10. RADNIČKI DIKTATI (decembarski 2020.)

Page 1

Mesečni organ Akcionog komiteta Revolucionarnog saveza rada Srbije, decembar 2020. / br.10 www.savezrada.org

ŠTRAJK RADNICA I RADNIKA POD STRANIM KAPITALOM Radnice i radnici fabrike "Geoks" u Vranju proteklog meseca stupili su u štrajk zbog opštih uslova rada i neisplaćivanja zarada. Revolucionarni savez rada Srbije u potpunosti je podržao protest radnika i radnica tog preduzeća, sa zahtevom momentalnog poboljšanja položaja zaposlenih, kao i ostvarivanja njihovih elementarnih prava. Još jednom se pokazuje da takozvani "strani investitori" u Srbiji krše prava radničke klase. Njima nije u interesu poboljšanje položaja radnika, već pljačka, kako radničke klase, tako i budžeta preko subvencija koje im daje Vlada Srbije. DOLE STRANI KAPITAL! NEĆEMO ROBOVLASNIČKI KAPITALISTIČKI SISTEM! Solidarno sa radnicama i radnicima Geoksa!

PROTIV OTPUŠTANJA!

Predsednik Srbije i aktuelna vlast uporno tvrde da Srbija ima najstabilniju ekonomiju u vreme pandemije. Najbolji primer koji to demantuje je fabrika Cumtobel u Nišu, koja, i pored subvencija koje je dobila, otpušta radnike. Najoštrije osuđujemo takve postupke te strane fabrike koja kršeći

prava radnika, pa čak i dogovore i dilove sa aktuelnom vlašću, bespravno otpušta radnike. DOLE KAPITALIZAM! ZA NACIONALIZACIJU STRANIH FABRIKA!

SRBIJA SLAVI

ENGELSA

Novembar 2020. bio je posvećen je obeležavanju 200 godina od rođenja klasika marksizma Fridriha Engelsa, kao mesec popularizacije besmrtne nauke marksizma-lenjinizma. I širom gradova Srbije proslavio se ovaj veliki jubilej... Nastavak na strani 7.

Akcioni komitet RSRS


DECEMBARSKI DIKTATI 2020.

PROTIV ŠOVINIZMA

Srbija

PRENOSIMO SAOPŠTENjE DRUGARICA I DRUGOVA IZ ZDRUŽENE AKCIJE KROV NAD GLAVOM

str. 2

Sramna imperijalistička propaganda

detalj iz Narodne skupštine

U direktnom prenosu prvog zasedanja novog saziva Narodne skupštine Republike Srbije imali smo prilike da gledamo pravu hajku na jednog od retkih poslanika manjina Šaipa Kamberija. Najoštrije osuđujemo takve postupke, koji mogu imati nesagledive posledice po međunacionalne odnose na Balkanu i u samoj Srbiji. Šaip Kamberi je u svom izlaganju izneo činjenice, koje vlast očito ne želi da čuje. Jug Srbije je siromašan, život i Srba i Albanaca je težak, stanovništvo odlazi, a ratni huškači iz devedesetih se predstavljaju kao mirotvorci. Činjenica je i to da Srbija mora definisati svoj stav prema antifašizmu, zločincima iz ratova tokom zadnje decenije prošlog veka, kao i da odgovori na mnoga pitanja u vezi sukoba na Kosovu. Srbija i njena vlast moraju znati da u ovoj zemlji žive ljudi različitih nacionalnosti, sa svojim jezikom, kulturom, istorijom, običajima, koji se moraju poštovati. Kritika treba da postoji, ali ona ne može, niti sme da bude zasnovana na etničkoj, verskoj ili nacionalnoj netrpeljivosti. Poslanik Kamberi je, kritikujući neoliberalizam, pokušao da stane na stranu obespravljenih, međutim, to ne menja činjenicu da su njegovi stavovi slični liberalnim, sa kojima ne želimo da se identifikujemo. Za nas ne postoji razlika između Aleksandra Vučića i Čedomira Jovanovića. Vučić je danas predvodnik sprovođenja ekonomske politike koju propagira Čedomir Jovanović, Boris Tadić i Zoran Đinđić. Pravi neprijatelji građana Srbije su oni koji ih pljačkaju, a ne pripadnici druge nacije ili vere. Zato kažemo NE ratu među nacijama, DA ratu među klasama! Protiv šovinizma i liberalizma! B.I.

Povodom “Beogradske NATO nedelje” koja se pod pokroviteljstvom Centra za evroatlantske studije (CAES) i američke ambasade održala od 15. do 17. novembra u Beogradu, polu-javno i “pacovskim kanalima”, Akcioni komitet RSRS poručio je:

Ponovna eskalacija epidemije COVID-19 i nove mere za zaštitu od zaraze koje su stupile na snagu u petak nalažu da se hitno obustave sva prinudna iseljenja do okončanja opasnosti po zdravlje i živote ljudi. Potpuno je jasno i očigledno da su prinudna iseljenja apsolutno nebezbedna i neizvodljiva u situaciji kada nije dozvoljeno okupljanje više od 5 osoba, pa stoga zahtevamo od Ministarstva pravde i Komore javnih izvršitelja da smesta nalože obustavu prinudnih iseljenja. Podsećamo da su prinudna iseljenja bila obustavljena i tokom vanrednog stanja od 15. marta do 6. maja ove godine. U Beogradu, 9. novembra 2020. godine Združena akcija “Krov nad glavom”

Povodom američkih izbora

NE U NATO! DOLE IMPERIJALISTIČKI VOJNI SAVEZI! SMRT IMPERIJALIZMU! U pitanju je osma po redu konferencija ove vrste, kojom ozloglašena imperijalistička CAES agentura sprovodi svoju skandaloznu ratno-huškačku i zločinačku imperijalističku propagandu. Podsećamo, pre devet godina NATO je u Beogradu pokušao da organizuje zvanični skup, koji se našao osujećenim od strane revolucionarnog pokreta u Srbiji. Građani Beograda ni ovoga puta nisu ostali nemi na provokacije imperijalista, kao žrtve njihovih ratnih razaranja tokom bombardovanja 1999. godine, za koje zločinci još uvek nisu odgovarali!

“Ne u NATO!”, 17. novembar 2020.

"Sjedinjene Države su takođe jednopartijska država, ali sa tipičnom američkom ekstravagancijom, imaju ih dve." Džulijus Njerere

Revolucionarni savez rada Srbije još jednom koristi priliku da istakne nužnost narodnog jedinstva okupljenog oko radničkog i revolucionarnog pokreta u borbi protiv imperijalizma, njegovih slugu i njegovog sistema pljačke i rata – za narodnu slobodu i nacionalnu nezavisnost, trajni mir i bratstvo među narodima, za istinsku narodnu demokratiju i socijalizam. Akcioni komitet RSRS


DECEMBARSKI DIKTATI 2020.

