Srpska - broj 1

С В Е­Т И­О­Н И­Ц И  Са Ивом Андрићем у Београду педесетих година XX вијека

пре­по­род бал­кан­ских на­ро­да и вас­крс бал­кан­ског ду­ха, јер се и јед­но и дру­го мо­же оства­ри­ти у пр­вом ре­ду са­вре­ме­ ном са­рад­њом бал­кан­ског чо­ве­ка, бал­ кан­ских на­ро­да и бал­кан­ских др­жа­ва.“ Бал­кан­ски ин­сти­т ут дао је на­уч­ни по­глед на исто­ри­ју по­лу­о­стр­ва, до та­да сла­бо при­мје­тан. Бал­кан ви­ше ни­је био по­јам за­о­ста­ло­сти и вар­вар­ства, већ Ис­ точ­ник, ко­лијев­ка Евро­пе и европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је. Нај­зна­чај­ни­је дје­ло ко­ је је Ин­сти­т ут до ра­та об­ја­вио, иако је смр­ћу кра­ља Алек­сан­дра (са­мо не­ко­ли­ ко мје­се­ци од осни­ва­ња) пре­ста­ло фи­ нан­си­ра­ње, сва­ка­ко је дво­том­на Књи­га о Бал­ка­ну, за ко­ју су ра­до­ве пи­са­ли нај­ве­ ћи бал­кан­ски и европ­ски на­уч­ни­ци из обла­сти кла­сич­них је­зи­ка, ар­хе­о­ло­ги­је и исто­ри­је тог до­ба. По­ред то­га, об­ја­вље­на је и књи­га Бал­кан и Бал­кан­ци, а на ви­ ше је­зи­ка штам­па­на је мо­но­гра­фи­ја Бе­о­ град, ко­ја се по­ја­ви­ла на Сај­му 1940, али ни­је пу­ште­на у про­да­ју, јер се Ње­мач­ка про­ти­ви­ла то­ме. Сма­тра се и да­нас да је овај бе­де­кер о Бе­о­гра­ду мо­жда не­што нај­бо­ље што је о прије­сто­ни­ци Ср­би­ је ика­да на­пи­са­но и штам­па­но. Та­ко­ђе, Бал­кан­ски ин­сти­т ут је до 1939. об­ја­вио че­ти­ри све­ске Ме­ђу­на­род­ног ча­со­пи­са бал­кан­ских сту­ди­ја. И по­слије Дру­гог свјет­ског ра­та, у са­рад­њи са дру­гим фи­ ло­ло­зи­ма та­да­шње Ју­го­сла­ви­је, Бу­ди­ мир ће по­кре­ну­ти у Ско­пљу зна­ча­јан на­уч­ни ча­со­пис Жи­ва ан­ти­ка, ко­ме ће он да­ти име и ту­ма­че­ње име­на. КРИ­ВИ ЗБОГ АУТОХ­ТО­НО­С ТИ Та­ко је Ми­лан Бу­ди­мир, за­јед­но са Пе­тром Ско­ком, Рат­ком Па­ре­жа­ни­ном и дру­гим ве­ли­ка­ни­ма на­у­ке, уте­ме­љио бал­ка­но­ло­ги­ју код нас. Ка­да је по­чео Дру­ги свјет­ски рат и зе­мља би­ла оку­ пи­ра­на, Бал­кан­ски ин­сти­т ут пре­ста­је да ра­ди. Го­ди­не 1969. осно­ван је Бал­ка­

Ака­де­ми­је, ка­те­дре, при­зна­ња Ми­лан Бу­ди­мир био је ре­дов­ни члан Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, а до­пи­сни члан Ју­го­сло­вен­ске ака­де­ми­је зна­но­сти и умјет­но­сти, као и Ака­де­ми­је на­у­ка и умјет­но­сти БиХ. Био је ре­дов­ни про­фе­сор и ду­го­го­ди­шњи шеф на Ка­те­дри за кла­сич­ ну фи­ло­ло­ги­ју Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, гдје је ра­ дио од 1921. до пен­зи­он ­ и­са­ња 1962. Го­ди­не 1964. до­био је „Ок­то­бар­ску на­гра­ду“ Бе­о­гра­да и Ор­ден ра­да са цр­ве­ном за­ста­вом, а 1967. „Сед­мо­јул­ску на­гра­ду“.

