Issuu on Google+

N E W YORK TIM ES B EST SE LE R NOVI ROMAN AÜTORKF H IT KNJIGE PTICE UMIRU PEVAfUĆI

*.F an ta stičn a i izu ze tn a sava


Naslov originala THE TOUCH Colleen McCullough

www.crowarez.org www.bosnaunited.net


Kolin Mek Kalah

DODIR S engleskog prevela Jelena Obradović

BOOK & MARSO Beograd, 2009


Dr Kevinu Kureju, koji uspeva da me održi u životu, s ljubavlju i zahvalnošću, sjajnom liku


PRVI DEO 1872 - 1885.


1. OBRT SUDBINE

- Mo j b r a t a n a c Aleksandar piše da bi hteo ženu - rekao je Džejms Dramond podižući pogled s lista papira. Elizabet se bila grdno prepala kad ju je otac pozvao na razgovor u dnevnu sobu; njegov službeni ton govorio joj je da je očekuje pridike zbog prekršaja, posle koga će uslediti kazna primerena prestupu. Znala je šta je skrivila - presolila je jutrošnju zobenu kašu - a znala je i kakva je kazna svakako čeka - do kraja godine moraće da jede neslanu kašu. Otac je štedljivo postupao sa svojim novcem, nije hteo da ga potroši ni na zrnce soli više nego što mora. I tako je Elizabet s rukama na leđima stajala pred trošnim naslonjačem, zinuvši od čuda zbog neverovatnih novosti. - Zaprosio je Džin, glupo... pa šta on misli, da vreme stoji? - Džejms je uvređeno mahnuo pismom, a zatim s njega skrenuo pogled na svoje najmlađe dete. Nju je obasjavala svetlost s prozora; on je sedeo skriven u senci. - Od iste si građe kao i svaka druga žena, pa će morati da se zadovolji tobom. - Mnome? - Jesi li gluva, devojko? Da, tobom. Ko je drugi ostao? - Ali oče! Ako je zaprosio Džin, neće hteti mene. - Poslužiće mu svaka čestita, pristojno vaspitana devojka, sudeći po onome odakle piše. - A odakle piše? - upitala je, znajući da neće smeti da pročita pismo. - Iz Novog Južnog Velsa. - Džejms je zadovoljno zaroktao. - Izgleda da se tvoj brat Aleksandar dobro snašao... zgrnuo je pravo malo bogatstvo na zlatnim poljima. - Podigao je obrve i ublažio procenu. - Ili je barem zaradio dovoljno da može sebi da priušti ženu. Prvi šok se rasplinuo, na njegovo mesto došla je panika. - Zar mu nije lakše da tamo nađe ženu, oče?


- U Novom Južnom Velsu? On kaže da tamo, što se žena tiče, nema nikoga osim bludnica, bivših kažnjenica i umišljenih Engleskinja. Ne, video je on Džin poslednji put kada je bio kod kuće i jako mu se svidela. Već mi je tada zatražio njenu ruku. Odbio sam ga... zašto da dajem Džin nesposobnom šegrtu proizvođača kotlova koji živi u straćarama Glazgova, a bilo joj je tek šesnaest godina? Kao tebi sada, devojko. Zato sam siguran da ćeš mu ti odgovarati... sviđaju mu se mlade devojke. On traži besprekornu škotsku devojku koja je njegove krvi da može da joj veruje. Tako barem kaže. - Džejms Dramond je ustao, prošao pored ćerke i odmarširao u kuhinju. - Skuvaj mi čaj. Dok je Elizabet bacala listove čaja u zagrejani lonac i zalivala ih vrelom vodom, on je izvukao bocu viskija. Otac je bio prezbiterijanac - starešina škotske crkve - pa nije pio, a pogotovo nije bio pijanica. Ako bi i natočio gutljaj viskija u čašicu, učinio bi to samo kada bi primio dobre vesti, kao na primer da mu se rodio unuk. Ali zašto bi ovo bila tako dobra vest? Sta će učiniti kada više ne bude imao ćerku da se o njemu brine? Sta u stvari piše u tom pismu? Možda će viski dati neke odgovore, pomislila je Elizabet, mešajući kašičicom čaj ne bi li ga brže rastopila. Kada bi malo popio, ocu bi se razvezao jezik. Možda će joj odati svoje tajne? - Kaže li Aleksandar još nešto? - upitala je čim je popio prvu čašicu i natočio drugu. - Ne baš mnogo. Nije nimalo skloniji rečima od drugih Dramonda. Prezrivo je frknuo. - Ma kakav Dramond! Više se ne preziva tako, ako mu se može verovati. Promenio je prezime u Kinros dok je bio u Americi. Sto znači da nećeš biti gospođa Dramond nego gospođa Kinros. Nije joj bilo ni na kraj pameti da se usprotivi toj samovoljnoj odluci o svojoj sudbini, ni u tom trenutku ni mnogo kasnije, kada je već prošlo dovoljno vremena da joj sve bude jasnije. Već i sama pomisao da u nečemu tako važnom ne posluša oca bila je strašnija od svega što je mogla zamisliti, osim gnušanja velečasnog doktora Marija. Elizabet Dramond nije patila od pomanjkanja hrabrosti i duha, pre bi se reklo da je kao najmlađa ćerka, koja je odrasla bez majke, čitav svoj život podnosila tiraniju dvojice groznih staraca, svoga oca i njegovog sveštenika. V

V

V


- Kinros je ime našeg grada i grofovije, a ne ime klana - rekla je. - Sigurno je imao razloga da ga promeni - odgovorio je Džejms, s neuobičajenom popustljivošću, sipajući sebi i drugu čašicu. - Zbog nekog zločina, oče? - Sumnjam, jer u tom slučaju ne bi sada bio tako otvoren. Aleksandar je uvek bio tvrdoglav, što se kaže, uvek prevelik za svoje čizme. Tvoj stric Dankan pokušao je s njim da izađe na kraj, ali mu to nije pošlo za rukom. Džejms ispusti veliki uzdah zadovoljstva. - Kod mene se mogu doseliti Alaster i Meri. Naslediće lepu svotu kad legnem dva metra ispod zemlje. - Lepu svotu? - Da. Tvoj budući muž poslao je bankovnu menicu za troškove tvog odlaska u Novi Južni Vels. Hiljadu funti. Zinula je od čuda. - Hiljadu funti? - Dobro si čula. Ali, neka ti to ne zavrti glavu, devojko! Možeš dobiti dvadeset funti da napuniš svoju škrinju i pet funti za svadbenu odeću. On je tražio da te pošaljemo prvim razredom u pratnji sluškinje... pa, dobro, neću se protiviti takvoj razmetljivosti. Uh, grozno! Moram odmah sutra da pošaljem pismo u edinburške i glazgovske novine da objave oglas. Spustio je trepavice, što je značilo da se zadubio u misli. - Potražiću čestiti mladi par, pripadnike škotske crkve, koji se sprema da emigrira u Novi Južni Vels. Platiću im pedeset funti ako pristanu da te povedu sa sobom. Podigao je obrve i otkrio jarkoplave oči. - Tu će ponudu oni oberučke prihvatiti. A ja ću u novčanik staviti devet stotina dvadeset pet funti. Lepa svotica! - A hoće li Alaster i Meri pristati da se dosele, oče? - Ako oni ne pristanu, svoju ću lepu svoticu ostaviti Robiju i Beli, ili Angusu i Ofeliji - odgovorio je Džejms Dramond lukavo. Posluživši mu večeru od dva sendviča s debelom šunkom, Elizabet je prebacila pletenicu preko ramena i pobegla pod izgovorom da mora da proveri da li se krava vratila kući. Kuća u kojoj je Džejms Dramond podigao svoju veliku porodicu ležala je na obodu Kinrosa, sela počašćenog laskavim statusom trgovačkog centra, jer je bilo glavni grad grofovije Kinros. S površinom od deset puta dvanaest


V

milja, Kinros je po veličini bio pretposlednja grofovija u Škotskoj, ali nedostatak veličine nadoknađivao je izvesnim stepenom blagostanja. Iz predionice vune, dve brašnare i pivare sukljao je crn dim, jer nijedan fabrikant nije svoje ložače kotlova hteo da pusti kući samo zato što je nedelja; to je bilo jeftinije nego da u ponedeljak ujutro ponovo mora da se naloži peć. Južni deo zemlje imao je dovoljno uglja da omogući skromnu lokalnu industriju, zahvaljujući kojoj Džejms Dramond nije doživeo sudbinu mnogobrojnih Škota koji su morali da napuste rodnu grudu trbuhom za kruhom ili da životare u prljavštini smrdljivih sirotinjskih četvrti po gradovima. Poput svog starijeg brata Dankana, Aleksandrovog oca, Džejms je pedeset pet godina života proveo u predionici vune izrađujući karirane tkanine za englesko stanovništvo britanskih ostrva, sve otkako je kraljica uvela tartan u modu. Jaki škotski vetrovi odnosili su nagomilani dim poput drvenog uglja pod slikarevim palčevima i razmicali bledoplavi svod gotovo unedogled. U daljini su ležali Okils i Lomonds, visoke i divlje planine purpurne od jesenjeg vresa, a na njima kolibe seljana s klimavim i trošnim vratima, u koje će uskoro doći odsutni zemljoposednici da ubijaju jelene i love ribe na jezerima. To je bilo od malog značaja za grofoviju Kinros, koja je i sama bila plodna ravnica bogata govedima, konjima i ovcama. Stoci je bilo suđeno da postane najbolja londonska pečena govedina, konji su služili kao rasplodne kobile za jahaće konje i konje za vuču kočija, a ovce su davale vunu za predionice tartana i meso za lokalne stolove. Bilo je i useva, jer je mahovinom obraslo tlo temeljno isušeno pre pedeset godina. Ispred grada Kinrosa ležao je Loh Leven, široko i talasasto jezero sivoplave boje, toliko svojstvene škotskim jezerima, u koje su se ulivali bistri, žuti kao ćilibar, potočići. Elizabet je stajala na obali, samo nekoliko metara od kuće (nije bila toliko glupa da se izgubi iz vida), i gledala preko jezera prema zelenim nizinama koje leže između jezera i ušća reke Fort. Katkada, kad bi vetar duvao s istoka, mogla je da oseti miris hladnih dubina Severnog mora punih riba, ali danas je vetar duvao s planina, donoseći miris trulog lišća. Na ostrvu Loh Leven uzdizao se dvorac, isti onaj u kojem je škotska kraljica Meri provela u zatočeništvu gotovo godinu dana. Kakav li je to osećaj, biti istovremeno vladar i zatvorenik? Zena koja pokušava da V

V


vlada zemljom divljih ljudi bez dlake na jeziku? Ali ona je pokušala da vrati katoličku veru, a Elizabet Dramond bila je isuviše brižljivo vaspitana u prezbiterijanskom duhu da bi na to dobro gledala. Putujem u kraj koji se zove Novi Južni Vels, razmišljala je, da se udam za čoveka kojeg nikada nisam videla. Coveka koji je zaprosio moju sestru a ne mene. Uhvaćena sam u mrežu koja je delo moga oca. A šta ako se, kad stignem, ne svidim tom Aleksandru Kinrosu? Ako je častan čovek, sigurno će me poslati natrag kući! A mora da je častan, inače ne bi poslao po verenicu s prezimenom Dramond. Ali negde sam pročitala da u tim sirovim kolonijama tako daleko od kuće zaista vlada nestašica prikladnih supruga, pa će me verovatno ipak uzeti za ženu. Blagi bože na nebesima, daj da mi bude sličan! Daj da ja budem slična njemu! V

Dve godine pohađala je školu kod doktora Marija, dovoljno dugo da nauči da čita i piše, i bila je dobro načitana, premda jednostrano. Pisanje joj je teže išlo, jer Džejms nije hteo da baca novac na papir koji će luckaste devojke upropašćavati. Ali pod uslovom da održava besprekomu čistoću u kući, da kuva po očevom ukusu, da ne troši novac i da se ne druži s drugim luckastim devojkama, Elizabet je smela da čita sve knjige do kojih je mogla doći. Imala je dva izvora: sveske iz kućne biblioteke doktora Marija i cenjene romane koji su kružili među ženskim članovima njegove ogromne pastve. Zato nije bilo nikakvo čudo što je bogosloviju poznavala bolje od geografije, a društvene običaje bolje od ljubavnih priča. Nikada joj nije palo na pamet da će brak biti njena sudbina, mada je upravo zašla u godine kada je počela da se pita o njegovim zadovoljstvima i opasnostima, i posmatrala brakove svoje starije braće i sestara sa zadivljujućim interesovanjem. Alaster i Meri toliko su različiti i uvek se svađaju, a ipak su, osećala je, povezani nekim dubljim zajedništvom; Robert i Bela, savršeno sjedinjeni u štedljivosti, Angus i njegova krhka Ofelija koji su, čini se, čvrsto odlučili da se međusobno unište, Ketrin i njen Robert, koji žive u Kirkaldiju, jer je on ribar; Meri i njen Džejms, Ana i njen Angus, Margaret i Vilijam... I Džin, najstarija ćerka, porodična lepotica, koja se s osamnaest godina udala za jednog Montgomerija - zavidan ulov


za devojku dovoljno dobre krvi ali bez ikakvog miraza. Muž ju je sklonio u kuću u Ulicu Princes u Edinburgu, i to je bio poslednji put da su Dramondovi iz Kinrosa videli Džin. - Stidi nas se - s prezirom je rekao Džejms. - Vrlo je štedljiva - odvratio je Alaster, koji ju je uvek odano voleo. - Vrlo sebična - rekla je Meri. Vrlo usamljena, pomislila je Elizabet, koja se nejasno sećala Džin. Ali, ako usamljenost postane previše težak teret za Džin, od porodice je deli jedva pedeset milja. A ja nikada više neću moći da se vratim svom domu, a dom je sve što znam. Nakon Margaretine udaje, doneta je odluka da se Elizabet, najmlađi živi Džejmsov potomak, neće udavati barem do očeve smrti, do čega po porodičnom verovanju neće doći još mnogo godina; bio je žilav poput starih čizama i čvrst poput stene Ben Lemond. Sada se sve to promenilo zahvaljujući Aleksandru Kinrosu i svoti od hiljadu funti. Alaster; Džejmsov miljenik, posle smrti svog imenjaka, zapovedaće Meri i preseliti se s njom i svojih sedmoro dece u kuću svoga oca. Ionako bi na kraju pripala njemu, jer on je zacementirao svoje mesto u Džejmsovom srcu, nasledivši oca na mestu majstora na razboju u predionici. Ali Meri, jadna Meri, kako će ona to trpeti! Otac ju je smatrao strašnom rasipnicom jer je deci kupovala cipele za nedelju, a džem nije posluživala samo za večeru nego i za doručak. Kad se bude preselila kod Džejmsa, njena će deca nositi čizme, a džem će se posluživati samo za nedeljnu večeru. Vetar je počeo da zavija, a Elizabet je zadrhtala, više od straha nego od iznenadne hladnoće. Šta li je ono otac rekao o Aleksandru Kinrosu? “Nesposoban šegrt proizvođača kotlova koji živi u straćarama Glazgova.” Šta li je hteo reći time da je nesposoban? Da se Aleksandar Kinros ne drži ničega? Ako je nesposoban, hoće li se uopšte pojaviti da je dočeka na kraju putovanja? - Elizabet, vrati se unutra! - proderao se Džejms. Elizabet je poslušno potrčala. V

V

Dani su brzo prolazili, kao da su se urotili da Elizabeti ostave vrlo malo vremena za razmišljanje. Koliko god se trudila da ostane budna u krevetu,


kako bi razmislila o svojoj sudbini, san bi je savladao čim bi legla. Džejms i Meri su se svađali svakog dana, Alaster je imao sreće, odlazio je u predionicu svakog jutra u zoru i vraćao se tek posle zalaska sunca. Sav Merin novi nameštaj trebalo je preseliti u njen novi dom, gdje je zauzeo mesto Džejmsovih oštećenih i dotrajalih komada. Ako nije trčala gore-dole po stepenicama s punim rukama posteljine i odeće (uključujući i cipele) ili vukla jedan kraj klavira, komode ili ormana, Elizabet je bila napolju, rasprostirući jedan od Merinih tepiha preko konopca i udarajući ga kao da želi da ga ubije. Meri je bila rođaka po Marijevoj strani, i u brak je donela izvestan imetak, malu pomoć od oca farmera i više nezavisnog duha nego što je Elizabet verovala da jedna žena može da poseduje. Ništa od toga nije na nju ostavljalo takav utisak kao to kada je Meri došla da živi s ocem. Zaprepašćeno je ustanovila da on u prepirkama ne pobeđuje uvek. Džem bi osvanuo na stolu svakog jutra za doručkom i opet svake večeri. Deca bi navukla cipele na noge svake nedelje pre propovedi u crkvi doktora Marija. A Meri bi svoje lepo oblikovane gležnjeve ugurala u par elegantnih plavih cipela od jareće kože, s tako visokim petama da je hodala sitnim koracima. Džejms je većinu vremena provodio u sve većem gnevu, pa je uskoro svoju decu držao u zdravom strahu od svog štapa, ali ustanovio je da Meri mota Alastera oko malog prsta. Elizabet je ova kućna previranja mogla da izbegne samo odlaskom u prodavnicu gospođice Maktaviš na glavnom trgu Kinrosa. Bila je to mala kuća čija je prednja prostorija, otvorena prema trotoaru, imala veliki zastakljen izlog, u kojem se nalazila lutka neodređenog pola, obučena u vrlo široku suknju - nije smela da se vređa crkva pa da se u izlog stavi lutka koja ima dojke. Svako ko svoju odeću nije izrađivao sam, odlazio bi kod gospođice Maktaviš, usedelice u kasnim četrdesetim, koja je prestala da radi kao švalja pošto je nasledila sto funti i pokrenula sopstveni posao modistkinje. Napredovali su i posao i ona, jer u Kinrosu je bilo žena koje su mogle sebi da priušte njene usluge, a ona je bila dovoljno lukava da sama izrađuje pomodnu žensku odeću, za koju je sve uveravala da joj stiže iz Londona. Pet od svojih dvadeset funti Elizabet je potrošila na tartanske vune iz predionice, u kojoj je, zahvaljujući Alasterovom položaju, imala mali ali


dobrodošao popust. Njih i četiri kućne haljine od grubog smeđeg platna izradiće sama, zajedno s neizbeljenim pamučnim gaćama, spavaćicama, košuljama i podsuknjama. Odbivši trošak, ustanovila je da joj još šesnaest funti ostaje za trošenje kod gospođice Maktaviš. - Dve jutarnje haljine, dve popodnevne haljine, dve večernje haljine i jedna venčanica - rekla je gospođica Maktaviš, očarana narudžbinom. Ovaj posao neće joj doneti veliku zaradu, ali ne događa se svakog dana da mlada i vrlo zgodna devojka - oh, kakve li figure! - padne u ruke gospođici Maktaviš, a da nije u pratnji majke ili tetke koje bi joj kvarile veselje. - Baš je dobro što sam ja ovde, Elizabet - raspričala se modistikinja donevši krojački metar. - U Kirkaldiju ili Djurmfermlajnu platila bi dvaput više za upola manje. A ja u zalihama imam neke predivne materijale, kao stvorene za tvoj ten. Tamnokose lepotice nikada ne izlaze iz mode, one se ne stapaju s okolinom. Mada, čujem da je tvoja sestra Džin... pa dobro, ona je bila plavokosa lepotica, još uvek predmet zdravica u Edinburgu! Elizabet se posmatrala u ogledalu gospođice Maktaviš, pa je čula samo poslednji deo. Džejms nije hteo ogledalo u svojoj kući i u tom je natezanju s Meri odneo pobedu, pa je ona, kada je Džejms dobio podršku doktora Marija, bila prisiljena da stavi ogledalo u svoju spavaću sobu. Elizabet je slutila da je lepota reč koja gospođici Maktaviš često prelazi preko jezika, služeći joj kao melem za smirivanje nezadovoljnih mušterija. Ona u svom odrazu sasvim sigurno nije videla lepotu, mada ju je reč “tamno” prilično tačno opisala. Vrlo tamna kosa, guste tamne obrve i trepavice, tamne oči, sasvim obično lice. - Oh, ta tvoja koža! - Gospođica Maktaviš je pevušila. - Tako bela i potpuno bez mane! Ali nemoj da dopustiš da te neko namaže crvenilom, to bi upropastilo tvoj stil. Imaš vrat poput labudice! Pošto joj je uzela mere, gospođica Maktaviš odvela je Elizabet u prostoriju u kojoj su na policama ležale raspoređene bale tkanina - najfiniji muslini, kambrici, svile, tafete, čipke, baršuni, sateni. Rolne s trakama svih boja. Perje, cveće od svile! Zažarenog lica, Elizabet je pojurila pravo do bale bleštavo crvene tkanine. - Ovu, gospođice Maktaviš - uzviknula je. - Ovu! Bivša švalja, a sada modistkinja, pocrvenela je kao i tkanina.


- Oh, bože, ne! - odvratila je stegnutim glasom. - Ali tako je lepa! - Skerletna je vrlo nepristojna boja, draga moja Elizabet. Ja je držim za izvestan sloj svojih mušterija čija... hm... svežina nije kakva bi trebalo da bude. Dakako, one me posećuju u unapred dogovoreno vreme kako bi se izbegle neugodnosti. Poznaješ li Bibliju, dete... “skerletna žena”? - Ohhhh! I tako je najviše što se približila skerletnoj boji bila braonkastocrvena tafeta. Njoj se nije moglo ništa prigovoriti! - Ne verujem da će moj otac blagosloviti i jednu od ovih haljina - rekla je gospođici Maktaviš dok su pile čaj posle odabiranja. - Ne odgovaraju mom položaju. - Tvoj će se položaj uskoro izmeniti, Elizabet - otresito je odgovorila gospođica Maktaviš. - Ne možeš krenuti na put kao nevesta čoveku koji je dovoljno bogat da ti pošalje hiljadu funti, odevena samo u tartan iz predionice i obično smeđe platno. Tamo će biti zabava, balova, pretpostavljam, vožnji kočijama, poziva da posetiš žene drugih bogatih ljudi. Otac nije smeo da ti uskrati toliki deo novca koji je neosporno tvoj a ne njegov. Kad je to rekla (a to se moralo reći - kakva li je bedna tvrdica taj Džejms Dramond!), gospođica Maktaviš natočila je još čaja i naterala Elizabet da uzme kolačić. - Takva lepa devojka, a tako protraćena u Kinrosu! - Ja, u stvari, i ne želim da idem u Novi Južni Vels, niti da se udam za gospodina Kinrosa - odvratila je Elizabet nesrećno. - Gluposti! Na to moraš da gledaš kao na pustolovinu, dušo. Veruj mi, nema nijedne mlade žene u Kinrosu koja ti ne zavidi. Razmisli o tome. Ovde se nikada ne bi udala, provela bi svoje najbolje godine brinući se za oca. - Njene su se svetloplave oči ovlažile. - Ja to dobro znam, veruj mi! Morala sam da se brinem za majku sve do njene smrti, a tada više nije bilo nade da ću se udati. - Iznenada je uzdahnula i zablistala. - Aleksandar Dramond! Dobro ga se sećam! Imao je jedva petnaest godina kada je pobegao, ali nije bilo nijedne žene u Kinrosu kojoj nije zapeo za oko. Elizabet se ukipila, shvativši da je napokon našla nekoga ko bi joj mogao


nešto reći o njenom budućem mužu. Za razliku od Džejmsa, Dankan Dramond je imao samo dvoje dece, jedno žensko dete, Vinifred, i Aleksandra. Vinifred se udala za sveštenika i otišla da živi nedaleko od Invemesa još pre Elizabetinog rođenja, pa tako ta najbolja mogućnost nije dolazila u obzir. Raspitujući se kod ostalih članova svoje porodice koji su bili dovoljno stari da se sećaju Aleksandra, saznala je začuđujuće malo, kao da je Aleksandar iz nekog razloga bio zabranjena tema. Otac, shvatila je. Otac ne želi da se odrekne svoje neočekivane zarade, pa ne želi ništa da stavlja na kocku. A osim toga, on smatra da je u bračnim stvarima neznanje blagoslov. - Je li bio zgodan? - znatiželjno je upitala. - Zgodan? - Gospođica Maktaviš se namrštila i sklopila oči. - Ne, ne bih rekla da je bio zgodan. Imao je onaj svoj razmetljiv hod. Uvek je bio pun masnica od Dankanovog štapa, pa mu je ponekad stvarno bilo teško da hoda kao da je sav svet njegov, ali tako je hodao. A tek onaj njegov osmeh! Od njega bi ti pozlilo. - Pobegao je? - Na svoj petnaesti rođendan - odgovorila je gospođica Maktaviš i nastavila sa izlaganjem svoje verzije priče. - To je slomilo srce doktoru Makgregoru... on je bio sveštenik u odlasku. Znao je reći da je Aleksandar strašno pametan. Učio je latinski i grčki, a doktor Makgregor se nadao da će ga poslati na fakultet. Ali Dankan nije hteo ni da čuje za to. Čekao ga je posao u predionici ovde u Kinrosu, a pošto je Vinifred otišla, Dankan je Aleksandra hteo da zadrži ovde. Baš je težak čovek bio taj Dankan Dramond! On je mene zaprosio, znaš, ali ja sam morala da se brinem za majku, pa sam ga odbila bez žaljenja. A sada se ti udaješ za Aleksandra! To je kao san! Elizabet, pravi pravcati san! Ova poslednja primedba bila je tačna. Kad god bi joj neprekidno težak rad dopustio da odluta u mislima, Elizabet je razmišljala o svojoj budućnosti. Misli su joj ličile na oblake koji promiču visokim i širokim škotskim nebom, katkad prozračne i vedre oblačiće, katkad tužne i sive, katkad olujno crne. Nepoznata promena s nepoznatim posledicama i skromno poznavanje sveta koje je stekla sa svojih jedva šesnaest godina nisu mogli da joj pruže ni utehu ni saznanje. Kratkotrajni žmarci uzbuđenja V


V

zamenili bi bujice suza, navalu radosti vrtoglav pad u malodušnost. Cak ni posle grozničavog pretraživanja po geografskom rečniku i enciklopediji doktora Marija, jadna Elizabet nije uspela da nađe meru kojom bi mogla izmeriti tako sveobuhvatnu i temeljnu promenu. Kada su haljine sašivene, uključujući i venčanicu, svaki je komad umotala u listove svilenog papira i zapakovala u dva puna kovčega. Kovčege joj je poklonio Alaster, od Meri je dobila veo od bele francuske čipke da, ga nosi na venčanju, a od gospođice Maktaviš par satenskih cipela. Svi članovi porodice, osim Džejmsa, uspeli su da joj pronađu neki poklon, kolonjsku vodicu, gravirani broš, jastučić za igle ili kutiju bombona. Džejmsov čestiti prezbiterijanski bračni par javio se na jedan od njegovih oglasa iz Piblsa i, pošto je između Kinrosa i Piblsa razmenjeno nekoliko pisama, sa zadovoljstvom su, za pedeset funti, pristali da preuzmu brigu o nevesti. Alaster i Meri dobili su zadatak da Elizabet odvezu kočijom u Kirkaldi, gde su se ukrcali u parobrod za putovanje rekom Fort do Lejta. Odande ih je nekoliko konjskih tramvaja odvezlo u Edinburg, do stanice u Ulici Princes, gde je trebalo da ih dočekaju gospodin Ričard Votson i njegova žena. Da je putovanje trajektom nije toliko iscrpio, Elizabet bi bila zadivljena. Nikada u životu nije putovala ni do Kirkaldija, pa ju je veliki grad Edinburg morao očarati, sudeći po oduševljenju koje je pokazala kada je ugledala Kirkaldi. Ketrin i Robert, koji su ovde živeli, odveli su je u obilazak znamenitosti. Ali nisu je oduševile edinburška vreva, njegova zimska lepota, šumovite gore i klisure. Kada ih je poslednji tramvaj odvezao do stanice Nort Britiš, dopustila je Alasteru da je odvede i smesti u mali kupe drugog razreda nalik kutiji, koji će deliti s Votsonovima čitavim putem do Londona, ostavivši ih da na prepunom peronu traže njene zakasnele pratioce. - Ovo je prilično podnošljivo - rekla je Meri, gledajući oko sebe. Sedišta su dobro tapacirana, a možeš se i umotati u šal da ti bude toplo. - Ne zavidim putnicima trećeg razreda - rekao je Alaster, gurnuvši dve kartonske potvrde Elizabet u levu rukavicu. - Nemoj da ih izgubiš, one su za tvoje kovčege koji su na sigurnom, u delu za prtljag. - Zatim joj je u


drugu rukavicu tutnuo pet zlatnika. - Ovo ti je od oca - rekao je sa smeškom. - Uspeo sam da ga uverim da ne možeš prevaliti čitav put do Novog Južnog Velsa s praznim novčanikom, ali moram ti reći da nijedan novčić ne potrošiš uludo. Napokon su stigli Votsonovi, bez daha. Bio je to visok i debeljuškast par u iznošenoj odeći, što je Elizabet navelo na zaključak da ih je pedeset funti izbavilo iz užasa trećeg razreda u relativnu udobnost drugog. Ostavljali su dobar utisak, premda se Alaster namrštio zbog alkohola u dahu gospodina Votsona. Oglasile su se zviždaljke, a ljudi su stali da se naginju kroz prozore vagona kako bi sa onima na peronu razmenili uzvike, suze, žurne zagrljaje i poslednje pozdrave. Sred buke, praska i oblaka pare, noćni voz za London je krenuo. Tako blizu a ipak tako daleko, pomislila je Elizabet spuštenih obrva. Moja sestra Džin, s kojom je sve ovo počelo, živi u Ulici Princes. A ipak će Alaster i Meri morati da iznajme sobu u staničnom hotelu i da se vrate u Kinros uopšte je i ne videvši. “Ne primam posete”, napisala je u kratkoj poruci. Kapci su joj se spustili, zaspala je sklupčana u uglu, obraza zalepljenog za ledeni prozor. - Jadna mala! - rekla je gospođa Votson. - Pomozi mi da je udobnije smestim, Ričarde. Tužno je kad Škotska mora da šalje svoju decu dvanaest hiljada milja da nađu muža. Parobrodi na propelerski pogon prevaljivali su put Severnim Atlantikom od Britanije do Njujorka za šest ili sedam dana, ali nije bilo dovoljno uglja za pokretanje parobroda do suprotne strane sveta. To se još uvek moralo obavljati jedrima. Aurora je bila jedrenjak sa četiri jarbola i dvostrukim gornjim jedrima, četvrtastim jedrima na prednjem i glavnom jarbolu i prednjim i zadnjim jedrima na krmenim jarbolima. Put od dvanaest hiljada milja do Sidneja prevaljivala je za dva i po meseca, zaustavljajući se samo jednom, u Kejptaunu. Niz Atlantik, pa preko Južnog okeana u Pacifik. Teret joj se sastojao od nekoliko stotina keramičkih toaleta, cisterni, dve kočije,


garniture skupog nameštaja od orahovine, pamučnih i vunenih tkanina, bala fine francuske čipke, škrinja s knjigama i časopisima, tegli engleske marmelade, limenki sirupa, četiri parne mašine fabrike Matthew Boulton & Watt, pošiljaka okruglih mesinganih kvaka za vrata i, u trezoru, velikog broja vrlo krupnih sanduka označenih lobanjom i precrtanim kostima. Na povratku je nosila hiljade vreća pšenice, a u trezoru su se, umesto sanduka označenih lobanjom i precrtanim kostima, nalazile zlatne poluge. Uprkos snažnom protivljenju svog vlasnika, zakletog ženomrsca, Aurora je primala desetak putnika oba pola s izvesnim stepenom komfora, mada nije imala putničke kabine, a kuvari su bili najobičniji - bilo je mnogo sveže ispečenog hleba, slanog maslaca koji se čuvao u odvojenim bačvama, kuvane govedine, čupavih krompira i pudinga u prahu sa džemom i melasom. Elizabet je uspela da savlada veštinu kretanja po nemirnoj palubi na pola puta Biskajskog zaliva, ali gospođa Votson nije, pa je Elizabet morala da je sve vreme dvori. Nije to bila neugodna dužnost, jer je gospođa Votson bila dobra duša koju su, činilo se, pritiskale razne brige. Njih troje delili su jednu kabinu koja je, na sreću, imala odušku i mali pregrađeni prostor za sluškinju kraj njega. Aurora još nije ni ušla u Lamanš a gospodin Votson je već objavio da će spavati u putničkom salonu kako bi ženama omogućio privatnost. Elizabet se u početku pitala zašto je ta vest toliko uznemirila gospođu Votson, a onda je shvatila da je siromaštvu Votsonovih dobrim delom doprinela sklonost gospodina Votsona žestokim pićima. Uh, kako je hladno! Zimsko vreme se promenilo tek kada su stigli do Zelenortskih ostrva, a do tada je gospođa Votson već jako kašljala. U Kejptaunu njen preplašeni muž dovoljno se otreznio da pozove lekara, koji se namrštio i zavrteo glavom. - Ako želite da vam žena preživi, gospodine, savetujem vam da je odmah prebacite na kopno i da ne nastavljate plovidbu - rekao je. Ali šta da se radi s Elizabetom? Okrepljen s pola pinte džina, gospodin Votson nije zastao da razmotri to pitanje, a gospođa Votson je zapala u takvu obamrlost da nije mogla ni da ga postavi. Nije prošlo ni pola sata od lekarevog odlaska i njih dvoje su napustili brod s celokupnom prtljagom, ostavljajući Elizabet da se sama


snalazi. Da je kapetan Markus mogao da postupi po svome, poslao bi Elizabet za njima, ali on nije računao na jednu od tri preostale putnice. Ona je sazvala sastanak sa tri bračna para, tri trezna džentlmena samca i s kapetanom Markusom. - Devojka mora na kopno - rekao je gospodar Aurore odlučnim tonom. - Ma dajte, kapetane! - odvratila je gospođa Avgusta Holidej. - Sasvim je neodgovorno oterati šesnaestogodišnju devojku na obalu u stranoj zemlji bez igde ikoga da se o njoj brine... jer Votsonovi nisu primereni čuvari! Samo se usudite, gospodine, pa ću vas prijaviti vlasnicima, kapetanskom esnafu i svakome koga budem mogla da se setim. Posle te izjave, koju je gospođa Holidej dala s borbenim sjajem u očima a ostali dočekali s odobravajućim mrmljanjem, kapetan Markus je shvatio da je poražen. - Ako devojka ostane - procedio je kroz zube - ne želim da dolazi u bilo kakav dodir s mojom posadom. Nikakvih kontakata s muškim putnicima, oženjenim ili neoženjenim, pijanim ili treznim. Biće zaključana u kabinu i tamo će jesti. - Kao da je u zatvoru? - upitala je gospođa Holidej. - To je sramota! Njoj je potreban svež vazduh i kretanje. - Ako poželi svež vazduh, neka otvori otvor za vazduh, a ako poželi kretanje, neka skakuće u mestu, gospođo! Ja sam gospodar ovog broda i moja reč je ovde zakon. Neću trpeti razvrat na palubi Aurore. I tako je Elizabet pet poslednjih nedelja tog beskrajno dugog putovanja provela zaključana u svojoj kabini, prekraćujući vreme čitanjem knjiga i časopisa koje joj je gospođa Holidej nabavila u toku kratkog odlaska na obalu u jedinoj engleskoj knjižari u Kejptaunu. Kapetan Markus je učinio samo jedan ustupak, složio se da se Elizabet svakog dana posle sumraka dvaput prošeta palubom u pratnji gospođe Holidej, a čak je i tada išao za njima galameći na svakog mornara koji bi im se približio. - Kao pas čuvar - rekla je Elizabet, veselo se kikoćući. Pošto su se Votsonovi iskrcali s broda, dobro raspoloženje joj se vratilo, uprkos zatočeništvu. Mogla je da shvati kapetanovu naredbu, znala je da bi se njen otac i doktor Mari s njom složili. A bio je pravi blagoslov imati


sopstveni prostor, veći od njene sobice kod kuće u koju nije smela da uđe pre vremena za spavanje. Ako bi se propela na vrhove prstiju, kroz otvor je mogla da vidi okean, beskraj nepreglednih talasa, a tokom večernjih šetnji palubom mogla je da čuje njegov šum i prasak koji bi proizveo kada bi Aurorin pramac zasekao pučinu. Doznala je da je gospođa Holidej udovica slobodnog doseljenika koji je u Sidneju zgrnuo pravo malo bogatstvo otvorivši specijalizovanu radnju za snabdevanje visokog društva. Bilo da se radilo o trakama ili dugmadima, čipkama za korsete ili umecima od kitovih kostiju, čarapama ili rukavicama, sidnejska ih je elita nabavljala u Holidejevoj pozamanteriji. - Kad je Valter umro, jedva sam čekala da se vratim kući - rekla joj je gospođa Holidej i uzdahnula. - Ali kod kuće nije bilo kako sam očekivala. To je tako čudno, pokazalo se da je sve o čemu sam godinama sanjarila samo plod moje mašte. Postala sam Australijanka a da toga nisam bila ni svesna. Vulverhempton je bio pun gomila drozge i dimnjaka, a možeš li mi verovati da sam jedva razumela šta ljudi govore? Nedostajala su mi moja deca, unuci, prostor. Volimo da verujemo da je Britanija stvorila Australiju po svojoj slici i prilici, baš kao što je Bog stvorio čoveka po svojoj. Ali nije. Australija je strana zemlja. - Ne zove li se to Novi Južni Vels? - upitala ju je Elizabet. - Strogo govoreći, da. Ali kontinent se već dugo vremena naziva Australijom, a ljudi sebe nazivaju Australijancima, bez obzira na to da li su stanovnici Viktorije, Kvinslenda ili drugih kolonija. Moja deca, sasvim sigurno. Aleksandar Kinros često se spominjao u njihovim razgovorima. Nažalost, gospođa Holidej nije o njemu ništa znala. - Otišla sam iz Sidneja pre četiri godine, a on je verovatno došao posle mog odlaska. Osim toga, ako je samac, i ako se ne kreće u društvu, samo bi ga njegove kolege prepoznale po imenu. Ali sigurna sam - dobrodušno je nastavila gospođa Holidej - da mu se nema šta prigovoriti. Zašto bi inače poslao po sestru da je uzme za ženu? Zlikovci baš nisu skloni ženidbi, draga moja. Pogotovo ako žive na zlatnim poljima. - Skupila je usne i šmrknula. - Zlatna polja su legla poroka i vrve ženama iz polusveta. Delikatno se nakašljala. - Nadam se da si upoznata s bračnim dužnostima,


Elizabet? - O, da - spokojno je odvratila Elizabet. - Moja rođaka Meri objasnila mi je šta da očekujem. Kada je Aurora uplovila u Port Džekson, dalje ju je teglio parobrod. Kapetan Markus se toliko uznemirio da nije ni primetio da je gospođa Holidej izbavila Elizabet iz zatočeništva i odvela je na palubu, kako bi joj s posedničkim ponosom pokazala, kako se ta dobra dama izrazila, “najveličanstveniju luku na svetu”. Da, zaista je veličanstvena, pomislila je Elizabet prelazeći pogledom preko ogromnih narandžastih stena s vrhovima pokrivenim gustim plavosivim šumama, peščanih zaliva, pa zatim blažih obronaka i sve većih znakova naseljenosti. Iza visokog vretenastog drveća ležali su mnogobrojni redovi kuća, mada je na nekim delovima obale drveće još uvek raslo, okružujući veličanstvene gospodske kuće, čije je vlasnike gospođa Holidej nabrajala, dodajući jezgrovite komentare u rasponu od pogrda do osuda. Ali vazduh je bio natopljen vlagom i vrućina nepodnošljiva, a veličanstvenu je luku obavijao grozan smrad. Elizabet je primetila da je voda prljava, smeđa od otpada. - Nije preporučljivo doputovati u martu - rekla je gospođa Holidej, naslanjajući se na ogradu. - Uvek je sparno. U februaru i martu molimo se da dođe razbijač s juga, južni vetar koji donosi osveženje. Smeta li ti smrad, Elizabet? - Jako - odgovorila je Elizabet bledog lica. - To je otpad iz kanalizacije - rekla je gospođa Holidej. - Otprilike sto sedamdeset hiljada ljudi živi ovde, a sve to otiče u luku koja nije ništa bolja od septičke jame. Mislim da se nešto namerava preduzeti u vezi s tim... ali može se samo nagađati kada, kako bi rekao moj sin Bendžamin. On sedi u gradskom veću. I voda je problem. Prošli su dani kada je koštala šiling po kanti, ali još uvek je skupa. Malo ljudi ima sopstveni vodovod, osim onih strašno bogatih. - Progunđala je. - Supruge Džona Robertsona i Henrija Parksa1 ne moraju da trpe! Utom je sišao kapetan Markus vičući. - U svoju kabinu, gospođice Dramond! Iz ovih stopa!


Elizabet je tamo ostala sve dok parobrod nije doteglio Auroru do doka. Kroz otvor mogla je da vidi samo jarbole i da čuje samo glasove i škripu mašina. Kada je začula kucanje na vratima, učinilo joj se da je to bilo nekoliko sati kasnije, skočila je s kreveta dok joj je srce lupalo. Ali bio je to samo Perkins, putnički stjuard. - Vaši su kovčezi iskrcani, gospođice, pa i vi morate krenuti. - A gospođa Holidej? - upitala je prateći ga u haotični svet mornara koji su zviždukali i cerekali se. - O, pa ona je otišla pre nekoliko sati. Zamolila me je da vam ovo predam. - Parkins je preturao po džepu kaputa i dodao joj malu kartu. Ako vam zatreba, ovde je možete naći. Sišla je na obalu brodskim mostićem, pa se uputila preko prljavih ploča pristaništa, između visoko naslaganih korpi i sanduka. A gde su kovčezi? Našla ih je pored zida u relativno mirnom ćošku, pa je sela na jedan od njih, spustila torbicu u krilo i prekrstila ruke nad njom. Kuda da krene, šta da radi? Verovala je da će je Aleksandar Kinros odmah prepoznati po Dramondovom tartanu, pa je nosila jednu od haljina sašivenih kod kuće, ali ovo nisu bile vremenske prilike za vunu - u stvari, pomislila je, omamljena vrućinom, malo je toga u njenom kovčegu pogodno za ovakvu klimu. Kapljice znoja rosile su joj lice, klizile niz vrat iz kose pokrivene prikladnom kapom i kvasile donje rublje sve do Dramondovog tartana. Uprkos svemu tome, odmah ga je prepoznala, zahvaljujući gospođici Maktaviš. Sedela je između istovarenog tereta i ugledala čoveka koji je hodao kao da je ceo svet njegov. Bio je visok i prilično mršav, neobično odeven za njene oči, navikle na muškarce u radničkim flanelima i kapama, u sjajnim kiltovima, ili u sumornim odelima iznad krutih uštirkanih košulja s tvrdim kapama na glavi. A on je nosio mekane pantalone od nekakve žućkastosmeđe kože, neuštirkanu košulju i maramu oko vrata, raskopčan kaput od iste kože, s resicama koje su visile na šavovima rukava i rubovima, kao i mekani laneni šešir s širokim obodom. Pod šeširom je bilo suncem opaljeno usko lice. Kovrdžava i sedim prošarana crna kosa padala mu je do ramena, a brižljivo podrezana crna brada i brkovi, s više sedih od kose, davali su mu izgled đavola.


Ustala je i on ju je u tom trenutku primetio. - Elizabet? - upitao je i ispružio ruku. Nije je prihvatila. - Vi znate da ja nisam Džin? - Zašto bih mislio da si Džin kada je očigledno da nisi? - Ali u... u pismu ste... tražili Džin? - promucala je, ne usuđujući se da ga pogleda u lice. - A tvoj mi je otac odgovorio i ponudio tebe umesto nje. To nema nikakvog značaja - odgovorio je Aleksandar Kinros, a zatim se okrenuo i dao znak čoveku u svojoj pratnji. - Natovari njene kovčege na kola, Samers! Ja ću je odvesti u hotel fijakerom. - Zatim se obratio njoj: - Našao bih te i ranije, ali nekim slučajem na tvom se brodu nalazio i moj dinamit. Morao sam da ga preuzmem i pobrinem da se prebaci na sigurno pre nego što padne u ruke nekom zlikovcu. Dođi! Stavio joj je ruku pod lakat i odveo je prolazom do ulice koja se činila strašno široka; služila je podjednako i kao skladište i kao glavna saobraćajnica, krcata robom i mnoštvom muškaraca koji su pijucima lupali drveni pločnik. - Postavljaju prugu sve do pristaništa - objasnio je Aleksandar Kinros, podižući je u jedan od fijakera. - Vruće ti je. Nije ni čudo, u toj odeći dodao je čim je seo pored nje. Skupivši dovoljno hrabrosti, okrenula je glavu da mu bolje prouči lice. Gospođica Maktaviš imala je pravo, nije bio lep, premda je imao pravilne crte lica. Možda zato što to nisu bile crte lica jednog Dramonda ili Marija? Teško je poverovati da joj je on brat. Ono što je Elizabet zapravo užasnulo bila je njegova neosporna sličnost sa đavolom. Ne samo zbog brade i brkova; imao je crne i oštro povijene obrve i tako tamne oči, duboko ispod crnih trepavica, da nije mogla da razazna zenice. On je istovremeno proučavao nju, ali sa veće razdaljine. - Očekivao sam da ćeš biti plavokosa kao Džin - rekao je. - Nasledila sam tamnu kosu škotskih Marija. Lice mu se razvuklo u osmeh. Bio je to zaista predivan osmeh, baš kao što je rekla gospođica Maktaviš, ali, ugledavši ga, Elizabet ni u jednom delu tela nije osetila slabost.


- I ja isto, Elizabet. - Ispružio je ruku i stavio je pod njenu bradu kako bi joj okrenuo lice prema bleštavom svetlu. - Ali imaš divne oči - tamne, a ipak ni smeđe ni crne. Tamnoplave. To je dobro! To mi govori da će nam sinovi biti sličniji Škotima nego mi. Osetila se nelagodno zbog njegovog dodira, kao i zbog spominjanja njihovih sinova. Cim joj se učinilo da ga neće uvrediti, odmakla se od njegovih prstiju i oborila pogled na torbicu u krilu. Konj je vukao fijaker uzbrdo, udaljavajući se od pristaništa prema velikom gradu koji se Elizabetinim neiskusnim očima činio prepunim vreve, baš kao i Edinburg. Kočije, lagane dvokolice, jednoprezi, fijakeri, taljige, teška pivarska kola, teretna kola i omnibusi koje su vukli konji, gurali su se uskim ulicama koje su u početku bile obrubljene običnim zgradama, a kasnije prodavnicama neobičnog izgleda, zbog tendi koje su se spuštale do ivice pločnika. Skrivale su unutrašnjost izloga od svakog prolaznika sa ulice, što je izazivalo neprijatnost. - Tende služe da kupci ne pokisnu na kiši i da im ne bude vruće na suncu - rekao je kao da joj čita misli. Još jedna odlika đavola. Elizabet nije ništa odgovorila. Dvadeset minuta posle odlaska s dokova, fijaker je skrenuo u jednu širu ulicu na čijem je drugom kraju ležao prostrani park s travom koja je izgledala apsolutno mrtva. Sredinom ulice protezale su se dve šine. Ovde su kao javni prevoz služili tramvaji s konjskom vučom. Vozač je zauzdao konja pred velikom žutom zgradom od peščara s dorskim stubovima ispred ulaza, a čovek u raskošnoj odori pomogao joj je da izađe iz fijakera. Smerno se naklonio Aleksandru, a još smernije kada mu je Aleksandar tutnuo zlatnik u ruku. Hotel je bio neverovatno raskošan. Impozantno stepenište, svuda raskošni grimiz, velike vaze grimiznog cveća, svetlucanje pozlaćenih ramova slika, stolovi i postolja. Tu je plamteo i divovski kristalni svećnjak prepun sveća. Livrejisani muškarci odneli su njene kovčege, a Aleksandar ju je poveo, ne prema stepeništu nego prema nečemu što je ličilo na divovsku krletku, gde ih je čekao drugi livrejisani čovek, pridržavajući otvorena vrata rukom u rukavici. Cim su se ona, Aleksandar i poslužitelj našli unutra, krletka se zatresla i zadrhtala, a zatim je počela da se penje! Pola zadivljena a pola V

V


uplašena, Elizabet je spustila pogled prema predvorju koje se udaljavalo, a onda je ugledala presek sprata i grimizni hodnik. Škripeći i ječeći, krletka je nastavila da se penje. Četiri, pet, šest spratova. Zatim je zadrhtala, stala i pustila ih da izađu. - Zar još nisi videla lift, Elizabet? - upitao je Aleksandar kao da se zabavlja. - Lift? - U Kaliforniji ga nazivaju elevator. Radi na principu hidraulike, uz pomoć vodenog pritiska. Liftovi su novotarija. Ovo je jedini lift u Sidneju, ali uskoro će se sve više i više graditi poslovne zgrade, jer ljudi u njima više neće morati da se penju stotinama stepenica. Ovaj hotel koristim zbog lifta. Najbolje sobe nalaze se na poslednjem spratu koji ima svež vazduh, lep pogled i mnogo manje buke. Izvadio je ključ i otključao vrata. - Ovo su tvoje odaje, Elizabet. Zatim je izvukao zlatni sat, pogledao ga i pokazao na sat koji je kucao na mermernom kaminu. - Začas će doći sobarica da ti raspakuje stvari. Imaš vremena do osam sati da se okupaš, odmoriš i obučeš za večeru. Obuci večernju haljinu, molim te. Rekavši to, nestao je niz hodnik. Osetila je slabost u kolenima, ali ne zbog osmeha Aleksandra Kinrosa. Raskošne li sobe! Svetlozelene boje, s prostranim krevetom na četiri noge i odvojenim prostorom sa stolom, stolicama i nečim što je ličilo na mešavinu uskog kreveta i kauča. Dvokrilna francuska vrata vodila su na balkon. O, imao je pravo! Vidik je božanstven! Nikada u životu nije bila na visini većoj od jednog sprata - da je bar s ovakve visine mogla da pogleda Loh Lin ili grofoviju Kinros! Ispred nje se prostirao pogled na čitav istočni Sidnej - na topovnjače u zalivu, mnogobrojne nizove kuća, šume na udaljenim bregovima i luku koja je s ovakve visine izgledala kao najveličanstvenija luka na svetu. A svež vazduh? Elizabet je imala osetljiv nos, još uvek je mogla da nanjuši smrad. Sobarica je pokucala i ušla noseći poslužavnik sa čajem, malim sendvičima i kolačićima. - Prvo se okupajte, gospođice Dramond. Batler će vam pripremiti čaj kada budete gotovi - rekla je ta dostojanstvena osoba. V

V


Elizabet je ustanovila da se iza vrata na drugoj strani kreveta nalazi veliko kupatilo, a pored nje soba koju je sobarica nazvala rušnicom, prepuna ogledala, ormana i komoda. Aleksandar je sobarici sigurno objasnio da će njegovoj budućoj verenici sve ovo izgledati neobično, jer je ova žena, bezizražajnog lica, uzela stvar u svoje ruke - pokazala joj je kako da povuče vodu u kupatilu, pripremila kupku u ogromnoj kadi i oprala joj slanu kosu, kao da gole žene gleda svaki dan, pa ih jedva i primećuje. Aleksandar Kinros! Pomislila je Elizabet kasnije sipajući čaj. Utisci mogu da prevare, oblikuju ih slučaj i ogovaranje, neznanje i praznoverje. Aleksandar Kinros imao je nesreću da liči na crtež glave i ramena đavola, koji je doktor Mari namerno obesio na zid učionice za veronauku. Svrha mu je bila da utera strah u kosti deci njegove pastve, što mu je i uspelo - tanka usta s tek naznačenim kezom, grozne mračne očne duplje, nagoveštaj zloćudnosti u grubim crtama i senkama. Aleksandru Kinrosu nedostajali su samo rogovi. Zdrav razum govorio je Elizabet da je sve to puki slučaj, ali ona je bila više dete nego žena. Bez sopstvene krivice, Aleksandar je u njen život ušao s neizbrisivim nedostatkom koji ju je okrenuo protiv njega. Užasavala ju je već i sama pomisao da se uda za njega. Hoće li do toga uskoro doći? Nada se da još neće! Kako da pogledam te dijabolične oči, upitala se, i kažem njihovom vlasniku da ga ja nikad ne bih izabrala za muža? Meri mi je objasnila šta da očekujem u bračnom krevetu, mada sam već i odranije znala da žene u tome ne nalaze nikakav užitak. Doktor Mari mi je pre odlaska objasnio da je žena koja uživa u tom činu razuzdana poput bludnice. Bog samo muževima dopušta da uživaju u tome. Zena je izvor zla i iskušenja, i zato je ona kriva ako muškarci zastrane u greh puti. Eva je zavela Adama, Eva se udružila sa zmijom, a zmija je bila sam đavo pod maskom. Zato su deca jedini užitak dopušten ženama. Meri mi je rekla da žena, ako je dovoljno razborita, ume da napravi razliku između onoga što se događa u bračnom krevetu i ličnosti svoga muža koji joj je, u svim drugim stvarima, prijatelj. Ali ne mogu ni da V


zamislim da bi Aleksandar mogao da mi bude prijatelj! Bojim ga se više nego doktora Marija. Krinoline više nisu u modi, primetila je gospođica Maktaviš, ali još uvek se nose široke haljine koje pridržavaju mnogobrojni slojevi podsuknji. Elizabetine podsuknje bile su posebno ružne, izrađene od neizbeljenog pamuka i bez ikakvih ukrasa. Jedinu večernju haljinu sašila joj je gospođica Maktaviš, ali dok joj je sluškinja pomagala da je obuče, Elizabet je shvatila da čak ni ona nije bogzna šta. Srećom, hodnik s plinskim svetiljkama bio je u polumraku. Aleksandar ju je letimice pogledao i klimnuo glavom, naizgled s odobravanjem. On je večeras obukao frak i belu kravatu; takvu je mušku modu videla samo na slikama časopisa. Crna i bela boja isticale su njegovu mefistofelovsku crtu, ali ona je stavila ruku na njegovu i dopustila mu da je odvede do lifta koji ih je čekao. Stigavši u predvorje, mnogo je bolje shvatila ograničenja ruralne Škotske i gospođice Maktaviš, a njen ponos potpuno je nestao kada je ugledala mnogobrojne dame koje su se šetale držeći gospodu pod ruku. Imale su gole ruke i ramena, međusobno odvojene komadićima svile ili čipke, uske strukove, haljine otpozadi skupljene u velike izbočine, s kojih su se nabori spuštali kao kaskade do šlepova koji su se vukli po podu, odgovarajuće rukavice koje su pokrivale laktove, visoko i široko uzdignutu kosu i poluobnažena poprsja koja su blistala od dragulja. Kada je par ušao, u trpezariji je nastao muk. Sve su se glave okrenule da ih prouče, muškarci su ozbiljno klimnuli glavom Aleksandru, a žene su podigle nos. Zatim je počelo došaptavanje. Konobar ih je odveo do stola za kojim je već sedelo dvoje ljudi, stariji čovek u nečemu što je kasnije doznala da se zove “večernje odelo”, i žena četrdesetih godina u božanstvenoj haljini, s nakitom. Muškarac je ustao i naklonio se, a žena je ostala da sedi usiljenog osmeha na inače bezizražajnom licu. - Elizabet, ovo su Čarls Devi i njegova žena Konstans - rekao je Aleksandar dok se Elizabet smeštala na stolicu koju joj je privukao konobar. - Draga moja, divno izgledate - rekao je gospodin Devi. V


- Divno - ponovila je gospođa Devi kao odjek. - Carls i Konstans će nam sutra popodne biti kumovi na venčanju - rekao je Aleksandar uzimajući jelovnik. - Ima li nešto što posebno voliš da jedeš, Elizabet? - Nema, gospodine. - Nema, Aleksandre - nežno ju je ispravio. - Nema, Aleksandre. - S obzirom da ja dobro znam kako se hranite kod kuće, bićemo jednostavni. Hokins - obratio se konobaru koji je lebdeo u blizini - prženi iverak, šerbet i pečenu govedinu. Dobro pečenu za gospođicu Dramond, slabo pečenu za mene. - Morski list ne živi u ovim vodama - rekla je gospođa Devi. - Umesto njega jedemo iverak. Ali, trebalo bi da probate kamenice. Usudila bih se da kažem da su najbolje na svetu. - Šta je, za ime boga, spopalo Aleksandra da se ženi tim detetom? upitala je Konstans Devi svog supruga čim ih je lift ostavio na petom spratu. Carls Devi se nacerio i podigao obrve. - Znaš kakav je Aleksandar draga. On time rešava svoje probleme. Stavlja Rubi na njeno mesto, a ujedno dobija nekog ko je dovoljno mlad da može da ga mesi po svojoj volji. Previše je dugo bio samac. Ako uskoro ne zasnuje porodicu, neće imati vremena da uvežba sinove da upravljaju njegovim carstvom. - Jadna mala! Ima tako jak naglasak da sam jedva razumela ijednu njenu reč. A tek ona grozna haljina! Da, ja zaista znam kakav je Aleksandar. On voli krupne žene, a ne mršave gospođice. Video si Rubi! - Jesam, Konstans, jesam! Ali samo s požudom posmatrača, kunem ti se odvratio je Carls, koji je sa svojom ženom imao izvanredan i šaljiv odnos. Ali, kad bi se malo doterala, Elizabet bi mogla da bude prava lepotica. Uostalom, zar sumnjaš u to da će je Aleksandar doterati? Ja ne. - Ona ga se boji - rekla je Konstans uverena u to. - Pa, to se moglo i očekivati, zar ne? Nema nijedne šesnaestogodišnjakinje u ovom grešnom gradu koja bi bila i upola toliko neiskusna kao što je Elizabet. To upravo i jeste razlog što je poslao po nju. V

V

V


Može se on ljubakati s Rubi i desetinama drugih, ali nije on čovek koji bi pristao da mu žena ne bude potpuno nevina. To je škotski prezbiterijanac u njemu, ma koliko on pričao da je ateista. Ta crkva nije popustila ni za milimetar još od vremena Džona Noksa2. Venčali su se po prezbiterijanskom obredu idućeg popodneva u pet sati. Čak ni gospođa Devi nije mogla da uputi nikakvu nemu kritiku Elizabetinoj venčanici, vrlo jednostavnoj, zatvorenoj do grla, s dugim rukavima, na prednjoj strani ukrašenoj samo sitnom dugmadi, od okovratnika pa do struka. Saten je šuštao, pamučne podsuknje nisu se videle, a bele cipele naglašavale su gležnjeve, koji su po proceni Čarlsa Devija obećavali duge i lepo oblikovane noge. Mlada je bila staložena, mladoženja hladnokrvan. Svoje zavete izgovorili su čvrstim glasom. Kada su proglašeni za muža i ženu, Aleksandar je podigao Elizabetin čipkasti veo i poljubio je. Iako se Devijevima činilo da je poljubac prilično bezazlen, Aleksandar je osetio njen drhtaj i njeno neznatno povlačenje. Ali taj trenutak je minuo i nakon toplih čestitki Devijevih pred crkvom, venčani par i dvoje njihovih kumova otišli su svako na svoju stranu. Devijevi su krenuli kući, u mesto zvano Danlej, a gospodin i gospođa Kinros vratili su se pešice u hotel na večeru. Ovoga puta svi su zapljeskali kada je par ušao, jer je Elizabet još uvek nosila venčanicu. Zacrvenela se i skrenula pogled ka tepihu. Na njihovom stolu nalazilo se belo cveće, hrizanteme pomešane s prozračnim belim radama. Zauzimajući mesto, divila im se tek da bi nešto rekla i time olakšala nelagodu. - To je jesenje cveće - odvratio je Aleksandar. - Godišnja doba ovde su izokrenuta. Hajde, popij čašu šampanjca! Moraćeš da se navikneš i na vino. Bez obzira na to šta su te učili u crkvi, čak je i Isus Hrist pio vino, a i žene oko njega. Jednostavni zlatni venčani prsten kao da joj je goreo na ruci, ali ni približno kao drugi prsten na istom tom prstu, veliki dijamant. Kad joj ga je Aleksandar poklonio za ručkom, nije znala gde da gleda; kutijica koju je gurnuo ispred nje bila je poslednje mesto koje je htela da pogleda. - Zar ne voliš dijamante? - upitao ju je. - O, da, da! - uspela je da kaže. - Ali, je li to u redu? Tako je... tako V


upadljiv! Namrštio se skupivši obrve. - Uobičajeno je poklanjati dijamante, a dijamant moje žene mora biti u skladu sa njenim položajem - rekao je, posegnuvši rukom preko stola kako bi uhvatio njenu levu ruku i nataknuo joj prsten na treći prst. - Shvatam da ti sve ovo sigurno izgleda čudno, Elizabet, ali kao moja žena moraš da nosiš najbolje, da imaš najbolje. Uvek. Vidim da ti stric Džejms nije dao ni delić novca koji sam ti poslao, ali to sam i očekivao. - Gorko se nasmešio. Stric Džejms je oprezan sa svojim sitnišem. Ali, to je sada prošlost nastavio je vrteći njenu ruku u svojoj. - Od danas si ti gospođa Kinros. Možda ga je pokolebao izraz u njenim očima, jer je iznenada zastao i ustao s neuobičajenom nespretnošću. - Cigara! - rekao je i krenuo prema balkonu. - Posle obroka volim da popušim cigaru. Tako se završio taj razgovor. Elizabet ga je sledeći put videla u crkvi. Sada mu je bila žena i morala je nekako da pojede jelo koje nije želela da jede. - Nisam gladna - prošaptala je. - Da, mogu misliti. Holcins, donesi goveđu supu i lagani sufle za gospođu Kinros. Preostalo vreme u trpezariji provela je zatvorena u svom mentalnom ormariću, u koji više nikada nije uspela da zaviri. Kasnije je shvatila da su njena zbunjenost, uzrujanost i uznemirenost prouzrokovani brzinom događaja, sledom tolikih nepoznatih osećanja. U osnovi njenog duševnog stanja nije bilo očekivanja prve bračne noći, nego očekivanja doživotnog progonstva sa čovekom koga ne može da voli. Do čina (kako ga je Meri nazvala) trebalo je da dođe u njenom krevetu. Tek što je obukla spavaćicu i otpustila sluškinju, otvorila su se vrata na suprotnoj strani i u sobu je ušao njen suprug, obučen u izvezeni svileni ogrtač. - Lezi u krevet - rekao je sa smeškom, a zatim je pogasio sve plinske svetiljke. Tako je bolje, mnogo bolje! Neće moći da ga vidi, a ako ga ne bude


videla, možda će uspeti da prebrodi čin a da se ne obruka. Seo je na ivicu kreveta i podvio jedno koleno kako bi je pogledao, kao da vidi u mraku. Ali njen je napad panike, izgleda, splasnuo, a on je izgledao tako opušten i smiren. - Znaš li šta sada sledi? - upitao ju je. - Znam, Aleksandre. - U početku će te boleti, ali nadam se da ćeš kasnije naučiti dauživaš. Je li onaj pokvareni starac, doktor Mari, još uvek sveštenik? - Jeste! - uzdahnula je, užasnuta tim opisom doktora Marija... kao da je doktor Mari zapravo sam đavo! - Na njegov prag treba svaliti više krivice za ljudske nesreće nego na prag hiljade pristojnih, poštenih, bezbožnih Kineza. Začula je šuštanje svile, a onda osetila njegovu punu težinu na krevetu i pokrete pod pokrivačem dok je klizio pod njega. Privio ju je u zagrljaj. - Nismo ovde zajedno samo zato da pravimo decu, Elizabet. Ono što ćemo sada da radimo blagosloveno je brakom. To je čin ljubavi - ljubavi! Ne samo tela nego i duha, čak i duše. U tome nema ničega što ne bi mogla oberučke da prihvatiš. Kada je shvatila da je go, čvrsto je stisnula ruke uz telo, a kada je pokušao da joj skine spavaćicu, počela je da se opire. Slegnuvši ramenima, rasporio je spavaćicu po šavovima i grubim rukama kliznuo niz njenu nogu, niz bedro, sve dok nije nastupila promena koja ga je nagnala da je zajaše i grubo prodre u nju. Navrle su joj suze na oči od bola, ali pretrpela je i gore bolove od očevog štapa, i od padova i posekotina. Sve se brzo završilo. On se ponašao upravo onako kako je Meri predvidela, zadrhtao je i glasno jeknuo, a zatim se povukao. Ali nije otišao iz kreveta. Ostao je sve dok još dvaput nisu ponovili čin. Nije je poljubio, ali na odlasku je usnama dotaknuo njene. - Laku noć, Elizabet. Ovo je dobar početak. Utešno je, pomislila je sneno, da on u njoj ne ostavlja osećaj kao da je đavo. Ima prijatan dah i miris tela. A ako sam čin nije strašniji od ovog, znala je da će ga preživeti - jednog dana bi čak mogla i da uživa u životu koji joj je namenjen u Novom Južnom Velsu.


Idućih nekoliko dana ostao je s njom, izabrao joj sluškinju, nadgledao modistkinje, čarapare i obućare, kupio joj tako ljupki donji veš da je ostala bez daha, parfeme i pomade za kožu, lepeze i torbice, suncobrane za svaku priliku. Iako je osetila da on sebe smatra uviđavnim i velikodušnim, sve je odluke donosio sam - kojoj će od dve sluškinje koje su joj se sviđale dati posao, boje i stil njene odeće, parfem koji mu je bio po volji, drago kamenje kojim ju je obasipao. Nije znala za izraz “autokrata”, pa se koristila izrazom koji je znala, “despot”. Ali i otac i doktor Mari su despoti. Ali Aleksandrova bahatost bila je suptilnija, zaogrnuta baršunom komplimenata. Za doručkom, ujutru posle začuđujuće podnošljive prve bračne noći, pokušala je da sazna nešto više o njemu. - Aleksandre, sve što znam o tebi je da si sa petnaest godina otišao iz Kinrosa, da si bio šegrt u Glazgovu, da te je doktor Makgregor smatrao pametnim i da si zgrnuo pravo malo bogatstvo na zlatnim poljima u Novom Južnom Velsu. Sigurno ima još mnogo toga što bi mogao da mi kažeš o sebi. Molim te, reci mi! - rekla je. Imao je privlačan smeh, zvučao je iskreno. - Mogao sam i da pretpostavim kako će svi držati jezik za zubima - rekao je dok su mu oči igrale. - Na primer, kladim se da ti niko nije rekao da sam jednom prilikom oborio starog Marija na pod, zar ne? - Nije! - O, da. Razbio sam mu vilicu. Retko sam iskusio takvo zadovoljstvo. Baš je preuzeo mesnu kancelariju od Roberta Makgregora, obrazovanog, kulturnog i civilizovanog čoveka. Moglo bi se reći da sam otišao iz Kinrosa zato što očigledno nisam mogao da ostanem u gradu sitnih duša, na čelu s ljudima poput Džona Marija. - Naročito ako si razbio vilicu doktoru Mariju - odvratila je, osetivši potajno zadovoljstvo ispunjeno krivicom. Nikako nije mogla da se složi s Aleksandrovim mišljenjem o doktoru Mariju, ali počela je da se priseća koliko ju je puta nagnao u očaj ili stid. - I to je zapravo sve - rekao je slegnuvši ramenima. - Neko vreme proveo sam u Glazgovu, ukrcao se na brod za Ameriku, otputovao iz Kalifornije u Sidnej, i zgrnuo pravo malo bogatstvo na zlatnim poljima.


- Hoćemo li živeti u Sidneju? - Ni slučajno, Elizabet. Ja imam sopstveni grad, Kinros, a ti ćeš živeti u novoj kući koju sam ti sagradio na planini Kinros, iznad Apokalipse... mog rudnika. - Apokalipse? Što to znači? - To je grčka reč koja označava strašan i silovit događaj kao što je smak sveta. Ima li boljeg imena za nešto što toliko oslobađa i izaziva kao što je rudnik zlata? - Je li tvoj grad daleko od Sidneja? - Po australijskim merilima nije, ali prilično je daleko. Zeleznica, hoću reći pruga, dovešće nas na oko sto milja od Kinrosa. Dalje ćemo nastaviti kočijom. - Je li Kinros dovoljno veliki da ima prezbiterijansku crkvu? Podigao je bradu koja je postala još šiljastija. - Ima anglikansku crkvu, Elizabet. Ne želim prezbiterijanske pastore u svom gradu. Više bih voleo čak i katolike ili anabaptiste. Odjednom su joj se usta osušila, pa se zagrcnula. - Zašto nosiš tu čudnu odeću? - upitala je, ne bi li ga odvratila od ove neprijatne teme. - To je postalo neka vrsta hira. Kad je nosim, svi misle da sam Amerikanac... hiljade Amerikanaca pohrlilo je ovamo otkako je otkriveno zlato. Ne haba se i može se prati kao krpa jer je od jelenske kože. Ali, u stvari, nosim je zato što je meka, prijama i udobna. Osim toga, u njoj mi je prijatno sveže. Iako izgleda američki, napravljena je u Parizu. - I tamo si bio? - Bio sam svuda gde je bio i moj slavni imenjak, ali sam video i mesta za koja on nije ni sanjao da postoje. - Tvoj slavni imenjak? Ko je to? - Aleksandar... Veliki - dodao je videvši da ne shvata. - On je u svoje doba bio kralj Makedonije i celog poznatog sveta. Pre više od dve hiljade godina. - Nečega se setio pa se nagnuo. - Nadam se da znaš da čitaš i računaš, Elizabet? Znaš da se potpišeš, ali umeš li i nešto više od toga? - Vrlo dobro čitam - ukočeno je odgovorila, uvređena - iako nisam imala V

V


knjige iz istorije. Naučila sam da pišem, ali nisam mogla da vežbam... otac nije držao papir. - Kupiću ti bukvar i svesku koju ćeš moći da koristiš sve dok ne naučiš s lakoćom da zapisuješ misli... i hrpe najboljeg papira. Olovke, boju... a i bojice i crtanke, ako želiš. Izgleda da većina dama voli da se igra vodenim bojama. - Ja nisam vaspitana kao dama - odgovorila je, s onoliko dostojanstva koliko je smogla snage u sebi da pronađe. Oči su mu opet zaigrale. - Umeš li da vezeš? - Umem da šijem, ali ne i da vezem. Kako li mu je samo uspelo da tako vešto izbegne razgovor o sebi, pitala se kasnije ujutro. - Verujem da bi muž vremenom mogao da mi postane drag - poverila se gospođi Avgusti Holidej pri kraju svoje druge nedelje u Sidneju - ali sumnjam da bih ikada mogla da ga zavolim. - Još je rano - tešila ju je gospođa Holidej, proučavajući svojim pronicljivim očima Elizabetino lice. Na njemu je došlo do velikih promena, dete u njemu je nestalo. Veliki delovi Elizabetine tamne kose bili su joj moderno skupljeni, nosila je popodnevnu haljinu od bakarnocrvene svile sa obaveznim jastučićem, rukavice od najfinijeg antilopa i šeširić kao iz bajke. Ko god da je bio zaslužan za ovaj izgled, imao je dovoljno pameti da joj ne dira lice. Ovoj mladoj ženi nije bila potrebna pomoć kozmetike, a sidnejsko sunce nije bilo dovoljno jako da njenu savršeno belu put premaže ružičastom ili bež bojom. Oko vrata je nosila predivnu bisernu ogrlicu a na ušima biserne minđuše, a kada je skinula rukavicu s leve ruke, gospođa Holidej razrogačila je oči. - Bože! - izustila je. - Uh, taj grozni dijamant! - uzdahnula je Elizabet. - Ne mogu da ga smislim. Znate li da su morali da mi napravi posebne rukavice kako bih mogla da ih navučem preko njega? A Aleksandar je zahtevao da se isti prst na rukavici desne ruke izradi jednako, pa strahujem da namerava da mi pokloni još jedan veliki dragi kamen.


- Ti mora da si svetica - suvo je odvratila gospođa Holidej. - Ne znam nijednu ženu koja se ne bi obeznanila zbog upola manjeg dragulja. - Meni su moji biseri dragi, gospođo Holidej. - Tako i treba! Ni kraljica Viktorija nema lepše. Ali, kada je Elizabet otišla kočijom koju su vukla četiri uparena konja, Avgusta Holidej je podlegla iskušenju i malo zaplakala. Jadna devojka! Kao riba na suvom. Okružena svim vrstama luksuza, bačena u svet bogatstva i ugleda, a po naravi ni pohlepna ni ambiciozna. Da je ostala u Škotskoj, sigurno bi nastavila da se brine za oca i postala baba-devojka. Svejedno, bila bi zadovoljna svojom sudbinom, ako ne i potpuno srećna. Međutim, ona barem veruje da bi Aleksandar Kinros mogao da joj postane drag, a to je već nešto. Gospođa Holidej se intimno slagala s njom, ni ona nije mogla da zamisli da Elizabet zavoli muža. Previše su različiti, potpuno drugačijih karaktera. Teško je poverovati da su tako blizak rod. Naravno, gospođa Holidej je do trenutka kada ju je Elizabet posetila fijakerom već štošta saznala o Aleksandru Kinrosu. Bio je najbogatiji čovek u koloniji zato što je on, za razliku od većine onih kojima se posrećilo na zlatnim poljima, sačuvao svako zrno koje je izvukao iz rečnih nanosa, a zatim još pronjuškao ima li možda tamo i mineralnog kvasca. U jednom je džepu držao vladu a u drugom pravosuđe, pa dok su nepošteni rudari drugima nanosili strašnu štetu, Aleksandar Kinros je takve i druge neprijatnosti rešavao po kratkom postupku. Iako je izlazio u društvo za vreme svojih boravaka u Sidneju, nije bio društven čovek. One koje je vredelo poznavati posećivao je u njihovim kancelarijama, s njima nije odlazio na večere i vino. Katkad bi prihvatio poziv u sedište vlade ili u Koveli u zalivu Votson, ali nikada na bal ili na večernji izlazak samo radi zabave. Zbog toga je preovladavalo uverenje da je njemu stalo do moći, a ne do toga da ljudi o njemu imaju dobro mišljenje. Elizabet je ustanovila da je Carls Devi mlađi partner u rudniku Apokalipsa. - On je lokalni squatter... upravljao je sa dvesta kvadratnih milja zemlje pre nego što je otkriveno zlato - rekao je Aleksandar. - Squatter? - Tako nazivaju ljude koji su se bespravno naselili na državnu zemlju, a V

V


on je, s obzirom da je zaista posedovao devet desetina prava, gotovo postao vlasnik. Ali sve se promenilo donošenjem parlamentarnog zakona. Uspeo sam da ga malo omekšam ponudivši mu vlasnički udeo u Apokalipsi, pa sam zato u njegovim očima uvek u pravu. Konačno su odlazili iz Sidneja, što gospođi Kinros nije predstavljalo nikakav problem, jer je sada imala dvadesetak velikih kovčega, ali ne i ličnu sluškinju. Pošto se, izgleda, raspitala o gradu Kinrosu i njegovom položaju, gospođica Tomas je tog jutra dala otkaz. Elizabet se nije uzbuđivala zbog njenog odlaska, čak joj je bilo i draže da se sama brine o sebi. - Nije važno - glasio je Aleksandrov komentar na tu vest. - Zamoliću Rubi da pronađe neku dobru Kineskinju. Nemoj mi samo reći da bi radije bila bez sluškinje! Već ti dve nedelje sređuju kosu, pa bi ti moralo biti jasno da ti je za to potrebno par dodatnih ruku. - Rubi? Je li to tvoja kućepaziteljka? - upitala ga je Elizabet, svesna da odlazi u kuću s poslugom. Na to je Aleksandar prasnuo u takav smeh da su mu niz obraze potekle suze. - O, ne - odgovorio je kada je došao do daha. - Rubi je, u nedostatku boljeg izraza, prava ustanova. Govoriti o njoj na skromniji način, značilo bi potceniti je. Rubi je majstor otrovnih primedbi i zajedljivih komentara. Ona je Kleopatra... ali uz to i Aspazija, Meduza, Džozefina i Katarina od Medičija. - Aha! - Ali Elizabet nije mogla da nastavi razgovor jer su stigli u železničku stanicu Redfem, sumorno područje skladišta i gvozdenih šina. - Ovde su peroni prilično zapušteni jer se stalno priča o izgradnji velike železničke stanice na vrhu Ulice Džordž... ali to su samo priče - rekao je Aleksandar, pomažući joj da siđe iz fijakera. Posledice morske bolesti nisu joj dopuštale da pokaže znatiželju kada se u Edinburgu ukrcavala u voz za London, ali danas je na voz za Bovenfels gledala sa strahopoštovanjem i divljenjem. Parna lokomotiva, postavljena na kombinaciju malih i velikih točkova (ovi drugi bili su povezani), stajala je dahćući poput ogromnog besnog psa, a tanki dim kovitlao se iz njenog visokog dimnjaka. Na tu je paklenu mašinu bio prikačen gvozdeni tender


pun uglja, a iza njega osam vagona - šest drugog razreda i dva prvog. Na kraju je bio kabuz (Aleksandrova reč) s brojnim prtljagom, teretom i kondukterom. - Znam da se zadnji deo voza trese više od prednjeg, ali moram da se nagnem kroz prozor da pogledam rad lokomotive - rekao je Aleksandar uvodeći je u prostoriju koja se činila raskošno udobnom. - Zbog toga jedan vagon prvog razreda uvek smeste iza svih ostalih. Ovo je, u stvari, guvernerov privatni kupe, ali on mi sa zadovoljstvom dopušta da ga koristim kad god mu ne treba... ja za to plaćam. Tačno u sedam sati voz za Bovenfels je krenuo s ranžirne stanice, a Elizabet priljubila lice uz prozor. Da, Sidnej je veliki, prošlo je petnaest minuta pre nego što su se kuće proredile, petnaest minuta kotrljanja klikklak, brzinom koja oduzima dah. Zatim bi kraj njih prohujala pokoja stanica s imenom nekog malog mesta - Stratenfild, Rouz Hil, Paramata. - Kojom brzinom se vozimo? - upitala je, uživajući u brzini i ljuljanju. - Pedeset milja na sat, premda voz može da dosegne i šezdeset ako dobro napune kotao. Ovo je nedeljni putnički voz, ne zaustavlja se pre Bovenfelsa, i u poređenju s teretnim vozovima prilično je lagan. Ali, kada budemo počeli da se penjemo, brzina će nam pasti na osamnaest do dvadeset milja na sat, ponegde i manje, pa će putovanje potrajati devet sati. - Sta prevozi teretni voz? - Kada ide u Sidnej, žito, poljoprivredne proizvode i petrolej iz rafinerije u Hartliju. Kada ide u Bevenfels, građevinski materijal, robu za seoske prodavnice, rudarski alat, nameštaj, novine, knjige, časopise. Vrhunsku stoku za rasplod, konje i ovce. Čak i ljude koji su krenuli na Zapad da traže zlato ili da obrađuju zemlju... nemoguće je naplatiti kartu. Ali nikada dinamit - značajno je rekao. - Dinamit? S njenog živahnog lica skrenuo je pogled na nekoliko desetina velikih drvenih sanduka naslaganih od poda do plafona u jednom uglu, svaki sa znakom lobanje i prekrštenih kostiju. - Dinamit je nov način razbijanja stena - rekao je. - Nikada ga ne ispuštam iz vida jer je toliko redak da je dragocen poput zlata. Ovu zalihu naručio sam preko Londona iz Svedske - bila je s tobom na Aurori. Pre je V

V

V


miniranje bilo riskantan i nepredvidiv posao - nastavio je sa sve većim uzbuđenjem. - Obavljalo se crnim prahom... koji ti znaš pod imenom barut. Vrlo je teško predvideti kako će barut razlomiti stenu, koji će smer uzeti eksplozija. Ja to znam, radio sam kao miner na desetinama raznih mesta. Ali nedavno je jedan Šveđanin došao na briljantnu ideju kako da ukroti nitroglicerin koji je, sam po sebi, tako nestabilan da bi verovatno eksplodirao kada bi ga stavila u posudu. Taj Šveđanin pomešao je nitroglicerin sa zemljanom bazom zvanom kieselguhr, a onda ih umotao u papirnate naboje u obliku tupe sveće. Do eksplozije ne može da dođe sve dok se ne detonira kapicom živinog jedinjenja, koja je čvrsto skupljena na vrhu štapa. Miner tada na detonator prikači fitilj odgovarajuće dužine i tako se omogućava sigurnija eksplozija koja se mnogo lakše može kontrolisati. Ali, ako imaš dinamo, možeš da izazoveš eksploziju provođenjem električne struje kroz dugu žicu. Ja ću to uskoro da radim. Izraz njenog lica naterao ga je na smeh. Jutros ga je jako zabavljala. - Razumeš li ti ijednu reč od svega ovoga, Elizabet? - Nekoliko - odvratila je sa smeškom. Glasno je uzdahnuo. - Ovo je prvi put da si mi se nasmešila. Osetila je kako crveni i pogledala kroz prozor. - Stajaću na otvorenom teretnom vagonu s inženjerima - rekao je naglo, otvorio prednja vrata i nestao. Kada se vratio, voz je već prešao most preko široke reke. - To je bila reka Nipin - rekao je. - Vreme je da se otvori prozor. Voz treba da se uspenje tako jakom strminom da mora da se kreće napred-nazad po cik-cak liniji. Unutar dužine mnogo manje od jedne milje, popečemo se hiljadu stopa, a na svakih trideset pređenih stopa popećemo se za jednu stopu. Čak i kod ove mnogo manje brzine, otvaranje prozora bilo je kobno za odeću putnika; velike čestice dima uletale su i spuštale se svuda. Ali bilo je to interesantno, naročito kada je pruga zavijala, pa je mogla da vidi kako se lokomotiva napreže dok joj iz dimnjaka izlaze veliki oblaci crnog dima, a poluge spojene sa njenim velikim točkovima okreću se. Povremeno bi točkovi kliznuli po šinama i izgubili snagu u kovitlacu kratkih oblaka pare, V

V


a na kraju prvog cikcaka, voz je do kraja obronka otišao natraške, kabuz je bio napred a lokomotiva je gurala zadnji deo. - Broj izmena na vrhu dovodi lokomotivu na čelo - objasnio je. - Cik-cak linija je prilično lukava ideja koja je napokon vladi omogućila da izgradi železničku prugu preko Plavih planina, koje uopšte i nisu planine. Ovaj deo kojim se penjemo zove se Rascepkana visoravan. Na drugoj strani spuštamo se još jednim cik-cakom. Da su ovo prave planine, mogli bismo da putujemo dolinama i da prođemo planinu kroz tunel, što je puno lakši zadatak koji bi desetak godina ranije otvorio plodnu zemlju na zapadu, pogodnu za uzgajanje useva. Novi Južni Vels ništa ne daje lako, a ni druge kolonije u Australiji. Kada su Plave planine napokon osvojene, ljudi koji su rešili problem kako da se to izvede, morali su da odustanu od svih teorija zasnovanih u Evropi. I tako sam pronašla jedan od ključeva do uma svog muža, pomislila je, i do njegovog duha, ako već ne i duše. Njega opčinjavaju mehaničke stvari, mašine i izumi, i bez obzira koliko su ljudi kojima se obraća neupućeni, on će govoriti i objašnjavati. Predeo je bio spektakularno nestvaran. Visovi su se obrušavali u dramatičnim liticama, stotinama milja prema velikim dolinama krcatim gustim, sivozelenim šumama koje su u daljini postajale plave. Nigde nije bilo nijednog bora, ni bukve ni hrasta, ni bilo kojeg drugog drveta poznatog iz domovine, ali ovo neobično drveće imalo je sopstvenu lepotu. Veličanstvenije je nego kod kuće, pomislila je, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je sve tako beskrajno. Nije videla nikakve znakove naseljenosti, osim nekoliko sitnih zaseoka uz železničku prugu, obično uz neku krčmu ili kuću za odmor. - Tamo dole mogu živeti samo domoroci - rekao je Aleksandar kada im je velika čistina otvorila naročito lep pogled na ogromni kanjon okružen strmim liticama. - Uskoro ćemo proći kraj naselja koje se zove Krašers. To je niz kamenoloma, a na dnu doline, iza njega, nalazi se potok bogat ugljem. Priča se da bi se tamo mogla vaditi ruda, ali ja mislim da je to nemoguće zbog cene prevoženja hiljadu stopa uzbrdo. Doduše, prevoz brodom u Sidnej bio bi jeftiniji od prevoza uglja iz Litgova... Veoma je teško savladati Klarensov cik-cak.


Odjednom je široko zamahnuo rukom obuhvativši čitav svet. - Pogledaj, Elizabeti Oko sebe vidiš geologiju zemlje u svom njenu sjaju. Litice od peščanika iz ranog trijasa na sloju uglja iz perma, a ispod njih granit, škriljac i vapnenac iz razdoblja devona i silura. Neke od severnih planina na samim svojim vrhovima pokrivene su tankim slojem bazalta koji se izlio iz ogromnih vulkana - tercijalni krem na torti iz trijasa, sada gotovo erodiran. Čudesno! O, imati takav entuzijazam za bilo šta! Kako bih ja mogla da imam život koji bi mi omogućio da naučim makar samo i najmanji delić onoga što on zna? Rođena sam da budem neznalica, rekla je u sebi. V

U četiri popodne voz je stigao u Bovenfels; to je bila krajnja tačka do koje je voz išao prema zapadu, iako je najveći grad, Batarst, ležao četrdeset pet milja dalje. Pošto je Elizabet obavila preko potrebnu posetu staničnom toaletu, nestrpljivi Aleksandar smestio ju je u kočiju. - Hteo bih da još večeras stignemo u Batarst - objasnio joj je. U osam sati stigli su u hotel. Elizabet se vrtelo u glavi od umora, ali idućeg jutra u osam sati Aleksandar ju je opet smestio u kočiju, insistirajući da konvoj krene dalje. O, još jedan dan neprekidnog putovanja! Njena kočija bila je na čelu, Aleksandar je jahao kobilu, a tovarni konji vukli su šest kola s njenim kovčezima, teretom iz železničkog depoa u Rajdalu, i dragocenim sanducima dinamita. Aleksandar joj je objasnio da konvoj treba da obeshrabri bushrangere. - Bushrangere? - morala ga je da ga upita. - Drumske razbojnike. Nije ih još mnogo ostalo jer ih istrebljuju bez milosti. Ovo je nekada bila zemlja Bena Hola... to je jedan vrlo slavan bushranger. Sad je mrtav, kao i većina njih. Litice su ustupile mesto tradicionalnije oblikovanim planinama, nalik onima u Škotskoj, jer na mnogima više nije bilo drveća. Ovde, međutim, nije rastao vres koji bi jeseni podario nešto boje, a ono malo trave što je raslo imalo je smeđkastosrebrnu boju. Duboko utabana i izbrazdana staza besciljno je vijugala, zaobilazeći velike stene, uske doline, iznenadne spustove i vododerine. Neprestano se drmusajući i bacakajući, Elizabet se molila bogu da se uskoro pojavi Kinros, ma gde bio. V


Ali nije se pojavio gotovo do sumraka, kada je staza izbila iz šume na otvoren prostor i pretvorila se u put od makadama okružen šatorima. Iako je i sve do sada bilo sasvim neobično, izbledelo je u poređenju s Kinrosom koji je zamišljala kao Kinros u Škotskoj. Ali nije bio! Posle koliba i šatora pojavile su se solidnije kuće od drveta i naboja, s krovovima od talasastog lima ili listova nečega što je ličilo na koru drveta, uvezanu remenima i zašivenu. S obe strane ulice protezale su se nekakve kuće, a nekoliko sporednih uličica otkrilo je drvene tornjeve, bizaran prizor čiju svrhu nije mogla da dokuči. Bilo je to ružno, ružno, ružno! Iza kuća su došle poslovne zgrade i radnje, opremljene tendama koje su se podizale na drvenim stubovima. Nijedna tenda nije ličila na susednu niti se s njom spajala, a nije bila podignuta ni s brigom za simetriju, sklad ili lepotu. Natpisi grubo ispisani rukom oglašavali su praonicu rublja, krčmu, bar prodavnicu duvana, berbernicu, radnju mešovite robe, lekarsku ordinaciju, peglaonicu. Dve zgrade od crvene opeke, jedna crkva sa zvonikom, a druga jednospratnica koja je na spratu imala verandu, raskošno ukrašenu istom onom ukrasnom ogradom koju je Elizabet primetila svuda po Sidneju. Imala je tendu od talasastog lima koju su pridržavali gvozdeni stubovi, i još raskošniju aplikaciju ograde od livenog gvožđa. Na tabli je elegantnim slovima pisalo HOTEL KINROS. Nigde nije bilo nijednog drveta, pa je nemilosrdno sunce tuklo poput malja i preobražavalo kosu žene koja je stajala pred hotelom u čistu vatru. Elizabetinu pažnju privukao je borbeni stav, snažan utisak nepobedivosti kojim je ta žena zračila, pa je ispružila vrat ne bi li je posmatrala što duže. Izvanredna figura. Poput Britanije na kovanicama ili Boadiceje na slikama. Pozdravila je Aleksandra koji je jahao pored kočije, činilo se podrugljivim vojničkim pozdravom, a onda se okrenula da posmatra nešto u suprotnom smeru od konvoja. Elizabet je tek tada primetila da drži cigaru, a iz nozdrva ispušta oblačiće dima poput kakvog zmaja. Unaokolo je bilo mnogo ljudi, otrcano odevenih muškaraca u radnim farmerkama i flanelskim košuljama, s mekanim šeširima širokih oboda na glavama, žena u ispranim pamučnim haljinama koje su izašle iz mode pre trideset godina, u malim crno-belim cipelama, sa slamnatim šeširima na V


glavi. Mnogi su očigledno bili Kinezi - dugi perčini koji im padaju niz leđar neobične male crno-bele cipele, šeširi nalik na čunjaste točkove, muškarci i žene u identičnim crnim i tamnoplavim pantalonama i kaputićima. Konvoj je ušao u metež mašina, zadimljenih dimnjaka, skladišta od talasastog lima i visokih drvenih tornjeva, a onda se zaustavio u podnožju strme litice, visoke barem hiljadu stopa. Ovde su se šine zaista uspinjale dok nisu nestale iz vida među veoma razgranatim drvećem. - Kraj puta, Elizabet! - rekao je Aleksandar dižući je iz kočije. - Samers će začas spustiti kola. Šinama se polako spustilo drveno vozilo nalik na otvoreni omnibus sa železničkim točkovima. Imalo je četiri reda običnih sedišta od daske za po šest osoba i dugo, visoko ograđeno spremište za teret. Ali sedišta su stajala pod nemogućim uglom, tako da bi se putnik u sedećem položaju nagnuo jako unazad. Pošto je ogradio kraj njihovih sedišta pregradom, Aleksandar je skliznuo pored Elizabet i čvrsto položio obe njene ruke na ogradu. - Drži se i ne boj se - rekao je. - Nećeš ispasti, veruj mi. Vazduhom su se razlegli zvukovi - sasvim nepodnošljiva, neprekidna buka udaranja, metalno škripanje, kloparanje rotirajućih remena. S velike visine spuštao se izdvojen zvuk usamljene parne mašine. Drvena kola počela su da se kreću s podnožja prema mestu gde su šine zavijale nagore, pa su se odjednom nagnula i počela da se uspinju neverovatno strmim obronkom. Kao nekom čarolijom, Elizabet je iz gotovo ležećeg položaja prešla u uspravan, sedeći položaj, srce joj je sišlo u pete, pogledala je dole na grad Kinros koji se rasprostirao pred njom šireći se, dok sve slabije svedo nije njegovo nimalo lepo predgrađe zaogmulo neprozirnom tamom. - Nisam hteo da mi žena bude tamo dole - rekao je - pa sam sagradio kuću na vrhu planine. Osim zmijske staze, ova kola su jedini put. Okreni glavu i pogledaj gore... vidiš? Vuče ih teško žičano uže koje se mota i odmotava uz pomoć mašine. - Zašto su kola tako velika? - uspela je da ga upita. - I rudari se koriste njima. Na onoj širokoj zaravni koju smo upravo mimoišli nalaze se Apokalipsine dizalice... oni tornjevi što drže čekrke. Ljudima je tako lakše nego da idu tunelom po dnu zbog divovskih vagona V


rude i blizine lokomotiva napolju. Vagoneti ih spuštaju u glavnu galeriju, a na kraju smene odvoze ih nazad. Kada su došli među drveće, postalo je malo svežije, kako zbog visine, naslućivala je, tako i zbog krošnji. - Kuća Kinros nalazi se na nadmorskoj visini od preko tri hiljade stopa rekao je, s onom čudesnom navikom da joj čita misli. - Leti ovde vlada prijama toplina. Zimi je mnogo toplije. Kola su napokon dospela do ravnog tla, nagnula putnike i zaustavila se. Elizabet se na izlasku spotakla, pre nego što joj je Aleksandar mogao pomoći, čudeći se kako brzo u Novom Južnom Velsu pada mrak. Nije bilo dugog škotskog smiraja sunca, nije bilo onog sata nežnog sjaja. Živica pored kola zaklanjala je vidik. Kada ju je zaobišla, ukipila se. Njen muž sagradio je pravi pravcati dvorac na tom samotnom mestu, činilo se od blokova krečnjaka. Imao je dva sprata, prozore s džordžijanskim oknima, trem sa stubovima na vrhu širokih stepenica, i ostavljao je utisak kao da tu stoji već pet stotina godina. Ispod stepenica bila je travnata zaravan. Veliki je trud uložen kako bi podsećala na engleski vrt, od podrezanih četvrtastih živica do cvetnih leja; čak je tu bio i ukrasni grčki hram. Vrata su bila otvorena a svaki prozor osvetljen. - Dobrodošla kući, Elizabet! - Aleksandar Kinros ju je uhvatio za ruku i poveo unutra. Ovamo je dopremljeno sve od najboljeg, kupljeno po astronomskim cenama, govorila joj je njena škotska štedljivost. Tepisi, nameštaj, svećnjaci, ukrasi, slike, zavese. Baš sve, uključujući i samu kuću, mogla bi reći. Samo slab zadah petroleja otkrivao je da je iluzija da se nalazi u gradu obasjanom plinskim svetiljkama. Sveprisutni Samers, pokazalo se, bio je Aleksandrov glavni sluga, a njegova žena kućepaziteljka; činilo se da taj aranžman Aleksandru pruža neobično zadovoljstvo. - Oprostite, gospo, da li biste hteli da se osvežite nakon putovanja? upitala je gospođa Samers i odvela Elizabet u kupatilo s kotlićem koji je radio. Nikada ni na čemu nije bila zahvalnija nego na tom pozivu; poput većine V


brižljivo vaspitanih žena svog vremena, katkad je satima morala da čeka pre no što bi joj se ukazala prilika da isprazni bešiku, pa se nije usuđivala da popije više od gutljaja vode pre polaska u ekspediciju, bez obzira koje vrste. To dovodi do dehidracije i stvara kamenac u bešici i bubrezima; edem je bio veliki ubica žena. Nakon nekoliko šoljica čaja, nekoliko sendviča i komada ukusne torte sa semenkama, Elizabet je legla u krevet tako umorna da se više nije mogla setiti ničega iza dna stepeništa. - Ako ti se tvoje odaje ne sviđaju, Elizabet, molim te da mi kažeš šta bi više volela - rekao je Aleksandar dok su doručkovali u najlepšoj sobi koju je Elizabet ikada videla. Zidovi i plafoni bili su od stakla, spojeni delikatnim komadima belo obojenog gvožđa, a oslikani džunglom palmi i paprati. - Jako mi se sviđaju, ali ne kao ovo. - To je staklenik za konzerviranje... tako se zove zato što u područjima s hladnom klimom konzervira biljke osetljive na mraz kako ne bi uvenule zimi. Bio je odeven u svoju kožnu odeću, kako ju je Elizabet krstila za sebe, a šešir je bacio na praznu stolicu. - Izlaziš? - Sada kada smo kod kuće, retko ćeš me videti pre mraka. Gospođa Samers pokazaće ti kuću i moraš mi reći šta ti se u njoj ne sviđa. Ova kuća mnogo više pripada tebi nego meni... ti ćeš u njoj najviše boraviti. Ne verujem da znaš da sviraš klavir? - Ne. Nismo mogli sebi da priuštimo klavir. - Onda ću naći nekoga da te nauči. Muzika je jedna od mojih strasti, pa ćeš morati da naučiš dobro da sviraš. Znaš li da pevaš? - Imam sluha. - Dok ti ne nađem učitelja klavira, moraćeš da se zabavljaš čitanjem knjiga i vežbanjem pisanja. - Nagnuo se da je ovlaš poljubi, nabio šešir na glavu i nestao, dozivajući svoju senku - Samersa. Pojavila se gospođa Samers da povede gospođu po kući koja je sadržavala malo iznenađenja, svaka je soba bila raskošno uređena u stilu


hotela u Sidneju, čak je oponašala i oblik glavnog stepeništa, sjajna stvar! U velikoj dnevnoj sobi nalazila se harfa i veliki klavir. - Klavirštimer je došao čak iz Sidneja kada je klavir stavljen na mesto... prava gnjavaža, jer ne smemo da ga pomaknemo ni za dlaku kako bismo počistili ispod - nezadovoljno je rekla gospođa Samers. Biblioteka je nesumnjivo bila Aleksandrova jazbina, jer nije izgledala izveštačeno poput ostalih soba. Tamo gde nije bilo polica za knjige od tamne hrastovine i laganih stolica od tamnozelene kože, nalazio se Marijev tartan - tapete, zavese, tepih. Ali zašto Marijev? Zašto ne njegov, Dramondov tartan? Dramondov je bio jarkocrvene boje, prošaran mnogobrojnim zelenim i plavim prugama - vrlo upadljiv obrazac, dok je Marijev imao bazu od dosadne zelene boje, šire podeljen na kockice tankim crvenim i tamnoplavim prugama. Nije joj promaklo da ukus njenog muža naginje sjaju, pa zašto onda ovaj potmuli Mari? - Petnaest hiljada knjiga - rekla je gospođa Samers sa strahopoštovanjem. - Gospodin Kinros ima knjige o svemu. - Šmrknula je. - Ali nema Bibliju. Kaže da je ona đubre. Bezbožnik... bezbožnik! Ali gospodin Samers je s njim još s ovog ili onog broda na kojem su obojica bila, ne želi ni da čuje da ga ostavi. A ja ću se valjda navići da budem kućepaziteljka. Kuća se gradila više od dva meseca. Pre toga sam vodila samo domaćinstvo gospodina Samersa. - Imate li vi i gospodin Samers decu? - upitala ju je Elizabet. - Nemamo - kratko je odgovorila gospođa Samers. Uspravila se i popravila besprekomo čistu belu kecelju. - Nadam se, gospo, da ćete biti zadovoljni mnome. - Sigurna sam da hoću - toplo je rekla Elizabet i namestila svoj najširi osmeh. - Ako ste vi vodili domaćinstvo gospodina Samersa, gde je onda živeo gospodin Kinros pre nego što je izgrađena ova kuća? Gospođa Samers je trepnula i uznemireno pogledala. - U hotelu Kinros, gospo. To je vrlo udoban hotel. - Je li on vlasnik hotela Kinros? - Nije - odgovorila je gospođa Samers. Bez obzira na to kolikoju je Elizabet ispitivala, o toj temi nije htela ništa određenije da kaže. Kada se obilazak nastavio do kuhinje, sobe za posluživanje, vinskog V


podruma i praonice rublja, gospodarica kuće Kinros otkrila je da su ostali članovi posluge svi odreda kineski muškarci. Klimali su joj glavom i smešili se kad je prolazila. - Muškarci? - zajaukala je užasnuto. - Hoćete mi reći da će muškarci čistiti moje sobe, prati i peglati moju odeću? U tom slučaju, za svoje donje rublje brinuću se sama, gospođo Samers. - Nema potrebe da od muve pravite slona, gospo - odgovorila je gospođa Samers nimalo uznemireno. - Ti pogani Kinezi zarađuju za život pranjem otkako znam za njih. Gospodin Kinros kaže da oni tako dobro peru zato što su navikli da peru svilu. Nije važno što su muškarci... nisu belci. Samo pogani Kinezi. Elizabetina lična sluškinja stigla je odmah posle ručka, pogana Kineskinja koja joj je izgledala kao zanosna lepotica. Bila je krhka i vitka, s ustima poput sklopljenog cveta. Iako Elizabet nikada pre nije videla Kineze, nešto joj je kod te devojke govorilo da među njenim precima, osim Kineza, ima i Evropljana. Imala je oči u obliku badema, ali široko otvorene i s naglašenim kapcima. Nosila je crne svilene pantalone i kaputić, a svoju gustu crnu kosu vezala je u tradicionalni rep. - Vrlo sam srećna što sam ovde, gospo. Zovem se Džejd - rekla je stojeći sklopljenih ruku i stidljivo se smeškajući. - Ne govoriš s naglaskom - uzvratila je Elizabet. Poslednjih meseci je čula mnogo raznih naglasaka, ne shvatajući da je njen škotski naglasak toliko jak da neki ne razumeju šta ona govori. Džejd je govorila kao kolonijalka - s primesom istočnolondonskog koknija pomešanog sa severnoengleskim, irskim i još nekim lokalnim narečjem jačim od svih njih. - Moj je otac došao iz Kine pre dvadeset tri godine i oženio se mojom majkom koja je Irkinja. Ja sam se rodila na zlatnim poljima Bolarata, gospo. Od tada smo išli za zlatom, ali kada je tata zaglavio s gospođicom Rubi, našim je lutalačkim danima došao kraj. Mama je pobegla s jednim viktorijanskim vojnikom pošto se rodila Peoni. Tata kaže da svako teži svome. Ja mislim da joj je dosadilo da rađa žensku decu. Ima nas sedmoro. Elizabet je pokušala da kaže nešto utešno. - Ja neću biti teška gospodarica, Džejd. Obećavam ti.


- Oh, budite teški koliko hoćete, gospođice Lizi - vedro je odvratila Džejd. - Bila sam sluškinja gospođice Rubi, a niko nije teži od nje. Dakle, ta Rubi je teška žena. - Ko je sada poslužuje? - Moja sestra Perl. A ako ona dosadi gospođici Rubi, tu su Džasmin, Peoni, Silk Flauer i Pič Blosom. Raspitavši se kod gospođe Samers, Elizabet je ustanovila da će se Džejd smestiti u kolibu u zadnjem dvorištu. - To nije dovoljno dobro - rekla je odlučno, iznenađena vlastitom smelošću. - Džejd je predivna mlada žena kojoj treba zaštita. Neka se smesti u guvernantine odaje dok ne dođe vreme da mi zatreba guvernanta. Stanuju li Kinezi u kolibama u zadnjem dvorištu? - Oni stanuju u gradu - ukočeno je odvratila gospođa Samers. - Dolaze li iz grada uspinjačom? - Ma kakvi, gospo! Pešače zmijskom stazom. - Zna li gospodin Kinros kako vi vodite domaćinstvo, gospođo Samers? - To se njega ništa ne tiče... ja sam domaćica! Ti pogani Kinezi otimaju poslove belcima! Elizabet se podrugljivo nasmešila. - Nikada nisam upoznala nijednog belca, ma koliko siromašan i neobrazovan bio, koji bi dobrovoljno zaprljao ruke nečistim rubljem drugih ljudi da zaradi za život. Vi govorite s kolonijalnim naglaskom, gospođo Samers, pa pretpostavljam da ste odrasli u Novom Južnom Velsu, ali upozoravam vas, neću trpeti predrasude prema ljudima drugih rasa u ovoj kući. - Tužila me je gospodinu Kinrosu - ljutito je rekla gospođa Samers mužu - a on se sprema da učini nešto strašno sa mnom! I tako će Džejd dobiti prostorije za guvernantu, a Kinezi će moći da se voze uspinjačom! Sramota! - Megi, ti si katkad prava glupača - odvratio je Samers. Gospođa Samers je šmrknula. - Svi ste vi čopor nevernika, a gospodin Kinros je najgori! Odlazi u krevet s onom ženom, a oženio se devojkom koja bi mogla da mu bude ćerka! - Jezik za zube, ženo! - otresao se Samers.


Elizabet je u početku s mukom ispunjavala vreme. Posle razgovora s gospođom Samers, shvatila je da joj se ta žena uopšte ne sviđa, pa je počela da je izbegava. Biblioteka sa petnaest hiljada knjiga nije joj pružila veliku utehu. Bila je krcata knjigama o temama koje je nisu zanimale, od geologije i mašinstva do zlata, srebra, gvožđa i čelika. Čitave su police bile ispunjene izveštajima različitih odbora u kožnom povezu, a druge police nečim što se dičilo naslovom Halsburyjev engleski zakon. Uopšte nije bilo romana. Sva dela o Aleksandru Velikom, Juliju Cezaru i drugim poznatim ljudima koje je on povremeno spominjao, bila su na latinskom, grčkom, italijanskom ili francuskom - Aleksandar je svakako bio vrlo obrazovan čovek! Ali pronašla je i neka ispričana jednostavnim jezikom, Uspon i pad Rimskog Carstva i Šekspirova sabrana dela. U mitovima je uživala, ostalo joj je bilo teško da čita. Aleksandar joj je zabranio odlazak na misu u crkvu St. Andrew’s (anglikansku crkvu s tornjem, izgrađenu od crvene opeke) pre nego što provede ovde izvesno vreme. On je, činilo se, verovao da u Kinrosu nema stanovnika s kojima bi ona htela da se druži. U njoj je počela da se rađa sumnja da on zapravo želi da je izoluje od običnih ljudi i tako bude osuđena na samotni boravak na planini. Izgledalo je kao da je ona neka tajna. Ali šetnje joj nije zabranio, pa je Elizabet odlazila u šetnje. U početku se ograničavala na lepe predele, posle bi odlazila i dalje. Otkrila je zmijsku stazu i spustila se njome do zaravni s rudničkim tornjevima, ali nije uspela da pronađe dobro mesto odakle bi mogla da posmatra i ostane neprimećena. Posle toga počela je da ulazi u tajnu šume; tamo je otkrila čaroban svet čipkastih živica, mahovinom obraslih udolina, velikog drveća s deblima crvene, ružičaste, plavobele i sive boje svih nijansi. Neobične ptice letele su u jatima, papagaji svih duginih boja, ptice su pevale milozvučnije od slavuja. Ostala je bez daha ugledavši male kengure kako skaču od stene do stene - kao da je oživela slikovnica. Napokon je odmakla dovoljno daleko da začuje zaglušujuću buku vode. Naišla je na bistar i jak potok koji se penušavim skokovima obrušavao niz čudovišnu strminu sve do drvene i gvozdene džungle Kinrosa. Bila je to dramatična i zastrašujuća promena; ono što je iznad slapova ličilo na raj V


pretvaralo se na dnu planine u ružan metež nagomilanog taloga, krhotina, jama, nasipa i rovova. Reka je dole bila prljava. - Otkrila si kaskade - rekao joj je Aleksandrov glas. Uzdahnula je i okrenula se. - Preplašio si me! - Ne toliko koliko bi te preplašila zmija. Budi oprezna, Elizabeti Ovde ima mnogo zmija, a neke bi mogle i da te ubiju. - Da, to mi je poznato. Džejd me je upozorila na to i pokazala mi kako da ih oteram - moram snažno da lupim nogom o tlo. - Ako ih spaziš na vreme. - Prišao joj je i stao kraj nje. - Dole se dobro vidi šta su ljudi sve kadri da učine kako bi se domogli zlata - rekao je. Tamo su najstarija gradilišta. Nisu se promenila već dve godine. I da, za dobar deo nereda lično sam ja odgovoran. Bio sam ovde već dve godine kada se pročulo da sam pronašao zlatnu žilu na maloj pritoci reke Aberkrombi. - Uhvatio ju je pod ruku i povukao. - Dođi, hteo bih da te upoznam sa učiteljicom klavira. I žao mi je što se nisam setio da donesem knjige koje, znam, više bi volela - rekao je dok su se vraćali istim putem. Potrudiću se da tu grešku ispravim. - Zar baš moram da učim klavir? - Moraš, ako želiš da mi ugodiš. Želiš li da mi ugodiš? Želim li, upitala se. Jedva da ga uopšte i viđam, osim u krevetu. Cak se i ne trudi da dođe kući na večeru. - Naravno - odgovorila je. V

V

V

* * * Gospođica Teodora Dženkins imala je jednu zajedničku crtu sa Džejd; obe su sledile zlato iz mesta u mesto u društvu svojih očeva. Tom Dženkins umro je kad mu je otkazala jetra zbog jakog pijančenja nakon dolaska u Sofalu, zlatni grad na reci Turon, ostavivši svoju neuglednu i plahu ćerku bez krova nad glavom i bez sredstava za život. Prvo se zaposlila kao konobarica u jednom pansionu, perući rublje i spremajući krevete, što joj je obezbedilo krov nad glavom i zaradu koja nije prelazila šest penija dnevno.