Balkan

str. 3

Imperijalizam, revizionizam i makedonsko pitanje na Balkanu

Makedonija još uvek nezaobilazno leži na raskrsnici balkanskog pitanja. Kao zemlja miroljubivog makedonskog naroda, sa specifičnim geografskim položajem, ona je moneta za potkusurivanje i iživljavanje imperijalističkih sila i njihovih privezaka na Balkanu. Nakon mračnih Turaka Osmanlija, Balkanski ratovi na istorijsku scenu donose nove narodne krvopije, novu srpsku, bugarsku i grčku buržoaziju, koje u nezajažljivoj borbi za sticanje bogatstava, sa aminom evropskih sila komadaju Makedoniju. Imperijalističke aspiracije novoformiranih balkanskih buržoaskih klika stvaraju razdore koji velike sile koriste tokom čitavog XX veka i koji se pod okriljem profiterskih interesa do danas razvlače po hodnicima istorije. „U prošlosti je ujedinjenje Južnih Slovena uvek nailazilo na tvrdoglavi otpor nemačkog imperijalizma. Danas se novi pretendenti na svetsku dominaciju – američki i britanski imperijalisti – protive ujedinjenju i spajanju Južnih Slovena.“ – naglasio je legendarni Georgij Dimitrov, na svom poslednjem učešću na kongresu Bugarske radničke partije (komunista), decembra 1948. godine, u delu govora posvećenom makedonskom pitanju. Imperijalizam na Balkanu Reči Dimitrova su se ubedljivo ostvarile. I danas ih možemo sagledavati kroz prizmu celog Balkana, a rimsku „zavadi pa vladaj“ strategiju pripisati i Evropskoj Uniji. Ona danas preuzima ulogu pokrovitelja lokalnih siledžija. Mučno je gledati današnje bugarske i grčke nacionalističke političare dok koriste evropsku birokratiju kako bi razapinjali bratsku Makedoniju. Ovi lupeži nemaju stida, budući da su njihovi velikobugarski i velikogrčki ideološki prethodnici, posebno tokom, kao i nakon Drugog svetskog rata, dosledno sprovodili politiku nacionalnog ugnjetavanja nad egejskim i pirinskim Makedoncima u Bugarskoj i Grčkoj i tako zaslužili svetsko-istorijsku osudu. Nije zahvalno gledati ni kako se novi kočoperni srpski buržoaski menadžeri usaglašavaju sa imperijalističkom politikom, dok i sami pozivaju stare duhove velikosrpstva, koje u svojoj suštini negira i makedonski narod, sa istorijskim osvajačkim namerama u vardarskoj Makedoniji. I albanski nacionalisti nečasno vrebaju svoju priliku u ovoj zbrci, služeći kao istureni pion na imperijalističkoj zavojevačkoj tabli. Najmučnije je ipak gledati makedonske oportunste, na čelu sa potkupljenim Zaevim, koji u ime makedonskog naroda trpe ove provokacije i izlaze im u susret – zarad nagrada koje ova klika dobija od Evropske Unije i NATO-a, a po cenu pljačke naroda i uništavanja zemlje. U ovom orkestriranom napadu na makedonski narod, stavljen je u stroj i istorijski revizionizam, sa pokušajima negiranja samog postojanja, i junačke istorijske borbe za slobodu makedonskog naroda, koji je zaslužio poštovanje. Moderni revizionizam na Balkanu “Pre Drugog svetskog rata u Bugarskoj je izrastao moćan progresivni makedonski pokret koji se zalagao za pravo samoopredeljenja makedonskog naroda, kao slobodne nacije. Ovaj pokret je u potpunosti podržala naša Partija koja je tokom rata radila u punoj saglasnosti sa makedonskim komunistima. Bugarski partizani ratovali su rame uz rame sa makedonskim partizanima protiv nemačko-bugarskih trupa okupacije. Naša Partija je toplo pozdravila uspostavljanje Makedonske Narodne Republike, u okviru Federativne

Narodne Republike Jugoslavije. Kao što je poznato, naša partija podnela je velike žrtve u borbi za odbranu prava makedonskog naroda na samoopredeljenje i protiv agresivne politike bugarske buržoazije.” Dimitrov, decembar 1948. U poslednjem u nizu diplomatskih incidenata između Bugarske i Makedonije posebno je zanimljiva reakcija srbijanske javnosti. Čini se da srpska politička elita nije mnogo marila za grčku intervenciju u cilju osporavanja Makedoncima prava na svoju nacionalnu posebnost. Poslušno i iz oportunih razloga, srpska buržoazija priznala je takozvani “Prespanski dogovor” i promenu imena Republike Makedonije u “Severna Makedonija”. Ovakvu uvredu mi nikada nećemo i ne smemo prihvatiti, ne samo iz bratske ljubavi prema makedonskom narodu, već i zbog principijelne odbrane nacionalne slobode na Balkanu kojim branimo i srpski i sve druge balkanske narode od imperijalističkog strateškog okruživanja i politike “zavadi pa vladaj”. Uostalom, naša politika nije ništa drugačija od stare, slavne, Zahariadisove Komunističke partije Grčke (KKE 1918-1955), predvodnika oslobođenja Grčke od fašističkih okupatora, pod čijom su komandom narodnooslobodilačke jedinice često sadržale i preko polovne makedonskih boraca, a čiji su militanti hapšeni kličući “Živela slobodna Makedonija!”. Međutim, sva je “srbadija” skočila kada je Zaev, istom oportunističkom logikom koja ga je dovela do sporazuma sa Grcima, počeo da povlađuje Bugarima a da pritom napada istorijsko nasleđe Jugoslavije. Reagovale su i šovinističke “Novosti” i režimska “Politika” ali i “drugosrbijanski” “Peščanik” – jedni zbog karađorđevićevske a drugi zbog titoisitičke ideološke tradicije. Kao što je u pomenutom govoru zaključio “heroj Lajpciga”, međunarodni šampion antifašizma, Dimitrov: titoizam i jeste naslednik karađorđevićevske politike na Balkanu. Činjenica jeste da bugarski fašizam nije, kako žonglira Zaev, “administrirao” Makedonijom, već ju je zajedno sa nemačkim fašistima okupirao i izvršio nečuvene zločine nad makedonskim stanovništvom. Zaevu je dozvoljeno da bez imalo stida daje takve revizionističke izjave, po kojima će nesumnjivo ostati upamćen kao izdajnik. Dok se ukazuje na preživelost velikobugarske ideologije i njenih saučesnika u imperijalističkom komplotu, glupo bi bilo zapasti u nacionalističku jednostranost. Treba reći i da je istina da su jedinice bugarske antifašističke armije, stavljene pod vrhovnu komandu maršala Tolbuhina, učestvovale u operacijama za oslobađenje Makedonije zajedno sa makedonskim partizanima, pod vrhovnom komadnom Tita. Bez obzira u koju svrhu i na kakav nepotpun i iskrivljeni način namazani Zaev plasira ovu istorijsku činjenicu, njeno izbijanje u fokus balkanske javnosti takođe otkriva sve ubedljivije iščezavanje pogubnog titoističkog revizionističkog mita. Jugoslavija nije bila “galsko selo”. Poznato je kakvu je odlučujuću ulogu sovjetska Radničko-seljačka Crvena armija odigrala u oslobođenju Balkana. Poznato je i da titoistički izaslanici poput Tempa nisu dosledno sprovodili politiku Komunističke partije Jugoslavije i ideje bratstva i jedinstva na jugu Balkana, da su se i sami poneli kao nacionalisti i sabotirali ustanak; da se pre svega u Makedoniji i na Kosovu nije razvila masovna narodnooslobodilačka baza sve do oslobođenja, u kome su učestvovale i bugarska armija Dimitrova i Enverove albanske narodno-oslobodilačke divizije. Poznato je, na kraju, kakvu je posleratnu razarajuću ulogu za balkansko anti-imperijalističko jedinstvo odigrala titoistička nacionalistička izdaja socijalističkog kampa i međunarodnog komunističkog

