Page 1


Саша Мићковић ДУХОВНА ЗАРЕЊА

Издавач ГРАМАТИК

Библиотека САВРЕМЕНА

Уредник ДАНИЛО ЈОКАНОВИЋ

2014. Београд Саша Мићковић - сонетикон

2


САША МИЋКОВИЋ

ДУХОВНА ЗАРЕЊА сонетикон

Саша Мићковић - сонетикон

3


СЕСТРИ СЛАЂАНИ ТРИФУНОВИЋ

Саша Мићковић - сонетикон

4


I Спаситељу моћни, искро Земље, Неба, стварао си коме дубне океане? Проговори Адам да му Ева треба, од ребра је сатка, чисту и без мане. Али Ђаво вуче неке друге нити, слатким воћем грехе Адамове мами. Голотињу своју први пар ће скрити, чим осети жудњу, поче да се срами. Први пут је змија Еву искушала, у облику сваком зло се може дати. Одлука највећа, ко камен је пала, човек некад мора изнутра да пати. Када нас понесе та животна плима, прашташ ли све грехе, а силно их има?

Саша Мићковић - сонетикон

5


II Прашташ ли све грехе, а силно их има, безбројна су лица где грч хара јако, и када бродимо сивим понорима, благонежјем срца Ти би нам дотако. Окусићу пехар црвенога вина, Сунцу наздравити, јутру док се рађа. Свесност о љубави дићи до висина, што роба једино ланца ослобађа. Тиховањем маштам, тргам оков сужњу, крст разведри чело и тамнину веђа. Кроз молитву, Оче, поражавам мржњу, међу нама не сме изникнути међа. Ја причешће хоћу, ту се не колеба, ако ли пожелим Твоје парче хлeба!

Саша Мићковић - сонетикон

6


III Ако ли пожелим Твоје парче хлeба, уз љубав га дајеш у светоме храму, где тамјан мирише јаче него херба, топећи се глатко на кандила пламу. Вапаје закључај, птице нек` забрује, гласићима меким сатиру демоне. Много је трулежи, разједа и трује, сачувајмо души дијамантске споне. Пророка се лажних трошно тело чувај, Човече у зебњи, докажи се делом. Ветром са Голготе утваре раздувај, ватром утри авет и сможди пепелом. Храни нас добротом, врлим празницима, само мрвом једном глад се одузима!

Саша Мићковић - сонетикон

7


IV Само мрвом једном глад се одузима, сред верске слаткоће букнемо од среће. Почуј харфу с неба, анђео је штима, склапајући крила на срдашца слеће. Огласиле трубе тријумфе у рату, војска се небеска облацима креће, и Илија Пророк просуо позлату, громовима пали затуљене свеће. Громовниче моћни, планету пробуди, спавало се дуго, стидно и без вере. Трежњење нам треба, неко да закуди, избразданом челу грехоту да спере. У царству Христовом, деца да се гнезде, ишао си водом, ужарио звезде!

Саша Мићковић - сонетикон

8


V Ишао си водом, ужарио звезде, избавио мртве из дубине тмурне. Занебљеном њивом, где Ти ореш бразде, рађаш кристал - дане, видике азурне. Симфоније небне химнично зазвуче, свуда се разлете веродашне жишке. Мудрости, свезнања, покори нас уче, о, Господе вишњи, подај хлебне кришке! Сред свесрпске сржи забокори тројство, засади у нама крвне јагодњаке. По разуму саспи блажено спокојство, челима у венце сплети рајске зраке. А када си знао да је злоба чврста, махните лечио врхом свога прста!

Саша Мићковић - сонетикон

9


VI Махните лечио врхом свога прста, плаветни и зрачни сјаје путокази. Ко ослушне свемоћ, благодат из уста, истинити пут ће, беличаст да спази. Превелика срећа зна да тежи јаду, од тамљанског дима очи се заплачу. Дамар нека титра у животном складу, а ми наклоњени свом перу и мачу. Раскрилимо бића изнад развалине, згромимо авети и очњаке звери. Чврсти смо рубини кад кушање зине, самилости наше, Првородни мери. Дохватити треба испуштене узде, около грешника кад зле мисли језде!

Саша Мићковић - сонетикон

10


VII Около грешника кад зле мисли језде, душица у бездан стрмином урања. Мрвни корак дели од духовне беде, зарад спаса букну узвишена знања. Певајмо животу, богонадахнуто, изоштримо мисли и чистоту ума. Расцветајмо тело, згаснуло и круто, да нас не однесе у зловољу чума. Једном речју хорде свирепе покоре, реч је та сакрила целомудрености. На пола се копља заставе оборе, маните се боја, ви кнежеви злости. Када дном посрне човечанска врста, душице очистиш, лако светлом крста!