Po naravi je naginjala religiji, pa joj je crkva postala velika uteha, još veća kad je sveštenik otkrio kako dobro svira orgulje. Kad je u Sofali nestalo zlata, odselila se u Baturst, gde je Konstans Devi videla njen oglas u Bathurst Free Pressu i dovela je u Danlej, dom Devijevih, da daje časove klavira njihovim ćerkama. Kada je i poslednja od Devijevih ćerki otišla u internat u Sidnej, gospođica Dženkins vratila se gnjavaži podučavanja klavira i šivenju u Baturstu. Onda joj je Aleksandar Kinros ponudio malu kuću u Kinrosu i pristojnu platu ako pristane da daje svakodnevno časove klavira njegovoj ženi. Vrlo zahvalna, gospođica Dženkins odmah je pristala. Nije joj bilo ni trideset godina a izgledala je kao da joj je četrdeset, pogotovo što je imala neodređenu put i kožu koja je zbog stalne izloženosti suncu bila protkana mrežom sitnih bora. Dar za muziku nasledila je od majke koja ju je naučila da čita note i pokušala da pronađe klavir na kome će Teodora svirati, bez obzira na kojem su zlatnom polju u tom trenutku živeli. - Mama je umrla dan po dolasku u Sofalu - rekla je gospođica Dženkins - a tata je otišao za njom godinu dana kasnije. Takva nomadska egzistencija fascinirala je Elizabet, koja se sama nikad nije udaljila ni pet milja od kuće a da Aleksandar ne pošalje nekoga po nju. Kako je ženama teško! I kako je gospođica Dženkins razneženo srećna zbog prilike koju joj je Aleksandar pružio! Te noći dobrovoljno se okrenula u zagrljaj svog supruga i spustila mu glavu na rame. - Hvala ti - rekla je vrlo nežno i utisnula mu poljubac u vrat. - Na čemu? - upitao je. - Zato što si bio tako dobar prema jadnoj gospođici Dženkins. Naučiću dobro da sviram klavir obećavam. To je najmanje što mogu da učinim. - Ima još nešto što bi mogla da učiniš za mene. - Šta? - Skini spavaćicu. Da koža dodirne kožu. Zatečena, Elizabet ga je poslušala. Sad je već i predobro poznavala sam čin da bi osetila nelagodu, ali dodir gole kože nije joj pomogao. Za njega, međutim, ova je noć očigledno predstavljala pobedu. O, učenje klavira bilo je tako teško! lako nije bila potpuno bez dara,


Elizabet nije poticala iz muzičke sredine, pa je morala da počne od nule, čak i u najosnovnijim stvarima kao što su muzički oblici, Vokabular i struktura. Danima je zapinjala svirajući lestvice goredole. Hoće li ikada moći da odsvira neku melodiju? - Hoćeš, ali prvo moraju da ti omekšaju prsti, a leva ruka mora da se navikne da izvodi drugačije pokrete od desne. Uši moraju tačno da razlikuju zvuk svake note - rekla je Teodora. - A sada još jednom, draga moja Elizabet! Popravljaš se, zaista. Odbacile su formalnosti u roku od nedelju dana i počele da se oslovljavaju imenom, a uspostavile su i rutinu koja je mnogo doprinela da Elizabet odagna svoju usamljenost. Teodora bi radnim danom u deset sati ujutro došla fijakerom; do ručka bi se bavile teorijom muzike, pa bi zatim ručale u stakleniku, a onda prešle na klavir i one beskrajne lestvice. Teodora bi se u tri vratila fijakerom u Kinros. Katkad su se šetale vrtom, a jednom prilikom odmakle su zmijskom stazom sve dok Teodora nije Elizabet pokazala svoju malu kuću. Bila je njome očarana, tako ponosna na nju! Ali nije pozvala Elizabet u posetu, a Elizabet nije bila toliko glupa da je zamoli. Aleksandar je bio više nego jasan u vezi s tim: njegova žena ne sme posetiti Kinros ni iz kog razloga. Kada joj je menstruacija izostala i po drugi put, Elizabet je znala da je trudna. Ali nije znala kako da to kaže Aleksandru. Nevolja je bila u tome što ga ona još uvek nije poznavala, niti je verovala da je on osoba kakvu bi htela da upozna. Premda je pokušavala racionalizovati svoje strahove, on se u njenim mislima još uvek javljao kao prilično distancirana figura od autoriteta, do grla u poslu - nije čak ni znala o čemu bi s njim razgovarala! Pa kako da mu onda kaže ovu novost koja joj je ispunjavala srce potajnom radošću koja nije imala nikakve veze ni sa kakvim činom, niti s Aleksandrom? Bez obzira na koji je način o tome razmišljala, jednostavno nije mogla da pronađe prave reči. Dva meseca posle dolaska u kuću Kinros, odsvirala mu je Za Elizu, kada je za promenu došao kući na večeru. Njeno izvođenje ga je oduševilo; mudro je pričekala da joj prsti postanu dovoljno gipki kako bi savladali


klavijaturu bez greške. - Božanstveno! - uzviknuo je, podigao je sa stolice i seo u fotelju, s njom u krilu. Isprva je grickao usne, a zatim se nakašljao. - Moram nešto da te pitam. - Da? - upitala je, misleći da će je ispitivati o časovima klavira. - Prošla su dva i po meseca otkako smo se venčali, a ti još nisi dobila menstruaciju. Jesi li u drugom stanju, draga? Zagrlila ga je rukama i zinula od čuda. - Oh! Oh! Da, u drugom sam stanju, Aleksandre, ali nisam znala kako da ti to kažem. Nežno ju je poljubio. - Volim te, Elizabet. Da se ova međuigra nastavila, da je Elizabet ostala sklupčana u njegovom krilu a on nastavio sa svojim nežnostima - da su se njegove reči odnosile samo na oduševljenje budućim detetom i na slatku činjenicu da je ova devojka, i sama još uvek pola dete, sazrela za veću intimnost - ko zna šta bi se dogodilo sa Elizabet i Aleksandrom? Ali on ju je iznenada odgurnuo na noge i stao pred nju smrknutog lica i ljutitih očiju, što ju je navelo na pomisao da ga je na neki način razočarala. Elizabet je počela da drhti i uzmiče pred njegovim rukama koje su grčevito stiskale njene. - Budući da nosiš moje dete, vreme je da ti ispričam nešto o sebi - rekao je promuklim glasom. - Ja nisam Dramond... ne, miruj, ćuti! Dozvoli da ti ispričam! Ja ti nisam brat, Elizabet, nego samo dalji rođak s Marijeve strane. Moja majka bila je Mari, ali pojma nemam ko mi je bio otac. Dankan Dramond znao je da se moja majka viđa s drugim muškarcima iz jednostavnog razloga... više od godinu dana odbijala je s njim da deli postelju, pa je znao da dete koje nosi nije njegovo. Kad ju je pitao, nije htela da mu kaže ko je taj muškarac... samo da je zaljubljena u njega i da ne može da sebe prisili na intimnosti s Dankanom koga nikada nije volela. Umrla je na porođaju, rodivši mene, a svoju tajnu odnela u grob. Dankan je bio isuviše ponosan čovek da bi rekao da mu ja nisam sin. Slušala ga je razapeta između olakšanja što se ne ljuti na nju i zgroženosti njegovom pričom, ali ponajviše pitajući se zašto je uništio onaj lepi trenutak


kada ga je grlila i bila zagrljena. Neko stariji i zreliji možda bi se zapitao zašto ova priča nije mogla da pričeka, ali Elizabet je jedino znala da je đavo u njemu snažniji od ljubavnika. Njena mu je beba manje značila od njegove tajne nezakonitosti. Ali nešto je morala reći. - O, Aleksandre! Jadna žena! Gde je taj čovek bio kada ju je pustio da tako umre? - Ne znam, mada sam često sebi postavljao to pitanje - odgovorio je još promuklijim glasom. - Jedino što mogu reći jeste da mu je vlastita koža bila mnogo važnija od moje majke i mene. - Možda je umro - rekla je pokušavajući da mu pomogne. - Ne verujem. U svakom slučaju - nastavio je - celo detinjstvo sam trpeo od ruku čoveka koga sam smatrao ocem, pitajući se zašto nikada ne mogu da mu udovoljim. Odnekud sam imao tvrdoglavost mazge koja mi nije dopuštala da molim, bez obzira koliko me često Dankan tukao, ili na koju bi me lošu stvar naterao. Jednostavno sam ga mrzeo. Mrzeo! A još uvek si u vlasti te mržnje, Aleksandre Kinros, pomislila je. - Kako si saznao? - upitala je osetivši da je srce prestalo onako mahnito da joj lupa. - Kada je Mari preuzeo crkvu, Dankan je pronašao srodnu dušu. Družili su se od Marijevog prvog dana, a očigledno mu je odmah ispričao priču o mom poreklu. Pa, bio sam se navikao da napola živim u župnom dvoru i učim kod doktora Makgregora... Dankan nije hteo da se usprotivi svom svešteniku... koji je naivno verovao da će Dankan tako i nastaviti. Ali Dankan me je odbacio, rekao je da će se pobrinuti da nikada ne odem na univerzitet. Smračilo mi se pred očima, pa sam ga udario. Slomio sam mu vilicu, uspeo je da promrsi da sam kopile, da mi je majka bila najobičnija drolja, i da ćemo se videti u paklu zbog svega što smo mu ja i moja majka učinili. - Grozna priča - rekla je. - Čula sam da si pobegao? - Iste noći. - Je li se tvoja sestra dobro slagala s tobom? - Vinifred? Na svoj način, ali ona je bila pet godina starija od mene i već se udala kada je istina izašla na videlo. Sumnjam da i dan-danas zna. -


Ispustio joj je ruke. - Ali ti znaš, Elizabet. - Istina - polako je odvratila. - Istina! Od trenutka kad sam te upoznala, znala sam da nešto nije u redu... nisi se ponašao kao ijedan Dramond koga ja znam. - Na licu joj se pojavio osmeh; izvukla ga je iz nekog rezervoara snage i nezavisnosti za koji nije ni znala da postoji. - Zapravo, s tom bradom i obrvama podsećao si me na đavola. Grozno sam te se bojala. To je izmamilo smeh i začuđen pogled. - Onda ću odmah da obrijem bradu, ali ne mogu ništa da učinim u vezi s obrvama. Barem neće biti nikakve sumnje ko je otac detetu. - Nikakve sumnje, Aleksandre. Došla sam ti nedirnuta. Umesto odgovora, podigao joj je desnu ruku i poljubio je, a zatim se okrenuo i izašao iz sobe. Kada je otišla u krevet na spratu, tamo ga nije bilo, i te se noći više nije vratio. Elizabet je ležala širom otvorenih očiju, jecajući u tami. Što je više znala o svom mužu, sve je manje verovala da će ikada moći da ga zavoli. Njime vlada njegova prošlost a ne budućnost.


2. STOPAMA ALEKSANDRA VELIKOG

Ka d a j e Aleksandar pobegao od kuće, u noći svog petnaestog rođendana, sa sobom nije poneo ništa osim parčeta hleba i komada sira. Jedina pristojna odeća koju je imao bila je ona koju je nosio u crkvu, sve ostalo bilo je previše poderano i odrpano da bi bilo vredno da se ponese. Iako nije bio krupne građe, život na koji ga je otac prisilio obdario ga je neuobičajenom snagom, pa je u noćnim satima grabio dugim koracima bez potrebe da zastane i povrati dah. Događalo se da poneki decak iz Kinrosa pobegne, ali uvek bi ga pronašli milju ili dve od kuce. Aleksandar je smatrao da oni nisu doneli čvrstu odluku. A njegova je odluka bila čvrsta, pa kad je u zoru zastao da srkne vodu iz potoka, bio je već sedamnaest milja daleko od Kinrosa. Šta mu je to mesto moglo ponuditi ako nije mogao da se upiše na univerzitet u Edinburgu? Provesti čitav život radeći u predionici tartana gore je nego biti osuđen na smrt. Trebalo mu je nedelju dana da stigne do predgrađa Glazgova - nije mogao da se prisili da krene u Edinburg - nadao se da će tamo pronaći nekakav posao. Tokom putovanja prehranjivao se cepajući drva za ogrev, okopavajući vrtove, ali te je poslove mogao da obavlja i zatvorenih očiju. Aleksandar je želeo priliku da se bavi nečim što treba da se nauči, nečim sto osim telesne snage iziskuje i inteligenciju. A to je našao čim je stigao u Glazgov, treći grad po veličini na Britanskim ostrvima. Jedna mašina ležala je u dvorištu i terala vazduh u topionicu dok joj je iz dimnjaka sukljao dim a kružni remen vrteo se u beloj pari. Parna mašina! Krečana u Kinrosu imala je dve parne mašine ali Aleksandar ih nikada nije video - da je ostao u Kinrosu, nikada i ne bi. Lokalne porodice podelili su teritoriju fabrika među sobom; Dankan i Džejms Dramond radili su u predionici tartana, pa su tamo radila i njihova deca. A ja ću krenuti stopama svog imenjaka, Aleksandra Velikog, mislio je V


Aleksandar. Zaputiću se u potpuno nepoznato područje. Već sa petnaest godina posedovao je poseban šarm. Do tada je mogao da ga koristi samo prema pokojnom Robertu Makgregoru, ali kada je stigao u dvorište topionice, našao je novu metu - i to ne čađavu figuru koja je lopatom ubacivala ugalj u usplamtelo, strahovito uzavrelo ždrelo koda. Jedan bolje odeven čovek stajao je u blizini. U jednoj je ruci držao krpu a u drugoj francuski ključ, ali ništa nije radio. - Oprostite, gospodine? - obratio se Aleksandar uz osmeh tom besposlenom čoveku. - Da? - Sta to ovde izrađujete? Zašto ga nisam odalamio čizmom po zadnjici i izbacio na ulicu, pitao se taj čovek kasnije. Umesto toga, podigao je obrve i uzvratio osmeh. - Kotlove i parne mašine, momče. Nema dovoljno kotlova i parnih mašina, nema ih dovoljno. - Hvala - rekao je Aleksandar prošao kraj njega i ušao u kakofoniju topionice. U jednom uglu tog paklenog mesta nalazilo se stepenište koje je vodilo do zastakljene prostorije na spratu, iz koje je moglo da se vidi sve šta se događa. Upravnikova jazbina. Aleksandar je otrčao gore, preskačući po četiri stepenice odjednom, i zalupao na vrata. - Sta hoćeš? - upitao ga je sredovečni čovek koji ih je otvorio. To je očigledno upravnik, jer je nosio ispeglane pantalone i opranu belu košulju zasukanih rukava, bez okovratnika - omekšao bi na vrućini, ali ko ovde uopšte drži do takvih stvari? - Želim da naučim da izrađujem kotlove, gospodine. A zatim, čim budem znao da izrađujem kotlove, želim da naučim da izrađujem parnu mašinu. Spreman sam da stanujem u rupi i da se odreknem kupanja, pa mi ne treba velika nadnica - odgovorio je Aleksandar ponovo namestivši osmeh. - Jedan šiling dnevno - to je jedan peni na sat - i besplatne tablete soli. Kako se zoveš, momče? - Aleksandar - umalo da kaže da se preziva Dramond, ali se istog trena predomislio i reče - Kinros. V


- Kinros? Kao grad? - Da, kao grad. - Dobro bi nam došao šegrt, a radije bih uzeo nekoga ko sam traži posao nego nekoga koga je doveo tata. Zovem se Konel. Nemoj da se ustručavaš da mi postavljaš pitanja. Kada možeš da počneš, momče? - Odmah - odgovorio je Aleksandar, ali se nije pomaknuo. - Imam jedno pitanje, gospodine Konel. - Da? - Cemu služe besplatne tablete soli? - Za gutanje. Covek koji ovde radi jako se znoji. Ako uzima so, neće ga uhvatiti grčevi. V

V

Novi šegrt, uprkos svojoj očitoj sposobnosti, ne samo da je brzo učio nego je znao i kako da se svidi drugima, što je osobina koja obično ide na živce manje sposobnim ili manje marljivim radnicima. Možda ga nisu doživljavali kao pretnju jer nije krio da namerava da ode čim u Lamark Stimu nauči sve što se može naučiti. Smestio se u ugao dvorišta, kraj parne mašine za proizvodnju komprimovanog vazduha, gde ga je gvozdena ploča štitila od nevremena, i gde mu je bilo dovoljno toplo, pod uslovom da noću održava vatru u kotlu - gospodin Konel je smatrao da mu zbog te usluge vredi dati smeštaj. Godine 1858, kada je Aleksandar došao, Glazgov je bio odvratan grad s najvećom stopom smrtnosti u Velikoj Britaniji - jer je većina njegovih stanovnika živela bez vode, kanalizacije i struje, nagurana u sirotinjske četvrti koje su gradile mučan lavirint u koji se nijedan policajac ili službenik nije usudio da uđe. Gradski oci najavljivali su velika rušenja ali, kao i u većini mesta, s reči nisu prelazili na dela, bio je to samo način da umire sve veći broj imućnih ljudi koji su počeli da pokazuju društvenu svest. Najvažnije industrije bile su industrija gvožđa i uglja, zbog blizine Glazgova. Zbog toga je čitav grad bio pokriven zagušljivim plaštem nezdravog dima, koji su pogoršavala isparavanja sve veće hemijske industrije, specijalizovane za proizvodnju materija od kojih bi nastradala i najsnažnija pluća. Aleksandar nije nameravao da se skrasi na tom mestu, ali je znao da mora


da ostane dovoljno dugo da zasluži ulaznicu i preporuke, pismeno svedočanstvo da se temeljno razume u kotlove i parne mašine. Kada je od najnižih poslova u topionici napredovao do izrade samih mašina, njegov je vredni mozak otkrio mnogo načina da se proizvod usavrši. Naravno, bilo mu je sasvim jasno da njegove ideje, budući da je šegrt, pripadaju gospodinu Konelu koji je patentirao ceo niz njegovih izuma. Pravo govoreći, to gospodina Konela nije obavezivalo da Aleksandru ustupi i najmanji deo profita, ali on je bio pravičan čovek za svoje doba, pa je u znak zahvalnosti darovitom momku, s vremena na vreme, davao po deset zlatnih suverena. Osim toga, gajio je nadu da bi Aleksandra mogao da nagovori da ostane i po završetku šegrtovanja, jer njegovi izumi gurnuli su Lanark Stim ispred konkurencije. Osim toga, Aleksandrova nadnica od jednog šilinga po dvanaestočasovnom radnom danu u drugoj godini narasla je na pet šilinga, a u trećoj na funtu. Gospodinu Koneliju bio je potreban. Ali Aleksandar nije nameravao da ostane. Gotovo svu svoju zaradu stavljao je u tajno skrovište iza jedne cigle u dvorišnom zidu, koja se ni po čemu nije razlikovala od drugih. Nije imao poverenja u banke, posebno ne u glazgovske. Godine 1857. otišla je u stečaj Western Bank, sa strašnim posledicama po industriju, trgovinu i ušteđevinu običnih ljudi. Još uvek je živeo u svom kutku i kupovao staru odeću, a jednom mesečno odlazio bi izvan grada kaledonskim vozom, da u tihom potoku u udolini opere svoju odeću i sebe. Najviše je trošio na hranu; rastao je tako brzo da mu je želudac neprestano zavijao od gladi. Seks nije postao deo njegovog života jer ga zbog stalne premorenosti nije ni tražio. Došao je dan kada mu je gospodin Konel uručio komad papira i uzalud ga molio da ostane. Na papiru je stajalo da je svoje trogodišnje šegrtovanje završio sa zadovoljavajućim rezultatima, da zna da vari, lemi i rukuje i parnim maljem i valjkom, da pričvršćuje cevi, ispravlja gvožđe i, ako mu se poveri takav zadatak, sastavi parnu mašinu od delova, da se razume u načela, teoriju i mehaniku pare i da ima dara za hidrauliku. To što je svojini znanjem daleko nadmašio sve ostale u Lanark Stimu, pa i samog gospodina Konelija, mogao je da zahvali činjenici što je nedelje provodio učeći u biblioteci glazgovskog univerziteta. Verovao je da mu ta aktivnost donosi veću korist nego odlazak u crkvu. Korišćenje biblioteke


bilo je strogo zabranjeno svima osim članovima univerziteta, ali Aleksandra to nije obeshrabrilo; ukrao je propusnicu jednog studenta koji se, zbog sklonosti piću, njome nije ni koristio. Aleksandar je pešice prošao kroz Kamberlend u smeru Liverpula, noseći kutiju s alatom, koja je ispod lažnog dna imala tajnu pregradu punu zlatnika, kao da nosi perje. Nekoliko je prijatnih dana proveo uživajući u nenadmašnoj lepoti i miru najlepše od svih engleskih grofovija, a onda je ušao u drugi najveći grad u Britaniji, prljav kao i Glazgov. Nije nameravao da se zadržava u Liverpulu. Tražio je brod za Kaliforniju i zlatna polja, i našao je Quinnipiac usidren u luci. Bio je to brod nove vrste, drveni jedrenjak sa tri jarbola i parnom mašinom koju je, umesto točkova s lopaticama, pokretalo vreteno. Njegov kapetan i vlasnik, rodom iz Konektikata, bio je srećan što može da obezbedi usluge mladića koji se zaista razume u pomorske parne mašine, što je i dokazao kada ga je mašinovođa Quinnipiaca na licu mesta podvrgnuo rigoroznom ispitu. Nijedan Jenki nije verovao komadu papira. Quinniptac je prevozio raznovrstan teret - rudarsku opremu poput stuba za mrvljenje i velikih retorti od livenog gvožđa, čiju svrhu Aleksandar nije mogao da dokuči, parne mašine, drobilice stena - ali i drugu opremu, pribor za jelo iz Sefilda, škotski viski i indijske začine. - To je zbog Građanskog rata - objasnio mu je mašinovođa. - Unija sve svoje gvožđe i čelik troši na topove i drugu ratnu opremu, pa stanovnici Kalifornije svoje potrebe moraju da zadovoljavaju kupujući u Engleskoj. - Hoćemo li svratiti u Njujork? - upitao je Aleksandar umirući od želje da vidi taj legendarni grad nadanja i snova. - Ne, nego u Filadelfiju, ali samo da utovarimo još uglja. Jedrima se služimo samo kad baš moramo - para je brža i isplativija. Ne treba menjati smer u potrazi za povoljnim vetrom, ne treba se boriti sa suprotnim morskim strujama. Kad je Quinnipiac napustio Irsko more i ušao u Atlantski okean, Aleksandar je shvatio zašto je kapetan tako oduševljen što ima sposobnog drugog mašinovođu. Starog Harija, kako su ga svi zvali, oborila je jaka


morska bolest, pa je svoje dužnosti obavljao teturajući se i držeći uza se kantu za povraćanje. - Proći će - dahtao je Stari Hari - ali to je jebena gnjavaža! - Idi u krevet, stari magarče - naredio mu je Aleksandar. - Snaći ću se sam. Međutim, Aleksandar je ubrzo shvatio da je kroćenje mehaničke zveri pod pritiskom kako bi se najbolje iskoristila na ustalasanom moru, posao za dva čoveka s punim radnim vremenom, pa mu je laknulo kada se dva dana kasnije Stari Hari vratio, a njegova bolest, činilo se, prošla. Ležaj na širem kraju poluge za pokretanje radilice pokazivao je sklonost da se zagreje zbog lošeg ulja za podmazivanje - što nije bila krivica Starog Harija nego problem sa svim dostupnim uljima. Kotao je imao običaj da proizvodi preveliki pritisak, a jedan od dva ložača popio je previše škotskog viskija i gotovo se ubio alkoholom. To je Aleksandra navelo na prvo zapažanje o Amerikancima - oni nisu posedovali istu klasnu svest kao Englezi ili Škoti. Iako je bio glavni mašinovođa, Stari Hari s veseljem se prihvatio trpanja uglja u kotao, a kada je drugi ložač na misteriozan način pao preko palube, nakon dobitka u ljutoj partiji karata, isto su tako učinila i tri činovnika Quinnipiaca. Nijedan škotski ili engleski mašinovođa ne bi se do te mere ponizio da se prihvati fizičkog rada, dok su ovi praktični ljudi radije sami trpali ugalj nego da narede posadi da se prihvati tog posla. Posada se sastojala od mornara u pravom smislu reči, ogorčenih skorom smrću svog zanimanja zbog nekakve zadihane, opasne naprave u utrobi broda. Dvanaest dana nakon odlaska iz Liverpula stigli su u Delaver ali Aleksandar nije otišao na obalu da vidi Filadelfiju. Dobio je zadatak da nadgleda utovar uglja, pa je vreme provodio gledajući ložače kako vrećama pune spremište za ugalj. Stari Hari i stariji činovnici otišli su da jedu neku vrstu raka za kojim su čeznuli. Dahćući put juga po povoljnijem vremenu i mirnijem moru, brzi je brod trošio manje uglja nego što je Stari Hari očekivao, jer je na prednjem rubu jedara imao povoljan vetar dobrog smera, što je povećavalo snagu pare. Već je došao u blizinu Florianopolisa u južnom Brazilu kada je trebalo zatvoriti kotao. Aleksandar se iznenadio kada je saznao da Južna Amerika obiluje ugljem V


i raznim vrstama minerala. Zašto mi u Britaniji mislimo da su sva industrijska dobra ograničena samo na Evropu i Sevemu Ameriku, pitao se. Jedan parobrod s lopatama počeo je da tegli Quittnipiac na ušću dugog mirnog zaliva na urugvajskoj granici po imenu Lagoa dos Patos, a u Porto Alegreu natovario je ugalj do vrha. - Pre je to bila vlažna masa puna plinova, jer bolji potoci leže severnije rekao je Stari Hari - ali jedna engleska kompanija ima koncesiju za vađenje rude i doprema ugalj železnicom. Ali Kejp Hom se obilazio jedrima - to je bio veličanstveni doživljaj! Talasi poput bregova, strašni vetrovi! Sve što je Aleksandar čitao o Kejp Homu pokazalo se kao tačno. Zapalili su vatru u kotlu tek kad je Quinnipiac napustio Valparaizo u zemlji koju su njeni stanovnici zvali Cile. - Čileanski ugalj je poslednji koji ćemo dobiti - tužno je rekao Stari Hari. - Čak ni u Kaliforniji nema pristojnog uglja - samo lignit pun vode i niskokalorični bitumenski ugalj pun sumpora - a to ne valja za pomorske parne mašine, čovek bi mogao da umre od gasova. Morali bismo da produžimo do ostrva Vankuver da pokupimo najbolje što nam jadan izbor pruža, pa da odjedrimo natrag na Zapadni Pacifik sve do Valparaiza. - Pitam se zašto su parne mašine koje vozimo napravljene da sagorevaju drva - rekao je Aleksandar. - Drva ima u izobilju, Aleksandre! Hiljade kvadratnih milja. - U lukavim očima Starog Harija pojavile su se iskrice. - Planiraš da se obogatiš na zlatnim poljima, a? - Tačno. - Ispiranje zlata je stvar daleke prošlosti. Sada je to industrija. - Znam. To je razlog zašto verujem da mašinovođa ima izgleda na uspeh. Stanovništvo San Franciska učetvorostručilo se posle zlatnih groznica iz 1848. i 1849, a grad je pokazivao sva obeležja tako velikog priliva u kratkom vremenu. Periferija je obilovala kolibama i barakama, a mnoge su bile odavno napuštene. Moć zlata bila je uočljivija u središtu grada, koje je pokazivalo pretenzije na arhitektonsku lepotu. Mnogi od onih koji su krenuli na Zapad skrasili su se ovde kako bi se bavili prozaičnijim poslovima od traženja zlata, ali kada je na drugoj strani Stenovitih planina V

V

V

rp

v


izbio rat između Severa i Juga, neki su se vratili na Istok kako bi se priključili borbi. Da, Aleksandar je bio oprezan sa svojim sitnišem poput strica Džejmsa, ali znao je da će par voljnih tragača za zlatom najlakše naći u baru, pa se zaputio u bar. Nije nimalo ličio na glazgovski pab! Hrana se nije posluživala, konobarice su izgledale vulgarno, a šta god da su mušterije pile, sve je bilo u malim čašama. Naručio je pivo. - Baš si sladak - rekla je konobarica isprsivši se. - Hoćeš li posle zatvaranja da me odvedeš kući? Pogledao ju je poluzatvorenim očima, a onda odlučno odmahnuo glavom. - Ne, hvala, gospođo - odgovorio je. - Sta je, gospodine Čudni Naglasak, nisam ti dovoljno dobra? - Ne, gospođo, niste mi dovoljno dobri. Ne želim da dobijem sifilis. Imate čir na usni. Donela je pivo, bacila kriglu na sto, podigla nos i otperjala. To je privuklo pažnju dvojice u uglu. Aleksandar je uzeo kriglu i prišao im, zlatna groznica bila im je ispisana na licu. - Mogu li? - upitao je. - Naravno, sedite - odgovorio je niži, plavokosi čovek. - Ja sam Bil Smit, a ovaj dlakavi tip je Čak Parsons. - Aleksandar Kinros iz Skotske. Parsons se zakikotao. - Prijatelju, znao sam da si izdaleka. Ne izgledaš kao Amerikanac. Sta te je dovelo u Kaliforniju? - Ja sam mašinovođa parne mašine i hteo bih da se bacim u potragu za zlatom. - O, divno! - povikao je Bil blistajući. - Mi smo geolozi koji bi hteli da se bace u potragu za zlatom. - To je korisna struka za takav poduhvat. - A isto važi i za bavljenje parnim mašinama, prijatelju. Zapravo, sa dva geologa i jednim mašinovođom, zlatni voz možda i nije samo plod mašte rekao je Čak i zamahnuo svojom dlakavom kandžom prema ostalim posetiocima bara, koji su svi odreda bili mrzovoljni. - Vidiš ih? Nemaju sreće i pokušavaju da se vrate u Kenteki ili Vermont, ili iz koje su već V

V

V

V

V


države došli. Ne bi znali da razlikuju škriljac od govna, pravi pravcati žutokljunci. Svaka budala može da ispira zlato u tavi ili da izradi žljeb, ali rad na zlatnoj žili je za ljude koji znaju svoj posao. Da li bi ti znao da sastaviš parnu mašinu, Aleks? Da rukuješ njome? - Ako imamo delove, znao bih. - Sa koliko para raspolažeš? - Zavisi - odvratio je Aleksandar oprezno. Bil i Čak mudro su klimnuli glavom jedan drugom. - Imaš klikere u glavi, Aleks - rekao je Čak cerekajući se kroz divlji grm od brade. - U Škotskoj bi se reklo da sam promućuran. - Dobro, hajde da popričamo otvoreno - rekao je Bil, pa se nagnuo preko stola i spustio glas. - Čak i ja imamo po hiljadu dolara. Ako i ti imaš toliko, u igri si. Jedna funta vredela je četiri dolara. - Imam baš toliko. - Onda smo se dogovorili? - Dogovorili smo se. - Daj ruku. Aleksandar se rukovao s njima. - Kako ćemo to da obavimo? - Mnoge stvari koje su nam potrebne nabavićemo besplatno na napuštenim gradilištima uz reku Ameriken - rekao je Bil pijuckajući pivo. Nijedan od nas nije sklon piću, pomislio je Aleksandar. To je dobar znak za naše partnerstvo. Ovo su dvojica veseljaka, ali nisu budale. Obrazovani su, mladi i žilavi. - Šta nam tačno treba? - upitao je. - Kao prvo, delovi za parnu mašinu. Drobilica kamena. Drvo za izradu žljebova i sličnog. Mlin za mrvljenje. Sve to možemo da nađemo tamo gde su rudari tražili gorsko zlato. A i dodatne mazge, napuštene mazge još uvek su tamo - rekao je Čak. - Svoj novac ćemo potrošiti na stvari koje moramo da kupimo ovde u Frišku - bačve crnog praha, koji se proizvodi lokalno i dosta je ftino, s obzirom na rat na Istoku. Šalitra dolazi iz Čilea, u Kaliforniji ima mnogo sumpora, a dobro drveće za drveni ugalj raste svuda. Debeli V

V

V

V

V

V

V

V


grubi papir za umotavanje naboja. Fitilje. Najviše ćemo potrošiti na živo srebro, ali srećom, i njega možemo da nabavimo na obali. - Zivo srebro? Misliš na živu? - Tačno to. Ako tražimo zlato u kremenu, iz kremena ga moramo izvući, a to se ne može učiniti koritom za ispiranje. Kremen se u drobilici razbija na komade od dva inča, koji se onda u mlinu za mrvljenje usitnjavaju u prah. Ona se napaja neprekidnim protokom vode u kojoj se živa pretvara u fine kapljice. Vidiš, zlato se amalgamira sa živom i tako se izvlači iz kremena. Čak se namrštio. - Gvozdene retorte za odvajanje zlata iz amalgama sa živom nećemo moći da vučemo sa sobom - teške su bukvalno nekoliko tona i ne mogu se rastaviti na delove. Osim toga, sumnjam da leže naokolo čekajući da ih pokupimo. Zato, kad pronađemo zlatnu žilu, zlato ćemo morati da držimo u amalgamu sve dok nam ne ponestane žive. - Ziva je veoma teška, to znam - odvratio je Aleksandar. - Da. Jedna posuda teži sedamdeset pet funti. Ali s njom se može amalgamirati strašno puno zlata, Aleks - do pedeset funti. Bićemo bogati pre nego što budemo morali da ga odvajamo - rekao je Bil. - Šta još može da se kupi ovde? Uzgred, ja imam sopstveni alat. - Hranu. Ovde je mnogo jeftinija nego u nekom drugom zlatnom gradu. Vreće suvog pasulja i kafe u zrnu. Slaninu. Jestivo zelenilo raste u divljini, a ima i mnogo jelena. Čak je odličan strelac. - Bil je podigao obrvu. Jedan od nas to mora da bude. Medvedi su veći od odraslog čoveka, a vukovi love u čoporima. - Treba li i meni oružje? - Revolver; naravno. Pušku prepusti Čaku. U Kaliforniji niko nije bez oružja, Aleks. Drži ga negde gde ljudi mogu da ga vide. - I sve to možemo da kupimo za šest hilljada dolara? - Naravno. Uključujući i tri jahaća konja i mazge za prenošenje svega što kupimo u San Francisku. Ako je bilo koji deo plana izazivao Aleksandrovu sumnju, onda je to bila slepa vera Čaka Parsonsa i Bila Smita u sklonost razočaranih tragača za zlatom da svoju dragocenu mašineriju ostave za sobom. Ali jašući prema podnožju Sijera Nevade, počeo je da shvata zašto su oni takvi optimisti, teren je već počeo da se cepka na usekline koje su oni nazivali kanjonima, V

V

V

V

V


što je nagoveštavalo da bi grupi razočaranih ljudi stvarno moglo pasti na pamet da najveći deo svog vlasništva ostavi za sobom. I stvarno, gde god su prvi bregovi uz reku Ameriken nagoveštavali prisutnost žile kremena, nailazili su na ostatke parnih mašina, drobilica stena i mlinova, ne toliko zarđalih koliko izrabljenih, kao da su njima rukovali ljudi koji nisu znali kako da ih održe u ispravnom stanju. Područje uz reku izgledalo je upravo onako kako je Aleksandar zamišljao: predeo uništen strašnim topovskim ratom čije su eksplozije razbacale stene i kamenje, preusmerile reke i izdubile rupe, udubine i jame. Otpali žljebovi, komadi cevi, razbijena korita za ispiranje zlata. Opustošena zemlja - nisu je mogli iskoristiti, pa su je napustili i ostavili da trune, da se otapa i raspada. Ljudima koji su prouzrokovali ovo uništenje nije bilo traga; neki su se vratili u San Francisko, neki su otišli na šljunkovite visoravni da tamo traže podzemna ležišta gađajući šljunkovite zidove mlazovima vode, a neki su se zaputili još dalje, u potrazi za žilom nad žilama, neuhvatljivom žilom kremena koja sadrži čisto zlato. Ovi poslednji bili su najodlučniji, istinske žrtve zlatne groznice. Dok su jahali, dva geologa objašnjavala su Aleksandru osnove svoje nauke, a on ih je pomno slušao. - Nije objavljeno mnogo radova o kalifornijskim stenama - rekao je Bil, upućeniji od njih dvojice - ali, ako krenemo od početka, negde u Evropi ima jedan sveštenik po imenu Fišer, a on kaže da se Zemlja sastoji od pokretne stenovite kore i unutrašnjeg čvrstog jezgra. Između njih leži gusta raskaljena tečnost koja eruptira iz vulkana u obliku lave. To je prilično smela teorija, ali nama se čini da je uglavnom tačna. - Koliko je Zemlja stara? - upitao je Aleksandar kome nikada pre nije palo na pamet da postavlja pitanja o planeti na kojoj živi. - Niko to zapravo na zna da kaže, Aleks. Neki kažu dvesta miliona godina, drugi smatraju oko šezdeset miliona. Ali sasvim sigurno se okreće mnogo duže nego što tvrdi Biblija. - To je razumljivo - odvratio je Aleksandar. - U doba kada je Biblija napisana, geolozi nisu postojali. - Nešto mu je drugo palo na pamet: - A šta je sa korom? Je li skroz stenovita? Odakle dolaze minerali? - Stene i nisu ništa drugo nego nataloženi minerali.


V

Reč je preuzeo Čak. - Zemljina kora se sastoji od slojeva koje paleontolozi nazivaju stratima, već prema tome kakvi se fosili u nekoj steni mogu naći. Po tome znamo da Darvin ima pravo u vezi sa evolucijom. Što je stena starija, to su primitivniji oblici života koje čuva. Neke su stene - zovu ih prvobitni gnajs - tako stare da u njima uopšte nema fosila, ali niko nikada nije pronašao nijednu stenu od tog prvobitnog gnajsa, premda u Britaniji ima crvenog peščara koji je toliko star da se u njemu uopšte ne mogu naći fosili. - Ali gotovo nijedna litica ni u jednom kanjonu na koji naiđemo uopšte nema uredne slojeve - prigovorio je Aleksandar. - U stvari, jedva da se uopšte mogu razaznati slojevi. - Kora se neprestano kreće usled zemljotresa - odgovorio je Bil - zato se slojevi stena od svog nastanka pomiču, nabiraju, stežu i premeštaju događa im se sve što možeš da zamisliš. A osim toga, izjeda ih i voda i vetar, ili se u jednom trenutku nalaze ispod mora da bi se u sledećem našli iznad mora. Što se stena tiče, Zemlja je zaista zaposlena stara lopta. Aleksandar je saznao da je Kalifornija sasvim mlada, posebno uz obalu. A osim toga, često je pogađaju zemljotresi - iako on sam od svog dolaska nije doživeo nijedan. - Priobalne planine vrlo su mlade - od peščara i škriljica, ali prema severu su prošarane granitom koji ih je istisnuo na ivicu u pleistocenu vrlo nedavno. U pobrđu Sijera ima krečnjaka, ali same planine sazdane su gotovo isključivo od granita. U granitnom kraju mogu se naći žile kremena koje sadr��e čisto zlato, a to je ono što mi tražimo - rekao je Bil. Kažu da neki ljudi imaju nos za prisutnost zlata i zaklinju se da ga mogu nanjušiti, čak i ako je pod zemljom. Pokazalo se da je Aleksandar jedan od takvih ljudi. Odjahali su od reke Ameriken u rano proleće 1862, s velikim karavanom mazgi koje su nosile stvari kupljene u San Francisku, a uz to i sve što su našli po napuštenim gradilištima, uključujući i razbijeni mlin za mrvljenje, drobilicu, drobilicu kamena i, na grubom okviru čije su se zadnje noge vukle po tlu, kotao srednje veličine za parnu mašinu koju je Aleksandar trebalo da sastavi. Bil i Čak bili su za to da se zapute u visoke Sijere, ali V

V

V


razboriti Aleksandar rekao je ne, jer zima će stići pre nego što započnu s kopanjem. Osim toga, bio je svestan da oseća zadah nalik na onaj što izbija iz zlatne plombe kutnjaka. Širio se iz doline koja se ni po čemu nije razlikovala od stotine drugih - s granitnim stenama raštrkanim po mestimično nepošumljenim obroncima. - Najpre ćemo pokušati ovde - rekao je odlučno. - Ako ne nađemo ništa, otići ćemo više, ali ja mislim da ovde ima zlata, i to blizu površine. Vidiš li onu izbočenu stenu, Čak? Idi da je pogledaš. Tamo ćemo okušati sreću. Ispod sloja lišća i mekane zemlje, ležala je očito debela žila kremena koji je zasvetlucao kada ga je Čak ostrugao i odlomio komadić. - Bože! - zinuo je u čudu i čučnuo na pete. - Aleks, ti si pravi pravcati vrač! - Skočio je na noge i zaigrao. - U redu, jedno vreme ćemo ostati ovde, što znači da moramo da podignemo dobru kolibu i obor za konje mazge se neće previše udaljavati jer ovde ima vukova. Aleks, ti možeš da počneš s radom na mašini. - Kasnije ćete morati da me naučite da miniram - odvratio je Aleksandar neobično ravnodušno. V

V

Leto je prohujalo u grozničavoj gradnji. Trebalo je poseći mnogo drveća za gorivo u kotlu, a mašinerija je bila spremna za obradu sve veće hrpe stena koje su Čak i Bil prvo iskopavali pijucima, a zatim, sledeći žilu ka unutrašnjosti, malim detonacijama crnog praha. Dolazilo je do neizbežnih nezgoda. Čak je jedva izbegao ozbiljnu ozledu kada je naboj prerano eksplodirao, Bil je gadno posekao nogu dok je rukovao sekirom, a Aleksandar se opekao kada je šiknula para. Bil je zašio posekotinu običnom iglom, a Čak je pripremio neku smrdljivu mast koju je naneo na opekotinu. Ali posao je nepromenjenom brzinom išao dalje, jer ko je mogao da kaže kada će u njihovu dolinu dojahati ljudi i otkriti šta rade? Kada je došla kišna zima puna bljuzgavice, posao se zahuktao. Razbijali su stene, mrvili ih u prah pod gvozdenom cipelom malja, dok je mašina huktala i režala. Zemlja je imala mnogo vode, više nego dovoljno za napajanje maljnog cilindra i prisiljavanje slobodnog zlata na amalgamiranje s kapljicama žive u komori. Onaj deo zlata koji se nije amalgamirao, prolazio je kosim poklopcem kao neobrađena ruda, da bi ga na dnu hvatala V

V

V


bakarna ploča pokrivena još jednim slojem žive. U kasno proleće ponestalo im je žive, koja je sad ležala skupljena u pahuljaste žute hrpe pod pokrivačem strugotina. Aleksandar je upravo proslavio svoj dvadeseti rođendan i razvio žilavo, čvrsto telo čoveka vičnog teškom radu. Bio je visok šest stopa i znao je da je prestao da raste. Ali, pomislio je, umoran sam od ovog života. Već gotovo šest godina nemam krov nad glavom da me zaštiti od hladnoće i da ne prokišnjava kada pada kiša - čak je i Quinnipiac propuštao vodu na moju mrežu za spavanje zato što paluba nije bila dobro premazana katranom. Ako se paluba uopšte može dobro premazati katranom. Jedem do mile volje, ali hrana se u Glazgovu sastojala od devedeset pet posto brašna, a ovde večito jedemo pasulj i divljač. Pečenu govedinu i pečeni krompir jeo sam poslednji put na jednoj svadbi u Kinrosu. Bil i Čak su dobri ljudi, inteligentni i dobro upućeni u geologiju, ali oni mnogo više znaju o Džordžu Vašingtonu nego o Aleksandru Velikom. Da, umoran sam od ovog života. I tako, kada se jednog vedrog majskog jutra Čak raspričao, Aleksandar ga je slušao kao da sluša zvuk udaljenog, milozvučnog roga. - Ovo je vraški mnogo zlata - rekao je Čak zureći u iskopanu rudu. Čak i ako iz amalgama izvučemo trideset posto umesto četrdeset, bićemo bogati. Vreme je da pustimo mačka iz vreće. Jedan od nas moraće da odjaše u Kalomu da nabavi retorte za razdvajanje. Dvojica će morati da ostanu ovde kako niko ne bi mogao da prisvoji nalazište. - Ja ću ići zato što želim da idem - odvratio je Aleksandar. - Hoću reći, želim da odem zauvek. Moj deo možete da otkupite trećinom amalgama koji ću poneti sa sobom. Moj deo rudnika možete dati onome ko je voljan da dopremi retorte i onome ko može da održava mašine u ispravnom stanju. Dajte mi jednu funtu dobre rude da je ponesem na procenu i bićete preplavljeni potencijalnim partnerima. - Ali ni izdaleka nismo iscrpeli žilu! - užasnuto je povikao Bil. - Aleks, što dublje budemo išli, to će prinos biti veći! Nikada nećemo naći tako vredne partnere s kojima bismo se tako dobro slagali kao s tobom. Zašto da sve to napustiš, pobogu? - O, valjda zato što me ne drži mesto. Naučio sam sve što se moglo, V

V

V


vreme je da krenem dalje. - Nasmejao se. - Ima još zlata u drugim planinama, na drugim mestima. Poslaću vam nazad pročišćenu živu ako ne bude pokvarena. Aleksandar je odvojio svoju trećinu amalgama u Kolomi i zadržao pedeset pet od šezdeset funti u zlatnim polugama. Sve ovo putovalo je s njim, skriveno u lažno dno kutije s alatom koju je natovario na mazgu, kada je odjahao iz grada. Naravno, pročulo se da ima zlata, ali nije se ni milju udaljio od poslednje kolibe a već je utekao svojim progoniteljima i nestao bez traga. Kada se pridružio velikoj i dobro naoružanoj grupi ljudi koji su putovali na istok da se priključe poslednjim izdisajima Građanskog rata, Aleksandar je već besprekorno igrao svoju ulogu razočaranog i neuspešnog tragača za zlatom. Pa ipak je svake noći spavao grleći svoju dragocenu kutiju s alatom, a već se navikao na neudobnost zlatnika ušivenih u odeću. Bilo je nemoguće primetiti da nosi prevelik teret. Kada su prešli Stenjak, zadivljeno je posmatrao Indijance u prirodnom stanju, silno ponosne ljude na neosedlanim ponijima, odevene u jelensku kožu koja je katkad imala zanimljive ukrase, s kopljima ukrašenim perjem i spremnim lukovima i strelama. Bili su previše pametni da napadnu ovu veliku i ratobornu grupu omraženih belaca; samo su sedeli na konjima i neko vreme posmatrali uljeze, a onda nestali. Stotine bivola tumaralo je travnjacima zajedno s jelenima i drugim sitnijim stvorenjima. Aleksandra je očarao jedan sitan krznati stvor koji je sedeo na bedrima, poput kakvog patuljka. Kada su evropska naselja postala učestalija, prolazili su kroz mala sela koja su se sastojala od nekoliko trošnih drvenih kuća naguranih s obe strane blatnjavog puta. Crvenokošci su ovde nosili odeću belaca i tumarali omamljeni alkoholom. Alkohol je upropastio svet, pomislio je Aleksandar čak je i Aleksandar Veliki umro od trovanja želuca posle jedne maratonske pijanke. A gde god se beli čovek pojavi, za sobom dovuče jeftini alkohol. Iako su zbog rata susretali mali broj doseljenika koji su išli na zapad u dugim konvojima koji su pružali kakvu-takvu zaštitu od indijanskih napada, jedan karavan su sledili. Prešli su Kanzas do Kanzas Sitija, ovećeg grada na


mestu gdje se spajaju dve velike reke. Ovde je Aleksandar svojim kompanjonima rekao zbogom i nastavio da sledi reku Misuri do Sent Luisa i Misisipija. Ovo su sigurno najveće reke na svetu, zadivljeno je pomislio, i ponovo počeo da se čudi bogatstvu kojim je priroda darovala Ameriku. Plodna zemlja, ogromne količine vode, pogodna klima za useve, čak i kada su zime mnogo hladnije nego u Skotskoj, što je teško shvatiti jer Skotska leži mnogo severnije. Namerno je izbegavao ratne zone, nije želeo da se upliće u sukob koji ga se, smatrao je, ne tiče i u kome nema što da traži. Zatim se, prolazeći kroz Severnu Indijanu, u sumrak zaustavio kod jedne usamljene kuće sa uobičajenom molbom - obrok i krevet u staji u zamenu za bilo kakav težak posao koji je na tom mestu potreban. Budući da je mnogo muškaraca bilo odsutno, to je dobro funkcionisalo. Zene su mu verovale, a on nikada nije izigrao njihovo poverenje. Na njegovo kucanje odazvala se žena s puškom u ruci. Bilo mu je jasno zašto - bila je mlada i lepa, a niotkuda nije dopirao zvuk dece. Je li sama? - Spustite pušku, neću vam ništa - rekao je svojim škotskim naglaskom koji se sviđa američkim ušima. - Ako mi date hranu i prenoćište, nacepaću vam drva, pomusti kravu, opleviti korov oko povrća - što god vam treba, gospođo. - Treba mi da se moj muž vrati kući - odgovorila je tmurno, spuštajući pušku uza zid - ali to se neće dogoditi. Zvala se Onoria Braun. Muž joj je poginuo u bici kod Shiloha samo nekoliko nedelja pošto što se udala za njega. Otada je bila sama, borila se za život obrađujući zemlju sama i odbijala molbe svoje porodice da se vrati kod njih. - Volim da budem nezavisna - rekla je Aleksandru za dobrom večerom od kokoške, pečenih krompira, graška iz bašte i najboljeg umaka koji je okusio otkako je napustio Kinros. Imala je oči akvamarin boje i tako guste trepavice kao da su napravljene od stakla. U njima se nazirao humor, okorelost, neukrotivost. A onda se u njima pojavio novi izraz, radoznalost, spustila je viljušku i pomno se zagledala u njega. - Ali dovoljno sam pametna da znam kako ovde neću moći da živim sama jednom kada se ovaj rat završi a muškarci stanu da vršljaju po okolini. Tražite li možda ženu V

V

V


koja poseduje farmu od sto jutara? - Ne - odgovorio je Aleksandar blago - ne nameravam da se skrasim u Indijani, niti ću ikada postati farmer. Slegla je ramenima i spustila uglove usana. - Vredelo je pokušati. Nekoj ženi ćete biti dobar muž. Posle večere naoštrio joj je sekiru i sat vremena cepao drva uz svetiljku, zamahujući oruđem lako i neumorno. Kada je već bio pri kraju, pojavila se na zadnjim vratima i stala da ga posmatra. - Oznojili ste se - rekla je kada je spustio sekiru i počeo ponovo da je brusi. - Hladno je, pa sam nalila malo vruće vode u limenu kadu u kuhinji. Ako donesete još malo vode iz bunara, možete da se okupate u toploj vodi, a ja ću vam za to vreme oprati odeću. Neće se osušiti pre jutra, pa nećete moći da spavate u staji. Možete spavati u mom krevetu. Kada je ušao u kuhinju gde su jeli, ponovo je bila besprekomo čista, a posuđe oprano. Veliki štednjak od livenog gvožđa isijavao je dovoljno toplote da vazduh bude prijatan, a ispred njega stajala je limena kada, na dnu ispunjena vrućom vodom iz ogromnog gvozdenog kotlića. Stajala je ispružene ruke dok joj je dodavao odeću - pantalone i košulju od teksasa, flanelske duge gaće - a onda se zadivljeno osmehnula. - Dobro si građen, Aleksandre - rekla je i okrenula se ka maloj kadi za pranje na stolu. Bilo mu je prijatno da se praćaka u toploj vodi pa se dugo zadržao, sedeći pogrbljen, s bradom na kolenima, zatvorenih očiju. Probudio ga je dodir njene snažne, otvrdnule ruke na leđima. - Ovaj deo ne možeš da opereš sam - rekla je trljajući mu kožu prstima. Na pod, ispod njegovih mokrih stopala, rasprostrla je veliki, izbrazdan prostirač, obmotala ga peškirom i brzo protrljala. Pre je bio iscrpljen, a sada je živnuo i razbudio se, sva su mu čula poskakivala. Okrenuo se prema njoj u peškiru i nespretno je poljubio. Njena burna reakcija pretvorila je taj poljubac u mračan splet najdubljih telesnih osećaja koje je ikada iskusio. Kada je skinula haljinu, podsuknju, gaćice i kod kuće ispletene čarape, Aleksandar je prvi put u životu uza se osetio nagu ženu. Opčinjen njenim punim dojkama, ne mogavši ih se zasititi, zario je među njih glavu, milujući joj dlanovima bradavice. Sve se dogodilo


tako prirodno, nije mu trebalo prethodno iskustvo da oseti njenu i svoju želju, a kada su došli do vrhunca, došli su do njega zajedno. Bila je to svetlom ispunjena ekstaza, nimalo nalik na onaj stid koji je osećao kad bi se sam dovodio do njega. U neko su se doba noći premestili u njen krevet, ali Aleksandar je nastavio da vodi ljubav s tom čudesnom, strastvenom i predivnom ženom, jednako izgladnelom kao i on. - Ostani ovde sa mnom - molila ga je kada je u zoru počeo da se oblači. - Ne mogu - odgovorio je kroz zube. - To mi nije suđeno, to nije moja sudbina. Kada bih ostao ovde, to bi bilo kao da je napokon odlučio da ostane na Elbi. Nije plakala, nije protestovala. Ustala je da mu spremi doručak, a on je izašao da osedla konja i natovari mazgu. Prvi i jedini put tokom svoje američke odiseje, ostavio je zlato da zaboravljeno leži ispod slame u staji. - Sudbina - rekla je zamišljeno stavljajući mu na tanjir jaja, slaninu i mast. - Čudna reč. Već sam je čula, ali nisam znala da ljudi o njoj mogu da razmišljaju kao ti. Reci mi, znaš li kakva je tvoja sudbina? - Sudbina mi je namenila da postanem veliki, Onoria. Moram jednom uskogrudom i osvetoljubivom prezbiterijanskom svešteniku da pokažem šta je pokušao da uništi. Moram da mu dokažem da čovek može da se uzdigne iznad svog rođenja. - Namršteno je pogledao njeno rumeno lice, obasjano sjajem noći. - Draga moja, nabavi četiri ili pet opasnih pasa. Ti si jaka žena, slušaće te i radiće sve što im kažeš. Uvežbaj ih da napadaju grkljan. Oni će te štititi bolje od puške - njome se služi da ih hraniš zečevima, pticama, svime što možeš naći. Tako ćeš moći ovde da živiš sama sve dok se ne pojavi čovek koji će ti postati muž. A pojaviće se. Pojaviće se. Kada je otišao, stajala je na najvišem delu trema i gledala za njim sve dok ga je mogla videti. Pitao se shvata li ona kako je veliku promenu izazvala u njemu. Nejasan bol koji je pre osećao sada se pretvorio u svesnu spoznaju. Onoria Braun otvorila je Pandorinu kutiju. Ali zahvaljujući tome kakva je žena bila, on nikada neće krenuti putem kojim su otišli toliki drugi muškarci, spremni da zaborave svoj ponos samo da budu sa ženom kad god im se ukaže prilika. Na odlasku je najviše žalio što ne može da učini ono što je žarko želeo -


da joj ostavi torbicu zlatnika, da joj se nađe pri ruci u teškim vremenima. Da ih je ponudio, odbila bi ih i stekla loše mišljenje o njemu, a da ih je ostavio da ih ona kasnije pronađe, uspomena na njega bila bi ukaljana. Jedino što joj je mogao dati bila su nacepana drva za ogrev, oplevljena bašta, popravljen bunarski štap, naoštrena sekira, najdublji deo sebe. Nikada je više neću videti. Nikada neću saznati jesmo li začeli dete, nikada neću saznati kakva je sudbina čeka. Na svoj užas, Aleksandar je otkrio da je Njujork vrlo sličan Glazgovu ili Liverpulu, po hordama koje su se gurale u smrdljivim sirotinjskim četvrtima. Ali razlikovao se po vedrom raspoloženju svoje sirotinje koja je verovala da neće zauvek ostati na dnu ljudskog otpada. Delimično je to bilo zbog poliglotske naravi tih ljudi koji su poticali iz svih delova Evrope i okupljali se po nacionalnostima. Iako su živeli u groznim uslovima, nije ih pratilo ono strašno beznađe koje siromašni u Britaniji imaju na pretek. Siromašni Englez ili Skot nikada nije sanjao da će se izvući i izdići, a u Njujorku je svako verovao u dolazak boljih vremena. Ili je barem tako zaključio tokom svog vrlo kratkog boravka u tom gradu. Nije nameravao da se odvaja od svog konja i mazge dok se ne ukrca u brod za London. Boljestojeći ljudi u širokim avenijama trgovačke četvrti podsmevali su se njegovom izgledu, zaključivši da je on neka seljačina iz brdovitog kraja, po njegovoj jelenskoj koži, iznošenom šeširu i strpljivoj mazgi koja se vukla za njim. I tako je doplovio u London, još jedno fantastično urbano područje koje nikada nije video. - Ulica Tridnidl - rekao je kočijašu držeći kutiju za alat sa zlatom uza se u kočiji. Još uvek odeven u jelensku kožu i mekani šešir sa širokim obodom, odneo je svoju kutiju s alatom kroz ugledna vrata Bank o f England, bacio je na pod i stao da se osvrće. Niži bankarski službenici ni u snu ne bi bili nepristojni, pa čak ni verbalno prezirni prema bilo kome ko uđe u njihov hram, pa se Aleksandar našao pred debeljuškastim činovnikom koji mu se osmehnuo. - Jeste li vi Amerikanac, gospodine? V


V

- Ne, ja sam Škot kome je potrebna banka. - O, shvatam. - Njušeći bogatstvo, nije napravio grešku da se ovog čoveka neobičnog izgleda reši nekim trikom. Ponudio je Aleksandru da sedne dok zamenik upravnika ne nađe vreme da se njime pozabavi. U kratkom roku pojavila se važna osoba. - Kako vam mogu pomoći, gospodine? - Zovem se Aleksandar Kinros, hteo bih da stavim svoje zlato u vašu banku. - Aleksandar je vrhom čizme lupnuo o kutiju s alatom. - Imam ga, pedeset i pet funti. Dva pomoćnika uhvatila su ručke kutije s alatom i odnela je u kancelariju gospodina Voltera Maudlinga. - Hoćete mi reći, gospodine Kinros, da ste fizički nosili pedeset pet funti zlata celim putem od Kalifornije do Londona? - upitao ga je gospodin Maudling razrogačenih očiju. - Nosio sam sto funti. Iznad zlata nalazi se alat. - Zašto ne u banku u San Francisku, ili barem u Njujorku? - Zato što je Bank o f England jedina banka kojoj verujem. Računam rekao je Aleksandar nesvesno se koristeći govornim oblicima zemlje koju je upravo napustio - da će svet prestati da se okreće ako Bank o f England propadne. Kao što sam vam već rekao, nemam poverenja u banke. - Bank o f England je vrlo polaskana, gospodine. Pošto je rasprostro na pod čekiće i mnogo ezoteričnije predmete, Aleksandar je podigao lažno dno kutije. - Hoćete li da ga čuvate za mene? Gospodin Maudling je trepnuo. - Da čuvamo? Ovako? Zar ne želite da ga pretvorite u gotovinu i zaradite nešto na njemu? - Ne, želim da se zna šta je. Ne nameravam da ga zamenim za brojke ispisane na listu papira, gospodine Maudling, bez obzira na to koliko nula stajalo na kraju. A budući da ne želim da ga teglim sa sobom, hoćete li ga vi čuvati? - Naravno, naravno, gospodine Kinros! Ovo je najčudniji klijent koga sam ikada upoznao, pomislio je Valter Maudling prateći pogledom visoku, prilično mačkoliku figuru kako odlazi iz


Bank o f England. Aleksandar Kinros! U godinama koje slede, Bank of England često će slušati to ime, kladio bih se u sadržaj njegove kutije s alatom, pomislio je. Četiri stotine funti u zlatnim suverenima koje je dobio za američke dolare, Aleksandar nije potrošio na luksuzne hotele ili život na visokoj nozi, niti je kupio prikladno odelo. Umesto toga, kupio je odeću od grube pamučne tkanine koja može da se pere, novo donje rublje od flanela, i smestio se u pansion u Kensingtonu koji je nudio domaću kuhinju i čiste sobe. Obišao je muzeje, umetničke galerije, javne i privatne, londonski Tauer i muzej voštanih figura Madam Tiso. U jednoj privatnoj galeriji potrošio je pedeset svojih dragocenih funti na sliku čoveka koji se zvao Dante Gabriel Roseti, zato što je žena na slici ličila na Onoriju Braun. Kada ju je doneo da je odloži u Bank o f England, gospodin Maudling nije ni trepnuo. Ako je Aleksandar Kinros tu sliku platio pedeset funti, sigurno će postati remekdelo. A osim toga, slika je vrlo lepa, lirski romantična. A onda, nakon što je vozovima prokrstario Englesku uzduž i popreko, Aleksandar se uputio na Sever i stigao u selo Auhterderan u grofoviji Kinros, nedaleko od grada Kinros. Elizabet nikada nije saznala šta se dogodilo Aleksandru Kinrosu, i šta će mu se dogoditi, ono što je čula bio je napola mit. Vratio se s namerom da pribavi obećanje za ženu. Još nije hteo da se ženi jer je planirao da se zaputi - doslovce - stopama Aleksandra Velikog, da sledi mukotrpan put kojim je u svojim osvajanjima prošao kralj Makedonije. Mlada žena ne bi uživala u takvom putovanju, u to je bio siguran. Zato je nameravao da se oženi na povratku i da dovede nevestu u Novi Južni Vels. Već ju je bio izabrao - bila je to najstarija ćerka strica Džejmsa, Džin, koje se sećao kao da ju je juče poslednji put video. Predivna desetogodišnjakinja koja ga je gledala s obožavanjem i rekla mu da ga voli i da će ga zauvek voleti. Dakle, sad joj je šesnaest godina - savršeno doba. Kada se vrati s ove nove ekspedicije, Džin će imati osamnaest godina i biće dovoljno stara za udaju. Jednog nedeljnog popodneva odjahao je u Kinros unajmljenim konjem i otišao u posetu stricu Džejmsu koji ga je dočekao s negodovanjem. - Izgledaš nesposoban kao i uvek, Aleksandre - rekao je Džejms uvodeći


gosta u sobu za prijem gostiju, a onda je vičući zatražio čaj. - Morao sam da platim sahranu tvog oca, jer si ti nestao s lica zemlje. - Hvala vam što ste mi tu vest tako taktično saopštili, gospodine bezizražajno je odvratio Aleksandar. - Koliko vas je to koštalo? - Pet funti koje sam jedva uspeo da sakupim. Aleksandar je prekopao džep kaputa. - Evo vam šest funti - dodatna funta je za kamatu. Je li davno umro? - Godina dana. - Pretpostavljam da bi bilo previše nadati se da je i stari Mari otišao u pakao za Dankanom? - Ti si licemer i bogohulnik, Aleksandre. Uvek si i bio. Hvala Bogu da mi nisi rod. - To vam je Mari rekao, zar ne? Ili Dankan? - Moj brat je umro zadržavši svoju sramotu za sebe. Doktor Mari mi je rekao na njegovoj sahrani. Smatrao je da neko to mora da zna. U tom je trenutku u sobu za prijem ušla Džin, noseći poslužavnik sa čajem i kolačem. O, kako je lepa! Odrasla je baš kao što je i zamišljao, sa staklenim trepavicama i akvamarin očima poput Onorije Braun. Ali nije mogao da se zavarava da ga Džin prepoznaje, a kamoli da se seća kako je rekla da će ga voleti doveka. Bacila je prema njemu brz i nezainteresovan pogled, a zatim izašla iz sobe. Shvatljivo. Mnogo toga se promenilo. Biće najbolje da pređe na cenkanje. - Došao sam da vas zamolim za Džininu ruku, mada znam da još nije dovoljno stara. Mogu da čekam. - Možeš da čekaš dok te ne pojedu crvi! - odbrusio je Džejms, a oči su mu zaiskrile. - Da dam Dramondovu devojku jednom kopiletu? Radije bih je dao anabaptistu! Aleksandar je jedva savladao bes. - Tu priču ne zna niko osim vas, mene i starog Marija, pa zašto bi to onda bilo važno? Na dobrom sam putu da postanem vrlo bogat čovek. - Gluposti! Kuda si otišao kada si pobegao? - U Glazgov, gde sam radio kao šegrt kod proizvođača kotlova. - I time misliš da se obogatiš? - Ne, bavim se i drugim stvarima - počeo je Aleksandar nameravajući da


ispriča Džejmsu sve o zlatu. To će ga ućutkati! Ali Džejmsu je bilo dosta. Ustao je i otišao do prednjih vrata, dramatično ih otvorio i pokazao na put. - Izlazi istog trena, Aleksandre ko god bio! Nećeš dobiti ni Džin ni bilo koju drugu devojku iz Kinrosa! Samo probaj, pa ćemo te doktor Mari i ja uništiti! - Onda nešto mogu da vam obećam - rekao je Aleksandar cedeći reči. Jednoga dana će vam biti drago da mi date jednu od svojih kćeri za udaju. Udaljio se stazom, popeo na svog unajmljenog konja i odjahao. Gde li je naučio tako dobro da jaše i gde li je nabavio tu odeću, upitao se Džejms kada je već bilo kasno. Petogodišnja Elizabet bila je u kuhinji sa Džin i En, i učila da pravi perece. Džin nije spomenula da se u sobi za prijem nalazi gost, pa Elizabet nije znala da je samo jedna soba deli od tog nesposobnog šegrta proizvođača kotlova, njenog brata Aleksandra. Bio je to glup impuls, priznao je sam sebi Aleksandar terajući konja u galop. Da je samo malo bolje razmislio, bilo bi mu jasno kako će Džejms Dramond odgovoriti na njegovu ponudu, ali jedino na šta je mogao da misli bilo koliko mala, nedozrela Džin liči na Onoriju Braun. Oženio bih Onoriju Braun, ali znao sam da je ona venčana za onaj komad zemlje u Indijani. Sada kada nije bilo žurbe da zaradi sledeće bogatstvo, Aleksandar je stavio svoje zapadnjačko sedlo na tovarnog konja, natrpao prtljag u bisage i krenuo na put po Evropi, posmatrajući usput tok istorije - gotske katedrale, gradove napola obrasle šumom, ogromne dvorce i, kada je došao do Grčke, nekad veličanstvene hramove razorene kretanjem Majčice Zemlje. U Makedoniji, kojom su još uvek vladali Otomani, video je više znakova islama nego Aleksandra. U stvari, dok je lutao Turskom i vršljao po Isu, sledeči južni pohod svog imenjaka u Egipat, shvatio je da se malo materijalnih ostataka sačuvalo od Aleksandra Velikog. Sve što se od antičkog sveta još moglo videti bilo je izrađeno od masivnog kamena, pa bile to piramide, pročelja, svetilišta ili


veličanstveni hramovi isklesani u zidovima useka od crvenog peščara. Vavilon je bio grad od blatnih opeka, a njegovi viseći vrtovi iščezli su u maglama vremena. Ništa nije odavalo ni Aleksandrovu smrt, ni život koji ga je tamo vodio. Hodočašće se malo-pomalo pretvorilo u nešto drugo, u nezasitu znatiželju o Aziji pre nego u pokušaj da se sat vekova vrati unazad. I tako je išao gde god mu se prohtelo, bez obzira da li je Aleksandar Veliki tamo bio ili nije. Jahao je preko golemih planinskih vrhova Istočne Turske jer su mu rekli da to ne može da se učini, i uverio se da je sneg na planinskim obroncima zaista bogat ružičastocrvenom bojom od peska koji vetrovi donose čitavim putem iz saharske pustinje. Sada ga je oduševljavala moć prirodnog sveta i kako je čovečanstvo s njim izlazilo na kraj. Procenio je da ne bi bilo pametno posetiti Krim, iako se tamošnji rat završio deset godina ranije, pa je umesto toga krenuo na Istok preko Kavkaza i spustio se do Kaspijskog mora, u udaljenu rusku pokrajinu po imenu Baku. To je bila severna grana drevnog svilenog puta iz Kine, sumoran kraj u kojem gotovo nikada nije padala kiša. Mali glavni grad, koji se takođe zvao Baku, beše zbrka kuća u raspadanju koje su se zgusnule jedna iznad druge uz breg. A tamo je otkrio dva čuda. Prvo čudo bio je kavijar. Drugo čudo bilo je to čime su meštani pokretali svoje kaspijske parobrode, svoje lokomotive, svoje fiksne parne mašine. Nigde u okolini Bakua nije se moglo naći ni drvo ni ugalj. Svuda su ležala crpilišta nečega što su jedni zvali naftom, drugi bitumenom, a hemičari petrolejom. Mnogi od tih bunara blistavo su goreli dok su se veliki oblaci dima dizali u nebo - uspeo je da ustanovi da ono što gori nije sama nafta, nego gasovi koje ona ispušta. Na povratku iz Egipta jahao je Arabijom uz obalu Crvenog mora nameravajući da poseti Meku, ali mu je jedan iskusni engleski putnik savetovao da se okani toga - nevernici tamo nisu dobrodošli. Ali jedna je druga verska sekta imala svoj ekvivalent Meke, Rima i Jerusalima ovde u Bakuu: sledbenici Mazde, boga vatre, dolazili su iz cele Persije da odaju počast gorućim gasovima, dodajući tom, ionako egzotičnom mestu, nijanse zvukova, boja i obreda. Nažalost, Aleksandar nije znao ni ruski ni francuski ni farsi, niti bilo koji drugi jezik kojim se govorilo u Bakuu, a nije mogao da nađe nijednog


govornika engleskog koji bi ih znao. Mogao je samo da pretpostavi da su ti priprosti ljudi, u nedostatku drva ili uglja, naučili da upotrebljavaju naftu kao gorivo za svoje kotlove. Na osnovu gorućih bunara Aleksandar je zaključio da ono što gori i pretvara vodu u supervruću paru nije nafta nego gasovi koje nafta ispušta. To znači da nafta mora i dalje da ispušta gasove kada u komori kotla iznad sloja nafte oni počnu da gore. A osim toga, zadivljeno je primetio da to ulje - jer tako je izgledalo - proizvodi mnogo manje dima nego ugalj ili drvo. * * * Iz Bakua se zaputio na jug, u Persiju, preko planina krševitih poput Stenjaka. Tamo gde su prelazile u lanac poznat pod imenom Elbrns - niži i manje krševit - opet je video, zapanjen, tragove te nafte. Ruševine oko Persepolisa priredile su mu veliko zadovoljstvo, ali lična potreba ga je naterala da se vrati na sever do Teherana. Njegova odeća od jelenske kože bila je potpuno iznošena, pa je u Teheranu, velikom gradu, nameravao da nađe nekoga ko će mu izraditi novu odeću od jelenske kože. Ta mu je izvanredno fina i mekana koža bila tako udobna da je oduševljenom krojaču platio da mu izradi više komada i pošalje ih gospodinu Volteru Maudlingu u Bank o f England. na čuvanje dok ih on ne preuzme. To je bilo tipično za Aleksandra, imao je poverenje u krojača, a nije video ništa neprilično u tome da njegov bankar na sebe preuzme ulogu magacionera. Sada se već toliko navikao na komuniciranje mešavinom jezika znakova i crteža da je hirovito pomislio kako bi uspeo da se sporazume i sa grupom medveda, kada bi se zatekao nasamo s njima. Od svoje petnaeste godine oslanjao se na sebe, pa ga nisu ugrožavali ljudi koje je sretao na svojim putovanjima, verovatno zato što je bio sam i izgledao obično, iako sasvim strano. Za hranu je zarađivao obavljajući korisne fizičke poslove. Ljudi su to znali da cene, pa su cenili i njega. S vremena na vreme poslao bi gospodinu Maudlingu i druge predmete osim odela - dve ikone koje je kupio u Bakuu, savršen mermerni kip iz Persepolisa, ogromni svileni prostirač iz Vana, a sa jednog bazara u


Aleksandriji - sliku za koju je prodavač tvrdio da je izvorno pripadala oficiru Napoleonove vojske koji ju je zaplenio u Italiji. Aleksandar je za nju dao pet funti, ali instinkt mu je govorio da vredi mnogo više, jer bila je stara, pomalo nalik na njegove ikone. Uživao je, pogotovo zato što nikada nije uživao u svom detinjstvu ni u svim onim godinama u Glazgovu. Na kraju krajeva, tek je bio na polovini dvadesetih, vreme je bilo na njegovoj strani, a zdrav razum mu je govorio da svako novo iskustvo doprinosi njegovom obrazovanju - da, zbog svih putovanja, zbog znanja latinskog i grčkog, ljudi će ga jednoga dana ceniti i iz drugih razloga, a ne samo zato što je bogat. Ali svemu dođe kraj. Pet godina je lutao islamskim svetom, Srednjom Azijom, Indijom i Kinom, a onda je iz Bombaja brodom otišao u London. Otkako je otvoren Suecki kanal, to je bilo brzo i prijamo putovanje. Javio je Volteru Maudlingu da dolazi u Bank o f England u dva popodne, pa je taj gospodin imao dovoljno vremena da pripremi pridiku o načinu skladištenja nabavki u Ulici Tridnidl. Isto tako je imao dovoljno vremena da jednu od tih nabavki izvuče iz potkrovlja svoje kuće i dopremi u kancelariju, gde je taj veliki i nezgrapan paket zašiven u platno ležao kraj njegovog pisaćeg stola. Aleksandar je ušao u kožnoj odeći i bacio pred svog bankara menicu od pedeset hiljada funti, a onda seo na stolicu za posetioce dok su mu se oči smejale. - Nema zlata? - upitao ga je gospodin Maudling. - Nema tamo gde sam ja bio. Gospodin Maudling je zapazio lice opaljeno vremenom, urednu crnu kozju bradicu, kosu koja se kovrdzala preko Aleksandrovih ramena. - Izgledate neverovatno dobro, gospodine, s obzirom na to gde ste bili. - Nisam bio bolestan nijedan dan. Vidim da su mi stigla odela od jelenske kože. Jesu li stigle i druge stvari? - Vaše su stvari prouzrokovale nemalu neprijatnost ovoj banci, gospodine Kinros. Ovo nije poste restante! Međutim, bio sam slobodan da pozovem procenjivača kako bih ustanovio treba li vaše stvari da stavim u spoljašnje skladište ili da ih pohranim u naš trezor. Kip je grčki, iz drugog veka pre


Hrista, ikone su vizantijske, prostirač ima 600 dvostrukih petlji svile po kvadratnom inču, sliku je naslikao Doto, vaze su iz dinastije Ming, a pokrivač za sto u odličnom je stanju - iz neke dinastije od pre hiljadu i petsto godina. To smo stavili u trezor. Komad koji ovde vidite stavio sam u svoje potkrovlje. Procenio sam da je to nov komad odeće, iako neobičan rekao je gospodin Maudling, trudeći se da izgleda ozbiljno. Zatim je uzeo menicu i kvrcnuo je. - Šta ovo predstavlja, gospodine? - Dijamante. Jutros sam ih prodao jednom Holanđaninu. Ta je transakcija njemu donela lep profit, ali ja sam zadovoljan cenom. Imao sam zadovoljstvo da ih pronađem - odgovorio je Aleksandar sa smeškom. - Dijamanti? Zar njih ne treba kopati? - Može i tako, ali to se radi u novije vreme. Ja sam ove dijamante pronašao tamo gde ih ljudi pronalaze još od vremena kada je Adam bio dečak - u šljunčanim koritima blistavih rečica koje se spuštaju iz Hindu Kuša, Pamira i Himalaja. Tibet je imao vrlo dobru ponudu. Grubi dijamanti liče na kamene oblutke, pogotovo ako su prekriveni slojem materijala bogatog gvožđem. Kad bi samo ležali i blistali, svi bi već bili pronađeni, ali ja sam posetio neka prilično udaljena mesta. - Gospodine Kinros - rekao je Volter Maudling - vi ste fenomen. Imate dodir Mide. - Pre sam i sam verovao u to, ali promenio sam mišljenje. Čovek pronalazi blaga ovog sveta ako vidi ono što mu je pred očima - odvratio je Aleksandar Kinros. - U tome je tajna. Morate da vidite ono što vam je pred očima. Većina ljudi to ne čini. Prilika ne kuca na vrata samo jednom - ona uporno kucka. - A bubnja li sada prilika za finansijske krugove Londona? - Dragi bože, ne - odgovorio je Aleksandar šokirano. - Odlazim u Novi Južni Vels. Ovaj put radi zlata. Trebaće mi kreditno pismo za neku banku u Sidneju - pokušajte da mi pronađete neku pristojnu banku! Mada ću zlato slati ovamo. - Banke su uglavnom van svake sumnje, gospodine - rekao je Maudling dostojanstveno. - Koješta! - odvratio je Aleksandar podrugljivo. - Banke u Sidneju ne razlikuju se od onih u Glazgovu ili San Francisku - pogodne su za krađu V


odozgo. - Ustao je i bez napora uzeo paket u ruke. - Hoćete li mi čuvati blago dok ne odlučim šta ću s njim? - Za skromnu naknadu. - To sam i očekivao. A sada idem u Times. - Ako mi kažete gde ste odseli, gospodine Kinros, pobrinuću se da vam pošaljemo odeću. - Nemojte, napolju me čeka kočija. Znatiželja gospodina Maudlinga dosegla je vrhunac, nije mogao da odoli a da ne priupita: - Times? Planirate li da napišete članak o svojim putovanjima? - Ma kakvi! Ne, nego želim da dam oglas. Ako već moram da provedem dva meseca na brodu za Novi Južni Vels, ne želim da besposličarim. Zato ću potražiti nekoga da me nauči francuski i talijanski. Mada je Džejms Samers govorio engleski s izrazitim i priprostim (prema mišljenju onih koji nešto znače) naglaskom Midlendsa, njegove preporuke tvrdile su da je pravi užitak slušati njegov francuski i italijanski. Njegov otac, objasnio je, vodio je englesku pivnicu u Parizu više od prvih deset godina Džimovog života, a zatim se preselio u Veneciju. Aleksandar ga je izabrao među mnogobrojnim kandidatima zbog njegove čudne dihotomije. Majka mu je bila iz dobre porodice i naterala ga je da pročita sve francuske klasike, a kada je umrla, njegov otac oženio se jednako kultivisanom ženom iz Italije koja nije imala dece, pa se posvetila svom pastorku. Pa ipak, Džejms Samers uopšte nije imao akademskih sklonosti! - Zašto ste se prijavili za ovaj posao? - upitao ga je Aleksandar - To je način da dođem u Novi Južni Vels - odgovorio je Samers jednostavno. - Zašto želite da odete tamo? - Pa, s ovakvim naglaskom neću dobiti zaposlenje u Itonu, Herou ili Vinčesteru, zar ne? Moj engleski čisti je proizvod Smetvika, zato što mi je odande otac. - Slegnuo je ramenima. - Osim toga, gospodine Kinros, nisam stvoren za rad u učionici, a nikada ne bih dobio zaposlenje u nekoj privatnoj kući da podučavam nečije kćeri, nije li tako? Istina je da volim težak rad hoću reći, manuelni rad. Osim toga, voleo bih neku odgovornost. A Novi


Južni Vels mogao bi biti odgovor. Kažu da čoveka ne treba prosuđivati po načinu kako govori. Aleksandar se zavalio u stolicu i stao pomno da proučava Samersa. Nešto ga je u tom čoveku jako privlačilo - neka mešavina urođene samostalnosti i izvesnog stepena poniznosti, koja je govorila da mu treba oslonac u nekome koga smatra sposobnijim i inteligentnijim od sebe. Aleksandar je pretpostavljao da mu je otac svakako bio težak čovek ali pravedan, i možda od onih zaista retkih ljudi - dobavljač alkohola koji sam nije trošio. Stoga je njegov sin poistovećivao obrazovanost s mekoćom žena, a čeznuo je da bude poput oca. Sluga koji se na ponaša sluganski. - Dobili ste posao, gospodine Samers - rekao je Aleksandar - a lako je moguće da vas nakon dolaska u Sidnej zadržim u službi. Naravno, ako vam se svidi da radite za mene. Kada naučim francuski i italijanski, trebaće mi moj Petko, a to ne mislim posprdno. Samersovo obično ali privlačno lice oživelo je i zablistalo. - O, hvala vam gospodine Kinros! Hvala! * * * Stigli su u Sidnej 13. aprila 1872. godine, što je slučajno bio Aleksandrov dvadeset deveti rođendan. Putovanje je na kraju potrajalo duže od godinu dana, zato što je Aleksandar u francuskom i italijanskom napredovao sporije od očekivanog, a osim toga, što je još važnije, zato što nikada nije video Japan, Aljasku, poluostrvo Kamčatku, severozapadnu Kanadu i Filipine. U Samersu je pronašao savršenu protivtežu za svoju nemirnu energiju taj je čovek uživao u svemu što su radili, kuda god krenuli, a ipak je bio zadovoljan da radi sve što je gospodin Kinros hteo da radi. Oslovljavao je Aleksandra sa gospodine Kinros i bilo mu je draže da ga Aleksandar zove Samers nego da se koristi lakšim i drugarskim Džim. - San Francisko barem leži na poluostrvu ogromnog zaliva - rekao je Aleksandar pri kraju njihovog prvog dana u Sidneju - pa kanalizacijski otpad otpluta izvan dosega mirisa. A Sidnej okružuje svoju luku, pa se


njegova kanalizacija zadržava u mnogo manjoj količini vode. Ne mogu da podnesem ovaj smrad - gadan je kao u Bombaju, Kalkuti ili Vampui. A kako bi onemogućili da se od smrada pobegne odlaskom u unutrašnjost, budale su na drugom kraju glavnog parka izgradile dimnjak! Uf! Samers je u sebi mislio da je gospodin Kinros malo prestrog prema Sidneju, koji je smatrao vrlo lepim. S druge strane, primetio je da gospodin Kinros ima vrlo oštar njuh. Tako je istančan, rekao mu je gospodin Kinros jednog dana na Jukonu, da je u stanju da nanjuši zlato, a Jukon ima mnogo zlata. - Ali ne želim da provedem još jednu ciču zimu u hladnim geografskim širinama, Samerse. Ovde se nećemo zadržavati - obelodanio je.. Nije, dakle, nikakvo čudo što je Aleksandar, čim je predao kreditno pismo banci koju mu je preporučio gospodin Maudling, otputovao vozom a zatim kočijom u Batarst, grad doslovce okružen zlatnim poljima sa svih strana sveta. Uprkos tome, sam Batarst nije bio rudarski grad - što ga je, po Aleksandrovom sudu, činilo urednim, lepim i bezazlenim. Umesto da potraži smeštaj u nekom hotelu ili pansionu, Aleksandar je unajmio malu kuću na nekoliko jutara zemlje u predgrađu i smestio Samersa u nju. - Nađi ženu za čišćenje i kuvanje - naložio je Aleksandar predajući Samersu spisak. - Plati joj malo više od uobičajene cene pa će hteti da zadrži posao. Dok ja tražim zlatna polja, hoću da ti kupiš stvari sa ovog spiska. Ovde ti je ovlašćenje za dizanje novca iz banke. Ako ne znaš da vodiš knjigovodstvo, moraćeš da naučiš. Nađi nekog knjigovođu i plati mu da te nauči. - Skočio je u američko zapadnjačko sedlo koje je doneo sa sobom, sa svim potrepštinama u bisagama. Jahao je dobru kobilu koju je nabavio, ali za dugotrajno jahanje divljinom američko zapadnjačko sedlo zasigurno je udobnije od engleskog. - Ne znam kada ću se vratiti, zato me očekuj u svako doba. Zatim je krenuo na put odeven u svoju kožnu odeću, sa šeširom širokog oboda na glavi. U Batarstu je proveo aktivnu sedmicu, uglavnom tražeći informacije od gradskih i sreskih službenika, triju članova lokalnog zemljoposedničkog


plemstva, vlasnika prodavnice i stanara raznih hotelskih barova. Aluvijalno zlato uglavnom je bilo iscrpljeno, ali u Hil Endu i Galongu kopalo se gorsko zlato, što je pokrenulo drugu zlatnu groznicu. U ranim danima prvih otkrića, vlasti u Novom Južnom Velsu - i vlasti u Viktoriji, gde je dolazilo do još većih otkrića - tako su se polakomile u želji da iscede prihode iz ovih srećnih okolnosti da su odredile astronomsku svotu od trideset šilinga za dozvolu za iskopavanje koja je važila samo mesec dana. Bes kopača u Viktoriji i nemilosrdne metode vladinih agenata koji su vršili naplatu, gotovo su doveli do revolucije. Na kraju je cena dozvole spuštena na dvadeset šilinga i važila je godinu dana. Ali Aleksandru još nije bila potrebna dozvola - zašto da otkriva svoje namere? Put za Hil End, ništi bolji od pruge, bio je puno prometan: veliki broj teretnih kola s plitkim spremištima koje je vuklo deset do dvadeset volova, nešto što je bilo nalik američkoj poštanskoj kočiji, s natpisom Cobb & Co sa strane, natkrivena kola, taljige i lagane kočije s konjskom vučom, muškarci koji su jahali konje ili pešačili, i mnoštvo žena i dece. Muškarci su nosili odeću u rasponu od elegantnih gradskih odela i polucilindara pa sve do grubih pamučnih radnih odela, flanelskih košulja i šešira sa širokim obodom, dok su žene bile monotonije odevene, u haljine od sivosmeđeg prugastog pamuka, slamnate šešire, ženske kape s vrpcama i muške čizme na nogama. Bilo je dece svih uzrasta, od beba do dečaka i stasalih devojaka, u odeći koja je uglavnom bila jedva malo bolja od brižljivo sašivenih dronjaka. Dečaci od osam i devet godina pušili su lule i žvakali duvan poput veterana. Ovako su sigurno izgledali putevi prema kalifornijskim poljima na vrhuncu zlatne groznice, pomislio je Aleksandar. O, kako je to američki! Od poštanskih kočija i natkrivenih kola pa sve do izgleda ljudi, pogranično američki! Pa ipak, svako koga sam sreo u Sidneju pretvarao se da je Englez - ne baš uspešno. Kako žalosno! Ovo je mesto naprosto previše udaljeno da bi privuklo ikoga osim Britanaca, pa su meštani odlučili da sačuvaju klasnu svest. Grad Hil End nalikovao je na svoju braću: izbrazdane i utabane ulice koje su se po vlažnom vremenu svakako pretvarale u kaljuge, iste onakve


daščare, kolibe i šatori. Imao je, međutim, impozantnu crkvu od crvene opeke i jednu ili dve druge kuće od opeke, uključujući i jednu s natpisom HOTEL ROYAL. Kineza je bilo u izobilju, jedni su bili odeveni poput najamnih radnika s perčinima, dok su drugi nosili britanska poslovna odela i podšišanu kosu ispod polucilindara. Kinezi su vodili nekoliko pansiona, pa i izvestan broj radnji i restorana. Poznati zvukovi razlegali su se vazduhom: izluđujući bumbum-bum mlinova za usitnjavanje, škripava buka drobilica... Buka je dolazila s Hokins Hila, gde su ležale žile zlatonosnog kremena - ružan metež iskopina rude, rudničkih tornjeva, poneko rende, i tu i tamo pokoja parna mašina. Vlasnici rudnika većinom su se koristili konjskom snagom. Nije mu trebalo dugo da ustanovi kako ovaj kraj nije bogat vodom, zlato se ovde nije moglo vaditi iz stena pomoću šmrkova pod pritiskom, jer jedina dostupna voda za sve potrebe bila je reka, zapravo uzak i plitak potok. Sto se tiče drva rekli su mu da je teško poput gvožđa. - To je nezahvalan i vraški težak posao. Ovo mesto je prava strahota sažeo je njegov sagovornik. Vrlo potišten, Aleksandar je bacio pogled prema Hotelu Rojal i zaključio da to nije mesto za njega. Nedaleko od Ulice Klark video je jedan mnogo manji hotel od dobro napravljenog naboja svetloružičaste boje, s krovom od talasastog lima, tendom koja je prekrivala pločnik pred ulazom, prečkom i koritom za konje. Natpis je jarkocrvenim slovima oglašavao COSTEVAN’S. To će mi odgovarati, rekao je u sebi, privezao kobilu da može da pije vodu i ušao kroz otvorena prednja vrata. U to doba dana većina muškaraca u Hil Endu radila je na svojim nalazištima, pa je prohladna i čudno elegantna unutrašnjost bila gotovo prazna. Uz jedan zid protezao se crveni šank od kedra, a u velikoj prostoriji, osim stolova i stolica kao i u svim salunima, nalazio se i jedan klavir. Nijedan od pet-šest gostiju nije podigao pogled, za tako nešto verovatno su bili previše pijani. Za šankom je stajala jedna žena. - Aha! - izjavila je ona trijumfalno. - Jenki! - Ne, ja sam Skot - odvratio je Aleksandar zureći u nju. Bila je vredna toga da se u nju zuri. Bila je to visoka žena s bajnim telom koje je u struku stezao korset, a gornja polovina njenih mekih grudi V

V


prelivala se iz dekoltea crvene svilene haljine, dok su nadole povučeni rukavi obnaživali veličanstvena ramena. Imala je dug vrat a lice, iznad izrazito šiljaste brade, bilo je dovoljno lepo da se proglasi božanstvenim. Pune usne, kratak i pravilan nos, visoke jagodice, široke obrve i zelene oči. Mislio je da istinski zelene oči ne postoje, ali njene su bile istinski zelene. Iste boje kao beril ili maslina. Predivno lice bilo je uokvireno bujnom crvenkastoplavom kosom koja je ličila na ružičasto zlato. - Škot - rekla je - ali Škot koji je bio u Kaliforniji. - Da, pre nekoliko godina. Zovem se Aleksandar Kinros. - Ja sam Rubi Kostevan, a ovo je - zamahnula je unaokolo lepo oblikovanom rukom - moj hotel. - Iznajmljujete li sobe? - Pozadi imam nekoliko soba za one koji mogu sebi da priušte funtu za noć - rekla je dubokim, pomalo hrapavim glasom; njen kolonijalni naglasak bio je načet engleskim izgovorom. - Ja to sebi mogu da priuštim, gospođo Kostevan. - Gospođica Kostevan, ali zovite me samo Rubi. Svi me tako zovu, osim onih koji nedeljom odlaze u crkvu. Bogomoljci smatraju da sam skerletna, a ne boje rubina. Nasmešila se i otkrila pravilne bele zube i jamice u obrazima. - Jesu li obroci uključeni u cenu, Rubi? - Doručak i večera, ali ne i ručak. - Okrenula se prema nizu boca. - Šta ćeš da popiješ? Imam domaće pivo iz bačve i žestoka pića... Aleks ili Aleksandar? - Aleksandar. Zapravo bih radije šoljicu čaja. Izbečila je oči. - Pobogu! Nisi valjda bogomoljac, je li? Nije moguće! - Ja sam vražje dete, ali prilično blago. Moj stalni porok je cigara. - I moj - rekla je Rubi. - Matilda! Dora! - povikala je. Kad su se dve devojke pojavile na vratima u dnu salona, Aleksandar je odjednom shvatio jednu od glavnih funkcija Costevan’sa. Bile su mlade, zgodne i izgledale su nedužno, ali nije bilo sumnje da su prostitutke. - Da? - rekla je crnokosa Matilda. - Budi tako dobra pa preuzmi šank. Dora, zamoli Sema da pripremi V

V


popodnevni čaj za gospodina Kinrosa i mene. Plavojka je klimnula glavom i nestala, a Matilda je preuzela šank. - Odmori umorne noge, Aleksandre - rekla je Rubi, smeštajući se za sto koji je verovatno bio rezervisan za gazdaricu, bolje uglancan od ostalog nameštaja u salunu. Izvukla je tanku zlatnu tabakeru iz džepa na boku haljine, otvorila je i ponudila Aleksandra. - Cigaru? - Najpre bih čaj, hvala. Nagutao sam se prašine. Pripalila je cigaru, duboko povukla dim i ispustila ga kroz nos. Oko glave su joj zaplivale tanke, blede spirale, izazivajući nekakvo bolno uzbuđenje od kojeg bi se čoveku stisnula utroba, uzbuđenje kakvo je znao da doživi u muslimanskim zemljama, kada bi sreo neku neodoljivu ženu s očima uokvirenim crnilom. Mogu ih prekrivati velovima koliko im drago, ali neke žene su jače od svih pokušaja da ih ukrote. Rubi je bila jedna od takvih žena. - Je li ti se posrećilo u Kaliforniji, Aleksandre? - Jeste, u stvari. Moja dva partnera i ja pronašli smo zlatonosnu žilu kremena u pobrđu Sijera. - Dovoljno da postaneš bogat? - Umereno bogat. - Nisi valjda sve proćerdao, a? - Nisam baš takva budala - rekao je blago, a crne oči su mu zaiskrile. Zbunjena, zaustila je da nešto kaže, ali u tom trenutku su se otvorila zadnja vrata i ušao je dečak od svojih osam godina, gurajući kolica na kojima je stajao veliki čajnik, dve šoljice od kineskog porcelana, niz lepih malih sendviča i sipkavi kolač s kremom. Rubine oči zasjale su kada je ugledala dečaka. Bio je najneobičnije i najlepše dete koje je Aleksandar ikada video. Egzotičan, mršav, skladnih pokreta, pun dostojanstva i pribranosti. - Ovo je moj sin Li - rekla je Rubi i privukla dečaka da ga na brzinu poljubi. - Hvala, nestašno moje mače! Pozdravi gospodina Kinrosa. - Zdravo, gospodine Kinros - rekao je Li, smešeći se majčinim osmehom. - A sad briši! Hajde, mudrice moja! - Znači, bila si u braku? - rekao je Aleksandar. Podigla je svetle obrve.


- Ne, nisam. Nema te sile na svetu koja bi me naterala da se za ikoga udam, Aleksandre Kinros - nema te sile! Da dopustim nekom muškarcu da me podjarmi? Ha! Radije bih umrla! Zapravo ga nije iznenadila silovitost njenog odgovora, već je instinktivno znao sve važne stvari o Rubi. Samostalnost. Ponos svojim vlasništvom. Prezir prema čestitim građanima. Ali dečak je bio zagonetka - tamna bež put, način kako su mu se zelene oči micale u dupljama, potpuno crnilo ravne, sjajne kose. - Je li Lijev otac Kinez? - upitao ju je. - Da. Sung Čau. Ali on se složio da nam sin nosi ime Li Kostevan i da bude vaspitan kao Britanac - pod uslovom da ga vaspitam kao džentlmena. - Natočila je čaj. - Sung Čau mi je bio partner u ovom preduzeću, ali otkupila sam njegov udeo posle Lijevog rođenja. O, on još uvek živi u Hil Endu, ali sada je vlasnik i upravnik praonice rublja, pivnice i nekoliko pansiona. Dobri smo prijatelji. - Pa ipak je sina u celosti poverio tebi? - Naravno. Li je mešanac pa ne može biti Kinez. Sung je doveo ženu iz Kine čim je zaradio dovoljno novca, pa sada ima dva kineska sina. Njegov brat, Sem Vong - Sung je prezime, ali Vong je odlučio da bude Sem - mlađi od dvojice Sungova, moj je preplaćeni kuvar. Jedan od njih dvojice mora da odlazi kući u Kinu da udobrovoljava pretke, a to je Sem. Zato on uzima samo polovinu svoje nadnice, ostatak je na čuvanju kod mene - što bi više odnosio kući, to bi rođaci bili pohlepniji. - Prezrivo se nasmejala. - Što se tiče Sunga - jedini način da on ikada ode u Kinu jeste kao prah u predivnoj staklenoj posudi sa zmajem. - Šta onda planiraš sa sinom, ako treba da bude vaspitan kao džentlmen? - upitao je, znajući sudbinu kopiladi. Njene predivne oči odjednom su se ispunile suzama; oterala ih je treptajem. - Sve sam isplanirala, Aleksandre. Za dva meseca neće više biti sa mnom. - Suze su joj ponovo navrle, i ponovo ih je oterala. - Neću ga videti deset godina. Pohađaće vrlo ekskluzivnu privatnu školu u Engleskoj. Ta se škola specijalizuje za strane učenike - sinove paša, radža, sultana, orijentalnih moćnika svih vrsta, koji žele da im sinovi budu obrazovani u V

V

V

V


Engleskoj. Tako se Li neće isticati, osim po svojoj pameti. Vidiš, njegovi će školski prijatelji i sami jednog dana biti moćnici, svi saveznici britanske krune. Moći će da pomognu Liju. - Mnogo očekuješ od malog dečaka, Rubi! Koliko mu je godina, osam ili devet? - Osam, uskoro devet. - Natočila mu je četvrtu šoljicu čaja i ozbiljno se nagnula - On shvata svoju situaciju - čitavu tu stvar s mešancem, moje nedostatke u društvu - sve to. Nikada mu ništa nisam skrivala, ali mu nikada nisam dopuštala ni da se stidi. Li i ja se suočavamo sa onim što jesmo hrabro i praktično. Ubiće me da živim bez njega, ali učiniću to, za njegovo dobro. Kada bih pokušala da ga pošaljem u školu u Sidnej, ili čak u Melburn, neko bi to otkrio. Ali, ako bude u školi za strane kraljeve u Engleskoj, niko neće saznati. Sung ima bratanca, Vu Fata, koji će otići s Lijem kao njegov sluga i zaštitnik. Otploviće početkom juna. - Biće mu teško, čak i ako shvata. - Misliš da ja to ne znam? Ali on to shvata, pa će tako i učiniti. Za mene. - Razmisli o ovome, Rubi. Kada odraste, hoće li ti biti zahvalan što si ga u tako ranim godinama poslala iz ove rupe i bacila u lavlji brlog engleske javne škole? Okružen velikim bogatstvom, svestan da bi ga se njegove kolege učenici jednostavno odrekli kada bi znali istinu o njemu - o, Rubi, to ima svoju mračnu stranu - rekao je Aleksandar, premda mu nije bilo jasno zašto se toliko bori za dete koje jedva da je video. Znao je samo da ga je nešto u dečakovim očima, toliko različitim od Rubinih po načinu kako su pokazivale dušu, snažno privuklo. - Ti si baš uporan momak, zar ne? - Ustala je. - Imaš li konja? Ako imaš, staja je u zadnjem dvorištu. Samo ga odvedi stazom i predaj Čan Hoiju. Hrana je u Hil Endu skupa, pa će te konj koštati pet šilinga ekstra za noć. Matilda, odvedi gospodina Kinrosa u plavu sobu. On zaslužuje plavo - on je neveseo tip. - Zatim je otišla za šank. - Večera se poslužuje kad god hoćeš - rekla je, dok je on sledio Matildu kroz zadnja vrata. Plava soba zaista je bila prilično teskobno plava, ali prostrana i udobno nameštena. Uporne Matilde rešio se tako što je prošao kraj nje i otišao da se pobrine za konja; devojka se očito nadala da će za svoje usluge dobiti V


bogatu nagradu. Dvoja vrata dalje od plave sobe nalazila se kupaonica, dobra, verovao je, kao i svaka druga kupaonica u Hil Endu. Klozet je bio zemljana rupa u zadnjem dvorištu. U u Hil Endu nije bilo klozeta s kotlićem! Neosporno, voda je predstavljala najozbiljniji problem Hil Enda. Posle kupanja i brijanja, legao je na plavi krevet i zapao u dubok san. Probudila ga je buka - Kostevan’s je oživeo, što je značilo da je većina rudara završila s poslom. Upalio je petrolejku, odenuo čisto kožno odelo i otišao da traži večeru. Gde god da su prostitutke obavljale svoj posao, to nije bilo u ovom krilu zgrade u kojem je odselo petoro gostiju, koliko je Rubi mogla da primi. Stavljajući konja u staju, primetio je da se kuhinja nalazi u posebnoj kući kako bi se osiguralo da vatra u kuhinji ne zapali celo mesto, a primetio je da je drugo krilo odvojeno od zgrade nasuprot njegovom. Rubi je imala dobro organizovan i nemilosrdan duh. Jadan onaj mali dečko! Salun je bio dupke pun. Muškarci su stajali uz šank u tri reda, a svi stolovi osim gazdaričinog bili su zauzeti. Matilda i Dora šetkale su se unaokolo, a i tri druge devojke. Ako sedne da jede za gazdaričin sto, biće osuđen na mnoštvo znatiželjnih pogleda. Većina gostiju koja je dolazila još uvek je bila prilično trezna. - Ja sam Morin - rekla je crvenokosa devojka u zelenoj čipki. Bila je pegavija od ikoga koga je Aleksandar ikada video i izgledala kao da pokušava da dobije tamnu boju kože tako da ih spoji. - Za večeru imamo pečeni svinjski but s hrskavom kožom, prženi krompir i kuvani kupus, i meduniku s kremom za desert. Ako ti to ne odgovara, Sem ti može pripremiti nešto drugo. - Ne, to će biti u redu, hvala, Morin - odgovorio je. - Matildu i Doru već znam, ali ko su druge dve? - Ona sa smeđom kosom i razrokim pogledom je Tereza, a ona sa tetoviranim rukama je Agnes. - Morin se zakikotala. - Ona je pre radila u mornarskim pabovima u priobalnoj četvrti Sidneja. Dakle, Rubine devojke nisu tako nedužne kako izgledaju. Ali, on nije nameravao da kupuje njihove usluge - koliko to košta u Hil Endu? - pa je stao halapljivo da jede zaista odličan obrok. Možda je Sem Vong preplaćen,


ali sasvim sigurno zna da kuva. Možda bi mogao da nagovori Sema da mu pre odlaska pripremi neko pravo kinesko jelo? Rubi je stajala za šankom, zaposlena preko glave, pa je jedva stigla da mu mahne. Zapitao se upravlja li se sa svakim salunom u Hil Endu tako dobro kao sa Costevan’som i zaključio da ne. Pet devojaka donosilo je ogromnu zaradu; nestale bi sa svojom žrtvom i ponovo se pojavile nekoliko minuta kasnije, a već ih je čekala druga žrtva. Naravno, u gradu je sigurno postojala policija, ali Rubi ih je verovatno podmićivala kako bi ostala u poslu. Zavalio se u stolicu sa prijatno popunjenim želucem, kako bi uživao u cigari i šoljici čaja i posmatrao mušterije devojaka. Zapazio je da Rubi usluge devojaka naplaćuje unapred. A onda, kada su pijanci smekšali, Rubi se preselila za klavir. Stajao je kraj ulaznih vrata, postavljen kako bi svi u prostoriji mogli da vide onoga ko svira. Zabacila je suknju da oslobodi stopala, položila ruke na dirke i počela da svira. Aleksandar se ukipio, iznenada obuzet smešnim porivom da poviče gostima da se stišaju i da slušaju - bila je tako dobra! Svirala je jednostavne popularne melodije, ali ih je ukrašavala složenim deonicama koje su pokazivale da je u stanju da svira Betovena ili Bramsa. Pre dolaska u Ameriku, Aleksandar nikada nije obraćao pažnju na muziku, naprosto zato što nikada nije ni imao prilike da je sluša. Ali u San Francisku je otišao na koncert Šopena samo zato što je prolazio pored koncertne dvorane, pa je u sebi otkrio strast prema muzici. Posle je odlazio na svaki koncert, gde god se održavao - u Sent Luisu, Njujorku, Londonu, Parizu, Veneciji i Milanu, Carigradu - čak i u Kairu, gde je slušao prvo izvođenje Aide, Verdijevu komemoraciju povodom otvaranja Sueckog kanala. Nije mu bilo važno o kakvoj se vrsti muzike radi - o operi, simfoniji, instrumentalnom solo-izvođenju ili pesmama koje svi pevaju na mestima poput Costevan’sa. Voleo je sve vrste muzike. A ovde, u Hil Endu, majstorska pijanistkinja svirala je Lorenu i pevala iste one čežnjive i melanholične stihove koje je tokom svoje američke odiseje slušao kako pevaju razni ljudi, obično bez pratnje ili uz tanke strune končertine ili harmoniku. V


Nekad smo se voleli, Lorena, Više nego što smo smeli reći, A šta bi od nas bilo, Lorena, Da ljubav nas je odvela ka sreći? Ali ta davna leta morala su proći, Ne izazivam im sene šture, Izgubljena leta, ne otvarajte oči! Ne osvrćite se na životne bure! Izgubljena leta, ne otvarajte oči! Ne osvrćite se na životne bure! Kada je otpevala poslednje stihove svojim medenim i snažnim kontraaltom, uplakani rudari stali su histerično da tapšu i preklinju je da svira dalje, ne želeći da je puste. Mogao bih da je volim samo zbog muzike, pomislio je Aleksandar; a onda se kukavički povukao u plavu sobu pre nego što bi joj rekao nešto zbog čega bi kasnije mogao da zažali. Neko je pripalio vatru, u Hil Endu je u maju posle mraka hladno jer se približava zima. Hvala Bogu na tome! Soba je topla, ne moram da spavam u donjem rublju. Dodao je ugalj na vatru - ugalj, baš zanimljivo! Odakle dolazi? Ovaj kraj nije bogat ugljem, a železnice nema pre Rajdala koji je prilično daleko. Nije bio jako umoran, možda zato što je odspavao kasno popodne, pa je potražio Plutarha u jednoj od svojih bisaga, namestio petrolejku kako bi video da čita, i popeo se go u krevet koji je donedavno grejala ugrejana tava. Podigao je pogled tek kada su se otvorila vrata, iznenađen jer je znao da ih je zaključao. Pa, naravno, vlasnica ima ključ od svake sobe! U sobu je ušla Rubi, odevena u čipkasti, nabran ogrtač koji se rastvarao u hodu i otkrivao par dugih, lepo oblikovanih nogu i stopala u cipelama s visokom petom. Bajna kosa, duga gotovo kao u lejdi Godive, obigravala je oko nje. Provirila je preko njegovog ramena da vidi šta čita i progovorila: - To je neki besmisleni jezik! - rekla je. - Nije, to je grčki. Plutarhov životopis Perikla.


Kukom je odgurnula njegovo telo u stranu i sela na ivicu kreveta, a onda razvezala vrpcu koja je pridržavala ogrtač. - Ti si enigma, Aleksandre Kinros. Vidiš? I ja znam neke velike reči, iako nisam bogzna kako obrazovana. Ali ti si svakako pravi bunar. Grčki, a? Pretpostavljam da znaš i latinski? - Da, i francuski i italijanski - rekao je, ne uspevši da ukloni ponos iz glasa. - A kladim se da si bio na mnogim mestima, ne samo u Kaliforniji. Znala sam da si bunar čim sam te ugledala. - Razvezala je vrpcu, skinula ogrtač s ramena i obnažila pune, visoke i savršeno oblikovane dojke. Nije joj trebalo mnogo stezanja korsetom, struk joj je bio uzak a trbuh ravan. - Da, bio sam na mnogim mestima - rekao je mirnije no što se osećao. Jesi li došla da me zavedeš ili me samo dovodiš u iskušenje? - Provodio si vreme u društvu bogomoljaca, Aleksandre? - Odrastao sam u njihovom gnezdu. - Vidi se, iako to ne voliš da čuješ. Hoću da vodiš ljubav sa mnom - i da se nisi usudio da spominješ cenu! Vlasnica bordela sama ne dolazi u krevet, za taj posao plaća devojke. Vrlo sam izbirljiva, prošlo je devet godina otkako sam to učinila poslednji put, zato se osećaj polaskan, momče. - Misliš na Lijevog oca. Sta ja imam zajedničko s njim? - Opalila bih ti šamar da si to rekao podrugljivo, ali nisi. Sviđa mi se kako Kinezi izgledaju, neki od njih su vrlo zgodni, a i visoki. Ti ne izgledaš kao Kinez, ali si baš taman, pomalo nalik na đavola. - Nasmejala se i bacila ogrtač na pod. - Kladila bih se da si namerno izgradio izgled đavola, Aleksandre Kinros. - Zelene su joj oči zasijale. Onda, šta kažeš? Jesi li raspoložen za ljubav? Cak i ako mu misli nisu bile, telo sigurno jeste, a čak ni Aleksandar Kinros nije uvek mogao da kontroliše ono što bi prezbiterijanac u njemu nazvao nižim porivima. Ali Rubi bi i sveca mogla da natera da vodi ljubav s njom, a on nije bio svetac. Naravno, imao je i drugih žena posle Onorije Braun - žena raznih nacionalnosti i društvenih statusa. Sve one su imale ono nešto neuhvatljivo, nešto što neke žene poseduju a većina ne. Rubi je bila neodoljiva. Bila je prekrasna, strastvena, senzualna i vešta. Ili je tajanstveni Sung Cau V

V

V


bio majstor te veštine ili je Rubi imala veliko iskustvo, uprkos dugoj apstinenciji. Aleksandar je uranjao u nju, zaboravivši na svoju sramežljivost. A ako mu je i palo na pamet da započinje nešto što neće moći da okonča, ni na to nije mislio. - Zašto se posle Sung Čaua više nisi udavala? upitao je, motajući joj kosu oko ruke. - Bila sam ovde u Hil Endu, a živela sam u skladu sa starom izrekom: “nikad ne seri u vlastito gnezdo!” - Onda, zašto baš ja, u Hil Endu? - Ti si lutalica, nećeš se zadržati u Hil Endu. Otići ćeš za dan-dva. - Znači, ne bi ovo htela da nastaviš sa mnom? - Do đavola, naravno da bih htela! - Uvređeno se uspravila. - Ali ti nećeš biti ovde. Samo se jednom vrati da me vidiš, a? Moraš mi se vratiti jer ja ne mogu da pokupim prnje kao kakva Ciganka i pođem za tobom - moram da se brinem za sina. Moj posao mi je potreban. - Koliko će te njegovo školovanje koštati? - Dve hiljade funti godišnje. Moraće tamo da ostaje i za vreme praznika, znaš. I neki drugi dečaci ostaju, pa će imati društvo. I Vo Fata. - To je investicija od dvadeset hiljada funti, s neizvesnim ishodom - rekla je Aleksandrova lukava strana. - Nisam ja škrti Škot poput vas, gospodine Kinros! Kladila bih se da izleću moljci kada otvoriš novčanik, ali ja nisam takva. Ja sam potomak duge loze kradljivaca i lopova. A uz to sam još i žena. Trudim se da muškarci kojima poklonim svoje srce budu uspešni. Ti si muškarac, jedan od gospodara Stvaranja. Drugi muškarci u tebi vide snagu i priklanjaju se tvojoj moći. Svakako si svestan da je imaš, jer se njome koristiš. A jedina moć koju ja imam je moj izgled - kakvu bi drugu moć žena uopšte mogla da ima? Ipak, imam dara za posao, i upotrebljavala sam ga kako bih iskoristila svoju jedinu moć. - Uzdahnula je. - To jest, nakon što sam naučila da ne dopustim drugima da iskorišćavaju mene. - Koliko ti je godina, Rubi? - Trideset. Da sam se prodavala, sada bih mogla da računam na još pet godina dobre zarade, pre nego što postanem islužena olinjala stara kurva V


koja mora da se zadovoljava sitnišem. Ali, to mi je bilo jasno od početka, pa sam odlučila da upravljam drugim devojkama. Za taj posao ne postoji starosno ograničenje, mogu samo da napredujem i usavršavam se. - Sve dok se Hil End ne pretvori u moralnu zajednicu bogomoljaca, jer zlato donosi ugled - odvratio je. - A onda ćeš morati da se preseliš u neki drugi razvratni rudarski grad. - I o tome sam razmišljala - rekla je Rubi Kostevan. - Kako bi bilo da me se setiš ako negde pronađeš zlato? - Kako bih mogao da te zaboravim? Nekoliko idućih dana Aleksandar je proveo istražujući uz reku Turon, zapanjen koliko je ličila na kalifornijska zlatna polja. Ovo je doduše bio mnogo manji potok, a visine s kojih se spuštao nisu bile pokrivene jednu stopu dubokim zimskim snegom niti natapane jakim kišama. Nedaleko od svog uskog obalskog pojasa, Novi Južni Vels pretvarao se u sušan kraj, što nije pogodovalo traženju zlata u šljunku. U Kaliforniji su potrošili milione i milione galona vode - verovatno više vode nego što je ovde uopšte ima. Jedan botaničar u prolazu, koji je uzeo sobu u Costevan’su, s jakim nemačkim naglaskom objasnio mu je da je australijsko drveće i uopšte bilje sazdano da raste u gotovo pustinjskim uslovima. Od Rubi, koja je na zlatnim poljima bila od aluvijalne groznice 1851, saznao je da sve reke koje teku prema zapadu od Grejt Dividia (razmetljivo ime za jedan srazmerno nizak planinski lanac) u ovom delu Novog Južnog Velsa sadrže aluvijalno zlato - Turon, Fiš, Aberkrombi, Lahlan, Bel, Makvari. Nijedna od tih reka količinom vode nije mogla da se meri sa velikim i dubokim američkim rekama. Znalo je da se dogodi, rekla je, da od suše nijedna vlat trave ne ostane za ispašu ovaca i krava. Ali nije mogao da ga nanjuši nigde na reci Turon, njeno bogatstvo već je bilo opljačkano. Kada je upitao Rubi može li sa sobom povesti Lija, njegovog poslednjeg dana u Hil Endu, jedne subote, ona se odmah složila. Nameravao je da dečaka stavi na kobilu ispred sebe, ali pokazalo se da Li ima sopstvenog ponija i da je dobar jahač. Dan je bio predivan. Što ga je više gledao, Li mu se sve više sviđao.


