Issuu on Google+


Naslov originala: Nora Roberts ALL THE POSSIBILITIES ALL THE POSSIBILITIES © 1985 by Nora Roberts Translation copyright © 2016 by BDR MEDIA d.o.o. Ovo delo nije nastalo po istinitom događaju. Imena, likovi, mesta i događaji su proizvod mašte autora i bilo kakva sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, poslovnim ustanovama, događajima i]i scenama sasvim je slučajna. Izdavač: BDR MEDIA d.o.o.


NORA ROBERTS

SVE MOGUĆNOSTI Mekgregorovi Alan


Rekli su o najprodavanijem autoru New York Timesa i USA TODAY-a Nori Roberts “Svet izdavaštva teško će moći da nađe autora sa raznovrsnijim stilom i bujnijom maštom od Robertsove.” - Publishers Weekly “Romantičnost neće nestati sve dok visokotiražna Robertsova bude pisala o njoj.” - Kirkus Reviews “Robertsova slika svoje likove i događaje s neverovatnom preciznošću, uvodeći čitaoca u živopisno oslikan svet porodične topline.” - Library Journal “Najprodavaniji romani Robertsove u samom su vrhu žanra romantike. To su pažljivo skicirane, odlično napisane priče koje otkrivaju fantastične likove.” - USA TODAY “Robertsova je umetnik svetskog nivoa, dočarava svoju priču i likove energično i poletno.” - Los Angeles Daily News “Izvrstan autor... Gospođa Roberts je veoma darovita spisateljica čiji široki spektar i intenzitet pisanja obećavaju ono najlepše što čitanje može da pruži.” - Rave Reviews


Dragi čitaoče, Serija porodičnih romana Robertsove nastavlja se još jednim romanom o obožavanom klanu Mekgregorovih. Ova knjiga prati priču Alana Mekgregora, senatora čije vreme tek dolazi. On se zaljubljuje u ženu u koju bi se najmanje očekivalo da će se zaljubiti, a njegov zet Grant Kempbel, povučeni umetnik, mora da zaboravi prošlost jer će, u suprotnom, ostati bez budućnosti. Ovaj klasik još jednom dokazuje da niko ne ume da oslika romanse i porodične drame bolje od Nore Roberts. U “Svim mogućnostima” čak ni porodični sukob ne može da se ispreči na putu pravoj ljubavi. Bar je Alan Mekgregor rešen da to dokaže Šelbi Kempbel. Iako lepa vlasnica prodavnice priznaje da gaji intenzivna osećanja prema senatoru u usponu, ona sumnja da joj je srce dovoljno jako i ne sme da rizikuje da se zaljubi u čoveka koji ide stopama njenog oca. Nadamo se da će vas ovaj klasik o voljenim Mekgregorovima inspirisati da živite svoj život strastveno poput njih. Izdavači


Prvo poglavlje

Šelbi je znala da je Vašington lud grad. Zato ga je i volela. Kad bi poželela mogla je da uživa u njegovoj eleganciji i istoriji ili u zadimljenim klubovima i zabavi. Putujući s jedne strane grada na drugu prolazila je pored elegantnih kvartova do opasnih predgrađa - uvek ima mogućnosti da se napravi izbor: sjajni beli spomenici, dostojanstvena državna zdanja, stare kuće od cigala, nove zgrade od čelika i stakla, statue koje su davno oksidirale pa se više niko i ne seća od čega su napravljene, popločane ulice, Votergejt. Ali nije ceo grad ni iz kakvog razloga podignut oko jedne posebne građevine. Kapitol je jezgro, a politika naziv igre. U Vašingtonu se brzo živi ne tako suludo kao u Njujorku, već on ima svoj sopstveni ritam žurbe koji bi se mogao nazvati "osvrni se preko ramena". za ljude koji su radili u njemu posao je bio siguran od izbora do izbora. Ali Vašington nije bio jedino ušuškan i siguran zato ga je Šelbi i volela. Sigurnost je jednaka miru, a mir je jednak dosadi. Ona se nikada ne bi bavila dosadnim poslom. Džordžtaun joj je odgovarao jer je i bio i nije bio Wašington. Imao je mladalačku energiju: univerzitet, prodavnice, kafiće, pivo upola cene sredom uveče. Nije imao tu dostojanstvenost koju nose godine: rezidentalne ulice, ravne zidove od crvene cigle, obojene roletne, elegantne žene koje šetaju elegantne pse. Odgovralo joj je što Džordžtaun nije mogao da se strikno svrsta ni u jednu kategoriju. Njena prodavnica se nalazila u jednoj uzanoj ulici popločanoj kaldrmom a stan dva sprata iznad. Imala je terasu na kojoj je sedela u vrelim letnjim noćima i slušala kako grad pulsira. Na prozorima njenog stana stajale su roletne od bambusa pa je mogla da uživa u privatnosti kad poželi. Što je bilo retko. Šelbi Kempbel je bila stvorena za druženje, razgovore i gužvu. Volela je


da razgovara sa strancima jednako kao i sa starim prijateljima, a buka joj je više prijala od tišine. Ipak je volela da ima svoj mir, pa njeni cimeri nisu pripadali ljudskoj vrsti. Moši Dajan je bila jednooka mačka, a Tetka Em papagaj koji ni sa kim nije hteo da komunicira. Živeli su zajedno u relativnom miru u pretrpanom stanu koji je Šelbi nazivala domom. Imala je grnčarsku radnju i bavila se trgovinom iz ćefa. Mala radnja Kaliopi je postigla veliki uspeh za tri godine, koliko je prošlo otkad je otvorena. Otkrila je da uživa da provodi vreme sa kupcima, podjednako koliko je uživala da sedi za svojim grnčarskim točkom sa komadom gline i svojom maštom. Papiroiogija je bila nešto što ju je neprestano zamaralo. A zatim je Šelbi unela malo života u jednu tako zamornu stvar. Na iznenađenje njene porodice i mnogobrojnih prijatelja počela je da se bavi trgovačkim poslom i to sa neospornim uspehom. U šest je zatvarala radnju. Od početka je Šelbi odlučila da večeri neće posvećivati poslu. Može da radi sa glinom i glazurom do ranih jutarnjih sati ili da izađe u provod, ali trgovac u njoj nije želeo da radi prekovremeno. Večeras je, međutim, morala da se suoči sa nečim što se trudila da izbegne kad god je moguće, ali kad nije, onda bi mu posvetila svu svoju pažnju: sa obavezom. Šelbi je ugasila svetio kad je izašla iz radnje i krenula je stepenicama na drugi sprat. Mačka je skočila sa simsa na kome je ležala, mjauknula i krenula da je pozdravi. Bilo je skoro vreme za večeru kad je Šelbi stigla. Papagaj je zalepršao krilima i nastavio da gricka sipinu kost. “Šta ima novo?” Pomazila je Moši iza uva, gde je najviše volela. Zadovoljno je mjauknula i pogledala je tim jednim okom, izvrćući glavu, da bi prugice koje je Šelbi imala na garderobi izgledale ravno. “Da, nahraniću te”, rekla je Šelbi i stavila ruku na svoj stomak. Baš je bila gladna i najbolje čemu je mogla da se nada bila je džigerica u slanini sa krekerima. “Dobro”, promrmljala je dok je ulazila u kuhinju da nahrani mačku. Obećala je majci da će se pojaviti na koktelu kod kongresmena Vrajta, pa nije imala mnogo vremena. Debora Kempbel je verovatno jedina osoba koja može da nagovori Šelbi da uradi nešto što ne želi.


Šelbi je mnogo volela svoju majku, više nego što jedno dete obično voli svoje roditelje. Bilo je trenutaka kada su izgledale kao sestre, uprkos razlici od dvadeset pet godina. Imale su istu boju kose - svetloriđu koja je bila suviše svetla za boju lešnika, a suviše tamna za ticijan. Njena majka je nosila kratku i elegantnu frizuru, a Šelbi je pustila svoje lokne da prirodno padaju, pa joj je kosa često delovala predugačko. Od majke je nasledi la bled ten i sivkaste oči. Ta kombinacija je na Debori izgledala izuzetno elegantno, dok je Šelbi ličila na prodavačicu cveća sa uličnog ćoška. Imala je usko lice sa naglašenim kostima i rupicama na obrazima. Negovala je imidž veštim šminkanjem i sklonošću za starinskom garderobom. Nasledila je fizičke karakteristike svoje majke, ali karakter joj je bio jedinstven i samo njen. Šelbi nikad nije pokušavala da bude nemarna i ekscentrična, jednostavno je bila takva. Rođena je i odrasla u Vašingtonu, a politika je dominirala njenim detinjstvom. Pritisak izborne godine, kampanje zbog kojih joj otac nedeljama nije bio kod kuće, lobiranje, računi koji su se prosleđivali ili obustavljali - sve su to bili sastavni delovi njene prošlosti. Imala je pažljivo organizovane dečje zabave koje su više ličile na konferencije za novinare. Deca senatora Roberta Kempbela bila su važna za njegov imidž - imidž koji je pažljivo osmišljen da odgovara Ovalnoj kancelariji. I veliki deo onoga što je pripadalo imidžu, koliko se Šelbi sećala, bile su istinite činjenice. On jeste bio dobar čovek, pošten, brižan, odan, sa izraženim osećajem za humor. Ali sve to ga nije spasio od metka kojim ga je pre petnaest godina pogodio jedan ludak. Ona je bila uverena da je politika ubila njenog oca. Svako mora da umre, to joj je bilo jasno iako je imala samo devet godina. Ali za Roberta Kempbela je bilo prerano. I kad je otišao on, za koga je verovala da je neuništiv, može da ode svako u bilo kom trenutku. Šelbi je još tada odlučila da uživa u svakom trenutku svog života i svemu što život može da joj pruži. Od tada se u njenom stavu ništa nije promenilo. Dobro, ići će na koktel kod Vrajtovih u njihovoj ogromnoj kući s druge strane reke i naći će nešto što će joj tamo biti zanimljivo. Šelbi nikada nije sumnjala u svoj uspeh.


Kasnila je, ali to je bilo uobičajeno za nju. Nije to radila iz nemara ili namere da bude primećena kad stigne. Uvek je kasnila jer nikad ništa nije stizala da obavi onoliko brzo koliko se nadala. Sem toga, kuća od belih cigala u kolonijalnom stilu bila je prepuna ljudi, tako da njeno zakašnjenje nije ni bilo primećeno. Prostorija je bila široka koliko ceo Šelbin stan i dvostruko duža. U njoj su preovladavali beli, bež i tonovi boje slonove kosti, koji su još više doprinosili tome da prostor izgleda prostranije. Nekoliko sjajnih francuskih pejzaža stajalo je na zidovima u kitnjastim ramovima. Šelbi se svideo ambijent, mada ne bi živela u njemu. Sviđao joj se i miris - duvana, izmešanih parfema i kolonjskih voda i trag jedva osetnog znoja. To je bio miris ljudi i zabava. Vodio se razgovor tipičan za većinu koktel-partija - o odeći, drugim partijama, golfu - ali svuda se provlačio šapat o NATO razgovorima i poslednjem intervjuu ministra finansija u emisiji Licem u lice. Šelbi je poznavala većinu gostiju odevenih u laganu svilu i tamna odela. Osmehom i ljubaznom razmenom nekoliko reči vešto je izbegavala da se zadrži pored nekoga od njih, krčeći sebi put do posluženja. Hrana je bila jedna od stvari prema kojoj se ozbiljno odnosila. Kada je ugledala pite debljine prsta, shvatila je da joj ovo veče neće biti potpuni promašaj. “Šelbi. Nisam znala da si ovde. Drago mi je što te vidim.” Kerol Vrajt, savršeno elegantna u lanenoj haljini boje sleza, kretala se kroz masu tako vešto da nije prosula ni kap svog serija. “Kasnila sam”, odgovorila joj je Šelbi, odvrativši joj kratak zagrljaj punih usta. “Imate divnu kuću, gospođo Vrajt.” “Hvala, Šelbi. Sa zadovoljstvom ću te povesi u obilazak ako uspem da se iskradem.” Zadovoljno je pogledala u masu ljudi kao prava vašingtonska domaćica. “Kako tvoja radnja?” “Fino. Nadam se da je kongresmen dobro.” “Jeste. Voleo bi da te vidi - ne mogu ti opisati koliko mu se sviđa vaza


koju su napravila za njegovu kancelariju.” Iako je imala otegnuti džordžijanski naglasak, Kerol je govorila brzinom kojom je njujorški prodavač ubeđivao kupca. “Još uvek govori kako je to najbolji rođendanski poklon koji sam mu ikada kupila. Da te odvedem u društvo”, rekla je Kerol i uhvatila Šelbi pod ruku pre nego što je stigla da uzme još jedno parče pite. “Niko bolje od tebe ne ume da održava razgovor. Suviše uštogljenih konverzacija može da upropasti zabavu. I ti poznaješ neke ljude koji su došli, a... A, eno Debore! Ostavljam te njoj na trenutak, ne smem da zanemarim ulogu domaćice.” Pošto se oslobodila, Šelbi je ponovo krenula ka posluženju. “Zdravo, mama.” “Već sam pomislila da nećeš doći.” Debora je osmotrila ćerku, čudeći se kako ta šarena suknja, seljačka bluza i bolero na njoj izgledaju odlično, dok bi na nekom drugom izgledali kao kostim. “Obećala sam ti.” Šelbi je znalačkim pogledom prešla preko servirane hrane pre nego što je odlučila šta da uzme. “Klopa je bolja nego što sam očekivala.” “Šelbi, prestani da misliš samo na stomak”, rekla je Debora i uhvatila ćerku za ruke. “Ako nisi primetila, ovde ima nekoliko zgodnih momaka.” “Još uvek pokušavaš da me udaš?” upita je Šelbi i nežno je poljubi u obraz. “A tek sam ti oprostila pedijatra koga si mi nabacivala.” “Bio je veoma privlačan mladić.” “Hmm.” Šelbi nije želela da spomene kako je taj privlačan mladić imao vrlo nemirne ruke. “I ne pokušavam da te udam. Samo želim da budeš srećna.” “Jesi li ti srećna?” uzvratila joj je Šelbi, a oči joj zasijaše. “Jesam.” Debora je odsutno stisnula dijamantsku mindušu na svom levom uvu. “Naravno da jesam.”


“A kad ćeš ti da se udaš?” “Ja sam bila udata” podsetila ju je Debora pomalo hvalisavo. “Imam dvoje dece i...” “Koja te obožavaju. Imam dve karte za balet u centru Kenedi za sledeću nedelju. Hoćeš da ideš sa mnom?” Sa Deborinog čela nestale su bore nastale od blagog mrštenja. Koliko žena, pomislila je, ima ćerku koja ih istovremeno nervira i oduševljava. “Pametan način da promeniš temu, sviđa mi se.” “Mogu li pre toga da dođem na večeru?”, upitala ju je, a zatim se osmehnula momku koji im je prišao. “Zdravo, Stive.” Prihvatila je njegovu ispruženu ruku. “Bio si vredan ovih dana.” Debora je posmatrala kako Šelbi svoj veseli šarm usmerava ka pomoćniku sekretara za štampu, a zatim ka novopostavljenom direktoru Agencije za zaštitu životne sredine. I to bez ikakvog napora. Lagano, prirodno, pomislila je Debora. Niko ne uživa u gužvi kao Šelbi. Ali zašto onda tako skrupulozno izbegava da ostane nasamo sa nekim? Da Šelbi samo izbegava da se uda, Debora bi to prihvatila, ali već duže vreme sumnja da nešto drugo muči Šelbi. Debora nikada nije pomislila da joj ćerka nije srećna, ali sada joj je čak i to palo na pamet. Posmatrala je Šelbi kako, na ovaj ili onaj način, izbegava emotivni bol prethodnih petnaest godina. A bez bola, Debora je to dobro znala, nema ni istinske ispunjenosti. Ipak... Uzdahnula je kada je čula Šelbin bezbrižan i veseo smeh dok je pokušavala da se izvuče iz grupe ljudi sa kojom je stajala. Ipak, Šelbi je bila vesela, raspoložena. Možda bespotrebno brine. Sreća je vrlo lična stvar. Alan je posmatrao ženu plamene kose, obučenu poput bogate Romkinje. Čuo je njen smeh koji je odzvanjao u prostoriji, istovremeno senzualan i nevin. Zanimljivo lice, pomislio je, više jedinstveno nego lepo. Koliko li joj je godina, pitao se. Osamnaest? Trideset? Po izgledu nije


pripadala vašingtonskim zabavama - mogao je to da proceni jer je sam bog zna na koliko njih bio. Njena odeća nije bila nimalo elegantna, niti otmena. Nije kupljena u radnjama koje su posećivale žene političara, a frizura joj svakako nije bila stilizovana ni u jednom od finijih frizerskih salona. Ali uklapala se. Uprkos opuštenosti Los Anđelesa i njujorškoj bezbrižnosti, odlično se uklapala. Ali ko je ona, dođavola... “Pa, senatore”, reče Vrajt i pljesnu Alana po leđima. “Lepo je videti te van arene. Nisi često sa nama.” “Odličan viski, Čarli”, reče Alan i ponovo podiže čašu. “Čuda čini.” “I više od toga”, ispravio ga je Vrajt “Trošiš mnogo tog goriva, Alane.” Alan se nasmejao. U Vašningtonu se ništa ne može sakriti. “Ima mnogo toga što mora da se gasi.” Vrajt je klimnuo glavom u znak odobravanja i ispio gutljaj. “Zanima me tvoje mišljenje o Brajdermanovom predlogu koji će izložiti sledeće nedelje.” Alan je mirno pogledao Vrajta, znajući da je on jedan od Brajdermanovih vodećih pristalica. “Ja sam protiv” jednostavno je rekao. “Ne možemo napraviti još jedan rez u obrazovanju.” “Alane, ti i ja znamo da nije sve potpuno crno ili belo.” “Ponekad siva zauzima preveliki deo - i onda je bolje opredeliti se za jednu krajnost.” Nije želeo da diskutuje, a nije želeo ni da vodi besmislenu konverzaciju. Takvo raspoloženje nije dobro za senatora koji se našao na političkoj zabavi. Ali Alan Mekgregor je dovoljno dugo političar da zna kako da izbegne pitanja koja mu ne odgovaraju. “Mislio sam da poznajem sve goste”, rekao je Alan i pogledom prešao po prostoriji. “Ko je ona žena koja je nešto između Esmeralde i Hajdi?” “Koja?”, upitao je Vrajt toliko privučen opisom da je zaboravio na planirani razgovor i pogledao je u pravcu u kome je Alan gledao. “Nemoj mi reći da ne znaš Šelbi.” Nasmejao se, uživajući u opisu još više, sad kad je znao na koga se odnosi. “Hoćeš da te upoznam?”


“Mislim da mogu to i sam”, reča Alan. “Hvala.” Alan se lako probijao kroz masu ljudi, povremeno zastajkujući tamo gde je trebalo. Kao i Šelbi, i on je voleo gužvu. Rukovanja, osmesi, prava reč u pravom trenutku, odlično pamćenje lica. To je bilo neophodno čoveku čija karijera zavisi od ćudi javnosti podjednako koliko i od ličnih sposobnosti. A on je bio sposoban. Alan je poznavao pravo; znao je sve njegove začkoljice i nedostatke, mada, za razliku od svog brata Kejna, koji je takođe bio advokat, Alana je više privlačila teorija nego pojedinačni slučajevi. Izučavanje prava ga je opčinjavalo - način na koji zakon, ili njegove osnove, kao i sam Ustav, utiču na život običnog čoveka. Na koledžu se zainteresovao za politiku, pa čak i sada sa trideset pet godina, sa stazom u Kongresu i službom u Senatu koja ga je očekivala, uživao je u istraživanju njenih beskrajnih mogućnosti. “Sam si, Alane?” Majra Ditmejer, supruga glavnog sudije Vrhovnog suda, uhvatila ga je za ruku kad se približio grupi u kojoj se ona nalazila. Alan joj se nasmejao i kao staru prijateljicu poljubio ju je u obraz. “Je li to ponuda?” Ona se glasno nasmejala i zabacila glavu toliko snažno da su joj minđuše na ušima zadrhtale. “Đavole, kad bi to moglo. Ti škotski zavodnice, dvadeset godina bi trebalo da bacim za to. Dvadeset godina.” Njen osmeh je bio iskren, a oči su joj se sjajile dok ga je posmatrala. “Što te večeras ne drži pod ruku neka od onih tvojih žena kosmopolita?” “Nadao sam se da ću te nagovoriti da podeš sa mnom na vikend u Puerto Valjartu.” Ovog puta je Majra prislonila svoj dug nokat na Alanove grudi i nasmejala se. “Dobro bih ti došla kad bih prihvatila tvoju ponudu. Misliš da je sa mnom lako.” Uzdahnula je, a njeno lepo, okruglo lice bilo je zamišljeno. “Nažalost, sasvim si u pravu. Trebalo bi da ti nađemo neku opasniju, Alane Mekgregore. Koliko ti je godina, a još si sam. Amerikanci kao i njihovi predsednici treba da žive u braku, dragi.”


Alanov osmeh postade širi. “Sad zvučiš kao moj otac.” “Taj stari vuk” uzdahnu Majra, a oči su joj se caklile. “Trebalo bi ponekad da poslušaš poneki njegov savet. Uspešan političar može da bude samo oženjen političar.” “Treba da se oženim samo da bih napredovao u karijeri?” “Ne pokušavaj da tumačiš pogrešno moje reči”, naredi mu Majra. Primetila je u kom pravcu mu je pogled odlutao i tiho se nasmejala. Opa, pomislila je, zar to ne bi bio zanimljiv spoj. Lisica i leptir. “Sledeće nedelje organizujem zabavu uz večeru”, odlučila je tog trenutka. “Samo za nekolicinu prijatelja. Moja sekreterica će ti javiti detalje.” Pomilovala ga je po obrazu prstima prepunim prstenja i otišla da nađe mesto sa koga ima najbolji pregled. Pošto je spazio da se Šelbi udaljava od troje ljudi sa kojima je razgovarala, krenuo je u njenom pravcu. Kad joj se približio, prvo što je primetio bio je njen miris - nije bio cvetni, ni opojan, ni mističan, već izazovna mešavina sva tri mirisa. Nije tu bio u pitanju parfem, već aura. I to nezaboravna. Šelbi je čučnula da izbliza pogleda starinsku posudu na stilskoj komodi. “Porcelan iz XVIII veka”, kazala je, osetivši da je neko iza nje. “Imitacija bronze. Spektakularno, zar ne?” Alan je pogledao činiju kojom je bila tako oduševljena, a zatim u njenu nemirnu riđu kosu. “Nesumnjivo privlači pažnju.” Pogledala ga je preko ramena i osmehnula mu se - bio je drugačiji i posebno privlačan, kao i njen miris. “Zdravo.” “Zdravo.” Prihvatio je ruku koju mu je pružila - jaku i čvrstu, čiji stisak nije bio u skladu sa njenom pojavom - i pomogao joj je da ustane. Nije joj pustio ruku kao što bi učinio u svakoj drugoj sličnoj prilici, već ju je držao u svojoj i kad je ustala. Osmehnula mu se. “Stalno me neko ometa na putu ka cilju. Hoćeš da mi učiniš nešto?”


On ju je upitno pogledao. Njeno izražavanje bila je kombinacija školovanog i uličnog govora. “Šta?” “Samo ne mrdaj odade.” Brzim pokretom ga je zaobišla, uzela tanjir sa stola i počela da stavlja hranu na njega. “Svaki put kad pođem ovo da uradim, neko me vidi i spreči. Nikako da uzmem klopu. Uzmi.” Zadovoljno je uhvatila Alana pod ruku. “Hajdemo na terasu.” Šelbi se provukla pored stola i kroz francuska vrata. Topao vazduh i miris ranog jorgovana. Mesečina je padala na sveže pokošen i uredan travnjak. Stara vrba sa novoizraslim granama izdizala se iznad kamene ploče. Sa izrazom pravog gurmana Šelbi je gurnula hladan zalogaj u usta. “Ne znam šta je ovo”, kazala je ispitivački, posmatrajući predjelo. “Probaj, pa mi kaži.” Zaintrigiran, Alan je zagrizao parče hrane koje je držala među svojim prstima. “Pate u pasti sa... malo kestena.” “Hmm. Dobro” rekla je Šelbi i zbrisala ostatak. “Ja sam Šelbi”, kazala mu je, spustila tanjir na stočić i sela. “Ja sam Alan.” Na usnama mu je igrao osmeh kad je seo pored nje. Otkuda se stvorila ova devojka neobičnog izgleda, pitao se. Odlučio je to da sazna. Prolećni vazduh bio je pravo olakšanje posle mirisa duvanskog dima i sobnog cveća. “Hoćeš li mi dati još malo?” Šelbi ga je posmatrala i premišljala se. Primetila ga je još dok su bili unutra. Možda zato što je bio visok i adetski građen, a to se ne viđa često na vašingtonskim zabavama. Tako zgodni momci mogu se sresti na terenu za skvoš, mada bi za njega pre rekla da je plivač - tako je vitak i mršav. Mogao bi da seče talase bez velikog napora. Nije imao glatko lice; imao je nekoliko dubljih bora na svom aristokratskom licu i tanke, široke usne. Njegov nos je bio blago neusklađen sa ostalim crtama lica, a to joj se dopadalo. Tamna kosa i tamne oči podsetile su je na jednog junaka Emili Bronte - da li na Hitklifa ili na Ročestera, nije bila sigurna. Imao je tu zamišljenu crtu u svom karakteru koja ga je istovremeno činila prijatnim i iritantnim, Šelbine usne se ponovo razvukoše u


osmeh. “Naravno. Zaslužio si. Šta piješ?” Alan se okrenuo ka tanjiru. “Viski, čist.” “Znala sam da može da ti se veruje.” Šelbi je uzela čašu od njega i sipala piće. Preko ruba čaše video je kako joj se oči osmehuju dok joj je lagani povetarac mrsio kosu. Odlično se uklapala u mesečinu i sjaj zvezda. Na trenutak je izgledala kao patuljak koji će svakog trenutka nestati. “Otkud ti ovde?” pitao ju je. “Mama me je naterala”, lagano mu je odgovorila. “Znaš li kakav je to pritisak?” Osmeh mu je bio topao i privlačan. “Očev pritisak mi je naročito poznat.” “Mislim da nema neke značajnije razlike”, reče mu Šelbi punih usta. Kad je progutala zalogaj, naslonila je obraz na dlan. “Živiš u Aleksandriji?” “Ne, u Džordžtaunu.” “Stvarno? Gde?” Mesečina je obasjavala njene oči, otkrivajući mu njihovu sivu boju kakvu još nikada nije video. “Ulica P.” “Čudno da nismo naleteli jedno na drugo u lokalnim prodavnicama. Moja radnja je nekoliko blokova odatle.” “Imaš radnju?” Fanki haljine, somotski sakoi, već ju je zamislio. Možda i nakit. “Ja sam grnčarka.” Šelbi je spustila njegovu čašu na sto. “Grnčarka.” Alan ju je impuslivno uhvatio za ruku da je pogleda. Imala je male, uzane i duge prste, sa kratkim, nelakiranim noktima. Svideo mu se dodir njene ruke i izgled zgloba ispod teške zlatne narukvice. “Jesi li dobra?” “Izvrsna.” Prvi put, koliko se seća, nije imala potrebu da prekine fizički kontakt. Pomislila je da će njena ruka ko zna do kada stajati u njegovoj ukoliko je ne povuče. “Ti nisi iz Vašingtona”, nastavila je, ne povlačeći ruku.


“Odakle si? Iz Nju Inglanda?” “Masačusets. Veoma dobro.” Osetio je blagi otpor na njenoj ruci, ali ju je zadržao, uzeo je još jedan zalogaj i ponudio joj ga. “Tragovi harvardskog odugovlačenja.” Osetio je i blagi prezir u njenom glasu i nesvesno se namrštio. “Nije medicina”, kazala je, dozvoljavajući da im se prsti isprepliću. Već joj je postajalo prijatno. “Tvoji dlanovi nisu dovoljno glatki za medicinu.” Možda neki umetnik, pitala se jer je primetila romantični izraz u njegovim očima. Sanjar, pomislila je - čovek koji pažljivo razmisli o svemu pre nego što reaguje. “Pravo.” Alan je prihvatio to pažljivo ispitivanje, kao i iznenadni izraz zaprepašćenja na njenom licu. “Razočarana?” “Iznenađena.” Iako je njegov glas odgovarao glasu jednog advokata ujednačen, čist, jasan, mogao je da odražava i dramu i komediju. “Ali mislim da ja imam pogrešnu sliku o tome kako izgleda jedan advokat. Moj advokat ima snažnu vilicu i nosi ozbiljne naočare. Zar ne misliš da zakoni komplikuju svakodnevni život?” Podigao je obrvu i ona se savršeno slagala sa osmeh om koji je iskrivio jednu stranu njegovih usana. “Recimo ubistvo i zločine?” “To ne pripada svakodnevnom životu - dobro, možda zločin”, ispravila se Šelbi dok je ispijala još jedan gutljaj iz njegove čaše. “Mislila sam na beskrajne birokratske zahteve. Znaš li koliko formulara treba da ispunim samo da bih prodavala svoje radove? A onda te formulare neko mora da pročita, pa još neko da ih odloži, i na kraju još neko ko treba da pošalje nove formulare kad za njih dođe vreme. Zar ne bi bilo jednostavnije samo da prodam vazu i zaradim za život?” “Teško, ako obrćeš milione.” Alan je zaboravio da ne želi da vodi rasprave dok se igrao prstenom koji je nosila na malom prstu. “Ne prijavljuju svi pošteno svoju zaradu, postoji utaja poreza i mali preduzetnici nisu ništa više zaštićeni od običnog potrošača.”


“Teško je poverovati da će sve biti jednostavnije ako tri puta napišem svoj PIB.” Njegov dodir je bio poluprijateljski - poluzavodljiv, a kad bi se nasmejao - kad bi se od srca nasmejao - za Šelbi je bio najneodoljiviji muškarac koga je ikada upoznala. Možda zbog te njegove trezvenosti koja je bila začinjena humorom. “Veliki je jaz između birokratije i potrebnosti.” Na trenutak se upitao zašto, dođavola, vodi ovakav razgovor sa ženom koja je izgledala kao beskućnica iz devetnaestog veka i mirisala onako kako bi svaki muškarac samo poželeti mogao. “Ono što je najbolje kod pravila jeste bezbroj različitih načina na koje možeš da ih kršiš.” Šelbi se nasmejala smehom koji ga je prvi privukao. “Pretpostavljam da te to drži u poslu.” Kroz otvoren prozor začuli su jasan, hladan i autoritativan glas. “Nadonli je možda orijentisan na američko-izraelske odnose, ali ovom politikom koju sada vodi neće steći mnogo prijatelja.” “A njegova zarozana pojava trećerazrednog turiste pomalo je izlizana.” “Tipično”, promrmljala je Šelbi sa senkom tuge u očima. “Pojava je važna za politiku podjednako kao i uverenja - možda i više. Tamno odelo, bela košulja - konzervativac. Mokasine i džemperi od kašmira - liberal.” Imao je prilike već da se susretne sa arogancijom koja se odnosila na njegovu profesiju - jedva primetnom ili glasnom, zavisno od prilike. Ovog puta mu je smetalo. “Voliš da uprošćavaš stvari, je li?” “Samo nemam strpljenja”, rekla mu je jednostavno. “Politika je postala neprijatna nuspojava društva još od Mojsijeve rasprave sa Ramzesom.” Na njegovim usnama ponovo je zaigrao osmeh. Šelbi ga nije dovoljno poznavala da bi znala da je izaziva. Setio se kako umalo nije proveo mirno veče kod kuće uz knjigu. “Tebe političari ne zanimaju.” “Jedna od nekoliko generalizacija kojima sam sklona. Ima ih nekoliko vrsta - dosadni, fanatici, gladni, nesigurni. Oduvek me je zastrašivala


činjenica da nekolicina ljudi upravlja ovim čudnim svetom. Pa...” Slegnula je ramenima i odložila tanjir. “Imam običaj da se pretvaram da imam stvarnu kontrolu nad svojom sudbinom.” Ponovo mu se približila, uživajući u senkama koje su grane vrbe pravile na njegovom licu koje je jednostavno mamilo da ga dodirne i oseti pod svojim prstima. “Hoćeš da se vratimo unutra?” “Ne “ Alan je palcem nežno prelazio preko zgloba na njenoj ruci. Iznenada je osetio kako joj se puls ubrzava. “Dok nisam izašao, nisam primetio koliko je dosadno unutra.” To je kod Šelbi odmah izmamilo osmeh. “Najbolji kompliment, jednostavno izrečen. Nisi valjda Irac?” Odmahnuo je glavom, pitajući se kakav je ukus tih neumornih usana. “Škot.” “Bože, i ja sam.” Senka je preletela preko njenih očiju i obuzela ju je jeza kao da nešto naslućuje. “Počinjem da verujem da je ovo sudbina. A ne verujem u nju.” “Zar ti ne kontrolišeš svoju sudbinu?” Impulsivno je prineo njene prste svojim usnama. “Više volim mesto vozača”, saglasila se, ali nije izvukla ruku, čineći prijatnost oboma. “Kempbelovska praktičnost.” Ovog puta je bio Alanov red da se nasmeje. Smejao se dugo, sa opuštenom veselošću. “Za kraj iz koga smo potekli”, rekao je i podigao čašu, “Naši preci su se nesumnjivo borili jedni protiv drugih uz zvuke gajdi. Ja sam iz klana Mekgregorovih.” Šelbi se nasmejala. “Moj otac bi me držao na hlebu i vodi zato što razgovaram sa tobom. Prokleti Mekgregorovi.” Alanov osmeh postade izražajniji, dok je njen bledeo. “Alan Mekgregor”, tiho je izgovorila. “Senator iz Masaćusetsa.” “Kriv.” Šelbi je uzdahnula i ustala. “Šteta.”


Alan nije puštao njenu ruku i stajao je toliko blizu nje da su im se tela skoro dodirivala, a između njih su sevale iskrice od trenutne i zakomplikovane privlačnosti. “Zašto sad to?” “Rizikovala bih ljutnju svog dede...” Šelbi je još jednom na brzinu proučavala njegovo lice, zaintrigirana reakcijom sopstvenog srca. “Da, sigurno bi me izgrdio. Ja se ne zabavljam sa političarima.” “Ozbiljno?” Alanov pogled je odlutao do njenih usana. On je ništa nije pitao, ali je shvatio, dok ju je posmatrao, da je ona samoj sebi postavljala pitanja onda kada je osećala potrebu za tim. “To je još jedno Šelbino pravilo?” “Da, jedno od malobrojnih.” Usne su joj bile izazovne - male, nenašminkane i pomalo iskrivljene kao da su se podsmevale, smatrajući da je cela situacija odlična šala i za nju i za njega. Da, njene usne su ga mamile, a veselost u njenim očima ga je izazivala. Umesto da učini ono što je želeo, Alan je prineo njenu ruku svojim usnama i poljubio ju je. Osetio je lagani trzaj i blago ubrzanje njenog pulsa, a u njenom toplom pogledu je primetio oprez. “Najbolja stvar u vezi sa pravilima”, dodao je Alan nežno, “jeste postojanje bezbroj raznih načina da se prekrše.” “Ko drugom jamu kopa..,” prošaputala je i izvukla ruku. Smešno je, rekla je sebi, uzbuditi se zbog tako staromodnog romantičnog gesta. Ali pogled tih tamnih, smeđih očiju kazao joj je da on to čini radi svog zadovoljstva. “Pa, senatore”, počela je smirenijim glasom, “bilo je prijatno. Ja sad moram da se pojavim unutra.” Stigla je skoro do vrata pre nego što je Alan progovorio. “Vidimo se, Šelbi.” Zastala je i pogledala preko ramena. “Moguće.” “Sigurno”, ispravio ju je. Na trenutak se namrštila. Stajao je pored staklenog stola dok ga je mesečina obasjavala s leđa - bio je visok, crn i stvoren za akciju. Lice mu je


imalo smiren izraz, stav mu je bio opušten, a ipak je imala osećaj da bi, ukoliko bi mu namignula, smesta doleteo do nje. Izazivalo ju je da pokuša. Šelbi je odmahnula glavom, a neuredne šiške zatalasaše se na njenom ćelu. Taj poluosmeh koji joj je uputio bio je iritantan, naročito zato što je poželela da mu ga uzvrati. Bez reči je otvorila vrata i ušla unutra. I to je sve, rekla je sebi. Bila je vrlo blizu da u to čvrsto veruje.


Drugo poglavlje

U Šelbinoj radnji povremeno je radio prodavac, kog je s vremena na vreme angažovala, kako bi imala koji slobodan sat u toku dana kad bi njeno raspoloženje to tražilo ili nekoliko dana kad je želela da se posveti svojim radovima. Bio je to Kajl, pesnik, čije je radno vreme bilo fleksibilno i čiji temperament joj je odgovarao. Za Šelbi je radio svake srede i subote, i povremeno drugim danima po koji sat, kad bi ga Šelbi pozvala. Zauzvrat Šelbi ga je dobro plaćala i slušala njegovu poeziju. Prvo je bilo potrebno njegovom telu, a drugo duši. Šelbi je izabrala subotu da radi s glinom mada joj ne bi bilo prijatno kada bi joj neko rekao da je disciplinovana: ona još uvek misli da radi subotom zato što je tako izabrala, a ne zato što je zapala u rutinu ne shvaća da je oko tih tihih subota počeo da se vrti njen život. Njen prostor za rad bio je u zadnjem dijelu radnje. Na čvrstim policama koje su stajale na dva zida bili su predmeti koji je trebalo ponovo da se rade i oni koji su čekali završnu obradu. Pošto sama prostorija nije bila velika i u njoj nije bilo klima uređaja bilo je sparno zbog peći u kojoj se glina pekla. Šelbi je radila za točkom u majci i šortsu, preko kojih je nosila kecelju koja ju je štitila od mrlja. Prostorija je imala dva prozora i oba su gledala u dvorište, tako da se nije glasno čula buka koja je vikendom vladala ulicama. Obično joj je društvo pravio radio. Kosa joj je bila zabačena unazad tankim kožnim rajfom dok je Šelbi bila nagnuta nad točkom sa poslednjom loptom gline koju je nameravala da obradi tog dana. Ovaj deo svog posla najviše je volela - da uzme komad gline i oblikuje ga


rukama i maštom. To može biti vaza ili činija, široka ili uska, hrapava ili glatka. Može biti i urna koja će sačekati da bude oslikana, ili posudica u kojoj će neko čuvati čaj od jasmina ili kafu. Mogućnosti su nebrojene. One Šelbi iznova oduševljavaju. Na glazuri, bojama i dizajnu ogledala se raznolikost njenog karaktera. Bile su to završne tehnike - kreativne, naravno. Sa bojama je umela da bude i rasipna i štedljiva, umela je pažljivo da dekoriše sitnim detaljima ili jednostavnim potezima. Rad sa glinom je bio primitivniji, a samim tim i izazovniji. Golim rukama je po svojoj volji oblikovala bezoblično parče gline. Šelbi je shvatila da ljudi isto to često rade jedni drugima, a naročito svojoj deci. To joj se nije dopadalo, pa je tu sklonost svog ega upražnjavala samo na glini: oblikovala je, formirala i razobličavala glinu kako joj je odgovaralo. Volela bi kad bi ljudi bili manje pokorni; kalupi nisu za živa bića. Svako ko se suviše dobro uklopi u neki kalup već je napola mrtav. Izbacivala je mehurove vazduha iz gline. Bila je vlažna i sveža, pažljivo izmešana kako bi mogla lakše da se oblikuje. Dodala je grog, grubo polomljene komadiće keramike, kako bi povećala čvrstoću i bila je spremna da počne da radi. Vlažni točak je čekao. Obema rukama je pritisnula glinu na njega kad je počeo da se okreće. Čvrsto je držala tu mekanu, hladnu zemlju u skupljenim rukama sve dok nije počela da se pomera usled okretanja točka. Sada je već pod rukama mogla da oseti oblik koji je želela da napravi. Zadubila se u posao, a radio je svirao pored nje. Točak je zujao. Glina se izvijala pod njenim rukama, željno iščekujući zahteve njene mašte. Oblikovala je debeli krug i pritisnula je palcem njegov centar, a zatim polako, stvarno polako, počela je da povlači glinu prstima ka gore, kako bi oblikovala cilindar. Mogla je glinu da pretvori u tanjir, izvije u činiju, ili napravi sferu, sve je zavisilo od njenog raspoloženja. Istovremeno je imala kontrolu i bila je vodena. Njene ruke su vladale glinom tako sigurno kao što je njena kreativnost vladala njom. Osetila je


potrebu za nečim simetričnim, smirenim. Negde u podsvesti je imala jasnu sliku muškarca - jasnih, glatkih linija i nerazmetljive elegancije. Počela je da otvara glinu sigurnim i čvrstim rukama koje su klizile po materijalu crvenkasto smeđe boje. Resila je da napravi vazu, duboku, sa širokim obodom, poput rimskih pehara, bez drški. Rotacija i pritisak njenih ruku naterali su glinu da se podigne. Forma koju je želela više nije bila samo u njenoj mašti, glina je počela da poprima njen oblik dok je modelirala spolja i iznutra. Veštim rukama i iskusnim okom svela je glinu na željene proporcije, suzila ju je pri dnu, a zatim je izravnala površinu. Vreme i strpljenje koje je ulagala u rad uzimala je zdravo za gotovo, nauštrb drugih aspekata svog života. Volela je to strujanje energije dok je radila. Šelbi je već zamislila kako će izgledati vaza kad bude završena: biće boje tamnog žada sa primesama, ali samo primesama, neke svetlije boje ispod glazure. Neće biti dekorisana, niti će imati oborene ivice - imaće samo svoj originalan oblik i lepotu. Kada je oblikovanje završeno, odolevala je potrebi da požuri sa ukrašavanjem. Previše brige bilo je podjednako opasno kao i premalo. Isključila je točak i dugo i studiozno posmatrala vazu pre nego što ju je spustila na policu za sušenje. Sutradan, kad bude malo suvlja i čvršća, vratiće je na točak i ponovo obraditi. Skinuće višak gline ukoliko je negde preostao. Da, zeleni žad, odlučila je. Pažljivom glazurom će uspeti da dobije mekoću ispod te bogate, smele boje. Protegla je leda i oslobodila se sitnih grčeva koje nije ni osetila dok je radila za točkom. Šelbi je odlučila da se opusti u vreloj kupki pre nego što izađe sa prijateljima u onaj novi klub u M. ulici. Okrenula se i uzdahnula, više iz zadovoljstva nego zbog umora. A zatim se trgla. “Bilo je zaista edukativno”, rekao je Alan, izvukao ruke iz džepova i prišao joj. “Kad počneš da radiš, znaš li kakav ćeš oblik napraviti ili ti inspiracija navire tokom rada?” Šelbi ga je posmatrala u neverici pre nego što je odgovorila. Nije uradila


ono što je bilo očekivano - da ga upita otkud on, šta traži tu ili kako je ušao. “Zavisi.” Podigla je obrvu, iznenađena što ga vidi u dukserici i farmerkama. Čovek koga je upoznala prethodne večeri delovao joj je suviše uglađeno da bi nosio takvu garderobu, naročito izlizani, izbledeli džins. Patike su bile skupe, ali nisu bile nove. Kao ni zlatni sat na zglobu mišićave ruke. Skupe stvari su mu dobro stajale, mada nije bio tip čoveka koji se razmetao. Znao je svoj ekonomski status - koji Šelbi nije zanimao - šta poseduje i koja je vrednost toga. Alan se nije uzvrpoljio dok ga je odmeravala. Navikao je da bude pod budnim okom javnosti pa je znao kako da se ponaša. I bio je red na nju, pomislio je, jer je on nju neprestano posmatrao poslednjih pola sata. “Pretpostavljam da bi trebalo da kažem kako sam iznenađena što te vidim ovde, senatore, jer zaista jesam.” Vragolasti osmeh zaigrao joj je na usnama. “A verujem da ti to i očekuješ.” Klimnuo je glavom u znak odobravanja. “Naporno radiš”, prokomentarisao je i pogledao u njene ruke umazane glinom. “Oduvek sam mislio da umetnici troše istu količinu energije kao i sportisti kad im radi adrenalin. Sviđa mi se tvoja radnja.” “Hvala.” Pošto je kompliment bio sasvim jednostavan i iskren, Šelbi se osmehnula širokim osmehom. “Došao si u obilazak?” “Može se reći.” Alan se opirao želji da ponovo osmotri njene noge. Bile su mnogo, mnogo duže nego što je zamišljao. “Izgleda da sam stigao pred zatvaranje. Tvoj kolega mi je rekao da ti kažem da je zatvorio.” “Oh.” Šelbi je pogledala kroz prozor, pokušavajući da odredi koliko je sati. Nikad nije nosila sat kad je radila. Ramenom je obrisala mastilo sa obraza. Majica se zategla preko malih, čvrstih grudi. “Jedna od prednosti privatnog posla jeste da otvaram i zatvaram radnju kad želim. Ako hoćeš, pogledaj prodavnicu dok se ja operem.” “U stvari...” Uhvatio je njenu kosu vezanu u rep kao da ispituje njegovu


težinu. “Mislio sam da večeramo zajedno. Ništa nisi jela.” “Nisam”, odgovorila je Šelbi, mada je on nije pitao, već konstatovao. “Ali neću izaći na večeru sa tobom, senatore. Mogu li da te zainteresujem za glineni lonac u orijentalnom stilu ili vazicu?” Alan joj je prišao bliže, uživajući u njenoj savršenoj samouverenosti i ideji da će on moći da je poremeti. Na kraju, zato je i došao, podsetio se. Da je natera da odbaci sliku koju je imala o profesiji kojom se bavio, a samim tim i o njemu. “Možemo da jedemo i ovde”, predložio je, spustivši ruku sa njene kose na leđa. “Nisam izbirljiv.” “Alane.” Šelbi je izveštačeno uzdahnula, praveći se da joj niz kičmu ne prolaze žmarci zadovoljstva od njegovog dodira. “Zbog svoje profesije razumeš se u politiku. Inostranu politiku, budžetsku politiku, odbrambenu politiku.” Ne mogavši da se odupre, lagano se izvila pod njegovom rukom. Svi grčevi nestadoše kao rukom odneseni. “Sinoć sam ti kazala kakva je moja politika.” “Aha.” Kako joj je nežan vrat, pomislio je. A koža tako meka da mu nagoveštava šta se nalazi ispod kecelje i majice. “Onda, dakle, nema problema.” Sigurno radi neki fizički posao, pomislila je. To nisu bile ruke jednog birokrate. Ton njenog glasa bio je pažljivo odabran da ne pokazuje bitku između privlačnosti i ranjivosti koja se u njoj odvijala. “Deluješ mi kao inteligentan čovek kome ne treba ponavljati.” Sa najvećim zadovoljstvom privukao je Šelbi bliže k sebi. “To je standardna procedura za povremeno preispitivanje politike.” “Ako budem ponavljala...” Kako bi sprečila dalje približavanje, prislonila je ruku na njegove grudi. Oboje su shvatili da joj je ruka još umazana glinom i istovremeno su pogledali u nju. Njen smeh ga je naterao da je ponovo pogleda u oči. “Znao si da to sledi”, rekla mu je, smešeći se. Pogled joj je bio veseo, a smeh je smenio napetost. Na sredini njegove čiste košulje stajao je otisak njenog dlana. “Ovo bi mogao biti novi modni krik. Trebalo bi brzo


da ga patentiramo. Imaš li neke veze?” “Nekolicinu.” Spustio je pogled na svoju košulju, a zatim je ponovo pogledao njeno lice. Nije mu smetalo malo prljanja ako je posao bio u pitanju. “Samo ima mnogo papirologije.” “U pravu si. A pošto ja odbijam da ispunim još koji formular više od ovih što moram, bolje da to zaboravimo.” Otišla je do dvostruke sudopere i počela da str uže dlanove i ruke. “Dođi to da opereš”, kazala mu je kad je pustila vodu. “Bolje odmah skini glinu.” Ne čekajući da joj odgovori, Šelbi je zgrabila peškir, obrisala ruke i otišla da proveri peć. Zbog njene opuštene reakcije Alan se zapitao da li je njoj sasvim uobičajeno da zabavlja polugole muškarce u svojoj radnji. “Sve što prodaješ sama si napravila?”, pitao ju je Alan dok je svlačio košulju preko ramena. “Baš sve?” “Aha.” “Kako si počela?” “Najverovatnije sa glinom koju mi je dala dadilja kako bi me držala podalje od neprilika. Još uvek upadam u neprilike”, dodala je dok je proveravala ventile. “Ali stvarno volim da se igram glinom. Nikad nisam imala takav osećaj za drvo ili kamen.” Sagla se da namesti ventil, a Alan se okrenuo upravo u trenutku da vidi kako se džins opasno zategao preko njenih kukova. Osetio je želju istovremeno kad i probadanje u stomaku. “Kako ti ide sa košuljom?” Alan se sabrao i pogledao u vodu koja je curila na pamuk. Zbunilo ga je iznenadno lupanje srca. Moraće da učini nešto povodom toga, pomislio je. Treba da razmisli i da se preispita - sutra. “Dobro.” Kad je zavrnuo slavinu, iscedio je košulju. “Biće interesantan povratak kući... Ovako polunag”, rekao je Alan dok je prebacivao košulju preko ivice sudopere. Šelbi ga je pogledala preko ramena, ali je zaboravila šta je htela da mu odgovori. Bio je toliko vitak da je mogla rebra da mu prebroji, ali su njegove grudi, ramena i ravan stomak ipak delovali snažno i izdržljivo. Njegovo telo


nateralo ju je da zaboravi svakog muškarca koga je ikada videla. Iznenada je shvatila da je na njega mislila dok je oblikovala glinu u vazu čistih linija. Šelbi dozvoli uzbuđenju da prostruji kroz nju jer je bilo slatko podjednako koliko i oštro. A zatim se borila da ga suzbije do mere da može da ga kontroliše. “U odličnoj si formi”, lagano je rekla. “Bez mnogo napora bi za tri minuta mogao da stigneš do svoje ulice laganim trkom.” “Šelbi, to uopšte nije drugarski.” “A ja sam mislila da je grubo”, ispravila ga je, trudeći se da se ne nasmeje. “Mogla bih da budem dobra i ubacim tvoju košulju u mašinu za sušenje.” “Glina je tvoja.” “ A ti si se približavao”, podsetila ga je, ali je uzela košulju. “Dobro, penji se.” Jednim potezom je skinula sa sebe kecelju za rad, bacila ju je u stranu i izjurila kroz vrata. “Trebalo bi da popiješ piće na račun kuće.” “Srce si” reče Alan dok se peo stepenicama za njom. “Prati me reputacija da sam velikodušna.” Šelbi je gurnula otvorena vrata. “Ako hoćeš viski, tamo ti je.” Nejasno je pokazala rukom i otišla u suprotnom pravcu. “Ako si pre za kafu, kuhinja ti je pravo - aparat stoji na pultu, a šoljice u ormariću pored prozora”, rekla je to i nestala sa njegovom košuljom u susednoj sobi. Alan se osvrnuo unaokolo. Interesovanje koje je u njemu probudila ta žena još više se povećalo sada kada je video njen životni prostor. U njemu je vladalo mnoštvo boja koje bi trebalo da se ne uklapaju, ali slagale su se. Jarkozelene, živopisno plave, sa mestimičnim primesama ljubičaste. Boemski. Kitnjasto, možda bi to bio bolji opis. Pridev je odgovarao prostoru podjednako koliko i ženi koja je u njemu živela. Ali i njenom načinu života i ukusu.