Саша Мићковић - сонетикон

11


VIII Душице очистиш, лако светлом крста, задахњујеш чари лепршавог даха. Рана нагрижена за трен ока сраста, плашљивац у маху окане се страха. Смиреност нам треба бити руковођа, врлине су наши верни грудобрани. Лажљиве су речи светогрдна крађа, штитом благослова пред нејаке стани. У сплетеном венцу, бајну љубав згрћем, благодарну душу разаспем пред свима. Љубазним речима, позлаћеним прућем, стихове уплићем, бризгам живост њима. Вољом као челик, рађам жишку жарку, у тмурним ноћима, ко пећинском мраку!

Саша Мићковић - сонетикон

12


IX У тмурним ноћима, ко пећинском мраку, кад ме хладна језа оберучке хвата, срчану шапућем молитвицу лаку, анђеоске војске челиче ме јата. Господе сведашни, светлилом обложи, завири у срце, ту тајну пећину, где се огањ врели босиоком ложи, и греси сагоре, пламеном замину! Хиландар се моли за плод обожења, Свеосмислитељу, топлоклизне крви, слабима уливај капљице спасења, у душином језгру христокрвље врви. Кад поспане очи кроз сан се оборе, шапатом си деци стрго ноћне море!

Саша Мићковић - сонетикон

13


X Шапатом си деци стрго ноћне море, умирио дрхтај мајчице што бдије, а злочести дуси шљам, неверје творе, Богомајка сузе због њих фреском лије. Поколењу новом подај христољубље, да нам не остану беспут - загубљени. Извори живота јесу правдољубље, где истина красом, бујањем запени. Ја не желим бити роб својих подвига, и венац написах, ради Твоје славе. Одрекох се давно лажне слике, жига, када трнов спазих, обруч око главе. Мени одмор треба, по ноћи и данку, е, подари спокој песниковом санку!

Саша Мићковић - сонетикон

14


XI Е, подари спокој песниковом санку, и ублажи немир, жића жижак - грижу. Пређемо ли црту пролазности танку, дани се раздробе, труле ноћи гмижу. Звонко звоно зуји, јутрењем одзвања, на молитвен извор жедна душа хита, у светларне сфере, звездане зарања, где дамарни тресак шири плућа вита. А грех, подлац стари, увек обиграва, вребајући слабе, подложне, чак мртве, које давно сакри глина, тама, трава, и стреле не бира, да разгроми жртве. Хоћу Сунца пожар, да блуди сагоре, и да лик Ти гледам кроз блистање зоре!

Саша Мићковић - сонетикон

15


XII И да лик Ти гледам кроз блистање зоре, где лебди опточен, златом, ћилибаром. Да пољубим раскош, скуте и одоре, загрејем се слеђен, разасутим жаром. Мисли су човечја надземаљска снага, зажелимо нешто, кришом се оствари. Мисо не сме бити, брзоплето нага, подложно је свету да се све уквари. Многа су племена ћудност прогневила, човек се прочисти болом и кроз сузе. Србија је себе, род оплеменила, сабрану дечицу мир Божји обузе. Сами за све криви, кад је судба клета, ушао у душе уплаканог света!

Саша Мићковић - сонетикон

16


XIII Ушао у душе уплаканог света, овлажио жедне, сасушене усне. Закрилаћен жеђам, сред космичког лета, где темељ Твог трона зарење запљусне. Песковито зрно жуља морску шкољку, научио си је, бисер обли ваја, ми телу у сржи извидајмо бољку, будимо астрални, блесак вечног сјаја. Порозни су дворци, куле земне крте, све сем светоречја ризницама бледи. Човек је љуштура коју ноћи врте, у безверју гмижу само недогледи. Када нас обузме срећа, порив, сета, мирисом нас зариш Еденскога цвета!

Саша Мићковић - сонетикон

17


XIV Мирисом нас зариш Еденскога цвета, по природи жића сви смо небосклони. Грехота ко струја, кад крвцом прошета, богонаклоном се струјање оброни. Ми нисмо једини живота власници, заблуђени, слепи, стеремо ведрину. Опомињу ли нас небески гласници, да се везе с грехом трептајем раскину? Останимо будни, јер смо кратковеки, брзо се зашкрину овоземна врата. Од свог прапочела да нисмо далеки, у замку нас ломне, нечастиви хвата. Довољна ми стара и трошна колиба, Спаситељу моћни, искро Земље, Неба!

Саша Мићковић - сонетикон

18


Спаситељу моћни, искро Земље, Неба, Прашташ ли све грехе, а силно их има? Ако ли пожелим Твоје парче хлеба, Само мрвом једном глад се одузима. Ишао си водом, ужарио звезде, Махните лечио врхом свога прста. Около грешника кад зле мисли језде, Душице очистиш, лако светлом крста. У тмурним ноћима, ко пећинском мраку, Шапатом си деци стрго ноћне море. Е, подари спокој песниковом санку, И да лик Ти гледам кроз блистање зоре. Ушао у душе уплаканог света, Мирисом нас зариш Еденскога цвета!