pokreta. Jugoslovenski šovinisti priključili su se balkanskom proimperijalističkom bloku sa turskim i grčkim reakcionarima pod pokroviteljstvom angloameričkih imperijalista – čime je grčkim partizanima, a posebno egejskim Makedoncima zabijen nož u leđa, te su ostavljeni na milost i nemilost grčkom monarhofašizmu. Nakon smrti Dimitrova i Staljina, i bugarski moderni revizionisti postarali su se da skrenu bugarsku narodnu demokratiju na put buržoaskog nacionalizma, oživljavanja velikobugarske ideologije i privezivanja revizionističkom sovjetskom socijal-imperijalizmu. U ovoj izdaji sa svih strana makedonski narod se stradalnički našao na liniji vatre. Današnja nacionalistička nadmetanja bugarskih i makedonskih imperijalističkih menadžera logičan su produžetak prepucavnja bugarskih i jugoslovenskih i makedonskih modernih revizionista i izdajnika naroda i socijalizma. Činjenica je da ni u Grčkoj danas nema značajnijeg otpora nacionalističkim pretenzijama prema Makedoniji, kako zbog monarho-fašističke zaostavštine, tako i zbog modernog revizionizma i šovinizma današnje zvanične grčke “komunističke” partije. Balkanski narodi su oduvek, a posebno u složenom modernom dobu, upućeni jedni na druge u borbi za slobodu, nacionalnu i socijalnu emancipaciju. Samo podlaci sa skrivenim pakosnim motivima mogu to da poriču i da umanjuju ulogu jednog ili drugog naroda u zajedničkim naporima za oslobođenje. Rešenje balkanskog raskršća ne može se tražiti u politici buržoaskog nacionalizma, već u politici proleterskog internacionalizma – u bratstvu i ravnopravnosti naroda, udruženom borbom protiv imperijalističkog sistema pljačke i rata. Šovinistička politika, iz bilo kojih pobuda i iz bilo kog pravca, ne može da ima perspektivu na Balkanu, već samo produbljuje nagomilane probleme. “Makedonija Makedoncima” – Balkan balkanskim narodima! “Suočeni sa sve većom opasnošću od imperijalističke agresije na Balkan, balkanske socijalističke partije podigle su zastavu i slogan balkanske demokratske federacije. Ujedinjeni u moćnu federaciju, balkanski narodi mogli su lakše da brane svoju slobodu i nezavisnost od bilo kakvih agresivnih poteza imperijalističkih snaga. Istovremeno, federacija bi olakšala rešavanje svih nerešenih nacionalnih pitanja na Balkanu, uključujući i Makedoniju. Unutar balkanske demokratske federacije, trodelna Makedonija trebala je da se ujedini kao država sa jednakim pravima. Posle Oktobarske socijalističke revolucije i pristupanja balkanskih socijalističkih partija Komunističkoj internacionali, Balkanska socijalistička federacija postala je Balkanska komunistička federacija. Slogan balkanske federativne republike bio je u potpunom skladu sa marksističko-lenjinističkom doktrinom o nacionalnom problemu. „Svesni radnici u balkanskim zemljama“, napisao je Lenjin 1912. godine, „prvi su podigli parolu za dosledno demokratsko rešenje nacionalnog problema na Balkanu. To je bio slogan federativne balkanske republike.” Dimitrov, decembar 1948. Bez slobodne i jedinstvene Makedonije, u prijateljstvu i ravnopravnosti naroda – teško je zamisliti i istinsko bratstvo i mir na Balkanu. To treba da imaju u vidu svi balkanski narodi. Bugarski, grčki, albanski i srpski narod moraju da preokrenu politiku svojih zemalja i solidarišu se sa nacionalnom stvari Makedonaca, kako bi pospešili sopstvenu borbu i front protiv imperijalizma. I danas je potrebno istaći, kao svojevremeno srpski socijalisti Dimitrija Tucovića: Makedonija Makedoncima! Na makedonski narod pada nezahvalni balkanski teret. On treba da zna da u borbi za nacionalnu slobodu i nezavisnost ne brani samo svoju, već čast svih balkanskih naroda i njihovog prijateljstva. On, koji od strane lokalnih balkanskih i belosvestkih nasilnika trpi večitu nepravdu, dobija ovu plemenitu istorijsku ulogu. To je dijalektika oslobođenja. Makedonija je jedna od glavnih baza imperijalizma na Balkanu – pretvorimo je u glavnu tačku otpora imperijalizmu! Imperijalistička kriza na Balkanu deo je opšte krize kapitalizma. Balkanske zemlje i narodi danas grcaju u kapitalističkoj bedi dok im buržoaski nacionalistički političari poturaju koske i zaoštravaju tenzije koje im donose profit. Pred narodima Balkana ukazuje se perspektiva narodne revolucije i borbe za izgradnju socijalizma kao jedinog mogućeg spasa od socijalne i nacionalne katastrofe. Složno oterajmo imperijalizam i korumpirane buržoaske nacionalističke kolaborante – Balkan balkanskim narodima! Akcioni komitet RSRS, novembar 2020.


DECEMBARSKI DIKTATI 2020.

Pokret

str. 4

O REVOLUCIONARNOJ PARTIJI PROLETARIJATA Smernice za dalju izgradnju Saveza Akcioni komitet Revolucionarnog saveza rada Srbije

Imajući u vidu formiranje Revolucionarnog saveza rada Srbije kao avangardne organizacije radničke klase, a u cilju borbe za njegove proglašene ciljeve, zatim opštom i pojedinačnom nacionalnom, regionalnom i međunarodnom kriznom situacijom u kojoj je spas od privrednog, ekonomskog, političkog i socijalnog haosa, katastrofe i opasnosti od rata jedino moguć u vidu revolucionarne vlasti radničke klase u borbi za mir, demokratiju i socijalizam – privremeni Akcioni komitet Revolucionarnog saveza rada Srbije iznosi smernice za svestranu, doslednu i disciplinovanu izgradnju Saveza, njegovih članica i članova i odgovornih rukovodilaca koji će samo dubokim razumevanjem i postizanjem jedinstva revolucionarne teorije i prakse proleterske revolucije moći da iznesu spasonosni zadatak revolucionarne borbe za vlast radničke klase. I Stvaranje Komunističke partije je istorijska nužnost Savremeno društvo, (dez)organizovano u uslovima zakona džungle vlasti savremenog monopola, krupnog multinacionalnog kapitala i lokalnih kapitalističkih klika – u stalnoj, svakodnevnoj, stihijskoj, ekonomskoj i socijalnoj borbi radničke klase, u samoj borbi za goli opstanak protiv buržoaske krvopijske diktature maksimalnih profita – stvara preduslove za klasno osvešćivanje delova radničke klase. U kritičnim trenucima razvoj te svesti dobija kvalitativne skokove i prerasta u stvaranje avangardne, revolucionarne partije proletarijata – Komunističke partije. Istorijske uslove za stvaranje Komunističke partije i njenu svetsko-istorijsku ulogu nalazimo u Oktobarskoj socijalističkoj revoluciji, Antifašističkoj pobedi, narodno-demokratskim revolucijama, zemljama socijalizma, kulturnoj i naučno-tehnološkoj revoluciji. Savremeni istorijski uslovi i nova međunarnodna mobilizacija radničke klase dodatno produbljuju značaj ovog pitanja. II Revolucionarna partija proletarijata vodi se revolucionarnim principima marksizmalenjinizma Ono što razlikuje Revolucionarni savez rada Srbije od ostalih sindikalnih, ekonomskih, kulturnih i političkih udruženja radničke klase i što je čini radničkom organizacijom višeg tipa, a što je takođe razlikuje od socijaldemokratskih i revizionističkih partija – mrskih oportunističkih prilepaka buržoazije i neprijatelja prolaterijata – je njena revolucionarna teorija uopšte a jedinstvo njene revolucionarne teorije i prakse posebno. Revolucionarna teorija partije proletarijata, iskovana legendarnim istorijskim bitkama, koja doslednim pristupom obezbeđuje radničkoj klasi pobedu u svakoj bici i dalje se u tim pobedama unapređuje kao nezamenljivi vodič revolucionarne akcije proletarijata – sistematizovan je u naučno filozofskom pogledu na svet revolucionarne radničke klase koja se naziva marksizam-lenjinizam. Bez ovakvog, dijalektičkomaterijalističkog pogleda na svet i njegove konzistentne primene u prirodnoj i društvenoj stvarnosti – nemoguće je pobošljati uslove života, rada i emancipacije radničke klase. Bez revolucionarne teorije nema ni revolucionarne