Na dugoj sofi bez rukonaslona stajali su jastuci sa širokim prugama. U ogromnoj tamnoplavoj vazi na kojoj su bili nacrtani veliki cvetovi maka stajala je paprat. Tepih koji je stajao preko poda od golog drveta imao je raznobojne cikcak šare po sebi. Ukrasi na zidu dominirali su jednom stranom sobe, geometrijski poredani tako da su Alana podsetili na šumski požar. Par italijanskih cipela sa neverovatno visokom petom stajao je pored orijentalno izrezbarene stolice. Svetlozeleni, nilski konj od keramike, dug skoro jedan metar, stajao je s druge strane. To nije bila soba za tiho odmaranje i opuštene večeri, već prostorija za akciju, energiju i zahteve. Alan se okrenuo u pravcu koji mu je Šelbi pokazala i naglo zastao kad je primetio mačku. Moši je ležala opružena na rukonaslonu fotelje, sumnjivo ga posmatrajući svojim jednim okom. Mačka se nije ni pomerila, pa se Alanu na trenutak učinilo da je i ona ukras kao što je i nilski konj. Iznad mačke visio je osmougaoni kavez. U njemu je bio žućkastosmeđi papagaj. Poput Moši, i ptica je posmatrala Alana tim pogledom sumnje i radoznalosti. Odmahujući glavom, Alan im je prišao. “Hoćeš i ti nešto da popiješ?” pitao je mačku i stručno je počešao po obrazu. Mački se oči skupiše od zadovoljstva. “Nije ti trebalo više od deset, petnaest minuta”, reče Šelbi kad se vratila. Čula je kao mačka zadovoljno prede. “Vidim upoznao si moje cimere.” “Očigledno. Zašto povez?” “Moši Dajan je izgubila oko u ratu. Ne voli da priča o tome.” Njen ton mu je zvučao suviše bezbrižno da bi u pitanju bio crni humor i Alan ju je ispitivački pogledao, što ona nije primetila dok je išla ka bifeu. “Ne osećam miris kafe - odlučio si se za viski?” “Jesam. Priča li papagaj?” “Dve godine nijednu reč nije izgovorio.” Šelbi je sipala pi-e u čaše. “Otkad je Moši došla da živi sa nama. Tetka Em je pravo zlopamtilo - Moši


je samo jednom skočila na njen kavez.” “Tetka Em?” “Sećaš se - nema mesta kao što je dom. Kad je pratila put od žutih cigala. Uvek sam mislila kako je Dorotina tetka Em bila prava, dobra tetka. Izvoli.” Prišla mu je i pružila čašu. “Hvala.” Njen izbor imena ljubimaca podsetio ga je da Šelbi nije tip žene koju bi mogao uvek da razume. “Koliko dugo živiš ovde?” “Mmm, oko tri godine.” Šelbi se bacila na kauč, savila noge i sela u turski sed. Na stočiću ispred nje stajale su narandžaste makaze, primerak Vašington posta otvoren na strani na kojoj se nalazio strip, jedna minđuša sa safirom, neotvorena pošta koja sigurno tu stoji nekoliko dana i izlizana knjiga Magbet. “Nisam sinoć baš sve povezao”, rekao joj je dok je prilazio da sedne pored nje. “Robert Kempbel je tvoj otac?” “Jeste. Poznavao si ga?” “Čuo sam za njega. Još sam studirao kad je ubijen. Poznajem tvoju majku, naravno. Divna žena.” “Jeste.” Šelbi je popila gutljaj pića. Viski je bio jak i pitak. “Uvek sam se pitala zašto se sama nije kandidovala. Oduvek je volela život.” Uhvatio ga je vrlo, vrlo mali znak ozlojeđenosti. O tome će kasnije misliti, rešio je Alan. Pravi trenutak je uvek glavni razlog uspeha ili poraza u svakoj kampanji. “Imaš brata, zar ne?” “Granta?” Na trenutak joj je pogled odlutao na časopis. “On uglavnom izbegava Vašington.” Napolju se začuo zvuk sirene. “Više voli mirniji Mejn.” Tračak veselosti pređe njenim licem - tajna koja je zaintrigirala Alana. Instinkt mu je govorio da je još neće saznati. A zatim ga je razum podsetio da njega ne treba da zanimaju njene tajne. “U svakom slučaju, izgleda da nijedno od nas dvoje nije nasledilo taj sindrom javnog službenika.” “Ti to tako nazivaš?”, upitao ju je Alan. Satenski jastuk na koji se


naslonio bio je hladan. Pomislio je kako bi i dodir njene kože bio sličan. “Zar nije to pravi izraz?”, upitala ga je. “Posvećenost masi, papirologija kao fetiš. Želja za moći.” Opet se pojavila ta skoro neprimetna arogancija pomešana sa prezirom. “Ti nemaš želju za moći?” “Samo nad svojim životom. Ne volim da se mešam u tuđe živote.” Alan se igrao kožnom trakom u njenoj kosi dok je nije olabavio. Na kraju, možda je došao da diskutuje sa njom. Izgledalo je kao da ga ona primorava da brani sve ono u šta veruje. “Ti misliš da mi živimo svoje živote i uopšte nemamo dodira sa drugim ljudima ili uticaja na njihove živote?” Šelbi ništa nije rekla kad joj je kosa slobodno pala. Prekrila joj je vrat, podsetivši je na dodir njegovih prstiju na skoro istom mestu. Shvatila je da je prilično prijatno sedeti pored njega, dok joj je njegovo mišićavo, nago telo bilo tako blizu da je lako mogla da ga dodirne. “Svako ima pravo da u svom životu radi šta želi”, izgovorila je u jednom dahu. “To je moja filozofija. Idem da vidim da li ti se košulja osušila.” Alan ju je čvršće uhvatio za kosu kad je krenula da ustaje. Šelbi se okrenula ka njemu i primetila kako posmatra njeno lice svojim zamišljenim, ispitivačkim pogledom. “Medu nama se još ništa nije ustalasalo”, rekao joj je tiho. “Mogla bi da poradiš na tome.” “Alane...” Šelbi mu se obratila smireno i strpljivo iako je u njoj počelo da raste uzbuđenje. “Već sam ti kazala, medu nama se ništa neće ustalasati. Nemoj to lično da shvatiš”, dodala je, osmehnuvši se. “Veoma si privlačan, samo ja nisam zainteresovana.” “Nisi?” Drugom rukom je prelazio preko njenog zgloba na ruci. “Puls ti se ubrzava.” Uznemirenost je kod nje kratko trajala, oči su joj nakratko zasijale, a obrazi porumeneli. “Uvek dajem podršku egu”, rekla je smireno. “Sad idem


da vidim tvoju košulju.” “Podrška ti je malo prenaglašena”, primetio je i privukao ju je bliže. Samo jedan poljubac, pomislio je, i biće zadovoljan. Prenaglašene, agresivne žene ga nikad nisu privlačile. A Šelbi je bila takva. Jedan poljubac, ponovo je pomislio, i biće mu dovoljno. Nije očekivala da bude uporan, a još manje je očekivala taj žestoki vapaj čežnje kad je osetila njegov dah na svojim usnama. Uzdahnula je nervozno, nadajući se da će ga to odbiti. Dakle, senator iz Masačusetsa želi da oproba sreću sa slobodoumnom umetnicom samo da bi iskusio nešto drugačije. Neka bude, rešila je. Daće mu poljubac od koga će mu se zavrteti u glavi, a onda će mu pokazati vrata. Ali on još nije dodirnuo njene usne svojima, samo ju je posmatrao. Zašto mu popušta, pitao se. Zašto ne...? A zatim je njegov jezik krenuo da klizi po ivici njenih usana i ona nije bila sposobna da misli. Nije mogla ništa drugo, već samo da zažmuri i oseti. Do sada nije srela nikoga ko je toliko pažnje posvetio jednom poljupcu - a njegove usne je još uvek nisu dotakle. Vrh njegovog jezika je ispitivao punoću njenih usana tako nežno, tako lagano. To mesto koje je dodirivao bio je centar uzbuđenja koje je osećala. Nije znala da usne mogu toliko da osećaju. I nije znala da jedan poljubac može da je parališe. A onda je lagano zubima obuhvatio njenu donju usnu. Disanje joj se ubrzalo. Grickao ju je, a zatim obuhvatio svojim usnama, uživajući u njenom ukusu. Osetila je da mu odgovara. To je znala po nemirnom trzaju unutar njenog stomaka. Lagano ju je vodio, a Šelbi je zaboravila da se odupre. Palcem je prelazio preko žile kucavice na njenom vratu. Osećaj zadovoljstva počeo je da je obuzima dok je nije sasvim preplavio. A njegove usne još se uvek nisu spustile na njene. Zaječala je, a taj tihi zvuk je više predstavljao zahtev nego predaju. A zatim su im se usne spojile u velikom uzbuđenju već pri prvom dodiru. Znao je da će njene usne biti upravo takve - vrele i željne. I znao je da će


njeno telo biti upravo takvo - nežno i čvrsto. Da li se zato probudio misleći na nju? Da li je zato stajao ispred njene radnje dok je popodne prelazilo u veče? Prvi put u svom životu Alan je shvatio da razlog nije važan. Bili su jedno pored drugog i to mu je bilo dovoljno. Njena kosa je i dalje imala onaj nedefinisani miris koji je zapamtio. Provukao je ruku kroz njenu kosu kao da pokušava da ga uhvati. Njen jezik je dotakao njegov, tražeći, ispitujući, kao da je bio sve što je on ikada tražio. Jastuci su zašuštali kad je pritisnuo Šelbi između njih i sebe. Nije očekivala od njega ovako sirovu, neobuzdanu strast. Stil - očekivala je stil i sve tradicionalne trikove zavođenja. Tome bi mogla da se odupre. Ali nije mogla da se odupre želji koja se pojavila tom brzinom. Nije se moglo pobeći od strasti koju je već osećala celim svojim bićem. Pomilovala je njegova gola leđa i uzdahnula je jer je taj dodir upalio nove vatre. Bio je suviše čvrst da bi se oblikovao i suviše postojan da bi se dao promeniti. On se ponašao kako mu je odgovaralo. Šelbi je to instinktivno znala i osetila je kako joj želja za njim raste zbog te same činjenice. Ali sa željom je stiglo i saznanje da je postajala meka, savitljiva; uplašila se da je već počeo da je oblikuje tim jednim poljupcem. “Alane.” Sakupila je svu snagu da se odupre jer je svaki delić nje očajnički želeo da mu se preda. “Dosta”, uspela je da izgovori. “Nije dosta”, ispravio ju je, privlačeći je pošto je pokušala da se izmigolji. Ponovo ju je nosio u dubine u kojima nije imala kontrolu, pa čak ni želju za njom. “Alane.” Izmakla se tek toliko da može da mu vidi lice. “Želim da prestaneš.” Neujednačeno je disala, oči su joj bile mutne poput dima, ali otpor njenog tela bio je stvaran. Alan je osetio talase ljutnje, koje je znalački kontrolisao, i oštro peckanje želje, sa čijim kontrolisanjem je imao više problema. “Dobro.” Popustio je zagrljaj. “Zašto?”


Bilo joj je neobično što je ulagala napor da uradi nešto tako prirodno - da se opusti. Čak i kad je uspela, ipak je osećala napetost. “Odlično se ljubiš”, rekla je, trudeći se da zvuči opušteno. “Za jednog političara?” Šelbi je uzdahnula i ustala. Proklet bio što zna kako da je uzbudi - i to bez prevelikog napora. Pompezno, pomisli Šelbi. Pompezno, samouvereno i samozadovoljno. Stan je bio skoro sasvim u mraku. Upalila je svetio, iznenađena što je toliko vremena prošlo, a činilo joj se da se sve odigralo veoma brzo. “Alane...” Šelbi je prekrstila ruke, kao što uvek radi kad želi da bude strpljiva. “Nisi mi odgovorila na pitanje” podsetio ju je i legao na jastuke koji su mu vraćali sećanja na njenu kožu. “Možda nisam bila dovoljno jasna.” Odupirala se želji da kaže nešto što će ukloniti taj njegov blago zainteresovani pogled. Bio je pametan, borio se mudro - rečima, izrazima. Uživala bi u prepirci sa njim samo da joj srce nije bilo tako uznemireno. “Mislila sam sve što sam sinoć rekla.” “I ja.” Podigao je glavu kako bi je osmotrio iz drugog ugla. “Ali ti si izgleda zlopamtilo kao i tvoja ptica.” Ukočila se i spustila ruke pored tela. “Ne izazivaj.” “Obično ne kopam po starim ranama.” Nešto ju je mučilo, on je to primetio i zato se kod nje javljala srdžba. Skoro da je zaboravio da je poznaje samo jedan dan i da nema prava da zabada nos niti da išta očekuje. “Izvini”, dodao je kad je ustao. Njena ukočenost je nestala kad joj se izvinio. Umeo je sasvim iskreno da kaže jednostavne stvari, pomislila je Šelbi, shvativši da joj se to kod njega dopada - ako ništa drugo. “U redu je.” Izašla je iz sobe na trenutak, da bi se vratila sa njegovom košuljom. “Kao nova”, kazala je i pružila ju mu je. “Bilo je prijatno, ne bih više da te zadržavam.” Morao je da se nasmeje. “Ispratićeš me?”


Ne trudeći se da sakrije osmeh, kazala je: “Oduvek sam bila suviše jasna. Laku noć, senatore. Gledaj na obe strane pre nego što pređeš ulicu.” Otvorila je vrata koja su vodila na spoljne stepenice. Alan je obukao košulju pre nego što joj je prišao. Oduvek je mislio da je njegov brat Kejn bio taj koji nije mogao da prihvati “ne” učtivim povlačenjem. Možda se varao, pomislio je Alan, možda je to bila osobina Mekregorovih. “Škoti umeju da budu tvrdoglavi”, prokomentarisao je kad je zastao pored nje. “Ne zaboravi da sam ja Kempbelova. Ko bi bolje to od mene mogao da zna?” Šelbi je širom otvorila vrata. “Onda oboje znamo na čemu smo.” Dlanovima je obuhvatio njene obraze kako bi joj dao poslednji poljubac, koji je sumnjivo podsećao na pretnju. “Do sledećeg viđenja.” Šelbi se naslonila na vrata kad ih je zatvorila. Biće problema sa njim, shvatila je. Sa Alanom Mekgregorom će biti velikih problema.


Treće poglavlje

Ispostavilo se da je bilo posla u ponedeljak ujutru. Do jedanaest sati Šelbi je već prodala nekoliko predmeta, od kojih je tri izvadila iz peći prethodne večeri. Dok su kupci razgledali, ona je sedela za pultom i provlačila žicu kroz lampu koju je napravila u obliku grčke amfore. Za nju je bilo nemoguće da besposleno sedi u radnji. Ali brisanje prašine i slaganje joj je bilo neopisivo dosadno. To je ostavljala Kajlu, na obostrano zadovoljstvo. Pošto je bilo vruće, vrata njene radnje bila su otvorena. Šelbi je znala da će prolaznici pre ući u radnju kad su vrata otvorena, nego što će se potruditi da ih otvore. Ulazilo je proleće, zajedno sa zvukom automobila koji su se kretali po kaldrmisanoj ulici. Bilo je mnogo ljudi koji su samo razgledali, a ništa kupovali. Šelbi to nije smetalo. Bili su joj društvo, a i potencijalni kupci. Bila joj je zanimljiva žena koja je nosila pudlicu u štrikanom prsluku sa manikiranim kanđama. Mladi tinejdžer koji je svratio iz radoznalosti pružio joj je priliku da se upozna sa problemima mladih i nezaposlenošću. Šelbi ga je zaposlila da opere prozore. Dok se ona bavila provlačenjem žice kroz lampu, momak je sa spoljne strane prao staklo izloga, a pored njega je svirao mali radio. Uživala je u toj mešavini melodija i žagora slučajnih prolaznika. Jesi li videla koliko košta ova haljna? Ako me večeras ne bude pozvao, ja ću... ... beleške iz lekcije Nemačke pre Hitlera. Dok je radila, završavala je njihove razgovore u svojoj mašti. Šelbi se i dalje bavila lampom kad je u radnju ušla Majra Ditmejer. Nosila je lepršavo rozikasto odelo koje se slagalo sa bojom njenog karmina. Jak miris njenog parfema ispunio je radnjicu.


“Šelbi, te tvoje vešte ruke stalno nešto rade.” Šelbi se zadovoljno osmehnula i nagla se preko pulta da poljubi Majru u napuderisan obraz. Ako želiš neki sočan trač ili površnu zabavu, po Šelbinom mišljenju, nije postojala bolja osoba za to od Majre Ditmejer. “Mislila sam da si kod kuće i da smišljaš predivne đakonije kojima ćeš me večeras poslužiti.” “Draga moja, sve je to već isprobano.” Majra je spustila svoju tašnu od krokodilske kože. “Ali čak i dok razgovaramo, imam nalet inspiracije za kuvanje.” “Volim da jedem kod tebe.” Šelbi je provukla žicu kroz vrh lampe. “Nigde ti smrdljivi mali obroci i nejestivi sosovi ne izgledaju tako egzotično.” Odsutno je tapkala nogom u ritmu muzike sa radija. “Kazala si da mama dolazi.” “Da, sa ambasadorom Dileneom.” “A da, to je onaj Francuz sa velikim ušima.” “Zar se tako govori o diplomatama?” “Dugo se viđa sa njim”, reče Šelbi. “Pitam se hoću li imati galskog očuha.” “Mogla si i gore da prođeš”, Majra joj je skrenula pažnju. “Aha. Nego, kaži mi, Majra...” Šelbi je u nekoliko znalačkih pokreta prikačila sijalično grlo za kabl. “Koga si mi namestila večeras?” “Namestila” ponovi Majra i diže nos. “Kakav staromodni izraz.” “Izvini. Preformulisaću. Koga nameravaš da gađaš Kupidonovom strelom?” “Ni to nije romantično kad se tako podsmevaš.” Majra je posmatrala kako Šelbi zavrće sijalicu. “U svakom slučaju mislim da ćeš se iznenaditi. Uvek si volela iznenađenja.”


“Više volim da ih priređujem.” “I to odlično, koliko ja znam. Koliko ti je bilo godina? Osam, ako se dobro sećam, kad ste ti i Grant... iznenadili malu, ali odabranu grupu uticajnih ljudi u salonu svoje majke neprijatnim karikaturama ljudi iz kabineta.” “To je bila Grantova ideja”, rekla je Šelbi, žaleći što ideja nije bila njena. “Tata se danima smejao tome.” “Imao je jedinstven smisao za humor.” “Koliko se ja sećam, ti si ponudila Grantu dve hiljade za karikaturu državnog sekretara.” “A bezobraznik nije želeo da mi je proda. Bože”, prošaputala je, “koliko li bi sad vredela.” “To bi zavisilo od imena koje bi na njoj napisao, zar ne?” “Kako je Grant? Od Božića ga nisam videla.” “Isto - divan, džangrizav.” Uz smeh je izgovorila te reči. “Čuva svoju svetionik tvrđavu i svoju anonimnost. Nameravam da mu dosađujem nekoliko nedelja preko leta.” “Divan mladić”, reče Majra. “Kakva je šteta za njega što se sakrio na tom deliću obale.” “On tako želi”, reče Šelbi jednostavno. “Za sada.” “Izvinite...” Obe žene su pogledale prema vratima na kojima je stajao mladić u uniformi poštara. Šelbi je bacila pogled na korpu koju je držao preko ruke. “Izvolite.” “Gospođica Šelbi Kempbel?” “Da, ja sam Šelbi.” Skinuo je korpu i uhvatio je šakom dok je išao ka njoj. “Isporuka za Vas, gospođice Kempbel.”


“Hvala.” Automatski je posegla za kasom da mu da napojnicu. “Od koga je?” “Unutra je kartica”, rekao joj je, stavljajući novčanicu u džep. “Doviđenja.” Volela je da se igra. Imala je običaj da dvadeset minuta gleda u božićni poklon, pa tek onda da iscepa ukrasni papir sa njega. U nepoznatom su se krile mnoge mogućnosti. Razgledala je paket sa svih strana, zavirivala, dok na kraju nije naslonila obraze na dlanove i ostala da gleda u njega. “Hajde, Šelbi!” Majra je nestrpljivo menjala ravnotežu s noge na nogu. “Podigni poklopac. Ne mogu da dočekam da vidim šta je unutra.” “Sad ću”, rekla je tiho Šelbi. “Možda je - korpa za piknik. Ko bi mi poslao korpu za piknik? Ili štene?” Prislonila je uvo i oslušnula. “Suviše je tiho da bi bilo štene. A miriše kao...” Zažmurila je, duboko uzdahnula i zadržala miris u nozdrvama. “Zanimljivo. Neko mi je poslao...” Podigla je poklopac: “Jagode.” Korpa ih je bila prepuna - bile su zrele i crvene. Njihov miris vratio joj je sećanja na suncem osvetljeno polje sa koga su ubrane. Šelbi je uzela jednu i prinela ju je nosu mirišući. “Divno”, kazala je. “Zaista divno.” Majra je uzela jednu i polomila je na pola. “Mmm.” Odmah ju je stavila u usta. “Hoćeš li da pročitaš karticu?” Držeći jagodu u jednoj ruci, drugom je izvukla čist, beli koverat. Stavila ga je na dlan da proveri koliko je težak. Zatim ga je prinela svetlu, pokušavajući da vidi šta je unutra. “Šelbi!” “Dobro, dobro.” Otvorila je koverat i izvukla karticu. Šelbi, Podsetile su me na tebe.


Alan Majra ju je pažljivo posmatrala i primetila iznenađenost, zadovoljstvo i nešto što nije bilo ni žaljenje niti zabrinutost, već nešto između. “Neko koga poznajem?” rekla je suvo pošto Šelbi nije progovarala. “Molim?” Bledo ju je pogledala, a zatim odmahnula glavom. “Pretpostavljam da ga znaš.” Vratila je karticu nazad u koverat, ne govoreći ni��ta. “Majra”, kazala je, a zatim uzdahnula. “Čini mi se da sam u nevolji.” “Lepo.” Zadovoljno se osmehnula i klimnula glavom. “I vreme je da budeš. Hoćeš da se razmahnem i pokažem svoje kulinarske veštine još jednoj osobi koju bih mogla da pozovem na večeru?” Zvučalo je primamljivo. Šelbi skoro da je pristala. “Ne. Mislim da to ne bi bilo pametno.” “Samo mladi misle da znaju šta je pametno”, zaključila je Majra. “Ništa, onda se vidimo u sedam.” Uzela je još jednu jagodu pre nego što je podigla tašnu. “Šelbi, ponesi i tu lampu. Stavi je na moj račun.” Trebalo bi da ga pozove, pomislila je Šelbi kad je ostala sama. Dođavola, treba da ga pozove i da mu se zahvali. Prepustila se jagodama tako da joj je njihov sladak ukus eksplodirao u ustima - senzualan, pola od sunca, pola od zemlje. Setila se i kako joj je Alanov ukus eksplodirao u ustima. Zašto joj nije poslao nešto obično, recimo c veće? Cveće uvene i zaboravi se. Pogledala je u korpu prepunu crvenih jagoda koje su čekale da budu pojedene. Kako da se postaviš prema čoveku koji ti šalje punu korpu jagoda u prolećno jutro? Znao je on šta radi, pomislila je. Čovek kakav je on brzo i tačno procenjuje ljude. Istovremeno je osetila nelagodu i divljenje. Nije joj se dopalo da tako lako bude pročitana... A nije mogla da ne poštuje onoga ko ju je pročitao. Ne vrativši poklopac, Šelbi je krenula ka telefonu. Alan je izračunao da ima petnaest, dvadeset minuta, pre nego što senatori ponovo budu pozvani. Iskoristio je to vreme da ponovo pregleda predložene


rezove budžeta. Deficit koji se neprijatno približio broju od dvesta milijardi mora da se sreže, ali Alan je smatrao da je predloženo smanjenje troškova u obrazovanju neprihvadjivo. Kongres je već delimično odbacio smanjenje potrošnje, a on je verovao da ima dovoljnu podršku da utiče na modifikovanje ušteda u obrazovanju. Ali nije razmišljao samo o deficitu i budžetu. Bilo je proleće izborne godine i Alana je potražio predstavnik većinske partije u Senatu. Bio je stručnjak za to da ne kaže ništa a da ne zatvara usta. Alanu nije trebalo nacrtati da bi shvatio da partija u njega ulaže nade za narednih deset godina. Ali da li je on želeo položaj na vrhu? Razmišljao je o tome - nije bio ni lud, niti neambiciozan. Mada, mislio je, ako se ikad bude borio za predsedničku fotelju, da će to biti za petnaest, dvadeset godina. Morao je pažljivo da odmeri mogućnost da se toga prihvati ranije, zarad svoje partije koja je to od njega tražila. Što se tiče njegovog oca, on nikad nije dovodio u pitanje kandidaturu svog najstarijeg sina za predsednika - i njegovu pobedu. Danijel Mekgregor je još uvek verovao da u svojim rukama drži sve konce života svoje dece. Ponekad su mu dopuštali da živi u toj iluziji, Alan se još uvek sećao kako je njegova sestra prošle zime objavila da je trudna. Danijel je svu svoju pažnju usmerio ka njenoj trudnoći i ženidbi njihovog brata Kejna, tako da Alan nije bio u centru pažnje. Za sada, pomislio je. Brzo će primiti jedan od onih čuvenih očevih telefonskih poziva. Nedostaješ majci. Brine zbog tebe. Kada ćeš naći vreme da dođeš kući? Zašto se još nisi oženio? Ne može tvoja sestra sama da brine o produžetku loze. To bi bilo sve, uprošćeno, pomislio je Alan i nasmejao se. To će biti glavne teme razgovora. Čudno, nikad se nije slagao sa očevim stavovma po pitanju braka i dece. Ali sada... Kako ga je ta žena koju je upoznao tek pre nekoliko dana navela da misli o braku? Ljudi se ne vezuju za nekoga koga ne poznaju. Ona čak nije ni njegov tip žene. Nije bila uglađena i doterana. Bila bi zahtevna, i ne bi bila


pristojna pratilja na elegantnim državnim večerama. Ne bi bila graciozna, niti taktična. I, dodade Alan osmehnuvši se, ne bi čak ni išla na večeru sa njim. Izazov. Bila bi izazov, a on je oduvek voleo da prihvata izazove na svoj način. Ali nije to bilo u pitanju. Misterija. Bila je misteriozna, a on je voleo da otkriva misterije, korak po korak. Ali ni to nije bilo u pitanju. Imala je polet deteta, veštinu umetnika i nastup buntovnika. Imala je strast koja je ključala, a nije izlazila na površinu i pogled mutan kao maglovito veče. Imala je usne deteta, privlačnost žene i um koji nikad nije logično razmatrao stvari, kao što je on to radio. I eto, sa trideset pet godina Alan je počeo da veruje u fenomen ljubavi na prvi pogled. Okušao bi svoje strpljenje i istrajnost sa njenom nestalnošću i energijom, da vidi ko će pobediti na kraju. Ako uopšte može biti pobednika između vode i vatre. Zazvonio mu je telefon. Alan ga je pustio da zvoni, dok se nije setio da njegova sekretarica nije u kancelariji. Pritisnuo je dugme i javio se. “Senator Mekgregor.” “Hvala.” Usne su mu se razvukle u osmeh kad se zavalio u fotelju. “Nema na čemu. Kakve su?” Šelbi je progutala jednu jagodu. “Odlične. Cela mi radnja miriše na njih. Dođavola, Alane”, rekla je i uzdahnula. “Jagode nisu fer taktika. Trebalo bi da probaš sa orhidejama i dijamantima. Znala bih kako bi se snašla sa velikim dijamantom ili ogromnim buketom afričkih orhideja.” Lupkao je olovkom po stolu. “Znao sam da to ne treba da ti poklonim. Kada ćeš se videti sa mnom, Šelbi?” Na trenutak je zaćutala, izazvana. Smešno, pomislila je i zavrtela glavom. Ne treba da odbacuje svoja životna uverenja samo zato što on ispod svoje političke spoljašnjosti krije pomalo duhovitosti. “Alane, ne bi išlo. Oboje nas spasavam problema time što te odbijam.” “Ne svrstavaj me u kategoriju političara samo da bi izbegla probleme.”


“To i ne radim - pravim izuzetak u tvom slučaju. Kad prođu godine i kad budeš imao desetoro unučica, bićeš mi zahvalan.” “Zar ću toliko morati da čekam da večeraš sa mnom?” Nasmejala se, proklinjući ga u isto vreme. “Stvarno mi se sviđaš.” Začuo je iznervirano coktanje s druge strane žice. “Dođavola, Alane, nemoj više da me šarmiraš. Oboje ćemo završiti na tankom ledu. Ne bih mogla da podnesem da mi ponovo puca pod nogama.” Hteo je nešto da joj kaže, a zatim je čuo signal i na telefonu je zasvetlela lampica koja ga je podsetila da mora da se vrati u skupštinsku salu. “Šelbi, moram da idem. Još ćemo pričati o ovome.” “Ne.” Glas joj je sada bio smiren, ali je proklinjala sebe što je rekla više nego što je nameravala. “Ne volim da ponavljam. To je dosadno. Smatraj da sam ti učinila uslugu. Zbogom, Alane.” Prekinula je vezi i bacila poklopac preko korpe sa jagodama. O bože, kako mu je uspelo tako brzo da dopre do nje, pitala se. Dok se spremala za večeru kod Majre, Šelbi je slušala stari Bogartov film. Slušala ga je samo zato što joj se televizor pokvario pre dve nedelje. Kao da je imala veliki radio koji je mnogo više raspaljivao maštu od ekrana u boji. To joj je bilo zanimljivo. Dok je Bogi govorio sporo i grubo, kao što govore žestoki momci, ona je navlačila uzan prsluk preko naborane, čipkane košulje. Šelbi je potisnula svoje popodnevno neraspoloženje. Oduvek je verovala da ako odbiješ da priznaš da si nervozan ih depresivan, jednostavno neće biti ni nervoze niti depresivnosti. U svakom slučaju, bila je sigurna da će sada, kada je bila potpuno jasna i kada je odbila Alana Mekgregora treći put, njemu sve biti savršeno jasno. Rekla je samoj sebi da ne žali zbog toga što joj više neće stizati korpe sa jagodama. Niko nije mogao da ubedi Šelbi da je nešto što je rekla da nije tačno mnogo tačnije nego što bi Šelbi to sebi priznala. Obula je par otkačenih večernjih cipela sa visokom štiklom i stavila je u


tašnu neophodne stvari - ključeve, skoro istrošen karmin i napola praznu kutijicu peperminta. “Ostaješ kod kuće, Moši?”, upitala je mačku koja je ležala ispružena na njenom krevetu. Dok je mačka otvorila svoje jedino oko, Šelbi je već izašla iz sobe. “Dobro, nemoj da me čekaš.” Šelbi je spustila tašnu na kutiju u kojoj je bila spakovana Majrina lampa kad je začula kucanje na vratima. “Očekuješ nekoga?”, upitala je Tetku Em. Ptica jedva da je mrdnula krdima. Podigla je kutiju i otišla da otvori vrata. Zadovoljstvo. Dobro je znala da ga prepozna, kao i uznemirenost, kad je ugledala Alana. “Još jedna komšijska poseta?” upitala ga je, ne pomerajući se s vrata. Pogledom je prešla preko njegove svilene kravate i tamnog odela. “Nisi prikladno obučen za šetnju.” Njen sarkazam ga nije zabrinjavao - primetio je izraz zadovoljstva koji je brzo prešao njenim licem i koji nije uspela da sakrije. “Kao javni službenik, osećam obavezu za očuvanjem naših prirodnih bogatstava i zaštitom životne sredine.” Stavio je grančicu slatkog graška u njenu kosu. “Odvešću te kolima do Ditmejerovih. Reći ćemo da delimo vožnju.” Šelbi je osetda prijatan miris svežeg graška sa grančice koja joj je stajala pored uva. Imala je potrebu da je uzme i pomiriše tek rascvetalu biljku. Pitala se otkad ju je tako lako šarmirati? “Ideš na Majrinu... Idemo zajedno?” “Da, jesi li spremna?” Šelbi se namrštila, pokušavajući da shvati kako je Majra saznala ime onoga ko joj je poslao jagode. “Kada te je pozvala?” “Hmm?” Privlačilo ga je način na koji je tanka čipka stajala na njenom vratu. “Prošle nedelje - kod Vrajtovih.” Sumnja je popustila. Možda je, ipak, sve samo puka slučajnost. “Hvala na ponudi, senatore, ali ja ću sama da se odvezem. Vidimo se kod kanapea.” “Onda ja idem sa tobom”, kazao je ljubazno. “Ne treba da puštamo u atmosferu dvostruko veću količinu ugljen-monoksida nego što je neophodno.


Da ti odnesem to do kola?” Šelbi je jače stisnula kutiju pošto je na svim poljima počela da popušta. Sve je to zbog tog prokleto ozbiljnog osmeha i pametnih očiju, pomislila je. Žena se zbog njih oseća kao da je jedina na svetu koju je na taj način posmatrao. “Alane”, počela je, pomalo zbunjena njegovom upornošću. “Šta je sve ovo?” “Ovo...” Prišao joj je i spustio usne na njene, dok su njeni prsti tako čvrsto stisnuli kutiju da su je umalo polomili. “Ovo su naši preci nazivali opsadom”, lagano je kazao. “A Mekgregorovi su neverovatno uspešni u opsedanju.” Ubrzano je disala, a njen dah se spajao sa njegovim. “Nisi loš ni u borbi jedan na jedan.” Želeo je ponovo da je poljubi, ali ona se izmakla. “Dobro”, reče Šelbi i pruži mu kutiju, smatrajući to strateškim potezom. “Ići ćemo zajedno. Neću da budem optužena da zagađujem vazduh. Ti voziš”, kazala mu je i raspoloženo se nasmejala. “Tako ću ja moći da popijem koju čašu vina više za večerom.” “Nisi isključila TV” rekao je Alan dok je izlazila. “Nema veze, ionako je pokvaren.” Šelbi je silazila niz stepenice pazeći kako gazi na svojim visokim, krhkim štiklama. Sunce je tek zašlo, a crvena boja koja je pratila njegov zalazak lagano je prelazila u tamniju. Šelbi se nasmejala i okrenula ka Alanu kad je zakoračila na uzan trotoar. “Zajednička vožnja - može, ali ne smatraj ovo sastankom, Mekgregore. Nazvaćemo ovo... civilizovanim, prelaznim dogovorom. To dovoljno birokratski zvuči. Dopadaju mi se tvoja kola”, dodala je kad je ugledala njegov mercedes. “Vrlo su udobna.” Alan je stavio kutiju u prtljažnik. Pogledao je u Šelbi dok ga je zatvarao. “Na zanimljiv način umeš nekoga da uvrediš.” Nasmejala se, iskreno i izazovno, dok mu je prilazila. “Dođavola, Alane, sviđaš mi se.” Obavila je ruke oko njegovog vrata i prijateljski ga zagrlila.


Strast je prostrujala kroz njega od njenog zagrljaja. “Stvarno mi se sviđaš”, dodala je, zabacila glavu i osmehnula se. Lice joj se ozarilo od tog osmeha. “Kad bih to rekla nekom drugom muškarcu, on ne bi pomislio da ga vređam.” “Pa...” Spustio je ruke na njene kukove. “Imam dara za opažanje.” “I za još štošta.” Kada je pogledala u njegove usne, osetila je kako snaga strasti slabi sva njena sećanja i zakletve koje je sebi dala. “Mrzeću sebe zbog ovoga”, prošaputala je. “Ali želim opet da te poljubim. Ovde, dok se spušta mrak.” Pogled joj je bio veseo, ali taman od iščekivanja za koje je on znao da nema nikakve veze sa predajom. “Oduvek mislim da ludosti mogu da se čine u sumrak i da onda nema posledica.” Zagrlila ga je čvršče oko vrata i poljubila. Bio je pažljiv, veoma pažljiv i odupirao se želji da je privuče bliže. Ovoga puta će je pustiti da ona vodi i tako će stići tamo gde je želeo. Polako se spuštao mrak. S druge strane ulice dopirao je nestrpljiv zvuk automobilske sirene. Kroz prozor stana u susedstvu dopirao je jak miris sosa za špagete i zvuk stare Geršvinove pesme. Pošto je stajala naslonjena na Alana, Šelbi je osetila kako mu srce ubrzano kuca pored njenog. Njegove usne imale su najzavodljiviji ukus koji je do tada osetila. Jedva da je mogla da poveruje da do sada nije znala da takav ukus uopšte postoji. A nije znala ni za osećaj koji izaziva dodir tih jakih ruku koje su je grlile. Njegovo čvrsto telo joj je istovremeno ulivalo osećaj sigurnosti i opasnosti. Znao bi da je zaštiti ako bi se našla u opasnosti. A znao je i da je dovede do ivice ponora koju je tako pažljivo izbegavala. Bila je svesna da bi lako pala preko nje. Njegove usne su bile tako izazovne, a njihov ukus toliko primamljiv. Sumrak se još uvek borio sa noćnim nebom. Opustila se malo, više nego što je trebalo - ali manje nego što je želela. “Alane...” Izgovorila je njegovo ime pored njegovih usana pre nego što se odmakla. Posmatrali su se dok su stajali tako blizu jedno pored drugog. Na njegovom licu ogledala se snaga - bilo je to lice čoveka kome se moglo


verovati. Ali mnogo toga je stajalo između njih. “Bolje da krenemo”, prošaputala je Šelbi, “samo što nije pao mrak.” Dom Ditmejerovih nije bio u mraku jer nebo na zapadu još nije potamnelo. Šelbi je ugledala rascvetalo prolećno cveće u kamenim saksijama kad je izašla iz kola. Njena majka je već stigla, otkrila je Šelbi primetivši diplomatske tablice na linkolnu. “Poznaješ ambasadora Dilenea?” Šelbi je pružila ruku Alanu kad su zakoračili na stazu. “Površno.” “Zaljubljen je u moju majku.” Sklonila je šiške sa očiju i okrenula se ka njemu. “A čini mi se da se i on njoj dopada.” “To te zabavlja?” Alan ju je posmatrao kad je pritisnuo zvonce. “Pomalo”, priznala je. “Baš je slatko. Ona se zacrveni”, dodala je Šelbi i nasmejala se, “Veoma je neobičan osećaj za ćerku da vidi kako joj majka crveni zbog nekog muškarca.” “ A ti ne?” upitao ju je Alan, palcem mazeći njen obraz. Šelbi je istog trenutka zaboravila majku. “Šta ja ne?” “Ne crveniš”, rekao je nežno, prelazeći prstima preko njene brade. “Zbog muškarca.” “Jednom sam crvenela. Imala sam dvanaest godina, a on trideset i dve.” Morala je da priča, priča joj je pomagala da se ne zaboravi, “Došao je da popravi bojler.” “Kako te je naterao da pocrveniš?” “Nasmejao mi se. Imao je razdvojene zube i meni je to izgledalo seksepilno.” Alan se od srca nasmejao i poljubio ju je baš kad je Majra otvorila vrata. “Opa.” Nije se trudila da sakrije zadovoljni osmeh. “Dobro veče. Vidim


da ste se već upoznali.” “Otkud ti takva ideja?” Šelbi ju je upitala dok je ulazila u u kuću. Majra pređe pogledom od jednog do drugog. “Da li mi to jagode mirišu?” upitala je slatko. “Tvoja lampa” Šelbi ju je pogledala bledo i pokazala na kutiju koju je Alan nosio. “Gde da je spustimo.” “Ostavi je ovde, Alane. Lepo je imati prijatelje”, nastavila je Majra i oboje ih zagrlila. “Tada su tračevi mnogo intimniji. Herberte, sipaj dve čaše onog izvrsnog aperitiva - morate da ga probate”, kazala je Alanu i Šelbi. “Upravo sam otkrila divan liker od kupina.” “Herberte.” Šelbi je prišla sudiji i poljubila ga u obraz. “Opet si plovio.” Nasmejala se njegovom preplanulom nosu. “Kada ćemo na surfovanje?” “Deca me ubeđuju da mogu da surfujem”, rekao je i zagrlio ju je. “Drago mi je što te vidim, Alane.” Bore su njegovom licu davale tako prijatan i očinski izgled da su ljudi zaboravljali da je on bio jedna od vodećih ličnosti u pravosuđu ove države. “Mislim da znate sve goste. Idem da donesem piće.” “Zdravo, mama.” Šelbi je poljubila majku i primetila smaragdne minđuše na Deborinim ušima. “Nisam ih ranije videla - da jesam, smesta bih ih pozajmila.” “Anton mi ih je poklonio”, kazala je, a rumenilo joj je oblilo obraze. “U znak zahvalnosti za onaj prijem na kome sam mu pomagala oko dočeka gostiju.” “Shvatam.” Šelbi pogleda dobrodržećeg Francuza koji je stajao pored njene majke. “Imate istančan ukus, ambasadore”, kazala mu je i pružila ruku. Oči su mu zasijale kad ju je prineo svojim usnama - gest smišljen da se ostavi dobar utisak, kada je Šelbi u pitanju. “Izgledaš divno kao i uvek, Šelbi. Senatore, zadovoljstvo mi je što se srećemo u ovako opuštenoj atmosferi.” “Senatore Mekgregore”, Debora mu se osmehnula. “Nisam znala da se Vi


i Šelbi poznajete.” “Radimo na remećenju stare porodične tradicije.” Prihvatio je čašu koju mu je sudija pružio. “Misli na zavade”, objasnila je Šelbi, primetivši majčin zbunjeni pogled. Probala je liker, pohvalila njegov ukus, a zatim sela na rukonaslon Majrine fotelje. “Oh... Oh”, ponovila je Debora kad se setila. “Kempbelovi i Mekgregorovi su bili krvni neprijatelji u Škotskoj - mada ne mogu da se setim zašto.” “Ukrali su nam zemlju”, ubacio se Alan. “To vi kažete.” Šelbi ga je popreko pogledala i popila još jedan gutljaj. “Nama je dodeljena zemlja Mekgregorovih kraljevskim dekretom. Nisu nešto marili za nju.” Alan joj se obazrivo osmehnuo. “Bilo bi zanimljivo čuti tvoju raspravu o tome sa mojim ocem.” “Kakav bi to bio spoj”, reče Majra. “Herberte, možeš li da zamisliš našu Šelbi u okršaju sa Danijelom? Oboje riđi i tvrdoglavi. Trebalo bi to da organizuješ, Alane.” “Već sam razmišljao o tome.” “Jesi li?” Šelbi je toliko nabrala čelo da su joj obrve nestale ispod šiški. “Odlična je ideja”, kazao je istim, smirenim tonom. “Posetila sam to velelepno zdanje u Hajanis Portu”, rekla je Majra i pljesnula Šelbi po nozi. “U tvom je stilu, draga. Ona mnogo voli... pa, recimo, unikatne stvari, zar ne?” “Da”, rekla je Debora i nežno se osmehnula Šelbi. “Nikad mi nije bilo jasno zašto. Mada, oba moja deteta su za mene oduvek bila misterija. Možda zbog toga što su tako iskreni, pametni i nemirni. Nadam se samo da će se skrasiti.” Ovog puta se osmehnula Alanu. “Ni Vi niste oženjeni, zar ne, senatore?”


