Issuu on Google+


Edvard Sejzberi zastade na izlazu iz parka. Presela mu je šetnja. Sve vreme ove dve otmene devojke, rodjake njegovih prijatelja izazivale su ga kako je neosvojiv, jer se čuva za neku čarobnu, prelepu nepoznatu devojku. Znao je on šta to znači, bile su ljubomorne. Obe su bile lepe i bogate, ali on se nije žurio. Možda je zaista čekao neku posebnu? - Gde je vaša kočija? - upita ih on. - Eno je, malo niže. Hoćete sa nama? - opet ga jedna od njih pogleda ispod oka. Svidjao joj se Sejzberi. Ali, na žalost, bio je tvrd orah. Nikako nije uspevala da ga navede da se zaljubi u nju, pa je pomalo počela da gubi živce i pecka ga. - Meni se čini da je on upravo ugledao ženu svog života i da neće s nama - odvrati njena prijateljica podsmešljivo. Svi se nasmejaše, jer je upravo ispred njih stajala devojka, ruku punih kutija, sa kojima je jedva izlazila na kraj. Malo staromodni šešir i kroj kaputa govorili su da nije iz krugova koji strogo paze na najnovije trendove. U tom momentu dunu vetar i šešir joj se nakrivi na glavi. Kutije počeše da padaju, a Sejzberi pogleda podsmešljiva lica svojih prijatelja i pomalo izazovno pridje devojci. E, kad ga već izazivaju, bar da imaju razlog za to. - Oprostite, treba li vam pomoć? - upita galantno svojim najprijatnijim glasom pružajući joj kutije. Preko njene sagnute glave vide svoje prijatelje kako ga posmatraju uz


kikot i došaptavanje. Odjednom požele da je devojka najlepša koja postoji, bez obzira na njenu staromodnu haljinu. Ona podiže pogled. Bilo je to prijatno, ali sasvim obično lice. On kavaljerskim naklonom prikri razočaranje. Kako bi voleo da je neka fatalna lepotica, svima bi zapušio usta. Odmah bi se njome oženio, razmišljao je povredjene sujete. - O, hvala vam. Baš ste ljubazni - odvrati ona i malo porumene kada vide ko joj je pomogao. Njegovo lice bilo joj je dobro poznato, što očigledno nije bio i obrnut slučaj. Ona opet primeti da je se on ne seća, iako će se njegov dobar prijatelj uskoro oženiti njenom rodjakom i zbog toga imaju mogućnosti da se u poslednje vreme češće vidjaju u društvu. Ona uzdahnu. On nije bio tip čoveka koji bi zapazio neku sasvim običnu devojku. - Nema na čemu. Treba li vam pre- voz? nastavljao je on uporno, u inat svojim podsmešljivim prijateljima koji su iz prikrajka pratili svaki njegov pokret. - Ne, evo moj ujak stiže. Ali ipak hvala osmehnula se. On se opet nakloni, primetivši da devojka ipak ima prijatan osmeh i vesele oči. Zašto nije bar malo lepša? Njen zadivljen pogled govorio mu je da ne bi odbila njegovo udvaranje. Samo da je malo privlačnija i otmenija· Ovakvih običnih devojaka puna je Engleska. Njome ne bi mogao da tera inat ciničnim primedbama


svojih prijatelja. A tako je to poželeo. Uto naidje kočija i iz nje užurbano izadje postariji čovek. Zabrinutost na njegovom licu odmah zameni zadovoljstvo kad je spazio u čijem društvu stoji njegova nećaka. -Gospodine Sejzberi, velika mi je čast. Ja sam g. Pejn, sećate me se? - Kako da ne, g-dine Pejn. Kako ste? - upita Sejzberi, nemajući blagog pojma ko je g. Pejn, ali je navikao da bude svima poznat. - Hvala, odlično. Vidim da ste upoznali moju nećaku... - poče Pejn, ali Sejzberi ga prekinu uz svoj najšarmantniji osmeh. -Da, da. A sada vas pozdravljam. Čekaju me prijatelji. Dok se on užurbano udaljavao, g. Pejn i njegova nećaka gledali su za njim. - Eh, kakav otmen gospodin. Naša Amanda je imala sreće sa njegovim prijateljem. Šta misliš, da li te je zapazio? To bi bila idealna prilika za tebe, draga moja - reće on pokroviteljski, a devojka se osmehnu. Kako je dobar i naivan njen ujak. G. Sejzberi se toliko brzo udaljio da ga nije interesovalo ni njeno ime da čuje. Niti je se sećao, iako su se već upoznali. Više puta. To je samo bio dokaz da ona za njega zaista ne postoji, čak iako su jedno vreme živeli u sused- stvu. Uzdahnula je. Njih dvoje bili su iz različitih svetova. Teško da će im se ikada ukrstiti putevi. Ali ujak je bio u pravu u jednoj stvari. Edvard Sejzberi je čovek o kome sanja


još od detinst- va, od kada se pela na ogradu da gleda prema njegovom imanju, čekajući da ga vidi. Osvrnula se još jednom. Sejzberi se već pridružio svom veselom društvu. Dve elegantne dame okrenule su se i odmerile je još jednom podrugljivo, pre nego što su ga uhvatile pod ruku. Njihov pogled naglasio joj je da ne treba da se nada nikakvoj zainteresovanosti sa njegove strane, da je ona usmerena samo na dame ravne njemu. Ona ponovo uzdahnu i pope se u rasklimatanu kočiju svog ujaka. II Vatra u kaminu veselo je pucketala u salonu, na imanju Edvarda Sejzbe- rija. Bila je to jedina vesela stvar ovde u provinciji, daleko od londonske gužve i provoda, pomisli turobno on, zureći u pucketavi plamen. Zašto mu je odjednom pao na pamet taj nevažni dogadjaj od pre skoro tri godine, susret sa nepoznatom devojkom na izlazu iz parka? Možda zato što je to veče upoznao Meri? Čak se ne može setiti ni kako je ta devojka izgledala, toliko je bila obična i neprimetna, jedna medju hiljadu. A on je se ipak setio, baš sada. Neraspoloženo se protegnu. To nije dobar znak, što se seća takvih beznačajnih susreta. Znači da ga je dosada i čamotinja totalno


obuzela. Od prošlog leta sedi ovde na imanju. Čemu sve to? Meri ne može da vrati. A ni protekle dve—tri godine života. Tada, kada je upoznao Meri, mislio je da postoji raj na zemlji. I da je baš njemu sudjeno da uživa u njemu, kada mu je uputila pogled od koga se topi kamen. To je savršena žena za njega, odmah je odlučio. Tiha, otmena, divna. Tako je bar izgledala. Nežna kao od porcelana. Najlepša na svetu. Pobedonosno je gledao ljubomorna lica svojih prijatelja i naročito prijateljica. Našao je ženu kakvu je oduvek sanjao. Nije mu bilo važno što nije ni bogata, ni plemićkog porekla. Činilo se da ima sve što mu je potrebno da bi bio srećan. Sada, posle tri godine, zna da nije bilo tako. Nežni porcelan bio je, u stvari, hladni kamen. Odanost je bila potpuna nezainteresovanost i hladnoća. Vernost je bila nedostatak osećanja prema bilo kome, uključujući i njega, njenog supruga. Drugi muškarci je nisu interesovali, isto kao ni on. Trebalo mu je skoro dve godine da to shvati. I da se pomiri sa tim. Voleo ju je, nije mu bilo važno što ona njega nije. A onda se desila nesreća. Pala je niz stepenice. Najgore je tek došlo u vidu njene izjave na samrti da joj je drago što će ga se konačno rešiti, i neće morati više da trpi njegove dodire i poljupce, niti će morati da mu radja decu i živi više sa njim. Zar je tolika bila njena odbojnost prema njemu? Na granici mržnje i gadjenja? Njegova sujeta bila je ozbiljno


uzdrmana. Nikada nije bio sklon dubokoumnom filozofiranju, ali posle njene smrti došao je ovamo jer je osećao potrebu da bude malo sam, da mu se malo razbistri i mozak i srce. Da malo zaleči rane koje mu je neštedimice zadala dok je odlazila. I da se oslobodi povredjenosti i gorčine u koju ga je bacila. Možda je dolazak ovamo ipak bio greška. Svi su to tumačili kao njegovo žaljenje za suprugom, odraz neprolazne Ijubavi. Trebalo je da ostane u Londonu. Onda bi lakše zaboravio ženu koju je iz Ijubavi uzdigao do sebe, a ona mu uzvratila prezirom i uvredama. Ovako, ovde je postao pomalo neprijatan i namćorast, uobražen i mračni sused koji izbegava okupljanja i izlaske i bilo kakve kontakte sa domaćim društvom. I što je još gore, povredjena sujeta nije se zalečila. Ljutnja na Meri još se više pojačala. I počela da obuhvata sve žene. Postao je nepoverljiv i sumnjičav. On ustade i protegnu duge noge. Svi mu daju na znanje da bi trebalo ponovo da se oženi. Možda su u pravu. Izdržao je duže bez žene nego bilo ko od njegovih prijatelja. Već su počeli da mu šalju podsmešljiva pisma na račun njegovog samovanja i pozivaju ga da se pod hitno vrati iz ’’isposništva” i pridruži im se u provodu. Učini mu se da na prilazu ispred kuće čuje točkove. Kiša je pljluštala kao iz kabla. Nemoguće da bi se neko usudio da putuje po


ovakvom vremenu. I ko bi mogao da dodje ovamo nenajavljen? On sigurno nije do sada prikazao susedima sliku ljubaznosti i gostoljubivosti. To mora da je neko izdaleka. Verovatno je voda poplavila most. Posle više meseci usamljeničkog života, odjednom oseti da bi se radovao nečijoj poseti. Sve ovo vreme uporno je izbegavao posete i susrete sa susedima. Ali sad oseti da mu je bila potrebna jedna večera u društvu. Po ovakvom vremenu, zaista je potrebno imati nekog za malo razgovora i razbijanje usamljeničkog neraspoloženja. Uskoro se vrata njegovog salona na spratu tiho otvoriše. - Šta je bilo, Smitsone? - upita on naoko nezainteresovano, odjednom shvativši da mu je izuzetno važno da danas ne večera sam. - To su dve dame. Voda je poplavila most, pa nisu mogle dalje. Mole da ih primimo na konak - reče sluga oprezno, opazivši sa olakšanjem da gospodar večeras nema onaj svoj uobičajeni mrzovoljan izraz. - Dame? - upita Sejzberi drugačijim glasom. Obradovao se što su dame u pitanju. Da li je to znak da su stare rane zalečene i da je spreman da se vrati u društvo? U žensko društvo? Uslišavaju se njegove još neizgovorene želje, pomisli zadovoljno. - Da, g-djica Vajli i g-dja Kork, njena tetka. - Znamo li ih? - upita on. To je bio njegov uobičajeni način da od Smitsona izvuče prave


informacije. - Da, g-djica Vajli živi nekoliko milja odavde. Verovatno je se ne sećate. Odavno ste otišli odavde, a zimus... niste mnogo izlazili reče Smitson spustivši pogled. To je bio njegov prekor i način da pokaže neodobravanje gospodarevim isposničkim načinom života ove zime i odbijanjem poziva i izlazaka. Zato ga neobično obradova skoro veseo gospodarev odgovor. - Pa, onda ih treba ugostiti i pozdraviti. Jeste li ih smestili? - upita on. Nadao se da je g-djica Vajli mlada i lepa. - Da, u prednje gostinske sobe. Hoćete li da večerate sa njima? To bi zaista bilo lepo razveseli se Smitson iznenadnom promenom u njegovom raspoloženju. - Naredi da se večera postavi u trpezariji. Je li g-djica Vajli lepa? - upita Sejzberi, teško prikrivajući nadu. - G-djica Vajli važi za jednu od najprivlačnijih mladih dama u okolini - odvrati važno Smitson. Možda ima nade da se njegov gospodar prene i ponovo nadje ženu, ovog puta neku koja će biti dostojnija imena koje će poneti udajom za njega, pomisli turobno. On sam bio je ponosan do neba što radi za jednog tako otmenog i cenjenog gospodina. I uopšte nije mogao da shvati njegovo povlačenje iz društva posle smrti supruge. Znao je dobro sve gospodareve tajne, ali nije odobravao njegovo


izdvajanje iz društva. Dobro, prva žena nije se pokazala kao dostojna, prava osoba, ali zašto da ne nadje novu? Pa svaka devojka bi oberučke prihvatila prosidbu jednog tako uvaženog i bogatog čoveka, a uz .to tako Zgodnog kao što je njegov mladi gospodar. - Onda ćemo večeras imati zadovoljstvo da večeramo sa jednom od najprivlačnijih dama u okolini - reče Sejzberi bolje raspoložen i ustade iz fotelje. Smitson spremno pridje da mu pomogne u pripremama za večeru. Prošlo je mnogo meseci od kada je to poslednji put radio. * *

*

Džejn Vajli zastade dah kad ga je ugledala kako ulazi u trpezariju, onako visok i zgodan. Skoro da je zaboravila koliko je privlačan. Skoro, ali ne i potpuno. On se nje, očigledno, nije sečao. Nije to ni očekivala, uzdahnula je neprimetno. Sejzberi se u sebi osmehnu Smit- sonovom opisu gospodjice iz susedst- va. Po njegovim ličnim kriterijumima, ova dama nikada ne bi ponela tako laskavu titulu, jedna od najlepših. Ali, nije bio nezadovoljan. Posle toliko meseci usamljeništva, bio je sklon da velikodušno predje preko njenih brojnih mana.. Za večeras će mu biti dovoljno njeno društvo. I društvo


njene... pratilje. Pratilja je bila gospodja u godinama koja nije bila raspoložena za kitnjaste pozdrave, već je ubrzo posle predstavljanja sela za postavljen sto. - Nisam znao da bi neko mogao da putuje po ovakvom vremenu - poče on razgovor. Kultura i maniri mu nisu nedostajali, pa je brzo počeo da se vraća u staru formu. Džejn Vajli se obradova njegovoj ljubaznosti. Ovih godinu dana koliko je živeo na svom imanju, nije pokazao ni delić toga prema radoznalim i prijateljski nastrojenim susedima. Naprotiv, pratile su ga priče da je neprijatan i očigledno uobražen, čim se ni jednom nije pojavio ni najednom balu, iako su mu uporno slali pozive. - Kad smo pošle, nije se činilo da će ovako da pljusne - odvrati starija dama preko zalogaja, a on baci pogled na devojku. Nešto u njenom osmehu, vedrom pogledu učini mu se poznato. - Da kiša nije poplavila most, sada bismo već bile kod kuće. Nije to ništa strašno - reče sad i ona. Nije bila lepotica, to se videlo na prvi pogled. Nikada ne bi mogla da bude glavna zvezda nekog bala. Ali njene oči neodredjene boje, svetlu- cave i žive, privlačile su pažnju. I usne, spremne na smeh, odavale su njen vedar duh i sklonost da život pos- matra sa lepše strane. Bio je zadovoljan. Više


simpatična, nego lepa, za početak nije loše. Neće joj previše nalaziti mane. Baš ga briga, neće se njome ženiti, ali moglo bi ovo da bude prijatno veče za razbijanje monotonije. Ako je vesela i prijatna, biće sasvim dovoljno da se večera u njenom prisustvu. G-dja Kork bila je zadovoljna večerom, i to je nekoliko puta naglasila, hvaleći kuvaricu. Na svaku njenu ili njegovu izjavu, g-djica Vajli je podizala glavu, koristeći priliku da osmotri domaćina. Kakva jedinstvena, neponovljiva prilika da provede veče sa njim. Odavno je prestala da se nada tome. Odnosno, nikada nije ni imala takve nade. Oni su bili ljudi iz dva sveta. Čak i kada su se sretali, on je nije primećivao ni prepoznavao. Kao što nije ni sada. - Znači, bili ste kod Finlijevih? - nastavi on razgovor, više se obraćajući njoj, jer, bez obzira na hiljadu mana koje je našao njenom izgledu, bila je nesumnjivo privlačnija za oko od svoje starije pratilje. - Otkuda se vi znate sa njima? Robert Finli je moj dobar prijatelj. Nisam ga video već duže vreme. Od kako se oženio i otišao na svoje imanje. - Amanda je moja rodjaka. Bila sam kod njih u gostima. - Zaista? Kako su oni? - Dobro. Imaju preslatku devojčicu, i sada su dobili i dečaka. - Sećam se, oni su se venčali pre... tri godine - reče on i zaćuta. Venčanje im je bilo


malo pre njegovog. - Znači, vas dve ste rodjake. - Da, njen otac je moj ujak. Provela sam tu zimu sa njom, u Londonu, kada su se upoznali. Zaćutali su, svako sa svojim mislima. Oboje su imali uspomene na tu zimu pre tri godine. On se tada upoznao sa Meri i ubrzo i oženio njome. Iznenada i neočekivano se javi g-dja Kork. -Amanda je možda dobro prošla u izboru muža, - poče ona poučno - to ona najbolje zna. Ali ja imam savet koji dajem svakoj mladoj devojci: položaj udovice je najpovoljniji za ženu u našem društvu. Kada je devojka, ona ima mnoga ograničenja. I što se tiče kretanja, i što se tiče svih polja života, uključujući i izbor budućeg muža. Udata žena je, sa druge strane, zapečatila sebi sudbinu uz muža koga je odabrala ili koga su joj odabrali. Usedelica, ako nije užasno bogata, obično je teret i sramota svojoj porodici. Jedino je udovica stvarno samostalna da slobodno odlučuje o svom životu i sudbini - završi ona pobedonosno. Sejzberi zatečen izjavom podiže obrvu i iznenadjeno pogleda u Džejn. Ona sakri oči, ali on pre toga uoči u njima iskricu smeha. - A vi ste, g-djo Kork, udovica? - upita on ozbiljno, mada je pre toga opet susreo Džejnin pogled. - Naravno. Već punih tridesetšest godina.


Moj jadni muž, pokoj mu duši, nije poživeo ni punih godinu dana u braku, - reče ona sa zadovoljstvom puneći usta - ali me je zato dobro zbrinuo. Bio je dosta stariji od mene. Zato i delim takve savete devojkama. Eto, i Džejn, ako želi da postupi pametno, treba da me posluša... - nastavi ona spokojno žvaćući. Sezjberi susrete preko stola Džejnin veseo pogled. - Vi se, gospodjice, slažete sa tim savetom? upita on još uvek uspevajući da ostane ozbiljan. - Naravno, g-dja Kork je ekspert po tom pitanju. Ona uvek ima poučne savete. Bilo bi zaista glupo ne poslušati jedan ovako dobar odvrati ona isto tako ozbiljno dok su joj oči nesta��no svetlucale. - Samo ima jedna poteškoća... -Kako proceniti koliko će potrajati bračni život, a koliko srećno udovištvo? - nastavi on. Veče mu je zaista postajalo sve interesantnije. - Baš tako. Eto, mi smo razmatrale nekoliko kandidata... - nastavi ona, a on uoči kako su joj oči bistre i sjajne, ovako obasjane smehom. - Lord Bentli ne dolazi u obzir - opet se ozbiljno javi g-dja Kork, tamaneći piletinu iz tanjira. - On bi mogao da poživi još dobrih desetak godina. I šta ćeš onda ti? Proći će ti mladost u radjanju dece i ugadjanju mužu. Treba naći nekog drugog. Odgovarajućeg - dodade Sejzberi, a


Džejn ga obešenjački pogleda. - Razumem. Možda ću i ja imati neki dobar predlog. Da vidimo...- nalakti se on kao da razmišlja, a Džejn zastade zalogaj u grlu. - Šta mislite o gdinu Morliju? On ima izgleda da na taj način uskoro usreći ženu. - Hm... ne verujem da je taj zain- teresovan za ponovnu ženidbu. Već je suviše mator da bi razmišljao o takvim stvarima - prožvaka g-dja Kork sa žaljenjem. - Moramo za Džejn da nadjemo nekog drugog. Ovo vino vam je izvrsno. - Biće mi drđgo ako mogu da pomognem, po tom pitanju - odvrati on, nakašljavajući se. Bilo mu je izuzetno zabavno, nije se odavno ovako provodio. Uz to g—djica Vajli mu je sve češće privlačila pogled. Nešto u njenom izrazu lica, vragolastom osmehu i glasu činilo je da ne može da odvoji oči od nje. A njeni duhoviti komentari, izrečeni u savršenoj ozbiljnosti, bili su prosto neodoljivi. Zaboravio je na hiljadu i jednu manu koju joj je našao na početku večeri, nepravilne crte lica i ne baš savršen ten. Ona je prosto zračila nekim unutrašnjim sjajem i energijom, koji su činili da se sve ostalo zanemari. Osim toga, način na koji ga je gledala... On se odjednom seti. To je ona! Devojka iz parka! Prepoznao ju je. Kako je to moguće, posle tri godine. I da baš ona zaluta na njegovo imanje po ovakvom nevremenu.


