su izvesni rezultati tih pregovora.

Zašto je bitan minimalac Da je i ovako niska cena rada previsoka za investitore, govori u prilog politika subvencionisanja otvaranja novih radnih mesta. Zamislimo situaciju u kojoj ne postoji zakonom zagarantovana minimalna zarada. U tom slučaju bi, a to se moţe pretpostaviti, Vlada koja teţi uravnoteţenom budţetu (smanjenju budţetskih davanja kako bi ona bila jednaka ili niţa od budţetskih prihoda) bila osloboĎena izdataka na strani subvencija poslodavaca – direktno plaćanja razlike izmeĎu zagarantovane minimalne cene rada i one koju zahteva investitor. Poziciju takvog poslovanja branila bi na istovetan

str. 3 način, kako to i danas radi, rečima da je dobro da iko hoće ikoga da zaposli. Dobro je da imate i krišku hleba, poručuje Vlada. Oni čak idu i korak dalje. Tako se ovih dana moglo čuti kako će strani investitori, poznati po najokrutnijem ophoĎenju prema radnicima, rečima premijera, „pomoći izgradnji radne etike“. Radne etike potrebne kapitalu, koja se jednostavno ogleda u tome da radnik radi što je više moguće, za što je manje para moguće, te da se pritom ne ţali na to već, naprotiv, da na sav glas hvali onoga ko mu je „dao taj posao“, jer bi u protivnom ostao go i bos i gledao roĎenu decu kako gladuju. Radna etika prema kojoj je radničko da radi i zaradi svoju sirotinju – jer u kapitalizmu, ne samo da nema besplatnog ručka, razume se kada su radnici u pitanju, već sasvim sigurno, eto naizgled paradoksa, nema ni besplatnog ropstva! Sa druge strane, ekonomski model koji Vlada, ali ne i samo Vlada, zagovara danas u Srbiji je jedini mogući način privrednog razvoja, u okvirima kapitalizma. Postavlja se pitanje čiji je to razvoj, za čiji račun? Jasno je, ne za račun radnika. To svakako jeste privredni razvoj, ali privredni razvoj posmatran očima vlasnika kapitala, meren rastom profita, nikako i ţivotnog standarda većine stanovništva. Ovo nam govori da se rešenje ţivotnog problema radnika, manifestovanog pre svega ţivotnim standardom, mora traţiti izvan okvira postojećeg kapitalističkog sistema. Obaveza je sindikata da razumeju da klasno partnerstvo ne postoji, a da je klasna borba ţiva i da se ona oseti na svakom koraku – naročito u poluperifernom društvu, kakvo je naše. Pregovori oko minimalne cene rada upravo su dokaz tome. Dokaz tome da i uz najveće moguće ustupke, uz otvoreno odstupanje sindikalnog rukovodstva od klasnih pozicija i potpuno podreĎivanje socijalnom dijalogu, nije dovoljno čak ni da se bedna relativna vrednost rada odrţi na postojećem nivou, usled rasta profita. Čak ni to! Potrebno je promeniti odnos radničkih organizacija spram radničkih potraţivanja. Na njih se treba gledati kao na radničke borbe, što one jesu, a ne kao na deo socijalnog dijaloga i partnerstva sa burţoazijom, za njihov račun i interes. To ne znači zanemarivati radničke borbe koje se vode u okvirim postojećeg sistema, kao što je ova borba za visinu minimalne cene rada, već sagledavanje tih borbi u širem obimu kao fragmente sveukupne borbe za bolje i pravednije društvo, a nikako kao mehanizam za isceljenje „našeg“ ili ma kakvog kapitalizma. Ništa u istoriji radničkog pokreta, ništa(!), nije poklonjeno radnicima. Za svaki ustupak od strane burţuja, radnici su morali da se bore i izbore. Još od uvoĎenja obaveze osmočasovnog radnog dana, prava na štrajk i sindikalno organizovanje, pre više od sto pedeset godina. I to je osnova odnosa radnika i burţuja (vlasnika kapitala), bili oni naizgled mali ili veliki. Bila to borba za prvo na upotrebu toaleta tokom radnog vremena ili borba za povećanje minimalne cene rada. U tim malim ili velikim radničkim borbama za vlastiti standard, za kvalitet vlastitog ţivota, pada u vodu svaka pomisao na koncept klasnog partnerstva izmeĎu radnika i vlasnika kapitala. Ne postoji ta klasna harmonija u okviru koje su svi činioci ekonomskog razvoja jednako i pokretači i uţivaoci blagodeti tog razvoja. Postoji samo klasna borba, koja ima dve strane i dva cilja. Radnička, sa ciljem da ne da svoje, i burţujska sa ciljem da otme tuĎe. N.A.


JANUARSKI DIKTATI 2021.

Radnički pokret

str. 4

PRODUŢEN KOLEKTIVNI UGOVOR SA "FIJAT KRAJSLEROM" NA JOŠ TRI GODINE Fabrički ogranak Samostalnog sindikata i menadţment kompanije Fijat Krajsler automobili Srbija potpisali su novi kolektivni ugovor, kojim su za naredne tri godine regulisani prava i obaveze zaposlenih i poslovodstva, i na osnovu kojeg će zaposleni u šumadijskom Fijat Krajsleru krajem ove godine dobiti bonus na nivou prošlogodišnjeg. Manji bonus od 30.000 dinara primiće oni radnici koji su bili na bolovanju, i to shodno vremenu provedenom izvan fabrike po tom osnovu. Do 2018. zaposleni u kragujevačkoj fabrici automobila primali su bonus u visini svih 100 odsto od osnovice za obračun zarade, ali je prošle i ove godine, zbog drastičnog smanjenja broja radnih dana, ta osnovica umanjena za deset posto. Ključno je, ipak, ističu u Samostalnom sindikatu, da je verifikacijom novog kolektivnog ugovora, namesto starog kojem je rok istekao 11. decembra, „kod zaposlenih stvorena nada da fabrika ima budućnost“ i da će u dogledno vreme u Kragujevac napokon da stigne novi model, koji treba da obezbedi znatno veću upošljenost kapaciteta i zaposlenih. Informacija o novom modelu, kako očekuju Fijatovi sindikalci, u Kragujevac treba da stigne dogodine, da bi njegova proizvodnja mogla da startuje pre isteka novopotpisanog kolektivnog ugovora. Gotovo izvesno, sredinom 2022. godine. Predsednik Samostalnog sindikata u Fijat Krajsleru Saša ĐorĎević rekao nam je da su, pored bonusa, novom kolektivnim ugovoru zadrţane i sve ostale bitne stavke iz prethodnog ugovora, pa zaposleni u toj kompaniji i dalje imaju pravo na regres, topli obrok, korišćenje slobodnih dana i drugo. Naš sagovornik tvrdi da će zaposleni u kragujevačkoj fabrici automobila i ubuduće da

HRABROST I RIZIK su odlike sindikalno raničke borbe za prava i dostojanstvo radnika, ističe za Radničke diktate, Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca. Jugoslav Ristić, predsednik Saveza samostalnih sindikata Kraujevca, vaţi za jednog od najagilnijih i najvatrenijih boraca za prava radnika, ne samo u Šumadiji već i šire. On je pokretač akcije da trgovci ne rade nedeljom,što je podrţao i Sindikat radnika u trgovini Srbije i republički Savez samostalnih sindikata Srbije,a uz sve to,pridruţila se i Srpska pravslavna crkva,koja opet, ima i svoj razlog da prihvati ovu inicijativu. MeĎutim, po Ristićevim rečima, ovaj predlog je direktno prekinuo predsednik Srbije

primaju regres u visini prosečne republičke plate, koja iznosi oko 60.000 dinara. Sindikat je, prema njegovim rečima, prihvatio predlog poslovodstva da visina regresa ostane ista do isteka novopotpisanog kolektivnog ugovora. Ističe da je i u novom kolektivnom ugovoru ostala ona famozna klauzula iz prethodnog ugovora, kojim se zaposleni odriču prava na štrajk. – Mogli smo da brišemo tu klauzulu, ali je ostavljena u smislu da probamo da svaki problem u fabrici rešimo pregovorima sa

poslodavcem. Novo u toj klauzluli je termin arbitraţe od strane drţave, ukoliko ne moţemo da se dogovorimo sa manedţmentom. Ali, nama uvek ostaje pravo na zakonsko pravo, pobunu i protest, koje je starije od svakog ugovora, kaţe ĐorĎević. Podsećamo, radnici Fijata su jula 2017. godine sproveli štrajk koji je zasenio celu zemlju i pokazao da još treba računati na silu radničke klase. Nesumnjivo, vlasnici Fijata i dalje pamte tu lekciju... N.A.