Саша Мићковић - сонетикон

19


СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ У четвртоме веку под небом Цезареје, блажена Емилија пресвето дете роди. Широм Кападокије мудрољубље засеје, у преобиљу Светац славославље оплоди. Богочастив аскета, жарозаран у вери, у име Христа народ заземни животвори. Правдодушјем, сабрањем врлине срца мери, богодашни Дух Свети лицем му се разгори. Ореол, сјајни нимбус, златокруг око главе, облагодаћен Светац беседи о доброти. Кроткомисленом свету ауре се заплаве, и род човечји усни у астралној чистоти. Световним доброчинством кристалисану снагу, Василије разаспе уз Реч светларно-благу!

Саша Мићковић - сонетикон

20


ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ Светачки мирне, кристалне очи, урањаш нежно у туђе мисли. Перјана душа, ка Небу крочи, пред којом греси многи су свисли. Подсвесно чујем те славне речи, „Будимо људи“, поука златна. Још твоје звоно Србијом звечи, не плашећи се временског клатна. У ово доба, тако нам треба, ручица света да нас поведе, а људско срце вечито вреба, злокобно око, да га заведе. Са Неба сипај светлосно иње, љубав се наша к`теби успиње!

Саша Мићковић - сонетикон

21


МАНАСТИР КОПОРИН I У Копорину спокој, душевна питомина, камени манастир се закрови Божјим штитом. Врлог Стефана круна и мач заблешти притом, а иконе затапа бајковита тишина. Лица фресака, очи, избодене до сржи, оскрнављене слике, старе већ шесто лета, и Стефанова глава ту мироточи света, зарасле ране, жезло, анђео ватрен држи. Трошњаве грудве земље, стабла, извор и трава, све сјај крста прожима благо и гласомило. Безброј је молитвица Копорином уснило, монашким благонежјем Стефан уз Творца спава. Монахиње залебде у светларној бистрини, Светац вековно цакли у наднебној висини!

Саша Мићковић - сонетикон

22


II Овде се мисли плоде, закалеми се биће, као најслађа воћка, човеку ум разлиста, и монахиња Нина раскошним жаром блиста, слушати њену мудрост, блажено је ужиће. Путниче, када пођеш путем из Копорина, и брдом чим се винеш, крај камене капије, ослушни како свемоћ божанска с неба лије, растапајући срца, зажеже крв једрина! Још само шума шушти, обриси манастира остају у даљини, вековно просвећују, а мисли као пчеле сједињене у брују, док појање монашко вернима жића збира. Та светиња, скривена у брду, цветном миру, засади зарје души, тка молитвену лиру! Рача, 15.09.2013. године.

Саша Мићковић - сонетикон

23


БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА Тама осмога века, јерес као дажд хара, Сиријом власт арапска, Валид на врху трона. Богохулничка грижња иконостас разара, Јован Дамаскин само још вуче небна звона! У сржи Јован верник, заклеветан већ буде, заштитник богонежја, драгуљне мисли збира. Лав III веромрзац и Валид гнусно суде, по руци Дамаскина, брид мача крвав свира! И паде у прашину десна сечена рука, Јован опхрван болом прихвата је у леву. Клечећи пред иконом, сред молитвеног звука, моли се док не заспа, при богодарном певу. Пробуди се, а рука, израсла свежно здрава, трећу сазда од сребра, Тројеручици слава!

Саша Мићковић - сонетикон

24


ИСУСОВА СМРТ Ексерима су шаке бушили пуне крви, разломљена ти ребра здерала мехур плућа, и модричасто небо грмљавином се мрви, закрвављено чело, венцем трновог прућа. Уз тресак свету прашном смркло за боље доба, из сукрвичних уста севнуше задње речи, Оче, не остављај ме, Син сам што веру проба, под крстом Магдалена сва плачна, грчна јечи. А онда се уз хуку зауставише воде, и тело смртно копље разарајући боде! Од тога ледног трена мери се ново време, из крви васкрснуо, Исус се к`небу вине, без разреза и рана крај Оца душом сине, узевши наше грехе, простоте, бол и бреме!

Саша Мићковић - сонетикон

25


ЖАРУЉА ЛЕПОТЕ I У охолом свету безнадежних злица, недођијских тама и очињих глеђи, вретено засврдла, по животној пређи, тек Божја лепота душе заголица. Ми борове шуме, грубо засечене, пањеви смо који иверјасти клече. Нек` звуци молитве жилама зазвече, уз анђелске псалме, миром заливене. Видикова црта мраком заграђена, у сваком од нас се некад скрије Јуда. Проживимо живот, уз тресак и чуда, небожарна љубав клицом засађена. Божанском бистрином душе окадили, ружичњаке рајске, сузама полили!