V

Možda ga je čak i zavoleo? Pa iako je bio škrti Skot, otkrio je da mu je jako stalo da Li dobije svoje dragoceno englesko obrazovanje. Dečak je otvoreno govorio o predstojećem odlasku, a Aleksandar je u njegovoj zrelosti i fatalizmu video tugu. - Pisaću mami svake nedelje. Dala mi je dnevnik za deset godina - to je ogromna knjiga! Tako ću uvek znati koliko još treba vremena da je opet vidim. - Možda dođe da te poseti u Englesku? Predivno lice se smrklo. - Ne, Aleksandre, ona to ne može da učini. Ja ću za njih biti kineski princ čija je majka ruska plemkinja. Mama kaže da se, ako želim da održim tu izmišljotinu, moram ponašati kao da je potpuno stvarna. Moram u nju da verujem. Nasmejao se. - Daj, molim te, Aleksandre, zar ti mama izgleda kao prijateljica prinčeva i princeza? - Mogla bi, kada bi se potrudila. - Ne - odlučno je rekao Li i izravnao svoja sitna ramena. - Kad bih je video, sve bi propalo. Jedini način da prođemo kroz sve to, jeste da se uopšte ne viđamo. O tome smo razgovarali hiljadu puta. - Onda vas dvoje nemate nikakvih iluzija? - Naravno - odgovorio je, iznenađen Aleksandrovom jezgrovitošću. - Možda ću ja, s vremena na vreme, morati da dođem u Englesku. Imaš li šta protiv da te posetim? Pristojno odeven kao škotski džentlmen, naravno. Čudna je stvar da se u Engleskoj škotski naglasak ne smatra društvenim nedostatkom. Oni u nama vide strance koji su prolili previše engleske krvi, što nam daje raznorazne prednosti u odnosima s njima. Liju su zablistale oči, radosno se nasmešio. - O, Aleksandre, to bi bilo sjajno! Molim te! I tako je, dok su crkvena zvona pozivala Rubine neprijatelje na nedeljnu misu, Aleksandar Kinros odjahao iz Hil Enda s glavom punom slika Rubi Kostevan i njenog izvanrednog sina. Dečak je bio inteligentniji čak i više nego što je to njegova majka verovala, premda je bio skloniji mašinstvu


nego kulturološkim temama za kojima je ona čeznula. Čim je otkrio da Aleksandar zna sve o mašinama, njihovo jahanje uz Turon pretvorilo se u pitanja i odgovore. Ovakvog bih sina voleo da imam, pomislio je na izlasku iz Hil Enda, jednom kada nađem ženu Dramondovih, kao što moram. Vrativši se u Batarst, otkrio je da se Džim Samers bacio na proučavanje knjigovodstva i pobrinuo za zahteve s njegovog spiska; ili su ležali u zadnjem dvorištu ili su bili već naručeni. Brigu oko kuće preuzela je udovica po imenu Megi Marfi. Nije bila bogzna kako obrazovana, ali je energično i vešto čistila kuću i kuvala jednostavna ali ukusna jela. Aleksandar je znao koliko je sati po načinu kako je gledala Samersa i kako je on gledao nju, ali Samers svoje namere nije spominjao, pa Aleksandar nije ništa pitao. Reći će mu kada za to dođe vreme. Svoju sledeću ekspediciju započeo je na reci Aberkombi, s usputnim zaustavljanjem na reci Fiš. Tamo se nalazilo samo nekoliko vrlo malih zlatnih seoceta; ustanovio je da je zemlja krajnje nepristupačna i gotovo nenaseljena. Jedino selo bio je Oberon, na vrhu Grejt Dividia, na granici između granitnih intruzija na zapadu i raspucane zaravni od peščara na istoku. U jednom trenutku, pre dolaska u Oberon, ugledao je najveličanstveniju dolinu koju je ikada video, ali njene, hiljadu stopa visoke, litice bile su od peščara iz trijasa, koje su u dnu imale ugalj i naftni škriljac, a ne zlato. Stanovnici Oberona posluživali su mali broj odvažnih turista koji su hteli da posete pećine uz reku Fiš, do kojih se moglo doći konjem po grubo izbrazdanoj uskoj stazi. Iako su ga uveravali da su pećine vredne putovanja, golema vilinska zemlja stalagmita i stalaktita, Aleksandar nije bio ljubitelj pećina, pa je odjahao dalje. Shvativši da ce ovo biti duga ekspedicija, poveo je teretnog konja (bilo je nemoguće nabaviti mazge) i jeo štedljivo, jer nije bilo divljači za lov a nije hteo da jede male kengure kojih je bilo u izobilju. Nije bilo ni jelena ni zečeva, ni jestivog bilja. Kolt, revolver, ležao mu je u krilu neupotrebljen. Imao je kartu koju je nabavio u Batarstu, ali na njoj uopšte nije bilo imena i podataka. Nekoliko milja južno od Oberona nabasao je na maleni potok s jakom strujom prema zapadu koji nije mogao da nađe na mapi. Okolno visoko grmlje nije bilo raskrčeno, a nije naišao ni na izmet ovaca ili stoke


poslatih ovamo na ispašu. O, ali nos mu je bio ispunjen mirisom zlata! Zato se okrenuo i zaputio uz potok prema zapadu dok nije stigao na vrh kaskada. Voda se nije obrušavala preko vertikalne litice u lelujavom velu izmaglice, nego je skakala i penila se sa stepenice na stepenicu vrlo strmog obronka, nekih možda hiljadu stopa. Dole je ležala široka dolina, reka je žuborila preko ravnice i zavijala između blažih, zaobljenijih bregova prošaranih granitnim izbočinama i stenama. Neko je delimično raskrčio dolinu i blaže bregove, ali Aleksandar je pretpostavljao da je to učinjeno zbog ispaše, budući da nigde nije bilo znakova kopanja zlata. Pregledavši kartu i promotrivši sunce kroz sekstant, uverio se da je ta zemlja ništa drugo nego neotkupljena zemlja u vlasništvu države. Trebalo mu je gotovo dva dana da se sa visova spusti u dolinu, gde je logorovao na tvrdoj zemlji kraj reke s koje su se mogle videti predivne kaskade. Ovde sasvim sigurno ima aluvijalnog zlata, mislio je, ali nos mi govori da u ovoj planini leži žila zlatonosnog kremena. Nos - pa... to je jednako dobar način da se objasni predosećaj kao i bilo koji drugi. Još dva dana ispirao je rečni šljunak u tavi i našao sto unci zlatne prašine i sitnog grumenja. Došlo je, dakle, vreme da krene u Sidnej. Izbrisao je svaki trag svog boravka, čak je uklonio i konjski izmet i razbacani šljunak na nekoliko mesta gde su se videli tragovi kopita. Zatim je odjahao na severozapad prema Batarstu, pa onda u još jednu šumu. Ko god da je bio squatter koji je “posedovao” ovaj komad zemlje, očito je “posedovao” veće komade negde drugde. Neupadljivim ispitivanjem u Batarstu saznao je ime squattera koji je unajmljivao (za sitniš) većinu zemlje između Blejnija i tačke severno od sela po imenu Krukvel. Međutim, taj Carls Devi nije pokušao da zaposedne zemlju na planini istočno od manjih brda te oblasti - stoka i ovce koje bi se tamo zadržavale, rekao je squatter koji je podelio svoje znanje s Aleksandrom, zauvek bi nestale u gustišu. Naoružan tačnim geografskim širinama i nizom brojki koje nije imao nameru da otkriva, Aleksandar se zaputio u Sidnej i Zemljišnu kancelariju. Za promenu, odseo je u ekskluzivnom hotelu u Ulici Elizabet, preko puta V


Hajd Parka, i platio jednom voljnom levantskom krojaču da mu sašije prikladnu odeću u vrlo kratkom roku. Možda je bio škrtica (taj ga je Rubin opis još uvek pekao), ali ovo rasipništvo imalo je svrhu. Kada se, dakle, predstavio u Zemljišnoj kancelariji, bez problema je obezbedio sebi razgovor sa jednim od viših službenika. - Pokušavamo da razbijemo moć squattera - rekao je gospodin Vinfild iz nekoliko razloga. Jedan je što su prigrabili previše političke moči, u poređenju s mnogo većim stanovništvom Sidneja. Drugi je što plaćaju minimalnu najamninu za neiskorišćenu državnu zemlju. Vlada, čiji sam ja plaćeni službenik, želi da podstakne radne ljude iz grada i bivše rudare da uzmu male parcele zemlje. O, dovoljno velike da bi poslužile svrsi, ali ne stotine kvadratnih milja. - To je izbor? - upitao je Aleksandar Kinros. - Upravo tako, gospodine Kinros. Godine 1861. donesen je novi zakon, Zakon o otkupu državne zemlje, koji je posle dobio amandmane. Njima se rok squatterovog najma državne zemlje smanjuje na najviše pet godina. Moguće ga je produžiti, ali najam se može okončati ako neko kupi neiskorišćenu zemlju na njegovom području. - A kako čovek može da kupi komad takve neiskorišćene zemlje i tako je otkupi od države? - upitao je Aleksandar ozbiljno. - Nameravam da kupim jedan deo. Izvukli su mape i Aleksandrove brojeve geografskih širina. Geografske karte Zemljišne kancelarije bile su mnogo bolje od svih koje je našao u Batarstu, ali sa interesovanjem je primetio da njegova reka nije drukčije označena nego kao “pritoka reke Aberkrombi”. - Koliko zemlje mogu da kupim na taj način? - Ne više od trista dvadeset jutara, gospodine, za jednu funtu. po jutru. Jednu četvrtinu morate da platite u gotovini, a preostale tri četvrtine u roku od tri godine. - To je ukupno trista dvadeset funti? Odmah bih platio celokupnu svotu, gospodine Vinfild. - Gde se to nalazi? - upitao ga je gospodin Vinfild. - Ovde - odgovorio je Aleksandar i pokazao prstom na podnožje planine. - Hm... - razmišljao je gospodin Vinfild pretražujući geografsku kartu


kroz naočare. Podigao je blistave oči prema licu svog posetioca. - To je odlično područje za traženje zlata, zar ne? U tom pogledu potpuno je netaknuto. Vrlo lukavo, gospodine Kinros... vrlo lukavo! Međutim, možete da ga kupite ako u prisustvu sudije potpišete izjavu, u smislu da svoju zemlju nameravate da ogradite i obrađujete i da planirate da se na njoj nastanite. - Naravno, mislim da je ogradim i obrađujem, i mislim na njoj da se nastanim, gospodine Vinfild. - Aleksandru su oči zaiskrile. - A kako bih kupio ovu zemlju? - raspitivao se, pokazujući planinu. - Koliko ja mogu da vidim, ona nije iznajmljena gospodinu Carlsu Deviju, koji unajmljuje dolinu i područje reke. To je strmo područje obraslo gustom šumom i sasvim beskorisno, ali meni se jako sviđa. - Moralo bi da ide na aukciju, gospodine Kinros, posle pravovremenog oglašavanja u odgovarajućim novinama. Pretpostavljam da biste želeli da se graniči sa vašom zemljom? - Naravno. Koliko mogu kupiti? Vinfild je slegnuo ramenima. - Koliko god možete sebi da priuštite. Ako neko drugi da ponudu, možda će se prodati za nekoliko funti po jutru, a ako niko ne da ponudu, za deset šilinga po jutru. Sumnjam da će biti drugih ponuda. Nisam stručnjak, ali ne verujem da ćete tamo naći zlato. - To je istina. Aluvijalno zlato taloži se u peščanim i šljunkovitim koritima, gde ga gravitacija zaustavlja umesto da ga odnosi niz reku. Te večeri pozvao je gospodina Vinfilda na večeru u hotel koji je izabrao za svoje prebivalište u Sidneju. Viši javni službenik oberučke je prihvatio njegov poziv. Dokumenti koji mu daju pravo raspolaganja na trista dvadeset jutara zemlje biće spremni za potpisivanje sutra ujutro, a aukcija će se održati u roku od dve nedelje. Nakon kraćeg razmišljanja, Aleksandar je odlučio da da ponudu za deset hiljada jutara jasno razgraničene zemlje. - Moram da vas upozorim, Aleksandre - rekao je gospodin Vinfild cvetajući od izvrsnog porta - da se stvari malo menjaju ako na vašoj zemlji iznikne grad. Gradska zemlja mora da se podeli - pa to je logično, zar ne? U svakom slučaju, vi ostajete vlasnik, ali država će zadržati određene delove za svoje potrebe - za poštu, policijsku stanicu, školu, bolnicu, V


crkvu. I Gradsko veće će hteti zemlju za sebe. - Nemam ništa protiv toga - odgovorio je Aleksandar sa smeškom koji mu je otkrio zube. - Osim za crkvenu zemlju. Mogu da podnesem Anglikansku crkvu, čak i katolike, ali neka sam proklet ako dopustim da se tamo dosele prezbiterijanci! - Lična netrpeljivost, zar ne? Ja sam anglikanac, pa... U stvari, to lako može da se reši. Celokupnu crkvenu zemlju možemo da damo anglikancima i katolicima, ako tako hoćete. Naravno, prezbiterijance ne možete zaobići, oni imaju izvestan politički uticaj. Ali moraće da kupe privatnu zemlju, a ako vi ne budete hteli da je prodate, biće nemoćni. - Vi ste pravi rudnik korisnih informacija - rekao je Aleksandar s osmehom - A onda se na tren namrštio, pitajući se koliko daleko može da ide, i odlučio da bude razumno delikatan. - Ja ne oskudevam u novcu, pa ako biste se... eh... ikada našli u kakvoj finansijskoj neprilici, rado bih vam pomogao. Na to se Vinfild pokazao pravi službenik kolonijalnog tela vlasti. Zapravo sam u malom minusu u svojoj banci - rekao je nakašljavši se. - Da li bi hiljadu funti razrešilo krizu? - Oh, nesumnjivo. Vrlo velikodušno! Vrlo velikodušno! Aleksandar ga je otpratio iz hotela ushićen svojim uspehom. Upravo je kupio prvog od, kako se nadao, mnogih viših službenika i članova oba Doma u Parlamentu Novog Južnog Velsa. Tako je Aleksandar Kinros postao zakonin vlasnik 320 jutara najbolje zemlje, uključujući i gornji deo reke koja je sada u zemljišnim knjigama katastra zavedena pod imenom Reka Kinros, i 10.000 jutara na vrhu planine, zajedno sa obroncima i kaskadama, koje je kupio na aukciji za deset šilinga po jutru. Dobio je dozvolu za traženje rečnog zlata i obogatio Novi Južni Vels sumom od 5.321 funtu, uključujući jednu funtu za dozvolu. Takođe je saznao da ima isključivo pravo kopanja podzemnog zlata, ukoliko ga pronađe na svom posedu, jer bi ležalo pod zemljom koja je neotuđivo njegova. U avgustu 1872. odjahao je natrag u End Hil, gde je zatekao neutešnu Rubi, odvojenu od sina i nesklonu da pokaže optimizam u vezi sa bilo čim.


Doduše, bilo joj je vrlo drago što ga vidi. - Dajem Hil Endu najviše dve godine - rekla je kasnije uveče, sedeći u krevetu plave sobe i pušeći cigaru. - Pretpostavljam da bih mogla da odem u Galgong - on će duže trajati. Ali kada njemu dođe kraj, kuda onda? - Da sam na tvom mestu, ne bih se time opterećivao - rekao je i promenio temu. - Rubi, hteo bih da upoznam Sunga Caua. - Sunga Caua? Zašto? - Imam poslovni predlog za njega, koji bi se vrlo lako mogao pretvoriti u poslovni predlog i za tebe. S obzirom da je sada već znao Rubin ukus, Aleksandar je ustanovio da je Sung onakav kakvog ga je i zamišljao: šest stopa visok, svetloput, zgodan, star oko četrdeset godina. Imao je kancelariju u pivnici i nosio je kinesku odeću, doduše ne sivu odoru najamnih radnika. Nosio je dugu haljinu od zelenkastoplave svile sa izvezenim cvetovima, a ispod nje uske pantalone od tamnoplave svile i izvezene papuče. - Ja sam Mandarin - rekao je smestivši Aleksandra na ljupku lakiranu stolicu. - Potičem iz grada koji vi zovete Peking, gde sam izgubio povlastice zbog jednog nesrećnog događaja. To je razlog što Li govori mandarinski i moći će da prođe kao kineski princ, čak i ako u školi bude drugih Kineza. Za njegov kolonijalni engleski naglasak okrivićemo guvernantu. Uostalom, uskoro će ga izgubiti. - Vi govorite engleski gotovo bez naglaska. Sta vas je dovelo u Hil End? - Trajno gnušanje nad sve rasprostranjenijim zlom koje je British East India Company donela u Kinu - opijumom - odgovorio je Sung Cau. Nisam hteo da se pokorim britanskim diplomatama, pa sam izabrao časnu alternativu i emigrirao da tražim zlato. - Jeste li ga našli? - Dovoljno da započnem posao. Moja pivnica, praonica rublja, pansioni i restorani donose mi stalne prihode, ako baš ne bogatstva princa. Uzdahnuo je. - Nema nade da se u Hil Endu pronađe još zlata - ili u Galongu, što se toga tiče. Sofala je mrtva. Biti Kinez i tražiti zlato i teško je i opasno, gospodine. - Molim vas, zovite me Aleksandar. Nastavite, gospodine Sung! - Možete me zvati Sung. Kinezi su skloni napornom radu, Aleksandre, a V

V

V


uz to su i štedljivi. Ali budući da ksenofobija postoji svuda, oni koji izgledaju i zvuče kao potpuni stranci postaju mete lokalnih muškaraca i žena koji ili nisu skloni napornom radu ili ne štede svoju zaradu. Nas Kineze mrze - verujte mi, to nije prejaka reč. Tuku nas, pljačkaju, čak nas i muče, a katkad i ubijaju. Britanska nam je pravda nedostupna, budući daje naš najgori mučitelj često upravo policija. Zato je cena traženja zlata prevelika za ljude poput mene, ljude sa drugim talentima i dobrim nosem za posao. - Sung je raširio ruke s dugim noktima. - Rubi mi kaže da ste nešto hteli da mi predložite? - Tačno, ali moram da vas upozorim da je u to uključeno i traženje aluvijalnog zlata, barem u početku. Međutim, nije reč ni o jednom od već poznatih nalazišta. Otkrio sam novo nalazište u udaljenom kraju jugoistočno od Batarsta - u pritoci reke Aberkrombi, kojoj sam iz taštine dao ime Kinros. - Aleksandar je podigao svoje šiljaste obrve i nacerio se. - Mogao bih to da krijem od svih, ali radije bih svoju tajnu poverio maloj grupi drugih ljudi - kineskih ljudi. Ja sam bio u Kini, znate. Ponešto znam o Kinezima, a i dobro sam se sa njima slagao. - Činilo se da je zbunjen. Kako to da se Rubi tako dobro slaže sa Kinezima? - Jedan njen rođak, sticajem okolnosti, proveo je u Kini deset godina zove se Isak Robinson i sada živi na ostrvu Norfolk. Prevozio je oružje i opijum na američkom brodu koji je potonuo u Južnom kineskom moru. Spasili su ga neki franjevački fratri, pa se pridružio njihovom samostanu na poluostrvu Santung. Ali takav mu je život dosadio, pa se uvalio u neprilike i pobegao. Posetio je Rubi na proputovanju iz Kine ka svom novom domu i ona mu se jako dopala. Svideli su se jedno drugom, pa bi to lako mogao da bude i razlog što ona voli Kineze. - Sung je ustao, prekrstio ruke u širokim rukavima svoje haljine i počeo da hoda gore-dole. - To je vrlo zanimljiv i velikodušan predlog, Aleksandre. U velikom sam iskušenju. Kakvi su vaši uslovi? - Sve što nađemo delimo po pola. Pola za vas, pola za mene. Kineze koje budete doveli sa sobom moraćete da namirite od svoje polovine. Ja ću od svog dela namiriti Rubi zato što me je uputila na vas. - Aleksandar se zavalio u stolicu, netremice gledajući Sunga. - Ako tamo ima toliko minerala koliko verujem da ima, neminovno će niknuti grad. To bi vas lično V

V


dovelo u povoljan položaj za lokalnu trgovinu, a Rubi bi mogla da ima bolji hotel od Costevan ’sa. Ja lično neću imati nikakvu moć u neizbežnom naselju. Ali, ako postoji solidna grupa nas koji smo u povoljnom položaju i pod uslovom da vi ostali prihvatite moje vodstvo - naselje će uvek biti pod mojom kontrolom. - Mislili ste na sve - odvratio je Sung blago. - Nema smisla brzopleto ulaziti u posao, prijatelju moj. Zato, razmislite o tome, hoćete li? Dvadesetorica muškaraca, bez žena, a na početku se neće raditi samo o ispiranju zlata. Zakon me obavezuje da ogradim svoju zemlju i sagradim na njoj kuću. To je najvažnije, kako bi sve bilo po zakonu i čisto kao suza. A mora biti jer će se jedan naš sused jako uznemiriti. - Pobogu! - uzviknula je Rubi. - Jesi li ti pri sebi, Aleksandre? - Pri sebi sam kao... - nacerio se - da, pri sebi sam kao nešto. Posetio te je Sung, zar ne? - Da. To nam je ušlo u krv. Nagnuli su se preko vrata staje, tobože pozdravljajući Aleksandrovu kobilu, kako niko ne bi mogao da ih prisluškuje. - A škrti Skot namerava da bude milostiv prema ostareloj kurvi! prosiktala je Rubi dok su joj oči sevale. - Pa, mogu ja i bez tvog jebenog sitniša, gospodine Kinros! Mene ne možeš prevariti! Treba samo malo zagrebati ispod površine pa odmah proviri bogomoljac. Ja sam možda počela radeći na leđima i sada zarađujem za život upošljavajući druge žene da leže na leđima, ali to je barem pošten posao! Da, pošten! Ne osuđujem udatu ženu koja ne želi da obavlja svoje bračne dužnosti, jer joj je muž verovatno previše pijan da bi mu se digao, ili jer štedi na novcu za domaćinstvo ume sto na novcu za duvan i kapljicu - pih! Zato on svoje niske strasti mora da zadovolji negde drugde. Ako ne poznaješ čoveka, a kamoli da ga voliš, zašto da ti ne plati kako bi zadovoljio svoje niske strasti? A? A? Objasni mi to, gade licememi! Aleksandar se sldjokao na vrata staje smejući se do suza. - Oh, Rubi, najviše te volim kad počneš da držiš propovedi! - Obrisao je oči, uhvatio je za ruke i nije joj dopuštao da ih izvuče. - Slušaj me, glupačo tvrdoglava! Slušaj! Postoje ljudi koji pokreću događaje, a ti si jedan takav V


čovek. Da nije bilo tebe, nikada mi ne bi palo na pamet da se udružim sa Cau Sungom, pa bih se u ovom novom poduhvatu uvalio u grdne neprilike. Ne plaćam ti za rajske užitke koje mi pružaš nego za poslovnu uslugu. Ja sam škrti Škot, to je istina, ali Škoti su uopšteno časni ljudi, a i ja sam takav. Ne bih ovako daleko dogurao da nisam bio škrtica, ali neću više biti škrtica čim to budem mogao sebi da dopustim. Ti zaslužuješ da budeš deo ovog dogovora, Rubi - pa makar dugo vremena bila samo partner za spavanje. Ova poslednja fraza, tako očito provokativna, nasmejala ju je, oluja je prošla. - U redu, u redu, shvatam poentu, gade jedan. Rukujmo se! Stisnuo je ispruženu ruku, a onda ju je privukao u zagrljaj i poljubio. Bilo bi tako lako voleti je! V

V

Savezništvo jednog Skota i jednog Kineza imalo je za posledicu krajnje brižljivo planiranje i opsesivnu tajnovitost. Sung je najavio kineskoj zajednici u Hil Endu da odlazi u posetu Kini na šest ili osam meseci i da sa sobom vodi telohranitelje. Brigu za svoju ženu i decu poveriće Semu Vongu, Canu Hoiju i nekolicini drugih rođaka. Sungova pratnja sastojala se od dvadesetorice mladih i snažnih ljudi koji su za patrijarhalnog Mandarina, naslućivao je Aleksandar, bili vezani sponama koje ne bi mogao da shvati niko osim Kineza. Verovatno su mu pripadali do smrti. Govorili su engleski bolje od većine Kineza na zlatnim poljima, ali bili su odeveni kao najamni radnici. Grupa za Kinu javno se zaputila putem za Raj dal, uvek prometnijim od puteva za Hil End, jer je Raj dal bio železnička stanica za Hil End. Približivši se Raj dalu, grupa je pričekala da padne mrak, a onda sišla s puta i nestala u šumi. Aleksandar je otišao dan ranije i pričekao ih na čistini podalje od svih naselja. S njim je bio Samers i niz teretnih konja natovarenih kalemovima žice, bušilicama za pravljenje rupa na stubovima, teškim drvenim maljevima, šatorima, četvorougaonim limenkama s po pet galona petroleja, svetiljkama, sekirama, pijucima, motikama, čekićima i raznoraznim testerama namenjenim izrađivanju stubova za ograde od obližnjeg drveća. V


Sungovi izrezbareni kovčezi sadržavali su samo hranu: pirinač, suvu ribu, sušenu patku, luk i semenke celera, razne umake u bočicama i jaja čuvana u ribljem lepku. - Večeras krećemo dalje - rekao je Aleksandar Sungu, koji je sada nosio seljačku odeću. - Nastavićemo put sutra u zoru, a odmorićemo se iduće noći. To je težak komad puta, ali hteo bih da odem što dalje od civilizacije pre nego što stanemo. - Slažem se. Aleksandar je predstavio Samersa. - On će biti naša veza s Batarstom, Sung. Tamo imam kuću u predgrađu, gde se nalazi ostatak stvari koje će nam trebati. Samers će ih dopremati malo-pomalo, uvek napuštajući Batarst u sitne sate. Poslao sam svoju kućepaziteljku u Sidnej sa dugim popisom stvari koje treba kupiti i uputstvima da tamo ostane kod svojih rođaka dok je ne pozovem nazad. Sung se namrštio. - Neće li ona predstavljati problem? Samers se nacerio. - Neće, gospodine Sung. Ona mi je obećana za ženu i zna šta joj je u interesu. - Dobro. Do kraja januara 1873. ograda je bila postavljena a Aleksandrova drvena kuća gotovo dovršena. On i polovina Kineza već su koristili naprave za ispiranje, takozvane tomove, koji su predstavljali veliko poboljšanje u odnosu na tave i korita. Šljunak je bio bogat zlatom, bogatiji nego što je Aleksandar u početku verovao da će biti, činilo se da se proteže mnogo dalje od zapadne granice njegovog poseda, što je značilo da će se prva horda tragača zadržati dovoljno dugo da podignu grad. Sung i svaki od dvadesetorice njegovih ljudi imali su dozvole za iskopavanje zlata, ali jedno nalazište moglo je da ima samo dvanaest kvadratnih stopa. Svoje parcele u podnožju vodopada ogradili su kocima jednu do druge, ali pre nego što drugi otkriju šta se događa, njih dvadeset i dvojica razmileli su se po reci i pokupili sve zlato koje su mogli da nađu izvan svojih parcela. Ostalo ga je još mnogo, jer su se ispod površinskog sloja nalazili dublji slojevi, a nisu V


bili ograničeni na sadašnje korito reke - korita su se tokom godina često pomerala. Sada su se prehranjivali svežim jajima i piletinom iz kokošinjca sa dvadeset kokošaka, pačijim i guščijim mesom, svinjetinom i povrćem iz bašte. Aleksandar je obožavao kinesku kuhinju, ali je sa zadovoljstvom primetio da joj Samers baš nije sklon. Kineski šatori ležali su raštrkani po logoru, prilično daleko od Aleksandrove kuće koju je delio sa Sungom. Samers je odlučio da stalno bude u pokretu. Nakon šest meseci iskopali su 10.000 unca zlatne prašine, sitnih i nekoliko većih grumena, i jednu zadivljujuću lepoticu koja je težila preko sto funti. Do tog trenutka pronašli su zlata u vrednosti od 125.000 funti, ali nove količine pristizale su svakoga dana. - Mislim da je došlo vreme da posetim zakupca ove zemlje, gospodina Carlsa Devija - rekao je Aleksandar Sungu. - Ćudi me da se već nije spustio do nas - odvratio je Sung, podigavši svoje tanke i elegantne obrve. - Sigurno je obavešten da ste kupili jedan deo zemlje koju on unajmljuje? Aleksandar je dotakao jednu stranu nosa kažiprstom. Sungu je taj univerzalni gest bio dobro poznat. - Da, čovek bi pomislio da je tako, zar ne? - upitao je i otišao da osedla kobilu. V

V

Imanje Danlej gledalo je na reku Aberkrombi zapadno od Tranki Krika, zlatnog naselja koje je uspelo da preživi čarobni preobražaj od ispiranja u kopanje zlata 1868. godine. Carlsu Deviju je jako smetalo što je Tranki Krik službeno proglašen zlatnim poljem, ali kada je otkrivena zlatonosna žila kremena, Devi je mnogo uložio u nekoliko rudnika Tranki Krik i ostvario profit od 15.000 funti. Ne znajući da Devi ulaže u zlato, Aleksandar je dojahao do impresivne grupe dobro održavanih građevina, unutar besprekome bele žičane ograde. Ispred staja dizala se veličanstvena jednospratnica od neukrašenih krečnjačkih blokova. Na njoj su se isticali tornjevi i kule, francuska vrata, natkriveni trem i krov od škriljca. Silazeći s kobile, Aleksandar je shvatio daje gospodin Devi bogat čovek. V


Engleski batler je priznao da se gospodin Devi nalazi kod kuće, sve vreme motreći posetioca iskosa - netimarena kobila, kako neobičan prizor! Ali budući daje gospodin Kinros zračio smirenim dostojanstvom i autoritetom, batler je pristao da ga najavi. Carls Devi uopšte nije ličio na squattera. Bio je nizak, debeo, sedokos, s istaknutim zaliscima ali bez brade; nosio je odelo iz Sevil Roua. Kragna njegove sveže bele košulje bila je uštirkana do maksimuma, a kravata svilena. - Zatekli ste me u gradskom odelu - baš sam se vratio sa izleta u Batarstu, gde sam bio na sastanku. Sunce je zaista mnogo iznad jarbola nastavio je Devi uvodeći Aleksandra u sobu. - Vreme je za piće, ne mislite li? - Ja ne pijem, gospodine Devi. - Zbog verskih skrupula? Umerenosti i tih stvari? Carls Devi je stekao utisak da bi Kinros, da su bili napolju, pljunuo na tlo, ali ovde je samo iskrivio usnu. - Nemam ni vere ni skrupula, gospodine. Taj prilično nedruštven odgovor nije nimalo zbunio Carlsa. Imao je mirnu narav, prihvatao je slabosti drugih bez osude. - U tom slučaju morate da popijete čaj, gospodine Kinros, a ja ću popiti nektar iz plodnih dolina vaše domovine - veselo je odvratio. Kada se smestio na stolicu sa škotskim viskijem u ruci, zainteresovano je osmotrio gosta. Momak je izgledao začuđujuće dobro, s tim šiljastim crnim obrvama i kratkom šiljastom bradom. Oči mu ništa ne odaju ali vide sve. Verovatno je vrlo inteligentan i obrazovan. Za tog Kinrosa čuo je u Batarstu, ljudi su govorili o njemu jer niko nije znao šta smera, premda je svima bilo jasno da nešto smera. Odeća američke krajine govorila je daje najverovatnije reč o zlatu, ali pričalo se daje, iako je nekoliko puta posetio Hil End, jedino zlato s kojim je došao u dodir bila kosa Rubi Kostevan. - Iznenađen sam što me niste posetili, gospodine Devi - rekao je Aleksandar zadovoljno pijuckajući azijski čaj. - Posetio? Gde? I zašto? - Pre oko godinu dana kupio sam trista dvadeset jutara zemlje koju vi držite u najmu. V

V


V

- Ma nije moguće! - izustio je Carls, uspravivši se na stolici. - Prvi put čujem za to! - Valjda ste dobili pismo od katastra? - Sigurno je trebalo da ga dobijem, ali nisam, gospodine! - Oh, te vladine kancelarije! - rekao je Aleksandar cokćući jezikom. Mogao bih da se zakunem da su u Novom Južnom Velsu sporiji nego u Kalkuti. - Imaću šta o tome da kažem Džonu Robertsonu. On je započeo s tim glupostima svojim Zakonom o otuđenju državne zemlje - a on je i sam squatter! To je nevolja sa ulaskom u Parlament, čak i tako osakaćen kao što je naš - članovi postanu slepi za sve osim načina da povećaju prihode, a deset funti, koliko squatter godišnje plaća, nije neka velika pomoć. - Da, upoznao sam Džona Robertsona u Sidneju - odgovorio je Aleksandar spuštajući šoljicu. - Međutim, ovo nije samo poseta, gospodine Devi. Došao sam da vas obavestim da sam otkrio zlato u naplavinama reke Kinros, gde imam parcelu. - Reke Kinros? Koje reke Kinros? - Ta pritoka reke Aberkrombi bila je bez imena, pa sam joj ja dao svoje. Ja ću jednog dana umreti, ali nadam se da će moja reka zauvek teći. Puna je zlata, u neverovatnim količinama. - O, moj bože! - zajaukao je Devi. - Zašto se na zemlji koju sam ja unajmio stalno mora otkrivati zlato? Moj se otac naselio na ovu zemlju 1821. godine, Kinros, i zauzeo je dvesta kvadratnih milja. A onda se pojavilo zlato i Džon Robertson. Danlej se smanjuje, gospodine. - Bože, bože - odvratio je Aleksandar blago. - Gde ste vi kupili zemlju? Aleksandar je izvukao mapu iz bisaga, a Devi je spustio čašu, nabio naočare na nos i prišao da viri preko Aleksandrovog ramena. Primetio je da lepo miriše - kožno odelo imalo je kožni miomiris, a njegov vlasnik je voleo da se kupa. Duga, lepo oblikovana i čista ruka pokazala je na sam rub istočne granice Danlej a. - Raskrčio sam deo tog područja još kao dečak - rekao je Devi, vraćajući se svojoj stolici. - Pre nego što je iko i sanjao o zlatu. Mislim da se više nikada nisam potrudio da se vratim. Tamo počinju nepristupačne planine,


pa ne mogu ovce i stoku da puštam na ispašu - odlutaju u šumu i nestanu. A sada mi vi kažete da je potok pun aluvijalnog zlata! To znači službeno proglašeno zlatno polje, grad i svu strahotu gomile ljudi bačenih zajedno sa zajedničkom pohlepom. - Takođe sam na aukciji kupio deset hiljada jutara planinske zemlje nastavio je Aleksandar sipajući još čaja. - Tamo ću da izgradim kuću da bih pobegao od svih tih strahota, kako vi kažete. - Nagnuo se napred ozbiljnog lica. - Gospodine Devi, ne želim da vas pretvorim u neprijatelja. Razumem se u geologiju, a osim toga sam inženjer Pa ima logike u mojoj ludosti što sam platio pet hiljada funti za beskorisnu planinsku zemlju i dao joj ime Maunt Kinros. Grad koji će tamo da nikne i sam će nositi ime Kinros. - To je neobično ime - rekao je Devi. - To je moje ime, i samo moje, Po uobičajenom sledu događaja, kada više ne bude zlata, grad Kinros trebalo bi da izumre. Međutim, mene ne zabrinjava zlato, iako sam na njemu već mnogo zaradio. U mojoj planini leži ono što ljudi u Kalifomiji nazivaju majčinskom žilom - žila kremena koja sadrži čisto zlato - to jest zlato koje nije pomešano s piritima. Kao što znate, svako može da izvuče zlato iz šljunka, ali baviti se kopanjem duboke žile u tvrdoj steni premašuje novčane mogućnosti ljudi koji hrle na zlatna polja. Potrebna je mašinerija i previše novca da bi to moglo privatno da se finansira. Zato ću, kada budem spreman da kopam majčinsku žilu iz svoje zemlje, potražiti investitore da osnujemo kompaniju. Uveravam vas da će se svaki investitor u toj kompaniji na kraju obogatiti. Više bih voleo da mi budete saveznik, gospodine Devi, nego da agitujete protiv mene među svojim prijateljima u Sidneju. - Drugim recima - odvratio je Devi obnavljajući svoje piće - želite da uložim novac? - Kada za to dođe vreme, svakako. Ne želim da moju kompaniju poseduju i nadziru ljudi koje ne poznajem lično i kojima ne mogu da verujem, gospodine. Biće to privatna kompanija, dakle neće se finansirati javno. A ko je bolji da bude deoničar nego čovek čija je porodica ovde od 1821. godine? Devi je ustao.


V

- Gospodine Kinros - Aleksandre, ako biste me vi zvali Carls - verujem vam. Vi ste jedan promućuran Skot, a ne vizionar. - Uzdahnuo je. - Ionako je prekasno da se opirem groznici, pa neka skakavci što pre nagrnu da izvuku zlato! Onda će se grad Kinros posvetiti pravom kopanju rude, baš kao i Tranki Krik. Ovu sam kuću platio svojim investicijama u rudnike Tranki Krika. Hoćete li da prenoćite ovde i večerate s nama? - Ako mi oprostite što nemam večernje odelo. - Naravno. Ni ja ne nameravam da se presvlačim. V

Aleksandar je svoje bisage odneo u predivnu sobu na spratu, sa čijih se prozora pružao čudesan pogled na obližnje brežuljke i prljavu vodu reke Aberkrombi, zagađenu desetinama uzvodnih nalazišta zlata. Konstans Devi se pripremila za loše mišljenje o Aleksandru Kinrosu, ali na kraju joj se jako svideo. Bila je dobrih petnaestak godina mlađa od svog supruga i nesumnjivo velika lepotica u mladosti, ali otada je prošlo dvadeset godina. Njena je ruka uredila ovu kuću sa takvim ukusom, pomislio je Aleksandar jer je bila izvanredno odevena u saten koji se isticao oko rudimentarnog jastučića koji je upravo ulazio u modu. Nosila je rubine oko vrata, na ušima i oko satenskih rukavica koje su joj pokrivale ruke do laktova. Zapazio je da se ona i Carls vrlo dobro slažu. - Naše tri ćerke - nemamo sinova - stalno su u školi u Sidneju - rekla je Konstans zadihano. - O, strašno mi nedostaju! Ali guvernanta može da ih odgaja samo do određene granice. Kada napune dvanaest godina, moraće da nauče da se druže sa drugim devojkama i uspostave društvene veze koje će im pomoći kada dođe vreme za udaju. Jeste li vi oženjeni, Aleksandre? - Nisam - odgovorio je kratko. - Zato što ste previše zaposleni da biste upoznali pravu devojku ili zato što više volite bezbrižni život samca? - Ni jedno ni drugo. Već sam odabrao ženu, ali brak je stvar budućnosti, kada izgradim kuću poput ove. To je krečnjak, Čarlse, ali gde ste samo našli zidare da tako profesionalno spoje blokove? - upitao je Aleksandar vešto menjajući temu. - U Batarstu - odgovorio je Carls. - Kada je vlada izgradila prugu preko Plavih planina, cik-cak niz strminu zapadno od Klirensa, morala je da se V

V


delimično izgradi na tri visoka vijadukta. Mogli su da dopreme peščar iz obližnjih kamenoloma, ali inženjer Viton nije mogao da nađe zidare. Na kraju je morao da ih dovede iz Italije, što je razlog zašto su vijadukti i ova kuća izgrađeni po metričkim a ne po imperijalnim jedinicama. - Primetio sam vijadukte dolazeći iz Sidneja - savršeni su kao da su ih izgradili Rimljani. - Upravo tako. Nakon završetka radova, neki su zidari odlučili da ostanu u Batarstu, gde za njih ima dovoljno posla. Ja sam otvorio kamenolom krečnjaka u blizini pećina Aberkrombi, kopao sam ga u blokovima i za to sam unajmio ¿talijanske zidare. - Tako ću i ja da uradim - rekao je Aleksandar. Kasnije su se njih dvojica povukla u radnu sobu, Devi da uživa u svom portu, a Aleksandar da puši cigaru. Zatim je Aleksandar načeo neugodnu temu. - Nije mi promaklo da u Novom Južnom Velsu ima mnogo netrpeljivosti prema Kinezima - počeo je. - Pretpostavljam da je u Viktoriji i Kvinslendu isto tako. Sta vi mislite o Kinezima, Carlse? Postariji squatter slegao je ramenima. - Mogu samo da kažem da ne osećam mržnju prema divljim Kinezima. Na kraju krajeva, nemam mnogo posla s njima. Oni se skupljaju na zlatnim poljima, iako u Batarstu ima nekoliko malih kineskih radnji - jedan restoran, nekoliko prodavnica. Koliko sam mogao da primetim, oni su tihi, pristojni, gledaju svoja posla i nikome ne nanose štetu. Nažalost, njihova sklonost napornom radu smeta mnogim Australijancima, koji bi radije zarađivali platu bez velike muke. Osim toga, nisu skloni mešanju i nisu hrišćani. A to ima za posledicu da se njihovi hramovi obično nazivaju kućama - taj izraz sugeriše opasne aktivnosti. I, naravno, krajnje je poniženje što šalju novac kući u Kinu. To se smatra isisavanjem australijskog bogatstva iz Australije. - Zakikotao se, što je bio predivan smeh. - Ja mislim da su njihove pošiljke kući u Kinu kap u moru prema onome što se šalje kući u Englesku. Aleksandar je počeo nemirno da se vrpolji, jer je znao da se njegov vlastiti novac nalazi u Bank o f England. Carls Devi je očigledno bio jedan od ljudi novog kova, australijski rodoljub nesklon Engleskoj. V

V

V


- Moj partner je Kinez - rekao je - i ostaću s njim kud puklo da puklo! Kada sam bio u Kini, otkrio sam da Kinezi imaju neke zajedničke osobine sa Škotima - sklonost napornom radu i štedljivost. Ono po čemu nadmašuju Skote je vedra narav - Kinezi se često smeju. O, a Škoti se dure, dure i dure! - Cinični ste prema svojim sunarodnicima, Aleksandre. - Za to imam razloga. V

V

V

- Imam osećaj, Koni - rekao je Carls svojoj ženi, energično češljajući njenu dugu kosu - da je Aleksandar Kinros jedan od onih ljudi koji ne mogu da naprave pogrešan korak. Konstans se stresla. - O, Bože! Ne postoji li izreka “uzmi ono što želiš i plati cenu”? - Nikad čuo. Hoćeš reći, što više novca čovek zgme, to je veća duhovna cena koju mora da plati? - Da. Hvala ti, dragi, biće dovoljno - rekla je i okrenula se od svog toaletnog stočića prema njemu. - Nije da mi se on ne sviđa - daleko od toga. Ali imam osećaj da mu se mnogo mračnih misli vrzma po glavi. U vezi sa ličnim stvarima. Na kraju će mu lične stvari doći glave, jer on misli da može da ih rešava na isti način kao i svoje poslovne poduhvate. - Misliš na ono kada je rekao daje već odabrao ženu? - Upravo to. Čudna fraza. Kao da se nije ni potrudio da sazna šta ona želi. - Gricnula je nokat. - Da nije bogat čovek, to bi se rešilo samo od sebe, ali bogati ljudi su traženi muževi. - Jesi li se i ti udala za mene zbog mog novca? - upitao ju je Carls s osmehom. - Čitava oblast tako misli, ali ti dobro znaš da nisam, varalice jedna. Oči su joj se smekšale. - Bio si tako veseo, tako staložen, a ipak sposoban. A obožavala sam kako mi tvoji zalisci draškaju bedra. Čarls je spustio četku. - Dođi u krevet, Konstans. V

V

V


3. NAŠAO ZLATNU ŽICU I NEVESTU

Go d i n u d a n a pošto je u nanosima reke Kinros otkrio zlato, Aleksandar Kinros se napokon vratio u Hil End i u plavu sobu u Costevan’su. Rubi ga je dočekala suzdržano a ipak toplo - takvim mu je dočekom dala do znanja da je dobrodošao kao stari prijatelj, ali da su izgledi da se ona popne u plavi krevet - ne baš veliki. Na takav stav naterao ju je ponos; u stvari je stalno čeznula za njim, pogotovo što su i Sung i Li otišli. Prirodno osipanje zbog bolesti, razočaranja i nezadovoljstva imalo je kao posledicu da je otišlo svih pet devojaka koje su pre godinu dana radile za Rubi, a njihovo mesto zauzele su nove. - Valjda bi trebalo da kažem da su to nova lica, ali one su zapravo ista stara priča - rekla je Rubi pomalo umorno sipajući Aleksandru čaj. Predugo sam u ovom poslu... kada sam jako zaposlena za šankom, ne mogu da se setim koja je od njih Paula a koja Petronela. Petronela! Zamisli molim te! Zvuči kao neka krema protiv komaraca. - To se zove citronela - rekao je blago, a zatim prekopao po džepu i izvukao koverat. - Evo, ovo je tvoj deo dosadašnje dobiti. - Bože! - rekla je zureći u bankovnu menicu. - Koliki procenat predstavlja deset hiljada funti? - To je desetina mog udela. Sung je jednim delom svog udela kupio parcelu od dvadeset tri jutra na jednom brdu četiri milje od grada, gde gradi minijaturni grad pagoda - sve od pocakljene keramičke opeke u predivnim bojama, sa povijenim strehama i redovima tornjeva. Dao mi je na raspolaganje sto kulija da na izlazu iz doline izgradim zid od mešanog kamenja iz rudnika i stena, koji će biti savršena brana. Kada budu gotovi, otići će na vrh moje planine da preusmere deo netaknute reke prema brani. A posle toga biće deo svekineskog radnog tima koji će mi sagraditi železničku prugu. Uzgred, plaćaću ih kao da su belci. Da, Sung je srećan poput kineskog cara.


- Dragi Sung! - Uzdahnula je. - Sad mi je jasno zašto je Sem Vong tako nemiran. Mogu ja bez Paule, Petronele i drugih, ali ne mogu bez Sema i Cana Hoija. Obojica gunđaju o povratku u Kinu. - Oni su bogati ljudi. Sung je na njihovo ime registrovao zemljište, kao što bi učinio svaki brat ili rođak - odvratio je Aleksandar prepredeno, posmatrajući je kroz poluzatvorene oči. - Kinros je zlatno polje na kome su Kinezi u povoljnom položaju i tretiraju se kako treba. - Ti vrlo dobro znaš, Aleksandre, da Sem nije Sungov brat, niti mu je Can rođak. Oni su mu sluge, kmetovi - kako god se na kineskom zovu oslobođeni robovi koji su još uvek u njegovoj vlasti. - Da, naravno da znam. Ali mogu da razumem zašto Sung podržava tu izmišljotinu. On je feudalni gospodar sa severa koji se drži pravila odevanja i običaja, a isto to zahteva i od svojih ljudi. Među Kinezima koji su prihvatili britanske običaje nije baš omiljen. - Možda je tako, ali nemoj misliti da Sung nema moći nad Kinezima koji su odsekli perčine i obukli uštirkane košulje. Njihov zajednički neprijatelj je beli čovek. - Izvadila je cigaru iz zlatne tabakere. - Tim Kinezima nisi učinio nikakvu uslugu time što si ih uzeo za partnere i što ih tretiraš kao belce. - Mogao sam da se pouzdam u njih da neće brbljati, a to mi je dalo prednost od šest meseci - rekao je Aleksandar lupkajući po bankarskoj menici. - Ova je svota toliko velika, dobrim delom zahvaljujući Sungovom uticaju na te ljude. Tajna nije izašla na videlo sve dok nisam registrovao zemljište. - A sada imaš grad šatora sa deset hiljada stanovnika. - Apsolutno. Ali već sam preduzeo mere da to disciplinujem. Proći će još mnogo godina pre nego što Kinros postane lep grad, ali isplanirao sam kako će izgledati, podelio sam svoju zemlju i predvideo koliko ću dati gradskim i državnim službenicima - a doveo sam i šest dobrih policajaca. Pomno su izabrani, pa znaju da ne mogu da se iživljavaju na Kinezima. Takođe sam unajmio zdravstvenog inspektora, kome je jedini posao da se brine da se septičke jame kopaju samo na mestima gde neće zagađivati vodu. Ne želim da stanovnike Kinrosa pohara tifusna epidemija. Postoji kakav-takav put za Batarst - u svakom slučaju, dovoljno dobar za kočiju Cobb & Co - i još V

V


jedna za Litgov. Kupus se prodaje za funtu po komadu, šargarepa za funtu po funti, jaja za šiling po komadu, ali to neće trajati večno. Dobro da nemamo sušu, ali kada do nje dođe, brana će biti puna. Rubi ga je posmatrala svojim zelenim očima, s mešavinom očajanja i zabavljenosti, a onda se nasmejala. - Aleksandre, ti si jedinstven! Svako drugi jednostavno bi iscedio ovo mesto i otišao, ali ne i ti. Jedina zagonetka je zašto si svom gradu dao ime Kinros. Trebalo je da ga nazoveš Aleksandrija. - Bavila si se čitanjem? - Postala sam stručnjak za Aleksandra Velikog. - Rezervisao sam vrlo primamljiv komad zemlje na samom uglu ulica Kinros i Auric. Ima izlaz od sto stopa na obe ulice, a pozadi je prostor za staje, senike i dvorišta. U gradske planove zaveden je pod imenom Hotel Kinros, vlasnik/zakupac R. Kostevan. Savetujem ti da gradiš opekom. Pogled mu se uozbiljio. - I još jedna stvar - ostavi svoje kurve u Hil Endu. Oči su joj sevnule i zaustila je da se izdere, ali Aleksandar ju je preduhitrio. - Ćuti! Daj razmisli, ti zajedljiva svojeglava svadljivice, razmisli! Žena obično ne upravlja lično hotelom koji poseduje, ali to je cenjeno zanimanje ako hotel posluje zakonito. To je zanimanje koje neće hendikepirati Lija kada bude dovoljno star da se sam snalazi u svetu. Kakvog ima smisla da ulažeš sav taj novac u obrazovanje svog sina kad bude hteo da se dokaže u svom zanimanju, ako bude imao majku koja je vlasnica bordela na zlatnim poljima? Rubi, nudim ti nov početak u novom gradu, i hteo bih da tamo budeš ugledna građanka. - Pojavio se onaj predivan, šarmantan osmeh. - Ako otvoriš javnu kuću u Kinrosu, jednoga dana ćeš biti prisiljena da odeš. Bogomoljci će postati dovoljno uticajni da isteraju ženu iz polusveta, a verovatno će je i premazati smolom i perjem. A ja ne mogu da zamislim život u njemu bez tebe. Na kraju krajeva, ako te izgubim, ko će me slušati kada budem penio zbog toga što su bogomoljci preuzeli ulogu revnosne policije u mom gradu? Nasmejala se, ali se odmah i uozbiljila. - Morala bih da potrošim trećinu svote koju si mi dao da sagradim hotel o kakvom govoriš. To ne mogu da uradim. Polovina Lijeve školarine stigla je na naplatu - i to baš u trenutku kada sam počela ozbiljno da se pitam kako


da namaknem sav taj novac. Proizvodnja u Hokins Hilu opada, a Hil End umire zajedno s njom. Stanovnici Hil Enda dobrim delom su već u Kinrosu ili se spremaju da odu tamo. Zato ću biti iskrena s tobom. Kao prvo, moja reputacija će me slediti. Drugo, planiram vrlo skoro i sama da dođem u Kinros, ali tamo nameravam da se bavim gradnjom od naboja i da smestim svoje devojke da se bave jedinim poslom koji znaju. Razumem šta govorite, vaše visočanstvo, ali ne mogu da se pokorim vašim naredbama. Iduće godine možda ćeš moći da mi daš novu dividendu, ali to će biti i poslednja. Rečno nalazište će presahnuti. - Hajdemo napolje da pozdravimo moju dobru staru kobilu - rekao je, stojeći ispred nje s ispruženom rukom. Pola sata kasnije ošamućena Rubi otišla je u svoju sobu da se presvuče u haljinu koju je pripremila za dan kada se Aleksandar vrati da je vidi baršun boje marmelade, dovoljno elegantnu da je nosi žena ministra u vladi. Savršena za vlasnicu hotela Kinros. Gorska žila. Rekao je da se na njegovoj zemlji nalazi gorska žila! Počela je, potpuno s odstojanja, da proučava sebe u ogledalu. Ne, ne izgledam kao da mi je trideset jedna. Pre bi se reklo da imam dvadeset pet. Jedna od prednosti života u zatvorenom jeste što koža nije preplanula od sunca. Eh, sve one jadne kuje što obrađuju svoje vrtove dok su im muškarci na iskopinama, jer nisu u stanju da plate cenu koju Hi Poj ili Ling Po računaju u plodove svojih vrtova! Par balavaca vuče ih za skute, još jedan hleb u pećnici. Ruke su im grublje od ruku njihovih muškaraca. Ne znam zašto ijedna od njih sve to trpi - ja sigurno ne bih. Zbog ljubavi, pretpostavljam. Ako je to ljubav, ja nikada neću toliko voleti nijednog muškarca, od Sunga do Aleksandra. Neke od tih žena jednom su bile jednako lepe kao što sam ja sada. Bile. Razmisli o svojoj trideset jednoj godini, Rubi! Ja sam sjajan primer da se greh isplati. Kada bih se zapustila kao te žene u vrtovima, nijedan od muškaraca koji su mi pomogli ne bi me ni pogledao. Kažu da je rođenje hir sudbine - e pa, sudbina donosi na zemlju mnogo više žena bez novca nego žena kojima poreklo omogućava bezbrižnu udaju. Aleksandar kaže da neke žene idu na univerzitet, ali njihovi su roditelji


dovoljno bogati da to mogu da im priušte. Jedino mesto na koje me je moja majka ikada poslala bila je krčma, po kriglu piva. Nikada nisam upoznala oca, večitog gubitnika po imenu Vilijam Henri Morgan. Bio je kradljivac stoke i zatvorska ptičica, kažnjenički sin. Već je imao ženu, pa nije mogao da se oženi mojom majkom koja je došla kao kažnjenica. Umrla je od gangrene pošto je pijana pala i slomila nogu. Polusestre su mi pijandure i kurve, a polubraća u zatvoru kao povratnici. Pa zašto sam ja preživela? Odakle mi snaga da se izvučem i napredujem? Moj brat Monti silovao me je kada mi je bilo jedanaest godina - što je verovatno bila dobra stvar. Jednom kada izgubiš nevinost, bitka je završena. Nema krvave mrlje ujutru posle prve bračne noći, pa nema ni nade da ćeš naći čestitog muža. Muškarci koji žele brak vole da budu sigurni da su oni prvi. Kladim se da isto važi i za Aleksandra Kinrosa! Najviše sam se bojala sifilisa. Celog života vrebao je oko mene. Kada me je silovao, Monti još nije bio zaražen, ali zarazio se godinu dana kasnije. Ja nisam čekala. Čim sam izgubila nevinost, pobegla sam u Sidnej i našla bogatog starca koji mi je omogućio pristojan život. Nije mogao da mu se digne ako mu ga nisam sisala - žena u takvim stvarima ne nalazi užitak, ali to je dobar način da izbegne trudnoću. Ostavio mi je pet hiljada funti kada je umro - o, kakvu je samo frku njegova porodica napravila zbog toga! Radije bi me videli u paklu nego da dobijem jedan jedini peni. Ali odustali su od tužbe kada sam im pročitala pisma koja mi je pisao i rekla da ću ih pročitati na sudu. Platili su bez reči. Onaj deo sa sisanjem razbistrio je stvari. I tako sam se vratila u Hil End s novcem koji mi je omogućio da pokrenem jedini posao koji znam - pabove i prostituciju - i zaljubila se u Sunga. Divan muškarac. Princ. Ali lukav poput Aleksandra. Ipak, darovao mi je nešto što nema cenu - Lija. Moju bebu, moju nadu, moju budućnost. Nikada neću reći Liju da je sa svoje belačke strane potomak hrpe beskorisnih kažnjenika. Zahvaljujući Aleksandru Kinrosu, Li će biti pošteđen te ljage. Zna li Aleksandar da ga volim? Možda, a možda i ne. Možda čak i Aleksandar voli mene. Ali s nama je dobra stvar da nam brak nije suđen. On bi pokušao da me pretvori u svoje vlasništvo, a ja na to ne bih pristala.


V

Žaliću ženu koja mu postane supruga, ali mnogo ću je više mrzeti zato što mi ga je otela. Gorska žila! On se zaklinje da je tamo, zaklinje se da je današnja dividenda samo vrh ledenog brega od zlata što pluta prema meni. Verujem li mu na reč? Verujem li u njega? Da, hiljadu puta da! Zato ću učiniti ono što želi i sagraditi hotel Kinros od opeke, biću vodeći građanin Kinrosa. Ustala je od toaletnog stočića, zabacila bujni rep haljine i krenula na večeru. - U Litgovu izrađuju odlične opeke - rekao je Aleksandar za večerom - a mogu da se dopreme volovskom zapregom litgovskom stazom. Kada hotel Kinros bude završen, grad će vodu dobijati iz jezera kod brane. Možda će i kanalizacija već biti dovršena. Našao sam idealno mesto za kanalizacioni otpad, a sam bog zna da je Kineza više nego dovoljno da farma počne da daje plodove. Povrće uzgojeno na pročišćenom ljudskom izmetu biće vrlo jeftino - o da, kanalizacijska farma radi na principu prerade i pročišćavanja. A što je još bolje, to mesto leži niz vetar od grada, pa će vetrovi odnositi smrad. On će o tom prokletom Kinrosu govoriti od sada pa do sudnjeg dana, pomislila je Rubi. Njega ne motiviše zlato nego ono što može da učini novcem koji mu zlato donosi. Aleksandar je pronašao matičnu žicu u februaru 1874. godine. Tri meseca ranije, počeo je da buši stenu severno od vodopada, pazeći da otvor bude na njegovoj zemlji. Radio je sam u uskom oknu visine čoveka; sam je izvodio, sva miniranja, podupiranja i kopanja, jedini su mu pomoćnici, osim crnog praha, bile uske šine i jedan otvoreni vagon u koji je tovario raskomadano kamenje lopatom i odvozio ga pred ulaz. Naišao je na žilu kremena na zatvorenoj strani tunela pedeset stopa od podnožja planine, nakon male eksplozije koja je zazvučala tuplje i slabije nego inače. Bila je široka dve stope, na levoj se strani dizala a na desnoj spuštala. Kopajući kroz otpad pod slabim svetlom petrolejke, našao je gotovo razmrvljeno grumenje rude pomešane sa škriljcem i kremenom. Eldorado! Kako li je samo znao gde da kopa? Radeći brzo, bacao je obično kamenje u kolica a rudu stavljao na hrpu na jednu stranu. Zatim je pomalo


nesigurno izašao na jarko svetlo dana s komadom rude u ruci i opčinjeno zurio u ono što je držao. Bože! Analiza će pokazati da je pola od zlata! Zatim je podigao pogled prema planini, smešeći se i tresući se, osećajući slabost u kolenima. Žila se pruža gore i dole, a on je znao da se nastavlja u dubinu. To je možda samo jedna od desetak žila - Maunt Kinros je doslovce planina od zlata. Nezakonito dete nepoznatog oca steći će takvu moć u ovoj zemlji da će kupovati i prodavati cele vlade. Osmeh je nestao, počeo je da plače. A kada su suze presušile, pogledao je na jugozapad prema gradu Kinrosu, koji neće izumreti, o ne. Biće to novi Galgong, s popločanim ulicama i veličanstvenim građevinama. Sa zgradom opere? Zašto da ne? Predivna stvar koju će omogućiti zlatna planina. Njegovi sinovi i sinovi njegovih sinova ponosno će nositi ime Kinros. V

V

Iduće nedelje u zoru doveo je Carlsa Sunga Coua, Devija i Rubi Kostevan da im pokaže svoje otkriće. - Apokaliptično! - uzviknuo je Carls, dok su mu se sive oči širile u čudu. - Mora da je Bog ovde odložio matricu kojom će ponovo da stvori svet pošto ga uništi. O, Aleksandre, čoveče božji! Ovo je poput... mrvica od meda! U Tranki Kriku zlato je tako fino raspoređeno u kremenu da ga jedva možeš videti, ali ovde se gotovo čini da ima više zlata nego kremena. - Apokalipsa - zamišljeno je odvratio Aleksandar. - To je dobro ime za njega i za nas. Rudnik Apokalipsa, preduzeće Apokalipsa. Hvala ti, Carlse! - Jesam li i ja član? - nestrpljivo je upitao Carls. - Da nisi, ne bih ti ga ni pokazao. - Koliko tražiš? - Za početak, osnovni kapital od najmanje tri hiljade funti, sa deset hiljada funti po deonici. Nameravam da kupim sedam deonica i zadržim kontrolu nad kompanijom, ali ako neko od vas želi da kupi dve deonice, naš će se kapital time samo uvećati. Partnerstvo je ograničeno na nas četvoro, razdeljeno po tome koliko deonica svako od nas poseduje - odgovorio je Aleksandar. - Pristao bih da ti imaš kontrolu čak i kada ne bi bio glavni deoničar rekao je Carls. - Kupicu dve deonice. V

V

V


- I ja ću kupiti dve deonice - rekao je Sung dok su mu se nozdrve nadimale. - Ja ću uzeti samo jednu - rekla je Rubi. - Ne, ti ćeš uzeti dve. Jednu ćeš kupiti, a druga je za Lija. Upravljaćeš njom dok on ne postane punoletan. - Aleksandre, ne! - Rubi se uhvatila za grudi, za promenu previše šokirana da bi se naljutila. - Ne možeš biti tako velikodušan! - Mogu biti šta god hoću. - Okrenuo se i poveo ih prema bleštavom svetlu, a onda se okrenuo prema njoj. - Rubi, imam osećaj u kostima u vezi s Lijem. Da će on igrati ulogu u Apokalipsi - da, Carlse, to je briljantno ime. Nije to poklon, draga moja prijateljice. To je investicija. - Cemu toliki kapital? - upitao je Carls, računajući u glavi kako da namakne dvadeset hiljada funti. - Zato što će Apokalipsa od početka raditi potpuno profesionalno odgovorio je Aleksandar pa poče da hoda gore-dole. - Trebaće nam rudari, mineri, stolari, radnici na drobilici, barem stotinu dobro plaćenih radnika. Ne nameravam da postanem meta onih demagoga koji se specijalizuju za raspirivanje nezadovoljstva među radnicima. Želim mlin sa dvadeset glava, deset drobilica i dovoljno žive da bude dovoljna za svu količinu zlata. Retorte za razdvajanje. Parne mašine za pokretanje svega i brdo uglja. Litgov ima mnogo uglja, ali je prevoz u Sidnej toliko skup zbog cik-cak pruge uzbrdo da se to mesto ne može meriti sa nalazištima uglja na severu i jugu. Odmah ćemo započeti izgradnju standardne pruge od Litgova do Kinrosa - zašto? Zato što ćemo kupiti rudnik uglja u blizini Litgova i dovoziti sopstveni ugalj. Rasipnički je i nepotrebno kao ogrev koristiti drvo. Imaćemo plinske svetiljke u gradu, ugalj za parne mašine i koks za retorte. Nećemo još dugo upotrebljavati barut - nabaviću novo švedsko čudo, eksplozivnu materiju koja se zove dinamit. - Dobio sam odgovor na svoje pitanje - rekao je Carls suvo. - A šta ako žila presuši pre no što ostvarimo profit? - To se neće dogoditi, Carlse - odgovorio je Sung uvereno. - Već sam konsultovao svoje astrologe i Knjigu promena. Oni mi kažu da će ovo nalazište davati ogromne količine zlata još stotinu godina. V

V

V

V

V

V


Hotel Kinros započeo je rad, premda je Rubi još uvek čekala na deo nameštaja i neke sitnije popravke. Aleksandar je imao sobe na spratu, a danas je dao odgovor na zagonetku gde je provodio tako mnogo vremena u poslednja tri meseca. Tražio je zlato. Tajanstveni gad! - Nadam se da će preostali deo mog osoblja stići uskoro - rekla mu je na večeri za dvoje u salunu Rubi. - Cim se pročuje za Apokalipsu, ovamo će nagrnuti gomile novinara. Još jedna zlatna groznica. - Možda će ih doći nekoliko, ali ovo gorsko zlato je na privatnom posedu u vlasništvu kompanije. Kompanije koja će imati pravo kopanja na celoj planini Kinros. - Osmehnuo se i zapalio cigaru. - Osim toga, imam čudan osećaj da nigde oko planine Kinros nema zlata. Druge kompanije će svakako pokupovati okolnu zemlju, ali ništa neće naći. - Koliko novca zapravo imaš? - upitala ga je znatiželjno. - Mnogo više od sedamdeset hiljada koje sam uložio u preduzeće Apokalipsa. Zato sam unajmio neke Sungove ljude koji mu ne trebaju, za izgradnju žičane uspinjače do vrha moje planine. Želim do iduće godine da sagradim kuću na visini od hiljadu stopa. Kuću Kinros! - S užitkom je izgovorio tu frazu. - Zbog smera ove žile - a ima i mnogo drugih nameravam da postavim rudničke tornjeve na krečnjačku zaravan na visini od oko dvesta stopa. Krečnjak se širi prema zapadu, ali tu ću zaravan iskoristiti za kamenolom iz kojeg ću dobiti blokove za svoju kuću, što će lepo povećati zaravan. Okno koje si jutros posetila postaće tunel broj jedan. Pedeset stopa ispod njega, u podnožju, nalaziće se veliki ulaz s kolicima koja će se, uz pomoć užeta, vući do mesta gde će ih preuzimati lokomotive - do drobilica ako je reč o rudi, do brane ako je reč o kamenju. Otkrili smo pritoku koja teče pravo u dolinu s branom, pa možemo da podignemo zid brane. Uspinjača će prevoziti rudare i njihov alat gore do zaravni i rudničkih tornjeva, a zatim će produžiti do moje kuće. Sve sam isplanirao - rekao je Aleksandar samozadovoljno. - Kao i uvek. Ali zašto graditi kuću? Sta fali hotelu ovde u Kinrosu? Zar ti nije udoban? - Ne mogu svoju ženu da smestim u hotel rudarskog grada, Rubi. Zinula je, lice joj se ukočilo. - Ženu? - Oči su joj poprimile boju kao u mačke, uske, divlje i opasne. V


Shvatam. Već si je izabrao, je li? - Pre mnogo godina - odgovorio je s očitim užitkom. Oduvao je dim prema tavanici, a onda oblikovao kolut od dima. - Anglikanska crkva je još uvek u izgradnji - rekla je smireno - a tvoja poboljšanja nisu otišla dalje od vodovoda i kanalizacije. Svi znaju da smo ti i ja ljubavnici, i to nikome ne smeta. Ali to će se promeniti čim se oženiš. Bože, Aleksandre, kakav si ti jebeni gad! Dopustila sam ti da me kupiš i dovedeš u položaj da ne mogu da odlučujem! E, pa - rekla je ustajući na noge tako naglo da se stolica prevrnula a svi drugi gosti saluna počeli da bulje - predlažem ti da razmisliš još jednom, ti govno jedno, ti... ti zmijo! - Nastaviš li ovako - blago je uzvratio - možeš da se oprostiš s partnerstvom u preduzeću Apokalipsa. Pljus! Njena ga je ruka pogodila u lice takvom jačinom da su se zatresli krakovi na svećnjacima. - Nemam ništa protiv! Možeš svoje zlato da nabiješ u dupe! Izletela je napolje. Njena baršunasta haljina boje marmelade pretvorila se u nejasnu mrlju zlatastog zraka. Aleksandar je podignutih obrva pogledao ostale goste, a onda je odložio cigaru u kristalnu pepeljaru i sporim korakom otišao za njom. Našao ju je na verandi na spratu; šetala je gore-dole, sa šakama stisnutim uz telo, glasno škrgućući zubima. - Cini mi se da te najviše volim kada si besna kao đavo, draga Rubi! rekao je, a iz glasa mu je izbijao šarm. - Nemoj da pokušavaš da me smekšaš - zarežala je. - Ne pokušavam da te smekšam, govorim ti istinu. Da nisi tako privlačna svadljivica, ne bih ni pokušao da te provociram, ali, o Rubi, niko ti nije ravan kad se ljutiš. - Baš ti hvala! - Najbolje je što ne možeš dugo da održavaš pritisak kotla u crvenoj zoni. - Uhvatio ju je za ruke i lagano ih zadržao. - Ponestane ti pare - šapnuo joj je, ljubeći je u užareni obraz. Zagrizla je zubima i promašila. - O, neka se te smešne velike haljine nose do đavola! - povikala je i stisnula prste kao u šape. - Kada bih mogla, lupila bih te u jaja tako da ti V


više ne bi trebala ni žena ni ljubavnica! Aleksandre Kinros, mrzim te! - Nije istina - odvratio je kroz smeh. - Hajde, daj da se poljubimo i pomirimo. Sviđalo se to tebi ili ne, posvetila si se preduzeću Apokalipsa, i naprosto ćeš morati da se navikneš na ideju o mojoj ženi. Možemo biti prijatelji, ako već ne ljubavnici. Prezrivo ga je pogledala. - Radije bih prijateljevala s bogomoljcima! - Ponoviću svoj večiti refren, Rubi, razmisli! Ne mogu da se oženim tobom, to je očigledno. Kao muž i žena, ubili bismo jedno drugo. Ali upravo sam pronašao zlatnu žilu, verovatno najveću na svetu, a kome ću ostaviti svoj ulog u njoj? Treba mi žena da mi rodi sinove. Tiimaš naslednika. Sung ima mnogo naslednika. A ja uopšte nemam naslednika. Budi pravedna, draga moja! - Da, to mi je jasno - rekla je i počela da drhti pošto joj je gnev splasnuo. - Želiš li da mi kažeš da voliš mene a ne nju? - Kako mogu da volim devojku koju nikada nisam video? - Nikada je nisi video? - Poslaću po nevestu u Škotsku. Po sestru. Ona ništa ne zna o Novom Južnom Velsu - ili o Australiji, ako ti je to ime draže - niti o meni. Nadam se da će biti zgodna mala, ali ona je mačak u vreći. Sigurno je da će biti čestita devojka. - Namrštio se. - I sigurno će biti zagriženi prezbiterijanac, a od toga neću moći da je odviknem. Biće majka moje dece, pa se nadam da ću je vremenom zavoleti. Nadam se da će biti poslušna supruga. To je vrlo verovatno - žene iz mog klana vaspitane su da budu poslušne. A to je više nego što mogu reći za tebe, Rubi. Tebi je čestitost nepoznata, a bračne bi te obaveze neprestano terale na pobunu. Prekopala je džep svoje haljine i udarila nogom o zemlju. - Uh, do đavola, izgubila sam cigare! Daj mi jednu, Aleksandre. Upalio je šibicu i pridržao je dok je ona uvlačila dim. - Jesi li se izduvala, Rubi? - Do daske. - Počela je da hoda po verandi, vadeći i ponovo prinoseći cigaru ustima. A onda je, na izvesnoj udaljenosti, stala i okrenula se ka njemu: - Aleksandre, to je ludost. Mačak u vreći? Kakav je to način da opišeš ženu! Brakovi iz interesa nisu retkost, ali bračni se drugovi barem V

V


malo poznaju. Zašto ne potražiš prikladnu ženu u Sidneju? Carls i Konstans imaju dve ili tri ćerke koje su, verujem da oni to tako nazivaju, “na tržištu”. Sofija bi ti bila dobra, vremenom bi je zavoleo. Lice mu se ukočilo. - Ne, Rubi. Ne mislim dalje da raspravljam s tobom o toj temi. Rekao sam ti šta nameravam i zašto. - A meni si namenio ulogu prijateljice? - Poznajem tu porodicu u Škotskoj - odgovorio je i uzeo joj dogoreli opušak iz ruke. - Koja god sestra mi postala nevesta, neće ti biti ni do kolena. Osim toga, još uvek nisam u braku, pa je naše prijateljstvo stvar budućnosti. Zagrlila ga je, a njene su se mačje oči pretvorile u oči mačkice. - Ne možeš biti siguran da će ona biti neprivlačna, Aleksandre. Šta ako se pokaže da je kao Dalila? Pritisnuo ju je uz obližnji zid, strgao joj gornji deo haljine i obnažio joj dojke. - Postoji samo jedna Dalila, Rubi, a to si ti. V

V

Pismo koje je Aleksandar Kinros poslao Džejmsu Dramondu, ono koje je Elizabet tako žarko želela da vidi, glasilo je ovako: Dragi moj Džejms, Pišem ti sa zahtevom da mi daš za ženu jednu od svojih kćeri. Dobro će poslužiti Džin, ako se jo š nije udala; u suprotnom, bilo koja druga poslužiće jednako dobro. Kada smo se prošli put videli, rekao si kako bi radije da ti se dete uda za anabaptista, a ja sam ti obećao da ćeš se jednog dana predomisliti. Ovo je taj dan. Šegrt proizvođača kotlova se jako dobro pobrinuo za sebe, Džejms. Ne samo da je našao zlato u Kaliforniji - što nisi hteo da mi dozvoliš da ti kažem - nego je otkrio čitav zlatni rudnik u Novom Južnom Velsu. Aleksandar Kinros je vrlo bogat čovek. ___ Čujem te kako se pitaš, Kinros? Epa, Dramondovi su me se odrekli, kao što si me obavestio, pa sam odabrao sebi novo ime. Tvoja kći živeće životom velike dame. Novi Južni Vels, odakle ti pišem, ne može da mi


ponudi prikladnu ženu - ovde su sve žene kurve, kažnjenice ili naduvane Engleskinje. Prilažem svotu od hiljadu funti za troškove putovanja moje neveste prvim razredom, u pratnji vične sluškinje, jer takve žene ovde su takođe retkost. Napiši mi odgovor odmah da znam koju od tvojih kćeri da očekujem u Sidneju. Možeš očekivati pet hiljada funti u budućnosti ako budem zadovoljan njome. Potpisao se s velikim zadovoljstvom i s osmehom ponovo pročitao pismo. Toliko o tebi, pohlepni stari gade, Džejmse Dramondu! A toliko i o tebi, Džone Mari! Samers je poneo pismo da ga pošalje iz Sidneja, iako je postojala kraljevska pošta na kočiji Cobb & Co za Batarst. Pismo je vrlo sporo putovalo do škotskog Kinrosa; poslato u martu, do Džejmsa Dramonda stiglo je u septembru. Džejmsov odgovor kojim je obavestio Aleksandra da mu šalje svoju najmlađu kćer šesnaestogodišnju Elizabet, stigao je mnogo brže. Stigao je u Novi Južni Vels nedelju dana pre nego što je Aurora trebalo da otplovi iz Tilberija. Kuća Kinros stajala je na vrhu planine Kinros, dovršena u žurbi. Kako li je Megi Samers jaukala nad izgledima da postane njena kućepaziteljka! Takvo ponašanje nije je nikuda odvelo. Džim Samers joj je rekao da radi šta joj se kaže i to je bilo to. Jadna žena, činilo se da je osuđena da ostane jalova, bez dece od prvog muža, i bez i jednog od Samersa. Do poslednjeg časa odgađao je da o svom predstojećem venčanju obavesti Carlsa i Konstans Devi, neprijatno svestan da će to zvučati vrlo neobično. Konstans je pokušala sve ne bi li ga zainteresovala za svoju najstariju kćer Sofiju, koju je intimno smatrala idealnom za Aleksandra zgodna, pametna, obrazovana, s odličnim smislom za humor i lepim adutom svetovnosti. Ali, premda je Sofija čeznula za Aleksandrom, on je uradio ono čega se Konstans bojala - pogledao je jadnu devojku kao da ne postoji. Rubi Kostevan predstavljala je društvenu teškoću koju su Devijevi zaobilazili kao što mačka zaobilazi lokvu vode, oprezno i pretvarajući se da su izabrali put deset hiljada godina pre nego što je lokva uopšte nastala. V


V

Carls ju je sretao kad god bi se odbor Apokalipse sastao u hotelu Kinros, Konstans samo kada bi odbor Apokalipse organizovao prijem u hotelu Kinros. Oni, ceo Hil End i ceo grad Kinros, znali su da Rubi pripada Aleksandrovom telu i duši (ako je ima). Ali nisu mogli ni da naslute kako će se Aleksandar ponašati prema Rubi kada se jednom oženi, a mora se oženiti. Kada je Aleksandar obavestio Devijeve o Elizabetinom skorom dolasku u Sidnej, ostali su zapanjeni. - Bože, čoveče, ti si zaista ćutljivac! - rekla je Konstans, energično mašući lepezom. - Nevesta iz Škotske! - Da, sestra, Elizabet Dramond. - Biće da je lepa kada je uspela da te uhvati? - Ne bih znao - rekao je Aleksandar nepomućeno. - Poznajem njenu najstariju sestru, Džin - divnu, veselu devojku. Ali ova nije bila daleko od vrtića kada sam prošli put bio u Škotskoj. - Uh... stvarno? Koliko... koliko joj je sada godina? - promucala je Konstans. - Šesnaest. Carls se zagrcnuo viskijem, što je njoj dalo malo vremena pre nego što je odgovorila. - Gotovo je upola mlađa od tebe - odvratila je Konstans i namestila svoj najširi osmeh. - To je predivno, Aleksandre! Odgovaraće ti vrlo mlada devojka. Carlse, nemoj da ločeš! To je viski, nije voda. V

V

V

Kakva slučajnost da se njegov dinamit nalazio na istom brodu! Račun za prevoz dobio je istom poštom kojom je došlo i pismo Džejmsa Dramonda. Vest da će doći Aurorom nije obradovala Aleksandra. Aurora je primala samo desetak putnika, što znači da su smeštaj i hrana drugorazredni. Osim toga, putovanje od dva i po meseca oko Rta dobre nade umesto brzog prolaska kroz Suecki kanal. Pošto je kocka bila bačena, postao je razdražljiv i nestrpljiv, otresao bi se na svakoga, uključujući i Samersa. Hoće li ga nevesta odvesti do nečega zbog čega će gorko zažaliti? Kako to da nije shvario koliko je ona mlada? Zašto nije izračunao koliko joj je godina? Jedine mlade devojke koje je


poznavao bile su Devijeve ćerke, a njih je morao samo da pozdravi i onda da zaboravi na njihovo postojanje. Rubi je svaki put kad bi je sreo bila drugačije raspoložena: Kleopatra koja želi da zadovolji umornog Cezara, Aspazija koja želi da raspravlja o politici, Katarina od Medičija koja razmišlja o sadržaju svog otrovnog prstena, Meduza s pogledom koji muškarce pretvara u kamen. I Dalila koja se sprema na izdaju. I tako je sredinom marta otišao u Sidnej i ustanovio da je priobalna ravnica puna vlažnog vazduha a kanalizacijski problem Sidneja svima na jeziku. Pa ipak, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da ublaži šokove za Elizabet, jer znao je kako ju je Džejms odgajao. E pa, nije li to bio razlog što je hteo da se oženi njome? Nevina i čestita, neiskusna, neiskušavana, mala seoska devojčica koja je imala džem na stolu za večeru samo nedeljom, a pečeno meso za ručak samo kada je porodica slavila neki nesvakidašnji događaj. Previše je dobro poznavao taj svet i mrzeo ga. Nadao se da ga i Elizabet mrzi, da je prigrlila priliku da se izvuče, da počne iz početka. Kada ju je ugledao kako ukočeno sedi na svom kovčegu s rukama prekrštenim na torbici, od glave do pete odevena u nepodnošljivo vruć i težak Dramondov tartan, shvatio je da su mu nade neosnovane. Celokupnim svojim izgledom ličila je na siroče bačeno u svet koji ne poznaje i koji ne želi. Miš. S duhom koji joj je slomio otac i - bez svake sumnje - njen sveštenik. Ta ga je spoznaja nagnala da se prema njoj ponaša poslovno i direktno, dok mu se srce steglo od očaja. O, ovo neće funkcionisati! Nije bilo mudre ili iskusne starije žene koja bi mu objasnila da svemu tome pristupa pogrešno, pa nije ni pretpostavljao da čini grešku. Nastavio je u skladu sa planom - upoznaj je i oženi se njome što pre! Jedan dan koji je proveo s njom pre nego što su se venčali na neki ga je način ohrabrio a na drugi obeshrabrio. Premda joj je odeća bila grozna, a i boje, pažljiv pogled rekao mu je da ima potencijala za divnu ženu. Sviđale su mu se njene oči, široko razmaknute i krupne, sa zenicama u pravoj tamnoplavoj boji. Kad počne elegantno da se odeva i ukrašava lepim nakitom, on neće imati razloga da se stidi njenog izgleda. Govorio je sebi da će njena sramežljivost i ćudjivost vremenom nestati, a njen jak škotski naglasak ublažiti. Izludeo ga je način na koji je primila dijamantski prsten.


Za dve nedelje koje su usledile posle njihovog venčanja, ona nije pokazivala nameru da se promeni. Pristupio je spavanju s njom sa samopouzdanjem čoveka veštog u vođenju ljubavi, čoveka čija su iskustva dovoljno široka da uključuju i ženski rod. Ali nije uzeo u obzir činjenicu da su sva njegova osvajanja bila sa ženama koje su ga same pozvale u svoj krevet - to jest sa ženama koje su ga želele. A zadovoljio je svaku od njih, postigao je da ga mole za još. Naravno, znao je da je Elizabet previše mlada i neiskusna da bude u prijemčivom stanju duha pre nego što je došlo do kreveta, ali nije sumnjao da će u roku od nekoliko minuta biti uzbuđena i spremna za njega. Kako se to nije dogodilo, nije znao šta bi - Aleksandar Kinros nije baš bio Don Žuan. Bio je samo briljantni inženjer s jakim polnim nagonom koji je do sada donosio uzajamno zadovoljstvo. Ali ta smešna devojka nije čak htela da mu dopusti da joj skine spavaćicu! Nije mogao da je uzbudi ni na koji način! Sa svojih šesnaest godina, žene bi trebalo da budu na vrhuncu zrelosti, ali Elizabet je bila suva i vrlo zelena trešnja. Pristojno je podnosila njegovu pažnju, nije ga otvoreno odbijala, očito da je bila spremna da ispuni svoje bračne obaveze, iako je to bila samo jednostavna dužnost. I tako je Aleksandar, posle tri juriša na utvrđenje svoje nove žene, napustio njen krevet kao gorko razočaran čovek. Ali i više od toga: napustio je njen krevet pitajući se da li je sve ove godine grešio - da li je moguće da su žene, koje su izgledale kao da ih njegove ljubavne veštine uzbuđuju, samo glumile užitak? Razmišljanja u sopstvenom besanom krevetu uverila su ga da to, ipak, nije slučaj. Covek koji ume da razlikuje zlato od gvožđa ne bi se prevario tako lako, a sećanja na Rubi u njegovom krevetu uklonila su te sumnje. Ona nije glumila orgazme, bila je previše sočna, previše pohotna. O, ali poniženje je shvatiti da on zapravo nije tako dobar ljubavnik! Zašto nije mogao da uzbudi Elizabet? Nisam sujetan čovek, govorio je sebi, ne sluteći da bi neki njegovu odeću od jelenske kože nazvali taštinom. Nisam sujetan čovek, ali imam dobro građeno telo i prilično prijatno lice. Bogat sam, uspešan, sviđam se ljudima. Pa zašto onda podbacujem sa svojom ženom? Na to pitanje nije znao odgovor. A nije našao odgovor na njega ni kada su napustili Sidnej, iako je vodio


ljubav s njom desetak puta, uvek bez njene reakcije. Samo je ležala i podnosila ga. Da je Elizabet to samo shvatila, mogla je da nađe bolji način da zaintrigira supruga nego da bude ono što jeste - žena koju on ne može da vrti oko svog prsta, šarmira svojim neodoljivim osmehom, ili baci u groznicu koja će je odvesti do strasti i divljeg zadovoljstva. Za njega je to bilo pomalo kao da je u braku s komadom leda koji nije zaleđen sve do srži. Kada bi samo mogao da nađe ključ za ono što bi je raskravilo, bio bi kralj sveta. Zaljubio se u nju zato što nije mogao da je pokrene, nije mogao da postigne da joj oči zablistaju kada on ude u sobu, nije mogao da izmami nikakav odgovor osim obavljanja dužnosti bez prigovora. One noći kada se okrenula prema njemu i poljubila ga da mu se zahvali na dobroti prema Teodori Dženkins, strašno je pogrešio što je odmah pokušao da naplati dug. - Skini spavaćicu. Koža treba da oseća kožu. Mislio je da će time zapaliti iskru u njoj, jer tako je njemu uvek bilo. Ali nije. Stoička dužnost još uvek je bila dužnost. Sada mu je postalo jasno da ne samo da ga Elizabet ne voli, nego da ga verovatno nikada neće ni zavoleti. Za nju je on predstavljao teret. Na kraju krajeva, ona je prekinula njegovu vezu sa Rubi, a to je za uzvrat dovelo do teškoće da se potrudi da Rubi ostane tajna. Kada bi dopustio Elizabet da šeta gradom a da on nije pored nje, neka osvetoljubiva baba zabila bi svoje šape, čak je moguće da bi se i sama Rubi predstavila. Jer Rubi je naravno izvukla istinu iz njega čim se vratio u Kinros, i vratio njoj, ženi bez koje nije mogao da živi. - Više me ne voliš. Zaljubio si se u svoju ledenu ženu - rekla mu je zlobno. - Još gore - tmurno je odvratio. - Zaljubljen sam u dve žene u isto vreme, iz različitih razloga i s različitim ciljevima. Dakle - rekao je oslonivši se na lakat - nije li to prirodno? Vas dve se razlikujete jedna od druge koliko je to dvema ženama uopšte moguće. - Odakle bih ja to znala? - upitala ga je s dosadom u glasu. - Nikada nisam srela gospođu Kinros. - Nikada i nećeš! - odbrusio joj je.


- Aleksandre, katkad mlatiš strašna sranja. Međutim, sve to više nije bilo važno kada je saznao da je Elizabet u drugom stanju. Odmah je zatrudnela, što je govorilo u prilog velikoj porodici dečaka i devojčica. Po jedno svakih dvadeset meseci, ili tako nekako. To bi joj omogućilo da se odmori između porođaja. Ljubavni čin možda je ne zanima, ali biće divna majka i kraljica ove kuće, rekao je u sebi. Toliko se oduševio kada je saznao za trudnoću da ga je to navelo da joj istog trena poveri koliko je daleko dogurao, iz kakvih je jadnih početaka ponikao. Morao joj je to reći, kao da je to deo sakramenta začeća, što je logično za čoveka poput Aleksandra kome je sopstveno začeće bilo obavijeno velom tajne, čija je majka tako čvrsto skrivala identitet svog ljubavnika da čak ni Pinkertonovi detektivi, kada ih je angažovao, nisu bili u stanju da razbiju ćutanje te male škotske zajednice. Nije shvatio da je svojim priznanjem upropastio taj trenutak za Elizabet, da ju je još više odbio od sebe. Hteo je da premosti jaz među njima, a ne da ga proširi. Da, ponavljao je u sebi, Elizabet će biti odlična majka, biće kraljica ove kuće. Trebalo je hrabrosti da stavi Megi Samers na njeno mesto zbog Džejd i muške posluge. Kako je ta žena to mogla da učini iza mojih leđa! Zašto tako obični ljudi kao što je Megi Samers gledaju na Kineze s visine, kao da su manje vredni od njih? A moja žena veruje da ličim na đavola. Da sam to barem pre znao! Da sam barem znao! Pri sledećoj poseti berberinu Džou Skagsu, obrijao je bradu i brkove. Elizabet se osmehnula kada mu je videla lice, tamnobronzano i belo. - Poput pegavog ponija - rekla je. - Hvala ti, Aleksandre!


4. NEPRIJATNE ISTINE I NEOČEKIVANO SAVEZNISTVO

Za h v a l j u j u ć i gospođici Dženkins i Džejd, Elizabetin život u kući Kinros više nije bio tako samotan kao kad je tek stigla, ali vreme je još uvek predstavljalo težak teret za nju, naviknutu da bude zaposlena. Osim posete Devijevih, tokom koje je Aleksandar upriličio večeru, ostale ljude i dalje nije viđala. Očarao ju je Sung Čau, koji je došao na večeru. Razgovarao je s takvom erudicijom i govorio engleski tako besprekomo da je nakon odlaska Devijevih sve slobodno vreme posvećivala čitanju, pokušavajući da popravi svoj vokabular i način izražavanja - i ublaži svoj naglasak. Kada se pokazalo da nema dara za vodene boje ili crtanje, Aleksandar joj je predložio da počne da se bavi vezom. - Idućih meseci postaćeš teža i biće ti neudobnije, draga, pa bi neka razbibriga mogla da ti ispuni vreme - rekao je. Pokušavao je da bude ljubazan i saosećajan, ali bio je potpuno svestan da ne gradi život oko svoje trudne ženice. Na kraju je Elizabet saznala sve o Rubi Kostevan od Džejd. Nije bilo lako probiti formalan karakter njihovog odnosa jer se Džejd bojala da ne postane previše indiskretna, ali kada je zatekla Elizabet u suzama, posle jednog posebno napornog pokušaja da ušije postavu od satena ispod izvezenog tela leptira, formalnost je istog trena izletela kroz prozor. Džejd je obrisala suze i otvorila se, misleći na nadolazeću bebu. - Oh, gospođice Lizi, uvek sam želela da budem dadilja! Molim vas, mogu li ja da se brinem za vaše dete? Molim vas? Perl može da dođe da vam bude sluškinja, to joj je žarka želja otkako sam joj ispričala kako ste dobri - strastveno je molila Džejd. Elizabet je osetila svoju priliku. - Samo ako mi ispričaš sve o toj ženi Rubi Kostevan - odvratila je s primesom čelika u glasu. - Za početak možeš da mi kažeš zašto su sve


njene sluškinje Kineskinje. - Zbog veze gospođice Rubi s princem Sungom. - Princem Sungom? - Da. On je mandarinski princ iz Pekinga. Mi smo - svi njegovi ljudi Mandarini, a ne Kantonci. - Džejd je uzdahnula i zamahnula svojim nežnim rukama. - On je tako zgodan, gospođice Lizi! Zar niste imali takav utisak kada je došao na večeru? On je veliki gospodar. Pre dve godine nadala sam se da će me izabrati za svoju konkubinu, ali više mu se svidela moja sestra Pink Berd. - Konkubinu? Tu mi reč iz Biblije niko nikada nije objasnio. Sto je to konkubina? - Žena koja je u vlasništvu nekog muškarca, ali nije dovoljno uglednog roda da mu bude jedna od žena. - Ooo... Pa u kakvoj je vezi gospođica Rubi s princem Sungom? Je li ona jedna od njegovih konkubina? Džejd je počela da se smejulji. - O, gospođice Lizi! Ne! Gospođica Rubi sada je vlasnica hotela Kinros, ali pre je imala hotel u Hil Endu, gde je takođe boravio princ Sung. Oni imaju sina. Lija. - Dakle, ona je jedna od žena princa Sunga? Džejd je postala još vedrija. - Ne, ne, gospođice Lizi! Gospođica Rubi nikada nije bila ničija žena ni konkubina. Ona je iz Sidneja, ali njena porodica se preselila na zlatna polja kada je još bila devojčica. Njen hotel u Hil Endu bio je kuća na lošem glasu. Ona nije Kineskinja, ali puši tanke crne cigare i bljuje oganj poput zmaja. Ona žena ispred hotela Kinros! Upravo to sam i sama pomislila - da bljuje oganj poput zmaja. Tako lepa, tako divljeg izgleda, tako uobražena. Ona ima dete s kineskim princem! - Gdje joj je sin, Džejd? Ovde, u Kinrosu? - Li je u školi za bogate u Engleskoj. Gospođica Rubi ga je odgojila kao Britanca i on nosi njeno prezime, Kostevan. - Koliko Li ima godina? Džejd se namrštila od koncentracije. V


- Nisam sigurna, gospođice Lizi. Oko jedanaest, mislim. - A gospođica Rubi, još uvek je u vezi s princem Sungom? - Oni su samo prijatelji. Elizabet je spustila iglu za vez i nestrpljivo odložila okvir - razbibriga je takva gnjavaža! - Pa reci mi onda, Džejd, šta je gospođica Rubi gospodinu Aleksandru. Jesu li prijatelji? - Hm... valjda. - Jesu li bili ljubavnici? - Hm... valjda. - Jesu li još uvek ljubavnici? - Oh, molim vas, gospođice Lizi! Gospođica Rubi je rekla da će mi prerezati grlo britvom ako budem pričala priče - ona bi to mogla i da učini! Elizabet je podigla makaze za vez. - Ako mi ne kažeš, Džejd, ja ću ti ovim prerezati grlo. To će te boleti mnogo više od britve, ali učiniću to! - Vaš naglasak, gospođice Lizi! Ne razumem šta govorite! - Gluposti! Svaki dan radim na svom naglasku, a pre ti nije zadavao probleme. Prestani da vrdaš, Džejd, i reci mi istinu. Inače si mrtva. - Oni su ljubavnici otkako je gospodin Aleksandar pre jedno tri godine došao u Hil End - izbrbljala se Džejd. - Kada je on došao ovamo, gospođica Rubi došla je za njim i izgradila novi hotel. On joj nije dopustio da otvori kuću na lošem glasu, ali ona više ne mora tako da zarađuje za život - sada je partnerica u rudniku Apokalipsa. - Ona je bludnica. Prodaje svoje telo - rekla je Elizabet ravnim glasom. Gora je od stvorenja što gmižu blatom. - Ne, gospođice Lizi, nije ona bludnica! - povikala je Džejd, uznemirena takvom procenom. - Ona nikad nije prodavala svoje telo! Imala je svoje devojke i prodavala njihova tela! Koliko ja znam, imala je samo dva ljubavnika - princa Sunga i gospodina Aleksandra. Moj otac, Sem Vong, njen je kuvar. - Na Džejdinom licu pojavio se izraz zbunjenosti. - Ona tatu sada zove šefom, šta god to značilo. Njemu se to sviđa - plata mu se udvostručila. - Onda je još mnogo gora od obične bludnice. Zarađuje na bludu drugih -


rekla je Elizabet kamenog lica. - A moj muž odlazi s njom u krevet do dana današnjeg? Umesto odgovora, Džejd se rasplakala i pobegla. Elizabet je udarila okvir veza tako da se slomio. Zatim je ustala, prišla prozoru i besno se zagledala u vrt. Dakle, zato ne želi da idem u grad Kinros, pomislila je. Mogla bih da nabasam na njegovu ljubavnicu. Ili bi ona mogla da me zaskoči - tako grozno stvorenje ne može imati ni ponosa ni obzira prema pristojnosti. A ne bi mu baš bilo drago da meštani vide naš susret! Mnogi od njih rade za njega. Baš kao što sam i pretpostavljala. Aleksandar je kao radni sto unutra je mnoštvo fioka, a svaka ima drugu namenu. Fioka za njegovu ljubavnicu nosi oznaku Rubi Kostevan. Fioka za njegovu ženu nosi moje ime. O, koliko sam mnogo naučila posle odlaska iz Skotske! Ali devojka čak i tamo zna, čak i ako ima samo šesnaest godina, da muškarci imaju ljubavnice. Biblija je o toj temi sasvim jasna - pogledajte Davida i BatSebu, i šta je Bat-Seba učinila skrupulama pristojnih ljudi! V

V

V

Aleksandar je najavio da će ranije doći na večeru jer ima poklon za nju. Obukla je novu haljinu iz Sidneja - od crvene svile prošarane ljubičastocmom bojom, s izrezom koji joj je otkrivao dojke više nego što je htela. Džejd je poslala Perl da joj pomogne i napravi frizuru; bezobraznica nije htela da rizikuje da Elizabet od nje izvuče još koju informaciju. Perl joj je stavila lančiće oko vrata i gurnula minđuše kroz rupice u ušima. Dijamant njenog vereničkog prstena upijao je svu svetlost i isijavao je u sjajnim duginim bojama. Elizabet je znala da lančići ne vrede mnogo ali ih je volela, izabrala ih je sama kada je muž hteo da joj kupi rubine. Već je tada u njoj zazvonilo neko zvono za uzbunu, upozorilo ju je na sve što se zove rubin. - Izgledaš veličanstveno, draga - rekao je Aleksandar čija su brada i gornja usna poprimile istu boju kao i ostatak lica. Više joj se sviđao obrijan - pitala se zašto muškarci nose brkove i bradu ako ne moraju da sakriju neku manu. - Seri pre večere? - upitao ju je, osećajući se vrlo profinjeno. - Hvala, prijao bi mi - smireno je odgovorila Elizabet.


Iznenada se namrštio. - Da li smeš, u svom stanju? - zazvučalo je kao da je onapijanica. - Verujem da ne može da škodi u umerenoj količini. - Istina. - Ali natočio joj je samo pola čaše. Ispila ga je u jednom gutljaju i s treskom spustilačašu na niski stočić između njih. - Još, molim te. - Još? - Da, još! Nemoj biti škrtica, Aleksandre. Pogledao ju je kao da ga je ugrizla, a onda je slegao ramenima i ponovo joj napunio čašu do istog nivoa. - Ovo je sve što ćeš dobiti, zato nemoj da popiješ sve odjednom. Zašto si tako ljuta? Elizabet je duboko udahnula i pogledala ga pravo u oči. - Saznala sam tačno ko je i šta je Rubi Kostevan. Tvoja ljubavnica i vlasnica bordela. Još uvek ličiš na đavola, Aleksandre, jer uvek imaš dva lica. - Koja ti je ptičica otpevala tu priču? - upitao je obuzdavajući gnjev. - Je li to važno? Pre ili posle, neka je ptičica morala da propeva. Kakva... grozna situacija! U dolini imaš ljubavnicu bludnicu, a na planini čestitu ženu, i njih dve nikada se neće sresti! Ako je ona Kleopatra, Meduza i zaboravila sam što još, šta sam onda ja? - Nepodnošljiva gnjavatorka! - odbrusio je. Stala je da poravnava nabore na haljini u krilu, oborene glave, usredsređena na svoj zadatak. - Ja sam doduše neznalica, ali počinjem da shvatam kako ti radi mozak, Aleksandre. Trebaju ti potomci od neukaljane žene, a Rubi je već ukaljana. Nisam glupa, samo sam mlada i neiskusna. To su dve osobine koje brzo gubim. - Oprosti mi zbog onoga što sam malopre rekao, Elizabet. - Nemoj da se izvinjavaš. Rekao si šta misliš, bio si iskren. Ne bi smeo da se izvinjavaš zato što govoriš istinu, to je previše novo i osvežavajuće rekla je, dok joj je iz glasa kapao otrov kakav nije ni znala da poseduje. Reci mi istinu o sebi i... gospođici ili gospođi Kostevan. Mogao je tada da počne da je pridobija samo da se predao na milost i


nemilost, da je počeo da je preklinje da mu oprosti, ali imao je previše tvrdoglavog škotskog ponosa. Umesto toga, krenuo je u napad, odlučan da je stavi na njeno mesto, a to je bilo upravo ono mesto koje joj je on namenio. - Dobro, ako insistiraš - rekao je smireno. - Rubi Kostevan mi je ljubavnica. Ali nemoj prebrzo da joj sudiš, draga. Razmisli prvo u šta bi se ti pretvorila da te je sa jedanaest godina silovao rođeni brat. Razmisli u šta bi se ti pretvorila da si - kao Rubi - i kao ja! - kopile. Čak ako računam i Onoriju Braun, cenim Rubi Kostevan više od ijedne druge žene koju sam ikada upoznao. Sigurno više od tebe. Ti si sva puna sitnih dvoličnosti iz malog grada kojim dominira jedan fanatičan sveštenik koji usađuje stid u nedužnu decu. Koji bi spalio Rubi Kostevan na lomači kada bi mu se pružila prilika. Prebledela je kao da joj je pozlilo. - Shvatam. Zaista shvatam. Ali po čemu si ti bolji od doktora Marija, Aleksandre? Doveo si me radi svojih ciljeva, bez imalo više griže savesti nego da si doveo komad govedine. - Nemoj mene da okrivljuješ za to. Okrivi svog pohlepnog oca odgovorio joj je sa nenamemom okrutnošću. - Krivim ga! Krivim ga! - Zenice su joj se raširile, a oči postale crne poput njegovih. - Nisam mogla da biram jer žene očito nemaju izbora. Muškarci odlučuju umesto njih. Ali, da sam imala izbora, ne bih se udala za tebe. - Reči ti zvuče zlokobno, ali u njima ima istine, priznajem. Jednostavno su ti dali do znanja kakva te sudbina očekuje. - Napunio je njenu čašu šerijem, želeo je da joj se zavrti u glavi. - Sta si drugo mogla da izabereš, Elizabet? Da budeš usedelica, sudbinu stare devojke? Zar bi zaista radije izabrala to nego da se udaš za mene i budeš majka? - Glas mu je omekšao, stišao se. - Čudna je stvar da te ja volim. Tako si fina, uprkos prividnoj čednosti. - Smešak se pojavio i nestao. - Mislio sam da si miš, ali nisi, premda imaš više duševne snage nego hrabrosti. Ti si tihi lav. To mi se sviđa. To mi greje srce. Vrlo sam srećan što si majka moje dece. - Zašto onda Rubi? - upitala je, popivši šeri do kraja. O, to strpljenje! Prosto ga nije imao kada se radilo o ženama i ženskim V


problemima. Zašto je krivicu svaljivala na njega? - Moraš da shvatiš - rekao je nepopustljivo - da su telesne potrebe muškaraca upravo onakve kako ih opisuje onaj stari grozni Mari. Zašto ne bih išao u Rubin krevet kada u tvome ne nalazim zadovoljstvo? Koliko god se trudio da te uzbudim i zadovoljim, ne mogu. Ti nekuda odlutaš, a ja vodim ljubav s krojačkom lutkom. Hoću da telesna želja bude obostrana, Elizabet! Ti podnosiš moje invazije na tvoj krevet zato što si naučila da žene imaju bračne dužnosti. Ali strašno je voditi ljubav na takav način! Ti svojom hladnoćom pretvaraš taj čin u mehanizam za pravljenje dece! To bi trebalo da bude nešto mnogo više - obostrano i strastveno zadovoljstvo, užitak za nas oboje! Da si to bila spremna da mi daš, ne bih morao da tražim utehu kod Rubi. Ovakvo tumačenje čina pogodilo je Elizabet kao grom iz vedra neba. Njegove reči bile su suprotne svemu što je naučila, a i njenim vlastitim osećajima kada je vodio ljubav s njom. Mogla je da podnese ono što je radio samo zato što je Bog tako zamislio pravljenje djece. Ali očekivati od nje da stenje i učestvuje u onome što on radi...! Pomisliti da on zaista veruje da će ona s dobrodošlicom dočekati njegove prste dok vrludaju po najintimnijim delovima njenog tela? Ne, ne, ne! Voleti čin zbog njegovih čulnih doživljaja, njegove telesne naravi? Ne, ne, ne! Oblizala je usne nastojeći da pronađe reči koje bi on prihvatio kao konačne. - Sta god rekao o izboru, Aleksandre, ja nisam izabrala tebe. Ja tebe nikada ne bih izabrala. Radije bih prihvatila sudbinu usedelice, stare devojke. Ja te ne volim! Niti verujem da ti voliš mene. Da me voliš, ne bi odlazio kod Rubi Kostevan. To je sve što imam da ti kažem. Ustao je i povukao je za sobom. - U tom slučaju, draga moja, nema više šta da se kaže, zar ne? Ne nameravam više da se opravdavam ni milimetar. Sve se svodi na ovo udala si se za čoveka koga ćeš morati da deliš s drugom ženom. Jedna za zadovoljstvo dobijanja dece, druga za zadovoljstvo puti. Hoćemo li na večeru? Pretrpela sam poraz, pomislila je. Pretrpela sam poraz - ali kako je to moguće? Pokazao mi je da nemam pravo, a to pretvara u sprdnju sva moja V


uverenja. Kako me je porazio? Kako mu je uspelo da opravda svoju neprekidnu vezu s bludnicom kao što je Rubi Kostevan? Na njenom mestu za sofom stajala je mala baršunasta kutija. Srce joj je potonulo, otvorila ju je i ugledala prsten sa četvrtastim dragim kamenom veličine jedan inč. Na jednoj strani bio je zelen kao more, a na drugoj se suptilno prelivao u bogatu ružičastu boju. Bio je optočen dijamantima. - Veliki turmalin koji sam kupio od jednog brazilskog trgovca - rekao je prilazeći svom mestu. - Poklon za buduću majku. Zelena je za dečake koje ćeš roditi, a ružičasta za devojčice. - Predivan je! - rekla je automatski i navukla ga na treći prst desne ruke. - Sada će mi rukavice biti po meri. Sela je i pojela hladnu pileću kašu u umaku s kaprom, kiseli šerbet koji je njen muž zahtevao da se poslužuje između jela, a onda je bez entuzijazma pogledala file-minjon. Ceznula je za komadom ribe, ali sve ribe u reci bile su mrtve, a Sidnej je predaleko da bi se riba dopremala odande. Jedan pogled na žuti umak bio je dovoljan da je otera u kupatilo, da tamo povrati kašu i šerbet. - Previše šerija ili previše neprijatnih istina? - Možda ni jedno ni drugo - odgovorio je Aleksandar vlažeći joj lice sunđerom. - Možda je to samo jutarnja mučnina koja te je uhvatila uveče. Podigao joj je ruku i blago je poljubio. - Idi na spavanje. Obećavam ti da te neću uznemiravati. - Da - odvratila je - idi u Kinros i uznemiravaj Rubi. Pitam se, bila joj je poslednja svesna misao, kakvog sina Rubi ima s princem Sungom? Kakva egzotična kombinacija! Jedanaest mu je godina i pohađa školu za bogataše u Engleskoj. Valjda ga je majka poslala u školu tako daleko od kuće ne bi li prikrila njegovo ne baš bogataško poreklo. Pametno od nje. Međutim, Aleksandar nije otišao pravo u Kinros da uznemirava Rubi, prvo je izašao na terasu gde je svetlost iz kuće bacala zlatne pruge po polju. Večeras sam primio težak udarac, pomislio je. Elizabet me ne voli. Do večeras sam verovao, nežno i požudno milujući telo koje sada nosi moje dete, da će doći moj dan. Da će ona oživeti pod mojim dodirom, istegnuti V


leđa, zastenjati i zaječati, da će istražiti moje telo rukama i usnama, da će milovati one njegove delove pred kojima se uvek povlači kad tamo pokušam da ih usmerim. Sta si joj to učinio, neizrecivi doktore Mari? Otrovao si je za čitav život. Ona poistovećuje seks i pokvarenost, pa u kakvog bi onda čoveka mogla da se zaljubi, ako se ikada zaljubi? Neka mu se Bog smiluje ako pokuša da je dodirne! - Rekla sam ti, ona je zaleđena - presudila je Rubi kada joj je ispričao o svom razgovoru s Elizabet. - Ima žena koje ništa na svetu ne može uzbuditi. Ona je jedna od njih. Santa leda. Ti si vešt u umeću ljubavi - ako ti ne možeš da izmamiš reakciju od nje onda ne može niko. Uzmi ono što ti treba tamo gde to možeš da nađeš, Aleksandre. - Ispustila je grleni smeh. - Ona je tamo gore u raju, a ja sam ovde dole u paklu. Uvek sam verovala da je pakao uzbudljiviji od raja - mora biti kad ga nastanjuje tako šareno društvo. Moraćeš da se pomiriš s tim da imaš dve žene. Uh, kakva grozna sudbina! V

Neka se hladnoća uvukla u Aleksandrov odnos prema Elizabet nakon tog suočavanja, iako je češće dolazio na večeru i provodio večeri u njenom društvu. Njena veština na klaviru povećavala se kako joj je rasla ljubav prema muzici, ali Aleksandar je počeo da uživa u tome da je podbada, pa je rekao: - Sviraš isto kao što vodiš ljubav. Bez strasti. U stvari, moglo bi se reći, bez ikakve izražajnosti. Za tehniku možeš da zahvališ gospođici Dženkins, koja očigledno vrlo naporno radi. Steta što nisi spremna da uložiš malo sebe, ali ti voliš da čuvaš svoje tajne, zar ne? To ju je zabolelo, ali ako je Aleksandar postao hladno okrutan, Elizabet je postajala krajnje suzdržana. - Zna li Rubi da svira? - upitala ga je. - Kao koncertni pijanista, s celom skalom emocija. - Baš zgodno za tebe. Zna li i da peva? - Kao operska diva, samo što je kontraalt... nije baš mnogo glavnih uloga napisano za kontraaltove. - Bojim se da ne znam šta to znači. - Ona ima dubok glas. Nisam još čuo tebe kako pevaš.