Aleksandar Vučić rekavši da neće da odmara nedeljom već i tada da radi.Samo, kakve on veze ima sa trgovinskim preduzećima? - Levica mora da je anacionalna, istriče Ristić. Sindikat aktivno učestvuje u pruţanju materijalne i svake druge pomoći, kao što je i slanje radnika na rehabilitaciju u Banjama svim radnicima koji mu se obrate za pomoć. Veliki je problem, kaţe Jugoslav Ristić što je Zakonom iz 2014.godine ukinuta zaštita Poverenika sindikata u preduzeću, kao i članstvo pojedinih radnika u više sindikata istovremeno.Tako u kragujevačkoj "Zastava oruţje", poznatijoj kao Fabrici namenske proizvodnje u ovom trenutku postoje pet sindikata. A najveći problem zaposlenih u ovoj Fabrici je neuplaćivanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje skoro godinu i po dana, od avgusta prošle godine. Više od tri decenije, naš Savez samostanih sindikata štiti Fabriku namenske proizvodnje u Kragujevcu, "Zastava oruţje" da se ne ugasi, to je gorući problem, naglašava Ristić. "Fijat automobili", takoĎe, ne rade punom parom. Rade tri dana, pa petnaest ne rade. I u ovom trenutku su radnici "Fijata" na plaćenom odsustvu sa 65 odsto plate i sa neizvesnom sudbinom svojih radnih mesta i Fabrikom u celini. Prosečna plata u Kragujevcu je, recimo, svakog meseca manja za tri hiljade dinara u odnosu na republički prosek, pa čak i na beogradski, kaţe Jugoslav Ristić. Tako je u Srbji prosečna plata iznosila 59.000, a u Kragujevcu 56.000 dinara, što je na ivici apsurda, kao da je svaki grad drţava za sebe. Sindikalna borba podrazumeva svakodnevnu prisutnost meĎu

radnicima, to je dugotrajan decenijski posao. Savez rada i druge organizacije leve orijentacije imaju šansu i mogućnost da promene uslove rada i radno okruţenje, ali je za tu aktivnost potrebno vreme. Sadašnja vlast je neprirodna. Ne moţe recimo, Vulinov Pokret socijalista, ultra “leva” strana da bude u vlasti i porţava ultra desničarsku, kapitalističku partiju, smatra Ristić. TakoĎe, on ocenjuje da ni Socijalistička partija Srbije ne radi dovoljno po pitanju zaštite i prava radnika, mislim, kaţe Ristić da oni još koriste neke Titove tekovine, ali jedan čovek nije partija, partiju čini grupa ljudi istomišljenika u klasnoj borbi za pravedan poloţaj radnika u društvu. Trebaće, zaključuje Jugoslav Ristić, dosta vremena da se društvo vrati na pravi put i počne da ceni radnika, a ne da ga predstavlja kao jeftinu radnu snagu. Privatno školstvo ne daje prave rezultate. Smatram, naglašava Ristić, da oni koji "završe" rivatne Univerzitete da se "laţno predstavljaju" zato što nemaju znanju za koje kaţu da su školovani. Nije ni Fakultet uvek merilo znanja, dodaje Ristić, navodeći primere pojedinih evropskih radničkih političara. Politika i veština i talenat. SREĆNO U NOVOJ GODINI, DRUGARICE I DRUGOVI, BORCI ZA PROLERARIJAT, POŢELEO JE JUGOSLAV RISTIĆ, PREDSEDNIK SAVEZA SAMOSTALNIH SINDIKATA RADNIĈKOG KRAGUJEVCA I ŠUMADIJE Nebojša Amanović


JANUARSKI DIKTATI 2021.

Politika

str. 5

Zaustavimo nastupajuću krizu, fašizam i rat

(Nastavak sa naslovne strane) Politički gledano, veća intervencija drţave, čak i u najliberalnijim zemljama, kako bi se zaustavilo širenje virusa, ali i nametnula velika blokada i kršila neka osnovna prava. Na primer, u Indiji, kao i u nekoliko drugih zemalja, vlada je povukla zakone koji štite rad i produţila radni dan; kao i u Nemačkoj gde je proglašen zakon koji produţava radni dan na 12 sati. „Pandemija ima katastrofalan efekat na radno vreme i prihode širom sveta“, upozorava MOR, ocenjujući da su efekti ove pandemije mnogo veći od učinaka ekonomske krize 20082009. Broj nezaposlenih u SAD se povećao za 10 miliona ljudi u šest nedelja nakon izbijanja pandemije, dok je u krizi 2008. SAD trebalo 18 meseci da dostigne ovu cifru. Dalje, veće regionalne grupe, poput Evropske unije, pokazale su se nesposobnim da usvoje zajedničku politiku u odnosu na pandemiju. Na primer, EU nije mogla da priskoči u pomoć Italiji pogoĎenoj širenjem virusa. To potvrĎuju i meĎu narodima ideju da ova zajednica nije ništa više od kartela kapitala i multinacionalnih kompanija, daleko od toga da bude zajednica evropskih naroda. Posle prvog talasa, EU se mobilisala da spasi kapital. Nekoliko posmatrača je čak otišlo toliko daleko da predviĎa njeno skoro rušenje. Pandemija je pokazala da drţave i vlade ne brinu mnogo o meĎunarodnoj solidarnosti; za njih je to šuplji koncept. Pomoć koju su neke drţave dobile nije pruţena u okviru tradicionalnih saveza niti u okviru iste geografske ili političke sfere ili grupacije. Trebalo bi ih postaviti u odnosu na budućnost meĎunarodnih odnosa. Tako treba shvatiti masovnu pomoć koju su Kina i Rusija pruţale Italiji, Španiji i nekoliko afričkih zemalja. Dakle, meĎunarodna pomoć bila je povod za meĎuimperijalističke borbe, borbe za uticaj izmeĎu velikih sila. Zaoštravanje međuimperijalističkih sukoba i nova trka u naoružanju MeĎunarodni kapitalistički poredak karakteriše zaoštravanje meĎuimperijalističkih sukoba. Američki imperijalizam danas se nalazi u otvorenom sukobu sa nekoliko imperijalističkih konkurenata odjednom, ne samo sa Kinom. Zapravo, sukobi nastavljaju da suprotstavljaju SAD klasičnim protivnicima poput Evropske unije, Ruske Federacije i Japana. Pribegava se protekcionističkim merama nametanjem visokih carina, što je od 2017. učinilo da prevlada logika trgovinskog rata. Ovo nije ograničeno samo na kineskoamerički rat, već se odnosi i na druge ekonomske grupacije, poput Evropske unije u sukobu i sa SAD i sa Kinom. Suočeni sa neuspehom sprovoĎenja multilateralnih sporazuma zaključenih u okviru STO, odjednom je usledio povratak na zaključivanje bilateralnih ugovora. Dakle, ovaj rat pogaĎa svetsku trgovinu. Ali to ne sprečava Kinu da nastavi sa masovnim izvozom kapitala, robe, dodeljivanjem kredita, preduzimanjem investicija u mnogim regionima sveta, uključujući Latinsku Ameriku, koja se do odreĎenog vremena smatra zaleĎem SAD-a, ne uzimajući u obzir prirodu reţima svojih partnera. Ove kontradikcije imaju različite manifestacije, jedna od njih je izbezumljena trka u naoruţanju. Prema godišnjem izveštaju MeĎunarodnog instituta za strateške studije (IISS), predstavljenom na otvaranju Minhenske konferencije o bezbednosti, vojna potrošnja povećala se za 4% u 2019. godini, što je najveći porast u poslednjoj deceniji. Tome se mora dodati i poništavanje ugovora o srednjem nuklearnom naoruţanju – sa dometom izmeĎu 500 i 5500 km – izmeĎu Sjedinjenih Drţava i Rusije, i verovatno izumiranje sporazuma o interkontinentalnom naoruţanju 2021, što rizikuje narušavanje meĎunarodnog poretka. Istraţivači iz MeĎunarodnog instituta za mirovna istraţivanja u Stokholmu (Sipri) potvrĎuju iste zaključke. Oni sa svoje strane ističu da trka u naoruţanju nikada nije bila tako intenzivna u deset godina i da su ukupni svetski vojni izdaci dostigli 1,917 milijardi dolara 2019. godine, pokazuju novi podaci. Dva najveća svetska vojna budţeta, SAD (685 milijardi dolara) i Kina (181 milijarda), nastavljaju svoj eksponencijalni rast, sa rastom od 6,6% u dve zemlje u 2019. godini u poreĎenju sa 2018. Samo američka potrošnja povećana je u prošloj godini za 53,4 milijarde dolara. „U Evropi zabrinutost zbog Rusije nastavlja da podstiče rast potrošnje povećanjem od 4,2% u odnosu na 2018. godinu“, rekao je direktor IISS. Osećaj pojačan strahom od razdruţivanja Sjedinjenih Drţava, sve više usredsreĎenih na azijsko-pacifički region. Imperijalističke sile se naoruţavaju i primoravaju vlade zavisnih zemalja da učestvuju u ovoj vojnoj igri, one izazivaju reakcionarne lokalne ratove, okupacione ratove, kao što se dogaĎa u Siriji, Jemenu ili Libiji, u svrhu širenja ili očuvanja njihovih područija uticaja. Vašington je sve više zabrinut zbog masovnog i ubrzanog povećanja kineskih vojnih sposobnosti. Zabrinutost pojačana ambicijama Pekinga u razvoju hipersoničnog naoruţanja, koje bi moglo osujetiti protivraketnu odbranu. Kako Kina jača svoje vojno prisustvo na Tihom okeanu, američki ratni brodovi agresivno su patrolirali Karibima, Perzijskim zalivom i Juţnokineskim morem. Drugim rečima, ukupna struktura imperijalizma je poljuljana i postoji verovatnoća da će napetosti uskoro nestati u tradicionalnim ţarišta. Nova ţarišta napetosti će se verovatno zapaliti svakog trenutka. Koncentracija kapitala u tehnološkom sektoru ne sme ostati neprimećena. Predstavlja najmanje dve zabrinutosti: prvo, generiše spekulativni balon imovine usmeren na visokotehnološke kompanije, i drugo, proširuje i uticaj globalnog kapitalizma širom sveta i omogućava kontrolu podataka koji se zauzvrat koriste za upravljanje ljudima . Eksponencijalni rast „platformskog kapitalizma“ – ili ekonomske aktivnosti koja su ukorenjena u Internet platformama – i prikupljanje i analiza velikih podataka proizvode novu logiku potrošnje; to je ključni deo onoga što se naziva Četvrta industrijska revolucija. MeĎuimperijalističke kontradikcije su sve akutnije. Odrţavanje sankcija protiv Venecuele i Irana više nije