Neobično uzbudjenje koje je osetio kad ju je prepoznao iznenadilo ga je. Da li se i ona njega seća? Čak i da ga se ne seća, po njenom izrazu lica rekao bi da joj se dopada. Zaverenički pogledi i saučesnički osmesi, koje su razmenjivali tokom cele večere povodom save- ta g-dje Kork, činili su da od potpunih stranaca odjednom postanu nešto bliže. Naročito kada su počeli da se dopunjavaju komentarima oko tobož povoljnih kandidata, koje je g-dja Kork ozbiljno razmatrala. Mislio je da će pući od suzdržavanog smeha, a g-djica Vajli je nekoliko puta morala da se okrene u stranu i pokrije rukom usta. Sejzberi zaključi da je protraćio godinu dana u dobrovoljnom seoskom izgnanstvu. Mora što pre da se vrati u London i počne ponovo da izlazi. Tek je sad postao svestan šta je sve propustio. Potrebno mu je žensko društvo i provod. I eventualno nova ženidba. Ali sada neće žuriti i to će obaviti vrlo promišljeno. Treba pažljivo odabrati odgovarajuću osobu, koja bi bila najpogodnija da postane njegova sledeća supruga. Ovo veče će biti dobra vežba za njegov predstojeći provratak u društvo. Već je skoro zaboravio kako se razgovara sa devojkama. Skoro, ali ne sasvim. Osmesi i pogledi g-djice Vajli uveravali su ga da nije ni najmanje zardjala njegova veština udvaranja. Kada su posle večere prešli u salon, gdja Kork odmah sede na sofu pored vatre


gundjajući kako je hladno. On pridje da doda nekoliko drva, brinući se kao dobar domaćin o udobnosti svojih gošći. Dok je on poslovao oko vatre, Džejn se povukla dublje u mračniji deo sobe. Trebalo joj je da se malo osami i smiri: Celo veče u njegovom društvu bilo je previše za njene živce i ponovo probudjena osećanja. A baš je pomislila da ga je zaboravila. Proveo je ovde celu zimu, a da ni jednom nije izašao u društvo. Ona je izlazila, ubeđujući sebe da se uopšte ne nada da će se on konačno pojaviti na nekom balu. I nije se pojavljivao. Očigledno je sma trao da su seoski balovi, na kojima su se zabavljali lokalni posednici, suviše na niskom nivou za njegov prefinjen ukus. I ljutila se na sebe što svako veče sa nesmanjenim uzbudjenjem prati ulazak svakog gosta. Ali on nije dolazio. Već je bio skoro godinu dana na svom imanju, kada su susedi konačno shvatili da on zaista nema želju da se sa njima upoznaje i druži. I kada je i ona to počela da prihvata kao činjenicu, i da se vraća svojim uobičajenim aktivnostima, koje nisu vezane za očekivanja da ga sretne, iznenada ovo veče u njegovom društvu. I on ni najmanje namćorast i neljubazan kao što se pročulo. Čak veoma šarmantan i veseo. Onih nekoliko svetlucavih pogleda koje joj je uputio bili su kao ulje na skoro zagaslu vatru. Ovo je previše za nju. Osećala je kako vrućina izbija iz nje. I pokušavala da podseti sebe na to da je on


samo navikao da bude neodoljiv, da ti pogledi nisu znak da je lično zain- teresovan za nju. Provirila je u noć duboko udišući da se malo smiri. Pokazao se kao čovek sa smislom za humor, što joj se posebno dopalo. Ni malo uobražen ili snobovski raspoložen, kako ga je zamišljala. Zar je moguće da ga ipak nije zaboravila ni posle toliko vremena? Znala je da je za njega nevidljiva, da on voli sasvim drugačije žene. Zanosne lepotice koje blistaju, koje mu svojom pojavom, ponašanjem, otmenošću mogu samo doprinositi ugledu u društvu. Lepotice kakva ona nije, niti će ikada biti. Uzdahnula je. Zvuci kiše polako su prestajali. Kako je dobro što su baš danas pošle, iako ih je Amanda zadržavala do sutra. Ona zatvori oči i ponovo duboko udahnu. Nikad se lepše nije osećala. Nekoliko njegovih toplih, nasmejanih pogleda učinilo je da se oseća veličanstveno, kao kraljica zabave. Makar za jedno veče, i makar zbog toga što trenutno nije imao bolje društvo. Bila je svesna da je on ovde bio sam cele godine, i da verovatno ima drastično visoke kriterijume u pogledu nivoa zabave i društva. To joj trenutno nije bilo važno. Jedino što je bilo, to je da mu je, bar na kratko, bila interesantna, da ju je zapazio, da se više puta nasmejao nekim njenim duhovitim komentarima. Ništa joj više od toga nije trebalo. Ništa... Bar je tako mislila ovog momenta. I ubedjivala sebe da se ne nada


ničemu više, iako je u njegovim očima mogla večeras da zapazi trunku interesovanja koje je prelazilo običnu granicu učtivosti. G-dja Kork sigurno bi je posaveto- vala da se malo potrudi oko njega, kad bi davala savete takve vrste. A ne one svoje uobičajene. Tiho se nasme- jala i okrenula da vidi šta je sa njom. Samo što se nije srušila kad je ugledala Sejzberija iza sebe, u polutami tihog salona, kako stoji sasvim blizu nje. Ustuknula je korak, gušeći uzvik iznenadjenja. Koliko dugo tu stoji i čeka je da se okrene? I zašto je gleda... ovako? Oči su mu dva tamna duboka vira u kojima bi mogla da se izgubi. Ruke ponovo počeše da joj drhte. Obavila ih je oko sebe da ih umiri. - To ste bili vi. Ono u parku - rekao je tiho. Pogledala je preko salona. Tamo od sofe dopiralo je tiho hrkanje. - Nisam očekivala da me se setitie, lepo od vas - odgovori ona odmah shvativši na šta misli. Bilo mu je drago što se odmah seti- la. Voleo je da bude okružen inteligentnim ljudima, kojima ne treba previše objašnjavati. - Vi se mene sećate? - upitao je. - Naravno, ja sam za vas znala i pre tog našeg susreta. Kako da vas ne znam kad smo odrasli u ovom kraju. Osim toga, sretali smo se kada su se Amanda i Robert verili. - Stidim se da priznam da se ja vas ne


sećam. -Pa... nisam nikad bila osoba koja se zapaža na prvi pogled. Dovoljno je što ste se setili onog našeg susreta u Londonu. - Znate li da sam baš danas razmišljao o njemu? Nisam mogao da se setim vašeg lika, ali sećam se cele situacije. Možda zbog toga... što su se posle toga u mom životu izdešavale mnoge značajne stvari. - Znam. Oženili ste se. Bila sam u Londonu još dva meseca posle toga. Sve do Amandine udaje. Onda sam se vratila kući. -Žao mi je što se posle toga nismo više sreli - reče on kao svaki lepo vaspitan gospodin, a ona se osmehnu. To je bila samo učtiva fraza, koja se i očekivala u ovakvim situacijama. Nije se ljutila što ju je odmah posle onog susreta u Londonu zaboravio, i što je nikad nije prepoznao, ni ono malo puta koliko su se sreli posle toga. To sada nije bilo važno. Važno je što on stoji ovde sa njom u polumraku i govori joj stvari koje voli da čuje svaka devojka, makar i da nisu istinite. Podigla je lice prema njemu i zadrhtala od intenziteta njegovog pogleda. Zagledala se u njegove ženice kao očarana. Nikada nije imala prilike da ga gleda iz ovakve blizine... i u ovakvoj situaciji, kad je i on izgledao zainteresovan za nju koliko ona za njega. Mislim... - poče ona jedva čujno, ne odvajajući oči od njega - mislim da sam popila previše vašeg dobrog vina. Malo mi se vrti u


glavi - podigla je ruku i nadlanicom pritisla vreo obraz. Ako nastave ovako da stoje jedno uz drugo, nije bila sigurna šta će se dalje desiti... Vrtoglavica od vina, ili od njegove blizine pretila je da predje u nešto nepredvidljivo. Godine maštanja o njemu počele su da joj se vraćaju u sećanje i mešaju se sa stvarnošću. - Jeste li dobro? - upita je on i približi se još jedan korak, netremice gledajući njeno lice koje je svo zažareno treperilo na slaboj svetlosti udaljene vatre, i sada mu se učinilo gotovo lepo. Izdužene treperave senke oko njih činile su scenu posebno upečatljivom. Srce poče brže da mu udara. Gotovo da je zaboravio taj osećaj. - Nikad bolje - odgovori ona jedva čujno, ne skidajući pogled sa njegovog lica. - Vino je jako. Nije trebalo da vam toliko sipam - glas mu je dobijao topliju boju što je činilo da se ona oseti potpuno ošamućeno. - Ovo... ovo nije od vina - obraze joj još više obli rumenilo. Nešto u načinu na koji ga je gledala, nešto od njenih reči, ili od posebno simpatičnog rumenila njenih obraza učiniše da on pridje još ona dva koraka koliko ih je razdvajalo. Sada su stajali jedno nasuprot drugome. Ona isprekidano uzdahnu. Nozdrve joj zagolica njegov miris. Za trenutak je zatvorila oči. Činilo joj se da je ovo opet jedan od njenih snova. Da li će se probuditi kad otvori oči i


shvatiti da je daleko od njega koliko i nebo od zemlje? - Od čega je onda? - upita je sa- ginjući se nad njom. Otvorila je oči. Ovo je bila stvarnost. Odjednom postade svesna svake božanstvene sekunde te stvarnosti. Sad je već mogla da mu zagleda oblik usana, tačno ispred nje, na veoma maloj udaljenosti. I nije mogla pogled da odvoji od njih. Jedva je disala od uzbudjenja. Ovo je intenzivnije, upečatljivije od bilo kakve mašte. Rukom je napipala zid iza sebe i polako se naslonila na njega, ne remeteći ono čudesno strujanje koje se moglo osetiti medju njima. On joj se opet približi, upijajući treperavo uzbudjenje koje je izbijalo iz nje i spajalo se sa njegovim skoro isto tako napetim i intenzivnim. Podigao je nevidljivi pramen kose koji joj je ispao iz šnale. Ruka mu ostade tu negde, iza njene kose. Pokret njene glave, kao da će se upiti u njegovu ruku, učini da i ono malo kočnica medju njima nestane. Zavukao je ruku u njenu kosu na potiljku, približivši se još više. Ona nasloni obraz na njegov dlan zaranja- jući širom otvorenih očiju u svaki magični trenutak ove scene. Još nekoliko trenutaka oklevao je, uživajući u slatkoj napetosti medju njima, pre nego što je spustio svoje usne na njene. Uzdah kojim je dočekala njegove usne učini da se probudjena čula u njemu razbukte do neslućenih granica. Naročito kad je odmah


osetio njene ruke oko svog vrata. Zaronio je usnama u njene, uživajući u njihovoj mekoći i ukusu, u primanju i davanju, u milovanju njenih ruku na svom vratu. Zatvorio je oči, i cela soba nestade. Ostale su samo njene usne i ruke, pomalo nesigurne i plašljive, a u isto vreme spretne i tople. Pripila se uz njega uzimajući u ovom trenutku sve što je bio spreman da joj da. Nije oko njih postojalo ni vreme ni prostor. Samo beskrajna sreća i zanos kojim je primala i uzvraćala njegove poljupce i milovanja. Hiljadu puta je zamislila ovaj trenutak, ali nikada nije mogla ni da nasluti razmere ushićenja koje je osetila. Bilo je kao... kao da je konačno našla ono što je celog života čekala i tražila. Njegove ruke kliznule su niz njena ledja. Spustila je svoje i zavukla ih ispod njegovog kaputa. Zapahnu je njegov topao miris. Mogla bi u njegovom zagrljaju da provede ceo život. On je jače steže i privuče. -O, Meri... - reče Sejzberi iznenada. Njene ruke zastadoše na njegovim ledjima. Znao je da je pogrešio čim je to izustio, ali nije bilo povratka. Čarolija nestade u sekundi. Odmakao se od nje sa žaljenjem. Još je teško disala, ali više nije bilo one magije od malopre. Okrenula se od njega i pogledala u stranu, pokušavajući da se stiša i pribere. Odjednom se oboje setiše da su potpuni stranci jedno drugom. Ali nije bilo reči koje će izbrisati već učinjeno.


- Oprostite - reče on odmaknuvši se još jedan korak. Od sofe se začu malo jače hrkanje i oboje se okrenuše. G-dja Kork je na svu sreću još spavala. Ona iskoristi momenat da se provuče pored njega i vrati lagano u prednji deo salona, pored g-dje Kork. Kako je ona još spavala, Džejn stade pored kamina gledajući u stranu. Sejzberi uskoro podje za njom. Još mu je krv jače strujala, ali burna osećanja od malopre povlačila su se pred razumom, koji se vraćao na svoje uobičajeno vladajuće mesto. Kakvo ga je to neobjašnjivo ludilo obuzelo, šta mu je bilo da potpuno nepoznatu devojku onako zgrabi i ljubi? Pa zar je toliko izgubio razum! Džentlmeni se obavezuju i za manje od toga. Stavio je sebi omču na vrat. Nije mu padalo na pamet da se njome ženi. Nepoznata, uz to i ne naročito privlačna devojka. Nije nameravao da svoj sledeći brak gradi sa takvom osobom. Imao je mnogo veće planove. Samo ga je malo uhvatilo uzbudjenje trenutka. Zbog usam- Ijenosti, kojoj je bio izložen skoro godinu dana, bio je podložan takvom uti- caju. Nalazio je hiljadu opravdanja za svoju malopredjašnju slabost. Uz to, ona je mogla da ga odbije, da ga odgurne, da pokaže da je fina, čedna devojka. Mogla je da shvati zašto je podlegao iskušenju. Da je prva sa kojom provodi veče posle toliko vremena usamljenosti. To bi trebalo da joj bude jasno. On nema nameru da se prema njoj obavezuje


zbog nekoliko poljubaca i zagrljaja. Džejn primeti njegovo neraspoloženje. Mogla je da zamisli o čemu razmišlja i da zaista žali zbog učinjenog. Ali ona nije žalila ni jednu sekundu u njegovom naručju. Niti je očekivala išta više od onoga što se desilo. - Hteo bih da vam kažem... - započe on tiho, da ne probude gdju Kork, ali Džejn ga prekinu. - Nema potrebe za objašnjenjima i izvinjenjima. Bilo je šta je bilo. Znajte da ništa ne očekujem od vas. -Bez obzira, nije trebalo da dodje do ovoga. Oprostite, biće bolje da se sada povučem u svoju sobu - on se pomalo kruto nakloni i izadje iz sobe. Džejn uzdahnu. Čak i ovo je bilo mnogo, mnogo više nego što je očekivala i u najludjim snovima. Da je Edvard Sejzberi onako bezumno ljubi! Dodirnula je rukom usne. Još su bridele od njegovih poljubaca. Osmehnula se i sela na fotelju pored sofe. Sačekaće još malo pre nego što probudi g-dju Kork da predju u svoje sobe. Naslonila se i zatvorila oči. Vrtela je u sećanju svaki njegov dodir, svaki pokret, svaki poljubac. Jer to će joj, po svemu sudeći, biti sve što će od ovoga svega ostati. Po njegovom krutom i skoro ljutom ponašanju shvatila je da on nema nameru da se seća ove večeri. Pa, dobro. Neće ga podsećati na nju. I nadalje će biti samo površni znanci, kao što su bili do sada.


* *

*

Jutro je bilo vedro, ni traga jučerašnje kiše. Džejn se osvrnula prema kući dok se kočija polako kotrljala prema glavnom prilazu. Nije izašao da ih isprati. Bez obzira što to nije ni očekivala, malo ju je zabolelo. Rekla mu je da od njega ništa ne očekuje. To je istina, ne mora da se plaši da se predomislila. Gledao je sa prozora njihovu kočiju koja se udaljavala, stežući ruke na ledjima. Kako je mogao da se zaplete u priču koju nije želeo! Ta devojka ga je obrlatila lako kao kakvog školarca. Sledeći svoj brak dobro će isplanirati i neće upasti u njega kao budala kakva je ispao prvi put. Odabraće neku lepu, pametnu i dobru ženu, i neće pasti u mrežu prve koja mu se baci u naručje, razmišljao je ljut i na sebe i na nju. III Posle tri dana g-dja Kork nastavila je put. Otišla je u posetu svojoj prijateljici na sever. Zaista uživa u svojoj slobodi, i statusnoj i finansijskoj, razmišljala je Džejn dok se oblačila za izlazak. Inače, ona se brzo vratila u svoje uobičajeno mirno, vedro raspoloženje. Celog života živela je bez Sejzberija, pa će tako i nadalje. Prijao joj je povratak kući i


uobičajenim aktivnostima. Što je podrazumevalo sve mesne balove i večere u pratnji roditelja i tetke koja je živela kod njih. To veče uzbudjeni šapat prostruja salom kada Sejzberi malo kruto udje u balsku dvoranu. Nešto joj je govorilo da će početi da izlazi, kad već nije pobegao u London. Već njegovo ostajanje na imanju bilo je dobar znak. Bilo je skoro leto, nije vreme za gradsku gužvu, pa je pretpostavila da je to glavni razlog. Njegov pogled prilikom njihovog poslednjeg susreta jasno joj je govorio da njeno postojanje neće u budućnosti odredjivati njegovo kretanje i planove. Gužva koja je nastala oko njega, zbog pozdrava dobrodošlice i predstavljanja vidjenijih članova njihovog lokalnog društva, nije jenjavala skoro celo veče, tako da nije imala priliku ni da ga dobro vidi. Kad su se skoro svi ugledniji susedi izredjali u iskazivanju svojih dobrih želja, mogao je da malo prošeta po sali. Prvo što je ugledao bile su njene tamne oči. Nekoliko trenutaka gledali su se preko sale, a onda je on skrenuo pogled, nimalo oduševljen susretom. Kako se to desilo još nekoliko puta, počela je da uvidja da ne samo da su mu pogledi na nju bili neprijatni, nego da postaje i ljut zbog toga. Možda se plaši da će ga ipak proganjati, opse- dati, podsećati na onaj njihov susret? Grdno se vara ako tako misli. Na kraju je i ona bila ljuta. Nije zaslužila takav tretman. Nije se


ona njemu bacila u naručje. On je nju prvi poljubio. Zašto sad pravi takvo lice? Da ne optužuje nju za dogadjaj kojim se završilo ono veče? Pa on je ravnopravno učestvovao u svemu. A ona nije neka krpa koju možeš iskoristiti i posle sa prezrenjem odbaciti, pa neka prema njemu oseća hiljadu puta jača osećanja nego sada! Zato je rešila da se i ona prema njemu tako ponaša. Od sada neće ni ona njega primećivati. Ako je to želeo, to će i dobiti! Već sutradan je mogao sa čudje- njem da primeti da ga uopšte više ne gleda. Svaki put kad bi se okrenuo u njenom pravcu, mogao je da vidi samo njena ledja. Odlično. Znači, shvatila je da od lova na njega nema ništa. Zavodile su njega i mnogo umešnije i lepše od nje, pa nisu uspele. Dobro je što je to shvatila na vreme, bez neprijatnih scena. Sad je mogao da odahne i baci se u provod. I eventualno pronalaženje nove žene. O tome je počeo ozbiljno da razmišlja kad je ugledao En, mladu i lepu ćerku lorda Tarnera. Tamer je bio bogat i ugledan, i vrlo raspoložen da produbi prijateljstvo sa njim. Kada mu se En stidljivo osmehnula, bio je očaran. Svi su počeli sa značajnim došaptavanjem kad su ih prvi put videli kako igraju. On tako zgodan, bogat i moćan. Ona tako lepa, fina i isto tako bogata. Uz to, njena nežna, plava lepota bila je slična njegovoj prvoj ženi, nezapamćenoj lepotici. Možda je ovde novi brak na pomolu...