Саша Мићковић - сонетикон

26


II Проткани изнутра венчићима смиља, по којима роса Богомајке лије. Светлуцамо жарно, образ се умије, танани и нежни, изданци смо биља. Осетимо дашак среће у ваздуху, пој анђела земљом тихо мироточи, и запљусне љубав, купајући очи, тихујемо снено, спокојно у духу. А када нам усуд увојке уплете, јапијом од светла укровимо небом. Капљицама вина, омрвљеним хлебом, засите се душе, свиломеке лете. Ватрожива љубав узвездана жеже, божанска лепота, цветном круном леже!

Саша Мићковић - сонетикон

27


СВЕТЛОСТ Осветли Боже умове тамне, љубавни вирус нек` крвцом шикне. Врати нам дане одважне, славне, несрећник појем среће ускликне! Сви смо немоћни без Твога скута, човек у себи жаруљу тражи. Кроз тело трошно доброта плута. Божански закон једино важи. Покај се роде, грешимо много, молитву хоћу, светлост да следим, зато Tе молим, да би помого, јер ја без Тебе мрвицу вредим. И не допусти да пати чедо, срце и срж сам, Твом суду предо!

Саша Мићковић - сонетикон

28


БЕЛИ АНЂЕО Сасуши у души црни цвет што ниче, главу ми заштити светлозрачним мачем. Поломљен, повређен, некада ти плачем, када мравно милим, Теби мој глас кличе. И када се молим, труње сам пред тобом, сабери ми мисли у злаћане зделе. Свакакве ми але срж животну јеле, оробљен и здробљен, не зовем се робом. Светлом благо лице помази кад сиви, и искрицу свету у крвцу утопи. Глечере на души молитвом истопи, да ми злобно време чист разум надживи. Под крило ме нежно, меко приви чедно, дахом небне снаге, загреј чело ледно!

Саша Мићковић - сонетикон

29


ШАПАТ БОГОРОДИЦИ I И опет смрвљен, слабашно јадан, као олујом рушен млади бор. Назебо душом, љубави гладан, кратковечан сам божанствени створ. Зато се молим, док свеће пламен, титра и севне кроз мој мутни век, само да нисам лед или камен, цвилим ти Мајко, а загубљен лек. Предуго нисам Теби шаптао, да л` моја гордост удаљила нас? Самујем тихо, чудом опстао, душа разбукти, а где скривен спас? Богородице, светлости лепа, разведри ова два ока слепа!

Саша Мићковић - сонетикон

30


II Мноштво авети и чељуст дави, па живот буде огаван и груб. Као цвет чупан, ластар се смлави, мртвило влада, узело на зуб. Обложим кором дане будуће, немо се врзмам кроз животни луг. Тонем празнином, у утрнуће, где смртна језа буде глави друг. Кућна ми врата већ затрављена, зарђале браве, црвоточан праг. Кандило, олтар, фреска спаљена, уплакан светац вуче крвав траг. Свевишња, праштај, тако сам скрушен, на главу сав ми терет зла срушен!

Саша Мићковић - сонетикон

31


III Глиб ме стиснуо, грозна каљуга, мирис тамљана не распири нос, и са дна пакла кнез језе руга, он сав оклопљен, ја згариштем бос. Плакао сам ти ноћас у тмини, Мајко блажена, вади телу трн. У небном раму уз Бога сини, јер без тог плама, ја по души црн. Младолик стао пред ровним гробом, у коме трули и прозукне кост, већ сам притиснут, земном тескобом, позови, бићу Твој побожни гост. Узвиси младост, тргни од зала, изданак бићу Твог идеала!

Саша Мићковић - сонетикон

32


ИСУС Цепали кожу, ломили ребра, трновим венцем гребали главу. За трунку моћи, за шаку сребра, мислили Твоју да свргну славу. Само крв клизи црном Голготом, модра небеса по земљи клону, а Ти се вину у облак потом, да поред Оца, синеш на трону. Магдалена је у црном, бледа, разапетог те, крвавог гледа! Напокон смирај, пустош, тишина, народ и војска кући корача. Гротескни свете, погуби Сина, пристигло време вековног плача!

Саша Мићковић - сонетикон

33


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ Молитве нове да нас укрове! Светлосни владико, у овој мрклини, подај сушту искру духовнога зрења. У људима данас нека горка врења, заробљене, пале и кротке узвини. Векујемо рушни у земаљској тмини, у гнусноме ропству подлих унижења. Ти знаш потку душе, пређу, нит и хтења, зрневљем мудрости умове засини. Засветли, просвети, семенку заори, насушне погаче, плодоносном њивом, и кани кап вере, поколењу живом, са блештећег трона милозвучно збори. Залиј наше душе молитвеним ливом, који ће трулежност у срцу да згори!