“Ako želiš”, rekla je Šelbi dok je kroz kristalno staklo čaše posmatrala liker, “mogu ja da prošetam malo dok se vi dogovorite oko miraza.” “Šelbi, molim te”, reče Debora. “Teško je posmatrati svoju decu kao samostalne ljude”, dodao je ambasador svojim prijatnim glasom. “Ja imam dve ćerke koje imaju svoju decu. A još brinem. Kako su tvoja deca, Majra? Dobila si još jednog unuka, je li?” Nije bilo boljeg načina da se promeni tema. Šelbi mu se zahvalno naklonila, posmatrajući kako su mu se oči zasijale kad je Majra počela da priča o prvom zubiću svog unuka. Odgovarao joj je, shvatila je Šelbi posmatrajući svoju majku ispod trepavica. Ona je bila tip žene koja se nije osećala potpunom bez muškarca pored sebe. Godine su je odavno već izbrusile u pravu suprugu političara. Taj sjaj je još uvek imala. Elegantni maniri, elegantan stil, elegantno strpljenje. Šelbi je uzdahnula a da nije ni primetila. Kako su ona i njena majka tako slične kad su toliko različite? Elegancija je Šelbi uvek ličila na svileni kavez - a kavez je značio ograničenja, bez obzira na to kakav je bio. Još uvek se sećala mnogih kaveza. Telohranitelji - diskretni, ali uvek prisutni. Pažljivo nadzirane zabave, sofisticirani alarmni sistemi, nametanje novinara. Obezbeđenje nije spasio njenog oca, mada je fotograf dobio nagradu za sliku atentatora - iako nije bilo nikakve koristi od nje. Šelbi je znala šta se krije iza elegancije: državničke večere, govori, svečanosti. Stotine malih strahova, milijarde sumnji. Sećanja na previše političkih ubistava za jedva nešto više od dvadeset godina. Ne, njena majka je bila stvorena za takav život. Bila je strpljiva, a ispod njene krhke spoljašnjosti nalazio se čelik. Šelbi ne bi izabrala takav život, niti bi njoj dozvolila da ga izabere za nju. Neće zavoleti nikoga ko bi ponovo mogao da je ostavi na tako strašan način. Dok se oko nje odvijao razgovor, Šelbi je posmatrala čašu. A zatim se


njen pogled sreo sa Alanovim. Bilo je tu - to tiho, mirno strpljenje koje je obećavalo da će večno trajati. Skoro da je mogla da oseti kako lagano skida sa nje jednu po jednu ogradu, dolazeći do tog sićušnog jezgra njene privatnosti koju je čuvala samo za sebe. Bezobrazniče, skoro da je naglas izgovorila. Sigurno joj se videlo u očima pošto se on nasmejao jer je jednostavno razumeo. Napad sigurno stiže. Nadala se samo da će imati dovoljno snage da ga odbije.


Četvrto poglavlje

Šelbina naredna nedelja bila je ispunjena poslom, imala je kreativnu inspiraciju koja joj se dešava jednom u nekoliko mjeseci. Kajl je tri dana vodio prodavnicu, a ona se zatvorila u radnu sobu i satima je sedela za točkom ili je radila glazuru. Iako bi počinjala da radi u sedam ujutru, Šelbi je imala dovoljno energije da oblikuje glinu do kasno u noć. Dovoljno dobro je poznavala sebe da bi znala i prihvatila da je takvo raspoloženje obuzim kad ima neki problem, blokirajući ono što je brine. Kada je radila, ona je i mislima i emocijama bila usredređena na projekat koji je stvarala svojim rukama, i na taj način bi svaki problem nestajao jer bi joj u radu prolazilo mnogo vremena. A dešavalo se i da se tokom kreativne inspiracije rešenje pojavi samo. Ali ne i ovog puta. Kreativni naboj koji ju je držao skoro cele nedelje, oslabio je u petak uveče. Ali Alan joj je još bio u mislima. A nije trebalo. Šelbi je to mogla da pripiše svojoj nestrpljivosti, ali to nije promenilo činjenicu da je nesmanjenim intenzitetom mislila na njega kao onda kada su poslednji put bili zajedno. Nije bilo važno što je ostatak večeri kod Ditmejerovih provela opušteno. Pred njenim vratima Alan ju je izbacio iz koloseka onim laganim poljupcem koji pustoši. Nije insistirao da uđe. Šelbi bi mu bila zahvalna na tome da nije sumnjala da je to deo njegovog plana. Zbuni neprijatelja, napadni ga sumnjama, ostavi ga u napetosti i iščekivanju. Veoma pametna strategija. Bio je u Bostonu nekoliko dana - Šelbi je to znala jer joj je javio da ide iako ga ona nije ohrabrivala. Kazala je sebi da joj je to odmor. Ako je bio nekoliko stotina kilometara daleko, nije mogao neočekivano da joj dođe na vrata. Obećala je da sledeći put neće otvoriti vrata ako se pojavi. Očajnički


je želela da veruje da je spremna na to. A onda joj je posle nekoliko dana stiglo prase - veliko prase napunjeno lavandom, sa blesavim osmehom i somotskim ušima. Šelbi ga je zatvorila u orman i pokušala je da ga zaboravi. Izgleda da je znao da put do nje vodi preko njenog smisla za besmisleno. Nije očekivala da im to bude zajedničko - ne bi trebalo da bude, ali bilo je. Kako to da jedan čovek koji se tako striktno zalaže za red i pravila može da kupi tako smešnu, plišanu životinju? Skoro da se raznežila. Bilo je lepo znati da je sposoban za takav gest, pogotovo što nikako nije išao uz njegov karakter. I bilo je lepo znati da je tu crtu ona u njemu izazvala. Ali... Nema šanse da će Alan oslabiti njenu rešenost jednom glupom igračkom namenjenom deci i praznoglavim ženama. Nazvala je prase Mekgregor i držala ga je na krevetu - da je podseti da je to prase jedini Mekgregor sa kojim će spavati. Ali maštala je o njemu. Noću, u svom velikom krevetu, bez obzira na to koliko je naporno radila, njene misli su se uvek vraćale Alanu. Jednom je sanjala kako se klonirao u više Alana i kako su svi oni opkolili njenu kuću. Nije mogla da izađe, a da ne naleti na jednog od njih; mogla je samo da ostane u kući i trudi se da ne poludi. Probudila se proklinjući njega i njegove zavade i svoju bujnu maštu. Do kraja nedelje Šelbi je obećala sebi da više neće primati nikakve poklone od njega i da će jednostavno spustiti slušalicu kad začuje njegov glas s druge strane žice. Ako ga njeni razlozi i strpljenje nisu urazumili, grubost sigurno hoće. Čak i Mekgregorovi moraju imati malo zdravog razuma. Zbog toga što je cele nedelje mnogo radila, Šelbi je ostavila ključeve kod Kajla i rekla mu je da otvori radnju u subotu u deset sati. Htela je da se naspava. Nije bilo potrebe da odlazi u radionicu iako je nalet kreativnosti još nije napustio. U prethodnih nekoliko dana akumulirala je dovoljno energije za narednih nekoliko nedelja. A sad će isto toliko energije koliko je uložila u rad potrošiti na lenčarenje. Šelbi je čula kucanje na vratima, okrenula se na drugu stranu, rešena da ga


ignoriše. Još u polusnu skočila je iz kreveta. Jednostavno, nije joj bdo u prirodi da se ne javi na telefon ako zvoni i da ne otvori vrata ako neko kuca. Navlačila je na sebe garderobu koju je prethodne večeri bacila na pod dok je išla ka vratima. Zažmurila je kad joj je sunčeva svetlost pala na lice i otvorila je vrata. “Dobro jutro, gospođice Kempbel. Još jedna pošiljka.” Dečko koji joj je doneo jagode i prase stajao je na vratima i osmehivao se. “Hvala.” Šelbi je bila suviše dezorijentisana da bi se setila onoga što je obećala sebi. Dečko joj je pružio konopce na kojima je bilo vezano dvadeset i četiri roze i žuta balona. Zatim je otišao, a Šelbi se razbudila tek kad se vratila unutra. Onda je shvatila šta se upravo desilo. “O, ne.” Pogledala je u balone koji su bili vezani trakom na čijem kraju je stajala mala, bela posetnica. Neće ni da je pogleda, kazala je sebi. Ionako je znala ko joj je poslao balone. A ko bi drugi? Ne, neće je pogledati. U stvari, uzeće iglu i probušiće sve balone, do poslednjeg. Ionako su samo gomila vrelog vazduha. To je besmisleno. Šelbi je pustila konopce i baloni su otišli na plafon. Ako misli da će je osvojiti glupim poklonima i mudrim porukama... Sasvim je u pravu, dođavola! Šelbi je skočila i opsovala. Popela se na stolicu i dohvatila posetnicu. Žuto za svetlost sunca, a roza za proleće. Podeli ih sa mnom. Alan “Izluđuješ me” prošaputala je dok je stajala na stolici sa balonom u jednoj, a posetnicom u drugoj ruci. Kako je znao, kako je mogao da zna šta će je dotaći? Jagode, prase i baloni - bilo je beznadežno. Šelbi je piljila u njih želeći da se ne smeje.


Vreme je da bude čvrsta - veoma, veoma čvrsta, kazala je sebi i sišla sa stolice. Ako ga bude ignorisala, poslaće joj još nešto. Pozvaće ga i reći će mu - ne, zahtevaće da prestane sa tim. Reći će mu da joj dosađuje - ne, da je smara. Smaranje je neoprostivo uvredljivo. Šelbi je obavila konopac balona oko svoje ruke i krenula ka telefonu. Dao joj je broj svog kućnog telefona, koji nije želela da zapiše. Naravno da je zapamtila svaki broj. Dok je pritiskala dugmiće, Šelbi je naterala sebe da bude što raspoloženija. “Halo.” Raspoloženje joj je splasnulo kao izbušen balon. “Ovde Alan.” “Šelbi je.” Borila se da ostane ravnodušna prema tihom, ozbiljnom glasu. Nikad ni pomislila nije da će da reaguje na takav glas. Volela je momke čiji je ton bio veseliji. “Alane, ovo mora da prestane.” “Mora? Nije ni počelo.” “Alane...” Pokušavala je da ne zaboravi svoju odluku da bude čvrsta. “Ozbiljno. Moraš da prestaneš svašta da mi šalješ. Samo gubiš vreme.” “Imam ga napretek”, rekao joj je blago. “Kako ti je prošla nedelja?” “Radno. Slušaj, ja...” “Nedostajala si mi.” Ta jednostavna izjava razbila je i ono malo rešenosti što joj je ostalo. “Alane, nemoj...” “Svakog dana”, nastavio je. “Svake noći. Jesi li bila u Bostonu, Šelbi?” “Jesam”, uspela je da izgovori, pokušavajući da se izbori sa slabošću koja ju je obuzela. Bespomoćno je posmatrala balone. Kako je mogla da se bori protiv nečega tako neuhvadjivog i neopipljivog? “Voleo bih da te povedem da ga obiđeš u jesen, kad miriše na opalo lišće i smog.” Šelbi je sebe ubeđivala da joj srce ne podrhtava. “Alane, nisam te pozvala


da bismo razgovarali o Bostonu. Kazaću vrlo jednostavno: želim da prestaneš da me pozivaš, da svraćaš i...” nervozno je podigla glas. Zamislila je kako je sluša sa onim svojim strpljivim i ozbiljnim osmehom na licu i mirnim pogledom. “Želim da prestaneš da mi šalješ balone i prasiće i sve ostalo! Je li to jasno?” “Savršeno. Provedi dan sa mnom.” Zar tog čoveka nikada ne napušta strpljenje? Ona ne podnosi strpljive ljude. “Zaboga, Alane!” “Smatraćemo to eksperimentalnim izlaskom”, predložio joj je istim, mirnim tonom. “Ne sastankom.” “Ne!” rekla je, jedva se obuzdavši da se ne nasmeje. Takve ne podnosi, podsećala je sebe. Više voli bezbrižne i vesele momke. “Ne, ne i ne!” “Nije dovoljno birokratski.” Glas mu je bio toliko miran, toliko... senatorski, pomislila je, da joj je došlo da vrišti. Ali taj vrisak bi se pretvorio u neobuzdan smeh. “Dobro, da razmislim - standardna jednodnevna ekspedicija radi unapređenja daljih odnosa između dva prijateljska, ali suprotstavljena klana.” “Opet pokušavaš da budeš šarmantan”, kazala je Šelbi. “Uspeva li mi?” Pojedina pitanja je bolje ignorisati. “Zaista ne znam kako da budem jasnija, Alane.” Je li ovo moguće, pitao se. Da se Romkinja slobodnog duha za tren oka preobrazi u kraljevsku vojvotkinju? Pitao se da li je svesna da je istovremeno i jedno i drugo. “Imaš divan glas. U koliko sati ćeš biti spremna?” Šelbi je počela da hukće. “Ako pristanem da provedem danas neko vreme sa tobom, hoćeš li prestati da mi šalješ poklone?” Alan je nakratko zaćutao. “Verovaćeš reči političara?” Sad je morala da se nasmeje. “U redu, sad si me nadigrao.” “Divan je dan, Šelbi. Više od mesec dana nisam imao slobodnu subotu.


Podeli je sa mnom.” Vrtela je gajtan telefonske slušalice oko prsta. Bilo bi nepristojno i nevaspitano da ga odbije. Stvarno joj je vrlo malo tražio i - dođavola - želela je da ga vidi. “U redu, Alane, ionako izuzetak potvrđuje pravilo.” “Ako ti tako kažeš. Kuda bi želela da ideš? U Nacionalnoj galeriji je postavka flamanske umetnosti.” Šelbine usne se razvukoše u osmeh. “U zoološki vrt”, kazala je i čekala njegovu reakciju. “Dobro” Alan se saglasio bez reči. “Stižem za deset minuta.” Šelbi je uzdahnula, shvatajući da Alan nije muškarac koga je moguće vrteti oko malog prsta. “Alane, još se nisam obukla.” “Stižem za pet minuta.” Prasnula je u smeh i spustila slušalicu. “Ja volim zmije. Tako su opasno arogantne”, kazala je Šelbi i prišla bliže staklu da osmotri bou koja se izgleda više dosađivala nego što je bila nadmena. Kad mu je predložila da odu u zoološki vrt, nije bio siguran da je to uradila zato što je želela da ide ili zato što je htela da vidi kako će on reagovati. Nije trebalo mnogo razboritosti da bi se shvatilo da je u pitanju bilo i jedno i drugo. Poseta Nacionalnom zoološkom vrtu u sunčan, prolećni, subotnji dan značila je gužvu i buljuk dece. Kuća zmija bila je prepuna i orila se od cike. Šelbi izgleda nije smetalo laktanje da bi došla do debelog pitona. “Liči na našeg predstavnika iz Nebraske.” Šelbi se zakikotala kad je zamislila kongresmena sitnih očiju i debelog vrata. Zadovoljna Alanovim poređenjem, okrenula se i nasmešila mu se. Još nekoliko centimetara i usne bi im se spojile. Morala je da se povuče iako je to značilo da mora da zgazi nečije prste. Mogla je jednostavno da se okrene ka pitonu. Umesto toga je iskrivila glavu da bi im se pogledi sreli. Šta je to bilo u njemu što ju je teralo da izaziva sudbinu, pitala se. I bilo


bi čisto izazivanje sudbine ako bi mu dozvolila da se popodne pretvori u nešto više od prijateljskog izlaska. On nije bio muškarac od koga bi žena lako mogla da pobegne ako bi mu se do kraja prepustila, čovek poput njega je tiho dominantan i metodično pridobija ljude oko sebe, a da oni toga ni nisu svesni. Zato ona mora da bude opreznija sa njim nego sa drugim muškarcima. Ali nije mogla da zaboravi ko je on - mladi senator u usponu koga u budućnosti čeka kancelarija na samom vrhu. Ne, da bi sprečila bol s obe strane, mora da ostane sa njim na površnom poznanstvu. Bez obzira na to koliko ga želi. “Gužva je”, prošaputala je, osmehujući mu se pogledom. “Što smo duže ovde...” Njegove butine su dotakle njene kad ga je jedno dete gurnulo dok je prilazilo staklu. “Sve više mi se sviđaju zmije.” “I meni se sviđaju. Toliko je očigledna ta njihova zla aura.” Njene grudi su se naslonile na njegove kad su ljudi počeli da naviru sa svih strana. “Iskonski greh”, reče Alan, osetivši njen miris među tolikom gomilom sveta. “Zmija je dovela u iskušenje Evu, a Eva Adama.” “Meni se oduvek činilo da je Adam suviše lako pristao”, prokomentarisala je Šelbi. Ritam njenog srca bio je ubrzan, ali nije se udaljila od njega. Mora da sazna sa čim ima posla da bi znala kako da se odupre. “Zmije i žene su za sve krive, samo su muškarci naivni posmatrači.” “Ili stvorovi koji ne mogu da se odupru izazovu u obliku žene.” Njegov glas je bio suviše mek. Bila je uverena da je to njegova strategija, pa ga je uhvatila za ruku i povukla. “Hajdemo napolje da vidimo slonove.” Šelbi je krčila put između ljudi, sklanjajući se bebama u kolicima dok je vukla Alana napolje. On bi se sklonio, a ona se uvek probijala. Kad su izašli, stavila je prevelike naočare za sunce na svoj nos. Svuda se osećao miris životinja, opor i primitivan, povetarac ga je raznosio. Čuli su se i njihovi zvuči - rika, krici i urlici. Šetala je stazama, naslanjala se na zidove, uživala i posmatrala kao da je prvi put u zoološkom vrtu. Oko njih su bde porodice, parovi stari i mladi, i deca koja su lizala


sladoled na točenje u kornetima. Čulo se mnoštvo različitih jezika - i u kavezima i izvan njih. “Podseća me na tebe”, rekla je Šelbi i pokazala na crnog pantera koji je ležao ispružen na suncu i posmatrao ljude koji su prolazni. “Stvarno?” Alan je posmatrao mačku. “Lenj? Potčinjen?” Šelbi se glasno nasmejala. “Ne, senatore. Strpljiv, zamišljen. I dovoljno arogantan da veruje da kavez ne predstavlja prepreku koju ne bi mogao da savlada.” Naslonila se na zaštitnu ogradu i posmatrala je Alana na isti način na koji je on posmatrao pantera. “On celu situaciju vidi na svoj način. Pitam se...” Skupila je obrve, razmišljajući. “Pitam se šta bi uradio kad zaista ne bi imao kud. Mačke su obično mirne dok ih neko previše ne pritisne, a kad se to desi - onda su smrtonosne.” Alan joj se osmehnuo pre nego što ju je uhvatio za ruku i poveo nazad na stazu. “Jasno mu je da nije pritisnut.” Šelbi je odmahnula glavom. “Hajde da vidimo majmune. Pored njih imam osećaj da sedim u Senatu.” “Bezobrazna si”, kazao je i počupao ju je za kosu. “Znam, nisam mogla da se uzdržim.” Naslonda je glavu na njegovo rame dok su šetali. “Nisam često baš fina. Izgleda da smo i Grant i ja nasledili sklonost ka cinizmu. Verovatno od dede s očeve strane. On je sličan onim grizlijima koje smo maločas videli. Neprestano tumara loše raspoložen.” “I ti ga obožavaš.” “Da. Kupiću ti kokice.” Brzo je promenila raspoloženje i krenula ka prodavcu. “Ne možeš da se šetaš ceo dan po zoološkom vrtu bez kokica. To je isto kao kad bi u bioskopu bio bez njih. Veliku kesu” kazala je prodavcu dok je vadila novac iz zadnjeg džepa farmerki. Jednom rukom je držala kesu kokica, a drugom je vraćala kusur u džep. “Alane...” Predomislila se i nastavila da hoda. “Molim?” Alan se nagnuo da uzme malo kokica.


“Želela sam nešto da ti priznam. A onda sam shvatila da to baš i ne znam da radim. Moramo da vidimo majmune.” “Ne misliš valjda da ću dozvoliti da tvoja provokativna izjava prođe tek tako?” “Pa... Mislila sam da je najbolji način da te obeshrabrim da izađem sa tobom na neko ovakvo mesto, za koje sam verovala da nećeš moći da podneseš i da ćeš se odvratno ponašati.” “Je li tebi bilo odvratno?” Glas mu je bio blag, ali suviše ozbiljan. “Činilo mi se da si bila vrlo prirodna.” “Joj.” Šelbi se teatralno uhvatila za srce. “Bilo kako bilo, imam utisak da te uopšte nisam obeshrabrila.” “Ozbiljno?” Krenuo je da uzme još kokica, približio joj se i šapnuo na uvo: “Kako ti je to palo na pamet?” “Oh...” Pročistila je grlo. “Samo pretpostavka.” Ta mala igra nerava bila je veoma korisna. Da, slagalica se sastavljala pažljivo, deo po deo. On je oduvek tako gradio svoj život. “Čudno. A nijednom otkako smo ovde, nisam ti pomenuo da želim da nađem neku sobicu sa prigušenim svetlom i da vodim ljubav sa tobom iznova i iznova.” Šelbi ga je oprezno pogledala. “Dobro je da nisi.” “U redu”, rekao je Alan i zagrlio ju je oko struka. “Neću to da pominjem dok smo ovde.” Na usnama joj je bio osmeh, ali je odmahnula glavom. “Neće doći do toga, Alane. Ne može.” “Imamo fundamentalno neslaganje.” Zastao je na mostiću. Ispod njih su plovili labudovi. “Moj je zaključak da treba.” “Ne razumeš me.” Šelbi se okrenula ka pticama na vodi jer su njegove oči u njoj stvarale nemir za koji nije ni znala da postoji. “Kad odlučim, čvrsto se


držim svoje odluke.” “Nisu nam zajednički samo preci, već mnogo više.” Posmatrao je kako je sunce njenoj kosi davalo još vatreniji izgled. Dotakao ju je samo prstima, lagano, i pitao se kako li bi izgledala kada bi vodili ljubav. Bdi bi to divlji, vatreni plamenovi. “Želim te od trenutka kad sam te ugledao, Šelbi. I želim te sve više sa svakim minutom koji prolazi.” Okrenula se kada joj je to rekao. Bila je iznenađena i, suprotno svojoj volji, uzbuđena. Nije to bila prazna fraza ili kliše. Alan Mekgregor je rekao tačno ono što je mislio. “I kad nešto poželim tako iznenada i tako snažno” šaputao je dok je prstima prelazio preko linije njene brade, “ja od toga ne odustajem.” Njene usne se razdvojiše kad je palcem prešao preko njih. Nije mogla da zaustavi uzbuđenje izazvano željom koje je raslo u njoj. “Pa...” trudeći se da zvuči opušteno, Šelbi je uzela nekoliko kokica pre nego što je kesu spustila na klupu. “Trošiš svoju energiju da me ubediš u to da te želim.” Nasmejao se. Polako, neodoljivo je kružio prstima po zadnjem delu njenog vrata. “Nema potrebe da te ubedujem u to. Treba da te ubedim”, privukao ju je bliže dok je govorio, “da je stanovište koje zastupaš neproduktivno, samoobmanjujuće i beznadežno.” Osetila je kako je obuzima slabost i želja da je ubedi u to što govori. Njegove usne su bile tik iznad njenih. Ipak je bio oprezan; vodio je računa o njenoj ranjivosti. Ona je to shvatila. Uvek je bio oprezan u javnosti. A ona potpuno opuštena. To joj je smetalo kod njega. Ali ju je i intrigiralo. Njegove oči, tako ozbiljne, tako mirne, kao da su slamale svaku razumnu odbranu koju je mogla - ili želela - da postavi između njih. Pre nego što je stigla da se odalji, nešto ju je nestrpljivo povuklo za rukav, Šelbi se zbunjeno okrenula i ugledala malenog dečaka azijskog porekla, koji ju je netremice posmatrao. Bilo mu je otprilike osam godina. Počeo je nešto da joj priča i gestikulira. Šelbi je shvatila da nešto traži, ali nije mogla da razume šta.


“Polako”, osmehnula mu se i, izvlačeći se iz Alanovog zagrljaja, čučnula je pored njega. U prvom trenutku je pomislila da je izgubio roditelje. Imao je lepe crne oči, ali njihov izraz je pre bio nestrpljiv nego uplašen. Opet je počeo da joj priča nešto na nekom drugom jeziku, za koji je pomislila da je korejski. A onda je nervozno uzdahnuo poput odraslog čoveka i pokazao dva metalna novčića i posudu iz koje su jele ptice. Deset centi, shvatila je Šelbi. Znao je sumu, samo nije umeo da izgovori cifru. Pre nego što je stigla da zavuče ruku u džep, Alan je izvadio novčić od deset centi. Jednostavnom gestikulacijom mu je objasnio da taj jedan novčić koji mu je dao vredi koliko dva njegova. Dečak ga je razumeo i oči mu zasjaše. Uzeo je novčić od deset centi iz Alanove ruke i dao mu je dva svoja od pet. Alan nije imao nameru da ih uzme, ali je ipak to učinio uz naklon kad je pažljivo osmotrio izraz dečakovog lica. Dečak je još nešto rekao na korejskom, uzvratio Alanu naklon i odjurio do posude za hranjenje ptica da ubaci novčić. Dok je posmatrala dečakovu ushićenost time što je nahranio labudove, Šelbi je pomislila kako bi neki drugi muškarac odbio da uzme novac od dečaka - ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga da impresionira ženu sa kojom je bio. Ali Alan je znao da deca imaju ponos. On mu je ukrupnio dva novčića na pravi muški način, nije se prema njemu poneo kao prema slabašnom detetu. I sve to bez ijedne reči. Naslonila se na ogradu i posmatrala labudove kako jure prema hrani, izvijaju svoje duge vratove i pohlepno uzimaju zalogaje. Poneki bi kljucnuo ili gricnuo uljeza koji je zašao na njegovu teritoriju. I Alan se naslonio na ogradu pored nje. Šelbi se prepustila trenutku i naslonila se na Alana. Smestila je glavu na ono udobno mesto između njegove brade i ramena. “Divno je popodne”, prošaputala je. Alan je svojim dlanovima pokrio njene. “Polednji put kad sam bio u zoološkom vrtu, imao sam oko dvanaest godina. Moj otac je išao na jedan od svojih retkih službenih puteva i insistirao je da pođemo sa njim.” Naslonio je svoj obraz na njen i uživao u tom prijatnom, prisnom dodiru. “Pretvarao sam


se da sam suviše odrastao da bih uživao u posmatranju lavova i tigrova, ali se zato moj otac najbolje proveo. Čudno je kako se u detinjstvu pretvaramo da smo odrasli.” “Moje pretvaranje je trajalo šest meseci”, prisetila se Šelbi. A njegovo pretvaranje nikada nije prestalo, znala je Šelbi. “Toliko dugo sam mamu zvala po imenu.” “Koliko ti je bilo godina?” “Trinaest. 'Debora' kazala bih joj ozbiljnim glasom koji sam u to vreme uvežbavala, 'mislim da sam dovoljno odrasla da mogu da izvučem plave pramenove'. Rekla je da ćemo o tome razgovarati, a onda je kazala kako se ponosi time što je njena ćerka dovoljno porasla da može da donosi zrele odluke - kako joj je drago što nisam razmažena i površna poput drugih devojaka mog uzrasta.” “I ti si, naravno, nasela na to i zaboravila pramenove.” “Naravno.” Šelbi se nasmejala, uhvatila ga pod ruku i nastavila šetnju. “Shvatila sam koliko je mudra tek kad sam prešla dvadesetu. Grant i ja uopšte nismo bili laka deca “ “Je li on sličan tebi?” “Grant? Sličan meni?” Šelbi se na trenutak zamislila. “Na neki način jeste, ali on je usamljenik. Ja to nikad nisam bila. Kada je sa ljudima, on je uglavnom posmatrač. Udaljava se ili prilazi društvu u zavisnosti od svog raspoloženja. Ponekad može nedeljama i mesecima da bude sam. Ja ne mogu.” “Ne, ali i ti se udaljavaš ili prilaziš u zavisnosti od raspoloženja. I ne verujem da si ikada ikome - ijednom muškarcu - dozvolila da ti se suviše približi”, ispravio se i podigao glavu, posmatrajući njen profil. Šelbi je rešila da ne odreaguje ljutito, već mirnije. “To iz tebe progovara tvoj ego”, rekla je blago. “Samo zato što sam te odbila.” “Pokušala si da me odbiješ”, rekao je Alan i prineo njenu ruku svojim usnama. “Ipak smo zajedno.”


“Mmm.” Šelbi je pogledala na reku ljudi koja je prolazila pored njih, primetivši u masi nervozne roditelje koji su nosili uplakanu bebu. “U vrlo intimnom okruženju.” “Oboje smo navikli na gužvu.” Želeći da se našali, zaustavila se nasred staze i obavila mu je ruke oko vrata. “Moglo bi se reći, senatore.” Očekivala je da se nasmeje i odmahne glavom pre nego što se oslobodi njenog zagrljaja. Ali nije očekivala da joj uzvrati zagrljaj i poljubi je tu, pred svima. Gledao ju je pravo u oči kao da joj vrlo jasno govori kuda ih to vodi. Strast je pretila, a prisnost se pojavljivala. Ne, nije očekivala da njenu šalu tako uspešno upotrebi protiv nje. Na trenutak je Šelbi izgleda zaboravila koliko je on odličan strateg. Srce je počelo brže da joj udara. Iako je taj trenutak kratko trajao, na nju je ostavio dubok utisak: na njeno srce, um i telo. Nije mogla da ne zažali što medu njima ničega neće biti, ali nije znala da to može biti tako bolno. Kad se odmakla, to osećanje se videlo u njenom pogledu. “Mislim da je bolje da se vratimo.” On umalo nije opsovao. “Sada je prekasno za to”, kazao je dok ju je vodio prema parkingu. Šelbi je podigla obrvu, iznenađena njegovim tonom. Nervoza - prvi put ju je začula kod njega. Učinilo joj se da ju je nekoliko puta spazila u njegovom pogledu, ali je nestajala brzinom munje, pa nije mogla da bude sigurna da li je zaista bda prisutna. Možda je to rešenje, pomislila je. Toliko će ga nervirati da će na kraju sam otići. Njena koža ja i dalje bila topla - suviše topla i suviše nežna. U trenucima kad bi je obuzimala slabost, nije mogla da mu se odupre, želela to ili ne. Možda je pravi problem to što se već spetljala sa njim. Činjenica da nisu ljubavnici nije sprečavala da njene misli i osećanja budu upereni ka njemu. Uspešan rastanak će boleti, ali manje ako bude brz i ako se desi što pre. Moraće da mu se uvuče pod kožu. Šelbi mu se osmehnula kad je ulazila u


auto, ali taj osmeh je više ličio na grimasu. Ako postoji jedna stvar u kojoj će sigurno uspeti ako se na nju namerači, onda je to da se nekome uvuče pod kožu. “Bdo je zabavno”, rekla je veselo dok su napuštali parking. “Stvarno mi je drago što si me izveo. Dan mi je bio besmislen do sedam sati,” Taj dugi, tihi trenutak ni njemu nije izlazio iz misli, kao ni Šelbi. Alan se namestio u sedištu, nadajući se da će olakšati probadanje koje je osećao u želucu. “Uvek mi je drago kad mogu nekome da pomognem da ispuni prazninu.” Alan je snagom svoje volje kontrolisao brzinu automobila. Njihov zagrljaj nije ga umirio, već ga je samo podsetio koliko je vremena prošlo otkako ju je poslednji put zagrlio. “U stvari, Alane, sa tobom je opušteno iako si političar,” Opušteno?, ponovila je Šelbi za sebe dok je otvarala prozor. Krv joj je još uvek ubrzano strujala zbog toga što su im se pogledi sreli nepunih deset sekundi. Da je sa njim bilo opušteno, ona bi već do ušiju bila zaljubljena u njega i jurila bi ka propasti. “Mislim, nisi prepotentan.” Uputio joj je dug i hladan pogled, koji joj je poljuljao samopouzdanje. “Nisam?” upitao ju je posle kraće tišine. “Uopšte”, rekla je Šelbi i osmehnula mu se. “Ja bih glasala za tebe.” Alan se zaustavio kad je naišao na upaljeno crveno svetlo na semaforu i razmišljao je pre nego što se okrenuo ka njoj. “Uvrede ti danas nisu baš prijatne, Šelbi.” “Uvrede?” Bledo ga je pogledala. “Čudno, mislila sam da ti laskam. Zar glas nije cilj svega? Glasovi i ta sveobuhvatna potreba za pobedom?” Na semaforu je zeleno svetio svetlelo već pet sekundi pre nego što je Alan krenuo. “Budi pažljiva.” Nervoza, pomislila je, pomalo mrzeći sebe. “Pomalo si osetljiv, to je u redu. Ne smeta mi kad je neko pomalo osetljiv.” “Nije ovde u pitanju moja osetljivost, već što si ti uspešno neprijatna.”


“Opa, jesmo li mi to iznenada na Kapitol hilu?” Namerno je pogledala na sat kad su ulazili u ulicu u kojoj je živela. “Taman kad treba. Imaću vremena da se istuširam i presvučem pre nego što izađem.” Šelbi ga je bezbrižno poljubila u obraz i izašla iz kola. “Hvala, Alane. Zdravo.” Mrzeći sebe, Šelbi je već skoro stigla do svog stana kad ju je uhvatio za ruku. Uspela je da navuče na lice izraz blagog iznenađenja pre nego što se okrenula ka njemu. “Šta je sad ovo?”, upitao ju je. Toliko joj je stisnuo ruku da je morala sasvim da se okrene. “Šta je sad ovo?” “Ne igraj igre, Šelbi.” Uzdahnula je kao da to čini iz dosade. “Bilo je ovo lepo popodne... Za oboje, verujem.” Otključala je vrata svog stana. Alan ju je čvršće stisnuo kao da hoće da je spreči da pobegne u stan. Plahovitost - on joj nikada nije puštao na volju, ili veoma retko. Bio je to dodatak njegovim nasleđenim osobinama, crta koja je postojala u njegovoj porodici, ali on ju je oduvek kontrolisao. Bistrom glavom. To nije smeo da zaboravi. “I?” “I?” ponovila je Šelbi i naborala čelo. “Nema i, Alane. Proveli smo nekoliko sati u zoološkom vrtu, lepo smo se zabavili. To sigurno ne znači da treba da spavam sa tobom.” Primetila je bes u njegovom pogledu. Pomalo iznenađena njegovom snagom, Šelbi je instinktivno ustuknula. Grlo joj se momentalno osušilo. Je li sve vreme spavanje bilo u pitanju, upitala se. “Misliš da jedino to želim?” pitao ju je ozbdjnim glasom i naslonio se na vrata. “Da te želim samo u krevetu, već bismo bili tamo.” Prstom joj je prelazio po vratu dok je ona posmatrala kako je crveneo od besa. “Pitanje je šta ja želim”, uspela je da izgovori, iznenađena što joj je glas drhtao. Da li zbog straha, pitala se. Ili od uzbuđenja? “Dođavola s tvojim željama.”


Kad joj se približio, Šelbi se naslonila na vrata i ona su se otvorila. Pala bi da on nije bio dovoljno brz i uhvatio je. I oboje su se našli unutra, tela pripijenih jedno uz drugo, a njene ruke su bile na njegovim ramenima. Zabacila je glavu, ljuta što su joj kolena otkazala poslušnost, a srce snažno lupalo vođeno željom. “Alane, ne možeš...” “Ne mogu?” Ruke su mu već bile u njenoj kosi i vukle joj glavu unazad. Odjednom ga preplaviše i bes i ozlojedenost i strast. Nikad ih nije osetio u istom trenutku. “Mogu. Oboje znamo da mogu sada kao što sam mogao i ranije.” I trebalo je, pomislio je. “Želiš me u ovom trenutku, ja to vidim.” Odmahnula je glavom, ali se nije oslobodila njegove ruke. Kako je tako brzo zaboravila pantera? “Ne, ne želim te.” “Misliš li da nekažnjeno možeš da vređaš posao kojim se bavim i mene lično, Šelbi?” Stisak ruke oko njenog struka se pojačao dok se ona borila da ujednači disanje. “Misliš li da možeš da me dovedeš do ivice i prođeš bezbedno?” Progutala je knedlu, ali joj je grlo i dalje bilo suvo. “Ponašaš se kao da sam te ohrabrivala, a upravo sam radila suprotno” rekla mu je prilično blagim tonom. “Pusti me, Alane.” “Kad budem bio spreman.” Njegove usne su se našle na njenima. Šelbi je zadržala dah - da li iz protesta ili iščekivanja, nije bila sigurna. Ali on se zaustavio, a ona je drhtala. U njegovim očima je videla samo bes i sopstveni odraz. Da, zaboravila je pantera i onu zlu, uzavrelu narav junaka sestara Bronte na koje ju je podsetio prvi put kad ga je ugledala. “Misliš da si ti ono što želim? Ono za šta racionalno i lako mogu da tvrdim da želim? Ti si sve, samo nisi osoba koja mi odgovara. Rugaš se svemu što je meni u životu važno.” To je bolelo. Iako je upravo to i nameravala, da ga povredi i izazove da


joj to kaže. “Takva sam kakva sam”, uzvratila mu je. “Baš onakva kakva želim da budem. Ostavi me na miru i nadi neku finu plavušicu kojoj savršeno stoje kreacije Oskara de la Rente. On ima krojeve koje nose pratilje senatora. Mene ništa od toga ne zanima.” “Možda” kazao je dok je u njemu rastao bes. Nikad nije osetio da se tom brzinom u njemu nešto zbiva. “Možda, ali kaži mi...”, stisak mu se pojačao, “kaži mi da me ne želiš.” Disala je ubrzano, a udisaji nisu mogli da joj ispune pluća vazduhom. Nije bila svesna da su se njeni prsti duboko zarili u njegovo rame, niti da je njen jezik nervozno vlažio njene usne. Šelbi je odlično znala da postoje trenuci u kojima se mora izreći laž. “Ne želim te.” Ali odao ju je uzdah koji je ispustila kad su njegove usne pritisnule njene. To nije bilo strpljivo, beskrajno zavođenje poput njihovog prvog poljupca, već potpuna suprotnost. Žestoko i nemilosrdno su njegove usne gospodarile njenima, onako kako ničije nikada nisu, onako kako se nijedan drugi muškarac nije usudio. A ona se borila da nade putokaz koga više nigde nije bilo. Mogla je da oseti njegov bes pomešan sa bespomoćnom strašću koja je tolikom brzinom nadirala da ju je bilo nemoguće kontrolisati. I njegovu srdžbu pomešanu sa vatrom čiji su se plamenovi već toliko uzdigli da je bilo nemoguće obuzdati ih. Nije osećala kajanje. Bila je tamo gde je želela da bude. Prsti koji su stiskali njegovo rame navodili su ga da zahteva više, a ona je bila spremna da odgovori njegovim zahtevima. Alan je zaboravio na nežnost koja je oduvek bila sastavni deo načina na koji je vodio ljubav. Sada je nije bilo. Zavukao je ruke pod njenu košulju, tražeći je. Bila je tako vitka, meka, a pod vrelim dodirom njegovog dlana njeno srce je lupalo kao kod trkača koji trči maraton. Pripila se uz njega i zaječala, izgovarajući nešto što ju je podsećalo na zvuk njegovog imena. Bila je divlja i slobodna poput mirisa kojim je odisala. Mogao je da je uzme - tu na podu


gde su se sklupčali - odmah di malo kasnije. Samo to saznanje ga je neverovatno uzbuđivalo. Ovo je bio nedvosmislen sudar dve strasti, dve vatre. Ne bi mogao da je potčini, ali bi mogao da je ima. Kad bi je uzeo sada, iako je bila na to spremna, rizikovao bi da posle toga ostane bez ičega. Rizikovao bi istinu. Uz jedan divlji uzdah, nekarakterističan za njega, Alan ju je odgunuo od sebe. U njegovom pogledu nije bilo ništa manje besa i srdžbe. Zavladala je tišina koju je prekidalo samo njihovo neujednačeno disanje. On se okrenuo i bez reči izašao kroz otvorena vrata.


Peto poglavlje

Trudila se da ne misli o tome. Čitala je šarene stranice nedeljnih novina. Stopala je podigla na sto, a pored nje je stajala druga šoljica kafe. Moši se ispružila preko naslona sofe i nagla se preko Šelbinog ramena kao da čita novine. Šelbi je otpila gutljaj kafe dok je čitala članak o francuskoj kuhinji. Nije mogla da prestane da razmišlja o onome što se desilo. Ona je bila u potpunosti kriva za to; nije mogla da porekne. Ne dešava se često da bude neprijatna i gruba, ali kad se desi, onda to radi znalački. Obično nekoga povredi onda kad je ljuta. Ali ne može poreći ni da se u Alanovim očima videla povređenost i ljutnja. Iako je to uradila da bi se zaštitila, Šelbi je bilo teško da oprosti sebi. Mislim da si ti ono što želim? Ne. Šelbi se naslonila držeći šoljicu kafe obema ruakam. Ne, od početka je znala da mu ne odgovara, da ne odgovara njegovom imidžu, niti on odgovara njenom. Jeste osetila nešto prema njemu, još one prve večeri na terasi kod Vrajtovih. Previše su otkrili jedno drugom za tako kratko vreme. Ali jedna misao joj se vrzmala po glavi. On bi mogao biti onaj pravi. Glupa maštanja žene koja nikad ni pomislila nije da želi da nađe onog pravog, ali nije mogla da prestane da misli o tome. Pitala se da li je i ona uzdrmala Alana. Zaslužila je njegovu ljutnju i hladan pogled koji joj je uputio pre nego što je izašao iz njenog stana. Uspela je da ga dovede do toga. Bilo je zastrašujuće i nekako... da, nekako zavodljivo. Ali nije imala zle namere; to bi bilo već nešto drugo. Morala je da se zaštiti jer je osetila da je moć koju ima nad njom veoma jaka. Međutim, danas joj nije bilo lakše i možda je zaslužila taj bol sa kojim ju je ostavio.


Prešla je jezikom preko usana, sećajući se. Alan Mekgregor je imao svoje dve strane. Mirnu i razumnu i tešku i nemilosrdnu. To ga je činilo još privlačnijim. I opasnijim, pomislila je i namrštila se. Spustila je šoljicu i uzela je papir, pokušavajući da se koncentriše. Na kraju, oterala ga je kao što je i htela. Nema potrebe da se zbog toga oseća bedno. Skoro u istom trenutku je skočila i iscepala papir. Neće ga pozvati i izvinjavati se. To bi samo sve iskomplikovalo. Ipak, bilo bi joj lakše kad bi se formalno izvinila, samo to i ništa više... Ne, to nije bilo pametno, podsetila se i odmahnula glavom. Još gore, bilo bi jadno i prevrtljivo. Ona je odlučila. Šelbi se uvek ponosno držala svoje odluke jednom kad bi je donela. Pogled joj pade na balone koji su ležali na kuhinjskom stolu kao posle neke vesele proslave. Glasno je uzdahnula. Trebalo je da ih izbuši i baci. Šelbi je prešla prstom preko jednog žutog balona. Sada je bilo prekasno. A da ga pozove i uzdrži se da se ne upusti u razgovor? Samo da se izvini i ništa više? Tri minuta. Šelbi je grickala usnu. Nekoliko ljubaznih rečenica umirilo bi njenu savest. Šta može da se desi u telefonskom razgovoru od tri minuta? Ponovo je pogledala u balone. Mnogo toga, setila se. Pa čitav haos je i počeo jučerašnjim telefonskim razgovorom. Dok je tako neodlučno stajala, začulo se kucanje na vratima. Trgla se, naslućujući ko bi mogao biti. Za tren oka je otvorila vrata pre nego što se kucanje ponovilo. “Samo sam... O, zdravo, mama.” “Izvini što nisam osoba kojoj si se nadala.” Debora je potapšala ćerku po obrazu pre nego što je ušla. “I bolje što nisi”, prošaputala je Šelbi dok je zatvarala vrata. “Skuvaću ti kafu”, kazala je i osmehnula joj se. “Prava je retkost da svraćaš kod mene nedeljom ujutru.” “Skuvaj mi samo pola šoljice ako nekog očekuješ.”


“Ne očekujem”, rekla je Šelbi jasno i odlučno. Debori je bdo sumnjivo ponašanje svoje ćerke. Pitala se zašto je bila uznemirena. U proteklih deset godina nikako nije uspevala da razotkrije Šelbine namere. “Ako ne radiš ništa danas popodne, mogle bismo da posetimo novu postavku flamanske umetnosti u Nacionalnoj galeriji.” Šelbi je sočno opsovala i gurnula palac u usta. “Opekla si se. Da vidim...” “Nije ništa”, rekla je Šelbi nervozno i ponovo opsovala. “Izvini”, uspela je da izusti smirenijim tonom. “Prosula sam malo kafe po sebi, to je sve. Sedi, mama.” Skoro divljački je gurnula balone sa kuhinjskog stola na pod. “Vidim, to se nije promenilo”, primeti Debora blago. “Još uvek sređuješ kuću na svoj način.” Sačekala je da Šelbi sedne preko puta nje. “Nešto nije u redu?” “Nije u redu?” Šelbi se još uvek bavila svojim prstom. “Ne, zašto?” “Mnogo si nervozna.” Dok je ispijala kafu, Debora je pažljivo posmatrala ćerku. “Jesi li videla jutrošnje novine?” “Naravno”, rekla je Šelbi i savila noge pod sebe. “Ne propuštam Grantovo nedeljno izdanje.” “Nisam mislila na to.” Šelbi iznenađeno nabra čelo. “Videla sam naslovnu stranu i nisam primetila ništa što bi me privuklo odmah da pročitam. Jesam li nešto propustila?” “Očigledno.” Debora je ćutke ustala i otišla do sofe. Preturala je po neredu koji su pravile Šelbine novine dok nije našla rubriku koju je tražila. Polusmešak joj je igrao na usnama dok je prilazila i spustila je novine pred svoju ćerku. Šelbi je pogledala i ništa nije rekla. U novinama je stajala uokvirena, veoma jasna slika nje i Alana kako stoje na mostiću u zoološkom vrtu i posmatraju labudove. Šelbi se sećala tog trenutka: bila je priljubljena uz njega, glava joj je bila naslonjena na mesto


između njegovog ramena i brade. Fotograf je zabeležio taj trenutak, kao i izraz tihog zadovoljstva na njenom licu za koji nije bila sigurna da li ga je ikada ranije imala. Kolumna koja je pratila fotografiju bila je kratka. U njoj je stajalo njeno ime i godište, bio je spomenut i njen otac, a nije izostala ni njena radnja. U članku je, takođe, stajao osvrt na njegovu kampanju za zbrinjavanje beskućnika, a tek na kraju su bile navedene spekulacije o njihovoj vezi. Nije bilo ničega uvredljivog u kratkom tekstu koji se, zajedno sa ostalima iz rubrike, bavio vašingtonskim govorkanjima. Iznenadilo ju je osećanje ozlojeđenosti koje ju je obuzelo kad je pročitala priču. Bila je u pravu, rekla je Šelbi samoj sebi dok se pogledom vraćala na sliku. Osma strana u novinama potvrdila joj je da je od samog početka bila u pravu. Politika bi, u svim svojim oblicima, uvek stajala između njih. Proveli su to jedno popodne sasvim obično poput mnogih drugih, ali nije dugo potrajalo. Nikad i ne bi. Šelbi je sklonila novine u stranu i uzela kafu. “Neće me iznenaditi ako me u ponedeljak sačeka gužva ispred radnje zbog ovoga. Prošle zime mi je došla jedna žena čak iz Baltimora pošto je videla u novinama sliku na kojoj sam sa Majrinim sestrićem.” Gucnula je kafu shvativši da se rasplinula. “Sreća da sam se prošle nedelje na onoj lumperajki sklonila u drugu sobu. Hoćeš krofnu uz kafu? Mislim da imam jednu tu negde.” “Šelbi.” Debora je uhvatila svoju ćerku za ruke pre nego što je Šelbi uspela da ustane. Blagi osmeh je zamenio izraz zabrinutosti na njenom licu. “Nisam znala da ti smeta ova vrsta publiciteta. Grant ima fobiju od toga, a ne ti.” “Što bi mi smetala?”, pitala ju je Šelbi, trudeći se da šake ne skupi u pesnice, “Ako ništa drugo, mogla bi da mi poboljša promet u radnji. Neki radoznali turisti su prepoznali Alana i slikali nas, to je sve. Sasvim je neškodljivo.” “Da.” Debora je blago klimnula glavom i pomilovala nervozne ruke koje


je držala u svojima. “Jeste.” “Ne, nije!” iznenada je Šelbi žustro odgovorila. “Nije neškodljivo, nikako.” Skočila je sa stolice i uzvrpoljila se kao i mnogo puta ranije, znala je Debora. “Ne mogu to da podnesem. Neću to da podnesem.” Šutnula je patiku koja joj se našla na putu. “Zašto nije mogao da bude nuklearni fizičar ili vlasnik kuglane? Zašto se ponaša prema meni kao da me zna celog života i zašto mu ne smetaju sve moje mane? Ne želim da bude takav prema meni. Ne smem da želim!” viknula je i bacila novine na pod. “Nije važno.” Šelbi je stala i provukla ruku kroz kosu dok joj je disanje postajalo ujednačeno. “Nije važno” ponovila je. “Ja sam svakako odlučila, tako da...” Odmahnula je glavom i vratila se do aparata za kafu. “Hoćeš da ti podgrejem?” Naviknuta na Šelbine burne ispade, Debora je klimnula glavom. “Samo malo. Šta si odlučila, Šelbi?” “Da neću da se petljam sa njim.” Pošto je zamenila šolje, Šelbi se vratila i sela. “Mogle bismo da ručamo u restoranu Galerije.” “Važi.” Debora je ispila gutljaj svoje kafe. “Jesi li se lepo provela u zoološkom vrtu?” Šelbi je gledala u šolju kafe i slegnula je ramenima. “Bio je lep dan.” Prinela ju je usnama, a zatim ju je spustila na sto i ne otpivši. Debora ponovo pogleda sliku. Kada je poslednji put Šelbi izgledala tako spokojno? I da li je ikad bila? Ili možda... U mislima joj se pojavila zaboravljena slika kada je kao devojčica sedela pored svoga oca. Debora uguši uzdah, pretvarajući se da pije kafu. “Pretpostavljam da si svoj stav jasno iskazala senatoru Mekgregoru.” “Alanu sam odmah na početku rekla da neću da se zabavljam sa njim.” “Ali prošle nedelje si došla sa njim u posetu Ditmejerovima.” “To je druga stvar.” Nemirno se igrala ivicom novina. “Ono juče je bila greška.”