uz mnogo više sreće. Zaista bi bili divan par, mogli su se čuti komentari iz potaje. Ako još voli svoju prvu ženu, moći će da joj u mladoj En Tarner nadje dostojnu zamenu, tako su glasila odobravajuća došaptavanja okoline. Ni Džejn nije promakla pažnja koju je Sejzberi posvećivao En Tarner, a ni prognoze da bi bilo divno da dodje do tog braka. Uz to, očigledna sličnost sa Meri, njegovom prvom ženom, bili su joj znak da bi pod hitno trebalo da sebi nadje drugi predmet interesovanja, da od njega neće biti ništa. Oduvek je bila dobra u tome da održi optimizam i pozitivno raspoloženje uprkos teškoćama. Uostalom, nikada se nije nadala da će on biti njen. Ono veče je bilo samo nešto prolazno, trenutak slabosti. U svetlu novih dogadjaja delovalo je nestvarno, kao plod njene mašte. Počela je da se pita da li se ikada stvarno desilo ili je sve samo sanjala. Džejn vide kako Sejzberi razgovara desno pored zida sa g.Hartfordom, njihovim susedom. Želela je da izadje u hol, ali na drugoj strani su parovi igrali, i morala je da prodje pored njih dvojice. Pa, ne mogu se doveka izbega- vati. Uostalom, biće brza i neće je ni primetiti. Baš kad je pomislila da je uspešno izbegla susret začu Hartfor- dov glas. - G. Sejzberi, jeste li upoznali našu Džejn? Sejzberi se iznenadjeno okrenu prema njoj, pa spazi isto takvo izne- nadjenje na njenom licu. Zbunjeno je zastala, ne znajući kako da


reaguje. - Svakako. Kako ste g—djice Vajli? snadje se Sejzberi, a ona se više začudi njegovom galantnom nastupu nego neočekivanom predstavljanju g. Hartforda. - Dobro, hvala na pitanju. - Naša Džejn je divna devojka. Jedna od najlepših u našem kraju. Naravno, posle naše drage En Tarner. Da, draga, evo idem. Oprostite, molim vas - okrenu se on kad ga pozva njegova žena, a Džejn i Sejzberi iznenada ostadoše sami. Nekoliko trenutaka vladala je neprijatna tišina, ali na kraju se Džejn osmehnu. Ne postoji problem na svetu koga se treba plašiti. Kao što je, na primer, neželjeni susret sa Sejzberi jem. Još je i bolje što su odmah ostali sami, da se bolje razjasne. - Kako vam se dopada u našem kraju, g.Sejzberi? - upita ga ona ljubazno, kao da su se sada upoznali. -Dopada mi se, zaista - odgovori spremno on. Ovo je bio njihov prvi susret od one večeri. Doduše, morao je da prizna da je krišom ovih dana pratio njeno kretanje, ne toliko što ga je interesovala, nego više da bi izbegao susret sa njom. I bio je zadovoljan njenim ponašanjem. Sada je pri susretu sa njom bio sasvim smiren. Gledao je njene malo zarumenjene obraze opet izbliza i postajalo mu je jasno zašto je omiljena u svom društvu. Vedro,


neusiljeno ponašanje i spremnost na smeh svuda su bili poželjni, a ona je to imala u izobilju. Nije mogao da to ne zapazi ovih nekoliko večeri koliko su se vidjali na balovima, a pravili se da se ne poznaju. Za ovakvu provincijsku sredinu bila je pravo blago. Naravno, u Londonu i u visokim krugovima vladali su drugačiji Rriterijumi. Tamo njena običnost ne bi imala uspeha. - Hoćete li da igramo? Uskoro će početi nova igra - upita je on neočekivano. Očigledno da je zaslužila primirje, zaključi on velikodušno. Ona ga pogleda. -Gospodine, zaista nema potrebe za takvim ljubaznostima. Mogu ja da nadjem dovoljno kavaljera za igru, ne morate vi da se žrtvujete. Ako vam je toliko teško - reče ona napućivši usta, a njen glas bio je mešavina prebacivanja i zadirkivanja. - G-djice Vajli, želeo bih da prihvatite izvinjenje za moje ponašanje... one večeri dodao je tiho. - Ono je za svaku osudu, ali morate i da me razumete, bio sam usamljen i izolovan godinu dana... Vi ste prva dama sa kojom sam proveo veče posle dužeg vremena, pa je bilo sasvim razumljivo... što sam se malo zaboravio. - Moram li da prihvatim? – upita ona sa osmehom, iskosivši glavu. - Mogli ste da me slažete i kažete mi da niste mogli da odolite mojoj neodoljivoj privlačnosti i lepoti. A ne da ste samo običan muškarac koji posle dugog


vremena pada na prvu ženu koju vidi. Takvu grubost nisam očekivala od vas - reče ona malo podsmešljivo i izazovno. I on oseti, u isto vreme, i olakšanje što je ona tako opuštena i nervozu što mu prebacuje način na koji se pravda. Ipak, iz njenog ponašanja videlo se da mu je već oprostila, i da ga sada samo zadirkuje. Ako, to je bolje od scena i proganjanja. - Nisam želeo da vam dajem lažnu nadu reče on, ne znajući kako da reaguje na ovu njenu izjavu, da li da je shvati ozbiljno, ili kao njeno peckanje. - Još jednom, duboko se izvinjavam - dodao je malo kruto. Bolje je da prema njoj bude ozbiljan, da izbegne svako, makar i nenamerno zbližavanje. Čak i to što su imali razloga za ovakvo došaptavnje davalo je njihovom odnosu neku novu dimenziju. A on je to hteo da izbegne po svaku cenu. - O, ništa, ništa. Oprošteno vam je. Pa, ja se svakodnevno ljubim sa gospodom, ne treba to toliko da vas potresa - trepnula je sa osmehom. U njenoj finoj ironiji na svoj račun bilo je toliko vragolaste ljupkosti, da nije mogao da se naljuti. Uostalom, on se izvinjavao, što bi se ljutio zbog njene reakcije. - Zaista mi je žao... - Rekla sam vam, nema potrebe. Isto tako, nemojte se osećati obaveznim da mi više prilazite, a naročito da se mučite i zovete me


na ples. Zapamtite, nemate nikakvu obavezu prema meni. Ja bih se neprijatno osećala kada bih primetila da vas opterećuje moje prisustvo - reče mu ona nakrivivši malo glavu i ne dajući mu prilike da bilo šta kaže, nakloni se i brzo produži pored njega. On ostade da gleda za njom sa pomešanim osećanjima olakšanja posle rešenog problema, i neke nove radoznale zainteresovanosti. Jedino što mu je postalo kristalno jasno je da on ovu devojku uopšte ne poznaje i da ju je očigledno pogrešno procenio. I još jedno mu je uskoro postalo jasno: ona se maksimalno, iako za druge neprimetno, trudi da ga izbegava. I to joj začudjujuće dobro polazi za rukom.

* *

*

Putevi im se nikako nisu ukrštali ni narednih večeri. Očigledno je da ona dobro manevriše po sali, izbegavajući svaki susret sa njim. U olakšanju što ona to radi, nije ni primetio kako je počeo da obraća pažnju na njeno kretanje. I drugo, što je sa čudjenjem konstatovao, bilo je da se ona za to vreme odlično zabavlja. Za razliku od njega, koga je ubrzo počela da obuzima dosada. En Tarner jeste bila prelepa, mila i fina, ali nije ga


razonodila. A on je bio razmažen što se žena i razonode tiče. On i nehotice poče da zapaža da se često iz uglova gde stoji Džejn Vajli čuju smeh i veseli razgovori. Pekla ga je radoznalost čemu se toliko smeju, ali i neka vrsta ljubomore što se njemu ne posvećuje pažnja. Gle, kako ga je brzo zaboravila ta seoska gospodjica, razmišljao je ljubomorno vrebajući njen glas. Počeo je sebe da hvata u nastojanju da se tiho približi, ne prilazeći joj, ali dovoljno blizu da čuje o čemu ona to tako veselo razgovara sa svojim poznanicima, dok mu je uporno i istrajno okrenuta ledjima, kao da namerno hoće da ga izaziva! To već prelazi granice učtivosti, to njeno nastojanje da on za nju ne postoji. Zaboravio je da on to isto radi i da je sve poteklo od njega. Jednom prilikom pridje mu onaj isti Hartford koji je želeo da ga upozna sa njom. Svi imućniji ljudi iz kraja trudili su se da mu što više ukažu poštovanja, naročito ako su imali ćerke ili nećake za udaju. Gospodja Hartford je bila Ijubopitljiva, starija dama, koja je volela da deli savete, pa je želela da bude predstavljena jednom tako uvaženom članu njihovog društva. - Gospodine Sejzberi, trebalo bi da se ponovo oženite. Dosta je bilo samovanja i žalosti - reče mu ona pokroviteljski ubrzo posle razmene uobičajenih pozdrava. On opazi Džejn kako stoji u blizini sa


svojom prijateljicom, pa glasno odgovori, iako je smatrao da je nedopustiva drskost nametati takve razgovore i davati svoje mišljenje o temi koja vas se ne tiče. -U pravu ste gospodjo. Verovatno ću se ponovo oženiti, čim nadjem pravu osobu. G-dja Hartford se zadovoljno osmehnu. Nije video da li je Džejn Vajli čula njegov odgovor. - Da li će možda neka devojka iz našeg kraja biti ta srećnica? - Ne znam, videćemo. Ali ovoga puta gledaću da to bude žena iz mog staleža i mog nivoa - naglasi on. - Pa, u pravu ste. Evo, naša En Tarner je zaista divna devojka... - nastavi g-dja Hartford. Sejzberi se okrenu da vidi kako na tu njegovu izjavu reaguje g-djica Vajli, ali nje nije bilo. On odmah izgubi interesovanje da pitanje svoje ponovne ženidbe pretresa sa g-djom Hartford. - Ne znam. Još se nisam odlučio. Ne želim da žurim - završi on razgovor i udalji se. Uh, zašto je otišla? Trebalo je da čuje njegovu izjavu, ona je bila njoj namenjena. Da li je bar nešto čula? Onda bi joj bilo sasvim jasno da ne treba da se nada... On odjednom shvati da suviše razmišlja o Džejn Vajli. Zašto njega treba da bude briga da li je ona čula najavu njegove ženidbe? Pa već su završili razgovore na tu temu. On zaključi, ne bez izvesne ljutnje na samog sebe, da je počeo previše da obraća pažnju na tu devojku. Šta


ako je ona to primetila i uobrazila da treba da se nada? Uh, moraće bolje da se kontroliše. Nije njega briga šta ona razgovara sa svojim društvom i što se dobro zabavlja i ne obraća pažnju na njega. Nema potrebe da lupa glavu da li je to zaista tako ili je to samo slika namenjena njemu. Niti da se šunja oko nje i prisluškuje njene razgovore. To nije ponašanje dostojno čoveka njegovog ranga. On ionako nije ni najmanje zainteresovan za nju. Zastao je namrgodjen i shvatio da posmatra scenu gde mladi Tim Garner, koga je imao prilike da upozna ovih dana, prilazi i sa teško skrivanim oduševljenjem pozdravlja se sa Džejn i ostatkom njenog društva. - Gospodjice Džejn, nije trebalo da nas toliko dugo ostavljate! Bili smo ljuti na tu vašu rodjaku što vas je toliko zadržala u gostima. - Gospodine Garner, hoćete da kažete da ste osetili moje odsustvo? To mi je teško da poverujem - smejala se Džejn. Sejzberi vide da ona, okrenuta le- djima, zaista ne obraća pažnju na njega. Sva se posvetila svom novom sagovorniku, uzvraćajući na njegovu pažnju veselim dosetkama. - Zaista, ovo je teška uvreda. Naravno da sam primetio vaše odsustvo. Zamerate mi da sam se podjednako dobro zabavljao i dok vas nije bilo? - mladić je bio ljubazan, šarmantan i posvećen svojoj sagovornici. Sve što Sejzberi nije bio.


- G. Garner, ne verujem da ste imali vremena i da se setite mene, a još manje da tugujete zbog mog odsustva. Mora da ste bili rastrgnuti na hiljadu strana kako bi postigli da igrate sa svim devojkama i da svako Veče večerate u drugoj kući - nije prestajala da ga zadirkuje, ali na onaj svoj način, veseo i bez prebacivanja i ljutnje. - O, hvala vam. To znači da ste primetili da sam izuzetno zgodan i zanimljiv devojkama. Jako mi je drago zbog toga. Oni nastaviše da se smeju, a Sejzberi se malo udalji, namrgodjeno ih gledajući. Uskoro Džejn i Garner odoše da igraju. On je iz svog ugla mogao da vidi kako se mladićeva glava često saginje prema svojoj part- nerki, i da se ona svaki put nasmeje i nešto mu odgovori. Očigledno da su bili simpatični jedno drugom. Okrenuo se ljut, taman da bude ulovljen od još jednog para roditelja koji su imali ćerku za udaju. Reši da bude ljubazniji nego inače, i uskoro je i on igrao sa tom malo zbunjenom ali presrećnom devojkom. Ništa mu nije vredelo. G-djica Vajli ga nije ni jednom pogledala, zauzeta razgovorom sa svojim partnerom. Sejzberi se posle te igre pokupio i otišao sa bala, ljut na sebe što ga je iznerviralo to što Džejn Vajli ne tuguje za njim, što mu je dosadno društvo bilo koje druge devojke, što... ni on sam nije znao zašto je toliko ljut, ali bio je. I nerviralo ga je što se toliko naljutio. Šta


njega briga sa kim se zabavlja ta devojka? Pa, ona njega ni najmanje ne zanima. Eto, sutra će otputovati za London i neće se ni setiti da ona postoji... * *

*

Ali sutradan se opet pojavio na novom balu. Rešio je da se u inat gospodjici Vajli lepo provede i da je ne pogleda celo veče. Sledeće što se desilo bilo je da stoji ispred nje, preprečivši joj put u holu. - Gospodjice Vajli, mogu li vas zamoliti za sledeći ples? - upitao ju je malo nabusito. Ona zastade i više iznenadjeno nego spremno odgovori: -Možete. - Hvala - reče on i udalji se. Ona pogleda trenutak u njegova ukočena ledja, pa brzo udje u salu. Šta bi ovo trebalo da znači? On je zove da igra sa njim, posle deset dana ignorisanja i izbegavanja? To je verovatno opet za njega samo neki način dokazivanja, slutila je iz njegovog inače neljubaznog držanja. Šta on u stvari hoće od nje? Čini joj se da mu možda smeta to što ona ne obraća pažnju na njega? Primetila je ona njegove sve češće poglede, ali bila je svesna da ne treba da im pridaje preveliki značaj. Jednostavno je radoznao. I u neverici da može


da bude zanemaren. Ta njegova reakcija zamenila je prvobitno otvoreno izbe- gavanje. Zadovoljstvo što ga je ipak na neki način zaintrigirala gušilo je saznanje da on ipak neće nikada biti njen, bez obzira na njegovo trenutno interesovanje, i da je ono izazvano nekim sasvim drugim razlozima. Pre svega, interesovanjem Tima Garnera za nju. Očigledno, da naduveni gospodin smatra da je ona toliko neprivlačna da ne može nikome da se dopadne, pa je sada začudjen što ona ipak ima udvarača. Uzdahnula je. Šta joj vredi što ima udvarača kad to nije onaj koji nju zanima. Ali tešila se. Ovih dana imala je prilike da ga bolje upozna u društvu. Njegovo uobraženo ponašanje i gordost nisu joj se ni malo dopadali. Lako je mogla da se zapazi njegova arogancija i sklonost da sve sagovornike posmatra sa visine. Jedino sa lordom Tarnerom u razgovoru nije imao nadmen izraz lica. Počela je da shvata da je njen idol godinama bio čovek koga uopšte nije poznavala, kome je pripisivala zamišljene osobine i na osnovu toga podgrevala svoje interesovanje za njega. To saznanje će joj umnogome olakšati nastojanje da ga zaboravi i možda pronadje sreću na drugoj strani. Kad počeše prvi taktovi pripreme za novu igru, on se stvori pored nje. Uh, zašto svaki put zadrhti kada joj se on približi, kad ga samo pogleda? Ma, čak i kad pomisli na njega, obuzme je neka malaksalost pomešana sa


uzbudjenjem. Pa hiljadu puta je zaključila kakav je, da toga nije vredan. I pokušavala da zaboravi ono veče... - Gospodine, otkud ovaj poziv? Mislila sam da uspešno igramo igru izbegavanja - reče ona posle nekog vremena igranja u tišini. Ona nije bila osoba koja će ćutati kad može da govori, a naročito kad ima prilike da nekog zadirkuje. Osećala je da mu njen način izražavanja smeta i da mu je neobičan i to je činilo da mu se namerno i sve više tako obraća. Nekako joj je predstavljalo turobno zadovoljstvo da ga kažnjava na taj način, jer nikako ne može ili ne ume da joj uzvrati. To je ionako bilo jedino što je nju izdvajalo od ostalih devojaka. To što mu sve kod nje smeta. - Zar ne smem da vas pozovem na ples? Postalo bi sumnjivo da igram sa svim ostalim devojkama osim sa vama - reče on nešto ljubaznije nego malopre, kada ju je pozvao da igraju. Ona nervoza koja ga je mučila u poslednje vreme kao da nestade čim joj se obratio. Nije hteo sebi da prizna da jedva čeka da čuje njen glas i da gleda njene oči dok smišlja duhovite odgovore. - O, još kako! - nasmejala se. - Šta je tu sumnjivo? Svi vide da ste razgrabljeni i popularni. Samo bi pomislili ono što je istina: da vas ne zanimam i ne svidjam vam se da biste mi posvetili svoje vreme. Ovo je zaista zvučalo kao izazov da se on


izjasni. Učini mu se da kroz njeno peckanje proviruje i ljutnja, pa se neočekivano obradova tome. Dakle, ipak joj je krivo što je izbegava. Možda ona to isto u inat njemu radi? Možda njen provod nije samo veselo zabavljanje, nego poruka njemu namenjena? Činilo mu se da su njegove sumnje opravdane, da ona njega ipak vreba. Ali to ga ne naljuti. Čak mu srce brže zakuca na pomisao da siroti Tim Garner dobija samo mrvice njene pažnje, dok je glavni deo usmeren ipak na njega. - Nisam primetio da ste bez udvarača - ne izdrža on. -Pa, ni vi niste usamljeni. Čak ste veoma traženi. Vidite da nije trebalo da brinete da ću vam se nametati. Ne bih mogla da vam pridjem čak i kad bih htela - njeni prekori bili su neodoljiva mešavina ljupkosti i ljutnje. Setio se da dame iz visokog društva koje je favorizovao ne odaju tako lako svoja osećanja. Baš naprotiv, trude se da ih prikriju. Kao što je radila Meri, njegova žena. Uh, ispravka. Ona nije ni imala osećanja. Pogledao je u Džejn i iznenada se setio sa koliko žara i strasti mu se bacila u zagrljaj ono veče. Njena slika kako ga gleda zamagljenim, poluotvorenim očima, dok je on privlači u naručje i ljubi... Ona porumene od njegovog pogleda i skrenu pogled. - Ako hoćete da me udaljite od sebe, ne gledajte me tako - opomenu ga ona sva crvena u licu.


Njemu srce i protiv volje brže zalupa. Njen uznemiren pogled bio je u suprotnosti sa njenim Ijutitim recima. A naročito njen prigušen glas, ovog puta ozbiljan i upozoravajući. Dakle, on ipak ima moć nad njom. To mu i sama priznaje. - Zašto bih želeo da vas udaljim od sebe? Ni jedan mlad čovek ne želi da rastera devojke od sebe. Samo vas gledam, to valjda nije zabranjeno - odvrati on dok ga je obuzimalo neobjašnjivo zadovoljstvo zbog njene opomene i nespokojnog pogleda. Ona ga još jednom oštro pogleda, a on sav zadrhta od dubine njenih očiju. Ko zna zašto, učini mu se očaravajućim njen pokušaj da se svadja sa njim, da ga odbije od sebe. Od kako zna za sebe, žene su mu se samo ulagivale. Ni jedna se nije ozbiljno posvadjala sa njim, a da iza toga nije imala cilj da mu se još više približi. A ova, koja je drhtala u njegovom naručju, gura ga od sebe. Nije joj se dopadalo samouvereno smeškanje sa kojim je saslušao njene opomene. - Razmišljala sam, i mislim da bih trebala da vam zabranim da me gledate - reče mu ona oštro. On podiže obrvu sa poluosmehom, a ona istog momenta shvati kako je zvučala njena izjava. Smeh obasja celo njeno lice. Ona je zaista bila osoba koja je umela da se nasmeje na svoj račun, pomisli on iznenadjeno. A to je


zaista retkost. - Dobro, to ne mogu da vam zabranim. Ali zaista bi bilo pametnije da se uzajamno izbegavamo - ispravi se ona. - Mislite? U redu onda - reče on nonšalantno. Ona ga pogleda. Suviše brzo i olako je prihvatio njenu želju. Da li će zaista pristati da se odrekne susreta sa njom ili naprotiv, uopšte ne namerava da se povinuje njenoj ludoj naredbi? Ona se ponada da je ova druga namera u pitanju, pa sva buknu od spoznaje da se još nada njegovoj zainteresovanosti. Nije mu promakao njen uznemireni pogled da li je to ozbiljno mislio, pa se u sebi osmehnu. Neka prijatna toplina širila mu se venama pri pogledu na njeno rumeno lice koje je neuspešno pokušavalo da sakrije nespokojstvo. On je jače steže za ruku, a ona se trže na to, upitno ga pogledavši. Pravio se da ne primećuje njeno uzbudjenje. I to što je pokušavala da mu odredi da drži distancu, samo je dokaz da medju njima postoji nešto čega se ona boji. Zato hoće da ga udalji od sebe. Osećao je i on da medju njima nešto struji, ali se tešio da je on bezbedan i imun na njene oskudne čari, u nedostatku neke lepše i privlačnije. Ovo sve mu je izgledalo samo kao neka njihova interna igra, zanimljivost kojom će odagnati dosadu ovde na selu, daleko od gradskog provoda. - Nema potrebe da se previše izbegavamo.


Da li se vi to plašite susreta sa mnom? - upita on kao uzgred. Ona još više buknu, a njemu to ne promače. - Ne znam kakav biste odgovor želeli da čujete - odgovori ona malo iznervirana njegovom samouverenošću. - Prvo mi dajete na znanje da treba da vam se sklanjam s puta, a onda me zovete na ples. Šta vi, u stvari, hoćete od mene? - Baš ništa. Ne znam zašto se toliko uzbudjujete. Pa samo igramo. Zar u tome ima nešto loše? I to prvi put igram sa vama od kako sam počeo da izlazim u društvo. - Još mi to i naglašavate - progundja ona. Da li bi trebalo da budem počastvovana vašim konačnim pozivom na ples posle više od deset dana poznanstva? On se nasmeja kao da je nešto duhovito rekla, a ne da mu prebacuje zanemarivanje. U momentu se smirila, svesna da su na podijumu, izloženi radoznalim pogledima društva. Zašto bi se raspravljala sa njim pred svima? Nema potrebe da se uzrujava kad je on tako izazivački smiren. Nastavila je da igra sa njim rešena da mu više ne dozvoli da je izazove. Od sada će biti samo sladunjavo ljubazna ali na distanci, i neće više odgovarati na njegove provokacije niti mu podgrevati sujetu svojim burnim reakcijama. Vidi ona da je njemu milo što joj se svidja, ali nema nameru da joj uzvrati. On je pogleda, zabavljen njenim trudom da


mu pokaže kako je potpuno ravnodušna prema njemu. Kad se ples završi ona se brzo udalji. Pratio je njen žustri hod, a onda pridje lordu Tarneru i njegovoj ćerki. Prijala mu je pomisao da mu zavodničke moći nisu zardjale. A još više pomisao da ona ipak oseća privlačnost prema njemu i da su njena ljutnja i prebacivanje samo dokaz za to. Nije više hteo sebe da zamara pitanjima zašto mu je važno šta ona oseća prema njemu. Tešio se da je ovo samo vežba za njegova dalja osvajanja i da joj on ipak uspešno odoleva. Jer nije ni lepa, ni otmena dovoljno da bi bio u opasnosti. Bezbedan je, ona je suviše obična da bi ga zavela, stalno je ponavljao u sebi. Ona se osvrnu i vide ga kako veselo ćaska sa lordom i njegovom ćerkom. Zabole je taj prizor i njegov preterano samouveren osmeh. Da li je on to ubedjen da joj je potpuno neodoljiv? Da može u njoj da ima praznoglavu obožavateljku? Ah, neće to moći tako. Sada je bila definitivno rešena da ga konačno izbaci iz srca. A imala je i odgovarajućeg kandidata koji bi mogao da zauzme njegovo mesto. Mladi Garner, na koga ranije nije naročito obraćala pažnju, učini joj se idalan za tu ulogu. Fin je, kulturan, zgodan a uz to, čini se da joj poklanja više pažnje nego što je obično kavaIjersko ponašanje. Ona pridje društvu u kome je stajao mladi Garner. - G-djice Džejn, kako ste? Niste ljuti na


mene? - pozdravi je on sa osmehom. - Ne, zašto bih bila? - Ne znam, nešto ste se namrštili dok ste prilazili. Da vas nije iznervirao g. Sejzberi? -Priznajem da ume da bude naporan u svom trudu da pokaže kako mi svi treba da budemo presrećni što nam je dozvolio da udišemo isti vaz- duh sa njim - odgovori ona ne mogavši da se obuzda. Ostali se tiho nasmejaše, proveravajući da ih dotični ne čuje. - Hoćete da kažete da vam društvo običnih ovdašnjih mladića više prija? - upita on malo se sagnuvši prema njoj. Ona se nasmeja i bolje ga pogleda. Zaista je simpatičan mladić. Njegovo udvaranje je do sada prihvatala kao uobičajen način ponašanja zgodnog mladog čoveka. Sada, odjednom, pomisli šta ako bi to njegovo udvaranje mogla da preusmeri u ozbiljnom pravcu? - Recimo da je tako. Nisam očarana visokim položajima, jer obično nisu praćeni odgovarajućim karakternim osobinama odgovorila je jer ju je još držala ljutnja na Sejzberija. - Radujem se što to čujem. Već smo se pobojali da nam neće ostaviti ni jednu devojku. Sve gledaju samo njega, nas više i ne primećuju - požali se on. - Ne brinite, ja se sigurno neću poneti za njim. Jadna ta koju on odabere.