jednoglasno meĎu imperijalističkim silama. Evropska unija se pridruţuje Kini i Rusiji u osuĎivanju američkog stava koji predstavlja toliko očigledno kršenje odluka Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti. Amerikanci osporavju rezolucije Ujedinjenih nacija o Palestini, njihov “dogovor veka” zahteva od arapskih drţava da se “normalizuju” sa cionističkim entitetom i uspostave diplomatske odnose s njim, zanemarujući legitimna istorijska prava naroda Palestinca. Napomenimo ovde da klasične imperijalističke snage nisu izgubile agresivnost i ostaju veoma aktivne u odreĎenim regionima sveta, poput francuskog imperijalizma u subsaharskoj Africi, u regionu Sahel-Sahara, o čemu svedoče i nedavne intervencije u Maliju i u Libanu u jeku krize. Druge zemlje koriste ove sukobe da bi se potvrdile kao regionalne sile, poput Turske koja je godinama intervenisala u Siriji, Libiji i nedavno u sukobu izmeĎu Azerbejdţana i Jermenije. „Imperijalistički krugovi nastoje da celokupan teret krize prebace na pleća radnih ljudi. Zbog toga im je potreban fašizam…“ …setimo se pronicljivih reči Georgija Dimitrova. Suočena sa nastalom situacijom, monopolska burţoazija pojačava potragu za izlazom iz krize kako bi osigurala trajnost svoje dominacije. Kao što je istakla MeĎunarodna konferencija marksističko-lenjinističkih partija i organizacija (CIPOML) u svojoj junskoj deklaraciji, dva scenarija su i dalje moguća: Ili “neoliberalni” model kapitalističke eksploatacije uspeva da se odrţi, sa dominacijom (maksimalnog) profita kao glavnim organizatorom privrednih i društvenih aktivnosti, sa finansijskim kapitalom kao glavnim korisnikom – zbog čega ne smemo isključiti ni moguća pribegavanja fašističkim oblicima političke dominacije. Još pre pandemije u mnogim zemljama beleţen je rast profašističkih tendencija, koje nova kriza naočigled pojačava. Ili kapital pribegava “neokejnzijanskoj” politici, sa vaţnom ulogom drţave u ulaganju i regulisanju ekonomske aktivnosti, praćen politikom ustupanja socijalnih mrvica za radničku klasu i narod uopšte. To je ono što izgleda favorizuje jedan od osnivača i još uvek predsednik foruma Davos, nemački ekonomista Klaus Švab, koji predlaţe „veliko resetovanje“, na engleskom, „The Great Reset“. Ipak, teško je zamisliti monopolsku, imperijalističku burţoaziju da se bez borbe odrekne svojih profitnih stopa, svoje savremene politike ekstra i maksimalnog profita. TakoĎe, na snazi je korišćenje ekološke krize za spasavanje kapitalizma: nameće se mehanizam za isporuku „zelenog kapitalizma“ ili – tačnije – „Zelenog nju dila” kao izlaz iz krize. Ovaj „Zeleni nju dil“ je jednostavno korišćenje javnih sredstava za obezbeĎivanje tranzicije privatnih energetskih kompanija sa ugljenika na obnovljiva goriva, bez brige o rudarima kobalta, litijuma i drugih minerala potrebnih za baterije i ekrane, zelenu tehnologiju, niti o uticaju ove politike na mnoge druge sektore, uključujući i naftni sektor.