Саша Мићковић - сонетикон

34


УНУТРАШЊИ ГЛАС Спаси ме Боже од самог себе, и од свих мојих злих суноврата! Дете, нек` ти се мисли унебе, где сјаје моја златаста врата! Нисам у сржи нашао мира, душа назебе, препуна страха! Ослушни, чедо, молитва свира, васкрснућу те из земног праха! Творче, ја нисам лажљиви песник, и моје речи искрама зраче! Помоли се и бићеш ми весник, где светлосне се хаље облаче! Спери ми очи, славни Господе, у Твом се скуту наде уплоде!

Саша Мићковић - сонетикон

35


БОЖИЋ Гранчица храстова запуцкета жаром, тамјан се отопи, соба замирише. Вино, дрен и чирак, на асталу старом, и све Божјим миром, аромом одише. Отворило Небо пресвете дворане, ореолом славе, зацаклили свеци, а Христово лице над светом осване, и развије осмех, још сањивој деци. На хиљаде свећа храмовима блиста, све је благо, тихо, спокој душом дрема. Зачује се само молитвица чиста, о, Свевишњи, спаси, ко зна шта се спрема! Тог дана се воли, дарује и прашта, расцветала срцем већ духовна башта!

Саша Мићковић - сонетикон

36


ВИСОКИ ДЕЧАНИ На десној обали Дечанске Бистрице, и под обронцима Стреочке планине, манастирске блеште духовне искрице, небеске досежу тајанства висине. Положио камен, Стефан Седмовенчан, Србији темеље од мермера гради. Род да буде вером Христовом овенчан, хорда кад навали, бит да не разгради. Чим завесе таме са свих страна падну, српске зоре свану, пепелом и ватром, Стефане, оживи наше клице на дну, и путиром спаси пред олујном затром. Косовским звонима, брујно и уз јеку, Србе буди, опрез, у новијем веку!

Саша Мићковић - сонетикон

37


МОЛИТВЕНИ СОНЕТ Искричаве речи молитве шапућем, склапајући очи, душу кристалишем, и као да лебдим, светлом браздом њишем, ланце око себе, тамнице разгрћем. Речи молитве, шапућем! Златокриле речи молитве шапућем, посвећен дубини божанских сазнања. То ватрен кроз мене анђео урања, титрајући пламом, неверство разгрћем. Речи молитве, шапућем! Ко из Божје чесме, кроз вене јуриша благодат и нада, биће се утиша. Милозвук лепрша, поноре разгрћем, Речи молитве, шапућем! Небеска свежина образе запљусне и у срцу љубав отопи па згусне, тихујем и блажим, зловољу разгрћем. Речи молитве, шапућем! Сонет с уметком

Саша Мићковић - сонетикон

38


ОЧЕ Усхићен ти се род људски клања, на срцу иње светлости цакли. Без Тебе, Оче, куд би се макли? На темељ Твој се космос ослања. Ти си ми увек у срцу нада, искру ми душа бар вере иште. Последње си ми Ти уточиште, када ми тело од греха страда. Под стопама Ти шапуће камен, молитве дах нам небо зазлати. Немирне душе смири и сјати, земљом се буди истине пламен. Достојан ли сам Тебе да дворим? Ведрину ока дај да разгорим!

Саша Мићковић - сонетикон

39


ИКОНА Сестри Марији Мићковић Осликана вешто мајсторским рукама, затреба ли можеш и да проговориш. Палили те често и крали из храма, изнова се сликаш и позлатом створиш. Клечали пред тобом и силни и јадни, распршила светлост низ укаљан образ. Окусили парче утехе су гладни, енергије бистре, божанске си одраз. Са небеса сузу као кристал канеш. Окрилати душу ову када пада. Мој немир осетиш и као штит станеш, опомени чедо своје чим застрада. Буди ми водиља, кроз мрак сапутница, тешитељко, склони кривицу ми с лица!

Саша Мићковић - сонетикон

40


БОГОРОДИЦА Покрећеш у мени оронуло биће, разлистала душо мани се тог страха. Шапутање Твоје буди ме док свиће, блеснеш у тамнини кад сам шака праха. Клонуо сам Звездо, нек` израсту крила, телу рушном које камен је без Тебе. Понизност је моја и скрушеност била, челичена вером, да бих спасо себе. Често се колебам и постанем мрва, клањам Ти се улиј храбрости ми мало. У мислима бурним буди искра прва – Бисерно Божанство у атоме стало. Узвишена силно, љубављу ме такни, мртвило из мене у светлозар макни!