-Oduvek ste bili pametna i razumna devojka. Mogu li da vam kažem i da ste jedna od najzanimljivijih i najlepših koje imam prilike da poznajem. - Možete, hvala. A možete i da me pozovete na sledeći ples. Zaista, taj Tim Garner izgleda da je zanimljiviji nego što ga je ona ocenila. Od silne zaslepljenosti prema izves- nom gospodinu koji to uopšte ne zaslužuje počela je da zanemaruje mnogo vrednije od njega. Njeni roditelji značajno se pogledaše kad ih videše da razgovaraju. Njima se Garner veoma dopadao, još od ranije, mada ga Džejn nikada nije ozbiljno shvatala. Uvek mu je nalazila zamerke da je previše nezreo i da je njegovo udvaranje samo ubijanje vremena. Šta ako je mladić ipak ozbiljan? Primetili su njegove poglede kojima je pratio Džejn. Ona nije bila lepotica, ali bila je dovoljno simpatična i vesela da bi mu se dopala. Možda bi neki plemić imao i poneku zamerku njenom ponašanju ili izgledu, ali običnom čoveku, kakav je bio Garner, za bračnu sreću nije trebalo ništa više nego što je njihova Džejn imala. Zato su se iskreno nadali tom braku. Sejzberi je igrao malo sa En Tarner, malo sa drugim devojkama i veče mu je prošlo u boljem raspoloženju nego inače. Ali sada je smatrao da je dosta od njega. Ne treba da pokaže previše entuzijazma, mogu da pomisle da će se spustiti na njihov nivo. Zato se malo


povukao u stranu. -... i baš bi bili divan par - začu se glas neke žene. Sejzberi se pritaji. On je oduvek bio meta ambicioznih majki i ćerki. - Znate kako, bilo bi lepo da dodje do tog braka. Ali ništa unapred ne smemo da pričamo, da ne baksuziramo. Mladić se još nije izjasnio. Mada se čini da mu se naša Džejn zaista dopada - reče druga, i on shvati da je to g-dja Vajli, Džejnina majka. O kome to, dodjavola, pričaju? Da se ne nadaju ipak njemu? Oslušnuo je sav narogušen. Možda ga se ticao ovaj razgovor, iako nije bilo kulturno da prisluškuje. Mora da čuje na koga ciljaju za brak. - Zaista, Tim Garner je divan mladić. On je ovde najbolja prilika. - Slažem se - potvrdi g-dja Vajli zadovoljno. A šta je sa mnom, pomisli Sejzberi Ijutito, posle početnog olakšanja što nije on u pitanju. Zar nije on ovde najbolja prilika? Ili su zaboravili na njega? Dame ga primetiše i udaljiše se šapućući. On se osvrnu i vide Džejn kako veselo ćaska u drugom kraju sale sa tim istim pomenutim Garnerom. Nije bilo teško shvatiti zašto su se dame nadale tom braku. On se malo bolje zagleda. Garner se naginjao nad njom i nešto joj govorio u uvo, na šta je ona rumenela i smejala se. On steže pesnice. Jeste bila glasna muzika, ali baš nisu morali da se došaptavaju na sred pune sale,


da ljudi donose takve glupe zaključke. Ili su možda u pravu? Sejzberi primeti da ih i drugi krišom posmatraju, verovatno premeravajući mogućnosti da dodje do prosidbe. Namrštio se. Do malopre se činilo da samo on predstavlja opasnost za njeno srce. A sada se, odjednom, smeška drugome i daje povoda za razna nagadjanja. Bio je ljut. Na nju, što mu se činilo da je tipičan primerak ženske prevrtljivosti, one koju je najviše prezirao. I na sebe, što uopšte razmišlja o njoj. Ne bi trebalo ni sekundu vremena da joj posveti, kad ga je zaboravila kao da ništa nije bilo. U isto vreme zaboravljao je da je nije ohrabrivao da i dalje gaji osećanja prema njemu, jer ni on nije gajio prema njoj. I da u pitanju nije ljubomora, nego povredjena sujeta. Svejedno, bio je ljut i uvredjen. Nema veze što on nije zainteresovan. On je navikao da su sve devojke zaljubljene u njega. Zašto se sad ova uzjogunila i pokušava da mu umakne? Da nije očekivala da joj on uzvrati osećanja? E, to ipak neće moći. Ali opet mu je bilo krivo, i sve češće je zaustavljao namrgodjeni pogled na njoj i njenom sagovorniku, a često i partneru za ples za koga se očekivalo da joj uskoro postane nešto više. Dešavalo se da rasejano vodi razgovor ili igra sa nekom devojkom, ili čak sa En Tarner, a da preko njenog ramena osmatra šta se dešava u drugom delu sale, gde su bili Džejn i


Garner, bilo da se smeju, pričaju ili igraju. Nekoliko puta susreo je njen pogled. Da li je to nešto htela da mu kaže? Da će drugog staviti ispred njega? Okrenuo bi se tada uvredjeno na drugu stranu. IV Već se ustalilo toplo i lepo vreme. Često je izlazio i dugo jahao. Da li slučajno ili namerno, dešavalo mu se da nekako odluta na stranu gde je bilo njeno imanje. Vidjao ju je kako šeta ili sedi negde i čita u hladu, ali nije joj prilazio. Ali ovog puta kad u daljini spazi svetlu haljinu, potera konja u tom pravcu. Po ubrzanom kucanju sop- stvenog srca shvati da bi voleo da je to ona. I jeste bila. Spazila ga je pre nego što je stigao do nje i zastala da ga sačeka. Taman je imala vremena da se malo pribere. Ne bi volela da on primeti kako je susret sa njim uznemiruje i dovodi u zabunu. Čvrsto je rešila da u njegovom prisustvu nikada više ne oda šta oseća prema njemu. Njemu su očigledno njena osećanja samo zabava. E, neće moći tako. -G-dine Sejzberi. Otkud vi? - već je bila potpuno smirena kad joj je prišao. - Prolazio sam ovuda. Šetate? - Lepo je vreme. Sada su šetali uporedo. - Kako je En Tarner? - upita ga ona, a on se


naglo okrenu, pokušavajući da prokljuvi šta je trebalo da znači to pitanje. -Zašto me to pitate? - glas mu je zvučao malo ratoborno. -Pa... onako. Nisam je videla neko vreme. -1 mislite da bih ja trebao da znam? - Ne znam. Činilo se da ste sa njom... u prilično prijateljskim odnosima. -Ništa bliže nego što ste vi sa g. Garnerom. - Zašto pominjete g. Garnera? - upita ga ona, a njega iznervira primet- no rumenilo na njenim obrazima. Činilo mu se kao dokaz njenog sumnjivog ponašanja. - Mislite da nema osnova da ga pominjem? Zar niste vi u bližim odnosima sa njim? - Ne bih rekla - gledala je napred. Ovo njegovo ispitivanje nateralo joj je krv u obaraze. Zašto je tako ispituje? Da li u tome ima nekih dubljih razloga? Pogledala ga je ispod oka. Izgledalo je kao da mu smeta što se ona zbližava sa nekim drugim, a bila je ubedjena da mu to ipak ništa ne znači. Zašto joj onda zamera takve stvari? - A ja bih rekao da jeste. Ženska priroda je tako nestalna - reče on kao za sebe, a ona naglo zastade. - Je li vi to nešto na moj račun? - glas joj zazvuča malo oštrije. Zastao je da je pogleda. Srce poče da mu udara od pravca u kom je kretao ovaj razgovor, mada bi pre rekao da je ljutnja u pitanju.


-Hoćete da kažete da to nije istina? uzvratio je. - Šta vi, u stvari, hoćete od mene? Možda biste mogli da mi to konačno razjasnite. - Ne znam na šta mislite. Neću ništa. -A meni se čini da ipak hoćete. Niste želeli da išta imate sa mnom. U redu. Ono veče je bila greška. I to je u redu. Ne dopadam vam se, shvatili ste da ste tada podlegli mojim čarima u duhu svog usamljeničkog, isposničkog života, koji sam ja naglo poremetila svojim dolaskom i izbacila vas iz ravnoteže. Sve sam to shvatila i prihvatila. I? Šta biste sada hteli? Da ja vas volim, iako vi niste zainteresovani za mene? Zašto biste imali nešto protiv da neko drugi gaji drugačija osećanja prema meni? Da misli, za razliku od vas, da sam privlačna i dostojna da mi se posveti pažnja. Ili nešto čak i više od toga oštrina i bujica njenih optužbi malo ga izbaci iz ravnoteže, nije znao šta da joj odgovori. U suštini, bila je u pravu. Zato je ćutao. - Eto, i sami vidite da sam u pravu - reče ona malo mirnije. Možda se malo zaletela. Ne treba da tako lako upada u njegove zamke. -Dobro. Samo mi jedno nije jasno. I dalje misim da je ženska priroda nestalna. Mene ste onako ljubili, a sada odjednom drugi postaje predmet vaše naklonosti za tako kratko vreme. To mi nije jasno. -I ne treba da vam je jasno. To je moja stvar. G. Garner je pristojan i fin mladić.


Takvog čoveka nije teško zavoleti. A to što sam vama odgovorila na poljupce, možda je samo ženska slabost. Zar i sami ne smatrate da ste neodoljivi? Možda ste me samo uspešno zaveli to veče? Mislite da bi neka druga devojka postupila drugačije? Verovatno bi pomislila da vam se dovoljno svidja da je poljubite. Zar nisam u pravu? Njemu to zazvuča više kao optužba nego kao priznanje njegovih zavodničkih kvaliteta. Ćutao je. - Uostalom, vi ste odmah posle toga pokazali da je jedino En Tarner na vašem nivou. To ste jasno i glasno dali svima na znanje. . Aha, ipak je čula njegovu izjavu, pomisli on sa trunkom zadovoljstva. - En je devojka besprekornog porekla. I ponašanja. - O, baš lepo! Hoćete da kažete da je moje ponašanje problematično? - stajala je nasuprot njemu. Iz očiju su joj sevale varnice. Koža joj je bila glatka i zarumenjena, što od toplote, što od ljutnje. Jedan pramen ispao je iz kose i blago lelujao niz njen vrat. Njega zagolica dlan pri pogledu na njega. Kako je samo mamio da ga uhvati i zakači ponovo u kosu... Kako je samo drugačija od Meri, pomisli on nehotice. Njegova žena nikada se nije ovako naljutila, ni na njega, niti na bilo koga. Čak i one izjave prezira i mržnje na kraju izrekla mu je hladno


i sa distance na kojoj je oduvek želela da bude prema njemu. U njoj nikada nije bilo ni delića ovakve vatre. Ni za ljutnju, ni za Ijubav. Neki žmarci krenuše mu niz kičmu dok ju je gledao ovako besnu i vrelu. Sa istim ovakvim žarom ga je ljubila ono veče. U sećanje mu doploviše oni trenuci koje se trudio da zaboravi. Njene zamagljene oči pre nego što ju je poljubio, tamo u salonu pored prozora, pre nego što je izgubio razum u njenom naručju. I ona u njegovom. Nešto u njegovom pogledu natera je da pocrveni kao bulka i ustukne pred njim. Delovao je kao da je ko zna gde u mislima i da je uopšte ne čuje kako mu čita bukvicu. Štaviše, približio joj se i uneo u lice sa nekim čudnim izrazom. Kao da je osetila šta mu je u glavi, da se iznenada setio one večeri. A možda su se i po njenoj glavi motale slične misli i sećanja. I to bez prestanka, pomislila je kao uhvaćena u kradji. On sigurno nije bio čovek koga je lako zaboraviti i izbaciti iz srca i misli. Neprimetno joj se približavao i saginjao nad njom, zanet u mislima. Izgledalo je kao da želi da je poljubi. A ona se plašila da će mu poljubac uzvratiti, i to sa isto toliko žara sa koliko ga je do malopre grdila. Zato je skrenula pogled i malo se odmakla. Za svaki slučaj. Da ga prene iz misli u koje je utonuo. I da ga spreči da uradi nešto što bi ona suviše spremno prihvatila. A što bi, posle svega što joj je priredjivao, zaista bilo neoprostivo.


Ali kad se malo pribrala, opet ga pogleda. Ovo moraju da reše. Niko nju ne može optuživati za problematično ponašanje. Njen ugled je u pitanju. - Moje ponašanje one večeri - poče ona trudeći se da govori što staloženije i dozove ga otuda gde se nalazio u mislima - nije bilo ništa gore od vašeg. Vaše ponašanje može biti predmet razmatranja, pošto ste tako lako podlegli, kako da kažem, mojim oskudnim čarima, kako ste mi kasnije lepo objasnili. A moje ponašanje... Kad već hoćete, reći ću vam otvoreno i neću vam ponavljati nikada više, jer očigledno to ne zaslužujete. Ni sama ne znam zašto sam toliko dugo bila opsednuta vama. Jeste, bila sam zaljubljena u vas. Odavno. Još pre onog našeg susreta pre tri godine. Luda, glupa Džejn. Vi niste znali ni da ja postojim na ovom svetu. A ja sam svaki svoj slobodan trenutak trošila misleći na vas. Pokušala sam da vas zaboravim. Skoro da sam i uspela u tome. Ali onda ste se ponovo doselili u naš kraj. I što je još gore, desila se iznenadna provala oblaka koja me je skrenula sa pravog puta i bacila me ponovo prema vama. Ni vi niste bili džentlmen ono veče. To morate da priznate. A to što mi sada prebacujete zbližavanje sa g. Gardnerom, ne znam šta vam znači. Hoćete da kažete da ste počeli da osećate nešto prema meni, pa vam to smeta? šištala je ona sva rumena i besna. - Jer u to ne mogu da poverujem. U pitanju je samo


vaša jadna muška sujeta. Niste više centar sveta i moje pažnje. Dosadno vam je ovde u selu. Želite da budete glavni, najprivlačniji junak, za kojim uzdišu sve devojke? Izvinite, ali šta vi nudite zauzvrat? Ništa?! E, kad je tako, ja više ne trošim svoja osećanja u prazno. Dovidjenja - dovrši ona bez daha i krenu dalje bez upozorenja. Jer daje ostala još sekundu pored njega, bila je sigurna da bi je poljubio, i da bi mu se ona bacila oko vrata, još gore nego prvi put. To što on želi da nadje zabavu u njoj, još joj je i razumljivo. Sama je kriva za to. On je muškarac koji je dugo bio sam. Ali šta je to sa njom? Zar je toliko glupa i šlepa? Zar će mu dozvoliti da se poigrava njome? On postoja neko vreme gledajući i sam bez daha za njom. Imao je osećaj da ona nije bila tako brza da pročita njegovu želju i pobegne od njega, da bi je zgrabio i... Čak i dok je gledao kako trči prema kući, imao je želju da pojuri za njom, stigne je i... Uh! Šta mu je to uradila? Kao da je bacila čini na njega, toliko je bio sludjen. Gledao je za njom dok se njena prilika gubila u daljini. Kao da se budio iz transa. Nije čuo ni jednu njenu reč, toliko je bio zanet posmatranjem i proučavanjem njenih rumenih usana, svetlucavih, živih očiju iz kojih su bljeskale varnice, glatke kože koja je mamila da je dodirne... Nije mu dala ni da zine, ni da odgovori na bilo koje njeno pitanje. I šta bi joj rekao? Zaboravio je sve što je hteo


da joj kaže. Šta mu je ono rekla? Da nije stvarno zainteresovan za nju, nego je samo njegova muška sujeta u pitanju? Možda je to istina, ali nekako mu se činilo da nema želju da je tek tako prepusti da se zaljubi u tog mladog golobradog Garnera. Srce mu je još burno udaralo, iako je ona odavno otišla. Zar je toliko izgubio pamet za njom, da bi ponovio svoju grešku od one večeri, koju se sve vreme trudio da ispravi? On se namršti. To mu se i dalje činilo kao greška, mada su ga ruke svrbele od potrebe da je zagrli, da je miluje, da je izludi i dovede do toga da i ona oseti isto prema njemu. Bolelo ga je celo telo od žudnje za njom. A ipak je u isto vreme bio i ljut zbog toga. Zašto mu to radi? Zna li ona koliko oni nisu jedno za drugo? Morao je da prizna, Meri ga nikada nije onako žudno, predano poljubila. Ma kakvi! Ni približno! Možda Džejn Vajli nije najlepša devojka na svetu, i možda nije zaista zaljubljen u nju, ali nije mu izlazila iz glave. Mora da je zaista bila zaljubljena u njega, kao što mu je rekla. Kako bi inače objasnio one njene poljupce. Nije na njeno ponašanje imao nikakve druge primedbe. Pa čak i njeni poljupci ostali su mu u prijatnom sećanju. Možda suviše prijatnom, pomislio je sa nelagodom. Bila je fina mlada dama. Čak ni njeno zbližavanje sa Garnerom nije davalo povoda za ogovaranje. U njemu nije bilo ničeg neumesnog. Razgovarali su u društvu, igrali i


smejali se. Nikad ih nije video da se iskradaju sami u mrak. I kad su bili nasamo, to je zato što su ih tetke i strine puštale da se malo bolje upoznaju pod njihovim budnim okom. Pa šta je onda njemu? Zašto želi da ga ona voli kad on nju ne voli i ne želi. I što je još gore, zašto ponovo želi da oseti njene usne, njenu vatru i nju kako gori u njegovim rukama? Pošao je dalje pešice, vodeći konja za sobom. Pokušavao je da se smiri i počne konačno razumno da razmišlja. Prizivao je u sećanje ona svoja ube- djenja da ona samo pokušava da ga namami i navede da proguta bačenu bračnu udicu. Kako joj je samo dobra taktika, ako je to u pitanju! Da ga prvo malo razdrma poljupcima, zavede, a posle izludi ljubomorom! Rešio je da bude pametan i razuman, i da više ne obraća pažnju na njene manipulacije. Kad je došao do tog mudrog zaključka, on se pope na konja i pod- bode ga. Jahao je besno sve do uveče, kad je konačno umoran i iscrpljen pošao kući. Ali... * *

*

Kad ju je sledeći put video u Gar- nerovom društvu, kako se slatko smeje i ne obraća pažnju na njega, nešto poče da ključa u njemu. Njegovi uporni pogledi počeli su da


uznemiravaju Džejn, ma koliko se trudila da ih ignoriše. Šta mu je? Svaki put bi joj srce brže zakucalo kad bi primetila da je gleda. Nekada se pravila da ne vidi, a nekada bi mu uzvratila. Ta borba pogledima dobijala je neku posebnu dimenziju i oblik. Nije znala u šta će se pretvoriti, ali osećala je da je polako obuzima neko potajno uzbud- jenje svaki put kad bi ga videla kako mračno stoji u uglu sale i kao da je čeka. Od onog susreta u polju kada joj se učinilo da je,malo nedostajalo da je ponovo poljubi, ponovo je počela da oseća snažno uznemireno komešanje u stomaku čim bi ga videla. Jedini lek bio je da mu uporno okreće ledja i predaje se razgovoru sa drugima. I pokuša da zaboravi na njegovo postojanje. Ali to je bilo lakše reći nego uraditi. Kako da zaboravi na njega, kad je svake sekunde bolno svesna njegovog prisustva? Bal je bio u punom jeku, kad ona oseti da joj treba malo vazduha. Celo veče provela je u izbegavanju njegovih pogleda i društva. Osećala se kao da se guši. Zašto je Ijubav ovolika muka i patnja? Zar to ne bi trebalo da je nešto lako i lepo, u čemu se uživa? Polako se iskrala na balkon, hladeći se lepezom. Naslonila se na ogradu, zagledavši se u čisto, zvezdano nebo. Niko nije primetio njeno udaljavanje, jer je spustila tešku zavesu za sobom. - Znam zašto ovo radite. Ali neće vam uspeti, da znate - trgla se kao oparena kad


začu njegov glas iza sebe. Okrenula se i videla ga kako stoji naslonjen na zid. Mora da je izašao još pre nje. I da misli kako je pošla za njim. Ona podiže glavu i htede da se vrati unutra dostojanstveno ne odgovorivši na njegovu provokaciju, kad je on u prolazu zgrabi za ruku i povuče prema sebi. Prigušeno je vrisnula više od iznenadjenja nego od njegovog stiska. Čvrsto ju je držao. Ona izgubi dah, osećajući njegove ruke oko svojih. Gledala ga je netremice, sa nekom bockavom, slatkom strepnjom iščekujući šta će sledeće da uradi. - Šta... to pokušavate da izvedete? uspe ona nekako da promuca, dok joj se dah mešao sa njegovim. - Mislite da ja nešto izvodim? Da nisam svestan vaših upornih pokušaja da me zavedete? - reči su mu bile ljutite, ali glas je odavao uzbudjenje slično njenom. Usne su mu bile sasvim blizu. Da se malo nagla prema njemu, mogla je da ih dodirne svojima. Vrtelo joj se u glavi od ove blizine. Kao daje stajala na ivici ponora, bez snage da se odmakne. - Dajete mi suviše veliku moć, gospodine. I sami ste mi dali na znanje, više puta, da nisam na vašem nivou. To sam dobro zapamtila, pa i ne pokušavam da vam se približim na vašim nebeskim visinama - uspe ona da izgovori u jednom dahu, bojeći se da neće moći da završi ako samo malo zastane. -