njihove odluke. Oni vide ove oblike organizovanja kao arhaične i nesposobne da mobilišu mase. Njihovo omiljeno sredstvo komunikacije sa ciljnom publikom su društvene mreţe i nove tehnologije. Balkanska kriza kao deo opšte krize kapitalizma Na Balkanu, kriza se zaoštrava utabanom stazom. Sve velike sile intenzivirale su svoju aktivnost, u nameri da utvrde svoje pozicije i razreše za njih goruća pitanja. SAD i Rusija iznova su zainteresovane za Kosovo i Bosnu, EU posreduje u zaoštrenom makedonsko-bugarskom sporu, meĎuimperijalistička borba vodi se i u Crnoj Gori, dok se ekonomskom frontu priključuje i Kina. Strategija “zavadi pa vladaj” i dalje je na snazi, a lokalne burţoaske klike pojačavaju nacionalističku napetost u pomenutim neuralgičnim tačkama nerazrešenog balkanskog pitanja. TakoĎe, odnosi izmeĎu Srbije i Hrvatske su posebno zaoštreni i kod obe strane primećen je u ovom veku nezapamćeni rast u naoruţanju. Zavisnost od meĎunarodnog finansijskog kapitala i hronična ekonomska i socijalna kriza na Balkanu polako se pretvara i u političku. Samo ove godine, odrţani su izbori u Crnoj Gori, Bosni, Makedoniji, Hrvatskoj, Srbiji. U svim zemljama zabeleţene su promene na već ustajaloj političkoj sceni. U Crnoj Gori promenjen je višedecenijski reţim, kao i u Bosni u kojoj je reţim poljuljan, dok u Hrvatskoj i Makedoniji nove progresivne snage beleţe rast. Ove promene predvode nove, mlaĎe generacije političara, koje se, sa jedne strane mogu tumačiti kao podmlaĎivanje iznurenog burţoaskog kadra, a sa druge kao najava sveţijih političkih perspektiva. U Srbiji, vladajuća korumpirana poslušnička nacionalistička stranka je nakon izbora uspostavila oblik jednopartijske diktature, ali to je više najava njene skore propasti nego uspostavljanja apsolutne vlasti – što su odnedavo počeli panično da potvrĎuju i njeni prvaci. Odmah nakon izbora u julu, odrţani su graĎanski protesti, do sada nezabeleţeni po erupciji nasilja, koji su otvorili brojne pukotine vladajućeg reţima. Iako su ovi protesti inicirani novom najavom zatvaranja stanovništva, oni su imali duboki socijalni i antireţimski pečat i predvodila ih je omladina. Isto vaţi i za decembarske proteste omladine Albaniji, koji su izbili nakon što je policija ubila Klodiana Rashe, mladića koji nije poštovao policijski čas, kao i za demonstracije u Grčkoj zbog godišnjice policijskog ubistva tinejdţera Aleksisa Grigoropulosa, uprkos vladinim zabranama pod maskom brobe protiv pandemije. Bilo bi pogrešno ove proteste tumačiti po kalupu trampovskih, desničarskih protesta protiv politike borbe za obuzdavanje pandemije, koje je volšebno osudila i sama Angela Merkel. Balkanska omladina nije traţila njeno dopuštenje da izrazi svoj protest protiv poslušnih balkasnkih vlastodrţaca, koji su i pre pandemije bili u ratu sa narodom, a koji sada ugroţavaju zdravlje, i još intenzivnije nego pre ekonomski i socijalni ţivot i osnovne graĎanske slobode stanovništva, zarad svojih uskih interesa, u skladu sa politikom meĎunarodnog finansijskog kapitala.

Narodni otpor Šta da se radi? Narodni protesti širom sveta (Ekvador, Francuska, Sudan, Liban, Irak, Alţir, Čile…) već su dali ton godini koja dolazi. U SAD je izmeĎu marta i aprila došlo do pravog izbijanja divljih štrajkova – na primer u Amazonovim skladištima, Whole Food-u, General Electric-u, a takoĎe smo bili svedoci velikih protesta u SAD, koji su se proširili i na druge zemlje, posebno evropske, protiv ubistva Dţordţa Flojda, protiv rasizma i ksenofobije. Početkom 2020. godine, neposredno pre pandemije, dogodio se generalni štrajk u Indiji sa 250 miliona radnika, koji je imao novi izraz ovog novembra. Dešavalo se da tim pokretima nije bilo kraja, da su rasli po obimu i broju i nijedan region sveta nije pošteĎen. Ako je pandemija uticala na ova kretanja s obzirom na opšte zatvaranje nametnuto čitavoj populaciji, nekoliko meseci smo svedoci, i pored drugog talasa pandemije, obnavljanju pokreta uprkos represiji koja besni u nekim zemljama kao što su Alţir, Irak, Sudan, Mali, Zapadna Sahara. Postepeno vraćanje u normalu ţvota nakon prvog talasa pandemije, omogućili su i izvesne narodne pobede u Čileu, Boliviji… Neki posmatrači su već govorili o novom talasu koji uvodi deceniju velikih narodnih pokreta i moţda čak i revolucionarnih procesa. Poput pokreta iz prethodne decenije, novi protesti osuĎuju pogubne posledice neoliberalne politike, strukturne neuspehe u svim oblastima ţivota i zahtevaju jačanje ekonomskih i socijalnih prava, ali i davanje demokratskih sloboda uzurpiranih autoritarnim i diktatorskim reţimima. Bez ikakve koordinacije nalazimo iste zahteve koji se svuda izraţavaju: osuĎivanje visokih ţivotnih troškova, nezaposlenost, socijalne i regionalne nejednakosti, politike štednje, poteškoće u pristupu socijalnim uslugama (obrazovanje, zdravstvo, socijalna pokrivenost, itd.), Korupcija, nepotizam, pokroviteljstvo itd. Ovi pokreti mobilišu različite socijalne kategorije, u sve većem broju: radničku klasu i radničke mase, zaposlene, prekarne radnike, elemente iz siromašne srednje klase, studente, ţene, nezaposlene diplomce, gradske radne klase, autohtone i ruralne sektore… Ono što ih mobiliše je pogoršanje njihovih ţivotnih uslova i oni optuţuju drţavu da je odgovorna za to, jer je podreĎena nalozima meĎunarodnih finansijskih institucija, koje su dovele do bankrota mnoge zavisne zemlje. U razvijenim zemljama je vaţnije učešće radničke klase i zaposlenih u sektorima koji su povezani sa proizvodnjom. Izuzimajući radničke štrajkove, postoje i sličnosti u njihovim načinima borbe: demonstracije, zauzimanje javnih prostora, blokiranje ekonomskih aktivnosti ili prostorija javnih vlasti, graĎanska neposlušnost itd. I u njihovom načinu organizovanja: sektorske i lokalne skupštine, često na okruţnom nivou, promovišući direktno učešće i popularnu mreţu solidarnosti. U nekim slučajevima izraţavaju nepoverenje prema političkim strankama, pa čak i prema sindikatima ili udruţenjima; u drugima saraĎuju sa njima, ali im ne daju priliku da utiču na

Marksisti-lenjinisti pozvani su da odlučno istupe kao organizatori narodnog fronta protiv nastupajuće krize – protiv osiromašenja, fašizma i rata. To se danas nameće kao zadatak svih progresivnih ljudi. Moramo biti spremni da učestvujemo u spontanim narodnim pokretima, da organizujemo druge oko osa borbe koje ujedinjuju potencijale, a koje bi mogle okupiti sve ţrtve kapitalističkog sistema. Komunisti moraju biti na čelu borbi za odbranu i konsolidaciju ekonomskih i socijalnih prava radničke klase, za borbu protiv privatizacije i komercijalizacije socijalnih usluga (obrazovanje, zdravstvo, socijalno osiguranje). Takvi zahtevi mogu promovisati zajedničke oblike borbe sa drugim progresivnim snagama. Otuda i potreba za radom na izgradnji saveza i frontova borbe, koja će se nuţno razviti u borbu za obaranje vlasti korumpiranih i nesposobnih kapitalističkih klasa. Jedinstvena radnička klasa jedina moţe biti pouzdani stoţer ovakvog fronta. “Jedna partija i jedan sindikat” radničke klase je politika kojoj moramo teţiti. Tako ujedinjena radnička klasa moţe biti kadra da oko sebe okupi narod, osiromašene slojeve pogoĎene krizom, progresivnu tehničku i humanističku inteligenciju, sve demokratske elemente u borbi protiv reakcije. Nigde u modernoj svetskoj istoriji nije zabeleţena pobeda protiv krize, fašizma i rata bez ostvarivanja ovog uslova. Naprotiv, upravo nedostatak jedinstva radničke klase tumači se kao glavni razlog pobede Musolinija, Hitlera, Franka, a ispunjavanje ovog borbenog uslova kao osnovni zalog uspešnog zaustavljanja fašizma u Francuskoj, Jugoslaviji, Albaniji, Kini, a pre svega u primeru Sovjetskog Saveza, koji je oko sebe okupio svetski demokratski front u pobedničkoj antifašističkoj borbi. Moramo ojačati svoju revolucionarnu partiju, veze sa radničkom klasom i drugim slojevima i akumuliramo snage. Moramo ukazivati na neizbeţan haos i katastrofu koji prouzrokuje kapitalizam, a koji je moguće sprečiti jedino revolucionarnom alternativom. Propaganda socijalističke alternative mora biti na dnevnom redu. Još jedan ne manje vaţan zadatak je razvoj potrebe za ideološkom borbom protiv vladajuće burţoaske ideologije, ali i protiv svih oportunističkih i moderno revizionističkih ideja koje prodiru meĎu radničku klasu i sprečavaju je da ispuni svoju istorijsku misiju . TakoĎe moramo razviti sve oblike meĎunarodne solidarnosti sa revolucionarnim i progresivnim snagama.