- Sigurna sam da ona to radi bolje. Budući da nije bilo nikoga s kim bi mogla da raspravlja o ovim kratkim razgovorima, Elizabet je o njima počela da raspravlja sama sa sobom jalov posao, da, ali barem joj je davao nekakvo olakšanje. - Bolje je da smo otvoreno porazgovarali o Rubi, zar ne misliš? - upitala je prva Elizabet. - O njoj svakako vredi razgovarati... nikada se ne događa ništa o čemu bi vredelo razgovarati - rekla je druga Elizabet. - Aleksandar mi se više ni ne sviđa - rekla je prva Elizabet. - S dobrim razlogom - rekla je druga Elizabet - On je mučitelj. - Ali ja nosim njegovo dete. Znači li to da mi se njegovo dete neće svideti? Znači li to? - Ne verujem. Na kraju krajeva, pogledaj njegov doprinos - teško disanje, oko minut vremena stenjanja, i to je sve. Ostatak si ti, a ti se sviđaš sama sebi, zar ne? - upitala je druga Elizabet. - Ne - žalosno je odgovorila prva Elizabet. - Volela bih da bude devojčica, i da mi se svidi. - I ja isto tako. On ne želi devojčicu - rekla je druga Elizabet. Jedina linija železničke pruge standardne veličine između Litgova i Kinrosa napuštala je Kinros putujući 25 milja prema zapadu i jugozapadu pre nego što je skrenula južno i jugoistočno da bi poslednjih 70 milja išla pravo prema odredištu. Izgrađena je brzinom koja je bila u snažnom kontrastu sa sporom izgradnjom vladine železničke pruge između Litgova i Batarsta, čijih je jedva 50 milja bilo započeto 1868. godine i još uvek bilo nedovršeno. Sa jedan prema sto, prosečni je gradijent bio odličan. Aleksandar je lično projektovao prugu, smestivši je na obroncima planine sto stopa iznad dna doline, kako bi je održao na istoj visini koliko je moguće. Pruga je prelazila preko deset masivnih, visokih drvenih mostova, iznad useklina sklonih poplavama, i prolazila kroz dva tunela od trista jardi i devet useklina. Koristio je kinesku radnu snagu, pa nije imao problema s radnicima; smatrao je da su vredni divljenja, poput mašina napravljenih od živog mesa, radili su bez prekida kao da u mandarinskom jeziku ne postoji reč za


iscrpljenost. Predviđalo se da će koštati 8.000 funti po milji, a koštala je 841.000 funti - preduzeće Apokalipsa pristalo je tu enormnu svotu da pozajmi od sidnejskih banaka umesto od Bank o f England - u zamenu za ustupke na porez koji je plaćala na izvoz zlata koji su otišli jemcu. Nije to bilo iznenađenje, Bank o f England već je imala više Apokalipsinog zlata od toga kao jemstvo, a gospodin Valter Maudling samouvereno je obavestio svoje direktore da će zlato pristizati još mnogo godina. Aleksandar i Rubi bili su njeni klijenti. Carls Devi je više voleo banke u Sidneju, a Sung Cau banke u Hong Kongu, perspektivna nova trgovinska sedišta u jugoistočnoj Aziji. Aleksandar je kupio dve slične ali zastarele lokomotive od Great Northern Railwaya u Engleskoj, koja je sada dobro poslovala zahvaljujući amortizaciji svojih starijih proizvoda koji su još uvek bili u odličnom stanju i mnogo jeftiniji za kolonijalnu železničku kompaniju od novih fabričkih modela. Vagoni su došli iz drugog engleskog izvora. Jedna kola su bila hladnjača, jer su radionice za zamrzavanje gospodina Samjuela Morta u Litgovu i Sidneju sada bile u punom pogonu. Zeleznica Apokalipse mogla je da je iznajmi vladi kad joj nije bila potrebna, što je bilo većina vremena. Svi vagoni na oba kraja bili su opremljeni odbojnicima i povezani kukama. Aleksandra je najviše zabrinjavao sastav kočnica, koji su izradili Fay and Newall: nekoliko ljudi na različitim delovima voza moralo je da pokreće jednu neprekidnu polugu koja se protezala ispod voza, što je značilo da on ne može da se zaustavi ispod jedne milje i da ljudi moraju da putuju vozom ni zbog čega drugog nego da primene kočnice kad se ukaže potreba. Kada je pročitao o kočnici s komprimovanim vazduhom gospodina Vestinghausa, Aleksandar je naručio da mu se Vestinghausove vazdušne kočnice pošalju što pre iz Pitsburga u Pensilvaniji. Vagon za jednog putnika bio je novost, trideset stopa dug i osam stopa širok, smešten na točkovima. Imao je privatni kupe za direktore Apokalipse i dobro postavljena sedišta s obe strane prolaza za ostale putnike, koji će plaćati za vožnju drugim razredom. Takođe je imao nešto sasvim revolucionarno - klozetsku šolju, zahvaljujući navaljivanju Rubi. - Možeš da mudruješ koliko hoćeš o teretnim kolima, lokomotivama i V

V

V


vazdušnim kočnicama - rekla je na jednom od prvih sastanaka odbora - ali sramota je da ljudi koji dizajniraju, poseduju i vode vozove, u njih ne stavljaju nužnike za putnike. O, vama muškarcima je to baš divno! Otvorite vrata vagona na plato i pišate do mile volje! Cak možete da spustite pantalone i poserete se ako vas stisne. A mi žene moramo da sedimo u agoniji devet sati između Sidneja i Bovenfelsa, osim ako voz ne stane, a onda nastane stampedo prema staničnom klozetu. E pa, nisam u mogućnosti da udarim vladinu železnicu po zadnjici, ali sasvim sigurno mogu da udarim u zadnjicu železnicu Apokalipse! Upozoravam te, Aleksandre, ubaci unutra klozet! Ako ti je život mio. U vreme kada je pruga puštena u rad, kasno u oktobru 1875, račun je iznosio 1.119.000 funti. Svota je uključivala lokomotive, vagone, putničke vagone (sa klozetima), vagon-hladnjaču, okretnicu za lokomotive, postrojenja za ukrcavanje u ugljenokopu Apokalipse i postrojenja za iskrcavanje u Kinrosu, hangare za lokomotive, postrojenja za usmeravanja i desetine manjih nužnih sitnica. Uprkos ogromnim izdacima, niko od članova Apokalipsinog odbora nije smatrao da je železnica glupa greška; u godinama koje dolaze isplatiće se više od deset puta samo kroz cenu prevoženja uglja. Jer zlato je nastavilo da izlazi iz planine u sve većim količinama; neki komadi rude bili su tako bogati da su izvađeni celi grumeni gotovo bez primese kremena ili škriljca, a prvobitnoj žili pridružilo se nekoliko drugih žila jednakog kvaliteta. Građani Kinrosa jedva su mogli da poveruju u svoju sreću. Kada su presahnuli izvori površinskog zlata, broj stanovnika smanjio se na 2.000 ljudi, a svi oni su na ovaj ili onaj način radili za Apokalipsu. Iako je Aleksandar odlučio da ne sedi u gradskom veću, Rubi i Sung jesu, a jedan od Sungovih nećaka, Sung Po, bio je gradski sekretar. Školovao se u privatnoj školi u Sidneju, govorio je s angloaustralijskim naglaskom i bio neverovatno uspešan. Rudari i pomoćnici u radionicama uglavnom su bili belci, zaposleni u veću Kinezi, koji su bili srećniji kopajući i prekopavajući motikom nego pod zemljom ili praveći buku oko mašina. Posao Sung Poa, kako ga je Aleksandar formulisao, bio je da ukloni ružne ostatke iz dana kopanja aluvijalnog zlata, da na ulice postavi makadam od kamenja iskopanog u rudniku, posebno drobljenog, da se pobrine za podizanje V


gradske skupštine i kancelarije, i da prisili vladu Novog Južnog Velsa da pripomogne gradnji škole i bolnice. Već je postojala škola za tri stotine dece, ali bila je smeštena u kući od naboja, a bolnica je još uvek bila smeštena u drvenoj baraci kraj kuće doktora Bartona. Predviđeno je da se na središnjem trgu sagradi park koji će okruživati gradska skupština, hotel Kinros, poštanski ured, policijska stanica i raznovrsne radnje. Naravno, dopremanje uglja vozom značilo je plinsko osvetljenje kinroskih ulica. Po se nadao da će u roku od dve godine namaknuti sredstva za izgradnju gasovoda do privatnih kuća, premda je (naravno) do hotela Kinros plin doveden odmah, na veliku radost Sema Vonga. Kuvanje na plinskim štednjacima predstavljalo je veliki užitak. Jedine pritužbe na brojnost kineskog stanovništva dolazile su od privremenih stanovnika kao što su trgovački putnici, koji su ubrzo naučili da drže jezik za zubima. Belo stanovništvo Kinrosa znalo je da najmoćniji čovek u gradu, Aleksandar Kinros, neće trpeti protivkineske stavove. To je verovatno bio razlog zašto se kineski udeo u stanovništvu povećavao, posebno među Mandarinima, u mnogo manjoj meri nego među Kantoncima širom Australije. Ovde u Kinrosu mogli su mirno da žive i da se bave svojim poslom, bez straha da će ih uhvatiti policija ili da će biti pretučeni u nekoj sporednoj ulici. Kao i bela deca, kineska su deca između pete i dvanaeste godine pohađala školu. Aleksandar se nadao da će se jednoga dana otvoriti viša škola, ali ni beli ni kineski stanovnici Kinrosa nisu videli smisla u tome da svoju decu šalju u školu godinama i godinama. Najbolje što je Aleksandar mogao da učini bilo je da ponudi stipendije za sidnejske škole malobrojnoj deci s obrazovnim težnjama. Roditelji su se ponekad protivili čak i tome, jer nisu hteli da im se sinovi ili (kakve li strahote!) ćerke obraćaju s visine. Aleksandra je užasavao takav osećaj manje vrednosti, jer on je došao iz zemlje gde se obrazovanje cenilo više od svega. Primetio je da Australijanci uglavnom nisu skloni da školuju svoju decu do višeg stepena nego što ga i sami imaju. Kinezi su razmišljali na isti način. Vremena... mislio je, samo treba vremena. Jednoga dana naučiće da cene obrazovanje poput nas Skota. To je karta za izlazak iz siromaštva i poniženja. Pogledajte moju jadnu ženicu, dve je godine učila da čita i nešto malo da piše i računa. Može ona da tvrdi da bi više volela da se nije udala


za mene, ali otkako je u braku sa mnom, njeno obrazovanje se nastavilo. Bolje reči, bolji izrazi, pogledajte samo kako me je dobro napala zbog Rubi! U škotskom Kinrosu to ne bi bila u stanju! Trudna Elizabet bila je preslaba da prisustvuje otvaranju Apokalipsine železnice krajem oktobra, ali smogla je snage da ugosti na večeri razne zvanice koje su došle iz Sidneja, neki od njih crvenog lica zato što je Kinros dobio železnicu pre Batarsta. Građani Batarsta demonstrirali su u Litgovu. Elizabet je napokon upoznala Rubi Kostevan, koja prosto nije mogla da bude izostavljena s liste gostiju. Jedini gosti koji su zaista odseli u kući Kinros bili su Devijevi, svi ostali smestili su se u hotelu Kinros. Gosti su stigli na vrh planine bez daha i s mnoštvom uzvika; vožnja uspinjačom predstavljala je novost koja je posebno očarala, a i uplašila dame. Elizabet je obukla elegantno izrezanu haljinu od čeličnoplavog satena i nov komplet nakita koji joj je Aleksandar poklonio tom prigodom - safire i dijamante optočene belim zlatom; safiri su bili bledi i prozirniji nego što je to obično slučaj sa tim crnim kamenjem. I naravno, na jednoj je ruci nosila dijamantski prsten, a na drugoj turmalin. Trudnoća je povećala njenu lepotu; zbog svog pomalo krutog ponosa prelepu glavu uzdigla je visoko na ljupkom vratu, a crnu kosu skupila u pramenove ukrašene safirima i dijamantima. Budi kraljica, Elizabet! Stani uz svog nevernog muža kraj vrata i smeši se, smeši, smeši! Iako ona, naravno, nije verovala da Rubi ima takta, Rubi ga je, u stvari, imala kada je smatrala da je to potrebno, pa je došla poslednjim kolima na poslednjem mestu, a pratio ju je Sung u svoj svojoj mandarinskoj slavi. Preklinjala je Aleksandra da je poštedi dolaska, ali bez uspeha. - U tom slučaju - rekla je - stvarno si svojoj ženi morao da pružiš priliku da me upozna privatno, pre ove pretenciozne večere. Jadnoj maloj kučki biće dovoljno teško što mora da se nosi s ovom gomilom naduvanih veličina a da još, pri tome, mora da se bavi i mnome. - Draže mi je da se prvi put sretneš s Elizabet u gomili stranaca - rekao je Aleksandar tonom koji ne trpi prigovor. - Ona je pomalo ukleta. - Ukleta? - Razgovara s duhovima. Samers mi kaže da često razgovara sama sa


sobom... gospođa Samers je se prilično boji. Dok je imala časove klavira, nije bilo tako strašno, ali otkako je gospođica Dženkins prestala da dolazi, sve je krenulo nizbrdo. - Zašto se onda nisi pobrinuo da Teodora i dalje dolazi - upitala je Rubi ogorčeno - čak i ako ne može jadnu devojku da nauči da svira klavir? Tvoja je ženica svakako beznadežno osamljena. - Ako hoćeš da kažeš da ne plaćam gospođicu Dženkins, Rubi, nemaš pravo! - istresao se Aleksandar isprovociran. - Uštedela je nešto novca za odmor u Londonu pa sam joj dao ostatak, a uz to i izdašnu stipendiju. Ja nisam škrtica! - Ne, ti nisi škrtica. Ti si samo nepodnošljivi gnjavator! Aleksandar je podigao ruke u vazduh i odustao. Sta god muškarac da učini, nikada ne može da zadovolji ženu. Rubi je došla u baršunu boje rubina, noseći rubine vredne pravo bogatstvo; izgledala je veličanstveno, što joj je bila i namera. Ako mora da upozna Elizabet u gomili stranaca, od kojih su neki znali da se Aleksandar još uvek ljubaka s njom, onda će joj barem pokazati da nije najobičnija ulična drolja kakvom je Elizabet nesumnjivo smatra. Tim gestom jednako je htela da spase Elizabetin ponos koliko i sopstveni, premda Aleksandrova žena, pomislila je gorko dok se uspinjala stepeništem držeći Sunga pod ruku, verovatno neće shvatio poruku. Njena znatiželja, naravno, bila je na vrhuncu. Pričalo se da je gospođa Kinros vrlo zgodna, na neki prigušeni način - prigušen zato što je bila strašno tiha i povučena. Ali istina je bila, a Rubi je to vrlo dobro znala, da je niko u Kinrosu uopšte nije ni video. Svima je kao izvor informacija služila gospođa Samers, a Megi Samers je, po Rubinom mišljenju, bila zlobna kučka. I tako je Rubi ugledavši Elizabet, videla mnogo više nego što bi Aleksandar želeo. Njen nizak rast bio je hendikep, ali imala je vrlo dobro držanje i bila je stvarno lepa. Imala je kožu belu poput mleka, neoštećenu ružem ili puderom, usne prirodno crvene, obrve i trepavice previše crne da bi trebalo da se pojačavaju. Ali iz njenih vrlo tamnih plavih očiju izbijala je panična tuga, a Rubi je instinktivno znala da ona nije tu zbog nje. Kad ju je Aleksandar uhvatio za ruku kako bi je povukao napred, njene su oči zračile V


nemirom, usta su se uobličila u gotovo nevidljivu grimasu nelagode. O, bože, pomislila je Rubi, dok joj se srce topilo. On joj se telesno gadi! Aleksandre, Aleksandre, šta si to učinio da izabereš nevestu koju nikada nisi video, koju nisi ni poznavao? Šesnaest godina je tako osetljivo doba, ono ili stvara ili razara. Elizabet je ugledala ženu-zmaja kako drži pod ruku čoveka koji je bio obučen u zmajeve, a oboje su bili visoki i veličanstveni. Sung u kraljevskoj crvenoj i žutoj, Rubi u boji rubina. Ali Sunga je znala, njen se pogled premestio na Rubi i upio te izvanredne oči, tako neverovatno zelene i tople. To nije očekivala. To nije želela. Rubi ju je sažaljevala kao žena ženu. A nije mogla da je proglasi droljom, kako zbog odeće i ponašanja, tako i zbog dubokog i pomalo promuklog glasa. Njen govor primetila je Elizabet, bio je začudo dobro zaokružen za nekoga iz Novog Južnog Velsa - pogotovo za nekog sa takvom biografijom. Nije se razmetala svojim putenim telom, nego se kretala poput kraljice, kao da je svet njeno vlasništvo. - Baš lepo od vas što ste došli, gospođice Kostevan - prošaptala je Elizabet. - Lepo od vas što ste me pozvali, gospođo Kinros. Budući da je to bio poslednji par gostiju, Aleksandar je otišao od vrata sa groznom dilemom - treba li da pruži ruku svojoj ljubavnici, svojoj ženi ili svom najboljem prijatelju? Običaj je govorio da to ne bi smela da bude njegova žena, ali običaj je takođe govorio da to ne može biti ni njegova ljubavnica. Pa ipak, kako može da ostavi ženu i ljubavnicu da hodaju zajedno iza njega i Sunga? Rubi je razrešila tu dilemu udarcem u Sungova pleća, odbacivši ga napred prema Aleksandru. - Krenite, gospodo! - veselo je rekla. A onda se tiho obratila Elizabet Zanimljiva situacija! Elizabet je osetila da uzvraća osmeh. - Jeste, zar ne? Ali, hvala vam što ste je olakšali. - Jadno moje dete, vi ste kao hrišćanka bačena lavovima. Pokažimo Aleksandru da je on taj koji je bačen lavovima - rekla je Rubi, hvatajući Elizabet pod ruku. - Postidećemo ga... tog bezbožnika. Tako su ušli u veliku sobu smeškajući se, potpuno svesne da duboko V


zasenjuju sve ostale žene u prostoriji, čak i Konstans Devi. Večera je najavljena gotovo odmah, na užas francuskog šefa; on je računao na trideset minuta, pa sufle od spanaća nije ni izbliza bio gotov. Morao je da baci hladne škampe na male tanjire i svaki da pospe najobičnijim majonezom - merde, merde, merde, kakav kulinarski fijasko! To je bio Aleksandrov trik da odvoji ljubavnicu od žene, jer njihova mesta su za stolom, naravno, bila vrlo udaljena. Elizabet je sedela na jednom kraju sa guvernerom, gospodinom Herkulesom Robinsonom, sa svoje desne stane, i sa premijerom, gospodinom Džonom Robertsonom, s leve. Budući da je guverner vladao previše autokratski, nije se dobro slagao sa premijerom, pa je na Elizabet palo da održava društvenu pristojnost. Nesraslo nepce i govorna mana gospodina Robertsona otežavali su joj taj zadatak, a da i ne pominjemo brzinu kojom je konzumirao vino, kao i sklonost njegove ruke da zaluta na njeno koleno. Aleksandar je sedeo na drugoj strani stola s lejdi Robinson zdesna i s gospođom Robertson sleva. Iako je Džon Robertson bio zloglasni ženskaroš i pijanac, nominalno je bio prezbiterijanac, a njegova krajnje stidljiva prezbiterijanska žena obično nikada nije prisustvovala nijednom javnom skupu, pa je njen dolazak bio pokazatelj Aleksandrovog položaja u državi. O čemu, pitao se Aleksandar zureći u svoje hladne škampe, da razgovaram sa ovom sofisticiranom, zbunjenom ženom i sa ovom crkvenom mučenicom? Nisam stvoren za ovo. Na sredini stola, Rubi je sedela između gospodina Henrija Parksa s desne strane i gospodina Vilijama Daleja s leve, i diskretno flertovala s obojicom, na njihovo veliko zadovoljstvo. To je tako dobro radila da su se žene u njenoj blizini osećale više zasenjene nego šokirane. Parks je bio Robertsonov politički protivnik i njih dvojica su se obično smenjivala na premijerskom položaju u državi. Ako je Robertson u jednom trenutku bio gore, Parks će verovatno biti gore u sledećem. Bilo je podjednako neophodno držati odvojeno Robertsona i Parksa, baš kao i Elizabet i Rubi. Naravno, Sung je bio šarmantan kao i uvek, niko nije napravio grešku da ga smatra bezbožnim Kinezom, iako je to bio. Ogromno bogatstvo može dati sjaj cvetovima koji mnogo manje obećavaju nego Sung. Kada se konačno pojavio sufle od spanaća, isplatilo se čekati ga, kao i


šerbet, napravljen od jabuka, koji je bio dopremljen u hladnjačama Kvinslenda, gde su se takvi delikatesi pravili. Usledio je poširani morski šaran, pa zatim pečeni vrat mlade jagnjetine, a obrok se završio salatom od južnog voća koje je virio iz umućenog šlaga kao vulkanski vrhovi iz mase oblaka. Večera je trajala tri sata, i Elizabet je postajala sve opuštenija u svojim dužnostima doma��ice. Možda su ser Herkules i gospodin Robertson bili međusobno zavađeni, ali su na svoju lepu družbenicu reagovali kao pčele na cvet pun nektara, a ako je gospodina Robertsona uznemirio prezbiterijanizam ove zabavne žene, mudro se pokorio njenim stavovima na kraju krajeva, jednu takvu imao je i kod kuće. Za to vreme, Aleksandar se mučio pokušavajući neobavezno da ćaska sa dve žene koje nisu pokazivale ni najmanje interesovanje za parne mašine, rudama, dinamit ili kopanje zlata. To se pomešalo sa činjenicom da je očekivao verbalno batinanje od premijera Džona Robertsona, i radovalo ga je da Robertsona stavi na njegovo mesto. Do tog će verbalnog batinanja doći čim dame napuste prostoriju, a glavni motiv će biti: “Zašto u Kinrosu nema zemlje za prezbiterijansku crkvu? Kako su katolici dobili dovoljno zemlje da izgrade školu i crkvu, ne plativši ni penija, dok su prezbiterijanci morali da plate astronomsku svotu za komad zemljišta u Kinrosu veličine poštanske marke?” Pa, ako je Robertson mislio da će Aleksandar popustiti, onda neka Robertson razmisli još jednom! Velikim delom stanovnici Kinrosa bila su ili anglikanci ili katolici, prezbiterijanski udeo svodio se na četiri porodice. Zato je isključio žene koje su preko njega razgovarale o deci, i sanjario kako će Džonu Robertsonu reći da zemlju namerava da pokloni kongregacionalistima i anabaptistima. Stvari su se razvijale kao što se razvijaju na svim formalnim večerama, čim su se pojavile boce s portom, dame su sve ustale i povukle se u veliki salon kako bi tamo pričekale najmanje sat da im se pridruže muškarci. Taj običaj stvoren je kako bi se damama omogućilo da isprazne bešike bez neugodnosti da ih muškarci posmatraju kako odlaze i dolaze. Budući da je većina dama umirala od potrebe da ode i vrati se, započela je procesija. - U prizemlju su dva toaleta s kotlićem - Elizabet je rekla Rubi - ali ako pođete sa mnom, možemo da odemo u moje kupatilo na spratu.


- Pratim vas - odgovorila je Rubi sa smeškom. - Ni na trenutak nisam pomislila da ćete mi se svideti - rekla je Elizabet dok su se doterivale ispred mnoštva ogledala. - Evo, sad bolje izgledam - rekla je Rubi. - Pa, i ja sam mislila da ću vas prezirati. Ali čim sam vas videla, poželela sam da postanemo prijateljice. Vi nemate prijatelja, a trebaće vam ako mislite da preživite Aleksandra. On je lokomotiva, pregazi svako protivljenje. - Volite ga? - upitala ju je Elizabet znatiželjno. - Do smrti i dalje, čini mi se - iskreno je odgovorila Rubi. Lice joj se promenilo, postalo je prkosno, ali Elizabet je imala utisak da se u njenim očima nazire bol. - Ali moja ljubav ne bi bila dovoljna za uspešan brak s njim, čak i kada ja ne bih bila precenjena kurva kao što jesam. Vi ste dobro odgojeni da budete supruga. Ja nisam odgojena nego odvučena. Biti Aleksandrova ljubavnica više je nego što sam očekivala od svog života, pa sam srećna. Vrlo srećna. Mi se nalazimo na dva suprotna kraja, pomislila je Elizabet s novostečenom mudrošću, ja sam mu žena i htela bih da ga se rešim da mogu, dok je ona njegova ljubavnica koja bi htela da mu bude bliža da može. To nije pošteno. - Bolje da se vratimo dole - rekla je s uzdahom. - Pod pretpostavkom da pronađemo sofu za dve osobe. Želim više da znam o vama, Elizabet. Na primer, osećate li se dobro? - Prilično dobro, iako su mi natekla stopala i noge. - Stvarno? Dajte da vidim. - Rubi se na vrhu stepeništa spustila na kolena da podigne rub Elizabetine haljine i opipa natečeno meso koje se isticalo iznad cipela. - Vrlo ste natečeni, draga moja. Zar Aleksandar nije pozvao doktora da vas pregleda? Doduše, stari doktor Barton u Kinrosu nije bogzna kakav stručnjak - on je tipičan seoski šarlatan. Vama treba specijalista iz Sidneja. Nastavile su da silaze. - Zamoliću Aleksandra. - Ne, ja ću mu narediti - rekla je Rubi, fTknuvši poput zmaja. Elizabet se zakikotala. - To bih volela da vidim - rekla je. V


- To bi uvredilo vaše ljupke sitne uši. Večeras se ponašam najbolje što znam - objavila je Rubi kad su ušle u sobu. - Kažu da u normalnim okolnostima imam ljut jezik. To se događa ako se bavite vođenjem javne kuće. - Zgrozila sam se kada sam to saznala. - Ali sada niste tako zgroženi, a? - Sasvim sigurno nisam. Zapravo, umirem od znatiželje... kako se vodi javna kuća? - S mnogo više učinka nego što vlada upravlja zemljom. Dobro dođe i konjski bič. Sele su na sofu jedna do druge, nesvesne pogleda ženskih gostiju. Gospođa Eufronia Vilkins, žena velečasnog Pitera Vilkinsa iz anglikanske crkve u Kinrosu, iskoristila je priliku koja se ukazala njihovom odsutnošću da upozna lejdi Robinson, gospođu Robertson i druge, s Rubinom prošlošću i sadašnjošću, od čega je gospođu Robertson spopala takva slabost da je morala da zatraži mirišljavu so, dok je lejdi Robinson slušala sa znatiželjom i čuđenjem. Konstans Devi, koja je sedela u društvu vrlo naporne žene jednog ministra u vladi, zavidno je posmatrala par. Ko bi to ikada mogao da predvidi, upitala se klimajući glavom i smeškajući se litaniji žalbi kraj sebe. Elizabet i Rubi odlučile su da postanu najbolje prijateljice. Neće li to dragog Aleksandra beskrajno uznemiriti? Tako mu i treba, kada je to jadno dete izolovao ovde gore bez društva! Kada su muškarci stigli iz trpezarije okruženi oblakom dima iz cigara i odličnim portom, Elizabet je ustala pitajući se nekim delom svoje duše zašto Aleksandar izgleda tako zadovoljan sobom, a premijer Robinson tako potišten. - Rubi, čula sam da predivno svirate i pevate - rekla je. - Da li biste nam večeras iskazali čast? - Naravno - rekla je Rubi bez obavezne stidljive skromnosti. - Šta kažeš na Betovena i neku Glokovu ariju, a onda Fostera za desert? Elizabet ju je odvela do velikog klavira i primakla stolicu za sebe. Aleksandar je sklopljenih očiju izabrao mesto pokraj Konstans, koja se rešila mučne dame kada su muškarci ušli. Carls je seo s druge strane. V


- Prihvatile su jedna drugu kao patke vodu - prilično glasno je rekla Konstans kada je Rubi počela da svira Appasionatu. - Sreća da je Elizabet tako očigledno trudna, Aleksandre... inače bi ljudi mogli da pomisle da si se upustio u ménage a trois. - Konstans! - užasnuto je zavapio Čarls. - Sšš! - prosiktala je Konstans. Aleksandar se s odobravanjem osmehnuo prema Konstans, dok su mu oči iskrile, i umirio se da čuje bravurozno izvođenje, a užitak su mu povećali iznenađeni pogledi nekih žena. Boljeg muzičara ne bi mogle da čuju ni u Londonu ili Parizu. Kada je završila sonatu i arije, Rubi je počela da svira popularne pesme, a Elizabet je očarano gledala i slušala. Kako je sudbina nepravedna, razmišljala je. Ova žena je morala da bude barem vojvotkinja. Koliko sam puta razmišljala o jedanaestogodišnjoj devojčici koju siluje rođeni brat, i kako me je to uznemiravalo uprkos mojoj zatucanosti. A sada zaista shvatam koliko život može da bude okrutan. O, Rubi, kako mi je žao! Rubi je primedla da se Elizabet prilično muči zbog natečenih stopala u uskim cipelama, pa je odjednom prestala da svira. - Treba mi cigara - rekla je i zapalila. Ovo je propratio glasni uzdah iz desetak ženskih pluća, a ipak, primetila je Konstans, Rubi nekako uspeva da kao žena koja puši malu crnu cigaru izgleda potpuno na mestu. Rubi, moram bolje da te upoznam! Neću više da te izbegavam na prijemima Apokalipse. Carski gest sa cigarom doveo je Aleksandra do klavira. Izraz njegovog lica govorio je gostima da bi ljubavnica i žena svakog muškarca trebale da budu u najboljim odnosima. - Vreme je da Elizabet pođe u krevet, Aleksandre - rekla je Rubi. Odvedi je na sprat i smesti u krevet. Elizabet se nagla da poljubi Rubi u obraz, a zatim je otišla iz sobe držeći supruga pod ruku. Rubi je nastavila sa svojim recitalom. - Zašto mi nisi rekao da je tako draga? - Da li bi mi poverovala, Elizabet? - Ne bih. Džejd i Perl su čekale, ali Elizabet ga je zadržala položivši ruku na njegov V


kaput. - Kad rodim sina, Aleksandre, odlaziću u Kinros kad god mi se prohte rekla je uzdignute brade. - I nameravam često da se viđam sa Rubi. Činilo se da mu je dosadno. - Kako god želiš, draga. Pođi sad u krevet. V


5. MAJČINSTVO

A k u Se r s p e c ija l is t a iz Sidneja temeljno je pregledao Elizabet, a zatim pozvao Aleksandra u spavaću sobu. - Oboje treba da čujete ono što imam da vam kažem - započeo je ozbiljnom tonom, premda ne i pompezno. - Gospođo Kinros, vi bolujete od preeklampsije, a to je vrlo opasna bolest. - Vrlo opasna? - upitao je Aleksandar šokirano. - Da. Nema smisla da umanjujem njenu ozbiljnost ni svojoj pacijentkinji ni njenom mužu - odgovorio je ser Edvard Vajler otvoreno. - Da sam mogao da ponesem sa sobom preciznije aparate, bio bih mrvicu sigurniji na primer, bilo bi korisno reometrom ustanoviti brzinu krvotoka, gospođo Kinros. Međutim, mogu da vam kažem da vaše stanje može da dovede do potpuno razvijene eklampsije, a ona je obično fatalna. - Pacijentkinja je, uočio je, vest primila s nepromenjenim izrazom lica, dok su se oči njenog muža ispunile užasom. - Koliko znamo - nastavio je - eklampsija je bubrežna bolest koja se javlja samo u trudnoći, obično u prvoj trudnoći. - Sto tačno bubrezi rade? - upitao ga je Aleksandar bledog lica. - Oni pročišćavaju telesne tečnosti i izbacuju otrovne sastojke kroz urin. Zato moram da zaključim da postoji neusklađenost između gospođe Kinros i deteta u njenoj utrobi. To bi moglo da znači da ona nije u stanju da odstrani detetove otrovne ostatke, što ima kao posledicu da je oni truju. - Sta je to potpuno razvijena eklampsija? - upitao je Aleksandar ubrzano hodajući po sobi. - Po čemu možemo znati da se razvija? - O, znaćete, gospodine. Karakterišu je jake glavobolje, bolovi u abdomenu, mučnina i povraćanje. Kasnije se javljaju jaki grčevi, a ako ne prestanu, oni uzrokuju da pacijent padne u komu iz koje više ne može da se probudi. - Ali sve što Elizabet ima jesu samo natečena stopala i noge. - Ona mi nije tako rekla, gospodine Kinros. U posleđnje tri nedelje imala V

V


je napade glavobolje, bolove u abdomenu, povraćanja i mučnine. Kod vaše žene je edem, oteklina, hidropičan a ne posturalan - odgovorio je ser Edvard čvrsto. Elizabet je ležala razrogačenih očiju, slušajući taj glas kako bez strasti govori Aleksandru da će ona najverovatnije umreti. Jedan njen deo nije se bunio protiv ove vesti, smrt bi bila izlaz iz njene nevolje. Deo koji se bunio protiv ove presude bio je onaj koji je hteo da rodi živo i zdravo dete i da ima nekoga koga će moći da voli. Šta bi se dogodilo da nije pred Rubi spomenula otečena stopala i noge? Kada je pre dve nedelje za njih rekla gospođi Samers, kućepaziteljka ju je uveravala da je sve u redu, da ne sme da razbija glavu zbog malog otoka. Ali gospođa Samers nema decu. Znači li to da joj gospođa Samers toliko zavidi da joj priželjkuje smrt? - Šta treba da učinim, ser Edvarde? - Kao prvo, morate neprestano da ležite u krevetu, gospođo Kinros. Ležite na levom boku što je više moguće - time ćete olakšati posao svom srcu i bubrezima. - A da ograniči konzumiranje tečnosti? - upao je Aleksandar. - Ne, ne! - uzviknuo je ser Edvard. - Upravo suprotno, bitno je da bubrezi rade, što znači da treba unositi mnogo obične vode a izbacivati mnogo urina. Pustiću joj krv kako bih smanjio količinu s kojom njen vaskularni sastav mora da se bori. Jednu pintu danas, a kasnije po pola pinte nedeljno. Ako nam uspe da rodi bez prethodnog napada grčeva, ima dobre izglede da preživi porođaj. - Ser Edvard se okrenuo prema krevetu: Gospođo Kinros, rekao bih da ste otprilike u tridesetoj nedelji trudnoće. Ostalo vam je još deset nedelja. Moram još jednom da naglasim da ih morate provesti u krevetu. Smete da ustanete samo da ispraznite creva - za mokrenje koristite noćnu posudu. Jedite mnogo povrća, voća i crnog hleba, i pijte mnogo vode. Poslaću negovateljicu iz Sidneja da obuči nekoliko ovdašnjih žena kako da se brinu o vama. - Gospođa Samers biće idealna - rekao je Aleksandar brzo. - Ne! - povikala je Elizabet uspravivši se u krevetu. - Aleksandre, preklinjem te, ne! Samo ne gospođa Samers, molim te. Ona je već prezaposlena. Radije bih Džejd, Perl i Silken Flauen - To su nerazumne devojke a ne zrele žene - prigovorio je Aleksandar. V


- I ja sam nerazumna devojka. Poslušaj me, molim te! Aleksandar je smrknutog lica otpratio ser Edvarda iz sobe. - Ako moja žena dobije eklampsiju, šta će se dogoditi s detetom? Ima li šanse za dete? - Ako dođe do termina a onda podlegne statusu epilepticusu i padne u ireverzibilnu komu, dete se može izvući carskim rezom pre nego što ona izdahne. To mu neće garantovati preživljavanje, ali to je jedina šansa. - Zar se to ne može učiniti dok ono ima šansu da preživi? - Nijedna žena još nije preživela carski rez, gospodine Kinros. - Jeste majka Julija Cezara - odvratio je Aleksandar. - Nije mogla. Živela je sedamdeset godina. - Zašto se to onda zove carski rez? - Bilo je mnogo careva nakon Julija - rekao je ser Edvard - pa je možda neki drugi car rođen na taj način. Neko čija je mama umrla na porođaju. Jer majka mora da umre - mora! - Vratićete se na završnicu? - Ne, ne mogu. Jedva sam našao vremena za ovo putovanje. Vrlo sam zaposlen u svojoj ordinaciji. - Dete će se roditi oko Nove godine. Dođite posle Božića i ostanite do porođaja - dovedite svoju ženu i decu, koga god hoćete! Shvatite to kao praznike u lepoj svežoj okolini - ovde nema grozne vrućine i vlage, ser Edvarde - nagovarao ga je Aleksandar. - Ne, gospodine Kinros. Stvarno ne mogu. Ali pre nego što se ukrcao u voz, ser Edvard Vajler je pristao da se vrati posle Božića. Dogovorili su se da mu Aleksandar plati jednom od svoje dve vizantijske ikone, što je bio kuriozitet a ne honorar. Ser Edvard je skupljao ikone. Aleksandar nije mogao da se suoči sa Elizabet, nije mogao da pogleda ono sitno lice, tako mlado, tako krhko. Prošlog septembra navršila je sedamnaest godina, a izgleda da neće doživeti osamnaestu. Ne ide nam dobro, priznao je sam sebi. Nešto u vezi sa mnom od početka ju je odbijalo - ne, ne, nije to ona idiotska stvar s mojom bradom koja liči na đavolju! U čemu sam pogrešio? Bio sam dobar prema njoj, velikodušan, V


V

omogućio joj stil kakav nikada ne bi upoznala u Škotskoj. Nakit, odeća, krajnji komfor bez gnjavaže bilo koje vrste. Ali nisam se probio do njene srži, nisam izazvao ni jednu jedinu iskru u onim safirskim očima, nisam osetio da joj srce poskoči zbog mog dodira, nisam čuo da ostaje bez daha. Teže ju je razumeti nego divlji oganj, njen duh već je u komi. Moja Elizabet koja nije moja Elizabet. A sada ova strašna i neočekivana bolest koja mi ugrožava ženu i dete. Ne preostaje mi ništa drugo nego da se pouzdam u ser Edvarda Vajlera - a kako da budem siguran da on zna šta radi? - Kako da budem siguran? - Aleksandar je doviknuo Rubi, u mukama. - Ne možeš biti - rekla je otvoreno, brišući oči. - Uh, kakvo sranje! Reći ću ti šta ja mislim da učinim, Aleksandre - zamoliću starog oca Flanerija da za nju održi misu, da svakog dana zapali sveće u vrednosti od jedne funte, i unajmiću tom jadnom starom momku pristojnu kućepaziteljku. Aleksandar je zinuo u čudu. - Rubi Kostevan! Nemoj mi reći da si postala katolkinja! Nepristojno je izduvala nos. - Ne, nisam ja ništa postala, baš kao ni ti. Ali kunem ti se, Aleksandre, kada je reč o čudima, ti katolici imaju tajnu vezu s Bogom. Samo ga je krajnji očaj sprečio da se ne nasmeje. - Znači, praznoverna si? Ili si se možda za šankom naslušala previše irskih ispičutura? - Pre bih rekla da sam se previše naslušala svog rođaka Isaka Robinsona. Uzgred, upitala sam ser Herkulesa jesu li rod. Rekao je da nisu, a lice mu se zacrvenelo poput mačje pege. Nekoliko godina s franjevcima u Kini pretvorilo ga je u papistu, nikad nisam upoznala zadrtije katolike od Robinsonovih. - Pokušavaš da me razvedriš. - Aha - rekla je. - Idi sad, Aleksandre, i iskopaj još tonu ili dve zlata. Drži se posla, čoveče! Cim je otišao, Rubi je briznula u plač. Međutim, rekla je sebi kasnije, stavljajući šešir i rukavice, ne vidim šta je loše u nekoliko misa i sveća. Zastala je na vratima zamišljenog lica. A možda bih, produžila je da govori u sebi, morala da nateram Aleksandra da pokloni zemljište u Kinrosu prezbiterijancima? Cemu vređati bilo koju veru? V

V


Ujutro ]e požurila do Elizabetine bolesničke postelje, naoružana velikom hrpom gladiola, zevalica i ljutića iz leja odsutne Teodore Dženkins. Elizabetino lice se ozarilo. - O, Rubi, baš je lepo videti te! Je li ti Aleksandar rekao od čega bolujem? - Naravno. - Tutnula je cveće gospođi Samers, koja je stajala ukočena i nezadovoljna. - Evo ti, Megi, nađi vazu za njih, i skini taj izraz s lica, podsećaš me na gusenicu. - Gusenicu? - upitala je Elizabet kada je gospođa Samers otperjala iz sobe. - Zapravo sam mislila na puža, ali ne želim da preterujem. S tom ženom moraš da živiš. - Ona me užasava. - Nemoj to da joj dopustiš. - Rubi se smestila na stolicu kao kakva čudesna ptica iz bajke i nasmešila se Elizabet. Na obrazima su joj se pojavile jamice a oči su joj zasjale. - A sad hajde, mačkice, bez očajavanja! Poslala sam telegrame u Sidnej po knjige za koje znam da ćeš voleti da pročitaš - što sočnije, to bolje - i kupila sam špil karata da te naučim da igraš poker i remi. - Mislim da prezbiterijanci ne bi smeli da se kartaju - odvratila je Elizabet izazovno. - Pa, trenutno nastojim da budem u dobrim odnosima s Bogom, ali neka me đavo odnese ako budem podnosila takva sranja! - rekla je Rubi nemilosrdno. - Aleksandar kaže da ćeš deset neđelja morati da ležiš ne radeći ništa osim da piješ i pišaš, pa ako i karte mogu da ti pomognu da prekratiš vreme, kartaćemo se. - Popričajmo prvo - rekla je Elizabet punog srca. - Želim da znam sve o tebi. Džejd mi kaže da imaš sina. - Zove se Li. - Rubin glas se smekšao, a i lice. - On je svetlost mog života, Elizabet. Moje mače. O, kako mi nedostaje! - Sad mu je jedanaest godina? - Da. Nisam ga videla dve i po godine. - Imaš li njegovu fotografiju? V


- Nemam - odgovorila je Rubi grubo. - To bi bilo preveliko mučenje. Jednostavno zatvorim oči i zamislim ga. Kakav sladak momčić! Sjajan. - Džejd kaže da je neverovatno pametan. - Uči jezike kao papagaj, ali prema Aleksandru nije stvoren za velikane u Oksfordu, što sam ja želela. Izgleda verovatnije da će studirati nauku u Kembridžu. Elizabet je videla da je ta tema bolna za Rubi, pa je promenila smer razgovora. - Ko je Onorija Braun? - upitala ju je. Zelene oči su se raširile. - I ti? Nemam pojma ko je. Znam samo da je Aleksandar smatra otelotvorenjem ženskih vrlina. Ja nisam ništa u poređenju s Onorijom Braun. - Meni se čini da on ima drugačije mišljenje o tebi. Rekao mi je da tebe ceni više od Onorije Braun. Jesi li sigurna da je ne poznaješ? - Potpuno. - Kako bismo mogle otkriti? - Mogle bismo da ga pitamo - odvratila je Rubi. - On nam neće reći, biće zagonetan. - Tajanstveni gad! - dodala je Rubi. Nedelje su prolazile začuđujuće brzo zahvaljujući Rubi, knjigama, pokeru - i Konstans Devi, koja je došla da ostane poslednjih pet nedelja. Elizabetino stanje uglavnom je ostalo isto, neprestano puštanje krvi oslabilo ju je, ali otoci su malo splasnuli, a napadi bolova u abdomenu i povraćanje prestali. Negovateljica iz Sidneja bila je energična i odlučna žena, školovana kod Florens Najtingejl. Podučavala je tri kineske devojke kao što narednik podučava najgore trupe, a zatim otišla da izvesti ser Edvarda da će gospođa Kinros imati negu kao da je u Sidneju. Najviše je trpeo Aleksandar, koga je iz ženinog svakodnevnog života isključila prvo Rubi, a onda i taj zastrašujući savez Rubi i Konstans. Međutim, njihovo je društvo držalo Elizabet u dobrom raspoloženju; kad god bi prolazio, iz njene spavaće sobe izbijale su salve smeha. A prolazio je žurno, rekao je sebi s gađenjem, kao išibano pseto koje izbegava


gospodara. Jedinu utehu nalazio je u radu; najzad su stigle Vestinghausove vazdušne kočnice, pa je imao nešto zanimljivo da radi dok ih je instalirao. - Ustanovio sam da čovek, kada se oženi, može da zaboravi na duševni mir i slobodu - rekao je Carlsu Deviju. - E, staro momče - odgovorio je Carls utešno - to je cena koju moramo da platimo kako bismo u starosti imali društvo i kako bismo osigurali naslednike koji će nas slediti. - Slažem se što se tiče društva, ali tebi su jedini naslednici ćerke. - Došao sam do zaključka da ćerke zapravo i nisu tako loša stvar. One se udaju, znaš, i ako je suditi po mojim ćerkama, dovedu u porodicu muškarce koji su sposobniji nego što bi to bili sinovi. Sinove ne možeš da sprečiš da se odaju pijančenju, razuzdanim ženama i kocki, dok su ćerke iz svega toga isključene i ne cene takve poroke kod svojih supruga. Sofijin verenik je sposoban momak sa smislom za posao, a Marijin muž vodi Danlej bolje nego što sam ga ja ikada vodio. Ako Henrieta pronađe jednako dobrog muža kao njene sestre, biću srećan. Aleksandar se namrštio. - Sve je to lepo i krasno, dragi moj Carlse, ali devojke ne mogu da produže porodično ime. - Ne znam zašto ne - odvratio je Carls iznenađeno. - Ako ime toliko znači, šta sprečava barem jednog zeta da ga prisvoji? Nemoj da zaboraviš da je količina čovekove krvi u unucima jednaka i kod sina i kod kćeri polovina. Rađa li se u tvojoj škotskoj glavi zamisao da će Elizabet rađati kćeri a ne sinove? - Do sada je to bio nesrećan brak - odgovorio je Aleksandar iskreno - pa ako sudbina nastavi sa svojom ironijom, ta bi mogućnost mogla da se pretvori u izvesnost. - Baš si zluradi prorok. - Ne, ja sam Skot, kao što si i sam rekao. Carls ipak ima pravo, pomislio je kasnije, prionuvši na posao u depou za lokomotive. Ako Elizabet bude rađala ćerke, moraće da ih vaspita tako da izaberu sposobne muževe koji će pristati svoje prezime da promene u Kinros. To zahteva da one završe fakultet, a ujedno se treba pobrinuti da zbog visokog obrazovanja ne postanu nalik muškarcima. V

V

V

V

V


Dok je njegov čekić udarao trastras, Aleksandar Kinros je odlučio da ga ništa ne porazi, ni eklamptička žena koja ga ne voli, ni moguće pleme kćeri bez sinova. Njegov život imao je sopstvenu svrhu koju je naumio da ostvari bez obzira na sve, a jedan od glavnih ciljeva bio je da ime koje je za sebe odabrao nikada ne umre. Ser Edvard Vajler i njegova žena stigli su odmah posle Božića i smešteni u prostorije u Severnoj kuli, koje su bacile lejdi Vajler u ekstazu užitka. Ne samo da joj se ukazala prilika da napustiti Sidnej u doba najgorih letnjih vrućina nego ju je uviđavni Bog bacio u krilo luksuza kakav Sidnej nije mogao da joj pruži: u Sidneju je posluga bila bezobrazna i agresivna bagra koja je dolazila i odlazila po sopstvenom nahođenju, dok je kuću Kinros posluživala ljubazna i pažljiva kineska posluga, kod koje nije bilo ni traga servilnosti. Ponašali su se kao dobro plaćeni ljudi koji vole svoj posao. Za Elizabet sezona praznika bila je samo nastavak zatočeništva u krevetu; bila je tako troma i letargična da čak ni Rubi nije mogla da je razvedri svojim šalama. Iako joj se osmehnuo, ser Edvard nije obraćao pažnju na svoju pacijentkinju kada je ušao sa Džejd, Perl i Silken Flauer; devojke su nosile posuđe, boce, zdele i druge posude. Skinuo je svoj kaput s frakom, uzeo čistu belu krpu, zasukao rukave, otkrivši smeđe podlaktice, i temeljno oprao ruke. Tek kada su instrumenti bili razmešteni tako da je bio zadovoljan, privukao je stolicu i seo kraj Elizabet. - Kako ste, draga moja? - upitao je. - Ne tako dobro kao pre Božića - odgovorila je Elizabet, kojoj je akušer bio jednako drag kao što joj je i ulivao poverenje. - Imam gadnu glavobolju, bolove u želucu, katkad me uhvati mučnina, i vidim crne mrlje pred očima. - Prvo moram da ustanovim kako vam je beba, a onda možemo podrobnije da razgovaramo - rekao je, otišavši do kraja kreveta i gestovima dajući znak Džejd i Perl da razmaknu čaršave. - Ja sam sledbenik Listera3 - razgovorljivo je rekao, nastavljajući s obazrivom pretragom - pa morate da mi oprostite na zadahu karbola. Zadržaće se u vazduhu još dugo nakon porođaja.


Kada je završio, ponovo je seo. - Glava se okreće, i mislim da bi vam svakog časa mogao pući vodenjak. - Glas mu se promenio, uozbiljio se. - E sada, Elizabet, moram da vam objasnim šta ću možda morati da učinim u slučaju da me, kada dođe vreme, nećete razumeti. Culi ste da sam vašem mužu rekao kako postoji mogućnost, ako vas uhvate grčevi, da se iz njih nećete izvući. Obično je u tom trenutku muž taj koji mora da donosi odluke, ali iskustvo mi govori da su muževi retko za to sposobni, osim ako ih ne uverim da žena želi da učinim ono što treba da se učini. - Nakašljao se. - U poslednje vreme objavljeno je nekoliko radova koji zagovaraju upotrebu magnezijum-sulfata ako dođe do eklampsije, iako moram da vas upozorim da to nije dokazano. - Sto je to magnezijum-sulfat? - upitala ga je. - To je relativno bezopasna so. - Upotreba? Sta to znači? Da je pijem? - Ne, nećete biti u stanju da gutate tečnost. So se daje parenteralnom injekcijom, to jest špricem koji je pričvršćen za šuplju i oštru iglu koja se gume u abdomenalnu šupljinu. Tamo se magnezijumsulfat pomeša sa telesnim tečnostima i prelazi u krvotok. Uveren sam da će jednoga dana te šuplje igle postati dovoljno tanke da ćemo ih ubadati pravo u venu zamišljeno je dodao. - Naravno, obavestiću vašeg muža, ali prvo moram da znam šta vi o tome mislite. Reč je o vašem životu i vašoj bebi. Takođe primećujem da ste zapali u duševnu malaksalost na granici neurastenije. Pristajete li da vam dam injekcije magnezijum-sulfata ako budem morao? - Pristajem - odgovorila je Elizabet bez oklevanja. - Odlično! Pričekajmo onda da vidimo kako će se stvari dalje razvijati. Uhvatio ju je za ruku i nežno je stegao. - Ne klonite duhom, Elizabet. Vaša beba je snažna. I vi morate biti takvi. A sada, ako imate dovoljno snage, predstaviću vam svoju ženu. Ona radi kao moja babica. - Jeste li je tako upoznali? - upitala je Elizabet. - Naravno. Lekari su u mladosti toliko pretrpani poslom da retko imaju priliku da upoznaju mlade dame koje nisu negovateljice ili babice. Vrlo sam srećan - rekao je ser Edvard iskreno. - Moja žena je prekrasna družbenica i vrlo vešta babica. Aleksandar je posetu Elizabet odložio za sutradan. Ser Edvard je poduže V

V


razgovarao s njim i savetovao mu da pričeka da se Elizabet probudi iz sna izazvanog laudanumom. Odmah mu je palo u oči da se soba promenila do neprepoznatljivosti. Sav suvišan nameštaj bio je uklonjen, ostatak pokriven čistim belim čaršavima, a u jednom uglu stajao je beli zaslon. Džejd i Perl su nosile bele kecelje, a vazduhom je lebdeo slabašan oblak karbola. Kakva sam ja kukavica, pomislio je prilazeći krevetu. Za svih ovih deset nedelja izbegavao sam je koliko sam god mogao. Koža joj je bila žućkasta, a kada ga je pogledala, beonjače su joj bile crvene od ispucalih kapilara. Iako je ležala na levom boku, ispupčen stomak nazirao se ispod lakog pokrivača. - Ser Edvard ti je rekao - rekla je, oblizujući raspucale usne. - O svom eksperimentalnom tretmanu? Da. - Želim da ga primeni ako postane nužno, Aleksandre. O, kako sam umorna! - Nije ni čudo, puna si laudanuma. - Ne, ne, ne mislim umorna u tom smislu! - odvratila je razdraženo. Umorna sam! Umorna od ležanja u krevetu, od ležanja na levom boku, od toga da pijem hektolitre vode, da se svakog dana osećam bolesno i jadno od jutra do mraka! To je mučenje! Zašto je ovo moralo da se dogodi baš meni? Ni kod Dramondovih ni kod Marijevih nema te bolesti. - Ser Edvard mi je rekao da se to ne nasleđuje, zato za svoju bolest ne smeš kriviti nasleđe - bezizražajno je odgovorio Aleksandar. - Ser Edvard kaže da je beba zdrava i jaka, ali on bi voleo da vidi poboljšanje tvog duševnog stanja. Obrazi su joj se oblili suzama. - Uvredila sam Boga. - O, gluposti, Elizabet! - otresao se pre nego što je mogao da se zaustavi. - Ser Edvard ovu bolest pripisuje dugom i neudobnom putovanju morem, radikalnoj promeni klime i drugačijoj ishrani. Dođavola, zašto da krivimo Boga? To nije logično! - Ne krivim ja Boga nego sebe. Bila sam neverna Bogu. - Pa - rekao je stisnuvši zube - evo ti nekih vesti koje će te razveseliti. Poklonio sam veliki komad gradske zemlje i na njoj gradim prezbiterijansku V


crkvu. Tako možeš ostatak života da provedeš ugađajući Bogu, kako ga zamišlja Džon Noks, važi? Zinula je. - Aleksandre! Zašto? - Zato što me ona napast od Rubi Kostevan nikada ne pušta na miru! - Draga Rubi! - rekla je Elizabet, s drhtavim osmehom. - Jesi li ikada pomislila da te Bog možda muči zato što si postala takva prijateljica sa Rubi? To ju je nagnalo na smeh. - Ne budi smešan - odgovorila je. Seo je postrance na stolicu i zagledao se kroz prozor koji je gledao na jug preko vrtova do šume, stisnuo je ruke u šake. Znao je da ne sme da razgovara grubo s njom, ali... - Ne mogu da te shvatim - rekao je gledajući kroz prozor - ne mogu da razumem šta ti hoćeš od muža. Međutim, pristao sam na ograničenja ovog braka, kao što si ti izgleda prihvatila da ja imam ljubavnicu. Mogu čak i da shvatim zašto si je prihvatila - ona te oslobađa tereta telesne ljubavi češće no što je nužno. A pogledaj se, bolesna si kao štene zato što si ispunila svoju bračnu dužnost! To ti je sigurno zadovoljenje, dokaz da je razbibriga u postelji greh. Bože, Elizabet, trebalo je da se rodiš kao katolkinja! Onda bi mogla da odeš u manastir i da budeš na sigurnom. Zašto na sebe uzimaš toliko jada? Da si naučila da uživaš u životu, ne bi dobila eklampsiju, to je moje mišljenje. Slušala ga je bez bola, znajući da je njegova gorka tirada izazvana patnjom koju ona ne može da ublaži. - O, Aleksandre, mi smo prokleti! - uzviknula je. - Ja tebe ne mogu da volim, a ti mene počinješ da mrziš! - S dobrim razlogom. Odbijaš svaki moj predlog. - Bilo kako bilo - rekla je smireno - rekla sam ser Edvardu da želim da se podvrgnem njegovim injekcijama ako bude smatrao da su neophodne. Slažeš li se s tim? - Da, naravno da se slažem - rekao je i okrenuo se da je pogleda. - Premda bi svi naši problemi bili rešeni kada bih ja umrla - nastavila je. - Cak i kada bi beba umrla sa mnom. Tada bi mogao da nađeš ženu koja bi


ti više odgovarala. - Aleksandar Kinros se ne predaje - odgovorio je. Ti si moja žena i ućiniću sve što je u mojoj moći da preživiš i ostaneš mi žena. - Cak i ako naše dete ne preživi ili ako više ne budem mogla da imam dece? - Cak i tada. V

Elizabet je dobila trudove 31. decembra. Stanje joj se pogoršalo do nemilosrdne glavobolje, vrtoglavice, povraćanja i bolova u gornjem delu abdomena, ali u prvim fazama njenog zatočeništva niie se dalje pogoršavalo. A onda, kada su oči počele da joj se izvrću a lice trza, ser Edvard je od svoje žene uzeo injekciju, brzo je zario kroz opnu abdomena, malo povukao njen sadržaj kako bi se uverio da nije u njenim crevima, i ubrizgao pet grama magnezijum-sulfata. Grčevi su se s lica proširili na ruke, zatim se čitavo telo ukrutilo, a onda su usledili snažni trzaji. Otvorili su joj usta drvenim čepom, svezali joj udove kako bi se sprečile ozlede. Ali izvukla se, s licem punim modrica, stenjući. Ubrizgali su joj drugu injekciju pre nego što su grčevi opet počeli, dok je beba, za koju je sada bila odgovorna lejdi Vajler, nastavljala da se probija kroz matericu bez majčine pomoći. Iako nije pala u komu, Elizabet gotovo da i nije bila svesna bolnih trudova. Rubi i Konstans čekale su dole u salonu, a Aleksandar se zatvorio u radnu sobu. - Gore je tako tiho - rekla je Konstans drhteći. - Nema krikova, nema jauka. - Možda joj je ser Edvard dao hlorofil? - odvratila je Rubi. - Nije, prema onome što kaže lejdi Vajler. Ako Elizabet ima grčeve, i bez hlorofila će jedva disati. - Konstans je uhvatila Rubi za ruku. - Ne, mislim da tišina govori da naša draga devojka ima grčeve. - Bože, zašto je to moralo da se dogodi baš njoj? - Ne znam - šapnula je Konstans. Rubi je pogledala prema starom satu. - Prošla je ponoć. Dete će se roditi na Novu godinu. - Nadajmo se onda da će 1876. biti srećna godina za Elizabet.


Ušla je gospođa Samers noseći poslužavnik sa ��ajem i sendvičima. Lice joj je bilo tako bezizražajno da ni Rubi ni Konstans nisu znale šta misli. - Hvala ti, Megi - rekla je Rubi, paleći jednu cigaru opuškom druge. Ništa nisi čula? - Nisam, gospođo, ništa. - Ti nemaš dobro mišljenje o meni, zar ne? - Nemam, gospođo. - Baš šteta. Ali zapamti jednu stvar, Megi, ja sve vreme motrim na tebe, zato se ponašaj pristojno! Gospođa Samers je otperjala uzdignute glave. - Pa, izazvala si neke teškoće, Rubi - rekla je Konstans suvo. - Nije li sjajno kako bogatstvo može da promeni društveni položaj žene? - To je istina. Nesumnjivo, bolje je sedeti u odboru Apokalipse nego sisati nečiji pod stolom za napojnicu od petaka - rekla je Rubi ispuštajući dim. - Rubi! - Dobro, dobro, biću pristojna - rekla je Rubi mršteći se - ali samo zato što je ona jadna devojka gore možda na samrti, koliko znamo. Ne mogu sebi da pomognem, volim da sablažnjavam. Aleksandar je jednim delom očajnički želeo da bude sa Elizabet u sobi na spratu, ali se ipak pomirio sa činjenicom da muškarci, ako nisu lekari, nemaju šta da traže kod tih ženskih stvari. Ser Edvard mu je obećao da će ga izveštavati, što je i činio preko Džejd koja je svakih pola sata trčala stepenicama gore-dole, očiju iskolačenih od strave i muke. Tako je znao da su trudovi počeli, ali da se javljaju u razmacima, i da se ser Edvard nada kako će do porođaja doći uskoro. Je li ono što je Elizabet rekla tačno? Da je počeo da je mrzi? Ako je u njegovim osećanjima stvarno bilo mržnje, ušunjala se zato što nije mogao da podnese pomisao da on, Aleksandar Kinros, ne može da izađe na kraj sa svojom ženom. Petnaest godina, bilo mi je petnaest godina kada sam otišao od kuće, i za sve ove godine pokoravao sam sve što mi se našlo na putu. Uskoro ću navršiti trideset tri, a postigao sam više nego što većina ljudi ostvari do


svoje sedamdesete. Imam čeličnu volju i veliki uticaj, mogu da diktiram uslove većini onih budala u Sidneju, jer su oni svoje nade vezali uz politiku i žive iznad svojih mogućnosti. Glavni sam deoničar u najproduktivnijem rudniku zlata u istoriji sveta, imam deonice u uglju, gvožđu, zemlji, posedujem grad i železnicu. A ipak, ne mogu da nateram sedamnaestogodišnju devojku da shvati, niti mogu da postignem da joj se svidim, a kamoli da osvojim njeno srce. Kad joj darujem nakit, izgleda kao da joj je pozlilo. Kad je dodirnem, zaledi se. Kad pokušam da razgovaram s njom, bezvoljno odgovara na moja pitanja i ne daje mi ništa za razmišljanje osim rezervisane nezainteresovanosti. Jedini prijatelji koje želi jesu žene, uhvatila se za Rubi kao pohlepno dete, a to je prava zbrka! I tako su mu se misli vrtele u krug, sve dok se u četiri sata ujutru na vratima biblioteke nije pojavio ser Edvard. Bio je bez kaputa, još uvek zasukanih rukava, ali nije nosio krvavu kecelju. Smeškao se. - Cestitam, Aleksandre - rekao je, prilazeći mu s ispruženom rukom. Postali ste otac zdrave devojčice od osam funti. Devojčica... Pa, to je i očekivao. - A Elizabet? - upitao je. - Eklampsija se povukla, ali treba da pričekamo još nedelju dana pa da kažem da je izvan opasnosti. Grčevi se mogu ponovo javiti u bilo kom trenutku, iako smatram da je magnezijum-sulfat učinio svoje - odgovorio je ser Edvard. - Mogu li da odem gore? - Došao sam da vas otpratim. Soba je još uvek zaudarala na karbol; bio je to neprijatan miris, ali nije nagoveštavao ni krv ni bolest. Elizabet je ležala u krevetu na leđima, oprana i sveže obučena, a stomak joj je opet bio ravan. Aleksandar joj je oprezno prišao; ništa ga u životu nije pripremilo za ovo suočavanje. Oči su joj bile otvorene, koža siva od iscrpljenosti, a uglovi usana otvoreni i vlažni. - Elizabet? - upitao je saginjući se da je poljubi u obraz. - Aleksandre - odvratila je i s mukom se nasmešila. - Dobili smo malu ćerku. Zao mi je što nije sin. - O, meni nije! - rekao je, s iskrenim zadovoljstvom. - Carls me je prosvetlio u vezi sa devojkama. Kako si? V

V

V


- Osećam se mnogo bolje. Ser Edvard kaže da bi opet mogli da me uhvate grčevi, ali ja ne verujem u to. Aleksandar ju je uhvatio za ruku i poljubio je. - Volim te, mala majko! S|ajne oči su im se ukrstile. - Kako ćemo je zvati? - Kako bi ti htela da je zoveš! - Elenor. - Kad krene u školu, svi ce je zvati Nel. - Nemam ništa protiv Nel. A ti? - Ne. Oba su imena dobra, nisu ni smešna ni pretenciozna Mogu li da vidim svoju ćerku? Lejdi Vajler je stupila napred sa čvrsto zamotanim zavežljajem i položila ga u Elizabetine ruke. - Ni ja je još nisam videla - rekla je Elizabet razmotavajući zavežljaj. O, Aleksandre! Predivna je! Pramen guste crne kose, žmirkave oči na svetlu plinske svetiljke, glatka i tamna koža, usta u obliku sitnog slova o. - Da - rekao je Aleksandar s knedlom u grlu - predivna je, naša mala Elenor. Elenor Kinros. Dobro zvuči. - Biće tatina mezimica - vedro je rekla lejdi Vajler posežući da uzme Elenor. - S prvom ćerkom je uvek tako. - Jedva čekam - odgovorio je Aleksandar i izašao iz sobe. Obrazovanje, obrazovanje... Prvo guvernanta, a zatim tutor da mu pripremi ćerku za univerzitet. Obrazovanje je sve. Neću je poslati u školu u Sidnej, nemam poverenja u to mesto. Ja ću se brinuti za Nel - da, to mi se više sviđa nego Elenor - bez obzira koliko puta Konstans bude pokušala da mi kaže da devojke treba da se druže s drugim devojkama, kako bi naučile da postanu nepristojne kokete i društveni snobovi. Da, već sam isplanirao budućnost svoje ćerke - visokoškolsko obrazovanje iz jezika i istorije, a onda udaja za Li Kostevana. Ako me sreća nije potpuno napustila, Elizabet će sledeći put roditi dečaka, iako ja svoje nade polažem na Nel i Lija. U njihovoj deci će se moja krv pomešati s Rubinom - o, to će biti predivno nasleđe.


Ser Edvard i lejdi Vajler otišli su osam dana posle rođenja male Elenor. Elizabet više nije imala napade i brzo se oporavljala. Akušer im je savetovao da se sledećih šest meseci uzdržavaju od polnih odnosa, ali verovao je da će druga trudnoća proći glatko. Eklampsija je bolest prve trudnoće. Njegov jedini prigovor bila je dojilja koju je Elizabet izabrala jer nije imala mleka. Odlučila se za Džejdinu i Perlinu rođaku, Baterflaj Ving, koja je izgubila svoje dete otprilike u isto vreme kada se Elenor rodila. Kinesko mleko? - Ne možete da znate kako bi to moglo da utiče na vaše dete - rekao je razborito. - Ljudske rase se razlikuju, lako je moguće da majčino mleko jedne rase nije pogodno za dete druge rase. Preklinjem vas, gospođo Kinros, pokušajte da nađete belu dojilju! - Gluposti! - rekla je Elizabet pokazujući tvrdoglavost kakva se kod Skota retko viđa, a to je zaista velika tvrdoglavost. - Mleko je mleko. Kako bi inače mačka mogla da doji štenad ili kuja mačiće? Citala sam da u Americi crnkinje doje bebe belaca. Baterflaj Ving ima toliko mleka da bi mogla da doji blizance, pa moja Elenor neće oskudevati. - Neka bude po vašem - odgovorio je ser Edvard, s uzdahom. - Vrlo su čudni - rekao je ženi kad su se ukrcavali u voz za Litgov. - Zar Aleksandar Kinros ne sluša političare svih opredeljenja? I Robertson, i Parks, pa čak i oni primitivni tipovi koji traže podršku radničke klase, uvereni su da Kinezi predstavljaju opasnost i da se useljavanje Kineza u Australiju mora zaustaviti. Mnogi bi hteli da deportuju Kineze koji su već ovde. A ipak, Kinros je svoje carstvo izgradio na Kinezima, a njegova žena želi da joj Kineskinja doji dete, za boga miloga! Ako ustraju u svojim stavovima, biće nevolje. - Ne razumem zašto - mirno je odvratila lejdi Vajlen - Kada bi Aleksandar iskorišćavao Kineze, to bi bila slabost u njegovoj odbrani. Ali on to ne radi, pa niko nema razloga ni da mu se meša u posao. - Draga moja, nekim političarima ne trebaju razlozi. Mala Elenor rasla je na kineskom mleku i ponašala se savršeno. Već sa šest nedelja spavala je celu noć, a sa tri meseca već je mogla uspravno da sedi. V


- Ti si napredna bebica, zar ne, zlato moje? - tepala joj je Rubi, ljubeći je u obraz. - Ti si zlato tetke Rubi... O, Elizabet, to mi budi sećanja kako je bilo divno brinuti se za mog nestašnog mačka! Bio je tako sladak. - Imaće plave oči - rekla je Elizabet, bez zavisti zbog načina kako je Elenor zavolela Rubi. - Ne tamnoplave kao ja, niti nebeskoplave kao moj otac. Tamne a ipak sjajne. Mada mislim da će joj kosa ostati crna, zar ne? - Da - rekla je Rubi predajući Elenor majci. - Put joj je tamnija od tvoje, više nalik Aleksandrovoj. Osim po očima, po svemu drugom sličnija je njemu nego tebi - to duguljasto lice... Oči o kojima su raspravljale gledale su Rubi, činilo se s razumevanjem, iako bebe od tri meseca to navodno ne mogu. Kao da i tako malena shvata šta govorimo, pomislila je Rubi. - Ovo sam dobila od Lija - rekla je. - Hoćeš li da čuješ, Elizabet? - Molim te - rekla je Elizabet, igrajući se s bebinim prstićima. Rubi se nakašljala. - Neću da te gnjavim prvim odlomkom, pročitaću samo deliće. U drugom pasusu kaže “Sad sam prešao u školu za seniore i počeo sam da učim latinski i grčki. Moj razredni, gospodin Metjuz, pristojan je tip koji ne veruje u štapove, iako mislim da Proctor’s ne gleda na šibanje s odobravanjem jer su svi učenici stranci i iz visokog društvenog položaja. Zar ti se ne sviđa ta fraza? Bolje mi ide matematika nego engleski, ali to znači da se od mene očekuje da se više trudim oko engleskog. Gospodin Metjuz kaže da nijedan učenik kome je on tutor neće završiti kao književni idiot! Poslao me je na poseban kurs čitanja engleskih klasika, od Sekspira i Miltona do Goldsmita, Ričardsona, Defba i stotinak drugih. Kaže da još uvek ne čitam dovoljno brzo, ali čitaču. Priznajem da više volim istoriju, ali ne one beskrajne engleske borbe poput Ratova ruža. To su uglavnom samo krstaški pohodi, bitke i izdaje - meni u tome nema dovoljno nauke. Meni se sviđaju Grci i Rimljani, oni su imali bolje generale i plemenitije ciljeve. Naučno ratovanje.” - Koliko mu je godina? - upitala je Elizabet smeškajući se zbog ponosa u Rubinom glasu. - U julu će napuniti dvanaest - odgovorila je Rubi, dok su joj oči sijale od suza. - Meni se vreme vuče, ali njemu ne, a to je važno. Da ti pročitam još? V


- Da, molim te. - “Ovo ću poslati iz sela, tako da mogu da pišem iskreno. Niko u Proctor’su ne bi ni sanjao da cenzuriše nečija pisma, ali nikada nisam sasvim siguran da pisma koja dobijamo školskom poštom nisu bila otvorena i pročitana. Ovde ima svakakvih dečaka, a nije svaki od njih dobar ili vredan karakter. Kada sam tek krenuo u niže razrede, shvatio sam da sinovi maharadža i prinčeva katkad žude za vlasništvom drugih do te mere da ga ukradu, i da su barem jednako vešti lažljivci kao i Englezi. Zato možda učitelji otvaraju naša pisma koja pišemo, ako ništa drugo, barem da prate događaje i mišljenja među učenicima. Veoma cenim Aleksandrova pisma jer su tako puna dobrih saveta i zdravog razuma.” - Aleksandar mu piše? - upitala je Elizabet iznenađeno. - Mnogo češće nego ja. On je Aleksandar Kinros, vlasnik najproduktivnijeg rudnika zlata - besprekoran kao korespondent. Ne znam zašto, ali Li mu se svideo kada je upoznao mog nestašnog mačka u Hil Endu. - Nastavi - podstaknula ju je Elizabet. - “Zahvaljujući zlatu, moj život u Proctor’su vrlo je lagan. Mogu da pogledam u oči svim drugim momcima a da ne budem povređen, jer isto kao i oni mogu da dam da mi se školska odela izrade u Saville Rowu ili da platim ložu kada nas učitelji povedu na neku predstavu ili u operu u London. Mama, jako bih voleo da imam tvoju fotografiju, sada kad možeš da nosiš mnogo nakita i da izgledaš kao prava ruska princeza! I tatinu fotografiju, molim te!” - Nadam se da ćeš to uraditi - rekla je Elizabet. - Da, hoću. Sunga prilično zabavlja pomisao da pozira sledećem fotografu u prolazu u svojoj najveličanstvenijoj odeći. - Još mi čitaj, Rubi. On tako dobro piše. - “Matematika mi ide tako dobro da već dobijam lekcije kao i momci koji se spremaju za Kembridž. Gospodin Metjuz tvrdi da pokazujem njutnovski smisao za matematiku, ali mislim da samo pokušava da me omekša za akademsku karijeru. Nemam takvih ambicija. Mnogo me više zanima mašinstvo. Zelim da gradim stvari od čelika. Najbolji prijatelji i dalje su mi Ali i Husein, sinovi persijskog šaha


V

Nasru’d-Dina. Život je tamo prilično haotičan, kao da neko stalno pokušava atentat na šaha, ali ne čini se baš verovatnim da će on umreti na taj način, previše je dobro zaštićen. Da i ne spominjem kako potencijalne atentatore čeka javno smaknuće. Ali i Husein mi kaže da je to sredstvo zastrašivanja.” Rubi je spustila pismo. - To je sve što bi tebe moglo da zanima, Elizabet. Ostalo je priča za majku, a kada bih to pročitala naglas, rasplakala bih se. - Zauzela je pozu, podigla ruku do glave. - Misliš da mogu da prođem kao ruska princeza? S novom haljinom iz Sauvagea, svakako. I sa dijamantima i rubinima. - Ja ću da ti pozajmim onu smešnu dijamantsku tijaru koju mi je Aleksandar upravo kupio - rekla je Elizabet. - Molim te lepo, Rubi, tijara! Gde da, zaboga, nosim tako nešto? - Kada neki princ iz kraljevske porodice dođe u posetu kolonijama nonšalantno je odgovorila Rubi. - Aleksandra će sigurno pozvati da liže kraljevsko dupe. - Odakle samo uzimaš te metafore? - Iz rupe u kojoj sam odrasla, draga moja Elizabet. Elizabet se vratila svojim bračnim dužnostima šest meseci posle Elenorinog rođenja, i nije se pretvarala da joj je to drago. Zbunjivalo ju je kako Aleksandar uspeva da obavi svoju dužnost iako je dobro znao da joj njegova pažnja ne prija. A to mu je uvek uspevalo, koliko god to bilo lišeno ljubavi i užitka. Elizabet je instinktivno znala da bi se Aleksandar razbesneo kada bi saznao da ona o tome razgovara s njegovom ljubavnicom, pa je upitala njega kako je to moguće. - Kažeš da sam hladna, da ti čin ne pruža nikakvo zadovoljstvo jer ga ne pruža meni. A ipak dolaziš u moj krevet i izlučuješ svoje... svoje seme. Kako ti to uspeva, Aleksandre? Nasmejao se i slegnuo ramenima. - Muškarci su tako sazdani, draga moja. Ako pred njih staviš golo žensko telo, muškarci će reagovati. - A šta ako je golo žensko telo odvratno ružno? - Nemam pojma što da ti kažem, Elizabet. Nijedno od golih ženskih tela koje sam do sada video nije bilo ni ružno ni odvratno. Covek govori o V


onome što zna - odvratio je Aleksandar. - Nikada ne mogu da te pobedim u svađi! - Zašto onda pokušavaš? - Zato što si tako samozadovoljan! - U stvari i nisam. To ti se samo tako čini zbog našeg odnosa. Ti si mi bacila izazov, a ja sam ga prihvatio. Nisam ja hteo rat. Ja sam samo hteo ženu koja će me voleti. Nikada te nisam zlostavljao ni na koji način, a nikada i neću. Ali želim da imam decu. - Koliko je moj otac zaradio kada me je prodao? - Pet hiljada funti plus sve što je zadržao od onih hiljadu koje sam mu poslao za tvoj dolazak ovamo. - Devet stotina dvadeset funti. Nagnuo se i poljubio je u čelo. - Jadna Elizabet! Sa svojim ocem, starim Marijem i sa mnom... nisi baš imala sreće s muškarcima. - Seo je na krevet i prekrstio noge kao kakav paša. - Koga bi izabrala za muža da si mogla da biraš? - Nikoga - promrmljala je. - Apsolutno nikoga. Radije bih bila Teodora nego Rubi. - Da, to ima smisla. Večita devica. - Ispružio je ruku. - Hajde, Elizabet, priznajmo da ono što radimo u krevetu ne zadovoljava nijedno od nas, pokušajmo da se slažemo izvan kreveta. Nisam ti zabranio da se družiš s Rubi, a zapravo ni sa bilo kim drugim. Iako mi nije promaklo da nisi nijednom otišla na misu otkako su prezbiterijanci dobili crkvu i sveštenika. Zašto? - Tvoja bezbožnost, kako to zove gospođa Samers, prešla je na mene rekla je, ne obazirući se na njegovu ruku. - Da budem sasvim iskrena, naprosto ne želim više da idem u crkvu. Kakva korist od toga? Hoćeš li vaspitati Elenor u prezbiterijanskoj veri? Ili u bilo kojoj drugoj? - Ne, naravno da neću. Ako bude pokazivala sklonost ka duhovnosti, naći će svoj sopstveni put do Boga. Ako bude poput mene, nikada neće. Ali neću da je podvrgavam predrasudama, dvoličnostima i čistunstvu nijedne određene religije. Primetio sam da si posle rođenja naše ćerke počela da čitaš sidnejske novine, pa si sigurno dovoljno pročitala da znaš kako je ova kolonija opterećena verskim razmiricama, kao i cela Australija. E pa,


možda sam ja bezbožnik, ali barem sam iznad tih stvari. A biće i Elenor. Daću da je uče filozofiju a ne teologiju. To će joj dati intelektualnu sposobnost da sama bira. - Slažem se - odvratila je Elizabet. - Slažeš se? - Da, slažem se. Dovoljno sam zrela da znam kako znanje više doprinosi slobodi nego skučenost duha. Želela bih da mi se ćerka ne opterećuje obrascima koji mene sputavaju. Želela bih da nešto postigne. Da može s tobom da razgovara o geologiji i mehanici, o književnosti s pesnicima i esejistima, o istoriji s pravim istoričarima, a o geografiji sa onima koji su stvarno putovali. Prasnuo je u smeh i zagrlio je. - Elizabet, Elizabet, doživeo sam da te čujem da tako govoriš! Ali zagrljaj je upropastio taj trenutak. Elizabet se povukla, okrenula na svoju stranu i počela da se pretvara da spava. V

V

Elenorin napredak nagoveštavao je da se sva ta roditeljska nadanja temelje na činjenicama, jer je nastavila da se razvija brže od uobičajenog za svoj uzrast. Sa devet meseci počela je razgovetno da govori, što je očaralo njenog oca koji je od tada pa nadalje počeo svakodnevno da svraća u njenu sobu, kad god je bila budna i prisebna. Obožavala ga je, to se jasno videlo po načinu kako je širila ruke čim bi on ušao, stegla ga čim bi je podigao, i počinjala prilično nerazgovetno da brblja. Oči su joj bile ono najupadljivije na njoj, široko razmaknute i tamnoplave poput različka. Usredsredile bi se na njega napeto; njena detinja lepota bila je u punom cvatu kada bi se pojavio tata. Uskoro ću morati da joj nabavim mače ili štene, mislio je, ne želim da mi dete odrasta kao ja, bez kućnog ljubimca. Neka kroz smrt voljenih životinja nauči da je smrt sastavni deo života - tako je mnogo bolje nego kroz smrt roditelja! Na Džejdinu žalost, Baterflaj Ving je od dojilje napredovala do dadilje. Elenor se za nju strastveno vezala i nije se od nje odvajala. U stvari, činilo se da Baterflaj Ving i oca voli mnogo više nego majku, koja je ponovo zatrudnela i nije bila u punoj snazi. Zato je Baterflaj Ving odvodila dete u


vrt, skidala ga kako bi provelo desetak minuta na suncu, usmeravala joj prve nespretne korake, hranila je i kupala, davala joj biljne lekove za zube i creva. Aleksandar je to gledao s odobravanjem, srećan što će Elenor govoriti dva jezika kad odraste; Baterflaj Ving joj se obraćala na kineskom a on na engleskom. - Mama je bolesna - rekla je Aleksandru, namrštivši obrve, kada joj je bilo dvanaest meseci. - Ko ti je to rekao, Nel? - Niko, tata. Mogu to i sama da vidim. - Možeš li stvarno? Kako? - Koža joj je prilično žuta - reklo je dete, s potpunom sigurnošću desetogodišnjakinje. - I često povraća. - Pa, imaš pravo, jeste bolesna. Ali to će proći. Rodiće ti malog brata ili sestru. - O, to mi je jasno - odvratila je Nel prezrivo. - Baterflaj Ving mi je rekla kada smo brale karanfile. Aleksandra je tolika zrelost ostavila bez reči, posebno zato što je shvatio da njegova ćerka, čini se, pokazuje veću zainteresovanost za bolesti nego za igračke; znala je kada gospođu Samers boli glava ili kada Džejd ima bolove u ruci zbog starog preloma. Više ga je uznemirilo njeno zapažanje da Perl u pravilnim razmacima pati od potištenosti, iako Nel, naravno, ništa nije znala o menstruaciji. Koliko nas dugo, pitao se Aleksandar ovo sitno stvorenje posmatra s tom svojom mašinom za razmišljanje iza prelepih očiju? Koliko ona zapravo vidi? Bilo je sasvim očigledno da je Elizabet bolesna. Kada se jutarnja mučnina nastavila sve do šestog meseca, Aleksandar je poslao po ser Edvarda Vajlera, koji je rekao: - Za sada ima samo preeklampsiju, ali mislim da bi trebalo da dođem da je pregledam za mesec dana. Ona oseća detetove pokrete, što je dobar znak za dete, ali ona nije snažno građena. Ne sviđa mi se njena boja, ali zasad joj nisu otekla ni stopala ni noge. Možda je stvar samo u tome da gospođa Kinros teško podnosi trudnoću? - Niste otklonili moje bojazni, ser Edvarde - rekao je Aleksandar. Mislio sam da neće opet dobiti eklampsiju. - To se događa vrlo retko, ali za sada ne znam. Sve dok se, ili ako se, ne


pojave otoci. Više bih voleo da se kreće, da razgibava udove. - Ako joj pomognete da to prebrodi, ser Edvarde, zaradićete još jednu ikonu. U dvadeset petoj nedelji pojavili su se otoci, pa se Elizabet dobrovoljno povukla u krevet. Ovog puta ju je čekalo petnaest nedelja ležanja. O, hoću li se ikada rešiti ovog kreveta? Zar nikada neću moći da se posvetim svim onim stvarima koje bih htela da radim, od sviranja klavira pa do učenja jahanja i upravljanja kočijom? Drugi ljudi vaspitavaju moju ćerku, ona gotovo i ne zna da sam joj ja majka. Posećuje me samo da me pita kako se osećam, zahteva da mi pogleda noge, ispituje me koliko sam puta povraćala, imam li glavobolju. Ne znam odakle joj to interesovanje za bolesti, a previše sam slaba da je ispitujem. Ona je tako slatka devojčica... Rubi me uverava da jako liči na mene. Ali mislim da ima usta na Aleksandra - ravna, čvrsta, potpuno odlučna. A nasledila je i njegovu inteligenciju i radoznalost. Htela sam da je zovu Elenor, ali ona je nekako odlučila da je zovu Nel. Kinezima je to valjda mnogo lakše da izgovore, ali čini mi se da je to započeo Aleksandar. Kao i kod prve trudnoće, utehu joj je pružala Rubi. Ona je provodila duge sate uz njen krevet igrajući poker čitajući joj, razgovarajući. Kada ona nije mogla da dođe, njeno bi mesto zauzela Teodora Dženkins. Ona je bila manje podsticajno društvo, ali od svog putovanja u London i na kontinent, Teodora je mogla da razgovara i o drugim stvarima osim o cveću u prednjem vrtu ili zaraze u svojoj bašti sa povrćem. Svi su se stalno brinuli za Elizabet, osim gospođe Samers, zagonetne kao i uvek, otporne na Neline najšarmantnije trikove. Elizabet je gajila nadu da će gospođa Samers prihvatiti Nel kao dete koje sama nije mogla da ima, ali njeno ponašanje raspršilo je takve nade; Megi Samers se povlačila umesto da napreduje. Srećom, Elizabet je imala četiri Kineskinje, na koje se oslanjala u svemu; one je nikad nisu izneverile. - Gospođice Lizi, morate da pokušate da jedete - rekla je Džejd držeći trougao prepečenca. - Ne mogu, neću danas - rekla je Elizabet. - Ali morate, gospođice Lizi! Jako ste smršali, a to nije dobro za vašu


V

bebu. Cang će vam skuvati sve što poželite, samo recite šta. - Krempitu - rekla je Elizabet. Ni to nije htela, ali znala je da mora da izrazi želju za nekim jelom. Barem će je lako pojesti, a možda će i ostati u želucu. Jaja, mleko, šećer. Okrepljenje za invalida prikovanog za krevet. - Posutu oraščićima? - Svejedno. Samo me ostavi na miru, Džejd! - Jako me je strah - Aleksandar je rekao Rubi - da će Nel ostati bez majke. - Lice mu se zgrčilo, pojavile su se suze, spustio je glavu na Rubine grudi i zaplakao. - Smiri se - tešila ga je i ljuljala dok nije utihnuo. - Preživećeš ti to, a i Elizabet. Ja se jako bojim da ona nikada neće nositi dete a da se ne nađe na pragu smrti. Povukao se, užasnut što pokazuje takvu ranjivost, i obrisao lice rukom. - O, Rubi, šta da radim? - Kako glase najnoviji biseri mudrosti ser Edvarda? - Da ona više ne bi smela da zatrudni, ako preživi ovo zatočeništvo. - Upravo sam to i sama rekla, nije li tako? Cisto sumnjam da će joj ta vest slomiti srce. - Ne moraš da budeš takva kučka! - Pomiri se s tim, Aleksandre. Odustani od ove bitke, ne možeš je dobiti. - Znam - odgovorio je ukočeno, natukao šešir i otišao. Ostavio je Rubi da hoda gore-dole po svom budoaru, nesigurna u išta osim u svoju neizbrisivu ljubav prema njemu. Sta god on zaželi ili zatraži od nje, kad god to zaželi ili zatraži, ona će mu dati. Pa ipak, njena naklonost prema Elizabet nastavila je da raste, a to je bila zagonetka. Ona bi zapravo morala da prezire nedostatke te devojke, njene slabosti, sklonost da se prepusti tugovanju i pasivnosti. Možda se odgovor krio u Elizabetinoj mladosti - nije imala više od osamnaest godina a ponovo je bila u drugom stanju, ponovo na rubu smrti, a da zapravo nikada nije zaista ni živela. Valjda osećam ono što bi osećala i njena majka. Dobra šala! Njena majka koja spava s njenim mužem. Oh, kako bih volela da Elizabet bude srećna! Da nađe muškarca koga bi mogla da voli. Negde na svetu mora da postoji čovek koga bi ona mogla da voli. To je V


sve što želi, sve što joj je potrebno. Ne bogatstvo, ne život na visokoj nozi. Samo muškarac koga bi mogla da voli. U jedno sam sigurna - ona nikada neće zavoleti Aleksandra. A kako je to za njega grozno! Rana za njegov čelični škotski ponos, ukus poraza u ustima koja na to nisu navikla. Kako dolazi do takvih stvari? Mi se vrtimo u krug, vrtimo se i vrtimo, Aleksandar, Elizabet i ja. Kada je sutradan otišla da poseti Elizabet, poigravala se mišlju da porazgovara s njom o sve goroj situaciji između nje i Aleksandra. Rubi je bila uverena da je to kamen temeljac njene bolesti. O, nije to izmišljena bolest! Rubi je imala posla sa svakakvim ženama tokom godina. A onda se, ušavši u Elizabetinu sobu, predomislila. Da govori o tome, morala bi da zaboravi da je i sama deo toga, a to nije mogla da uradi. Možda bi više postigla kada bi nagovorila Elizabet da pojede ručak. - Kako je Nel? - upitala je, smestivši se pored kreveta. - Nemam pojma. Jedva da je uopšte i viđam - odgovorila je Elizabet u suzama. - Daj, daj, lutkice, pogledaj to s vedrije strane! Još samo šest-sedam nedelja! Cim ovo prođe, oporavićeš se. Elizabet je uspela da se osmehne. - Baš sam jadna, zar ne? Oprosti mi, Rubi, u pravu si, oporaviću se. Ako preživim. - Ispružila je ruku, tako tanku da je ličila na kandžu. - To me plaši... da neću preživeti. Ne želim da umrem, a ipak imam grozan osećaj da je kraj blizu. - Kraj je uvek blizu - rekla je Rubi, hvatajući njenu ruku i nežno je milujući. - Ti nisi bila ovde kada nam je Aleksandar pokazao zlatnu žilu, Carlsu, Sungu i meni, zlatnu žilu koju je otkrio u planini. Carls je to otkriće proglasio apokaliptičnim; znaš ti Carlsa, on se služi takvim rčima. Da nije izabrao nju, rekao bi kataklizmično ili začuđujuće. Ali Aleksandar se uhvatio za tu reč, rekao je da je apokalipsa grčka reč za neki veliki događaj kao što je smak sveta. Mada je Li, kada sam mu pisala, rekao da to zapravo znači konačno otkrovenje, a u to vreme još nije učio grčki, nije li to fantastično? Svejedno, Aleksandar je otkriće tog rudnika zlata smatrao kolosalnim događajem, i tako je Apokalipsa dobila svoje ime. Ali to zapravo nije bio kraj, zar ne? Pre bi se reklo da je to bio početak. V

V

V


Apokalipsa je promenila živote svima koji su došli u dodir sa njom. Da nije bilo nje, on ne bi poslao po tebe, ja bih još uvek vodila bordel, Sung bi još uvek bio običan bezbožni Kinez s velikim idejama, Carls bi bio običan zakupac, a Kinros bi bio napušteni grad u kome više nema zlata. - Katolici Apokalipsom nazivaju Knjigu otkrovenja - rekla je Elizabet zato je Lijeva definicija tačna. To je krajnje otkrovenje, Aleksandrov zlatni rudnik. Pokazao nam je šta smo u stvari. Dobro je, dobro... mislila je Rubi. Već nedeljama nije bila ovako živahna. Možda je to dobar način da iskopam kamen temeljac. - Nisam znala da je to iz Biblije - rekla je smeškajući se. - Ja ništa ne znam o veri, pa moraš ti to da mi objasniš. - O, ja dobro poznajem Bibliju. Od Knjige postanja do Otkrovenja, kako je dobro znam! Ako mene pitaš, ništa nikada nije nosilo bolje ime od Aleksandrove zlatne planine. Neprekidna otkrovenja početaka i svršetaka. - Elizabet je stala da govori čudnim glasom, oči su joj grozničavo zasjale. Četiri jahača jašu kroz nju, Smrt na belom konju i još trojica. Ta trojica smo Aleksandar, ti i ja. Jer, to je ono što mi radimo - jašemo kroz Apokalipsu. To će biti kraj za mene, tebe i Aleksandra. Niko od nas nije dovoljno mlad da to preživi. Možemo samo da jašemo. A možda će nas, kada dođe kraj, Apokalipsa i progutati, zadržati nas kao svoje zarobljenike. A kako da se ja nosim s ovim... s ovim proročanstvom? Rubi se s njim nosila tako što je prezrivo frknula i blago je lupila po ruci. - Kakva besmislica! Aleksandar bi rekao da se ponašaš kao da si ukleta. - Buka od vrata donela je spas. Rubi se okrenula i zablistala. - Ručak, Elizabet! Umirem od gladi, a ti izgledaš kao da jašeš Glad, zato jedi! - O, sad mi je jasno! Samo si se pretvarala, Rubi. Ti znaš za četiri jahača Apokalipse. Rubi nije znala šta je nagnalo Elizabet da progovori proročanskim glasom, ali kamen temeljac se malo pomakao jer je Elizabet dobro pojela ručak, nije ga povratila, a posle je smogla snage i da legne u krevet pored Nel i razgovara pola sata. Dete se nije bunilo zbog ležećeg položaja, niti je pokazalo nemir, ležalo je gledajući majčino lice. Po Rubinom mišljenju, Nel je bila mnogo starija, s gotovo beskrajnim saosećanjem. Možda su neki Skoti stvarno ukleti, pomislila je Elizabet, i njena ćerka nosi u sebi nešto od V


drugog sveta, ali kako okoreli inženjer kao što je Aleksandar može sa tim da se nosi? Ser Edvard Vajler vratio se da vidi Elizabet na dan aprilskih šala. Izgledao je prilično postiđeno. S njim je bila i lejdi Vajler. - Pojavila se... a... rupa u mom rasporedu - slagao je - a znao sam da danas ide voz za Kinros, pa sam odlučio da skoknem da vidim kako ste, gospođo Kinros. - Elizabet - rekla je, s toplim osmehom. - Tako me zovite stalno a ne samo kada mi je jako loše. Lejdi Vajler drago mi je što vas vidim. Molim vas, recite mi da je praznina u vašoj knjizi sastanaka tako velika da možete da ostanete nekoliko dana. - Pa, iskreno rečeno, lejdi Vajler teško podnosi letnju žegu u Sidneju ove godine. U stvari, prilično ju je iscrpela. Pa, ako nemate ništa protiv, ona bi rado ostala ovde nekoliko dana. Nažalost, ja ne mogu da gubim vreme, pa ću samo da vas pregledam i uhvatim voz za povratak još danas. Pošto je objavio da je ona u prilično dobrom stanju, premda premršava, i izvadio joj pintu krvi, ser Edvard je otišao. - Sada kad je otišao - rekla je lejdi Vajler urotničkim šapatom - možete me zvati Margaret. Edvard je jako drag čovek, ali otkako je dobio titulu viteza, malo se uobrazio, pa insistira da me ljudi zovu lejdi Vajler. Mislim da je to zbog načina kako mu ta titula prelazi preko jezika. Bio je siromašan dečak, znate, ali roditelji su se odricali svega da bi ga školovali za lekara njegov otac imao je tri zaposlenja, a majka je prala i peglala. - Je li pohađao univerzitet u Sidneju? - upitala je Elizabet. - O, majko mila, ne! Tamo ne postoji medicinski fakultet; zapravo, kada mu je bilo osamnaest godina, univerzitet u Sidneju nije ni postojao, tako da je morao da ode u London, u bolnicu Sveti Bartolomej; to je druga najstarija bolnica na svetu, osnovana hiljadu sto i neke, čini mi se. Ili je tada možda osnovana ona najstarija u Parizu? Kako god bilo, Bart je vrlo star. Akušerstvo i ginekologija su bile nove specijalizacije, trudnička groznica je harala ako je žena hospitalizovana zbog trudova. Većina Edvardovih pacijentkinja porađala se kod kuće, pa je trčao od ulice do ulice sa svojom crnom torbom. To je bilo grozno iskustvo, ali vrlo korisno. Kada se vratio


kući, a rođen je u Sidneju 1817. godine, u početku mu je bilo teško. Oboje smo Jevreji, znate, a ljudi su skloni da preziru Jevreje. - Kao i bezbožne Kineze - rekla je Elizabet nežno. - Upravo tako. Nehrišcane. - Ali uspeo je. - O, da. Bio je tako dobar, Elizabet! Daleko iznad onih... veterinara koji se nazivaju akušerima. Kada je spasao život i bebu jednoj ženi, uglednoj u društvu, njegovim je nevoljama došao kraj. Ljudi su se gurali kod njega, bez obzira jesu li bili Jevreji ili ne. Bio im je koristan - rekla je suvo. - A vi, Margaret? Jeste li vi rođeni u Sidneju? Nemate lokalni naglasak. - Ne, ja sam bila babica u Bartu, tamo sam ga i upoznala. Venčali smo se, pa sam došla ovamo sa njim. - Lice joj se ozarilo. - On mnogo čita, Elizabet! Apsorbuje svaki najnoviji napredak i preuzima ga u svoj akušerski arsenal. Na primer, nedavno je čitao o jednoj ženi koja je prošle godine u Italiji preživela carski rez. Zato u septembru idemo u Italiju na razgovor s hirurgom - s još jednim Edvardom, iako doktor Porosvoje ime izgovara Eduardo, naravno. Kada bi moj Edvard mogao da spasavažene i bebe carskim rezom, bio bi najsrećniji čovek na svetu. - Sta se dogodilo s njegovim roditeljima? - Poživeli su dovoljno dugo da uživaju u plodovima Edvardovog uspeha. Bog je bio vrlo dobar prema nama. - Koliko su vam deca? - upitala je Elizabet. - Rut ima gotovo trideset, a i ona se udala za jevrejskog lekara, a Simon pohađa Bart u Londonu. Kad završi, pridružiće se očevoj praksi. - Vrlo mi je drago što ste ovde, Margaret. - I meni. Volela bih da ostanem do vašeg porođaja ako možete da me podnesete, i da se vratim u Sidnej sa Edvardom. Elizabetine usne su se raširile u osmeh. - Mislim da vas Aleksandar i ja podnosimo vrlo dobro, Margaret. V

Dva dana kasnije Elizabetino stanje se iznenada pogoršalo. Eklampsija se vratila, a s njom i prevremeni trudovi. Aleksandar je poslao hitan telegram ser Edvardu u Sidnej, iako je znao da on nikako ne može da stigne za manje od dvadeset četiri sata. Lejdi Vajler je spasavanje Elizabet i bebe preuzela


na sebe, a za svoju glavnu pomoćnicu izabrala je Rubi. Ista potreba koja je ser Edvarda naterala da dođe u Kinros takođe ga je nagnala i da spakuje sve što bi njegovoj ženi moglo da zatreba u slučaju da on ne bude tamo. I tako je Margaret Vajler zauzela njegovo mesto, davala Elizabet injekcije magnezijum-sulfata i brinula se oko napada, dok se Rubi posvetila porođaju uzvikujući pitanja službenoj babici i postupajući u skladu sa doviknutim odgovorima. Ovoga puta napadi su bili učestaliji i javljali se u manjim razmacima. Elizabet je još uvek imala grčeve kada se dete rodilo; sitno mršavo stvorenje, tako plavo i sklupčano da je Margaret bila prisiljena da brigu za Elizabet prepusti Džejd, kako bi pomogla Rubi da oživi drugu devojčicu. Pet minuta su se mučile lupkajući i masirajući nejaka mala prsa, pre nego što je beba udahnula, pomerila se i počela da plače slabašnim glasom. Zatim se vratila do Elizabet ostavljajući Rubi da učini šta može za dete. Napadi su prestali dva sata kasnije, ali samo nakratko; Elizabet je još uvek bila živa i još nije potpuno pala u terminalnu komu. Dve žene napravile su odmor da popiju šoljicu čaja koji je donela Silken Flauer, sva u suzama. - Hoće li preživeti? - upitala je Rubi. Od iscrpljenosti je utonula u stolicu i stavila glavu među kolena. - Mislim da hoće. - Margaret Vajler je spustila pogled na svoje ruke. Ne mogu da prestanem da se tresem - rekla je sa čuđenjem u glasu. - Uh, kakav grozan posao! Ne želim više nikada da prolazim kroz ovako nešto. Okrenula se i nasmešila Džejd, pokraj Elizabet. - Džejd, bila si sjajna. Ne bih mogla bez tebe. Mala Kineskinja je zablistala dok je prstima opipavala Elizabetin puls. - Umrla, bih za nju - rekla je. - Imate li vremena da pogledate bebu? - upitala je Rubi ustajući. - Da. Mislim da imam. Džejd, ako joj se stanje promeni samo za dlaku, viči! - Lejdi Vajler je prišla kolevci, gde je smežurano sićušno dete ležalo plačući, koža joj je iz crnoplave prešla u ružičastoljubičastu. - Devojčica rekla je razmičući platno u koje ju je Rubi labavo umotala. - Sa oko osam meseci, možda malo više... Moramo da je držimo na toplom, ali ne želim da Elizabet bude toplije. Perl! - glasno je rekla.


- Da, gospođo? - Odmah zapali vatru u dečjoj sobi i stavi zagrejanu posudu u mali krevet. Zatim zagrej jednu ciglu i umotaj je u mnogo odeće da ne izgori. Požuri! Perl je odjurila. - Džejd - rekla je Margaret Vajler vraćajući se do kreveta - čim Perl kaže da je krevet spreman, hoću da je odneseš u dečju sobu i staviš je u njega. Drži je na toplom, ali pobrini se da krevet ne bude previše vruć. Sad si ti odgovorna za nju, ja ne mogu da ostavim Elizabet, a ne može ni gospođica Kostevan. Brini se za nju kako najbolje znaš, a ako opet poplavi, pozovi nas. Nel će morati da spava u sobi Baterflaj Ving, zato reci Perl da iznese svoj krevet čim doneseš bebu u dečju sobu. Cinilo se da je sve obavljeno za tren oka; Džejd je zamenila mesta s lejdi Vajler i otišla do kolevke, gde je Rubi podigla bebu i predala je Džejd. A ona je spustila pogled prema izmučenom malom licu sa dubokim strahopoštovanjem. - Moja beba! - tepala je nežno njišući zavežljaj. - Ovo je moja beba. Zatim je otišla ostavljajući lejdi Vajler i Rubi da se smeste na obe strane uskog kreveta na koji su premestile Elizabet čim su trudovi počeli. - Mislim da samo spava - rekla je Rubi, gledajući beživotne crte babičinog napetog lica. - I ja. Ali budite spremni, Rubi. - Elizabet ne sme više da ima dece. - Rubi je to izrekla kao tvrdnju. - Tako je. - Margaret, vi poznajete svet, zar ne? - upitala je Rubi, trudeći se da pitanje na zazvuči uvredljivo. - Hoću reći, videli ste mnogo toga u svoje vreme, mora da ste. - O da, Rubi, katkad pomislim da sam videla i previše. - Znam da ja jesam. Pošto je tako započela, Rubi je ućutala i sela, grickajući usne. - Uveravam vas da me neće uvrediti ništa što kažete, Rubi - rekla je lejdi Vajler blago. - Ne, ne govorim o sebi - odvratila je Rubi, koja je sablažnjavanje smatrala svojom teritorijom. - Mislim na Elizabet. V


- Pa onda... recite mi. - Ovaj... radi se o seksu - lanula je Rubi. - Želite da me pitate da li je seks od sada zabranjen za Elizabet? - Da... i ne - odvratila je Rubi - ali to je dobro mesto za početak. Znamo da Elizabet ni slučajno ne sme da rizikuje još jednu trudnoću. Znači li to i da mora da izbegava polni odnos? Margaret Vajler se namrštila, sklopila oči i uzdahnula. - Volela bih da mogu da vam odgovorim, Rubi, ali ne mogu. Kada bih mogla da budem sigurna da polni čin neće kao rezultat imati začeće, onda bih rekla da, mogla bi da ima normalan bračni život. Ali... - Da, dobro su mi poznata sva ta ali - rekla je Rubi. - Ja vodim bordel, a ko je bolje upoznat sa svim mogućim trikovima za izbegavanje začeća od jedne madam? Ispiranje, pravi dani u mesečnom ciklusu, prekid snošaja pre ejakulacije. Ali problem je u tome što katkad nijedan od tih trikova ne deluje. Onda u šestoj nedelji trudnoće mora da se uzme doza ergotina i da se moli da će to rešiti stvar. - Onda već znaš odgovor na svoje pitanje, zar ne? Jedini potpuno siguran način je suzdržavanje od snošaja. - Sranje - rekla je Rubi, a onda se uspravila. - Njen muž čeka dole. Sta da mu kažem? - Neka pričeka još sat vremena - odvratila je lejdi Vajler. - Ako se Elizabetino stanje ne promeni, onda mu možete reći da će sve biti u redu. V

V

I tako je prošlo još sat vremena pre nego što je Rubi, u znak upozorenja, lagano zakucala na vrata i ušla u sobu od zagasitog zelenog Marijevog tartana. Sedeo je na svom uobičajenom mestu, kraj velikog prozora sa kojega se pružao vidik preko Kinrosa prema udaljenim brdima. Još nije pala noć. Iako je Elizabetina kriza bila ozbiljna, proteklih devet sati oteglo se unedogled. Knjiga mu je ležala u krilu a umirući zrak sunca na zalasku osvetljavao mu je lice dok je slepo zurio u gnevno nebo. Kada je zakucala, trgnuo se i okrenuo, a zatim nespretno ustao. - Preživela je - rekla je Rubi nežno. - Još uvek nije van opasnosti, ali Margaret i ja verujemo da će se izvući. Postao si otac još jedne devojčice,


dragi moj. Opustio se i naglo seo. Rubi je sela na stolicu preko puta njegove i uspela da se osmehne. Izgledao je stariji, više sed, kao da se, uprkos svoj svojoj snazi, namerio na snažnijeg protivnika i izgubio bitku. - Ako možeš da skupiš snagu, Aleksandre, očajnički mi treba cigara i velika čaša konjaka - rekla je. - Ne smem da zatvorim vrata jer bih mogla opet da im zatrebam, ali mogu da pijem i pušim s naćuljenim uhom. - Naravno, ljubavi moja! Ti jesi moja ljubav, znaš - rekao je izvadivši cigaru i pripalivši je za nju. - Više ne može biti dece - nastavio je prišavši ormariću s pićima i natočivši dve čaše konjaka - to je jasno. O, jadna moja mala Elizabet! Možda će sada naći malo mira. Možda će sada početi da uživa u životu. Bez Aleksandra u njenom krevetu, a? - To je naše zajedničko mišljenje - rekla je Rubi, uzimajući čašu. Ispila je veliki gutljaj i duboko uzdahnula. - Bože, ovo je baš dobro! Ne želim više ovo da proživljavam. Tvoja žena se strašno mučila, a ipak nije osećala bol. Zar to nije neobično? Samo mi je to davalo snage da nastavim. Kada žena sama rađa, ne vidi kako je to. Doduše, moj porođaj s Lijem bio je lagan. - On sigurno ima... koliko? Dvanaest? Trinaest godina? - Menjaš temu, Aleksandre? Šestog juna napuniće trinaest godina. On je zimsko dete. Trudnoću je lakše podneti u jesen, iako sam Bog zna da je bilo dovoljno vruće. - On će mi biti glavni naslednik - rekao je Aleksandar točeći piće. - Aleksandre! - Rubi se uspravila i razrogačila oči. - Ti sada imaš dve naslednice! - Devojke. A lako bi se moglo dogoditi, kako Carls kaže, da one dovedu u porodicu mnogo bolje muškarce nego što bi bili moji sinovi, muškarce koji bi čak možda pristali da promene svoje prezime u Kinros. Ali mislim da sam oduvek znao da će mi Li na kraju biti mnogo više nego samo sin moje najdraže ljubavnice. - A kojeg će konja jahati? - gorko je upitala Rubi. - Molim? - Nije važno. - Rubi je uronila nos u maramicu. - Volim te, Aleksandre, i uvek ću te voleti. Pa ipak, ne bismo smeli tako da govorimo dok ti je žena V

V


na pragu smrti. To nije... pošteno. - Ne slažem se. Mislim da se ni Elizabet ne bi s tim složila. Svi smo se složili da je moj brak greška, ali tu sam ja kriv. Jedino sebe mogu da krivim, nikoga drugog. Ponos mi je bio nasmrt povređen. Želeo sam da pokažem dvojici groznih ljudi da je Aleksandar Kinros kralj sveta. Nasmešio se i iznenada izgledao vrlo smiren. - I, uprkos svom tom jadu koji je moj brak izazvao, ne mogu a da ne mislim da sam spasao Elizabet od još goreg jada u škotskom Kinrosu. Ona to ne bi shvatila, ali to je istina. Sada kada sam proteran iz njenog kreveta zauvek, biće joj bolje. Odavaću joj svu čast i poštovanje, ali moje srce pripada tebi. - Ko je Onorija Braun? - upitala je, ugledavši svoju priliku. Pogledao ju je ne shvatajući, a onda se nasmejao. - Prva žena sa kojom sam spavao. Posedovala je sto jutara dobre farmerske zemlje u Indijani i dala mi je prenoćište. Muž joj je poginuo u Američkom građanskom ratu. Nije mi ponudila samo sebe nego i sve što je imala, ako ostanem, oženim se njome i obrađujem njenu zemlju. Uzeo sam šta sam hteo... a ostalo sam odbio. - Uzdahnuo je i sklopio oči. - Nisam se promenio, Rubi. Ne verujem da sam to u stanju. Rekao sam joj da mi nije suđeno da budem farmer u Indijani. Odjahao sam drugog jutra sa svojih pedeset pet funti zlata. Njene zelene oči zablistale su od suza. - Aleksandre, Aleksandre, kakav ti bol zadaješ sebi! - uzviknula je. - O, a tek kakav bol zadaješ svojim ženama! Sta je bilo sa njom? - Nemam pojma. - Spustio je praznu čašu. - Mogu li sada da vidim svoju ženu i novu ćerku? - Naravno - odgovorila je Rubi, jedva se dižući na noge. - Moram da te upozorim da nijedna neće znati da si tamo. Beba je došla na svet s istom bojom koju je Elizabet imala tokom napada crnoplavom. Trebalo je pet minuta da je Margaret Vajler i ja nateramo da prodiše. Došla je na svet mesec dana ranije, vrlo je sitna i krhka. - Hoće li umreti? - Mislim da neće, ali ona nije Nel. - A za Elizabet nema više bračnih dužnosti? - Tako kaže lejdi Vajler. Rizik je preveliki. V


- O, da... Mnogo veliki. Moram da se zadovoljim sa dve ćerke - rekao je Aleksandar. - Nel je vrlo darovita, to i sam znaš. - Naravno. Ali ona se više zanima za živa bića. Rubi se polako penjala stepenicama. - Sa petnaest meseci, Aleksandre, pravo je čudo da se zanima za bilo šta. Doduše, kad bolje razmislim, Li joj je bio dosta sličan. Rekla bih da to zapravo znači da je Nel neprestano ispred svog uzrasta, baš kao i Li. Ne možeš da znaš šta bi je kasnije moglo zanimati. Deca prolaze kroz razdoblja entuzijazma. - Nameravam da je udam za Lija - odvratio je. Rubi je naslonila glavu na vrata Elizabetine spavaće sobe, kao ošinuta gromom, i uhvatila Aleksandra za kosu obema rukama, tako grubo da je trepnuo. - Slušaj me, Aleksandre Kinros! - prosiktala je. - Ne želim to više nikada da čujem! Nikada više! Ne možeš da planiraš ljudske živote kao da su rudnici ili železnice! Pusti da moj sin i tvoje ćerke sami pronađu sebi partnere! Umesto odgovora, otvorio je vrata i ušao. Elizabet se vratila svesti, okrenula glavu na jastuku da ih vidi i osmehnula se. - Još jednom sam uspela - rekla je. - Mislila sam da je ovo kraj, ali nije. Margaret mi kaže da smo dobili ćerku, Aleksandre? Sagnuo se i nežno je poljubio u čelo, a onda je uhvatio za ruku. - Da, draga moja, Rubi mi je rekla. To je divno. Imaš li dovoljno snage da joj daš ime? Elizabet se neznatno namrštila i zaustila nešto da kaže. - Ime - rekla je kao da ju je to zbunilo. - Ime... mozak mi stoji. - Onda ćemo to ostaviti za posle. - Ne, moramo joj dati ime. Reci mi neko ime. - Kako bi bilo Ketrin? Ili Dženet? Ili Elizabet, po tebi? Ana? Ili možda Men? Flora? - Ana - rekla je zadovoljno. - Da, sviđa mi se Ana. - Svojom je rukom podigla njegovu do svog obraza. - Bojim se da ćemo morati da nađemo još jednu dojilju. Cini mi se da opet nemam mleka. V


- Mislim da je gospođa Samers našla nekoga - rekao je Aleksandar nežno oslobodivši ruku iz njene, koja je izgledala poput ruke nekog grabežljivca. - Jednu Irkinju koja se zove Bidi Keli. Prekjuče joj je umrlo dete, pa je spomenula gospođi Samers da bi mogla da doji našu bebu ako još bude imala mleka. Pa, naša se Ana rodila vrlo rano pa će ona još uvek imati mleka. Da je unajmim, Elizabet? Ili bi više volela da zamolim Sunga da nađe kinesku dojilju? - Ne, čini mi se da će Bidi Keli biti idealna. Jedino se Rubi namrštila. Megi Samers pronašla je način da se ponovo ugura u središte stvari. Ta je Bidi Keli, bez sumnje, njena prijateljica iz katoličke crkve koja će izbrbljati svaku sitnicu koju načuje. Njuškalo u kući barem šest meseci. Mnogobrojne šoljice čaja u kuhinji, mnoge prošaptane tajne... Sta grad Kinros još ne zna, uskoro će saznati. V


6. OTKROVENJA

A k o j e Džejd pre Nelinog rođenja uzalud preklinjala da postane dadilja, s rođenjem male Ane ostvarila joj se najveća želja. Bidi Keli obavila je svoju dužnost i uspešno dojila dete sedam meseci, posle čega je Ana bez protivljenja stavljena na kravlje mleko. To je možda razočaralo gospođu Samers, koja je izgubila prijateljicu, ali je donelo olakšanje Džejd i Rubi. Rubi se radovala što je kućepaziteljka ostala bez svog glavnog izvora informacija sa sprata, ali Rubina osećanja bila su bleda u poređenju sa Džejdinim. Ana je sada u potpunosti pripadala njoj. Elizabet se oporavljala polako ali bez pogoršanja. Kada joj je druga ćerka napunila šest meseci, Elizabet je bila u stanju da se ponaša kako i dolikuje zdravoj mladoj ženi. Ponovo je počela da uzima časove klavira i da odlazi na izlete u Kinros, a Aleksandar joj je pronašao pouzdanog čoveka koji ju je podučavao veštinama jahanja i upravljanja elegantnom kočijom koju su vukla dva žućkastobela ponija visokog kasa. Imala je i jednu belu arapsku kobilu s bujnom grivom i repom, koju je zvala Kristl; uopšte nije provodila vreme brinući se za Anu. Cinilo se da zanemaruje dete dobrim delom zbog Džejdine posesivnosti, jer je Džejd vrlo jasno dala do znanja da Aninu mamu smatra svojom suparnicom. Ali Elizabet je bila dovoljno iskrena da prizna kako je sasvim zadovoljna takvim stanjem stvari u dečjoj sobi. Aleksandar je naložio da se izgradi makadamski put do Kinrosa, pa iako je pet milja vijugala napred-nazad na putu do grada, Elizabet više nije morala da koristi uspinjaču. Ako je i htela da je koristi, morala je da obavesti Samersa ili jednog od njegovih nadurenih lakeja, pa je kola uspinjače trebalo od rudnih tornjeva dovesti gore do kuće; a ako je pak htela da odjaše na Kristl ili da je upregne u kočiju, morala je samo da zamoli u staji, koja nije bila pod Samersovom kontrolom. Kakvo olakšanje! U stvari, Elizabet se život odjednom otvorio, posebno što ju je sopstveno telo oslobodilo potrebe da sa suprugom održava bilo kakve odnose osim V


najpovršnijih. Kada ju je Rubi, koja je dobila zadatak da bude glasnik, obavestila da ser Edvard Vajler i njegova žena smatraju kako ne bi bilo mudro da nastavi sa svojim bračnim dužnostima, Elizabet je morala da sakrije radost i obori pogled. Rubi je, izgleda, mislila da će joj taj čin nedostajati, ali Elizabet je znala da neće. Jahanje je bilo njen omiljeni način bega, jer jašući kobilu nije morala da se drži staze; mogla je da skrene u šumu kad god bi joj rastinje to dopustilo. A to ju je dovelo do otkrića čarobnih skrovišta i udolina, pa je ubrzo stekla naviku da satima sedi na nekoj prirodnoj klupi od kamena i posmatra prolazak bezbrojnih stvorenja, od ptica pevačica i malih kengura do čudnih kukaca. Ili bi sa sobom ponela knjigu i čitala bez straha od uznemiravanja, zastajkujući nakratko kako bi podigla glavu i sanjarila o istinskoj slobodi, o onoj vrsti postojanja koju te prekrasne ptice, životinje i kukci, bez sumnje, smatraju svojim pravom. A onda je nabasala na jezero. Otkrila ga je prilično daleko uz reku, kada je u nastupu tvrdoglavosti pokušavala da prisili Kristl da hoda koritom potoka, kad god bi obale postale neprohodne i kada bi je spopala neuobičajeno jaka želja da pobegne od svega što ju je sputavalo. Od trenutka kada je ugledala jezero, nije više jahala ni na jedno drugo mesto. Ležalo je na malom ulegnuću koje mu je davalo priličnu dubinu, a punilo se malim kaskadama koje su se spuštale preko velikih stena, usred domaće gospine kose i debele duge mahovine kakva u Skotskoj ne postoji. Voda je bila tako bistra da se svaki kamen na dnu jezera jasno ocrtavao, puna ribe i sićušnih rakova prozirnih poput najfinijeg stakla, s majušnim crvenim srcima što su mahnito lupala. Iako zaklonjeno drvećem, sunce je u podne bacalo zrake pune skakutavih čestica prašine, koje su dodirivale površinu jezera i preobražavale je u čisto rastopljeno zlato. Sve vrste životinja dolazile su tamo da piju vodu. Elizabet je pronašla udobno mesto za Kristl, dovoljno daleko od jezera da svojim oglašavanjem ne ugrožava njegove krilate, nogate ili gmizave posetioce, a onda je našla prijatno mesto i za sebe, na kojem je mogla da sedi i da pusti da joj duša odluta. Jezero je pripadalo njoj, i samo njoj. Pristup šumi na vrhu planine bio je zabranjen svima osim gospodinu i gospođi Kinros, ali čak i kada bi neki V


uljez zalutao u nju, nikada ne bi uspeo da pronađe jezero. Ležalo je previše uzvodno; do njega je bilo teško doći. Bilo je nemoguće pogoditi šta Aleksandar misli. Stanarima kuće činilo se da je on odlučio da održava pristojan i civilizovan odnos sa svojom ženom, koji nije išao dalje od stola i razgovora posle jela o rudniku, godišnjem dobu, nekom njegovom novom projektu ili o tome šta pišu novine. Kako je ser Henri Parks postao šef Vlade, ili kako je gospodin Džon Robertson dobio titulu viteza zapovednika reda svetog Mihaela i svetog Juraja. - Ser Džon Robertson - zamišljeno je rekla Elizabet. - Malo sam iznenađena što mu je kraljica dodelila viteški red. On nije pripadnik anglikanske crkve, a ne bije ga ni dobar glas u vezi sa ženama. To čoveka obično spušta na niske grane u njenim očima. - Sumnjam da je ona upućena u njegove odnose sa ženama - odgovorio je Aleksandar suvo. - Ali mene njegov viteški red ne iznenađuje. - Zašto? - Zato što je Džon Robertson završio sa svojom političkom karijerom. Cim se čoveku to dogodi, odmah krenu peticije kraljici da mu se dodeli viteštvo. Moglo bi se reći da je to znak da se mora povući iz izborne trke. - Stvarno? - O, da, draga moja. Sigurno si primetila da sve te mnogobrojne vlade nemaju nikakve ciljeve. Zapamti šta ti kažem, Robertson će se uskoro povući iz Zakonodavne skupštine. Verovatno će ga doživotno smestiti u Gornji dom i držati u Izvršnom veću. Parks će ostati u Donjem domu da izigrava kralja. - Aleksandar je frknuo. - Pih! - Ali i Parks je sada vitez - prigovorila je Elizabet - a ne vidim znakove da on namerava da se povuče. - To je zato što je previše umišljen - nacerio se Aleksandar. - Ne vidi dalje od svog nosa. Metaforično govoreći, naravno. Ser Henri je naduvenko. Uvek je to bio i uvek će biti. I on živi iznad svojih mogućnosti, a to je opasno za političara koji nije dovoljno bogat da se povuče. Robertson je bogat čovek, Parks je relativno siromašan. Na prvi pogled se čini da član Parlamenta ne može da mlati pare, ali postoje migovi o investiranju, dodaci za premijera... - Slegnuo je ramenima. V