prakse – bez revolucionarne teorije nemoguće je promeniti svet. Da bi se svet zaista uvideo i razumeo, dakle aktivno menjao i promenio – potrebno je uzvišeno dijalektičko jedinstvo revolucionarne teorije i prakse – koja jedina može da pruži odgovor na neprekidne izazove reakcionarnog vladajućeg poretka i njegovih čuvara, koja jedina može da obezbedi pobedu u svakoj bici sve do konačne pobede. Nije, dakle, dovoljna samo opšta kultura, osnovno, srednje ili visoko obrazovanje – već duboko revolucionarno, marksističkolenjinističko obrazovanje, putem predane obrade naučnih i marksističko-lenjinističkih klasika i njihove primene sa principijelnom strogošću i ozbiljnošću u revolucionarnoj akciji, u konkretnoj situaciji i u aktivnoj kritici i samokritici. Revolucionarni savez rada obavezan je da stvara potrebne uslove za takav strogi, zahtevni i samodisciplinovani marskističko-lenjinistički razvoj svojih članica i članova i odgovornih rukovodilaca – kako putem savremenog obrazovanja u okviru Edukativne komune tako i putem neumoljive revolucionarne političke akcije pod rukovodstvom Akcionog komiteta. III Centralno pitanje i zadatak revolucionarne partije proletarijata je osvajanje vlasti radničke klase Partija proletarijata mora u svakom trenutku jasno da razume svoju revolucionarnu ulogu. Osnovni zadatak marskističko-lenjinističke partije proletarijata je obaranje vlasti buržoazije, izvođenje demokratskih reformi za potkopavanje diktature kapitala i stvaranje uslova za proletersku demokratsku diktaturu i izgradnju socijalizma kao osnovu za revolucionarni materijalni, naučni i kulturni društveni i individualni razvoj. Partija koja svu svoju trenutnu istorijsku strategiju, taktiku i razvoj ne zasniva na tom osnovnom revolucionarnom cilju i na rečima i na delu, koja stalno ne napreduje ka tom cilju, koja ubrzano ne ostvaruje uslove za neposredno ostvarivanje tog cilja – gubi karatker revolucionarne a onda i same radničke partije, partije proletarijata – kaska na repu događaja i stupa na put oportunizma, klasne izdaje a onda i otvorenog zastupanja buržoaske diktature i neprijateljstva prema radničkoj klasi. Članice i članovi i odgovorni rukovodioci Revolucionarnog saveza rada Srbije trebaju ovu činjenicu neprestano da imaju u vidu i nositi breme održavanja poverenja radničke klase u reči i dela Revolucionarnog saveza rada i tom smislu biti na stalnoj liniji vatre kritike. „Čekati se ne sme, vlast uzeti odmah!“ Revolucionarna partija proletarijata gradi se u borbi za proletersku demokratsku diktaturu – samo u toj borbi i nikako drugačije! IV Revolucionarna partija proleterijata nije propagandno društvo već partija političke akcije Radnička klasa ne može da prati i bori se uz naš revolucionarni Savez, ne može da prati i sprovodi njegovu revolucionarnu ideju i praksu ako ne vidi naš Savez u akciji. Propagandna sredstva koja poseduje kapitalistička buržoazija i njene političke partije mnogo su moćnija nego sredstva radničkih partija, koja pravilom imaju ograničen uticaj, cirkulaciju i distribuciju. Zato radne mase moraju da vide naš Savez u političkoj akciji koja dovodi u pitanje i samu mlitavost i apatiju podstaknutu buržoaskom propagandom. Naš Savez mora radnim masama

da zadaje borbeni i poštovani primer i tako ih uvlači u svesnu političku borbu. Edukacija i propaganda Saveza takođe ima svoj značaj, pa koliko god se činila minijaturna i ona sama postaje moćno sredstvo ako je praćeno odlučnom političkom akcijom. Jačanje radničkog pokreta i revolucionarne partije proletarijata moguće je samo i isključivo u neprestanoj klasnoj borbi, u stalnom sticanju kulturne, materijalne i političke moći radničke klase i Revolucionarnog saveza rada, u stalnom krnjenju vlasti buržoazije sve do stvaranja uslova za zadavanje finalnog udarca. Propagandne i agitacione aktivnosti moraju da prate ovakve perspektive, a ne da liče na marketinške agencije ili „jehovine svedoke“. Važno je i podvući da Savez mora sam da stvara i proizvodi sredstva borbe i propagande, bez ičije materijalne pomoći – ne postoji buržuj koji bi zaista i ozbiljno pomogao radničkom pokretu a bez intrigantskih i destruktivnih političkih ciljeva. Situacija i prilika za napad na reakcionarni vladajući poredak i tako jačanje sopstvenih snaga iznova izranjaju, posebno u uslovima opšte kapitalističke krize kao i hronične privredne, ekonomske i političke krize u našoj zemljii i zemljama u regionu. Ne samo to, mora se imati u vidu da prisutni fragilni društveni uslovi nisu samo zreli na revolucionarnu političku akciju, već stvaraju uslove i za fašistički puč i reakciju – tim pre je odlučno dejstvo revolucionarnih proleterskih snaga postavljeno na nivo istorijske odgovornosti. Nužno je ovladati postojećim kontradikcijama između unutrašnjeg kapitala zemlje i stranog kapitala, između lokalnih buržoaskih klika i radničke klase – takva umešnost je osnova za agilnu i uspešnu političku akciju revolucionarne partije proletarijata. V Revolucionarna partija predvodnik radnih masa

proletarijata

je

Jedna od osnovnih prednosti Saveza u odnosu na buržoaske snage – i osnovni razlog zašto buržoaske klike moraju da koriste mnogo veća sredstva za propagandu nego revolucionarna partija proletarijata – su slabe, neiskrene i koruptivne buržoaske veze sa masama, a perspektiva iskrenih i čvrstih veza Saveza sa radnim masama. Ova veza činiće osnov sve njegove političke sile – izgradanja i razgranatost ovih veza postaje ključni politički činilac razvoja našeg Saveza. Revolucionarni savez rada treba da stupa u svaku političku akciju ne samo u ime, nego zajedno sa radnim narodom – koji mora da politički predvodi i revolucionarno vaspitava. Članovi Saveza, naoružani marksističko-lenjinističkom revolucionarnom teorijom i iskustvom revolucionarne proleterske prakse, moraju biti prisutni i relevantni u udruženjima i velikim okupljalištima radničke klase i radnog naroda, moraju da idu u redove progresivnih demokratskih elemenata koji su protiv kapitalističkog režima i nasilničkih i eksploatatorskih zakona kapitalističke države, i protiv reakcionarne ideologije koja svojim raznolikim pojavama zbunjuje umove ljudi. Moraju neprekidno evaluirati trenutne i hitne potrebe masa i istaći ih kao zastavu borbe za vlast radničke klase. Na Drugoj sednici Akcionog komiteta Revolucionarnog saveza rada Srbije


DECEMBARSKI DIKTATI 2020.

Organizacija

str. 5

Šta je RSRS? Ko smo mi? Mi smo Revolucionarni savez rada Srbije! Cilj osnivanja Revolucionarnog saveza rada jeste uspostavljanje vlasti radničke klase, uspostavljanje socijalističkog društvenoekonomskog sistema i izgradnja socijalizma u Srbiji kao i na celom Balkanu i konačna pobeda komunizma u svetu. Iz “Osnovnih principa delovanja”, usvojenih na Osnivačkom forumu RSRS

Revolucionarni savez rada Srbije (RSRS) je organizacija radničke klase. RSRS nastoji da održi svoje dobro ime i bude verodostojna organizacija rada. Članice, članovi i odgovorni rukovodioci našeg Saveza su respektabilni radnici i profesionalci, svih zanimanja i generacija. To je lepa i važna osobina koja karakteriše naš Savez. Mi se držimo one proverene: dobar drug i dobar radnik je dobar komunista. Oni najvredniji, najposvećeniji, najvoljeniji u vašem gradu, selu i radnom kolektivu – to su naši Saveznici. Takve odnose mi gradimo i u našem Savezu. U njemu nema mesta za malograđanske osobine lenjosti, aljkavosti, sebičnosti i fanatizma već samo za proletersko drugarstvo, stvaralaštvo i revolucionarnu borbu. RSRS je avangardna organizacije radničke klase. To znači da Savez u stalnim naporima da udruži i organizuje radnice i radnike borbi za njihove goruće probleme i zahteve, za svoja prava, materijalnu i kulturnu emancipaciju – stvara uslove za ostvarivanje istorijske misije radničke klase: obaranje vlasti buržoazije, uspostavljanje narodne vlasti u vidu proleterske demokratske diktature i izgradnju socijalizma. Programska dokumenta, diktati i teorijski predlošci našeg Saveza uverljivo prikazuju nemogućnost razvoja borbe radnog naroda za ostvarivanje svojih prava bez ovakvih perspektiva. Važno je stalno praćenje i studizono izučavanje proizvedenih sadržaja Saveza, koji treba da budu kratki, jasni i koncizni i da

pokazuju puteve ka revolucionarnom delovanju i sagledavanju sadašnjosti, prošlosti i budućnosti. Kakve su trenutne perspektive Saveza?

i

buduće

Savez je zdrava mlada organizacija, osnovana januara 2020. godine, sa svojim iznesenim komunističkim ambicijama. Savez već sada predstavlja

zebnju za korumpiranu buržoaziju, budući da je proklamovao njoj neshvatljive ciljeve. Međutim, da bi zaslužio poverenje radničke klase Savez mora da karakteriše samopregoran i uporan rad i odgovoran i sistematičan pristup izgradnji – znajući da je superiorna organizacija ta koja daje nadmoć i pobedu u svakoj bici – pa i protiv naizgled velikih buržoaskih Golijata, sa svim njihovim navodnim „superiornim“ finansijskim i nasilničkim sredstivma. Pored toga, Savez treba da održava apsolutnu iskrenost prema radnicama i radnicima, da ne krije svoje nedostatke, naprotiv da otkriva te nedostatke i poziva radničku klasu da se angažuje da se ti nedostaci premoste.