56

SRPSK A  БРОЈ 1  2013

но­ло­шки ин­сти­т ут СА­НУ, али то је већ би­ло не­што дру­го: Бал­кан­ски ин­сти­т ут је био ми­си­ја. Бо­љи по­зна­ва­о­ци дје­ла ака­де­ми­ка Ми­ла­на Бу­ди­ми­ра у сво­јим на­уч­ним ра­ до­ви­ма, па и док­тор­ским ди­сер­та­ци­ја­ма, ње­гов обим­ни на­уч­ни опус кла­си­фи­ку­ ју, бар оквир­но, у не­ко­ли­ко цје­ли­на: фи­ ло­ло­шко-лин­гви­стич­ка ис­тра­жи­ва­ња пре­дан­тич­ких пле­ме­на на Бал­ка­ну, сло­ вен­ска лек­си­ка (по­рије­кло и пра­по­стој­ би­на Сло­ве­на), књи­жев­на ис­тра­жи­ва­ња. По­себ­не цје­ли­не су ње­го­ва дје­ла: уџ­бе­ ни­ци, књи­ге и дру­ги ра­до­ви. А из­над све­га је књи­га-син­те­за, мо­жда нај­зна­чај­ ни­је дје­ло про­фе­со­ра Бу­ди­ми­ра: Са бал­ кан­ских ис­точ­ни­ка. Ми­лан Бу­ди­мир је пр­ви, мно­го прије не­го што ће ком­пју­те­ри до­ка­за­ти ње­го­ве тврд­ње, ис­ти­цао да је Или­ја­да дје­ло „јед­ ног чо­вје­ка“, по­зи­ва­ју­ћи се на по­сљед­ња два пје­ва­ња, ко­ја су дру­ги ис­тра­жи­ва­чи углав­ном за­не­ма­ри­ва­ли. Та­ко­ђе, тра­же­ ћи бал­кан­ске пра­по­чет­ке, Бу­ди­мир је до­шао до пре­хе­лен­ских ста­ро­сје­де­ла­ ца, ко­је је на­звао Пе­ла­сти­ма. „Европ­ска кул­т у­ра је ко­пи­ја рим­ске, рим­ска грч­ке, све је то чор­би­не чор­бе чор­ба“, го­во­рио је. Мје­ша­ви­на за­те­че­ног и до­није­тог од при­до­шлих. Је­ди­но су бал­кан­ски Сло­ ве­ни аутох­то­ни ба­шти­ни­ци те ве­ли­ке кул­т у­ре, јер су на ње­ном не­по­сред­ном из­во­ри­шту. „Наш је­зик раз­ви­јао се пре­ ма грч­ком ори­ги­на­лу, а не пре­ма ла­тин­ ској ко­пи­ји.“ Та­ко је го­во­рио, ства­рао, пи­сао, учио Ми­лан Бу­ди­мир. Чо­вјек ко­ји је по­сје­тио Ла­зу Ко­сти­ћа кад је овај био на са­мр­ти, чо­вјек ко­ји се дру­жио и ра­дио са „мла­ до­бо­сан­ци­ма“, ви­со­ко цје­нио Ан­дри­ћа, Ко­чи­ћа (обо­ји­цу и лич­но по­зна­вао) и Те­слу. По­зна­вао је сам врх бал­кан­ске и свјет­ске на­у­ке, а хва­лио се да по­зна­је и „два ца­ра – бу­гар­ског Бо­ри­са и на­шег Мар­ка Ца­ра“, књи­жев­ни­ка. Пред чи­та­оц ­ е На­ци­о­нал­не ре­ви­је из­ није­ли смо са­мо мр­ви­це при­че о Ми­ла­ну Бу­ди­ми­ру, же­ле­ћи да об­но­ви­мо сје­ћа­ње на овог ве­ли­ка­на на­у­ке и кул­т у­ре, али и да про­бу­ди­мо по­не­што ва­жно а за­ спа­ло у на­ма, „из­гу­бље­ним у вре­ме­ну и про­сто­ру“. Про­фе­со­ру Бу­ди­ми­ру то ви­ ше ни­је по­треб­но, на­ма је­сте. Осла­ња­ли смо се при том на док­тор­ску ди­сер­та­ ци­ју Ми­лан Бу­ди­мир као бал­ка­но­лог мр Не­бој­ше Ра­ден­ко­ви­ћа и књи­гу Жи­вот­ не ис­по­ве­сти Ко­сте Ди­ми­три­је­ви­ћа. 