Саша Мићковић - сонетикон

41


СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ Сред каменог крша Острог стамен стоји, Василије Свети светлошћу Дом зрачи. Енергијом чистом Црну Гору боји, кад олују с неба у трен ока свлачи. Ореол се злати, Он је жива слика, свачје лице тужно љубављу умије. У срцима сненим молитвицу штрика, бол покретом руке пред дечицом скрије. Учинио безброј чаробних чудеса, сенка му злаћана крај Острога хода. Клањају се људи, воле га небеса, заштитни спасилац српскога је рода. У Поповом Пољу Ана сина роди – да духовну свиту у скут Божји води!

Саша Мићковић - сонетикон

42


СВЕТИ САВА Знао топлом речју да разбравиш врата, и распламсаш срца која је лед стего. Под кораком твојим разлива позлата, светитељски, тихо, на ломачу лего. И данас те народ учитељу воли, словарење блажно вековито памти. Срби су без Тебе тек просјаци голи, ал` их греје ватра што жишкама пламти. Сиротињу чуво – знао си шта вреди, у будућност бистро као пророк гледо и од прапочела видео шта следи – па си жртву своју уместо нас предо. Запитам се некад: где то обитаваш, на облаку рајском спокојно успаваш?

Саша Мићковић - сонетикон

43


ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА Извила се изнад тргова и кућа, и кров бакрорезни златни одблес ствара. Хришћански дух мирно из ње проговара, крхке људе бранећ - што траже сванућа. Смирај душа топла пред иконом има, плам свеће обасја чистоту олтара, и срце залупа сред наших недара кад молитва теши, љубав обузима. Дечица се многа свечано крстила, Богородица им над главама бдила. Чували је преци у данима бурним, поколења нова баш пред њом да клекну, и корена својих никад не одрекну, када хорде дођу с временима тмурним!

Саша Мићковић - сонетикон

44


ШАПАТ АНЂЕЛА Љубав да се шири, то рекао Јеси, шапатом анђела, следбеника својих. Заминуше светом недаће и греси, ал` кануше сузе, са икона Твојих. Вера нека влада, једини је закон, и слобода духа што праштање кроји. Пред крстом што сија, вечној нади наклон, која Васиону светлошћу обоји. Савест да оживи, кроз свачије вене, кандило и тамјан свуда замирише. Да Сунце натопи замрачене зене, што молитву благу срдашцем упише. Причест, искупљење, о, Свевишњи, спаси, трубама са Неба Хришћанство огласи!

Саша Мићковић - сонетикон

45


ПРАЗНИЧНА САМОЋА Вечерас ће Исус уз звона црквена, закрилити земљу, затешити плачне. Одагнаће грешне зловодиље мрачне, умилна молитва свуд` биће сливена. И у свакој кући врх људских узглавља, светлило ће свеће на ноћ да се бреца, призивајућ Бога и сведашног Свеца, одисаће душе, мирисима славља. Тек на моме столу зјапиће празнина, мрвица понека насушног колача, хук зиме низ собу, па онда тишина, која пој свештенства из храма надјача. Тамјан згори, свећа, плавичастог плама, Боже, ова душа ћути грчно сама!

Саша Мићковић - сонетикон

46


ПРИНЦЕЗА ОЛИВЕРА ЛАЗАРЕВИЋ I Четрнаести век је, принцеза Оливера, као звездани дар се Кнезу Лазару рађа. Усхићена и лепа, краси је Божја вера, а Србију раскрове турска злобна безнађа. Кнегиња Милица је даје за мир у залог, и путем од Крушевца, већ Оливера креће. У земљи дажд и чума, капље крвнички талог, народ под ноге баца принцези руже, цвеће. Харем! Стотине жена, Бајазит је строг прима, отргли је од српства, никад од православља, али се згоди љубав, са султаном је има, душом јој патња рије, крај турског је узглавља. Живот слаткасто - горак, славу и бол јој даће, слободна тамничарка, без сестара и браће!

Саша Мићковић - сонетикон

47


II Подмукло време жеже, темеље жижак рује, Оливера сва плачна, још стеже крст у шаци. Ратни покличи звоне, зурле свуда забрује, указали се сводом крвни злогрдни знаци. Битка је код Ангоре, емир Тамерлан страшни, Османилијама стреле у грудни кош задаје. Оливера, Бајазит, заробљеници прашни, у татарским ланцима, где трулежни дах траје. Принцези Оливери, нанет стид и срамота, Бајазит се убија, обичај то налаже. Распукли се животи, окрњила лепота, пуштена на слободу, да је монаси блаже. Удавала се није, без чеда, года, лозе, принцезу богомилу кочије небне возе!

Саша Мићковић - сонетикон

48


МОЛИТВА Молим се за трошну земљу, харају је подле злости, Овај луди и час трули, да не здроби крте кости. Луч не тиња, смрзла тама, нит на души дрхтећ зебе, И мемљивом чамом Србин губи пород, руши себе. Ту где крв се расцветала, божур - поље, и све тавно, Више српства нигде Боже, надвио се дим огавно. А горе врх стакло - неба, православни дух се плоди, Заметак и дах живота најчистија светлост роди. Анђели су ужарили Хиландару све буктиње, Земља нам се кроз облаке и уз ватру то успиње. Етром ветар са звоника, васељеном звук разноси, Међу нама покорнима, смрт челиком оштрим коси. Љубави нас мили Боже, бистре, плодне удостоји, Узвиси нас да пред Тобом поносито Србин стоји!