Zato, u procesu inicijalne izgradnje, možeš da pomogneš Savez na sledeće načine: • POVEŽI SE sa Akcionim komitetom i formiraj lokalno povereništvo Saveza. Veza sa Akcionim komitetom pružiće ti mogućnosti i sredstva da organizuješ svoje drugarice, drugove i prijatelje – radničku klasu u svom kraju, gradu, okrugu i radnom mestu u borbi za njena prava, materijalnu i kulturnu emancipaciju – i povežeš ih sa radničkim pokretom kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Savez je posebno posvećen organizovanju radnih žena, kao i revolucionarne omladine. • UKLJUČI SE u rad Edukativne komune, a ona će ti uzvratiti dubokim i prefinjenim revolucionarnim sagledavanjem rada i obrazovanja, povezivanjem sa dobrim ljudima i negovanjem i razvijanjem znanja i veština u svestranom kulturnom, naučnom i revolucionarnom razvitku. Redovno prati teorijsku, izdavačku i audio-video proizvodnju Edukomune RSRS. • POMOZI rad osnivanja „Radničkog saveta“, posebno ako si pravnica, pravnik ili student prava – iako je rad „Saveta“ obimniji od samo pravničkog. “Radnički savet“ je jako važna pravna i savetodavna organizacija Saveza za probleme rada, organizovanja i bezbednosti radnica i radnika. • PODRŽI rad lokalne Grupe građane „Komuna“, ako je istakla svoje odborničke liste u tvom gradu – grupe građana „Komuna“ na bazi akcione političke platforme „Komuna“ mogu da budu uspešna poluga Saveza u sticanju organizacione i političke snage. • UČESTVUJ u distribuciji Radničkih diktata, jedine radničke periodike u Srbiji i ujedno osnovnog sredstva Saveza za komunikaciju sa radnim ljudima. Rečima Lenjina: list je kolektivni organizator Saveza rada.

www.savezrada.org


DECEMBARSKI DIKTATI 2020.

Teorija

str. 6

„PERIFERIJA“ ILI SVETSKA ISTORIJA?

Pozivanje na teorije „periferije“ i „centra“ kapitalizma postalo je pravo pomodarstvo na balkanskoj levici. Obično, ta je teorija levičarski znak raspoznavanja i zamišljena distinkcija sa socijaldemokratijom, koja po pravilu ne razume neravnomernost kapitalističkog razvoja i služi kao važna poluga imperijalističkog sistema. Na primer, popularni profesor Rastko Močnik najpoznatiji je u ovim krugovima kao nekakvo „sveže“ teoretičarsko lice i baštnik ovih teorija. Postoji i niz levičarskih grupa koje svoju sveznalačku aroganciju baziraju baš na ovoj teoriji. Nezahvalno bi bilo na ovim stranicama analitički razlagati tu teoretsku postavku. Ono što je za nas od prvorazrednog značaja je kako ona utiče na naš revolucionarni i radnički pokret. Evo upečatljivog primera na šta se ovakva teorija svodi u konkretnom političkom životu: „Protiv smo svakog kapitalizma, iako je jasno da je za radikalnu promenu društveno-ekonomskog sistema u jednoj maloj zemlji na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, kakva je Srbija, potrebna prethodna ili istovremena promena u centru svetskog kapitalističkog sistema. Videli smo na primeru Sirize kako prolazi zemlja na poluperiferiji svetskog kapitalističkog sistema kada pokuša da se suprotstavi diktatu iz centra. No, ako talas iz centra dođe, znaćemo da ga iskoristimo. Dotad ćemo se boriti kako znamo i umemo, branićemo interese svih poniženih i uvređenih, pokušavajući da dovedemo u pitanje ideološku hegemoniju neoliberala i krajnjih desničara i da postepeno namećemo levičarske teme u javnosti Srbije” Jovo Bakić, intervju Marku Lošoncu (Novi Plamen, oktobar 2020., link) Ovakav pristup u vezi naučnog socijalizma podseća na alhemijski u prirodnoj nauci. Par pojmova, izvučenih i povezanih sasvim aljkavo i površno. Politički, vidimo, stvar se svodi na prosto kapitulanstvo. U narednim tačkama pokušaćemo da iznesemo konciznu i što je moguće atraktivniju teorijsku kritiku ovakvog pristupa. 1. Teorije “periferije” i “centra” kapitalizma uopšte nisu razvijane na marksističkom tlu. U pitanju je teorija koja ima koren u revizionističkoj misli Mao Ce Tunga, koji je do ‘70-ih godina XX veka formulisao teoriju o “tri sveta”, a čija osnova nije marksistička teorija klasne borbe, već buržoaske koncepcije geopolitike i nivoa razvitka pojedinih zemalja. Marksizam-lenjinizam odlučno je odbacio ovu postavku kao revizionističku, reakcionarnu šovinističku teoriju kao pripremu saradnje sa imperijalizmom.[1] Ova kritika pokazala je svoju istorijsku verodostojnost kada je u pitanju NR Kina, koja je zagazila u kapitalističku restauraciju i socijal-imperijalizam. Ne samo u Kini, teorija “tri sveta” dobila je svoj produžetak i u „maosističkim“ evropskim i američkim krugovima, gde su komunističke partije već uveliko javno proglasile revizionističku izdaju i krenule putem „evrokomunizma“[2] i gde je uopšte vladala velika ideološka konfuzija. Neki od teoretičara sistema “periferije” i “centra”, poput Valerštajna i S. Amina, dobili su i akademsko priznanje na zapadnoevropskim i američkim univerzitetima. Post-maoistički kao i evrokomunistički teoretičari imaju za cilj pre svega da revidiraju lenjinističke postavke o imperijalizmu. Ukratko, teorije „centra“ i „periferije“ kapitalizma i njima slične neuverljivo pokušavaju da zamagle osnovno pitanje naše epohe – pitanje imperijalizma.[3] 2. Kakva je priroda imperijalizma? To je kapitalizam u svojoj najvišoj, najtrulijoj fazi, u kojoj se sva vlast koncentriše u rukama monopola i finansijskog kapitala. To je gvozdeni režim finansijskog kapitala, koji odbacuje stare buržoasko-demokratske tradicije i slobodnu konkurenciju industrijskog kapitala. Epohu imperijalizma karakterišu svetski ratovi i proleterske revolucije i pokreti narodnog oslobođenja. Ova epoha ima svoju vekovnu istoriju, rascvetavajući se u periodu Prvog svetskog rata. Od tada, imperijalizam je i sam pretrpeo izvesne promene, iako ne menjajući svoj osnovni karakter. 3. Velika oktobarska socijalistička revolucija dala je glavni pečat ovom vekovenom kretanju. Na njenoj osnovi izgrađena je velika socijalistička zemlja u vidu Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika i rasplamsane su narodno-demokratske, anti-imperijalističke revolucije i antikolonijalni ustanci širom sveta – koji drastično menja