Revolucionarni savez rada Srbije (RSRS), kandidat za ĉlanstvo MeĊunarodne konferencije marksistiĉkolenjinistiĉkih partija i organizacija (CIPOML), decembra 2020. .


JANUARSKI DIKTATI 2021.

Međunarodno

str. 6

Rezolucije Konferencije evropskih komunističkih partija i organizacija CIPOML:

Naš poziv na borbu radnicima i radnicama Evrope... Mi, dole potpisani članovi evropskog regiona MeĎunarodne konferencije marksističko-lenjinističkih partija i organizacija (CIPOML), okupili smo se u uslovima pandemije koronavirusa, kako bismo rezimirali rad naših partija u početnom periodu pandemije i , posebno , razgovarali o detaljima naših aktivnosti u trenutnim takozvanim „novim normalnim“ uslovima. Očigledno je da nismo suočeni sa „nepoznatim neprijateljem“. Tačno je da koronavirus ne pravi razliku izmeĎu klasa, ali pod uslovima hegemonije meĎunarodne burţoazije i finansijskog kapitala, pandemija tako ozbiljne veličine, kao i politika protiv pandemije se primenjuje po klasama. Ovaj klasni aspekt takoĎe dokazuje činjenica da, iako su gotovo samo kapitalisti i srednja klasa u odreĎenoj meri dobili finansijsku podršku i poziv da „ostanu kod kuće“, radnička klasa dobija samo male mrvice.Samozaštita vaţi samo za kapitaliste; monopolistički kapitalisti sklonili su se u svoje planinske kolibe i osamljena ostrva, ali radnici nemaju priliku da ostanu kod kuće i da ne rade. Još jedan dokaz je činjenica da su u početnom periodu pandemije radnici i radnice koji rade u osnovnim sektorima kao što su zdravstvo, prehrana, logistika, pošta, javni prevoz, nastavili sa svojom proizvodnjom i uslugama i bili izloţeni riziku, i da je u periodu „nove normalnosti“, sve fabrike i radna mesta imaju za cilj da rade punim kapacitetom što je više moguće, a radnici i radnice su postali podloţni zarazi koronavirusom. Štaviše, uprkos činjenici da su radnici koji rade u osnovnim sektorima kao što su zdravstvo, čišćenje i supermarketi, od kojih su većina ţene, najviše pogoĎeni pandemijom, i da rade u najnepovoljnijim i najteţim uslovima, oni nisu dobili ono što zasluţuju, čak ni u vidu povećanja plata. TakoĎe, dok kapitalisti mogu da koriste sve moguće lekove u privatnim bolnicama, radnici sebe smatraju srećnim ako se mogu stisnuti u ćošak po hodnicima javnih bolnica koje su postale nefunkcionalne zbog neoliberalne politike privatizacije i štednje, gde su zdravstveni radnici ne mogu dobiti ni potrebnu zaštitnu opremu, poslati su kući u izolaciju, ili su ih sami ostavili u bolničkim hodnicima. Stariji i ranjivi takoĎe su prepušteni sami sebi, umesto da budu uzeti pod posebnu zaštitu. Pandemija i posledično zaključavanje i nezaposlenost najviše su pogodili ţene: one su u prvom redu izgubile posao; teret kuće bio je uglavnom na njihovim plećima; i oni su bili na čelu borbe protiv pandemije jer su radnici u zdravstvu, čišćenju i supermarketima uglavnom bili ţene. Uslovi sa kojima se danas suočavamo još jednom su nam pokazali da su pandemija koja je koštala toliko ţivota, kao i nedostatak bolničkih kreveta i zaštitne opreme povezani sa vladinom politikom privatizacije bolnica i drugih zdravstvenih zavoda, kao i sa merama štednje. Očigledno je da ova neoliberalna politika ima za cilj umanjenje stečenih prava radnih ljudi kao što su pravo na zdravstvo, obrazovanje i stanovanje, uklanjajući njihov karakter kao javna prava i otvarajući ih privatnim kompanijama za profit i eksploataciju. Svi smo bili svedoci posledica neoliberalnog kapitalizma, tj. privatizacija i smanjenja javnih usluga koje se smatraju nepotrebnima ako nisu profitabilne, što je značilo smrtnu kaznu za stotine hiljada ljudi, od kojih su većina bila radnici. Ono čemu smo prisustvovali je činjenica da je borba protiv pandemije neodvojiva od borbe protiv kapitalizma. Iako Evropa nema primere nalik Trampu i Bolsonaru koji otvoreno izbegavaju pretnju pandemijom, burţoaske vlade imaju isključivu odgovornost da ceo kontinent bude uhvaćen nespreman za pandemiju zbog privatizacija i mera štednje, zanemarivanja javnog zdravlja i voĎenja nefunkcionalnim zdravstvenim sektorima koji nisu u stanju da obezbede neophodnu zaštitu u prvom redu zdravstvenim radnicima. Neki čak smatraju da je „ imunitet stada “ odrţiva opcija. Ne moţemo dozvoliti to da ove vlade koje sada pokušavaju da okrive pandemiju za kapitalističku krizu i peru svoju neoliberalnu politiku koja produbljuje krizu, prebacuju teret pandemije na ramena radnika i radnica. Upravo su prestonice i njihove vlade odgovorne za ovu krizu i oni su ti koji moraju preuzeti njen teret.

Očigledan klasni aspekt nije samo uništavanje zdravstvenih usluga i borba protiv pandemije; to vaţi i za činjenicu da evropski kapitalizam, koji je u predpandemijskom periodu zašao u stagnaciju, akumulirajući elemente krize, pokušava da sav teret krize pogoršane pandemijom prebaci na radničku klasu, posebno u obliku sve veće nezaposlenosti i siromaštva. Kapitalisti ţele da radnici i radnici plate cenu pandemije i krize, a time nas motivišu da se ujedinimo i borimo protiv obeju. Na primer, Komisija EU radi na predlogu za evropsku minimalnu zaradu. Moramo paţljivo pratiti ovaj proces kako ne bismo dozvolili da bilo koji propisi budu na štetu radnika. Ne! Odbijamo da platimo cenu. Nismo mi ti koji smo izvršili privatizaciju; nismo krivi za nedostatak bolnica što je dovelo do slabljenja borbe protiv pandemije; krivci za to su kapitalisti i njihove vlade. Kriza naša krivica; rezultat je eksploatatorskog kapitalizma. Za nas, radnike, borba protiv pandemije i kapitalizma postala je još vaţnija, jer su se točkići kapitalizma ubrzali u korist maksimalne dobiti kapitala bez ikakve brige za pandemiju i rizik od zaraze, dok se uvećavaju tehnološki viškovi. Dalje, svedoci smo dve posledice zaoštravanja klasnih kontradikcija pod pogoršanim društvenim uslovima usled pandemije i kapitalističke krize koje su praćene zaoštravanjem meĎuimperijalističkih protivrečnosti, rivalstva i borbe za podelu sveta - kao rezultat toga su nejednaki i neravnomerni razvoj kapitalizma u različitim zemljama i sektorima - koji se posebno ispoljavaju izmeĎu SAD-a i Kine, ali takoĎe uključuju i Rusiju i Evropu: 1) Sve veća potreba burţoazije u Evropi za novom i reakcionarnijom politikom i oblicima vlasti u kako bi drţali pod kontrolom eksploatisane klase, čije je nezadovoljstvo u porastu i kojima je teško da ţive na stari način. Nacionalističke i rasističke tendencije, krajnja desnica i fašizam, kao i ksenofobija su u porastu. 2) Ratni izdaci, ratovanje i naoruţanje su u porastu. U evropskom smislu, posledice borbe za povećani udeo na svetskim trţištima i hegemoniju mogu se videti na Mediteranu, Siriji, Libiji i Africi, kao i u Ukrajini, a zatim u Belorusiji. Uprkos teškim pandemijskim uslovima, umesto da podrţe radne mase i zdravstvene sluţbe u borbi protiv koronavirusa i krize, kapitalistički hegemoni i njihove vlade koriste javne resurse za spasavanje kapitalističkih korporacija, za naoruţanje i za razne vojnih troškova za intervencije za preraspodelu sveta, uključujući Severnu Evropu i Artik, a posebno u Mediteranu, Severnoj Africi i Bliskom Istoku, gde Evropska Unija, predvoĎena Nemačkom i Francuskom, takoĎe nastoji da poveća svoj udeo. Ovo nije prihvatljivo!