Uostalom, ovo mi više izgleda kao da vi zavodite mene, nego ja vas. Osetio je neodoljivu želju da je poljubi. Totalno ludu, neobuzdanu želju da je smrvi, uguši, istopi svojim poljupcima, da ne bi mogla više da ga ovako provocira i nervira. Postao je svestan da ove dve nedelje, koliko traje njihovo preganjanje, u stvari samo to želi. Da ponovo oseti ukus njenih usana. I ne samo to. Sada mu je bilo potrebno mnogo više. Da je oseti celu, da je ima u svojim rukama, da zagospodari i njenim mislima i telom. Šta je to sa njim? Da li je moguće da ga je toliko omadjijala, zavela, da ne može da kontroliše svoje ponašanje, svoju neobjašnjivu žudnju? Što je još gore, činilo se da njen drhtavi, ljutiti glas samo neuspešno pokušava da prikrije istu želju i kod nje. Prokletstvo. To što ona njega želi isto toliko koliko i on nju sigurno mu ne pomaže da se obuzda. Grubo je pustio njenu ruku, ali ona ostade da stoji uz njega, gledajući ga pravo u oči, bez snage da se udalji. Frktali su jedno na drugo bez reči, pokušavajući da ispod besa sakriju uzbudjenje. Samo ga je poslednja sićušna trunčica razuma odvraćala da je ne zgrabi i rastrgne poljupcima tu, na balkonu, na korak od radoznalih gostiju od kojih bi svakog trenutka mogao neko da bane i zatekne ih. Nije bila sigurna koliko su dugo tako stajali i vrebali se, pokušavajući da utišaju izdajničke otkucaje srca, kad se začu smeh i nečije


približavanje. Ona se okrenu da ode, ali noge kao da nisu bile njene. Ušla je u kuću na druga vrata, taman na vreme da izbegne susret sa onima koji su izlazili da udahnu malo svežeg vazduha. Stajala je u uglu sa prijateljicama okrenuta da može da ga vidi kad ponovo udje. Šta je to sa njom? Drhtavica koju je bezuspešno pokušavala da stiša još se više pojačala kad ga je tfidela kako se vraća u salu. Delovao je uobičajeno mirno i oholo. Mada, kada je upravio svoj oštar pogled u nju, činilo se da je i njegov mir pomućen. Zašto opet uspeva da je tako uzdrma, kada se zarekla da će ga zaboraviti, prestati da misli na njega? Zar Tim Garner nije sto puta bolji čovek od njega? Ljubazan, prijatan, dobar. Zašto onda ne uspeva da u njoj izazove ovakvu drhtavicu kakvu izaziva samo kratak, svadljivi susret sa Sejzberijem? Okrenula se na drugu stanu, pokušavajući da ne prati više svaki njegov korak. Ali uzalud. Čak i kad ga nije gledala, tačno je znala šta radi, sa kim razgovara ili igra. Kao da ima ugradjen u sebi neki specijalni uredjaj koji registruje svaki njegov pokret. Dokle tako? Bilo je očigledno da medju njima postoji... izvesna napetost. Nije znala kako to drugačije da definiše. Privlačnost? Da, to sa njene strane sigurno postoji. A sa njegove? Čak i da se nazire neki trag, on još uvek uporno i Ijutito pokušava da to suzbije. Toliko o nadi da će


medju njima ikada moći da bude bilo šta više od onog vatrenog susreta u uglu njegovog salona. U stvari, postajala je svesna da bi ta situacija mogla da se ponovi. Bilo gde, bilo kada, bez ikakve kontrole. To su dokazala ova dva njihova poslednja susreta, kada je tenzija medju njima bila gotovo opipljiva. I kada su se jedva uzdržali. Bila je svesna da je ona jedva odolela. A i sklona da veruje da je ista situacija i sa njim. Videla mu je u očima istu želju koja je nju razbijala u paramparčad. Sejzberi je zaista bio ljut. To je morao konačno da prizna sebi. Ljut prvenstveno na sebe, što nije uspeo za sve ovo vreme da tu devojku konačno izbaci iz glave. Što svaki njihov susret ispadne prava katastrofa. Umesto da je ukloni, udalji od sebe, on se svaki put sve teže uzdržava da je ne zgrabi i smrvi poljupcima. Evo, i večeras. Šta mu je to trebalo? Može da razume njenu želju. On je plemić, zgodan je, bogat, privlačan. Ali šta, pobogu, on vidi u njoj? To se pitao sa sve većim nestrpljenjem. Evo, ona sada razgovara sa tim mladim Gar- nerom i veselo mu se smeška i ohrabruje ga na dalje udvaranje. Zašto mu to toliko smeta ako je on sam ne želi za sebe? Ona mu se ne svidja, to je više puta zakljuučio. Zašto bi ga toliko ljutilo ako je njoj lepo u društvu drugog čoveka? Zamislio se. Gde nestadoše oni njegovi silni planovi o novoj ženidbi na nivou? En Tarner


ispunjava svaki njegov zahtev i u pogledu lepote, porekla, ponašanja... Zašto je onda ne zaprosi? Ne može da zamisli ni da je poljubi. Dobro, može. Ali ona ne delu- je kao da bi uzvratila na pravi način, kako bi on želeo, kako mu očajnički treba, kako je već okusio i ne može da zaboravi. Sa strašću i žarom kao što bi to učinila Džejn. En nekako suviše podseća na Meri, njegovu ženu. Stresao se. Ljudi su mislili da tuguje za njom, da će se bez razmišljanja zaljubiti u neku koja toliko podseća na nju. A njemu ovog puta treba živa žena, strastvena, koja gubi razum u njegovom naručju... Kao Džejn. Opet se sve vraća na nju. Šta da radi ako ne može da nadje i dobro poreklo a istovremeno i strast i Ijubav u jednoj? Šta će onda? Džejn mu je u ljutnji priznala da gaje godinama volela. Dobro, to nije mogla da bude prava Ijubav, ali ako je bila tako dugo postojana u svojim simpatijama, mogla bi da ih vrlo lako razvije u Ijubav pod njegovim budnim okom. Uh, bio je užasno ljut...! Zar joj je ipak podlegao, uprkos silnim pokušajima da joj odoli, da se odupre njenim nastojanjima da ga dobije? Zar će ga pusta fizička želja dovesti u njenu zamku? Smrknuto je gledao kako odlazi da igra sa Garnerom, i kako se za njima već otvoreno sašaptavaju gospodje koje budno prate napredovanje tog udvaranja. Bila mu je potrebna Ijubav. I strast. Bila mu je potrebna Džejn. To je konačno morao da prizna.


V Džejn je zamišljeno sedela pored prozora u svom salonu, rasejano slušajući majku i tetku kako tiho razgovaraju, krojeći planove o njenom eventualnom venčanju sa Garnerom. Nije znala šta da misli o tome. Da li je bila spremna da pristane ako je on zaprosi? Da li bi to bilo rešenje problema sa Sejzberijem? Osećala je da njen eventualni pristanak ne bi bio fer prema Garneru. On je fin momak, trebalo bi da se oženi devojkom koja ga iskreno voli, a ne nekom koja beži od opasne Ijubavi prema drugom. Ali dogadjaji kao da su se odvijali bez njenog uticaja. Činilo se da se Tim ozbiljno zagrejao za nju, i da ona to ne može da promeni, ili čak uspori. Možda bi i mogla da ga zavoli, kada bi imala vremena? Kada bi, na primer, Sejzberi iznenada otputovao i oslobodio je... Na tu pomisao kao da joj se otkinu deo srca. Prosto oseti fizički bol. To je sve govorilo. Zar je moguće da nikako ne može da ga se reši? Niti da bude sa njim? Zašto je moralo da bude toliko komplikovano, mislila je na rubu očaja. I zašto nikako ne može da ga zaboravi, iako ga je dobro upoznala i uočila brdo njegovih mana, kojih je više nego vrlina, uostalom. Uz to, on toliko uporno daje na znanje da je ne voli, i da je ne može voleti, a opet je mami u svoj zagrljaj. Ne želi je, ali je ne


pušta od sebe. To nije fer. Trebalo bi da zaboravi na njeno postojanje, kao što je i planirao, i da je pusti da se na miru zaljubi u drugog, koji će je hteti i voleti. Začudjeno je digla glavu kad u njen salon oštrim korakom i bez najave umaršira glavom Sejzberi. Drugačije nije mogla da opiše njegov ljutiti ulazak. Majka i tetka uplašeno ga pogledaše, zanemele u momentu. Bojažljivo su pogledale i u nju. Šta bi ovaj upad trebao da znači? Jer ovo je izgledalo kao osvajanje neprijateljske teritorije. - Molim vas, mogu li da razgovaram sa gospodjicom Vajli. Nasamo - reče on glasno i bez uvoda. Njena majka i rodjaka promrmljaše neko izvinjenje pa prhnuše iz salona. Dolazak jednog ovako uvaženog gospodina koji još ima nasamo da razgovara sa Džejn... To može da znači samo jedno... Ali zašto je ovak ljut? Zar se u zvaničnu prosidbu ne dolazi u sasvim suprotnom raspoloženju? Ostali su sami u salonu. Džejn oseti kao da joj se srce popelo u grlo, što od iznenadjenja i uzbudjenja, što od neočekivane oštrine u njegovom glasu. Nemo je pratila njegovo nestrpljivo šetkanje po sobi i čekala da konačno progovori i predje na stvar. A kako je vreme odmicalo, nervoza u njoj je rasla. - Pa, gospodjice Vajli, mislim da znate zbog čega sam ovde. Zar ne? - konačno reče on.


- Zaista ne znam, gospodine Sejzberi odvrati ona mirno, dok joj je srce pretilo da iskoči. On se osvrnu i pogleda je. Pogledi im se sukobiše. Tako dakle, tražila je da se on izjasni, nije htela da prizna da zna zašto je on ovde. To još više podstaknu njegovu ljutnju. - U redu. Da predjemo onda na stvar kad tako želite. Vidite, došao sam da priznam da ste pobedili. Ona ne pokaza da je iznenadjena, čak i ako je bila. Čekala je nastavak. Šta li je sad smislio? Neku novu uvredu? - Pobedili ste. Svo ovo vaše sistematsko zavodjenje koje sprovodite od početka našeg poznanstva urodilo je plodom. Došao sam da vas zaprosim. Jeste li sada zadovoljni? Ona sva pocrvene zbog njegovog tona, a još više zbog načina na koji je izrekao ovu neuobičajenu prosidbu. Zvučala je uvredljivo više nego išta što joj je do sada rekao. Zato je ćutala, ne znajući šta da mu odgovori, kao ni šta je kod njega izazvalo ovaj njegov izliv... Ijubavi? Videvši da ona ne reaguje, on nastavi da nervozno hoda po salonu. - Ne znam zašto niste oduševljeni, kada me konačno imate u šaci. - Imam vas...? - ponovi ona tiho. - Pa, ne znam kako to drugačije da opišem. Imate me, zaveli ste me, zarobili. Ne mogu više ni da mislim, ni da spavam, ni da


jedem. Samo mislim na vas - ovo joj zazvuča više kao optužba nego kao izjava Ijubavi. Svestan sam nepremostivih prepreka koje i dalje stoje medju nama, kao što su vaše poreklo i materijalne prilike - nastavio je. Čak ni vaš fizički izgled vam ne ide na ruku. Ni sam ne znam zašto sam i kako podlegao vašem... hm... šarmu, ali eto, desilo se. Moram da vam odam priznanje. Vaša dodatna mala igra sa g. Garnerom pokazala se kao uspešan potez. Priznajem da me je to konačno, kako da kažem, podstaklo da se izjasnim. Počeo sam da vagam šta ću izgubiti ako se odlučite da se udate za njega. Vidite, posle mog prvog neuspešnog braka, zarekao sam se da se više neću ženiti devojkom nižeg statusa od svog. To sam već jednom uradio i moja tadašnja velikodušna odluka pokazala se kao velika greška. Moja žena nije pokazala ni trunku zahvalnosti što sam je uzdigao na društvenoj lestvici tim brakom. Štaviše, pred svoj kraj saopštila mi je da me mrzi i prezire. Zamislite! Vidim da se čudite što vam ovo govorim. Morate da me razumete. Sada, kada sam opet doneo sličnu odluku kao tada, ja se svesno izlažem riziku. Doduše, vi delujete kao razumna osoba, sa kojom je moguć dogovor. A ni strast koja postoji medju nama nije zanemarljiva. Kao što sam rekao, želim da medju nama ne bude nikakvih nesporazuma što se tiče prilika u kojima dolazi do moje prosidbe...


Vi mislite da sam ja dovoljno razumna da vam budem dostojna supruga, da budem zahvalna na časti koju mi ukazujete svojom prosidbom? - upita ona drhtavim glasom. Kako je odmicalo njegovo izlaganje, zapanjenost i zbunjenost kod nje ustupale su mesto mnogo konkretnijem osećanju. A ono nije bilo ni malo laskavo po njega. - Baš tako. Ako i niste bili svesni, ja sam vam sada predočio sve pogodnosti koje proističu iz našeg braka. Kao i želju da... - ...vam budem zahvalna na velikodušnosti koju ste prema meni pokazali? -U pravu ste. Vi ste svesni da sam ja plemić, i da se nikada ne bih oženio devojkom kao što ste vi, da nije medju nama došlo... kako da kažem... do izvesne fizičke privlačnosti, kojoj smo jedva uspeli da odolimo, i koja je nastavila da postoji i čak jača medju nama, iako sam se odlučno borio protiv nje. Ja sam, takodje svestan da vam je to lakše uspelo zato što sam ja proteklih godinu dana živeo prilično usamljeničkim životom, ali i pored toga, priznajem da nisam ni u jednoj drugoj devojci mogao da primetim nešto od osećanja koja su, i sami ste priznali, već neko vreme postojala u vama, što me je dodatno ohrabrilo da biste mogli da mi budete odana supruga. - A to je bio jedan od bitnijih faktora da se rešite... na ovaj korak? To što biste u meni imali zaljubljenu, odanu, vernu suprugu, koja


bi vas volela i samo u vas gledala? - Ja to ne bih opisao baš takvim recima, ali da. Moja prva supruga... pa, recimo da nije bila sklona da ispo- Ijava ili gaji slična osećanja prema meni. Za razliku od vas. Vi ste pokazali izuzetnu istrajnost u tome, uprkos mom lošem ponašanju prema vama. Uzgred, moraćemo da poradimo malo na vašem načinu izražavanja i ponašanja. Vaš novi položaj kao moje supruge zahtevaće viši nivo u ophodjenju, i malo manje slobodno ponašanje... -Ali priznali ste da vas je baš moje slobodno ponašanje navelo da se zaljubite u mene? njen nekako suviše umiljati glas nije ga naveo ni na kakvu sumnju. - Pa, vaše slobodno ponašanje ono veče, a i kasnije, priznajem da su delovali na mene kao na muškarca. Mada, kasnije, kada sam vas posmatrao i video da ste ipak pristojna devojka, i da vam to nije uobičajen način ophodjenja prema muškarcima, nego da vam je izmaklo kontrolil, pod utica- jem osećanja koja ste gajili prema meni i očigledne privlačnosti koja je buknula medju nama... - To vam je pomoglo da mi oprostite moju slobodu, i čak da ga u vašim očima opravda, jer je dokazivalo koliko vas volim? - I pored toga što u vama postoji fizička privlačnost koju osećate prema meni, i koja govori da ćemo se dobro slagati... u tim pitanjima... moram da vas upozorim da će


vaše dužnosti kao moje supruge daleko prevazilaziti ono što ste navikli u vašem sloju. Ali, ne brinite, naći ćemo osobu koja će vas podučavati lepom ponašanju i verujem da ćete dobro napredovati u tome da ubrzo postanete dostojni imena koje ćete poneti. - I vi ni najmanje ne sumnjate u to da ću ja pristati na vašu., tako velikodušnu ponudu? - S obzirom da ste mi davali jasne znake da je očekujete, ne vidim razlog zašto bismo razmatrali takve opcije. Zar vam to od početka nije bio cilj, da me navedete da se konačno izjasnim i da vi postanete nova ledi Sejzberi? - Pa, s obzirom na sve prednosti koje ste mi ovom prilikom nabrojali, teško da bi bilo koja devojka mogla da prezre tako velikodušnu pojavu i mogućnost da se izdigne iznad svog... niskog položaja. On se osvrnu i pogleda je, jer mu se nije dopao sarkastični ton kojim mu se obratila. - Vi mislite da moja ponuda nije velikodušna? - sada se i njegov ton pooštri. - O, ne! Naprotiv! Veoma je velikodušna, što ste mi nekoliko puta i sami naglasili. Kao i to da treba da vam budem zahvalna na vašoj spremnosti da me izdignete iznad blata u kome se trenutno valjam... - ustala je i počela da šetka malo dalje od njega, trudeći se da im se putanje ne ukrste i da zadrži pribranost. -'Ja nisam tako rekao. Ne znam zašto mi odgovarate ovakvim tonom. Nisam vas ničim uvredio, bio sam vrlo...


- ...velikodušan. Znam. To ste mi nekoliko puta naglasili. Sada mi neke stvari konačno postaju jasnije. Koliko ste puta to naglašavali svojoj prvoj ženi? Svakodnevno? Više puta dnevno? - Kakve sad to ima veze? Moja prva žena nije se pokazala dostojna imena koje je ponela... - ...ni zahvalna na vašoj veliko- dušnosti. Da li ste se zapitali kako joj je teško padalo da bude ukras u vašoj kući, kome se samo pridikuje i koji se samo opominje i podseća kako je srećna što je uzdignuta na tako visok nivo da je prihvatite kao suprugu? - Šta vi, u stvari, hoćete ovim da kažete? Kakve veze ima sada moja prva žena? Nije valjda da... želite da odbijete moju ponudu? - reče on u neverici, ni malo ljubazno. - Da li biste mogli da pojmite jednu tako nerazumnu odluku? - To bi zaista bila krajnje nerazborita odluka. Cela vaša porodica očekuje od vas da napredujete na društvenoj lestivici, da se dobro udate... Verujem da bi bili oduševljeni da postanete ledi Sejzberi - reče on neuznemiren njenim upozorenjem. Ni najmanje nije sumnjao u njenu želju da ga dobije. Samo je jedva čekao da se ova neizbežna ali malo napeta situacija najzad okonča. Nije mu bilo ni najmanje prijatno da sebi i njoj prizna da ga je pobedila i da će joj


dozvoliti da postane ledi Sejzberi. Uprkos njegovom trudu da joj odoli. - I ja verujem. Da sam na mestu mojih roditelja, i ja bih bila oduševljena. Ali nisam. Ja sam ovde i slušam vas kakve stvari mi govorite. - Kakve stvari? Ne razumem. Ne odgovara vam moja ponuda? Dobro, možda je trebalo da vam je saopštim na... vama prihvatljiviji način, ali želeo sam da medju nama od početka vlada razumevanje i da sve bude jasno. - U tome ste svakako uspeli. Sve je kristalno jasno. Naročito vaša očekivanja gde će biti čije mesto. - Baš tako. Vi ste inače razumna osoba, to sam mogao da primetim, osim onoga što se medju nama dešavalo i što je izmicalo kontroli, ali za to neću sada da vas teretim, jer ni ja nisam mogao da odolim fizičkoj želji koju sam osetio prema vama... - on podje korak prema njoj, ali ona uzmače iza stočića. - Ne morate da mi ponavljate primedbe o mom ponašanju. Dobro sam ih upamtila. Ukratko, vi smatrate da sam vas ja namerno zavodila, da bih vas se nekako domogla, pošto sam godinama bila zaljubljena u vas. - Pa... I sami ste mi priznali nešto slično reče on nestrpljivo. - lako sam krajnje neumesan izbor za vas, vi ipak ne možete da mi odolite, jer priznajete da medju nama postoji opipljiva fizička


privlačnost, koja je tako retka medju ljudima i kakvu niste imali sa prvom ženom, iako ste se oženili njome iz žarke Ijubavi. - To, u neku ruku, nije baš trenutno za vašu pohvalu, ali će umnogome olakšati neke stvari koje su neophodne u braku... - Dobro. Bilo je sasvim dovoljno za večeras. - Šta to znači? - Mislim da ste me sasvim dovoljno izvredjali za večeras - reče ona mirno i stade pred njega. - Kako, molim!?- upita on u neverici. - Mislim da je bilo sasvim dovoljno uvreda za večeras! - ponovi ona. Prišla mu je sevajući očima. - Posle svega što ste mi rekli, ne treba da vas čudi moja reakcija. U životu me niko nije izvredjao kao vi sada. - Ne razumem na koji način sam vas to uvredio. Samo sam bio otvoren i iskren - reče on, dok je ljutnja u njemu rasla. Očekivao je olakšanje, zahvalnost, Ijubav, možda čak i suze, a ona mu ovako goropadno uzvaraća. Tome se nije nadao. Sad se on oseti uvredjen. Šta je očekivala od njega? Da je prosi na kolenima? Jeste da ga je privlačila kao ni jedna u skorije vreme, ali dobiće ga protiv njegove volje. I što je veoma važno, imala je dosta mana. Koje joj je jasno predočio, da se ne bi zaboravila u svojoj umišljenosti kako je presrećan što će je uzeti za ženu! - Otvoren i iskren! Ha! Vi i dalje ne