svoje lice. Kolonijalni sistem se urušava, a socijalizam od „šestine sveta“ postaje planetarni zadatak dana. Komunističkim i radničkim partijama više nije potrebna Kominterna da im drži vodu, one postaju nacionalne snage u svim zemljama na svim meridijanima. Imperijalizam takođe trpi promene, evropske imperijalističke sile gube svoje stare kolonijalne rezerve, a novi svemoćni američki igrač izbija na scenu. 4. Izgubivši svoje kolonijalne posede i suočavajući se sa socijalističkim i nacionalno-oslobodilačkim revolucijama širom sveta, ranjena imperijalička zver postaje još reakcionarnija i krvoločnija – od njenog liberalizma nije ostalo više ni traga. No, svoje lice menjaju i buržoazije bivših kolonija, u čijim se redovima probojem modernih društvenoekonomskih sistema gube i oni slojevi sa starim revolucionarno demokatskim karatkeristikama. Revolucionarna klasa epohe, koja može da organizuje rešavanje ne samo gorućeg pitanje socijalizma, već i zaostale probleme demokratskih reformi, nacionalnih i građanskih sloboda i ravnopravnosti – postaje isključivo međunarodna radnička klasa.[4] Predvođen novom američkom vojnom mašinerijom, prividno stabilan savez imperijalista usavršavao je nove metode ugnjetavanja i do kraja druge polovine XX veka pokazao svu svoju okorelu reakcionarnu i eksploatatorsku prirodu, ne samo u zemljama bivših kolonija, koje su samo naizgled stekle nezavisnost, a u kojima je nastavljena zavojevačka politika, već i u samim metropolama, gde je prema radnim ljudima zaveden novi pljačkaški „neoliberalni“ režim. Ovakvu, savremenu imperijalističku politiku, multunacionalnih kompanija, koja više ne teži samo ekstra-profitu već maksimalnom profitu, uslovno nazivamo „neokolonijalnom“.[5] Ona se, manje ili više, sprovodi kako u zavisnim tako i u razvijenim zemljama, jer kapital više nema domovine. 5. U toj kolosalnoj borbi, koja poprima izvesne nove oblike, izbija i jedan novi istorijski fenomen – fenomen modernog revizionizma, kao deo dvostruke taktike savremenog imperijalizma.[1] Moćna socijalistička tvrđava osvojena je iznutra, moderni revizionizam potkopao je proletersku diktaturu, zaveo profašistički režim prema radnim ljudima a socijal-imperijalistički prema narodima sveta, i stavio se u svetsko-istorijsku službu imperijalizmu. Sovjetski Savez i zemlje narodne demokratije pretrpele su udarac od kojih se svet još uvek oporavlja. Moderni revizionizam je, takođe, razbacao semena ideološke konfuzije, koje još uvek zbunjuju komunistički pokret. Ne samo da je ojačao stare reakcionarne tendencije poput trockizma i klasičnog revizionizma, već je predstavio i čitav niz novih reakcionarnih teorija, koje marksisti-lenjinisti moraju uporno da rasvetljavaju u vezi gotovo svakog relevantnog pitanja. 6. Sudeći prema citiranom Bakiću možemo gotovo sa sigurnošću tvrditi da je profesor čitao Trockog. Poznato da je Trocki zagovarao teoriju po kojoj je u Sovjetskoj Rusiji bilo nemoguće izgraditi socijalizam bez bakićevske “prethodne ili istovremene promene u centru svetskog kapitalističkog sistema”. Karaksteristike modernih revizionista slične su trockističkim, koje je ukratko sažeo Lenjin: „Leve fraze a desna politika“. Iako je moderni revizionizam odveo komunističke partije na put socijaldemokratije i saradnje sa imperijalizmom, on je i sam često teatralno pretio imperijalistima (setimo se kubanske krize u kojoj je učestvovao furiozni Hruščov, ili maoističkih pretnji koje su se završile pregovaračkim stolom sa Niksonom). Moderni revizionizam ima svoju desnu ruku i levu nogu. Ako su hruščovljevci, titoisti i njihovi „evrokomunistički“ i reformistički produžeci, sa jedne strane, zagovarali teoriju „dekolonizacije“, po kojoj je sam razvoj imperijalističkog kapitalizma poluga razvoja zavisnih zemalja, dok svetu sledi period „mirnog prerastanja u socijalizam“ bez revolucionarne uloge radničke klase, onda su maositi, gevaristi i njihovi “trećesvetaški” i teroristički porodi, sa druge strane, zagovarali teoriju po kojoj je isključivi pokretač savremene svetske istorije, ne radnička klasa, već zemlje „trećeg sveta“ (svetska “periferija”), u kojima su očevidno sve klase bez izuzetka „revolucionarne“, dok je u „prvom svetu“ (“centar” sveta) i sama radnička klasa u celini “reakcionarna” i time neprijateljska. Dakle pored svog kosmopolitskog,

pacifističkog rezultata, revizionističke teorije u koje spadaju i teorije „tri sveta“ i njeni derivati poput teorije „centra i periferije“, imaju i svoj uski nacionalistički, krajnje fatalistički potencijal. Tako izgledaju dve strane antilenjinističke medalje – pozitivni i negativni odrazi prežvakanih socijaldemokratskih ekonomističkih teorija, zgodni za odabir ove ili one oportunističke strategije zarad podele radničke klase i naroda. 7. Svet je u međuvremenu pretrpeo takve promene kakve su zaostalu i zapuštenu bazu, na kojoj niču teorije poput “tri sveta” ili svetskog „centra“ i „periferije“, bacile daleko u pozadinu. Uspesi i neuspesi demokratije i socijalizma u XX veku, razvoj naučne i tehnološke revolucije, dalji „globalni“ put kapitalizma u XXI veku, apsolutna većina radničke klase u svetskom stanovništvu – potvrđuju svu izlišnost takvog pitanja. Živimo u vremenu kada revolucija i narodno oslobođenje nisu samo težnja i buduća perspektiva, već kada su oni stavljeni na dnevni red kao problem koji treba rešavati. Ono što karakteriše naše vreme je produženje i produbljivanje svetske kapitalističke krize kao i revolucionarnog i oslobodilačkog procesa, koji više nema definisan front i pozadinu, ili potpuno “mirna” područja, zone bez revolucionarnih preokreta, u kojima je buržoaska i imperijalistička dominacija stabilna i sigurna. Ceo svet danas je prožet imperijalističkim kapitalističkim odnosima, a svi istorijski i objektivni uslovi za narodnu revoluciju predvođenu radničkom klasom stalno rastu u svim zemljama. Nema sumnje da je u takvim uslovima nesuvislo zagovarati ma kakve oblike prakolonijalnih, statičnih i nedijalektičkih teorija, koje sa jedne strane vode građanskom pacifizmu, a sa druge malograđanskom fanatizmu. Ono što nedostaje je brže sazrevanje subjektvnih uslova – teorijski, politički i revolucionarno potkovanih avaganrdnih proleterskih partija, kadrih da revoluciju, sa posebnim preprekama u svakoj zemlji, dovedu do pobede. Upravo ovi zaostali oblici revizionističkih teorija stoje na tom putu, i naš je zadatak da se sa njima nemilosrdno obračunavamo na svakom koraku. 8. Srbija odavno više nije zaostala agrarna kolonijalna ili polukolonijalna zemlja, izbačena iz stroja svetske istorije. To joj je, i ne samo njoj, donela njena narodna revolucija i Velika antifašistička pobeda, kojom mali i zakasneli narodi dobijaju brzi voz za priključak modernoj svetskoj istoriji. Kapitalistička i neofašistička kontrarevolucija u Jugoslaviji u tom smislu ne mogu da vrate točak istorije unazad. I pored planskog uništavanja Srbija je neizbrisivo ostala zemlja industrijskog razvoja, koja danas trpi režim svetskog imperijalističkog sistema, u okviru kojeg njeni buržoaski namesnici i sami pokušavaju da kreiraju svoju „neoliberalnu“ politiku i dobiju svoj deo balkanskog kolača. Ona spada u red klasičnih savremenih kapitalističkih zemalja, dakle sa radničkom klasom kao sazrelim društvenim akterom. 9. Tačno je da Srbija ima “poseban tretman” i da su u njoj, i još u nepreglednom nizu zavisnih zemalja sa sličnim položajem, plate radnica i radnika i po pet puta manje nego u razvijenijim imperijalističkim kapitalističkim zemljama, kao rezultat pogađanja domaćih vladajućih buržoaskih garnitura sa predstavnicima stranog kapitala, te da posledice takve “neokolonijalne” politike ugrožavaju i narodnu i nacionalnu suverenost naše i drugih zemalja. Nivo političke i ekonomske moći radničke klase ili nivo stepena kapitalističkog razvitka mogu da utiču na taktiku, ali ne i na strateteške perspektive savremene klasne borbe. Njihova nestabilnost ne menja istorijski karatker društvenih, to jest kapitalističkih odnosa u našoj zemlji, već ih, naprotiv, potvrđuje, i čini ovu imperijalističku krizu dubljom a narodnu revoluciju predvođenu radničkom klasom neizbežnijom. Teorija „centra“ i „periferije“ sa druge strane, posebno u interpretaciji profesora Bakića, samoproklimovanog „obrazovanog kadra“ nove partije levice u Srbiji, govori nam da smo mi sasvim mala, aistorijska zemlja i da treba da čekamo i lovimo u mutnom „kako znamo i umemo“ – kao reč odbrane Draže Mihailovića. 10. Cepati svet po razlomcima, ili na „centar“ i „periferiju“, znači ne razumeti karakteristike epohe i savremeni svet koji je podeljen na dve velike nepomirljive klase i na dva, stara i nova, suprotstavljena sveta: kapitalistički i socijalistički. Smisao takvih revizionističkih teorija je da u potpunosti dezorijentiše ne samo avangardu radničke klase u većim imperijalističkim zemljama, već upravo u zavisnim zemljama, bivšim kolonijama i onima podvrgnutim imperijalističkom režimu velikih sila. Njihov osnovni smisao je podrivanje revolucionarnog radničkog pokreta uopšte, a narodnih revolucija posebno. U toj strategiji moderni i savremeni revizionisti svih boja imaju za poseban cilj da marksizam-lenjinizam proglase “zastarelim”, a svoje reakcionarne teorije “kreativnim” ili “u duhu sa vremenom”. Pokazalo se da je sam moderni revizionizam prosta i dosadna reciklaža, dok marksizam-lenjinizam ostaje uvek mlad. Budućnost pripada radničkoj klasi i narodima sveta. Akcioni komitet RSRS, novembar 2020. [1] Imperijalizam i revolucija, Enver, 1979. [2] Evrokomunizam je antikomunizam, Enver, 1980. [3] Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma, Lenjin 1917. [4] Komunisti treba da preuzmu zastavu demokratije, Staljin,1952. [5] Pitanje osnovnih ekonomskih zakona savremenog kapitalizma i socijalizma, Staljin, 1952.