“On nije tvoj otac, Šelbi.” Njene sive oči se raširiše u neočekivanom iznenađenju što je Debora ponovo pročitala njene misli. “Ima mnogo sličnosti sa njim”, prošaputala je Šelbi. “To je zastrašujuće. Smirenost, posvećenost, taj žar koji ukazuje da će sigurno stići do vrha, osim ako...” Ućutala je i zatvorila oči. Osim ako ga neki manijak iz nekog nejasnog razloga ne spreči metkom. “O bože, čini mi se da se zaljubljujem u njega i želim da pobegnem.” Debora je pojačala svoj stisak. “Kuda?” “Bilo kuda.” Šelbi je duboko uzdahnula i otvorila oči. “Mnogo je razloga zbog kojih ne želim da se zaljubim u njega. On i ja smo potpuno različiti.” Prvi put otkako je Šelbi pokazala novine, Debora se nasmejala. “Zaljubila si se?” “Ne zbunjuj me dok pokušavam da budem razumna.” Šelbi se malo umirila i nasmejala. “Mama, ja sam ga izludela koliko sam ga iznervirala. Nikad ne bih mogla da tražim od njega da se navikne na moj način života. A ja nikad ne bih mogla da se naviknem nanjegov. Bilo bi ti dovoljno samo nekoliko minuta da provedeš u razgovoru sa njim i da shvatiš koliko razložno razmišlja, kao da igra neku veoma važnu partiju šaha. Navikao je da obeduje u određeno vreme i tačno zna koje je košulje poslao na hemijsko čišćenje.” “Dušo, čak i ti shvataš koliko to blesavo zvuči.” “Možda kad se tako kaže.” Pogledala je u balone koji su ležali na podu. “Ali kad razmotriš sve okolnosti, nije baš tako.” “Pod 'nije baš tako' smatraš činjenicu da je političar. Šelbi...” Debora je sačekala da uhvati pogled svoje ćerke. “Ne možeš da odrediš u koga ćeš se zaljubiti.” “Nemam nameru da se zaljubim u njega.” Lice joj dobi izraz tvrdoglavosti. “Volim svoj život onakav kakav je. Niko me neće naterati da


se promenim pre nego što budem spremna. Hajde.” Ponovo je ustala. “Idemo da vidimo tu tvoju flamansku umetnost, a onda te vodim na ručak.” Debora je posmatrala Šelbi kako juri kroz stan tražeći cipele. Ne, nije želela da njena ćerka pati, ponovo je pomislila Debora, ali je znala da je to čeka. Šelbi je morala da se izbori sa tim. Alan je sedeo i radio za ogromnim, antikvitetnim stolom, a iza njega je prozor bio otvoren. Mogao je da oseti miris procvetalog jorgovana koji se nalazio duž staze u dvorištu. Setio se da je one večeri kad je upoznao Šelbi, takode osetio miris jorgovana. Ali nije želeo sada da misli o njoj. Na njegovom stolu stajale su informacije o skloništima za bećkučnike za koja se zalagao. Sutradan ga je čekao sastanak sa gradonačelnikom Vašingtona i nadao se da će proči dobro kao sa bostonskim gradonačelnikom. Činjenice su bile na njegovoj strani - ljudi koji su volontirali za njega nedeljama su sakupljali informacije koje su mu bile potrebne. Imao je i slike pred sobom. Uzeo je jednu na kojoj su se videla dvojica ljudi kako dele trošnu ćebad na uglu Četrnaeste i Belmonta. To nije samo bilo tužno već neprihvatljivo. Sklonište je bilo najosnovnija potreba. Jedno je bilo razmatrati uzroke - nezaposlenost, recesiju, rupe u socijalnom sistemu - a nešto sasvim drugo posmatrati kako ljudi žive bez najosnovnijih potrepština dok se točak društvene reforme sporo okreće. Njegova ideja je da ih snabde onim što im je potrebno - skloništem, hranom, odećom - u zamenu za rad i vreme. Nema ništa za džabe, nema milosrđa. Ali bili su mu potrebni fondovi - i jednako važno - bili su mu potrebni volonteri. U Bostonu je pokrenuo stvari sa mrtve tačke posle duge, povremeno frustrirajuće borbe, ali rezultati će uskoro biti vidljivi. Osloniće se na informacije koje su sakupili njegovi ljudi i na svoju moć ubeđivanja. Ako bi pridobio gradonačelnika, mislio je Alan, možda bi mogao da dobije pristup federalnim fondovima koje je želeo. Eventualno. Alan je pokupio papire i stavio ih u tašnu. Danas više ništa nije morao da uradi. I očekivao je posetu. Pogledao je na sat - još deset minuta. Alan se naslonio u udobnu, kožnu fotelju i pustio je svoj um da se malo odmori.


Uvek mu je uspevalo da se opusti u ovoj prostoriji. Zavese su bile tamne, a plafon visok. Zimi je održavao umerenu vatru u kaminu od ružičastog mermera. Na zidu su stajale slike u antikvitetnim ramovima neobičnih oblika koje je sakupljao. Njegova porodica - od crno-bele fotografije njegovih predaka koji nikad nisu kročili van škotskog da, do fotografija njegovog brata i sestre zabeleženih u neobičnim trenucima. Dodaće joj jednu, kad mu njegova sestra Rena rodi sestrića ili sestričinu. Pogledao je u fotografiju elegantne, plavokose žene sa očima koje su se smešile tvrdoglavim usnama. Čudno koliko ima različitih boja kose, pomislio je. Renina kosa je bila sasvim drugačija od Šelbine. Šelbi je imala vatrene, nedisciplinovane kovrdže. Nedisciplinovane. Ta reč joj je pristajala - i privlačila ga, uprkos njegovom racionalnom prosuđivanju. Ukrotiti je - bilo bi to iskustvo bez kraja. A imati je bilo bi neprestano iznenađivanje. Čudno je kako čovek koji je oduvek voleo red i razumnost shvata da njegov život ne bi bio ispunjen bez nečega što bi unosilo pometnju u taj njegov sklad. Osvrnuo se po sobi - prepuni zidovi knjiga pedantno poređanih i složenih, svetlosivi tepih koji je pokazivao znake starosti, ali ne i nečistoće, viktorijanska sofa tamnebordo boje. Prostorija je bila organizovana i uredna, baš kao i njegov život. Tražio je vihor. Alan nije želeo da ga ukroti, već da ga iskusi. Kada se začulo zvono, ponovo je pogledao na sat. Majra je bila tačna. “Dobro jutro, Mekgi.” Majra se osmehnula Alanovom uštogljenom, škotskom batleru. “Dobro jutro, gospođo Ditmejer.” Mekgiju je bilo šezdeset dve godine, bio je snažan kao stena u svojoj sedmoj deceniji. Trideset godina je bio batler u Alanovoj porodici pre nego što je ostavio Hajanis Port i preselio se u Džordžtaun na svoje insistiranje. Bio je potreban gospodinu Alanu, govorio je svojim škotskim naglaskom. I, što se Mekgija tiče, to bi bilo sve. “Niste valjda Vi mesili ove izvrsne kolačiće?”


“Sa kremastim filom”, odgovorio joj je Mekgi, napravivši izraz lica koji je u njegovom slučaju najviše ličio na osmeh. “Mekgi, divim Vam se. Alane...”, reče Majra i pruži mu ruku. “Baš lepo od tebe što si mi dozvolio da te uznemiravam nedeljom.” “Nikad ti mene ne uznemiravaš, Majra.” Poljubio ju je u obraz pre nego što su krenuli u salon. Ova prostorija bila je u mirnim, muškim tonovima - svetlosmedim i krem, i mestimično tamno-zelenim. Nameštaj je uglavnom bio stilski, a tepih persijski. Bila je to lepa, udobna prostorija, sa iznenađujuće velikom slikom na južnom zidu, uljem na platnu, na kome je bio naslikan pejzaž oluje - gole planine, teški oblaci i preteće sevanje. Majri je ona oduvek bila zanimljiva. Uzdahnula je, sela na stolicu sa visokim naslonom i izula je roze cipele, koje su se slagale sa tašnom u istoj boji. “Kakvo olakšanje”, prošaputala je. “Jednostavno ne mogu da ubedim sebe da kupim odgovarajuću veličinu. Šta sve žene ne trpe zbog lepote.” Njenim prstima je prijalo malo razmrdavanja. “Dobila sam ljubazan poziv od Rene”, kazala je, trljajući stopala jedno o drugo kako bi povratila cirkulaciju. “Pitala je kad ćemo Herbert i ja doći u Alantik Siti da izgubimo novac u njenom kazinu.” “Bogami, ja sam izgubio finu sumu kad sam bio tamo.” Alan je mirno čekao, znajući da će Majra reći razlog svoje posete onda kad to njoj bude odgovaralo. “Kako je Kejn? Kako je samo bio nemiran kad je bio mali”, nastavila je pre nego što je Alan stigao da joj odgovori. “Ko bi se nadao da će izrasti u izvrsnog advokata.” “Život je prepun iznenađenja”, rekao je Alan. Kejn je bio nemirno dete, a sad je disciplinovan. Što li mu je to sada palo na pamet?


“Tačno. Zbogom mojoj dijeti”, rekla je kada je Mekgi ušao sa poslužavnikom. “Ja ću da sipam, Mekgi, bog Vas blagoslovio.” Majra je uzela čajnik dok ju je Alan veselo posmatrao. Šta god da je imala na umu, prvo će da uživa u kolačićima i čaju. “Zavidim ti na batleru”, kazala je Alanu dok mu je dodavala šolju čaja. “Jesi li znao da sam htela da ga ukradem tvojim roditeljima pre dvadeset godina?” “Nisam.” Alan se nasmejao. “Mekgi je suviše diskretan da bi to pomenuo.” “Isuviše odan da bi pristao na moje pokušaje da ga podmitim. To je bilo prvi put kad sam probala ove kolače.” Majra je uzela zalogaj i zakolutala očima. “Mislila sam da su obični kolačići, ali kad sam shvatila da ih je Mekgi mesio... Tešda sam se tako što sam govorila sebi da je Mekgi pristao, ja bih bila ogromna kao slon. Što me podseti.” Obrisala je prste salvetom. “Primetila sam da pokazuješ interesovanje za slonove.” Alan iznenađeno podiže obrvu dok je ispijao čaj. Dakle, to je u pitanju. “Oduvek sam pokazivao interesovanje za opozicionu partiju”, rekao je blago. “Ne pričam o politici”, uzvrati mu Majra nervozno. “Jesi li se lepo proveo u zoološkom vrtu?” “Videla si novine.” “Naravno. Moram da priznam da ste lep par. I mislila sam da ćete biti.” Zadovoljno je otpila gutljaj kafe. “Je l' se Šelbi iznervirala zbog fotografije?” “Ne znam.” Suviše dugo je živeo pod budnim okom javnosti da bi uopšte obratio pažnju na članak u novinama. “Da li bi trebalo?” “Da su okolnosti uobičajene - ne, ali sa Šelbi se nikad ne zna kako će odreagovati ili šta će osećati. Ne zabadam nos u tuđa posla. U stvari, zabadam”, ispravila se i neodoljivo osmehnula. “Ali samo zato što vas oboje


znam otkad ste bili deca. I ti i Šelbi ste mi mnogo dragi.” Kolačići su je toliko izazivali da je morala da uzme još jedan. “Bilo mi je veoma drago kad sam jutros videla fotografiju.” Uživao je u njenom zdravom apetitu koliko i u njenom nezadrživom raspitivanju. Osmehnuo joj se. “Zašto?” “U stvari...” Majra je uživala u ukusu krema koji je curio iz kolača. “Ne bi trebalo. Nameravala sam da vam lično provodadžišem. Neću da zabadam nos u vaše stvari iako odobravam krajnji ishod.” Alan je znao na koji način ona razmišlja. Naslonio se na sofu i prebacio je ruku preko naslona. “Popodne u zoološkom vrtu ne znači brak.” “Govoriš kao pravi političar.” Uživajući u gastronomskom zadovoljstvu, Majra se zavalila u fotelju. “Kad bih samo mogla da izvučem recept od Mekgija...” Alan se nasmejao. “Ne verujem da će ti uspeti.” “Dobro. Nego, zatekla sam se u Šelbinoj radnji kad je stigla korpa sa jagodama”, dodala je značajno. “Znaš li ti nešto o tome, dušo?” “Jagode?” Alan joj se zagonentno osmehnuo. “I ja ih mnogo volim.” “Suviše sam pametna da bi mogao da me prevariš”, reče mu Majra, preteći prstom. “I odlično te poznajem. Čovek kao što si ti ne šalje korpu sa jagodama i ne provodi popodne u zoološkom vrtu ako nije zaluđen.” “Nisam zaluđen Šelbi”, ispravio ju je Alan dok je pio čaj. “Zaljubljen sam u nju.” Majra mu odvrati u jednom dahu. “Ovo je bdo brže nego što sam očekivala.” “Bilo je na prvi pogled”, kazao je Alan kad je već priznao. “Divno.” Majra se nagla ka njemu i potapšala ga po kolenu. “Ne poznajem nikoga ko više zaslužuje da ga protrese ljubav na prvi pogled.” Morao je da se nasmeje iako mu je raspoloženje splasnulo. “Sa Šelbi to nije slučaj.”


“Kako to misliš?” upitala ga je Majra. “Baš tako.” Alan je otkrio da ga još uvek boli. Sećanje na ono što mu je rekla, taj bezbrižan ton, još ga je pekao. “Ne zanima je čak ni da se viđa sa mnom.” “Svašta.” Majra je odmahnula glavom i ostavila napola pojeden kolačić. “Bda sam kod nje kad su joj stigle one jagode. A poznajem Šelbi podjednako dobro kao tebe.” Svoju izjavu je potvrdila tako što ga je stisnula za koleno. “Prvi put u životu sam je videla takvu.” Alan je na trenutak gledao u daljinu i razmišljao. “Ona je veoma tvrdoglava žena” rekao je. “Rešena je da izbegava svaki vid ličnog uplitanja sa mnom zbog profesije kojom se bavim.” “Shvatam”, kazala je Majra dok je noktima lupkala po rukonaslonu fotelje. “Trebalo je da znam.” “Nije ravnodušna”, Alan je razmišljao naglas, sećajući se kako su joj usne gorele dok ju je ljubio. “Samo svojeglava” “Nije svojeglava”, ispravila ga je Majra. “Već uplašena. Bila je veoma bliska sa svojim ocem.” “To sam shvatio, Majra, i razumeo sam da je sigurno bilo vrlo teško izgubiti ga na takav način, ali ne vidim kakve to veze ima sa nama.” Iz njega su izbili nestrpljenje i frustracija. Više nije mogao mirno da sedi pa je ustao i krenuo da šeta po sobi. “Da joj je otac bio arhitekta, da li bi onda sve arhitekte precrtala sa spiska poželjnih?'' Očajnički je prošao rukom kroz kosu. “Dođavola, Majra, potpuno je besmisleno da me odbija samo zato što joj je otac bio senator.” “Logično razmišljaš, Alane”, kazala je Majra strpljivo. “Šelbi retko - mada ti verovatno misliš da ona ima neku svoju logiku. Obožavala je Roberta Kempbela i pred njom ne smem ni ime da mu pomenem.” Ponovo je zastala, oboje ih je obuzelo sažaljenje. “Bilo joj je samo jedanaest godina kada je ubijen na samo desetak metara od nje.” Alan je prestao da korača i polako se okrenuo. “Ona je bila prisutna?”


“I ona i Grant.” Majra je spustila šoljicu sa čajem, želeći da se ne seća svega toliko jasno. “Pravim čudom je Debora uspela da zaustavi štampu da ne preispituje dodadaj iz tog ugla. Potegla je svaku vezu koju je imala.” Osetio je takvu empatiju da mu se skoro zavrtelo u glavi. “Zaboga, ne mogu čak ni da zamislim koliko joj je bilo teško.” “Uopšte nije progovarala - ni jednu jedinu reč - danima. Mnogo vremena sam provela sa njom dok se Debora borila sa sopstvenim bolom, sa bolom svoje dece i novinarima.” Zavrtela je glavom, setivši se Deborinih očajničkih pokušaja da dopre do svoje ćerke i njenog povlačenja u tišinu. “Bio je to užasan period, Alane. Politički atentat i pažnja javnosti usmerena na njihov lični bol.” Jedan dug, oštar uzdah oteo se Majri - bio je to zvuk koji se retko čuo od nje. “Šelbi se držala sve do dana nakon sahrane. Žalila je kao... kao životinja”, kazala je Majra. “Sirovo i divlje i to je trajalo koliko i njeno ćutanje. A onda se jednostavno okrenula na drugu stranu. Možda isuviše dobro.” Nije bio siguran da li želi dalje da sluša. Zamislio je devojčicu koja je patila, povlačila se i proživljavala bol, a to je bila žena koju je voleo. On je tada bio na drugoj godini studija na Harvardu, zaštićen u svom svetu, pod okriljem svoje porodice. Za svojih trideset pet godina, hvala bogu, nije pretrpeo nijedan razarujući gubitak. Alan je pokušao da zamisli kako bi bilo ostati bez oca - robusnog i živahnog Danijela Mekgregora. Bio bi to ogroman bol. Posmatrao je kroz prozor prirodu koja je bujala u proleće. “Šta je uradila?” “Živela je - do poslednjeg atoma energije koju je oduvek imala. Kada joj je bilo šesnaest godina”, sećala se Majra, “Šelbi mi je rekla da je život igra koja se zove 'Ko zna' i da će dati sve od sebe da u toj igri pobedi.” “To liči na nju”, kazao je Alan. “Da, i bilo kako bilo, ona je najveselije stvorenje koje znam. Sa svim svojima manama - kojima se toliko ponosi. Šelbi je pravi vrtlog emocija. Što


ih više oseća, sve ih više ima. Verovatno nikad nije prestala da žali.” “Ne može da bira šta će osećati”, rekao je Alan nervozno jer su ga Majrine reči dotakle. “Bez obzira na to koliko je očeva smrt uticala na nju.” “Ne, ali Šelbi misli da može.” “Ona previše razmišlja”, prošaputao je. “Ne, ona previše oseća. Nije žena koju je lako voleti i sa kojom je lako živeti.” Alan je naterao sebe da ponovo sedne. “Kad sam sreo Šelbi, prestao sam da želim ženu sa kojom je lako.” Sad je sve bilo mnogo jasnije, a samim tim bilo je lakše i naći rešenje. Pogotovo što su osetljivi problemi njegova specijalnost. Kad se smirio, Alan se prisetio jedva primetne tuge u njenim očima. “Juče me je isprašila”, blago je rekao. Majra je nervozno spustila čaj. “Svašta. Toj devojci treba...” zaustavila se i huknula. “Ako te je tako lako obeshrabriti, ne znam zašto se žališ. Mladi očekuju da im se sve servira na tanjiru. Prva prepreka i sve je gotovo. Tvoj otac” nastavila je, ražestivši se, “uvek je nalazio način da dođe do onoga što želi. A tvoja majka, čije osobine sam oduvek mislila da si nasledio, lagano je rešavala svaki problem bez pravljenja velike buke. Fin ćeš mi ti biti predsednik”, završila je ljutito. “Razmisliću hoću li da glasam za tebe.” “Ne kandidujem se za predsednika”, rekao je Alan onoliko ozbiljno koliko mu je osmeh dozvoljavao. “Još.” “Još”, saglasio se. “I oženiću se Šelbi.” “Oh.” Majra, razoružana, ponovo sede u fotelju. “Možda ipak i glasam za tebe. Kada?” Alan je gledao u plafon, razmišljao, kalkulisao, preispitivao. “Oduvek sam Hajanis Port najviše voleo u jesen”, rekao je. Pogledao je u Majru i ozbiljno joj se osmehnuo. “Šelbi će biti pravo zadovoljstvo da se uda u neobičnom zamku, zar ne?”


Šesto poglavlje

Nedelja je imala samo sedam dana. Šelbi je provela šest pretvarajući se da se ne nervira. Do petka popodne joj je ponestalo izgovora za loše raspoloženje i rasejanost. Nije dobro spavala, zato je bila umorna. Ali nije dobro spavala jer je imala previše obaveza u radnji i na društvenom planu. Šelbi nije odbila nijedan poziv koji joj je stigao te nedelje. Zbog zauzetosti, premora ili čega god drugog, zaboravljala je mnogo toga, recimo da jede. Usled takvog neurednog života bila je mrzovoljna. A pošto je bila mrzovoljna, nije imala apetit. Šelbi je danima nalazila različita opravdanja za to svoje vrzino kolo, ali nijednom nije pomislila da je Alan razlog. Nekoliko puta je morala da podseti sebe da više uopšte neće da misli na njega. Ni jedan jedini put. Počela je da hvali sebe kako joj to ide od ruke. Jedan dan je toliko bila zadovoljna sobom što nijednom nije pomislila na njega, da je od radosti razbila plavu vazu o zid svoje radne sobe. To se nikako nije uklapalo u lik koji se Šelbi trudila da prikaže svom kolu racionalnosti. Radila je kad god je mogla - kasno noću kad nije mogla da podnese da leži budna u krevetu, rano ujutru - iz istog razloga. Kada bi izlazila, bila je skoro očajnički vesela i raspoložena tako da su prijatelji sa kojima je bila bliska počeli zabrinuto da je posmatraju. Izuzetno važno joj je bilo da ispuni svoje vreme. A onda bi zaboravila da je pozvala društvo na večeru i zatvorila bi se u radnu sobu.


Možda je zbog vremena, mislila je Šelbi kad se laktom oslonila na pult u radnji i spustila obraz na dlan. Radio je neprestano svirao, sa njega je čula najavu da će kiša stati do nedelje. Za Šelbi je nedelja bila beskonačno daleko. Kiša mnoge ljude čini depresivnima. To što ranije nije osećala depresiju zbog kiše nikako ne mora da znači da je sada ne oseća. Dva dana neprekidne, dosadne kiše svakoga bi oneraspoložila. Šelbi je zamišljeno posmatrala kapljice kroz prozor svoje radnje. Kiša nije dobra za posao, pomislila je. Imala je malo mušterija juće i prekjuče. Da je u uobičajenom raspoloženju, zatvorila bi radnju uz filozofsko sleganje ramenima i našla bi nešto drugo da radi. Ali nije. Već je bila namrštena i sumorna poput kiše koja je padala. Mogla bi da otputuje nekuda za vikend, pomislila je. Da uskoči u avion i skokne do Mejna i iznenadi Granta. Pobesneo bi, pomislila je Šelbi i prvi put posle nekoliko dana se zaista nasmejala. Održao bi joj predavanje što je došla nenajavljena. A onda bi uživali peckajući jedno drugo. Niko ne zna tako zabavno da se prepire kao Grant. Grant ju je znao suviše dobro, pomislila je Šelbi i uzdahnula. Znao bi da nešto nije u redu i, bez obzira na to što je bio zatvoren po pitanju onoga što ga se lično ticalo, ne bi je ostavio na miru dok mu sve ne bi ispričala. Majci je mogla da kaže - bar delimično - ali Grantu nije mogla, Možda zato što bi je suviše dobro razumeo. Pa... Šelbi je još jednom uzdahnula i razmotrila svoje mogućnosti. Mogla je da ostane u Džordžtaunu preko vikenda i bude neraspoložena ili da ode. Bilo bi zabavno da ubaci nekoliko stvari u kola i vozi dok kiša ne ostane iza nje. Da krene Skajlin drajvom u Virdžiniju ili da se zaputi na plažu u Nags Hedu. Samo da ode nekuda. Bilo kuda. Šelbi je skočila i potražila tablu na kojoj je pisalo “Zatvoreno” kada su se vrata otvorila, a u radnju je ušao hladan vazduh i miris kiše. Žena u žutom kišnom mantilu i čizmama uz tresak je zatvorila vrata za sobom. “Grozno vreme”, rekla je veselo.


“Najgroznije”, uzvratila joj je Šelbi, obuzdavajući nestrpljivost. Pre samo deset minuta mislila je da izađe ispred radnje, stoji na jednoj nozi i žonglira da bi privukla kupce. “Zanima li Vas nešto posebno?” “Samo da pogledam” Naravno, pomislila je Šelbi i naterala se da se ljubazno osmehne. Dok ona završi razgledanje, ja bih mogla da stignem na pola puta do Sunca. “Samo izvolite”, pristojno je rekla. “Čula sam za Vašu radnju od komšinice” kazala je i zastala pored jedne veće vaze iscrtane tačkicama, koja bi bila odlična za terasu ili dvorište. “Kupila je predivan set za kafu. Svetloplave boje sa naslikanim crticama.” “Da, sećam se” Šelbi je uspevala da zadrži ljubazan osmeh na licu iako je gledala u ženina leda. “Ne pravim duplikate, ali ako Vas zanimaju setovi za kafu, imam jedan sličan.” Pogledala je po radnji, pokušavajući da se seti gde ga je stavila. “Nije taj set bio toliko poseban koliko mi je ručni rad kojim je izrađen zapao za oko. Rekla mi je da Vi sami izrađujete sve ove stvari.” “Tako je.” Šelbi se trudila da se ne uzvrpolji i usredsredila se na mušteriju. Atraktivna, u srednjim tridesetim, prijatna. Njena negovana smeđa kosa bila je prošarana tankim plavim pramenovima. Šelbi je želela da se žena vrati otkuda je i došla i bila je strašno ljuta na sebe. “Imam točak za oblikovanje gline u susednoj prostoriji”, nastavila je, trudeći se da bude uslužna. “Tamo i pečem i radim završno lakiranje.” Žena je zastala pored jedne vaze i pažljivo ju je osmotrila. “Koristite li modele?” “Povremeno. Koristila sam model za onu figuricu bika, i ovog patuljka, ali više volim točak.” “Imate izvrstan talenat - i prilično mnogo energije.” Prešla je prstom preko ruba čajnika. “Mogu da zamislim koliko je vremena i strpljenja potrebno da se sve ovo napravi, da ne pominjem veštinu.”


“Hvala Vam. Ali kad čovek radi ono što voli, ne misli o vremenu koje je proveo u radu.” “Mmm. Znam, ja sam dekoraterka.” Prišla je Šelbi i dala joj svoju vizitkartu. Morin Fransis, dizajner enterijera. “Trenutno sređujem svoj stan i želim tu saksiju, vazu i tu urnu.” Pokazala je na sve tri stvari pre nego što se okrenula ka Šelbi. “Mogu li da Vam ostavim depozit da mi ih sačuvate do ponedeljka? Ne želim da ih nosim po kiši.” “Naravno. Spakovaću ih, a vi dođite po njih kad god želite.” “Odlično.” Morin je izvadila ček iz kožne tašne koju je nosila. “Znate, imam osećaj da ćemo napraviti dobar posao. Pre mesec dana sam dolazda u Vašington, a imam još zanimljivih poslova koji me čekaju.” Još jednom joj se osmehnula pre nego što je izvadila ček. “Volim unikatne, ručno rađene komade. Nema ništa gore od prostorije za koju se iz aviona vidi da ju je sređivao profesionalni dekorater.” Takva izjava nekoga ko se bavi tim poslom zaintrigirala je Šelbi. Zaboravila je svoju nameru da požuri da isprati Morin. “Odakle ste?” “Iz Čikaga. Radila sam tamo za veliku firmu deset godina.” Ispisala je ček i pružila ga Šelbi. “Rešila sam da pokušam da radim samostalno.” Klimnuvši glavom u znak odobravanja, Šelbi je ispisivala račun. “Jeste li dobri?” Kad je čula tako otvoreno pitanje, Morin je zatreptala. “Veoma sam dobra.” Šelbi je na trenutak ispitivački posmatrala njeno lice - iskren pogled, smisao za humor. Impulsivno, kao i uvek, ispisala je ime i adresu na poleđini računa. “Majra Ditmejer”, rekla joj je Šelbi. “Ako neko zna ko se u gradu bavi preuređivanjem i renoviranjem, onda je to Majra. Recite joj da sam Vas ja uputila.” Morin je pomalo iznenađena posmatrala račun. Dovoljno dugo posećuje Vašington da bi znala ko je Majra Ditmejer. “Hvala.”


“Očekivaće da joj svoju životnu istoriju ispričate do detalja, ali...” Šelbi ućuta kada su se vrata prodavnice ponovo otvorila. Obuzelo ju je neočekivano i za nju nikad doživljeno osećanje potpune paralisanosti i neverice. Alan je zatvorio vrata i polako skinuo svoj kišni mantil pre nego što joj je prišao. Prijateljski se nakloni Morin u znak pozdrava, uhvatio je Šelbi za bradu, nagnuo se preko pulta i poljubio ju je. “Doneo sam ti poklon.” “Ne!” Razbesnela ju je panika u sopstvenom glasu. Udaljila se. “Idi.” Alan se naslonio na pult i okrenuo ka Morin. “Da li je to način da se zahvalite nekome ko Vam je doneo poklon?” “Pa, ja...” Morin je pogledom prešla od Šelbi do Alana pre nego što je neodređeno slegnula ramenima. “Naravno da nije” nastavio je kao da se saglasila sa onim što je rekao. Izvukao je kutijicu iz džepa i stavio ju je na pult. “Neću da otvorim.” Šelbi je gledala u kutijicu samo da ne bi gledala u Alana. Ne sme da rizikuje da joj se ponovo uvuče u misli. “I radnja je zatvorena.” “Biće za petnaest minuta. Šelbi je često svojeglava” rekao je Morin. “Hoćete li Vi da vidite šta sam joj kupio?” Razapeta između želje da pobegne i neverovatne radoznalosti, Morin je oklevala. Alan je otvorio kutiju i izvadio iz nje mali komad bojenog stakla u obliku duge. Šelbi je mahinalno krenula da ga uzme, ali brzo se zaustavila. “Dođavola, Alane.” Kako li je samo znao koliko je očajnički želela da vidi dugu? “To je njen tradicionalan odgovor”, rekao je Morin. “Znači da joj se dopada.” “Rekla sam ti da prestaneš da mi šalješ poklone,” “Nisam ga poslao”, naglasio je i pružio joj dugu. “Doneo sam ga.” “Ne želim ga”, rekla je žustro, ali ga je stegnula u ruci. “Da nisi tvrdoglavi


debelokožac Mekgregor, ostavio bi me na miru.” “Srećom po oboje, imamo neke zajedničke nasledne osobine.” Uhvatio ju je za ruku pre nego što je stigla da ga spreči. “Puls ti ponovo ubrzava, Šelbi.” Morin se nakašljala. “Mislim da ću da pođem.” Stavila je račun u torbu dok je Šelbi bespomoćno posmatrala Alana. “Doći ću u ponedeljak”, dodala je iako njih dvoje nisu obraćali pažnju na nju. “Kad bi meni neko po ovakvom danu poklonio dugu”, prokomentarisala je pre nego što je zatvorila vrata, “oborio bi me s nogu.” “Oborio s nogu”, ponovila je Šelbi nečujno. Osvestila se kada je začula zvuk vrata koja su se zatvorila. “Prestani” naredila je i izvukla ruku. Zatim je isključila radio, a u prostoriji je zavladala tišina koju je prekidalo samo šuštanje kiše. Prekasno, shvatila je da je napravila prvu grešku. Sada je bilo očigledno da joj disanje nije ujednačeno kako bi trebalo da bude. “Alane, zatvaram prodavnicu.” “Odlična ideja.” Otišao je do vrata, obrnuo znak i navukao rezu. “Čekaj malo”, počela je besno. “Ne možeš...” Zaćutala je kada je krenuo ka njoj. Njegov miran, ali odlučan pogled naterao ju je da uzmakne i proguta knedlu. “Ovo je moja prodavnica, a ti...” Leđima je udarila u zid dok je uzmicala iza pulta. “A mi”, rekao je kad se zaustavio tik ispred nje “idemo na večeru.” “Ne idem ja nikuda.” “Ideš”, ispravio ju je. Šelbi ga je posmatrala, zbunjena i uznemirena. U njegovom glasu se nisu osećali nestrpljenje i uznemirenost. U njegovom pogledu nije bilo ljutnje. Više bi volela da je ljut nego tako jednostavno i neosporno samouveren. Boriće se njegovim sredstvima. Ukoliko je rešio da bude smiren, biće i ona. “Alane, ne možeš mi govoriti šta ću da radim. Na kraju...” “Kažem ti”, nastavio je lagano. “Došao sam do zaključka da su te često u


životu pitali, a da ti nisu naređivali koliko je trebalo.” “Tvoji zaključci me ni najmanje ne zanimaju”, uzvratila mu je. “Ko si ti uopšte da mi nešto prigovaraš?” Umesto odgovora, privukao ju je bliže. “Ja neću”, počela je Šelbi, osetivši nešto što joj se učinilo kao očajanje. “Imam planove za vikend. Ja... Pošla sam na plažu,” “Gde ti je jakna?” “Alane, rekla sam ti...” Primetio je njenu jaknu na čiviluku pored kase i dodao ju joj je. “Hoćeš tašnu?” “Hoćeš li utuviti u glavu da ne idem sa tobom?” Nije obraćao pažnju na to što mu je govorila i uzeo je ranac koji je stajao iza pulta. Kad je pokupio ključeve koji su stajali pored, uhvatio je Šelbi za ruku i povukao ju je u zadnji deo radnje. “Dođavola, Alane, rekla sam ti da ne idem.” Šelbi se našla na kiši dok je Alan zaključavao vrata. “Neću nikuda da idem sa tobom.” “Šteta.” Stavio je njene ključeve u svoj džep i obukao kišni mantil dok je Šelbi tvrdoglavo stajala ispod nadstrešnice. Skonila je kosu sa lica i uspravila se. “Ne možeš da me nateraš.” Podigao je obrvu i dugo i studiozno ju je posmatrao. Bila je rumena i mokra i lepa na svoj poseban način. I primetio je, sa zadovoljstvom, pomalo nesigurna u sebe. I bilo je vreme. “Počećemo da brojimo koliko puta mi kažeš 'ne mogu'“, rekao je pre nego što ju je uhvatio za ruku i odvukao u svoj auto. “Ako misliš...” Šelbi je zastala kada ju je jednostavno gurnuo u auto. “Ako misliš”, opet je počela, “da me oduševljava primitivno pećinsko ponašanje, strašno si pogrešio.” Nije se često dešavalo da bude nadmeno dostojanstvena, ali kada bi došlo do toga, Šelbi nije bilo ravne. Čak i kada je bda pokisla. “Vrati mi ključeve.” Demonstrativno je ispružila ruku. Alan ju je uhvatio, poljubio posred dlana i upalio auto.


Šelbi je stisnula šaku u pesnicu kao da zaustavlja širenje topline koju je iznenada osetila. “Alane, ne znam šta te je spopalo, ali ovo mora da prestane. Daj mi ključeve, želim da se vratim.” “Posle večere”, rekao joj je ljubazno i usmerio je pažnju na put. “Kako si provela nedelju?” Šelbi je sedela prekrštenih ruku. Do tada nije shvatala da u ruci drži dugu koju joj je Alan poklonio. Gurnula ju je u džep jakne koja je zgužvana ležala pored nje, a zatim je ponovo prekrstila ruke. “Neću večerati sa tobom.” “Mislim da je najbolje da nađemo neko mirno mesto.” Skrenuo je desno, probijajući se kroz gust saobraćaj. “Deluješ pomalo umorno, ljubavi. Nisi dobro spavala?” “Spavala sam odlično” slagala je. “Sinoć sam bila u skitnji.” Namerno se okrenula prema njemu. “Na sastanku.” Alan je iskontrolisao nalet ljubomore. Njena sposobnost da pogodi tačno u metu nije ga više iznenađivala. Pogledao je pravu u njene sive, sjajne oči. “Jesi li se lepo provela?” “Divno sam se provela. Dejvid je muzičar, veoma senzitivan. Veoma strastven”, sa zadovoljstvom je dodala. “Luda sam za njim.” Dejvid bi se iznenadio kad bi to čuo pošto je veren sa jednom njenom dobrom drugaricom, a ona je verovala da se ta tema više nikad i nigde neće potegnuti. “U stvari”, nastavila je, odjednom dobivši inspiraciju, “on dolazi po mene u sedam. Bila bih ti zahvalna da se okreneš i odvezeš me kući.” Umesto da uradi ono čemu se nadala ili da pobesni kao što je očekivala, Alan je pogledao na sat. “Šteta. Sumnjam da ćemo stići da se vratimo do sedam.” I dok je Šelbi ćutala kao zalivena, on je zaustavio auto. “Bolje obuci jaknu, treba peške da pređemo pola bloka” Pošto se ona nije pomerala, niti je progovarala, on se nagnuo preko nje i otvorio joj vrata. Usnama joj je dotakao uvo. “Osim ako ne želiš da ostaneš u kolima da se ljubimo.” Šelbi se okrenula ka njemu spremna da mu odbrusi. Naletela je na njegove usne, olako i poražavajuće. Brzo je izletela iz kola i navukla jaknu.


Napolju će se razjasniti, odlučda je dok je pokušavala da smiri disanje. A kada joj vrati njene ključeve, platiće za sve. Alan joj se pridružio na trotoaru, uzeo ju je za ruku i pogledao ju je. Osetio je kako njen unutarnji otpor nestaje. “Mirišeš na kišu” kazao joj je, ne mogavši da odoli izazovu da je poljubi i prisloni svoje telo uz njeno. Cela nedelja bez nje skoro sasvim ga je izludela. Kiša ih je kvasila, a Šelbi se osećala kao da stoji ispod vodopada. Jakna joj je skliznula sa ramena i setila se duge. Sve želje, sve potrebe prostrujale su kroz nju: sladak bol iščekivanja, sputani snovi. Kako je živela ceo život bez njega, a sada ne može da izdrži ni nedelju dana bez njegovog dodira? Alan se nevoljno udaljio od nje. Još jedan tren i zaboravio bi da se nalaze na javnom mestu. Lice joj je bilo boje slonovače i sijalo se od kapljica tople, prolećne kiše. Kapljice su padale na trepavice oko njenih lepih, sivih očiju. Pomislio je kako bi trebalo da su sami u nekoj bujnoj šumi dok se spušta kišno veče. Podigao joj je jaknu na ramena. “Sviđa mi se kad ti je kosa mokra.” Laganim, posesivnim pokretom prešao je preko njene kose. Bez reči ju je zagrlio i poveo niz ulicu. Šelbi je bio poznat restoran u koji su otišli. Mračni ćoškovi i glasna muzika. Do deset sati biće bučno i prepuno ljudi. Čovek poput Alana bi izbegavao takvo mesto, dok bi ga ona tražila. U to doba je bila mirnija atmosfera - drveni podovi su bili čisti, svece su gorele na stolovima, a razgovor je bio tih. “Dobro veče, senatore.” Konobar je pozdravio Alana, a zatim je pogledao Šelbi. I nju je pozdravio. “Drago mi je što Vas opet vidim, gospođice Kempbel.” “Dobro veče, Mario”, uzvratila je Šelbi. “Vaš sto vas čeka.” Poveo ih je ka stolu u uglu na kome je stajala dopola izgorela sveća. Mario je bio Latin i mogao je da oseti prisustvo romantike. “Flaša vina?” upitao je dok je pridržavao stolicu Šelbi da sedne. “Pouilv Fuisse, Bichot”, rekao je Alan ne pitajući Šelbi.


“Iz 1979”, reče Mario, klimnuvši glavom. “Vaš konobar će Vas odmah uslužiti.” Šelbi je sklonila pramen kose sa lica. “Možda sam htela pivo.” “Sledeći put” reče Alan. “Neće biti sledećeg puta. Ozbiljno, Alane”, rekla je i trgla se kad je prstom prešao preko njenog dlana. “Ne bih ni sad bila ovde da mi nisi uzeo ključeve od kuće. I ne dodiruj me tako”, dodala je nervoznim šapatom. “A kako želiš da te dodirujem? Imaš veoma osetljive ruke”, prošaputao je pre nego što je stigla da mu odgovori. Palcem je prešao preko njenog zgloba i osetio kako drhti. Večeras, obećao je sebi, ponovo će osetiti taj drhtaj - u svakoj tački svog bića. “Koliko puta si na mene pomislila tokom protekle nedelje?” “Uopšte te se nisam ni setila”, odvratila mu je Šelbi, a zatim osetila krivicu što je slagala. “Dobro, šta i ako jesam?” Htela je da izvuče ruku iz njegove, ali je Alan proračunato čvrsto upleo prste među njene. Bio je to jednostavan, konvencionalan gest kojim se civilizovan čovek koristi na javnom mestu i ne privlači pažnju. Iako je to znala, pokušala je da ne obraća pažnju, ali nije mogla da ne oseća zadovoljstvo koje ju je sasvim preplavilo. “Osećala sam se loše jer sam bila gruba. Posle tvog večerašnjeg ponašanja samo mi je žao što nisam bila još gora. Umem da budem”, dodala je preteći. Alan se samo nasmejao dok je Mario donosio vino. Probao ga je i klimnuo glavom. “Veoma dobro, Ukus koji ti satima ostaje u ustima. Kada te posle budem poljubio, još će biti tu.” Krv poče brže da joj struji. “Ovde sam samo zato što si me ti dovukao.” Mario nije prosuo ni kap vina dok ga je sipao, slušajući šta pričaju. Njoj je iz očiju sevao bes, dok je Alan bio nasmejan. “Pošto si odbio da mi vratiš ključeve, otići ću do najbliže govornice da pozovem bravara. Tebi ću ispostaviti račun.” “Posle večere”, predložio je Alan. “Kako ti se dopada vino?”


Šelbi se namrštila, podigla čašu i ispila polovinu njenog sadržaja. “Dobro je.” Posmatrala ga je drsko pravo u oči. “Ovo nije sastanak, da znaš.” “Više je opstrukcija, zar ne? Još vina?” Vratilo joj se strpljenje. Želela je da lupi pesnicom o sto i iskezi zube. To bi samo pospešilo priče, pomislila je. I išlo bi mu na ruku. Setila se članka iz novina i ugrizla se za jezik. Šelbi je slegnula ramenima kad joj je do vrha napunio čašu. “Vino i sveće ti ništa neće pomoći.” “Neće?”, upitao je, primetivši da je ona sada držala njegovu ruku čvrsto kao što je on držao njenu. “Mislio sam da je vreme za nešto tradicionalnije.” “Stvarno?” Morala je da se nasmeje. “Onda bi trebalo da dobijem bombonjeru i buket ruža. To je tradicionalno.” “Znao sam da bi se više obradovala dugi.” “Previše ti znaš.” Uzela je jelovnik koji joj je konobar ponudio i udubila se u čitanje. Sad pošto ju je izvukao na kišu, ima da se najede. Da udovolji sebi, ispravila se Šelbi. Apetit joj se u potpunosti vratio. Kao i energija, nerado je priznala. Kada ga je ugledala, sav umor je nestao. “Hoćete li da naručite, gospođice Kempbel?” Šelbi je pogledala konobara i osmehnula se. “Hoću. Hoću salatu od morskih plodova sa avokadom, srneća leđa sa tartar sosom, kuvani krompir i artičoke. Kasnije ću da pogledam kolače.” Konobar je strpljivo zabeležio sve što je naručila. “Senatore?” “Salatu koja je specijalitet kuće”, rekao je i nasmejao se Šelbinom zbunjenom izrazu lica. “I škampe. Šetnja po kiši otvara apetit, koliko primećujem.” “Pošto sam već ovde, mogu nešto da čalabrcnem.” U jednom od svojih naglih promena raspoloženja naslonila se na sto prekrštenih ruku i nagla ka njemu. “Moramo nekako da prekratimo vreme, zar ne? O čemu ćemo da razgovaramo, senatore? Kako stoje stvari na Hilu?” “Užurbano.”


“Klasičan odgovor. Radio si prekovremeno kako bi blokirao Brajdeimanov račun. Odlično izvedeno, moram da priznam. A tu je i tvoj projekat o kućnim ljubimcima. Ima li pomaka u pristupanju federalnim fondovima koji su ti potrebni?” “Ima malog napretka.” Pažljivo ju je posmatrao nekoliko trenutaka. Bila je dobro obaveštena za ženu koja ima averziju prema politici. “Gradonačelnik je zainteresovan da i ovde postavimo skloništa slična onima u Bostonu. Za sada možemo da se oslonimo samo na donatore i volontere. Trebaće nam mnogo više vremena pre nego što budemo mogli da računamo na opšteprihvaćenu podršku.” “Čeka te duga borba, pored trenutnog stanja u ekonomiji i rezova u budžetu.” “Znam. Očekujem da ću uspeti.” Lagano se nasmejao. “Umem da budem veoma strpljiv, do tačke kad postajem veoma... uporan.” Ne verujući sjaju u njegovim očima, Šelbi je ćutala kad im je konobar doneo salatu. “Nagazio si Brajdermanov slučaj, uzvratiće ti.” “To je takva igra. Ni do čega vrednog ne možeš doći bez komplikacija. Ja...” ponovo joj je napunio čašu. “Rešavam ih kad se pojave.” Nije se više pretvarala da ga ne razume. Razmišljala je dok je jela salatu. “Ne možeš voditi ljubav kao da vodiš kampanju, senatore. Naročito sa nekim ko zna kako sve to funkcioniše.” “Zanimljivo gledište.” Osmeh mu je zaigrao u uglovima usana i zaiskrio u očima. Šelbi je osetila da njeni prsti žude da ga dotaknu po licu. “Moraš da priznaš da je moja izjava bila sasvim jasna. Nisam obećao ništa što neću da ispunim, Šelbi.” “Obraćaš mi se kao biraču.” “To ne menja suštinu.” Šelbi je odmahnula glavom, istovremeno ju je nervirao i zabavljao. “Neću da vodim rasprave sa tobom o toj temi.” Igrala se ostacima svoje salate, a zatim je pogledala u njega. “Pretpostavljam da si video članak u novinama.”