- Uvek postoje načini i sredstva, Elizabet. - Prilično mi se svideo one večeri kada je došao na večeru. - Da, ima on šarma. A podržavam i njegov stav o obrazovanju dece. Nemam poverenja u njegovu prevrtljivu narav. Ser Henri se okreće kako vetar duva. Krajem januara 1878. godine, kad je Ana imala deset meseci, Nel je potražila oca u biblioteci. - Tata - rekla je penjući se na Aleksandrovo koleno - šta nije u redu s Anom? Zatečen, Aleksandar je okrenuo svoju dvogodišnju mezimicu prema sebi i zagledao se u nju. Lice njegove ćerke sve više je nalikovalo na njegovo; imala je iste šiljaste crne obrve i dugo mršavo lice, što ne pristaje malom detetu, ali je možda neobično i zanimljivo privlačno kod odrasle žene. Zadivljujuće plave oči imale su smiren pogled i u tom su trenutku izražavale zabrinutost i nestrpljenje kakvo ne pristaje detetu koje je tek prohodalo. - Šta po tvom mišljenju nije u redu sa Anom? - upitao je, odjednom vrlo svestan da gotovo nije ni video svoju drugu ćerku. - Nešto - uvereno je odgovorila Nel. - Sećam se da sam ja u njenom uzrastu znala da govorim, jer se sećam svega što si mi rekao i svega što sam je rekla tebi, tata. Svega! A Ana nije u stanju ni uspravno da sedi. Džejd se služi trikovima, pridržava je kad god ja dođem da je pozdravim, ali ja to primećujem. Anine oči ne rade kako treba, kolutaju se. Mnogo slini. Ja sam sedela na noši kada sam morala da kakim, a Ana ne može. O, tata, ona je tako draga devojčica, a osim toga je moja mlađa sestra! Ali nešto sa njom nije u redu, stvarno! Aleksandru su se osušila usta; obliznuo je usne i pokušao da ostavi utisak, ne kao da nije zabrinut nego više kao da mu ovo ne predstavlja takav šok. - Koliko je sati? - upitao je. To je bila igra; naučio je Nel da čita kazaljke na zidnom satu koji se nalazio u jednom uglu biblioteke. Nikad pre nije pogrešila, a nije ni sada. - Šest sati, tata. Baterflaj Ving će doći po mene - počela je da se smejulji V

V


- čim stari sat počne da kuca. - Pa zašto onda za promenu ti ne potražiš Baterflaj Ving i iznenadiš je? upitao je Aleksandar spuštajući Nel na pod. - Ako je šest sati, moram da nađem tvoju majku. Tetka Rubi dolazi na večeru za sat vremena. - O, volela bih da mogu da ostanem budna! - povikala je Nel. - Volim tetka Rubi skoro isto tako kao što volim Baterflaj Ving. - Više nego mamu? Više nego mene? - Ne, ne, naravno da ne! - Nel je izgovorila novi pojam. - Znaš, tata, sve je to relativno. - Hajde sada, mudrice mala - odvratio joj je otac kroz smeh i nežno je gurnuo. Pre nego što je potražio Elizabet, otišao je u dečju sobu, u koju se Nel više nije vratila posle Aninog rođenja jer je lejdi Vajler smatrala da bi bučna devojčica ometala zahtevnu brigu kakva je potrebna bolešljivom detetu rođenom pre vremena. Baterflaj Ving zadržala je Nel kod sebe, ali Nel je u poslednje vreme počela da zahteva svoju sobu. Kada je razmislio o tome, Džejd jedva da je napuštala dečju sobu i noću i danju; dvorenje Elizabet prepustila je Perl i Silken Flauer i potpuno se posvetila maloj Ani. To je izvela tako suptilno, tako neprimetno - postoji li otac, upitao se, koji je potpuno zaokupljen bebom, čak i ako je beba njegovo dete? Pogotovo ako je beba još jedna devojčica? Nel je drukčija živahna, inteligentna, znatiželjna, zaposlena, nametljiva. Nel mu ne bi dopustila da je zanemaruje, a nikad i nije, čak ni kao mala beba. Svijala je prste oko njegovih, svesno ga fiksirala pogledom, šuškala, smejuljila se, gugutala, gukala. A Ana se nije ni čula ni videla, kao da je nema. Cinilo se da uvek postoji neki razlog što on nije dobrodošao u dečijoj sobi. Večeras nije pokucao, nije zatražio dopuštenje od Džejd, jednostavno je ušao. Džejd je sedela s Anom u krilu, jednom je rukom pridržavala detetu vrat i hranila ga kašičicom. Džejd je iznenađeno podigla pogled i skočila na noge. - Gospodine Kinros! - rekla je iznenađeno. - Gospodine Kinros, ne možete sada da vidite Anu, hranim je! Umesto odgovora, Aleksandar je otišao do drvene kuhinjske stolice, V


uhvatio je za naslon i smestio je ispred deteta i njegove dadilje. Seo je kamenog lica. - Daj mi bebu, Džejd! - Ne mogu, gospodine Kinros! Salveta joj je prljava, smrdećete! - Neće mi biti ni prvi ni poslednji put. Daj mi je, Džejd. Odmah. Nije bilo lako premestiti Anu, dete je ličilo na krpenu lutku i nije moglo da uspravi glavu, ali napokon je to obavljeno. Džejd je stajala dršćući od očaja; prefinjene i ljupke crte lica sledile su se u masku straha. Aleksandar je prvi put pažljivo pogledao svoju drugu ćerku i istog časa shvatio da Nel ima potpuno pravo, uprkos činjenici što je Ana sa svojih deset meseci bila lepše dete od Nel, bucmasto i dobro zbrinuto. Imala je crnu kosu, crne obrve i trepavice, sivo-plave oči i neusredsređen pogled koji se, činilo se, nije ni mogao usređsrediti. U njenoj se glavi očito događao neki misaoni proces, jer je shvatila da je drže nepoznate ruke, da krilo na kojem sedi ne pripada Džejd. Ta ju je spoznaja naterala da se vrpolji i maše, počela je da cvili. - Hvala ti, Džejd, možeš da je uzmeš - rekao je Aleksandar. Zapanjilo ga je kada je video koliko je brzo Anin osećaj dezorijentacije nestao. Gotovo istog trena čim ju je Džejd primila, prestala je da plače i otvorila usta tražeći još. - A sada hoću da mi kažeš istinu, Džejd - rekao je tiho. - Otkad znaš da Ana nije normalna? Niz Džejdino lice počele su da liju suze; nije mogla da ih obriše jer su joj obe ruke bile zauzete držanjem deteta. - Gotovo od početka, gospodine Kinros - jecala je. - I Bidi Keli je znala. A i gospođa Samers. O, kako su se tome smejale u kuhinji! A ja sam izvukla nož i rekla im da ću im prerezati grlo ako zucnu samo jednu reč o Ani u Kinrosu. - Jesu li ti poverovale? - O, da. Znale su da mislim ozbiljno. Ja sam bezbožna Kineskinja. - Sto je Ana u stanju da uradi? - Popravila se, gospodine Kinros, stvarno jeste! Ali za sve joj treba mnogo, mnogo vremena. Sada može da jede iz kašičice, vidite? Nije bilo lako, ali u stanju je da nauči. Razgovarala sam s Hung Čijem u apoteci i on V

V


mi je pokazao kako da pomognem Ani da vežba vrat kako bi jednoga dana mogla uspravno da drži glavu. Volim da se brinem za Anu, gospodine, kunem vam se! Ana je moja beba, ona ne pripada ni Perl ni Baterflaj Ving niti ikome drugom osim meni. O, molim vas, o, molim vas, nemojte mi je uzeti! - Ponovo je zaplakala. Aleksandar je ustao poput starca i nakratko spustio ruku na Džejdinu glavu. - Ne brini za to, draga moja. Neću ti oduzeti Anu. Kakva bi to zahvalnost bila za tako veliku privrženost? Imaš pravo, Ana je tvoja beba. Zatim se spustio stepenicama u Elizabetine odaje, u koje nije ušao otkako je ustala iz bolesničke postelje. Primetio je da su se promenile. Njegovi pokušaji da ih uredi preko kancelarije svog hotela u Sidneju su propali, zbog onoga što je Elizabet očigledno više volela - manje pozlate, manji broj ogledala, a sve plavo, plavo, plavo. Rubi je plavu smatrala neveselom bojom. Šta je to sa mnom, da se sve ovo dešava posle Aninog rođenja, a da ja, gospodar kuće, o tome nisam imao pojma? Da, često sam odsutan - kome bih drugom mogao da poverim trasiranje i izgradnju puta za Litgov? Ali niko me ništa nije pitao, niko mi ništa nije rekao. Osim, na kraju, moje dvogodišnje ćerke. Ja sam stranac u kući punoj žena. Megi Samers... Debeli pauk u mojoj mreži. Trebalo je to da znam. Elizabet je nikada nije volela, a sada mi je jasno i zašto. E pa, neka se ona i Samers isele sa drugog sprata i nađu sebi kuću u Kinrosu. Neka je ona zadrži. Unajmiću novu kućepaziteljku. I unajmljivaću nove kućepaziteljke sve dok ne nađem takvu koja će nam svima odgovarati, koja ne prezire Kineze, koja nema prijateljice poput Bidi Keli koje nedeljom odlaze u crkvu kako bi ogovarale. - Elizabet? - pozvao je, ne ulazeći dalje od budoara. Pojavila se istog trena, još uvek odevena u svoje jahaće odelo boje crvenog vina, razrogačenih očiju. - To je glupa boja za jahanje kada ti je konj beo - primetio je naginjući se prema njoj. - Puna je belih dlaka. Na tren se osmehnula i nagnula glavu. - Imaš potpuno pravo, Aleksandre. Sledeća će biti u boji kostiju. V


- Odlaziš li svakoga dana na jahanje? - upitao je i odšetao do prozora. Volim leto, dan je mnogo duži. - I ja volim leto - nervozno je odgovorila - i da, odlazim na jahanje gotovo svakog dana. Osim ako ne poželim da se odvezem do Kinrosa. Nastala je tišina, nastavio je da gleda kroz prozor. - Sta je bilo, Aleksandre? Zašto si došao? - Koliko često viđaš Anu? Viđaš li je, recimo, isto tako često kao i svog konja? Glasno je uzdahnula i počela da se trese. - Ne, verovatno ne - tupo je odgovorila. - Džejd je toliko preuzela Anu da se u dečjoj sobi baš ne osećam dobrodošla. - Takve reči iz usta detetove majke zvuče kao pravdanje, Elizabet. Ti savršeno dobro znaš da ti je Džejd sluškinja i da mora da sluša tvoje naredbe. Jesi li se jako trudila? Na Elizabetinom bledom licu zažarile su se crvene mrlje; trgnula se i okrenula kao da joj je jedno stopalo prikovano za pod, i stisnula ruke. - Ne, nisam se jako trudila - prošaputala je. - Koliko ti je sada godina? - U septembru ću napuniti dvadeset. - Kako vreme leti! Dvaput majka sa devetnaest, dvaput na rubu smrti zbog trudnoće, a sad si zauvek slobodna. Ne! - zarežao je. - Nemoj da plačeš, Elizabet! Nije vreme za suze. Prvo saslušaj šta imam da ti kažem, a onda možeš da plačeš. Elizabet mu je sa svog mesta videla samo leđa. O čemu je reč? Zašto on trpi? Jer jako trpi. Gledala je kako vraća vlast nad sobom i ispravlja se. Kada je ponovo progovorio, bio je nežniji. - Elizabet, uopšte te ne krivim što si decu predala ženama koje su im tako posvećene i usredsređene kao Baterflaj Ving i Džejd, pogotovo što nisi imala devojaštvo. Mislim da su ti ta svakodnevna jahanja i vožnje u Kinros udarili u glavu kao šampanjac. A zašto i ne bi? Obavila si svoju dužnost u meri koju bi samo Bog starog Marija mogao da traži, a sada je dužnosti došao kraj. Da sam na tvom mestu, i ja bih sebi dao oduška. - Uzdahnuo je. - Međutim, iako je tvoja dužnost prema meni stvar prošlosti, i dalje imaš dužnost prema svojoj deci. Ne zabranjujem ti da odlaziš na jahanje, V


vožnje ili šetnje, ili šta ti se god drugo prohte, jer znam da su tvoja zadovoljstva bezazlena. Ali moraš da se brineš za naše ćerke. Nel će za dve ili tri godine biti dovoljno velika da je preuzmem iz tvojih ruku, ali bojim se da Ana nije Nel. Grimizne mrlje su izbledele; Elizabet se zavalila u stolicu i zarila lice u ruke. - I ti si primetio? - Znači, nisi potpuno oslepela. - Ne, mada Džejd uvek kaže da Ana ima loš dan, ili da se prehladila, ili da je povredila leđa. Pitala sam se, ali svoja pitanja nikada nisam stavila na proveru. A ti si previše dobar. Zaslužujem svaku osudu, svaku kritiku koja ti se vrzma po glavi. Kako si shvatio da je Ana malo zaostala? - Večeras me posetila Nel i upitala šta to nije u redu sa Anom. Ne može da uspravi glavu, koluta očima, kaže naša starija kći. Pa sam otišao i izvukao istinu od Džejd. - Okrenuo se prema njoj, mirnog lica, udaljenih očiju. - Elizabet, Ana nije samo malo zaostala, ona je... duševno poremećena. Elizabet je počela da plače, ali bez glasa. - To se dogodilo kada se rodila - rekla je razgovetno. - Margaret i Rubi oživljavale su je pet minuta pre nego što je udahnula vazduh. To nije nasledno, Aleksandre, sigurna sam da nije nasledno. - O, u to nema sumnje! - odvratio je nestrpljivo. - Pretpostavljam da postoji neki smisao iza svega, iako ne znam koji bi to smisao mogao da bude. Imamo jednu vrlo bistru i jednu zaostalu devojčicu. Ko zna, možda je to ravnoteža? Krenuo je od prozora prema vratima, a onda stao. - Elizabet, pogledaj me! Pogledaj me! Ovako ne može dalje, moramo doneti odluku šta da radimo s Anom. Možemo je da je zadržimo ovde ili da je smestimo u dom. Ako je zadržimo, ti i Džejd morate računati sa doživotnom brigom za jadnu malu dušu koja ne može da se brine za sebe. Siguran sam da možemo da nađemo dom gde neće loše postupati s njom; novac je u tim stvarima svemoguć. Šta hoćeš da učinimo? - Šta bi ti izabrao, Aleksandre? - Da je zadržimo, naravno - odgovorio je iznenađenim glasom. V

V


- Ali nisam ja taj koji će morati da ponese glavni teret brige za nju. šta bi ti uradila da se nešto dogodi Džejd? Šta bi mogla da uradiš? - Da je zadržim - rekla je Elizabet. - Zadržaću je. - Onda smo se oko toga složili. Uzgred, daću otkaz Megi Samers. To će nas na neko vreme uvaliti u probleme; želim da se sutra pokupi odavde, ni dan kasnije. Više mi je žao Samersa, on voli da mi bude pomoćnik pa će mu izgnanstvo u Kinros teško pasti. Ali tako mora da bude. Daću oglas u Sydney Morning Hetaldu za kućepaziteljku. - Zašto ne bismo koristili agenciju za kućnu poslugu? - Zato što bih razgovore radije obavio sam. - Izvadio je zlatni džepni sat, otvorio poklopac i pogledao. - Biće bolje da požuriš, draga. Rubi dolazi u sedam. - Neću sići na večeru, ako dopuštaš. Moram da nađem Džejd da popričam s njom. I moram da počnem da upoznajem Anu. Uhvatio joj je ruku i ovlaš je poljubio. - Kako želiš. Hvala ti, Elizabet. Ne bih ti zamerio da si odlučila da daš Anu u dom, ali jako mi je drago što nisi. Vest o Ani sručila se na Rubi kao vrela voda iz tuša. Aleksandar joj to nije spomenuo dok se nisu našli u biblioteci, s cigarom i finim starim konjakom. Elizabetinu odsutnost je opravdao neznatnom nelagodom. Svojim osetljivim nosem nanjušila je kućne probleme jer je Aleksandra poznavala mnogo bolje nego što će ga njegova žena ikada poznavati, imao je poseban izraz u očima, poseban izraz na licu. Takve znakove nije videla na njemu još od Aninog rođenja, kao da je Elizabet za njega mrtva, kao da ju je prebacio u neki nevažan kutak svojih misli. Sada su se vratili. Razlog njihovog pojavljivanja postao je jasan kada joj je rekao za Anu, i kako je došao do otkrića, i kako je Elizabet reagovala. Ali Rubi je bio potreban veliki gutljaj konjaka da bi smogla snagu za odgovori. - O, ljubavi moja, ljubavi moja, baš mi je žao! - Ništa više nego meni i Elizabet. Ipak, to je gotova stvar ne može se ni promeniti ni ignorisati. Elizabet misli da je šteta nastala prilikom rođenja, i ja se slažem sa njom. Ona nema nikakvih znakova kakve imaju retardirana deca - u stvari, vrlo je lepa i skladno građena. Kada bi ležala u kolevci, ne


bi mogla to ni da primetiš sve dok je ne bi pogledala u oči. Kao što je Nel rekla, oči joj besciljno kolutaju. Džejd kaže da je ona u stanju da uči, ali joj treba mnogo, mnogo vremena da nauči čak i nešto tako jednostavno kao što je da jede iz kašičice. - Tajanstvena mala kučka! - rekla je Rubi, popivši još jedan gutljaj konjaka. - Mislim na Džejd - dodala je kada ju je Aleksandar pogledao podigavši obrve. - Mada ne bi ništa pomoglo i da smo ranije saznali. Elizabet ima pravo, dete nije disalo. Da sam znala, možda se ne bih toliko trudila da je nateram da diše, ali to nisam mogla da znam. Htela sam samo da Elizabetine muke ne budu uzaludne. - Ne, nisu bile, Rubi, nisu bile - rekao je, uhvatio joj ruku i stegao je. Stari Grci su govorili da je čovekov hibris zločin protiv bogova i da će biti kažnjen. Ja sam postao pun hibrisa; previše sam uspešan, previše bogat, previše... moćan. Ana je moja kazna. - U gradu nisam čila nijednu reč o tome, iako ju je Bidi Keli dojila sedam meseci. Sirok osmeh otkrio je bele zube. - To je zato što je Džejd zatekla nju i Megi Samers kako se tome smeju u kuhinji. Smesta je izvukla nož! Rekla im je da će im prerezati grkljan ako budu pričale. Poverovale su joj. - Bravo, Džejd! - Megi Samers sutra odlazi. Rekao sam Samersu. - Rubi se promeškoljila na svojoj stolici kao da joj je neudobno, a onda uhvatila obe Aleksandrove ruke. - Znači li to da ćeš pokušati da Anino stanje ostane tajna? - O, ne, naravno da neću! To bi značilo da malenu osudim na zatvor. Nije to sramota, Rubi. Barem ja tako mislim. A verujem da se Elizabet slaže sa mnom. Želim da Ana ide okolo kada nauči da hoda, a naučiće, u to sam siguran. Želim celom Kinrosu da dam do znanja da bogatstvo i povlastice ne mogu zaštititi porodicu od tragedije. - Nisi mi zapravo rekao kako se Elizabet oseća, Aleksandre. Jeli znala da je Ana retardirana? - Mislim da nije. Uverila je samu sebe da je dete malo zaostalo. Malo zaostalo! - Nasmejao se, ali to nije bio srećan smeh. - Moja žena je bila previše okupirana obožavanjem one vražje kobile kao da je kakva boginja. V


Češljanjem, četkanjem, milovanjem. Šta je to sa mladim devojkama i konjima? - Snaga, Aleksandre. Kretanje mišića ispod predivne kože. Biti ponižena snagom. Baš si lukav što si joj dao kobilu... pogled na konjsku kara možda bi bio previše. - Ti si najgora osoba kojoj čovek može da se poveri, Rubi. Možeš li ikada išta reći na lep način? - Ha! - odvratila je Rubi, igrajući se njegovim prstima. - Kakvog smisla ima biti pristojan? - Premestila mu se u krilo i spustila glavu na njegovu kosu, odjednom tako sedu! - Jesi li se barem malo približio shvatanju Elizabetine ličnosti? - Nisam, nimalo. - Promenila se posle Aninog rođenja. Sa mnom održava sasvim površne kontakte; pozove me na ručak ako je Teodora tu, a na večeru ako si ti tu. Više ne želi prisnost kao nekada, kad smo vodile... o, nekakve razgovore! O svemu i svačemu. U poslednje vreme živi u svom svetu - rekla je Rubi tužno. - Potrebna si mi - rekao je Aleksandar s licem među njenim dojkama. Mogao bih kasnije uveče da dođem u Kinros, ako me hoćeš. - Uvek - odvratila je Rubi. - Uvek. Spustila se uspinjačom sama posmatrajući Kinros osvetljen plinskim svetiljkama, igra zelenkastih iskri. Mašine su škripale, radionice u kojima s e Apokalipsina ruda pretvarala u zlato svetlele su paklenim sjajem, na Sungovom bregu u daljini svetlucale su pagode, a mesec se uzdigao do zenita. Ja sam deo svega ovoga, iako to nikada nisam želela da budem. Kakvu strašnu osvetu donosi ljubav! Da nije bilo Aleksandra Kinrosa, ne bih bila ništa više od onoga što mi je namenila sudbina - dama iz polusveta, na ivici da bude proterana, ako ne i likvidirana. Od dana kada joj je Anina nesposobnost jasno stavljena do znanja, Elizabet je počela da odlazi u crkvu. Ali ne u prezbiterijansku crkvu; sledeće nedelje pojavila se u anglikanskoj crkvi svetog Andrije držeći Nel za ruku, s Anom u dečjim kolicima. Džejd je dogurala kolica do crkvenih vrata, gde je ostala da pričeka završetak mise.


Zapanjen i presrećan, velečasni Piter Vilkins pozdravio je prvu damu Kinrosa, s primerenom poniznošću, i pobrinuo se da ona sazna kako je prvi red na desnoj strani uvek bio rezervisan za stanovnike kuće Kinros. Gradom su brujale vesti da je gospođa Samers dobila otkaz i nepotkrepljena govorkanja da nešto nije kako treba u porodici Kinros, što je sveštenika nagnalo da bude još obazriviji. - Hvala vam, gospodine Vilkins - hladno je odgovorila Elizabet - ali radije bih sela u poslednju klupu. Moja mlađa kći Ana nije baš čista u glavi, pa bih radije da mogu da je izvedem napolje ako ne bude zadovoljna. I tako je učinjeno. Grad Kinros je saznao za retardiranost Ane Kinros na način koji je sprečavao ogovaranje, što je odlično zakočilo pištolje Megi Samers. Razgovor sa Džejd nije bio gorak; nakon provale suza dve su se žene prijateljski složile da podele brigu za Anu tako da se Džejd rastereti, a Elizabet odrekne Kristl i jezera. Odlazak u crkvu bio je početak novog režima u kući Kinros, javna deklaracija Aninog hendikepa, a ujedno i obznana da gospođa Kinros, sada kada joj se zdravlje vratilo, nije takav bezbožnik kao njen muž. Neka je slava Bogu! Ta je slava možda malo potamnela čim je koji od posetilaca crkve video kuda se Elizabet zaputila odmah posle završetka mise. Otišla je u hotel Kinros na ručak s Rubi, koja ju je srdačno dočekala, poljubila i zagrlila. - Znači li to da si sada opet ona stara? - upitala ju je Rubi suznih očiju, držeći je za ruku. - Da - odgovorila je Elizabet sa smeškom - ako time misliš da smo ti i ja najbolje prijateljice s jednakim udelom u Aleksandru. Napokon sam odrasla. - Oh, baš šteta! - Rubi je podigla Anu iz kolica. - Ne, ne, lutkice, bebica ne sme da plače. Moraš da se navikneš i na druge ljude osim Džejd i svoje mame. Elizabet, obrati pažnju na Nel kada pričaš... deca sve čuju, a ova mala je pametna. Sta je za ručak? Pečurke na prepečencu, a zatim pečena kokoška. Nemoj da se mrštiš, Nel! Jednoga dana bi na ovakav jelovnik mogla da gledaš sa čežnjom. Dobro se sećam vremena kada su mi komad starog hleba i komadić plesnivog sira bili ukusniji od nektara i ambrozije. V


Elizabet je tako ozbiljno shvatila Aleksandrov prekor o zanemarivanju Ane da nije htela da ostavi decu kako bi sa njim otputovala u Sidnej. On je bio strastveni ljubitelj muzike, pozorišta i opere, a budući da nije video razlog da se tih zadovoljstava odrekne, prešlo mu je u naviku da sa sobom vodi Rubi. Kad je 1878. prešla u 1879. godinu, te su posete postale češće jer, kako je rekao: Novi Južni Vels sada je dovoljno blizu Velikoj Britaniji da to omogući operskim i pozorišnim kompanijama da nastupaju ovde. Sada postoje uređaji za skladištenje uglja za parobrode koji odlaze daleko, što skraćuje put na pet nedelja preko Sueca. On i Rubi videli su solidnu postavku Mletačkog trgovca, svaku operu koja je došla u grad, i sjajan mjuzikl s naslovom H. M. S. Pimfore, koji su komponovali dvojica relativno nepoznatih kompozitora, Džilbert i Saliven. Takođe su otišli na međunarodnu izložbu u Sidneju, koja se održavala u velikoj palati sagrađenoj posebno za tu priliku. Do mesta događaja bilo je teže doći nego nekada jer je Aleksandar morao da promeni hotel. Nije više mogao da odseda u starom hotelu zbog novih parnih tramvaja koji su tutnjali Ulicom Elizabet, ispuštajući crni dim i kovitlace iskri. Šetali su izložbenom palatom, diveći se različitim paviljonima, a onda je Aleksandar progovorio. - Uskoro odlazim u Englesku. Rubi je zastala da ga pogleda. - Otkud sad to? - Iskreno? - Da, uvek iskreno. - Sit sam od kuće pune žena. Uskoro ćemo ući u novu deceniju, a od novog stoleća deliće nas samo dvadeset godina. Želim da vidim šta se zbiva u Engleskoj, Škotskoj i Nemačkoj; pojavile su se nove peći za obradu gvožđa, novi načini mostogradnje, metode proizvodnje energije koje će je od igračke pretvoriti u moćnu silu, a priča se o novim, sasvim revolucionarnim mašinama - rekao je Aleksandar sa sjajem u očima. - Da nema Ane, poveo bih sa sobom Nel i Elizabet, smestio ih u neku dobru kuću u Vest Endu u Londonu, i pretvorio je u svoju bazu. Ali to je nemoguće i, iskreno rečeno, jako mi je drago zbog toga. Treba mi dug odmor od žena, Rubi, čak i od tebe. V

V


- Potpuno te shvatam. - Nastavila je da hoda. - Hoćeš li posetiti Lija ako budeš mogao? - Poseta Liju mi je prva stavka u programu. U stvari, nameravam da ga vodim sa sobom kad god bude imao školske raspuste. To će biti dragoceno iskustvo za novopečenog inženjera. - O, Aleksandre, to je sjajno! Hvala ti! Sad se on zaustavio da je pogleda. - Ima nešto što te nikada nisam pitao, Rubi, valjda zato što je Li otišao tako brzo pošto sam ga upoznao, a u onim danima ja i ti nismo bili... pa, prilično bigamijski par kakav smo postali. Hteo sam da te pitam kako može da glumi kineskog princa kad se preziva Kostevan? Nasmejala se tako spontano i privlačno da se gomila u njihovoj blizini zaustavila i stala otvoreno da ih gleda. Naravno, Aleksandar Kinros s izvanredno lepom ženom pod rukom privlačio je poglede, ali obično su ih gledali krišom, jer se govorkalo da ova žena nije njegova supruga. - Aleksandre, Li ima gotovo petnaest godina! Trebalo ti je šest dugih godina da mi postaviš to pitanje! Po Sungovom savetu, jednostavno sam rekla školi da je Li inkognito kako bi zaštitio oca od neprijatelja koji ne prezaju ni pred čim da mu naude, uključujući i kidnapovanje sina. Cela škola zna za tajnu, a Li se dobro zabavlja slušajući ih kako pogađaju njegov pravi identitet. Bilo bi teže da tamo ima i drugih Kineza, ali sve donedavno Li je bio jedini. Od prošle godine tamo su još dvojica, ali oni su sinovi trgovačkih prinčeva iz Vampoe. Li tvrdi da su sasvim ravnodušni prema Pekingu. - Gle, gle - odvratio je Aleksandar sa smeškom. - Propustićeš donošenje nekih važnih zakona - rekla je. - Čujem da će Parks obustaviti finansijsku pomoć katoličkim školama... i školama drugih konfesija. Ali one nisu tako važne jer ih finansiraju bogati snobovi. Deca koja pohađaju katoličke škole dolaze iz siromašnijih krugova. - On je neverovatno zagrižen protestant - odvratio je Aleksandar. - U pripremi je još jedan zakon kojim bi se ograničila kineska imigracija. O, i nekoliko izbornih zakona. Zašto se političari poigravaju granicama izbornih jedinica? - Da bi dobili više glasova, Rubi. Nemoj da postavljaš retorička pitanja.


- Hm! Zabrinjava me zakon o alkoholu, ako ponudi oblastima mogućnost da apstiniraju... prokleti čistunci! - Smiri se, Rubi! - rekao je milujući joj ruku. - Kinros neće glasati za apstinenciju. Mesto je ionako već previše umereno, sa svim tim Kinezima koji ne piju. Čistunci neće dobiti dovoljno glasova da pretvore Kinros u bezalkoholni grad zato što Kinezi nemaju pravo glasa, a belci u gradu previše vole alkohol. - Uostalom, ja imam hotel a ne krčmu. A osim toga, mogla bih da podmitim policiju, što me podseća na Hil End. - To neće biti potrebno, uveravam te. - Glas mu se promenio. - Nemoj da se iznenadiš ako me ne bude prilično dugo. - Koliko je to prilično dugo, Aleksandre? - Dve, tri, možda i četiri godine. - Zaboga! Kada se vratiš kući, ponovo će mi narasti ona stvar... postaću devica po četvrti put. - Tako ću s tobom i postupati, draga moja. - Znači li to da ćeš ostati tamo dok ne smestiš Lija na Kembridž? - Da. Možda bi preduzeće Apokalipsa moglo da otvori neku katedru i da izgradi istraživačku laboratoriju. - Li je baš srećnik. Nadam se da mu je to jasno - rekla je njegova majka. - O, ja mislim da mu je jasno - s osmehom je odvratio Aleksandar. V

Iako je odlazak njenog muža krajem 1879. došao kao šok, Elizabet nije žalila što je otišao. Nel je bila ta koja je neutešno tugovala; njen otac je počeo da je vodi sa sobom u radionice i u fabriku kada je napunila tri godine. Šta sada da radi, da svaki bogovetni dan provodi u kući? Aleksandar je odgovorio tako što nije unajmio žensku guvernantu nego muškog tutora koji će je naučiti da čita i piše, upoznati je s grčkim, latinskim, francuskim i italijanskim, i zaposliti njen nemiran i večito znatiželjan mozak. Tutor je bio sramežljiv mladić po imenu Vilijam Stivens, koga je Aleksandar smestio u veliku sobu na drugom spratu kuće Kinros. Sung mu je poslao tri briljantna kineska dečaka, velečasni Piter Vilkins poslao mu je svog vrlo bistrog sina Donija, a Aleksandar je uspeo da pronađe tri bele devojčice čiji su roditelji rekli da bi mogle ići u školu na V


planini dok ne napune deset godina, ili tu negde. Nel je bila najmlađa; tri kineska dečaka, Doni Vilkins i devojčice imali su pet godina, a Nel nepune četiri. Nakon nekoliko dana suza i lošeg raspoloženja, Nel je pokazala koliko je slična ocu, ukrutila je svoja mala ramena i pomirila se sa sudbinom. Jednoga dana biće dovoljno odrasla da ode sa tatom; do tog vremena, jedini način da zadrži svoje mesto u njegovom srcu bio je da bude briljantna u učionici. Pet-šest kućepaziteljki došlo je i otišlo pre nego što je stigla gospođa Gertruda Sartis i uklopila se u porodicu kao ruka u rukavicu odgovarajuće veličine. Bila je to pedesetogodišnja udovica čija su oba sina odrasla i oženila se; upravljala je otrcanim pansionom u Blejniju kada ju je otkrila Konstans Devi. Gospođa Sartis je bila vesela, nije se mogla šokirati, nije trpela nikakve gluposti od Nel i kuvara Čanga, a prema ostaloj kineskoj posluzi ophodila se vešto i ljubazno, čak joj je uspelo i da pridobije Džima Samersa. On je postao još značajniji kada je Aleksandar objavio da odlazi jer, jednom za promenu, Samers nije išao s njim. Megi Samers je obolela od neke tajanstvene bolesti o kojoj njen muž nije hteo da govori. Ali izvršna vlast u Aleksandrovoj odsutnosti nije prešla na Samersa. Sung je skinuo svoje izvezene svilene haljine i preuzeo upravljanje rudnikom i svim drugim poslovima Apokalipse: ugljem, gvoždem i opekama u Litgovu, cementom nedaleko od Litgova u Rajlstonu, nekolicinom velikih žitnih polja oko Velingtona, rudnikom kalaja u severnom Kvinslendu, fabrikom parnih mašina u Sidneju, i novim rudnikom boksita, između ostalog. Kako bi na Aleksandrov nemir odgovorila sopstvenim, Elizabet je odlučila da u njegovoj odsutnosti sruši hotel Kinros i ukrasi ga bojama, tkaninama i nameštajem po sopstvenom ukusu. Aleksandar joj je rekao da se prepusti svojim hirovima koliko hoće, uz dva uslova: prvi, da ne dira biblioteku, i drugi, da ništa ne bude toliko plavo da izaziva neraspoloženje. - Znaš, on voli crveno - Elizabet je priznala Rubi. Budući da su i Rubi i Konstans obožavale da idu u kupovinu, tri bi žene okupile Anu, Džejd, Perl, Silken Flauer i Pič Blosom i, s vremena na vreme, odlazile u Sidnej da odaberu tkanine i uzdišu nad tapetama i, ne treba ni spominjati, da izluđuju prodavce nameštaja; ili bi otišle na uzimanje mera V


za haljine i isprobavanje cipela i šešira. Nezahvalnu Nel ostavile bi na brigu Baterflaj Ving i gospodinu Vilijamu Stivensu. Anu je pregledao svaki lekar koji se smatrao stručnjakom za mentalno poremećenu decu, ali presuda je uvek bila ista: ne bi se trebalo nadati oporavku, jer ko ne uspe da progovori i prohoda do svoje druge godine definitivno će ostati poremećen do kraja života. Međutim, stanje joj se ipak popravilo. Sa petnaest meseci bila je u stanju da uspravno drži glavu i izoštri pogled na svakog ko bi pokušao da privuče njenu pažnju. Njena lepota postala je izraženija čim bi usredsredila pogled svojim očima, krupnim i široko otvorenim kao majčinim, svetlim i sivoplavim, između neverovatno dugih trepavica. Sa dve godine mogla je bez pomoći da sedi na visokoj stolici i da se hrani sama - Džejd je taj prljavi posao smatrala trijumfom, a Elizabet se od njega okretao želudac. Anina vezanost za Džejd bila je potpuna, iako je počela da prepoznaje i Elizabet ubrzo pošto je prešla na visoku stolicu. Nije ni govorila ni hodala. Nel je za Anu bila u posebnoj kategoriji, činilo se da je pozdravlja grozničavim krikovima užitka. Džejd je blago i odlučno istrajavala, pod vodstvom Hung Čija iz kineske apoteke. Činilo se da Ana ima više koristi od njegove orijentalne mudrosti nego od svih recepata i nadrilekova koje su propisivali lekari iz Sidneja, jer Hung Či je propovedao vežbu, strpljivost, dijetu i učenje ponavljanjem. Uz to je probadao devojčicu tankim, savitljivim iglama koje je zabijao u njenu kožu ne bi li joj pomogao da uspravi glavu. Elizabet je sumnjala u uspešnost tog postupka ali ga nije zabranila; kada je Ana mogla da podigne glavu a Hung Či želeo da se upusti u novi ciklus kako bi joj pomogao da hoda, Elizabet mu je dala odobrenje. Začudo, Ana je uživala da je bodu iglama, možda zato što je volela Hung Čija? O, kakvo je slavlje nastalo kada je Ana naučila da sedi na šolji! Istina je da joj je trebalo šest meseci da tu delatnost poveže s pražnjenjem, ali i to je uspelo. Ubrzo pošto je Aleksandar otišao, krajem 1879. godine, kada je imala gotovo tri godine, Ana je pokušala da izgovori nekoliko reči. Njen celokupni vokabular sastojao se od reči “mama”, “Džejd” i “Nel”, ali svako ime bilo je upućeno pravoj osobi. Sledeća reč, koju je dodala kada joj je V

V

V


bilo tri i po, bila je “Doli”, prljava i voljena krpena lutka sa kojom je spavala i zahtevala da stalno bude sa njom, od tretmana iglama do jedenja i sedenja na visokoj stolici. Doli je trebalo oprati barem jednom nedeljno, ali kada bi Elizabet pokušala da joj da novu lutku, Ana bi svojom drekom gotovo srušila kuću sve dok joj ne bi vratili staru. - To je dobro - rekla je Rubi - Ana zapaža razliku. - Gospođa Sartis predlaže da dam Ving Ahu iz kineske krojačke radnje da napravi kopiju Anine lutke, sve do izbeljivanja tkanine i stavljanja mrlja koje ne možemo da odstranimo. Tako ćemo moći, kada se, raspadne, kao što jednom mora, potajno da je zamenimo novom starom lutkom. - Bravo, gospođo Sartis! Ona je pravo blago, Elizabet. Elizabet je još uvek imala vremena da dvaput nedeljno odjaše na Kristl do jezera, što je zapravo bilo jedino što joj je davalo snage. Budući da konj nije voleo da ide uzvodno, Elizabet je uzela mačetu i iskrčila stazu kroz šumu, iako se pomalo bojala da će njeno postojanje omogućiti Aleksandru da otkrije njeno tajno mesto kada se jednom vrati kući. Pa ipak, to je bila budućnost, Aleksandar je bio na putu već osamnaest meseci i nije žurio da se vrati u Kinros; to se jasno videlo iz njegovih pisama. Pisma koja je slao ženi bila su kratka i na granici pristojnosti, dok su pisma koja je pisao Rubi bila duža i sadržavala više vesti. Bila su puna Lija, koji je 1881. napunio šesnaest godina. “Dobro si učinila što si ga poslala od sebe, Rubi”, govorilo je jedno pismo, “iako mi se čini da mu mama jako nedostaje. Svaku reč koju mu kažem o tebi upija kao sunđer vodu, a fotografije koje sam mu dao zauzimaju posebno mesto u njegovoj sobi. Kao stariji učenik, on sada ima sopstvenu spavaću i radnu sobu. Dobro govori engleski, vrlo književno, a vladanje mu je kraljevsko na sasvim nepretenciozan način. Prilažem njegovu fotografiju u novom školskom odelu; oklevao je da se fotografiše jer je izgleda usvojio praznoverje svojih kolega studenata, pa se boji da će mu kamera oduzeti dušu. Na sreću, on je i previše inženjer da potpuno poveruje u to, pa odatle i ova fotografija.” “Već je visok šest stopa, njegov razredni kaže da mu je preostalo još dosta da raste; rekao bih da taj čovek ima veliko iskustvo sa dečacima i


mladićima i da zna o čemu govori, pa možeš očekivati umerenog diva kada ga vidiš. Kada je u svom veslačkom dresu, vidi se da ima dobro telo koje se ne raspada ispod bedara kao kod nogu belaca. Njegovi potkolenični mišići sasvim su kineski, masivni. To ima za posledicu da je najbolji sprinter i izvanredan veslač. Kriket mu je postao strast - jednako je dobar u bacanju kao i u udaranju palicom. Nada se da će veslati za Kembridž kada ode tamo, i da će za svoj koledž igrati kriket, barem to. Taj će koledž verovatno biti Caius, jer tamo nemaju ništa protiv stranaca. Iz svega ovoga možeš da zaključiš da se veoma raduje prelasku u oktobru iduće godine. Njuškam oko moćnika na Kembridžu da vidim šta mogu da učinim kako bih mu olakšao put do tamo, jer uprkos naglasku, on ipak nije engleski džentlmen. Dva dečaka iz Persije takođe su odabrala Kembridž; oni se prilično oslanjaju na Lija, kao i neki drugi učenici. Tvoj sin poseduje osobinu koju bih nazvao postojanošću.” Rubi je pokazala pismo Elizabet i dala joj fotografiju, blistajući od ponosa. - Napokon Li - rekla je. Slika je pokazivala Lija kako sedi na stolici s prekrštenim nogama. Elizabet ju je intenzivno proučavala, pokušavajući da na nju ne utiču Rubin očiti ponos ili Aleksandrova prilično neočekivana sklonost liričnosti. Morala je da prizna da nikada nije videla tako zgodnog, niti tako egzotičnog mladića. Čak ni Sung, na koga je Li ličio, nije mogao da se pohvali tako finim crtama. Ali i Rubi je bila tu, Li je bio okrenut kameri s ovlaš osmehom koji je nagoveštavao Rubine jamice, a njegove su belačke oči očito bile svetle boje. Još važnije, u njima se nazirala velika inteligencija. - Izvanredan je - rekla je vraćajući fotografiju. - Jesu li mu oči zelene kao tvoje? - Nisu iste zelene boje, a ipak su jednako zelene. Ima li to smisla? - Kako da ne. Kosa mu je začešljana unazad kao da ju je namazao uljem iz Makasra; očigledno mu trebaju protivmakasarovske navlake na naslonjačima stolica. - Ne, nema ulja. On ima perčin. - Perčin? - Da. Sung je tako hteo. V


- Dakle, prošlo je osam godina, ostalo je još samo četiri pre nego što ga opet vidiš? Samo još četiri godine, mislila je Rubi dok se uspinjačom vraćala u Kinros. Cela večnost koju treba dodati onoj večnosti koja je već prošla. Nisam mu čula glas kada je počeo da mutira, niti sam mu videla prve dlačice na bradi, niti sam doživela onaj čarobni trenutak kada sin odjednom isključi majku od pogleda na svoju muškost. Svako pismo koje mi je napisao vezala sam zelenom vrpcom i stavila u zelenu fioku, znam napamet svaku reč iz svakog pisma, a ipak će mi biti relativan stranac kada se vrati. Kako sam Elizabet mogla da kažem da sam ga jedva prepoznala na fotografiji? Da sam satima oplakivala svoj i njegov gubitak? Jedina mi je uteha da su oči na slici mirne, spokojne, lišene bola i nesigurnosti. Pa, pošto je jednom prevladao početnu muku rastanka, život u školi fascinirao ga je i ispunjavao. Više od toga ne mogu da tražim osim da, kada izabere devojku, to učini s pravim razlozima. Aleksandar čezne da to bude njegova Nel, mada nisam sigurna da će Nel postati žena koja bi njega privlačila. Čak i sa pet godina, ona je energična i ne trpi besmislice, vrlo samostalna duša. Elizabet je svoje vreme morala da posveti Ani, pa je Nel sama morala da nađe svoj put. Ona je toliko slična Aleksandru, teško mi je da zamislim da će on obožavati Nel. Pa ipak, sve su to pitanja za budućnost. Proći će još četiri godine pre nego što zaista otkrijem kakav je čovek moj sin. Kada se vrati, Li će imati dvadeset jednu godinu i biće svoj čovek. Moja beba biće zakonski punoletna, a ja ću svoj deo preduzeća Apokalipsa prepisati na njega. Sedeće u upravnom odboru i biće mi stranac. Možda zato što su ta razmišljanja bila tako bolna, Rubi je pažnju skrenula na Kinros. Kako se promenio! Nestalo je ružnoće, zamenili su je putevi od makadama, s ogradama i odvodnim kanalima, putevi obrubljeni drvećem, nekoliko zgrada od fine opeke, uključujući hotel Kinros i crkvu svetog Andrije. Na jednoj strani Kinrosovog trga, koji je sada bio ozelenjen i negovan, dizala se nova građevina, Aleksandrovo dragoceno pozorište i opera. Zašto da Galgong ima jedinu operu, zašto da Batarst ima tri pozorišta a Kinros nijedno? Sve kuće bile su od drveta, poslednja kuća od čatme srušena je kada je škola premeštena u mnogo veću, mnogo impozantniju kuću od opeke. Čak je i bolnica vredna divljenja. A reka je tekla između V


betonskih obala na kojima su se nalazile klupe, drveće i ukrašene plinske svetiljke, ali avaj, voda reke bila je prljava kao i uvek. Između grada i podnožja planine ležala je industrija, sa železničkom prugom, aparatima, mašinama, rafinerijom, desetak radionica od talasastog lima i zadimljenih dimnjaka. I dalje su se iskopavale iste količine zlata, ali radionicama za njegovu obradu pridružile su se plinara, trafostanica i deo za hlađenje. Sada se u Kinros brodom dovozilo sveže mleko i meso iz Batarsta, a riba i voće iz Sidneja. Sta bi ova kolonija učinila bez ljudi kao što su Aleksandar i Sem Mort, kralj hladnjaka? Oni bi u Engleskoj verovatno propali, ali u Novom Južnom Velsu posvetili su se velikim poduhvatima i prosperirali. Pitam se, šta bi rekli moj deda kažnjenik Ričard Morgan i moja majka kažnjenica kada bi mogli da vide u šta se pretvorila zemlja u koju su poslati po kazni? A pogledajte mene, Rubi Kostevan - nekad dragana jednog starca, zatim vlasnica bordela, a sada direktorka kompanije! Muškarci ne mogu drugačije. Sve čega se prihvate promene zauvek. Pogotovo Aleksandar Kinros i Semjuel Mort. Tako je razmišljala Rubi, vraćajući se kući u svoj luksuzni hotel. Vreme je odmicalo, a zahvaljujući manama javnih ličnosti, njihovi javni nastupi bili su vrlo obeshrabrujući. Stanovnici Kinrosa irskog porekla kipteli su od besa kada je premijer ser Henri Parks, govoreći u Parlamentu, izvestio njegove članove da se irska imigracija mora smanjiti kako bi se obezbedilo da britanski karakter kolonija bude sačuvan, zajedno s dominacijom protestantske vere. Zelja mu je, rekao je, da obezbedi nauk i uticaj protestantske etike, pa se zato Ircima i katoličanstvu ne mogu činiti usluge koje bi promenile status quo, koji je ionako već previše irski i katolički. Ta glupa izjava samo je još više produbila sve veći jaz između radničke klase i klasa iznad nje, budući da su irski i katolički elementi bili najbrojniji upravo u radničkoj klasi. Takođe se gunđalo o mongolskim i tatarskim hordama, koje čak nisu ni hrišćani bilo koje vrste. Ali kada je bigoterija i nesnošljivost izvirala iz osoba na tako visokim položajima kao što su premijeri država, to je samo pokazivalo koliko su ti nazadnjački osećaji rašireni, i kako su javni ljudi ravnodušni prema ujedinjavanju ljudi i skloni njihovom razjedinjavanju. V

V


U januaru 1881. u Sidneju je održana konferencija australijskih kolonija kako bi se raspravljalo o ograničavanju kineske imigracije i podnošenju dokumenta britanskoj vladi, žaleći se da australijske kolonije ne bi trebalo da podležu britanskoj politici prema Kini, koja je bila pomirljiva. Takođe su protestovali protiv odluke vlade zapadne Australije da pomogne kineskim useljenicima koji su voljni da rade kao radna snaga na farmama ili kao kućna posluga. Sung se pridružio nekolicini istaknutih kineskih poslovnih ljudi koji su podržali kinesku stranu pitanja i skrenuli pažnju kolonijalne konferencije na činjenicu da je glupo izazivati raskol u zemlji sa milionskim stanovništvom u takvoj blizini ogromne i nenastanjene zemlje: “... Ako pravdu, zakonitost i pravo zamenite samovoljnim nasiljem, mržnjom i zavišću, moglo bi se dogoditi da uspete u ostvarenju svojih ciljeva, moglo bi se dogoditi da učinite veliku nepravdu primenom grube sile i snagom brojčane nadmoći - ali vaš će ugled među nacijama zemlje biti nepovratno poljuljan i okaljan, a zastava kojom se s pravom ponosite neće više biti steg slobode i nada potlačenih, nego će se samo vezivati za lažna i izdajnička dela.” U stvari, ta nova decenija u koju je Aleksandar polagao takve nade počela je u znaku gorčine i ozlojeđenosti među mnogim kolonijama u australijanskoj zajednici. Žene su počele da protestuju da se s njima ne postupa pravedno kada je reč o obrazovanju, a to su činile tako uspešno da je Univerzitet u Sidneju odlučio da otvori vrata ženskim studentima svih svojih fakulteta - s izuzetkom medicine, naravno. Već je i sama pomisao na ženu koja bi imala medicinske kvalifikacije da pregleda, dodiruje i ispituje penis i mošnice izazivala sablazan. Budući da su stanovnici Kinrosa uglavnom čitali novine (kojima su se sada pridružili Daily Telegraph i nedeljni časopis komentara Bulletin), ti su se događaji i stavovi asimilirali i o njima se raspravljalo, ali kada bi se pitala Rubi i gradski izdavači, oni grozni čistunci sricali su preveliku moć u Parlamentu, usvajali su se zakoni koji su hotele i barove prisiljavali da se zatvaraju u 11 sati uveče od ponedjeljka do subote, i ceo dan u nedelju. Poput mnogih svojih saveznika širom države, Rubi je izvestila Komisiju za alkohol da će, budući da su po starom zakonu dozvole za točenje važile do


juna 1882, staro vreme zatvaranja barova ostati na snazi do juna 1882. Pa eto vam sad! Vreme je za Elizabet uglavnom bilo stvar rođendana. Nel je za Novu 1882. godinu napunila šest godina, a Ana je 6. aprila napunila pet. Bilo je to kao da se našla usred nekog izvanrednog pozorišnog komada koji je zamislilo neko neozbiljno i prizemno komično pozorište iz osamnaestog veka, samo što komad nije bio smešan - Nel je usvojila višesložni vokabular i već je mogla da shvati trigonometriju i algebru, a Ana još uvek nije naučila da hoda i još uvek je govorila samo “mama”, “Džejd”, “Nel” i “lutka”. Međutim, Ana je na svoj peti rođendan priredila iznenađenje kada je, uz vrisku i smeh, otpuzala preko poda dečje sobe do Džejd koja ju je dozivala. Elizabet je neumorno obavljala svoju dužnost, ali bilo joj je vrlo teško i da tu dužnost zavoli. Džejd to očigledno ni najmanje nije smetalo, pa je Elizabet verovala da nešto sigurno nije u redu sa njom, detetovom majkom. Naravno, znala je da je Ana ekser koji je zauvek zakucan za život supruge Aleksandra Kinrosa. U vreme onih beskrajnih nedelja pre Aninog rođenja, palo joj je na pamet da bi ga, kada bi štedela vrlo izdašan džeparac koji joj Aleksandar daje, jednoga dana mogla da napusti i ode nazad u Skotsku da tamo živi u kolibi kao ugledna stara devojka. Njena bi deca, mislila je, sasvim dobro preživela bez nje. Nel je to već radila. Ali onda je dobro pogledala Anu i ugledala obrise svoje sudbine. Kako bi mogla da napusti ovo jadno, bespomoćno malo stvorenje kojem je suđeno da bude doživotni teret? To prosto ne bi mogla. A to je značilo da voli Anu, bez obzira koliko mrzi da se brine o njoj. O, kako je beskorisno bilo čučati na maloj stolici na Aninom nivou i stalno ponavljati iste reči, reči kao njam-njam. Katkad joj se činilo da će poludeti od puke jalovosti svega toga. Pa ipak, Rubina prekrasna prizemnost obuhvatala je zaostalu decu jednako lako kao i monumentalne budalaštine muškaraca. Rubi se nikada ne bi uznemirila kada bi joj Ana zaslinila po skupoj haljini, ili povratila po njoj, ili je pak uneredila u ekstazi sreće. A kada bi Ana te stvari učinila njoj, Elizabet je morala da istrči iz sobe boreći se s mučninom i dubokom odvratnošću. Samoj sebi bi rekla da V


joj nedostaje pristojnost i ljudskost, da su joj želudac i zgrožena odvratnost dokaz da možda i voli Anu ali da ta ljubav nije dovoljna da odstrani strašne brige za zaostalo dete. Aleksandar je jednom rekao da sam fina, ali nisam, osuđivala je samu sebe. Ja sam ono najgore što jedna žena može biti - neprirodna majka. Od majke se očekuje da zna da se nosi sa problemima, a ja nisam sposobna da se nosim ni sa jednim svojim detetom. Ako je Ana teret, Nel je nadmoćno biće s kojim nemam apsolutno ničeg zajedničkog. Dajte Nel lutku i ona će odmah početi da operiše - uzeće oštar nož i rasporiti je na pola, izvući njenu unutrašnjost, uz učene primedbe o stanju njene utrobe. Zatim će otići da joj napravi obojene delove tela iz onog groznog anatomskog atlasa, kojeg Aleksandar ne želi da se odrekne jer je autor slika Albreht Direr, ko god to bio. A ako nije time zabavljena, onda se u ponoć nalazi van kreveta i teleskopom koji joj je Aleksandar poklonio, na ravnom delu krova posmatra Mesec ili se oduševljava nečijim prstenovima. Donela sam na svet jednog minijaturnog Aleksandra i jednu glavicu kupusa, a u sebi ne mogu da pronađem potvrdu da mi je stalo i do jednog od njih. Volim ih samo zato što sam ih nosila, zato što su deo mene. Ko zna šta Ana misli, ako uopšte može da misli, Džejd se zaklinje da može. Pa ipak, Nel je na svoj način jednako čudovište kao i Ana - naduto, nemirno, uobraženo, odlučno, nezasito, znatiželjno, neustrašivo. Iako joj oči nisu crne nego plave, kad god me pogleda ispod onih svojih šiljastih obrva, kao da me gleda Aleksandar. Tek joj je šest godina, a svoju majku smatra samo zrnce pametnijom od Ane. Mrzi da se mazi, mrzi da se ljubi, a ženske aktivnosti odbacuje s prezirom. Kutija moje stare odeće, koju sam joj poklonila na njen poslednji rođendan da se igra oblačenja, leži neotvorena. O, kako me je samo ružno pogledala zbog nečega što bi svaka druga devojčica njenog uzrasta smatrala blagom! Kao da je htela da kaže: “Mama, misliš li da sam idiot kao Ana?” Mogu da volim obe svoje ćerke, ali jedna od njih mi se ne sviđa jer ima divovski duh, a druga mi se ne sviđa jer mi se njene navike gade. O, Bože dragi, reci mi gde sam pogrešila? Šta mi nedostaje? Kada je neke od svojih misli poverila Rubi, ona je prezrivo frknula. - Zaista, Elizabet, previše si stroga prema sebi! Postoje ljudi poput mene


koji imaju dobre želuce i ne mare za prljavštinu i nered, verovatno zato što smo odrasli okruženi prljavštinom i neredom. Pretpostavljam da si ti odrasla u jednoj od onih besprekomo čistih škotskih kuća, gde je sve bilo očišćeno i prašina obrisana. Niko nije povraćao previše alkohola ili se u pijanom mamurluku usrao u gaće, ili zaboravio da opere sudove dok se ne skore, ili ostavio đubre da trune u kući. Zaboga, Elizabet, ja sam odrasla u klozetskoj jami! A ako imaš slab želudac, onda imaš slab želudac. To ne možeš da kontrolišeš, lutkice, ma koliko se trudila. Sto se tiče Nel, slažem se sa tobom, ona jeste neka vrsta čudovišta. Ona nikada neće biti od one vrste ljudi koje svi zavole na prvi pogled, verovatno će većinu ljudi odbijati od sebe. Trpiš jer si dobila vrlo slabo obrazovanje, a Aleksandar ti to nabija na nos. Ni ja nisam obrazovana, ali ja nisam bila nezrela šesnaestogodišnjakinja kada sam ga upoznala. Razvedri se i prestani sebi da prebacuješ! Mnogo je važnije da svoju decu voliš nego da ti se sviđaju. Treba nam kiša, pomislila je Elizabet jednog majskog jutra 1882, penjući se na Kristl kako bi odjahala tri milje od kuće do jezera. Jezero mi je sačuvalo zdrav razum. Bez njega bih bila zatvorena, tapkala bih u mestu gde bi me naterali da se pokorim. Pa ipak, onda ništa ne bih znala, a to je neka vrsta mira. Samosažaljenje, Elizabet! Najgori od svih zločina, jer vodi u zavaravanje, imaginarne povrede i gubitak dodira sa osećanjima drugih. Sta god da jesi, kroz šta god da prolaziš, sve si sama sebi kriva. Mogla si ocu reći ne; šta bi on mogao da učini osim da te istuče i pošalje doktoru Mariju. Mogla si reći ne Aleksandru; šta bi on mogao da učini osim da te pošalje kući u sramoti. Rubi ima pravo, previše razmišljam o sebi i svojim manama. Umesto toga, moram da razmišljam o jezeru. Tamo mogu da nađem zaborav. Poterala je kobilu na stazu koja je sada bila tako dobro utabana da je svako mogao da je prati da je hteo ili da je smeo. A ipak joj nijednom nije palo na pamet da bi jezero mogao da zaposedne iko drugi osim nje. Sve dok, možda tri stotine jardi od njega, nije začula muški smeh, bezbrižan i pun užitka. Nije se uplašila, ali nije nastavila ni da jaše. Umesto toga, sjahala je s Kristl i privezala životinju za granu drveta, potapšala je po sjajnoj beloj koži i stala mekano da hoda. Uznemirila se; kako se taj momak V


usuđuje da prelazi preko vlasništva Kinrosa? Bez straha, ali ipak s oprezom koji je nalagao da prvo ustanovi ko je uljez. Ako je, na primer, neka grupa drumskih razbojnika otkrila jezero, mogla bi neprimećeno da se vrati svojim putem i odjaše nazad do kuće, da tamo upotrebi novu igračku koju je Aleksandar instalirao pre odlaska - telefon povezan sa policijskom stanicom u Kinrosu i Samersovom kućom. Nije bio povezan ni sa čim drugim, ali njegova sposobnost da pozove pomoć bila je trenutna. Druga mogućnost je bila da grupa domorodaca prilazi naseljima belaca, ali oni su u ovom kraju retki. Bojali su se rudnika; bilo je toliko stotina kvadratnih milja nenastanjene šume da su ti, ne baš brojni, ljudi radije čuvali svoj plemenski identitet zazirući od belaca da ih ne pokvare. U blizini nije bilo konja koji bi rzali, ni znakova desperadosa ili domorodaca. Samo je jedan čovek stajao okrenut leđima na steni koja se uzdizala nad jezerom kao isukana oštrica mača. Zastao joj je dah, pa je usporila i stala. Bio je nag, svetlo se odbijalo od zlatne kože i ravne crne kose koja mu je padala niz leđa daleko ispod struka. Kinez? A onda se okrenuo u nenom smeru, podigao ruke iznad glave, nejasnim kretnjama skočio u vodu i nestao ispod površine vode gotovo bez prskanja. Usmerila je pažnju na njegovo lice dok je plivao, znala ga je kao vlastito lice u ogledalu. Li Kostevan! Li Kostevan se vratio kući. Kolena su joj popustila, u tren oka se skljokala na tlo, a onda je shvatila da će je on videti čim izroni da udahne vazduh. O, kakvo suočavanje! Kakva nelagodna situacija za oboje! Otpuzala je na rukama i nogama u okrilje rastinja taman na vreme. Bilo je gotovo bolno posmatrati njegov privatni užitak kada se vinuo iznad vode tako snažnim skokom kao ribe koje tamo žive, a onda se, zabacivši mokru kosu s lica, bez napora izvukao iz vode na stenu, ushićeno pogledao oko sebe i ispružio da se sunča. Elizabet je ostala na svom mestu, nepomična poput guštera, sve dok on nije odlučio da se vrati u jezero. Onda se odšunjala. Odjahala je do kuće; ni sama više nije znala kako. Njene oči, njen duh, sama njena duša, sve je bilo ispunjeno sećanjem na ono božanstveno, čudesno telo bez mana, na gipke mišiće pod njegovom kožom, na lice zamrznuto u izrazu savršenog zadovoljstva. Celog života je čeznula za slobodom, ali nikada je nije susrela otelotvorenu u nekom ljudskom biću


kao sada, i to je bilo nezaboravno. Otkrovenje. Li Kostevan se vratio kući.


7. NOVA VRSTA BOLA

Ru b i s e pojavila nedugo pošto se Elizabet okupala i presvukla u popodnevnu haljinu. - Vratio se Li! - povikala je promenjenog lica. - O, Elizabet, Li je kod kuće! Nisam ga očekivala, nisam imala pojma! - Baš lepo - odvratila je Elizabet automatski, izgovarajući reči kao da su vuna u njenim ustima. - Gospođo Sartis, molim vas, čaj. Uvela je ustreptalu i ushićenu Rubi u staklenu baštu i uspela da je uveri da se ne podiže sa stolice svake sekunde; sada je mogla lakše da se smeši. - Rubi, draga, smiri se! Želim odmah da čujem sve o tome, ali ti nisi u stanju da govoriš. - Jednostavno je došao noćas vozom iz Litgova, nenajavljeno; pitala sam se zašto voz toliko kasni, ali naravno, čekao je da stigne spori voz iz Sidneja. Bila sam u salonu s anglikanskim biskupom i njegovom ženom... biskup je došao u posetu svojoj župi - raspričala se Rubi. - Znam. On večeras dolazi ovamo na večeru, zar si zaboravila? Sada možeš da povedeš Lija sa sobom. - I odjednom je ušao Li! O, Elizabet, moje nestašno mače postalo je muškarac! Tako je zgodan! Tako visok! A trebalo je samo da ga čuješ kako govori, izgovara samoglasnike kao najviša klasa u Engleskoj! - Obrisala je suze i ushićeno se nasmešila. - Biskup Kestvik se sav izbezumio kada je čuo kako Li govori, a kada je shvatio da mi je to sin... o, kako sam porasla u njegovim očima! - Nisam znala da imaš takve ambicije - rekla je Elizabet, želeći da srce prestane da joj tako jako kuca. - Pa i nemam. Jadni čovek je vrlo zbunjen u vezi sa mojim mestom u hijerarhiji Kinrosa, ali nije tako glup da me tretira kao skarednu ženu kada sam član odbora Apokalipse i potencijalni ktitor crkve. Bilo kako bilo, čim je video Lija, zaključio je da mi je učinjena velika nepravda. Moj sin je đak V


Proctor’sa, ni manje ni više. O, Elizabet, tako sam srećna! - To bi i slepac video, draga moja Rubi. - Elizabet je ovlažila usne. Znači li to da se Aleksandar vraća kući? Je li on u Sidneju, pa će doći kasnije? Rubino oduševljenje malo je splasnulo kada je ugledala izraz u Elizabetinim očima i to kako joj je lice navuklo staru masku. - Ne, dušo, Aleksandar je ostao u Engleskoj. Poslao je Lija kući tokom engleskog leta jer Aleksandar je takav. Kaže u pismu da nije mogao da podnese da ja još tri ili četiri godine ne vidim svoje nestašno mače. Li će ostati kod kuće do kraja jula, a onda će opet otploviti. Stigao je čaj; Elizabet ga je natočila. - Pa šta radiš ovde, Rubi? Zašto ne provodiš svaki trenutak s Lijem? - O, Li će nam se ovde pridružiti - rekla je Rubi. Zračila je mladošću kao da joj je tek dvadeset pet. - Nisi valjda mislila da ću čekati do večere da te upoznam sa svojim sinom, je li? Otišao je da obiđe Kinros. Obećao mi je da će se vratiti na vreme za čaj. - Odglumila je da se mršti. - Taj nevaljalac! Kasni. - Skuvaćemo još čaja kad stigne. Stigao je pola sata kasnije, a Elizabet se do tada već bila smirila. Malo ju je iznenadilo što je osetila žaoku žaljenja kada joj je Rubi rekla da se Aleksandar na vraća kući, barem bi Nel bila luda od sreće što ga vidi. Ali, mogla je da shvati zašto Rubi nije jako nesrećna; bilo bi joj nezgodno da žonglira i sa sinom i sa ljubavnikom koji su tako dobri prijatelji, kao i da skriva pred Lijem svoj odnos s Aleksandrom. A on je ušao u staklenu baštu s kosom upletenom u perčin, odeven u stare ali čiste radničke pantalone i pamučnu košulju zasukanih rukava, otkopčanu na vratu. Nesvesna da joj se lice istog časa zaledilo u izraz hladne distanciranosti, Elizabet je ustala i pružila mladiću ruku, s distanciranim osmehom na usnama i bez osmeha u očima. Rubi je imala pravo, bio je zgodan, vrlo zgodan, podsećao je na Sunga isto kao i na svoju majku; Sung se nazirao u oštrim crtama i gospodskom držanju, Rubi u gracioznim pokretima i spontanom šarmu. Ali njegove oči bile su samo njegove, sa svetlozelenim zenicama koje su obavijali mnogo tamniji zeleni krugovi, zbog čega je imao prodoran pogled. Da, predivan nesklad bledih očiju s


crnim trepavicama i bronzane kože izazivao je zbunjenost. - Kako ste, Li? - upitala je Elizabet bezbojnim glasom. Njegov užitak u ovom danu malo je okopnio, glava mu se neznatno nagnula u stranu dok su je te oči proučavale s primesom zbunjenosti. - Vrlo dobro, gospođo Kinros - rekao je stegnuvši joj mlitavu ruku. - A vi? - Vrlo dobro, hvala. Molim vas, zovite me Elizabet. Sedite. Gospođa Sartis će ubrzo doneti svežeg čaja. Seo je na mesto odakle je mogao da vidi obe žene i pustio majku da priča. Dakle, to je Aleksandrova žena o kojoj Aleksandar jedva da mu je išta i govorio. Nije ni čudo, razmišljao je Li. Nije ni topla ni ženstvena, iako joj arktička smirenost dobro pristaje. Najlepša žena koju je ikada video, s tom mlečnobelom kožom, crnom kosom i vrlo tamnim plavim očima! Bujna usta, disciplinovana u čvrstoću, stranu njenim prirodnim crtama, dug i graciozan vrat, i ljupke ruke s masivnim prstenovima na trećem prstu, koji su davali utisak kao da nisu na svom mestu. Elizabet Kinros nije razmetljiva osoba, ali naravno, te prstenove joj je kupio Aleksandar a on zasigurno jeste razmetljiva osoba. Voleo bih da je došao sa mnom, pomislio je Li. Nedostaje mi, a čini mi se da u njegovoj odsutnosti ne vidim suštinu Kinrosa. Njegova žena me ne želi ovde. - Kako je Aleksandar? - upitala ga je kada je uspela da ubaci koju reč. - Nikad bolje - rekao je Li, s osmehom koji je otkrio Rubine jamice. Celo leto će ostati s braćom Simens u Nemačkoj. - Proučavajući aparate i mašine. - Da. - Znate li da li je bio u Kinrosu u Škotskoj? Činilo se da je Li iznenađen, zaustio je da kaže kako joj Aleksandar sigurno piše o takvim stvarima, ali je zatim ućutao. Kada je odgovorio na pitanje, bio je direktan. - Ne, Elizabet, nije. - Tako sam i mislila. Jeste li proveli mnogo vremena sa njim? - Svaki trenutak koji mi je škola dopuštala. - Znači, sviđa vam se. - On mi je otac više nego Sung, iako to ne kažem s gorčinom, niti želim V

V


da kritikujem. Volim i poštujem svog pravog oca, ali nisam Kinez odgovorio je Li ukočeno. Rubi je s nevericom gledala jedno pa drugo. Nije ovako zamišljala susret svog voljenog sina i svoje najdraže prijateljice! Nisu se zbližavali, još i gore, Elizabet je zračila antipatijom. Bila je krajnje hladna. Elizabet, nemoj to da mi radiš! Nemoj da odbaciš moje nestašno mače! Skočila je na noge i nabila šešir. - Opa, već je kasno. Diži se, Li, dok na poslužavniku još ima sendviča. Biskup Kestvik dolazi večeras ovamo na večeru, ti i ja ćemo se ovde vratiti sa biskupskim parom u pola sedam. - Baš mi je drago - drveno je odvratila Elizabet. V

- Sta misliš o Aleksandrovoj ženi? - upitala je Rubi sina dok su se uspinjačom spuštali u Kinros. Li na trenutak nije odgovorio, a onda se okrenuo i pogledao majku u oči. - Aleksandar mi nikada nije govorio o njoj, mama, ali susret s njom objašnjava mi zašto si mu ti još uvek ljubavnica. Zastao joj je dah. - Znači, to ti je poznato? - On to nije krio jer je znao da ću pre ili kasnije saznati. Tako je rekao kada mi je sve ispričao. Dugo smo razgovarali o tebi, i ja ga volim zbog toga. Govorio je o tebi s tako dubokom naklonošću, rekao je da si ti svetlo njegovog života. A o Elizabet nije govorio, niti je objasnio zašto je još uvek s tobom, osim što je rekao da ne bi mogao da živi bez tebe. - Ni ja ne bih mogla bez njega. Pretpostavljam da nemaš ništa protiv? - Naravno da nemam, mama. - Nasmešio se gradu koji se približavao. To je tvoja i njegova stvar a ne moja, a i ne tiče se našeg odnosa, zar ne? Osim što sam jako srećan što se moja majka i moj izabrani otac vole. - Hvala ti, nestašno moje mače! - rekla je promuklo i stisnula mu ruku. Ti si po mnogo čemu vrlo sličan svom izabranom ocu; obojica imate praktičnu crtu dugu miljama, a to vam daje distancu da prihvatite stvari koje ne možete da promenite. - Kao što ste ti i Aleksandar. - Kao što smo ja i Aleksandar.


Izašli su iz kola i uputili se između velikih skladišta u kojima su bile smeštene radionice Apokalipse do ulica Kinrosa. - Jesi li danas popodne istraživao kopove, plinare, retorte i sve ostalo? upitala ga je dok su prelazili travom trga u Kinrosu. - Ne, otišao sam u prirodu, mama. Evropa je puna fabrika, ali nema prirode. To sam prvo poželeo; pogled na naše životinje u divljini, miris eukaliptusa, ptice s perjem u svim duginim bojama. Evropske ptice prilično su sumorne, premda slavuj lepo peva. - I nisi video Elizabet? - Nisam. Je li trebalo? - Zapravo nije, osim što je danas njen dan za jahanje, a ona uvek odlazi u prirodu. - Dan za jahanje? - Nekim danima menja Džejd u dečjoj sobi da se brine o Ani. Pretpostavljam da znaš za Anu? - O, da. Ušli su u predvorje hotela. - Večeras ćeš sigurno upoznati Nel... Elizabet joj dozvoljava da ostane na nogama dovoljno dugo da vidi goste na večeri. - Rubi se gorko nasmešila. - Mislim da na taj način pokazuje da je jedno od njene dece vrlo bistro, čak i ako je drugo zaostalo. - Jadna Elizabet! - odvratio je. - Formalno večernje odelo, mama? - O, da. - Hoće li Sung biti tamo? Malo me peče savest što sam otišao u prirodu umesto da ga posetim u onom neverovatnom gradu pagoda navrh brda. - To možeš da obaviš i sutra, Li. Njegov grad pagoda zaista je neverovatan, zar ne? Ali Sung večeras neće doći u kuću Kinros; on je bezbožni Kinez. Svi gosti na neki način povezani su s anglikanskom crkvom u Kinrosu. - Zakikotala se. - Osim Kostevana! Mi nismo Kinezi, ali smo svakako neznabošci. - Prilično bogati neznabošci! - dobacio je, odlazeći hodnikom u svoju sobu. Na tebi nema pukotina, Li, uprkos svim tim godinama odsustvovanja, pomislila je Rubi zamišljajući kako je njegov miris još uvek u vazduhu.


Spustio me je na zemlju, pomislila je, nisam znala koliko je veliki, u kakvu se čudnu mešavinu Sunga i mene pretvorio. Li, moj Li! Posle posete dečjoj sobi, Elizabet je otišla u svoje odaje i sela gledajući kroz prozor. Ali nije videla prizor šume i planina, pogled joj je bio usmeren ka unutra i zaokupljen Lijem Kostevanom na jezeru, slikom lepote, muškosti i potpune slobode. Godinama odlazim na jezero, a nijednom mi nije palo na pamet da se svučem i brčkam među ribama, da i sama budem riba. Nije celo jezero duboko, mogla sam da se držim plićaka. Mogla sam da doživim ono što je on danas doživeo. O, Elizabet, budi iskrena prema sebi! Nisi to učinila jer nisi mogla. Nisi slobodna da se brčkaš čak ni onda kada jašeš Kristl. Vezana si za muža koga ne voliš, i dvoje dece koju voliš ali koja ti se ne sviđaju, a to te sputava kao komad olova. Zato nastavi da živiš svoj život i zaboravi Li Kostevana! Pa ipak se te večeri posebno potrudila da izabere haljinu - zagasitu, tamnoplavu, kojoj je jastučić bio ukrašen naborima od šifona koji su se ponavljali na grudima i oblikovali male rukave, nešto ispod njenih belih ramena. U poslednje vreme brijala je dlačice ispod pazuha. Taj je trik naučila od Rubi koja je prezirala žene koje, kako je rekla, podignu ruku u smeloj haljini i pokažu gusti grm koji potpuno uništava privlačnost. Perl ume da koristi britvu, neka ti ona obrije pazuh, Elizabet. Tako znoj odlazi, lepše ćeš mirisati, rekla joj je. - A šta je sa međunožjem? - upitala ju je, s obesnim smeškom. - Tamo se ne brijem jer grozno svrbi kad ponovo raste, ali šišam dlačice makazama - bez nelagode je odgovorila Rubi. - Ko tamo dole želi da ima lepljivu bradu? - Zakikotala se. - Osim ako nije reč o lepljivoj bradi muškarca. - Rubi! Barem sam, zahvaljujući Rubi, nešto naučila o tim stvarima. Evo, komplet safira i dijamanata dobro pristaje uz ovu haljinu - ukras za kosu, minduše, ogrlica i dve široke narukvice. Kosu nije uredila u uobičajene uvojke nego ju je začešljala na teme u punđu. Ne treba se stideti svojih ušiju, ni svog vrata, pa zašto onda da smanjuje lice frizurom? Još kapljicu parfema od jasmina, pa je bila spremna da se suoči s anglikanskom crkvom Kinrosa.


Koja je, naravno, osećala da su je sasvim zasenile dve najznačajnije žene u oblasti, ako ne i u čitavom Novom Južnom Velsu. - Morate mi oprostiti što nema domaćina, eminencijo - rekla je Elizabet biskupu - ali smatrala sam da bi ova prva poseta našoj maloj župi trebalo da uključi i večeru u kući Kinros. - Naravno, naravno - promrsio je biskup, zatečen tolikom lepotom, pokazanom sa toliko elegancije i prefinjenosti. - Li, dobrodošao! - rekla je Rubinom sinu koji je ostavljao utisak kao da nikada nije video radne pantalone i pamučnu košulju. Nosio je večernje odelo skrojeno u Savile Romu i veliku kravatu od svilenog brokata, baš kakva se mogla videti u najnovijim modnim časopisima. Pronašla je novu reč za njega, umišljen. A ipak je zračio šarmom nasleđenim od Rubi, i ubrzo je biskupa motao oko malog prsta. Kostevanovi ne znaju za stid. Biskup Kestvik je sedeo desno od Elizabet a velečasni Piter Vilkins levo; ostali gosti sedeli su s obe strane stola koji je bio produžen kako bi mogao da primi jedanaestoro gostiju. Aleksandrovo mesto na drugom kraju bilo je prazno. Načas se poigravala mišlju da tamo smesti Lija, ali je onda odustala od toga. Na kraju krajeva, on još nema ni osamnaest godina. Biskup je odlučio da to prokomentariše. - Niste li malo premladi da pijete vino, gospodine? Li je trepnuo, a zatim je klerikalnom gostu uputio posebno umiljat osmeh. - Isus je bio Jevrejin - rekao je - u zemlji i u doba kada je zdravije bilo piti vino nego običnu vodu. Verujem da je i on pio vino pošto ga je barmicva službeno pretvorila u muškarca. Što znači, posle svoje dvanaeste godine ili tako nekako. Verovatno ga je mešao sa vodom do svoje šesnaeste, ili tu negde. Vino je božji dar gospodine. U umerenim količinama, naravno. Obećavam vam da se neću napiti. Biskup je ostao smeten tim pristojnim a ipak odlučnim odgovorom. Cerekajući se od uveta do uveta, Rubi je sevnula zelenom vatrom prema sinu i nečujno izustila: - Dobro si ga sjebao, Li! O, dragi Bože, pomislila je Elizabet čitajući s Rubinih usana, daj da se provučem kroz ovu katastrofu bez ožiljaka! Imati za istim stolom dva Kostevana i predstavnika anglikanske crkve, to je recept za katastrofu.


V

Međutim, Cang je bio u dobroj formi i pripremio izvrsnu večeru: pâté iz francuske provincije s dodatkom gomoljike iz konzerve, file Džorn Dorija, savršeno ispečen na roštilju, neizbežni šerbet, pečenu govedinu od životinje utovljene kukuruzom i sladoled s komadićima jabuke. - Prekrasno, prekrasno! - uskliknuo je biskup kada je probao desert. Kako vam uspeva da ga zadržite u smrznutom stanju, gospođo Kinros? - Imamo uređaje za hlađenje, eminencijo. Pošto je gospodin Semjuel Mort izumeo hladnjake u Litgovu, moj muž je shvatio sve njihove prednosti. Pre sam čeznula za komadom ribe, ali ovde je uopšte nema. Sada možemo da je dopremimo iz Sidneja bez straha od trovanja. - Ali ovde ima ribe - rekao je Li, koji se s užitkom prepustio jelu, ali i pazio na svoje ponašanje, što je za jednog sedamnaestogođišnjaka bio težak zadatak. - Ne, nema ih - odvratila je Rubi. - Uveravam te, mama, da ih ima. Video sam ih danas kada sam otišao u divljinu. U jednom veličanstvenom jezeru uz reku. - Uputio je Elizabet osmeh koji rastapa; zašto da se i ona ne otopi? - Sigurno znate za to jezero, gospođo Kinros. Sledio sam utabanu stazu koju ste samo vi mogli da napravite. U društvu me ne oslovljava Elizabet. Kako pametno od njega. - Da, znam za jezero i ribe u njemu, Li. Pa ipak, koliko god čeznula za ribom, nekada mnogo, ne bih mogla da se prisilim da ih lovim. Tako su slobodne. Tako neobuzdane. Tako ispunjene užitkom. Jesu li danas skakale iz vode? Zacrveneo se i poprimio skrušeni izraz. - Eh... ne, bojim se da nisu. Preplašio sam ih pretvarajući se da sam i sam riba. Pronašao sam pukotinu u njenom oklopu. Pukotinu koju je pronašao Kinez. Prilično dobar štos, Li, premda nenameran. Ona zavidi ribama, ona se ne oseća slobodnom, ni neobuzdanom, ni ispunjenom užitkom. Ova kuća i njen život su zatvor iz kojeg ne može da pobegne. Jadna Elizabeti. Pitam se koliko joj je godina? Ženama je teško pogoditi godine kada obuku svu tu odeću koju moraju da nose. Mama se približila četrdesetoj, ali Elizabet je mlađa. Možda ima oko trideset dve ili trideset tri? Hoda u lepoti, kao noć V


bez oblaka i zvezdano nebo. Odakle je Bajron znao kakve su australijanske noći? Nezaboravna je, ali to je zbog njene distanciranosti. Za nju muškarci poput mene ne postoje. Pitam se postoji li Aleksandar? Kada su muškarci došli u dnevnu sobu, nakon porta i cigara, Li je opazio da se Elizabet smestila u naslonjač za jednu osobu, pa je bliže njoj privukao drugi. Rubi mu je dobacila zahvalan pogled, mogla je da sedne za klavir i zaradi svoju večeru. - Znate - obratio se Li tihim glasom Elizabet - moja je majka zaista sjajna muzičarka, a siguran sam da je društvo u ovom gradu prihvata zbog njene muzičke veštine, kao i zbog njenog bogatstva. Čuo sam neke druge goste dok su izlazili iz uspinjače, svi su se žarko nadali da će im ona nešto odsvirati i otpevati. - Svesna sam njenog dara - odvratila je Elizabet ukočeno. - Danas sam uzurpirao vaše omiljeno mesto - rekao je - i zbog toga mi je žao. Više neću ići tamo, obećavam. Vaše ribe mogu na miru da skaču. - To nije važno - odgovorila je. - Ja ne mogu da odlazim na jahanje svakoga dana, samo sredom i subotom. Nedeljom odlazim u Kinros u crkvu, a četvrtkom provodim nekoliko sati sa vašom majkom u hotelu. Ako hoćete, možete da odlazite na jezero kad ja ne mogu, ponedeljkom, utorkom, četvrtkom i petkom. Imam osećaj da ne odlazite u crkvu, pa možete i nedeljom. - To je lepo od vas, ali mogu da odlazim i na neko drugo mesto. - Zašto? Ribama ne bi škodilo malo uznemiravanja. Tebi ne bi škodilo malo uznemiravanja, pomislio je. Tako si smirena, tako pristojna, tako ravnodušna! To ti jezero mnogo znači, Elizabet Kinros, ali to ne možeš - ili ne želiš - da mi pokažeš. - Voleo bih da upoznam vašu decu - rekao je. - Ako sutra nameravate da ručate u hotelu, upoznaćete ih. Deca i ja svake nedelje ručamo u hotelu s vašom majkom. - Vrlo si ćudjiv - rekla je Rubi sinu dok su šetali perivojem kuće Kinros, čekajući da se vrati uspinjača. Velike, nespretne ženske haljine zauzele su više prostora nego rudari ili muškarci u večernjim odelima, pa su pustili da uspinjača ode dole bez njih.


- Razmišljao sam o Elizabet. - Je li? Šta tačno? - Kao prvo, koliko joj je godina. Aleksandar je uopšte ne spominje, znaš. - Elizabet će u septembru da napuni dvadeset četiri. - Valjda se šališ! - rekao je zinuvši. - Pa ona je već sedam godina u braku! - Da. Imala je šesnaest godina kada se udala za Aleksandra. Doveo ju je iz Škotske a da je nikada nije ni video. Ako ne govori o njoj, to je zato što je njihov brak neuspešan. Zašto bi se inače još uvek viđao sa mnom? A sigurno nalazi utehu i sa nekoliko žena u Evropi. - Tu se varaš, mama. On je u celibatu poput kakvog redovnika. - Li se nacerio. - To ga nije sprečilo da unajmi najveličanstveniju rajsku pticu da me uvede u misterije seksa. - O, to je lepo od njega - odvratila je iskreno. - To mi je zadavalo brige; gonoreja, sifilis, neprikladne devojke, pohlepne za zlatom. Mora da se smucaju oko škola kao što je tvoja i samo čekaju da upecaju neiskusne dečake s novcem na pretek. - I Aleksandar je tako mislio. Diskriminiši u dobrom smislu, rekao mi je. Ljubav će te pokoriti, ali seks ne bi smeo. - Ima on pravo. Imaš li trenutno kakvu rajsku pticu? - O, još uvek istu; volim da leškarim u ženskom zagrljaju, ali nisam sklon promiskuitetu. Samo jedna u isto vreme. Držim je u finom stanu podalje od škole, kako bi sve bilo pristojno, a kada pređem na Kembridž, tamo ću da je smestim u veći stan. Moći ću da imam prijatelje u okolini - rekao je Li zadovoljno. - Verovatno će te varati kada te ne bude. - Ne, neće. Zna ona gde leži novac, mama. Naročito kada je začinjen dijamantima. - A šta si još razmišljao o Elizabet? - O, ništa posebno - odvratio je neodređeno. Znao je da će majka prozreo tu laž, a ipak, nekako nije hteo s njom da podeli svoje misli. Elizabet ima samo dvadeset tri godine! Otišla je u bračni krevet pravo iz učionice. To je dalo odgovor na mnoga njegova pitanja, jer on je poznavao priličan broj šesnaestogodišnjakinja. Neke su bile sestre ili V


rođake njegovih školskih kolega, ali nacionalnost nije važna - devojke su devojke, a te su devojke u velikoj meri bile imune na ograničenja koje siromaštvo i stroga verska načela postavljaju pred skromnije ljude iz njihovih krugova. Zato su se često smejuljile, bile zavisne od ogovaranja, raspametile bi se kada bi videle mladića koji im se sviđa, i romantično sanjarile o braku uprkos tome što će im brak bio unapred dogovoren. Ako im mladoženja nije već bio poznat, mogle su da se nadaju da će to bio zgodan sin nekog plemića a ne neki stari prijatelj njihovog oca, a izgledi su bili na njihovoj strani. Mnogo ih se više udavalo za zgodne sinove nego za stare savetnike. Osim tih devojaka, Li je poznavao devojke iz Akademije za mlade dame gospođice Roklej, koja se nalazila u blizini. Između njegove škole i škole mis Roklej postojao je dogovor po kojem su učenici te dve škole zajedno odlazili na prikladne plesove, a svakog prvog maja na balove. To se nazivalo pripremanjem učenika za stupanje u društveni život. Ta vrsta postojanja, razmišljao je, nije bila deo Elizabetinog života. To mu nije govorio samo instinkt: Aleksandar mu je jednom prilikom vrlo kritički pričao o škotskom Kinrosu, o njegovu prezbiterijanskom svešteniku i o klanu Dramondovih, kojem je Elizabet pripadala. Ako je Aleksandar govorio istinu, devojke su se tamo držale u nekoj vrsti čistunstva. Od toga pa do braka sa muškarcem deset godina starijim od nje... Aleksandar je prošlog aprila navršio trideset devet. Svoju lepotu nosila je kao neki komad odeće koji je oblačila kao što muškarci oblače uniformu, da svetu pokaže ko je ona po Aleksandrovom mišljenju. Zašto joj se ne sviđam? Zato što sam mešanac? Ne, ne mogu da verujem da bi je moja majka tako volela da je Elizabet bigotna. Mada je to neobičan savez! Ona sigurno zna za vezu između moje majke i Aleksandra. - Zna li Elizabet za tebe i Aleksandra? - upitao je. - O, da. Pokušao je da nas drži odvojeno, ali mu nije uspelo. Jednom smo se pogledale i postale dobre prijateljice - rekla je Rubi. Još jedno pitanje našlo je svoj odgovor. Pa ipak, misterija je bivala sve veća i veća, zapleti sve mučniji. Sta li će svi oni reći sutra za ručkom kada ispalim svoj naboj dinamita? Jedva čekam. Poslednje što je Li video pre nego što je utonuo u san bila su Elizabetina usta, a poslednja mu je misao bila kako bi ih bilo poljubiti.


V

- Čudno je što se Nel sinoć nije pojavila pre večere - rekla je Rubi, pozdravljajući Lija zagrljajem. - Kako je bilo kod Sunga? Li joj je uzvratio zagrljaj i povukao svoj tvrdi okovratnik. - Moram li ovo odelo da nosim i za ručak, zato što je nedelja? - Da, moraš. Elizabet ide na misu u anglikansku crkvu, pa će biti u lepoj haljini, sa šeširom na glavi. Nisi mi rekao kako je bilo kod Sunga? - U odličnoj je formi, naravno. Čini mi se da tati više odgovara da bude plutokrat nego pekinški princ. Vrlo je zadovoljan mnome! Rekao bih da je požalio što me se odrekao. - Pa, nije mogao da zna šta budućnost nosi kad si ti još bio slatka debela beba - odvratila je Rubi s osmehom. - Njegov gubitak, moj dobitak. - Sećam se da si rekla kako će Nel biti tamo sinoć, mama? Je li čudno što se nije pojavila? - Da, jako. Možda je Nel u darvinovskom raspoloženju, pa bi se upustila u pobijanje anglikanskih stavova o stvaranju. - Sa šest godina? Daj, molim te! - Nel je pravo čudo od deteta, sine. Najviše je zanima nauka, ali i crta, slika, vaja i odlično svira klavir i harfu. Kada prsti budu mogli da joj obuhvate oktavu, imaću konkurenciju. Meni je ona draga, ali mnogim ljudima nije. - Osmehnula se. - Njen je glavni greh što šokira ljude; zvuči li ti to poznato? Kad bolje razmislim, naravno da joj je Elizabet juče zabranila da se pojavi. Nel bi čas posla uzela meru biskupu, a onda bi održala predavanje o penisu u opuštenom i ukrućenom stanju. Ona briljira u anatomiji, pa nije trebalo mnogo da svima postane jasno kako su neke njene osobine dinamit u društvu, ukoliko ima pravu publiku. Li je prasnuo u smeh. - Ona je nevaljalica. I meni će se svideti. - Znam da je Elizabet imala težak život - rekla je Rubi - ali jako se bojim da će Nel imati još teži. - S prezimenom Kinros? Mama, Nel je australijsko plemstvo! - Možda se preziva Kinros, ali ona je žensko, Li. A zanimaju je stvari koje muškarci smatraju svojim isključivim pravom. Ona je naučnica! Aleksandar je time oduševljen, naravno, ali on je ne može čitavog života


štititi od loših postupaka i protivljenja. I tako, kada je ušlo društvo iz crkve, Li je pogledao Nel s velikom znatiželjom i ugledao Aleksandra. Odseci joj kosu i stavi je u kratke pantalone i dobićeš Aleksandra sa šest godina. To je izazvalo navalu ljubavi u Liju, ali Nel nije bila spremna da mu uzvrati ljubav dok on ne položi njen ispit. Prvo je morao da pozdravi Elizabet i Anu. Zaista predivno dete, pljunuta Elizabet, osim po očima. - Ovo je Li, Ana - rekla je Elizabet držeći Anu u naručju. - Li. Možeš li da kažeš Li? - Doli - rekla je Ana mašući lutkom. - Mogu li da je uzmem u naručje? - upitao je Li. - Zaplakaće, a to ne mogu da dozvolim. - Tako pristojno, tako odbojno! - Ne, neće - rekao je on mirno uzimajući Anu iz majčinog zagrljaja. Vidite? Zdravo, Ana-banana. - Izljubio ju je po licu, što ju je očaralo. Zar je niko tako ne ljubi? - Ja sam Li, Ana-banana. Možeš li da kažeš Li? Li, Li, Li. Ana se okrenula da mu stavi ruke oko vrata, pa je otkrila perčin. - Zmija! - rekla je vukući ga. Elizabet je zinula. - Džejd, nisam znala da zna da kaže zmija? - Nisam ni ja, gospođice Lizi - bezizražajno je odgovorila Džejd. - Nije zmija, nego perčin - rekao je Li, ne trepnuvši zbog jačine kojom ga je povukla za pletenicu. - Ja sam Li, Li, Li. - Li - rekla je Ana grleći ga. - Li, Li. Unaokolo su se razlegli uzvici zadivljenog čuđenja. I razočaranja. Kako li se ovaj uljez samo usuđuje, pomislio je Li dodajući Anu u ruke Džejd koja se s njom uputila prema kuhinji da tamo provede vreme sa Semom Vongom. Li, Rubi i Elizabet su seli za sto u Rubinoj privatnoj trpezariji, Nel je bila uzdignuta na jastuku. - Čime se bavi moj tata, Li? - Proučava vrlo efikasan nemački telegrafski sistem s Ernstom i Fridrihom Simensom. V


- A, da, Simens i Halke! - rekla je Nel i namrštila se. - Ja mislim da je najzanimljiviji Simens onaj koji se zove Vilhelm. - Potpuno se slažem, Nel. Ali Vilhelm je postao Villijam i sada živi u Engleskoj... koja ima bolje patentne zakone od Nemačke. - To je tek ujedinjena zemlja - rekla je Nel. - To je razlog. - Daj grofu Bizmarku malo vremena, Nel. - Njegovo kršteno ime je Oto. - Baš si umišljena - rekao je Li običnim glasom. - Nisam umišljena! - Jesi, jesi. Prave erudite ne obasipaju svoju manje učenu braću nepotrebnim činjenicama. Ti znaš da mu je kršteno ime Oto i ja takođe slučajno znam da mu je kršteno ime Oto. Ali ja ne osećam potrebu da se prenemažem svojim znanjem samo da zadivim publiku. Zanemela je kao osetljiva biljka na dodir, crvena u licu, spuštenih veđa, usana stisnutih u ravnu crtu poput Aleksandra. Nastao je muk dok su dve žene razmišljale šta da kažu, šta da učine. Na kraju su odlučile da ignorišu tu monumentalnu ćušku Nelinom dostojanstvu; Rubi zato što je smatrala da će Nel od toga u budućnosti imati koristi, Elizabet zato što ju je uzbudilo da je nekom pošlo za rukom da učini ono što ona nije bila u stanju - da stavi to derište na njeno mesto. A Li je vedro nastavio da jede svoj kineski omlet kao da se ništa nije dogodilo. Licem okrenuta njemu, na drugoj strani stola, Elizabet nije mogla a da ga ne pogleda, razmišljajući kako je neobično intimno gledati ga kako jede, kako mu se usta miču, kako mu mišići poigravaju na obrazima, kako guta s lakoćom. To je izvodio besprekomo, ekonomično, a ipak temeljno. Podigao je pogled i pogledao je tako iznenada da je bila sigurna da joj u očima čita misli. Nije se zacrvenela, ali on je na trenutak ugledao strašno stidljivo stvorenje zatečeno u skoku. A onda su se roletne spustile, nastavila je da jede svoj omlet, i znao je da glumi užitak. Sta se događa iza te tvoje fasade, Elizabet? O čemu si razmišljala kada si me malopre posmatrala? Pričaj mi o svojoj tajnoj sebi! - Žalosno je što pohađaš školu u Engleskoj, Li - govorila je Rubi - pa nemaš prijatelje među svojim vršnjacima u Kinrosu. Bojim se da će na V

V


proslavu tvog osamnaestog rođendana doći samo dosadne stare žene kao što smo Elizabet i ja. Mogli bismo pozvati anglikanskog sveštenika, a naravno, doći će i gradonačelnik; to je Sung. - Stvarno mi ne treba rođendanska proslava, mama. - Nikome ne treba rođendanska proslava, ali to ne menja činjenicu da ćeš je dobiti. - Rubi je zadobila vragolasti izraz. - Šteta što nisi doveo svoju rajsku pticu. Elizabet je izgledala zbunjena. - Rajsku pticu? - Nel, nemoj sada da se igraš s jelom. Idi napolje. Nel je otišla bacivši prema Rubi pogled pun žarkog prekora. - Rajska ptica je dama koja ima više čari nego vrlina - objasnio je Li čim je Nel otišla. - Imam jednu u Engleskoj. - Bože! Vi Kostevani baš rano počinjete! - zajedljivo je uzvratila Elizabet. - Mi Kostevani barem nismo isceđeni! - brecnuo se i Li na nju. Elizabet je ustala s licem kao kremen. - Moram kući. - I odmarširala je dozivajući Džejd. Li je uzdignute obrve zurio u majku. - Napokon sam uspeo da izvučem reakciju od Gospođe Ledene Sante rekao je još uvek razdraženo. - Ja sam kriva, nisam smela da načinjem tu temu. O, Li, nisam stvorena da se družim s doličnim ljudima! - uzviknula je Rubi. - Samo sam htela malo da oživim strašno monoton život te jadne, isceđene devojke! Moja vulgarnost obično je zabavlja, čak i kada je šokiram. Ali ne i danas, čini se. - To je zbog mene, mama. Iz nekog razloga, Elizabet me ne voli. Slegnuo je ramenima. - Ipak, nisam hteo da se provuče s tom uvredom na tvoj račun. Izgleda da je niko nije naučio da, ako deli uvrede, mora biti spremna i da ih prima. - O, Li, nadala sam se da ćete se ti i ona slagati! - Rubi ga je uhvatila za ruke. - Mislim da bi trebalo da se izvinimo. Oči su mu se strahovito sledile. - Radije bih umro! - divlje je odgovorio, ustao i izleteo napolje. Rubi je sedela među ostacima prvog jela, s laktovima na stolu, s licem u V


rukama i durila se u svoj tanjir. Rođendanska zabava je propala, to je sigurno. Li se presvukao u radne pantalone i staru košulju, i otišao u depo lokomotiva, koji je nedeljom bio napušten, i pronašao tamo jednu delimično rastavljenu lokomotivu. Otkrio je problem i pokušavao da odagna neraspoloženje popravljajući je. Tek mu je nekoliko sati kasnije sinulo da je zaboravio da baci svoju bombu. Sada kada je Elizabet raskinula čak i diplomatske odnose s tim groznim Kostevanima, kako da ostvari Aleksandrov plan? Nije bilo velike razlike u stepenu uvređenog besa Elizabet i Nel. Porodica se vratila u kuću Kinros u gromoglasnoj tišini koju je razbijala samo Ana koja je stalno ponavljala ime onog uobraženog mladića, Li, Li, sve dok Nel, manje inhibirana od svoje majke, napokon nije povikala da začuti. Dete je tu frazu prepoznalo po njenom emocionalnom naboju, pa je zacvilela. Pa, to sam sama tražila, ljutila se Elizabet, kada se družim sa tim ljudima iz hotela Kinros. Rubi je sama po sebi dovoljna, ne treba mi još jedan klovn u obliku njenog dragocenog sina. Sve to obrazovanje, svi ti maniri više klase, a najbolje što može jeste da me uvredi. On verovatno zna da ja i Aleksandar ne spavamo zajedno, ali kako se usuđuje da implicira da sam isceđena? Završena, beskorisna, nisam više supruga - on i njegove rajske ptice! Još uvek je kiptela od besa kada ju je Nel skrušenim tonom upitala: - Jesam li ja uobražena, mama? - Jesi! Nepodnošljivo! Umišljenija si od svog oca, a sam Bog zna da je on uobražen kao stotinu ljudi! Još plačući, Nel je otrčala napred, odjurila uz stepenice i zalupila vratima u lice Baterflaj Ving. Elizabet je ostala sama, Džejd i Ana su otišle, pa je otišla u svoju sobu i zaplakala. Kada su suze prestale da se slivaju, on se ponovo pojavio u pozadini njenih misli, stojeći na steni iznad jezera. On mi je sve pokvario. Više nikada neću moći tamo da se vratim. Dva svetla su gorela te noći, jedno u Rubinoj sobi u hotelu, a drugo u Elizabetinoj spavaćoj sobi u kući. Obe su žene hodale gore-dole, gore-dole, spavanje nije dolazilo u obzir. Iscrpljen od napora, Li je spavao kao klada,


nisu ga mučili snovi o Elizabet. On je već odabrao svoj put; od sada pa do povratka u Englesku, neće se približavati Aleksandrovoj ženi ni iz kog razloga. Staviše, sledećeg jutra poljupcem je pozdravio majku i otišao na konju do Danleja i Devijevih koji su umirali od želje da ga upoznaju. Rubi je odlučila da krene za njim u kočiji, njegov će rođendan proslaviti u Danleju. Henrijeta je bila jedva nešto starija od Lija i nije imala udvarača. Ko zna, pomislila je Rubi, možda se svide jedno drugom? Ne verujem da bi se Devijevi protivili. Ali ponovila se ista situacija kao sa Aleksandrom i Sofijom. Li se strašno svideo Henrijeti, a on nju nije ni primetio. - O, šta je s tom decom? - htela je Rubi da sazna od Konstans. - Kratko rečeno, oni nisu mi, Rubi. Ali nisi ti zabrinuta zbog Henrijete i Lija... pa šta je onda? - Li i Elizabet su ustanovili da se ne sviđaju jedno drugom. - Hmmm - glasio je njen komentar na tu vest. S najsuptilnijim mamcima uputila se u ribolov po Lijevim vodama. Zaobilaznim pitanjima i tumačenjem zaobilaznih odgovora uskoro je shvatila da njega previše privlači Elizabet. Dakle, zaključila je Konstans, isto tako je moguće da i Li previše privlači Elizabet. Oboje su časni ljudi, pa su odlučili, sasvim nesvesno, Konstans u to nije sumnjala, da upriliče svađu koja će ih držati na distanci. Imaš više sreće nego što znaš, Aleksandre, pomislila je. I tako je Li svoja dva i po meseca proveo izvan Kinrosa. Dok ga je Rubi sledila u ekstazi, oscilirao je između Danleja i Sidneja - zabave, pozorište, opere, balovi, primanja, gomile mladih žena koje su želele da ga zadrze u Sidneju ili pozovu na tatino seosko imanje. Koristeći svoju majku kao pratilju, predao se veselju i besmislu kao da nema, kako joj se činilo, nijedne brige na svetu. Barem je pet-šest devojaka poverovalo da su upravo one predmet njegovog interesovanja, ali on je bio previše pametan da bi dao da se uhvati na lepak. Nije bio ni približno toliko omiljen kod mladih muškaraca, sve dok ga jedan od njih, u pripitom stanju, nije pozvao da izađu da srede račune. Li je izašao i demonstrirao da je njegova škola možda naduvana škola za bogatune, ali da njeni učenici znaju da se brane


šakama. Kada je njegov protivnik počeo da igra prljavo, Li se nije ograničio na šake jer je naučio i poneki trik i od Kineza. Posle toga su ga smatrali sjajnim momkom, bez obzira na perčin i ostalo. Osim toga, pričalo se da je on glavni naslednik Aleksandra Kinrosa jer Kinros nema sinove. V

Činilo se da je sve prošlo tako brzo. U jednom trenutku nedelje su bile krcate društvenim obavezama, a u sledećem je došlo vreme za odlazak. To je značilo da se povratak u Kinros ne može izbeći. A tu je bila i ona stvar s bombom koju treba baciti i koja još nije eksplodirala. Na kraju je odlučio da njene učinke podeli na dve manje eksplozije: prvo će reći majci, a onda zatražiti razgovor sa Elizabet da joj to kaže u četiri oka. - Mama, Aleksandar mi je dao zadatak da ti prenesem poruku - rekao je, uvlačeći vazduh - Idućeg februara treba da odeš u Englesku sa Elizabet, Nel i Anom. - Li! - Znam da je to šok, ali Aleksandar će biti nesrećan ako ne budeš došla. Hteo bi da ti pokaže Veliku Britaniju i Evropu pre nego što se vrati kući. - O, to je predivno! - Radost joj je nestala s lica. - Ali šta će Elizabet reći? Naše prijateljstvo je propalo, Li. - Gluposti! Nisi ti trn u Elizabetinom oku nego ja, a ja neću biti sa vama. Ja ću biti u Kembridžu, i biću previše zaposlen da bih zabavljao sve Aleksandrove ukućane. Samo tebe, mama, kad god nađeš vremena da me posetiš. - Jesi li već rekao Elizabet? - Nisam, sada idem da joj kažem. - Lice mu se iskrivilo. - I pokušaj da popraviš štetu koju sam napravio, ako možeš. Kada shvati da mene neće viđati, siguran sam da će biti oduševljena tom idejom. Otišao je kod nje u staroj radnoj odeći, stao na trem s iznošenim šeširom u ruci i upitao gospođu Sartis da li bi gospođa Kinros našla trenutak vremena da se nađe sa njim u vrtu. Kućepaziteljka ga je čudno pogledala, ali je klimnula glavom i otišla. Povukao se do ruža; svaki cvet bio je orezan i bez lišća. - Ruže dobro uspevaju na ovim visinama... svežije je - rekao je kada se Elizabet pojavila s nepoverljivim izrazom na licu.


- Da. Uskoro će procvetati. Proleće u Australiji rano dolazi. - U poređenju sa škotskim Kinrosom, zime su ovde vrlo kratke. - Pre bih rekla da ih uopšte i nema. Ovo nije dobro, pomislio je u očaju, ne možemo da gubimo vreme razgovarajući o godišnjim dobima. Nasmešio joj se, svestan učinka svog osmeha na žene svih godina. A onda je ustanovio da je jedini učinak na Elizabet bio da se još više naljutila. Gospode, kako da joj se čovek približi? - Kako ste? - upitao je. - Vrlo dobro. Retko vas i Rubi viđamo u Kinrosu. - Ja sam vam sebično preoteo svoju majku, ali trebao mi je odmor od stalno istih stvari. - Valjda nam to svima treba? - I vama? - Valjda. Prestao je da obigrava. - U tom slučaju, dolazim s dobrim vestima. Zapravo, s porukom od Aleksandra. On bi hteo da vi, Nel, Ana i moja majka idućeg februara dođete u Englesku. Na odmor. Ovoga puta ga je to stvorenje pogledalo sa tako velikom panikom u očima da je pomislio kako je lupila o zid u glavi, pa onda u još jedan, odbijajući se o njih i ne mareći za jačinu ozleda. Ali kada se približio da je pridrži, ustuknula je kao da namerava da je ubije. - Ne, ne, ne, ne, ne! - povikala je nečujnim krikovima. Zbunjen, ne znajući šta da radi, stajao je zureći u nju kao u stranca. - Je li to zbog mene? - upitao je. - Je li zbog mene, Elizabet? Ako jeste, za to nema potrebe. Ja neću biti sa vama. Ja ću biti na Kembridžu sa svojom... sa svojom rajskom pticom. Nećete me ni videti, kunem vam se! procedio je slomljenog srca. Prekrila je lice rukama i progovorila kroz njih. - To nema nikakve veze s vama. Nikakve! Zakoračio je prema njoj brišući suze, a onda zastao. - Ako nema veze sa mnom, zašto onda? Zašto, Elizabet? - Ne postoji nikakvo zašto.


- To je glupost, naravno da postoji zašto! Recite mi, molim vas. - Vi ste dečak. Niste mi ništa, ništa! - Spustila je ruke i otkrila kameno lice. - Ne postoji zašto koje biste vi mogli da shvatite. Samo recite Aleksandru da ne mogu. Neću, neću! - Hajde, sedite pre nego što se srušite. - Skupivši više hrabrosti nego što je slutio da je ima, uhvatio ju je rukama za ramena i prisilio da sedne na travu; o, izgledala je tako tanano, tako nejako! Začudo, nije pokušala da se oslobodi njegovih ruku, čak se i naslonila na njih, pa je mogao da oseti njen miris, miris jasmina i gardenija, ali slabašan, ne jak. Spustio je ruke i seo kraj nje prekrstivši noge, ali ne preblizu. - Znam da sam samo dečak. Znam da vam ne značim ništa. Ali dovoljno sam star da imam osećanja odraslog muškarca. Morate mi reći zašto; ako mi kažete, moći ću da vam pomognem, a i sebi. Je li to zbog dece? Zbog teškoće da ih odvedete na novo mesto, kada je Ana takav problem? - Nije odgovorila, pa je požurio dalje: - Obećavam vam, to neće biti problem. Aleksandar je isplanirao da pet sestara Vong pođe sa vama, a i Baterflaj Ving. Rezervisao vam je čitav niz kabina na brodu; putovaćete luksuzno. Kada dođete u London, živećete u velikoj kući koju je iznajmio na Park Lejnu, tačno nasuprot ulaza u park. Ima staje, konjušnice, kočije i konje, i osoblje od batlera do sobarica. Pravi luksuz! Još uvek nije progovorila, samo je buljila u njega kao da je stranac koji to ipak nije... kako je to moguće? - Moja majka, onda? Je li to zbog moje majke? Dajem vam reč da vas Aleksandar neće osramotiti s mojom majkom. Svako koga sretnete verovaće da vam je ona najbolja prijateljica koja putuje sa vama kao društvo zbog dece. Neće biti kao u Sidneju, zakleo se da će biti potpuno diskretan. Ako je moja majka problem, ne brinite! Nije promenila izraz lica dok je on nabrajao, očajnički tražeći čarobnu činjenicu koja bi je uverila da pođe. - Ne želim da idem! - rekla je kroz zube, kao da mu čita misli. - To je besmisleno. Treba vam odmor Elizabet. Zamislite kakve ćete ljude upoznati! Kraljica je stara i umorna, ali princ od Velsa je pravo stecište visokog društva, a Aleksandar ga već prilično dobro poznaje.