Саша Мићковић - сонетикон

49


ОКУЋИШТЕ Устани чим зазори, класје жита обиђи, провери рушне међе, чаире и богазе, мироточне липаре, у свитај дана сиђи, и покоси зарасле путељке и трн - стазе. А касније, у сенци храстовој се одмори, и ослушни шумове, сенице, жуне зборе, па разголити душу, док јара небна гори, зажеднео, наискап, испиј шумске изворе. Кући, труле плотове, изнова прућем плети, и подрежи шимшире, намири бела стада, а у смирају дана, кад ноћ глува попада, нека ти поврх крова крилат анђео слети. Молитву тек изусти, лагани санак усни, уморну главу спусти, и уз драгу се згусни!

Саша Мићковић - сонетикон

50


† СВЕТА ПЕТКА † Озари сјајним лицем душе у тиховању, Извором лековитим излечи вид и мисли, И засеј српску искру по Божијем имању, Ми смо Мајчице силна без тебе одвећ свисли! Рашири Србима штит, раскрили широм руке, Јер под Твоје окриље род светосавски хрли. Умири наше мисли крај небне, тихе луке, Молитвицом сведашном у судњи час обгрли! Чудесна Света Петко своја чеда оснажи, Светла водиљо врла испред народа стани. Кад се ране отворе бол мелемом ублажи, И по срцима нежним кап правдољубља кани. Сваким треном са Тобом Православље жубори, Свежи тамљана дашак храмовима шумори!

Саша Мићковић - сонетикон

51


ВЕЧНИ ПЛАМ Сенима Бојана Мићковића Младости што бризгаш, млазом и у снази, блистава и једра, као сјај драгуља, зар прерано да те смртно крило мази, судбине камичак срчану срж жуља! Те подмукле ноћи тело ти се сурва, у мемљиву јаму понора и страха, а лицем се модрим крв пеном обурва, и уз тресак поста, младост шака праха. Сурово је чим се живот не досања, када се нит бића страдањем закине. Битиши у миру, где душа урања, у наручје Божје, буктињом засине. Постао си кристал, кован небним рамом, и огрнут светлом блештиш вечним пламом!

Саша Мићковић - сонетикон

52


СВЕТЛОЗАРНА ИСКРА Сенима Стефана Милошевића На анђелском крилу спокојно успаваш, око тебе лебде посребрена јата. Ловорове венце етром распламсаваш, очима ти узри кристал и позлата. Кани свилен смешак, занебљени сине, тамљаном миришеш, босиљком у коси. Несхватне за нас су божанске висине, тајанствена рука у вечност те носи. Још ти образ сија и чела си ведра, помилуј нас топлим, светлуцавим дашком, и рашири руке, низ облаке једра, обасипај чистим, жарним рајским прашком. По души ти звезде везу нит у мреже, Пегаза ти ветар за пловидбу преже!

Саша Мићковић - сонетикон

53


РЕЧ АУТОРА Поштовани љубитељи писане речи, пред вама је књига сонета која осликава сонетну кошуљицу и потку звуковеза, а версификацијски сонет представља као лирску „вечно свежу поезију“. Сонет у свету има традицију још од Сицилије када је у XIII веку Ђакомо да Лентини саздао први сонетни пехар од страмбота, а код Срба је сонетни првенац објављен 1768. г. и посвећен је жени. Тај сонет има сколастичко - реторску структуру и исписао га је Захарије Орфелин (1726 – 1785). Од тада па до данашњих дана бројни су сонетовесци крстарили поетским небом, српском национу уплићући катрене. Да ли ће моје сонетарење оставити иоле трага по временском пергаменту тешко је сада рећи. Песме које су пред вама исписивао сам задуховљеним речима и уткао у тканицу „Духовног зарења“. Овим песничким грумуљицама сам као неговатељ лирске сонетне технике покушао да вам приближим и сонет као форму са прапочела, а и да духовним нитима освежим поетска чула. Да ли сам верни стражар који сонете брижљиво пази и у њих уплиће „душевне еликсире“ сами ћете оценити, надам се. Збирку „Духовна зарења“ схватите као мој покушај за очувањем сонетних фрески. Вама на дар! С тек зацветалом срећом вас поздрављам! Срдачно, Саша Мићковић

Саша Мићковић - сонетикон

Рача, 04.01.2014.