shvatate. - Ne znam zašto ovako reagujete. I sami ste priznali da ste me voleli nekoliko godina... - Glupa ja. Jesam, priznajem. Ali zaista mi je drago što ste večeras došli ovamo i ovako mi se obratili. Mnogo ste mi pomogli da shvatim kako sam bila šlepa, glupa i naivna. I kako sam volela samo jedan izmišljeni lik koji sam zvala vašim imenom. Taj lik je imao vaš izgled i ime, ali je bio kulturan, pravi gospodin i džentlmen. Nije bio naduveni, umišljeni, prepotentni... - Gospodjice, vi ste sada preterali! Ja sam došao sa ponudom koja je u vama trebala da izazove mnogo zah valnija osećanja, a ne da me vredjate ovde... - Oprostite, molim vas! Kakva sam samo nezahvalnica ispala! Trebalo je da budem srećna što ću samo na papiru i u spavaćoj sobi biti vaša žena... - Gospodjice, to nije dostojno izražavanje za mladu devojku - opomenu je on, već dobro uzdrman. - ...a u stvarnosti ćete me prezirati kao nedostojnu osobu koja vas je lukavstvom i prevarom navela da je uzmete za ženu. - Priznaćete da medju nama zaista postoje skoro nepremostive prepreke, koje sam ja spreman da previdim... - i dalje je on ostajao pri svome. - I na svakom koraku, svakodnevno ćete mi pokazivati kako nisam zaslužila ni vaše


poštovanje, ni vašu Ijubav, stidećete me se i vremenom početi da se kajete što ste bili slabi i podlegli mojoj... fizičkoj privlačnosti i upornom zavodjenju. - Ne znam zaista čemu ovaj razgovor. Mislim da sam bio dovoljno velikodušan što sam vam ponudio svoje ime i... -U tome ste u pravu. Ponudili ste mi samo svoje ime. Ali ne i sebe i svoje poštovanje i Ijubav. Ne želim takav brak kakav vi nudite. - Molim? Vi se usudjujete da odbijete moju ponudu? - Usudjujem se. Vi niste dostojni ni da mi se obratite. Ja sam bila večeras velikodušna i nisam vas izbacila iz kuće kada ste počeli da me vredjate, želela sam da vam pružim priliku da ispravite svoje ponašanje i pokažete da ste ipak gospodin i džentlmen, kao što vaše ime i poreklo ukazuju... -Da me izbacite? Tako uzvraćate na moju prosidbu? - bes je u njemu rastao i sada su se gledali kao dva gladijatora u areni, spremni da otpočnu borbu na život i smrt. - Ovu listu uvreda nazivate prosid- bom? Ne znam šta ste mi to rekli što bi me dovelo u iskušenje da je prihvatim! -I vi tvrdite da ste me voleli! Tako se ne odgovara na prosidbu nekog koga tvrdite da ste voleli! Svadja je uzimala maha. Ovome se ni najmanje nije nadao kad je dolazio. U stvari, nadao se da će posle njene usmene


zahvalnosti dobiti i malo zah- valnosti... fizičke prirode, baš one koja mu je razbuktavala maštu kada je razmišljao o njoj i prisećao se večeri njihovog prvog susreta. I koja ga je i dovela ovamo, uprkos njegovoj izrazitoj želji da joj ne podlegne. Čak i ovako besna, dok frkće i viče na njega, bila mu je privlačna kao nikad do sada. Bili su blizu, suviše blizu da ne primeti kako joj oči blistaju, zubi bljeskaju, kako iz nje izbijaj neka energija koja ga uzbudjuje više nego bilo šta. Poželeo je da je zgrabi za ramena i prodrma. Pa zar ne shvata šta joj on nudi? Zar i ona ne oseća istu bezumnu privlačnost prema njemu? Eto, bio je ubedjen, kada bi je sada poljubio, uzvratila bi mu sa istom energijom koju ulaže u ovu svadju sa njim. Šta bi to ona htela? Više od onog što joj je već rekao nije imao da ponudi. - Volela vas! Drago mi je što sam razbila tu iluziju! Eh, da sam samo malo ranije imala prilike da upoznam pravog vas, istinitog g.Sejzberija, a ne onog o kome sam maštala, izgubila bih mnogo manje vremena. I možda našla nekog dostojnijeg da se udam! - Hoćete da kažete da ja vas nisam dostojan?! - Zamislite! Baš to hoću da kažem! Bila bih najgluplja osoba na svetu kada bih prihvatila ovakve ponižavajuće uslove za brak. To i ne bi bio brak, ja tu ne bih imala nikakvo pravo glasa, ni vaše poštovanje ni Ijubav. -Položaj ledi Sejzberi teško da bi bio


poniženje za nekoga ko je trenutno na vašem mestu - procedi on kroz zube. Nije bio navikao da se ni njegov sud i mišljenje dovodi upitanje, a večeras je doživeo pravo poniženje njenim odbijanjem. A što je još gore, rasprava je još trajala. - Mislim da je pominjanja mog položaja bilo sasvim dovoljno za večeras. Divim se vašoj prvoj ženi kako je uspela da sa vama izdrži i tih godinu-dve dana. Mora da joj je bilo nepodnošljivo vaše svakodnevno gundjanje i prebacivanje... - Ja mislim da je sa vaše strane bilo sasvim dovoljno da mi kažete da moju ponudu ne želite da prihvatite. Nema potrebe da me uz to i vredjate. - Ja vas vredjam? Kako ste vi arogantan čovek. Šta je trebalo, da puzeći od sreće i zahvalnosti prihvatim da budem vaš otirač, da budem srećna što ću se materijano i društveno obezbediti uz nekog ko prema meni oseća tek nešto malo više od prezira? E, žao mi je. Ja tako ne zamišljam brak. -Pa kako ga zamišljate? - ni sam nije mogao da veruje zašto još uvek ovde stoji na sred njenog otrcanog skromnog salona i dalje se raspravlja sa njom, umesto da dostojanstveno izadje. - Brak treba da bude spoj uzajamnog poštovanja, Ijubavi i odanosti. Koje se ne mogu ni kupiti, ni potkupiti, ni obezbediti ugovorom. Kao što biste vi želeli.


- Znači, vi definitivno odbijate moju ponudu? - Čuli ste me. Ni mrtva ne bih pošla za takvog čoveka kao što ste vi. - G. Garner vam se čini kao pogodniji prosac? - Sa mojom odlukom nema veze niko drugi. Samo vi. Ne mešajte njega u ovo. - Možda je trebalo da ne budem ovako iskren i otvoren, da budem malo blaži, da vam ne ukazujem odmah na sve nedostatke koje vi u taj brak unosite... - Ne počinjite opet. Terate me da vam uzvratim uvrede, da budem neprijatna kao što ste vi prema meni, a to me ne čini srećnom. Nikada do sada nisam nikoga izbacila iz kuće! A vi me prosto terate da to uradim! - Dobro. Bilo je sasvim dovoljno. Vidim da sam pogrešio, da niste osoba kakvom sam vas smatrao, da sam vas pogrešno procenio. Zbogom. - Ni vi niste osoba kakvom sam vas ja smatrala! - doviknu ona za njim dok je zalupljivao vratima za sobom. Tetka i majka bojažljivo proviriše kad su sa prozora videle da se neočekivani posetilac popeo na konja i odjahao. Videše da Džejn nervozno šetka po sobi, očiju punih suza, pa se povukoše da je ostave samu. Šaputale su medju sobom šta bi trebao da znači ovaj njegov dolazak. I način na koji se završio.


Dobro su čule viku i svadju koja je dopirala iz salona. Džejn šmrcnu. Da ovako dodje, da je izvredja i još da smatra da je nezahvalna što ne želi da prihvati njegovu velikodušnu ponudu, lako je rešio da se ponizi i nju, nedostojnu, niskog porekla, uzdigne do sebe kao svoju ženu! Obrisala je rukavom suzu koja kliznu niz obraz. Još je bila napregnuta. Sva se tresla. Jedan deo nje žalio je zbog načina na koji se završila večernja prepirka... i prosidba. Ali drugi, razumniji, govorio joj je da je dobro postupila što ga je odbila, da bi takav brak bio pravi pakao, da bi presvisla kao biljka presadjena u suvu zemlju. Potpuno je mogla da razume njegovu prvu ženu. Ako je prema njoj pokazao i trunku ove prepotencije i sebičnosti, mora da joj nije bilo lako. Ona pade na sofu, gorko plačući. Kako se samo završava njena Ijubav! Kako je samo bila naivna i romantična! I kako bi pogrešila da je pristala na takve uslove, ma koliko da i dalje prema njemu oseća onu privlačnost kao pre. A on je sve to prezreo. Poneo se prema njoj kao prema služavki, od koje očekuje lojalnost i poslušnost. I zahvalnost što je medju mnogima baš nju odabrao da ga služi i ugadja mu. Opet zaplaka, izlivajući iz sebe sav bes, tugu i razočaranje. I pored besa, opet je u njegovom prisustvu osetila onus čudnu mešavinu uzbudjenja, privlačnosti i napetosti,


kao i svaki put kad bi joj se približio. Osetila je u jednom momentu večeras da je, iako ljut do izbezumljenosti, malo nedostajalo da je zgrabi i poljubi. I što je još užasnije, ona bi verovatno uzvratila! Dobro je što nije to uradio, jer zaista nije imala želju da se posle svega ovoga nosi i sa svojom nemogućnošću da mu odoli. Jeste, biće joj teško da ga preboli, naročito s obzirom koliko se razbuktala njihova uzajamna privlačnost. I on joj je čak priznao da zbog nje ne može da spava, ni da jede, da samo na nju misli. Šta mu je trebalo da bude tako nadmen, tako bezosećajan? Mogli su da uživaju u Ijubavi i strasti kakve se retko nalaze. Mogli su da imaju nešto posebno. Kao Amanda i Robert. Ali ne. Tvrdoglavi, uobraženi, samoživi sebičnjak... Nije mu bilo stalo do nje ni do toga kako bi njoj bilo u takvoj vezi. Glavno da su njegove fizičke želje pored nje zadovoljene, jer medju njima bukti strast! Ona opet obrisa suze. Procenio je da bi u njoj imao nekog ko će da ga voli i poštuje. A da on ne mora da ima obavezu da uzvrati, pošto je u pitanju osoba koja to ni svojim poreklom, ponašanjem ni samom svojom ličnošću ne zaslužuje. E, ako ga je odbila. Ne treba da se kaje zbog toga ni trunku, ubedjivala je sebe, a nove suze počeše da klize niz obraze. Majka i tetka tiho zatvoriše vrata, preplašeno šapućući i pitajući se kakva je to oluja večeras protutnjala kroz njihov dom. G.


Sejzberi je odjurio besan kao ris, a pre toga su se iz salona jasno čuli zvuci svadje i rasprave, u kojoj ni njihova Džejn nije zaostajala u pogrdama i vikanju. Sve je mirisalo na neuspešnu prosidbu, a plač u koji je sada Džejn padala sa novim zanosom, potvrdjivao je da je baš to upitanju. Pitale su se samo da li je posluga nešto od svega primetila, jer nisu želele da se previše prepričava kako se njihova Džejn raspravljala sa verovatnim proscem kao kakva piljarica. I otkuda njoj sloboda da se tako raspravlja sa nekim muškarcem? Za to je potrebna posebna bliskost, kakvu ponekad ni supružnici ne postignu. Šta se to ranije dešavalo medju njima, a da one nisu primetile? Videle su da ponekad imaju zategnut izraz lica, dok su igrali na balovima, ali to su pripisivale njegovoj aroganciji i uobraženosti, i njenoj nemogućnosti da trpi takvo ponašanje. Znale su koliko je svojeglava i otvorena. Nisu izgledali kao da su u preterano prijateljskim odnosima. Kao što se večeras i pokazalo. Ali zašto su se toliko posvadjali i vikali jedno na drugo? A Džejn posle svega plače da se čoveku srce čepa. A ona je, još dugo pošto su suze presahle, sedela u salonu i zurila u prazno. Tako se sada osećala. Prazno, tupo i izigrano. Kako je samo lepa maštanja imala. Kako je to sve bačeno u blato i izgaženo bez trunke osećanja. Imala je sreću što je pokazao svoje pravo lice odmah na početku, unapred, što je imala


prilike da vidi kakav je on zaista sebičan, prepotentan, hladan i kakva su mu bila očekivanja i planovi. Stresla se. Kako bi njen život uz takvog čoveka bio užasan. Tešila je sebe da je odlično što se sve ovako završilo, a nove, nečujne suze bolnog razočaranja opet počeše da joj klize niz lice. * *

*

Dok je besno podbadao konja, nije mogao da se uzdrži od tihog psovanja. Zar tako da mu uzvrati, jedna obična prosta seoska devojka da ga tako uvredi, da odbije njegovu ponudu i to na kakav način! Ako mu je, kad je uopšte pomislio da je ona dostojna da postane njegova žena! Poneo se za njenim poljupcima, lažljivim pogledima i flertovanjem sa drugim muškarcem. Šta je drugo i mogao da očekuje od jedne prizemne, nekulturne osobe, koja nema ni trunku pristojnosti da uvaži njegovo odricanje zbog nje, njegovo spuštanje ka njoj... Eto, nabrajao je u sebi ostale devojke koje je vidjao ovih dana, pa i En Tarner. Bilo koja od njih skočila bi do neba od sreće da se udostojio da je zaprosi. Samo ova jedna, koju je izdvojio iz gomile, nije ga želela, sa prezrenjem ga je odbila. A pre toga ga je mamila, zavodila, plela mrežu u koju se on kao seoski klipan upecao.


On fijuknu bičem kroz vazduh, a konj se preplašeno trgnu. Uh, kako je besan! U sećanje mu se vratiše nekoliko baš uvredljivih komentara koja mu je bez zaziranja bacila u lice. Kako je još bila ljuta i pogodjena nejgovim navodnim prezirom prema njoj! Kao da je i zasluživala nešto više od tog prezira. Ona, koja se usudila da se onako besramno raspravlja i svadja sa njim! Pa devojka treba da je skromna, smerna, da svojim vrlinama osvaja i trudi se da nadje najbogatijeg, najuglednijeg muža! Da bude srećna kad ga nadje i privoli da je zaprosi. A ne kao ova, da se služi takvim izrazima, bez imalo stida i srama! Išao je dalje ne priznajući da je u njegovom izlaganju i ponudi bilo ma kakve uvredljive rečenice. To je ona umislila. I zaslužio je tako nešto kad je bio glup da nju uzdigne pored mnogo vrednijih od nje. Što nije otišao lordu Tarneru, da prosi njegovu kćer? Ona ga sigurno ne bi tako izvredjala i pljunula na njegovu ponudu. Ne, ona bi bila presrećna. Uz to je mnogo lepša, nežnija, prefinjenija i elegantni- ja od ove... ove... ni sam nije znao kako da je nazove. Uz to, Tarnerovoj ćerki nije trebalo mnogo dorade da postane uvažena, otmena ledi. Ona je već imala i dobro vaspitanje i manire za tako nešto, uveravao je sebe, zaboravljajući i kako izgleda i kako se zove ta uvažena gospodjica sa kojom uporedjuje svoju večerašnju nesu- djenu izabranicu.


Dok je došao do kuće, polako se smirivao. Sad je ostalo samo da vidi da li će ovde ostati, što će mu biti nepodnošljivo, jer će morati ponovo da se vidja sa njom, ili će otići do Londona. Možda bi najbolje bilo da konačno ode u London? Već je odavno ovde, vreme je da se vrati u društvo. Tamo će lakše naći ženu koja mu odgovara. Ove proste provincijske gospodjice zaista nisu na njegovom nivou. U Londonu će se prvo zabavljati, da nadoknadi propušteno. Neće žuriti sa ženidborm. Nije ni morao ovoliko da se izdvaja iz društva, ni da sedi ovde toliko dugo. Zašto je to radio? Meri nije zasluživala da se toliko odriče posle njene smrti. Njen prezir i nedostatak Ijubavi, čak mržnja prema njemu, sada su u njemu izazvali ljutnju, a ne nevericu i pitanja otkud to, kao što su nekada, u početku. Džejn Vajli mu je otvorila oči. Njih dve su ipak slične. Iz istog društvenog sloja potiču. Kako bi samo ponovio istu grešku dva puta! Zamalo da opet uzme ženu koja ga nije zasluživala! Ali dobro je što se odmah odala, što se njena osećanja nisu razotkrila tek u braku. Uh! To bi tek bilo zlo, da se njena goropadnost raskrinka tek tada. Neko pritajeno uzbudjenje poče da mu i nehotice teče kroz vene pri pomisli na njenu viku i strastvenost. Iznervirala ga je i isterala iz takta, ali nije se odavno ovako osećao razdrman i probudjen. ”Pa, gospodjice Vajli, sada ste me probudili


i naterali da se okrenem drugim, malo ljubaznijim ženama od vas”, pomislio je Ijutito. ”A kad budem otišao da ih potražim, možete da se kajete i žalite za mnom zauvek, nema nazad. Takvu ponudu od mene nećete ponovo dobiti, verujte mi na reč”, gundjao je sve do kuće. ”Ja ne ponavljam dva puta istu grešku!” Prošlo je dva meseca od tada. Leto se već bližilo kraju. Džejn je stavljala šešir, spremajući se da izadje u šetnju. Tim Garner otputovao je pre dve nedelje, malo uvredjen njenim povlačenjem pred njegovim osećanjima. Nije znala da li njeni povremeni napadi plača potiču od njegovog odlaska, ili od nečega drugog. Sad više nema ni njega. Odbila ga je. Kao i onog pre njega... -Gospodjice, ima jedno pismo za vas - reče služavka. Džejn strča niz stepenice. Bilo je od njene rodjake Amande. Ona priguši u sebi osećaj razočarenja. Pa šta je očekivala, od koga bi drugog bilo? Baš je glupa. Neće valjda od njega. On je ljut otišao u London odmah sutradan, posle njihove svadje, i po svemu sudeći, neće se skoro vraćati. Verovatno nikad. A užasno joj je nedostajao. Ono probadanje koje je osetila na samu pomisao njegovog odlaska, sada je seklo srce svaki dan, jer je on zaista otišao. Sad kad nije bio tu, počela je da zaboravlja njegove mane, samo su joj u sećanju ostali lepi trenuci. Kako su dani prolazili, sve joj se


više činilo da nije trebalo da onako burno reaguje, da je trebalo da bude malo smirenija, ljubaznija prema njemu, da razmotri bolje njegovu ponudu... Ipak, bila bi gospodja Sejzberi, njegova žena, da je bila malo manje impulsivna. Možda je trebalo da prihvati, pa da se onda suočava sa njegovim manama. Sada ne bi ovako patila odvojena od njega. Drugi glas u njoj opominjao ju je ipak da ni kao gospodja Sejzberi ne bi bila previše srećna, sa njim onakvim, i da je bolje da bude mirna i ne žali za propuštenim, jer nije sve tako privlačno kako se sve više čini u njegovom odsustvu. Pošla je prema šumici. U ovo doba dana jedino tamo je podnošljivo. A danas je naročito teško vreme. Kao pred kišu. lako od Amande nije skoro dobila pismo, nije se žurila da pročita ovo. Nema mnogo mogućnosti da u njemu bude nečeg zanimljivog. Amanda i njen muž bili su srećan bračni par, a od kako su stigla deca, prvo mala Loti od dve godine, a sada i beba Dejvid, bili su, prosto nepodnošljivo, srećna porodica. U to se sama Džejn uverila kada je proletos kod njih provela neko vreme u gostima. Udobno se smestila na rubu šumice na svom omiljenom mestu, oborenom stablu, kad je konačno otvorila pismo. Bilo je prilično dugačko i ona se sneveseli. Teško je čitati i slušati o tudjoj sreći kad vas more lične brige. To deluje prilčno depresivno na čoveka.