zdravlja, i njihove burţoaske vlade koje ne sprovode mere kojima se daje prioritet javnom zdravlju . 1. Vlade se ne mogu povući iz borbe protiv pandemije koronavirusa, prepuštajući ljude samima sebi u ime „normalizacije“, rizikujući javno zdravlje i prepuštajući odgovornost ljudima da preduzmu sopstvene mere. Kaţemo Ne vladama koje daju prioritet blagostanju kapitalističke ekonomije i dobiti kapitalista i pozivaju da „drugi talas“ bude sa ublaţavanjem ograničenja! 2. Pristup zdravstvenim uslugama je javno pravo; besplatan i jednak pristup za sve! Moraju se završiti privatizacije i rezovi u zdravstvenom sektoru; zdravstvene usluge moraju se poboljšati novim ulaganjima i angaţovanjem većeg broja lekara i zdravstvenih radnika, a sve bolnice, zdravstvene ustanove, farmaceutske kompanije, privatne ili druge, moraju biti pod kontrolom radnika, sindikata i profesionalnih organizacija u ovom sektoru. 3. Uslovi rada lekara i zdravstvenih radnika, kao i ostalog osoblja na frontu borbe protiv pandemije, kao što su spremačice, radnici supermarketa i logističari, koji su u prvom redu u borbi protiv virusa, moraju se poboljšati, a plate moraju podići na nivo proseka ţivotnog standarda. 4. Prioritet pregleda i lečenja treba dati zdravstvenim radnicima, drugim rizičnim grupama i radnicima i radnicima koji rade u velikom broju na radnim mestima, a koje se trebaju smatrati rizičnim grupama. 5. Ako nema sigurnih uslova za rad, nema proizvodnje! Radna mesta zaraţena koronavirusom moraju biti zatvorena dok se ne preduzmu sve neophodne mere, a radnici moraju biti u potpunosti plaćeni. 6. Rad od kuće koji poslodavci neće koristiti kao priliku za intenzivniju eksploataciju; ne velikom opterećenju u obliku obaveznog rada! 7. Viškovi pandemije.

radne

snage

moraju biti

zabranjenitokom

8. Osiguranje za slučaj nezaposlenosti i podrška radnicima koji nisu sposobni za rad moraju se proširiti tako da “pokrivaju” migrante i izbeglice bez ikakvih preduslova. 9. Pravo na rad je neotuĎivo ljudsko pravo; ne rasnoj diskriminaciji i ksenofobiji! Jednaka prava mogućnosti za sve. 10. Školovanje se mora reorganizovati u školama uz odgovarajuće mere i transport u skladu sa uslovima pandemije, a zaraţeni razredi moraju zatvoriti dok se ne preduzmu svi neophodni koraci.

Mi, evropski marksisti-lenjinisti, radimo i radićemo na razvijanju ujedinjene borbe rada protiv kapitala u fabrikama, radnim mestima i susedstvu, preduzimajući neophodne mere protiv pandemije kao što su fizičko udaljavanje, maske i higijena, ali bez izolacije u našim domovima.

11. Suočeni sa „drugim talasom“, nestašice lekova, vakcina, zaštitne opreme i hrane moraju se brzo rešiti; besplatne maske i higijenski proizvodi za sve!

Samo borbom radničke klase i radnog naroda, borbom koja uključuje omladinu i ţene, moţemo izbeći dateret pandemije i kapitalističke krize padne na radničku klasu, a da nesigurna budućnost brzo proširi nezaposlenost i siromaštvo. Razaranja izazvana ratovima i uništavanja ţivotne sredine, čiji rezultat vidimo sada sa klimatskim promenama. Mi radnička klasa, radnici, omladina i ţene moţemo savladati i pandemiju i kapitalizam sa svojim destruktivnim krizama. To moţemo postići samo mi.

13. Kraj ratnih izdataka, ta sredstva preusmeriti za zdravstvo i obrazovanje, a ne za naoruţanje.

Ujedinimo se oko što šireg fronta radnika,, kako bismo se oslobodili hegemonije kapitala koja je eksploatatorskai bezobzirna prema ţivotnoj sredini i javnom zdravlju. Kapitalizam, koji radnom narodu nema šta da ponudi, nije naša sudbina, revolucionarni promena i izgradnja novog društva, socijalističkog, je neophodno i moguće. Pozivamo radničku klasu i radnike svih nacionalnosti naroda Evrope da se bore za sledeće neposredne zahteve protiv kapitalizma, koji pandemiju ne smatra pitanjem javnog

12. Ne milijardama evra drţavnih subvencija za monopole!

14.Štrajkovi i demonstracije ne mogu se zabraniti; nije prihvatljivo ograničavati pravo na štrajk, protest, političko i sindikalno udruţivanje, slobodu štampe uz izgovor za pandemiju. Ne drţavnoj represiji i policijskoj drţavi! 15. Ljudska bića su nerazdvojna sa okolinom; uništavanju prirode za postizanje maksimalne dobiti!

NE

Radnička komunistička partija - Danska Radnička komunistička partija Francuske Organizacija za izgradnju Komunističke radničke partije Nemačke Komunistička platforma - Italija Marksističko-lenjinistička organizacija Revolušon - Norveška Komunistička partija Španije (marksističko-lenjinistička) Laburistička partija (EMEP) – Turska Revolucionarni savez rada Srbije (RSRS)


JANUARSKI DIKTATI 2021.

Međunarodno

str. 7

Za jedinstvo radnika i bratstvo mediteranskih naroda,

ne ratovanju i naoruţanju!

Iako se čini da je ekonomsko-diplomatska i vojna napetost, pojačana poslednjih meseci u istočnom Mediteranu, izmeĎu Turske i Grčke, obe članice NATO-a koje su Balkan pretvorile u područje rivalstva, to je u stvari, manifestacija regionalnog takmičenja i sukob kojI uključuje Bliski Istok, Severnu Afriku i Evropu. Ova napetost, koja pokazuje razmere sve većeg rivalstva i borbe za hegemoniju izmeĎu glavnih imperijalističkih sila, nije u interesu radnika i radnica zemalja koje su u nju umešane, ali, istovremeno, ona podstiče nacionalizam i animozitet meĎu ljudima. Kapitalističke drţave i njihove vlade poput Turske, Grčke, Egipta, Izraela, Irana i Saudijske Arabije koje karakteriše ugnjetavanje i izrabljivanje sopstvenih naroda, naravno, nisu nevine, te pokušavaju da prigrabe svoj deo saraĎujući sa velikim imperijalističkim drţavama i igrajući na kartu ravnoteţe snaga. MeĎutim, SAD i Rusija, kao i evropski imperijalisti, posebno Francuska i Nemačka, odgovorni su za ovu napetost i krizu koja jeizraţena u regionu. Iako se čini da je u tom sukobu u prvom planu Francuska, Nemačka i EU pokušavaju da igraju ulogu “sudije” u tenzijama u istočnom Mediteranu. MeĎutim, evropska imperijalistička burţoazija, koja godinama terasvojih monopole na naftu i gas u regionu, takoĎe je trasirala put do sadašnje napetosti naoruţavajući zemlje u regionu i formirajući vojne baze i trudeći se da poveća svoj udeo u trţište energije. Evropski imperijalisti i EU, predvoĎeni Nemačkom, koji su opljačkali bogatstvo dugom preplavljene Grčke, uključujući i njene luke, čini se da je sada podrţavaju protiv Turske i da su pronašli novi metod pljačke i produbljivanja njene zavisnosti ohrabrujući je za trku u naoruţanju. Uz podršku Evrope, Grčka je već pristala da kupi ratne avione, dva ratna broda, helikoptere iz Francuske i četiri podmornice iz Nemačke. Jedini kriterijum za Francusku i druge