Tišina. Li je nastavio: - Posetićete jezersku oblast, Kornvol i Dorset, a ako hoćete, Skotsku i Kinros. Videćete Pariz i Rim, Sijenu, Veneciju, Firencu, dvorce u Spaniji i saracenske tvrđave na Balkanu. Krstarićete grčkim ostrvima, otići na Kapri i Sorento. Na Maltu. U Egipat. Još uvek je sedela bez glasa, zureći u njega na onaj čudnovat način. - Ako to ne želite da učinite za Aleksandra - rekao je - učinite to za moju majku. Molim vas, Elizabet, molim vas! - O! - umorno je odvratila - znam da moram da idem. To je bio šok za mene, to je sve. Ako ne bih išla, to bi samo pogoršalo stvari. Na kraju krajeva, ne mogu da pobegnem. Imam dvoje dece. Jedno od njih volelo bi da živi bez mene, ali drugo to ne bi bilo u stanju. Moram da ugodim Aleksandru kako god znam. - Je li stvar u tome da ga ne volite? - upitao je Li. - Delimično. - Ako vam treba prijatelj, tu sam. Povukla se brže od anemone, video je kako joj se oči i lice pretvaraju u led. Tako hladan! - Hvala vam - rekla je bezbojno - ali to nije potrebno. Ustao je i pružio joj ruke, ali ona se nije obazirala na njih - nemoćna ruža. - Sada će mi biti dobro - rekla je. - Znači li to da mi barem opraštate grubost? Led se na trenutak otopio; nasmešila se, a oči su joj oživele od pravih osećaja. - Nemam šta da vam oprostim, Li. - Smem li da vas otpratim nazad do kuće? - Ne, radije bih sama. Okrenula se i otišla. Taj ću osmeh nositi sa sobom do kraja života. V

V

Majci je jednostavno rekao: - Elizabet će otploviti s tobom u februaru. Nije baš oduševljena idejom, valjda je srećnija kada Aleksandar nije sa njom? Rubi je podigla obrvu i zbunjeno pogledala sina. Kada je došlo do te


promene? Sigurno ne ovog popođneva! Ali od trenutka kada se vratio, Li se od dečaka pretvorio u muškarca. Ona to do danas naprosto nije primetila. Svestan da je majka zapazila neku promenu na njemu, Li je pobegao a da se nije setio ni da joj kaže da joj je tokom nadolazeće ekspedicije namenjena uloga Elizabetine najbolje prijateljice. A kada ju je sledeći put video, to je potpuno smetnuo s uma. Te večeri, dok se pripremala za krevet, Rubi je doživela još jedno prosvetljenje - sasvim je jasno da Aleksandar ne može imati i jare i pare. Njihova afera ovde, u Novom Južnom Velsu, poznata je stvar jedva da je ima smisla komentarisati. Ali u Londonu? Gde se Aleksandar kreće u najvišim krugovima? Ne, to ne dolazi u obzir Da se Elizabet podvrgne poniženju i neprekidnoj sramoti zato što Aleksandar Kinros vuče naokolo svoju ženu i ljubavnicu u ljubavnom trouglu? Nikada! Neka Elizabet ide sama. Tako treba učiniti. Aleksandar i ja smo dva deteta, ne zastajemo kako bi razmislili. Ali, kako da je nateram da ode bez mene? Kada bi znala, odbila bi da napravi ijedan korak iz Kinrosa. Zato ću u svoju zaveru uključiti Džasmin i Pič Blosom - zašto da im uskratim putovanje kada njihove tri sestre idu? One bi mogle da odnesu moje pismo Aleksandru u kome ću mu reći šta mislim, tako oštro da će čak i njemu biti jasno, tom spletkaroškom gadu! Praviću se da sam se ukrcala na brod - pretvaraću se da me je pokosila morska bolest pre nego što brod digne sidro - reći ću Džasmin i Pič Blosom da zaključaju vrata moje kabine i neću nikoga pustiti unutra, čak ni Elizabet. Naći ću brodskog lekara i poveriću mu svoju tajnu - dodatnih sto funti sigurno će mu dobro doći. Kada Elizabet dobije moje pismo od Džasmin, već će biti kasno da se vrati. Nalaziće se negde daleko na pučini Indijskog okeana. Kocka će već biti bačena. A Sung i ja ostaćemo u Kinrosu da vodimo Apokalipsu s Čarlsom kao korisnim trećim. Videla sam svoje nestašno mače, provela sam predivnu zimu sa njim... poslednju zimu njegovog detinjstva. Kada ga sledeći put vidim, muškarac kojeg sam danas na trenutak ugledala i službeno će biti muškarac. Samo, šta da radim ako ga Aleksandar zadrži u Engleskoj? V


8. PISMA

Ki n r o s , januar 1883. Najdraža Elizabet, Ako sve bude išlo po planu, Džasmin će ti predati ovo pismo kada vam se Cejlon nađe iza krme. Pretpostavljam da bi ti mogla da se okreneš i iz Kolomba kreneš nazad kući, ali tamo si na pola puta. Isto tako možeš i da nastaviš dalje. Krajem prošlog jula, kada je Li objavio novosti o ovom putovanju i otišao, napokon sam odrasla. Aleksandar uvek kaže da najviše voli moju detinju narav, i znam šta time hoće reći. Tako sam lakomislena, tako sklona zabavi i šalama... da sam prošla kroz sve, i dobro i loše, ne osvrćući se na mišljenja drugih. Možda bi bilo drugačije da sam ugledna žena, ali moglo bi se reći da od rođenja nisam imala šta da izgubim. Nikada nisam imala dobro mišljenje o drugima, pa zašto bi mi onda bilo stalo do toga da oni dobro misle o meni? I tako sam besramno igrala sa Aleksandrom, uključujući i Sidnej. Naravno da sam smatrala da sam ja prva dobila pravo na njegova osećanja i osećala da mi je dao za pravo kada mi se vratio posle ženidbe sa tobom. Nisam baš moralna osoba, zaista nisam. Kada mi je Li rekao novosti, jedino na šta sam mogla da mislim bilo je kako ću opet videti Aleksandra. Njegov poziv sam shvatila kao znak da on u skoroj budućnosti ne namerava da se vrati u Kinros. Glava mi je bila puna slika života koji bih vodila u njegovom zagrljaju, a te su mi slike pružale zadovoljstvo jer sam znala da ti ne bi imala ništa protiv, i da bih te time oslobodila Aleksandra. A onda mi je sinulo da on možda namerava da nadmaši i samog Benžamina Disraelija, paradirajući s ljubavnicom i ženom u istoj otvorenoj kočiji. Ali to ne bi moglo samo tako da prođe. Skandal bi potresao London. Sta bi meni značio mali skandal? A za tebe bi to bila grozna katastrofa! V


Ako mogu da dokučim Aleksandrove namere, onda on namerava da me vodi naokolo kao tvoju najbolju prijateljicu i tako prikrije naš pravi odnos. Ali ljudi iz Sidneja putuju u Englesku i natrag, pogotovo u London, u današnje vreme stalno. Ne bi mnogo trebalo da se sve pročuje, a Aleksandar nije princ od Velsa. Zato sam ostala kod kuće, dušo! Ovo je tvoj trenutak, zato ga prihvati kao moj dar. Znaš, problem je i u tome što smo nas troje proizvod malog grada i još uvek živimo u malom gradu. Zahvaljujući zlatu Apokalipse, možemo da radimo šta god hoćemo. Možda u Sidneju, ali ne i u Londonu. Uživaj, Elizabet i lunjaj unaokolo, a neka Aleksandar ide do đavola! Samo te molim da pozdraviš Lija i da pokušaš da se slažeš s njim, meni za ljubav. Mnogo te voli Rubi Cejlon, mart 1883. O, Rubi! Ovo ti pišem iz Kolomba, jer je ovde poštanski brod koji plovi za Sidnej. Trebalo bi da stigne do tebe za tri ili četiri nedelje. I ja bih, da sam odlučila da se vratim. Kako si to vešto izvela! Doktor Markam, Džasmin i Pič Blosom potpuno su me prevarili. Uopšte mi nije palo na pamet da ti nisi pod palubom u groznim mukama, jer se sećam kako je gospođa Votson bolovala na Aurori kada sam dolazila da se udam za Aleksandra. Bilo mi je malo zlo kada smo prelazili veliki australijski zaliv, ali ja sam prilično dobar moreplovac. Pokazalo se da su Nel i Ana iste takve. Kineskim devojkama bilo je gore, ali Indijski okean miran je kao ulje, pa su se oporavile nakon odlaska iz Perta. Ne znam da li je to zbog ljuljanja broda, ali Ana je odlučila da prohoda. Malo se tetura, ali sada kada je otkrila čemu noge služe, ne prestaje da hoda dok je budna. Njena lutka se raspada, sasvim se istanjila i izgubila oblik. Najdraža reč još uvek joj je Li, kreštavo izrečeno, iako ubrzanim tempom dodaje i druge reči - brod, žal, štrik, dim, muž. Ovde u Kolombu uspela je da izgovori i dvosložne reči kao što su mornar, luka i žena. Zahvaljujem ti što se brineš za mene, ali Li mi je objasnio situaciju baš


kao što si pretpostavila; ti i ja trebale smo da budemo najbolje prijateljice. Zaklecaju mi kolena kada pomislim šta će Aleksandar reći kada shvati da ti nisi sa nama, ali Džasmin mi kaže da si joj dala pismo i za njega, da mu ga preda kada dođemo u Englesku. Najdraža Rubi, prihvatam tvoju žrtvu od srca, a shvatam i tvoje motive. Obećavam ti da ću posetiti Lija. Mnogo te voli Elizabet London, april 1883. Draga moja! Niko ne bi znao za nas! Da Elizabet i sama nije vrlo lepa žena, ljudi bi možda i pogodili, ali ako mogu da predstavim svoju ženu svim najboljim ljudima, pa makar neki od njih saznali za tebe i mene, ništa ne bi moglo da se dokaže, pa ne bi ni bilo nikakve odmazde. Ovde je zapravo prilično uobičajeno da se najbolji muškarci upuštaju u neku vrstu ménagea a trois sa ženom i ljubavnicom iz istih društvenih krugova, premda moram da priznam da su ljubavnice obično udate žene, a ne usedelice kao ti. Ali to sada nije ni važno. Obaviću svoju dužnost i svuda pratiti svoju vrlo lepu ženu bez njene najbolje prijateljice. Nedostaješ mi i volim te, Aleksandar London, novembar 1883. Najdraža Rubi! Dogodila se najneverovatnija stvar. Mora da si imala predosećaj kada si ostala kod kuće, jer da si došla i da se pročulo, ovo se ne bi moglo dogoditi. Znaš, Aleksandar nije imao pojma. Postala sam lejdi Kinros! Aleksandar je promovisan u viteza kraljevskog reda čička, što znači da ima viši red nego Henri Parks i Džon Robertson. Kraljica Viktorija lično mu je dodelila viteški red na privatnoj ceremoniji. Naravno da mi je Aleksandar kupio komplet dijamanata. Morala sam da se obučem u belo i da nosim belo perje u kosi. Osećala sam se kao jedan od onih nakićenih belih konja koji su vukli Pepeljuginu kočiju na bal.


V

Pretpostavljam da je Aleksandar dobio red čička zato što je Skot sa škotskom ženom. Stara kraljica voli Skote, mada kruže glasine da je jednog Skota volela više od svih ostalih. London uliva strahopoštovanje ali i zadivljenost. Kuća koju je Aleksandar iznajmio za nas je ogromna i veličanstvena, nameštena vrlo slično kao nekada kuća Kinros - s plišem, pozlatom, brokatom i kristalnim svećnjacima. Zamisli, ima i telefon! Moje dve devojčice imaju jedno krilo kuće za sebe, a Aleksandar je unajmio tutora za Nel, još jednog fanatičnog anglikanca. Nel ga ne voli, ali priznaje da je prilično učen. Ana sad može dosta daleko da hoda, iako Džejd sa sobom gura napravu zvanu invalidska kolica - platnenu stvar sa četiri točka i ručkama. Moramo da je obložimo jastucima jer Ana još uvek mokri u gaće, ali prošlo je mnogo vremena otkako se poslednji put uneredila. Kada već govorim o Ani, pregledali su je svi najveći londonski stručnjaci s područja takozvane neuropatologije, uključujući i Haflingsa Džeksona i Vilijama Govera. Pregledali su je vrlo temeljno i, da citiram gospodina Džeksona, nisu otkrili “ništa fokalno” u njenoj demenciji, što je termin kojim se poslužio. Odatle zaključujem da joj je zahvaćen ceo mozak. Medutim, činjenica da je usvojila mali vokabular i počela da hoda govori, gospodi Džeksonu i Goveru, da će na kraju biti “priprosta” - otprilike na nivou seoskog idiota. Najgore je što gospodin Gover (pristupačniji čovek) kaže da će joj se telo i dalje normalno razvijati, pa će imad menstruacije, dojke i sve. Krivicu svaljuju na porođaj a ne na nešto nasledno. Ali slagala sam Aleksandra, koji je toliko zauzet da je meni prepustio odlaske neuropatolozima. Gospodin Gover mi je rekao kako on veruje da treća gravidnost - kako se samo formalno izražavaju! - ne bi rezultirala eklampsijom. Slaže se da takva mogućnost postoji, ali njegova fantastična zbirka uređaja za praćenje krvi, srca, cirkulacije i bogzna čega još, govori mu da mi se zdravlje popravilo. On smatra da bi mi stroga dijeta s voćem, povrćem i crnim hlebom bez putera omogućila da se izvučem bez otoka. Ali naprosto nisam mogla da se prisilim da to kažem Aleksandru. Nije da ne želim da imam još dece, Rubi, ali ne mogu da podnesem pomisao da moram da nastavim s bračnim dužnostima. Kada bi znao za mišljenje doktora Govera, Aleksandar bi me prisilio na V


takav život, a to bi me oteralo u ludnicu. Preklinjem te da ne odaš moju tajnu! Nekome sam morala da se poverim, a nemam kome nego tebi. Mnogo te voli Elizabet Kinros, januar 1884. Najdraža Elizabet! Tvoja tajna je sigurna sa mnom. To je ionako voda na moj mlin, zar ne? Osim toga, ser Edvard Vajler je tvrdio da nećeš dobiti drugu eklampsiju, a ipak si je dobila. Lako je njima da pričaju, oni su muškarci, a muškarci ne rađaju decu. Ne spominješ Lija. Jesi li videla moje nestašno mače? Trebalo bi da kažem, nestašnog mačka! Ali za mene će on doveka ostati nestašno mače. Mnogo te voli Rubi Kembridž, april 1884. Predivna moja mama! Ser Aleksandar Kinros (uh, kakav šok!) poklonio je Univerzitetu novu metaluršku laboratoriju, na njihovu veliku radost. Između Ulice Liverpul i Kembridža postoji železnička veza, pa me redovno posećuje. Ako je u subotu gužva u Njumarketu, dođe po mene pa obojica idemo - više da gledamo konje nego da se kladimo, mada, kada se kladimo, obično pogodimo. Posetila me je lejdi Kinros. Ne bi bilo prikladno da je primim u svom stanu na Parker ’s Pieceu, pa sam je pozvao na čaj u sobu Caius, gde je upoznala sve moje kolege. Ti bi bila ponosna na nju. Znam da ja jesam. Obukla je svilenu haljinu lavanda plave boje, jedan od novih, manjih šešira sa grančicom perja utaknutom u obod, odgovarajuće rukavice od jareće kože i vrlo elegantne čizmice. Svoje poznavanje ženske mode mogu zahvaliti svojoj rajskoj ptici Sarloti, koja je u modističkom salonu kadra da potroši više od neke španske kontese. Mislim da se Elizabet malo otvorila, jer se smeškala momcima i vodila V


živahan razgovor. Kada je došlo vreme da ode, svi su već bili zaljubljeni u nju. To je rezultiralo hrpom loše poezije i još gorih klavirskih sonata. Budući da su obližnji parkovi puni narcisa, odveli smo je u šetnju uz reku Kem, pre nego što smo je smerno smestili u njenu kočiju. Završiću drugu godinu Kembridža sa najboljim ocenama iz svih predmeta. Volim te i strašno mi nedostaješ, ali shvatam tvoju odluku da ostaneš u Kinrosu. Ti si pravo čudo, mama! Mnogo te voli tvoje nestašno mače Li Kinros, jun 1884. Dragi Aleksandre i Elizabet! Ne znam gde će vas ovo pismo zateći zato što trenutno putujete Italijom, a pogotovo zato što mislim da je italijanska pošta vrlo nepouzdana. Tamo ima toliko tih malih državica, a sve se bore za ujedinjenje, kao i u Nemačkoj. Nadam se da se nećete upetljati u neku revoluciju! Imam neke loše vesti! Pre nedelju dana Carls Devi je preminuo kod kuće, gde je i pokopan. Dogodilo se to iznenada i, kako mi Konstans kaže, potpuno bezbolno. Srce mu je stalo dok je sebi sipao čašicu viskija. Umro je s omiljenim ukusom na jeziku i s izrazom blaženstva na licu. Vrlo sam potresena i suze mi naviru na oči dok vam ovo pišem. Bio je tako vedar, znao je da uživa u životu. Ako je raj imalo nalik na ono o čemu lupetaju bogomoljci, mislim da će se neizrecivo dosađivati. A i Konstans, koja neprekidno daje neke čudne primedbe o njegovim zaliscima. Kinros je pogodila najezda muva, što je na neki način povezano s kanalizacijskom farmom. Kada nađeš trenutak vremena, mogao bi da se pozabaviš tim problemom. Sung i Po su beznadežno neinformisani o govnima, iako Po namerava da dovede nekakvog stručnjaka iz Sidneja. Ne mogu da verujem da se iko u Sidneju razume u govna bolje nego Po. Posranac Po, shvatate? Nije važno. Nije li moje nestašno mače pravo čudo? Iako kaže da se nakon diplome neće vratiti kući - kaže da želi da prijavi doktorat iz geologije u Edinburgu. Svi mi nedostajete. Mnogo vas voli Rubi V


London, novembar 1884. Draga tetka Rubi! Imam problema sa svojim tutorom, gospodinom Fouldesom, koji me je opet tužio tati. Evo mojih najnovijih zločina: nezainteresovanost za pristojno ponašanje, društvene norme i religiju, sklonost matematici, zbijanje šala na njegov račun, jer sam dokazala da znam da računam bolje od njega, i naslađivanje time, što sam rekla: “O, sranje!” kada sam prolila flašicu s bojom, i što sam mu se prezrivo nasmejala jer veruje da je Bog stvorio svet za sedam dana. E pa, to je zbilja sranje, teka Rubi! Odvukao me je za uvo u tatinu biblioteku i besno izverglao moje zločine, a kada se toga oslobodio, održao je tati veliko predavanje o tome kako devojke ne treba držati u uverenju da mogu da se mere s muškarcima. Rekao je da Bog to zabranjuje. Tata ga je ozbiljno saslušao, a onda ga je zamolio da bude tako dobar da mi pusti uvo. Naravno, gospodin je sasvim smetnuo s uma da ga još uvek drži, pa ga je pustio. Zatim me je tata upitao imam li ja šta da kažem u svoju odbranu, što je gospodina razljutilo. Rekla sam tati da mogu da se merim sa bilo kojim dečakom u matematici i mehanici, da govorim grčki, latinski, francuski i italijanski bolje od gospodina Fouldesa, i da imam potpuno pravo da donosim sopstvene sudove o Napoleonu Bonaparti, iako ga hvale mnogo više nego onog šašavog vojvodu od Velingtona, koji ne bi pobedio kod Vaterloa bez pomoći Prusa, a ionako je bio osrednji predsednik vlade. Gospodin Fouldes smatra da su Britanci uvek u pravu a ostatak sveta nikad, pogotovo Francuzi i Amerikanci. Tata je slušao, a onda je uzdahnuo i rekao mi da izađem. Ne znam šta je rekao gospodinu Fouldesu, ali svakako nešto meni u prilog, jer je gospodin Fouldes odustao od pokušaja da me pretvori u devojku. Nadala sam se da će ga tata otpustiti i naći mi tutora koji će biti sličniji gospodinu Stivensu, ali nije. Posle mi je rekao da ću kasnije u životu upoznati mnoge ljude poput gospodina Fouldesa, pa bi mi bilo pametnije da se odmah naviknem na njih. Ha-ha, ali imam i ja kičmu! Stavila sam gospodinu Fouldesu prekratke čaršave na krevet i premazala ih sirupom. Bio je izvan sebe od


besa! To je dovelo do mog prvog šibanja - mogu ti reći da to boli, tetka Rubi! Ali samo sam podigla gornju usnu prema njemu i nisam ni trepnula. Pala sam u iskušenje da mu kažem neka se jebe, ali čak ni tata ne zna da mi je ta reč poznata, pa sam zaključila da mi je pametnije da ćutim. To ću mu reći kada dođe poslednji dan njegovog tutorstva. Jedva čekam da mu vidim izraz lica. Ne misliš valjda da bi to moglo tako da ga uzbudi da dobije apopleksiju i umre, je li? Iskreno rečeno, radije bih bila u Kinrosu sa gospodinom Stivensom i svojim ponijem. Međutim, mamin prijatelj doktor Gover odveo me je u muzej anatomskih uzoraka, a to je najbolje što mi se u životu dogodilo. Police i police krcate organima, amputiranim rukama i nogama, embrionima, mozgovima, pa čak i jednom bebom sa dve glave. Uh, i dve bebe srasle na jednoj strani. Da mogu, stavila bih tamo krevet i dala sebi godinu dana vremena da sve istražim kako treba, ali tata više voli da se zanimam za stene i elektricitet. Prilično gunđa protiv anatomije. On je s Lijem proveo Lijeve letnje praznike istražujući najnovije ideje u vezi sa zbrinjavanjem kanaiizacijskog otpada, pa bih rekla da će Kinros ubrzo dobiti novu kanalizacijsku farmu. Nemoj da zaboraviš da proveriš hrani li Cang moje pacove. Sviđaju mi se pacovi, to su tako srećna i bistra mala stvorenja. I ti mi se sviđaš, teka Rubi! Voli te tvoja prijateljica Nel London, april 1885. Najdraža Rubi! Napokon se vraćamo kući - zapravo početkom jeseni. O, baš mi je drago! Aleksandar je odlučio da otplovi sa nama, zahvaljujući tvojoj stalnoj korespondenciji o Pou i situaciji sa kanalizacijom. Slažem se, Po je dobra šala. Jedna reka u severnoj Italiji zove se Po - sjajan potok, vrlo jak i širok, a nije tako daleko od najlepšeg mesta koje sam ikada videla, italijanskih jezera. Italija mi se sviđa više od svih drugih evropskih zemalja, uključujući i Veliku Britaniju. Ljudi imaju tako vedar stav prema životu, premda su dozlaboga siromašni. Stalno pevaju, pevaju i pevaju. I Velšani pevaju, ali mračno.


Osećam se vrlo neobično kao lejdi Kinros, iako Aleksandar uživa u svojoj tituli. Ali dobro, mogu da ga razumem. To ga iskupljuje u očima škotskog Kinrosa. Nažalost, doktor Mari i moj otac bili su već dugo i prilično mrtvi kada je on postao ser Aleksandar. Zato se Aleksandar sada nada da ipak postoji život posle smrti, samo da bi njih dvojica saznali da je on vitez i da se uznemire zbog toga. Ali ja ne verujem da ikakve počasti koje Aleksandar primi mogu da zadive doktora Marija i mog oca, ni u ovom životu ni u zagrobnom. Oni bi samo frknuli i rekli da ništa ne menja činjenicu da on nije sin svog oca. To je neizbrisivo kao istočni greh. Na kraju nisam otišla u škotski Kinros. O, Rubi, nisam se usudila da odem u taj mali grad sa svim svojim francuskim sjajem i nakitom! To bi bilo sitničavo. Možda sam budalasta, ali sitničava? Nikad! Međutim, Aleksandar me je nedavno odveo u Edinburg, jer Li na jesen odlazi tamo da radi na svom doktoratu. U Edinburgu sam srela svoju sestru Džin - suprugu Roberta Montgomerija iz Ulice Princes. Nikada nisam mogla da zaboravim kako je loše postupila s Alasterom i Meri kada su me doveli na voz za London. Da, oprostila sam joj, ali to nije isto. Zato sam rekla Aleksandru da pozove Alastera i Meri u Edinburg i da ih smesti u veličanstvenom stilu. To je bilo glupo, Rubi. Bili su kao dve ribe na suvom, bilo im je strašno neprijatno, i grozno su se bojali da ne učine kakav faux pas. Zašto najgore grehe učinimo u duhu milosrđa? Iako mi je zbog njih bilo drago što sa svojom titulom lejdi mogu da natrljam Džini nos. Aleksandar kaže da je njen muž malo previše sklon mladim muškarcima i da to zna ceo Edinburg. Dakle, jadna Džin! Nije čudo što nemaju decu. Ona je nesigurna u ophođenju i previše pije. Nel je navršila devet godina a Ana osam. Nel ima šokantne sukobe sa svojim tutorom, koji nije u stanju da je kontroliše, a više ne može ničemu ni da je nauči - ona je prerasla opseg njegovog znanja. Ana je otkrila četiri glagola - trebati, želeti, igrati, otići. Kineske devojke odlično su se provele. Nastojim da im dam mnogo slobodnih dana, a kada smo u Londonu, provode ih u muzeju Madam Tiso ili u zoološkom vrtu. Zao mi je što nisam često viđala Lija, ali on je suviše zaposlen. Verujem da si oduševljena što će diplomirati sa najvišim ocenama. On je krajnje V


sofisticiran i šarmantan mladić, a nadimak mu je, neizbežno, Princ. Dovoljno njegovih kolega iz škole ide na Kembridž da to potvrdi. Pisaću ti opet, naravno, ali htela sam da što pre saznaš da se vraćamo kući. Mnogo te voli Elizabet


DRUGI DEO 1888 -1893.


1. DVE RASCVETALE M LADE ZENE

N e l j e za Novu 1888. godinu napunila dvanaest godina, a nedugo zatim dobila je prvu menstruaciju. Od oca je nasledila dugo i mršavo telo, pa su joj narasle sasvim sitne dojke, što joj je omogućilo da zanemari taj prvi znak zrelosti. Ali početak menstruacije nije mogao da se zanemari, posebno sa majkom kakva je bila Elizabet. - Ne možeš više skakati unaokolo, Nel - rekla joj je Elizabet, pokušavajući da se seti svega što joj je Meri rekla kada su njene menstruacije počele. - Od sada moraš da se ponašaš kao mlada dama. Nema više pustolovina po rudnicima i radionicama, i nema više druženja s muškarcima. Ako nešto moraš da podigneš s poda, skupi noge i savij kolena tako da se sagneš čitavim telom. Ni u kom slučaju ne smeš da sediš raširenih nogu ili da ih podižeš uvis. - O čemu ti to, pobogu, govoriš, mama? - O pristojnom ponašanju, Nel. I nemoj tako da me gledaš. - To mi zvuči kao potpuna besmislica! Moram da sedim skupljenih nogu? Ne smem da ih dižem uvis? - Više ne. Mogla bi da uprljaš gaće. - Samo ako imam menstruaciju - buntovno je odvratila Nel. - Nikad se ne zna kada ćeš je dobiti. U početku su one vrlo neredovne. Zao mi je, Nel, ali sa igrom je gotovo - rekla je Elizabet čeličnim glasom. Još dve godine nosićeš kratke haljine, ali ćeš se ponašati kao mlada dama. - Ne mogu da verujem! - uzviknula je Nel, teatralno uzdišući. - Ti želiš da me isključiš iz tatinog života! Ja sam mu kao sin! - Ti mu nisi sin nego ćerka. Nel se zagledala u majku, sve više užasnuta. - Mama! Ti mu... ti mu nisi rekla? - Jesam, naravno da sam mu rekla - odgovorila je Elizabet, naterana da se brani. - Sedi, Nel, molim te! V


- Ne mogu! - Kada je Ana bila beba - započela je Elizabet, prisiljena da se opravdava - sa njom nisam provodila onoliko vremena koliko bi majka trebalo da provodi, pa sam mislila da ona samo malo sporije shvata, a ne da je zaostala. Ti si svom ocu postavila pitanje šta je sa Anom, i on je shvatio da je Ana mentalno retardirana. Zbog toga sam se uvalila u grdne neprilike s njim. - To si i zaslužila! - zarežala je Nel. - Da, to sam i zaslužila. Ali od tada nastojim da tvom ocu kažem sve što se događa sa Anom ili sa tobom. - Ti si grozna žena! - Molim te, Nel, budi razumna! - Ti nisi razumna! Samo želiš da mi pokvariš život, mama! Samo želiš da me odvojiš od tate! - To nije ni pošteno ni tačno - protestovala je Elizabet. - Idi do đavola, mama! Idi do đavola! - povikala je Nel. - Pripazi na svoje ponašanje i na jezik, Elenor. - O, sad sam Elenor, je li? E pa, ne želim da budem Elenor! Ja se zovem Nel! - I Nel je besno odjurila u svoju sobu da isplače svoj gnev u osami. Ostavila je Elizabet umornu i zbunjenu. Ovo nije ispalo onako kako sam zamislila - jesam li i ja isto tako reagovala kada mi je Meri objasnila sve o menstruaciji? Ne, pokorno sam slušala i od tog trenutka ponašala sam se onako kako mi je Meri rekla. Je li ona to izvela obzirnije nego sada ja? Ne, mislim da nije. Sećam se da sam imala utisak kao da sam upravo primljena u neko tajno društvo, a to članstvo mi je mnogo značilo. Zašto sam verovala da će Nel reagovati kao ja kada je tako očigledno da ona ne liči na mene? Nadala sam se da ću je pretvoriti u svoju prijateljicu u toj ženskoj zaveri, a postigla sam samo to da mi je sada neprijatelj. Zar Nel ne shvata da je od ovog trenutka meta muškaraca? Da svaki put kada ode negde gde ima mnogo muškaraca, rizikuje da im privuče pažnju onako kako dete i ne sanja? Iako joj Aleksandar nije rekao u čemu je stvar, Nel je bila isuviše pametna da ne primeti kod njega naglu promenu. Gledao ju je drugačije, s mešavinom zadivljenosti i tuge. Kao da se odjednom pretvorila u nekoga


koga on ne poznaje i kome ne može da veruje, pomislila je, zarumenevši se od nelagodnosti. Budući da nikada nije pokazivala razumevanje za ženske stvari, Nel je mrzela što je priroda podseća na to da je žena. Posebno zbog toga što ju je tata sada smatrao tuđinkom. Pa dobro! Ako je ona tuđinka tati, on će biti tuđinac njoj. Nel se udaljila od njega. Srećom, Aleksandar je dobro shvatio razloge Nelinog povlačenja, pa se suočio sa njom. - Misliš da ja želim da se pretvoriš u izveštačenu i uštogljenu mladu damu, Nel? - upitao ju je iz svoje omiljene fotelje u biblioteci. Ona je sedela nasuprot njega skupljenih nogu, u slučaju da su joj se zaprljale gaće. - Sta mi drugo preostaje, tata? Nisam dečak. - Nikada nisam ni mislio da si dečak. Moraš da mi oprostiš ako sam u proteklih nekoliko nedelja bio pomalo distanciran... pravi je šok ustanoviti kako vreme leti, to je sve. Moja mala prijateljica odrasta, pa se osećam starim - rekao je. - Star? Ti star, tata? - zapitala je, šokirana. - Reč je o tome da je naša zabava gotova! Mama ne želi da idem sa tobom u rudnik ili u radionice ili... bilo gde! Moram da prestanem da se ponašam kao da sam dečak, ali ja ne želim da prestanem da budem dečak! Zelim da idem sa tobom, tata... sa tobom! - I hoćeš, Nel. Ali tvoja majka me je zamolila da ti dam malo vremena za privikavanje. - Nije ni čudo! - gorko je odvratila Nel. - Nemoj da zaboraviš da je ona vrlo strogo vaspitavana - rekao je Aleksandar prilično iznerviran Elizabetom, isto kao i Nel, zbog toga kako se samo usuđuje da prestraši ovo divno dete - Ona veruje da, kada jednom zaista postaneš žena, moraš da naučiš da se ponašaš kao mlada dama u pravom smislu te reči. Majke su sklone verovanju da su njihove ćerke plen interesa muškaraca, a ja verujem da su one prilično sigurne ukoliko same ne podstrekuju njihovu zainteresovanost. A ne mogu ni da zamislim da ti to radiš, Nel - rekao je s osmehom. - Nemam nameru da izgubim svoju najbolju prijateljicu... tebe. - Znači da i dalje mogu da idem sa tobom u rudnik i u radionice? - Samo neka neko pokuša da me spreči da te vodim! V


- O, tata, volim te! - uzviknula je, popela mu se u krilo i bacila ruke oko vrata. Elizabet je i Aleksandru održala lekciju. Dala mu je do znanja da ubuduće ne sme da dozvoli da mu Nel sedi u krilu, ili da se ponaša kao da je mali dečak a ne mlada dama. Ali, dok je stezao ruke oko Nelinog još uvek detinjeg tela, pomislio je da Elizabet greši. Zašto njeno vaspitanje uvek pretpostavlja sve najgore o ljudima? Zar ću odjednom da počnem da budem željan rođene krvi i mesa samo zato što ona odrasta? Smešne li besmislice! Neka sam proklet ako uskratim Nel otvorenu pažnju kakvu sam joj oduvek poklanjao! Ali zar Elizabet zaista veruje da bi se ijedan muškarac usudio da iskoristi devičansku ćerku ser Aleksandra Kinrosa? Da je Nel kao Rubi što nikada neće biti! - nijedan muškarac se ne bi usudio da joj se udvara. Ali Nel štite moje ime i moć. Kad se Nel vratila u život svog oca na stari način, jedina trajna posledica početka njenih menstruacija bila je to da se proširio jaz između Aleksandra i Elizabet koja nije htela - ili nije mogla - da prihvati Aleksandrovu odluku da nastavi da tretira Nel kao i pre. Elizabetin osećaj za pristojnost govorio joj je da je ovoga puta u pravu ona, a ne Aleksandar. Tešilo ju je jedino to što je Nel i dalje bila strašno neugledna. Imala je gustu crnu kosu, što joj je još uvek bila kudikamo najlepša odlika, ali i jednako guste crne obrve šiljaste, đavolske. Prilično veliki nos smestio se iznad Aleksandrovih isuviše tankih usana, a jagodice na izduženom licu bile su tako istaknute da su ga činile upalim. Njene oči, onako jarkoplave, gledale su iz dubokih duplji mirnim i pomalo podrugljivim izrazom. U stvari, Nel je izgledala kao neko ko je zbog svojih uverenja spreman da ide do kraja, što nije baš zgodno za jednu mladu damu. U učionici je dominirala. Vreme koje je provela s gospodinom Fauldesom u Londonu naučilo ju je da nema smisla da pokušava da bude poslušna jer to rađa prezir; mnogo je bolje da bude išibana i odvučena ocu, da isplazi jezik bez obzira na to kakva je kazna očekuje. Jer jedina kazna koja bi Nel mogla naterati na poslušnost bila je ona na koju njen otac nikada ne bi pristao - da njeno obrazovanje zameni obrazovanjem kakvo dolikuje mladoj dami.


Budući da nije imao sinove, Aleksandar je svoje nade usmerio ka Nel, a ona ga je toliko obožavala da nije mogla sebe da prisili da mu kaže šta bi zapravo htela da bude - doktorka medicine. Ta ambicija ionako je bila neostvariva, čak i za ćerku Aleksandra Kinrosa. Ženama je pristup Medicinskom fakultetu Univerziteta u Sidneju bio zabranjen, i uvek će biti. Mogla je da studira u inostranstvu, ili čak da ode na Univerzitet u Melburn, ali tata je želeo da ga nasledi potomak njegove krvi, a to je značilo rudarstvo i metalurgiju na Tehničkom fakultetu. Ni taj fakultet, takođe, nikada nije primio nijednu studentkinju, ali nije bilo zakona koji bi zabranjivao upis žena kao što je imala medicina. Bio je to previd zbog kratkovidosti - nikome nije padalo na pamet da bi žena mogla da poželi da studira tehniku. Međutim, promena u Nelinom telu dovela je do nekih promena i u njenom načinu gledanja na stvari, pogotovo na odnos između oca i majke. To je bila jedina tema o kojoj Aleksandar nikada nije razgovarao s njom, a ipak je izgarala od želje da o tome nešto sazna. Nel je uvek bila na očevoj strani, pa je krivicu svaljivala na majku koja bi, čim bi joj se Aleksandar pojavio pred očima, počela da se ponaša hladno i s besprekomim manirima. Tata je na svoju isključenost reagovao tako što je poprimio ton blagog nezadovoljstva koje se često pogoršavalo do duhovite zajedljivosti i oštrih odgovora. To je bila njegova prirodna reakcija, jer je imao burniji temperament, bio je manje strpljiv i nesposoban da dugotrajno trpi. Kakva je mama ispod površine, to nije znao niko, a najmanje Nel. Tata ju je nazivao melanholikom, ali Nel, koja je čitala sve medicinske tekstove koje je mogla da pronađe, majku nije smatrala ni melanholikom ni neurastenikom. Instinkt joj je govorio da je mama samo očajno nesrećna, a ipak, kako je to moguće? Zbog tetka Rubi i tate? Nel nije mogla da se seti vremena kada nije znala za tetka Rubi i tatu, jer su oni imali vrlo otvoren odnos. Ne, to ne može da bude razlog za maminu nesreću, jer mama i tetka Rubi su vrlo bliske prijateljice. U stvari, mnogo su bliskije nego mama i tata. Ali Nelino dotadašnje oskudno životno iskustvo tu nije moglo da pomogne. Nikada nije pohađala normalnu školu, pa nije imala pojma da su neobični emocionalni odnosi između tate, mame i tetka Rubi ne samo V


društveno neprihvatljivi nego i prilično bizarni. Kraljica Viktorija odbila bi da prizna da je tako nešto uopšte moguće. - Ali ja ne mogu da razgovaram s njom - rekla je Elizabet Rubi nakon situacije s Nelinim menstruacijama. - Dovoljno sam se opekla. Razgovaraj ti s njom, Rubi! Tebe ionako više poštuje nego mene. - Tvoj problem je u tome, draga moja Elizabet, što svaki put kada pogledaš Nel vidiš Aleksandra. - Rubi je uzdahnula. - Pošalji je u hotel na ručak, pa ću da pokušam. Poziv je bio dovoljno neobičan da probudi Nelinu znatiželju, pa je otišla pitajući se šta se sprema. - Vreme je da se bolje upoznaš sa situacijom između svog oca, majke i mene - počela je Rubi pošto su smazale kinesku hranu. - O, znam ja sve o tome - nehajno je odvratila Nel. - Ti i tata imate intimne odnose zato što tata nema intimne odnose s mamom. - Zar ti se to ne čini čudnim? - upitala je Rubi zadivljeno gledajući Nel. - A je li to čudno? - Da, veoma. - Onda mi moraš reći zašto, tetka Rubi. - Kao prvo, zato što ljudi u braku ne bi smeli da se upuštaju u intimne odnose sa drugim ljudima, već samo međusobno. Intimni odnosi... zamišljeno je rekla Rubi. - Vrlo si otvorena, Nel. - Tako se to naziva u knjigama. - Ne sumnjam. Međutim, tvoja majka više ne sme da ima dece, pa ne može da ispunjava svoje bračne dužnosti. - To znam. Zato ti pomažeš - spokojno je odvratila Nel. - O, Bože! Zašto bih ja morala da pomažem? Nel se namrštila. - Iskreno rečeno, tetka Rubi, nemam pojma. - Onda ću ti ja reći. Muškarci se ne mogu odreći... odnosno, muškarcima je nemoguće da žive bez seksa. Katolici se zavaravaju da muškarci mogu da daju zavet koji se zove celibat, ali ja u to sumnjam. U stvari, kada bi neki muškarac i mogao da živi u celibatu, rekla bih da nije pri sebi... znaš, da je lud.


- Znači, tata ne može bez seksa? - Upravo tako. A tu ja ulazim u priču. Tvoj otac i ja nismo zajedno samo da bismo zadovoljili niske strasti, iako nas većina ljudi tako vidi. Ja i Aleksandar se volimo, i voleli smo se još pre nego što je on upoznao tvoju majku. Ali nije mogao da se oženi mnome jer sam ja već imala intimne odnose s drugim muškarcima. - To mi ne zvuči logično - rekla je Nel. - Potpuno se slažem - odvratila je Rubi pomalo tmurno. - Međutim, sve se svodi na ovo: smatra se da seksualno iskusne žene nisu sposobne za vernost jednom muškarcu, čak ni svom mužu. A muškarci žele da budu sigurni, bez ikakve nedoumice, da su njihova deca zaista njihova. Zato žele da se ožene devicama. - Je li moja mama bila devica kada se udala za tatu? - Jeste. - Ali on voli tebe, a ne nju. - Pre bih rekla da nas voli obe, Nel - naprezala se Rubi, proklinjući Elizabet što joj je natovarila ovaj zadatak. - Nju voli zbog dece, a tebe zbog seksa. - Nije to tako proračunato, dušo, zaista! Naš odnos jeste pomalo zbrkan, ali to je najbliže istini. Najvažnije je da se međusobno slažemo, da smo dragi jedni drugima, i da... na neki način delimo dužnosti. - Tetka Rubi, zašto mi sve ovo govoriš? - upitala je Nel, s izrazom velike koncentracije na licu. - Zato što ljudi sa strane na to ne gledaju s odobravanjem? - Upravo tako! - uzviknula je Rubi blistajući. - Iskreno rečeno, ne shvatam šta se to njih tiče. - U jedno se uvek možeš pouzdati, Nel. Ljudi sa strane jako vole da ih se sve tiče. Zato o ovome ne smeš ni sa kim da pričaš. Shvataš? - Shvatam. - Nel je ustala. - Moram na nastavu. - Pozdravila je Rubi, žurno je poljubivši u obraz. - Hvala ti na lekciji. - Samo nemoj ovaj razgovor da spominješ ocu! - Neću! To će biti naša tajna - odvratila je Nel i odjurila. Do đavola - rekla je u sebi ukrcavajući se na uspinjaču. Znam da tata voli tetka Rubi i da tetka Rubi voli tatu, ali zaboravila sam da je pitam


jednu stvar, koga mama voli? Tatu? Možda bi ga i volela kada ne bi bilo seksa, ali tata ne može bez seksa. Sada joj je bilo nešto malo jasnije, pa je bila u boljem položaju da istražuje. Odlučila je da otkrije da li mama voli tatu. Vrlo brzo ustanovila je da mama ne voli nikoga, čak ni samu sebe. Kada bi je tata dodirnuo, makar i slučajno, reagovala bi kao puž koji se povlači u svoju kućicu, s iskrom nelagodnosti u očima koja je govorila da njena reakcija nema nikakve veze sa zabranom seksa. A tata je to znao! Mamina reakcija bi ga razljutila, pa bi se osvetio nekom od svojih zajedljivih primedbi, a onda bi se pribrao i otišao. Nel se pitala voli li mama uopšte čak i svoju decu. - O, da - odgovorila je Rubi, prisiljena na nastavak razgovora. - Ako nas voli, onda to očigledno ne zna da pokaže - rekla je Nel. Počinjem da verujem da je mama prava tragedija. - Ako je tragedija zadržavati sve u sebi, onda imaš potpuno pravo odgovorila je Rubi suznih očiju. - Nemoj da odustaneš od nje, Nel, molim te! Veruj mi, kada bi tvoja majka videla da u tebe neko puca iz pištolja, zaštitila bi te bacivši se pred tebe. Kada je napunila deset godina, Ana se pretvorila u prekrasnu repliku svoje majke. To je predstavljalo muku za sve, posebno za Džejd, koja je imala trideset tri godine. Visoka i graciozna, Ana je sada hodala bez napora i mogla da se izražava jednostavnim rečenicama. A osim toga, prestala je da mokri u gaće, ali se ta pobeda pretvorila u znamen rane zrelosti kada su joj izrasle dojke. Na svoj jedanaesti rođendan dobila je prvu menstruaciju, a to se pretvorilo u noćnu moru. Kao mnoga duševno zaostala deca, Ana se preterano bojala krvarenja koje je, činilo se, smatrala gubitkom nečega ličnog, bilo to lično Anino ili tuđe. Možda se taj strah rodio iz jednog doživljaja u kuhinji Sema Vanga u hotelu Kinros, kada je jedan od njegovih pomoćnika posekao ruku do kosti, pa je krv počela da šiklja svuda, a on tako panično urlao da ga nije bilo lako uhvatiti i staviti mu gazu. Niko se nije setio da devetogodišnja Ana sve to posmatra dok se cela stvar nije završila tako da su njeni krici nadjačali kuvarove. I tako, kada su počele menstruacije, Ana je užasnuto vrištala, pa su morali


da je drže dok su joj stavljali peškir. Ni vreme ni ponavljanje nisu taj njen užas umanjili. Jedino što su Džejd i Elizabet mogle da postignu da se Ana provuče kroz tih pet dana krvarenja bilo je da joj daju jake sedative hlorhidrata, a ako to ne bi pomoglo, laudanuma. Ako je za Anu čitav život bio mučenje, to nije bilo ništa u poređenju sa strahotama koje joj je nanela menstruacija, jer jednostavno nije bilo načina da joj se objasni kako je krvarenje normalno i prirodno, kako će prestari samo od sebe i kako samo mora da prihvati njegovu pojavu svakog meseca. Ana to nije mogla da prihvati zato što je krvarenje u njoj izazivalo užas i zato što ju je pažnja kratko držala. A menstruacije nije redovno dobijala, što je značilo da nije mogla unapred da se pripremi. Između njih je bila prilično srećna; jedino kada bi videla krv počela bi panično da vrišti i glavinja. Još ako bi krv bila njena, nastupile bi titanske borbe. Posle godinu dana sa osam menstruacija, Ana je najzad dovoljno znala o tome i počinjala bi da se opire čim bi neko pokušao da je presvuče presvlačenje je izjednačavala s krvarenjem. To je imalo jednu dobru posledicu, Ana je odjednom naučila da se presvlači i pere sama. Kada su se Elizabet i Džejd uverile da se pere kako treba, pustile su je da to obavlja sama. - Možda su njene menstruacije blagoslov - rekla je Elizabet Nel. - Nisam verovala da ćemo je ikada naučiti da se sama pere i oblači. Svakako da je odrastanje obe njene ćerke prouzrokovalo da se Elizabet oseća vrlo starom, što je bio neobičan osećaj s obzirom na to koliko je zapravo bila mlada. Ali sada je imala trideset godina i morala je da se brine o dve procvetale mlade žene, bez jasne predstave o tome kako da postupa ni sa jednom od njih. Da je više znala, da je imala veće iskustvo, to bi joj pomoglo da prebrodi teškoće, ali kako su stvari stajale, morala je da se dovija kako najbolje zna i ume, i obraća se Rubi kad god bi se to pokazalo neophodnim. Ali Rubi nije mogla da joj pomogne s Anom; s Anom joj nije mogao pomoći niko osim Džejd, pune ljubavi i strpljenja, nepokolebljive u svojoj odanosti. Posle četrnaest godina braka, u martu 1889, Elizabet je naučila da živi bez


osećanja i tako postigla izvesnu meru zadovoljstva. Na mnogo načina, razmišljala je, život koji vodi daleko od kuće ne razlikuje se od života koji bi vodila brinući se za oca, a zatim kao stara devojka za sestriće i sestričine; iako je bila nezamenljiva, nije bila središte ničijeg života. A nije ni želela da bude središte ičijeg života. Aleksandar je imao Rubi i Nel, Nel je imala Aleksandra, a Ana je imala Džejd. Godine su letele, a između nje i Aleksandra se ništa nije promenilo. Sve dok je nije doticao, mogla je da održava fasadu, za dobro jednog svog deteta koje je nešto moglo da primeti, Nel. O, bilo je lepih trenutaka! Smeh koji bi podelila s Nel zbog kuvara Canga, neka stvar oko koje su ona i Aleksandar bili potpuno saglasni, prijatni razgovori s Rubi, posete kojima je Konstans ublažavala usamljenost svog udovištva, jahanja u čudesni svet divljine, neka knjiga koja bi je očarala, duet na klaviru s Nel, osama kad god bi je poželela, što je bilo često. A ako je razmišljala o jezeru, ako ju je misao na Lija i jezero još uvijek progonila, barem je vreme otupelo njenu oštricu, a neumoljivi uticaj neponovljenog sećanja pomešao je boju njegove kože sa zlaćanom izmaglicom sunca. Vreme joj je čak dopustilo da se vrati na jezero, da uživa u njemu ne misleći na Lija. V

Aleksandru je njegova kuća odjednom postala zagušljivo ženska, pa iako je velikodušno nastavio da vodi Nel sa sobom u obilaske kad god nije bila u učionici, morao je da prizna da više nije isto kao pre. Nije ona za to bila kriva nego on - i Elizabet, sa svojim često ponavljanim primedbama da je Nel sada mlada žena i meta muškaraca. I zato, koliko god se trudio, uhvatio bi sebe da proverava ne gledaju li njegovi zaposleni Nel s požudom, ili još gore, kako je Elizabet stalno govorila - ne prate li je misleći koliko novaca vredi. Zdrav razum govorio mu je da Nel nije femme fatale, niti je moguće da će to postati, ali posesivni otac u njemu bio je dovoljno uzdrman da, na primer, odjednom zabrani Nel da ode sama sa Samersom, ili sa bilo kojim drugim muškarcem iz rudnika ili radionica. Čak je posetio i učionicu da ustanovi kakvi odnosi tamo vladaju - a tada shvatio da je budala! Bilo je očito da je Nel ni manje ni više nego jedan od dečaka. Tri bele devojke iz Kinrosa koje su krenule s njom otišle su kada su i one i Nel napunile


deset godina, a razlozi su varirali od internata u Sidneju do toga da su bile potrebne kod kuće. Anina zrelost bila je jezičak na vagi koji ga je naterao da prestane da čezne za bekstvom. Cak ni Rubi nije mogla da mu podari dovoljno duševnog mira dok je bio vezan za Kinros. Bilo je mnogo teže otići nego pre, što zbog smrti Carlsa Devija. što zbog Sungovog postupnog povlačenja u potpuno kineske poslove. Ipak, ono što je jednom bio rudnik zlata, pretvorilo se u carstvo koje je zahtevalo njegovu ličnu pažnju širom sveta. Preduzeće Apokalipsa proširilo se na industriju i područja koja nisu bila bliska iskopavanju zlata. Imalo je akcije i u drugim mineralima, od srebra, olova i cinka do bakra, aluminijuma, nikla, mangana i manjih elemenata, akcije u šećeru, žitu, stoci i ovcama, fabrikama za izradu parnih mašina, lokomotiva, železničkih vagona i poljoprivrednih mašina. Imalo je plantaže čaja i zlatne rudnike na Cejlonu, plantaže kafe u Srednjoj i Južnoj Americi, rudnik smaragda u Brazilu, i deonice u pedesetak naprednih industrija u SAD-u, Engleskoj, Skotskoj i Nemačkoj. Budući da kompanija još uvek bila u privatnom vlasništvu, niko osim Upravnog odbora nije tačno znao koliko preduzeće Apokalipsa vredi. Cak je i Bank o f England mogla samo da nagađa. Shvativši da ima nepogrešivo oko za antikvitete i umetničke predmete, Aleksandar je stekao naviku da poslovna putovanja u inostranstvo kombinuje sa nabavkom slika, skulptura, umetničkih predmeta, nameštaja i retkih knjiga. Dve ikone koje je dao ser Edvardu Vajleru zamenio je i dodao nove, Dotu su se pridružila dva Ticijana, jedan Rubens i Botičeli, pre nego što se zaljubio u nefigurativna dela modernih slikara iz Pariza i kupio Matisa, Manea, Van Goga, a tu su bili i Dega i Mone; imao je jednog Velaskeza i dva dela Goje, jednog Van Dajka, Halsa, Vermera i Brojgela. Vodiči u Pompeji bili su voljni da mu prodaju neprocenjivi rimski pod od mozaika za pet zlatnih suverena; u stvari, vodiči su svuda bili voljni da prodaju bilo šta za nekoliko zlatnika. Umesto da ih stavlja u kuću Kinros, Aleksandar je proveo nekoliko meseci gradeći aneks kuće gde su sva dela, osim nekoliko najdražih, visila, stajala ili se nazirala unutar staklenih kovčega. To mu je bila razbibriga, nešto čime je ubijao dosadu. Putovanje je predstavljalo drugu razbibrigu, iako je bio vezan za Kinros. V

V

V

V


Jednim delom svoga duha, Aleksandar je još uvek išao stopama Aleksandra Velikog, znatiželjan da vidi sve što svet može da mu pruži. A sada je zaglavio u kući ispunjenoj zvukovima i mirisima žena. Nikada tako kao kada se Ana pridružila ženskom klubu, uz kakofoniju vriske i krikova. - Pakuj kovčege! - zalajao je na Rubi u junu 1889. - Sta? - upitala ga je ne shvatajući. - Pakuj kovčege! Ti i ja odlazimo u inostranstvo. - Aleksandre, volela bih, ali kako ću? Nema ko da se brine o poslovima. - Imaće za nekoliko dana - rekao je Aleksandar. - Li se vraća kući. Pristaće u Sidnej za nedelju dana. - Onda ja ne idem nikuda - buntovno je odvratila Rubi. - O, videćeš! - brecnuo se Aleksandar. - Naći ćemo se sa njim u Sidneju, tamo možete da se vidite, a zatim idemo u Ameriku. - Povedi Elizabet! - Proklet bio ako to učinim! Želim da se provedem, Rubi! Zelene oči gledale su ga pogledom koji se graničio s antipatijom. - Znaš, Aleksandre, postaješ veoma zaokupljen samim sobom - rekla je Rubi. - Aroganciju da i ne spominjem. Ja ti još uvek nisam lakej, dragi moj gospodine, zato nemoj da režiš na mene da pakujem kovčege samo zato što je tebi dosta Kinrosa! Meni nije. Želim da budem ovde kada mi sin dolazi kući. - Videćeš ga u Sidneju. - Na pet minuta, ako bude po tvome. - Pet dana, ako hoćeš. - Kada bi barem bilo pet godina! Čini se da zaboravljaš, prijatelju moj, da nisam videla sina čitavu večnost. Ako zaista dolazi kući, onda želim da budem kod kuće. Osetivši čeličnu odlučnost u njenom glasu, Aleksandar je odustao od svog carskog ponašanja i uspeo da ostavi pokajnički i šarmantan utisak. - Molim te, Rubi, nemoj da me napustiš! - preklinjao ju je. - Nećemo otići zauvek, tek toliko da rasteramo dosadu iz moje glave i cipela. Molim te, pođi sa mnom! Onda ćemo se vratiti kući i, obećavam ti, tu i ostati. Smekšala je. - Pa... V

V

V

V


- Tako treba! Ostaćemo s Lijem u Sidneju koliko god hoćeš pre nego što otplovimo... učiniću sve što hoćeš, Rubi, samo da odem odavde s tobom! Nikada te nisam vodio u inostranstvo - zar ne bi volela da vidiš Alhambru i Tadž Mahal, piramide i Partenon? Dok je Li ovde, slobodni smo. Ko zna šta budućnost nosi? Ovo nam je možda poslednja prilika, najdraža moja! Reci da! - Ako budem imala vremena u Sidneju s Lijem, da - odgovorila je Rubi. Poljubio joj je ruke, vrat, usne, kosu. - Možeš da imaš šta god hoćeš sve dok smo izvan Kinrosa, a ja daleko od Elizabetinog stiska. Otkako su devojke odrasle, ona samo zanoveta i zanoveta. - Znam. Cak je i prema meni takva - složila se Rubi. - Kada bi mogla, mislim da bi poslala Nel i Anu u manastir. - Počela je da prede od zadovoljstva. - O, proći će nju to zanovetanje, to je samo faza, ali bilo bi lepo da joj ne budem meta. V

Kada je Elizabet sutradan čula prečišćenu verziju od Rubi, bila je zapanjena. - O, Rubi, nisam valjda tako strašna! - protestovala je. - Vrlo si blizu, a to ne liči na tebe - rekla je Rubi. - Zaista, Elizabet, moraš da preboliš tu opsesiju da štitiš čednost svojih devojaka. Ovih poslednjih osamnaest meseci bilo je teško. Znam da nema svaka majka dve devojke koje tako iznenada postanu mlade žene, ali uveravam te, one su potpuno sigurne u ovom gradu. Da je Nel lakoumna devojka, možda bi i bilo razloga za brigu, ali ona je potpuno razumna i nimalo zaljubljena u ljubav. Sto se Ane tiče... Ana je odraslo dete! Svojim neprestanim zanovetanjem odbila si Aleksandra čak i od Nel. A ona ti neće biti zahvalna kada sazna zašto mu se tako žuri da ode odavde. - Ali kompanija! - povikala je Elizabet. - S kompanijom će sve biti u redu - rekla je Rubi. Odjednom je oklevala da obznani vest da se Li vraća kući. - A ti zaista ideš sa Aleksandrom? - čeznutljivo je upitala Elizabet. Rubi je zinula. - Nemoj mi reći da si ljubomorna! V


- Ne, ne, naravno da nisam ljubomorna! Samo sam se pitala kako bi to bilo putovati sa nekim koga obožavaš. - Toplo se nadam da ćeš to jednog dana saznati - rekla je Rubi i poljubila Elizabet u obraz. Elizabet je potišteno pozdravila Aleksandra i Rubi na železničkoj stanici. Povukla se nazad u svoju ljušturu, pomislila je Rubi žalosno, a nije li to osuda za mene i Aleksandra da je njeno jedino putovanje u stvarni svet bilo zbog brige za svoje devojke? Najgore je što je to bila greška - nijednoj od devojaka nije potrebna njena briga. - Jesi li rekao Elizabet da se Li vraća kući? - upitala je Rubi Aleksandra kada je voz krenuo. - Ne, mislio sam da si joj ti rekla - iznenađeno je odgovorio. - Nisam. - Zašto? Rubi je slegla ramenima. - Kada bih to znala, bila bih jedna od onih pomodnih vidovnjakinja. Osim toga, zar je to važno? Elizabet se uopšte ne zanima za kompaniju... ni za Lija. - To te uznemirava, zar ne? - I te kako! Kako nekome može da se ne sviđa moje drago nestašno mače? - Budući da se meni tako sviđa, zaista ne znam. Nel se posle Aleksandrovog odlaska zadubila u knjige, odlučna da maturira do kraja sledeće godine i da krene na fakultet sa svojih samo petnaest godina. Ta ambicija užasnula je njenu majku koja joj se suprotstavila. Dobila je odgovor da je se to ne tiče. - Ako želiš nekoga da gnjaviš - ljutila se Nel - onda gnjavi Anu! U slučaju da nisi primetila, Ana je u poslednje vreme postala prilično nevaljala; daj joj i najmanji povod pa će ti pokazati. To jeste bila opravdana kritika, pa se Elizabet ugrizla za jezik i potražila Džejd da vidi šta može da se učini kako bi se Ana disciplinovala. - Ništa, gospođice Lizi - žalosno je rekla Džejd. - Moja mala Ana nije više mala, ne želi da bude stalno kod kuće. Pokušavam da idem sa njom, ali


ona je tako... tako lukava. Ko bi to ikada pomislio, upitala se Elizabet. Ana je postala začuđujuće samostalna, kao da je, naučivši da se kupa i oblači, to otvorilo neka tajna vrata koja su joj, kad su se jednom otvorila, pokazala da je u stanju da se brine o sebi. Između menstruacija bila je srećno dete, nije bilo teško zabaviti je; dajte joj slagalicu ili kakve lego-kockice i ona će se satima igrati. Ali kada je napunila dvanaest godina, što se dogodilo one godine kada je Aleksandar poveo Rubi u inostranstvo, počela je sa igrom izbegavanja svojih čuvara, bežanja u vrt i sakrivanja. Samo nesposobnost da zadrži smeh za sebe - smejala se vrlo glasno - omogućavala je Džejd i Elizabet da je pronađu. Elizabet je, međutim, boleo Rubin zaključak da se ponaša preterano zaštitnički, što se pogoršalo kada joj je Aleksandar pre svog odlaska rekao šta misli. - Ona samo odlazi u vrt, Elizabet, zato je pusti na miru, olabavi malo s njom! - Ako je ne zaustavim, odlutaće dalje u polje. - Kada to bude učinila, biće vreme da se nešto preduzme - glasila je Aleksandrova presuda. Sada, tri nedelje posle odlaska Aleksandra i Rubi, pronašli su Anu dole, kod rudničkih tornjeva, baš kada je dolazila popodnevna smena. Rudari su je prepoznali jer ju je Elizabet nedeljom vodila u crkvu, pa su je dobrodušno ali odlučno predali Samersu, a on ju je odveo kući. - Ne znam što da radim s njom, gospodine Samers - rekla je Elizabet pitajući se da li bi bilo koristi od jakog šamara. - Pokušavamo stalno da pazimo na nju, ali ako samo na trenutak okrenemo leđa, ona odmah nekuda odluta. - Reći ću svima naokolo, lejdi Kinros - rekao je Džim Samers skrivajući očajanje; vreme mu je bilo dragoceno, imao je pametnija posla nego da pazi na Anu. - Ako je neko vidi kako luta, neka je dovede kod mene ili vama kući. Hoće li to pomoći? - Da, naravno. Hvala - rekla je Elizabet i odustala od alternative kazne, zaključivši da bi šamar bio beskoristan. Na tome je i ostalo. Aleksandar i Rubi nisu bili ovde, pa je Samers imao vlast.


Ali ne zadugo. Elizabet je vodila nepopravljivu i kikotavu Anu nazad u kuću kada je Li obišao ogradu kod stanice uspinjače. Zastala je i zagledala se u njega kao opčinjena. Ana je vrisnula i izvukla se iz Elizabetinog olabavljenog stiska. - Li! Li! - dozivala ga je devojčica trčeći prema njemu. Prizor pomalo podseća na čoveka koji pokušava da obuzda štene veliko kao odrastao pas, pomislila je Elizabet, koja se mnogo više radovala Liju nego što je mislila da je moguće. Zaputila se preko poljane s osmehom na usnama. - Dole, Ana, dole! - rekla je i uspela da se nasmeje. - Pomalo podseća na psa, zar ne? - upitao je Li, i sam kroz smeh. Pojavila se Džejd da preuzme brigu za Anu, koja prvo nije htela da ode, a onda se na svoj način pokorila neizbežnom. Mladić se neosporno pretvorio u muškarca - mora da je napunio dvadeset pet godina pre mesec dana. Premda je imao onu svoju glatku kinesku kožu koja se opire starenju, s obe strane usta nalazile su se oštre bore kojih nije bilo kada ga je prošli put videla u Engleskoj, a i oči su mu izgledale mudrije, tužnije. - Doktor Kostevan, pretpostavljam? - upitala je ispruživši ruku. - Lejdi Kinros - odvratio je i poljubio joj ruku. To nije očekivala, nije baš znala kako da reaguje, izvukla ju je iz njegovog stiska nehajno koliko je mogla i krenula prema kući s njim. - Pretpostavljam da je to bila Ana? - upitao je. - Da, to je moje problematično dete. - Problematično dete? - Pobegne kad god joj se ukaže prilika. - Shvatam. To vas svakako jako brine? Neko je na njenoj strani! Elizabet je zastala da ga pogleda, a onda je poželela da nije; zaboravila je kako je to gledati u one božanstvene oči. Pomalo zadihana, glasno je udahnula pre nego što je odgovorila. - Džejd i ja smo van sebe - rekla je. - Nije bilo tako strašno kada se samo skrivala u vrtu, ali u poslednje vreme su morali da je dovode čak od rudničkih tornjeva. Sledeći put će valjda odlutati u grad Kinros.


- Slažem se, to ne smete da dopustite. Je li problem u tome što nema dovoljno sestara Vong? - Džasmin i Pič Blosom otišle su s vašom majkom, ali tu su Džejd, Perl i Silken Flauer pa i Baterflaj Vong. Reklo bi se da je to dovoljno, ali problem je u tome što ih Ana sve jako dobro poznaje. Treba mi neko koga neće primetiti. Džejd je predložila najmlađu Vong, Peoni, ali ne mogu od dvadesetdvogodišnjakinje da tražim da preuzme brigu za Anu. - Onda to prepustite meni! Zamoliću svog oca da nađe ženu koju Ana ne poznaje i koja neće nasedati na njene trikove. Ako se Ana nije promenila nakon Engleske, kada se jednom navikne da u blizini ima nekoga ko liči na komad drveta, ponašaće se kao da je sama - rekao je Li pridržavajući otvorena vrata. - O, Li, bila bih vam jako zahvalna! - Nema na čemu - rekao je i okrenuo se da ode. - Zar nećete da uđete? - zabrinuto ga je upitala. - Neću. Vi ste bez pratnje. - O, stvarno! - uzviknula je Elizabet, zacrvenevši se. - Uzimajući u obzir šta vaša majka i Aleksandar rade u ovom trenutku, to je smešno! Uđite, popijte sa mnom šoljicu čaja, za boga miloga! Nagnuo je glavu u stranu gledajući je kroz napola spuštene kapke, a onda su mu se na obrazima pojavile Rubine rupice, pa se nasmejao. - Pa dobro, samo ovaj put. I tako su seli u staklenu baštu na čaj, sendviče i kolače, a Elizabet ga je obasula pitanjima. Rekao joj je da je na kraju doktorirao mašinstvo, iako se bavi i geologijom. - A neko vreme radio sam i u brokerskoj firmi pokušavajući da shvatim kako funkcioniše tržište deonica. - Je li to korisno? - upitala ga je Elizabet. - Nimalo - vedro je odgovorio. - Otkrio sam da postoji samo jedan način da čovek nauči posao, a to je da ga sam obavlja. Svoje sam pravo obrazovanje stekao u Aleksandrovim rukama, prateći ga kad god bi mi se ukazala prilika. Sad mi je poverio upravljanje preduzećem Apokalipsa u njegovom odsustvu, iako pretpostavljam da je muž Sofije Devi takođe sposoban poslovni čovek, a mi smo mu upravo dali posao.


- Više u oblasti knjigovodstva - rekla je Elizabet, srećna što može da doprinese razgovoru. - On radi u Danleju, a ne u Kinrosu... jadna Konstans nikada se nije oporavila od Carlsove smrti, a njene ćerke se ponašaju vrlo zaštitnički prema njoj. - Istina, on može da odnese knjige kući, ali kada bi telefonske veze u Sidneju išle u korak s vremenom, mnogo bi više mogao da obavi iz Danleja - rekao je Li. - U Kinrosu imamo telefone, ali budući da ih u Batarstu i Lirgovu nema, to je sasvim lokalna veza. - Covek može da se pouzda u Aleksandra da će biti u prvim redovima napretka! Kada je ustao da krene, Elizabet je izgledala žalosno. - Hoćete li doći na večeru? - upitala je. - Ne. - Čak ni ako dovedem Nel kao pratilju? - Čak ni ako Nel bude tamo, ne, hvala. Treba da brinem i o majčinom hotelu. Gledala ga je kako odlazi s bolom u grudima, kao da joj je iznenada, bez upozorenja, oduzeta neka predivna poslastica. Li se vratio, ali joj je jasno dao do znanja da ne namerava da provodi vreme u njenom društvu. Baš kada je našla dovoljno samopouzdanja da pokaže malo topline. Baš kada se osetila dovoljno sigurnom u sebe da ga tretira kao prijatelja, a ne kao opasnog tuđinca koji je okupirao njeno jezero. O, kakva šteta! V

V

V

V

On je, međutim, održao reč. Poslao joj je Dregonflaj, stariju Kineskinju, podjednako misterioznu kakvi su, navodno, svi orijentalci. Kuda god bi Ana krenula, Dregonflaj je bila uz nju, toliko nenametljiva da je Ana u roku od dva dana zaboravila na njeno prisustvo. - Savršen pas čuvar - rekla je Elizabet Liju preko telefona, jer u kuću nije dolazio. - Stvarno ne znam kako da vam zahvalim, Li. Dregonflaj daje meni i Džejd toliko potreban odmor, pa smo u stanju sve da preuzmemo kada ona ima slobodan dan. Molim vas, dođite jednom na jutarnji čaj! - Jednom - odgovorio je i spustio slušalicu. - Pre bih rekla nikad - rekla je Elizabet sama sebi, s uzdahom.


Sto se Lija tiče, reč “nikad” govorila je sve. Kada je obišao ogradu i ugledao Elizabet kako tmurno pazi na mlađu verziju sebe, Lijeve nade da se napokon oslobodio Elizabet nestale su kao da ih nikada nije ni bilo. Osećanja su ga preplavila poput talasa - ljubav, sažaljenje, žudnja, očajanje. Nije imao poverenja u sebe pa je odbio da popije čaj s njom, a onda je iznenada shvatio koliko je usamljena, što ga je prisililo da iz pristojnosti kaže da. U njenim očima, u izrazu lica, u načinu držanja videla se - strašna usamljenost! Pa ipak ga je taj prijatan čaj s njom doveo tik do izjave za koju je znao da bi je ona odbila sa strahom i zauvek. Zato nije ni smeo da je opet vidi bez prisustva drugih, a takve su prilike u Aleksandrovom odsustvu bile retke. Nije želeo da se vrati kući, ali se pokorio Aleksandrovom pravu da mu zapoveda; pošto je učinio sve što je moglo da se učini izdaleka, bilo je krajnje vreme da se dokaže u jezgru mreže preduzeća Apokalipsa. Aleksandar je imao četrdeset šest godina i očigledno je tražio naslednika koji bi mu omogućio da putuje i da preuzme manje važne dužnosti u kompaniji. Kada se našao s majkom i Aleksandrom u Sidneju, jasno je video koliko su srećni što su zajedno i što će zajedno otputovati, srce mu je bilo puno. Do tada je već znao Aleksandrovu priču - naizgled legitimno rođenje koje je skrivalo da je kopile, nerešenu tajnu njegove majke, krajnju odlučnost da zgrne bogatstvo i moć, zadovoljstvo koje mu to bogatstvo i moć pružaju. Ali o njegovom odnosu s Elizabet nije čuo ništa što bi bilo vredno da se čuje; sve što je Li znao bilo je ono što mu je rekla majka, da Elizabet ne sme da ima decu i da tako živi u Aleksandrovoj kući kao njegova žena a da mu zapravo to nije. Ali to nije bio odgovor na misteriju; Li je znao da su u gradu sa tako mnogo Kineza, ili Aleksandar, ili Elizabet mogli da nađu način da uživaju u svojoj bračnoj vezi bez straha od trudnoće, iako su bili poznati po brojnim potomcima, Kinezi su znali i kako da se izbegne razmnožavanje kada bi to hteli. Pogotovo obrazovani Kinezi; posebno Hung Ci u kineskoj apoteci. Priroda obiluje sredstvima za izazivanje pobačaja, ako već ne sredstvima za sprečavanje začeća. Ljubav prema Elizabet učinila ga je osetljivim za svaki Aleksandrov V


neizrečeni izraz lica, očiju, tela, kad god bi govorio o svojoj ženi. A ti neizrečeni izrazi bili su zbunjenost i bol. Nisu to bili izrazi sveprožimajuće ljubavi, ne - takva osećanja Aleksandar je gajio prema Rubi, Li u to nije sumnjao. Pa ipak, nije bio ravnodušan prema Elizabet. Sigurno je nije ni mrzeo ni prezirao. Li je uvek imao osećaj da je Aleksandar odustao od Elizabet, što je značilo da ona određuje karakter njihovog odnosa. Nijedan muškarac ne bi mogao da bude ravnodušan prema njoj, za tako nešto je bila isuviše lepa - i unutra i spolja. Njena lepota privlačila je muškarce, nije ih odbijala; imala je auru nedostupnosti, a to kod muškaraca izvlači na površinu lovce i osvajače. Ali ne i kod Lija; on je čeznuo za Elizabet na manje primitivan način. Dvaput je ispod te distancirane smirenosti ugledao uspaničeno stvorenje uhvaćeno u klopku. Čeznuo je da je oslobodi, pa makar ta sloboda značila da ona misli da je on niko, kako ga je jednom nazvala. O, ali bilo joj je drago što ga vidi! Dovoljno drago da pokuša da ga spreči da ode. Da ga zamoli da opet dođe u posetu. Pa, to je posledica nene usamljenosti, a mudrost mu je nalagala da je odbije. I dalje mora da je odbija. Aleksandar mu je bio otac i mentor, bilo mu je nezamislivo da izneveri Aleksandrovo poverenje u njega. I tako je Li nastavio sa svojim poslovima oko Apokalipse. Potpuno se posvetio poslu, daleko od kuće na planini i Elizabet. V


2. RAZMIRICE, INDUSTRIJSKE I DRUGE

P r e p o r o đ e n i Aleksandar se vratio kući u aprilu 1890. godine, upravo na vreme da proslavi svoj četrdeset sedmi rođendan. Putovanje nije potrajalo duže zato što je Rubi mnogo više volela ideju putovanja nego samo putovanje. - Ili možda zato - rekla je pre nego što je skinula šešir - što je Aleksandar tako nemilosrdan putnik... on se gotovo nikada ne zaustavlja. Bilo je trenutaka kada sam molila Boga da mi napravi par krila. San Francisko, pa voz za Cikago, pa još jedan voz za Vašington, Filadelfiju, Njujork, Boston; a Sjedinjene Države bile su tek početak. - Verovatno je zato izlete najčešće prepuštao meni i vodiču kada sam putovala sa njim - odvratila je Elizabet, vrlo srećna što vidi Rubi. - Jesi li videla italijanska jezera? - Jesam. Aleksandar je ostao u Torinu i Milanu; uobičajena stvar! Hoću reći, čim smo sišli s voza, on se dao u obilazak radionica i rudnika sa Lijem. - Jesu li ti se svidela italijanska jezera? - navaljivala je Elizabet. - Predivna su, draga moja, predivna! - odgovorila je Rubi zbunjeno. - Ja sam ih obožavala. Kada bih mogla da biram, živela bih na jezeru Komo. - Mrzim da ti kvarim veselje, ali ja bih radije živela u hotelu Kinros rekla je Rubi skidajući cipele. Bacila je upitan želeni pogled prema Elizabet. - Slažeš li se sada bolje sa mojim nestašnim mačetom? - Jedva da sam ga uopšte i videla, ali bio je vrlo ljubazan prema meni odgovorila je Elizabet. - Kako? - Ana je počela da nestaje sa imanja pošto ste ti i Aleksandar otišli, dospela je čak do rudničkih tornjeva. Ona je tako lukava, Rubi! Poznaješ Džejd, pa znaš kako pazi na Anu. Ali ta je mala nevaljalica pametnija nego


Džejd i ja zajedno. - I? - upitala je Rubi, gledajući Elizabet odozdo. - Li nam je pronašao Dregonflaj, a ona je savršena. Vidiš, Ana nas poznaje, dovoljno je pametna da nam skrene pažnju, a onda pobegne kao munja. A Dregonflaj je kao drveni blok; prisutna je, a opet nije prisutna. Ne možeš da je se otreseš. Kažem ti, Rubi, Li mi je skinuo težak teret s leđa. - Drago mi je što se napokon slažeš s njim. A, čaj! - uskliknula je Rubi kada je Pič Blosom unela poslužavnik. - Znam da si pomalo uznemirena, Elizabet, ali daj sedi. Umirem od žeđi... niko u inostranstvu ne zna da napravi pristojan čaj. No dobro, osim u Engleskoj, ali to je bilo davno. - Malo si se ugojila - rekla je Elizabet. - Nemoj da me podsećaš na to! To je zbog svih onih ukusnih poslastica koje prave na kontinentu. Nastupila je kratka tišina koju je prekinula Elizabet. - Sta to skrivaš od mene, Rubi? Rubi se iznenađeno zagledala u nju. - Bože! Postala si vrlo pronicljiva. - Zar ne bi bolje bilo da mi kažeš? - Reč je o Aleksandru - rekla je Rubi oklevajući. - Sta je s njim? Je li bolestan? - Aleksandar bolestan? Ma kakvi! Nego, promenio se. - Nagore. - Elizabet to nije izgovorila kao pitanje. - Definitivno nagore. - Rubi se namrštila, ispila šoljicu do dna i nasula novu. - Uvek je bio sklon aroganciji, ali s time sam mogla da se nosim. To ga je čak i činilo šarmantnim. Katkad zaslužujem šamar. - Zakikotala se. Metaforički, naravno. Iako sam jednom ja ošamarila njega! - Ma nemoj? U moje vreme ili pre? - Pre tebe, ali ne pokušavaj da promeniš temu. U poslednje vreme druži se sa industrijalcima i političarima najvećeg kalibra... Preduzeće Apokalipsa moćno je gotovo svuda. Čini se da mu je to udarilo u glavu, ili bi možda bilo tačnije reći da je počeo da sluša neke prilično grozne ljude. - Koje grozne ljude? - Svoje kolege tajkune. Nikad nisi videla takvo grubo društvo, dušo! Ne zanima ih ništa osim mlaćenja para, para i para, pa loše postupaju sa svojim V

V

V


radnicima i utrkuju se svakojakim podlim trikovima ne bi li suzbili takozvani “radnički pokret”... znaš, sindikate i te stvari. - Nisam znala da Aleksandar ima takve sklonosti - rekla je Elizabet polako. - Uvek se ponosio što odlično postupa sa svojim radnicima. - To je prošlost - zlokobno je odvratila Rubi. - O, Rubi! Nije on takav! - Nisam baš sigurna. Problem je u tome što vremena postaju teška, a svi poslovi to trpe. Svi bogataši se slažu da je svemu kriva jedna knjiga koja je nedavno izašla na engleskom... nemački je naslov Das Kapital. Knjiga ima tri toma, ali preveden je samo prvi, a to je više nego dovoljno da pusti mačku među golubove, ako se može verovati Aleksandru i njegovim ortacima. - O čemu je reč? Ko je autor? - upitala ju je Elizabet. - Reč je o nečemu što se zove “međunarodni socijalizam”, a autor je Karl Marks. Cini mi se da je umešan još jedan tip, ali zaboravila sam kako se zove. U svakom slučaju, knjiga proklinje bogataše, naročito industrijalce, i nešto što se zove... eh... kapitalizam. Zamisao je da bogatstvo treba jednako da se raspodeli tako da ne bude ni bogatih ni siromašnih. - Ne mogu da zamislim da bi to moglo da se ostvari, a ti? - Ne, ljudi su previše različiti. Knjiga tvrdi da se radnici bezočno izrabljuju i zahteva socijalnu revoluciju. Radnički pokret se svuda uhvatio toga kao davljenik za slamku, pa su čak počeli da govore i o ulasku u politiku. - Jao meni! - rekla je Elizabet mirno. - Sklona sam da se složim s tobom, Elizabet, ali problem je u tome što Aleksandar i njegovi ortaci to vrlo ozbiljno shvataju. - Pa, to je bilo tamo. Sada kada se Aleksandar vratio kud, gde mu je i mesto, smiriće se. V

Li se nije složio. Majka nije trebalo da mu kaže da se Aleksandar promenio, u to se sam uverio dok su hodali od rudnika i radionica do novog postrojenja kojim se Li posebno ponosio, u kojem se zlato izvlačilo iz rude uranjanjem u slab rastvor cijankalija, čime se izazivalo taloženje zlata na cinkove ploče i strugotine.


Kao prvo, Aleksandar je neprestano govorio o usporavanju napretka u celom svetu, a kao drugo, na sve je gledao drugačije nego pre... kako smanjiti troškove, pa makar i na uštrb kvaliteta proizvoda. - Ne možeš štedeti na cijanizaciji ako od toga zavisi bezbednost - rekao je Li. - Cijankalij je smrtonosan i otrovan. - Jeste, ako je koncentrat jak, ali ne i ako se radi o stotom delu jednog postotka, dragi moj mladiću! Li je trepnuo. Aleksandar mu se obraćao pokroviteljski. - Još uvek se počinje čistom cijanidovom soli - rekao je Li - pa mešanje rastvora ne možeš da poveriš bilo kome. To je posao za inteligentne i vrlo odgovorne ljude... ljude koje sam predvideo u proračunu plata. - Nepotrebno. I tako je to išlo dalje. U radionici lokomotiva ima previše ruku jer se lokomotive previše često popravljaju - zašto Li nije uveo automatizovani dovoz uglja do parnih mašina? - nije trebalo izbaciti iz upotrebe ona stara kola za prevoz uglja s pruge Lithgov-Kinros - a kada je prelazio most broj tri, nije na njemu primetio nikakav kvar. - O, daj, Aleksandre! - protestovao je Li zapanjeno. - Morao bi da pregledaš most odozdo da bi video kvar! - Ne želim da verujem da je zbog toga neophodno ponovo graditi celu građevinu - lakonski je odgovorio Aleksandar. - Pruga bi zbog toga nedeljama bila van upotrebe. - Ne bi ako poslušamo predlog Terija Sandersa. Najviše nedelju dana, a možemo i da osiguramo zalihe uglja. - Ti si dobar inženjer, Li, ali nisi ni približno tako dobar biznismen, to je očigledno - presudio je Aleksandar. - Osećam se kao da me je napao tigar mama - rekao je Li majci kada su se uveče našli na piću. - Tako je grub, nestašno moje mače? - Tako je grub. - Li je uzeo škotski viski umesto šerija i nije ga razvodnio. - Znam da nemam mnogo iskustva, ali ne slažem se da sam nepotrebno trošio novac, kao što Aleksandar tvrdi. Bezbednost odjednom više nije važna. Mogao bin da se složim s tim kada to ne bi ugrožavalo život radnicima, ali ugrožava ih, mama, ugrožava ih.


- A on je većinski deoničar - rekla je Rubi. - Sranje. - Tačno. - Li se nasmejao i uzeo drugi viski. - A u govnima sam i zbog govana! Odobrio sam neke preko potrebne radove na postrojenju za obradu kanalizacijskog otpada, samo da bi mi se reklo da nisu potrebni. Otkad ga znam, Aleksandra nikada nisam smatrao škrtim Skotom, ali sad je postao upravo to. - Zato što je dobio loše savete u prekomorskim zemljama. Sluša ljude koji bi ostrugali šiling kada bi time mogli da uštede jedan farting na sto funti. Do đavola - rekla je Rubi skočivši na noge - mi smo tako profitabilni, Li! Imamo zanemarljive troškove poslovanja u poređenju sa zaradom, a ne moramo da se brinemo za deoničare... imamo samo četiri originalna partnera. Niko od nas nije se bunio. Kako bismo i mogli, za boga miloga? - I ona je prešla na škotski viski. - E pa, na sledećem sastanku Odbora obavestićemo ga da se ne slažemo. - On se neće ni osvrtati na naše proteste - rekao je Li. - Ne ide mi se na planinu na večeru. - Ni meni, ali moramo zbog Elizabet. - Ona mi kaže da si bio ljubazan prema njoj - rekla je Rubi, stavljajući oko vrata čupavu zmiju od perja. - Morao bih da budem čudovište da ne budem ljubazan prema njoj. Veselo je pogledao zmiju. - Gde si nabavila ovu ludost? - U Parizu - odgovorila je i, okrećući se, nogom zabacila rep haljine. Problem je što se linja kao stara koka. - Nasmejala se. - S druge strane, i ja sam stara koka! - Za mene ćeš uvek ostati mlada kokica, mama. V

Večera je počela prilično dobro, s obzirom na to da je samo njih četvoro sedelo za stolom. Malo Aleksandrove prisnosti se vratilo, pa je Elizabet pokušala da održava lak razgovor. - Zagolicaće te kad saznaš, Aleksandre, da se neprestani rat između različitih religija u koloniji zakomplikovao dolaskom tri nove sekte adventista sedmog dana, metodista i vojske spasa. - A tu je i grupa nastala od svih njih - rekao je Li pomalo grozničavo. Zovu se subotari i zahtevaju da se nedeljom obustave sve aktivnosti, čak i


posete muzejima ili utakmice kriketa. - Ha! - rekao je Aleksandar. - Niko od njih nije ovde dobrodošao. - Ali u Kinrosu ima dosta katolika, a oni nisu previše zadovoljni ser Henrijem Parksom otkako je obustavio državnu pomoć njihovim školama rekla je Elizabet, dodajući salatu. - Naravno, mislio je da će tako prisiliti katoličku decu da pohađaju državne škole, ali do toga nije došlo. I dalje se bore. - Sve ja to znam! - brecnuo se Aleksandar. - A znam i to da je “veliki starac politike” protestantski licemer koji prezire Irce. Kako bi bilo da promenimo temu? Elizabet se zacrvenela, spustila glavu i stala da jede salatu kao da je začinjena otrovom. Besan na Aleksandra, Li je čeznuo da ispruži ruku i utešno stisne Elizabetinu. Nije to mogao da učini, pa je promenio temu. - Pretpostavljam da si upoznat sa situacijom oko federacije? - Ako misliš na to da su se kolonije složile da se ujedine u nešto što će se zvati Australijski savez, da, naravno - odgovorio je Aleksandar, a lice mu se ozarilo. Cinilo se da mu je draže da razgovara sa Lijem nego sa Elizabet. - O tome se raspravlja već godinama. - Pa, do toga će definitivno doći. Veliko je pitanje kada, ali najnovije vesti govore da će to biti početkom novog stoleća. Rubi je bila zbunjena. - Je li to hiljadu devetstote ili hiljadu devetsto prve? - upitala je. - A, to je veliki kamen smutnje - odgovorio je Li smeškajući se. Odlučio je da pokuša da se našali. - Jedna grupa kaže da novo stoleće počinje hiljadu devetstote, a druga da počinje hiljadu devetsto prve. Vidiš, to zavisi od toga da li je između prve godine pre Hrista i prve godine naše ere bilo nulte godine. Ljudi iz crkve tvrde da nulte godine nije bilo, dok matematičari i ateisti kažu da je morala biti i nulta godina. Najbolji argument koji sam čuo jeste da, ako nije bilo nulte godine onda Isus Hrist nije imao prvi rođendan sve do 25. decembra druge godine naše ere, i da je imao samo trideset jednu godinu kada su ga razapeli, osam meseci pre svog rođendana trideset treće godine nove ere. Rubi je počela grohotom da se smeje, Elizabet je uspela da se osmehne,


ali Aleksandar je gledao prezrivo. - Besmislice! - rekao je. - Ujediniće se hiljadu devetsto prve, bez obzira na to koje se godine rodio Isus Hrist. Posle toga razgovor je zamro. - On mrzi što je kod kuće - rekla je Rubi Liju na uspinjači. - Znam, ali kada se istresa na jadnu Elizabet, to je previše, mama. Ona se jednostavno uvukla u sebe. - Dosadno mu je, Li, grozno mu je dosadno. - On je prostačina! - Nemoj da dopustiš da te iznervira, molim te! Smiriće se on - rekla je Rubi. Li je podnosio Aleksandrovu groznu dosadu kako je najbolje znao i umeo, pa je sve finansijske odluke prepustio njemu (Aleksandar je ionako zahtevao da tako postupi) i držao se što je moguće dalje od njega. Ako je Aleksandar bio u rudniku, Li je bio u postrojenju za obradu kanalizacijskog otpada, a ako je Aleksandar bio u rafineriji cijanida, Li je gradio železnički most. U tome je odneo pobedu, Aleksandar je uvideo da je građevina preslaba da bi mogla da se popravi. Elizabet je bilo teže jer nije mogla da ode od muža uveče. Posvađao se i sa Rubi jer mu je zamerila njegovo ponašanje prema Liju, pa joj je rekao da gleda svoja posla, odnosno hotel Kinros. Osvetila mu se tako što ga je isterala iz svog kreveta. Elizabetin život je otežavala Nel, koja je bila presrećna zbog tatinog povratka i držala se uz njega kao lepak kada nije bila u školi. Nel i njena majka bolje su se slagale dok Aleksandar nije bio kod kuće, a sada je tome došao kraj. Uglavnom zato što je Elizabet snažno protestovala protiv Aleksandrove namere da pošalje Nel na univerzitet da započne studije rudarstva u martu sledeće godine, kada će joj biti tek petnaest godina. Naravno, Nel je jako želela da ide, otac je rekao da može, a ona nije bila dovoljno taktična da se suzdrži od likovanja pred majkom. - Okrutno je poslati dete od petnaest godina u svet muškaraca - rekla je Elizabet Aleksandru kada joj se učinilo da je dobro raspoložen. - Znam da je dovoljno bistra da bude na vrhu državne liste maturskih ispita ove godine, ali poranila je četiri godine. Ne bi joj škodilo da ostane ovde još


godinu dana. - Ti si jadna utešiteljka, Elizabet! Nel jedva čeka da ode, a meni je potrebno da što pre stekne kvalifikacije, sada kada se pokazalo da je Li takvo razočaranje. - Li, razočaranje? Aleksandre, to nije fer! - Ne, do đavola, nije! Kada bih dozvolio Liju da radi po svome, preduzeće Apokalipsa pretvorilo bi se u dobrotvorno društvo za međunarodni socijalizam! On neprestano govori, radnici ovo, radnici ono... moji su radnici bolje plaćeni od svih drugih, žive u boljem i jeftinijem gradu... žive kao bubreg u loju! I ko će mi reći hvala? Niko! - odvratio je Aleksandar režeći. - To ne liči na tebe - tupo je odvratila Elizabet. - To liči na novog mene. Čekaju nas prilično teška vremena, a ja nemam nameru da propadnem. - Ostavi sad Lija, preklinjem te, nemoj dozvoliti da Nel ode sledeće godine. - Nel sledeće godine odlazi i tačka. Daću da ona i kineski dečaci nauče da se brane... a i Deni Vilkins. Imaće prikladnu kuću i biće potpuno sigurni. A sada, odlazi, Elizabet, i ostavi me na miru! V

I tako su stvari stajale do jula 1890, a onda se učinilo da se sve događa gotovo u isti mah. Počelo je sa Dregonflaj koja je imala srčane probleme, a Hung Či iz kineske apoteke rekao joj je da ne sme da radi najmanje šest meseci. Budući da je Aleksandar neprestano bio loše raspoložen - još uvek nije uspeo da se vrati u Rubin krevet - Elizabet je znala da ne može da se obrati Liju kako bi našla zamenu, pa nije imala izbora nego da se obrati Aleksandru. A on ju je pogledao kao da je luda. - Ne sumnjam da je Dregonflaj bila od velike pomoći... preuzela je na sebe celokupnu brigu za Anu, a to je rasteretilo tebe i Džejd, zar ne? upitao je zajedljivim glasom. - E pa, vas dve možete natrag na posao. Nikada nije bilo stvarne potrebe da plaćamo još jednu osobu... upravljanje ovom kućom košta me čitavo bogatstvo! - Ali, Aleksandre, Dregonflaj je postala neko koga Ana i ne primećuje,


zato je Dregonflaj bila tako uspešna! - protestovala je Elizabet, osećajući da joj naviru suze i odlučna u nameri da ih ne pusti. - Kada Džejd i ja pazimo na Anu, ona nas prevari - stvarno, lukava je! A ne smemo da joj dopustimo da luta naokolo. Sto ako joj se nešto dogodi? - Koliko daleko jedna devojčica može da ode? - upitao je Aleksandar i podigao obrve na onaj svoj đavolski način. - Izdaću naredbu da je svako ko je vidi kod rudničkih tornjeva ili u gradu dovede nazad kod Samersa ili tebe. - Tako mi je žao, Džejd - rekla je Elizabet nekoliko minuta kasnije. - Ti i ja moramo opet da čuvamo Anu. - Pobeći će - rekla je Džejd jadno. - Da, pobeći će. Doduše, rekla bih da je Aleksandar u pravu kada kaže da joj se ništa ne može dogoditi. - Gospođice Lizi, pobrinuću se da mene ne prevari! - Samo se bojim da ne padne negde u divljini i slomi nešto. O, da je barem Dregonflaj ovde! V

Dva dana kasnije Aleksandar je sazvao sastanak Odbora. Došli su samo Sung, Rubi i Li; muž Sofije Devi bio je predaleko da stigne u Kinros na vreme. Aleksandar nije želeo da se suoči sa više protivljenja nego što je nužno. - Smanjiću proizvodnju rudnika Apokalipsa na pola - rekao je tonom koji ne trpi prigovor. - Cena zlata pada, a vremenom će pasti još više. Imajući to u vidu, povlačimo se pre nego što nam neko naškodi. Ako uračunamo i ugljenokop, imamo radnu snagu od pet stotina četrnaest ljudi. To ćemo smanjiti na dvesta trideset. Grad zapošljava još dvesta ljudi, uglavnom Kineza. To ćemo smanjiti na sto. Nastala je duga pauza, a onda je progovorio Sung. - Aleksandre, preduzeće Apokalipsa može da preživi svetski pad mnogo godina. Zlato je relativno beznačajan deo naše zarade u poslednje vreme, pa zašto onda ne bismo nastavili da ga iskopavamo? Ovde imamo sefove, možemo da ga stavljamo na stranu ako je nužno. - Pa da u budućnosti imamo manje? Ne - odgovorio je Aleksandar. - Kako će ga biti manje ako ga stavljamo na stranu? - upitao ga je Sung.


- Zato što dolazi iz zemlje. Li je prekrstio ruke na stolu, trudeći se da ostane miran. - Kada smo proširivali preduzeće Apokalipsa na mnoge različite poslove, jedan od naših ciljeva bio je da podržimo naše kompanije i holdinge kroz loša razdoblja - rekao je mirnim glasom. - Ako rudniku Apokalipsa sada treba podrška, treba mu je i dati. Ne može se poslovati s gubitkom - odvratio je Aleksandar. - Slažem se, ako smanjiš proizvodnju upola. Ali mi imamo tako veštu radnu snagu, Aleksandre! Imamo najbolje ljude u poslu kopanja zlata. Zašto da ih izgubimo zbog privremenih mera? I zašto da uništimo dobru volju? Mi nikada nismo imali problema sa sindikatima; u stvari, sa našim radnicima tako dobro se postupa da se i ne trude da postanu članovi sindikata. Aleksandar nije promenio izraz lica, ali Li je nastavio da se trudi. - Uvek sam se ponosio činjenicom što sa svojim radnicima nikada nismo postupali kao sa građanima drugog reda. Nema potrebe za pohlepom, Aleksandre. Preduzeće Apokalipsa sasvim je sposobno da nam omogući da zadržimo sadašnji način života, čak i ako rudnik posluje s gubitkom. Rubi se uplela u razgovor. - Li ima pravo, ali ne ide dovoljno daleko. Sve je počelo s Apokalipsom i Kinrosom, Aleksandre, njima dugujemo sve što imamo. Ne mogu da se složim sa smanjenjem; ako uzmeš u obzir veličinu kompanije, to je kap u moru. Hoću reći, ona je svuda! Rudnik i Kinros su tvoje bebel U njih si uložio dobar deo sebe. A sada se ponašaš kao da su počinili nekakav zločin, što je neoprostivo. - Obična sentimentalnost! - istresao se Aleksandar. - Slažem se - odgovorio je Sung - ali dobra sentimentalnost, Aleksandre. I tvoji i moji ljudi ovde dobro žive. Moraju i dalje dobro da žive, što znači da moramo da sačuvamo dobru volju. - Previše koristiš reč dobro, Sung. - Ne nameravam da se izvinjavam zbog toga. - Dakle, ako sam dobro shvatio, budući da ti imaš većinu deonica, Aleksandre, nameravaš da otpustiš dve stotine osamdeset četiri rudara i stotinu zaposlenih u gradu? - upitao je Li. - Tačno. rp

v


- Ulažem prigovor. - I ja - rekao je Sung. - I ja - rekla je Rubi. - Takođe ulažem Devijev prigovor. - Sve to ne vredi ni pišljiva boba - rekao je Aleksandar. - Nameravaš li da učiniš išta za one koje otpuštaš? - upitao ga je Li. - Naravno. Nisam se baš potpuno pretvorio u Sajmona Lagrija4. Svi će dobiti otpremnine u skladu sa godinama službe, veštinama, pa čak i veličinom porodice. - I to je nešto - rekao je Li. - Odnosi li se to i na rudnik? - Ne. Samo na zaposlene u Kinrosu. - Zaboga, Aleksandre, rudari će nam praviti najveće probleme! uzviknula je Rubi. - To je upravo razlog zašto neće osetiti moju velikodušnost. - Zvučiš kao vlasnik fabrike iz Jorkšira - rekla je Rubi. - Aleksandre, šta te je spopalo? - upitao ga je Li. - Postao sam svestan jaza između onih koji imaju i onih koji nemaju. - Teško da bi mogao da se smisli gluplji odgovor! - To je na granici bezobrazluka, mladiću. - Nisam baš tako mlad, imam dvadeset šest godina. - Li je ustao zažarenog lica. - Jasno mi je da tebi dugujem sve što jesam, od obrazovanja pa do udela u preduzeću Apokalipsa. Ali ako istraješ u ovakvoj bezobzirnosti, ne mogu da ti ostanem odan. Ako istraješ, među nama je gotovo, Aleksandre. - To je čisto sranje, Li. Dok se radnički pokret organizuje kako bi ušao u politiku a sindikati šire svoj uticaj, industrijski divovi kao što je ova kompanija ugroženi su sa svih strana. Ako ne preduzmemo sada nešto, kasnije će biti prekasno. Želiš li da kakva nesposobna klika socijalista preuzme vođenje poslova od banaka do pekara? Radnici moraju da nauče lekciju, što pre to bolje. To je jedna od mojih bezbednosnih mera - rekao je Aleksandar. - Jedna od tvojih bezbednosnih mera? - upitala ga je Rubi. - Spremam i druge. Nemam nameru da propadnem. - Kako bi preduzeće Apokalipsa moglo da propadne? - zahtevao je Li. Ima toliko gvožđa u toliko peći da ga ni prava apokalipsa ne bi mogla V


uništiti. - Doneo sam odluku i ostajem pri njoj - odgovorio je Aleksandar. - Onda ja ostajem pri svojoj. - Li je krenuo prema vratima. - Ovim dajem otkaz na članstvo u Odboru i na sve svoje obaveze u kompaniji. - Onda mi prodaj svoje deonice, Li. - Ne pada mi na pamet! Dao si ih mojoj majci da upravlja njima u moje ime, a ona ih je prenela na mene kada sam napunio dvadeset jednu. To je plata za službu koju ti moja majka čini, i nije za cenkanje. Li je tiho napustio prostoriju ostavljajući Aleksandra da grize usnu. Sung je gledao u zid, a Rubi se zagledala u Aleksandra. - To nisi dobro izveo, Aleksandre - rekao je Sung. - Ja mislim da ti nisi pri sebi - rekla je Rubi. Aleksandar je energično skupio papire. - Ako nema ničeg drugog, sastanak je završen - rekao je. - Problem je u tome - žalila se Rubi Liju - što je Aleksandar počeo da razvija koru od... od... o, ne znam kako da to objasnim! Njegov je altruizam nestao zahvaljujući druženju s tajkunima. Počeo je mnogo više da drži do profita i moći nego do ljudskih bića. On se ne obazire na ljude, nalazi zadovoljstvo... ne, uzbuđenje... u manipulisanju velikim brojem ljudi za svoje ciljeve. Kada sam ga upoznala, bio je pun ideala i visokih načela, ali to je sada prošlost. Da je imao srećniji brak i nekoliko sinova, sve bi bilo drukčije. Bio bi zauzet podučavajući ih idealizmu i visokim načelima. - Tu je Nel - rekao je Li, naginjući se nazad sklopljenih očiju. - Nel je žensko, a to ne mislim u pogrdnom smislu. Samo da je nasledila Aleksandrov čelik u ženskom obliku. Ona se nikad neće vinuti do toga da upravlja preduzećem Apokalipsa, to znam u dubini duše. O, isticaće se u rudarstvu i jako će se truditi da mu udovolji jer ga obožava. Ali od toga na kraju neće biti ništa, Li. Drugačije ne može biti. - Ti si pravi prorok, mama. - Ne, ja sam glasnogovornica stvarnosti - odvratila je Rubi, s neuobičajenom ozbiljnošću. - Sta nameravaš da učiniš, Li? - Novac mi sasvim sigurno ne nedostaje, pa mogu da učinim šta god hoću - odgovorio je Li. Otvorio je oči i zagledao se u nju onim svojim pogledom V


koji je uvek povezivala sa svojim nestašnim mačetom. - Možda otputujem u Aziju, u posetu nekim svojim prijateljima iz škole. - O, nemoj da napuštaš Kinros! - uzviknula je. - Moram, mama. Ako ne odem, Aleksandar će se obrušiti na mene poput tone cigli. Neka sam žanje oluju koju tako marljivo seje. - To će ga još više ozlojediti. - Onda nemoj da ostaneš da to vidiš, mama. Pođi sa mnom. - Ne, ja ostajem ovde. Da budem iskrena, i ono jedno putovanje bilo mi je previše. Ja sam dve godine starija od Aleksandra, a te dve godine osećam kao da je dvadeset. Osim toga, on će se srušiti s treskom, a ako ja ne budem ovde da pokupim komadiće, misliš li da će to učiniti Elizabeti - Nemam pojma što ona hoće ili šta neće da uradi - odgovorio je Li. Za razliku od Aleksandra, Li nije držao do vlasništva, pa se brzo i lako spakovao. Samo jedan veliki i jedan mali kovčeg - bilo bi i manje da nije predosećao da bi mogli da mu zatrebaju večernje odelo i kaputi za različite prilike. Ipak, bilo mu je čudno što ne može da se veseli susretu s Aleksandrom. Svog poslednjeg jutra uputio se zmijskom stazom u divljinu. Prigušeno zimsko sunce svojim tupim sjajem zacrvenelo je mekano ružičasto napupelo lišće ovogodišnjeg novog cvata eukaliptusa. Proleće je već bilo pred vratima i severoistočna strana raštrkanih stena bila je prekrivena božanstvenim kremastim vrhovima orhideja. Baš lepo. Sve je tako lepo. I uvek teško napustiti. Seo je na tlo između orhideja na velikoj steni i obuhvatio rukama kolena. Ne mogu da izbrišem svoju ljubav prema Elizabet. Prema njenom telu, duhu i srcu, prema njenoj duši. Podigao se na noge poput starca, morao je da ode da kaže zbogom svojoj ljubljenoj. Zatekao ju je uznemirenu. Ana je nestala. - Sta se dogodilo s Dregonflaj? - upitao je. Razrogačila je oči. - Zar ne znate? - Očigledno da ne znam - odgovorio je, ali nežno. V


- Imala je problema sa srcem. Hang Či kaže da ne sme da radi šest meseci. Aleksandar je rekao da je ionako bilo smešno unajmiti je i zabranio mi da tražim zamenu. - Sta je s tim čovekom? - povikao je Li stegavši šake. - Mislim da su to godine, Li. Čini mi se da se oseća starim, nema više svetova da ih pokori. Ali i to će proći. - Ja odlazim zauvek - odjednom je rekao. Koža joj je uvek bila bela, ali učinilo mu se da je odjednom postala jezivo prozirna. Li je reagovao instinktivno; uhvatio ju je za ruke i čvrsto ih stegao. - Je li vam dobro, Elizabet? - Jutros baš i nije - šapnula je. - Zabrinuta sam za Anu. To je zbog Aleksandra, zar ne? On vas je prisilio na odlazak? - Da, dok ne dođe k sebi. - Doći će, iako mrzim i da pomislim koliko će ga to koštati. O, Li, vaša majka! To će joj slomiti srce. - Ne, to može samo Aleksandar. Moj će joj odlazak olakšati da se pomiri s njim, znate. - To nije pravo! Vi ste mu potrebni, Li. - Ali on nije potreban meni. - To mi je jasno. - Spustila je pogled na svoje ruke. Palčevima je milovao njene dlanove malim kružnim pokretima a da toga nije bio ni svestan. Izgledala je opčinjena. Li je oborio pogled, privučen njenim fiksiranim pogledom, i otkrio šta radi. Osmehnuo se, podigao jednu njenu ruku, pa zatim drugu, i ovlaš ih poljubio. - Zbogom, Elizabet! - rekao je. - Zbogom, Li. Pazite na sebe. Otišao je, nije se osvrnuo da je pogleda. Stajala je nasred poljane i gledala ga kako odlazi. Nijednom nije pomislila na Anu. Bila je ispunjena Lijem, baš kao što su joj oči bile ispunjene suzama. V

V

- Znaš - rekao joj je Aleksandar u dnevnoj sobi te noći pre večere popravljaš se s godinama, Elizabet. - Stvarno? - spokojno je upitala, spremajući se za njegov napad.


- Da, definitivno. Pretvorila si se u ono što sam jednom na trenutak spazio dok sam te proklinjao da si miš... ti si tihi lav. - Žao mi je što je Li otišao - glasio je njen odgovor. - Meni nije. To je bilo neizbežno. Putevi su nam se razišli... on želi mir po svaku cenu, a ja se spremam za borbu. - Nemiran lav. - Kako bi ti opisala Lija? Linija njene vilice promenila se kada je zabacila glavu, pokret je bio ispunjen takvom gracioznošću da je osetio navalu želje. Spustila je trepavice i iskrivila usne u zagonetan osmeh. - Kao zlatnu zmiju u rajskom vrtu. - Je li zmija bila od zlata? - Nemam pojma, ali hteo si metaforu sa životinjama. - Imaš pravo, on zaista podseća na zmiju. Kad razmislim, ti se nikada nisi izjasnila da li ti se on sviđa. Sviđa li ti se? - Ne, nikada mi se nije sviđao. - Sviđa li se tebi iko, Elizabet? - Rubi... Sung... Kostans... gospođa Sartis. - A tvoja deca? - Svoju decu volim, Aleksandre. U to nikada nemoj da posumnjaš. - Ali ne i mene. Ja ti se niti sviđam niti me voliš? - Da, ti mi se ne sviđaš, niti te volim. - Jesi li svesna da si u braku sa mnom oko polovinu svog života? Spustila je glavu, raširila oči i zagledala se u njega. - Samo toliko? - upitala je. - Cini mi se kao čitava večnost. - Jesam li rekao da si miran lav? - Aleksandar se namrštio. - Večnost sa mnom pretvorila te u je kučku, draga moja. Otpuštanje radnika u rudniku Apokalipsa moglo je da prođe bez mnogo buke da nije bilo Sema O’Donela, rudara koji nije imao dovoljno veliki staž da zasluži više od simbolične otpremnine. Nije imao ni ženu ni decu da je uveća. Aleksandar je čak i u trenucima najgore škrtosti sačuvao zdrav nagon samoodržanja koji mu je govorio da nije pametno otpuštati radnike bez odštete, iako još nije bilo zakona ni statuta koji bi ga na to prisilili. Da se nije posvađao s Rubi, ona bi mu rekla da, kada stvari postanu ozbiljne, V


on ima previše srca da bi mogao da bude potpuno beskrupulozan fabrikant. U obe te stvari bilo je istine. Na svoju nesreću, on nije mogao da mari za radnike iz ugljenokopa onako kako je mario za rudare zlata iz Apokalipse; njih je jednostavno otpustio s dvonedeljnom platom. Velikodušno, u poređenju s nekima. Sem O’Donel otišao je pravo u Savez rudara, čija je najborbenija grupacija štitila interese rudara iz ugljenokopa. Većina australijskih rudara u ugljenokopima bili su doseljenici iz Velsa, a rudnici, kao Aleksandrov u Litgovu, bili su u privatnom vlasništvu. Kada se Sem O’Donel vratio iz Sidneja, s njim je došao i mladi političar u usponu u radničkom pokretu, Bid Evans Telgart iz Sindikalnog radničkog veća Novog Južnog Velsa. Iako rođen u Australiji, Telgart je imao, kao što mu i ime govori, velške korene. Bio je više od običnog agitatora ili sindikalnog pregovarača; u velikoj meri samouk, razumeo se u računovodstvo i ekonomiju, i već je, u dobu od dvadeset pet godina, bio na glasu kao odličan govornik. Zadojen novim bogovima, Marksom i Engelsom, izgarao je od želje da raspusti Zakonodavno veće, Gornji dom parlamenta Novog Južnog Velsa u koji se ulazilo bez izbora i ostajalo doživotno, i poništi uticaj britanske vlade na sve australijske poslove. Strastveno je mrzeo Englesku. Uprkos tome, imao je hladnu glavu i veliku okretnost. Razgovor sa ser Aleksandrom Kinrosom, prvog avgusta, pokazao se kao sudar dve nepopustljive sile. Dva čoveka, slična po skromnom poreklu a vrlo različita po izboru životnih puteva, suočili su se jedan s drugim bez namere da popuste i u najmanjoj tački. Budući da su tokom godina imali tako dobre uslove rada i plate, Aleksandrovi rudari i radnici u rafineriji nikada se nisu potrudili da se učlane u sindikat. Osim Sema O’Donela, koji je bio član još od vremena u Galgongu. Zato ga je Bid koristio kao svoje oružje, zahtevajući da se radnici vrate na posao. - On je smutljivac i cmizdravac - rekao je Aleksandar - i zato je poslednji od svih otpuštenih kojeg bih primio nazad na posao. U stvari, kada bih jednom u budućnosti opet zapošljavao radnike, ne bih više unajmio Sema O’Donela. - Cena zlata pada, ser Aleksandre. To je trik da zadržite zlato in situ dok


cene ponovo ne porastu. - “In situ”, a? Baš elegantna fraza za jednog običnog demagoga! To što pokušavate da mi podmetnete je smešno. Dajem otkaze zato što ne mogu da priuštim punu proizvodnju, stvar je sasvim jednostavna. - Vratite Sema O’Donela na posao - rekao je Bid. - Nosite se do đavola - odvratio je Aleksandar. Bid Telgart je izašao. Jedini smeštaj u Kinrosu bio je Rubin hotel, gde je Bid unajmio najmanju i najjeftiniju sobu. Bio je skrupulozan u trošenju sindikalnog novca, pa je više voleo da, kad god može, svoja putovanja plati iz sopstvenog džepa koji je punio, skromno, pišući za Bulletin i nove radničke novine, Worker, i dajući da mu šešir kruži nakon nekog od uzbudljivih govora u sidnejskom parku nedeljom popodne. Nadao se da će biti izabran u sledeći saziv Parlamenta Novog Južnog Velsa, čiji su sadašnji članovi odlučili da posle idućih izbora svi članovi primaju pristojnu platu. Parlamentarni zastupnici do tada nisu primali platu, pa siromašni ljudi nisu mogli sebi da dopuste da budu članovi izabranog Donjeg doma. Ubuduće će siromašni ljudi to moći. Bid je sa svojih pet stopa i devet inča bio malo viši od proseka, snažne građe, koju je dobio radeći u ugljenokopu u Njukastlu - počeo je da radi uz svog velškog oca s dvanaest godina - i hraneći se mnogo bolje nego što se njegov otac hranio kao dečak u dolini Ronda u Velsu. Uprkos visini, bio je vrlo mršav, premda je, zahvaljujući jakim bedrenim mišićima, hodao kao mornar. Imao je gustu talasastu kosu tamnocrvene boje, kožu blago posutu pegama i jednako crne oči kao i Aleksandar. Ljudi ga nisu smatrali zgodnim, ali žene su njegove neugledne ali pravilne crte smatrale privlačnim, a kada bi ga slučajno videle sa zasukanim rukavima, zadivljeno bi zurile u njegove mišićave ruke. Rubi je bila otvorenija kada ju je sreo u predvorju njenog hotela, nakon susreta sa ser Aleksandrom. - Baš ste koščat momak! - rekla je gledajući ga koketno svojim zelenim očima iza lepeze od nojevog perja. - Ako je deo koji se ne vidi isti kao i ostatak, reći ću ždrebac umesto momak. Raširio je nozdrve i nagnuo se unazad kao da ga je udarila. Bid je poštovao žene kao ranjivu poslugu, a vulgamost kod njih nije podnosio. - Ne poznajem vas, gospođo, ali ako se uvek ovako izražavate, onda ne


želim ni da vas upoznam. Odgovorila je kroz smeh. - Baš ste čistunac! I bogomoljac, a? - Ne vidim kakve veze ima Bog s nepristojnim ženama. - Dakle, zaista ste bogomoljac. - Ako baš morate da znate, nisam. Rubi je spustila lepezu i namestila tako veseo osmeh s rupicama na licu da je bilo teško odupreti se. - Vi ste onaj čovek iz Sindikalnog radničkog veća, Bid Telgart - rekla je. - A uz to ste i tipičan primerak svoje vrste; izgarate od želje da oslobodite podjarmljene radnike, a ipak želite da zadržite žene na njihovom mestu po svaku cenu; da se brinu za decu, kuvaju, čiste i vešaju rublje zauvek. Ja sam Rubi Kostevan, vlasnica ovog hotela i ljuta protivnica dvostrukog morala. - Dvostrukog morala? - bezizražajno je upitao. - Vi ste muškarac, pa smete reći jebi ga, a ja sam žena, pa ne smem. E pa, prijatelju moj, jebi ga! - Prišla mu je i uhvatila ga pod ruku. - Brže i bolje ćete napredovati ako prihvatite da su žene ravnopravne sa muškim rodom. Doduše, ne verujem da se mnogo muškaraca može meriti sa mnom. Smekšao je a da nije zapravo ni znao zašto, osim što je ona bila tako predivna, i ipak uspevala da zrači dobrim raspoloženjem. Na kraju joj je dopustio da ga uzme pod ruku i odvede u hodnik. Naravno, čim je rekla kako se zove, znao je ko je: ljubavnica ser Aleksandra Kinrosa i direktorka Apokalipse. - Kuda idemo? - upitao ju je. - Na ručak u moju privatnu trpezariju. Zastao je. - To ne mogu sebi da priuštim. - Budite moj gost, samo nemojte da mi prodajete sranje o tome da smo vi i ja na suprotnim stranama i da ne želite da jedete hranu koja je plaćena zlatom! Vi ste tvrdoglav radnički reformator; kladim se da nikada niste bili na ručku s milionerkom. Sad vam se pruža prilika da ustanovite kako živi druga polovina. - Da budemo tačniji, stoti deo jednog postotka.


- Ispravili ste me. Začuo se topot i tresak u predvorju. Rubi i Bid su se okrenuli i ugledali ženu koja je izvodila akrobatsku figuru na podu. - Uh, do đavola! - rekla je ženska figura dok joj je Bid pomagao da ustane. - Mrzim te proklete duge haljine! - Nel, ovo je Bid. Bid, ovo je Nel. Ona ima četrnaest i po godina i upravo je prerasla kratke haljine - rekla je Rubi. - Nažalost, još uvek nismo uspeli da je nagovorimo da začešlja kosu nagore, a korset ne želi da obuče ni za šta na svetu. - Vi ste iz sindikata - rekla je Nel i pridružila im se uz šuškanje mrske haljine. - Ja sam starija ćerka Aleksandra Kinrosa. - Izazovno ga je pogledala svojim jarkoplavim očima dok je zauzimala mesto preko puta njega za malim okruglim stolom. - Gde je Ana? - upitala je Rubi. - Kao i obično, niko ne može da je nađe. Ana je moja mlađa sestra obavestila je Nel Bida. - Ona je mentalno retardirana... to je nova iraza koju sam upravo našla u literaturi, tetka Rubi. Više mi se sviđa od izraza mentalna, kojim se pre sugeriše sposobnost mišljenja nego nesposobnost. Dok mu se vrtelo u glavi, Bid Telgart je nastavio da ruča sa dve žene koje su pripadale vrsti kakvu nikada nije upoznao. Nel se nije izražavala tako papreno kao Rubi, ali imao je utisak da je to samo zato što se malo stidi pred njim i što mu ne veruje, jer je on po definiciji neprijatelj njenog oca. Nije je krivio zbog odanosti ocu. Kako mu je slična! Ali kakvo je to pokvareno gnezdo svinuo Aleksandar Kinros, kada njegova ćerka ruča s njegovom ljubavnicom? I naziva je tetkom? Jer dok je Nel brbljala, postao je neprijatno svestan da devojka vrlo dobro zna ko je Rubi Kostevan. To ga je užasnulo, iako je sebe smatrao slobodnim duhom, emancipovanim od religije i krutih konvencija koje ona otelotvoruje. Dekadencija, eto što je to, zaključio je. Ovi ljudi imaju toliko novca i moći da su pokvareni i izopačeni kao stari Rimljani. Pa ipak, Nel nije delovala pokvareno i izopačeno, mada je bila šokantno otvorena. A onda je shvatio da je u njenoj glavi mozak kojem nije dorastao. - Iduće godine odlazim da studiram tehniku na Univerzitetu u Sidneju rekla mu je.