“Jesam.” Shvatio je da ju je članak uznemirio iako joj je glas bio veseo. “Prijalo mi je podsećanje na taj trenutak. Žao mi je što je tebe uznemirio.” “Nije”, kazala je suviše brzo. Odmahnula je glavom i ispravila se: “Ne previše.” Konobar je njenu činiju sa salatom zamenio tanjirom čorbe. Šelbi se uzvrpoljila. “Samo me je podsetio koliko se motri na tvoj svaki korak. Tebi to nikada ne smeta?” “Isključim se. Publicitet je sastavni deo posla kojim se bavim. Može biti sredstvo za ostvarenje cdja di smetnja.” Želeo je da vidi njen osmeh. “I jedva čekam da vidim reakciju svog oca kad sazna da sam bio u zoološkom vrtu sa Kempbelovom.” Napetost je popustila kad se nasmejala. “Brineš zbog nasledstva, Alane?” “Više zbog svoje kože”, odgovorio joj je. “Odnosno, sluha. Čim budem podigao slušalicu počeće da urla.” Nasmejala se i podigla čašu. “Dozvoljavaš mu da veruje da te je zastrašio?” “Povremeno. To ga čini srećnim.” Šelbi je uzela zemičku, prepolovda ju je i jedan deo pružila Alanu. “Da si pametan, zaobilazio bi me u širokom luku. Rizikuješ da ostaneš bez bubne opne, a to će te sprečiti da čuješ kakvu zaveru opozicija kuje u susednoj prostoriji.” “Umem da se izborim sa svojim ocem - kad dođe trenutak za to.” Odlomila je parče zemičke i pogledala ga je. “Misliš, kad se izboriš sa mnom?” “To ćemo još videti, zar ne?” rekao je smireno. “Evo tvoje srnetine.”


Sedmo poglavlje

Šelbi bi bilo draže da joj nije bilo tako lepo. Skoro da je poželela da Alan nije umeo tako slatko da je nasmeje. I da je nagovori da se prošetaju po kiši ulicom M., da razgledaju prodavnice i ljude - i popiju poslednju čašu vina u prepunom malom kafiću. Šilbi je mogla to da poželi, ali nije. Prvi put u poslednjih nedelju dana se smejala, uživala i bila opuštena. Sigurno će biti posledica - uvek ih bude. Sutra će misliti o njima. Nekoliko ljudi je prilazilo njihovom stolu da pozdravi Šelbi i osmotri Alana. To ju je podsetilo da su mali, zadimljeni klubovi bili njen teren. A baletske premijere - njegov. I o tome će sutra da misli. "Zdravo, lepotice." Šelbi se okrenula, a nečija ruka ju je udarila po ramenu. "Zdravo, Dejvide. Zdravo, Vendi." "Trebalo je da nam se javiš večeras", podsetio ju je Dejvid. Zvuk klavira je smenio brži ritam. "Gledali smo novu predstavu kod Forda bez tebe." Vendi, vitka i graciozna, sa kosom dugom do struka, osmehnula im se i zagrlila je Dejvida oko struka. "Ništa nisi propustila." "Ja..." Šelbi je pogledala u Alana. "Malo sam promenila plan. Alane, ovo su Dejvid i Vendi." "Drago mi je." Alan se učtivo naklonio visokom čoveku sa uzanom bradicom. "Hoćete li da nam se pridružite?" “Hvala, ali upravo smo krenuli.” Dejvid je zamrsio Šelbinu kosu pre nego što je popio gutljaj vina iz njene čaše. “Sutra sviram na svadbi.”


“Dejvid još pokušava da smisli kako će da svira i na našoj svadbi za mesec dana. Pozvaću te u vezi sa onim grčkim keteringom o kome si mi pričala.” Vendi se prijateljski osmehnula Alanu. “Šelbi kaže da će uzo da ulepša veselje. Videćemo se” dodala je i uhvatila Dejvida pod ruku. Alan ih je posmatrao kako se provlače između stolova dok su išli ka izlazu. “On ne gubi vreme”, prokomentarisao je Alan dok je uzimao čašu. “Dejvid?” Šelbi ga je zbunjeno pogledala. “Najbrže mu prođe vreme kad uhvati gitaru u ruke.” “Zaista?” Alanov pogled se susreo sa njenim dok je ispijao vino. “Ti si ga večeras izneverila, a on se već ženi drugom.” “Izneverila?” Zbunila se, a zatim je počela da se smeje. “Oh.” Istovremeno joj je bilo i smešno i neprijatno. Igrala se drškom svoje čaše. “Muškarci su prevrtjiva stvorenja”, zaključila je. “Očigledno.” Prstom je prešao preko njenog obraza. “Dobro se držiš.” “Ne volim da nosim srce na dlanu”, kazala je i počela da se smeje. “Dođavola, baš je morao večeras da se pojavi ovde.” “Od toliko zadimljenih klubova u gradu.” Nije prestajala da se smeje. “Bravo”, rekla mu je. “I ja sam to htela da kažem; skoro sam tu rečenicu čula u filmu” “Čula?” “Aha. Pa...” Podigla je čašu da nazdravi. “Za slomljena srca?” “Ili simpatične laži?” dodao je Alan. Kucnuli su se čašama. “Obično smislim uverljive. Sem toga, jesam izlazila sa Dejvidom. Jednom pre tri godine.” Ispraznila je čašu. “Možda četiri. Ne moraš tako samouvereno da se osmehuješ, senatore.” “Jesam li?” Ustao je i pridržao Šelbi jaknu. “Baš sam nepristojan.” “Bilo bi mnogo pristojnije da mi nisi nagovestio kako si me uhvatio u laži”, prokomentarisala je dok su se probijali kroz gužvu i izazili na kišu.


“Što ti ne bi pošlo za rukom da me nisi strašno naljutio pa nisam mogla da smislim neko ime koje nije tako često.” “Kada bih sada analizirao tu tvoju rečenicu, ispostavilo bi se da sam ja kriv.” Alan je prebacio ruku preko njenih ramena, tako opušteno i prijateljski da se nije protivila. “Pretpostavljam da treba da se izvinim što ti nisam pružio dovoljno vremena da smisliš neku laž koja bi bolje prošla.” “Bilo bi fer s tvoje strane.” Šelbi je podigla lice ka kiši, zaboravljajući koliko ju je proklinjala pre samo nekoliko sati. Prijala joj je njena čistota i hladnoća. Mogla bi tako satima da šeta. “Ali ja ti se neću zahvaliti za večeru”, dodala je uz osmeh. Okrenula se i naslonila na vrata njegovih kola kad su stigli do njih. “Niti za vino i sveće.” Alan je posmatrao njeno drsko, kišom umiveno lice. Želeo ju je, očajnički. I u svoju strast je unosila taj dodir drskosti, ali i svežine. Gurnuo je ruke u džepove pre nego što ga je ponela želja da je strasno zagrli. “ A šta je sa dugom?” Osmeh joj je zaigrao u uglovima usana. “Možda bih mogla da ti zahvalim na tome. Još nisam odlučila.” Brzo je ušla u kola. Kolena su počela da joj klecaju kad joj je uputio onaj dug pogled pre nego što je progovorio. Bilo bi dobro održavati raspoloženje koje su delili u kafiću - bar dok ne bude bezbedna u sigurnosti svoga doma, a on van njega. “Znaš”, nastavila je kad je Alan zauzeo mesto vozača, “nameravala sam večeras da se odvezem do plaže. Poremetio si mi planove.” “Voliš da ideš na plažu po kiši?” “Možda tamo nije padala”, objasila je Šelbi kad se motor upalio. “Volim da idem na plažu, vreme mi nije važno.” “Ja najviše volim kad je oluja”, rekao je Alan. “U sumrak - kad ima samo toliko svetlosti da se vidi kako se komešaju vazduh i voda.” “Stvarno?” Zainteresovano je posmatrala njegov profil. “Pre bih rekla da voliš puste plaže u zimu, kad po njima možeš satima da se šetaš i posvetiš se razmišljanju.”


“Sve u svoje vreme” kazao je Alan. Mogla je da zamisli - munje, gromove, dah divljeg uzbuđenja. Nije joj samo vino ugrejalo krv. Nešto je u njemu tinjalo ispod mirne površine. Znala je da je tako još prvog trenutka kad ga je ugledala, ali je, izgleda, sada to što tinja mnogo bliže površini. Bilo je trenutaka, dok nije bila oprezna, kada je to tinjanje prelazilo i na nju. “Moja sestra živi u Atlantik Sitiju”, rekao je Alan opušteno. “Volim da odem tamo van sezone da provedem malo vremena na plaži i potrošim novac u njenom kazinu.” “Tvoja sestra ima kazino?” Šelbi se ponovo okrenula ka njemu. “Suvlasnik je sa svojim mužem. Imaju ih nekoliko.” Osmehnuo joj se pošto ga je iznenadila veselost u Šelbinom glasu. “Rena je bila krupije za blekdžek. I sada se ponekad bavi time. Nisi nikad pomislila da je moja porodica možda veoma ozbiljna, pristojna i ponekad dosadna, Šelbi?” “Ne baš”, odgovorila mu je, mada jeste delila njegovo mišljenje. “Bar ne po onome što sam čula o tvom ocu. Izgleda da je Majri veoma drag.” “Vole da se raspravljaju. I on, kao i ona, ima svoje mišljenje o svemu.” Parkirao je auto ispred njene zgrade i izašao je pre nego što je Šelbi stigla da mu kaže da se ne trudi da je prati do vrata. “Bili ste zanimljivi večeras, senatore.” Dok su se peli stepenicama, automatski je potražila ključeve u tašni. “Još uvek su kod mene”, podsetio ju je Alan i izvadio ih iz džepa. Držao ih je na ispruženom dlanu i posmatrao ju je. “Vrede koliko jedna šoljica kafe.” Šelbi se namrštila. “To je ucena.” “Učena?” Pogled mu je bio blag i razuman. “Nije, već pretpostavka.” Šelbi je oklevala, a zatim je uzdahnula. Dovoljno dobro ga je poznavala da je mogla da očekuje da narednih sat vremena provedu raspravljajući tu na hodniku. I na kraju bi ipak dobio šoljicu kafe. Sklonila se u stranu i rukom mu pokazala da otključa vrata. “Kafa”, kazala je kao da povlači liniju


razgraničenja. Skinula je jaknu i nemarno ju je prebacila preko kuhinjske stotice sa koje je skočda mačka. Posmatrala ju je svojim jedinim okom. “O, izvini.” Šelbi je preturala po kuhinjskom ormariću i vratila se sa kutijom hrane za mačke. “On je kriv”, kazala je Moši. Mačka se bacila na jelo, a Šelbi je pogledala Alana. “Ljuti se kad joj večeru ne dam na vreme. Vrlo je disciplinovana.” Alan pogleda debelu, proždrljivu mačku. “Ne izgleda kao da je uskraćena za nešto.” “Ne.” Šelbi je sklonila šiške sa očiju i okrenula se ka aparatu za kafu. “Ali lako se uznemiri. Ako ja...” Zaćutala je kad joj je Alan stavio ruke na ramena. “Ako zaboravim da je nahranim, ona...” Šoljica je pala u sudoperu kad su Alanove usne prešle preko njenog uva. “Duri se”, završio je i zavrnuo slavinu. “Cimeri koji se dure”, izgovorila je glasom koji je podrhtavao dok je uzimala šoljicu, “umnogome otežavaju stvari.” “Mogu da zamislim”, kazao je Alan dok joj je sklanjao kosu sa vrata, osetivši pod prstima njenu osetljivu kožu, Šelbi je osetila kako je podilaze žmarci i morala je da se koncentriše da kabl aparata za kafu uključi u struju. “Šelbi...” Klizio je rukama niže i zaustavio ih je na njenom struku. Ignorisaće, rekla je sebi. Sasvim će ignorisati sve što bude radio. “Molim?” “Mmm.” Alan ju je ljubio po vratu. Njen miris je tu bio mnogo izraženiji, otkrio je. Baš na mestu iznad ramene kosti. Prešao je jezikom preko njega i primetio njeno ubrzano i neujednačeno disanje. “Nisi stavila kafu u aparat.” Skočila je i obema rukama uhvatila aparat, samo da bi se odmakla od njega. “Šta?” Alan je izvukao kabl iz utičnice. “Nisi”, kazao je dok ju je okretao licem prema sebi, “stavila kafu u aparat.” Poljubio ju je u ugao usana, a zatim i u drugi. Na trenutak je zatvorila oči, osetivši slabost.


“U šta?” Njegove usne, priljubljene uz njen obraz, razvukle su se u osmeh. “U aparat za kafu.” “Odmah ću”, nekako je uspela da izgovori dok su njegove usne prelazile preko njenih zatvorenih očiju. Čula je da se nasmejao i zapitala se zašto joj je taj njegov smeh zvučao trijumfalno. Morala je da skupi svu svoju snagu da potisne želju koja je već pretila da se otrgne kontroli. “Alane...” Nežni poljupci kojima ju je ljubio po licu samo su dolivali ulje na vatru. “Pokušavaš da me zavedeš.” “Ne, nikako.” Ovlaš joj je dodirnuo usne, ostavljajući ih željne dodira, dok se spuštao ka njenom vratu. Želeo je da čuje to očajnički ubrzano lupanje srca. “Ja te zavodim.” “Ne.” Šelbi je stavila ruke na njegove grudi da ga odgurne, a one su nekako završile na njegovom vratu. “Nećemo voditi ljubav.” Alan je jedva kontrolisao želju koja ga je obuzimala dok je zavlačio prste u njenu kosu. “Nećemo?” Ponovo je izazivao njene usne. “Zašto?” “Zato...” Borila se da se seti ko je. I gde je. “Zato što... je to put u propast.” Glasno se nasmejao pre nego što je jezikom okusio njena usta, izazivajući je. “Probaj ponovo.” “Zato...” Strast je suviše brzo rasla u njoj, nije mogla da shvati šta joj se dešava. Želja ne bi trebalo da bude tako bolna. Glad nije trebalo da dolazi u talasima koji su je preklapali. Znala je jer ih je i ranije osećala. Ovo mora da je nešto drugo, za šta još nije imala ime. Osećala je slabost, ogromnu slabost i nezaustavljivu silu koja je pretila da poruši sve ono što je mislila da zna. “Ne.” Panika, bol i stvarnost su je osvestili. “Ne, previše te želim. Ne smem da dozvolim da se to desi, zar ne shvataš?” “Sad je kasno.” Ljubio ju je po licu i vodio kroz stan. “Prekasno je,


Šelbi.” Svukao joj je bluzu sa ramena i pustio ju je da padne na pod. Ovaj put, prvi put, pomislio je, biće to zavođenje, koje će pamtiti u godinama koje dolaze. “Lepo”, prošaputao je, “suviše je lepo da se može odoleti.” Nije žurio, dlanovima je prešao preko njenih ruku i zaustavio ih je na ramenima. “Znaš li koliko sam često zamišljao da sam ovako sa tobom? Koliko često sam maštao da te dodirnem...” njegovi prsti su prelazili preko tanke tkanine grudnjaka “... ovako.” Njena suknja je tiho pala na pod pored vrata spavaće sobe. “Čuješ li kišu, Šelbi?” Osetila je dodir postelje kad ju je spustio na krevet. “Da.” “Vodiću ljubav sa tobom.” Njegove usne su ponovo bile na njenom uvu, uništavajući svako zrnce odbrane. “Svaki put kad budeš čula kišu, setićeš se.” Neće joj biti potrebna kiša da bi se setila, pomislila je Šelbi. Da li joj je srce ikada tako brzo udaralo? Da li joj je koža ikada bila tako meka? Da, čula je kišu. Bubnjala je i bubnjala po krovu i šuštala kroz oluke. Ali neće joj trebati da ponovo začuje njen zvuk da bi se setila kako se njegove usne savršeno slažu sa njenima i kako se njeno telo topi kako bi se savršeno stopilo sa njegovim. Sećaće se i kako je kiša donela svežinu njegovoj kosi i kako je on šaputao njeno ime. Nikada nijednom muškarcu nije poklonila dar svoje gipkosti, za koju uopšte nije znala da je poseduje. A sada se izvijala, dozvoljavajući mu da je vodi tamo kuda je uporno odbijala - ili se plašila - da ode. U nepromišljenost. Izgledalo je da želi da dodirne i oseti svaki njen deo, ali lagano, pažljivo, temeljno. A ona kao da je lebdela na zvezdanoj prašini nošena samo onim što je osećala. Svojim rukama i usnama vodio ju je ka predaji kojoj nije bilo otpora. Šelbi još nije osetila takvu malaksalost kao kad je dodirnula dugmad njegove košulje. Ruke su joj bile preteške. A prsti, uvek tako spretni i vešti, spetljali su se, odugovlačeći, što je njega samo još više dovodilo do usijanja.


Njegove usne pohlepno su upijale njen ukus. Legao je na nju, što je možda bilo nesvesno pokazivanje dominantnosti, ili se desilo usled dugo potiskivane želje dok se ona izvijala pod njim. Njena glad bila je jednaka njegovoj, čak je pretila da je nadmaši, ali je on uspostavio ravnotežu. Šelbi je osetila te snažne, izvajane mišiće koje košulja više nije skrivala, i njene ruke više nisu drhtale. Kao da su se trkali ko će voziti dalje i brže. Njegove usne pružale su joj zadovoljstvo za koje nije znala dok ih nije osetila i okusila. Skinuo je poslednji komad svile sa nje. Nijedno od njih nije tražilo nežnost. Ona je postojala medu njima još od prvog susreta i još je trajala. Alan je osetio drhtaje gde god bi je dodirnuo, gde god bi njegov jezik pomilovao njenu kožu. To je bila strast, čista, nerazblažena strast, za koju je znao da će je dobiti od nje ako je bude čekao. Bila mu je potrebna i sam ju je izazvao. Divlje i usplamtelo se izvijala pod njim, uvijala oko njega dok njegova kontrola nije sasvim popustila - odbačena i zaboravljena. Osećao ju je svakim dahom koji je unosila u njegova pluća - divljim, slatkim i izazovnim. Niko nije bio voden, oboje su vodili. Šelbi ga je dočekala nečujnim jaukom koji se izgubio u dodiru njihovih usana. Ali to nikako nije bila predaja. Već munje i gromovi kojima su jedno drugo hranili. Kiša je još padala. Ni jače, ni slabije. Nisu znali koliko dugo su ležali moglo je biti satima, a možda i samo nekoliko trenutaka. Izgubili su svaki pojam o vremenu. Postojalo je samo ovo mesto. Ovde. Šelbi se stisnula uz Alana. Žmurila je, disanje joj je konačno bilo ujednačeno, a telo opušteno kao da upravo nije bilo u oluji. Ali posledica oluje se osećala - donela joj je spokoj kakav nikad nije osetila. Alan - Alan je bio njen mir, njena ljubav i njen dom. Stabilan, jak, mudar, istrajan. Mnoge epitete je mogla da upotrebi - možda ju je zato i privlačio i zato je bežala od njega. Alan se pomerio i privukao ju je k sebi. Još je osećao uzbuđenje, strast i


emocije koje su bile suviše snažne da bi znao kojim imenom da ih nazove. Šelbi je i dalje strujala kroz njega kao vetar koji je istovremeno duvao u više pravaca. Bila je povetarac koji je odnosio sve teškoće sveta koji je veoma dobro poznavao. Bila mu je potrebna ta njena magija, kao što mu je bilo potrebno da joj pruži sve ono što je imao i što ju je privuklo njemu. Lenjo... posesivno, prešao je rukom preko njenih leđa. “Mmm, opet”, prošaputala je Šelbi. Alan se tiho nasmejao, milujući je po leđima dok nije zadrhtala od zadovoljstva. “Šelbi...” Uzdahnula je umesto odgovora i priljubila se uz njega. “Šelbi, nešto toplo i paperjasto mi je kod nogu.” “Aha.” “Ako je to tvoja mačka, da znaš da ne diše.” “Mekgregor.” Poljubio ju je u čelo. “Šta?” Nasmejala se. “Mekgregor”, ponovila je. “Moje prase.” Zavladala je tišina dok je on pokušavao da shvati šta mu je rekla. “Molim?” Njegov ozbiljan ton samo ju je još više zasmejao. Hoće li ikad više moći da provede ijedan dan bez njega? “Kaži to još jednom. Sviđa mi se.” Pošto je morala da mu vidi lice, skupila je snagu da se okrene i nagla se preko njega da uzme šibice sa ormarića. Njihova tela su se dodirivala dok je palila sveću. “Mekgregor”, rekla je i brzo poljubila Alana. Alan je posmatrao osmeh plišanog praseta. “Nazvala si presence po meni?” “Alane, zar je to način da se priča o našem detetu?” Pogledao ju je izrazito muževno i ironično da mu je, kikoćući se, legla na grudi. “Stavila


sam ga tu jer je trebalo da bude jedini Mekgregor koji će da se uvuče u moj krevet.” “Ozbiljno?” Alan ju je vukao za kosu dok nije podigla svoje lice ka njemu, nasmejano i veselo. “Za šta si me smatrala?” “Prokleto dobro si znao da neću moći da odolim balonima i dugi.” Svetlost sveće je obasjavala njegovo lice. Šelbi je prstom pratila liniju svetlosti i senke. “Nameravala sam da odolim tvom šarmu, zaista. Nisam htela ovo da uradim.” Alan ju je uhvatio za ruku i poljubio je njen dlan. “Da vodiš ljubav sa mnom?” “Ne.” Šelbin pogled je lutao od njegovih usana do očiju. “Da se zaljubim u tebe.” Osetila je kako ju je čvršće stegnuo za ruku, a zatim lagano popustio stisak. Svojim tamnim očima gledao ju je pravo u oči. Osetila je kako mu se ritam srca promenio. “Jesi li?” “Jesam.” Ta jedva čujna reč mu je grmela u ušima. Alan ju je zagrlio i položio je njenu glavu na svoje grudi. Osećao je njen dah na svojoj koži. Nije očekivao da mu tako brzo toliko mnogo pruži. “Kada?” “Kada?”, ponovila je Šelbi, uživajući u opuštanju na njegovim grudima. “Negde između našeg izlaska na terasu Vrajtovih i korpe jagoda.” “Toliko dugo ti je trebalo? Sve što je trebalo da uradim bilo je da te gledam.” Šelbi je podigla glavu i srela se sa njegovim pogledom. Ne preteruje, znala je. To nije bio njegov stil. Jednostavna istina rečena jednostavnim rečima. Opijena ljubavlju, uhvatila je rukama njegovo lice. “Da si mi to rekao pre nedelju dana, ili čak juče, mislila bih da si lud.” Nasmejala se i poljubila ga. “Možda i jesi - to više nije važno.” Uzdahnula je i priljubila se uz njega. “Više uopšte nije važno.”


Znala je da ume da bude nežna - prema deci i malim životinjama. Ali nikada nije osetila nežnost prema muškarcu. Ali sada kada ga je poljubila, dok su joj u glavi još odzvanjale reči ljubavi, Šelbi se prepustda. Prstima i dlanovima umetnika ispitivala je njegovo lice, dok ga nije toliko dobro istražila da je bila sigurna da bi mogla da ga izvaja kad bi to neko tražio od nje. A zatim je krenula dalje, spuštajući ruke ka njegovom vratu i ramenima, čvrstim i muževnim. Ramena na koja si mogao da se osloniš - dovoljno jaka da izdrže sve tvoje probleme. Nije tražila potvrdu, bilo joj je dovoljno što to zna. Dok je svojim usnama još uvek ispitivala njegove, prelazila je dlanom preko njegove ruke, kao da je u prvom ljubavnom zanosu bila toliko zanesena da nije uspela celog da ga osmotri. Kad ga je poljubila u vrat, osetila je svoj miris na njemu. To joj se mnogo dopalo. Njegove ruke su je zagrlile i stajali su na trenutak tako nagi, ispreplitani, lenji. “Smem nešto da ti kažem a da se ne uobraziš?” pitala ga je Šelbi dok je prstom prelazda preko njegovih rebara. “Teško.” Glas mu je drhtao od zadovoljstva što ga dodiruje. “Ja nasedam na laskanje.” “U mojoj radionici...” Šelbi ga je poljubila u grudi i osetila kako mu se ponovo menja ritam srca. “Kad sam ti istlekala košulju, a ti je skinuo da je operem. Kad sam se okrenula i pogledala te, poželela sam da ovako stavim ruke na tebe.” Klizila je dlanom po njegovom telu. “Baš ovako. Malo mi je falilo.” Alan je osetio kako njegova krv počinje brže da struji. Osećao je njeno strujanje u glavi, srcu, slabinama. “Ne bih se mnogo opirao.” “Da sam rešila da te imam, senatore”, prošaputala je, “ništa te ne bi spasio.” “Ma nemoj.” Šelbi je prelazila jezikom preko njegovih rebara. “Mmm”, promrmljala je kad je začula kako je zadržao dah. “Istina je. Mekgregorovi se uvek


pokoravaju Kempbelovima.” Alan je zaustio da joj odgovori, ali njeni prsti su ga zaustavili u toj nameri. Kao političar, znao je vrednost debate - ali za debatu ponekad nisu bile potrebne reči. I dela su govorila. Prepustio se tom snažnom, veštom dodiru njenih ruku. Kako je želja rasla, tako je raslo i zadovoljstvo izazivano odlaganjem. Bila je opijena njegovim telom, njegovom kožom. Plamen je tinjao crvenkastim sjajem, praveći igru senki na njegovom licu dok je žmurio i prepustio se da ga vodi kuda je naumila. Kiša je i dalje pevala svoju monotonu pesmu, ali on je čuo samo Šelbine tihe uzdahe i šapat. Polako se kretala, ljubila ga, grickala svuda po telu. Njen dodir ga je i budio i omamljivao, a poljupci izazivali i izluđivali. Puls mu je postao brži, pa zatim još brži, dok nije shvatio da je vreme da zamene uloge. Brzim pokretom se okrenuo i podvukao je pod sebe. Lice joj je bilo rumeno od vreline, a disanje neujednačeno dok je strast ponovo počinjala da se rasplamsava. Alan ju je posmatrao pokušavajući da ureže u sećanje njen lik koji će prizivati u hladnim noćima i usamljenim popodnevima. Njena divlja, crvena kosa bila je u kontrastu sa jarkozelenom bojom posteljine. Senke koje je pravio plamen sveće padale su joj na lice, podsećajući ga na prvi utisak koji je imao o njoj - da je Romkinja koja svira violinu u nekoj ulici. Oči su joj bile tamne, jasne i sive. I čekale su. “Mi Mekgregorovi”, kazao je, “znamo kako da... se izborimo sa Kempbelovima.” Zaustavio se tik do njenih usana. Zažmurila je, ali joj kapci nisu bili sasvim spušteni. Posmatrala ga je kroz trepavice, a dah joj se ubrzavao. Polako ju je grickao po liniji gde je brada prelazila u vrat. Šelbi je zaječala, protestujući i uživajući. Njene usne su gorele od želje za njegovim usnama koje su plovile po njenoj koži i od čijeg dodira su je podilazili žmarci. Ruke nije skidao sa nje. Milovao ju je polako i sigurno.


Znala je da će sa njim sve uvek biti tako. Lagano je jezikom, zubima i usnama kružio oko njenih grudi, ali nije se zaustavio samo na tom mestu. Prstima je prelazio preko njenog stomaka, idući sve niže, izazivajući, obećavajući, sve dok se nije pripila uz njega, očajnički želeći da je uzme. Ali on sada nije žurio i želeo je da joj pruži potpuno zadovoljstvo; da svojom beskrajnom strpljivošću budi u njoj želje, jednu za drugom, i sasvim je razoruža. Usne su mu se spustile niže, jezikom je palio vatre, a prstima raspirivao. Nije znao kada je sve ostalo prestalo da postoji. Nije bilo ničega osim njih, telo pored tela, uzdah do uzdaha, obostrana želja. Ponovo se vratio njenim usnama, ljubeći ih pre nego što ih je strast sasvim opila. Zadrhtala je kad je osetila kako je njegova snaga prostrujala kroz nju. Voleće je dok oboje ne budu opijeni od zadovoljstva. Polako ju je uzeo dok je slušao duboke, drhtave uzdahe koji su se mešali sa njegovima i ispijao je vrele, vlažne ukuse njenih usana. Za oboje je vreme stalo dok ih je Alan vodio ka vrhuncu slasti.


Osmo poglavlje

U sumorna i mutna jutra Šelbi bi navlačila pokrivač preko glave, ostajući da spava još skoro sat posle javljanja budilnika. I ovog jutra, dok je osećala toplotu Alanovog tela pored sebe, sklupčala se pored njega u nameri da to isto uradi. Kad je njegova ruka skliznula do donjeg dela njenih leđa, bilo je jasno da su njegove namere bile drugačije. "Budna si?" prošaputao joj je na uvo. "Ili sam te ja probudio?" Pružila mu je jedno 'mmm' umesto odgovora. "Shvatiću to kao da si neodlučna." Alan ju je poljubio u vrat gde joj je puls bio ujednačen i spor. Koliko će mi dugo trebati da mu promenim ritam, pitao se. "Možda bih mogao da izvršim uticaj da zauzmeš odlučniji stav." Uživajući u njenom sporom odgovoru, počeo je da je ljubi i miluje. Činilo mu se nemogućim da ju je jutros sa tolikim žarom želeo posle sinoćnjeg vođenja ljubavi. Ali koža joj je bila tako topla i meka - kao i njene usne. Njeni pokreti bili su usporeni, ali ne i lenji. Osetio je ono što je želeo postepeno ubrzavanje njenog pulsa. U njoj se strast lagano budila i dozvolila mu je da je dodiruje i istražuje, dok ga je ona mamila uzdisajima. Jutro je odmicalo, ali njih nije bilo briga za to. Njihova ljubav je imala tu neku mističnu, sanjalačku auru koja je trajala od prvog puta kada su se slučajno dodirnuli do poslednjeg strasnog poljupca. “Mislim”, rekla je Šelbi dok je Alan ležao na njenim grudima, “da bismo mogli da ostanemo u krevetu dok kiša ne prestane.” “To će biti uskoro”, kazao je. “Trebalo je o tome da misliš pre nekoliko


dana.” Iako je žmurio, mogao je da vidi kako je mirno ležala pored njega dok joj je koža još bila vrela od njegove. “Hoćeš li danas otvarati radnju?” Zevala je dok ga je rukom milovala po mišićavim leđima. “Kajl subotom brine o radnji. Možemo da nastavimo da spavamo.” Poljubio je liniju njenih grudi i lagano krenuo ka vratu. “Ja imam zakazan poslovni ručak i moram da sredim neka dokumenta pre ponedeljka.” Naravno, pomislila je, skrivajući uzdah. Za čoveka kao što je bio Alan, subota je samo jedan dan u nedelji. Pogled na sat otkrio joj je da je bilo jedva sedam. Refleksno se privila uz njega. Vreme im je već isticalo. “Dakle, imamo još nekoliko sati da budemo zajedno ovde.” “A šta je sa doručkom?” Šelbi je kratko razmišljala, shvatajući da je više lenja nego gladna. “Umeš li da kuvaš?” “Ne.” Namrštila se i uhvatila ga za uši. “Uopšte? To je neviđeno šovinistički od čoveka čija politika zastupa feministička stanovišta.” Alan podiže obrvu. “Ni od tebe ne očekujem da znaš da kuvaš.” U njegovim očima se primećivalo da se zabavlja. “ A umeš li?” Šelbi se nasmejala i slegnula ramenima. “Jedva ponešto.” “Čudno za nekoga ko ima apetit kao što je tvoj.” “Mnogo jedem. A ti?” “Pitaj Mekgija.” “Mekgija?” “On nam je nešto poput porodičnog pratioca.” Alan je vrteo prstima pramen njene kose. “Bio nam je batter kad sam bio mali, a kad sam se preselio u Vašington, insistirao je, na svoj stoički, nepopustljiv način, da pode sa mnom.” Osmehuo joj se. “Uvek sam bio njegov ljubimac.” “Je li?” upitala ga je Šelbi i stavila ruke pod glavu. Mogla je da ga zamisli


kao dečaka koji gleda šta rade drugi dečaci i to prepričava. “Zašto?” “Kad ne bih bio iskren, rekao bih da sam oduvek bio lepo vaspitan, miran dečak koji svojim roditeljima nikad nije zadavao glavobolje.” “Lažljivče”, rekla je iskreno. “Kako si onda slomio nos?” “Rena me je udarila.” “Sestra ti je slomila nos?” Šelbi je prasnula u smeh. “Ona što je krupije? O, odlično!” Alan je uhvatio Šelbin nos sa dva prsta i zavrnuo ga. “Tada je mnogo više bolelo.” “Mogu da zamislim.” Smejala se i dalje. “Je l' imala naviku da te tuče?” “Nije me tukla”, ispravio ju je dostojanstvno. “Htela je da istuče Kejna koji ju je zavitlavao da se zaljubila u jednog njegovog druga.” “Tipična bratska provokacija.” “Nego”, kaza Alan mirno, “krenuo sam da je sklonim od njega, ona je zamahnula, promašda ga i udarila mene. Čistim krošeom, koliko se sećam. Tada sam”, nastavio je dok je Šelbi ponovo prasnula u smeh, “odlučio da budem diplomata. Neutralna strana uvek dobije udarac posred nosa.” “Verujem...” počela je Šelbi i stavila mu ruku na rame, “verujem da joj je bilo žao.” “U početku. Ali koliko se sećam, kad sam prestao da krvarim i zapretio da ću ubiti i nju i Kejna, njena reakcija je bila slična tvojoj.” “Bezosećajna.” Šelbi je u znak izvinjenja obasula poljupcima njegovo lice. “Jadan mali..Nego, znaš šta? Spremiću ti doručak da se iskupim.” Poljubila ga je i skočila iz kreveta. “Da vidimo šta ima u kuhinji.” Našla je garderobu prebačenu preko stolice, ali je sačekala da se Alan složi. “Ti možeš da skuvaš kafu”, kazala mu je, “dok ja proverim ima li ičega u frižideru.” “Zvuči obećavajuće”, rekao je Alan.


“Ne raduj se pre vremena”, posavetovala ga je. Prošli su kroz dnevnu sobu gde je mačka ležala sklupčana na sofi, ne obraćajući pažnju na njih. “Još uvek se duri”, uzdahnula je Šelbi. “Sad moram da joj kupim pileću džigericu.” Uzela je iz kaveza Tetke Em posudu sa vodom da je napuni. “Ćudljivo stvorenje”, obratila se ptici. Tetka Em joj je odgovorila jednim nestrpljivim, glasnim krikom, jedinim zvukom koji je imala u svom rečniku. “Zvuči kao da je ustala na levu nogu”, prokomentarisao je Alan. “A, ne. Ako se javi bilo kakvim zvukom, u odličnom je raspoloženju.” Sa zanimanjem je pogledao Šelbi. “Stvarno?” Umesto da mu odgovori, dodala mu je posudu sa vodom. “Možeš da se zabaviš čišćenjem kaveza pre nego što skuvaš kafu.” Nije sačekala da joj odgovori, već je krenula u kuhinju po novine. Alan je posmatrao posudu kao čovek kome su u ruke gurnuli malo, bespomoćno dete. “Izgleda da je predsednikova turneja po Bliskom istoku još uvek glavna tema”, primetila je pre nego što je spustila novine na sto. “Voliš li da putuješ?” Shvatio je šta je želela da ga pita, pa je sipao vodu u posudicu Tetke Em pre nego što joj je odgovorio. “Povremeno uživam u putovanjima. A povremeno su čista neophodnost. Ne mogu uvek da biram kada i kuda ću da putujem.” Njeno raspoloženje se iznenada promenilo. “Verujem da je tako.” Šelbi je otvorila frižider i stajala je gledajući u njega, dok nije čula da je on otišao do ptice. Ne misli o tome, naredila je samoj sebi. Nećeš danas o tome da misliš. “Pa”, kazala je veselo kad se Alan vratio, “imamo ovde četvrt litre mleka, ostatke kineske hrane, parčence kozjeg sira, pola pakovanja viršli i jedno jaje.” Alan je provirio preko njenog ramena. “Jedno jaje? “Čekaj malo”, rekla mu je Šelbi kada ju je ugrizao za donju usnu. “Treba da razmotriš mogućnosti.”


“Treba da razmislimo ima li neki restoran u blizini.” “Čovek bez vizije”, rekla je Šelbi. “Da razmislim...” “Dobro, imamo tri, četiri, pet kriški hleba, ako računaš okrajak.” Trijumfalno mu se osmehnula. “Dva i po parčeta za oboje.” Alan je klimnuo glavom. “Dobro, ti uzimaš okrajak.” “Ala si izbirljiv.” Šelbi se vratila po mleko i jaja. “Pravim razliku”, ispravio ju je i ostavio da sprema doručak dok je kuvao kafu. Radili su u prijatnoj tišini: Alan je odmeravao količinu vode i kafe, a Šelbi je sipala mleko u posudu. Posmatrao ju je kako pretura po ormarićima: izvadila je praznu teglu, veliki plastični sud bez poklopca, raskupusanu svesku. “Dakle, tu je”, kazala je i izvukla tiganj. Primetila je kako ju je veselo posmatrao. “Nisam baš neki stručnjak za ovo.” Šelbi je spustila tiganj na šporet i uključila ringlu. “Samo da te podsetim da je onaj restoran još iza ugla, samo...” Pogledom je prelazio preko odeće koja je bila pripijena na njenim grudima i bedrima. “Morala bi da se obučeš.” Izazovno mu se osmehula, a kada je pošao prema njoj, spustila je parče hleba u tiganj. “Uzmi tanjir.” Otvorio je ormarić koji mu je pokazala, izvadio je dva tanjira i stao pored nje. Primakao joj se i usnama joj je pomilovao uvo, iznenađen njenim brzim trzajem kao odgovorom. “Ako mi neko parče zagori”, upozorila ga je Šelbi, “ti ćeš ga pojesti.” Spustio je tanjire na radni sto. “Imaš li malo šećera u prahu?” “Šta će ti?” Isplazila je jezik između zuba i izvadila hleb. “Zato.” Alan je otvorio tri fioke pre nego što je našao escajg.


Gornjim delom šake je trljala nos dok je gledala kako i poslednje parče počinje da se rumeni u tiganju. “Ne koristiš džem?” “Ne.” Slegnula je ramenima i stavila poslednje parče hleba na tanjir. “Danas ćeš da koristiš. Trebalo bi da ga imam u donjem ormariću s leve strane”, kazala je. Dok je on tražio, ona je pedantno isekla parčiće napola, sipala kafu i odnela tanjire i šoljice do stola pre nego što je on uspeo da pronađe teglicu. “Biće za jednu kašičicu”, primetio je Alan. “Dakle, svakome po polovina.” Alan joj je dodao teglicu, ona je pažljivo sipala polovinu sadržaja koji se u njoj nalazio, a zatim ju je vratila Alanu. “Ne mogu da se setim šta mi sve fali”, rekla mu je pre nego što je počela da jede. Suzdržavao se da ne omaže teglu. “U onom ormariću sigurno imaš šest kutija različite hrane za mačke.” “Moši pošizi ako joj stalno dajem jednoličnu hranu.” Kad je probao doručak, Alan je shvatio da je ukusniji nego što je očekivao. “Ne mogu da shvatim kako jednu tako tešku i samovoljnu osobu poput tebe jedna ćudljiva mačka drži u šaci.” Šelbi je slegnula ramenima i nastavila da jede. “Svi imamo svoje slabosti. Sem toga, savršena je kao cimerka. Ne prisluškuje moje razgovore i ne pozajmljuje moju odeću.” “To su tvoji preduslovi?” “Jedni od važnijih.” Dok ju je posmatrao, Alan je klimnuo glavom u znak odobravanja. Smazala je hranu u rekordnom vremenu. “Ako ti obećam da ću se toga pridržavati, hoćeš li da se udaš za mene?” Šoljica, koju je prinosda ustima, zastala je na pola puta. Prvi put otkad ju je upoznao, Alan je video Šelbi sasvim zbunjenu. Polako je spustila kafu na sto, ne skidajući pogled sa nje, dok joj se hiljade misli motalo po glavi. Medu


njima je dominirala jedna jednostavna i obična emocija - strah. “Šelbi?” Brzo je ustala, skupila sudove i odnela ih u sudoperu. Ništa nije rekla nije se usuđivala još da progovori. Htela je da kaže “da”, a toga se najviše plašila. U grudima je osetila pritisak, težinu, bol. To ju je podsetilo da ispusti dah koji je zadržavala. A zatim se naslonila na sudoperu i posmatrala kišu koja je padala. Kada su se Alanove ruke spustile na njena ramena, zažmurila je. Kako se nije spremila? Znala je da za Alana ljubav vodi ka braku. A brak znači decu, kazala je sebi dok je pokušavala da se smiri. Da i ona nije isto želela, ne bi osećala ovoliku potrebu da kaže “da”, i to brzo. Ali nije bilo tako jednostavno udati se i roditi decu, ne sa Alanom. Ispred njegovog imena stajala je reč senator, a to nije najviša titula koju namerava da stekne. “Šelbi.” Glas mu je i dalje bio nežan, mada joj se učinilo da je osetila notu nestrpljivosti i nervoze po pokretu ruke na njenim ramenima. “Volim te. Ti si jedina žena sa kojom sam poželeo da provedem život. Potrebna su mi ovakva jutra - da se budim pored tebe.” “I meni.” Okrenula se ka njemu. U njegovim očima se videla ona tamna ozbiljnost koja ju je u prvi mah i privukla. Ispitivao je pogledom njeno lice - polako, promišljeno. “Onda, udaj se za mene.” “Kad to tako kažeš, zvuči jednostavno.” “Ne”, prekinuo ju je. “Nije jednostavno. Neophodno, presudno, ali ne jednostavno.” “Nemoj sada da me pitaš.” Šelbi mu je obavila ruke oko vrata i priljubila se uz njega. “Molim te, nemoj. Zajedno smo i volim te. Neka to bude dovoljno za sada,” Želeo je da je pritisne. Instinkt mu je govorio da samo treba da je pritisne i dobiće odgovor koji želi. Ali ipak... Video je ranjivost na njenom licu. Molbu u njenim očima. To su bile dve stvari veoma retke za Šelbi Kempbel. Dve


stvari zbog kojih nije mogao da je pritisne. “I sutra ću te isto želeti”, prošaputao je, mazeći je po kosi. “I posle godinu dana. Mogu da obećam da ću te ponovo pitati, Šelbi, ali ne mogu da obećam da ću čekati dok ti ne budeš bila spremna da mi odgovoriš.” “Ne moraš ništa da obećavaš.” Zabacila je glavu i rukama obuhvatila njegovo lice. “Ništa ne moraš da mi obećavaš. Uživajmo u ovome što imamo - u zajedničkim kišnim vikendima. Ne moramo da mislimo na sutra, Alane, kada toliko toga imamo danas. Ostavi pitanja za kasnije.” Kada ga je poljubila, koža joj se naježila od straha. “Hajdemo u krevet. Opet vodi ljubav sa mnom. Tada nema nikoga i ničega osim nas.” Osetio je njeno očajanje mada ga nije sasvim razumeo. Bez reči ju je uzeo u naručje i odneo u krevet. “Još uvek mogu da otkažem”, rekao je Alan kada je zaustavio auto ispred svoje kuće. “Alane, ne smeta mi da se pojavim, zaista.” Šelbi se nagla ka njemu da ga poljubi pre nego što je izašla iz kola. Kiša se pretvorila u vlažnu, večernju izmaglicu koja je padala po njenoj somotskoj jakni. “Sem toga, te večere mogu da budu zabavne - čak i ako se vodi razgovor o političkim funkcijama.” Alan je stao pored nje i poljubio ju je u obraz. “Tebi ništa ne smeta samo da može da se jede na račun kuće.” “To je podsticaj sam za sebe”, kazala je i uhvatila ga pod ruku. “A imaću i priliku da malo procunjam po tvojoj kući dok se budeš presvlačio.” “Možda će ti se učiniti pomalo... obična za tvoj ukus.” Šelbi se glasno nasmejala. “Neće.” “Čini mi se”, rekao je Alan dok je otvarao vrata, “da bismo zabavnije veče proveli kod kuće.” “Mene je lako ubediti.” Kad su ušli, Šelbi ga je zagrlila oko vrata. “Ako se potrudiš.”


Pre nego što je stigao da joj odgovori, Alan je začuo tiho kašljucanje. Mekgi je stajao pored vrata salona, nepomičan poput drveta. Njegovo duguljasto lice bilo je bezizražajno. Uprkos razdaljini od dva metra, Alan je osetio neodobravanje. Tiho je uzdahnuo. Iako je Mekgi bio sluga savršenih manira, a gajio je osećanja prema Alanu poput brižnog ujaka. Još od svoje šesnaeste godine Alan se suočavao sa tim dostojanstvenim neodobravanjem kad god bi se vratio kući kasno ili u ne baš pribranom stanju. “Imali ste nekoliko telefonskih poziva, senatore. Alan se umalo nije brecnuo na njega. Reč senator se upotrebljavala samo u prisustvu određenih ljudi. “Je li nešto hitno, Mekgi?” “Ništa nije hitno, senatore”, ponovio je, kotrljajući r, što je uveseljavalo Šelbi. “Kasnije ću se time pozabaviti. Šelbi, ovo je Mekgi. Sa mojom porodicom je još otkad sam bio mali.” “Zdravo, Mekgi.” Potpuno nesvesno Šelbi je krenula ka Alanovom slugi i pružila mu ruku. “Vi ste gorštak?” “Madam. Iz Pertšira.” Njen osmeh šarmirao bi i drvo, čak i osušeno. “Moj deda je iz Dalmalija. Znate li gde je to?” “Da.” Alan je posmatrao kako njegove bezizražajne oči postaju tople. “To je zemlja koju nije dovoljno jednom videti.” “I ja to isto mislim, mada sam bila tamo kad mi je bilo sedam godina. Najviše su mi u sećanju ostale planine. Idete li često?” “Svakog proleća, da vidim kako vres cveta. Nema ništa lepše od šetnje po vresištu u junu.” To je bila najduža i najromantičnija Mekgijeva izjava koju je ikad čuo da je izrekao u prisustvu nekoga ko nije član porodice, primetio je Alan. Mada ga nije iznenadila. “Mekgi, skuvaj čaj, ja idem gore da se presvučeni. A možeš gospođicu Kempbel da ponudiš i nekim slatkišem.”