54


ЗАНОСНЕ ЗАМКЕ СОНЕТА /О рукописној књизи сонета Саше Мићковића/ ...Књига зрачи ведрином и надом, а лепотом сонета и пробраним песничким језиком просто плени и наговештава, заправо потврђује, изузетан дар песника и вештину стихотворства која надмашује његове године. Песништво Саше Мићковића јесте изузетно, самосвојно, издвојиво, а препознатљиво, заслужује пажњу читалаштва и књижевне критике јер нам се обраћа зрео песник, посебног гласа и звука, врло вешт у грађењу сонета и склон лепоти песме, савршености, умивености, а тканој од бираних речи и новосмишљених речи које ће ући у опште благо језика. Има у Мићковићевим песмама далеког одзвука дучићевске господствености и одмерености, ракићевске стишаности и умивености, филиповићевске суспрегнуте заватрености, али Мићковићева лирика, његов сонетски златовез, је самосвојан и доноси нам записе човека који осматра и доживљава свет само на свој начин. Језик његових песама је посебна драгоценост књиге, и књига, и наводи ме на помисао да над сваком речју сонета песник застаје, важе и одлучује се за ону најприкладнију, мада песме теку као да су писане у даху, наједном, без преправки. Ишчитавајући Мићковићев „звуковез“ записивао сам стихове, строфе, речи из сонета, са увек присутним звуком у ушима, као да су речи озвучене, и са осећајем, тешко описивим, да неке строфе па и целе песме светле изнутра!... Нови Сад, 19. новембар, 2013. Извод из рецензије

Саша Мићковић - сонетикон

Перо ЗУБАЦ

55


НАЦИОНАЛНО – ЛИЧНИ ЈАУК И СЈАЈ СОНЕТА ...Са дубоким уверењем - надајмо се – ако неки истраживач, или који други, марљив, а и „поштен“ просудилац буде повлачио књижевноисторијски хоризонт српске књижевности и на Нови миленијум, никако неће моћи да заобиђе рачанског поету, сонетовесца Сашу Мићковића. А ево и зашто? Јер овај песник, за сада на маргини провинције, је истински даровит, чак „дрско“ узрастао песник који се није, ни претенциозно, а ни самољубиво подухватио тегобног посла да себе искаже, а и своје драгоцено умеће и наравно таленат, докаже савлађујући златорез сонета чак – сонетног венца! Од многих „горчина сласти“ настала је лепота ових сонета! Дакле, оно што у овог песника, шумадијског, одмах асоцира на будничара словеначког национа, Прешерна, није само лепо изучен занат филигранисте сонетопевача. Још нешто је ту битно: од два „лица“ је овај златовез: од устрептале интиме, све до пароксизма. Овде ћете чути умилни молски звук Војислава Илића, али и језгровиту синестезију раскошне сугестивности, затећи ћете слике рурала, готово петраркистичку славохвалећу химничност, али и ону племениту стрпљивост клесара који тежи савршенству. Пошто заиста речи знају „да зграбе“ нашег Сашу и да му, наравно као сваки „материјал“ се опиру и „пркосе“, он их клеше до самог врхунца. Саша Мићковић није исписивао по пергаменту своје национално – људске посланице само позлату; многе „китице“ и милозвучје су исписани светлећим златописом истинске поезије. Да тако и трају!… Извод из рецензије

Саша Мићковић - сонетикон

Др Миодраг Д. ИГЊАТОВИЋ

56


Саша Мићковић - сонетикон

57


Саша Мићковић је српски песник, рођен је у граду Шпитал, Аустрија, 1980. године. Сада живи у Рачи Крагујевачкој. Пише сонете и сонетне венце у којима су примењене различите технике ове захтевне, краљевске форме. Његова поезија је сплет духовних, филозофских и емотивних нити. За Сашу је сонет метрички уређена, стилски избрушена форма коју прати лепршавост музике, савршен склад речи и хармонија која опија читаоца. Сонет је песнички дворац у коме се многе чароликости крију мамећи лепотом изражаја. Зачетник је сонетне форме коју је именовао професор Часлав Ђорђевић - „Клепсидрични ретроградни сонет с акростихом“ и може се читати у оба смера. Штампао је четири збирке поезије: - Јастреб у олуји, ауторско издање (2011) - Божанска Србија, издавач Беокњига, Београд (2012) - Рачански песнички свитак, коаутор, издавач Народна библиотека Радоје Домановић, Рача (2013) - Духовна зарења, издавач Граматик, Београд (2014) Песме објављује у штампаним часописима као што су: Књижевне новине, Траг, Пролом, Свитак, Мајдан, Ријеч, Јеж. У електронским часописима је такође заступљен: Етна, Носорог, Шипак, Аргус магазин, Балкански књижевни гласник и др.

Саша Мићковић - сонетикон

58


Саша Мићковић - сонетикон

59

Духовна зарења - Саша Мићковић, поезија  

Сонетикон

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you