Draga Džejn, Nadam se da te ovo pismo zatiče u dobrom raspoloženju i zdravlju, jer se nisi javljala od kako si otišla od nas pre dva meseca. Doduše, ni ja nisam imala previše vremena da ti pišem, počinjalo je pismo. Džejn uzdahnu. Verovatno će, kao i ostala Amandina pisma, biti samo o voljenom mužu i voljenoj deci. Nastavila je dalje. Kao što je i pretpostavljala. Dragi Robert, draga Loti, dragi mali Dejvid. Ali gle, šta je ovo? Ona se naglo uspravi. Nisam odmah mogla da ti pišem, ali već mesec dana imamo jednog gosta. Ne znam da li možeš da pogodiš ko je to. Izvesni gospodin S, koji ti je bio veoma interesantan pre nekoliko godina, pisala je Amanda malo u šiframa. Oduvek je bila puna obzira, pomisli Džejn, dok joj je srce lupalo. Brzo nastavi. Krenuo je za London sa svog imanja, pa svratio kod nas. Nisi mi ništa pisala o tome da je bio u tvom sused- stvu cele zime. Nisam u početku znala šta da mislim o tome, ni da li ste se upoznali ili eventualno i vidjali na balovima i večerama. Uglavnom, svratio je kod nas samo na kratko, a to svraćanje produžilo se evo, na više od mesec dana. Moram da ti priznam da sam veoma iznenadjena njegovom pojavom, ponašanjem i izgledom. U početku je delovao nervozno i napeto i kao da mu se nije ostajalo. Ti znaš kako je Roberta osudjivalo njegovo društvo,


prijatelji i rodbina kad je odabrao mene za ženu. On je naslednik plemićke titule, nije bio red da se ženi običnom devojkom, ma kako lepa bila, pa još iz trgovačke porodice. To je po njihovom mišljenju bila prava sramota. Ni gospodin S. nije bio drugačijeg mišljenja, i kao da mu nije bilo pravo što svraća kod nas. Želeo je da što pre produži put. Ali posle nekoliko dana došlo je do interesantne pojave. Kao da se malo smirio i rešio da ipak ostane. Ti znaš kako je moj Robert dobar i gostoljubiv i voli društvo. Uspeo je da malo raskravi gosta i nagovori ga da se ne žuri u vreli i prašnjavi London. Pa, zar ima lepšeg mesta nego što je naše imanje? Pogotovo leti. I zamisli, S. više nije bio onako ljut kao kad je stigao, sada je postao nekako zamišljen. Ti znaš kako mi živimo i koliko se volimo. Mnogi nas osudjuju da suviše moderno vaspitavamo decu i pripisuju to mom niskom poreklu, ali mi decu ne prepuštamo dadiljama. Loti je stalno sa nama u salonu, a i Dejvid kad ne spava. Svi smo uvek zajedno, i sada tebi priznajem, veoma sam srećna što je Robert tako lako prihvatio ovo naše izgnanstvo iz društva. Dobro, nije baš izgnanstvo, ali što se tako lako odrekao Londona, izlazaka i gužve i što se tako lako prilagodio životu na imanju. Čak ni ovde ne izlazimo mnogo, i uveče smo sa decom, baš u porodičnoj atmosferi, ti to dobro znaš. Nudili smo S. da makar za njega odstupimo od uobičajenih pravila i priredimo jednu


svečanu večeru ili bal, ali on je odbio. Mislim da mu je čak postalo interesantno da posmatra naš način života. Počeo je da nas proučava, kao da smo neka vrsta retk- ih insekata. Šalim se, ali i on je meni postao interesantan. Nikada mi nije izgledao kao prijatan čovek, oprosti, znam da se tebi nekada svidjao. Možda samo ne mogu da zaboravim kako je bio protiv Robertovog braka sa mnom i to nije krio. lako se posle i on oženio ’’ispod svog nivoa”. Ali sada sam počela da menjam mišljenje o njemu. Džejn, on je zaista neobičan čovek. Možda si ti ipak dobro procenila kada si se zaljubila u njega. Ko bi rekao da će se bez gundjanja prilagoditi našem mirnom životu. I čak početi pomalo i da uživa u njemu. Zamisli, Mala Loti je stalno sa njim! Ti znaš kako je ona umiljato i slobodno dete, nikoga se ne plaši i ne stidi. To je tatina mezimica, Robert je prosto obožava i to ne krije. Bilo je zaista interesantno posmatrati gospodina S. kako počinje druženje sa njom. Prvo je bio sav drven, pravio se da ne primečuje njeno prisustvo. Sada već imaju svoje tajne! Ona čim ustane, sjuri se u salon i penje mu se u krilo, pa onda ćućore i smeju se celo pre podne! Prosto neverovatno! On zaista ima smisla za porodični život. Ko bi rekao da toliko voli decu! A čini se da ni sam nije bio svestan svojih potencijala dok nije došao kod nas. Veoma mi znači što toliko vremena provodi sa Loti i ugadja joj, iako mu verovatno i nije previše interesantno, ti znaš koliko ona ume da


bude dosadna i zahtevna, jer za to vreme Robert i ja možemo da se posvetimo malom Dejvidu. Robert mi mnogo pomaže oko njega, više se ne plaši da ga uzme u naručje i malo se bavi njime dok se ja odmorim. Znaš kako se plašio da uzme Loti u ruke kada se rodila! Mislim da je S. konačno počeo da shvata koliko je Robert srećan sa mnom, sa svojom porodicom. Videla sam na njegovom licu više puta odobravanje za pojedine stvari koje drugi osudjuju, što se odnosi baš na decu. Ti znaš koliko sam ja osetljiva na svoju porodicu, koliko smo mi svi vezani, i koliko se Robert i ja volimo i poštujemo. Sećaš se kako nisam odobravala što ti se svidja neko tako sebičan i arogantan, kako sam ga tada okarakterisala? E, moram da ti priznam da sam pogrešila.” Džejn podiže obrve. Kako je dalje čitala, sve se više čudila, a boja joj je navirala u obraze. Šta je taj čovek tamo radio? Pa on nije ni stigao do Londona. Sva uzbudjena nastavi da čita. On je zaista fin i kulturan. Kako se samo lepo igra sa Loti, i kako ima strpljenja sa njom ne mogu da ti opišem. Sve se više čudim kako vreme odmiče. Ali ono što možda tebe najviše zanima, a ja ne smem mnogo da komentarišem, jer ne znam kakav je bio vaš odnos, to su njegove izjave o tebi, nastavljala je Amanda. Mogu da zamislim, preseče se Džejn, setivši se u kakvim su odnosima bili kada je on pošao za London. Ruke su joj drhtale dok je


grozničavo čitala. Neka slatko-gorka muka obuze je svu. Zar je on prema drugima dobar, samo prema njoj onakav? Ili se promenio? Nije smela da se nada tome. Brzo nastavi da čita. Pitala sam ga da li te upoznao, i on je potvrdio da ste često bili u društvu. ”Pa, kako vam se dopada moja rodjaka?” upitala sam ga. Objasila sam mu da su moj otac i tvoja majka brat i sestra i da ste bili u Londonu kod mene u vreme kada sam se verila sa Robertom. Tvrdio je da se seća g.Pejna, mog oca, iako sumnjam u to. Mada cenim njegov trud da se pokaže ljubaznim. O tebi se samo pohvalno izražavao. "Ona je veoma fina i zanimljiva dama. Mislim da dosta ličite jedna na drugu”, rekao je. Ti si uvek mislila da nas dve ne ličimo, da sam ja lepša. A ja sam uvek tvrdila da ličimo. Posle tog razgovora primetila sam da me više puta gledao kada je mislio da ja to ne primećujem, kao da želi da se uveri da zaista ličimo. Ili je nešto drugo u pitanju? Džejn, ja sam kao na iglama. Šta se tamo dešavalo? Da li je medju vama bilo nečega? Ne, ne smem da budem tako indiskretna, ali njegovo ponašanje jako je čudno. Ne želi da priča mnogo o tebi, čini mi se da malo izbegava tu temu, ali uvek ima samo reči hvale za tebe. Dosta je zamišljen i pomenuo mi je da je moguće da se uskoro veriš. Džejn, ako si nešto drugo imala u planu, molim te, nemoj da žuriš. Sve mi se čini da si


ga ipak ti bolje proce- nila nego ja nekada. Počela sam češće da te pominjem, da vidim kako reaguje. Te kako umeš sa decom, kako te naša Loti obožava, pa kako se nas dve jako volimo i sve tako, i mogu da primetim da svaku moju reč o tebi pažljivo sluša, mada je vrlo diskretan i säm ne govori mnogo. Takodje, vidim da često posmatra i Roberta i mene, kako sam već pomenula. Mislim da je malo zatečen srećom koja vlada u našem domu. Ni jednom nisam mogla da primetim podsmeh ili zajedljivu primedbu na račun našeg braka ili Robertovog izbora žene, kao u početku. Čini mu se da mu prija boravak kod nas, inače ne bi ovoliko dugo ostao. Robert je presrećan što ima društvo, pokazuje mu imanje, vodi ga okolo sav ponosan kad dobije pohvalu kako je dobar domaćin. Ne mogu da se načudim. Oprosti što sam ovako zbrkana i što ti pišem u ovakvom uzbudjenju, možda od svega što mi se čini neće biti ništa, ako ti zaista imaš nešto drugo u planu. U tom slučaju, žao mi je što sam uopšte načinjala ovu temu i dovela te u zabunu. Ali toliko bih bila srećna ako može od svega da ispadne nešto, da i ti ostvariš bar deo sreće koju ja imam sa mojim mužem, jer mi se čini da S. ima takvih potencijala u sebi. Robert bi to isto voleo, jer mu je S. veoma drag, naročito od ove posete, a tebe poštuje i voli kao moju rodjaku odavno. Dosta, neću te više uznemiravati, možda su ti misli na sasvim


drugoj strani, ali molim te, obrati pažnju na ova moja neumesna zapažanja. Voli te puno tvoja Amanda. PS. Ako nešto ipak bude, javi mi odmah. I Robert bi voleo da svog prijatelja vidi srećnog. On se sprema da uskoro krene od nas. Džejn sklopi pismo, dok joj je srce burno udaralo. Tako, nije otišao u London. Svratio je i ostao kod nekadašnjeg prijatelja. Hvalio ju je pred njima. Posle svega što mu je sasula u lice, on je diskretan, ne grdi je na sva usta, hvali je da je fina i zanimljiva. Veoma zanimljiva, podsmehnu se kiselo sama sebi. Ne verujem da je ikada upoznao neku ’’zanimljiviju” osobu od mene, pomislila je. Šta sve ovo treba da znači? Amanda je uvek uzdržana i pribrana. Nikada ne bi napisala ovako nešto uznemirujuće da nije skoro sigurna da je u pravu. Pa trebalo joj je više od mesec dana da se usudi da joj pošalje svoja zapažanja o njemu. Šta to znači? Ne sme da razmišlja o tome. Amanda ne zna o čemu se radi, šta je sve bilo izmedju njih. Zato joj je i napisala ovo. Primetila je da nečega ima, ali nije znala šta je u pitanju. Ali on! Da se toliko promeni, da ga čak i uvek uzdržana i obzirna Amanda hvali! Igra se sa njihovom decom, odobrava njihovu Ijubav i nov način vaspitanja dece. To je zaista veliko otkriće! Da li to znači da se promenio, da je shvatio šta je u životu zaista važno? Da je shvatio šta je ona mislila


kada je rekla da ne odobrava njegovo shvatanje braka? Ona odmahnu glavom. Ne sme previše da se nada. Toliko je već vremena uludo protraćila nadajući se, da se sad plaši svake svoje pozitivne misli o njemu. On je čovek koji nije imao ni toliko poštovanja prema njoj da je zaprosi kao džentlmen. Nema šta tu više da se priča.. Naslonila se na deblo i poklopila lice pismom. Treba joj vremena da se sabere, da shvati ono što je pročitala. U stvari, uskoro će se videti ko je u pravu, Amanda u svojim optimističkim procenama, ili ona u svojim, ne baš tako ohrabrujućim. Već je prošla kroz takve vruće-hladno faze. Ako posle boravka kod njih on nastavi u London... nema šta tu više da se priča i nada. * *

*

Udubila se u misli, možda čak počela da drema kad je neki zvuk prenu. Kao da se približava konj. Ona proviri ispod pisma. Neki jahač se približavao, u stvari već joj je prilazio. Ona skoči sa debla kad vide ko je. On! Pismo joj pade u travu. Nespretno ga je dohvatila i strpala u džep. Za to vreme on je polako sišao sa konja. Činilo joj se da su mu pokreti nekako usporeni, ili je to njoj bubnjalo u glavi


od vrućine i nesvestice. - Dobar dan, gospodjice Vajli - pozdravi je on zastavši pred njom. Ona promrmlja nešto sva smetena. Mislila je da će joj srce iskočiti iz grudi. Sva sreća što ga je spazila pre nego što joj je prišao, pa je imala bar malo vremena da se pribere. Tačno je mogla da padne u nesvest da je iznenada iskrsao pred njom! - Video sam vas da se odmarate ovde u hladu. Kako ste? - dodao je. Ona podiže pogled prema njemu. Bio je tako visok, tako zgodan, tako... neuobičajeno miran i ljubazan. Sušta suprotnost u odnosu na njihov posled- nji susret. Nije mogla da odvoji oči od njegove magnetski privlačne pojave. - Dobro, hvala - reče i ona konačno nešto razgovetno. Ćutao je neko vreme, kao da se predomišlja šta će reći. Ili se možda priseća kakve su sve reči pale medju njima poslednji put? Skinuo je šešir i prošao rukom kroz kosu. Ona krišom obliznu suve usne. Niste otišli u London? - usudi se prva da progovori i podiže oči, bacivši brz, bojažljiv pogled na njega. Izgledao je lepše nego ikad, privlačnije nego što ga je zapamtila. Srce je pretilo da iskoči iz grudi. - Ne. Predomislio sam se. Sada je tamo ionako vrućina. Lepše je u selu - reče pogledavši njeno rumeno lice.


Pismo je virilo iz džepa. Od koga li je? Zatekao ju je kako ga čita. Odnosno leži sa njim na licu. To je samo ona mogla tako da uradi. A posle ga je zbunjeno i nespretno sakrila u džep. Njega nešto preseče posred srca. Možda je zakasnio? Možda je trebalo da se vrati ovamo još pre dve nedelje, kada je konačno shvatio kakvu je grešku napravio. Ali čak i da jeste zakasnio, ima nešto što mora biti izrečeno. -Gospodjice Vajli... moram nešto da vam kažem. Ja... Ona se sva ukoči. Srce joj je bilo u grlu. - Molim vas, oprostite na onim mojim rečima i izjavama. Moram da vam priznam da sam mnogo pogrešio i mnogo se ogrešio o vas. Molim vas da primite moje iskreno izvinjenje. Možda je već kasno, ali... -O, ne, nemojte da se izvinjavate. I ja sam... izrekla mnogo toga što nije trebalo - sagla je glavu, sva postidje- na. Kako je samo kulturan i fin. I neka nova blagost i smirenost prosto zrači iz njega. Uopšte nema više one nadmenosti, pogleda s visine... - Ne. Svaka vaša reč bila je na mestu. I bili ste u pravu za... sve. To tada, onako uzrujan, nisam mogao da shvatim i prihvatim, ali sada, hladne glave, vidim da ste imali pravo što ste mi sve ono rekli - nastavi on ozbiljno. - Molim vas... - reče ona tiho protestujući, dok ju je gušilo uzbudjenje. - Zaista. Imao sam prilike i vremena da


malo razmislim i vidim... da sam zaista bio samoživ, uobražen sebičan. Sve što ste mi rekli... i što niste. - Žao mi je... I ja sam vas izvredjala zagrcnula se. - Bili ste u pravu za sve što ste m prebacili. Zaista nisam bio ni džentlmen, ni čovek. Čak sam se i posle ljutio na vas, ubedjujući sebe da niste imali pravo, da ste vi mene uvredili Sada mogu to da priznam, kada sarr uvideo svoju grešku. Iskreno se kajerr zbog svega. - Dobro, nećemo se raspravljat ovde oko izvinjenja. Pogrešili smo i v i ja - reče ona. - Vama nemam ništa da prebacim, Vi ste samo branili svoje dostojanstvo i integritet. Nisam smeo sebi de dozvolim da vas... tako izvredjam, Zaslužio sam sve vaše pogrde u potpunosti. Ona saže glavu. Šta ovo treba de znači? On je ponovo ovde i ovako jo se skrušeno izvinjava. Uz to izglede tako fino, lepo i zgodno da ga čovek smaže u jednom zalogaju! Sagla je glavu, bojeći se da on ne primeti njene nepristojne misli. Ona treba da je fina i skromna, a ne da razmišlja o takvim stvarima. - Ispalo vam je pismo - reče on. Ona se brzo saže da ga dohvati, ne videvši da se i on sagao da joj doda. Kad im se prsti dodirnuše, ona odskoči kao oparena. Kao da joj je vatra spržila ruku. Bilo joj je neprijatno zbog te reakcije. On je ozbiljno pogleda i pruži joj pismo.


-Hvala - promrmlja ona i vrati ga dublje u džep. On proprati njen pokret. Od koga li je? To ga je kopkalo više od svega. -Nisam bio u Londonu - reče on ne gledjući u nju. - Bio sam kod mog prijatelja Roberta Finlija. - Ooo! - reče ona sva smetena. Nije znala da li da mu prizna da zna za to. - Vaša rodjaka Amanda... veoma podseća na vas - reče on blago, pogledavši njeno još rumenije lice. Ona uspe da se osmehne. - Ne bih baš rekla. Amanda je uvek bila lepotica, mislilm da ste se prevarili. Ja nisam tako lepa. - Nisam mislio samo na izgled, mada i u spoljašnosti podsećate. - Imate neke sličnosti i u karakteru. Neposredne ste, otvorene, iskrene. I uvek vedre i pozitivne. Vidi se da ste rodjake. Izgleda da ste baš bile bliske? O, jesmo. Bile smo nerazdvojne, pre nego što se udala. - U nekim trenucima, dok sam je gledao, činilo se kao da gledam i slušam vas. Ona se malo smeteno nasmeja. Setila se Amandinih reči iz pisma. - Ona je mnogo finija od mene. I... prava dama - promuca, setivši se u istom momentu kako joj je zamerio da nije nikakva dama. On najednom poče da proučava svoje čizme. A onda je pogleda, nešto tamniji u licu. - I vi ste dama. Niko ne sme da tvdri


suprotno. - Pa... - Sećam se šta sam vam rekao - nastavio je kao da se rešio da prizna sve svoje greške, mada se videlo da je na mukama. Nije mogla da veruje, da onaj sujetni Sejzberi dobrovoljno priznaje da nije bio u pravu. - Žao mi je. Da mogu da vratim vreme, ne bih ponovio takvu grešku. -Ali onda ne biste otišli kod Finlijevih. A rekla bih da vam je boravak tamo bio veoma značajan. On kao da odahnu što se ona ne ljuti i tako filozofski posmatra sve ovo. - U pravu ste. Zaista mi je trebalo da odem tamo. Rekao bih da oni imaju vrlo uspešan brak. Čini se da je Robert veoma srećan sa Amandom. I da je dobro odabrao ženu - reče on zamišljeno. -Da. Tu ste u pravu. Njihov brak je baš onakav... - poče ona oduševljeno, pa se prekinu. Setila se poslednje njihove rasprave o bračnim pitanjima. Nije želela da sve što kaže budi sećanja na nju. - ...kakav se samo poželeti može - nastavi on. - Nisam ni sanjao da će Robert biti toliko srećan sa njom. Moram da priznam, ma kako mi teško bilo, da sam u to vreme bio izuzetno protiv njegovog izbora, i da sam ga odgovarao od njega koliko god sam mogao. - Oh - više ju je iznenadilo njegovo priznanje nego to što je bio protiv. Za ovo


drugo je već znala. Ali da javno kaže da nije bio u pravu! Sad priznajem da sam mnogo pogrešio. Amanda je divna osoba, vredna poštovanja i... Ijubavi. Isto kao i Robert. Sad mi je jasno šta ste hteli da mi kažete... ono veče - reče on nekako s mukom i pogleda je. Pitao se da li će ikada moći da mu oprosti sve one gluposti koje joj je sasuo u lice. Poneo se prema njoj na najgori mogući način. Mesec dana nije mogao ni da spava, ni da misli na nešto drugo, sećajući se sa stidom svog ponašanja. Pa on je uvek sebe smatrao gospodinom, dostojanstvenim i lepo vaspitanim. Da onako izvredja jednu damu, pa još i devojku koju je želeo da zaprosi. A mogao je da ima sve ono na čemu je skoro počeo da zavidi Robertu dok je bio u gostima kod njih. U stvari, verovatno ne bi imao. A sam bi bio kriv za to. On ne bi zaslužio takvu Ijubav i pažnju koju ima Robert. On to ne bi umeo da ceni, čak i da mu ih je pružila, da je tada pristala da se uda za njega. Svojom arogancijom, naredbama i grubošću sve bi upropastio. A kako je bio blizu toga da dobije isto tako dobru ženu kao što ima Robert. Video je u Amandinom ponašanju sve blagodeti koje je i sam mogao da ima uz Džejn. Toliko su podsećale jedna na drugu da je bio zapanjen. Džejn je možda bila slobodnija i veselija, a Amanda nežnija, ali i on se razlikovao od Roberta.