evropske imperijaliste su njihovi sopstveni imperijalistički interesi. Ova imperijalistička politika ne samo da dovodi do toga da Mediteran postane predmet rata, već i da regionalni narodi “progutaju”još više eksploatacije i razaranja kroz ratove i sukobe, i dovedu do pogoršanja ţivotnih uslova evropskih radnika zbog usmeravanja javnih resursa iz društvenih potreba kao što su zdravstvo, obrazovanje, stanovanje, socijalna prava itd. u naoruţanje i druge vojne izdatke. Rezultat imperijalističke intervencije koju su vodile Velika Britanija i Francuska za svrgavanje Gadafija, da je Libija još uvek zahvaćena unutrašnjim sukobima, a reakcionarne verske snage su ojačale, olakšavajući tursku intervenciju slanjem vojnog osoblja i sirijske verske milicije nakon bilateralnog sporazuma. Uprkos prekidu vatre u ovoj naftom bogatoj zemlji, sukobi još uvek nisu gotovi, a meĎuimperijalistička konkurencija i rivalstvo meĎu regionalnim reakcionarnim snagama mogu povećati napetost na Mediteranu i Libiju pretvoriti u jedno od glavnih središta sukoba. Iako su na nekim mestima ove intervencije u obliku „ posredničkih ratova “, Turska i Rusija su već preduzele vojne intervencije u Libiji. Tragedija palestinskog naroda je još jedna otvorena rana u regionu. Cionistički Izrael, koji je odlučan da zauzme sve palestinske zemlje, kontinuirano bombardujući Pojas Gaze, najavio je, uz podršku SAD, premeštanje svog glavnog grada u Jerusalim, koji je pripojio uprkos svom meĎunarodno priznatom specijalnom statusu. Neće biti iznenaĎenje ako se proces priznavanja Izraela od strane arapskih drţava koji su pokrenuli proamerički UAE i Bahrein proširi na Saudijsku Arabiju. Naša konferencija izraţava punu solidarnost sa narodom Palestine. Migracija stotina hiljada ljudi sa Bliskog Istoka i Severne Afrike svake godine, rizikujući smrt, takoĎe je rezultat imperijalističkog rivalstva u koji su umešane i evropske zemlje. Ratovi, kapitalistička kriza i pandemija pogoršali su situaciju migranata.

Isti razlozi podstiču rasizam i ksenofobiju, koji migrantima čine nepodnošljiv ţivot. Jedini način da se ukinu politike SAD-a, Rusije i evropskih imperijalista, kao i reakcionarnih vlada u regionu zasnovanih na naoruţavanju, sukobu i izazivanju neprijateljstva meĎu ljudima, jeste pojačavanje borbe za mir i bratstvo u svim zemljama. Na evropske vlade treba izvršiti pritisak da zaustave naoruţavanje, ratovanje i trgovinu oruţjem sa zemljama regiona i da povuku svo strano vojno prisustvo iz mediteranskog regiona. Porast borbe za mir i razoruţanje neophodan je ne samo za deflaciju krize i napetosti na istočnom Mediteranu, već i za interese radnog naroda evropskih zemalja, čiji su se uslovi ţivota i rada dodatno pogoršali zbog pandemije koronavirusa. Mi, radni narod, omladina i ţene koji nemamo ništa od ratova i naoruţanja, osuĎujemo politike evropskih zemalja koje dovode do ratovanja i neprijateljstva meĎu ljudima na Bliskom Istoku i u Africi, i zahtevamo prekid naoruţanja i trgovine oruţjem i vojne aktivnosti u regionu. NE potpirivanju nacionalizma, ksenofobije i naoruţanja u Evropi! Kraj militarizaciji i ratovanju na Mediteranu! Sve strane oruţane snage da se povuku iz Sredozemnog mora i iz zemalja mediteranskih zemalja! Zaustavite prodaju oruţja Turskoj i Grčkoj! Radniĉka komunistiĉka partija - Danska Radniĉka komunistiĉka partija Francuske Organizacija za izgradnju Komunistiĉke radniĉke partije Nemaĉke Komunistiĉka platforma - Italija Marksistiĉko-lenjinistiĉka organizacija Revolušon Norveška Komunistiĉka partija Španije (marksistiĉkolenjinistiĉka) Laburistiĉka partija (EMEP) – Turska Revolucionarni savez rada Srbije (RSRS)

O borbi protiv nasilja nad ţenama Tokom pandemije, radnici u celini prisiljeni su da plate cenu krize. Najteţi teret plaćaju ţene koje se u ovom periodu oslanjaju na uvek ograničenu, a ponekad i nepostojeću socijalnu podršku i drţavnu pomoć. „Nova normalnost“ kapitalizma znači period u kojem će se napadi na vekovne dostignuća ţena koje su osvojile kao rezultat njihove borbe za slobodu i jednakost povećati još više. To je bio slučaj u svakoj krizi kapitalističkog sistema i u periodima imperijalističkih ratova. Ţene će se suočiti sa duţim radnim vremenom, pogoršanjem uslova rada, ranjivijim i nesigurnijim oblicima rada, većom diskriminacijom i seksističkim praksama. Dominacija muškaraca ojačana je kao suštinski element kontrole proizvodnje i usluga, drţavno finansiranje se predaje monopolima, umesto da podrţi ţene pogoĎene pandemijom. Dok su ţene pritisnute patrijarhalnim odnosima, smanjenjima svih prava koja bi drţava trebalo da garantuje, ţene sve više gura u siromaštvo, nejednakost i nasilje. Krajnje desničarske, populističkekandidate za diktatore podrţavaju kapitalisti. Ove rasističke, mizoginske, homofobne, reakcionarne vlade pokušavaju da steknu podršku podrivanjem najosnovnijih ţenskih prava. Ovi napadi takoĎe primoravaju ţene da se bore za osnovna pitanja poput prava na raĎanje, graĎanskih prava, prava na sigurnu šetnju ulicom i prava na zaštitu od nasilja u porodici. TakoĎe je vaţno što je Istanbulska konvencija, koja je nasilje nad ţenama proglasila kao „ nejednakost “ i koja drţave obavezuje da se bore protiv nasilja, postala meta napada mnogih evropskih zemalja. Vlade koje ţene ne smatraju delom društva, smanjuju svoja jednaka drţavljanstva i nameću politike koje ih zatvaraju u porodicu. Dok se frontovi ţenske borbe šire, rastu i mogućnosti da se široki delovi ţena okupe u borbi za ova osnovna prava. Naglašavamo da ţene više pate od

posledica pandemije i da je borba protiv nasilja nad ţenama neizostavni deo borbe radničke klase. Nasuprot perspektivama koje ne vide ţensku borbu kao deo šire borbe, mi ističemo činjenicu da je uklanjanje nasilja nad ţenama sistemski problem. Radnici oba pola imaju odgovornost da zauzmu stav protiv nejednakosti ţena, seksističkog nasilja i diskriminatorne prakse, jer je jednakost osnovni program klasne borbe. Za Dan borbe protiv nasilja nad ţenama 25. novembra, radili smo na razvijanju mobilizacije oko ove teme i sa ovim zahtevima u našim zemljama na podizanju svesti radničke klase o njenoj suštinskoj ulozi u borbi protiv nasilja, kao u radu na organizovanju ţena da postignu svoje zahteve i svoja prava. Iz tog razloga, borićemo se da na dnevni red radničke klase stavimo borbu protiv svih vrsta nasilja, nejednakosti i diskriminacije produbljene kapitalizmom. Kao CIPOML, izjavljujemo da je socijalizam jedini način da se ţene oslobode nasilja, nesigurnosti u svetu rada, nejednakih plata, ekonomskih kriza, ratova, homofobije, ksenofobične imigracione politike, kolonijalizacije, uništavanja prirode i neoliberalizma! CIPOML poziva sve ţene da učestvuju u borbi za sva osnovna prava, od prava na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, stanovanje, jednakost, bolje uslove rada, jednake plate, graĎanska prava, jednaku političku zastupljenost, do zaustavljanja nasilja i ekološkog uništenja. Radniĉka komunistiĉka partija - Danska Radniĉka komunistiĉka partija Francuske Organizacija za izgradnju Komunistiĉke radniĉke partije Nemaĉke Komunistiĉka platforma - Italija Marksistiĉko-lenjinistiĉka organizacija Revolušon - Norveška Komunistiĉka partija Španije (marksistiĉko-lenjinistiĉka) Laburistiĉka partija (EMEP) – Turska Revoluciiionoarni savez rada Srbije (RSRS)


JANUARSKI DIKTATI 2021.