- Tehniku? - Da, tehniku. - Govorila je strpljivim glasom, kao da se obraća idiotu. Zapravo rudarstvo, metalurgiju, analizu ruda i rudarske zakone. Sa mnom će studirati Vo Čing i Čan Min, ali Lo Či će studirati mašinstvo i mašinogradnju. Doni Vilkins, to je sin anglikanskog sveštenika, studiraće građevinarstvo i arhitekturu. Tako da će tata imati nas troje za svoj glavni posao, rudarstvo, jednoga za mašine i dinama, a jednog da gradi mostove i projektuje operu - rekla je Nel. - Ali vi ste devojka a ostalo troje su Kinezi? - Sta je u tome loše? - upitala je Nel svadljivo. - Svi smo mi Australijanci i svi imamo pravo da dobijemo obrazovanje za kakvo smo sposobni. Sta vi mislite da bogati ljudi rade sa svojim životima? - upitala je grubo. - Odgovor glasi da radimo isto što i siromašni, gubimo vreme ako smo lenštine, a ubijamo se od rada ako smo preduzetni. - A šta biste vi znali o siromašnima, mlada damo? - Otprilike isto koliko vi znate o bogatima... vrlo malo. Promenio je temu. - Rudarstvo nije zanimanje za žene. - To je sranje! - istresla se Nel. - Verovatno smatrate i da bi Vo Čanga, Čan Mina i Lo Čija trebalo deportovati? - Budući da su već ovde, ne. Ali zaista smatram da bi trebalo zaustaviti kinesko useljavanje. Australija je zemlja za belce koji zarađuju belačke plate - odgovorio je Bid prilično pompezno. - Bože! - rekla je Nel s uzdahom. - Kinezi su mnogo bolji doseljenici od one gomile lenština i pijanica koja je nagrnula ovamo s Britanskih ostrva. Ova zanimljiva čarka nije prerasla u otvoreni sukob zato što je Sem Vong ušao s prvim jelom. Nelino se lice ozarilo; na Bidovo zaprepašćenje, počela je s njim da razgovara na kineskom dok joj je lice blistalo od naklonosti. - Koliko jezika govorite? - upitao ju je kada se Sem izgubio. Probao je rolovanu testeninu punjenu račićima i otkrio kulinarski raj. - Mandarinski kineski jer su svi naši ljudi Mandarini a ne Kantonci; latinski, grčki, francuski i italijanski. Kada odem u grad, moraću da nađem učitelja nemačkog. Na nemačkom je napisano mnogo članaka o rudarstvu. Naši ljudi, pomislio je kasnije hodajući Kinrosom. Naši ljudi su V

V

V

V

V

V

V

V


V

Mandarini a ne Kantonci. Sta to, do vraga, znači? Uvek sam mislio da je Kinez Kinez. Aleksandar Kinros će nam biti prava opozicija kada počnemo da guramo zabranu kineske imigracije. To je prirodni federalni zakon, pa će morati da pričeka federaciju, a svi će naši beli poslovni ljudi biti protiv, jer novopridošle Kineze mogu da plaćaju upola manje nego što moraju da plaćaju belce. Da, Laburistička stranka će taj zakon morati da progura na silu kroz federalni parlament. To znači da je potreba da se politički organizujemo čak i važnija od strukovnih sindikata. O, i zašto je ta situacija sa Kinrosom pukla sada kada imamo tako opasnu situaciju u Kvinslendu, a zakupci u Novom Južnom Velsu osnovali svoj vražji pastoralni “Sindikat”? Ako... ne, kad... šišači ovaca stupe u štrajk, to će biti bure baruta. A ja ću biti potreban u Sidneju, ne u ovoj zabiti, bez obzira na sve to zlato. Sišači ovaca vrše takav pritisak na Bila Spensa da će morati insistirati da se samo članovi sindikata mogu zaposliti u kolibama šišača, a ako mu uspe da pridobije radnike na svoju stranu, nastaće nemirna vremena. Ali odakle da nabavimo novac za štrajk? Prošle godine smo dali trideset šest hiljada funti londonskim dokerima i omogućili im pobedu. Sada smo u potpunoj besparici. A ja sam ovde u Kinrosu. Bid bi voleo da mu se Sem O’Donel sviđa, ali što je više vremena provodio sa njim, to mu se manje sviđao. Doduše, Bid bi ga pre nazvao nesposobnim šarmerom nego istinskim smutljivcem. To što ima mnogo prijatelja među radnicima u rafineriji i radnjama a nijednog među svojim kolegama rudarima sugerisalo je da ide na živce onima koji su mu blizu. Međutim, Bid je čvrsto odlučio da iskoristi O’Donelove najbolje osobine do maksimuma. Zgodan je, gipkih pokreta, dobar govornik. A mrzi Kineze, dobar je izvor informacija o njima. Grad Kinros i rudnik Apokalipsa bili su misterija za Sindikalno radničko veće. Ser Aleksandar Kinros prilikom otpuštanja nije zaobilazio Kineze, gubili su posao u istoj meri kao i belci. Narednik Tvejts iz kinroške policije primio je nepoverljivo i sumnjičavo njegovu molbu za dozvolu da iduće nedelje popodne održi govor u javnosti, ali stvar je rešio jedan telefonski poziv ser Aleksandru. Možete da govorite, gospodine Telgart, kao i svako drugi. Ser Aleksandar kaže da je sloboda govora temelj istinske demokratije, pa se neće protiviti.


Znači, tačno je ono što se priča, pomislio je Bid hodajući onim svojim mornarskim korakom. Aleksandar Kinros je neko vreme bio u Americi. Nijedan pravi Skot koji tamo nije bio ne bi upotrebljavao fraze kao što je “istinska demokratija”. Kada biste zagriženom pristalici Britanaca u Sidneju samo spomenuli reč “demokratija”, on bi reagovao kao bik na crvenu maramu - notorna američka besmislica! Svi ljudi nisu jednaki! Do đavola, gde je O’Donel? Dogovorili su se da se odmah posle ručka nađu u hotelu, ali popodne je prolazilo a momak nikako da stigne. Napokon se pojavio, kada je već padao mrak, pomalo pokunjen. - Sta si to radio, Sem? - upitao ga je Bid, skidajući mu čičke s kaputa. - Malo sam pipkao i štipao - odgovorio je O’Donel kroz smeh. - Trebalo je da budeš sa mnom da me upoznaš sa otpuštenim radnicima, Sem, a ne da flertuješ okolo. - Nisam fle... kako se to već kaže - durio se O’Donel. - Kada bi je video, sve bi ti bilo jasno. Tokom šest dana provedenih u Kinrosu, Bid Telgart je obilazio otpuštene radnike, među kojima su bili proizvođači kotlova, monteri i strugari, mehaničari i radnici u rafineriji i mnogim drugim radionicama pogođenim smanjenjem proizvodnje zlata; voz je sada išao samo jednom nedeljno jer je potrošnja uglja značajno opala. Samo jedan od svaka četiri radnika u litgovskom ugljenokopu Apokalipse još je imao posao. Bid je shvatio da rudare koji kopaju zlato ne može da pridobije za svoje ciljeve. Bili su vrlo dobro plaćeni, radili su u šestočasovnim smenama jednom u dvadeset četiri sata, pet dana u nedelji, s posebnim dodatkom za noćne smene; stajali su na čistom pročelju rudnika osvetljenom jakom električnom rasvetom i dobro ventiliranim rovovima za produvavanje električnim ventilatorima. Miniranja su bila sigurna i nijedan čovek nije ulazio u područje eksplozija pre nego što bi se prašina potpuno slegla. Uz to, brojčano su ih daleko nadmašivali rudari ugljenokopa iz Ujedinjenog saveza rudara, koji su smatrali sindikatom rudara koji su kopali ugalj. Na kraju je došlo do tačke na koju Bid Telgart, bivši rudar u ugljenokopu, pre dolaska u Kinros nikada nije računao: rudari zlata počeli su s visine da gledaju na rudare uglja, kao da su ovi manje vredna bića, jer su rudari zlata primali bolju platu, radili čistiji posao u boljim uslovima, a sa smena se V

V


nisu vraćali crni od ugljene prašine, žestoko kašljući od silikoze. Njegov govor na Trgu Kinros bio je vrlo dobro primljen. Došao je na lukavu ideju i doveo grupu rudara iz Litgova da njome popuni grupu koja je bila voljna da tapše. Osećajući se zaštićenim, ustanovio je da se u kontingentu iz Litgova nalaze ljudi iz radionice opeka, gvožđa i hladnjaka Semjuela Morta. Previše pametan da se sam okomi na Aleksandra Kinrosa, Bid se koncentrisao na to koliko malo radnici zarađuju od ogromnih profita Apokalipse, i naslikao verbalnu sliku utopijskih dana kada će bogatstvo biti jednako raspodeljeno, pa niko neće živeti u dvorcu i niko u straćarama. Onda je nastavio sa Kinezima, koji ugrožavaju izvore prihoda svakog belog australijskog radnika; je ftina radna snaga je ključni deo kapitalističke jednačine, pogledajte samo kako otimaju Malajce za gotovo ropski rad na plantažama šećera u Kvinslendu. To je još jedan razlog što Australija mora biti zemlja belaca koja treba da isključi sve druge rase. Jer ljudski je rod sklon eksploataciji, rekao je Bid, pa je jedini način da se eksploatacija spreči da se uklone mogućnosti za njeno postojanje. Taj je govor preko noći proslavio Bida Evansa Telgarta u Kinrosu, i u ponedeljak je hodao okružen poklonicima. Litgovski kontingent preklinjao ga je da iduće nedelje održi govor u Litgovu, a čak su ga i neki od rudara zlata iz Apokalipse tapšali po ramenu. Više, priznao je u sebi žalosno, zato što su uživali slušajući odličnog govornika nego zato što su nameravali da preduzmu neku industrijsku akciju. Onaj dvolični gad, ser Aleksandar; takođe je držao govore, ali pred malim grupama, o tome kako je uvek bio dobar poslodavac, pa bi mu zato trebalo verovati kada kaže da ne može da dozvoli da zadrži prethodni nivo proizvodnje. Bid je u Kinrosu još uvek imao mnogo posla. V

Ali taj posao nije stigao da obavi. Sestog avgusta Bid je dobio telegram iz Sindikalnog radničkog veća u kojem su ga pozvali da se vrati u Sidnej. Stigle su vesti da Pastoralni “Sindikat” šalje nesindikalne bale vune iz provincije u Sidnej i ukrcava ih na brodove prekomorskih vlasnika. Sindikat lučkih radnika u Sidneju pozvao je na bojkot vune i odbio je da je ukrca. Usred toga izbile su razmirice između brodovlasnika i sindikata pomoraca, koje su počele s Udruženjem pomorskih radnika i proširile se po lancu


zapovedanja celim putem do dole. Zatim su vlasnici ugljenokopa u Njukastlu isključili svoje rudare, pa su se rudari iz svih drugih ugljenokopa u državi pridružili štrajku podrške. Industrijski haos proširio se čak i do rudara srebra u Broken Hilu, gde su vlasnici obustavili sve poslove, zato, rekli su, što se ruda ne može slati brodom. Strajkovi su se proširili poput požara i na kraju obuhvatili 50.000 radnika svih profila. Nemiri u Sidneju bili su ozbiljno upozorenje, a ogorčenje je raslo uporedo s oskudicom koju su štrajkači počeli da trpe. Zbog velike donacije londonskim dokerima 1889. godine, sindikalni fondovi nisu mogli da zadovolje potražnju za platama štrajkača u domovini. Strajkovi, koji su počeli početkom avgusta 1890. godine, nastavili su se do kraja oktobra, kada su se sindikati slomili, suočeni sa više nego tvrdoglavim poslodavcima i besparicom; ceo kontinent je osećao sve veću ekonomsku krizu. Do sredine novembra, radnici, rudari u ugljenokopima i drugi, bili su prisiljeni da se vrate na posao a da njihovim zahtevima nije bilo udovoljeno. Poslodavci su izvojevali veliku pobedu, jer su iz ta tri strašna meseca izašli s pravom da zapošljavaju radnu snagu izvan sindikata, čak i u industrijama koje su ranije zapošljavale samo radnike učlanjene u sindikat. Poslednji su popustili šišači ovaca. Aleksandar je potpuno zatvorio rudnik Apokalipsa kada su se zatvorili rudnici srebra u Broken Hilu, pod istom izgovorom, nije mogao da prevozi rudu. Aleksandar nije mario za svoje rudare uglja u Litgovu, ali bio je previše lukav da bi kaznio svoje radnike u Kinrosu, kojima je isplaćivao nadoknadu malo višu od sindikalne plate za štrajk. Sreća je bila na njegovoj strani; kada se nacija vratila na posao, Aleksandrove mere izgledale su blede. V

V

Kinros se za Bida Tegarta pretvorio u daleko sećanje. Polizao je svoje rane zajedno s ostatkom radničkog pokreta i okrenuo se sledećim izborima za Zakonodavnu skupštinu Novog Južnog Velsa, izabrani Donji dom. Trebalo je da se održe tek 1892, ali sada je bilo vreme za planiranje. Tromesečni štrajkovi širom zemlje bacili su mnoge porodice na prosjački štap, a on je trebalo da bude jedan od onih koji će im pomoći donošenjem zakona.


Kao čovek okrenut budućnosti, razmišljao je da se kandiduje u nekom od okruga Sidneja gde laburistički kandidat ima izgleda. Bilo ih je mnogo, jer Sidnej je sada imao gotovo pola miliona stanovnika. Viši funkcioneri laburista tako su se žestoko borili za okruge u središtu grada, kao što je Redfem, gde je pobeda laburističkog kandidata bila gotovo sigurna, da je Bidu bilo jasno da bi protiv službenog kandidata laburista izgubio. Zato je odlučio da se kandiduje u nekoj marginalnijoj jedinici i izabrao okrug jugozapadno od groznih industrijskih pustara oko zagađenih reka koje se ulivaju u Botani Bej. Verovao je da će na predizbornom glasanju laburista, a zatim i na samim državnim izborima, osvojiti dovoljno glasova da postane član Zakonodavne skupštine. Kada je doneo odluku, preselio se u izbornu jedinicu koju je izabrao i stao neumorno da radi kako bi tamo postao dobro poznata figura - topla, strastvena i brižna. Čim su se štrajkovi završili, Aleksandar je spakovao kovčege i ukrcao se na brod za San Francisko. Na njegovo veliko nezadovoljstvo, Rubi je glatko odbila da mu se pridruži.


3. KATASTROFA

N e l j e svoj petnaesti rođendan smatrala katastrofom. Od oca je dobila pismo u kojem je obaveštava da se predomislio; sad s početkom studija tehnike na Univerzitetu u Sidneju treba pričekati do 1892. godine. Četiri dečaka, starija od nje, takođe će ovu, 1891. godinu provesti na čekanju u Kinrosu, tako da svih petoro, kao što je planirano od početka, odu zajedno. Važno je da ja budem u Kinrosu i Sidneju kad kreneš na fakultet, napisao je svojim čitljivim, uspravnim rukopisom. Dakako, jasno mi je da te ovo odgađanje neće razveseliti, ali obuzdaj svoja osećanja i prihvati moju odluku, Nel! Doneo sam je za tvoje dobro. Nel je otišla pravo kod majke mašući pismom kao buntovnica plamtećom bakljom. - Sta si mu rekla? - zapitala je devojka, tamnocrvena u licu. - Molim? - upitala je Elizabet s nerazumevanjem. - Sta si mu napisala u pismu? - Napisala kome? Tvom ocu? - O, za ime boga, mama, prestani da se praviš blesava! - Ne sviđa mi se ton tvog glasa a ni jezik kojim mi se obraćaš, Nel, i nemam pojma o čemu govoriš. - O ovome! - uzviknula je Nel, mašući pismom pred Elizabetinim nosem. - Tata kaže da ove godine ne mogu na rudarstvo, moram da pričekam dok ne napunim šesnaest godina! - O, hvala bogu na tome! - rekla je Elizabet odahnuvši. - Kakva si ti glumica! Kao da ne znaš! E pa, znaš! Ti si ga naterala da se predomisli... šta si mu rekla? - Časna reč, Nel, ništa mu nisam rekla. - Časna reč! Jako smešno! Ti si najneiskrenija žena koju znam, mama, i to je činjenica. Jedino ti je zadovoljstvo u životu da meni praviš probleme s tatom! V

V

V


- Varaš se - odgovorila je Elizabet ukočeno, povlačeći se. - Ne mogu da se pretvaram da mi nije drago što moraš da pričekaš, ali to nije moje delo. Ako mi ne veruješ, porazgovaraj s tetka Rubi. Ali suze više ni trenutak nisu mogle da se zadrže; Nel je otrčala iz staklene bašte cmizdreći kao šestogodišnjakinja. - Otac ju je razmazio - rekla je gospođa Sartis, slučajni svedok ovog ispada. - Baš šteta, lejdi Kinros, jer ona je dobra devojka u duši. Vrlo nesebična. - Znam - potišteno je odvratila Elizabet. - Proći će je to - rekla je gospođa Sartis i otišla. Da, proći će je to, pomislila je Elizabet, ali ja joj neću biti nimalo draža kada do toga dođe. Izgleda da ne mogu da nađem ključ za Nel. Nevolja je u tome, pretpostavljam, što je ona toliko na strani svog oca da mene mora da okrivljuje za sve i svašta što joj nije po volji. Jadna mala! Na prijemnom ispitu prošlog novembra bila je najbolja u državi, pa šta sada da radi godinu dana? Čini mi se da Aleksandar ovu odluku nije doneo zbog Nel, nego zato što četvorica dečaka još nisu spremna. A ako ne idu oni, ne ide ni Nel. Ali zašto joj to nije objasnio? Da jeste, sigurno ne bi krivila mene. To je zapravo retoričko pitanje. Aleksandar preduzima sve što je u njegovoj moći kako bi mene i Nel držao zavađene. A nema nikakve koristi tražiti utehu kod Rubi; ona se pomirila s Aleksandrom, doduše iz daljine. Kada se on vrati kući, pašče jedno drugom u zagrljaj kao Venera i Mars. Elizabet je osetila kako joj kičmom prolaze žmarci straha. Ako se Aleksandar pomirio s Rubi, lako bi se moglo dogoditi da se vrati kući ranije nego što je planirao. Deset minuta nakon susreta s Nel, Elizabet se suočila sa još jednim članom svoje ženske porodice. Sa Džejd. - Gospođice Lizi, molim vas, mogu li na trenutak da porazgovaram s vama? - upitala je Džejd stojeći na vratima staklene bašte. Kako neobično, pomislila je Elizabet zureći u nju. Lepuškasta, večito mlada Džejd izgleda kao da joj je devedeset godina. - Uđi i sedi, Džejd. Džejd je ušla, smestila se na ivicu stolice od bele trske i skupila ruke na


krilo, tresući se. - Draga moja, šta je? - upitala je Elizabet i sela pokraj nje. - Radi se o Ani, gospođice Lizi. - O, nemoj mi reći da je opet pobegla! - Nije, gospođice Lizi. - Pa šta onda nije u redu sa Anom? - Nije to bilo teskobno ispitivanje, jer još juče, u toku smene sa Anom, pomislila je kako dobro izgleda; čista koža, sjajne oči. Sa trinaest i tri četvrt Ana je telesno zrelija od Nel. Samo da se tako grozno ne ponaša za vreme menstruacije! Džejd je uspela da progovori. - Valjda je to zbog sve one gužve koju smo proživeli poslednjih meseci... štrajkova... odlaska ser Aleksandra - Džejd je zastala i oblizala usne. Sada više nije drhtala nego se tresla. - Reci mi, Džejd o čemu god da se radi; neću se ljutiti. - Ana nije imala menstruaciju već četiri meseca, gospođice Lizi Raširenih očiju i otvorenih usta, Elizabet je buljila u Džejd s užasom. - Nije imala tri puta? - Ili četiri. Koliko mogu da se setim, gospođice Lizi. Toliko se bojim njenih menstruacija da ne volim o tome da razmišljam. Moju slatku bebu drže, daju joj opijum, ona vrišti; jednostavno, ne mislim na njih! Sve do danas, kada je rekla: Ana više ne krvari. Žmarci su joj prodrli do kostiju, teret na grudima postao je teži od olova. Elizabet je ustala i odjurila uz stepenice, a onda se prisilila na hod kada se približila Aninoj sobi. Devojka je sedela na podu i igrala se hrpom belih rada koje je ubrala na livadi; Džejd ju je naučila da napravi prorez u stabljici i poveže ih u lančić. Elizabet ju je gledala drugim očima. Ana je žena u punom cvatu. Prekrasno lice i telo, prekrasna nedužnost, jer njen duh pripadao je trogodišnjem detetu. Ana, moja Ana! Sta su ti učinili? Imaš trinaest godina! - Mama! - rekla je Ana veselo, pružajući joj lančić od belih rada. - Da, baš je lep, draga. Hvala ti. - Elizabet je obesila cveće oko vrata i otišla do Ane da je podigne na noge. - Džejd je baš našla krpelj u belim radama... krpelj! Grozni stari krpelj. Moramo da vidimo imaš li krpelja po telu, pa hoćeš li da skineš odeću? V

V


- Fuj! Gadan krpelj! - rekla je Ana setivši se kada je imala krpelj na ruci. - Neću! Ana ne krvari! - Da, znam. Da pogledam imaš li krpelja? Ana, molim te! - Ne! - rekla je Ana buntovno. - Da vidimo onda možemo li naći krpelja tamo gde nemaš odeću. Ako ga ne nađemo, skidaćemo te malo-pomalo dok ga ne nađemo. Važi? I tako su nastavile dok i Anine gaćice nisu bile skinute, a nena odeća uredno složena na gomilu, kako ju je Džejd naučila nakon godina strpljive istrajnosti. Dve žene su prvo pogledale golu Anu, a onda su se pogledale međusobno. Stomak na njenom lepom telu, koji je normalno bio ravan, nesumnjivo je počeo da se deblja, bradavice na njenim punim i savršenim dojkama postale su tamnosmeđe i napete. - Morali smo da ne prekidamo da je kupamo, bez obzira koliko se bunila - rekla je Elizabet tupo. - Ali ne možemo da vidimo budućnost. - Nežno je poljubila Anu u čelo. - Hvala ti, draga. Imala si sreće. Nema gadnog krpelja koji ujeda. Obuci se kako treba. Kada se obukla, Ana se vratila belim radama. - Koliko misliš da je daleko? - Elizabet je upitala Džejd na hodniku. - Bliže pet nego četiri meseca, gospođice Lizi. Suze su joj se slivale niz lice, ali Elizabet ih nije primetila. - O, jadno moje dete! Džejd, Džejd, šta da radimo? - Pitajte gospođicu Rubi - rekla je Džejd, takođe plačući. Spopao ju je bes, tako snažan da je Elizabet zadrhtala. - Znala sam da Aleksandar nema pravo! Znala sam da moramo da nađemo zamenu za Dregonflaj. O, kakve su budale muškarci! On je zaista verovao da može zaogrnuti moje lepo, poželjno, nedužno dete svojim ogrtačem moći! Neka se nosi do đavola! Nel je došla hodnikom na vreme da čuje ovo; izgledalo je kao da se dovoljno smirila da poveruje kako majka nije uzrok njenog neodlaska na studije. - Mama, šta je? Ne plačeš valjda zato što sam se izdrala na tebe? - Ana je u drugom stanju - rekla je Elizabet brišući oči. Nel se spotakla i pridržala naslanjajući se na zid.


- O, mama, ne! Nije moguće! Ko bi to učinio Ani? - Neki prljavi mešanac koji zaslužuje da mu se odseče ona stvar! - divlje je odgovorila Elizabet. Zatim se okrenula Džejd. - Ostani s njom, molim te! Nel, ti si pojačanje. Ne smete da joj dopustite da odluta. - Možda bismo trebale da joj dopustimo da odluta? - rekla je Nel bleda. - Onda bismo mogle da uhvatimo tog gada. - On verovatno više nije ovde. Ako nije nestao pre nekoliko nedelja, sigurno je već i sam primetio njenu trudnoću i otišao. - Sao misliš da učiniš, mama? - Idem do Rubi. Možda možemo da se rešimo tog deteta. - Prekasno je! - složno su povikale Nel i Džejd prema Elizabetinim leđima. - Prekasno je! V

V

A to je i Rubi rekla nakon divljeg napada sočnog psovanja. - Sta je to s tobom i Džejd? - upitala je stisnutih šaka. - Kako ste joj dopustile da ne dobije toliko puta, zaboga? - Da budem iskrena, mislim da su nam njene menstruacije takva noćna mora... toliko ih se bojimo da ne želimo ni da mislimo na njih, a kamoli da ih očekujemo. Osim toga, ona s vremena na vreme propusti koju, ne dobija je redovno - rekla je Elizabet. - A ko bi... ko bi ikada pomislio na ovo? To je bilo silovanje, Rubi! - Ja bih pomislila na to! - otresla se Rubi. Iz nekog razloga bilo je važno izboriti se za Rubino dobro mišljenje; Elizabet je nastavila da se bori. - Sve je bilo tako haotično, a s Aleksandrom je tako teško živeti, što zbog arogancije, zbog Lijevog odlaska, njegove želje da ode i trvenja između njega i tebe... - O, shvatam! Ja sam kriva, zar ne? - Ne, ne, ja sam kriva, samo ja! Ja sam joj majka, ja sam odgovorna za nju! - uzviknula je Elizabet. - Okrivljujem sebe, nikoga drugog! Jadna Džejd je sva van sebe. - A i ti si - odvratila je Rubi. Dovoljno se smirila da ode do stočića i natoči dva velika konjaka. - Evo ti konjak, Elizabet, i bez priče! Popij ga. Elizabet je popila i osetila se malo jačom.


V

- Sta da radimo? - Kao prvo, zaboravi na to da ga se resiš. Ako je bliže pet meseci nego četiri, mogla bi da umre. Rešavaš ih se sa šest nedelja; čak je i deset nedelja riskantno. A ona je tako mlada, ima samo trinaest godina! Možda bi sin ser Edvarda Vajlera mogao da pristane na operaciju. On je preuzeo očevu praksu, zar ne? - Da. Sajmon Vajler. - Poslaću mu telegram, ali nemoj previše da se nadaš. Sumnjam da bi ugledni lekar pristao na tako nešto, čak i u ovakvim okolnostima. - Rubi je udahnula. - A moraćeš da kažeš Aleksandru, pa makar odlučio da ne dođe kući na rođenje svog unuka. - Bože dragi! On će biti van sebe. - O, da, on će biti van sebe. - Najviše me muči kakvo će biti dete. - Dete bi moglo biti sasvim normalno, Elizabet, ako je Ana takva kakva jeste zbog svog rođenja. - Rubi se histerično nasmejala. - Bože, kakva ironija! Aleksandar bi mogao dobiti muškog naslednika od svoje poremećene ćerke i nekog prljavog, jebenog, usranog psa koji napada nemoćnu decu. - Smeh joj je postao neobuzdaniji, vrištala je od smeha sve dok se nisu pojavile suze, pa je pala u Elizabetin zagrljaj i dahtala u tišini. Draga moja, najdraža moja Elizabet - rekla je zatim - kroz šta ćeš još morati da prođeš? Kad bi se moglo, uzela bih sav tvoj teret i ponela ga sama. Ti nikad nisi zgazila ni mrava, a ja sam kurva na pragu pedesete. - Ima još jedna stvar Rubi. - Sta? - Treba naći čoveka koji je to učinio. - Da! - Rubi se uspravila, uzela maramicu i obrisala ostatke tuge. Sumnjam da ćemo to ikad uspeti, Elizabet, jer nikada nisam čula ni jednu jedinu reč o tome da je neko maltretirao Anu. Ovo je mali grad, a ja sam u samom njegovom središtu. Ja čujem sve, bilo u javnom baru, bilo u salonskom baru ili restoranu. Ne mogu da verujem da se radi o čoveku iz kraja. Nijedan čovek iz kraja ne bi se usudio, bio bi linčovan. Svi meštani znaju koliko joj je godina! Ja bih rekla da se radi o trgovačkom putniku... oni često dolaze i odlaze pa ih je teško zapamtiti, nikad ne dođe isti čovek


iz iste kompanije dvaput za redom. Prodavci pušaka, sedlari, prodavci i preprodavci svega i svačega, od pomada i tonika do bočica s miomirisima i bezvrednog nakita. Da, radi se o trgovačkom putniku. - Treba ga naći i izvesti pred sud. Obesiti ga! - To nije razumno. - Zelene su se oči uozbiljile. - Upotrebi mozak, Elizabeti Tvoja lična tuga postala bi svačija stvar, a kupusare kao što je Truth iživljavale bi se prljavim rubljem ser Aleksandra Kinrosa. - Shvatam - prošaputala je Elizabet. - Da, shvatam. - Idi kući. Poslaću telegram doktoru Sajmonu Vajleru i izvući knjigu sa šiframa da pošaljem telegram Aleksandru. Ovakvu vest ne bi hteo da primi na engleskom. Idi, draga, molim te, idi! Ani si potrebna. Kada je otišla, Elizabet je još uvek bila potresena, ali sada je barem imala osećaj da se može nositi sa katastrofom. Konjak joj je pomogao, ali ne toliko koliko Rubi. Praktična, vrlo iskusna, s obe noge na zemlji. Tešilo ju je što ni Rubi ovo nije predvidela, inače bi nešto rekla. Previše smo lakoverni, mislimo da će se svet sažaliti nad tim jadnim nesrećnicima jednako kao i mi. Ali kakav je ovo svet kada u njemu žive čudovišta koja misle samo na svoje telesne užitke, koja žensko biće doživljavaju samo kao sredstvo. Drago moje dete, jedva joj je trinaest godina! Drago moje dete, neće ni znati šta joj se dogodilo, niti će razumeti kada pokušamo da joj objasnimo. Moramo joj pomoći da prebrodi ovo... kako, ne znam. Shvataju li krave ili mačke šta im se događa kad zatrudne? Ali Ana nije ni krava ni mačka, ona je zaostala trinaestogodišnjakinja, ne mogu da se nadam da će ona svoje trudove prihvatiti poput krave ili mačke. Trudiću se, možda. Koliko znam Anu, ona će naprosto misliti da se goji; ali zna li ona uopšte šta je to debljanje? - Ponašaćemo se kao da je to normalno i kao da zbog toga ne treba da se zabrinjavamo - Elizabet je rekla Džejd i Nel kad se vratila. - Ako se bude žalila na otežano kretanje, reći ćemo joj da će to da prođe. Ona ne povraća, Džejd? - Uopšte ne, gospođice Li. Da je povraćala, možda bih pre posumnjala. - Onda ima vrlo laku trudnoću. Videćemo šta će reći doktor Sajmon Vajler, ali ne verujem da ona ima preeklampsiju poput mene.


- Otkriću ko je to učinio - rekla je Džejd tmurno. - Gospođica Rubi kaže da je to nemoguće, Džejd, i ima pravo. To je učinio neki trgovački putnik koji je odavno otišao. Niko od meštana ne bi se upuštao s Anom. - Otkriću ja. - Za to neće biti vremena. Moramo da se brinemo za Anu - odvratila je Elizabet. Anina nesreća najteže je pogodila Nel. Otkako je znala za sebe, Ana je bila tu, ne kao sestrinska prijateljica, nego na svoj poseban način kao nešto više. Nemoćno stvorenje koje uči teže od kućnog ljubimca, beskrajno drago, jer je svim svojim bićem nežna, dobrodušna i nasmešena. Ana nikada nije bila zlovoljna, a jedino što ju je uznemiravalo bila su krvarenja. Ako poljubiš Anu, ona će ti uzvratiti poljubac. Ako se nasmeješ, ona će se nasmejati sa tobom. Možda je upravo Ana nadahnula Nel da se u svom čitanju usredsredi na mozak; toliko je tajni trebalo razotkriti! Ali bilo je otkrića, a još će ih mnogo biti. Možda se jednog dana pronađe lek za ljude kao što je Ana? A zar ne bi bilo predivno da ona, Nel, doprinese tim otkrićima? Ali to je nije sprečilo da ode u svoju sobu neutešno plačući. Anin gubitak nevinosti doživljavala je kao vlastiti. Doktor Sajmon Vajler prilično se razlikovao od svog oca; nije bio tako prefinjen, bio je direktniji. Ali bio je dovoljno pametan da instinktivno zna kako da postupa s Anom. Prvo je učinio ono što su Elizabet, Džejd i Nel izbegavale da učine; ispitao ju je šta se dogodilo. - Jesi li srela nekoga kad si pobegla, Ana? Mrštenje, nepoverljiv pogled. - Kada si hodala kroz prirodu, Ana. Voliš da hodaš po prirodi? - Da! - Sta radiš u prirodi? - Berem cveće. Gledam koale... skaču, skaču. - Samo cveće i koale? Jesi li videla još koga? - Dragog čoveka. - Ima li taj dragi čovek ime?


- Dragi čovek. - Bob? Bil? Veli? - Dragi čovek, dragi čovek. - Jesi li se igrala s tim dragim čovekom? - Najbolja igra! Milovanje. Najbolje milovanje. - Je li taj dragi čovek još tu, Ana? Namrštila se, izgledala je nesrećno. - Dragi čovek otišao. Nema milovanja. - Koliko dugo? Ali Ana to nije znala da kaže. Samo da je dragi čovek otišao. Zatim je doktor Vajler nagovorio Anu da mu pokaže kako su se ona i taj dragi čovek milovali; na užas svoje majke, legla je na krevet, dopustila doktoru Vajleru da joj skine gaće i bez njegovog podsticaja raširila noge. - Zamisli da sam ja taj dragi čovek, Ana. Učinio je ovo... i ovo... i ovo, zar ne? Pretraga je bila nežna i ostala je unutar Anine definicije milovanja. Ako je Elizabet mislila da se njena zgrožena tupost ne može pogoršati, pogrešila je, dok je gledala svoju trinaestogodišnju ćerku kako počinje da se miče od zadovoljstva i stenje. - Završili smo, Ana - rekao je ginekolog. - Sedi i obuci gaćice. Pogledao je Džejd i zadrhtao kao da ga je dodimula ledena ruka mrtvaca. Zatim je Džejd pohitala do kreveta i pomogla Ani da navuče gaćice. - Otprilike pet meseci, lejdi Kinros - rekao je doktor Vajler dok je zahvalno srkao šoljicu čaja u staklenoj bašti. - Nećete ga se rešiti? - upitala je Elizabet kamena lica. - Ne, to ne mogu da učinim - odgovorio je nežno. Ko bi toj jadnoj ženi mogao da zameri što postavlja takvo pitanje? - Ona je... uživala u tome, zar ne? - Tako se bar čini. Taj tip mora da je vešt u zavođenju mladih devica, i nije bio glup. - Spustio je šoljicu i nagnuo se napred, sa saosećanjem u sivim očima. - Ana je puna protivrečnosti. Ima duh deteta, ali telo joj reaguje kao u mlade žene na pragu zrelosti. On ju je naučio da uživa u onome što joj je radio, iako joj prvi put možda nije baš bilo prijamo. A možda i nije tako. Ana ne zna ništa o stvarima kojih se mlade žene boje, pa


možda nije doživela nikakav bol. Posebno ako je muškarac bio vešt. - Shvatam - rekla je Elizabet stisnutog grla. - Hoćete mi reći da će, kada se ovo završi, Ana opet tražiti takvo zadovoljstvo? - Zaista ne znam, lejdi Kinros. Voleo bih da znam. - Sta da radimo sa njom kada počnu trudovi? - Mislim da ću ja morati da budem ovde. Na sreću, moj otac još uvek je sasvim sposoban da obavlja preglede, a ne verujem da će moji pacijenti prigovarati ako ih on preuzme umesto mene. - A šta je sa detetom? Hoće li biti poput Ane? - Verovatno neće - odgovorio je Sajmon Vajler kao da je već temeljno razmotrio to pitanje. - Ako Anin porođaj prođe relativno lako, beba bi trebalo da bude dobro. Trenutno je onako kako bi trebalo da bude, to je sigurno. Da sam sklon klađenju, kladio bih se na zdravo dete s neoštećenim mozgom. Elizabet mu je napunila šoljicu i ponudila ga čajnim kolačićem. - Ako Ana ubuduće zaista bude tražila... to zadovoljstvo... ima li načina da sprečimo ponovnu trudnoću? - Mislite na sterilizaciju? - Na šta? Ne znam šta to znači. - Kada bih hteo da sterilišem Anu, lejdi Kinros, morao bih izvesti vrlo tešku operaciju... da otvorim abdomen i odstranim jajnike. To je vrlo riskantno. U današnje vreme obavljamo carske rezove ako nema alternative, i otprilike polovina žena preživi. Sterilizacija bi se morala obaviti nakon porođaja, ali to nije tako jednostavno kao uklanjanje deteta iz utrobe. Jajnici leže duboko. Ana je mlada i snažna, ali ne bih vam savetovao sterilizaciju, gospođo. - Alternativa je neka vrsta zatvora? - Da, znam. Moraćete da se pobrinete da Ana ima pratnju na svim svojim izletima. Po mom mišljenju, čuvanje će dati jednake rezultate kao i sterilizacija. I time je Elizabet morala da se zadovolji. Doktor Vajler je imao pravo, nije mogla da podvrgne Anu takvom hirurškom riziku, niti je zaista mogla da je drži u zatvoru. Moramo biti na oprezu, uvek na oprezu, a ja ću vratiti Dregonflaj, bez obzira na to šta Aleksandar rekao o štednji. O, Aleksandre, V


vrati se kući! Kako da ti sve ovo objasnim u šifrovanoj poruci za šiling po reči? Kada je Elizabet došla u hotel, Rubi ju je dočekala s Aleksandrovim odgovorom na prethodni telegram. - On kaže da to mi moramo same da rešimo. On ne može da ostavi ono što radi. Gad jebeni! - Da li bi htela ovo da šifruješ? - Elizabet joj je dodala preko dve stranice ispisane njenim sitnim i uvijenim rukopisom. - Znam da je jako dugo, ali treba mi Aleksandrov savet o izveštaju doktora Vajlera. Pobesneće ako budem donela odluku a da se ne posavetujem s njim. - Za tebe bih šifrovala i celu Bibliju, Elizabet, znaš. - Rubi je uzela papire i brzo ih pročitala. - Bože, tome nema kraja, zar ne? Jadna, jadna Ana! - Prebrodićemo mi to, Rubi. Ali ne želim da Aleksandar kaže da mu nismo objasnile sve okolnosti. - Na osnovu njegovog prvog odgovora, rekla bih da je prilično uzdrman, mada to ne želi da prizna. - Rubi je spustila papire i zapalila cigaru. - Ne znam kako, ali pročulo se šta se dogodilo Ani - rekla je. - Ljudi kipte od besa... nikada nisam videla tako gnevno raspoloženje. Čak su i sveštenici zaboravili onaj deo o okretanju drugog obraza. Kada bi znali ko je krivac, linčovali bi ga. Teodora je bila sva u suzama, gospođa Vilkins me je pitala kako da sroči letak koji namerava da razdeli svim porodicama s mladim devojkama, a Sung brusi sekiru za odrubljivanje glava. Svi su zapenili, i belci i Kinezi. - Ispustila je oblak dima podsećajući na zmaja. - Ali niko ne zna ko bi mogao da bude počinitelj. U ovakvim situacijama... ne, hoću reći u situacijama koje izazivaju javnu sablazan... ljudi obično proglase krivcem nekog jadnika ni zbog čega drugog nego zato što im se ne sviđa. Ali ovoga puta nije tako. U Kinrosu ne postoji nijedan od onih nastranih tipova koji pokušavaju da ljube i diraju devojke, pa se svi slažu sa mnom da se radi o trgovačkom putniku koji više nije dolazio. - Tu nešto ne štima - rekla je Elizabet. - Da bi jadnu malu Anu naučio da uživa u onome što joj radi, sigurno je to morao da učini više od jednog puta. Trgovački putnici nikada ne ostaju duže od dva dana. - Da, ali oni su poput nekog kluba. Možda se među njima pročulo o


Ani... možda je njen dragi čovek zapravo desetak dragih ljudi... - rekla je Rubi držeći se svoje teorije. - Ne verujem. Mislim da se radi o čoveku iz kraja, a i Džejd tako misli tvrdoglavo je odvratila Elizabet. Džejd je zaista verovala da je Anu silovao neko iz Kinrosa. Premda je Ana bila dete gospođice Lizi, obe su bile tako bolesne da je palo na Džejd da joj bude majka. Džejd je možda bila neudata ali nije bila bez seksualnog iskustva, koje je sezalo unazad u rane godine pre nego što je dobila službu kod gospođice Rubi u Hil Endu. Princ Sung naredio je da ode u službu kod gospođice Rubi, a za svoju konkubinu, između sedam sestara Vong, izabrao je Pink Bird. Da je Džejd zatražila muža, našli bi joj ga, ali kada je odmerila alternative, Džejd je zaključila da je posluživanje lakši život. A onda je došla gospođica Lizi, pa je od gospođice Rubi prešla kod gospođice Lizi, blaže gospodarice. Imati Anu za sebe bilo je kao imati dete bez porođajnih muka ili grozne gnjavaže oca. Naporan rad ili dugo radno vreme nisu bili važni za Džejd, koja je tu krhku, cmizdravu klinku volela kao svoje rođeno dete od prvog dana Aninog života. Nije joj je padalo na pamet da gospođicu Lizi osuđuje zbog ona prva tri meseca ravnodušnosti prema Ani; gospođica Lizi je proživela teške trenutke, a gospodin Aleksandar nije bio otac i muž kojeg je sama izabrala. Bilo je zagonetno kako Džejd to zna, jer gospođica Lizi joj nikada ništa nije rekla, niti joj je nekim izrazom lica odala svoja osećanja. Takođe je znala - i opet, bilo je zagonetno kako - da se gospođici Lizi sviđa Li i da je on u nju zaljubljen. Kada se uzme u obzir da se njen život vrteo oko Ane, bilo je pravo čudo koliko toga je Džejd znala. Ništa u jednom domaćinstvu se ne može sakriti od njegovih starih slugu koji su u svakom pogledu deo porodice. Džejd je bila najstarija i najvernija sluškinja, više vezana za Anu nego što je Baterflaj Ving bila za Nel. I Džejd je znala ono što Elizabet nije mogla sama sebi da prizna: da je Anina sudbina neizvesna. Ana ima oca, jednako moćnog i vladarskog oca kao što je princ Sung, i on će na ono što se dogodilo Ani gledati sasvim drugačije nego žena. Po večnom zakonu svih rasa, odluke će doneti on. Kada se ispostavilo da je Ana poremećena, bio je tako pun razumevanja, tako milosrdan. Ali to je bilo pre dvanaest godina, a gospodin Aleksandar više


nije isti čovek kakav je nekad bio. Da ga je gospođica Lizi volela... ali nije. On će sesti na visoku ukrašenu stolicu poput sudije, daleko od sveta žena, i razmotriti slučaj sasvim nepristrasno, s namerom da donese razumnu i logičnu odluku prema načelima muškaraca. A kako onda objasniti da razumna i logična odluka može da slomi srca? Kako ga sprečiti da pošalje Anu u dom? Previše uznemirena da bi mogla da zaspi, Džejd je noću ležala u svom krevetu u Aninoj sobi, slušajući blago disanje tog odraslog deteta, i donela odluku da pronađe čoveka koji je uništio Anin svet i Anine izglede da bude srećna kao jedno od nedužnih bića. - Gospođice Lizi - rekla je Elizabet nakon posete doktora Vajlera - treba mi odmor. Hung Či iz kineske apoteke kaže da mi je srce slabo i da moram pod igle. Razgovarala sam s Baterflaj Ving, ona će biti srećna da preuzme moje obaveze... ona Nel nije mnogo potrebna, a njoj to teško pada. - Naravno, Džejd - rekla je Elizabet, a onda se uplašila. - Nadam se da će ti odmor biti plaćen? Gospodin Aleksandar u poslednje vreme nije baš razuman s platama. - O da, gospođice Lizi, dobiću ja platu. - Volela bih da znam koliko vi devojke zarađujete? - Više nego nadzornici u rudnicima gospodina Aleksandra. On kaže da je nas teže naći, pa se za nas treba brinuti. - Hvala Bogu na tome! Jesi li već odlučila kuda ćeš da odeš na odmor? Džejd je izgledala iznenađena - U Kinros, gospođice Lizi. Moram na tretman iglama. Ostaću kod gospođice Teodore, koja će krečiti kuću. Ja mogu da joj pomognem. - Ali to nije odmor, Džejd. Ali Džejd je otišla likujući kako je lako obavila svoj prvi zadatak. Spakovala je torbicu i odvezla se uspinjačom u grad, gde ju je dočekala pomalo zbunjena Teodora. Iako su dani klavirskih časova u kući Kinros bili iza nje, zahvaljujući tome što je Nel nadmašila svoju učiteljicu a Elizabet izgubila interesovanje posle Aninog rođenja, Teodora Dženkins dobro se uklopila u život Kinrosa. Dragi ser Aleksandar dao joj je velikodušnu penziju - zašto tačno, nije imala pojma - i još uvek joj je dopuštao da besplatno stanuje u svojoj V


ljubljenoj kućici. Kada joj se učinilo da neko dete obećava, davala bi časove klavira i pevanja, svirala je na veličanstvenim orguljama u St. Andrew’su, i bila član svakog gradskog kluba i društva, od vrtlarskog društva pa do amaterskog pozorišta. Njen hleb bio je na glasu i svake godine odnosio prvu nagradu na Sajmu u Kinrosu, mada je, nežno i zahvalno stvorenje kakva je bila, svoje kuvanje objašnjavala gvozdenim šporetom koji je ser Aleksandar postavio u njenu kuhinju. Ser Aleksandar je neobična mešavina. Teodora je verovala da bi on za vas učinio sve ako mu se sviđate. Ali ako mu se ne sviđate, ili ste samo jedan od njegovih mnogobrojnih radnika, ne bi za vas učinio ništa osim onoga što bi osiguralo da grad u kojem živite, naime Kinros, bude bolji od svakog drugog provincijskog grada. Što je još uvek i bio, uprkos tome što su kineski radnici koji su vodili brigu o lepom izgledu i dobrom funkcionisanju Kinrosa dobili otkaz. Džejd ju je posetila i upitala da li bi mogla da ostane nekoliko dana kod nje dok joj Hung Či iz kineske apoteke leči slabo srce. Teodora je bila iznenađena tom molbom i pitala se zašto Džejd ne ode u Rubin hotel ili jednostavno ne putuje uspinjačom gore-dole. Međutim, Rubi je bila na glasu kao stroga gospodarica, a možda baš i nije prijamo putovati uspinjačom sa desetinama zabodenih igala. Kako god bilo, Teodora Dženkins je samo znala da niko neće zabijati igle u nju! - Grozna stvar, Džejd - rekla je dok su večerale na brzinu spremljeno hladno meso i naseckani zeleniš. - Ne iznenađuje me što te je to tako pogodilo, draga. - Hung Či kaže da bi mi se stanje poboljšalo kada bismo našli krivca rekla je Džejd, koja je obožavala hladno meso i naseckani zeleniš. - Znam što hoće da kaže, ali, nažalost, niko ništa ne zna. - Teodora je pogledala Džejdin prazan tanjir. - O Bože, stalno kuvam za jedno pa nikada ne znam da skuvam dovoljno za dve osobe! Da li bi htela malo prepečenog hleba, Džejd? Ili malo kolača od putera? - Kolač od putera, molim vas, gospođice Teodora. Sutra ću skuvati kinesku svinjetinu i pirinač s jajima, a za desert kolač od kokosovog oraha. - To ce biti lepa promena! Baš se radujem. - Vi sigurno poznajete svakoga u Kinrosu, gospođice Teodora, još bolje V


od gospođice Rubi. Ona viđa ljude koji svraćaju u hotel na piće, al mnogi ne mogu sebi da priušte da jedu u njenom restoranu, čak ni u posebnim prilikama, a gospođica Rubi nedeljom ne odlazi u crkvu - rekla je Džejd, halapljivo gutajući kolač debelo premazan maslacem. - To je istina - odgovorila je Teodora. - Onda morate da razmislite, gospođice Teodora. Setite se svake pojedine osobe koja živi u Kinrosu ili ga redovno posećuje. - Već jesam, Džejd. - Niste se dovoljno potrudili - odvratila je Džejd nemilosrdnim glasom. Nije dalje navaljivala, dopustila je Teodori da nastavi da razglaba o krečenju svoje kolibe. Pokazalo se da je reč o spoljašnjem delu. - Sem je pristao da to učini to za mene... u krem boji sa smeđim ukrasima. Pripremila sam mu boju, četke i tapete, baš kao što je tražio. Sutra počinje. - Sem? - upitala je Džejd mršteći se. - Koji Sem? - Sem O’Donel. On je jedan od rudara koje je dragi ser Aleksandar otpustio prošlog jula. Ostali su otišli u Broken Hil ili Maunt Morgan, ali Sem je odlučio da ostane ovde. On nije oženjen i ne pije - nedeljom uveče odlazi na misu u St. Andrew’s i predivno peva u altu. Moler Skrips je beznadežan slučaj - tako je žalosno pomisliti, Džejd, da se neki ljudi radije odaju piću nego da se brinu za svoju porodicu! Tako Sem kuće može da kreči sam i obavlja druge poslove. Cepa drva, okopava krompir, donosi ugalj. - Teodora se blago zarumenela i zadrhtala. - Uvek mi sa zadovoljstvom obavi neki posao jer mu ja dam komad svog hleba i nekoliko šilinga koje zatraži za svoj posao. Krečenje kuće dvadeset funti, da to obavi kako treba - znaš, da sagori staru boju i ostruže sve zidove, pa da ih pospe peskom. Vrlo umereno. Budući da mi dragi ser Aleksandar dopušta da živim ovde, smatram svojom dužnošću da održavam kuću o svom trošku. - Gde Sem živi? - upitala ju je Džejd pokušavajući da ga zamisli. - U kampu kod brane, mislim. Ima velikog psa neobičnog izgleda koji se zove Rover, njih dvojica su nerazdvojni. Sutra ćeš upoznati Sema i Rovera. Džejd je napokon uspela da poveže ime sa čovekom. - Sem O’Donel. Nije li to onaj čovek koji je doveo onog sindikalistu,


Bida, kako li se ono zvaše, neposredno pre velikih štrajkova? - Ne bih znala, dušo, iako mislim da nije baš omiljen među rudarima. Svi ga drugi vole... mislim na žene u Kinrosu, kojima je često teško da okopaju krompir ili da nacepaju drva. Sem je mnogim ženama nezamenjiv, posebno onima poput mene koje nemaju muža da im pomogne. - Čini se da Sem voli da šarmira žene? - rekla je Džejd. Teodora je zauzela pozu razdraženog petla. - Ne, ne, to nije tačno! - uzviknula je. - Sem je pravi džendmen. Na primer on nikada ne bi ušao nekoj ženi u kuću, samo se nagne kroz kuhinjski prozor kako bi uzeo čaj i kolačiće. - Na licu joj se pojavio užas. - Džejd! Valjda ne misliš da je počinilac Sem? Nije, kunem ti se da nije! Sem je vrlo ljubazan i pun poštovanja prema ženama. Doduše, uvek imam utisak da ga žene... da ga ne zanimaju, ako znaš šta hoću reći. - A mladi muškarci? Dečaci? - upitala je Džejd. Teodora je počela grozničavo da krešti i maše. - Džejd! Zaboga! Ne, ne verujem u to! Mislim da je on zadovoljan svojim životom, takvim kakav jeste. Nekoliko udovica pokušalo je da mu se... hm... približi, ali ih je on odbio s toliko takta da se nijedna nije našla povređena. Gospođa Hardejk prilično je mlada i zgodna, a raspolaže i priličnom svotom novaca, ali Sem nije hteo čak ni kuću da joj okreči. - Tako ga dobro branite, gospođice Teodora, da moram da prihvatim vaš sud o njemu. Teodora je ustala da pospremi sudove; odjednom joj je bilo žao što je pristala da Džejd ostane kod nje. Šta ako Džejd bude nepristojna prema jadnom Semu i počne da mu postavlja nezgodna pitanja? Poslednja stvar na svetu koju je Teodora želela bila je da otera svog molera i čoveka za sitne poslove. O, Bože, Bože! V

Kad se Sem O’Donel idućeg jutra u sedam sati pojavio da počne da struže staru boju s Teodorine kuće, Džejd je bila uz Teodoru da mu poželi dobrodošlicu. Zaključila je da je vrlo zgodan na svoj belački način. Visok, elegantnih pokreta, s predugim, vretenastim rukama nekoga ko je mnogo godina šišao ovce, plave kose i s parom iskričavih očiju promenljive boje - plave, sive,


zelene. Prešle su preko Džejd a da nisu zasjale onako kako to čine oči muškaraca koji žude za ženama, i to ne zato što je Kineskinja. Džejd je još uvek bila lepa žena, a belačka krv u njoj dala je njenim krupnim, širom otvorenim očima izgled košute - znala je da je jednako privlačna belcima kao i Kinezima. Ali Sem O’Donel nije bio uzdrman. Prema Teodori, koja se pred njim pretvorila u drhtavu ženicu, ponašao se besprekomo. Nije joj davao nikakvu nadu, a ipak je bio prijateljski srdačan. Pratio ga je veliki pas najnovije pasmine za čuvanje stoke - sa šarenom plavosivim dlakom i crnom glavom velike lobanje. Životinja je imala smaragdne oči, pažljive, pomalo preteče. Kao da je znao da mora dobro da se ponaša, ali neki njegov unutrašnji instinkt žudeo je da raspara grla. Sem je proverio stvari koje je Teodora stavila na gomilu, klimnuo glavom i izvadio lemilicu iz torbe s alatom. - Hvala, gospođice, odlična je - rekao je i počeo da puni lemilicu petrolejom. Očigledno im je dao do znanja da mogu da idu. Teodora se vratila u kuću, a Džejd ju je sledila gledajući iza sebe. Ali Sem O’Donel nije gledao za njima; još uvek je pripremao lemilicu. Ne, uzdahnula je Džejd, mislim da Sem O’Donel nije onaj koga tražim. Sedam dana njuškala je po gradu, uključujući i kinesko selo i Sungov grad pagoda na bregu, razgovarala sa svakim koga bi srela, iako neki belci i Kinezi nisu hteli da razgovaraju s njom. Predrasude obe rase bile su deo Džejdinog nasleđa, pa je imala debelu kožu i upornost da se ne obazire na nedostatak saradnje. Ispituj, traži, guraj! Džejd nije skretala od svog zadatka. Raspitivala se o Semu O’Donelu s promenljivim uspehom. Žene rudara govorile su o njemu ogorčeno, a građani Kinrosa koji nisu imali veze s rudarstvom uglavnom su se izjašnjavali njemu u prilog. Velečasni gospodin Piter Vilkins, kojeg je zatekla kako ukrašava oltar dobro je poznavao Džejd kao Aninu sluškinju koja je uvek stajala pred vratima crkve St. Andrew’s čekajući završetak jutarnje mise. Spremno je pristao da porazgovara o temi Aninog zavodnika, ali ništa nije znao. O Semu O’Donelu je rekao: - Dobar momak, uvek radije dođe na večernju misu nego na jutarnju. Uprkos svojim postupcima posle otpuštanja rudara, dobar je momak. V

V


Nekad je bio šišač ovaca, a oni su uvek ratoborni kada se radi o sindikalnim stvarima, Džejd. - Mislite da je dobar momak zato što dolazi na večernju misu? - upitala ga je Džejd skrušenim glasom kako pitanje ne bi zazvučalo uvredljivo. - Ne, ne mislim - odgovorio je sveštenik. - Sem je dobar čovek. Kad su mi se u mesnoj kancelariji pojavili pacovi, baš nakon otpuštanja polovine gradskih službenika, rešio ih se u roku od dva dana. Posle toga više nismo videli nijednog pacova. On obavlja preko potrebnu službu u Kinrosu, obavljajući sve sitne popravke kojima Kinezi ne žele da se bave. Ne mislim to uvredljivo, Džejd. Kinezi vole stalne poslove. - Shvatam, gospodine Vilkins. Hvala vam - rekla je Džejd. Uprkos svemu, držala je Sema O’Donela na oku kad se prihvatio posla na fasadi Teodorine kuće. Radio je tako marljivo da se Džejd pitala zašto ga neki rudari smatraju lenštinom. Možda je Sem O’Donel, razmišljala je, voleo novac koji je zarađivao kopajući zlato, a ipak mrzeo rad pod zemljom? Pa je, posle odlaska sindikalnog predstavnika Bida Telgarta, otkrio za sebe nešto u Kinrosu što nijedan drugi čovek nije hteo. Bio je na svežem vazduhu, njegov pas je stalno bio uz njega i, ako se može suditi po Teodori Dženkins, uglavnom se hranio bolje od kampera. Čak je i njegov pas dobijao ostatke i kosti od mesara. Ako je imao kakvu manu, ona je bila u tome što bi katkad iznenada rekao da mora da skokne do gospođe Marfi ili gospođe Smit na nekoliko sati da im pomogne, ali da će se vratiti. Nije lagao; Džejd ga je pratila i uverila se da im zaista pomaže. To je gospođici Teodori možda smetalo, jer su njegova izbivanja značila da će radovi kod nje malo kasniti. Ali Teodora se nije žalila. Džejd je navikla da ga vidi kako se naginje kroz kuhinjski prozor u deset ujutro i u tri popodne, srčući vrući čaj iz keramičke šoljice i žvaćući kolačiće koje je Teodora ispekla. Za ručak bi popio još jednu šoljicu čaja i pojeo dva velika sendviča sa hlebom, puterom i sirom; pojeo bi ih u hladu u Teodorinom zadnjem dvorištu. Teodora mu je krajem dana dala komad svog ukusnog hleba, pa bi otišao, s Roverom za petama i torbom za alat u rukama, da pešice prevali pet milja dug put do kampa kod brane. Nijednom joj Sem O’Donel, razmišljala je vraćajući se žičarom u kuću Kinros na kraju svog “odmora”, a ni bilo koji drugi mogući osumnjičeni,


nije dao ni najmanjeg povoda za sumnju rečju, pogledom ili delom. I tako je moglo zauvek da ostane da nije bilo Džima Samersa, koji je svake godine bivao sve neprijatniji i mrzovoljniji. Svi su znali da je njegov privatni život gorko nesrećan, jer se Megi Samers povukla u stanje na granici demencije, pa na trenutke nije znala ko je Džim, da bi ga u drugim trenucima žestoko napala. A osim toga, Samers je izgubio Aleksandrovo poštovanje, pogotovo nakon dolaska Lija. Posle Lijeve izdaje, Aleksandar se setio da Samers postoji, i pozvao ga na svoje najnovije putovanje, kada je Rubi rekla ne. Ali Samers je morao da odbije; nije mogao da ostavi Megi osim da je otpremi u ludnicu, a jadan čovek nije mogao da se na to prisili. Njen život bio je niz razočaranja, pa iako je Aleksandar tvrdio da je previše propala da bi znala gde je, Džim Samers se sećao ludnice u Parizu gde su on i njegova majka posetili nenu sestru pomračenog uma. Kada nije hteo da promeni stav, Aleksandar nije bio zadovoljan. Džejd nije tačno znala kada su njene sumnje prešle od Sema O’Donela na Džima Samersa, osim što je niz sitnih događaja napokon kao rezultat doveo do njegove krivice. Prvo, uhvatila ga je kako pokušava da siluje njenu najmlađu sestru, Pič Blosom koja je, zahvaljujući Džejdinoj intervenciji uspela da pobegne neoskrnavljena. Drugo, videla je izraz u njegovim očima dok je gledao Elizabet kako hoda vrtom. Treće, kivno je pogledao nju, Džejd, zato što mu je pokvarila zabavu s Pič Blosom. I četvrto, bio je malo previše prisan s Nel dok joj je pomagao da zajaše nemirnog konja; Nel mu je uzvratila udarcima jahaćim bičem po licu. Džim Samers! Da, zašto da ne? Zašto bi ga godine neprestane službe isključivale? Imao je pristup svemu, svakom delu planine Kinros, od šuma i vijugavih puteva pa do same kuće. Nekad je tu stanovao na trećem spratu. Njegova žena jednom je bila kućepaziteljka. Ona sada više nije mogla da obavlja svoje bračne dužnosti, a on se ipak nije usuđivao da odlazi kod prostitutki koje su živele u velikoj kući na rubu Kinrosa i nemirno se vrpoljile gledajući kako grad postaje sve ugledniji, sve više po zapovestima Božje moralne policije. I tako je Džejd počela da prati Džima Samersa kad god je bio na planini, a ne u radionicama u podnožju. Besposlena Baterflaj Ving olakšala joj je taj posao, prihvativši ponudu da podele brigu za Anu, a i Elizabet je imala


svoje smene u đečjoj sobi. Dečja soba pretvorena je u porodiljsku sobu, jer je doktor Vajler insistirao na tome da sve bude spremno u slučaju da Anu uhvate rani trudovi. Najkompetentnija od devojaka Vong, Perl, naučila je da stavlja hloroform na gazu na usta, u pravilnim razmacima, kako bi osigurala anesteziju ali ne i asfiksiju, a doktor Barton je dobio instrukcije o najnovijim tehnikama u slučaju da doktor Vajler ne bude prisutan. Kinros se u poslednje vreme takođe ponosio što ima babicu, Mini Kolins, koja je, po mišljenju doktora Vajlera, pošto je porazgovarao s njom, bila sposobnija da se suoči s teškim porođajem od starog doktora Bartona. Zato je u sobi bio stakleni ormarić pun sjajnih instrumenata u karbolu, a uz njega i drugi ormarić s bocama hloroforma, karbolika i alkohola. Police koje su zaudarale na karbol sadržavale su posteljinu i jastučiće za upijanje vlage, a i brojne gaze za usta. Ana je svoje stanje podnosila bolje od očekivanog; kada je telo počelo da joj otiče postala je ponosna na njega i pokazivala ga na najmanju provokaciju. Kada je dete stalo da se miče u njenoj utrobi, vikala je od užitka. Ali okrenula se protiv Nel, što je Nel teško padalo, jer je očajnički želela da pomogne i učestvuje u Aninoj trudnoći i porođaju. Sita od matematike, istorije, romana i anatomije, Nel se žalila sve dok joj Rubi nije pritekla u pomoć. - Poslednji je čas da stekneš neka iskustva u poslovima preduzeća Apokalipse - Rubi je rekla Nel tonom koji nije trpeo prigovor. - Ako Konstans može da nauči da zauzme Čarlsovo mesto a Sofijin muž da preuzme knjigovodstvo, onda ti sasvim sigurno možeš da počneš da učiš kako da zauzmeš Lijevo mesto. Nakljukana si teorijom, vreme je da se pozabaviš činjenicama. Sung, Konstans i ja složili smo se da bi trebalo da radiš pet dana nedeljno; dva u gradskim kancelarijama, tri nadgledajući rudnik, rafineriju i radionice. To ti i nije neka novost, jer je Aleksandar imao običaj da te vodi sa sobom kad god je mogao. Ako misliš da preživiš studije rudarstva na univerzitetu, biće ti bolje da prvo naučiš kako da postupaš s ljudima koji te ne vole. Za Nel je to bio spas. Mašine i rudnike upila je još na očevom kolenu, a


onda i uz njega, pa je uskoro, obučena u široki kombinezon - šokantno! dokazala muškarcima koji su je sablažnjeno gledali da ume da razlikuje jedan kraj lokomotive od drugog i da zna sve što treba znati o rafinisanju cijanidom. Znala je da koristi ključeve kao i najbolji među njima, nije imala ništa protiv da bude prekrivena novim uljima za podmazivanje, i imala je sluha za nepravilnosti u metalu dok je kuckala i lupkala po mašini na železničkim točkovima. Gnev muškaraca pretvorio se u poštovanje, pogotovo zato što je Nel ignorisala novost svog pola i ostavljala utisak da se smatra jednim od momaka. Osim toga, posedovala je Aleksandrov urođeni autoritet; kada bi izdala naređenje, očekivala je da se izvrši zato što je u pravu, a kada nije znala odgovor, pitala je. To je bio blagoslov za Elizabet, kojoj je Nel bila veća briga od Ane. Nel je odlazila u svet muškaraca, a imala je dovoljno inteligencije i osetljivosti da pati kad je odbijena. Premda je nasledila sav Aleksandrov čelik, nasledila je i deo Elizabetine zagonetne nesigurnosti, pa iako nije bila bliska s majkom, Elizabet ju je shvatala mnogo bolje no što je Nel slutila - mnogo bolje nego što bi Nel želela. Nel je bila tatina mezimica, u progonstvu zbog tatinog odsustva. Zato je osećala olakšanje znajući da se bavi tatinim poslovima. Kad se Ana primakla osmom mesecu trudnoće, u martu 1891, zbog svoje težine morala je da skrati duge šetnje na kojima su žene insistirale. Nije bilo znakova preeklampsije, ali težina koju je morala da nosi sada ju je činila razdražljivom i teškom da se zabavi. Kada je Džejd čuvala Anu, najviše je volela da je odvede u vrt s ružama koje su bile u punom cvatu kasnog leta. Tamo je Ana, nakon kratke i lagane šetnje, mogla sigurno da se smesti na stolicu od pruća i zabavi pokušajima da pogodi boju ruža. Premda je shvatala koncept boja, određenoj boji nije mogla dati ime. Džejd je od toga napravila igru i naterala je da se smejulji izgovarajući imena boja. - Lila! - rekla bi Džejd pokazujući cvet. - Roze! Bela! Žuta! Krem! Ana je ponavljala te glasove, ali nikada ne bi zapamtila koja je ruža lila, koja roze ili krem. Pa ipak, to joj je prekraćivalo vreme i odvraćalo misli od njenog stanja. V


Igrale su se u vrtu s ružama kada je na izvesnoj udaljenosti poljem prošao Samers. Za njim je trčkarao plavi ovčar naizgled da mu pravi društvo; njegova žena volela je tu životinju, i to je bilo dobro. Ana je odjednom zavrištala od užitka i raširila ruke. - Rover! - povikala je. - Rover, Rover! Spuštao se sumrak, kao da je mesec zalutao ispred lica jarkog sunca; Džejd je stajala među ružama i osetila svu silinu te nedužne izdaje, otkrila je strašnu razliku između sumnje i sigurnosti. Ana je znala ime O’Donelovog psa. Ali Ana nije znala Sema O’Donela! Tokom nedelje provedene u gradu, Džejd je ispitivala svakoga o tome koga je Ana srela kada bi odlutala u grad, ko je sa njom razgovarao, ko ju je uzeo pod svoje i obavestio kuću Kinros. Sumnjajući na Sema O’Donela, raspitivala se posebno o njemu, ali on se nije nalazio na listi Aninih poznanika u Kinrosu. Čak i kada bi dospela do grada, otišla bi u Rubin hotel ili do velečasnog Vilkinsa u mesnu kancelariju. Je li se to tamo dogodilo? Kada je Sem O’Donel tamanio pacove? Ako je verovati svešteniku, nije, a i on bi se toga sećao. A ipak, Ana zna ime O’Donelovog psa, a to znači da vrlo dobro zna i Sema O’Donela. - Rover! Rover! - dozivala je Ana ispruženih ruku. - Gospodine Samers! - povikala je Džejd. Prišao im je, a pas ga je sledio. - Je li to Rover? - upitala je Džejd dok je pas, prijateljsko stvorenje, otišao pravo do Ane i na njene ekstatične pozdrave uzvratio lizanjem i mahanjem repom. - Ne, on se zove Blui - rekao je Samers, ne menjajući izraz lica. - Blui, Ana, a ne Rover. Samers nije znao ime O’Donelovog psa. Osecajući se kao da se probija kroz jezero sirupa, Džejd je dopustila da Ana napravi zbrku sa psom, pustila je da maše na rastanku Samersu kada je on krenuo dalje, i nastavila da se igra sa Anom sve dok nije došlo vreme za ručak. Tada je Džejd videla da Ani počinje da smeta sunce, jer kada su ulazile žalila se da je boli glava. - Ti si strpljivija sa njom kada je bolesna - Džejd je rekla Baterflaj Ving, V


teskobno lebdeći s bočicom laudanuma. - Hoćeš li da ostaneš s njom? Moram u Kinros. Kada je Baterflaj Ving dala napitak Ani (koji joj se sviđao, na svu sreću), Džejd je otišla do ormarića s bočicama i uzela jednu s natpisom hloroform. Onda, kada se Baterflaj Ving smestila na ivicu Aninog kreveta da joj stavi hladan mokri oblog na čelo, Džejd je iz fioke izvadila jednu od gaza za usta. Sve je obavila tako brzo da Baterflaj Ving nije ni pogledala oko sebe, čak ni kada je, onako opterećena, Džejd preglasno zatvorila vrata. Mora da je sve to previše često vrtela u glavi! Unapred je isplanirala svaki potez, razmotrila svaku komplikaciju. Džejd je obavila svoj naum s lakoćom poznatog, od dečje sobe pa do kolibe u zadnjem dvorištu, koju je Megi Samers pre mnogo godina odredila za Džejdin stan. Kasnije su je preuredili u privremeni zatvor za pomoćnog kuvara koji je izgubio razum, pa su morali da ga zatvore dok nisu uspeli da mu stave lisice i da ga odvedu u ludnicu, a ćelija je ostala za svaki slučaj. Zato su na prozorima bile rešetke i kapci, zidovi su bili debelo pokriveni plamom napunjenim slamom, a krevet od teškog gvožđa bio je prikovan za pod. Na krevetu je bio samo goli madrac, ali Džejd je sa sobom donela posteljinu i uredila ga. Ostatak nameštaja sačinjavali su sto, stolica i ormarić uz krevet s fiokama, sve od gvožđa pričvršćenog za pod. Iako se soba često čistila, zadržala je blagi miris fekalija i bljuvotina. Džejd je otvorila sve prozore i zapalila tanke štapiće tamjana u staroj boci za džem na stolu. Hodala je tamo-amo iz kuhinje u kolibu, a Čang i njegovi pomoćnici nisu obraćali pažnju na njeno ponašanje, bili su previše naviknuti na njene dolaske i odlaske. Uzela je mali plinski štednjak s bakarnim loncem za zagrevanje vode, nekoliko kineskih šoljica za čaj i paketić zelenog čaja. Zadnje dvorište bilo je prazno, jer nije bio dan za pranje pa je Čang svu svoju pažnju usmerio na pripremanje večere. Kada je bila zadovoljna izgledom kolibe, čiji su prozorski kapci sada bili zatvoreni a soba imala šest petrolejskih svetiljki, Džejd se ušunjala unutra i otišla u svoje odaje. Tamo je obukla svoju najlepšu haljinu od izvezene plave svile, s razrezima na obe strane suknje da joj omogući hodanje. U normalnim okolnostima nijedna Kineskinja ne bi nosila takvu haljinu u belačkom gradu, pa je Džejd, uprkos vrućini, stavila ogrtač. Uzela je malu bočicu laudanuma iz ormarića


u kupatilu i stavila je u džep ogrtača. Zatim je neustrašivo naručila kola uspinjače i spustila se u Kinros. Bilo je gotovo četiri popodne i znala je da će Teodora Dženkins biti u St. Andrew’su vežbajući na orguljama za posebnu nedeljnu misu, poslednju pre početka korizme. Smena u rudniku neće se obaviti pre šest sati, pa je bila sama u kabini; primetila je da je kod rudničkih tornjeva relativno malo ljudi. Kada se našla u podnožju, brzo je otišla do kuće Teodore Dženkins, zaobišavši Kinrosov trg. Sem O’Donel nije promenio svoj raspored, svakog dana radio je do pet sati, od ponedeljka do petka; kada bi skoknuo do nekog drugog, to bi uvek učinio posle ručka pa bi se vratio. Pas je počeo da reži kada se Džejd približila, a kada se pojavila iza ugla, Sem O’Donel je već znao da neko dolazi. Stajao je sa četkom u ruci očekujući Teodoru. Kada je ugledao Džejd u ogrtaču, zbunjeno je podigao obrve i nacerio se, oprezno spuštajući četku preko konzerve s bojom. - Zar se ne kuvate u tome? - upitao ju je. - Strašno, kao da se pečem na šporetu - odgovorila je Džejd. - Imate li nešto protiv da skinem ogrtač, Sem? - Samo izvolite. Teodorina kineska prijateljica - bez sumnje mešanka - nije mu bila privlačna, ali kada je skinula kaput i otkrila neverovatnu haljinu, u njemu se probudio tračak želje kakvu nije osetio otkako je posljednji put video Anu Kinros. Mala drolja zaista izgleda sjajno! Imala je tanak struk, izazovno uspravne dojke, s nogama u svilenim čarapama do čipkastih haltera iznad kolena i izazovnim nagoveštajem glatkih golih bedara. A njena kosa ravna, crna, gusta, puna svetla poput kože trkačkog konja - padala joj je niz leđa, podvijena iza dva savršena mala uha. Sem O’Donel voleo je samo dve vrste žena: nevine mlade devojke i amaterske drolje. - Kuda ste krenuli u tome? - uspeo je da kaže. - U selo princa Sunga, zato sam se tako obukla. Ali trebalo je da uzmem dvokolicu s ponijem, prosto je previše vruće. Mislila da popijem malo vode kod gospođice Teodore i vratim se kući. - Gospođica Džej nije ovde, ali vrata su otvorena. Umesto odgovora, stavila je svoju nežnu ruku na glavu, uzdahnula i


zaljuljala se kao da će se onesvestiti. Sem O’Donel ju je uhvatio i pridržao, osetio njeno drhtanje. Pogrešno misleći da je njeno gađenje zapravo želja, poljubio ju je. Džejd mu je uzvratila poljupcem na način kakav nikad nije doživeo, jer nije bio muškarac koji je odlazio kurvama - jesu li sve Kineskinje takve? Šta li je propuštao svih ovih godina kad ih je gledao s prezirom? Uska mala pička, ako je istina ono što kažu o kineskim muškarcima - da su slabo obdareni. Nije mogao da zna da je Džejd radila za gospođicu Rubi u vreme kada je ova vodila bordel, pa je čula - a katkad i videla - sve. - Želim te - šapnuo je. - Džejd, želim te! - I ja tebe želim - odvratila je šapatom, provlačeći prste kroz njegovu kosu. - Završiću s poslom za danas i odvesti te nazad u kamp. - Ne, imam bolju ideju - rekla je. - Otići ću kući žičarom, a ti me sledi zmijskom stazom. Stanujem u kolibi u zadnjem dvorištu kuće Kinros, nedaleko od završetka vijugave staze. Posluga će biti unutra, pa je sve što moraš da učiniš da se poslužiš kućama u zadnjem dvorištu kao zaklonom dok ne ugledaš moja vrata - jarko su crvena, jedina u toj boji. - U svom bih kampu bio sigurniji - prigovorio je. - Ne bih mogla da hodam tako daleko, Sem, previše sam slaba. - Gurnula mu je jezik u uho, a onda mu polizala obraz sve do usta i navalila na njih. Volim belce - rekla je grlenim glasom. - Tako su veliki! Ali ja radim u kući Kinros, pa su mi muškarci zabranjeni. A ipak sam ovde, zbog tebe kršim pravila. Želim te, Sem! Želim da te ljubim svuda! Zvučala je kao da je zaista amaterska drolja, ali definitivno je bila slatka i čista; Sem O’Donel suzbio je svoje skrupule i klimnuo glavom. - U redu - rekao je. Obukla je ogrtač i pretvorila se u običnu ženu, podvila kosu pod ogrtač, sakrila noge, dojke su nestale. - Čekaću te - rekla je i žurno otišla. Pospremio je alat izgarajući od želje za njom, i zaputio se zmijskom stazom. Pas ga je sledio kao da zna kojim su poslom krenuli; verovatno je i znao. V


U običnim okolnostima. Sem O’Donel je bio dobroćudan tip koji je voleo da ima dobre odnose sa ženama, ali nije hteo da ih seksualno iskorišćava. Bio je, kako je govorio za sebe, izbirljiv tip, i jedina stvar koja je ubijala njegovu želju bila je moralna žena starija od dvadeset godina - ili, znao je da doda, neka crvena kurva poput onih kučki u zloglasnoj kući na kraju grada. Rodio se pokraj Molonga, pokrajinskog gradića na zapadu. Sudbinu su mu odredile okolnosti: otac je zarađivao za život žanjući ili šišajući ovce, majka rađajući decu. Kada je napunio dvanaest godina, otišao je s tatom u vunene kolibe i naučio da šiša ovce, posao od kojeg se lome leđa, grozan, i u najgorim uslovima. Sišači su stanovali u nečemu što se eufemistički nazivalo barakama, spavali su na golom podu i jeli hranu kakvu ne bi taknuli ni divlji psi. Nije čudo što su šišači bili najmilitantniji sindikalisti! Izdržao je sve dok mu je majka bila živa, a onda je otišao do kopača zlata u Galgong, gde je izučio njihov zanat. Nakon toga, bliže četrdesetoj nego tridesetoj, odlutao je u Kinros, gde ga je unajmio nadzornik rudnika; nikada nije sreo visokog i moćnog ser Aleksandra Kinrosa, čak ni kad je Bid Telgart došao u grad. Glava mu je bila puna misli o boljem životu radnika, ili o boljim uslovima i obzimijim šefovima, pa se pridružio Ujedinjenom udruženju rudara. Bilo je aktivno u Galgongu, pa je očekivao da će biti aktivno i u Kinrosu, ali to nije bio slučaj zahvaljujući lukavosti ser Aleksandra. Dobri uslovi, dobre plate, jeftin, čist i ugodan grad za život. To je Sema O’Donela samo nagnalo da još više zamrzi ser Aleksandra Kinrosa. Morao je da postoji neki skriveni motiv, čak i ako on nije mogao da ga shvati. Kada su radnici Apokalipse krotko primili svoj otkaz, otišao je u Sidnej da potraži pomoć najvećeg demagoga u poslu, Bida Telgarta. I još uvek se ovce nisu dale pretvoriti u vukove! Uzeli su svoju otpremninu i krenuli svojim putem. Dobro je znao zašto on nije učinio to isto. To je bilo zbog onog dana kada je dobio otkaz, na samom početku jula; ser Aleksandar je podelio otkaze po grupama, a Sem O’Donel bio je u prvoj. Besni Sem otišao je da rashladi svoj gnev na vrh one proklete planine ser Aleksandra Kinrosa, na koju je bio zabranjen pristup. A tamo je, nedaleko od poslednje stanice žičare, nabasao na viziju. Najlepša vrlo V


mlada devojka koju je ikada video pevušeći je lutala kroz paprat. Stari Rover, koji se obično neprijateljski odnosio prema svima osim prema Semu, ispustio je glas zadovoljstva, otrčao do devojke i skočio na nju. Umesto da vrisne i odgurne psa, ciknula je od užitka i prihvatila njegov zagrljaj. Kada joj je Sem O’Donel prišao s bezazlenim smeškom na usnama, pogledala ga je svojim sivoplavim očima i svoju dobrodošlicu proširila i na njega. - Zdravo - rekao je, a onda se obratio psu. - Rover mir! Mir, Rover! - Zdravo - rekla je vizija. - Kako se zoveš? - upitao ju je, zapanjen što ona, čini se, ne oseća strah koji je usađen u sve mlade devojke kad sretnu nepoznate muškarce na pustom mestu - strah koji je u prošlosti više puta osujetio njegove namere. Umesto odgovora, čučnula je da potapše psa koji je mahao repom, okrenuo se na leđa i stao da stenje. - Kako se zoveš? - ponovo ju je upitao. Podigla je pogled smešeći se. - Kako se zoveš? - Ana - napokon je odgovorila. - Ana, Ana, Ana. Ja Ana. Sinulo mu je: ovo je retardirana ćerka Aleksandra Kinrosa, jadno budalasto stvorenje koje, govorili su, nedeljom odlazi u crkvu s majkom, ali se inače u Kinrosu može videti samo kad predaleko odluta. Ali on je tamo nikada nije video, nije imao pojma da je Ana Kinros tako lepa, tako poželjna, tako zamamna - a ipak samo otelotvorenje nedužnosti. Nije čudo što su razglasili da je pokupe kad god bi predaleko otišla! Bila je prekrasna, neostvarena želja svakog muškarca. Čučnuo je pored nje, nagon samoodržanja govorio mu je da joj ne sme odati svoje ime. Ali rekao je ime psa kad mu je naredio da se smiri, a Ana, koja se odmah zaljubila u životinju, imala je jedan od retkih napada pamćenja. - Rover! - rekla je, još uvek tapšući psa. - Rover Rover! - Da, to je Rover - odvratio je sa smeškom. Tako je počeo najuzbudljiviji i najtrijumfalniji doživljaj u životu Sema O’Donela. Prekinuo ga je samo dvodnevni odlazak Sidneju da pozove Bida Telgarta. Strpljivo i smireno, korak po korak, nagovorio je devojku na sitne


nepristojnosti - poljubac u obraz, poljubac u usta, poljubac u onu stranu vrata koja izaziva reakciju odraslih žena. Nežno joj je otkrio dojke, zadovoljno je uzdisala kada ih je poljubio i počeo da joj sisa bradavice. Nežno joj je uvukao i ruku u gaćice; istezala se i uvijala kao mačka u doba parenja. I malo-pomalo, doveo ju je do gotovo ropske zavisnosti; svaki dan se pojavljivala na istom mestu, nestrpljiva da potapše Rovera, nestrpljiva da bude poljubljena, milovana, uzbuđena od grozničavog pulsiranja koje ju je pretvaralo u velikog leptira nestrpljivog da se žrtvuje u nekoj nepoznatoj vatri. Nije bilo teško oduzeti joj nevinost; bila je tako uzbuđena da nije ni primetila, a kada je doživela orgazam, on je svršio s njom. Ono što je zavođenje Ane Kinros činilo tako čudesnim bila je činjenica ko je ona i ko je on, i tajnovitost koja ih je obavijala. I identitet njenog uobraženog oca. Početkom jula promenio je život na način koji mu je, na sopstveno iznenađenje, savršeno odgovarao. Postao je sam svoj gazda! Nema više šefova, nema više nezahvalne rabote u smrdljivim kolibama i zagušljivim rudnicima, daleko od sunca i svežeg vazduha. Otkako se moler Skrips propio pa niko više nije hteo da mu daje posao, počeo je da se bavi krečenjem kućnih fasada - ali nije prihvatao velike poslove koji bi ga pretvorili u šefa! - a u međuvremenu obavljao je sitne popravke. Osim toga, počeo je svake nedelje uveče da odlazi na večernju misu u St. Andrew’su. Pomogao je svešteniku oko pacova. Uvek je bio vrlo pristojan. Nikada nije ulazio u kuće žena. Preselio se iz unajmljene kuće u kamp kraj brane, kako niko ne bi znao kuda se kreće, i zadržao svoje sitne popravke, molerske poslove i usluge kao deo tajne Ane Kinros; jednoj bi ženi rekao da mora da ode nešto da obavi kod druge - o, bio je baš lukavi U stvari, Sem O’Donel je verovao da je neranjiv. Zavarava li se ser Aleksandar Kinros da je pametan? U poređenju sa Semom O’Donelom, on je beznačajniji od gliste u blatu. Ana je bila njegova: njegovo privatno vlasništvo, njegova poslušna kuja, njegov seksualni raj. Nije imala nikakvih inhibicija, a ipak je bila čista kao novi sneg. Ana je bila odgovor na najluđe maštarije vrlo izbirljivog muškarca. Početkom novembra, kada su se sastajali već pet meseci, Sem O’Donel je shvatio da je Ana trudna; izgledala je isto kao što je izgledala njegova


majka, a stomak joj više nije bio tako ravan! O, Isuse Hriste! To mu je bilo poslednje putovanje na planinu; nije imao pojma traži li ga Ana još uvek, molio je Boga da se njih dvoje više nikada ne sretnu licem u lice. Sreća ga je poslužila. Kada se, početkom nove godine, Kinrosom proširila vest da je neki gad napastvovao ono jadno dete, Anu Kinros, i ostavio je u drugom stanju, Sem O’Donel je odlučio da prebrodi oluju. Da je otišao iz grada, skrenuo bi pažnju na sebe, a to bi ga dovelo na tanak led. Nije promenio ni svoje navike. Bio je previše lukav da prestane sa onim iznenadnim izletima, uz reči: “Vratiću se za tri sata, gospođo Nagi, moram da pomognem gospođi Marfi!’\ Jednostavno je pretvorio te izmišljotine u stvarnost. Sem O’Donel nije imao nikakvih iluzija. Ako ga optuže za Anu Kinros, linčovaće ga. I tako se zaputio zmijskom stazom prema kolibi Džejd Vong, nestrpljiv poput izgladnelog čoveka koji naslućuje krišku hleba. U poređenju s Anom, to je možda bio jučerašnji hleb, ali ipak fini, koji mu je hitno trebao; Sem O’Donel zaista je bio gladan “malo pipkanja i štipanja”, kako je rekao Bidu Telgartu. Ipak, nije se žurio. Ceo dan je proveo u napornom radu, pa nije hteo da potroši više snage nego što mora na penjanje i spuštanje uzbrdicom od hiljadu stopa. Sunce se već spustilo na vrh zapadnih bregova kada je došao na vrh i odmah se uverio da mu je Džejd rekla istinu. Zadnje dvorište bilo je prazno; iz kuhinje je jasno dopirao razgovor na kineskom i provale smeha. Oštrom kretnjom dao je znak psu da ostane napolju, podigao je rezu na crvenim vratima i ušunjao se unutra. Mesto je čudno mirisalo, na egzotične arome preko nečeg neugodnijeg, ali tako valjda mirišu kineske sobe? Zašto nije otvorila kapke na prozorima? Zato što bi se videlo svetio? To nema smisla ako u ovoj kolibi stanuje. - Sta je to na zidovima? - upitao je Džejd zureći u slamu. - Ne znam - odgovorila je, stavljajući poklopac nazad na čajnik. Lončić sa ključalom vodom na plinskom šporetu ležao je u blizini na istom stolu. - Zašto prozori imaju rešetke? - Ovo je tigrov dom. Brzo se osvrnuo oko sebe i uverio da se šali - zašto ne otvori prozorske V


kapke umesto da pali lampu? Bila je čudna, ali on se usredsredio na njen izgled bez ogrtača - lepo, zaista lepo! Kao da mu čita misli, podigla je na stolicu nogu u cipeli s visokom petom i popravila čarape sa šavom. Ruka mu se odmah našla na njenoj nozi i lagano se kretala naviše, iznad haltera, pa sve do gole kože koja je još više ličila na svilu. Istražujući dalje, otkrio je vlažnu golu pukotinu. Džejd Vong nije nosila pristojne gaćice. Skočila je i trgla se, nasmešila mu se napućenim usnama i nežno mu odgurnula ruku. - Ne, Sem, sve u svoje vreme. Prvo popij čaj... to je deo običaja... rekla je Džejd, dižući čajnik i sipajući tečnost, bledu poput slame u dve male šoljice. Jednu je pružila njemu. - Nema ručke, opeći ću se - prigovorio je. - Rashladila sam čaj do prave temperature. Popij ga, Sem - tepala mu je Džejd srčući iz svoje šoljice. - Moraš da ga popiješ do kraja ili u našoj zajedničkoj noći neće biti čarolije. Oho, kineski ljubavni napitak! Premda nije bio ukusan kao pravi crni indijski čaj, nije bio ni tako loš. Sem ga je popio, a kada mu je sipala drugu šoljicu, iskapio ju je. Nakon toga dobio je svoju nagradu. Džejd je raskopčala izrez na boku haljine i skupila je u nabore kako bi je skinula preko glave. Zadivljeno je gledao kako se njeno telo otkriva od nogu na gore: dlačice, ljupki trbuh, prekrasne dojke! - Ostavi čarape na sebi - rekao je, petljajući oko svoje odeće prstima koji su bili nespretniji nego obično. - Naravno - rekla je. Skočila je na krevet i rastegla se na njemu, s palcem u ustima, pa su joj se usne uobličile u grimizno slovo o, dok ga je glasno sisala i fiksirala ga ne trepćući svdjim očima nalik na srnu. - Pokaži mi pičku, kineska devojko! - rekao je. Dok je poslušno širila noge, on se popeo na krevet, i sam go, ali ne onoliko ukrućen koliko je trebalo da bude - O, Bože, šta ne valja? Prevrnuo se na stranu kreveta kao da mu je ponestalo vazduha i srušio kao pokošen. S mukom je pokušavao da zadrži otvorene oči, bezuspešno pokušavajući da štipne Džejdinu bradavicu. Oči su mu se zatvorile - prvo će odremati, a onda će je razvaliti dok ne počne da škrguće zubima. Da, zadremaće... Džejd je pričekala nekoliko minuta, a zatim je iz male fioke kraj kreveta


izvadila gazu za usta i bočicu hloroforma. Kada mu je stavila gazu preko usta i nosa i počela da posipa tečnost na nju, počeo je da se otima, ali laudanum ga je držao dovoljno mirnim dok nije počeo da deluje anestetik, pa je potpuno omlitavio. Još nekoliko kapi za svaki slučaj, a onda je Džejd pustila da mu gaza sklizne s lica, zauzeta izvlačenjem teške kožne jakne ispod kreveta. Radeći žilavom snagom žene koja puca od zdravlja, stavila mu je ruke i telo na napravu, čvrsto zakopčala remenje preko njegovih leđa i svezala ih drugim remenima za gvozđe koje je povezivalo vrh kreveta sa dnom. Nakon toga uzela je debele kožne lisice, čvrsto ih vezala oko njegovih zglobova, zakopčala i privezala za okvir kreveta. Sve je to učinila kako bi pričvrstila Sema O’Donela u poluuspravan položaj, a ramena i gornji deo prsa podigla je na nekoliko čvrstih jastuka tako da bi, da je bio pri svesti, mogao da vidi svoje telo na krevetu. Preostao je još jedan zadatak: Džejd je uzela iglu i konac, podigla mu jedan kapak, povukla ga unazad dok nije dodirnuo obrvu, a onda kapak zašila za obrvu sa desetak brzih šavova. I drugo je oko zašila kako bi ostalo otvoreno. Obišla je sobu i upalila sve svetiljke, fitilji su bili skraćeni kako bi bacali jako svetio bez dima. Obukla je obične pantalone i kaputić i sela na stolicu da pričeka. On je disao, ali teško, a u otvorenim očima nije bilo ni svesti ni vida. Trebalo mu je pola sata da dođe k sebi, što je učinio povraćajući. Ali ništa nije jeo od ručka a imao je odličnu probavu, pa nije imao šta da povrati. Tupo se vratio k sebi i uzalud pokušavao da se uspravi dok mu oči nisu srele Džejd koja je sedela na stolici. Smirio se, pustio da mu se ruke i prsti miču u luđačkoj košulji iz kućne radinosti, nejasno se pitajući zašto nije u stanju da ih oslobodi iz zatvora. Nikada u životu nije video odevni predmet kao što je ovaj koji ga je obavijao od vrata do struka i sputavao mu ruke unutar rukava koji su prelazili jedan preko drugog; zatvoreni krajevi bili su zašiveni zajedno tako da nije bilo načina da ih oslobodi. A nije mogao da oslobodi ni noge, gležnjevi su mu bili privezani za dno kreveta. Niti je mogao da trepne... zašto nije mogao da trepne? - Sta? - uzdahnuo je pokušavajući da se usredsredi na Džejd. -Sta? Ustala je i nadvila se nad njega. V

V


- Moraš da odgovaraš, Seme O’Donel! - Sta? Sta? - Prerano je - rekla je i vratila se na stolicu. Ponovo se pomakla tek kada je otvorio usta da krikne. Ugurala mu je malu lopticu od plute među usne i svezala mu komad tkanine preko usta kako bi loptica ostala unutra. Nije mogao da vrišti; svu svoju energiju morao je da čuva za disanje kroz napregnute, uzavrele nozdrve. Džejd je opet prišla krevetu s tankim nožem za rezanje mesa. - Upropastio si moju bebu - rekla je, dodirujući prstima nož. - Uzeo si nedužno malo dete i silovao ga, Seme O’Donel! - Podrugljivo se osmehnula. - O da, znam šta bi ti rekao! Da je ona to sama tražila, da je to želela. Ali ona je imala razum poput malog deteta. Silovao si nedužno bespomoćno dete i to ćeš platiti. Iz njegovih je pokrivenih usta izviralo mahnito mumljanje, mahao je glavom s jedne strane na drugu a telo mu se treslo, ali Džejd se nije obazirala na to. Podigla je nož, više puta prešla njime ispred njegovih očiju smešeći se poput tigrice. Njegove užasnute iskolačene oči mogle su samo da gledaju - šta im je to učinila da ne može da ih sklopi? Umesto da ih sklopi, morao je da sledi njene pokrete dok se spuštala dve stope niz krevet i uhvatila ga za genitalije levom rukom. Dala je sebi zaista vremena da obavi amputaciju dodirujući mu kožu nožem, izmamljujući kapljicu krvi, povlačeći se, ponovo dodirujući, pa mu je prvo odrezala mošnice, a žatim penis dok se on otimao i nečujno jaukao od bola. Džejd je pustila da njen strašni trofej iskrvari po njegovim grudima, a onda je koraknula unazad držeći penis i mošnice u levoj ruci, a nož s kojeg je krv kapljala na pod u desnoj. Krv je tekla, ali nije ludo šikljala kao kod odsečene ruke ili noge; Sem O’Donel mogao je samo bespomoćno da gleda crvenu jamu među svojim nogama gde su mu bile genitalije, i da posmatra kako ga životna snaga napušta, sve dok mu se pogled nije ugasio u još uvek otvorenim očima. Celu noć Džejd je držala svoj lepljivi trofej dok je Anin zavodnik polako krvario do smrti. Pomakla se tek kada se svetlost probila kroz pukotine prozorskih kapaka, ustala sa stolice i prišla krevetu da pogleda unakaženo lice Sema O’Donela. Oči su mu bile izvrnute, a gaza natopljena slinama,


suzama i sluzi. Zatim je izašla iz sobe, zatvorila vrata za sobom i potražila psa. Eno ga! Ukočeno je ležao pokraj otrovanog mesa koje mu je bila ostavila. Zbogom, Sem! Zbogom, Rover! Spustila se u Kinros zmijskom stazom, ušla u policijsku stanicu i s treskom spustila nož i genitalije na sto. - Ubila sam Sema O’Donela - rekla je paralisanom dežurnom službeniku - zato što je silovao moju malu Anu.


4. ROĐENJE I SMRT

Kako u ovakvom slučaju treba da postupi jedan običan narednik pokrajinskog odseka policije Novog Južnog Velsa - upitao se narednik Stenli Tvejts zureći u hrpu mesa na stolu stanice, fasciniraniji njome nego nožem ili Kineskinjom koja je sada sedela na klupi u uglu. Vrećice s testisima bile su neprepoznatljive, ali penis je nepogrešivo bio ono što je bio. Napokon je podigao pogled i okrenuo se prema Džejd koja je spustila glavu i mirno prekrstila ruke u krilu. Naravno, znao je ko je ona: negovateljica Ane Kinros. Ona ista koja je svake nedelje pred St. Andrew’som strpljivo čekala da lejdi Kinros izađe i dovuče svoju maloumnu ćerku. Znao je da se zove Džejd Vong. - Hoćeš li nam praviti probleme, Džejd? - upitao ju je. Podigla je pogled i osmehnula se. - Neću, naredniče. - Ako ti ne stavim lisice, hoćeš li pokušati da pobegneš? - Neću, naredniče. Uzdahnuo je i otišao do zida, a onda podigao telefonsku slušalicu. - Spoj me s lejdi Kinros, Egi - povikao je. Ovo je previše javno, pomislio je, Egi sve prisluškuje. - Narednik Tvejts na telefonu. Molim vas lejdi Kinros. Kada se Elizabet javila na telefon, samo ju je upitao da li bi odmah mogao da dođe da je vidi. Neka se Egi još malo kuva! Brzo je sastavio ekipu. Ako postoji leš, trebaće mu barem još dva čoveka - o, i Dok Barton u slučaju da je Sem O’Donel još živ. Kinros nije imao pogrebnika, tu je dužnost obavljao doktor Parsons u Batarstu, gde su se nalazili okružni sudovi. - Došlo je do nezgode u kući Kinros, Dok - rekao je, uz zvuk Eginog teškog disanja. - Nađimo se kod uspinjače; ne, nema vremena za doručak. I tako je ova grupa krenula noseći prazna pokrivena nosila za mrtvaca,


među njima i Džejd, i zatekla doktora Bartona kako ih mrzovoljno čeka na stanici uspinjače. Dok su se uspinjali, Tvejts je obavestio doktora o Džejdinom priznanju i o dokazu koji je bacila na sto policijske stanice. Dok je zapanjeno zurio u Džejd, kao da je nikada pre nije video, ona je i dalje izgledala kakvom ju je i smatrao - odana i brižna kineska sluškinja. Prvo su otišli u kuću, gde ih je dočekala Elizabet. - Džejd - povikala je uznemireno. - Sta se dogodilo? - Ubila sam Sema O’Donela - rekla je Džejd mirno. - Silovao je moju bebu Anu, pa sam ga ubila. Zatim sam otišla u policiju i predala se. Elizabet se skljokala na obližnju stolicu. - Moraćemo da proverimo, lejdi Kinros. Kuda idemo, Džejd? - U kolibu u zadnjem dvorištu, naredniče. Pokazaću vam. Nedaleko od crvenih vrata ležao je mrtav pas. - Zvao se Rover - rekla je Džejd lupivši ga nogom. - Otrovala sam ga. Na licu joj nije bilo ni straha ni kajanja, uvela ih je unutra. Samo je jedan od dvojice pozornika doručkovao; povratio je doručak čim je ugledao šta se nalazi na krevetu koji je tako pohlepno upio krv Sema O’Donela. Jedini tragovi na podu bili su od kapljica s Džejdinog noža. Smrad se pogoršao, tamjan i stari izmet sada su se pomešali sa ustajalom krvi. S rukom preko usta, Dok Barton se načas nagnuo nad telo. - Mrtav je kao kvaka na vratima - rekao je doktor, a onda se setio reči iz studentskih dana. - Eksangviniran. - Eks... šta? - Iskrvario je do smrti, Sten. Iskrvario do smrti. Naredniku se oteo još jedan veliki uzdah. - Pa, zagonetke nema, ubica je priznao. Ako si spreman da napišeš izveštaj pogrebniku u Batarstu, Dok, onda predlažem da ga stavimo na nosila i odnesemo u pogrebni zavod Markusa Kobama. Treba brzo da ga pokopamo jer će inače ceo Kinros osetiti njegov smrad. Ovde nema vazduha. - Okrenuo se prema Džejd, koja je netremice zurila u Sema O’Donela i bez prestanka se smeškala. - Džejd, jesi li sigurna da si ga ti ubila? Razmisli pre nego što odgovoriš, jer ovde su svedoci. - Da, naredniče Tvejts, ja sam ga ubila. - Sta je sa... eh... delovima koji nedostaju u stanici? - upitao je Dok V

V


Barton, osetivši da mu se polni organ utrnuo i skvrčio. Narednik je zamišljeno protrljao jednu stranu nosa. - Rekao bih da su njegovi, pa bi ih trebalo poslati Markusu. Ne mogu opet da se spoje s njim, ali su njegovi. - Ako je zaista napastvovao Anu, to je i zaslužio - rekao je Dok. - To moramo da ustanovimo. U redu, Dok, vi i momci odnesite telo s planine. Ja idem sa Džejd do lejdi Kinros da pokušam do kraja da razjasnim stvar. - Jednom rukom je zadržao pozornika Rosa. - Kada završiš, Berte, otiđi u O’Donelov kamp kraj brane i pogledaj može li se tamo nešto naći. Na primer, dokazi da je poznavao Anu. Posle toga, svi ćete naizmenično ispitati svakoga u Kinrosu. - Oni će već sve znati - odvratio je Dok Barton. - Naravno da će znati! Kakve to ima veze? Džejd je odvela narednika Tvejtsa kroz zadnje dvorište i uvela ga u kuću kroz vrata za poslugu, a onda u biblioteku, gde ih je čekala Elizabet. Prvi put je za svoje potrebe koristila Aleksandrove odaje, ali iz nekog razloga nije mogla da podnese da vidi Džejdino lice na jačem svetlu drugih soba. I narednik je bio svestan značaja posla, pa je bio zahvalan na polumraku. Džejd je sela na ravnu stolicu između Elizabet i Stenlija Tvejtsa, s ispitivačkim izrazom na licu. - Ti tvrdiš da je Sem O’Donel napastvovao Anu Kinros - počeo je narednik - ali kako možeš da budeš sigurna, Džejd? - Zato što je Ana znala ime njegovog psa Rovera. - To je prilično slab dokaz. - Nije ako poznajete Anu - odgovorila je Džejd. - Ona ne pamti imena osim ako nekoga jako dobro ne poznaje. - Ona nikad nije imenovala svog napadača, lejdi Kinros, zar ne? - upitao je Tvejts. - Ne, nije. O njemu je govorila kao o “dragom čoveku”. - Znači da je jedina stvar koju imaš ime njegova psa? Rover? To je jednako često ime za psa kao i Fido. - To je plavi ovčar naredniče. Kada je Ana videla plavog ovčara gospodina Samersa, nazvala ga je Rover - odgovorila je Džejd čvrsto. - To je potpuno nova pasmina - upala je Elizabet. - U stvari, budući da


nisam poznavala tog Sema O’Donela, ni njegovog psa, mislila sam da je pas gospodina Samersa, Blui, jedini primerak te vrste u Kinrosu. - Mora da ima još nešto - rekao je narednik Tvejts očajnički. Džejd je ravnodušno slegla ramenima. - Nisu mi bili potrebni nikakvi drugi dokazi. Poznajem ja svoju bebu Anu i znam da ju je taj čovek silovao. Mada je izdržao još pola sata, narednik Tvejts ništa više nije uspeo da izvuče od Džejd. - Noćas mogu da je zadržim u ćeliji u Kinrosu - rekao je Elizabet na odlasku - ali sutra ću morati da je pošaljem u Batarst, gde će biti optužena. U Batarst Gaolu postoje zatvori za žene. Za kauciju ćete morati da se obratite vlastima u Batarstu, ali tamo nema stalnog sudije, samo tri stipendiste magistrata koji mogu da podignu optužnicu, ali inače nisu ovlašćeni da se bave najtežim zločinima. Predlažem vam, lejdi Kinros, da unajmite advokatsku kancelariju da pomogne vama i gospođici Vong iznenada joj se obratio formalnim tonom. - Hvala vam, naredniče. Vrlo ste ljubazni. - Elizabet se rukovala s njim i ostala da stoji na prednjim vratima gledajući kako se njegovo zdepasto telo udaljava poljem prema žičari, a Džejdina mršava sitna figura pasivno hoda pored njega. Telefonskim pozivom u hotel Kinros saznala je da je gospođica Rubi na putu za planinu. - Pobogu, Elizabet - povikala je Rubi, uletevši u biblioteku, u kojoj je Elizabet još uvek bila. - Celim gradom šire se vesti da je Džejd odrezala genitalije Semu O’Donelu, da mu ih je stavila u usta i da ga je naterala da ih pojede, a onda ga podvrgnula “kineskoj smrti hiljadu rezova” ! Zato što je silovao Anu! - U suštini, to je tačno, Rubi - mirno je odgovorila Elizabet - ali nedelo nije toliko jezivo, iako je dovoljno jezivo. Zaista mu je odsekla genitalije, ali odnela ih je u policijsku stanicu i priznala ubistvo. Ona je uverena da je Sem O’Donel silovao Anu. Jesi li ga poznavala? - Samo iz viđenja. Nikada nije svraćao na piće u hotel... ljudi kažu da uopšte nije pio. Teodora Dženkins je van sebe... on joj je krečio kuću, ona misli da sunce izlazi iz njegove zadnjice. Odbija da poveruje da je on išta


mogao da ima s Anom. Pravi džentlmen, čak nije hteo da uđe u kuću da opere ruke. Anglikanski pastor takođe je ogorčen, i spreman da se zakune da je Sem O’Donel bio uzoran građanin. Rubina frizura se raspadala, tako ju je žurno uredila, a nije se zadržala ni da zaveže korset. Kada ne bih znala da je predivna žena, pomislila je Elizabet s grozne distance, pomislila bih da je neuredna drolja, vuk u ovčjoj koži. - Onda će nastati nevolje na sve strane - rekla je. - Grad se već podelio, Elizabet. Rudari i njihove žene su na strani Džejd, a sve usedelice, udovice i bogomoljci stali su iza Sema O’Donela. Ljudi iz rafinerije i radionica su podeljeni. Nisu svi zaboravili da je prošlog jula i avgusta ovde pokušao da izazove neprilike - rekla je Rubi, trljajući lice drhtavom rukom. - O, Elizabet, reci mi da je Džejd ubila pravog čoveka! - Uverena sam da jeste jer znam kako je Džejd uvek bila bliska s Anom. Svaki Anin pogled, reč i gest govore joj stvari koje ja ne mogu da dokučim. Zatim je ispričala Rubi o psu, na kojem je Džejd temeljila svoju odluku da ubije njegovog vlasnika. - To neće uveriti sudiju - rekla je Rubi. - Ne, neće. Narednik Tvejts mi je preporučio... on je vrlo ljubazan, Rubi... da odmah angažujem advokatsku kancelariju, ali ja čak i ne znam imena Aleksandrovih advokata... trebaju li mi advokati ili pravobranioci? I zar se kancelarije ne specijalizuju? - Prepusti to meni - odlučno je odgovorila Rubi, srećna što ima konkretan posao. - Telegrafisaću Aleksandru; naravno on je u svom zlatnom rudniku na Cejlonu; i naložiti Apokalipsinim advokatima da nađu odgovarajuću kancelariju koja će zastupati Džejd. - Zastala je pred vratima. - Moglo bi se dogoditi da jadnu malu kučku pošalju na suđenje u Sidnej, ako dođu do zaključka da bi porota sastavljena od meštana bila pristrasna. Po mom mišljenju, gradska porota bila bi gora - frknula je - ali, naravno, ja sam pristrasna. Vesti su zatekle Nel pri nadgledanju iznošanja dinamita iz skladišta eksploziva. Dotrčala je zmijskom stazom, previše nestrpljiva da pričeka uspinjaču. Sva žalost i užas koju Elizabet nije pokazivala zahvaljujući svojoj samokontroli, neskriveno se ocrtavala na Nel dok je zurila u majku.