Trebalo mu je nedelju dana da prizna da se sa pravom naljutila na njega. I još nedelju dana da shvati koliko mu nedostaje. I koliko mu znači njen vedri, nepokolebljivi duh, njen humor, njena nepresušna energija i snaga karaktera. Eh, kako ga je glatko odbila, a bio je svestan da u njoj u tom momentu još bukte osećanja prema njemu. A sada je možda kasno da ih traži. Imala je dovoljno vremena da shvati kako ih je uzaludno traćila na čoveka koji ih ne zaslužuje. Ah, kako je sve upropastio. Eto, i to pismo koje krije, možda je od Garnera. Možda je već verena sa njim. Garner je svakako nije ni uvredio, ni pokazao prezir prema njoj. A on je malopre stigao i nije ni sekundu mogao da sačeka, odmah je krenuo daje potraži, daje moli da mu oprosti, ako ikako može. Zaboravio je na Garnera. Možda mu se u medjuvremenu obavezala? Ne bi smeo da je osudjuje ako jeste. On je svoju šansu kod nje prokockao. Pogledao ju je. lako se bojao da je možda zakasnio, u sebi je osetio snagu da se bori za nju. Možda u njoj još tinjaju osećanja koja je gajila prema njemu? Nadao se da nije uspeo baš sve da uništi. Ako i jeste, mora to da ispravi. Da joj pokaže da je dostojan da je voli. Ako je u medjuvre- menu i pristala da se uda za Garnera, da je ubedi da odustane od toga, da bi joj sa njim ovako promenjenim bilo mnogo bolje. Da joj pokaže kako se urazumio,


kako je shvatio da je ceni i voli, da bez nje ne može da zamisli svoj život. Želeo je mnogo toga da joj kaže. A njena zabuna ohrabrivala ga je da možda i nije sve izgubljeno. Opet je bacila kradomičan pogled na njegovo lice. Da li je moguće da se zaista promenio, da je Amanda zapazila nešto što je njoj promaklo? Kad je uhvatio njen pogled, brzo se okrenula, uzburkanog srca. - Danas je nepodnošljivo toplo - rekla je, crveneći još više. - Da. Biće kiše. Hteo sam još nešto da vam kažem... - poče on ali iznenadna munja preseče već tamno nebo. Ona ga grozničavo pogleda. On zausti da nastavi, ali još jedna munja zapara nebo. - Možda će bolje biti da požurite kući. Samo što nije pljusnulo - reče on malo sa žaljenjem, jer mu je nešto sasvim drugo bilo na pameti. - Da - reče ona gledajući prema kući. Ima još dosta do nje, a kiša samo što nije. Ali njoj se nije polazilo. Šta je još hteo da joj kaže? Sva je drhtala od opet probudjene nade. A on nikako da se konačno izjasni. Možda ipak nije ono čemu se ona nada? - Podjite. Vidite da drhtite - reče on malo nežnije. Ona ga još jednom pogleda. U momentu oseti takvo uzbudjenje od njegovih reči i prisustva da više nije mogla da izdrži, pa se okrenu i potrča prema kući. Gledao je za njom u daljinu sve dok nije zamakla iza ograde, pa


podbode konja. Krupne kapi kiše već su kvasile kad je stigao do svoje kuće. Popeo se u salon seo u fotelju, slušajući jednolično sipanje kiše, povremeno presecano munjama i gromovima. Takvo je bilo vreme i one večeri kad je banula u njegov dom tražeći sklonište, a on glupak, nije umeo da prepozna sudbinu. Setio se kako su se ljubili tamo u uglu. On steže pesnice i nasloni ruke na čelo. Izgleda da je sasvim uprskao. Možda mu i oprosti, ali morala bi da bude zaista luda da se usudi da mu veruje da se potpuno promenio i pristane na njegovu novu prosidbu. Morao je još nešto da uradi, da kaže, što bi potvrdilo da on sada misli i oseća drugačije. Da joj dokaže da se promenio, da joj nekako pokaže i uveri je da treba da se usudi da rizikuje i pristane da bude njegova. Šta da uradi pa da je u to ubedi? Tako mu je nedostajala. Tek je kod Finlijevih to shvatio. Da nije bio kod njih, produžio bi za London. A tamo ne bi našao ni utehu ni spoznaju šta mu je važno u životu, šta ga konačno može učiniti srećnim. A to je njena Ijubav. VII Kiša je pročistila vazduh. On raspiri vatru u kaminu i otvori prozor. Voleo je da udahne svež vazduh posle kiše. Pomagalo je da se pročiste i misli i osećanja. Toliko mu je


nedostajala. Da nije još u njemu bilo stare sujete i gor- dosti, sada bi odjurio njenoj kući i na kolenima je molio da mu oprosti i da ponovo razmotri njegovu ponudu. Nije više mogao ni sekundu da živi bez nje. Sagnuo se kroz prozor udišući duboko. Izgledalo je kao da se približava neki konjanik. Kad vide siluetu koja zastade pred ulazom, sav se skameni. Ovo je... kao one večeri! A onda pojuri u prizemlje kao bez duše. Širom je otvorio ulazna vrata pre nego što je uspela da zalupa. Trgla se kad ga je ugledala. Izgledao je zaduvano, kao da je trčao. - Džejn - izusti on, boreći se za dah. - Htela sam da vas pitam... šta ste želeli još da mi kažete danas? - reče ona, takodje bez daha, a kapljice kiše blistale su na krajevima njene kose. Širom otvorenih očiju upijala je njegov lik pred sobom i tražila odgovore na pitanja koja je muče. To je tako ličilo na nju, da dojuri na konju po kiši. Da li je to znak da mu je oprostila? Da... može da se nada i više od toga? -Udjite. Zasvežilo je posle kiše - odvrati on. -Ne. Ući ću ako imate nešto važno da mi kažete. Ako ne, bolje da se odmah vratim kući. -Udjite - pozva je on i pomeri se u stranu da je propusti. Ona udje za njim. Smitson je već bio na stepeništu i gospodar mu mahnu da se


pobrine za njenog konja. Pošla je za njim. Kad udjoše u salon, ona sva zadrhta. Tamo, u onom uglu doživela je nezaboravne trenutke. On vide kako se trgla, pa i on zadrhta. Sada je veoma važno šta će joj i kako reći. Ne sme ponovo da uprska, jer verovatno neće imati prilike za popravak. - Izvolite - pokaza joj on sofu do kamina, a sam ostade da stoji. Sela je. Dok je jahala dovde, mislila je da će joj srce pući od uzbudjenja. Zamišljala je svakakve situacije, a sada, kada je konačno stigla, bila je skoro sasvim smirena. Bila je ubedjena da će sve biti u redu. Da jeste sve u redu. - Pre nego što bilo šta kažem... želeo bih da znam da li ste se u medjuvremenu verili? poče on, pošto gaje upitno pogledala. - Nisam - reče ona odmah, da skrati uvod, nestrpljiva da čuje to što ima da joj kaže. Gorela je od nestrpljenja, nije bilo vremena za gubljenje. On duboko udahnu od olakšanja. A već sledećeg trenutka mogao je da zapazi kako ispod njenog mira vri i ključa uzbudjenje, koje se munjevito prenese i na njega. Srce mu brže zalupa. - To olakšava ono što biti hteo da vam kažem. Ako vam se ne dopadne, slobodno me zaustavite, prekinite u bilo kom trenutku... Neću se naljutiti. Vi imate puno pravo da još uvek budete ljuti na mene... i da ne želite da


mi oprostite. Ona steže rukohvate na fotelji. Hajde već jednom! - Ja... Onaj naš poslednji nesrećni susret bio je potpun promašaj - reče on. Nije ga prekinula, samo ga je gledala velikim, tamnim očima i malo se uspravila na fotelji. On se, ohrabren, priblilži. - Vi ste, Džejn, jako dobra osoba. To sam shvatio tek kasnije... kada sam imao prilike da bolje upoznam vašu rodjaku Amandu, koja mnogo podseća na vas. Dosta vas je pominjala i pričala o vama. Shvatio sam da su se medju nama desile... neke stvari još pre nego što smo stigli da se upoznamo. Preskočili smo redosled kod upoznavanja. Što je uticalo da ja... možda steknem pogrešnu sliku o vama. Ali priznajem svoju grešku i molim vas... da zaboravite ako možete sve ono što je izrečeno medju nama... I da krenemo sa upoznavanjem od početka. Seo je pored nje na samu ivicu i uhvatio je za ruku. Od lupanja sopstvenog srca jedva da mu je čula glas. - Tek u gostima kod njih shvatio sam šta je sreća u životu, šta čoveka može da učini srećnim. To imaju Amanda i Robert. A vi ste to izgleda, za razliku od mene, sve vreme znali. Što dokazuje da ste mnogo zreliji i mudriji od mene. A i vašu hrabrost da branite svoje stavove i svoju ličnost moram da pohvalim. Znam da niste bili ravnodušni prema meni kada ste mi sve ono rekli... a ipak ste odbranili


svoje dostojanstvo i svoju ličnost. To je za svaku pohvalu. I divljenje. Slušala ga je sva ošamućena. Da li je moguće da je ovo onaj isti Sejzberi koji je bio onako arogantan i grub, koji ju je odbacivao i opominjao i vredjao na svakom koraku... Šta su mu to Amanda i Robert uradili? -Vidim da se čudite mojim rečima. I mojoj promeni. Za to su zaslužni moji domaćini. Doživeo sam, na svu sreću, potpun preobražaj kod njih. Shvatio šta je u životu važno da čovek bude srećan. A za to ste zaslužni i vi. Mislim da ste mi vi jedina nada da dostignem sreću. Molim vas, mogu li se nadati da ćete razmotriti moju molbu da postanete moja žena... bilo kada u budućnosti? Bio bih vam iskreno zahvalan kada biste pristali na to jer, čini mi se, da ne mogu da zamislim svoj život bez vas... bez vašeg smeha, bez vaše energije... i čeznem da me razmazite kao što je Amanda razmazila Roberta... Poslednje njegove reči jedva su se čule kada je prislonio njenu ruku na svoje usne. Mislila je da će se ugušiti od uzbudjenja. On preko njene ruke uputi jedan upitni i nežni pogled, od koga bi se i kamen istopio. Njeno srce nije bilo kamen, daleko od toga. Širilo se u neslućenom uzbudjenju i upijalo svaku njegovu reč. - Ja... zaista sam iznenadjena vašom promenom - uspela je nekako da izmuca. Dodir njegovih usana pravio je zbrku u njenoj


glavi. - Znam. Čovek bi pomislio da je nemoguće da se neko promeni toliko za tako kratko vreme. Molim vas da mi verujete da zaista sve to mislim. Ja... volim vas. To sam možda suviše kasno shvatio. Ali ako nije kasno, molim vas da prekinete moje muke... - Bojim se samo... da možda kasnije ne shvatite da ja ipak nisam ono što ste želeli uspe ona da promuca. Vi ste u jednome bili u pravu. Ja zaista nisam za snobovski život u Londonu. Nikada ne bih mogla da vas reprezentujem... kako zaslužuje vaše ime. Možda to shvatite... tek u Londonu. - Mislim da ne treba toga da se bojite - reče on tiho. - Već sam razmišljao i o tome. Da mi je toliko nedostajao London, odavno bih tamo otišao, ne bih cele zime sedeo ovde. Niko me nije na silu zadržavao. Mislim da sam prevazišao tu fazu. Vi ste mi pomogli da shvatim šta zaista želim u životu... kada sam zalutao u svojim željama i planovima. I zaista ste prava dama. Ne znam ni jednu ženu za koju mogu da tvrdim da je veća dama od vas... osim možda Amande. Vi imate takvu snagu karaktera da ni jedna žena ne može da se poredi sa vama. - Jeste li sigurni? - upitala ga je a oči joj postadoše dva crna, duboka vira. Poželeo je da zaroni i izgubi se u njima. Sagnuo se i poljubio joj jednu, pa drugu


ruku. Ona opet zadrhta kad oseti njegove tople usne. On podiže pogled i zagleda se u njene oči. Neopisiva sreća koja ga je obuzimala od kako ju je ugledao sa prozora kako stiže na svom konju sad je dostigla vrhunac. Ona podiže ruku i lagano je nasloni na njegov obraz. Vrhovi prstiju zapletoše se u njegovu kosu, a vreli dlan ostade na njegovom glatkom obrazu. Na trenutak je zatvorio oči kad ga je dotakla. Ali sada ih je otvorio i zagledao se u nju. Njene oči, do pola zaklonjene trepavicama, kao da su pozivale. Maštao je o ovom trenutku poslednja dva meseca... još pre nego što ju je prvi put onako nesrećno zaprosio. Nije ni bio svestan kako mu se tiho uvukla u srce i zagospodarila njime mnogo pre nego što je to shvatio. On sasvim polako i nežno spusti usne na njene. Zaklopila je oči kad je dotakao njene usne. Od kada sanja ovaj trenutak... Njegovu izjavu Ijubavi, poljubac posle toga kao potvrdu... Sanjala je ovo, ali nikada nije mogla ni da zamisli da bi zaista moglo da se ostvari. Njena ruka zaplete se u njegovu kosu, privlačeći ga bliže u razbuktavajući poljubac. Probala ga je kao što se proba ukusno jelo, posle duge gladi. Ruka mu skliznu oko njenog struka. Za trenutak se odvojila i pogledala ga. Na njegovom licu mogla je da vidi zanos i grozničavost koji su i nju obuzimali. Onda je ponovo utonula u njegovo naručje, upijajući žar sa njegovih usana. Hiljadama poljubaca


prekrio je njeno lice, obraze, vrat... Kad se zaustavio na udubljenju u podnožju vrata, koje je burno pulsiralo, ona ga pogleda kroz trepavice i osmehnu se. Zavukla je prste u njegovu kosu i privukla ga. To je bio dovoljan znak ohrabrenja. Ponovo je poljubio njene usne. Ali sada se zadržao na njima, privučen magnetnim upijanjem sa njene strane. Hteo je da ispije njihov ukus, da je upije u sebe, da zagospodari njenim telom i njenim srcem... Da je pridobije da ga voli koliko maksimalno može, a slutio je da je to zaista mnogo. Novi talas uzbudjenja i slutnje do kojih dimenzija može ići njihova sreća, uzajamno uklapanje i podu- daranje obuze ga svog. Već je zaboravio kako izgledaju poljupci sa ženom koja ih isto toliko želi koliko i on, koja ne okreće glavu na drugu stranu kada se on približi... Ne, neće sada misliti na ono što je bilo. Sada ima nju, slatku i nežnu pored sebe, koja ga zove da joj se prepusti, da joj pokaže dokle su granice sreće, koja mu pokazuje da su te granice rastegljive, da mogu još da se šire i rastu... Glad za njom, žedj za njenim usnama i milovanjima, nije uspelo da zadovolji nekoliko poljubaca. Štaviše, sve je više rasla što ju je više ljubio. On je privuče još bliže. Naslonila je glavu na naslon iza njega. On spusti ruku na njene grudi. Drhtaj joj protrese celo telo kad je osetila njegov dodir. Rastvorila je usne još malo, upijajući njegov jezik u preplićući vrtlog.


Ruka mu skliznu niže, ispod haljine. Ona se pridiže i izvuče njegovu košulju iz pan- talona. Brzo je zbacio kratki kaput i ostao samo u njoj. Ona polako zavuče ruku ispod nje, oprezno ispitujući njegovu glatku kožu. Uzdahnuo je i privukao je sebi. Suknja joj je bila dugačka i zaplitala se oko njegove ruke, ali on konačno stiže do njene gole noge. Kad je osetila njegov topli dlan na svom kolenu, ona zastade bez daha i pogleda ga. - Džejn, - reče on, isto tako bez daha hoćeš li da se venčamo čim pribavim dozvolu? Možda prekosutra? -Da - reče ona i pritisnu njegovu ruku uz svoju kožu, kad je počeo da se povlači. Pogledao je upitno u njene zamagljene oči. Ona ga na to ponovo privuče u zagrljaj. Srećno je zaronio u njene usne. Njegova ruka nastavi da istražuje ispod suknje, penjući se sve više. Ona se izvi prema njemu kad je stigao do kraja i nastavio istraživanje u samom centru njene strasti. -Dodji - na trenutak se odvojio od nje i povukao je za sobom na čupavu prostirku ispred kamina. Što od vatre koje je gorela pored njih i u njima, što od njegovih ruku koje su pronalazile po njenom telu mesta za koja nije ni znala da postoje, osećala je kako u njoj raste neka slatka napetost, i sprema se za veliko oslobadjanje. Kako joj je prijala njegova težina kad je legao preko nje! Polako je osvajao


još neosvojene prostore, dok su mu se graške znoja sli- vale niz čelo. Ona ga steže za ramena. Dakle, to je to. Trenutna neprijatnost pomeša se sa krajnjim uzbudjenjem i oslobadjanjem. Davala mu se kao što se i on njoj davao u bumom sjedinjavanju. On se zgrči, ječeći i buncajući i pade preko nje. Zagrlila ga je i privukla sebi, osećajući još uvek njegovo podrhtavanje. Neizmerna sreća bila je nadohvat ruke. Slutila je da će nadalje biti još uzbudljivije. Ovo je bilo tek predjelo, koje najavljuje glavni specijalitet. Osmehnula se, namestivši se udobnije u pregibu njegove ruke kad je legao pored nje. - Moram da ti priznam da sam ja jedan sebični gad - promrmljao je na njeno uvo. Trebalo je da stanem. Ali nisam hteo. - Znam. I ja sam - nasmejala se nestašno. Oduvek su se dobro razumeli. Trebalo mu je samo malo vremena i podsticaja da shvati to. - Ali ja sam imao još jedan razlog. Hteo sam da se obezbedim da se slučajno ne predomisliš ako još imaš dilema u vezi sa svojom odlukom. I da... ne proceniš da je Garner ipak bolji kandidat za brak od mene. Ljubomoran sam na njega. Od koga je ono pismo koje si danas sakrila preda mnom? Poljubila ga je. - Od Amande. Pisala mi je da si bio kod njih. I nagovestila da je bila svedok tvoje velike promene. Tako... kada si se pojavio nisam bila previše šokirana.


- Drago mi je. Ne bih podneo da si počela da razmatraš Garnera kao rezervnu opciju. -On je otišao pre dve nedelje. Mislim da nisam mogla da ga držim u nadi kada sam mislila... na nekog sasvim drugog. Ne bi bilo pošteno. Što ne znači da te ne bih ostavila ako se ispostavi da su tvoja obećanja samo prazna lagarija, odmah da te upozorim! - Znam da bi. Imaću to na umu. Zato te i volim toliko. Ja ne mogu da volim nekog ako ga ne poštujem. A ti si mi jasno dala na znanje da moram da te poštujem ako želim da te imam. - To si baš lepo sročio - nasmejala se vragolasto. - Ali da znaš da ti je ovo bio vrlo lukav potez. Tvrdio si da sve vreme ja tebe zavodim. Ko je sada koga zaveo? Samo da znaš da jedna ovakva sitnica ne bi bila dovoljna da me primoraš na brak ako se predomislim. Morao bi da se potrudiš više. - Sitnica? - upita on, uživajući u njenom zadirkivanju. - Ah, pokazaću ti ja šta je sitnica. - Mmm... Zvuči primamljivo. Ako je predjelo ovakvo, glavno jelo mora da je odlično. Nasmejao se i poljubio je. -Sledeći put će svakako biti bolje. -Jedva čekam - naslonila je glavu na njegovo rame. - Sada bi trebalo da se uredimo da bih mogao da dodjem u zvaničnu posetu tvojim roditeljima i zaprosim te kako dolikuje. Stidim


se da se ponovo pojavim pred njima. - Ne žuri toliko. Rekla sam da se neću predomisliti. Dodji ovamo. Tek se smrkava. Ima vremena - mrmljala je na njegovo uvo. On se osmehnu. Možda će biti još srećniji od Roberta, ko zna. Uz ovakvu ženu, sreća se čini kao sasvim dostižna stvar. Gledao ju je dok je dremala pripijena uz njega. Posle nekog vremena ona otvori oči i sanjivo mu se osmehnu. Još su bili na prostir- ci ispred kamina. Uživao je u svakoj sekundi ove večeri sa njom. - Pošto si izjavila da se ne žuriš, a ionako ćemo se venčati za dva dana, pa nas ogovaranje ne zanima, da li bi htela da ostaneš na večeri kod mene? - Naravno. Od kada čekam da me ponudiš. Gladna sam kao vuk - nasmejala se. - Dobro. Narediću da postave u trpezariji. - Može. A onda ćeš da me povedeš u obilazak kuće. On se okrenu i vide nestašni bljesak u njenim očima. Srce mu brže zalupa. Ah, kako će biti srećni zajedno. - Hajde, hajde. Nestrpljiva sam kada sam gladna - požurivala ga je ona. * * * Ubrzo su bili u trpezariji, istoj onoj u kojoj su večerali sa g-djom Kork. Oboje se setiše te


večeri. Mislim da g-dja Kork neće biti oduševljena mojim izborom muža. Opominjala me je da je brak sa mladim i privlačnim mužem obična zamka prirode kojom se gubi sloboda - zaključi ona sedajući za postavljen sto. - Da. Trebaće ti dosta vremena da me se otarasiš. - Na svu sreću. Pošto želim što duže da te gnjavim i svašta ti radim - šapnu mu ona preko stola. On je pogleda, pa ustade i prenese svoj tanjir sedajući do nje. - Šta to treba da znači? - smejala se njegovom odlučnom držanju. On otpusti sluge pošto su sve izneii na sto. - Znači da se u ovu kuću uvode neke novine. - Meni to liči na Amandin uticaj. Kod njih svi sede tako da ne moraju da se dovikuju preko stola. Vrlo su moderni. - Tako će od sada i kod nas biti. - Gospodine Sejzberi, divim se vašoj rešenosti da sve promenite. Uključujući sebe, na prvom mestu. On se naže prema njoj. - Da li se ti to meni podsmevaš? -Samo malkice. -Moraću da te kaznim za takvu uvredu. Kasnije - naglasi on. Ona se nasmeja i ubaci mu u usta komadić


sira. -Ovako ja rešavam probleme. Zapušujem usta ljudima koji pokušavaju da me zaplaše. -Imaš li neki lepši način za to? - upita on nagnuvši se prema njoj. -Imam. Hoćeš da ti pokažem? - oči joj blesnuše. -Samo ako je dobar... - poče on, ali ona se saže i zapuši mu usta poljupcem. Privukao ju je u naručje. O, od kada žudi za njom, čini mu se da nikako ne može da zadovolji svoju žudnju, da postaje sve veća... - Pa ti uopšte nisi gladna - prebaci joj on preko poljubaca. - Ko kaže da nisam? Evo, baš jesam odvrati ona žudno ga ljubeći, stežući ga i privlačeći u zagrljaj. On se odvoji za trenutak, pa je povuče za ruku. -Kuda ćemo? -Da ti pokažem ostatak kuće - progundja on žureći niz hodnik i vukući je za sobom. Kikotala se pokušavajući da održi korak sa njim. Uvukao ju je u svoju sobu i zatvorio vrata za njom. Naslonila se na njih, a on se naže nad njenim licem. -Odkud si znao da šta hoću da vidim? upita ona veselo. - Nisam znao. Ali ovo sam hteo da ti pokažem. -Šta to? Konačno neko udobno mesto? smejala se, a on je gurnu na krevet i baci se


pored nje. -Hoćeš da kažeš da sam loš domaćin? -Ne, naprotiv. Baš se trudiš da utoliš moju lavlju glad. Pogodio si šta će je zadovoljiti — reče mu ona. -Šta? - upita on zbacujući sa sebe kaput i košulju. Ona je za to vreme brzo raskopčavala i skidala haljinu. -Ovo - reče mu i pruvuče ga sebi. Zaronio je u njen poljubac kao davljenik koji je konačno počeo da udiše vazduh i vraća se u život. Spustio je usne na njeno golo rame i pogledao je. -Divna si - prošaputao je. Ona se osmehnu. Zaista će biti potrebno mnogo, mnogo ovakvih susreta da zadovolji njihovu uzajamnu lavlju glad sa kojom su se bacili jedno drugom u zagrljaj.

(Kraj)


Zavodjenje iva mili