“Kempbel?” Mekgijevo lice, koje je uglavnom imalo nepromenjeni, čvrsti izraz, zasijalo je od iznenađenja dok je pogledom prelazio od Alana do Šelbi. “Kempbel...” Šelbi se učinilo da se u njegovim očima kratko, veoma kratko pojavio razdragani sjaj. “Biće loma”, prošaputao je pre nego što je krenuo u kuhinju. “Niko nije toliko izvukao iz njega”, prokomentarisao je Alan dok je vodio Šelbi u salon. “Je li to bilo mnogo?” “Ljubavi, za Mekgija je to bio čitav govor.” “Dopao mi se”, priznala je Šelbi dok je razgledala prostoriju. “Naročito način na koji te je bez reći prekorio što si celu noć proveo van kuće.” Stavila je ruke u džepove svoje tanke suknje i posmatrala je morski pejzaž na zidu. Soba je bila uredna, mirna, sa sitnim, neobičnim detaljima. Ličila je na njega, pomislila je. Šelbi se setila vaze boje žada koju je napravila dan pošto ga je upoznala. Moraće da je stavi u ovu prostoriju, pomislila je. Čudno kako je napravila nešto što se tako savršeno uklapalao u njegov svet. Kako joj je uspelo? Okrenula se ka njemu i nasmejala. “Sviđa mi se kako živiš.” Iznenadila ga je ta jednostavna izjava. Jednostavne izjave nisu bile uobičajene za Šelbi. Očekivao je neki dvosmisleni, duhoviti komentar. Prišao joj je i prešao dlanovima preko rukava njene jakne, još vlažnih od magle. “Volim da te gledam u ovom prostoru.” Očajnički je želela da bude sa njim. Kad bi samo mogao da joj kaže da će uvek biti ovako kako je sad - da se ništa neće promeniti niti umešati... Umesto toga je prislonila dlan na njegov obraz i rekla veselim glasom: “Bolje idi gore da se presvučeš, senatore. Što pre stignemo tamo...” nasmejala se, “pre ćemo otići.” Poljubio ju je u dlan. “Sviđa mi se kako razmišljaš. Brzo ću.” Kad je ostala sama, Šelbi je zažmurila i obuzela ju je panika. Šta da radi? Kako da ga voli kad joj mozak šalje toliko upozorenja? Nemoj. Budi


oprezna. Seti se. Bilo je više jakih razloga zašto ne bi trebalo da budu zajedno. Mogla je sve da ih nabroji... Ali samo onda kad je nije gledao. Nije želela taj strah koji je nemirno čučao u njenoj podsvesti. Ponovo se osvrnula po salonu. U njemu je postojao red, stil koji joj se dopadao, nerazmetljivo bogatstvo koje joj je bilo poznato. Raskoš bez razmetljivosti. Ali to nije bio njen stil. Šelbi je živela u haosu ne zato što je bila lenja i indiferentna da bi dovela svoj život u red, već zato što je tako izabrala. Alan je posedovao onu istinsku dobrotu za koju nije bila sigurna da je ona ima. I tolerantnost za koju je bila sigurna da je nije posedovala. Razmatrala je sve mogućnosti. Ovo nije normalno, pomislila je Šelbi dok je provlačila ruku kroz kosu. Kako dvoje ljudi koji imaju malo toga zajedničkog mogu toliko da se vole? Trebalo bi da pobegne, kazala je sebi. Trebalo je da pobegne glavom bez obzira prvi put kad ga je ugledala. Nasmejala se i otišla do drugog kraja sobe. Trebalo bi da pobegne kao preplašeni zec. Alan bi je pratio, polako i smireno, bez ikakve žurbe, po tragu koji bi ostao iza nje. Kada bi joj ponestalo daha od bežanja, on bi jednostavno bio pored nje. “Vaš čaj, gospođice Kempbel.” Šelbi se okrenula i ugledala Mekgija kako unosi porcelanski servis koji je jednostavno morala da dodirne. “O, Mejsen - crveni kamen.” Uzela je delikatno iscrtanu porcelansku šolju. “Johan Boter, početak XVIII veka... Divno.” Šelbi je posmatrala šolju kao što student posmatra remek-delo. Smatrala je da muzeji treba iza stakla da čuvaju primerke koji su nezamenljivi, dok ostale treba ostaviti da mogu da se drže, dodirnu i koriste. “Nikad nije ostvario svoj životni cilj”, kazala je, “da postigne savršenstvo orijentalne kolorne dekoracije - ali trudeći se da uspe u svojoj nameri, stvorio je izvrsne stvari.” Uhvatila je baderov pogled i shvatila da ju je procenio kao mogućeg kopača zlata. Vratila je šoljicu na poslužavnik. “Uzvinite, Mekgi, malo sam


se zanela. Bavim se glinom.” “Glinom, gospođice?” Pokazala je prstom na šolju. “Na kraju sve izgleda tako, samo je napravljeno od različitog materijala.” “Da, gospođice.” Smatrao je nepristojnim da nastavlja priču o toj temi. “Možda biste želeli da sednete na sofu.” Šelbi mu je udovoljila, a zatim je posmatrala kako pažljivo aranžira servis na stočiću ispred nje. “Mekgi... je li Alan uvek bio tako tiho nepobediv?” “Jeste, gospođice”, odgovorio joj je bez razmišljanja. Njen izraz je bio savršeno pogodan. “Toga sam se i plašila”, prošaputala je Šelbi. “Izvinite, gospođice?” “Molim?” Šelbi je odmahnula glavom. “Ništa, ništa. Hvala, Mekgi” Šelbi je popila gutljaj čaja, pitajući se zašto se uopšte trudila da pita kad je već znala odgovor. Alan uvek pobeđuje ako to reši, bilo koji aspekt njegovog života da je u pitanju. Na trenutak je zurila u čaj žute boje. Upravo toga se najviše plašila. “Koju paru moram da dam za tvoje misli u ovo doba inflacije?”, pitao je Alan naglas kad je ušao u sobu. Bila je tako lepa, pomislio je. I tako daleka, A onda se osmehnuo. Misliće na ovo prvo, a zaboravoće ono drugo. “To je bilo brzo”, Šelbi ga je pohvalila i s lakoćom izbegla da mu odgovori na pitanje. “Plašim se da sam se suviše glasno divila tvom servisu za čaj i uznemirila tvog batlera. Sigurno se plaši da ne strpam čajnik u tašnu.” Spustila je šolju i ustala, “Jesi li spreman da budeš šarmantan i upadljiv? Izgledaš baš kako treba.” Alan podiže obrvu. “Imam osećaj da reč upadljiv u tvom rečniku ima značenje zavodljiv.” “I još mnogo drugih značenja”, rekla mu je dok su izlazili u hodnik.


“Kazniću te ako se budeš tamo zavodljivo ponašao.” Alan ju je obgrlio rukama oko struka. “Nisam ovo uradio jedan sat i dvadeset tri minuta.” Njegove usne su prekrile njene, polako, sigurno. Njene usne su se razdvojile i prihvatile njegovu ponudu, a poljubac je bio nežan, a ne divlji i strastan. “Volim te.” Uhvatio je zubima njenu donju vilicu, a zatim se odvojio samo da bi promenio ugao i produbio poljubac. Osetio je kako njeno srce kuca pored njegovog i to lagano opuštanje njenih mišića koje se, već je to znao, dešavalo onda kada je iz stanja opuštenosti prelazila u strast. “Večeras, bez obzira na to sa kim budeš plesala, misli na mene.” Pogledala ga je bez daha. U njegovim očima je videla tu zamišljenu strast kojoj nikad nije mogla da odoli. Potpuno bi je osvojio kad bi mu dozvolila, stopila bi se sa njim. Imao je tu moć nad njom. Šelbi je podigla glavu, a usne su im se dodirivale. “Većeras”, rekla je promuklo, “bez obzira na to sa kim budeš plesao, želećeš mene.” Zagrlila ga je i spustila glavu na njegove grudi. “I ja ću znati.” Tek tada je primetila njihov odraz u dugom, iskošenom ogledalu na zidu. Alan, vitak i elegantan, bio je konvencionalan sa tamnom kravatom, dok je ona izgledala neobično u prikladnom somotskom sakou i uskoj roze suknji koju je našla u prodavnici polovne odeće. “Alane.” Šelbi ga je okrenula ka ogledalu. “Šta vidiš?” Zagrlio ju je oko struka i posmatrao njihov odraz u ogledalu. Vrh njene glave bio je u ravni sa njegovom bradom. Pitao se zašto druge riđokose žene ne nose takvu nijansu roze boje kad je njoj tako dobro stajala. Kao da je sišla sa neke antičke slike. Ali na njenom vratu nije bilo kameje. Umesto nje, bila je tu debela, isprepletena zlatna ogrlica koju je verovatno našla u nekoj prodavnici u Džordžtaunu. Kosa joj je u nemirnim loknama padala oko bledog lica. Podočnjaci nastali od brige činili su da zaista liči na beskućnicu, na koju ga je prvo podsetila. “Vidim dvoje zaljubljenih”, kazao je, gledajući je u oči u ogledalu.


“Dve vrlo različite osobe koje izgledaju kao savršen par.” Šelbi je naslonila glavu na njegovo rame, ne znajući da li joj je drago ili joj smeta što ju je tako dobro razumevao. “On bi delovao još bolje i prikladnije kada bi pored sebe imao plavušu u klasičnoj, crnoj haljini.” Alan se zamislio na trenutak. “Znaš”, kazao joj je, “ovo je prvi put da čujem da zvučiš kao kreten.” Posmatrala ga je u ogledalu. Izraz njegovog lica bio je savršeno ozbiljan. Nasmejala se. Šta bi drugo mogla? “Dobro, samo zato ću biti otmena kao što si ti.” “Bože, oprosti”, prošaputao je Alan pre nego što ju je izveo iz kuće. Elegantni lusteri i presijavanje kristala. Beli stolnjaci i sjaj srebra. Šelbi je sedela za jednim od tridesetak okruglih stolova pored Alana, s jedne strane, i predsednika Vladinog odbora za nabavke, s druge strane. Jela je čorbu od jastoga i učestvovala u razgovoru. “Da nisi tako tvrdoglav, Leo, da si probao aluminijumski reket, primetio bi napredak u svojoj igri.” “Moja igra jeste napredovala.” Krupni državnik, širokih ramena uperio je svoju kašiku u nju. “Šest meseci nismo odigrali nijedan meč. Sad nijedan set ne bi mogla da dobiješ.” Šelbi se osmehnula i popila gutljaj vode, dok su se jela za stolom neprestano smenjivala. “Potrudiću se da odvojim malo vremena i skoknem do kluba.” “Obavezno, sa zadovoljstvom ću te pobediti.” “Moraćeš da paziš da ne nagaziš liniju, Leo”, podsetila ga je i dalje se osmehujući. Bila je zahvalna sudbini što je sedela do Lea. Pored njega je mogla da bude prirodna i opuštena. Poznavala je mnogo ljudi u ovoj prostoriji sa visokim plafonom, ali samo sa nekoliko bi mogla da provede malo vremena sa iskrenim zadovoljstvom.


Ambicija - osećala se u prostoriji poput nekog skupog parfema. Nije joj ona smetala, već čvrsta i kruta pravila i običaji koji su uz nju išli. I uz Alana, setila se i potisnula tu misao. Obećala mu je da će se ponašati najbolje što ume. Bog zna koliko se trudila. “A tu je i tvoj slab bekhend...” “Pusti ti moj bekhend”, rekao joj je, a zatim se nagnuo ka Alanu. “Jesi li ikad igrao tenis sa ovom štreberkom, Mekgregore?” “Ne, nisam.” Pogledao je u Šelbi. “Još.” “Upozoravam te da ova devojka oseća neki zlobni užitak u pobeđivanju. Nema poštovanja ni prema godinama” dodao je i uzeo viljušku. “Još ti nisam zaboravila onu krađu bodova od pre nekoliko godina, Leo”, kazala mu je Šelbi. “Imaš naviku da dodaješ poene neprimetno.” Osmehuo joj se. “Đavolice” optužio ju je. “Čekala si revanš.” Šelbi se nasmejala i okrenula ka Alanu. “Igraš li ti tenis, senatore?” “Povremeno”, blago se osmehnuo. Nije dodao da se na Harvardu bavio sportom. “Ja bih rekla da je šah tvoja igra - razmišljanje, planiranje, dugoročna strategija.” Zagonetno se nasmešio dok je uzimao čašu s vinom. “Moraćemo da odigramo jednu partiju.” Šelbin tihi smeh ga je uzbuđivao. “Čini mi se da smo je već odigrali.” Nežno je spustio svoju ruku na njenu. “Hoćeš revanš?” Šelbi mu je uputila pogled od kog je krv počela brže da mu struji. “Ne. Ne bi me nadmudrio drugi put.” Želeo je da se ova formalna večera završi što pre. Želeo je da bude sam sa njom, negde gde bi mogao da svlači garderobu sa nje - komad po komad i da oseti toplinu njene kože. Želeo je da gleda te sive oblake u njenim očima kako se smeju i da zna da misli jedino o njemu. Njen miris mu je budio sva


čula, a ne miris buketa ruža koji je stajao na stolu, niti hrane koju su upravo posluživali. Čuo je njen glas - tih i pomalo promukao - a ne glasove i zvuke oko sebe. Razgovarao je sa kongreskinjom, koja je sedela sa njegove desne strane, kao da ga veoma interesuje sve što mu je govorila, A mislio je samo o tome da zagrli Šelbi i čuje kako šapuće njegovo ime dok ga dodiruje. Želja za njom će s vremenom postati manja, kazao je Alan sebi. Mora postati. Čovek može da poludi ako toliko intenzivno želi jednu ženu. S vremenom će ta želja postati mnogo prijatnije osećanje - dodir usred noći, osmeh s drugog kraja prostorije. Posmatrao je njen profil dok je peckala Lea. Bila je poput neke vile iz bajke, sa tim plamenim pramenovima. Intenzitet želje nikad neće popustiti. Bila mu je suđena, isto kao što je i on bio suđen njoj. Nijedno od njih to ne može da spreči. Razgovor se vodio dok je u pozadini muzika tiho svirala. Oblak dima dizao se ka plafonu - od cigareta, muštikli i cigara posle večere. Razgovor se uglavnom vodio o politici, povremeno se zaoštravao, a povremeno bivao pragmatičan. Koja god tema da je bila, razgovor se uvek vrteo oko sveta koji su oni činili. Alan je čuo kad je Šelbi dala jasno i koncizno mišljenje o kontroverznom predlogu zakona o kome je naredne nedelje trebalo da se raspravlja u Kongresu. Ono je iznerviralo čoveka sa kojim je pričala, mada se on trudio da razgovor zadrži u okvirima kontrole koje je Šelbi nesumnjivo pokušavala da probije. Iako se slagao sa njenim stanovištem, njena taktika je bila... buntovnička. Nikada ne bi mogla da bude diplomata. Da li je znala koliko je komplikovana, pitao se. Bila je smrtno protiv politike, a služila se njenom terminologijom, sa političarima je razgovarala njihovim jezikom bez i najmanjeg napora i nelagode. Ako ih je ikad osećala, dodao je Alan. Ako je bilo nelagode, bilo je kod suprotne strane. Pogledom je prelazio preko ljudi koji su sedeli za njihovim stolom, ne prekidajući razgovor sa kongreskinjom. Šelbi nije imala njihovu uglađenost. Zato što je tako želela, znao je Alan. I još više, bila je sasvim rešena da je nikada nema. Ona se nije pretvarala da je jedinstvena, jednostavno je bila takva.


Elegantna brineta koja je sedela preko puta možda je bila lepša od Šelbi, a plavuša dostojanstvenija, ali Šelbi će se svi sećati kada se veče završi. Predstavnik iz Ohaja možda jeste duhovit, a savetnik državnog sekretara obrazovan, ali svi bi najradije razgovarali sa Šelbi. Zašto? Razlog toga je da nema nekog određenog razloga. Jednostavno je bilo tako. Osetio je da mu se približava pre nego što je osetio njen dah na svom uvu. “Hoćeš li da plešeš sa mnom, senatore? To je jedini dostojanstven način da te dodirnem ovde i sada.” Alan je osetio kako mu se javlja želja - toliko jaka da su svi ostali u tom trenutku prestali da postoje. Ustao je i uhvatio ju je za ruku. “Neverovatno kako slično razmišljamo.” Kad ju je odveo na plesni podijum, privio ju je uz sebe. “I kako skladno pristajemo jedno drugom”, prošaputao je kad su im se teta spojila. Šelbi je zabacila glavu. “Ne bi trebalo.” Njene oči su obećavale vruće, intimne tajne, a usne izazivale, razdvojene i blago razvučene u osmeh. Njena ruka na njegovom ramenu pomerila se bliže ka vratu, po kome ga je prstima milovala. “Ne bi trebalo da budemo skladni. Ne bi trebalo da razumemo jedno drugo. Ne znam zašto nam uspeva.” “Vodiš se logikom, Šelbi. A u ovom slučaju, logično, ne postoji razuman odgovor.” Nasmejala se. Sviđalo joj se kako mu mozak radi. “Alane, suviše si senzibilan da bih se sa tobom raspravljala.” “A to neprestano radiš.” “Baš tako.” Naslonila je glavu na njegovo rame. “Suviše dobro me znaš da bi to bilo dobro za mene, Alane... A i za tebe. U opasnosti sam da počnem da te obožavam.” Setio se da je Majra koristila isti izraz da opiše Šelbina osećanja prema ocu. “Rizikovaću. A ti?” Zažmurila ja i blago odmahnula glavom. Nijedno od njih nije znalo da li je


to bio znak potvrde ili negodovanja. Kako je veče odmicalo, plesali su sa drugima, neprestano misleći jedno o drugom. Povremeno, kada bi se susreli na plesnom podijumu, nemo su razmenjivali poruke, tako jake i tako direktne da su ih primećivali i ostali, naročito oni koji su za život zarađivali posmatranjem tuđih pogleda i pokreta. Zakulisne radnje svih vrsta bile su najvažniji deo vašingtonske igre. Jedni su se bavili njima, drugi su ih raskrinkavali, ali su za njih svi znali. “Pa, Alane”, rekao je Leo i zagrlio ga kada je Šelbi ponovo otišla na plesni podijum. “Napreduješ sa svojim vetrenjačama.” Alan je spustio čašu s vinom, osmehujući se. Nije mu smetala aluzija na Don Kihota kad je bio u pitanju njegov projekat. To bi dugoročno moglo da donese mnoge prednosti. U ljudskoj prirodi je da saoseća sa gubitnicima, čak i ako mu ne pomažu ni na kakav konkretan način. “Pomalo. Dobio sam neke pozitivne nagoveštaje iz Bostona o napretku skloništa u tom gradu.” “Bilo bi ti od koristi kada bi se sve zahuktalo dok je na vlasti ova administracija.” Izvadio je dugu, mirišljavu cigaretu i zapalio ju je. “Dobio bi podršku ukoliko bi se odlučio da kreneš u borbu.” Alan je ispijao vino i posmatrao Šelbi. “Ima još mnogo do toga, Leo.” “Ti bolje znaš”, Leo je ispustio dim cigarete. “Ja nikad nisam Želeo da se upuštam u tu trku. Ali ti... Mnogi su voljni da te podrže kad dođe trenutak za to, ako daš znak” Alan se okrenuo i ozbiljno pogledao kolegu. “Rekao si mi svoje mišljenje”, kazao je pažljivo. “Ja ga poštujem. Mada nije to odluka koju ću lako doneti, za koju god opciju da se odlučim.” “Daću ti nekoliko razloga 'za', jer, iskreno, nisam uopšte entuzijasta sa ovim što sada imamo.” Nagnuo se bliže ka njemu. “Tvoja biografija je impresivna - iako pojedini misle da naginješ malo ulevo. Imaš solidan ugled u Kongresu, a tvoj senatorski staž teče glatko. Ne bih zalazio u pojedinačne doprinose tvoje politike i lične zasluge - zadržao bih se na imidžu.” Ponovo je izduvao dim cigarete.


“Mladost ti je prednost. Ostavlja nam vremena. Tvoje obrazovanje je izvrsno i impresivno. Činjenica da si bio dobar sportista može samo da bude od koristi. Ljudi vole da veruju da je njihov vođa sposoban da pobeduje na mnogim poljima. Tvoje porodično zaleđe je čvrsto i stabilno. Činjenica da je tvoja majka veoma uspešan profesionalac u svojoj oblasti odlično ti ide u prilog.” “Biće joj drago da to čuje”, rekao je Alan suvo. “Dovoljno si pametan da bi mislio da to nije važno”, podsetio ga je Leo, gestikulirajući cigarom. “To pokazuje da razumeš i da umeš da se osloniš na žene profesionalce - koje čine veliki broj tvojih pristalica. Tvog oca prati glas da sledi svoj put, ali ga sledi časno. Nemaš nikakvu mrlju u svojoj biografiji.” “Leo...” Alan je ispio vino pre nego što je pogledao Lea pravo u oči. “Ko ti je rekao da razgovaraš sa mnom?” “I imaš dobru percepciju”, uzvratio mu je Leo na isti način. “Recimo da sam zamoljen da se dotaknem pojedinih tema.” “U redu. Uopšteno govoreći, ne odbacujem mogućnost da se kandidujem za predsednika kad za to dođe vreme.” “Iskreno.” Leo je pogledao u Šelbinom pravcu. “Lično, ta devojka mi se dopada. Ali da li će tebi odgovarati? Ne mogu da vas zamislim kao par.” “Je l'?” Bilo je to mirno izgovoreno, ali Alanovo lice se namrštilo. “Kempbelova ćerka zna pravila, učestvovala je u kampanji kad je bila dete.” Leo je napućio usta, pažljivo odmeravajući razloge za i protiv. “Šelbi je odrasla uz politiku, tako da ne bi morala da uči protokol ili diplomatiju. Naravno, pomalo je neobična.” Lagano je tresao pepeo sa cigarete. “U stvari, malo više. Godinama je mnogo enegrije trošila na podsmevanje vašingtonske društvene scene. Pojedini ljudi je vole, u toj grupi sam i ja, ali stiče nove protivnike svakog dana.”


Leo je vratio cigaretu u usta, čekajući, dok je Alan ćutao. “Mada, moguće je ispraviti nekoliko loših navika. Mlada je, ta njena napadnost bi mogla da se ublaži. Njeno obrazovanje i porodica su bez premca. Šarmantna je, nije odbojna. Uspešno vodi sopstveni posao i zna kako treba da se ophodi sa ljudima. Odličan izbor, sve u svemu”, rekao je. “Ukoliko možeš malo da je dovedeš u red.” Alan je spustio čašu da bi sprečio sebe da je baci. “Šelbi ne treba da se dovodi u red”, rekao je krajnje kontrolisanim glasom. “Ona ne treba da bude ništa drugo osim onoga što sama izabere. Naša veza nije žito za politički mlin, Leo.” Leo je ugasio cigaretu. Shvatio je da ga je pogodio u živac, ali bio je zadovoljan načinom na koji je Alan iskontrolisao bes. Ne bi bilo mudro da usijana glava komanduje vojnim snagama. “Jasno mi je da imaš pravo na određeni stepen privatnosti, Alane. Ali kad se budeš upustio u trku, upustiće se i tvoja dama. U našoj kulturi vladaju parovi. Jedno je odraz onog drugog.” Samo ga je još više iznerviralo što je znao da je to istina. Od toga je Šelbi bežala, toga se plašila. Kako da je zaštiti, a istovremeno ostane to što jeste? “Šta god da odlučim, Šelbi je slobodna da bude baš takva kakva jeste”, rekao je Alan i ustao. “To je bezuslovno.”


Deveto poglavlje

Bila je odlično raspoložena, a napolju je sunce sijalo. I da je duvao monsun, ne bi joj pokvario raspoloženje. Provela je dug opušten vikend sa Alanom. Nisu izlazili iz njenog stana. Sedela je za pultom i prelistavala novine, rešena da se malo zainteresuje za spoljni svet. Kao i uvek, prvo je otvorila stranicu na kojoj se nalazio strip. Ko li je ovog puta na tapetu? Podigla je obrve, dok je obraz naslonila na dlan i smejala se. Kao i obično pogodili su pravo u centar, ali iz ugla kome se nije moglo odoleti. Nadala se da će potpredsednik zadržati smisao za humor kad bude video ove jutarnje novine. Iz iskustva je znala da ljudi koji su u žiži interesovanja javnosti retko reaguju na kritike. Priča, satirična ili ne, bila je priča. Šilbi je pogledala čiji potpis stoji na kraju stripa. Stajali su samo inicijali karikaturiste G. K. Verovatno kad neko toliko često i istinito udara na nečiji ego, najbolje je da to anonimno radi. Ona to ne bi mogla. Jednostavno, nije bilo u njenoj prirodi da se krije iza anonimnosti. Odsutno je uzela polupraznu šolju hladne, jutarnje kafe i nastavila da čita. Volela je da započne dan humorom koji je afirmisao njeno stanovište da koliko god čuda na svetu postojala, za njih će se uvek naći mesta. Vrata prodavnice se otvoriše i ona podiže pogled. "Zdravo." Osmehnula se Morin Fransis i odložila je novine. Brineta nije ličila na ženu koja je znala šta je kišni mantil, a još manje da ga je nosila. Bila je obučena u tamnoplavi, svileni prolećni komplet svedenog kroja. “Izgledaš divno”, rekla joj je Šelbi diveći se odelu koje nikad ne bi izabrala za sebe.


“Hvala.” Morin je spustila elegantnu kožnu aktovku na pult. “Došla sam po svoju grnčariju. I da ti se zahvalim.” “Doneću kutije.” Otišla je u zadnju sobu u kojoj je rekla Kajlu da stavi predmete koje je Morin kupila. “Zašto mi se zahvaljuješ?” pitala ju je. “Zbog kontakta.” Ne mogavši da obuzda radoznalost, Morin se zavukla iza pulta i krenula za Šelbi u radnu sobu. “Ovo je divno”, kazala je kad je nasred prostorije ugledala grnčarski točak, pre nego što je zapazila police. “Volela bih jednom da te vidim kako radiš.” “Dođi sredom ili subotom i ako me zatekneš raspoloženu za rad, daću ti nekoliko brzih lekcija.” “Mogu li da ti postavim jedno glupo pitanje?” “Naravno.” Šelbi se osvrnula preko ramena. “Svako ima pravo na tri glupa pitanja nedeljno.” Marlin je pogledom obuhvatila radnu sobu i prodavnicu. “Kako sve ovo postižeš sama? Mislim, znam kako je započinjati sopstveni posao. To je samo po sebi dovoljno teško i komplikovano. A ti još treba da imaš dovoljno kreativnosti i vremena da napraviš sve ove predmete, a zatim da nađeš snage da se baviš trgovinom i prodaješ ih.” “To nije glupo pitanje”, rekla je Šelbi. “Verovatno volim da se bavim obema stvarima. Ovde sam sasvim izolovana. A tamo...” pokazala je na prodavnicu, “nisam. I volim da radim kako se meni sviđa. Pretpostavljam da i ti sad radiš kako ti se sviđa, ili možda još radiš za onu firmu iz Čikaga.” “Da, mada još uvek ima trenutaka kada poželim da se vratim u spokoj sigurnog posla.” Posmatrala je Šelbina leda. “Ne verujem da je kod tebe to slučaj.” “Nesigurnost u određenoj meri može biti zabavna, zar ne?”, upitala ju je. “Naročito ako misliš da ćeš se uhvatiti za nešto ako padneš u ponor.” Morin se nasmejala i odmahnula glavom. “To je jedan način na koji se


stvari mogu posmatrati. Uživaj i veruj.” Šelbi je pružila Morin jednu kutiju. “Kontakt koji si pomenula pretpostavljam da si mislila na Majru.” “Da. Pozvala sam je u subotu popodne. Trebalo je samo da kažem Šelbi i pozvala me je da dođem na doručak danas.” “Majra misli da se vreme ne treba gubiti,” Šelbi je spustila druge dve kutije na pult. “Obavestićeš me šta se dešava?” “Bićeš prva”, obećala joj je Morin. “Znaš, nisu svi tako voljni da učine uslugu - ni najbližim prijateljima, a pogotovo nepoznatima. Zaista sam ti zahvalna.” “Rekla si da si dobra”, podsetila ju je Šelbi s osmehom dok je sastavljala konačni račun. “I činilo mi se da jesi. Do popodne mi nećeš biti zahvalna. Majra je teška dama.” “I ja sam” kazala je Morin i izvadila knjižicu sa čekovima. “Sem toga, nepopravljivo sam radoznala. Slobodno mi reci da gledam svoja posla” počela je, posmatrajući Šelbi. “Ali moram da te pitam kako stoje stvari između tebe i senatora Mekgregora. Nisam ga prepoznala prošli put. Mislila sam da je neki tvoj obožavalac koji te proganja.” Šelbi se svideo opis. “Veoma je tvrdoglav”, kazala je i pružila račun Morin. “Hvala bogu.” “Lepo. Dopadaju mi se muškarci koji primećuju dugu. Bolje da odnesem ove kutije do kola, da ne zakasnim.” “Pomoći ću ti.” Držeći kutije, Šelbi je otvorila vrata da bi Morin mogla da izađe. “Auto mi je tamo.” Otvorila je prtljažnik malog automobila. “Svratiću jedne srede ili subote.” “Važi. Ako ne budem imala inspiraciju, doći ćeš drugi put. Srećno.”


“Hvala.” Morin je zatvorila prtljažnik i otišla do vrata vozača. “Pozdravi senatora.” Šelbi se nasmejala i mahnula joj pre nego što se vratila u radnju. Spakovaće onu zelenu vazu u kutiju, rešila je. Bilo je vreme da iznenadi Alana. I sam je hteo da uzme neki predmet koji je napravila, samo to onda ne bi bilo iznenađenje za njega. Alan se nije često žalio da mu je posao naporan, ali ovog jutra je imao brojne sastanke. Nije često osećao ni pritisak štampe, ali novinar koji ga je čekao ispred zgrade u kojoj su se nalazile nove kancelarije Senata, bio je zlonameran i iritantan. Možda je još bio neraspoložen zbog razgovora sa Leom, ili je jednostavno bio premoren. Kada je izašao iz lifta na spratu na kome se nalazila njegova kancelarija, strpljenje mu je bilo na najnižoj granici. “Senatore.” Alanova sekretarica je skočila sa stolice. Bila je jednako na ivici nerava kao i Alan. “Telefon od jutros ne prestaje da zvoni.” Počela je da čita poduži spisak. “Ned Brevstver iz Američkog udruženja kongresmena, kongreskinja Plat, sekterarica gradonačelnika Bostona u vezi sa skloništima, Smit - savetnik za medije, Rita Kadrova - socijalna radnica Nortista koja inistira da lično razgovara sa Vama o projetku kuća i...” “Kasnije.” Alan je uleteo u svoju kancelariju i zatvorio vrata. Deset minuta - deset minuta da predahne, obećao je sebi i bacio aktovku na sto. Odgovarao je na raznorazna pitanja još od osam sati jutros. Neka je proklet ako ne može da odvoji deset minuta za sebe. Nije ličilo na njega da mu treba predah, pomislio je nervozno dok je gledao kroz prozor. Sa njega se videla istočna strana Kapitola koja je simbolizovala demokratiju, slobodu misli, pravdu - sve u šta je Alan oduvek verovao. Mogao je da vidi i Kapitol plazu sa velikim kružnim žardinjerama ispunjenim cvećem. Postavljene su posle bacanja bombe - kao estetska barikada. Predstavljale su ono što je Alanu bilo poznato kao ljudska narav.Jedni su se trudili da grade, a drugi su pokušavali da sruše izgrađeno. Terorizam je bio zastrašujuće logičan. Ako se, kao što Leo kaže, uhvati u


kolo, moraće sa tim da se susreće svakodnevno. Njegova odluka nije još dugo mogla da se odlaže. Naravno, on bi sačekao pravi trenutak, ispitao puls i raspoloženje. On će to i uraditi - javno. Ali moraće ceo proces da ubrza jer odluke na privatnom planu nije želeo da odlaže. Pre nego što ponovo bude pitao Šelbi da se uda za njega, reći će joj kakve su njegove namere na poslovnom planu. Pitaće je da li želi da deli sa njim ne samo njegovo prezime, dom i porodicu već i mnogo više, ukoliko se odluči da uđe u trku za predsednika. Pitaće je da li želi da podredi život njemu, njihovoj domovini, protokolu i politici. Alan više nije smatrao da je odluka bila samo njegova. Šelbi je već bila njegova žena u svakom smislu, osim u zakonskom. Na to je još trebalo da je privoli. Kada je zapištao interfon na njegovom stolu, nezadovoljno je zakolutao očima. Uspeo je da ukrade samo pet minuta. Nervozno je podigao slušalicu. “Da?” “Izvinite što Vas uznemiravam, senatore, ali Vaš otac je na liniji broj jedan.” Provukao je ruku kroz kosu i seo. “U redu, preusmerite mi poziv. Arlin, izvinite što sam bio onako grub.” Njen ton se sasvim promenio. “Nije važno. Vaš otac zvuči... Karakteristično veselo, senatore.” “Arlin, trebalo bi da se opredeliš za diplomatiju.” Čuo je kako se nasmejala pre nego što je spustila slušalicu. “Zdravo, tata.” “O, pa ti si još živ!” U njegovom moćnom, dubokom glasu često se osećao sarkazam. “Tvoja majka i ja smo se već uplašili da ti se nije nešto desilo.” Alan se trudio da se u njegovom glasu ne začuje smeh. “Isekao sam se prošle nedelje dok sam se brijao. Kako ste vi?” “On mene pita kako sam!” Danijel je uzdahnuo tako teatralno da bi taj svoju uzdah mogao da patentira, kako bi mogli i drugi očevi da ga koriste. “Čudi me da se uopšte sećaš ko sam. Ali dobro - nisam ja važan. Tvoja


majka, ona je očekivala da je njen sin pozove. Njen prvenac.” Alan se naslonio u fotelju. Koliko samo puta je proklinjao sudbinu što se prvi rodio, pa je njihov otac mogao da upotrebljava tu frazu da ga bocka. Naravno, Danijel je imao uobičajene fraze i za Renu i Kejna - jedina ćerka, najmlađi sin. Sve je to bilo relativno. “U priličnoj sam gužvi. Je li mama tu?” “Ima neki hitan slučaj u bolnici.” Tako divalj i tvrdoglav kakav je bio, ne bi priznao da bi ga njegova supruga Ana dobro izgrdila da je znala šta namerava. “Pošto se ona jada i uzdiše”, slagao je ne trepnuvši, “odbacio sam svoj ponos i lično te pozvao. Vreme je da odvojiš vikend i dođeš da posetiš majku.” Alan se nasmejao, suviše dobro je poznavao svog oca. “Zar nije suviše zaokupljena iščekivanjem svog prvog unučeta? Kako je Rena?” “Možeš sam da vidiš za vikend”, obavestio ga je Danijel. “Ja... Rena i Džastin su rešili da provedu vikend sa porodicom. Doći će i Kejn i Dijana.” “Imaćeš gužvu”, kazao mu je Alan. “Šta si rekao? Ne mumlaj mi tako, dečko.” “Kazao sam da ćeš imati gužvu”, ponovio je Alan promišljeno. “Zarad tvoje majke mogu da žrtvujem svoj mir i tišinu. Ona brine o svima vama - o tebi pogotovo, pošto još uvek nemaš ženu i porodicu. Prvenac”, dodao je namerno. “Brat i sestra su se skućili pre tebe. Najstariji sin, koji nosi ime mog oca, suviše je zauzet da bi dao doprinos lozi Mekgregorovih.” Alan pomisli na svoje naporno jutro i osmehnu se. “Loza Mekgregorovih izgleda odlično napreduje. Možda će Rena roditi blizance.” “Ha!” Danijel je na trenutak razmislio o toj ideji. Setio se da je sa majčine strane bilo nekoliko blizanaca u porodici. Kad bude završio razgovor, pogledaće porodično stablo. “Očekujemo te u petak uveče. A sada...” Danijel se nagao preko svog stola i uzeo je jednu od svojih zabranjenih


cigareta. “Šta je ono što sam pročitao u novinama, dođavola?” “Konkretizuj mi malo”, predložio mu je Alan. “Možda je štamparska greška”, rekao je Danijel i otresao pepeo sa cigare u pepeljaru, koju je skrivao u donjoj fioci svog stola, pre nego što je pao na pod. “Mislio sam da dobro poznajem svoju krv i meso.” “Konkretizuj još malo”, zahtevao je Alan, mada je već znao o čemu je reč. Bilo bi previše dobro da se tako brzo završi. “Kad sam pročitao da moj sin - moj naslednik - provodi vreme sa jednom Kempbelovom, pomislio sam da je sigurno u pitanju štamparska greška. Kako se ta devojka zove?” Iako je mnogo voleo svog oca, Alan je ponekad osećao potrebu da ga nervira. “Na koju devojku misliš?” “Dođavola, dečače! Na devojku sa kojom se viđaš. Na onu što liči na patuljka iz bajki. Video sam joj sliku. Jaka je, čuvaj se.” “Šelbi”, rekao je Alan i zastao. “Šelbi Kempbel.” Mrtva tišina. Alan je sedeo zavaljen u svojoj fotelji i pitao se koliko će biti potrebno njegovom ocu da povrati dah. Šteta, prava je šteta što ne može da vidi lice starog gusara. “Kempbel!!” zaurlao je. “Od kradljivih i lažljivih Kempbelovih!” “Da, i ona mnogo voli Mekgregorove.” “Nijedan moj sin neće da se petlja sa klanom Kempbelovih!”, zaurlao je Danijel. “Isprebijaću te, Alane Mekgregore!” Bila je to prazna pretnja, kao što je bila i kad je Alan bio osmogodišnjak, ali bila je izrečena u naletu besa. “Nećeš mi se izvući.” “Pružiće ti se prilika za to sad, za vikend, kad upoznaš Šelbi.” “Jedan Kempbel u mojoj kući! Ha!” “Jedan Kempbel u tvojoj kući”, ponovio je Alan blago. “I jedan Kempbel u tvojoj porodici do kraja godine ako bude kako sam zamislio.”


“Ti...” U njemu su se smenjivale emocije. Kempbelovi protiv njegove najveće želje: da vidi svoju decu venčanu i skučenu, a sebe okruženog unucima. “Razmišljaš da se venčaš sa jednom od Kempbelovih?” “Već sam je zaprosio. Nije mi odgovorila... Još”, dodao je. “Nije valjda!” Očinski ponos nadjačao je sva ostala osećanja. “Zar je toliko glupa? Tipično za Kempbelove”, promrmljao je. “Pagani bez mozga.” Danijel je sumnjao da se oni bave vradžbinama. “Verovatno te je uklela, dečko”, kazao je. “Ranije si bio razuman. Da, samo mi dovedi tu Kempbelovu”, naredio je strogo, “i ja ću da je sredim.” Alan se nasmejao i zaboravio neraspoloženje koje ga je držalo samo nekoliko trenutaka ranije. “Pitaću je hoće li da dođe” “Pitaš je? Ha! Samo dovedi tu devojku, ćerku Kempbelovih ovamo.” Alan je zamislio Šelbi i shvatio je da ne bi propustio da prisustvuje njihovom susretu u zamenu čak i za dve trećine glasova. “Vidimo se u petak, tata. Pozdravi mamu.” “U pelak”, ponovio je Danijel i nervozno izduvao dim cigarete. “Da, da, u petak.” Kad je prekinuo vezu, Alan je zamislio svog oca kako sad sedi u iščekivanju, prekrštenih ruku. Biće to zanimljiv vikend. Kada je skrenuo u Šelbinu ulicu, Alan je zaboravio na umor. Deset sati neprekidnog rada ostalo je za njim, kao i svi ti papiri, činjenice i ljudi. Ali kad mu je Šelbi otvorila vrata, ipak je primetila zabrinutost i tragove umora u njegovim očima. “Loš dan za demokratiju?” nasmejala se, obuhvatila je rukama njegovo lice i poljubila ga. “Dug”, ispravio ju je i približio se da je zagrli. Znao je da može da podnese još stotine ovakvih dana ako bi ga na kraju takvih dana ona čekala. “Izvini što kasnim.” “Ne kasniš, stigao si. Hoćeš nešto da popiješ?” “Neću da odbijem.”


“Dođi, malo sam izigravala domaćicu.” Šelbi ga je odvela do kauča. Kad je seo, od vezala mu je kravatu , a zatim otkopčala gornja dva dugmeta na njegovoj košulji. Alan ju je posmatrao sa osmehom dok mu je izuvala cipele. “Mogao bih da se naviknem na ovo.” “Nemoj”, posavetovala ga je dok je odlazila po piće. “Nikad ne znaš kad možeš da me zatekneš kako bezvoljno ležim na tom kauču,” “Onda ću ja tebi da ugađam” kazao joj je kad mu je donela viski. Šelbi se sklupčala pored njega. “Ovo mi je trebalo.” “Piće?” “Ti.” Kad je zabacila glavu, on ju je poljubio dugim, nežnim poljupcem. “Samo ti.” “Pričaj mi o neljubaznim državnicima i lobistima, ili o bilo čemu što ti je pokvarilo dan.” Nasmejao se dok mu je viski klizio po jeziku. “Imao sam okršaj sa kongreskinjom Plat.” “Martom Plat?” Šelbi je uzdahnula. “Bila je teška, tvrdoglava, škrta birokratkinja kad sam bila mala.” Opis je odlično odgovarao. “I sada je.” “Moj otac je uvek govorio da bi bila savršen javni revizor. Jedino o čemu misli su novac i fiskalizacija.” Nasmejao se i spustio čašu. Kome treba viski kada ima Šelbi? “A ti? Kako kod tebe posao napreduje?” “Jutros je bilo slabo, ali zato je po podne bila ludnica. Došli su studenti. Izgleda da uče o grnčariji. Kad smo već kod toga, imam nešto za tebe.” Kad je Šelbi ustala, on se protegao i ispružio noge, shvativši da uopšte nije umoran - mnogo je opušteniji nego što je bio samo pre dvadesetak minuta. “Poklon”, rekla je Šelbi i spustila mu kutiju u krilo. “Nije romantičan kao što su tvoji pokloni, ali je jedinstven.” Sela je pored njega dok je Alan podizao poklopac sa kutije.


Ne progovarajući, izvadio je vazu obema rukama. Tačno tako je zamislila da je drži poput nekog rimskog vladara. Bila je zadovoljna prizorom u koji je gledala. Alan ju je posmatrao bez reči. Bila je glatka i tamnozelena, sa svetlijim detaljima na površini. Linije su bile čiste i jednostavne i vrlo malo dekorisane. Nije mogao da se seti da mu je ijedan poklon bio važniji i značajniji. “Šelbi, divna je. Zaista, zaista je lepa.” Uzeo je vazu u jednu ruku, a drugom rukom je uhvatio Šelbi. “Još od prvog dana me je oduševljavalo kako tako male ruke kriju tako veliki talenat.” Poljubio joj je prste pre nego što ju je pogledao. “Hvala ti. Ovo si pravila onog dana kad sam ušao u tvoju radnu sobu.” “Ništa ne može da ti promakne, je li?” Zadovoljno je prstom prešla preko ivice predmeta. “Dok sam je pravila... mislila sam na tebe. Nameravala sam da ti je dam kad završim. A onda sam bila u tvojoj kući i shvatila sam da savršeno ide uz tebe i tvoj dom.” “Savršeno ide uz mene”, saglasio se dok je vraćao vazu nazad u kutiju. Pažljivo ju je spustio na pod i zagrlio Šelbi. “Baš kao i ti.” Spustila je glavu na njegovo rame. Kada on to kaže, zvuči istinito. “Da naručimo kinesku hranu.” “Hmm. Mislio sam da želiš da pogledaš onaj film što se daje u bioskopu iza ugla.” “To je bilo jutros. Večeras bih radije jela slatko-slanu svinjetinu i ležala sklupčana pored tebe na tom kauču. U stvari”, nastavila je pošto ga je gricnula za vrat, “ne bi mi smetalo ni da jedem krekere sa sirom.” Alan se okrenuo ka njoj. “Šta misliš da se prvo sklupčamo, a onda da jedemo?” “Baš umeš da izabereš”, kazala je Šelbi, bacila se na gomilu jastuka i povukla ga. “Sviđa mi se kako razmišljaš. Poljubi me, Alane, kao što si me poljubio prvi put kad smo sedeli na ovom kauču. To me izluđuje.”


Oči su joj bile poluzatvorene, a usne poluotvorene. Alan je upleo prste u njenu kosu koja je nemirno padala po jastucima. Više nije bio strpljiv kao prvi put. Sa Šelbi je jednako bilo uzbudljivo i zamisliti kako će to izgledati i sada znati kako izgleda. Bila je izazovnija od bilo koje fantazije, poželjnija od bilo kakvog uzavrelog maštanja. I bila je tu, za njega. Alan je polako ljubio njene usne. Sada je mogao da suzbija nalete strasti jer je znao da će biti vremena za nju. Ona je uzdahnula, a zatim zadrhtala. To ga je toliko uzbuđivalo da nije shvatao šta mu se dešava. A nije je ni pipnuo, osim tog dodira poljupcem. Nije znao da mučenje ume da bude tako slatko. Ali sada je znao za tu prijatnu agoniju kada su njegove usne okusile Šelbine, a njene ruke zaronile ispod njegove košulje. Volela je da ga dodiruje. Svaki put kad bi ga dotakla, Šelbi je znala da joj to nikada neće dosaditi. Taj dodir joj je uvek donosio veliko zadovoljstvo i budio jaku požudu. Svaki put kada bi ugledala nešto čemu se divila, želela je da oseti njegovu težinu, teksturu. Ni sa Alanom nije bilo drugačije. Svaki put kao da je bio prvi. Miris njegovog sapuna - ne, njenog sapuna, setila se - bio je na njemu, ali pomešan sa muškim mirisima koje je dan ostavio na njemu. Srce mu je brzo udaralo, mada su njegove usne vodile ljubav sa njenim lagano, iscrpljujuće temeljno. Prstima je svukla košulju sa njegovih ramena kako bi slobodnije mogla da istražuje. Njegovim poljupcima je počelo da ponestaje strpljenje i ostavljao ju je bez daha. Sada se vrtela u oluji koju je Alan prizvao poput čarobnjaka. Mogla je da se zakune da je čula grmljavinu. Bilo je to pulsiranje njenog srca. Ruke su mu bile brze, svlačile su je divlje, a zatim su je milovale po koži tako strasno da je neprekidno drhtala pod njihovim dodirima. Potpuno je izgubila osećaj za mesto i vreme. Čuo je kako ga doziva, ali bio je suviše zauzet da bi joj se odazvao. Jučerašnji dan koji su proveli u vođenju ljubavi još ga je držao. U njemu je čučalo nešto divlje, nešto žestoko, nešto što nikada nije sasvim oslobođeno.


Sada se pojavljivalo, oživljavalo, kao kad bi se uspavani panter konačno našao van kaveza, na slobodi. Bio je grub prema njoj. Čak iako je bio toga svestan, nije mogao da se zaustavi. Njeno telo je drhtalo pod njegovim. Na svakom mestu na koje bi spustio usne okusio je strast i obećanje. Stenjala je i izvijala se. Jezikom ju je nemilosrdno doveo do vrhunca strasti. Telo joj je gorelo od strasti, ni o čemu nije mislila, vodila se samo osećanjima. Nije znala šta ju je pitao, mada je čula njegov glas. Nije znala ni šta je odgovorila, znala je samo da ne bi odbila ništa što bi tražio. Maglovito, kroz zavesu strasti, videla je njegovo lice iznad svog. Oči mu nisu bile zamišljene, jedino je to uspela da zapazi. Bile su tamne, skoro divlje. “Ne mogu da živim bez tebe”, rekao joj je šapatom koji je kao eho odzvanjao u njenoj glavi. “Neću.” A onda su se njegove usne spustile na njene i izgubili su se u delirijumu osećanja. “Sigurno nećeš još?” Dva sata kasnije Šelbi je prekrštenih nogu sedela na krevetu u kratkom, japanskom, svilenom kimonu. Jela je slatko-slanu svinjetinu, koju je viljuškom nabadala iz kartonske ambalaže. U pozadini se tiho čuo televizor, ali slike nije bilo. Alan se ispružo na krevetu, sa jastucima ispod glave. “Nemoj više.” Posmatrao ju je kako traži još. “Što ne popraviš televizor?” “Pre ili kasnije”, rekla je, odlažući kartonsku ambalažu u stranu. Stavila je ruku na stomak. “Prejela sam se.” Nasmejala se i pustila pogled da joj sklizne sa njegovog lica na opušteno, mišićavo telo. “Pitam se koliko ljudi u vašingtonskoj metropoli zna kako senator Mekgregor grozno izgleda u donjem vešu.” “Nekolicina.” “Moraš da vodiš računa o svom imidžu, senatore.” Prešla je prstom preko


njegovog tabana. “Treba da razmisliš o nekoj reklami. Kako bejzbol igrači reklamiraju veš? Recimo: nikada se ne sastajem sa stranim predstavnicima ako ne nosim ekstrim intimo.” “Sreća da nisi ničiji savetnik za medije” “U tome i jeste čitav problem.” Legla je preko njega. “Razmisli samo koliko je tu mogućnosti.” Alan je zavukao ruku ispod njenog kimona. “Zamislio sam.” “Diskretne reklame u nacionalnim časopisima, trideset minuta u udarnom terminu na televiziji.” Šelbi se naslonila laktovima na njegova ramena. “Svašta bih mogla da izmislim.” “Zamisli kakav bi trend od toga nastao. Federalni zvaničnici bi svuda pokazivali svoj veš,” Šelbino čelo se naboralo kada je zamislila tu sliku. “Gospode bože, to bi bila nacionalna sramota.” “Svetska” ispravio ju je Alan. “Kad bi se lopta zakotrljala, više je ništa ne bi moglo zaustaviti.” “Dobro, ubedio si me.” Poljubila ga je. “Tvoja patriotska dužnost je da budeš obučen. Osim na ovom mestu” dodala je dok se poigravala njegovim učkurom. Nasmejala se i ponovo spustila poljubac na njegove usne. “Šelbi...” Njen jezik se preplitao sa njegovim dok je njegova ruka čvršće stiskala njen potiljak. “Šelbi” ponovio je, “hteo sam o nečemu sa tobom ranije da razgovaram, a čini mi se da ću i ovaj put biti onemogućen.” “Obećavam.” “Imam naređenje za ovaj vikend.” “O” kazala mu je na uvo. U samoodbrani Alan se okrenuo i legao na nju. Sada je ona bila ispod njega. “Danas popodne me je pozvao moj otac.”