DECEMBARSKI DIKTATI 2020.

Jubilej

200 GODINA FRIDRIHA ENGELSA

"Engels je bio najznačajni naučnik i učitelj savremenog proletarijata", napisaće Lenjin 1896, povodom smrti čoveka, koji je zajedno sa Karlom Marksom, osnivač nauke koju danas poznajemo kao marksizam. Fridrih Engels, nemački političar, filozof i revolucionar, rođen je u mestu Barmen, današnjem Vupertalu, 28. novembra 1820. godine u imućnijoj porodici. Još tokom školovanja, radio je kao dopisnik "Štutgarskih jutarnjih novina" (Stuttgarter Morgenblatt") gde je počeo da piše svoje prve članke. Početkom četrdesetih godina 19. veka, bio je blizak mladohegelijanskim kružocima. Godine 1842. prvi put se sreće sa Karlom Marksom, u redakciji Rajnskih novina. Engels tada neće naći istomišljenika u Marksovim shvatanjima. Ubrzoće otputovati u Englesku, gde će se upoznati sa svakodnevnim životom radničke klase u toj zemlji, zahvaćenoj industrijskom revolucijom. 1844. Engels se dopisuje sa Karlom Marksom, i ponovo se sa njim sreće u Parizu iste godine. Od tada počinje saradnja među njima, koja će biti duga i veoma plodonosna. Zajedno će pisati rad “Nemačka ideologija”, kritiku mladohegelijanaca i Fojerbaha. Obojica pristupaju organizaciji koja se nazivala “Savez pravednih’’, a po inicijativi Marksa i Engelsa, društvo menja ime u ‘’Savez komunista’’. Februara 1848. pišu svoj najpoznatiji tekst ‘’Manifest komunističke partije’’. Tokom revolucije 1848. Engels, boraveći u Lozani i Kelnu, piše članke o borbi italijanskog i mađarskog naroda. Pedesetih godina će se baviti revolucijom u Nemačkoj, Krimskim ratom, građanskim ratom u Americi, itd. U to vreme materijalno pomaže Marksu, koji je ostao bez prihoda. 1864. postaje jedan od predvodnika Prve Internacionale. Aktivno učestvuje u osnivanju Socijal-demokratske partije Nemačke. Pozivao je radničku klasu da u svakoj zemlji osnuje revolucionarnu partiju, o neophodnosti uspostavljanja diktature proletarijata. Sa Marksom piše jedno od najpoznatijih dela ‘’Kritika Gotskog programa’’, kritikujući sledbenike Lasala, a zatimi AntiDuring. Nakon Marksove smrti, izdaje tomove

‘’Kapitala’’, dok 1884. izdaje svoj poznati rad ‘’Poreklo porodice, privatne svojine i države’’. 1886. izlazi ‘’Ludvig Fojerbah, i kraj nemačke klasične filozofije’’. Engels je visoko cenio Černiševskog i Dobroljubova, vodio je prepisku i sa Plehanovim. Smatrao je da ruska revolucija može imati ogroman uticaj na svetski revolucionarni proces. Fridrih Engels je umro 5. avgusta 1895. Saglasno njegovom testamentu, telo mu je kremirano, a urna spuštena u more. ‘’Kakav svetionik razuma se ugasio, kakvo je srce prestalo da bije!’’, napisaće Lenjin, čovek koji je ostvario ideje velikog teoretičara. Pored Marksa, Lenjina, Staljina i Envera, Engels spada u genije, koji su čovečanstvu ukazali put ka komunizmu, i boljoj budućnosti. Najpoznatija dela Fridriha Engelsa su: “Razvitak socijalizma od utopije do nauke”, ‘’Anti-Diring’’, ‘’Dijalektika prirode’’, ‘’Seljački rat u Nemačkoj’’, ’’Kapital’’ (zajedno sa Karlom Marksom), ’’Poreklo porodice, privatne svojine i države’’, itd. SLAVA FRIDRIHU ENGELSU, REVOLUCIONARNOM MISLIOCU, NAUČNIKU I FILOZOFU, BESMRTNOM KLASIKU MARKSIZMA-LENJINIZMA!

str. 7

DIMITRIJE TUCOVIĆ

“Nema toliko ljudi da kao Tucović imaju duboko razumevanje i poznavanje ovako zamršenog balkanskog pitanja i sposobnost da mu nađu rešenje”, reči su jednog od njegovih saboraca. Osnivač Srpske socijaldemokratse partije Dimitrije Tucović, poginuo je u Kolubarskoj bici 20. novembra pre 106. godina. Poginuće od zalutalog metka, što će kasnije biti razlog nagađanja sa koje strane je na njega pucano, austrijske ili srpske. Političar, publicista, prevodilac, pravnik ali iznad svega borac za prava radnika u kraljevini Srbiji rođen je u Gostilju kod Užica 1881. Kao učenik uvek se isticao svojim nasupima i željom za učenjem. Kada je 1899. iz Užica prešao u Beograd da bi nastavio školovanje, uključio se u političke tokove prestonice. Već 1901. formira prve socijalističke grupe velikoškolaca, a počinje i da radi na formiranju sindikata. Sve se to događalo u vreme vladavine poslednjeg Obrenovića, te je samim tim Dimitrije postao nepomirljivi protivnik tadašnjeg režima. Nakon perioda emigracije, vraća se u Srbiju, gde nastavlja politički rad. Kao sekretar Srpske socijaledemokratske partije, organizuje prvu balkansku socijalističku konferenciju, kada se usvaja ideja o Balkanskoj federaciji. Tucović je ukazivao na imperijalnu poitiku Austrougarske, ali se nije libio da osudi i samu srpsku, tačnije politiku Nikole Pašića, koji je sprovodio ideju kolonijalizma nad susednim narodima. Tada nastaje poznata Tucovićeva knjiga Srbija i Arbanija, prožeta vlastitim iskustvom rezervnog oficira u Prvom balkanskom ratu 1912. 1913. Pored toga, pisao je i o socijalnoj politici, porezima i izborima u tadašnjoj Srbiji. Dimitrije Tucović je savremenik poznatih socijalista i revolucionara tog vremena, dok se sa nekima od njih i lično poznavao. Prevodio je dela Karla Marksa, kao i druge teoretičare Druge internacionale. Vodio je polemike, pisao za domaće, ali za strane novine. Njegovi tekstovi su objavljivani u Radničkim novinama, ali i za nemačko Novo vreme, gde je pisao o stanju radničkog pokreta u Srbiji i drugim zemljama. Može se reći da je on, nakon Svetozara Markovića, najznačajnija ličnost radničkog pokreta i socijalističke misli na južnoslovenskim prostorima. Poginuće 1914. kao komandir voda Moravske divizije na Vrače brdu, kao jedan od onih koji nije, kako je govorio, hteo da beži od sudbine koja je zadesila ceo narod. Tucović će i nakon smrti imati svoju „biografiju“. Njegovo telo biće premeštano čak šest puta. Poslednji put pre četiri godine. Njegovo poslednje počivalište je Aleja velikana na Novom groblju u Beogradu, gde je, kakve li ironije, sahranjen u blizini Nikole Pašića... Neka živi večno sećanje na velikana Dimitrija Tucovića!