Međunarodno

str. 8

Budućnost mladih je revolucionarna promena sistema

Poput mladih u ostatku sveta, i mladi u Evropi u sve većem broju zahtevaju promenu, oni ţele nadu u budućnost u kojoj mogu da “dišu” i ţive svoj ţivot u miru i pravdi. Mladi su sve više nezadovoljni sistemom koji nudi samo zaštitu profita, umesto ljudi i prirode. Hiljade mladih postaje svesno uzroka problema. Kao što je vrlo dobro poznato, sa novim ekonomskim i pandemijskom krizom-većina mladih vide da im je nada za ţivot ponovo uskraćena, dok su mnogi osetili da sa u kapitalističkom sistemu nema budućnosti za potpun i nezavisni razvoj, i da se prava koja su stekli njihovi roditelji, bake i deke neće vratiti. Realnost sa kojom se mladi u Evropi suočavaju je sumorna. Mladi su sektor koji je posebno pogoĎen kapitalističkom krizom u Evropi. Nakon velike recesije koja je započela 2008. godine, čije su posledice pretrpeli mnogi u detinjstvu ili adolescenciji, mladi su ponovo pogoĎeni nezaposlenošću, a da tokom ovih godina nisu značajno umanjeni problemi kao što su nesigurnost posla, niske zarade, pristup pristojnom stanovanju i privatizacija i elitizacija obrazovanja. Dosta s teretom posledica kapitalističke krize na plećima mladih! Mladi radnici su osuĎeni na trţište rada gde su super-eksploatacija i nestabilnost posla norma. U praksi, proleterskoj omladini je zabranjen pristup poslovima koji omogućavaju da se suoče sa visokim troškovima ţivota i velikim cenama stanova. Kao posledica toga, velika većina mladih nije u mogućnosti da se osamostali i započne vlastiti ţivotni projekat. To ih, naravno, nije oslobodilo potrebe da se suoče sa pandemijom na prvim linijama fronta brojnih sektora i grana delatnosti, što je povećalo njihovu nemoć pred nezasitnim poslodavcima, posebno u slučaju mladih migranata. Ujedinite se da biste branili svoja radnička prava, traţili adekvatno stanovanje, borili se protiv tereta pandemije i kapitalističke krize! Prošlo je mnogo vremena od kako je kapital krenuo u osvajanje onih mogućih poslovnih sektora kojima

Izdaje: Revolucionarni savez rada Srbije

investitori, poput javnog obrazovanja, nisu posvetili posebnu paţnju. Posledica je bilo progresivno ukidanje javnog obrazovanja u većem delu Evrope, da bi se prešlo na sve segregiranije sisteme u kojima javne škole zauzimaju sve veću poziciju blagostanja, radi podučavanja „svestrane“ i pokorne radne snage, dok privatni kapital nastoji da preuzme najviše specijalizovane i najporfitabilnije. Pandemija je dramatično naglasila ovaj trend, jer su se javni sistemi pokazali nesposobnim da pruţe adekvatan odgovor u pogledu kvaliteta i sigurnosti, zadrţavajući već visoke univerzitetske takse. Obrazovanje na daljinu pogoršalo je klasni jaz izmeĎu učenika, očigledno oštetivši porodice radničke klase koje nemaju potrebna sredstva za suočavanje sa školovanjem. Prenatrpane učionice onemogućavaju mere zdravstvene zaštite. Visoka cena školarine odvaja radnike od visokog obrazovanja, pogoĎene nezaposlenošću i privremenom obustavom ekonomskih aktivnosti. Branimo sigurno i kvalitetno obrazovanje za sinove i kćeri radničkih porodica! Uprkos tome, burţoazija izdvaja i kriminalizuje omladinu zbog porasta infekcije. Ona skriva svoju krivičnu odgovornost jer ne garantuje bezbednost u svetlu pandemije u bilo kom od aspekata ţivota mladih ljudi, na isti način na koji ne daju nikakvu sigurnost u pogledu zapošljavanja i radnih uslova. Kapital je decenijama podsticao ponašanja zasnovana na individualizmu i hedonizmu, kako bi povećao svoju zaradu, a sada cinično pokušava da odgovornost za smrt natovari na ramena mladih. Ali, bez obzira na to koliko se brojke deformišu, burţoaske vlade su krive što su kapital postavile iznad ţivota radnika, koji su svakodnevno prisiljeni da idu na posao i guţvaju se u javnom prevozu. Danas je radnička omladina ţrtva i ţrtveni jarac kapitalizma! Tako kapitalistički sistem sve jasnije pokazuje da omladini nema šta da ponudi. To, uprkos neprekidnoj burţoaskoj propagandi, pokazuje iz dana u dan. U kontekstu rastućih reakcionarnih

Redakcija: Jovan Veliĉković, Bogdana Jovanović, Miloš Rakić, Kosta Ristić, Branislav Ilić

tendencija, većina mladih staje na stranu, suočavajući se sa problemima kao što su rasizam, policijska represija, mačizam ili klimatske promene. Pokazuju svoje odbijanje imperijalističkog rata, jer ţele da ţive u miru i solidarnosti sa ostalim narodima. Ono što zapravo pokazuju je da ne ţele da nastave da ţive u sistemu koji ih marginalizuje, zahtevajući promene koje zapravo napadaju same njihove korene. Mladi su osnovna komponenta društvene opozicije reakcionarnoj politici vlada kapitala: ako se organizuju, postaće osnovni pokretač revolucionarnih promena. Mladi se moraju ujediniti i organizovati u borbi protiv nezaposlenosti i siromaštva, koje prepreka za pristup obrazovanju, ujediniti se protiv super-eksploatacije! Evropa je na velikoj raskrsnici interesa proletarijata, suočena sa pretnjom autoritarnosti, rastuće eksploatacije i fašizma. Dakle, mladi radnici, imaju pred sobom mogućnost da doprinesu toj prekretnici u istoriji. Omladino, vreme je da okrenete svoja lica ka borbi radničke klase: udruţimo se i zajedno se borimo protiv tereta pandemijske i kapitalističke krize! Zajedničkom borbom sa ostalom radničkom klasom, osvajanjem kolektivnih prava, mladi grade budućnost i osiguravaju sopstvenu emancipaciju. Borimo se protiv dominacije meĎunarodnog finansijskog kapitala i monopola! Borimo se protiv kapitalizma! Radniĉka komunistiĉka partija - Danska Radniĉka komunistiĉka partija Francuske Organizacija za izgradnju Komunistiĉke radniĉke partije Nemaĉke Komunistiĉka platforma - Italija Marksistiĉko-lenjinistiĉka organizacija Revolušon Norveška Komunistiĉka partija Španije (marksistiĉkolenjinistiĉka) Laburistiĉka partija (EMEP) – Turska Revolucionarni savez rada Srbije (RSRS)

Kontakt: savezrada@gmail.org


Millions discover their favorite reads on issuu every month.

Give your content the digital home it deserves. Get it to any device in seconds.