“A”, rekla je šaljivo, “gospodar,” “Ta titula bi mu se dopala.” Alan ju je uhvatio za ruke da ga ne dekoncentriše, što je neprekidno pokušavala. “Izgleda da planira jedan od onih svojih čuvenih porodičnih vikenda. Pođi sa mnom.” Podigla je obrvu. “U zamak Mekgregorovih u Hajanis Portu? Nenaoružana?” “Ponećemo belu zastavicu.” Želela je da ide. Želela je da odbije. Poseta njegovom domu bila bi taj poslednji korak do bezuslovne predaje, koju se tako pažljivo trudila da izbegne. Pitanja, spekulacije - to ne bi mogla izbeći. Alan je čuo njene misli tako jasno kao da ih je naglas izgovorila. Potisnuo je nervozu i promenio taktiku. “Naređeno mi je da povedem tu devojku...” posmatrao ju je kako se mršti, “ćerku kradljivih i lažljivih Kempbelovih.” “Je l' tako?” “Upravo tako”, odgovorio joj je Alan smireno. Šelbi podiže bradu: “Kad krećemo?”


Deseto poglavlje

Šelbina prva pomisao kada je videla kuću na litici, bila je da je ni ona ne bi bolje osmislila i sagradila. Bila je veličanstvena. Gruba, neušuškana, visoko se uzdizala sa svojim tornjevima i isturenim kulama. Bila je sagrađena od kamena i nadvijala se nad morem - mračna i misteriozna, u sumrak. Tvrđava, zamak, zastarela građevina - nije mogla da joj da naziv, mogla je samo da joj se divi. Kada se okrenula ka Alanu, primetila je da je digao obrvu, iščekujući njen sud. Bio je prisutan i taj humor u njegovom pogledu koji je sa lakoćom uspevala da primeti, i ironija koja je uz njega išla. Nasmejala se i nagla kroz prozor da ponovo osmotri kuću. "Znao si da će mi se svideti." Nije mogao da izdrži da je ne dodirne prstima po kosi. "Mislio sam da bi mogla da ti se dopadne." Nije skidala pogled sa kuće dok je Alan vozio iznajmljeni auto uz strmo brdo. "Da sam ja odrasla ovde, drugari bi mi bili duhovi bez glave, a soba bi mi bila u tornju." Alan je naglo skrenuo u lakat krivinu, što je samo doprinelo veseloj atmosferi. More je bilo veoma blizu i njegov miris je ulazio kroz otvorene prozore. "Nema duhova u kući, mada moj otac povremeno preti kako će da ih uveze iz Škotske." Osmehnuo se i pogledao Šelbi. "Njegova kancelarija je u tornju." Iznenađeno je nabrala čelo i ponovo se nagla kroz prozor. “Hmm.”


Pažljivo je posmatrala uzane prozore na tornju. Danijel Mekgregor. Da, jedva čeka da ga sretne, pomislila je. Pa čak i na njegovom terenu. Ali pre toga Šelbi je uživala u pogledu. Cveće je bilo vrlo negovano, primetila je, poput reke spuštalo se od kuće u divljem, prolećnom cvatu. Da li glavni Mekgregor odlučuje i o izgledu pejzaža, pitala se Šelbi, ili je za to zadužena njegova supruga. Možda je sađenje petunija način opuštanja jednog grudnog hirurga. Za Šelbi je to imalo smisla. Veštim rukama i veštom umu potreban je izlet u kreativnost. Ako je kuća bila Danijelov dizajn, a vrt Anin, Šelbi je zaključila da se sigurno dobro slažu. Oba karaktera bila su jedinstvena, jaka i nepomirljiva. Biće zanimljivo da ih upozna, pomislila je. Čim je Alan zaustavio auto, Šelbi je krenula cvetnom alejom da nađe mesto sa koga bi mogla da osmotri čitav predeo. Ponovo se smejala. Zabacila je glavu, a nemirne kovrdže lepršale su nošene vetrom. Kuća je u suton u svom punom sjaju, zaključila je. Alan je stajao naslonjen na haubu automobila i posmatrao ju je. Šelbi je ponekad bilo dovoljno samo posmatrati. Svidelo mu se kako izgleda među raznobojnim cvećem i jakim kamenom od koga je kuća sagrađena, sa rukama u džepovima šljampavih pantalona i u tankoj bluzi koja je lepršala na vetru. Malene lale koje su ukrašavale kragnu mukotrpno su izvezene pre više od pedeset godina. Na ruci je nosila tanak digitalni sat. “Sigurno bih se družila sa duhovima” zaključila je, a zatim mu pružila ruku. “Bio bi to žestok duh, jak, pravi, ne oni jedva primetni i metiljavi.” Prste je ispreplitala sa Alanovim i u jednom trenutku su oboje posmatrali kuću. “Poljubi me, Mekgregore”, kazala mu je dok je sklanjala kosu koju joj je vetar naneo na lice. “Snažno. Nikada nisam videla nijedno savršenije mesto za to.” Još dok je govorila, njeno telo se priljubilo uz njegovo, a slobodnom rukom je šetala po njegovim leđima, i privlačila ga k sebi. Kada su im se


usne spojile, osetila je miris morske oluje - bez obzira na to što je nebo bilo vedro. Dovoljno je bilo samo da ga dodirne, pa da oseti kako munja struji njenim telom. Dok je izgovarao njeno ime, imala je osećaj da čuje i grmljavinu. Stajali su tako jedno pored drugog, izgubljeni, sasvim nesvesni sveta koji ih okružuje. Morske ptice su odlazile u svoja gnezda pošto se noć približavala, mesec se lagano uzdizao na nebu, dok je sunce zalazilo. Ništa od toga nije bilo važno. Jedno drugom su bili ceo svet. Stavila je ruke na njegove obraze. Nije ih pomerila kad su se razdvojili. Osetila je žaljenje zbog onoga što mu nije pružila, zbog onoga što mu možda nikad neće pružiti. Predaju, koja bi izbrisala sve tragove, sve sumnje i odnela obećanje koje je dala samoj sebi. “Volim te, Alane”, prošaputala je. “Veruj mi.” U njenim očima je video oblake strasti i borbe. Da, volela ga je, ali... Ne još, naredio je Alan sebi. Treba još malo da sačeka pre nego što je pritisne. “Verujem”, rekao je i uhvatio ju je za ruke. Nežno ih je poljubio pre nego što ju je zagrlio oko struka. “Hajde da uđemo.” Šelbi se naslonila na njegovo rame dok su hodali ka kući. “Oslanjam se na tvoju reč da ću na kraju vikenda iz ove kuće izaći u jednom komadu.” Samo se nasmejao. “Rekao sam ti kakav je moj stav o ulozi posrednika.” “Mnogo ti hvala.” Na vratima je primetila težak, mesingani grb koji je služio i za kucanje. Lav Mekgregorovih je hladno piljio u nju, a iznad njegove glave sa krunom stajala je jedna keltska izreka. “Tvoj otac nije od onih koji kriju svoje poreklo, je li?” “Recimo da poseduje snažan osećaj porodičnog ponosa.” Alan je pokucao na vrata. Šelbi je zamislila kako se zvuk proteže i vibrira svakim ćoškom kuće. “Klan Mekgregorovih”, kazao je Alan škotskim naglaskom, “jedan je od retkih kojima je dozvoljeno da imaju krunu na svom grbu. Jaka krv. Dobra loza.” “Ha!” Šelbin nadmen izraz prešao je u blago radoznali kada je Alan


prasnuo u smeh. “Nešto je smešno?” Pre nego što je stigao da joj odgovori, vrata se naglo otvoriše. Šelbi je ugledala visokog, plavokosog muškarca plavih očiju, koje su imale ljubičasti odsjaj. Imao je uzano lice, koje je nagoveštavalo inteligenciju i promućurnost. Naslonio se na vrata i uputio Alanu jedan pogled bez osmeha. “Samo se ti smej”, kazao je. “Tata već čitav sat gunđa. Nešto o”, pogled mu se zadržao na Šelbi, “izdajnicima i nevernicima. Zdravo, ti si sigurno nevernik.” Prijateljska ironija u njegovom glasu naterala je Šelbi da se osmehne. “Verovatno.” “Šelbi Kempbel. Moj brat, Kejn.” “Prvi Kempbel na imanju Mekgregorovih. Ulaziš na sopstveni rizik” Kejn je ponudio Šelbi ruku dok je prelazila prag. Prvo što je pomislio bilo je da ima lice sirene - ne savršeno lepo, ali vedro i ono koje se lako ne zaboravlja. Šelbi se osvrnula po širokom holu. Dopale su joj se izbledele tapete i starinski nameštaj. Osetila je miris prolećnog cveća, pomešan sa mirisom prašine i ispoliranog drveta. Ne, ni sama ne bi umela bolje. “Ovo je bezopasno”, rekla je kada je ugledala štit koji je visio na zidu. “Za sada.” “Alane!” Serena je jurila niz stepenice uprkos poodmakloj trudnoći. Šelbi je ugledala elegantnu ženu ljubičastih očiju, sa kosom istovremeno jarko i delikatno plavom. Primetila je i njeno zadovoljstvo, ljubav i duhovitost pre nego što je Serena obavila ruke oko Alanovog vrata. “Nedostajao si mi.” “Divno izgledaš, Rena.” Nežno je spustio ruku na njen stomak. To je njegova sestra, pomislio je istovremeno i začuđen i ponosan. Njegova mlađa sestra. “Nikako da se naviknem”, kazao je.


Serena je stavila ruku preko njegove. “Nije ti ostalo još mnogo vremena za navikavanje.” Osetila je kako se beba pomera pod njihovim dlanovima i osmehnula se Alanu kad je pogledao u njen stomak. “On ili ona počinje da biva nestprljiv.” Posmatrala je Alanov izraz lica. “Tata je iznenada uvrteo sebi u glavu da ih je možda dvoje... Baš me zanima odakle mu takva ideja.” Oči su mu se smešile dok je podizao pogled ka svojoj sestri. “Bilo je to u samoodbrani.” “Hmm.” Okrenula se i pružila devojci obe ruke. “Ti si sigurno Šelbi. Drago mi je što si došla.” Šelbi je osetila toplinu, opušteniju od Alanove i dobrodošlicu, manje radoznalu od Kejnove. “I meni. Jedva sam čekala da upoznam ženu koja je Alanu slomila nos.” Serena je trepnula i okrenula se ka Kejnu. “Trebalo je da ga slomim njemu.” Kejn se nasmejao i stavio ruke u džepove. “Trebalo je. Dođi da upoznaš ostatak porodice”, nastavila je i uhvatila Šelbi pod ruku. “Nadam se da te je Alan pripremio.” “Na svoj način.” “Ako ti bude previše, samo pogledaj u mene. Ovih dana sam zadužena da odvlačim tatinu pažnju.” Alan je posmatrao dve žene dok su išle niz hodnik. “Kad gledaš odavde, liči na Renu” rekao je. Kejn se nasmejao pre nego što je zagrlio brata oko ramena. “Jedva smo čekali da upoznamo tvoju Kempbelovu, otkako nam ju je tata predstavio.” Nije pitao Alana je li njihova veza ozbiljna - nije ni morao. Još jednom je ispitivački pogledao Šelbi dok je sa Renom odlazila niz hodnik. “Nadam se da si joj rekao da je tata kao pas koji laje, a ne ujeda.” “Što bih to uradio?” Šelbi je na trenutak mogla da osmotri situaciju u salonu dok je stajala na vratima. U salonu je bio čovek koji je lagano pušio cigaretu dok je sedeo u


svojoj staroj, glomaznoj fotelji. Šelbi je imala utisak da se uopšte ne pomera, ali da bi, kad bio bilo potrebe, brzo ustao. Na rukonaslonu njegove fotelje sedela je žena u istim bojama. Ruke su joj stajale prekrštene na krilu njene jarkozelene suknje. Upečatljiv par, pomislila je Šelbi. Izgleda da su svi Mekgregorovi bili upečatljivi. Prekoputa njih sedela je žena koja je mirno držala konac i iglu za štrikanje. Šelbi ne samo da je shvatila na koga Alan liči već i na koga ima taj divan, ozbiljan osmeh. Na sredini prostorije stajala je fotelja sa velikim naslonom, bogato izrezbarena. Odgovarala je čoveku koji je sedeo u njoj. Šelbi je primetila da je Danijel Mekgregor bio gromada od čoveka. Čovek dramatičnog izgleda plamene, riđe kose, preširokih ramena i izboranog rumenog lica. Bilo joj je veoma simpatično što je karirano platno Mekgregorovih nosio vezano preko sakoa. Bio je, nesumnjivo, glavnokomandujući. “Rena, trebalo bi više da se odmaraš.” Uperio je prstom u čoveka koji je sedeo u fotelji. “Žena u njenom stanju nema šta da traži u kazinu do kasno u noć.” Džastin je izbacio dim u dugoj, tankoj liniji. “Kazino je Serenin posao.” “Otkad žena s detetom...” Danijel je zastao i zainteresovano pogledao u Dijanu. Šelbi je posmatrala kako se crnokosa žena bori sa osmehom pre nego što je odmahnula glavom. Danijel je uzdahnuo i nastavio da se obraća Džastinu. “Otkad žena s detetom...” “Žena s detetom može da funkcioniše kao i svaka druga zdrava žena” završila je umesto njega. Pre nego što je Danijel stigao da odgovori u svom stilu, primetio je Šelbi. Njegova široka ramena se uspraviše, a širok osmeh pretvori se u tvrdoglavu liniju. “Pa..” rekao je kratko. “Šelbi Kempbel” rekla je Serena ljubazno dok je ulazila u sobu sa Šelbi. “Ostali članovi naše porodice. Moj suprug, Džastin Blejd.” Šelbi je zastala zbog prodornog pogleda njegovih sjajnih zelenih očiju. Trebalo mu je


malo vremena da se nasmeje, ali bilo je vredno čekanja. “Moja snaja, Dijana.” “Vi ste u srodstvu.” Šelbi je prekinula predstavljanje i posmatrala je Džastina i Dijanu. “Brat i sestra?” Dijana je klimnula glavom u znak potvrde. Dopala joj se iskrenost u njenim očima. “Tako je.” “Iz kog ste plemena?” upitala je. Džastin se ponovo nasmejao i ispustio dim cigarete. “Komanč.” “Dobra loza”, kazao je Danijel, trijumfalno držeći ruku na rukonaslonu svoje fotelje. Šelbi ga je pogledala, ne progovorivši. “Moja majka” nastavila je Serena. “Svima nam je veoma drago što si došla, Šelbi.” Anin glas je bio tih i prijatan, a ruka, kada je uhvatila Šelbinu, čvrsta i jaka. “Hvala Vam. Zaista me je oduševio vaš vrt, gospodo Mekgregor. Spektakularan je.” Ana se osmehnula i čvrsto stegnula Šelbinu ruku. “Hvala ti, to mi je jedan od hobija.” Kada se Danijel glasno nakašljao, Aninim licem je preleteo izraz zadovoljstva. “Jeste li lepo putovali?” pitao ju je lagano. “Da.” Šelbi se nasmejala, leđima okrenuta Danijelu. “Vrlo udobno.” “Daj da pogledam devojku!”, zahtevao je Danijel i ponovo udario rukom po rukonaslonu svoje fotelje. Šelbi je začula kako Serena cokće. Polako se okrenula ka Danijelu. I njen obraz je bio arogantno uzdignut, baš kao njegov. “Šelbi Kempbel” rekao je Alan, uživajući u situaciji, “moj otac, Danijel Mekgregor.” “Kempbel”, ponovio je Danijel i položio obe ruke na rukonaslone. Šelbi mu je prišla, ali mu nije pružila ruku.


“Da”, kazala je jer je njena krv zahtevala da to kaže. “Kempbel.” Danijelovi uglovi usana izviše se nadole, a obrve su mu se spojile. Danijel je to smatrao svojim najstrašnijim izrazom lica. Šelbi nije ni trepnula. “U moju kuću će se uskoro uvući jedan jazavac Kempbelovih.” Alan je primetio kako je njegova majka zaustila nešto da kaže i samo joj je odmahnuo glavom. Ne samo da je znao da Šelbi želi sama da se brani već je i žarko želeo da je vidi kako to radi. “Mnogim Mekgregorovima nisu smetali jazavci u njihovim odajama.” “Varvari!” povikao je Danijel. “Kempbelovi su bili varvari, svaki od njih.” Šelbi je podigla glavu kao da ga odmerava iz drugog ugla. “Mekgregorove prati glas da su ranjivi gubitnici.” Momentalno je Danijelovo lice postalo crveno kao njegova kosa. “Gubitnici? Ha! Nije se još rodio taj Kempbel koji bi pobedio jednog Mekgregora u poštenoj borbi. Izdajice.” “Uskoro ćemo čuti celokupnu biografiju Roba Roja”, prošaputao je Kejn. “Hoćeš nešto da popiješ, tata”, pitao ga je kako bi ga odvratio. “Šelbi?” “Hoću.” Pogledala ga je. Vraški se trudio da zadrži trezvenost. “Škoti”, rekla mu je i namignula. “Budimo pošteni, da su Mekgregorovi bili mudriji”, nastavila je sasvim mirno, “verovatno ne bi izgubili svoju zemlju, kilt i ime. Kraljevi”, nije prekidala iako je Danijel huktao, “imaju naviku da postaju osorni kad neko pokušava da ih zbaci sa prestola.” “Kraljevi!” eksplodirao je Danijel. “Engleski kralj, za ime boga! Nijednom pravom Škotu ne treba dozvola engleskog kralja da živi na svojoj zemlji.” Šelbine usne se razvukoše u osmeh kad joj je Kejn dodao čašu. “Nazdravljam u to ime” “Ha!” Danijel je podigao čašu i ispraznio ju je u jednom gutljaju pre nego što ju je tresnuo o sto. Šelbi je radoznalo posmatrala viski u svojoj čaši, a


zatim je rešila da sledi Danijelov primer. Na trenutak se namrštio praznoj čaši koju je Šelbi spustila pored njegove. Lagano, dok je u sobi vladala potpuna tišina, podigao je pogled ka Šelbi. Njegov je bio žestok, a njen drzak. Skločio je iz fotelje i krenuo ka njoj. Prava ljudska gromada sa vatrenom kosom. Ona je naslonila ruke na kukove. Sićušna, tanana ženica sa jednako dramatičnim kovrdžama. Alan je zažalio što ne zna da slika. Danijel se nasmejao, zabacio glavu i rekao svojim grlenim glasom: “Dolazi ovamo, mala, tako ti boga!” Šelbi se našla u snažnom zagrljaju koji ju je odigao sa poda, a značio je dobrodošlicu. Šelbi nije dugo trebalo da pohvata konce u porodici Mekgregorovih. Danijel je bio snažan, dramatičan i zahtevan - i sasvim blag kada su u pitanju bila njegova deca. Anine oči i narav bile su iste kao kod njenog starijeg sina. Ona bi mogla, zaključila je Šelbi, bezuslovno da dominira nad svima, uključujući i njenog muža. Šelbi ju je posmatrala tokom večeri i zaključila je da mora da ostane na oprezu kada je reč o Alanu. Imao je strpljenje svoje majke i njenu promućurnost. Silna kombinacija. Dopala joj se Alanova porodica - sličnosti i kontrasti. I pojedinačno bi joj bili zanimljivi. A ovako udruženi bili su očaravajući. Sama kuća bila je nešto čemu Šelbi nikada ne bi mogla da odoli. Zasvođeni plafoni, ukrasi sa grotesknim likovima, razne vrste starog oružja i beskrajni pejzaži. Večerali su u trpezariji, prevelikoj za prosečnu kuću. Iznad ogromnog kamina u kome je sada bilo cveće, umesto gorućih cepanica, visila su koplja. Prozori su bili visoki i olovni, a osvetljenje je pružao enormno veliki Vaterford luster. Bogatstvo, njegova ekscentričnost i šepurenje pristajali su Danijelu Mekgregoru. Šelbi je sedela sa Danijelove leve strane i prstom je prelazila po ivici svog tanjira. “Ovaj servis je divan”, prokomentarisala je. “Vedgvudova izrada, kraj XVIII veka. Žuta je veoma retka.” “Pripadao je mojoj baki”, rekla joj je Ana, “To joj je bio jedini miraz.


Nisam znala da je boja retka.” “Plava, boja lavande, razne vrste zelenih, crna češće se upotrebljavaju zbog oksidacije. Nikad ovu boju nisam videla van muzeja.” “Nikad nisam razumeo ushićenje jednim tanjirom”, ubacio se Danijel. “Jer te je uvek više interesovalo šta je u njemu”, kazala mu je Serena. “Šelbi je grnčarka” Alan je mirno objasnio pre nego što je njegov otac stigao još nešto da kaže. “Grnčarka?” Danijel je naborao čelo dok ju je posmatrao. “Ti praviš posuđe?” “Između ostalog”, kazala je Šelbi suvo. “Naša majka je pravila posuđe”, ubacila se Dijana. “Sećam se da je radila na malom, ručnom točku kad sam bila mala. Neverovatno šta sve može da se napravi od malog komada gline. Sećaš li se, Džastine?” “Sećam se. Ponekad je nešto od toga prodavala u maloj prodavnici u gradu. Prodaješ li ti svoje radove?” upitao je Šelbi. “Ili radiš iz hobija?” “Imam radnju u Džordžtaunu.” Osetila je snažnu vezu između brata i sestre. “Vlasnica prodavnice”, Danijel je rekao sa odobravanjem. Trgovina je bila nešto što je poštovao. “Prodaješ svojih ruku delo, dakle. Je l' umeš to da radiš?” Šelbi je podigla čašu s vinom. “Rekla bih da znam.” Sklonila je šiške sa očiju i okrenula se ka Alanu. “Šta ti misliš, senatore, umem li?” “Zadivljujuće”, odgovorio je. “Za nekoga ko nema smisla za organizaciju, ti si savršeno uklopila proces proizvodnje i prodaje i vodiš život sasvim kako ti odgovara.” “Sviđaju mi se tvoji komplimenti”, kazala je Šelbi nakon kraće pauze. “Alan je navikao da živi mnogo organizovanije. Njemu nikada ne bi nestalo benzina na auto-putu.”


“Sviđaju mi se neobične uvrede”, promrmljao je Alan u svoje vino, “Odlična ravnoteža.” Danijel je viljuškom pokazao na oboje. “Ti znaš šta hoćeš, je li, devojko?” “Koliko i svako drugi.” “Bićeš dobra prva dama, Šelbi Kempbel.” Šelbini prsti su čvršće stisnuli čašu. Taj skoro neprimetni gest nije promakao Alanu i njegovoj majci. “Možda” uzvratila je mirno, “ako mi to bude jedna od ambicija.” “Bila ambicija ili ne, to te čeka ako se upariš sa ovim ovde”, Danijel je viljuškom pokazao na Alana. “Malo si prenaglio”, rekao je Alan, dok je u sebi žestoko opsovao. “Još uvek nisam rešio da se kandidujem za predsednika, a Šelbi nije pristala da se uda za mene.” “Nisi rešio? Ha!” Danijel je ispio vino. “Nije pristala?” Spustio je čašu uz tresak. “Ne čini mi se da je ova devojka luda, bila Kempbelova ili ne”, nastavio je. “Ona je dobra škotska krv, bez obzira na to kom klanu pripada. Rodila bi prave Mekgregorove.” “Mene još uvek nagovara da promenim prezime”, prokomentarisao je Džastin, rešen da skrene temu na sebe. “Da bi se osigurala moja loza”, rekao je Danijel. “Ali Renina beba će biti Mekgregor koliko i Blejd. Kao i Kejnova, kad se seti svoje dužnosti i počne da radi na tome.” Pogledao je svog mlađeg sina ispod oka i ugledao njegov drzak osmeh. “Ali Alan je prvenac, njegova je dužnost da se oženi i nastavi lozu i...” Alan se okrenuo ka njemu sa namerom da stavi tačku na tu temu, kad je primetio kako se Šelbi smeje. Naslonila je ruke na sto, zaboravila večeru i uživala posmatrajući Danijela Mekgregora u svojoj ulozi. “Zabavljaš se?” prošaputao joj je Alan na uvo. “Ne želim ništa da mi promakne. Je li uvek ovakav?”


Alan je pogledao u svog oca, koji je, gestikulirajući, pridikovao. “Jeste.” Šelbi je uzdahnula. “Čini mi se da sam se zaljubila. Danijele...” Prekinula je bujicu njegovih reči tako što ga je snažno povukla za rukav. “Bez želje da uvredim Alana ili Vašu suprugu, ali ako bih rešila da se udam za Mekgregora, to biste bili Vi.” Zastao je iznenađen i prekinut u svom govoru i piljio je u nju. Iznenada mu se lice razvedrilo i na njemu je zasijao osmeh. “Vučica si, Šelbi Kempbel, prava si vučica. Evo...” rekao je i podigao flašu vina. “Tvoja čaša je prazna.” “To je bilo odlično”, kasnije joj je rekao Alan, kad je poveo Šelbi u obilazak kuće. “Je li?” Nasmejala se i uhvatila ga za ruku. “Teško mu je odoleti.” Popela se na prste kako bi mogla da mu šapne na uvo: “Kao ni njegovom prvencu.” “Taj izraz se koristi s poštovanjem”, upozorio je Alan. “Mada sam ga smatrao kret...” “Ovo je fenomenalno!” rekla je Šelbi i uzela porcelansku vazu sa stočića. “Francuska, Alane, tvoja kuća je bolja od bilo kog muzeja. Neprekidno bih obilazila sve prostorije.” Pošto je spustila vazu, okrenula se i uputila mu osmeh. “Jesi li se ikad zavukao u jedan od ovih oklopa?” “Kejn je jednom - trebalo mi je sat vremena da ga izvučem.” Šelbi je prošaputala izraze sažaljenja kad mu je dlanovima uokvirila lice. “Ti si bio baš dobar dečak.” Njen smeh je nestao na njegovim usnama kad su se spojili nežnim poljupcem. I istog trenutka su se rasplamsale vatre koje su tinjale u njima. “Kejn se uvukao u oklop”, nastavio je Alan dok joj je zabacivao glavu unazad kako bi mogao strasnije da je poljubi, “jer sam ja rekao kako bi to bilo divno iskustvo.” Šelbi ga je bez daha posmatrala. Kada će biti spremna za ove iznenadne,


opasne zaokrete njegovog karaktera? “Podstrekač”, zaključila je. “Objektivni vođa” ispravio ju je pre nego što ju je pustio. “Sem toga, ja sam ga izbavio... Pošto je opasno isprepadao Renu.” Na trenutak se naslonila na zid i posmatrala ga, dok se drhtanje njenog tela lagano smirivalo. “Teško mi je da poverujem da si bio pristojno i mirno dete kao što si mi pričao. Verovatno si zaslužio taj slomljeni nos.” “Kejn je zaslužo još više.” Šelbi se ponovo nasmejala kad su krenuli narednim hodnikom. “Dopada mi se tvoja porodica.” “I meni.” “I uživaš da posmatraš moje okršaje sa tvojim ocem.” “Oduvek su mi se sviđala pozorišta u kući.” “Pozorišta u kući? Ovo je pre u dvoru.” Naslonila je glavu na njegovo rame. “Prelepa je. Alane... Odakle tvom ocu ideja da ćemo se venčati?” Alan je pritisnuo prekidač i zamračio hodnik. “Rekao sam mu da sam te zaprosio” izgovorio je jednostavno. “Moj otac ne može da shvati da bi iko mogao da odbije njegovog prvenca.” Alan se okrenuo i znalački uhvatio Šelbi u zamku između sebe i zida. Prigušeno svetio je samo produbilo senke na njegovom licu. Osetila je snagu koja je strujala kroz njega mada su im se tela jedva dodirivala. Ume da bude grub, znala je, podjednako lako kao što ume da bude nežan. “Alane...” “Koliko dugo ćeš tražiti od mene da čekam?” Nije nameravao da je pritisne, obećao je sebi da neće. Ali sad, dok ju je gledao u kući svog detinjstva, među svojom porodicom i uspomenama, njegova želja za njom samo je postala jača. Želeo je da je ima celu. “Volim te, Šelbi.” “Znam.” Obavila je ruke oko njega i naslonila obraz na njegov. “I ja tebe. Daj mi još malo vremena, Alane. Samo još malo vremena. Previše tražim, znam.” Ostala je nekoliko trenutaka pripijena uz njega, a zatim se odmakla da mu vidi lice. “Ti si iskreniji od mene, ljubazniji, strpljiviji. Trebalo bi to da


iskoristim.” On se nije osećao iskreno, ljubazno i strpljivo. Želeo je da je satera u ćošak, da zahteva, insistira - moli. Mada, suviše je bio Mekgregor za ovo poslednje, a njen pogled ga je sprečavao da uradi prve dve stvari. “U redu. Ali, Šelbi, postoje stvari o kojima treba da razgovaramo kad se vratimo u Vašington. Kad donesem svoje odluke, moraću da zahevam od tebe da i ti odlučiš.” Navlažila je usne, plašeći se da zna na šta će se njegove odluke odnositi. Ne sada, kazala je sebi. Nije htela sada o tome da razmišlja. U Vašingtonu će se zabaviti time, ali ovde, sada, želela je Alana za sebe bez tmurnih oblaka politike, bez ikakvih nagoveštaja budućnosti. “Razgovaraćemo u Vašingtonu”, saglasila se. “Obećavam da ću ti dati odgovor.” Klimuo je glavom dok je prstom kruži po njenom vratu. “Neka bude onakav kakav želim”, prošaputao je, a zatim ju je poljubio, ne pokazujući ni trunku strpljenja. “Kasno je”, dodao je, znajući da je i iznenađena i ranjiva dok je pohlepno ljubio njena usta. “Mislim da su svi već legli.” “Trebalo bi i mi da legnemo.” Nasmejao se i gricnuo ju je za uvo. “A šta kažeš na ponoćno kupanje?” “Kupanje?” Šelbi je uzdahnula, zažmurila i dozvolila da je oduševljenje ponese. “Nisam ponela kupaći.” “Pa, dobro.” Alan ju je odveo niz hodnik do dvostrukih, velikih vrata. Otvorio ih je, poveo je Šelbi unutra, a zatim zatvorio i zaključao za njima. “Opa.” Podbočila je ruke na kukove i posmatrala prostoriju. Bila je velika poput svih ostalih u kući. Preko jednog celog zida padalo je bujno, zeleno rastinje. Šelbi je primetila kako mesečina prodire kroz njega. Pod je bio prekriven sitnim mozaikom plavih i zelenih nijansi. U sredini prostorije bio je ogroman, u plavo ofarban bazen. “Danijel Mekgregor je ozbiljan igrač, zar ne?” Njen glas je odjekivao zbog vode i visokog plafona. Šelbi se okrenula ka Alanu. “Kladim se da si plivao otkad si se rodio. Prvi put kad sam te ugledala, mislila sam da si plivač,


maratonac. Dakle, ovako si se razvio.” Obrglila mu je ramena. “Izgleda da nisam bila daleko od istine.” Alan se samo nasmejao i odvukao ju je od bazena. “Prvo idemo u saunu.” “Je li?” “Da.” Uhvatio je dugme na njenim pantalonama i privukao ju je bliže. “Da nam se pore otvore.” Brzim pokretom ih je otkopčao i svukao sa njenih kukova, “Ako baš insistiraš...” kazala je Šelbi i krenula da mu skida kravatu. “Jesi li primetio, senatore, da obično na sebi imaš više garderobe od mene?” “Kad smo već kod toga...” Zavukao je ruke ispod njene bluze. “U pravu si.” Drhtavim prstima je otkopčavala dugmad na njegovoj košulji. “Ali ako želiš da uđeš u saunu potpuno obučen, onda me zaustavi”, kazala je Šelbi i svukla mu košulju. “Biće nam potrebni peškiri”, kazala je i lagano, milujući mu grudi, spustila ruku do njegovog kaiša. Alan je svukao bluzu sa njenih ramena, zaustavljajući jedan dugi pogled na njenom telu pre nego što je potražio peškire. Bila je bleda i vitka, primamljiva i izazovna - i njegova. Posmatrala ga je dok je obavijala peškir oko sebe. Zapahnuo ju je vreo vazduh kad je Alan otvorio vrata male prostorije. Šelbi je na trenutak nepomično stajala, udišući pre nego što je sela na klupu. “Mesecima nisam bila u sauni” kazala je, zažmurila i naslonila se. “Divno je.” “Čuo sam da je moj otac sklopio nekoliko profitabilnih dogovora u ovoj prostoriji” rekao je Alan i seo pored nje. Šelbi je otvorila oči. “Ne sumnjam. Svaki čovek normalne telesne građe kad uđe u ovu malu prostoriju sa njim, sigurno ima utisak da se pretvorio u baricu.” Lagano je prelazila kažiprstom preko Alanovih slabina. “Koristiš li ti saune, senatore, kad su u pitanju vladina spletkarenja?”


“U malim vrelim prostorijama ja mislim na druge stvari.” Poljubio ju je u golo rame - bio je to lagan dodir jezikom i brz stisak zubima. “Veoma važne, naravno, ali sasvim lične.” “Mmm.” Šelbi je podigla glavu kada je usnama počeo da kruži po njenom vratu. “Koliko lične?” “Strogo poverljive.” Alan ju je podigao u svoje krilo i počeo je da je obasipa poljupcima, od čega je nju uvek podilazila jeza. Njene usne potražile su njegove s lenjom, ali vrelom strašću. “Tvoje telo me oduševljava, Šelbi. Tako je vitko, nežno, savitljivo.” Njegove usne su klizile dalje, do labave ivice peškira. “A i um ti je savitljiv i vešt poput tvojih ruku. Nisam načisto šta me je prvo privuklo. Možda sve istovremeno.” Šelbi je pustila da vodi ljubav sa njom rečima i laganim dodirima usana. Mišići su joj bili opušteni od vrućine, a koža vlažna i meka. Kada su se njegove usne vratile njenima, shvatila je da jedva ima snage da podigne ruku, zagrli ga oko vrata i privuče k sebi. Ali njene usne su imale snage da se kreću, da se prepliću sa njegovima, da se otvaraju, pozivaju, mame. Svu svoju snagu je uprla u njih, dok joj se telo topilo od želje i vrućine. Dok ju je ljubio, polako, duboko, prstima je odvezivao čvor na peškiru dok nije sasvim popustio, prepuštajući je njemu na milost i nemilost. Začuo je njen jauk, okusivši uzdrhtali dah koji se mešao sa njegovim. Njen miris, uvek uzbudljiv, ispunjavao je malenu prostoriju, dok u njoj nije ostalo više ničega. Isprva ju je dodirivao sa lenjom posesivnošću, zamišljajući svaku oblinu preko koje je prstima prelazio. Njihove usne, još uvek gladne, postajale su sve zahtevnije u poljupcu koji se činio da će se otrgnuti unedogled. Gde god bi je dotakao, dobijao bi odgovor, odgovor koji je postajao sve intenzivniji kako su njegove ruke postajale nestrpljivije. Kada je počela da drhti, osetio je kako njegovim telom struji jeza. Sada, tražila je. Uzmi je sada, ovde i sada. Isprekidano dišući, naterao je sebe da obuzda želju i udovolji sebi tako što će je izludeti od želje.


Bila je vrela i vlažna. Kada je počela da se izvija pod njegovom rukom, osetio je kako u njoj strast raste i eksplodira. Besvesno je šaputala njegovo ime, samo njegovo ime. To je bilo sve što je želeo da čuje. A onda se opet opustila, bila je savitljiva i meka. Mogao je tako da je grli satima. Privukao ju je bliže i zastao. “Opasno je predugo se zadržati ovde.” Ovlaš ju je poljubio. “Idemo da se rashladimo.” “Nemoguće”, prošaputala je Šelbi i oslonila se na njegovo rame. “Sasvim nemoguće.” Potpuno su zaboravili na peškire. “Voda je hladna i prijatna, skoro kao tvoja koža.” Lagano je uzdahnula i okrenula se ka glatkoj površini bazena. “Ako tebi ne smeta, neće ni meni.” Čvršće je obavila ruke oko njegovog vrata. “Ali mislim da nemam snage da gazim po vodi.” “Iskoristićemo drugi sistem” predložio je Alan, polako ju je uzeo u naručje i skočio u bazen. Šelbi je vrisnula usled šoka zbog hladnoće, a zatim je isplivala na površinu da uzme vazduh. “Ledeno je!” “Nije, temperatura vode je oko 24 stepena. U pitanju je samo nagla promena temperature.” Šelbi se namrštila i poprskala ga u lice pre nego što je pobegla u drugi kraj bazena. Mišići su joj bili gipki, spremni da se istežu i izvijaju. Kada je stigla do drugog kraja bazena, tamo ju je sačekao Alan. “Pokaži se” zahtevala je, sklanjajući mokru kosu s lica. Držeći jezik među zubima, lagano je pogledom prelazila po njegovom telu, od mesta na koje su padale kapljice iz njegove kose, pa sve do struka koji je bio tik iznad vode. Bez obzira na to što ga je toiliko puta videla i koliko često ga dodirivala, pogled na njegovo telo uvek ju je uzbuđivao. “Izgledaš odlično, senatore. Mogla bih da se naviknem da te gledam golog i vlažnog.” Lagano se opružila na leđa u vodi. “Ako ikad odlučiš da se rešiš politike, predviđam ti odličnu karijeru spasioca na nudističkoj plaži.”


“Dobro je imati rezervnu.” Posmatrao ju je na trenutak, njeno belo telo nasuprot tamne vode. Kroz prozore je ulazila mesečina koja se presijavala na površini bazena. Želja koju je osetio nešto ranije ponovo se javila u svoj svojoj snazi. U jednom skoku se našao kraj nje, a ruka mu je već bila oko njenog struka. Šelbi se uhvatila za njegova ramena kako bi zadržala ravnotežu i zabacila glavu, tako da joj je kosa bila u vodi. U njenim očima je primetio uzbuđenje i želju za njim. A zatim je pojurila da spoji svoje usne sa njegovim. Više ništa nije video. Znala je da ovog puta neće biti lenjog, laganog vođenja ljubavi. Usnama se doslovno obrušio na njene usne, na kojima je osetila ukus divljaštva i očaja. Ruka na njenom kuku je uzdrhtala. Šelbi nije znala da njena strast može da dosegne te granice. Želja je nadirala u talasima, brzim i sve višim od prethodnih dok nije došla do tačke da je morala da se bori za vazduh. Njihova ispreplitana tela bila su mokra i ustreptala. Zavukla je ruke u njegovu kosu, šaputala mu je hiljade obećanja, hiljade zahteva. Voda je usporila njihove pokrete kao da ih je mučila i izazivala dok im se oboma žurilo. Nijedno od njih nije imalo strpljenja za lagano uživanje i sanjarenje, u oboma je gorela želja koja je morala što pre da se zadovolji. Osetila je kako joj voda kvasi ramena, hladna i senzualna, dok su je Alanove usne grejale i postajale sve zahtevnije i pohlepnije. Osećala je miris njegove kože i njen ukus dok je usnama prelazila preko nje - blagi ukus hlora mešao se sa ukusima koji su joj već bili poznati. Samo to ju je podsetilo da se nalaze u bazenu, a ne u nekoj skrovitoj laguni hiljadama kilometara udaljenoj. Ali kada ju je uzeo sa uzavrelom strašću, više uopšte nije bilo važno na kom mestu su se nalazili.


Jedanaesto poglavlje

“Zdravo.” Šelbi se okrenula na najnižem stepeniku okruglih stepenica i ugledala Serenu. “Zdravo.” “Izgleda da jedino ti i ja ne učestvujemo ni u jednoj aktivnosti jutros. Jesi li doručkovala?” “Uh” izustila je Šelbi i stavila ruku na stomak. “Umirem od gladi.” “Lepo. Svi obično doručkujemo u prostoriji pored kuhinje pošto ne jedemo u isto vreme. Kejn”, dodala je Serena kad su nastavile niz hol, “uvek se budi u cik zore - navika zbog koje sam htela da ga udavim kad smo bili deca. Ni Alan ni moji roditelji nisu ništa bolji. Dijana ustaje oko osam, što je ostalima kasno, a Džastinovo navijanje sata tek treba da shvatim. Nego, ja sad imam izgovor.” Stavila je ruku na svoj zaobljeni stomak. Šelbi se nasmejala. “Ja se ne koristim izgovorima.” “Svaka čast.” Serena je ušla u suncem okupanu prostoriju koju bi svako smatrao velikom i formalnom, kakva je i bila, osim po standardima Danijela Mekgregora. Bogate draperije kraljevsko plave boje visile su pored visokih prozora, držale su ih široke kićanke. Tepih je bio tamnoplave boje, sa zlatnim primesama. “Ne mogu da se nagledam ove kuće.” Šelbi je prišla stilskom poslužavniku kako bi pogledala kolekciju posuda od kalaja iz Nju Inglanda.


“Ni ja”, uz smeh rekla je Serena. “Šta kažeš na vafle?” Šelbi joj se osmehnula preko ramena. “Uvek sam raspoložena za njih.” “Znala sam da ćeš mi se dopasti”, kazala joj je Serena. “Odmah se vraćam.” Nestala je kroz sporedan izlaz. Šelbi je ostala sama. Proučavala je neki francuski pejzaž, mirisala sveže cveće u kristalnoj korpi. Bio bi joj potreban ceo vikend da vidi svaku prostoriju, shvatila je. I ceo život da stigne da se divi svakoj stvari u njoj. Sem toga, osećala se kao kod svoje kuće. To joj je postalo jasno dok je gledala kroz prozor koji je bio okrenut ka južnom proplanku. Bila je opuštena sa Alanovom porodicom, kao što je bila sa svojom. Bilo bi im tako jednostavno da se vole, da se venčaju, imaju decu... Uzdahnula je i naslonila čelo na prozor. Kada bi sve bilo tako jednostavno. “Šelbi?” Uspravila se i okrenula ka Sereni, shvativši da ju je tiho posmatrala. “Donela sam kafu”, rekla je posle kratkog oklevanja. Nije očekivala da vidi te sive oči zamišljene. “Vafli stižu za minut.” “Hvala.” Šelbi je sela za sto dok je Serena sipala kafu. “Alan mi kaže da vodiš kazino u Atlantik Sitiju. “Da, Džastin i ja smo suvlasnici tog kazina, kao i još nekoliko hotela. Ostalo je”, dodala je dok je podizala svoju šoljicu, “njegovo... Za sada.” Šelbi se nasmejala, dopadala joj se. “Ubedićeš ga ti da mu je potreban suvlasnik i u drugim hotelima.” “Kad dođe vreme. Naučila sam kako treba sa njim, naročito u poslednjih godinu dana, otkad je izgubio opkladu i morao da se oženi mnome.” “Ne razumem te baš najbolje.” “On je kockar. I ja sam. Bacali smo novčić.” Osmehnula se kad se setila. “Ako padne glava - ja pobeđujem, a pismo - pobeđuješ ti.” Smejući se, Šelbi je spustila šoljicu. “Novčić je sigurno bio tvoj.”


“Nego šta. Naravno da je znao, ali za sve ovo vreme nisam mu nikad dala da ga vidi.” Nesvesnim pokretom je stavila ruku na svoj stomak. “To ga baš golica.” “On je lud za tobom”, prošaputala je Šelbi. “To se vidi po načinu na koji te posmatra kad uđeš u prostoriju.” “Mnogo smo toga zajedno prošli, Džastin i ja.” Na trenutak je zaćutala, setivši se prvih burnih meseci nakon njihovog upoznavanja, ljubavi koja je rasla uprkos njihovoj volji i strahu da joj se konačno predaju. “I Kejn i Dijana”, nastavila je. “Džastin i Dijana su imali teško detinjstvo. Zbog toga im je bilo teško da se upuste u ozbiljne veze. Čudno, mislim da sam volela Džastina još od samog početka, mada to nisam shvatala. Isto je bilo i sa Kejnom i Dijanom.” Zastala je, posmatrajući Šelbine oči svojim milim pogledom. “Vi Megkregorovi se brzo odlučujete.” “Pitala sam se da li će Alan ikada voleti nekoga, dok ga nisam videla sa tobom.” Nagla se preko stola kako bi uhvatila Šelbi za ruku. “Bilo mi je veoma drago kad sam videla da nisi tip žene u koji sam se plašila da će se zaljubiti.” “Kakav je to tip žene?” pitala je Šelbi, blago se osmehujući. “Hladna, elegantna plavuša, nežnih ruku i nepodnošljivo dosadnih manira.” Oči joj vragolasto zasijaše. “Takva da ne bih mogla da podnesem da popijem sa njom jutarnju kafu.” Iako se Šelbi nasmejala, odmahnula je glavom dok je ponovo sipala kafu u šolju. “Bila bi pravi izbor za senatora Alana Mekgregora.” “Odgovarala bi položaju”, nastavila je Serena, “a ne čoveku. A taj čovek je moj brat. Ponekad je previše ozbiljan i previše radi - previše i brine. Potreban mu je neko ko će mu pomoći da se seti da treba da se opusti i smeje.” “Kad bi to bilo jedino što mu je potrebno”, kazala je tiho Šelbi.