DECEMBARSKI DIKTATI 2020.

ODBACUJEMO REVIZIONISTIČKE TEZE!

60 godina istorijske pobede nad modernim revizionizmom

Novembra-decembra 1960. održana je Konferencija osamdeset i jedne komunističke i radničke partije u Moskvi. Konferencija je imala za cilj nametanje revizionističkih koncepcija od strane Nikite Hruščova, što je dovelo do raskola u međunarodnom komunističko mpokretu. Pritisci, špijunaža i ucene bili su sredstva koje je grupa Hruščova preduzimala protiv onih koji nisu pristajali na reviziju marksističko-lenjinističkog učenja. Moskovska revizonistička banda je od prve zemlje socijalizma i uzora svim komunistima sveta, napravila socijal-imperijalističku silu, koja je "reformama" Hruščova i Kosigina pretvorena u kapitalističku državu. Brežnjev, kao najverniji Hruščovljev učenik će nastaviti politiku svog prethodnika, samo bez samog Hruščova. Njihovo skretanje sa puta Lenjina-Staljina odvešće legendarni SSSR u katastrofu i sam nestanak. Šef albanske delegacije Enver Hodža je na Konferenciji održao istorijski govor, gde je pružio otpor Hruščovu i njegovim satrapima. "XX Kongres KPSS je izvor sveg zla", rekao je tada Enver. Prošlo je tačno 60 godina od dana koji će ostati upamćen po tome što se jedna mala zemlja oduprla svetskoj supersili, braneći principe marksizma-lenjinizma, svoju nezavisnost, ali i čitav međunarodni radnički pokret od nasrtaja revizionizma. Enverov legendarni nastup insipirisao je dalje antirevizionističke napore komunista u celom svetu, čijom je upornošću današnji međunarodni radnički i komunistički pokret ostao okupljen oko Međunarodne konferencije markističko-lenjinističkih partija i organizacija (CIPOML) za čije članstvo je zvanično nominovan i Revolucionarni savez rada Srbije (RSRS).

GODIŠNJICA OSNIVANJA PRVE PROLETERSKE 21. decembra 1941. u Rudom osnovana je Prva proleterska brigada. Odluku o formiranju Prve proleterske brigade doneo je Centralni komitet KPJ. Na dan formiranja imala je šest bataljona (četiri iz Srbije i dva iz Crne Gore) ukupne jačine 1.200 boraca.

Svet / Istorija

KONGRES EMEP-a Revolucionarni savez rada Srbije upućuje pozdrave i čestitke svim komunistima Turske, povodom 9. Kongresa Radničke partije (EMEP). Turski marksisti-lenjinisti su primer kako se treba boriti protiv diktature i imperijalizma, u interesu radničke klase. Želimo Vam uspeha u daljem revolucionarnom radu! Akcioni komitet RSRS novembra 2020.

Kulminacijom niza lokalnih i regionalnih konferencija održan je 9. Kongres turske Radničke partije (EMEP), koji je primio brojne pozdrave od turskih sindikata i drugarskih levičarskih partija, kao i, kako ističu turski list "Evrensel" i njegova međunarodna verzija "Evrensel Daily", pozdrave Akcionog komiteta Revolucionarnog saveza rada Srbije (RSRS) i Komunističke partije Španije (marksističkolenjinističke), čije pozdravne reči posebno ističemo: "Put ka socijalizmu pun je poteškoć a, ali vi i mi i sve partije Međunarodne konferencije marksističko-lenjinističkih partija i organizacije (CIPOML) koračać emo tim putem do konačne pobede." Na rukovodećem mestu partije izabran je Erkument Akdeniz. ___________________________________________

Protiv privatizacije zdravstva – za narodnu republiku!

(Komunistička omladina Španije (marksističkolenjinistička) dolazi na protest), Madrid 29. nov 2020 Komunistička partija Španije (marksističko-lenjinistička) u akciji: Protiv privatizacije zdravstva - za javni zdravstveni sistem i javne usluge u rukama i u interesu radničke klase, za socijalna i politička prava - za narodnu republiku!

str. 8

141. GODINA ROĐENJA STALJINA

21. decembra 1879. rođen je Josif Visarionovič Staljin. U mladosti je bio organizator ilegalnih levičarskih grupa u rodnoj Gruziji. 1905 se upoznaje sa Lenjinom, da bi 1917. bio jedan od rukovodilaca Oktobarske revolucije. Bio je na čelu uspešne odbrane Caricina tokom građanskog rata. Bio je komesar za nacionalnosti u Lenjinovoj Vladi. Godine 1922. je jedan od potpisnika Deklaracije o osnivanju Saveza SSR. Nakon Lenjinove smrti, Staljin dolazi na čelo Partije. Rukovodi industrijalizacijom i izgradnjom i podizanjem armije Sovjetske države. U to vreme počinje borba u boljševičkoj partiji protiv trockozma, ali i ostalih neprijatelja, buharinovaca, rikovaca, zinovjevaca, itd. Krajem Veštim diplomatskim potezima pokušava da odloži neizbežni sukob sa fašizmom. Kada je Hitlerova Nemačka napala SSSR juna 1941, postaje vrhovni glavnokomandulući Crvene armije. “Dokrajčiti fašističku zver u njenoj sopstvenoj jazbini”, bile su njegove proročanske reči, što se i dogodilo maja 1945. Iste godine dobija najviši vojni čin – generalisimus Sovjetskog Saveza. Na kraju Drugog svetskog rata, SSSR je imao najvećegubitke, kako u ljudstvu, tako i u ekonomiji i infrastrukturi. Staljinov SSSR će nakon rata ne samo obnoviti porušeno, već će i uvećati industriju i blagostanje stanovništva. Staljin se danas smatra četvrtim klasikom marksizma-lenjinizma, dok su neka od njegovih poznatijih dela ‘’Marksizam i nacionalnokolonijalno pitanje”, zbirka radova “Pitanja lenjinizma”, “O velikom otadžbinskom ratu Sovjetskog Saveza”, “Ekonomski problemi socijalizma u SSSR’’, ‘’Marksizam I problemi lingvistike’’, itd. SLAVA VELIKOM STALJINU!

Napad policije na antirasističke demonstracije

_______________________________________________________________________________

ŽENSKI ŠTRAJK

(Fotografija Majk Hutčings / Rojters) Prva proleterska brigada je na svom ratnom putu prešla više od 20.000 kilometara. U njenim borbama borilo se više od 22.000 ljudi iz cele Jugoslavije. Imala je više od 7.500 poginulih, ranjenih i nestalih boraca, a izbacila je iz stroja više hiljada neprijateljskih vojnika. Dala je više od 3.000 rukovodilaca i 83 narodna heroja.

Nakon pokušaja zabrane abortusa od strane poljske desničarske vlade, žene Poljske upustile su se u "ženski štrajk" kako na radnim mestima tako i u kućnim poslovima. Ovaj metod borbe pokazao se uspešnim, pa se poljski predsednik našao primoranim da najavi povlačenje ovog reakcionarnog zakona.

Jurišna policija u Kejptaunu ispalila je suzavac i upotrebila vodene topove na mirne demonstrante levičarske partije Ekonomski borci za slobodu (EFF) Julijusa Maleme, koji su marširali protiv rasizma u Južnoj Africi nakon što se lokalnoj školi održala navodna žurka povodom kraja školske godine "samo za belce".

facebook.com/edukomuna