Pošto je ponovo primetila senku brige u Šelbinim očima, Serena je osetila iznenadan nalet naklonosti prema njoj. Odagnala ga je, mada teško, jer je znala da naklonost uvek vodi u uplitanje. “Šelbi, ne želim da zabadam nos dobro, samo malo. Želim da znaš šta ja osećam. Mnogo volim Alana.” Šelbi je gledala u svoju praznu šolju pre nego što je podigla pogled da se sretne sa Sereninim. “I ja.” Serena je poželela da kaže nešto mudro. “Nikad nije lako, je li?” Šelbi ponovo odmahnu glavom. “Ne, nije.” “Najzad si rešila da ustaneš.” Alan je prekinuo tišinu kad je ušao. Iako je primetio da se nešto dešava između Šelbi i njegove sestre, ništa nije rekao. “Jedva da ima deset” kazala je Šelbi i zabacila glavu da je poljubi. “Jesi li doručkovao?” “Odavno. Ima li još kafe?” “Koliko hoćeš”, odgovorila mu je Serena, “samo donesi šolju. Jesi li video Džastina?” “Gore je sa tatom.” “Kuju neke nove, velike finansijske planove.” “Igraju poker” ispravio ju je Alan dok je sipao kafu. “Tata je u minusu oko pet stotina.” “Kejn?” “Oko trista” Sereni se to nije dopadalo. “Ne znam kako da nateram Džastina da ne pljačka moju porodicu. Koliko je on izgubio?” Alan je slegnuo ramenima i ispio gutljaj. “Oko sto sedamdeset pet.” Namignuo je Šelbi kad je uhvatio njen pogled. “Ja sa Džastinom igram jedino iz diplomatskih razloga.” Dok ga je ona netremice posmatrala, on se naslonio na ormarić za posuđe. “I jednog dana ću ga srediti.” “Mislim da kockanje nije legalno u ovoj državi”, kazala je Šelbi, gledajući


u vafle koje je Serena donela. “Ja više volim mekše nego reš.” Alan je pogledao u njen tanjir. “Sve ćeš to da pojedeš?” “Da.” Šelbi je uzela pekmez koji nije štedela. “Pošto su svi muški poroci arhaični, šovinistički i neustavni, i ja imam pravo na svoje slabosti.” Alan je posmatrao kako vafli nestaju. “Niko od nas ne pridaje preveliki značaj novcu.” Jednim prstom joj je uvrtao loknu. “Jesi li spremna da izgubiš?” Šelbi se nasmejala dok je on primicao viljušku njenim usnama. “Nisam navikla da me neko hrani.” “Idem da im se pridružim”, kazala je Serena. “Gde su mama i Dijana?” “U dvorištu”, odgovorio joj je Alan. “Dijana joj je tražila nekoliko saveta u vezi sa kućom koju su upravo kupili.” “Dakle, imam sat-dva slobodno” kazala je Serena i ustala. “Zar se vaša majka ne protivi kartanju?” “Protivi se cigarama mog oca”, ispravila ju je Serena dok su izlazili u hodnik, “Krije ih od nje - u stvari, veruje da uspeva da ih sakrije.” Setivši se Aninog pogleda, Šelbi je zaključila da je sigurno tačno ovo drugo. Ani, kao i Alanu, ništa nije promicalo. Kada su krenuli stepenicama ka sobi na vrhu tornja, začuli su gromoglasan Danijelov glas, “Dođavola, Džastine Blejde, imaš đavolsku sreću.” “Mekgregorovi... Neprekidno gube”, uzdahnula je Šelbi pogledavši Alana. “Videćemo jesu li Kempbelovi bolji. Sveža krv”, najavio je Alan sa vrata. U vazduhu je visio dim bogatog, skupog duvana. Igrali su na Danijelovom ogromnom, starom radnom stolu. Trojica muškaraca podigla su poglede kad su Šelbi i Serena ušle u sobu. “Ne volim da uzimam novac od svoje žene”, kazao je Džastin i osmehnuo se Sereni, ne vadeći cigaretu koju je držao u zubima. “Neće ti se ni pružiti mogućnost.” Serena se sagla i tiho mu rekla: “Šelbi


želi da odigra koju partiju. “Kempbelova!” Danijel je protrljao ruke. “Sad ćemo da vidimo kako stoje stvari. Donesi stolicu, devojko. Čip je tri dolara, deset dolara limit, džek ili više otvara.” “Ako mislite da ćete od mene naplatiti ono što ste izgubili, Mekgregore”, rekla je Šelbi ljubazno dok je zauzimala svoje mesto, “grdno se varate.” Danijel se slatko nasmejao. “Deli karte, dečko” naredio je Kejnu. “Deli karte.” Šelbi je trebalo deset minuta da joj sasvim bude jasno da je Džastin Blejd najbolji igrač sa kojim je ikad sedela za istim stolom. Danijel je igrao prkosno, Kejnova igra je bila kombinacija impulsivnosti i veštine, dok je Džastin samo igrao. I dobijao. Pošto je znala da je mnogo veštiji i iskusniji kockar od nje, Šelbi se oslonila na ono što je smatrala svojim najboljim oružjem. Na slepu sreću. Alan je stajao tik iza nje i posmatrao ju je kako odbacuje dva herca i bira zamenu. Odmahnuo je glavom i otišao na drugi kraj stola da sipa sebi još jednu šolju kafe. Sviđalo mu se kako izgleda, rame uz rame sa njegovim ocem. Njihove riđe kose su lepršale dok su studirali karte koje su im podeljene. Neverovatno kako se lako uklopila u njegov život i napravila tihi preokret koji je obećavao beskrajne, očaravajuće promene. Igrajući poker, uklopila se u ovu sobu u starom tornju, u kojoj je lebdeo dim i miris cigara, a kafa se hladila i postajala gorka u polupraznim šoljicama. Uklopila bi se i u elegantnu vašingtonsku ulogu, u glamurozne prostorije pune sjaja, u kojima bi lagano ispijala šampanjac iz čaše sa visokom stopom. A u njegovo naručje se već uklopila onako kako nijedna žena nikada nije, niti će. Bila je potrebna Alanu koliko hrana, voda i vazduh. “Par kečeva”, rekao je Danijel dok mu je pogled sijao. Džastin je tiho spustio svoje karte na sto. “Dva para, žandari i sedmice.”


Naslonio se u svoju stolicu kad je Kejn opsovao. “Ti, kučkin...” Danijel je nervozno prešao pogledom od svoje ćerke ka Šelbi. “Đavo igra sa tobom, Džastine Blejde.” “Prerano ga smatrate pobednikom”, rekla je Šelbi, spuštajući svoje karte. “Kenta, od petice do devetke.” Alan je prišao da vidi njene karte. “Neka sam proklet, izvukla je šesticu i sedmicu.” “Niko osim proklete veštice to ne može da izvuče”, zagrmeo je Danijel, netremice je gledajući. “Ili prokletih Kempbelovih”, rekla je Šelbi mirno. Namrštio se. “Deli karte.” Džastin joj se osmehnuo dok je uzimala čipove. “Dobro došla u klub”, rekao je tiho i počeo da meša karte. Igrali su skoro čitav sat. Šelbi je igrala sasvim nelogično i to ju je održavalo u igri. Obično dvadeset pet dolara ne bi smatrala nikakvom zaradom, ali imajući u vidu svoje protivnike, bila je više nego zadovoljna. Igra je momentalno postala manje važna onog trenutka kada je Danijel začuo glas svoje žene koja se pela uz stepenice. Momentalno je ugasio cigaru, a pepeljaru stavio ispod stola. “Dižem za pet”, rekao je, ponovo se naslanjajući na sto. “Još se niste otvorili”, podsetila ga je Šelbi ljubazno. Izvadila je pepermint iz činije na njegovom stolu i pružila ga Danijelu. “Morate da zavarate sve tragove, Mekgregore.” Danijel se nasmejao i nespretno je pomazio po kosi. “Dobra si devojka, bila Kempbelova ili ne.” “Mogle smo da pretpostavimo da ste zauzeti poklanjanjem novca Džastinu” zaključila je Ana kad je zajedno sa Dijanom ušla u sobu. “Novi član nam se još dobro drži”, rekao je Kejn i uhvatio svoju ženu za ruku.


“Bilo je krajnje vreme da Džastin dobije konkurenciju”, kazala je Dijana i obavila ruke oko Kejnovog vrata, prislonivši obraz na njegovo čelo. “Ana i ja smo mislile da malo plivamo pre ručka. Hoće li neko sa nama?” “Odlična ideja”, kazao je Danijel i nogom gurnuo pepeljaru još dalje ispod stola. “Plivaš li ti, devojko?” “Da”, rekla je Šelbi i spustila karte. “Ali nisam ponela kupaći kostim.” “Ima ih mnogo u ormariću u svlačionici”, rekla joj je Serena. “Sigurno ćeš naći neki koji li odgovara.” “Ozbiljno?” Pogledala je u Alana. “Zar to nije praktično? Ormarić pun kupaćih kostima.” Osmehnuo joj se skoro sasvim neprimetno. “Nisam ti pomenuo? Baš bi nam prijalo plivanje”, dodao je i spustio ruke na njena ramena. “Nikada nisam video Šelbi u kupaćem kostimu.” Dvadeset minuta kasnije Alan se našao u opuštajućoj vrelini saune. Umesto Šelbi, društvo su mu pravili njegov brat i Džastin. Naslonio se na klupu, dozvoljavajući mišićima da se opuste i mislio je o njenoj mekoj koži koja se ježila pod njegovim dodirima. “Sviđa mi se tvoj ukus”, prokomentarisao je Kejn dok je stajao ramenom oslonjen na zid. “Mada me je iznenadio” Alan je otvorio oči taman toliko da može da vidi Kejna. “Je li?” “Šelbi ti ne liči na onu elegantnu plavušu sa, uf, zanimljivim telom, sa kojom si se zabavljao pre nekoliko meseci.” Kejn se oslonio o koleno kako bi mu bilo udobnije. “Tata bi je sredio za pet minuta.” “Šelbi nije kao druge.” “Poštujem one koji cene unutrašnju lepotu” dodao je Džastin, protežući se. “Serena mi kaže da ti odgovara.” “Lepo je imati odobrenje porodice”, rekao je Alan suvo. Džastin se nasamejao i stavio ruku pod glavu. “Vi Mekgregorovi imate


naviku da se mešate u te stvari.” “On, naravno, govori iz sopstvenog iskustva.” Kejn je sklonio kosu sa čela. “Ja trenutno uživam u tatinoj preokupiranosti Alanom. To znači da Dijana i ja nismo na tapetu.” “A nadali smo se da će biti sasvim zaokupljen Renom i unučetom koje je na putu i da neće imati energije da se bavi drugim stvarima.” Alan je podigao ruku na gornju klupu, osetivši da mu se znoj cedi niz podlakticu. “Đavola, neće se skrasiti dok mu ne bude prepuno krilo Mekgregorovih i/ili Blejdovih.” Kejn se nasmejao. “U stvari, i ja nešto razmišljam o tome u poslednje vreme.” “Razmišljanjem nećeš napraviti još jednog škotskog Komanča”, kazao mu je Džastin. “Dijana i ja smo mislili da vidimo prvo sa sestrićem ili bratancem kako to sve izgleda” “Kakav je osećaj kad čekaš da postaneš otac, Džastine?” upitao ga je Alan. Džastin je posmatrao drveni plafon, prisećajući se kako je osetiti kad se još nerođeni život pomera pod njegovim rukama u telu žene koju voli. Senzacionalno. Naročito je voleo da gleda nagu Serenu sa svojim detetom u njoj. Divno. Setio se kako se povremeno osećao u rano jutro, dok je ona topla i meka spavala pored njega... “Zastrašujući” prošaputao je. “Prestravljen sam. Dolazi beba i bezbroj pitanja koja počinju sa šta ako'. Što više želim i što se više približava taj trenutak, sve sam više uplašen.” Uspeo je da slegne ramenima iz svog ležećeg položaja. “I jedva čekam da vidim šta će naslediti od mene, a šta od Serene.” “Jaka loza”, zaključio je Kejn. “Dobra krv.” Džastin je coknuo i zažmurio. “Danijel očigledno ima isto mišljenje i o Kempbelovima. Hoćeš li se oženiti njome, Alane?”


“Ovde, na jesen.” “Dođavola, pa što ne kažeš?” upitao ga je Kejn. “Tata bi onda imao povoda da se oda onim svojim šampanjskim užicima koje jedva čeka.” “Šelbi to još ne zna”, rekao je jednostavno Alan. “Mislim da je mudrije da prvo nju obavestim.” “Hmm. Ne liči mi na ženu koja čeka da bude obaveštena.” “Vrlo dobro si primetio” kazao je Alan Džastinu. “Pokušao sam tako što sam je pitao. Pre ili kasnije moraću da promenim taktiku.” Kejn je podigao obrvu. “I nije pristala?” Alan je ponovo otvorio oči. “Bože, ponekad strašno ličiš na njega. Nije rekla ni ne, ni da. Šelbin otac je bio senator Robert Kempbel.” “Robert Kempbel” Kejn je tiho ponovio. “A, razumem. Teško joj je da prihvati posao kojim se baviš. Njen otac je bio kandidat za predsednika kada je ubijen, je li tako?” “Da.” Alan je pročitao neizgovoreno pitanje iz bratovljevog pogleda. “I da, nameravam da se kandidujem kad dođe vreme za to.” Bio je to prvi put da je tako nešto naglas izgovorio. Osam godina nije dug period pripreme za tako važnu dužnost. Duboko je uzdahnuo. “To je još jedna stvar o kojoj Šelbi i ja treba da razgovaramo.” “Ti si rođen za to, Alane”, rekao je Džastin jednostavno. “Ne možeš tome okrenuti leđa.” “Ne, ali potrebna mi je ona. Ako dođe do toga da moram da biram...” “Izabraćeš Šelbi”, završio je Kejn umesto njega, shvatajući šta znači kad nađeš pravu ženu, pravu ljubav. “Ali me zanima da li biste posle i jedno i drugo mogli da živite sa tim.” Alan je na trenutak zaćutao, a zatim ponovo zažmurio. “Ne znam.” Biće razapet ako bude morao da bira.


U sredu, posle vikenda preovedenog u Hajanis Portu, Šelbi je prvi put pozvao Danijel Mekgregor. Držeći posudu za vodu Tetke Em u jednoj ruci, javila se na telefon. “Šelbi Kempbel?” “Da.” Usne joj se razvukoše u osmeh. Niko drugi se ne javlja na taj grlati način. “Zdravo, Danijele.” “Jesi li zatvorila radnju? Je li bilo dosta za danas? “Sredom vajam glinu”, kazala mu je, držeći slušalicu između uva i ramena, pošto je sipala papagaju vodu. “Ali sam zatvorila radnju. Kako si ti?” “Dobro, dobro sam, devojko. Moraću da svratim u tu tvoju radnju sledeći put kad dođem u Vašington.” “Važi.” Sela je na rukonaslon fotelje. “I kupiću ti nešto.” Danijel je zašištao. “Baš me zanima jesi li vešta sa rukama kao sa jezikom. Porodica planira da provede vikend za Dan nezavisnosti u hotelu Komanč u Atlantik Sitiju”, počeo je Danijel bez ustezanja. “Moja je želja da tebe lično pozovem.” Četvrti jul, pomisli Šelbi. Vatromet, hot-dog i pivo. To je za manje od mesec dana - kako vreme tako brzo prolazi? Želela je da zamisli sebe na plaži pored Alana dok posmatra boje kako eksplodiraju na nebu. A opet... Njena budućnost, njihova budućnost, bila je nešto što nije uspevala da zamisli. “Hvala, Danijele, volela bih da dođem.” To jeste istina, rekla je Šelbi samoj sebi, A da li će otići ili ne, to je već sasvim druga stvar. “Ti si prava žena za mog sina”, rekao joj je Danijel, dovoljno vešt da oseti njeno oklevanje. “Nikad nisam mislio da ću tako nešto reći za jednu Kempbelovu, ali eto, kazao sam. Ti si jaka i pametna. I znaš da se smeješ. U tvojim žilama teče jaka škotska krv, Šelbi Kempbel. Vidim je u svojim unučićima.” Nasmejala se, ali u očima su joj se skupile suze koje nije uspela da zaustavi. “Pravi si gusar, Danijele Mekgregore. I intrigantan si.”


“Jesam. Vidimo se u Komanču” “Zbogom, Danijele.” Kada je završila razgovor, Šelbi je obrisala suze. Neće da se raspadne zbog nekoliko bleferskih reči. Od prvog jutra kad se probudila u Alanovom naručju, znala je da samo odlaže neizbežno. Prava žena za njega? Danijel je rekao da je ona prava žena za njega, ali možda je samo video površinu. Nije znao šta se krije ispod nje. Čak ni Alan nije znao koliko je duboko ukorenjen njen strah, kako je stvaran i živ ostao svih ovih godina. Kad dozvoli sebi, još uvek joj se desi da čuje taj fijuk koji su proizvela tri kratka metka. I vidi, ako se tome prepusti, iznenadni trzaj tela njenog oca i njegov pad na zemlju, skoro kraj njenih nogu. I vrisku ljudi, njihovu trku i plakanje. Krv svog oca na svojoj haljini. Neko ju je sklonio u stranu kako bi došao do njega. Šelbi je sedela na zemlji, sama. Ne duže od pola minuta, a u stvari, čitav život. Nije trebalo da joj kažu da joj je otac mrtav - videla je kako ga život napušta. Osetila je i kako napušta nju. Nikad više, pomislila je Šelbi i zadrhtala. Više nikad neće - ne može - da ponovo tako bolno umire. Začulo se kucanje na vratima, sigurno je Alan. Šelbi je sačekala nekoliko trenutaka da bude sigurna da su suze pod kontrolom. Duboko je uzdahnula i otišla da otvori vrata. “Pa, Mekgregore, nema hrane”, prokomentarisala je izdignute obrve. “Baš šteta.” “Mislio sam da ovo može biti iskupljenje.” Pružio joj je jednu ružu čije su latice bile iste boje kao njena kosa. Tradicionalni poklon, pomislila je, pokušavajući da bude sasvim obična. Ali ništa što bi joj on poklonio nije moglo da bude sasvim obično. Kad je uhvatila peteljku, znala je da je to znak. Tradicionalan i ozbiljan čovek nudi joj deo sebe. “Jedna ruža bi trebalo da bude mnogo romantičnija od čitavog tuceta” rekla je veselo. A zatim joj se u očima pojaviše suze. Prave. “Hvala ti”


Obavila mu je ruke oko vrata i pritisnula usne na njegove, snažno i očajnički. Alan ju je nežno držao u naručju, jednom rukom milujući njenu divlju, kovrdžavu kosu. “Volim te”, prošaputala je, sklanjajući lice u njegov vrat, dok nije bila sigurna da suza više nema. Alan ju je uhvatio za bradu kako bi joj video lice. “Šta nije u redu, Šelbi?” “Ništa”, rekla je prebrzo. “Raznežim se kad mi neko nešto pokloni.” Tih intenzitet u njegovom pogledu nije se promenio, a emocije u njoj nisu se stišale. “Vodi ljubav sa mnom, Alane.” Prislonila je svoj obraz uz njegov. “Hajde sa mnom u krevet.” Želeo ju je. Mogla je samo jednim pogledom u njemu da raspali želju, ali on je znao da to nije rešenje koje je oboma potrebno. “Sedi. Vreme je da porazgovaramo.” “Ne, ja...” “Šelbi.” Uhvatio ju je za ramena. “Vreme je.” Ispustila je jauk sa izdisajem. Dao joj je prostora koliko god je mogao. Znala je da će pre ili kasnije povući crtu. Klimula je glavom i sela na kauč, još uvek držeći ružu. “Hoćeš nešto da popiješ?” “Ne.” Opet je položio ruku na njeno rame i seo pored nje. “Volim te”, rekao je jednostavno. “Ti to znaš, a znaš i da želim da se udaš za mene. Ne znamo se dugo”, nastavio je dok je Šelbi ćutala. “Da si drugačija, možda bih te ubeđivao da ti je potrebno vreme da budeš sigurna u svoja osećanja prema meni. Ali nisi drugačija.” “Znaš da te volim, Alane”, prekinula ga je. “Treba samo da budeš razuman. Znaš da ja...” “Šelbi.” Šapatom je zaustavio njen strastveni govor. “Znam da ti predstavlja problem profesija kojom se bavim. To mi je jasno, možda ne


sasvim, ali mi je jasno. To je nešto na čemu ti i ja treba da radimo, od ovog trenutka.” Pogledao je njene ruke i osetio koliko je napeta. “Izborićemo se sa tim, Šelbi, na kakav god način to morali da uradimo.” Ona još nije progovarala, ali ga je posmatrala kao da je već znala šta će reći. “Mislim da treba da ti kažem da sam razgovarao sa nekolicinom ključnih ljudi u partiji i da ozbiljno razmišljam da se kandidujem za predsednika. To neće biti za još deset godina, ali pripreme već počinju.” Znala je - naravno da je znala - ali kadje čula, želudac joj se stisnuo kao pesnica. Osetila je pritisak u plućima i duboko je udahnula. “Ako me pitaš za mišljenje” uspela je da izgovori mirnim glasom, “mislim da ne treba da razmišljaš, već da to učiniš. Ti si stvoren za to, Alane, to ti je suđeno.” Te reči, iako ih je sama izgovorila, kidale su je. “Znam da kod tebe nisu u pitanju moć i ambicija. Ti si svestan one teže strane koju kandidatura sa sobom nosi, a to je osećaj neverovatne odgovornosti.” Šelbi je ustala, znajući da će, ako ostane da sedi samo trenutak duže, eksplodirati. Brzo je spustila ružu. Suviše brzo. Drška joj se umalo zapetljala oko prstiju, “Postoje stvari kao što je sudbina”, prošaputala “Verovatno.” Posmatrao ju je dok je šetala po sobi. “Znaš da tu nije reč samo o stavljanju mog imena na listić. Kad dođe vreme, počeće duga, teška kampanja. Biće mi potrebno da budeš uz mene, Šelbi.” Zastala je na trenutak, leđima okrenuta njemu, i snažno je zatvorila oči. Boreći se da ostane pribrana, okrenula se ka njemu. “Ne mogu da se udam za tebe, Alane.” Nešto je sevnulo u njegovom pogledu - bes ili bol, nije mogla biti sasvim sigurna - ali glas mu je bio sasvim miran kad je progovorio. “Zašto?” Grlo joj je bilo toliko suvo da nije bila sigurna može li da odgovori. Progutala je knedlu. “Ti si razuman, razmišljaj logično. Ja nisam pratilja političara, nisam diplomata niti organizator. Tebi je to potrebno.” “Ja želim ženu” odgovorio joj je Alan. “Ne osoblje.” “Dođavola, Alane, od mene ne bi imao koristi. I još gore od toga.”


Iznervirana, počela je ponovo da šeta po sobi. “Kad bih pokušala da se uklopim u kalup, poludela bih. Nemam strpljenja ni za doterivanje, ni za sastančenje, niti da budem odmerena i taktična 24 sata dnevno. Kako da budem prva dama kad uopšte nisam nikakva dama?”, kazala je. “I proklet da si, pobedićeš. A ja bih se našla u Beloj kući, zarobljena elegancijom i protokolom.” Čekao je dok je njen bes ispunjavao prostoriju. “Hoćeš da kažeš da bi se udala za mene ako rešim da se ne kandidujem?” Okrenula se, a oči su joj se sjajile od bola. “Nemoj to da mi radiš. Posle bi me mrzeo... A ja bih mrzela sebe. Ne možeš da biraš između toga što si i mene, Alane.” “Ali ti možeš da biraš između toga što si ti i mene” kazao je. Ljutnja koju je zadržavao isplivala je. “Ti možeš da biraš.” Skočio je sa kauča i uhvatio ju je za obe ruke. Iz njega je pokuljao bes i prešao je na nju. Znala je da će biti strašno, ali nije imala nikakvu odbranu. “Ti možeš da izabereš da me isteraš iz svog života jednostavnim 'ne' i da očekuješ da to prihvatim iako znam da me voliš. Šta ti misliš, od čega sam ja sazdan?” “To nije stvar izbora”, rekla je strastveno. “Ja ne mogu drugačije. Ne bih bila dobra za tebe, Alane, moraš to da shvatiš.” Drmao ju je tako divlje da joj se glava tresla. “Ne laži me i ne traži izgovore. Ako hoćeš da mi okreneš leđa, uradi to iskreno.” Slomila se tako brzo da bi skliznula na pod da je nije pridržavao. “Ja ne mogu da se borim sa tim”, kazala je, a suze su joj potekle niz lice, velike, brze, bolne. “Ne mogu ponovo da prolazim kroz sve to, Alane. Da čekam, samo da čekam da neko...” Zajecala je i pokrila lice rukama. “Molim te, bože, ne mogu ovo da podnesem. Nisam želela da te ovako zavolim, nisam želela da te imam da bi mi bio oduzet. Ne mogu nanovo da preživljavam sve. Da gledam sve one ljude i slušam buku. Gledala sam kako mi neko koga volim umire pred očima. Ne mogu to ponovo da gledam, ne mogu!” Alan ju je privukao bliže, želeći da je uteši, da je razuveri. Kojim rečima


da odagna toliki strah, toliku žalost? Ovde nije bilo mesta razumu, niti razložnosti. Ako se toliko plašila svoje ljubavi, kako može da traži od nje da to promeni? “Šelbi, nemoj. Ne želim...” “Ne!” Odgurnula ga je, izvlačeći se iz njegovog zagrljaja. “Ne izgovaraj to. Nemoj! Molim te, Alane, ne mogu da podnesem. Moraš da budeš ono što si, a moram i ja. Ako pokušamo da se promenimo, nećemo više biti isti oni ljudi u koje smo se zaljubili.” “Ja ne tražim od tebe da se promeniš”, kazao je mirnije, uspevajući da pronađe strpljenje u sebi. “Tražim samo da veruješ u mene,” “Previše tražiš! Molim te, samo te molim da me ostaviš na miru.” Pre nego što je stigao išta da kaže, otišla je u spavaću sobu i zalupila vrata.


Dvanaesto poglavlje

Mejn je bio divan u junu - zelen i divlji. Šelbi se vozila duž obale, ne razmišljajući ni o čemu. Kroz otvoren prozor automobila čula je kako talasi zapljuskuju stenu. Strast, ljutnja, žalost - zvuk je odražavao sva tri osećanja. Ona ih je razumela. Povremeno bi usput nailazila na divlje cveće, otporne male biljke navikle na so i vetar. Uglavnom su unaokolo bile stene, izglačane vodom koja je neprekidno o njih udarala. Presijavale su se, izdižući se iznad obale, hvalisavo se šepureći svojom suvoćom u doba oseke dok plima ne bi nadošla i prekrila ih. Što je više odmicala, Šelbi je sve lakše disala. Možda je zato i došla i to brzo, pre nego što je Vašington stigao da je uguši. Vazduh je bio čist i oštar. Leto, koje je tako brzo zamenilo zimu, još nije stiglo na krajnji sever. Bilo joj je potrebno da bar još nakratko oseća to proleće. Ugledala je svetionik na uzanom delu kopna koji se arogantno pružio u more i naterala je prste da se opuste dok su držali volan. Bezbrižnost verovatno će je naći ovde kao što ju je našao i njen brat. Zora je tek svanula. Kada je sleteo avion kojim je letela, još uvek je bilo mračno. Videla je sunce kako izlazi i u šarolikosti boja kupa se u moru dok su galebovi kružili nebom iznad stena, peska i vode. Još je bilo prerano da bi im se videle senke. Nadjačali su sve zvuke jednim praznim usamljenim tonom. Šelbi odbaci tu pomisao. Neće sada da misli o praznini i samoći. Neće nikada da misli o praznini i samoći. Plaža je bila pusta, vazduh hladan, a povetarac je duvao kad je izašla iz


kola. Svetionik se izdizao - beo, visok i jak. Jeste bio star i ponegde mu je voda naružila fasadu, ali posedovao je jednostavnu moć koja je bila stvarna i vanvremenska. Šelbi je uzela svoje kofere iz prtljažnika i prišla je vratima svetionika. Sigurno su zaključana, znala je. Grant nikad ne prima nenajavljene posete. Udarila je pesnicom u njih, pitajući se koliko dugo će je ignorisati pre nego što ih otvori. Čuo je njeno kucanje jer Grantovom uvu ništa nije promicalo, baš kao ni njegovom oku. To se nije promenilo čak ni sada, u izolovanosti od ostatka sveta. Šelbi je ponovo pokucala na vrata dok je posmatrala sunce kako izlazi. Prošlo je punih pet minuta pre nego što su se vrata otvorila. Ličio je na njihovog oca, pomislila je Šelbi - crn, inteligentan, zgodan, pomalo grub. Imao je iznenađujuće duboke zelene oči, koje su još bile uspavane i gustu, pomalo predugu kosu, koja je bila raščupana. Grant ju je pogledao i prešao rukom preko svog grubog, neobrijanog obraza. “Šta ti tražiš ovde, dođavola?” “Tipična dobrodošlica Granta Kempbela.” Izdigla se na prste kako bi ga poljubila. “Koliko je sati?” “Rano je.” Opsovao je, prošao rukom kroz kosu i povukao se da je pusti da uđe. Naslonio se na vrata, držeći ruku u džepu svojih bermuda, skraćenih od izbledelih farmerki, koje su bile jedini ustupak njegovoj skromnosti. Zatim je krenuo za njom uz škripave stepenice do prostorija u kojima je živeo. Kad su se popeli, uhvatio je sestru za ramena i ispitivački ju je pogledao, brzo, ali intenzitetom na koji nikad nije mogla da se navikne. Stajala je mirno, sa poluosmehom na usnama i podočnjacima ispod očiju. “Šta nije u redu?”, bez uvijanja ju je pitao. “Nije u redu?” Slegnula je ramenima i spustila torbu na stolicu kojoj je


bilo potrebno tapaciranje. “Zar bi nešto ne trebalo da nije u redu kad sam ja došla u poseru?” Pogledala ga je, još se nije ugojio. Njegova građa bila je na ivici između mršavosti i suvonjavosti, a ipak je bio snažan. Bila joj je potrebna ta njegova snaga. “Skuvaćeš kafu?” “Hoću.” Grant je prošao kroz prostoriju koja je služila kao dnevna soba, uprkos prašini, i ušao je u čistu, sređenu kuhinju. “Hoćeš da doručkuješ?” “Uvek.” Uz grimasu na licu nalik osmehu izvadio je komad slanine. “Mršava si, mala.” “Ni ti nisi ništa bolji.” Odgovorio joj je coktanjem. “Kako je mama?” “Dobro je. Mislim da će se udati za Francuza.” “Dilenea, sa velikim ušima i lukavim mozgom.” “Da, za njega.” Šelbi je sela za okrugli sto od hrastovine kad joj je slanina zamirisala. “Ubićeš ga?” “Zavisi”, kazao je i bezobrazno se nasmejao. “Ne verujem da bi se mama iznenadila da vidi svog verenika u plastičnoj kesi.” “Iznenadila, ne - bila bi zadovoljna...” Nasmejala se. “Ona bi stvarno volela da je posetiš.” “Možda.” Grant je spustio tanjir sa slaninom na sto. “Hoćemo li i jaja?” Ustala je da donese tanjire i šolje, dok je Grant stavljao jaja u tiganj. “Može kajgana!”, dodala je Šelbi. “Ima li mnogo turista ovih dana?” “Ne.” Rekao je to tako odsečno i kratko da se Šelbi skoro nasmejala. “Mogao bi da se ogradiš bodljikavom žicom i minskim poljem. Neverovatno mi je kako


neko ko savršeno razume ljude može toliko da ih izbegava.” “Ja ih ne izbegavam.” Grant je spustio jaja na drugi tanjir. “Samo ne želim da budem u njihovoj blizini.” Bez ikakve ceremonije seo je za sto i sipao hranu u svoj tanjir. On je jeo, a Šelbi se pretvarala da jede. “Kako tvoji cimeri?” “Žive u mirnoj koegzistenciji”, rekla mu je Šelbi dok je sekla parče slanine. “Kajl brine o njima dok se ne vratim.” Grant ju je pogledao preko ivice svoje šolje. “Koliko ostaješ?” Ovog puta se od srca nasmejala. “Uvek si bio taktičan. Nekoliko dana”, kazala mu je. “Ne više od nedelju. Nemoj, molim te” podigla je ruku da ga spreči da nešto kaže. “Ne preklinji me da ostanem duže. Jednostavno ne mogu.” Znala je da će gunđati i psovati i dozvoliti da ostane kod njega koliko god joj to bude potrebno. Pojeo je poslednji zalogaj. “Dobro, ići ćeš u grad u nabavku dok si ovde.” “Sa zadovoljstvom sam ti na usluzi”, rekla je Šelbi. “Kako ti uspeva da sve novine koje izlaze u ovoj državi stignu čak ovamo?” “Platim”, rekao je jednostavno. “Misle da sam neki čudak.” “I jesi čudak.” “Pa dobro. Nego...” Sklonio je tanjir u stranu i laktovima se oslonio na sto, “Zašto si došla, Šelbi?” “Htela sam samo da pobegnem na nekoliko dana”, počela je, a njegov pogled ju je prekinuo. Spustila je pogled na svoj tanjir. “Morala sam da pobegnem”, prošaputala je. “Grante, život mi je u haosu.” “A čiji nije?” odgovorio joj je i podigao joj bradu svojim dugim prstom. “Nemoj to da radiš, Šelbi” kazao je kad je primetio suze u njenim očima. “Udahni i ispričaj mi šta se desilo.” Duboko je udahnula, trudeći se da ne zaplače. “Zaljubila sam se u koga nije trebalo i sad on hoće da se udam za njega, a ja ne mogu.” “Budi malo konkretnija. Alan Mekgregor.” Kada ga je Šelbi iznenađeno


pogledala, Grant je zavrteo glavom. “Niko mi nije rekao. Izašli ste u novinama nekoliko puta u poslednjih mesec dana. On je jedan od malobrojnih za koje mogu da kažem da ih poštujem.” “Dobar je čovek”, potvrdila je Šelbi, boreći se sa suzama. “Možda i divan.” “U čemu je onda problem?” “Ja ne želim da volim divnog čoveka”, rekla je iskreno. “Ne mogu da se udam za takvog.” Grant je ustao, otišao do aparata za kafu i napunio obe šoljice. Seo je i sipao šlag u Šelbinu kafu. “Zašto?” “Ne bismo uspeli, Grante.” “Uspeli?” Razbesnela se, a suze su nestale, “Dođavola, ne šali se sa mnom.” On je lagano pijuckao kafu, zadovoljan što je siktala na njega, bolje nego da plače. “Čuo sam da se priča da će dva senatora ući u predsedničku trku pre ili kasnije. Možda ranije nego što se misli.” “Ispravno si čuo, kao i obično.” Polako je uživao u kafi, crnoj i jakoj. “Zar ne bi volela da obučeš jednu od svojih haljina kad budeš obilazila Smitsonijan, Šelbi?” “Uvek si imao uvrnut smisao za humor, Grante.” “Hvala.” Iznervirano je sklonila tanjir u stranu. “Ne želim da se zabavljam sa senatorom.” “Ozbiljno?”, pitao ju je. “Zar se ne zabavljaš sa čovekom?” “To je isto!” “Nije.” Spustio je šoljicu kafe i uzeo nedirnut komad slanine sa Šelbinog


tanjira. “Ti to vrlo dobro znaš.” “Ne mogu da rizikujem!”, rekla je u iznenadnom naletu žustrine. “Jednostavno ne mogu. On će pobediti na izborima, Grante. Hoće, ako doživi. Ne mogu da se nosim sa tom... sa tom mogućnošću.” “Ti i tvoje mogućnosti”, kazao joj je. I njega je sećanje bolelo, ali mu se nije prepuštao. “Dobro, hajde da ih razmotrimo. Prvo, da li ga voliš?” “Da, volim ga. Pa već sam ti rekla.” “Koliko ti znači?” Šelbi je obema rukama prošla kroz kosu. “Sve mi znači.” “Ako se kandiduje za predsednika i nešto mu se desi...” Zastao je pošto je boja napustila njene obraze. “Hoće li te manje boleti ako nemaš njegov prsten na ruci?” “Ne”, rekla je i pokrila usta rukom. “Nemoj, Grante.” “Moraš da živiš sa tim”, rekao joj je grubo. “Oboje moramo da živimo sa tim, da nosimo svoj teret. I ja sam bio tamo, nisam zaboravio. Hoćeš li prestati da živiš zbog nečega što se dogodilo pre petnaest godina?” “Jesi li ti prestao da živiš?” Direktan udarac, pomislio je tužno, ali joj to nije pokazao. “Ovde nije reč o meni. Hajde da razmotrimo još jednu od tvojih mogućnosti, Šelbi. Pretpostavimo da te voli toliko da odustane od kandidature zbog tebe.” “Prezirala bih samu sebe.” “Upravo tako. I sad poslednja. Pretpostavimo...” uhvatio ju je za ruku prvi put, “da se kandiduje, pobedi i živi dovoljno dugo pa da piše memoare i putuje po svetu kao ambasador dobre volje ili da igra golf na sunčanim proplancima. Poludela bi zato što je proveo pedeset godina bez tebe.” Duboko je uzdahnula. “Da, ali...” “Već smo razmotrili sva 'ali'“, prekinuo ju je. “Naravno, uvek može da se iskopa bezbroj mogućnosti. Mogao bi, recimo, da ga udari auto dok prelazi


ulicu - ili možda tebe. Može i da izgubi na izborima i postane misionar ili urednik vesti u pola osam.” “Dobro.” Šelbi je naslonila čelo na njihove spojene ruke. “Niko ne može bolje od tebe da me natera da sagledam kolika sam budala.” “Još jedan od mojih malobrojnih talenata. Slušaj, prošetaj malo po plaži, razbistri misli. Kad se vratiš, pojedi nešto, onda odspavaj jedno dvanaest sati jer grozno izgledaš. A onda...”, sačekao je da ga pogleda i osmehne mu se, “idi kući. Ja imam posla.” “Volim te, kretenu.” “Znam”, kazao je i nasmejao se kratko, tipično za njega. “I ja tebe.” Kuća mu je bila suviše prazna i tiha, ali Alan nikuda nije želeo da ide. Naterao je sebe da pristane da se ne vidi sa Šelbi jedan dan, a sad je ludeo jer je u petak shvatio da nigde ne može da je nađe. Dvadeset četiri sata kasnije i dalje je pokušavao da urazumi sebe. Imala je pravo da ide kuda hoće i kada hoće. On nije imao razloga da očekuje da mu se ona pravda ili objašnjava. Ako je rešila da otputuje na nekoliko dana, on nema pravo da se ljuti, naročito ne da brine. Ustao je i počeo da šeta po sobi. Gde li je, dodavola? Kada će se vratiti? Što ga bar nije obavestila? Nervozan, gurnuo je ruke u džepove. Oduvek je znao da nade rešenje za svaki problem. Ako nije mogao da se reši na jedan način, mogao je na neki drugi, ali uvek je za sve bilo rešenja. Bilo je samo pitanje vremena i strpljenja. Ali strpljenja više nije imao. Nije bio svestan da uopšte može da se oseća toliko povređeno - sve ga je bolelo, istovremeno i nepodnošljivo. Kad je bude video, on će... Šta će, pitao je Alan samog sebe. Da je natera, primora, moli, preklinje? Šta mu je ostalo? Raspadao se zbog nje, a opet, bez nje nikada neće biti kompletan. Ukrala mu je srce, a zatim mu zatvorila vrata, pomislio je besno. Ne... On joj ga je poklonio, mada ona nije htela da prihvati ljubav koju joj je dao. Sada više nije mogao nazad, čak i ako ona


ode iz njegovog života. Bila je sposobna za to, shvatio je i iznenada ga je obuzela panika. Šelbi je mogla da se spakuje i ode bez traga. Đavola će da ode! Alan se ponovo namrštio na telefon. Naći će je. Prvo će je naći. A zatim će se obračunati sa njom, na ovaj ili onaj način. Prvo će pozvati njenu majku, a zatim sve Šelbine poznanike. Kiselo se osmehnuo i podigao slušalicu. Znajući Šelbi, ova potraga bi mogla da potraje. Pre nego što je okrenuo broj, začulo se zvono na vratima. Oglasilo se tri puta pre nego što se Alan setio da je Mekgi u Škotskoj. Opsovao je, spustio slušalicu i otišao da otvori vrata. Ugledao je nasmejano lice dostavljača. “Isporuka za Vas, senatore” rekao je veselo i pružio Alanu plastičnu kesu. “Baš ste čudni tipovi”, dodao je pre nego što je utekao. Gledajući u kesu, Alan je zatvorio vrata. U okruglom akvarijumu, koji se u njoj nalazio, plivala je svetlonarandžasta ribica. Alan ga je polako uneo u sobu, radoznalo posmatrajući poklon koji je dobio. Šta, dodavola, da radi s ovim, pomislio je. Nestrpljiv zbog ometanja, iscepao je mrežu u kojoj se nalazila ribica i ona se nesputana našla u okrugloj posudi. Spustio je akvarijum i uzeo karticu koja je bila zakačena za kesu. Senatore, Ako ti možeš da živiš u akvarijumu, mogu i ja. Pošto je tri puta pročitao tu jednu rečenicu, Alan je zažmurio. Vratila se. Kartica je pala na pod kad je krenuo ka vratima. Dok ih je otvarao, začulo se zvono. “Zdravo.” Šelbi ga je veselo pozdrvaila, mada se videlo da je nervozna. “Mogu li da uđem?” Želeo je da je zgrabi, da je zagrli i bude siguran da će ostati. Ali to nije


bio način da zadrži Šelbi. “Naravno.” Iako je želeo da krene ka njoj, Alan je ustuknuo i pustio je da prođe. “Nije te bilo.” “Kratko hodočašće.” Gurnula je ruke u široke džepove šljampavih farmerki. Izgleda umorno, primetila je, kao da nije spavao. Ruke su joj gorele od želje da mu dodirne lice, ali ih nije vadila iz džepova. “Uđi i sedi”, kazao je Alan i pokazao na salon. Oboje su bili oprezni i svesni onog drugog. “Mekgi nije ovde, ja mogu da skuvam kafu.” “Za mene ne.” Šelbi je ušla u sobu. Odakle da počne? Šta da mu kaže? Sve što je želela da mu kaže, pažljivo, grubo, strasno, sve joj se vrtelo po glavi. Vazu koju mu je napravila stavio je blizu prozora, da bi sunce moglo da je obasjava. Posmatrala ju je. “Verujem da bi trebalo da počnem izvinjenjem što sam se onog dana onako ponela prema tebi.” “Zašto?” “Zašto?”, ponovila je Šelbi i okrenula se ka njemu. “Šta zašto?” “Zašto misliš da treba da se izvinjavaš?” Podigla je ramena, a zatim ih spustila. “Mrzim da plačem. Radije opsujem ili nešto slomim.” Živci su joj poigravali - nije to očekivala, a nije mogla to ni da sakrije od njegovog blagog, ali čvrstog pogleda. “Ljut si na mene.” “Nisam.” “Bio si.” Nervozno je hodala po sobi. “Imao si pravo da se ljutiš, ja...” Šelbi zastade kad je primetila zlatnu ribicu kako pliva po posudi. “I ona ima svoju sudbinu”, rekla je i nasmejala se. “Ne verujem da je nešto ceni, Alane.” Ovog puta, kada se okrenula ka njemu, pogled joj je bio ranjiv i ispitivački. “Želiš li me još uvek? Jesam li sve uništila?” Želeo je da je zgrabi, da pristane na sve. Ali nije želeo samo ovaj trenutak - već mnogo više. “Jesi li se predomislila?” Šelbi mu je prišla i uhvatila ga za ruke. “Zar je to važno?”


“Važno je.” Pustio je njene ruke i uhvatio ju je za obraze. Pogled mu je bio krajnje ozbiljan. Od takvog njegovog pogleda njoj su kolena klecala. “Moram da znam hoćeš li biti srećna, hoćeš li imati ono što želiš i hoćeš li moći tako da živiš. Želim da to traje zauvek.” “U redu.” Šelbi se podbočila rukama o struk. “Razmotrila sam sve mogućnosti”, počela je. “Razmislila sam o svim 'ako' i 'možda'. Nisu mi se baš sve mogućnosti dopale, ali ona koja mi je najteže pala jeste da živim bez tebe. Nećeš ići u kampanju bez mene, Mekgregore” Podigao je obrvu. “Neću?” “Ne.” Sklonila je šiške sa čela i nasmejala se. “Oženi se mnome, Alane. Neću se slagati sa svim tvojim politikama, ali biću taktična u javnosti kad budem morala. Neću biti predsednica nikakvih udruženja niti humanitarnih fondova, ali ću ići na svečane ručkove ukoliko ne budem mogla da ih eskiviram, moj posao će mi biti izgovor. Neću priređivati konvencionalne zabave, već će one biti zanimljive. Ako preuzmeš rizik i oslobodiš me stega politike, neću se buniti.” Nije verovao da je može voleti više nego što je već voli. Prevario se. “Šelbi, mogu da se vratim advokaturi i pravu i otvorim kancelariju u Džordžtaunu.” “Ne!” viknula je i odmakla se od njega. “Nećeš se zbog mene vraćati pravu, niti zbog bilo koga! Pogrešila sam. Volela sam svog oca, obožavala sam ga, ali ne mogu da dozvolim da to što mu se desilo upropasti moj život ili tvoj.” Zaustavila se kako bi smirila glas. “Neću da se menjam zbog tebe, Alane. Ne mogu. Ali mogu da uradim ono što tražiš od mene i da ti verujem.” Odmahnula je glavom i nastavila pre nego što je on išta stigao da kaže. “Neću lagati da se neću plašiti i da neće biti perioda u našim životima koje ću mrzeti. Ali ponosiću se tobom i onim što radiš” Smirila se i okrenula ka njemu. “Ponosim se time kakav si. Iako moram da se izborim sa još mnogo toga, Alane, ja ću to učiniti.” Prišao joj je i pogledao ju je u oči pre nego što ju je zagrlio. “Sa mnom?” Ispustila je dug izdah olakšanja. “Zauvek.” Kad se okrenula, naišla je na


njegove usne, gladne i željne kao i njene. Učinilo joj se kao da su prošle godine, a ne dani otkako ih nije osetila. Između poljubaca je šaputala njegovo ime dok su se spuštali na pod. Ni u jednom od njih nije bilo strpljenja, samo želja. Alan opsova, boreći se sa dugmićima, a Šelbi se nasmejala i legla preko njega, osetivši dodir njegovih golih grudi. On nije žudeo samo za njenim dodirom već su i njegove ruke bile željne da je dodiruju. Zavukle su se ispod njenih farmerki i potpuno je opile, naterale njene mišiće da se opuste, a um da ne misli ni o čemu. Kada među njima više nije bilo prepreka, dodire rukama je zamenio dodirima usana. U kući je bilo tiho. Ćulo se samo ubrzano disanje i tiho uzdisanje. Zagnjurio je glavu u njenu kosu, upijajući miris, dok ga je Šelbi privlačila sebi. Postojalo je samo zadovoljstvo, očajničko i nesputano zadovoljstvo činjenicom što su zajedno. Bilo je kasno popodne i sunce je umereno sijalo kad se Šelbi probudila. Ležali su na kauču, golih, ispreplitanih, opuštenih tela. Na stočiću pored njih grejala se flaša vina. Kada je otvorila oči, videla je da je i on spavao, lice mu je bilo mirno, a disanje ujednačeno. I ponovo je osetila zadovoljstvo, prijatno, čvrsto zadovoljstvo koje je osećala svaki put kad bi ležala u njegovom naručju. Zabacila je glavu i posmatrala ga. I on je otvorio oči. Osmehnula se i spustila blagi poljubac na njegove usne. “Ne mogu da se setim kada sam provela prijatniju subotu.” Uzdahnula je i jezikom potražila njegov jezik. “Pošto nemam nameru da se mrdam u naredna dvadeset četiri časa, videćemo kako će ti nedelja proći.” “Čini mi se da će mi se dopasti.” Prešla je rukom preko njegovih ramena. “Ne bih da navaljujem, senatore, ali kada ćeš se oženiti mnome?” “Mislio sam u septembru, u Hajanis Portu.”


“U tvrđavi Mekgregorovih.” Po njenom pogledu je primelio da je oduševljena idejom. “Ali septembar je za dva i po meseca.” “Onda neka bude u avgustu” rekao je i gricnuo ju je za uvo. “U međuvremenu, možeš sa cimerima da se preseliš ovamo ili možemo da počnemo da tražimo neko drugo mesto. Šta misliš o medenom mesecu u Škotskoj?” Šelbi se naslonila na njegove grudi. “Može.” A zatim je dodala: “U međuvremenu”, odugovlačila je dok je prstima prelazila preko njegovog stomaka, “moram da ti priznam da sam potpuni sledbenik tvoje unutrašnje politike, senatore.” “Zaista?”, pitao ju je, približivši svoje usne njenima. “Imaš”, ugrizla ga je za donju usnu, “moju punu podršku. Pitam se samo da li bi mogao još jednom da mi objasniš čitavu proceduru.” Alan ju je milovao rukom po leđima. “Moja građanska dužnost je da budem na usluzi svim građanima svoje države.” Šelbi je prstom prelazila preko njegovih grudi, do brade, dok ga Alan nije uhvatio usnama. “Ovde treba da budeš samo meni na usluzi, senatore.” Obavila mu je ruke oko vrata. “U pitanju je sistem jedan na jedan.”


Nora roberts sve mogucnosti