Na prljavom licu pojavile su se pruge od suza, a sitne dojke nadimale su se ispod prljavog kombinezona. - Uh, to ne može da bude istina! - povikala je kada joj je Elizabet ispričala šta se dogodilo. - To ne može da bude istina! - Sta ne može da bude istina? - upitala ju je Elizabet mirno. - Da je Džejd ubila Sema O’Donela ili da je Sem O’Donel napastvovao Anu? - Imaš li ti uopšte osećanja, mama? Osećaš li ti ikada išta? Sediš tu kao lutka u izlogu... savršena lejdi Kinros! Džejd je moja sestra! A sam Bog zna da mi je Baterflaj Ving majka više nego što si mi ti ikada bila! Moja sestra je priznala ubistvo! Kako si to mogla da joj dopustiš, lejdi Kinros? Zašto joj nisi stavila ruku na usta ako nikako drugačije nisi mogla da je ućutkaš? Dopustila si joj da prizna! Zar ne razumeš šta to znači? Uopšte joj neće suditi! Sudi se samo ako postoji sumnja o krivici. To je posao porote... jedini posao porote! Ako muškarac ili žena priznaju i ne poriču, jednostavno ih dovedu na podijum da im sudija izrekne kaznu. - Nel se okrenula na peti. - E pa, idem u policijsku stanicu da vidim Džejd. Ona mora da porekne! Ako ne bude poricala, obesiće je. Elizabet je sve to slušala, čula je mržnju... ne, ne mržnju, antipatiju... u glasu svoje ćerke, pa je ponovila njene gorke reči u srcu, priznajući da su istina. Neko je stavio čep u bocu koja drži moj duh, moju dušu, i zalepio je tamo za celu večnost. Goreću u paklu, a to sam i zaslužila. Nisam ni supruga ni majka. - Predlažem ti - doviknula je za Nel - da se prvo okupaš i promeniš odeću ako ideš tamo. V

Ali Džejd je odbila da porekne. Narednik Stenli Tvejts ne bi ni u snu zabranio gospođici Nel da vidi zatvorenicu, pa je Nel dobila dopuštenje da uđe u jedinu ćeliju predviđenu za nasilne prekršioce, odvojenu od pet-šest ćelija u kojima su držali pijance i sitne lopove. - Džejd, obesiće te! - povikala je Nel, ponovo plačući. - Ne marim ako me obese, gospođice Nel - odgovorila je Džejd nežno. Važno je da sam ubila Aninog silovaoca. - Silovatelja - automatski ju je ispravila Nel. - Upropastio je moju bebu Anu, morao je da umre. Niko drugi ne bi ništa


učinio, gospođice Nel. Bio je to moj posao da ga ubijem. - Čak i ako si ga ubila, Džejd, poriči! Onda ćeš dobiti odgovarajuće suđenje, moći ćemo da iznesemo sve olakšavajuće okolnosti, a sigurna sam da će tata angažovati advokate koji bi... koji bi uspeli da izdejstvuju da Pontije Pilat oslobodi Isusa! Poriči, molim te! - Ne bih to mogla, gospođice Nel. Ubila sam ga i na to sam ponosna. - O, Džejd, ništa nije vredno života, pogotovo tvog života! - To nije tačno, gospođice Nel. Čovek koji prevari malo dete, kao što je moja beba Ana, da zadovolji svoje odvratne potrebe i napuni malo dete, kao što je moja beba Ana, svojim smrdljivim izlučevinama, nije čovek. Takav čovek zaslužuje sve što sam ja učinila Semu O’Donelu. Opet bih to učinila, i opet, i opet. U sebi to proživljavam sa užitkom. I od tog stanovišta Džejd nije htela da odustane. Sutradan u zoru smestili su je u policijska kola i odveli u Batarst Gaol. Jedan narednik vozio je grupu, a drugi sedeo kraj nje. Bojali su je se, a ipak i nisu. Kada je narednik Tvejts zapovedio da joj ne stavljaju lisice, mislili su da je to glupo, ali putovanje je prošlo bez incidenata. Džejd Vong dovedena je u zarobljeništvo otprilike u istom trenutku kada je telo Sema O’Donela pokopano na groblju u Kinrosu. Trošak njegove sahrane preuzela je Teodora Dženkins i nekoliko drugih ožalošćenih i uznemirenih žena. Velečasni Piter Vilkins održao je dirljiv posmrtni govor nad grobom - bolje da telo ne bude u crkvi u slučaju da je zaista napastvovao Anu - a ožalošćeni su se uputili između venaca, jecajući pod crnim velovima. Iako je policija pretražila O’Donelov kamp, s hvale vrednom revnošću i sasvim temeljno, nisu našli ništa što bi ga povezalo sa Anom Kinros. Nijedan komad ženske odeće, nikakvu sirnicu, ni maramicu s inicijalima ništa. - Otvorili smo njegove kante s bojom i ispraznili ih, rastavili smo njegove četke, rasporili šavove njegove odeće, čak smo proverili da nije štogod sakrio među lišćem pokrivača na svom grbavom krovu - rekao je narednik Tvejts Rubi. - Dajem vam časnu reč, gospođice Kostevan, sve smo pregledali. A on baš nije živeo neuredno. Za jednog kampera, bio je jako uredan, imao je konopac za sušenje veša, kadu za pranje, hranu je držao u starim konzervama keksa da ih zaštiti od


mrava, kremu za cipele i četke za čizme, čiste čaršave na slamarici... da, bio je jako uredan. - Sta sada sledi? - upitala je Rubi, na kojoj su se videle godine. - Koliko znam, magistrati su dobili ovlašćenje da je optuže, a kaucija će biti odbijena jer je reč o najtežem zločinu. V

Do tog trenutka vesti su doprle i do Sidneja, gde su novine objavile sve strašne pojedinosti a da nisu spomenule koji su delovi anatomije Sema O’Donela odsečeni i utrpani mu u usta, premda su implicirale da je bio prisiljen da ih pojede. Uvodnici su se uglavnom usredsredili na rizike zapošljavanja kineske posluge, koristeći O’Donelovu smrt kao dodatni dokaz da nije pametno dopuštati kinesko useljavanje. Žuta štampa i nedeljnici zagovarali su masovnu deportaciju Kineza koji su već stanovnici zemlje, čak i ako su rođeni u Australiji. Činjenica da je skromna mala negovateljica ponosno priznala svoj zločin shvaćena je kao dokaz njene potpune izopačenosti. A Ana Kinros je opisana kao “pomalo priprosta” čitaoci su pretpostavili da takvo duševno stanje znači da ona može da sabere dva i dva, ali ne i trinaest i dvadeset četiri. Telegram je zatekao Aleksandra na zapadnoj obali australijskog kontinenta, iako još nije obavestio svoje kolege iz Odbora da uskoro stiže. S godinama nije izgubio ništa od svoje tajanstvenosti. Njegov brod pristao je u Sidnej nedelju dana nakon što je Džejd optužena. Dočekala ga je gomila novinara, koju su povećali ljudi iz drugih država i dopisnici prekomorskih novina od Timesa do New York Timesa. Nepokolebljiv, održao je improvizovanu konferenciju za štampu na dokovima, vešto odgovarajući na pitanja i neprestano ponavljajući odbranu. Budući da svi u Sidneju znaju više od njega, zašto se onda uopšte trude? Samers ga je dočekao i odveo u novi hotel u Ulici Džordž, vrlo daleko od groznih parnih tramvaja. - Sta se dogodilo, Džim? - upitao je. - Hoću reći, šta je istina? Bila je dovoljna novost da ga oslovljava sa Džim; Samers je nekoliko puta trepnuo pre nego što je odgovorio: - Džejd je ubila čoveka koji je napastvovao Anu. - Čoveka koji je zaista napastvovao Anu, ili samo čoveka koji je po V

V

V

V


njenom mišljenju napastvovao Anu? - Ja uopšte ne sumnjam da je Sem O’Donel krivac, ser Aleksandre. Bio sam prisutan kada je Ana nazvala mog psa Rover. Video sam joj lice... bila je srećna kao crv, i tražila je njegovog gospodara. Da sam znao da Sem O’Donel ima plavog ovčara po imenu Rover sve bi mi odmah bilo jasno. Džejd je to shvatila jer je ona upoznala Sema O’Donela i njegovog psa u kući Teodore Dženkins. Krečio je njenu kuću spolja. Ali ja nisam shvatio, pa me je Džejd prestigla. Aleksandar mu se zagledao u lice, a onda je uzdahnuo. - To je grozna situacija, zar ne? Pretpostavljam da nisu nađeni nikakvi drugi dokazi? - Ništa, gospodine. Mora da je bio vrlo oprezan. - Misliš da možemo da je oslobodimo? - Nema nade, gospodine, čak i ako vi budete na njenoj strani. - Dakle, radi se o tome da priredimo dobru predstavu zbog moje porodice i da je pripremimo na najgore. - Da, gospodine. - Da je barem svoje sumnje poverila tebi ili Rubi! - Možda je već tada znala da će se sve svesti na njegovu reč protiv Anine - odgovorio je Samers nesigurno - pa je odlučila da je bolje da ne uključuje Anu. - Koga su preporučili Lajm i Miliken? - Ser Justasa Hajt-Botomlija, gospodine. To je stariji čovek, ali on je kraljičin savetnik i najugledniji krivični advokat u... pa, ne bi bilo preterano reći, u čitavoj Australiji - odgovorio je Samers. Pre odlaska iz Sidneja u Kinros, Aleksandar je učinio sve što je mogao. U dogovoru sa ser Justasom (koji nije mogao da predvidi nikakvu drugu presudu osim smrtne kazne ako optužena ne porekne zločin), upotrebio je svoje veze kako bi osigurao da se izabere razuman predsedavajući sudija i da se izricanje presude održi zatvoreno za javnost u Batarstu umesto u Sidneju. I to što je brže moguće. Ser Justas je doputovao u Litgov u Aleksandrovom privatnom vagonu, koji je tamo bio odvojen da bi se spojio sa vozom za Kinros, a onda je sam otišao u Batarst u kupeu prvog razreda,


dok se njegovo mnogobrojno osoblje guralo u jednom kupeu drugog razreda, i tamo razmatralo kako se engleski zakoni odnose na kolonije. Razgovor sa Džejd u Batarst Gaolu bio je jalov posao. Premda ju je uveravao, kumio i molio, ostala je tvrdoglava: nije htela da porekne, ponosila se onim što je učinila, osvetila je svoju bebu Anu. Kada je Aleksandar stigao na kinrošku stanicu, dočekala ga je samo Rubi. Bio je šokiran kada ju je vidio - izgledam li i ja odjednom tako star kao ona? Kosa joj još uvek ima onu jedinstvenu boju, ali toliko se ugojila da joj oči nestaju u naslagama mesa, potpuno je izgubila struk, a ruke joj liče na debele male morske zvezde. Ali poljubio ju je, stavio ruku među njene i otišao s njom u čekaonicu. - Kod tebe ili kod mene? - upitao ju je napoliu. - Nakratko kod mene - odgovorila je. - Moramo da popričamo o nekim stvarima o kojima nećeš moći da razgovaraš sa Elizabet i Nel. S olakšanjem je ustanovio da grad izgleda baš kako treba, uprkos prepolovljenoj radnoj snazi. Ulice su čiste i uredne, zgrade dobro održavane, cvetne površine na Trgu Kinros prekrivene dalijama, nevenima, hrizantemama, svim lepim cvećem kasnog leta. Sjajna predstava žutog, narandžastog, crvenog, kremastog. Dobro! Baštovani Sunga Poa postupili su po njegovim naredbama, iskopali su veštački nasip i umetnuli divovski mehanizam koji je pokretao kazaljke duge deset stopa preko cvetnog sata na put od dvanaest sati svakih pola dana, a lišće jarkih boja i sitno cveće ukrašavalo je rimske brojke, okruglo lice sata i teške kazaljke. Štaviše, sat je dobro radio: pokazivao je pola četiri popodne. A podijum je bio sveže obojen - je li to uradio O’Donel ili ona ispičutura Skrips? Drveće uz ulice naraslo je, žućkaste mirte u slikovitom cvatu, vretenike s ispucalom korom u više slojeva oljuštene boje - o, daj, ser Aleksandre, smisli neku metaforu koja nema veze s bojama! Kako mu je nedostajalo to mesto koje nosi njegovo ime, a ipak, kako je čeznuo da ga se reši čim bi se u njemu našao! Zašto ljudi ne žele da žive onako kako treba, logično, razborito, koristeći zdrav razum? Zašto lete kao precvali cvet maslačka u vruć letnji dan? Zašto muževi ne mogu da vole svoje žene i žene svoje muževe a deca da vole sve? Zašto razlike među


ljudima uvek pretegnu nad onim što im je zajedničko? Zašto telo mora da postane starije od duha koji ga pokreće? Zašto sam tako okružen ljudima a ipak tako sam? Zašto vatra gori tako jarko a plamen ipak postaje sve tamniji? - Debela sam - rekla je Rubi, zavalivši se na kauč u svom budoaru, mašući lepezom koja se rastezala kao crnožuta harmonika. - Jesi - rekao je sedeći joj nasuprot. - Smeta li ti to, Aleksandre? - Smeta mi. - Onda je dobro što ova stvar tako pogoduje mojoj figuri. - Među nama je živelo čudovište. - Vrlo lukavo čudovište koje je uverilo pola grada da nije čudovište, nego bezopasan čovek za sitne popravke. - Idol budalama poput Teodore Dženkins. - Naravno. Dobro ju je obradio, zabavljao se šarmirajući je dok ga nije počela da ga obožava... nije žudeo za ostarelim devicama i udovicama, verovatno je masturbirao nad činjenicom da ih tera da im se navlaže gaće. - Kako je Elizabet? Nel? - Elizabet je kao i uvek. Nel umire od želje da vidi tatu. - Ana? - Trebalo bi da se porodi za oko mesec dana. - Barem znamo pedigre deteta. - Jesi li siguran u to? - Samers je sasvim siguran da je Sem O’Donel krivac. Bio je prisutan kada je Ana pomislila da prepoznaje psa, a mislim da je video više sa Aninog lica nego Džejd. - Bravo, Samers! - Važnije je, Rubi... kako da kažem Elizabet da će Džejd biti obešena? Lice joj se promenilo, zgrčilo se i naboralo. - O, Aleksandre, nemoj to da govoriš! - To se mora reći. - Ali... ali... kako možeš da budeš siguran? Prekopao je džepove i izvukao cigaru. - Ti više ne pušiš?


- Pušim, daj mi jednu! Ali kako možeš da budeš siguran? - Zato što je Džejd pion u političkoj igri. I zagovornici slobodne trgovine i protekcionisti, a da i ne spominjem sindikaliste koji sada počinju da se nazivaju laburistima, žele da uvere ljude da su protiv Kineza, da će ih poslušati kada dođe pravo vreme i da će se osloboditi Kineza. Time će se sada smiriti osećanja bolje nego vešanjem jadne male polukineskinje, doduše rođene u Australiji, zbog nečega što se smatra neizrecivim zločinom? Zločinom protiv muškaraca, Rubi. Kastracija. Amputacija muškosti! Čovek kome je to učinila bio je belac, a protiv njega nema nikakvih dokaza osim što je moja zaostala ćerka prepoznala njegovog psa. Može li se Ana pozvati na sud i naterati na svedočenje, čak i ako je suđenje zatvoreno i bez porote? Naravno da ne može! Sudija može da pozove bilo koga da svedoči, ali pozvati Anu smatralo bi se travestijom. Činilo se da njene suze izlaze iz neispečenog testa. Obuzela ga je mučnina, nije na nju mogao da pomisli sa željom. Nemoj da me ostaviš bez igde ikoga! Nečujno je uzviknuo, premda nije znao kome. - Idi, Aleksandre - rekla je Rubi, gaseći cigaru. - Samo idi, molim te. Ona je najstarija ćerka Sema Vonga i ja je volim. Otišao je pravo do uspinjače i odvezao se do vrha planine, okrenut, kao što su bila sva sedišta, prema Kinrosu ispod sebe. Jezero senki, plavih i ljubičastih i sedefastih, dim iz njegovih dimnjaka dodavao je sloj tmurno sive boje nalik na Severno more kojom su obojili novi gvozdeni ratni brod koji ga je, činilo se, u drugom životu, fascinirao pre jedva nekoliko meseci. Elizabet je sedela u njegovoj biblioteci, što je bila novost; nije se sećao da je ikada pre dolazila u nju. Koliko joj je sada godina? Trideset tri u julu. Njegov četrdeset osmi rođendan bio je za samo nekoliko nedelja. Sada su zaista bili u braku više od pola njenog života. Celu večnost, kako je jednom rekla. A to je tačno, ako je večnost rastegljiva, a ko može reći da nije? Kakva je razlika između dužine večnosti i koliko anđela može da stane na vrh igle? Trabunjanja filozofa. Elizabet je smatrala da je Aleksandar s godinama postao bolji i pitala se zašto je gvozdenosiva kosa prošarana sedim vlasima tako privlačna na muškarcima, a tako ružna na ženama? Njegovo mršavo, usko telo nije se ni opustilo ni skupilo, kretao se s gracioznom lakoćom mladića. Lisac. Crte V


urezane u lice nisu bile dokaz godina nego iskustva; odjednom je osetila potrebu da ga nagovori da mu neki veliki vajar izradi bistu od... bronze? Ne. Od mermera? Ne. Od granita. To je bio kamen za Aleksandra. Njegove crne oči imale su novi izraz, izraz umora, tuge, sumorne odlučnosti koju je pokretalo više razočaranje nego uspeh. Ovo ga neće slomiti jer njega ništa ne može da slomi. Pretrpeće svaku oluju koju život sruči na njega jer mu je srž od granita. - Kako si? - upitao ju je, poljubivši je u obraz. - Dobro - odgovorila je, bol od njegovog dodira probo ju je poput koplja. - Da, dobro izgledaš, s obzirom na sve. - Još je daleko do večere, bojim se. Nisam bila sigurna kada ćeš stići, pa je Čang planirao kinesku hranu koju može da pripremi za nekoliko minuta. - Ustala je. - Seri? Viski? - Seri, molim te. Napunila je dve velike vinske čaše gotovo do ruba, jednu je odnela njemu a drugu sa sobom do svoje stolice. - Nikada mi nije bilo jasno zašto se šeri servira u tako malim čašama, a tebi? - upitala je pijuckajući. - Čovek stalno mora da skače gore-dole da ih ponovo napuni. - To je briljantna inovacija, Elizabet. Svesrdno je podržavam. Proučavao ju je preko ruba čaše, uživajući u jakom mirisu amontiljada, a onda ga je srknuo i pustio da mu leži na jeziku, zamišljajući kako mu klizi grlom poput milujućeg pepela. Postala je lepša; svaki put kada bi je ponovo video ostao bi zadivljen nekim novim i savršenim dodatkom njenoj lepoti, od promene načina držanja glave do sićušnih bora na rubovima usana. Njena figura u haljini slezove boje bila je bez traga debljine, a ruke koje su nosile njegovo prstenje ličile su na morske cvetove, savijale su se i njihale nošene strujama njenih misli. Njene misli nije znao. Nikada mu ih ne bi priznala. Enigma, to je bila Elizabet. Miš se pretvorio u tihog lava, ali nije to i ostao. U šta se u međuvremenu pretvorila? Nije imao pojma. - Želiš li da razgovaramo o Džejd? - upitao je napokon, dopustivši da mu šeri klizne niz grlo. - O tome si verovatno razgovarao s pola sveta, pa radije ne bih, ako nemaš ništa protiv. Oboje znamo šta mora da se dogodi, a ono što se V

V

V


jednom kaže nikad se više ne može povući, zar ne? - Svetlucavi sloj suza prekrio joj je oči. - To je nepodnošljivo, to je sve. - Onda su suze nestale, nasmešila mu se. - Nel će doći svakog časa. Reci joj nešto lepo o njenom izgledu, Aleksandre. Tako se očajnički trudi da ti udovolji. Utom je ušla Nel, kao na znak nekog reditelja. Ono što je Aleksandar ugledao, bio je on sam u ženskom izdanju. Nije to bilo novo iskustvo, a ipak činilo se kao sasvim novo. Nel je odrasla, od devojke se pretvorila u ženu. Tamna kosa bila joj je skupljena na vrh glave, široka usta s tankim usnama izgledala su senzualno i odlučno, obojena nekom ružičastom materijom koju je blago namazala i preko obraza. Njeno dugo i pomalo rupičasto lice bilo je privlačno, a ipak je govorilo svetu da se s njom ne može poigravati. Carsko. Koža joj je bila čista i zdravo preplanula do dna vrata, a ispod njega bela poput slonovače. Kao i njena majka, odustala je od jastučića na haljini u korist haljine koja je bila punija otpozadi nego spreda, od satenske svile u boji olujnih oblaka. Nije bila krupna mlada žena s velikim poprsjem poput Rubi, niti je imala savršene proporcije svoje majke; svoje je skromne obline mirno prihvatala. A od Elizabet je nasledila dug, labudov vrat. Aleksandar je spustio čašu i hitro joj prišao. Prvo ju je uhvatio rukama da je pogleda, a onda je zagrlio. Elizabet je preko njegovih ramena mogla da joj vidi lice, bradu spuštenu u njegov kaput, sklopljene oči s gustim trepavicama. Otelotvorenje blaženstva. - Odlično izgledaš, Nel - rekao je i nežno joj poljubio usne, a onda je odveo do stolice pokraj svoje. - Je li moja odrasla ženska za malo šerija? upitao ju je. - Da, molim te, tata. Navršila sam petnaest godina, a mama kaže da bi trebalo da se naviknem da pijem malo vina. - Oči su joj se zaiskrile prema ocu. - Štos je u tome da se uvek popije samo malo. - To je razlog zašto ti šeri dajem u čaši za šeri. - Podigao je čašu da nazdravi njoj, a i Elizabet. - Živela naša prelepa ćerka Elenor. Neka joj uvek dobro ide. - Neka joj uvek dobro ide - ponovila je Elizabet. Nel je uvek imala osećaj za atmosferu, pa nije spomenula Džejd i njene nevolje. Umesto toga, usredsredila se na to da zabavi oca pričama o poslu V


koji joj je Rubi dala, šalila se na svoj račun, nestrpljiva da mu ispriča o ovom propustu ili onoj pogrešci, o tome kakvo je zadovoljstvo raditi s muškarcima kada jednom prestanu da je tretiraju kao ženu. - To se uvek dogodi u nekoj hitnoj situaciji - rekla je - kada rešenje vidi samo pouzdana Nel Kinros. Zatim se upustila u živahnu raspravu sa Aleksandrom, koja je obuhvatala tehničke teškoće u rafineriji cijanida i oštru prepirku o relativnim vrednostima jednosmeme i naizmenične električne struje. Zagovornici ove druge bili su noviji, mlađi ljudi, dok je Aleksandar smatrao da je naizmenična struja precenjena i skupa. - Tata, Feranti je dokazao da je naizmenična struja bolja! Da može da napaja i veće stvari od telefona i sijalica! Električni motori su slabi, ali kunem ti se da će se uskoro pojaviti električni motori na naizmeničnu struju dovoljno snažni da pokreću uspinjače! - rekla je Nel sjajnog lica. - Ali ne možeš da je skladištiš u baterije, devojko moja, a moraš negde da je skladištiš. Alternatori zahtevaju da dinama rade sve vreme, a to je strašno štetno. Bez skladištenja u baterije, cela proizvodnja struje prestaje čim se dinamo pokvari, a one su po tome zloglasne. - Jedan razlog za to je, tata, što idioti povezuju žicom alternatore u nizove, a očigledno je da se moraju povezivati žicom paralelno. Pričekaj i videćeš, tata! Industriji će jednoga dana biti potrebna visoka voltaža i transformatori kakve može dati samo naizmenična struja. Dobroćudna svađa se nastavljala, a Elizabet je sedela slušajući tu zaista izvanrednu mladu ženu, čije je shvatanje matematike daleko nadmašivalo znanje njenog oca, i čije je znanje mehanike bilo izvanredno. Aleksandar je barem u Nel imao srodnu dušu; ona je imala ključ do njegove biti. Njihove će bitke kasnije postati titanske, razmišljala je Elizabet. Nel samo treba vremena. Aleksandar je posetu Ani odložio za sledeće jutro, smatrajući svoj kasni dolazak dovoljnim opravdanjem. - Ana je nesrećna - objasnila mu je Elizabet prateći ga u dečju sobu. Nedostaje joj Džejd, a mi naravno nismo u stanju da joj objasnimo zašto Džejd ne može da dođe. Bio je šokiran pogledom na svoju mlađu ćerku. Lepota koju je zaboravio,


sasvim normalno lice koje se u njegovoj mašti pretvorilo u nešto značajnije, i ispupčen stomak koji je virio ispod labave haljine. Ali barem ga je prepoznala. Nekoliko je puta rekla “tata!”, a onda počela da cvili za Džejd. Kada ju je Baterflaj Ving pokušala da smiri, grubo ju je odgurnula. Cviljenje i naricanje se pojačalo, pa je Aleksandar izašao iz sobe. Nije mogao da podnese sveobuhvatni miris trudne žene koja se ne brine za sebe, a u svom sadašnjem stanju ne dopušta nikom drugom da se brine za nju. - Kakav jad! - rekao je u hodniku. - Da. - Kada će doći mladi Vajler? - Za tri nedelje. Ser Edvard je preuzeo njegovu praksu u Sidneju. - Hoće li dovesti babicu? - Ne, on kaže da će Megi Kolins sasvim dobro poslužiti. - Čujem da Ana ne želi da vidi Nel? Elizabet je duboko uzdahnula. - To je tačno. V

Ana je dobila trudove dva dana nakon što je, krajem aprila, stigao doktor Sajmon Vajler. Vrištala je kroz svaki krug bola, tako se jako otimala i udarala oko sebe da je akušer morao da je veže. Ni on ni Mini Kolins nisu jadnoj Ani mogli da utuve u glavu da mora da sarađuje, trpi, da sluša naređenja. Sve što je Ana znala bilo je da podnosi muku koja joj je potpuno neshvatljiva, i protestovala je protiv nje vrišteći, divlje i bez prestanka. Kada su trudovi ušli u poslednju fazu, doktor Vajler je upotrebio hloroform i dvadeset minuta kasnije izvukao veliko, snažno dete. Imalo je zdravu rumenu boju i pluća u odličnom stanju. Elizabet, koja je prisustvovala porođaju, nije mogla a da se ne nasmeši tom novom ljudskom biću, tako neželjenom i, do sada, tako nedobrodošlom. Ali to drago malo detence nije bilo krivo zbog svojih roditelja, niti ga zbog toga treba kažnjavati. Kada su ga obavestili o uspešnom ishodu Aninih muka, njen otac je samo nešto progunđao. - A ime? - upitala je Elizabet.


- Nazovi je kako god hoćeš - odgovorio je Aleksandar grubo. Elizabet se odlučila za Meri-Izabel sa crticom; to ime se zadržalo samo dok je Ana ležala napola svesna i iscrpljena. A to nije potrajalo duže od šest sati. Bez obzira na svoju mentalnu nedozrelost, Ana je bila telesno čvrsta i savršeno zdrava. A najgore je bilo što je imala mleka u izobilju. - Dajte joj da doji bebu! - doktor Vajler je rekao Mni. - Neće znati šta da radi! - odgovorila je Mini zinuvši od čuda. - Možemo da pokušamo. Učinite šta vam kažem. Razmaknuvši pelene, Mini je zavežljaj dodala Ani koja je ležala nalakćena na krevet. Ana je zapanjeno zurila u malo, živo lice, a onda joj se lice razvuklo u veliki osmeh. - Doli! - povikala je. - Doli! - Tvoja lutka, Ana - rekao je doktor Vajler trepćući kako bi odagnao suze. - Stavite joj Doli na dojku, Mini. Mini je olabavila Aninu spavaćicu na vratu i razotkrila jednu dojku, gurnula Anine ruke gore i vodila bebu i Anu jednu prema drugoj. Bebina usta počela su da pipkaju, a kada su našla bradavicu i počela da sisaju, Ani se lice preobrazilo. - Doli! - povikala je. - Doli! Moja Doli! Divno! Bilo je to prvi put da je izrekla neku apstrakciju. Elizabet i Baterflaj Ving su je posmatrale, a onda se zagledale jedna u drugu, nesvesne da plaču. Ana će sada da zaboravi na Džejd; Ana sada ima svoju lutku i veza je uspostavljena. I tako, kada je Aleksandar Kinros registrovao rođenje svoje unuke u opštini u Kinrosu, upisao je ime Doli Kinros. Na mesto za ime oca upisao je “S. O’Donel”. - Čini se da sam proklet sa kopiladi - rekao je svrativši do Rubi u hotel na putu kući, i gorko slegnuo ramenima. - Da ne spominjemo da sam proklet i sa devojkama. Ona je shvatila njegov mig i počela je da slabi, ali prebrzo; lišena mladalačke elastičnosti, koža joj se obesila pod bradom i ispod očiju koje su ponovo izronile na površinu. Koliko ću ga dugo sada zadržan, pitala se svakog dana kada bi joj ogledalo pokazalo debeli vrat i sitne tamne bore na gornjem delu ruku i na obrazima. Ali dojke joj nisu izgubile visok i čvrst V


položaj, niti se zadnjica spustila. Dok se ona drži, zadržaću ga, mislila je. Ali menstruacije mi nisu redovne, a kosa mi postaje sve tanja. Uskoro ću se pretvoriti u ružnu staru vešticu. - Reci mi šta si radio u inostranstvu, kuda si išao - rekla mu je pošto su vodili ljubav, u čemu je, činilo se, uživao kao i uvek. - Pre odlaska bio si tajanstven čak i više nego obično. Uspravio se u krevetu, obujmio rukama kolena i spustio na njih bradu. - Uputio sam se u misiju - rekao je posle duge pauze - u misiju da nađem Onoriju Braun. - I jesi li uspeo? - upitala je suvih usta. - Nisam. Vidiš, nadao sam se da sam joj možda udahnuo život, da mi je možda rodila sina na onoj svojoj farmi od stotinu jutara u Indijani. Ali sadašnji vlasnici kupili su je od prethodnih, a oni su je kupili od prethodnih. Niko se ne seća Onorije Braun. Zato sam unajmio Pinkertonovog čoveka da je nađe. Vesti su me zatekle u Engleskoj. Udala se za nekog tipa i preselila u Čikago 1866. godine, a u to vreme nije imala dece. Deca su došla kasnije, ona je umrla 1879, a njen se udovac godinu dana kasnije ponovo oženio. Deca su se raštrkala, valjda zato što im se nova pomajka nije sviđala. Kada me je Pinkertonov čovek upitao želim li da locira decu, odgovorio sam ne i platio mu. - O, Aleksandre! - Ustala je iz kreveta i obukla nabranu haljinu. - I šta si još radio? - Već sam izvestio Odbor, Rubi. - Sasvim bezlično. - Glas joj je zadrhtao kada je opet progovorila. - Jesi li išta čuo o Liju? - O, da. - Aleksandar je počeo da se oblači. - Dobro mu ide, uglavnom posećuje svoje stare školske drugove po raznim mestima u Aziji. Planirao sam da dovedem pleme Indijaca s podnožja Himalaja da radi u rudniku na Cejlonu, ali Li me je preduhitrio i dao im da traže dijamante u njihovom kraju. Lokalni radžin sin bio mu je od velike pomoći da obezbedi pristanak svog oca... za odgovarajuću cenu, naravno. Pedeset posto od profita, što nije loše. Zatim je otišao u Englesku i našao se sa Moldingom u Bank of England. Čini se da te britanske ustanove ne veruju u starosno doba za penziju. Molding mora da je star kao i sama banka. Sada sedi u odboru, V

V


zahvaljujući svojim aktivnostima sa preduzećem Apokalipsa. Poput mene, Li se zanima za nove gvozdene bojne brodove, posebno za njihove mašine. Neki čovek, po imenu Parsons, izumeo je novu vrstu parne mašine. Zove se turbina. Rubi je završila s uređivanjem svoje kose, koja je bila začešljana unazad više nego pre; otkrila je da na taj način jače zateže kožu lica i smanjuje bore. - Izgleda da se Li bacio na posao da zauzme tvoje mesto, Aleksandre. - U to nema sumnje, to je upravo ono što radi! Ali ti sve to sigurno znaš, Rubi. Sigurno ti piše. Namrštila se; Aleksandar nije bio siguran da li je to zbog teškoće da se uvuče u haljinu ili zbog Lija. - Li mi piše redovno kao sat, ali napiše dva-tri retka da mi kaže da je dobro i da odlazi s jednog čudnog mesta na neko drugo čudno mesto. Gotovo kao da mrzi da ga podsećaju na Kinros - dodala je setno. - Stalno se nadam da će napisati da se verio ili oženio, ali od toga nikad ništa. - On mota žene oko malog prsta - rekao je Aleksandar cinično, a onda ju je pogledao i namrštio se. - Promenila si stil odevanja, draga moja. Prilično mi nedostaju one raskošne haljine od satena. Pogledala se u veliko ogledalo i isplazila jezik haljini, koja se nije vukla po podu niti je stezala u struku, i pokrivenom poprsju. Bila je obična i prilično jednostavna, doduše od svilenog grosgraina, ali u onoj groznoj žutocrnoj boji koja je postala tako moderna. - U ovim svojim godinama, dragi moj, izgledala bih smešno. Osim toga, niko više ne nosi jastučiće za haljine, perje je izašlo iz mode, dekoltei postaju sve manji, a u modi su rukavi u obliku ovčje noge. Odvratne stvari! Osim za najelegantnije večernje zabave, sve je od vune, tvida ili grosgraina ako moraš da nosiš svilu. Stara drolja ne može sebi da dozvoli da izgleda kao stara drolja. - Po mom mišljenju - odvratio je Aleksandar s osmehom - ženska je moda znak vremena. Vremena su teška i postaće još teža. Nalazimo se u ekonomskoj krizi koja nije ograničena samo na ovaj deo sveta. Zato se žene oblače ozbiljnije, nose tmurne boje i krajnje ružne šešire. - Pristajem na obične haljine i dosadne boje, ali apsolutno odbijam da nosim ružne šešire - rekla je Rubi i uhvatila ga pod ruku.


- Kuda si krenula? - upitao ju je iznenađeno. Napravila je nedužan izraz. - Pa, s tobom na planinu! Nisam videla Doli od juče. - Iznenada je zastala. - Jesi li Džejd poslao poruku o bebi? - Elizabet je to učinila čim se beba rodila. - Je li teško slati joj poruke? - Nije ako dolaze od porodice ser Aleksandra Kinrosa. - Kada će se održati saslušanje? - U julu. - A tek je maj. Jadna mala! - Zaista. Novinski izveštaji o kineskoj dadilji iz Kinrosa i njenom zločinu jedva da su ostavili ikakav utisak na Bida Evansa Telgarta, naelektrisanog razvojem događaja koji je radnički pokret doveo u stanje ključanja. Sindikalno radničko veće, koje je gurao mudar i posvećen lankasterovac po imenu Piter Brenan, upravo je došlo do tačke s koje se nazirala politička budućnost za laburiste i počelo sastavljati nacrt laburističke platforme, kada je izbio veliki štrajk u avgustu 1890. Međutim, katastrofalni poraz sindikalista u štrajku samo je podstakao laburističke vođe da počnu da traže zastupnike u parlamentu za obične bele radne ljude. U oktobru 1890. održani su vanredni izbori u zapadnom Sidneju. Laburisti su učestvovali sa sindikalno podržanim kandidatom koji je odneo veliku pobedu. Činilo se da je sve spremno da se opšti izbori u Novom Južnom Velsu održe 1892, što je bila dovoljno daleka budućnost da laburistima omogući da se dobro pripreme, i da sve unutarstranačke borbe oko izbora svojih kandidata ostave daleko iza sebe. Sindikalno radničko veće dovršilo je svoju službenu laburističku političku platformu u aprilu 1891. godine, čitavih godinu dana pre sledećih izbora. Sadržavala je ukidanje izbornih nejednakosti, opšte i besplatno školovanje, ostvarenje sindikalnih ciljeva, nacionalnu banku i razne mere kojima bi se Kinezima onemogućio rad u Australiji. Pitanje poreza izazvalo je veću podelu među delegatima; neki su se zalagali za zemljišni porez, a drugi za jedinstveni porez koji bi obuhvatao sve i svakoga. Pošto su proširili V


platformu kako bi njome obuhvatili i reformu lokalne vlasti, rodila se nova politička stranka. Dobila je ime Laburistička izborna liga, a reč “Labor” pisala se bez slova “u”, kako se piše u Britaniji. Vremenom će prerasti u Australijsku laburističku stranku. Labor je latinska reč koja označava “rad, muku”. A onda je došlo do potencijalne katastrofe. Stranka slobodne trgovine ser Henrija Parksa nije dobila poverenje na glasanju u Donjem domu Novog Južnog Velsa. To je imalo za posledicu da je guverner raspustio parlament i raspisao nove izbore, zakazane za tri nedelje između 17. juna i 3. jula l891. Gotovo godinu dana pre nego što se očekivalo. Laburisti su počeli žurno da se okupljaju kako bi izabrali kandidate za svaku izbornu jedinicu, što u državi sa 300.000 kvadratnih milja površine nije lak zadatak. Naravno, bilo je besmisleno isticati svoje kandidate u izbornim jedinicama s mnoštvom uticajnih ljudi, ali još uvek je ostalo mnogo jedinica u kojima se isplatilo da se to učini. S udaljenijim izbornim jedinicama morali su da održavaju vezu pomoću telegrafa ili su članovi Centralnog odbora koji su ih posećivali bili osuđeni na višednevno putovanje vozovima, kočijama, pa čak i konjima. To je bio razlog što su se izbori protegli na razdoblje od tri nedelje. Izborna jedinica Burk bila je od Sidneja udaljena nekoliko dana i nije davala ni pišljiva boba za probleme tog grada. Njihov glavni problem bio je uvoz Avganistanaca i njihovih kamila, koje su volovima, i glomaznim teretnim kolima australijskih belaca oduzimale sav posao prevoza. U političkoj platformi Laburističke stranke, koju su sastavili ljudi iz grada i rudari iz ugljenokopa, ni Avganistanci ni kamile nisu se spominjali, ali u Burku su oni bili važni. To je izazvalo žestoku svađu sa Sidnejom, ali Burk je morao da popusti - kamile se u platformi neće spominjati. Ni Stranka slobodne trgovine ni Protekcionistička stranka nisu ozbiljno shvatile Laburističku izbornu ligu, pa su vodile svoje uobičajene ležerne i samozadovoljne kampanje, koje su se uglavnom sastojale od vođenja poslovnih ljudi na ručkove i večere i potpunog ignorisanja radničke klase. Članovi Stranke slobodne trgovine nisu hteli tarife i poreze na uvezenu robu, dok su protekcionisti hteli da pomognu lokalnoj industriji tarifama i porezima na uvoz. Na nedžentlmene iz Laburističke lige obe su stranke


gledale s pozamašnim prezirom. Bid Telgart grozničavo je radio u svojoj izbornoj jedinici, području jugozapadnog Sidneja, i uspeo da se izbori za nominaciju kao laburistički kandidat, a onda se prihvatio posla i stao da obilazi sve koji su imali pravo glasa. Izbore je dočekao s nemirom, ali i s izvesnom dozom samopouzdanja; nije verovao da bi obični fizički radnici svoj glas hteli da daju ljudima koji ih preziru, sada kad imaju bolju alternativu u političarima iz sopstvenih redova. Budući da se njegov izborni okrug nalazio u Sjdneju, brzo je saznao svoju sudbinu. Bid Evans Telgart postao je ČZS - član Zakonodavne skupštine. Kada su postupno prebrajani svi rezultati u 141 izbornoj jedinici u državi, laburisti su osvojili trideset pet. Kao i relativnu većinu u Parlamentu. Nije im sve išlo u prilog; šesnaest njihovih zastupnika bilo je iz gradskih izbornih jedinica, a devetnaest iz seoskih. Gradski muškarci (žene nisu imale pravo glasa, a kamo pravo da se kandiduju za Parlament) uglavnom su bili nepokolebljivi sindikalisti, dok seoski, s izuzetkom grupe rudara uglja i jednog šišača ovaca, uopšte nisu bili članovi sindikata. Samo deset zastupnika iz Laburističke stranke rođeno je u Australiji, samo četvorica su bila starija od pedeset godina, a šestorica su bila mlađa od trideset. Bila je to grupa mladih ljudi nestrpljivih da zauvek promene lice australijske politike. Nestrpljivih, da, ali i neiskusnih. Neka sve to ide do đavola, pomislio je Bid Telgart, ČZS. Čovek može da stekne iskustvo jedino skočivši u vodu, u čizmama i svemu ostalom. Reči koje su palile mase na području Sidneja sada će odjekivati domom koji je osećao sve veći umor od parksovske retorike. Ali “veliki starac” uspeo je da zadrži položaj premijera i sada je morao da se dodvorava tim laburističkim budalama (što su neki od njih, nažalost, i bili) ako je hteo da prikupi dovoljan broj glasova. Taj zadatak otežavao je unutrašnje nejedinstvo laburista, koji su se rukovodili onom groznom američkom izmišljotinom, demokratijom; otprilike polovina laburista zagovarala je slobodnu trgovinu, a druga polovina bila je za protekcionizam. I tako se u julu, prekasno da bi to išta značilo, Bid Telgart setio onog dana u Kinrosu kada Sem O’Donel nije došao u hotel posle ručka, “Malo pipkanja i štipanja”, objasnio je s nedužnim osmehom nekoliko sati kasnije, V

V

V


kada se napokon pojavio. E pa, kao dokaz, to je mršavije od one priče sa psom. To ne bi moglo da uveri sudiju da promeni svoju odluku, da Džejd Vong, usedelica iz grada Kinrosa, trideset šest godina stara, mora na vešala. Zbog bojazni od masovnih demonstracija u slučaju da Džejd bude dovedena u Sidnej, donešena je odluka da se obesi na posebno podignutim vešalima u Batarst Gaolu, a smaknuće da ne bude dostupno za novinare i javnost. Sudija, član Vrhovnog suda Novog Južnog Velsa, bio je više nego pravedan, ali Džejd je odlučno tvrdila da je ubila Sema O’Donela na opisani način, i da joj je drago što ga je ubila. On je upropastio njenu bebu Anu. - Nemam drugog izbora - rekao je sudija u svom obraćanju nekolicini mirnih i pažljivih ljudi kojima je bilo dopušteno da prisustvuju. - Zločin je nedvosmisleno počinjen s predumišljajem. Isplaniran je i izveden sa stepenom hladnokrvne proračunatosti, koji mi je gotovo neshvatljiv u svetlu prethodnog života i karijere gospođice Vong. Ništa nije prepušteno slučaju. Možda je najstrašniji aspekt ovog nedela način na koji je gospođica Vong žrtvi zašila oči, kako ne bi mogao da ih zatvori. Bio je prisiljen da gleda svoje sakaćenje i skrnavljenje. A gospođica Vong ni u jednom trenutku nije pokazala znake kajanja, ni rečima niti bilo čime drugim. - Njegova visost uzela je malu crnu tkaninu sa svoje klupe i stavila je na vrh svoje velike perike. - Optužena, osuđujem vas na smrt vešanjem na stratištu. Samo je Aleksandar došao iz Kinrosa da prisustvuje izricanju presude. Džejd nije promenila izraz lica, niti je njen osmeh izgubio svoju spontanost. Njene krupne smeđe oči nisu pokazivale ni strah ni kajanje. Džejd je očigledno bila srećna. Pogubljena je nedelju dana kasnije, jednog hladnog i kišnog julskog dana u osam sati ujutro, dok su planine oko Batarsta bila pokrivene snegom, a ledeni vetar duvao i šibao Aleksandrov kaput oko kolena i sprečavao ga da otvori kišobran. Dan ranije posetio ju je u ćeliji kako bi joj predao četiri pisma: po jedno od oca, Rubi, Elizabet i Nel. Dao joj je uvojak Anine kose, koji joj je mnogo više značio od svega što bi joj pisma mogla reći.


- Biće mi na grudima - rekla je ljubeći ga. - Je li beba dobro? Doli? - Cveta i čini se da je sasvim normalna za svojih deset nedelja. Mogu li nešto da učinim za tebe, Džejd? - Brinite se za moju bebu Anu i zakunite mi se Nelom da je nikada nećete poslati u dom. - Kunem se - rekao je bez oklevanja. - Onda sam ostvarila sve što sam naumila - rekla je s osmehom. Kada su je izveli, Džejd je bila odevena u crne pantalene i kaputić, a svoju dugu kosu skupila je na temenu u pundu. Činilo se da joj kiša ne smeta; izgledala je spokojno i nije zastajkivala u hodu. Sveštenika nije bilo; Džejd je odbila duhovnu utehu, insistirajući da nije krštena i da nije hrišćanka. Jedan stražar ju je doveo i smestio na sredinu podnih vrata, a drugi joj je vezao ruke iza leđa i okovao gležnjeve. Hteli su da joj navuku kapuljaču na glavu, ali je počela tako žestoko da odmahuje glavom da su odustali. Zatim joj je prišao krvnik, stavio joj uže oko vrata, namestio čvor tako da leži odmah iza njenog levog uveta i stegao omču. Džejd je pokazivala tako malo interesovanja kao da je već mrtva. Reklo bi se da se sve svršilo za sekund, a ipak, kao da je trajalo sat vremena. Krvnik je pritisnuo polugu i vrata su se srušila s glasnim treskom. Džejd je prevalila put male razdaljine predviđene da joj slomi vrat a da joj ne odrubi glavu. Nije bilo trzanja, koprcanja ni grčenja. Figura odevena u crno, tako sitna, tako bezazlena, malo se zanjihala, lica spokojnog kakvo je bilo od početka. - Nikada nisam video tako hrabrog osuđenika - rekao je upravnik stojeći kraj Aleksandra. - Grozna stvar. Sve je bilo unapred dogovoreno. Aleksandar će preuzeti telo nakon što pogrebnik proglasi smrt; kremiraće ga u Sungovom krematorijumu, ali pepeo neće poslati kući u Kinu, niti će ga predati Semu Vongu. Sung, koji se u celom tom slučaju držao sasvim po strani, bojeći se odmazde nad svojim ljudima, došao je na sjajnu ideju s kojom se, verovao je, Džejd složila. Aleksandar se takođe složio. Usred noći, Sung će se sam ušunjati na groblje u Kinrosu i pokopati Džejdin prah u veliku humku iznad tela V


Sema O’Donela. Čitavu večnost - ili barem onaj deo večnosti koji nešto znači - Sem O’Donel moraće da podnosi da mu se njegov ubica uvlači kroz tanak, jeftin kovčeg. - Hteo bih da mi vratite pisma gospođice Vong, molim vas - rekao je Aleksandar upravniku. - Sklonimo se sa kiše - odvratio je čovek i krenuo. - Želite li da ih pročitate, a? - Ne, želim da ih spalim nepročitana. Bila su namenjena samo njoj. Nadam se da ćete mi izaći u susret? Ne bih voleo da se čita njihov prepis u novinama. Upravnik je prepoznao gvozdenu šaku u rukavicama od baršuna i smesta odustao od svojih planova. - Naravno, ser Aleksandre, kako da ne! - rekao je srdačno. - U mojoj sobi za prijem gori vatra, tamo možemo da se osušimo. Jeste li za šoljicu čaja dok čekamo, a?


5. U MUŠKOM SVETU

Ka d a j e Nel počela da studira rudarstvo na Univerzitetu u Sidneju u martu 1892, u vrlo ranom dobu od šesnaest godina, Aleksandar joj je pomogao koliko je mogao. Škola se nalazila u beloj prizemnoj zgradi predviđenoj da bude privremen ali dovoljno prostran smeštaj dok se ne izgradi prava tehnička škola. Ležala je u Paramota Roudu i imala verandu ispred koje je rastao paradajz. Aleksandar nije video svrhu u okolišanju, pa je rektoru naučnog odseka profesoru rudarstva, Vilijamu Vorenu, jednostavno rekao da je spreman da priloži veliku novčanu svotu za potrebe gradnje, pod uslovom da profesori ne šikaniraju njegovu ćerku i njene kineske kolege. Profesoru Vorenu srce je sišlo u petu, pa je stao da ga uverava da će sa Nel, Vo Čingom, Čan Minom i Lo Čijem postupati kao i sa belim muškim studentima - ali neće ih favorizovati, o to nikako neće! Aleksandar se nacerio i podigao svoje šiljaste obrve. - Uverićete se, profesore, da ni mojoj ćerki ni kineskim dečacima nisu potrebne nikakve posebne usluge. Oni će biti vaši najbistriji studenti. Kupio im je pet malih kuća u nizu na mestu gde se Glib spajao s Paramota Roudom i unajmio radnike da unutra naprave slobodan prolaz među njima. Svih pet studenata (dodatak je bio Doni Vilkins) imalo je svoje sobe, a prostorije za poslugu nalazile su se na tavanu. Nelina sluškinja bila je, naravno, Baterflaj Ving. Tokom nedelje orijentacije, brucoši koji nisu bili iz Kinrosa sablažnjeno su gledali studentkinju; ponašanje nešto više od dvadeset starijih studenata graničilo se sa neposlušnošću, ali gnevna delegacija koja je otišla kod profesora Vorena vratila se podvijena repa. - Onda ćemo morati da je isteramo neslužbeno - rekao je Rodžer Doman, koji je krajem godine trebalo da diplomira rudarstvo. Napravio je preteći izraz lica. - Da i ne spominjemo Kineze. Kuda god bi Nel krenula pratili bi je pogrdni uzvici, svaki njen V

V

V

V


laboratorijski zadatak bilo je sabotiran; beleške su joj bivale ukradene i uništene, nestali su joj udžbenici. Nel se nije dala zbuniti, ubrzo je na časovima pokazala da je po inteligenciji, znanju i sposobnostima daleko ispred ostalih. Ako su tokom nedelje orijentacije mislili da je mrze, to nije bilo ništa u poređenju sa onim što su beli studenti osećali kada ih je bez ustručavanja ponižavala pred profesorom Vorenom i malom grupom njegovih predavača. S velikim zadovoljstvom ispravljala je njihove račune, pokazivala da su im zaključci pogrešni i da u poređenju s njom nisu u stanju da razlikuju jednu stranu parne mašine od druge. Ili u poređenju s kineskim dečacima, što je bilo dodatno poniženje. Najubitačnija uvreda supremaciji belih studenata bila je Nelina invazija na školske kupaonice, koje su se nalazile u odvojenim zgradama i nisu bile predviđene za žene. Korisnici su se u početku zaključavali kada bi se pojavila, ali onda su Doman i njegovi zaključili da je bolje da se ne zaključavaju nego da se odvratno ponašaju - da paradiraju svojim polnim organima, da pred njom seru na pod, da uneređuju klozetske šolje i otvaraju vrata. Problem je bio u tome što Nel nije igrala pošteno, pa čak ni ženstveno. Umesto da brizne u plač, ona se svetila. Kad je Doman stao da maše svojim polnim organom, dobio je po njemu tako gadnu ćušku da je stao da se previja od bola. Svojim prezrivim primedbama o veličini njihovih penisa zar joj ništa nije sveto? - uskoro je naterala urinatore da ih pokrivaju čim bi ušla. S nečistoćom se beskrupulozno obračunavala odlazeći po profesora Vorena i odvodeći ga u obilazak kupaonica. - Ti baš izazivaš da te neko dobro pojebe! - zarežao je Doman, zatekavši je samu, nedugo nakon što su muškarci dobili naredbu da očiste prostorije i da se ubuduće ponašaju pristojno. Da li je Nel barem trepnula, bilo zbog prostote bilo zbog ideje? Ma kakvi! S prezirom je odmerila starijeg studenta kolovođu, od glave do pete, i rekla: - Ti ne bi mogao da pojebeš ni kravu, Rodžere. Ti voliš da pušiš kurac, perverznjaku! - Baš si pička! - grunuo je. Oči su joj zaigrale. - I ti si to, prostačino! - uzvratila je.


I tako se činilo da nema načina da se Nel Kinros otera osim primenom fizičke sile; kučka je imala pogan jezik kao i bilo koji nasilnik i bezobzirno se svetila. Nije igrala po pravilima, a sasvim sigurno nije se ponašala kao devojka. Mesec dana posle početka nastave skovali su plan kako da isteraju nju i Kineze. Sve je brižljivo isplanirano; trebalo je ležeći pričekati da se pojave na povratku kući po napuštenoj stazi kroz šumarak, na mestu gde će se kasnije protezati atletska staza Univerziteta. Jedini problem bio je Doni Vilkins, belac i muškarac, ali potencijalni napadači na kraju su došli do zaključka da je on jasno pokazao na čijoj je strani, pa treba kazniti i njega. Dvanaestočlana družina napadača naoružala se palicama za kriket i loptama, a Doman je poneo konjski bič koji je nameravao da upotrebi na golim leđima gospođice Nel Kinros, čim ona i njeni žuti prijatelji budu savladani. Ali nije se tako dogodilo. Kada su ih napali, Nel, Doni i tri kineska dečaka branili su se poput... poput... - Poput derviša - bio je jedini način kako je Rodžer Doman to posle mogao da opiše vidajući svoje rane. Udarali su, mlatili postrance rukama, sa smešnom lakoćom oduzimali palice i lopte svojim napadačima, slali im tela u let vazduhom, gazili ih kada bi tresnuli na tlo, iščašili im ramena iz zglobova, slomili ruku ili dve. - Pomiri se s tim, Rodžere! - zadihano je rekla Nel nekoliko sekundi kasnije, kada je sve bilo gotovo. - Nisi nam dorastao. Kao inženjeru rudarstva, biće ti bolje da podnosiš neprilike, jer će se inače moj tata pobrinuti da ne dobiješ posao nigde u Australiji. A to je bilo najgore od svega. Ta je kučka imala moć i nije se ni najmanje ustručavala da se njome koristi. I tako, kada je došlo vreme da se novi studenti pošalju u razne radionice po industrijskim četvrtima Sidneja, studentski otpor ženi u svojim redovima doživeo je sramnu smrt, a Nel Kinros postala je slavna, od likovne umetnosti do medicine. Kada bi se u svom kombinezonu pojavila da obavlja prljave poslove, niko ne bi rekao ni reč. Zadivljeni profesor Voren - nimalo veći pobornik žena na tehničkom fakultetu od svojih predavača morao je da prizna da su neke žene naprosto prejake da bi podlegle


tradicionalnim načinima koji muškarcima stoje na raspolaganju da ih se reše. Osim toga, bila je daleko najbriljantniji student kojeg je ikad imao, a njeno poznavanje matematike ga je zadivilo. Čoveku bi se moglo oprostiti ako bi pomislio da će Nel postati junakinja male zajednice militantnih žena na Univerzitetu, koja se borila za pravo glasa i jednaka prava za žene. Ali to se nije dogodilo, prvenstveno zato što Nel Kinros, čim su njene teškoće prestale, nije više pokazivala interesovanje za te žene, sve polaznice Fakulteta likovne umetnosti. Nel je do srži pripadala svetu muškaraca i žene su joj bile dosadne, pa čak i ako su bile feministkinje, kako su sebe nazivale, s vrlo legitimnim zahtevima. Tokom prve godine na fakultetu, došlo je do pogoršanja ekonomske situacije, što je imalo za posledicu da su neki studenti morali da paze na svaki novčić i da se brinu mogu li im roditelji priuštiti da ih zadrže na relativnoj slobodi preddiplomskih studija, koje su bile dovoljno iscrpne da onemoguće posao uz studije. Ali bilo je dovoljno da Nel kaže samo jednu reč i njen otac je ponudio stipendije svim studentima rudarstva koji nisu mogli da nastave studije. Na tome je trebalo da joj budu zahvalni, ali naravno da nisu bili. Stipendije su prihvatili, ali Nel su još više mrzeli, zato što je imala veze i moć da te veze stvara. - To nije pravedno! - vikao je Doni Vilkins pred njom. - Trebalo bi da ti zahvaljuju na kolenima. Umesto toga, oni sad opet viču kad god te vide. - Ja sam pionir - odgovorila je Nel, nepokorena i nezadivljena. - Ja sam žena u svetu muškaraca, a muškarci znaju da sam ja samo vrh ledenog brega. Posle mene neće više moći da drže žene po strani, čak ni ako im ser Aleksandar Kinros nije tata. - Nasmejala se, bio je to predivan smeh. - Jednoga dana će morati da sagrade klozete za žene, Doni, a onda će otporu doći kraj. V

Na praksi, kako se to nazivalo, od svakog studenta se očekivalo da stekne veštine u neposrednom radu. Udžbenici i teorija nisu bili dovoljni; profesor Voren držao se načela da svaki inženjer mora da zna da vari, lemi i obrađuje metal poput bilo kojeg radnika, a da inženjer rudarstva mora da zna da radi u rudniku, minira, buši i obrađuje proizvod, pa bio to ugalj, zlato, bakar ili bilo koja druga iskopana materija. Studenti rudarstva nisu


išli na praksu u rudnike na prvoj godini; brucošima se praksa sastojala od radnog iskustva u fabričkim radionicama i livnicama. U Nelinom slučaju, vlasnike fabrika trebalo je unapred upozoriti na njen pol kako bi je prihvatili. U fabrikama koje su bile klijenti preduzeća Apokalipse - ili su se nadale da će to postati - to nije predstavljalo problem, ali inače je bilo nemoguće. To nije usporilo Nel sve do pred kraj prve godine, kada je očajnički želela da provede vreme u jednoj radionici u jugozapadnom Sidneju u kojoj su se izrađivale bušilice - sada tako dizajnirane da su obećavale revoluciju u bušenju tvrdih stena. Uspela je da dobije dozvolu zato što je Apokalipsa bila velika mušterija, samo da bi joj rekli kako sindikat metalskih radnika, koji je tamo vladao čvrstom rukom, odbija da pusti ženu da uđe, a kamoli da joj dopusti da se petlja oko mašina. Taj problem ser Aleksandar nije mogao da reši; Nel je bila prepuštena sebi. Njen prvi potez bio je da zatraži razgovor sa sindikalnim vođom radionice, koji je bio veza između metalskih radnika fabrike i njihovog sindikalnog stožera. Sastanak je bio ispunjen gorčinom i nije prošao onako kako je vođa radionice očekivao, zamišljajući da će tu kapitalističku kučku ispratiti uplakanu. Bio je to zatucani Skot iz Glazgova koji je ser Aleksandra Kinrosa smatrao izdajicom svoje klase, i svečano se zakleo pred Nel da će radije umreti nego videti jednu ženu da radi u radionici. Umesto suza, dočekala su ga pitanja na koja nije znao da odgovori, a kada je na ivici nerava počeo da psuje, ona mu je uzvratila psovkama. - Ona je još gora od žene - rekao je nekolicini prijatelja kada je Nel izašla. - Ona je muškarac u ženskoj odeći. Kuda sada - upitala se Nel, odlučna da uspe po svaku cenu. Stari jarac! Sindikalne vođe radionica bile su na lošem glasu kao najlenji ili najmanje stručni radnici sindikata, što je i bio razlog što su želeli položaj/sindikalnih predstavnika. On ih je štitio i omogućavao im da pobegnu od previše napornog rada. Angusu Robertsone, moraćeš da je podnosiš, ma koliko se borio protiv toga! Nakon što je istražila laburističke novine kao što je Worker, shvatila je šta sledeće mora da učini - da zatraži pomoć lokalnog laburističkog parlamentarnog zastupnika, zakletog republikanca i zadrtog socijaliste. Zvao V


se Bid Telgart. Bid Telgart! Njega je znala! Ili je barem, ublažila je procenu, jednom bila sa njim na ručku u Kinrosu. I tako se uputila u njegovu parlamentarni kancelariju u Ulici Makvar; samo da bi odbili da je prime jer nije iz njegove izborne jedinice, niti ima veze sa radničkim pokretom. Njegov sekretar, kojeg je delio sa brojnim drugim laburističkim zastupnicima, žilav mali čovek, nacerio joj se i rekao da se gubi i rodi nekoliko beba kao prava žena. Nakon što se raspitala u biblioteci Parlamenta, ustanovila je da Bid Telgart - prethodno zanimanje: rudar u ugljenokopu, bračno stanje: neoženjen, rođen 12. maja 1865. godine - živi u Amklifu. Bilo je to slabo naseljeno radničko predgrađe nedaleko od zaliva Botani, ne previše udaljeno od fabrike bušilica. Budući da nije mogla da ga vidi u njegovoj kancelariji, potražiće ga u domaćoj jazbini. A to je bila mala kuća od peščara još iz kažnjeničkih dana, smeštena na otprilike jednom jutru zemlje koju niko nije obrađivao. Kada je došla do tamnozelenih oguljenih vrata i pokucala alkom, niko joj nije odgovorio. Nakon još nekoliko udaraca i deset minuta čekanja, odustala je od prednjih vrata i otišla oko kuće. Ugledala je neuredne zavese, prljave prozorske daske i pretrpanu kantu za smeće ispred zadnjih vrata, a onda ju je zapahnuo smrad koji je izbijao iz poljskog klozeta na dnu zapuštenog zadnjeg dvorišta. Budući da je prezirala neaktivnost, a ipak odlučna da pričeka dok se Bid Telgart ne vrati kući, počela je da plevi korov oko kuće. Na ovoj siromašnoj i peskovitoj zemlji teško je uzgajati cveće i povrće, pomislila je, bacajući korov na gomilu koja je ubrzo prerasla u mali breg. Bio je već sumrak kad je Bid ušao kroz oštećena vrata drvene ograde koja je odvajala zemlju od nepopločane spoljašnje pešačke staze. Prvo je osetio miris iščupanog bilja, a zatim ga ugledao na impresivnoj gomili. Ali ko je baštovan koji se prihvatio tako nezahvalnog posla? Našao ga je iza kuće; visoku mršavu devojku u tamnozelenoj pamučnoj haljini koja joj je dosezala gotovo do gležnjeva. Nije imala obline vrednih spomena, vrat joj je bio dug, a duge rukave zasukala je iznad oštrih, koščatih laktova. Nije je prepoznao, čak ni kada se uspravila i pogledala


pravo u njega. - Ovo mesto je prava sramota - rekla je brišući prljave ruke o haljinu. Nije teško shvatiti zašto ste samac koji je zadovoljan da jede iz konzerve i sedi na sanduku od pomorandži. Ali, ako nemate novca, mogli biste da uzgajate povrće sa malo kravljeg gnojiva da pomogne zemlji, a vežba bi vam dobro došla. Raste vam trbuščić, gospodine Telgart! Ta mu je činjenica bila vrlo dobro poznata i bacala ga je u očaj, pa je počeo da oseća razdraženost. Ali prepoznao je glas, čist i autokratski, i zapanjeno se zagledao u nju. - Nel Kinros! - uzviknuo je. - Šta, pobogu, vi ovde radite? - Plevim korov - odgovorila je dok joj je pogled putovao po njegovom trodelnom tamnoplavom odelu, celuloidnom okovratniku i manžetnama, klupskoj kravati i dugmadi parlamentarnog zastupnika. - Daleko ste dogurali, a? - Čak i laburistički članovi Parlamenta moraju da se drže pravila odevanja - odgovorio je odbrambeno. - Onda je dobro što je petak. Možete da obučete staru odeću i da provedete neko vreme među korovom. - Vikendom obilazim svoj izborni okrug - odgovorio je kruto. - Gde vam nude keks i čaj sa šećerom, verovatno ječmene kolačiće sa džemom i kremom, a posle velike krigle piva. Ako ne promenite navike, gospodine Telgart, umrećete pre četrdesete. - Nije mi jasno šta se vas tiče moje zdravlje, gospođice Kinros! - istresao se. - Pretpostavljam da nešto hoćete... šta? - Da uđem i popijem šoljicu čaja. Trgao se. - Unutra nije... ovaj... nije baš čisto i uredno. - Nisam ni očekivala da će biti. Treba oprati zavese, a i prozore. Ali čaj se kuva od ključale vode, pa ću svakako preživeti. Stajala je iščekujući, s uzdignutim šiljastim obrvama i podrugljivim izrazom na koščatom licu, osim u očima, koje su nestašno iskrile. Uzdahnuo je. - Neka bude na vašu odgovornost! Uđite. Otvorio je vrata prema zadnjoj kuhinji u kojoj se nalazilo nekoliko V


betonskih kada za pranje sa slavinom za vodu. - Barem ste priključeni na vodovod - rekla je. - Kako to da još uvek imate poljski klozet? - Još nisu spojili i kanalizaciju - kratko je odgovorio i odveo je u malu kuhinju, u kojoj se nalazila još jedna kanta, plinski šporet sa četiri ringle i veliki sto pod kojim je bila gurnuta jedna drvena stolica. Prljavi i požuteli zidovi bili su tako poprskani sitnim upljuvcima muva da su izgledali poput kakvog modnog uzorka. Na samom stolu ležao je krupniji izmet bubašvaba, a na podu grudvice mišjeg i pacovskog izmeta. - Ovako zaista ne možete da da živite - rekla je Nel, izvukla stolicu i sela. Izvadila je maramicu iz svoje velike kožne torbe i rasprostrla je na sto da napravi čisto mesto za laktove. - Parlament u poslednje vreme deli dobre plate, zar ne? Unajmite nekoga da vam čisti. - To ne bih mogao! - otresao se, sve ljući nakon svake od njenih uvredljivih primedbi. - Ja sam laburista i ne odobravam poslugu! - Besmislica! - odvratila je prezrivo. - Ako želite da diskutujete sa socijalističkog stanovišta, ponudili biste posao nekome kome verovatno očajnički treba malo dodatne zarade, pa biste svoje blagostanje podelili sa nekim iz svog izbornog okruga... najverovatnije sa ženom, dakle ne sa nekim ko bi mogao da glasa za vas, ali sigurna sam da bi vam njen muž dao svoj glas. - Njen bi mi muž najverovatnije ionako dao svoj glas. - Jednoga dana i žene će imati pravo glasa, gospodine Telgart. Ne možete se zalagati za svu tu jednakost i demokratiju, a ne videti da su i žene građani. - Potpuno se protivim koncepciji posluge. - Onda nemojte sa njom postupati kao sa sluškinjom, gospodine Telgart! Postupajte sa njom kao sa onim što i jeste... majstor svog zanata, a to je čišćenje. To nije sramota, zar ne? Ako je plaćate dobro i redovno, ako joj zahvalite na odlično obavljenom poslu, ako joj pružite osećaj da je željena i potrebna... neće vam škoditi kod glasača ako vas ta žena bude hvalila svim svojim prijateljima kao demokratskog poslodavca. Muškarci glasaju, tačno, ali žene mogu da utiču na njihov glas, a sigurna sam da to često i čine. Zato, unajmite neku ženu da vam čisti kuću i odvojite dovoljno vremena za svoje


dvorište kako biste sprečili rast trbuščića. - Imate pravo - priznao je, s nelagodom nalivajući ključalu vodu u čajnik. Posuda za šećer ležala je odbačena na stolu. - Bojim se da je puna izmeta bubašvaba, a nemam mleka. - Kupite ledenu kutiju. U Amklifu sigurno postoji ledar, a nema razloga da zaključavate kada niste ovde... i onako nemate ništa što bi vredilo ukrasti. Moraćete da se rešiti bubašvaba, one žive u odvodnim cevima, u kanalizaciji, u svemu što je prljavo, a povraćaju posle jela... pogledajte ivicu posude za šećer? To je smrtonosna klopka. Kladila bih se da u Amklifu ima mnogo trbušnog tifusa, da i ne spominjemo vodene boginje i dečju paralizu. Vi ste u Parlamentu; pokrenite borbu za kanalizaciju. Dok se ljudi ne nauče čistoći, Sidnej će biti opasno mesto. Rešite se pacova i miševa, jer će inače jednog dana izbiti kuga. - Nel je prihvatila vrč crnog čaja bez šećera i počela zahvalno da ga pije. - Vi ste navodno inženjer zar ne? - upitao ju je malaksalo. - Više mi zvučite kao lekar. - Da. Uskoro ću završiti prvu godinu rudarstva, ali zapravo bih htela da budem lekar, posebno sada kad primaju žene na medicinu. Iako se tome opirao, otkrio je da mu se ona sviđa; bila je tako poslovna, tako logična, tako lišena samosažaljenja. I uprkos njenim kritikama, njegove samačke navike nisu je nimalo odbijale. Nel Kinros je volela da nalazi razumne odgovore. Baš šteta što je na suprotnoj strani, pomislio je. Bila bi vredna prinova našim snagama, pa makar i iz pozadine. Njena radost bila je potpuna kada je on uzeo sanduk od pomorandži i seo na njega - baš kao što je pretpostavljala, nije mario za materijalne stvari. Sigurno ga nervira što mora da nosi odelo! Kladila bih se da se pre obilaska svog izbornog okruga presvuče u radne pantalone i zasuče rukave. - Imam dobru ideju - iznenada je rekla dok je uzimao njen vrč da joj natoči još čaja. - Umesto da jedete keks i ječmene kolačiće sa džemom i kremom, kada idete u obilazak, mogli biste da se ponudite da kopate rupe, cepate drva i premeštate nameštaj. Tako biste vežbali, pa ne biste imali vremena za prežderavanje. - Zašto ste došli ovamo, gospođice Kinros? - upitao je. - Sta je to što mislite da mogu da učinim za vas? V


- Zovite me Nel, a ja ću vas zvati Bid. To je zanimljivo ime, Bid. Znate li ko je on bio? - To je porodično ime - rekao je. - Časni Bid je bio redovnik iz Nortmberlanda za koga kažu da je pešačio sve do Rima i natrag. Napisao je prvu pravu istoriju engleskog naroda, premda se ne zna je li bio Saksonac ili Kelt. Ziveo je u sedmom i osmom veku posle Hrista i bio vrlo nežna sveta duša. - Onda sam ja isključen - rekao je nehajno. - Odakle sve to znate? - Čitam - odgovorila je jednostavno. - Nisam imala bogzna šta drugo da radim u Kinrosu pre nego što mi je tetka Rubi dala posao. Zato mi rudarstvo tako dobro ide... teoriju znam napamet, a sam posao, pogotovo rudarstvo, vrlo dobro. Jedino što mi nedostaje jeste diploma. - Još mi niste rekli šta želite. - Zelim da porazgovarate sa jednim džangrizavim starim Škotom koji se zove Angus Robertson; on je sindikalni vođa radionice u Konstantin Drilsu. Treba mi radno iskustvo u tamošnjoj radionici, i od vlasnika sam dobila dozvolu. A onda me je Robertson odbio bez mnogo premišljanja. - A, da, metalski radnici! Ne znam zašto bi ih ugrožavala žena... ne verujem da ijedna žena, čak i vi, želi da buši i vari i udara čekićem i kuje čelik ili radi sa njim bilo šta. - Ja želim da naučim kako da okrećem čelik na strugu. Nijedan inženjer koji nešto vredi ne može da oblikuje stvari od čelika ako ne zna šta strug može i ne može. - Slažem se da je iskustvo u radionici presudno. - Spustio je uglove usana i namršteno pogledao nepopijeni čaj. - U redu, razgovaraću s Angusom. Ali razgovaraću i sa sindikalnim vođama. Oni mogu jače da ga pritisnu nego ja. - To je sve što tražim - rekla je Nel i ustala. - Kako mogu da stupim u kontakt s vama? - Imam telefon u kući. To je na Glebu. Ako odgovor bude pozitivan, možete da dođete na večeru da pojedete malo zdrave hrane. - Uzgred, koliko vam je godina, Nel? - Šesnaest i... hm... osam desetina. - Zaboga! - rekao je dok ga je oblivao hladan znoj. V

V

V

V

V


- Prestanite da paničite - rekla mu je prezrivo na odlasku. - Znam da se brinem o sebi. Kladim se da znaš, pomislio je gledajući kočiju kako odlazi niz ulicu. Isuse! Mamac za zatvor, a imao ju je u svojoj kući! Ali, to niko ne zna, pa zašto bi to onda bilo važno? Imala je pravo, naravno. Svi u njegovoj izbornoj jedinici su ga sažaljevali, neženju u toj groznoj kući, nesposobnog da se brine o sebi. Zato su ga nudili hranom uvek kada bi im došao u posetu. Kako da tim ljudima objasni da svakog dana dobija odličan ručak u parlamentu? Da radničko veće takođe ima hrane? Okopaće zemlju motikom i unajmiti - za pristojnu platu - neku strašno siromašnu ženu da mu čisti. Postaviće klopke za miševe i pacove, staviti otrov za bubašvabe i kupiti lepljivi papir da ga razmota od plafona do poda i tako ulovi muve na lepljivu otrovnu površinu. Ne želim da umrem pre četrdesete, rekao je samom sebi, ali primetio sam da mi creva ne rade kako treba. Ako mesto bude čistije, možda neću dobijati one napade žuči? Nel Kinros, samo ti je šesnaest leta a drska si kao da ti je šezdeset. Odgovor je bio pozitivan, pod jednim uslovom - da Nel spoji dve čelične ploče zakivcima. Ako je to u stanju da učini, onda će moći da nauči da radi na strugu. Koliko god mu je to bilo mrsko da prizna, Angus Robertson je izjavio da ona dobro zakiva. Ali kada je tri dana kasnije došla na praksu, otkrila je da se u celoj radionici ništa ne radi. - Pokvarila se parna mašina - rekao je Angus Robertson, potajno likujući - a majstor se razboleo. - Bože, Bože - odvratila je Nel i otišla na drugu stranu, gde se nalazila parna mašina proizvodeći paru i odgurnula u stranu tri čoveka kako bi je pogledala. - Sta je sa majstorom? Nadam se da nije groznica? - Nije - odgovorio je Angus, zadivljeno je gledajući kako proučava automatski regulator kojim se reguliše količina pare koja kroz zasunski ventil prolazi u razvodnu komoru. - Reuma. - Sutra ću vam doneti vrećice s prahom, pa mu ih možete dati. Recite mu da uzima jednu vrećicu tri puta dnevno, i neka je popije s mnogo tečnosti. To je stari kineski lek za reumatske bolove i groznicu - rekla je Nel tražeći V


jednom rukom komad alata koji nije bio tamo. - Dodajte mi viljuškasti ključ, molim vas. - Neki kineski otrov? - zgrozio se Angus, teatralno uzdišući. - Ne želim da dajem starom Džoniju tako nešto! - Ma svašta! - otresla se Nel. - To je uglavnom razmrvljena vrbina kora pomešana sa drugim lekovitim biljem... nema tu ni očiju vodenjaka ni žabljih nogu. - Pokazala je automatski regulator kao da joj je teško da poveruje da problem već nije rešen. - Savile su se zatege, gospodine Robertson. Pukle su dve poluge, popravka neće dugo trajati. U roku od dva sata zamajci - mesingane kugle velike poput loptica za stoni tenis - i dižući sklop bili su na mestu, a poluge koje drže zatege zalemljene su na krunu i čauru. Kugle su se nadigle zbog centrifugalne sile, zasunski se ventil otvorio da propusti dovoljnu količinu pare u razvodnu komoru, a zamajac je počeo da se okreće omogućavajući celokupnoj mašineriji koju je parna mašina pokretala da ponovo proradi. Bid Telgart došao je da gleda, a pridružio mu se i mlađi partner Konstantina Drilsa, gospodin Artur Konstantin. - Ima li nešto što ona ne zna ili što ne može da uradi? - upitao je Artur Konstantin Bida. - Ja o njoj znam isto tako malo kao i vi, gospodine - odgovorio je Bid, s formalnošću kakva je primerena susretu kapitaliste i socijaliste - ali, koliko znam, njen otac je praktičan čovek, a ona je uz njega od malih nogu. Profesor Voren, dekan Naučnog odseka, kaže da će ona biti najbolja u klasi sa takvom lakoćom da je jedva ima smisla ispitivati. - To je strašna mogućnost - rekao je Artur Konstantin. - Ne, to je zvono za uzbunu - odvratio je Bid - a ono mi govori da u slabijoj polovini naše populacije ima neiskorišćenih žena. Srećom, žene su uglavnom zadovoljne svojom sudbinom. Ali Nel Kinros je poruka da se neke žene ne mire sa svojom sudbinom. - Neka onda budu negovateljice ili učiteljice. - Osim ako nisu nadarene za tehniku - odbrusio je Bid, ne zato što je postao simpatizer ženske borbe za ravnopravnost, nego zato što je želeo da ovom uglađenom čoveku bude neugodno. On i njemu slični sve više vremena trošili su brinući se za svoje radnike, pa zašto onda ne dodaju i


lepezu radnica? - Predlažem vam, gospodine Konstantin - rekla je Nel kada im se pridružila - da investirate u novi automatski regulator za svoju parnu mašinu. Ove poluge su pucale već desetak puta, pa će opet zakazati. Tačno je da jedna parna mašina može da pokrene sve vaše mašinske alatke, ali samo ako je ispravna. Danas ste izgubili tri sata proizvodnje, a to nijedan fabrikant sebi ne može da dopusti kada za parnom mašinom zapošljava samo jednog majstora. - Hvala vam, gospođice Kinros - ukočeno je odgovorio Konstantin - to pitanje će se razmotriti. Nel je namignula Bidu i odšetala u svom kombinezonu dozivajući Angusa Robertsona, koji je dotrčao do nje kao čovek koji je sreo boljeg od sebe barem za sada. Bid se zacerekao i odlučio da ostane da gleda kako gospođica Kinros pretvara Artura Konstantina, Angusa Robertsona i strug u još finije mleveno meso, na šta se bacila kao patka u vodu. Njene kretnje poseduju izvesnu poeziju, pomislio je Bid; kreće se sa takvom sigurnošću i fluidnom gracioznošću, zaokupljenog izraza, nesvesna ičega izvan sfere onoga čime se bavi. - Ne mogu da se načudim vašoj snazi, Nel - rekao joj je kada je došao na večeru u njenu kuću. - Nosite čelik naokolo kao da je perje. - Trik je u podizanju - odgovorila je neimpresionirana njegovim pohvalama. - To sigurno znate. Niste uvek grejali zadnjicu sedeći u parlamentarnim klupama ili na pregovorima s poslodavcima. Trgao se. - Zaista mi se sviđa vaš takt i diplomatičnost - rekao je. Kada je stigao, otkrio je da večera neće biti ugodan tete-a-tete, nego veseo i bučan obed u društvu tri Kineza i Donija Vilkinsa. Ukusna kineska hrana, dobro društvo. Pa ipak, shvatio je da nijedan od njih nije zaljubljen u nju; oni su kao braća sa starijom sestrom koja se ponaša kao gazda, premda je najmlađa. - Donosim vam poruku od Angusa Robertsona - rekao je kada se večera završila, a braća se posvetila svojim knjigama; približavali su se završni ispiti.


- Osetljivi stari škotski inženjer - rekla je blagonaklono. - Pridobila sam ga na svoju stranu, zar ne? Kada sam savladala strug, jeo mi je iz ruke. - Dokazali ste svoju vrednost u svetu muškaraca. - Kako glasi poruka? - Da je vaš kineski prah odlično delovao. Majstor se vratio na posao, oseća se kao preporođen. - Poslaću Angusu poruku da mu kaže da može da kupi još tog praha kod kineskog travara na Hajmarketu. Doduše, ako ih bude redovno uzimao, trebalo bi da ih pije s mlekom, a ne s vodom. To je odlična stvar, ali teška za želudac. Mleko je odgovor na svaki lek svake narodnosti, koji je težak za želudac. - Počinjem da verujem, Nel, da biste, uprkos svojim inženjerskim sposobnostima, bili još bolja lekarka - rekao je Bid. Otpratila ga je do vrata, zadovoljnija tom primedbom nego svim komplimentima koje joj je udelio. - Hvala što ste došli. - Hvala što ste me pozvali - uzvratio je i skočio niz stepenice i ne pokušavajući da ih dodirne. - Hoćete li da dođete na večeru u moju kuću posle ispita a pre povratka u Kinros? Verovali ili ne, dobar sam kuvar kada imam razloga za kuvanje. U mojoj porodici sva deca morala su da kuvaju. Obećavam da će mesto biti čistije. - Hvala, volela bih da dođem. Nazovite me preko pošte - rekla je i zatvorila vrata. Otišao je do Redfema, zamišljen i nesiguran u svoja osećanja. Nešto ga je kod nje jako privlačilo - možda ta njena neustrašivost i neukrotivost? Način kako ide pravo ka onom što hoće, a ipak uvek pričeka pravi trenutak. Pitam se zna li njen otac da ona želi da bude lekar? Medicina je najžešće branjen muški bastion, verovatno zato što je, kad se bolje razmisli, medicina savršeno zanimanje za žene. Ali ser Aleksandar želi da ona radi za njega, a on je naviknut da dobije ono što želi. S druge strane, i mala gospođica Nel naviknuta je na to. Nisu bili u kontaktu od te večere pa do kraja završnih ispita, kroz koje je Nel proletela s još većim samopouzdanjem jer je njen praktični rad bio tako


raznolik i zadovoljavajući. Jednim se kutkom duha pitala hoće li je njeni nastavnici spustiti na zemlju dajući joj slabe ocene, ali ako to budu učinili, biće spremna. Zatražiće svoje pismene radove i zahtevati da ih ponovo oceni neko na Kembridžu kome njen pol nije poznat. Sudski zahtev ne bi usrećio Naučni fakultet i njegovu tehničku granu. Ali možda su profesor Voren i njegovi nastavnici osetili koliko je daleko ta grozna devojka spremna da ide, ili su možda čeznuli za velikim donacijama njenog oca; šta god da ih je motivisalo, ocenili su je pravedno. A to je, u disciplini kao što je inženjerstvo, gde su odgovori uglavnom ili tačni ili netačni, imalo za posledicu da je Nel bila najbolja u svojoj klasi sa strahovitom prednošću pred Čan Minom koji je bio drugi, malo ispred Vo Činga. Doni Vilkins bio je najbolji na građevinarstvu i arhitekturi, a Lo Čin najbolji na mašinstvu. Studenti iz Kinrosa odneli su potpunu pobedu. Nel je poslala pismo Bidu na njegovu kućnu adresu i poručila mu da je slobodna za večeru u njegovoj kući, ako još uvek želi da je pozove. Bid je u svom odgovoru naveo dan i vreme. Jedna od stvari koja je Bida zbunjivala kod Nel bila je njena nevoljnost da pokazuje svoje bogatstvo; kada se pojavila tačno u šest sati dve subote kasnije, došla je tramvajem i prepešačila nekoliko blokova od trgovačkog centra. A mogla je da pozove kočiju do svojih vrata i udobno se odveze do Amklifa. Nosila je još jednu sivu pamučnu haljinu bez oblika, s rubom dobra četiri inča iznad gležnjeva - što bi bilo vrlo hrabro da je haljina bila skerletna ili barem u nekoj drugoj vedrijoj i ne tako skandaloznoj boji. Nije imala šeširić na glavi - još jedan prekršaj modnih pravila - a ni nakit, a svoju uobičajenu veliku kožnu torbu za sve obesila je preko levog ramena. - Zašto nosite tako kratku haljinu? - upitao ju je dočekavši je na prednjim vratima. Nel je bila previše zaokupljena time što je oduševljeno gledala jutro zemlje. - Bid, oplevili ste korov kako treba! A vidim li ja to u zadnjem dvorištu i povrtnjak? - Da. Nadam se da ste primetili da više nemam trbuščić - odgovorio je. Imali ste pravo, trebala mi je vežba. Ali zašto vam je haljina tako kratka? - Zato što ne podnosim haljine koje se vuku po prašini - rekla je s V

V

V


grimasom. - Dovoljno je loše skupljati prljavštinu na cipelama. Još je gore prljati nešto što se ne može oprati posle svakog nošenja. - Znači li to da perete đonove svojih cipela? - Naravno, ako sam bila na nekom prljavom mestu. Zamislite šta se sve hvata na njih! Ulice su prekrivene pljuvačkom... sluzi nekog tipa koji prstima duva nos... odvratno! Da ne spominjem bljuvotine, pseći izmet i ustajalo smeće. - Shvatam pljuvačku. Morali bismo da uvedemo kazne za pljuvanje u tramvajima i železničkim vagonima - rekao je, prateći je stazom do ulaznih vrata. - Zavese su čiste, a i prozori - zadovoljno je rekla. Nije ju uveo u kuću s ponosom, jer nije imao spomena vredan nameštaj jednu staru sofu kojoj su virile opruge između dna i poda, jednu komodu, i veliki, oštećeni pisaći sto kraj kojeg je stajala stolica. Međutim, kuhinjski sto sada se mogao pohvaliti sa dve drvene stolice, a sanduka za pomorandže više nije bilo. Na podu su bile gole daske ili jeftin linoleum, neko je ostrugao izmet muva sa zidova, a nije se video ni izmet pacova ili miševa. Niti izmet bubašvaba. - Doduše, još nisam uspeo da se oslobodim tih groznih stvorenja - rekao je, smeštajući je za kuhinjski sto. - Oni su besmrtni. - Pokušajte s tanjirićima crnog vina - rekla je Nel. - Ne mogu da mu odole, pa se utope u njemu. - Zakikotala se. - To bi usrećilo Savez umerenjaka, zar ne? - Pristojno se nakašljala. - Pretpostavljam da niste vlasnik nego podstanar? - upitala je. - Tačno. - Onda pokušajte da nagovorite vlasnika da ogradi zemljište daskama visokim šest stopa. Onda biste mogli da držite desetak kokoš aka da vam nose jaja, a istovremeno biste imali spoljnu zaštitu od bubašvaba. - Odakle sve to znate? - Pa, mi živimo u Glibu koji je pun bubašvaba. Baterflaj Ving ih uništava tanjirićima crnog vina i zadnjim dvorištem punim kokošaka koje slobodno lutaju. - Zašto ne nosite šeširić? - upitao ju je, otvarajući vrata pećnice i vireći unutra. rp

v


- Odlično miriše - odvratila je. - Naprosto mrzim šeširiće, to je sve. Ničemu ne služe, a svake godine sve su ružniji. Ako sam duže vreme na suncu, nosim šešir kineskih kulija... to je razumno. - I kombinezon u radionici, kako sam primetio u Konstantin Drilsu. Nije čudo što se stari Angus žali na vas. - Poslednje što jednoj fabrici ili radionici treba jeste da točak struga zahvati haljinu neke budalaste žene. Kombinezoni nisu baš izazovni, pa u čemu je onda problem? - To je istina - priznao je, brinući se za lonce na šporetu. - Šta je za večeru? - upitala je. - Pečeni jagnjeći but, krompir i pečena Dunde, nešto malih finih tikvica i ubijeni grašak. - Ubijeni grašak? - Naseckan u tanke komadiće. O, i umak, naravna. - Dajte to na sto. Mogla bih da pojedem vola. Hrana je bila tradicionalno britanska, ali vrlo dobra; Bid nije preterao kada je rekao da dobro kuva. Čak ni “ubijeni” grašak nije bio prekuvan. Nel je jela s užitkom, isto koliko i njen domaćin. - Moram li da ostavim mesta za puding ili mogu da uzmem još? - upitala je, smazavši komadićem hleba i poslednji ostank umaka na tanjiru. - Moram da pazim na taj svoj trbuščić, pa ćete morati da uzmete još odvratio je sa smeškom. - Sudeći po vašem apetitu, niste skloni debljanju? - Ne, ja sam poput svog oca... mršavica. Kada se večera završila i sve bilo pospremljeno - nije joj dopustio da opere ili obriše sudove, rekao je da neće pobeći dok on ne bude imao volje da ih opere - izvukao je dobar vrč čaja, dve porcelanske šoljice i tanjiriće sa srebrnim kašičicama. Posuda za šećer bila je besprekoma a mleko hladno od tamnovanja u novoj ledenoj kutiji. Nakon toga, dok je između njih stajao poslužavnik sa zobenim kolačićima čistačice, gospođe Čarlton, stali su da razgovaraju o mnogim temama koje su se uvek vraćale na njegovu strast, socijalizam i radništvo. Nel se često nije slagala s njim i davala mu je dobre argumente, posebno u vezi s Kinezima. Vreme je neprimetno proletelo, jer oboje su bili ljudi koji žive u svojoj glavi i suzbijaju ono što bi on nazvao telesnim potrebama a ona romantičnim V


snovima. Napokon, kada je barem on postao svestan da je vrlo kasno, smogao je hrabrosti da načne temu koju je smatrao - razlog mu je izmicao - da ima pravo da zna. - Kako vam je sestra? - upitao je. - Moja majka kaže da je vrlo dobro - odgovorila je Nel, a lice joj se smrklo - Vi to ne znate, ali Ana se okrenula protiv mene. pa nisam otišla kući tokom praznika, umesto toga sam obavljala praksu u radionici. - Zašto se okrenula protiv vas? - To je zagonetka. Morate da shvatite da su njeni misaoni procesi krajnje ograničeni i nepredvidivi. U ono vreme novine su pisale da je malo spora, ali istina je da je jako retardirana. Njen se vokabular sastoji od pedesetak reči, uglavnom imenica, povremeno kojeg prideva, retko glagola. Onaj tip je mogao da manipuliše njome jednako lako kao i svojim psom. Ana je vrlo dobroćudna gotovo u svim okolnostima. - Vi verujete da je to bio Sem O’Donel? - Apsolutno - rekla je odlučno. - A beba? - Doli. Tako ju je Ana nazvala, misleći da je lutka. I tako ju je moj otac registrovao, pod imenom Doli. Sada joj je osamnaest meseci i, nije li to ironično, vrlo je bistra. Rano je prohodala, rano je progovorila, a moja majka kaže da se pretvara u problem. - Nelino lice još više se smrklo. - U ponedeljak moram da odem kući jer se događa nešto o čemu majka ne želi da mi govori u pismima. - To je težak teret, zar ne? - U svakom slučaju, nesvakidašnji. Ja do sada nisam morala da ponesem ni trunku tog tereta, a to nije pošteno. Nisu ni druge stvari koje osećam, ali o njima vam ne mogu govoriti, jer nije reč o činjenicama nego samo o instinktima. Mrzim instinkte! - rekla je žestoko. Zelenkasti sjaj plinske svetiljke na zidu, pojačan jednom od novih keramičkih mrežica, igrao se njegovom gustom, neravnom kosom i pretvarao bakarnu boju u staru bronzu. Oči su mu crne poput Aleksandrovih, duboko usađene u duplje i prilično uske; neshvatljive, pomislila je Nel, odjednom zaintrigirana. Čovek može da


sazna ko je on samo po onome što govori nikada po njegovom izgledu, pogotovo ne po tim zagonetnim očima. - S godinama ćete naučiti više da cenite instinkte - rekao joj je i osmehnuo se belim, pravilnim zubima. - Svoj ste svet sagradili na činjenicama... što nije neobično za matematičara. Ali svi veliki filozofi bili su matematičari, s mozgom koji može da shvati apstraktne ideje. Instinkti su apstraktne emocije, ali nisu potpuno lišeni mišljenja. Uvek sam verovao da se moji instinkti zasnivaju na događajima i iskustvima koje nisam svesno procenio, ali ih negde duboko neki drugi deo mene procenjuje. - Nisam znala da je Karl Marks bio matematičar - odvratila je. - Nije on ni filozof. Sličniji je istraživaču ljudskog ponašanja. Duha, a ne duše. - Ono u vezi s instinktima... hoćete li reći da bi trebalo što pre da odem kući? - upitala je, s primesom žaljenja u glasu. - To vam govori instinkt? - Nisam siguran. Ali, biće mi žao kad odete. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da kuvam za zahvalnog gosta. Radovalo bi me da to mogu opet da učinim. Ipak, nije joj upućivao uobičajene muško-ženske signale, na čemu mu je bila zahvalna. - Uživala sam u večeri - rekla je drvenim glasom. - Ali bilo vam je dosta. - Ustao je. - Dođite, otpratiću vas do glavnog puta i pronaći vam fijaker. - Mogu da odem i tramvajem. Izvukao je sat iz džepa, otvorio poklopac i pogledao ga. - Ne u ovo doba. Imate li novac za fijaker? - O Bože, imam! - Oči su joj zaigrale. - Ali fijakeri su kao instinkti... na volim da budem zatvorena u malom, smrdljivom mestu. Nikad se ne zna ko je bio tamo pre mene. - Dopustite mi da vam platim vožnju. - Ni slučajno! Već imam na duši čistačicu i ledenu kutiju. Koliko bi vas koštao blok leda dvaput nedeljno? Tri penija? Šest penija? - Zapravo četiri penija. Ali u poslednje vreme mi dobro ide... parlamentarni zastupnici, čak i laburistički, skloni su liberalnom pristupu platama i povlasticama. Tako da sam prilično uštedeo. - Uzdahnuo je, V


stavio ruku pod njen lakat i odveo je do ulaznih vrata. - U stvari, ozbiljno razmišljam da saznam koliko vlasnik traži za ovu kuću. Ako cena bude u razumnim okvirima, hteo bih da je kupim. Kći Aleksandra Kinrosa razmotrila je te reči s poluzatvorenim očima i napućenim usnama. - Morali biste da je spustite ispod dve stotine. Istina, to je zemljište od jednog jutra, ali okružuje ga industrijsko područje. Nema kanalizacije. Neko ko ovde namerava da sagradi fabriku ne bi mnogo platio, a špekulanti zainteresovani za kuće premestili su se bliže obali. Kuće na terasama više nisu u modi, sada su modeme poluodvojene kuće od opeke, a ovo nije dobro područje za gradnju pet-šest poluodvojenih kuća. Ponudite mu sto pedeset i vidite šta će reći. Bid je prasnuo u smeh. - Lako je vama da govorite, ali ja to ne bih mogao! Nisam stvoren za cenkanje. - Mislila sam da nisam ni ja - odgovorila je iznenađeno. - Ali vi mi se sviđate, Bid, pa bih se za vas i cenkala. - To je lepo čuti. I vi se meni sviđate, Nel. - Dobro - rekla je i mahnula fijakeru. - Baš imam sreće! Nadam se da će me odvesti do Gliba. - Dajte mu tri penija napojnice i odvešće vas kuda hoćete. 1 nemojte da padnete u iskušenje da mu dopustite da se uputi Paramata Roudom. Tamo ima bandi uličnih grubijana. - Moj bi otac rekao da je to simptom teških vremena. Nezaposleni mladići koji nekako moraju da ispucaju svoju energiju. Zato je sada pravo vreme za kupovinu nekretnina. - Popela se u neveliku kabinu. - Pisaću vam iz Kinrosa. - Pišite - rekao je i pričekao dok umoran konj nije krenuo i kočija se pokrenula. Ali nećeš mi pisati, rekao je u sebi, uzdahnuo i okrenuo se da ode nekoliko koraka do kuće. To ionako ne vodi nikuda; socijalistički sin velškog rudara i kći najbogatijeg australijskog kapitaliste. Dete koje još nema ni sedamnaest godina. Tek na početku života, a ne nasred puta. Čovek s načelima - a on je to bio - pustio bi je da nastavi da živi svoj život daleko od njegovih očiju. Pa neka bude tako! Zbogom, Nel Kinros.


Ali Nel se vratila kući u Kinros tek posle Nove godine i svog sedamnaestog rođendana. Njen otac i tetka Rubi pojavili su se u Sidneju da, kako je on rekao, obiđu grad. Pozorište, muzeje, umetničke galerije, izložbe, čak i pantomimu. Nel se tako dobro provodila da je sasvim smetnula s uma svoje - i Telgartove - instinkte.


6. ANINA LUTKA DOLI

- N e m o g u samo tako da zanemarim tatine želje - rekla je Nel majci odbranaški. - Naravno da ne možeš - odgovorila je Elizabet, naizgled bez uzbuđivanja. - U stvari, tako je verovatno najbolje. Gledajući unazad, mislim da sam preterala. - U vezi s čim? - Ana se razbesnela na Doli i povredila je. Nel je prebledela. - Mama, nije valjda! - To se dogodilo samo jednom, pre otprilike šest nedelja. - Kako se to dogodilo? Zašto? - Zaista ne znam. Anu nikada ne ostavljamo nasamo s bebom, ali Peoni ih zapravo nije gledala, bila se zadubila u krpljenje. Onda je Doli vrisnula od bola i počela da plače. Peoni je ustala da pogleda u čemu je problem, ali Ana joj nije dala da se približi. Stalno je ponavljala, “Nevaljala Doli! Nevaljala Doli!” - Elizabet je bespomoćno pogledala Nel, s preklinjanjem u očima kakvo Nel nikada pre nije videla. - Uhvatila je Doli za ruku, štipala je i savijala. Jadno dete otimalo se i jaukalo... dobro je da sam prolazila hodnikom pa sam je čula. Ana nije htela da je pusti, nastavila je da je štipa i govori da je Doli nevaljala. Ja i Peoni uspele smo zajednički da je nateramo da je pusti. Jako nam je dugo trebalo da smirimo Doli, imala je gadnu modricu i danima nije htela da se približi Ani. A Ana je zbog toga postala zlovoljna. Znaš kakva je Ana, ona inače nikad nije zlovoljna! Za vreme menstruacije bila je nepodnošljiva. U svakom slučaju, odlučili smo da joj vratimo Doli na neko vreme i zlovolja je istog časa nestala. Srećom, Doli se nije bunila... mislim da je došla do tačke kada joj je sećanje na povredu postalo manje važno od činjenice da je uz Anu. - Ko je Peoni? - upitala je Nel mršteći se.


- Jedna od devojaka Vong. Rubi ju je poslala kada je Doli počela da hoda i govori, ne kao zamenu za Džejd nego kao pomoć meni. - Može li da se meri sa Džejd? - Verovatno ne može, ali vrlo je privržena. - Trebalo je da ignorišem tatu i da se vratim kući - progunđala je Nel. Hajdemo da ih vidimo, mama. Dečja soba mogla je da posluži kao model nekom slikaru, izgledala je tako savršeno u svakoj pojedinosti. Nova sestra Vong skupila se blizu Ane, koja je držala Doli na krilu; dve različite glave sa crnom kosom, jedna ravna, druga kovrdžava, nagnute nad božanstvenim malim plavokosim detetom, debelim i pegavim. Kada ju je Nel prošlog puta videla, Doli je još bila beba, ali ovo je bila dvogodišnja devojčica, s nekoliko svetloplavih uvojaka oko oblog, anđeoskog lica na kojem su bila dva oka boje akvamarina. Imala je smeđe obrve i trepavice, što je možda nagoveštavalo da će joj kosa potamneti kad odraste, a svojim izgledom nije podsećala ni na Aleksandra ni na Elizabet bez sumnje, na oca. Kada je Ana podigla pogled i ugledala Nel, lice joj se razvuklo u osmeh, bacila je Doli u stranu kao da je neživa lutka - to nije neuobičajen postupak, zaključila je Nel, dok se Peoni spremala da uhvati dete i stavi je na pod nepovređenu. - Nel! Nel! Nel! - povikala je Ana raširenih ruku. - Zdravo, draga moja! - rekla je Nel grleći je i ljubeći. - Doli! Gde je Doli? - htela je da zna Ana. - Evo je - rekla je Peoni pružajući joj je natrag. - Doli, moja Doli! - Ana je rekla Nel blistajući. - Zdravo, Doli. Ne sećaš me se, zar ne? - upitala je Nel hvatajući sićušnu ruku. - Ja sam tvoja tetka Nel. - Tetka Nel - izgovorilo je dete jasno i nasmešilo se. - Mogu li da je uzmem, Ana? Ana se namrštila i počela da proučava sestru ispod lepih tamnih obrva, pa su se Elizabet i Nel na trenutak pitale hoće li odbiti Nel kao što ju je odbila pre Dolinog rođenja. A onda je uhvatila dete s krila i nepažljivo ga bacila prema Nel.


- Evo! - rekla je dok je impuls da odbije nestajao. Nel je posle pola sata s Anom i Doli bila iscrpljenja nego da se natezala s belim studentima univerziteta, ali je takođe bila odlučna da kaže ono što je morala reći. Najbolje i jednom i drugom svom roditelju u isto vreme. - Mama, tata - rekla je u biblioteci, gde su se sve troje okupili na čašu šerija pre večere - moram nešto da raspravim što ne može da čeka. Osećajući šta sledi, Elizabet se istog trena povukla u sebe dok je Aleksandar samo digao pogled s pića i podigao obrve u znak neizrečenog pitanja. - Reč je o Ani i Doli. - Šta je s njima? - upitao je Aleksandar suzdržavajući uzdah. - Moraćete da ih odvojite. Izgledao je zapanjen. - Da ih odvojimo? Zašto? - Zato što je Doli dete od krvi i mesa, a Ana s njom postupa kao sa krpenom lutkom. Zar se ne sećate šta se dogodilo kada je pre nekoliko godina dobila štene? Prejako ga je stegla pa ju je ujelo, a ona mu je razbila lobanju o zid. Ista sudbina čeka Doli koja je postala dovoljno velika i dovoljno samostalna da želi malo slobode. Slobode koju joj Ana ne želi dati. Krpene lutke su uvek pri ruci, možete ih baciti u ćošak i uzeti ih kad god hoćete. - Preteruješ, Nel - rekao je Aleksandar. - Zaista preteruješ - rekla je Elizabet. - Ana voli Doli. - Ana je volela i ono štene, ne preterujem! - Glas joj se povisio i postao oštriji. - Tata, je li ti mama rekla da je Ana pre nekoliko nedelja uštinula Doli za ruku? Da joj je ostavila tamnu masnicu? - Nije - odgovorio je Aleksandar spuštajući čašu. - Ali to se dogodilo samo jednom, Nel - protestovala je Elizabet - Rekla sam ti, samo jednom! Više se nije ponovilo. - Da, mama, jeste! To se stalno događa, ali ti to ne želiš da vidiš. Doli je bacana naokolo svaki dan kao da je stvar ali zahvaljujući Peoni, vrlo dobroj devojci, i svojim instinktima za samoodržanjem, uspeva da izbegne povrede. - Nel se zaputila do oca i spustila se pored njegovih kolena, položila ruku na njih, dok su ga njene oči, plave kao različak, fiksirale. V


Tata, ne smemo da dozvolimo da se to nastavi. Ako se bude nastavilo, Doli će doživeti ozbiljnu povredu. Ili Peoni neće biti dovoljno blizu da je uhvati, ili Ana neće hteti da pusti svoju nevaljalu lutku kada je bude kažnjavala. Ono što važi za Peoni važi i za tebe, mama. Nijedna od vas nije ni upola tako jaka kao Ana. - Shvatam - rekao je Aleksandar polako. - Da, shvatam. - Udvostručićemo trud - rekla je Elizabet bacajući prezriv pogled prema svojoj izdajničkoj ćerki. - One su majka i dete! Ana je dojila Doli osam meseci! Ako pokušamo da ih razdvojimo, Ana će uvenuti i umreti. - O, mama, misliš da nisam razmišljala o tome? - povikala je Nel okrenuvši glavu prema njoj. - Misliš da mi ovo što govorim pričinjava zadovoljstvo? Ana mi je sestra! Ja nju volim! Uvek sam je volela, i uvek ću je voleti. Ali ona se promenila posle Dolinog rođenja. Možda je meni to lakše da vidim jer tako dugo nisam bila ovde. Njen vokabular se smanjio, a i njena sposobnost da povezuje reči. Ana je uvek bila detinjasta, ali postepeno nazaduje. Bila je tako nežna posle Dolinog rođenja, ponašala se prema Doli kao da shvata da miluje živo biće. Ali sada više nije tako. A raspoloženje joj se pogoršava. Postala je... o, razdražljiva i nasrtljiva... verovatno zato što je celog života bila razmažena. Niko joj nikada nije opalio šamar zato što je nevaljala, ili pokušao da je ukori. - Nikada joj nije trebalo ni opaliti šamar! A to se ne bi moglo reći za tebe, gospođice! - odbrusila je Elizabet. - Slažem se - odvratila je Nel zadržavajući smirenost. Ponovo se okrenula ocu. - Tata, nešto moraš da preduzmeš. - Uvek si ti ta koja vidi istinu, Nel, zar ne? Da, nešto moram da preduzmem. - Ne! - povikala je Elizabet, skočila na noge i prosula šeri. - Ne, Aleksandre, neću to dopustiti! - Idi sad, Nel - rekao je Aleksandar. - Ali tata... - Nemoj sada. Samo idi. - Došli smo do poslednje faze - rekao je Aleksandar čim su se vrata zatvorila. - Prvo sam bio dada, zatim sam postao tatica, a sada sam tata. Nel je odrasla.


- Postala je tvoja slika i prilika... hladna i bez srca! - Ne, postala je čudesno svoja. Sedi, Elizabet! - Ne mogu - rekla je i počela da hoda tamo-amo. - Sedi! Ne mogu da vodim ozbiljnu raspravu s nekim ko se vrpolji i pokušava da izbegne istinu. - Ana je moje dete - rekla je Elizabet klonuvši na stolicu. - A Doli ti je unuka, nemoj to da zaboraviš! - Nagnuo se napred, s labavo spojenim rukama, i zagledao se u nju upornim tvrdim pogledom. - Elizabet, koliko god me ne voliš, koliko god ti se gadim, ja sam otac tvojih kćeri i Dolin deda. Zar zaista misliš da sam toliko bezosećajan da ne mogu da shvatim dubinu ove tragedije? Da nisam patio zbog Ane kad sam saznao da je tako pogođena? Da nisam patio zbog Džejd, koja je podnosila posledice? Misliš da ne bih, kada bih mogao, nekako ublažio bol i tugu kojom je Ana okružena svih petnaest godina svog života? Naravno da bih! Pokrenuo bih i nebo i zemlju kada bi joj pomeranje neba i zemlje moglo pomoći. Ali tragedije ne prestaju da budu tragedije. One idu dalje svojim tokom, sve do strašnog kraja. A tako će biti i sa ovom tragedijom. Možda nijedno dete ne može biti darovito poput Nel bez nekakve protivteže. Ali ne možeš da kriviš Nel zato što je takva kakva je, ništa više nego što možeš da kriviš mene... ili sebe... što je Ana takva. Pomiri se sa činjenicama, draga moja. Moramo razdvojiti Anu i Doli pre nego što se tragedija pogorša. Slušala ga je dok su joj se suze slivale niz lice. - Grozno sam te povredila - rekla je jecajući - iako mi to nikada nije bila namera. Ako je došlo vreme za istinu, znam koliko malo zaslužuješ ono što sam ti učinila. - Kršila je ruke, lomila prste. - Ti si bio dobar i velikodušan, i znam... znam!... da sam se drukčije ponašala prema tebi, nijedna od gorkih stvari nikad ne bi bila izrečena. A tebi onda ne bi bila potrebna Rubi. Ali ne mogu sebi da pomognem, Aleksandre, ne mogu sebi da pomognem! Izvukao je maramicu, ustao sa stolice i prišao joj, gurnuo joj platno u ruku i držao joj glavu uz bedro. - Nemoj tako da plačeš, Elizabet. Nisi ti kriva što ne možeš da me voliš, ili čak što ti se ne sviđam. Zašto da se opterećuješ krivicom zbog nečega što ne možeš da promeniš? Ti si rob dužnosti, ali ja sam te u to pretvorio


V

kada je Ana bila beba. - Stavio je ruku oko njene kose. - Šteta je što nisi mogla da uzvratiš moju prirodnu naklonost tebi. Pomalo sam se nadao da ćemo s godinama postati bliskiji. Umesto toga, ti se i dalje udaljavaš. Jecaji su se stišali, ali ništa nije rekla. - Osećaš li se bolje? - Da - odgovorila je i uzela maramicu. Vratio se do svoje stolice. - Onda možemo da završimo. Ti znaš isto tako dobro kao i ja da to mora da se učini. - Neobičan bol pojavio mu se na licu. - Ono što ne znaš jeste da sam se ja zakleo Džejd da nikada neću poslati Anu u duševnu bolnicu. Pretpostavljam da je znala mnogo više nego što nam je ikada rekla. Da je predvidela ovo, ili nešto slično. Zato moramo da učinimo dve stvari. Prvo, moramo odvojiti Doli od njene prave majke, jer ona više ne može da joj bude majka. Drugo, šta da radimo s Anom? Da je zadržimo ovde kao kakvu zatvorenicu, ili da je pošaljemo negde drugde da tamo bude zatočena? - Ne bismo li mogli da je zadržimo ovde, uvek pod ključem? - Mislim da bi Nel rekla ne. Jedno je da bi još uvek bila vrlo blizu Doli, a ona je prilično lukava... seti se kako je znala da pobegne svojim čuvarima kada je odlazila na sastanke s O’Donelom. Elizabet je pritisnula malo zvono na stolu kraj sebe. - Gospođo Sartis - rekla je kada je kućepaziteljka došla - biste li pozvali Nel da se vrati u biblioteku, molim vas? Cim se Nel pojavila, uzdignute glave, Elizabet joj je prišla i zagrlila je, poljubila je u obrvu. - Zao mi je, Nel, zaista mi je žao. Molim te, oprosti mi! - Nemam šta da ti oprostim - odgovorila je Nel i sela. - Jasno mi je da si bila u šoku. - Moramo s tobom da popričamo o Ani - rekla je Elizabet. Aleksandar se zavalio u stolicu, lice mu je bilo u senci, dok je Elizabet nastavila da se trudi. - Složili smo se da Ana i Doli moraju da se razdvoje, a to znači da moramo odlučiti šta da radimo s Anom. Da je zadržimo ovde pod ključem ili da je negde pošaljemo? - Mslim da bi je trebalo poslati - rekla je Nel polako, zamagljenih očiju. V

V


- O’Donel je Ani otvorio vrata koja se više ne mogu zatvoriti. Mislim da je to razlog što joj se stanje pogoršalo. Ne, ona ne zna šta joj nedostaje, ali nedostaje joj nešto što je jednom imala i u čemu je uživala. Njeno ponašanje je jednim delom posledica frustracije, pa se iskaljuje na Doli. Sve je to tako nejasno, tako tajanstveno! Ne znamo čak ni kako mentalno retardirani ljudi gledaju na svoj svet, ili kakva suptilnija osećanja proživljavaju osim besa i sreće. Ne mogu a da ne pomislim da oni žive u složenijem svetu nego što pretpostavljamo. - Sta si danas videla, Nel? - upitao ju je Aleksandar. - Element prkosa uperenog protiv Doli... zaista, tata, Ana je prilično grubo baca naokolo. A činjenica što se Doli s tim može nositi sugeriše da se to stalno događa. Ali da se nije događalo pre nego što je postala dovoljno stara i dovoljno bistra da izbegne ozlede. Doli je važnija, jer Doli ima budućnost. Ona je draga mala devojčica s normalnim mozgom. Kako možemo da dopustimo da bude izložena Ani? A ipak, ako obe ostanu ovde, Ana će je naći. - Predlažeš li da Doli ne kažemo da joj je Ana majka? - upitala je Elizabet. - Da, na primer, ja preuzmem ulogu njene majke? - Dokle god ta izmišljotina može da se održi, da. Aleksandar je samo napola slušao, jednim je delom tražio način da zaobiđe svoju zakletvu Džejd. - Kako bi bilo da ne pošaljemo Anu u ludnicu nego u neku sigurnu privatnu kuću? O njoj će morati da se brinu žene, setimo se samo O’Donela. Neko mesto sa velikim dvorištem gde može da se šeta i igra u vrtu koje ostavlja utisak doma? Bi li nas Ana vremenom zaboravila, Nel? Bi li vremenom zavolela barem jednu od svojih negovateljica? - To bi mi bilo draže nego da je pošaljemo u ludnicu, tata. Draže nego da pokušamo da je zadržimo ovde. Ako možeš da nađeš odgovarajuću zgradu u Sidneju, ja bih bila voljna da nadgledam kako se brinu o njoj. - Nadgledaš? - upitala ju je Elizabet uznemireno. U očima ćerke pojavio se Aleksandar Kinros. - Da, mama, moraćemo da nadgledamo njene negovateljice. Ljudi znaju da budu tako prevrtljivi, posebno oni koji se brinu o bespomoćnima. Oni su prirodne žrtve za sitne okrutnosti i nepotrebne neljudskosti. Nemoj da me V


pitaš odakle to znam, jednostavno znam. Zato ću ja nadgledati to mesto. Svratiću nenajavljeno, pogledati ima li ozleda, proveriti drže li je čistom, i sve te stvari. - To će te sputavati - progunđao je Aleksandar - Tata, krajnje je vreme da i ja doprinesem brizi za Anu. Do sada je sve morala da radi mama. - Imala sam dobru pomoć - rekla je Elizabet u nastupu pravednosti. Zamisli kako bi bilo da nisam mogla sebi da priuštim pomoć. U Kinrosu postoji jedna porodica sa sličnim problemom. - Ali nije verovatno da imaju Doli kao rezultat. Oni imaju vrlo izobličenu ćerku... ima zečju usnu, nesraslo nepce, zakržljala je u rastu - rekla je Nel. - Odakle to znaš? - zapanjeno ju je upitao Aleksandar. - Posećivala sam je dok sam živela ovde, tata. Zanimala me je. Ali ona neće da živi ni približno toliko koliko bi mogla da živi Ana. - To je blagoslov - rekao je Aleksandar. - Ne za njenu majku - odvratila je Elizabet naglo. - A ni za njenu braću i sestre. Oni je vole. Nedelju dana kasnije, Ana je slomila Doli ruku i napala Peoni kada je ova pokušala da spase uspaničeno dete. Odjednom niko više nije imao vremena za žaljenje, trebalo je savladati borbenu, pomahnitalu Anu i zauvek joj oduzeti dete. Dok se ne pronađe alternativa u Sidneju, Ana je premeštena u gostinske sobe s malim predsobljem koje se moglo zaključati pre no što se otključaju same sobe. Najgore je bilo što je trebalo staviti rešetke na prozore, jer su se odaje nalazile u prizemlju. Aleksandar i Nel su odjurili u Sidnej da pogledaju kuće, a za Nel je to bila idealna prilika da mu tokom putovanja iznese svoje predloge. Doduše, skupila je hrabrost da počne tek kada se voz približavao Litgovu. - Mislim da ćemo pre ili kasnije morati da sagradimo kuću, tata - počela je. - Niko ne gradi kuće koje u sredini imaju dvorište, a mogao bi da nam je projektuje Deni Vilkins. Tako će sve ostati u porodici, zar ne? - Nastavi - rekao je Aleksandar gledajući svoju ćerku s mešavinom zabavljenosti i sumnjičavosti. - Postoje veliki komadi zemljišta koji se spuštaju sve do luke u


V

Dramondu i Rozeleju. Cujem da će ih dati na prodaju jer su vremena teška. Mnogo ljudi koji su mogli sebi da priušte kuće na velikim zemljištima proglašavaju bankrot sada kada banke propadaju na sve strane. Je li Apokalipsa u nevolji, tata? - Nije, Nel, a neće ni biti. Odahnula je. - Onda je to u redu. Imam li pravo kada mislim da je zemlja uz luku dobra investicija? - Da, imaš pravo. - Znači, ako kupiš jedno ili dva imanja u bankrotu, to te ne bi dovelo u gubitak? - Ne, ne bi. Ali zašto da se usredsredim na zaostalo područje u luci, kada se jednako velike kuće u Vaukluzeu i Point Piperu prodaju za sitniš? - To su pomodna predgrađa, tata, a pomodni ljudi su... čudni. - Valjda ne misliš da smo i mi pomodni? - Pomodni ljudi se ne izoluju na udaljenim mestima kao što je Kinros, oni vole da budu tamo gde mogu da pozivaju kraljevske ličnosti i guvernere. Da se razmeću - rekla je Nel koristeći novu reč. - Pa šta smo onda mi ako nismo pomodni i razmetljivi? - Dozlaboga bogati - odgovorila je smrtnim glasom. - Samo dozlaboga bogati. - Bože, Bože. I zato bih ja morao da kupim velika zemljišta sa velikim kućama u pešačkim predgrađima kao što je Rozelej? - Upravo tako! - zablistala je. - O, to je zapravo prilično dobra ideja - rekao je Aleksandar - osim u jednoj stvari. Bilo bi ti teško da dolaziš iz Gliba u Rozelej da nadzireš Anu. - Nisam mislila da je odmah smestimo u Rozelej - otezala je Nel. Kasnije, kada kuća preraste u jezgro bolnice. Ne ludnice, nego bolnice. Negde gde se može naći lek za mentalno načete. Namrštio se, ali nije bio ljut. - Na šta tačno ciljaš, Nel? Pokušavaš da nađeš način kako da svoje prostačko bogatstvo iskoristim u dobrotvorne svrhe? - Ne, zapravo ne. Više je reč o tome da... hm... dakle... - Reci šta ti je na srcu, devojko!


Progutala je knedlu i prestala da okoliša. - Ne želim više da studiram rudarstvo, tata. Htela bih da upišem medicinu. - Medicinu? Kada si to odlučila? - Zaista ne znam, i to je istina - polako je odgovorila. - To je uvek visilo u vazduhu, znaš, još u vreme kada sam sekla svoje lutke i pravila im organe. Ali nikada nisam mislila da ću moći... medicina je bila jedini fakultet zabranjen ženama. Sada su počeli da primaju žene na medicinu, a prijavljuje se masa žena! Nije bilo pomoći, nasmejao se. - A koliko žena na medicini čini masu? - upitao je brišući oči. - Pet ili šest - rekla je uzvraćajući smehom. - Koliko ima muških studenata? - Gotovo stotinu. - Pa ipak, imala si i gore prepreke na rudarstvu pa si preživela. - Navikla sam na to da budem žena u svetu muškaraca. - Uzvrpoljila se i poskočila. - Iskreno rečeno, više me brine kako ću se slagati sa ženskim studentima medicine nego s muškim. Voz je ulazio u Litgov i počeo da usporava. Sedeli su jedno nasuprot drugom bez reči možda pet minuta, Nel teskobno, a Aleksandar zamišljeno. - Nikada nismo razgovarali o tebi i tvojim očekivanjima, zar ne? - rekao je napokon. - Ne, nismo, ali valjda sam pretpostavljala da moram na rudarstvo kako bih mogla da se pridružim fabrici, možda da pomognem u rukovođenju. - To je istina, ali nisam mislio na to. Mislio sam na tvoje nasledstvo. A to je sedamdeset posto preduzeća Apokalipse. - Tata! - Problem je što nikada nisam dobio sina - rekao je Aleksandar prisiljavajući se da i dalje gleda u nju - ali u tebi sam dobio ćerku s velikim mozgom. Mozgom koji je sposoban za sve vrste tehničkog i matematičkog razmišljanja. A kako si rasla, počeo sam da verujem da bi se ti, ako zanemarimo tvoj pol, pokazala kao jednako dobra upravnica kao i bilo koji sin kojem bi se otac mogao nadati. Diploma iz rudarstva, na neki način, znači da si spremna za svoje nasledstvo. Nadam se da ćeš sačuvati


razboritost i udati se za čoveka s kojim ćeš se dopunjavati, koji će ti biti partner u svakom pogledu. Ustala je i prišla prozoru, otvorila ga i gurnula glavu i ramena kako bi posmatrala aktivnosti dok je voz iz Kinrosa skretao na sporedni kolosek a njihov vagon otkačen. - Voz iz Batarsta kasni - zatim je rekla. - Lakše je razgovarati kad nema gužve. - Aleksandar je izvukao cigaru i zapalio je. - Nagodiću se s tobom, Nel. - U vezi sa čim? - oprezno ga je upitala. - Završi rudarstvo i neću se protiviti da upišeš medicinu. Tako ćeš imati barem jednu diplomu. Možda više žena studira medicinu nego rudarstvo, ali neću imati isti uticaj na tvoje profesore kakav imam na vlasnike fabrika. Oči su mu se zaiskrile kroz dim. - Pretpostavljam da bih mogao da mašem novom zgradom ili dvema kao mamcem, ali imam osećaj da jedan deo svog prostačkog bogatstva moram da sačuvam za duševnu bolnicu. Nel je ispružila ruku. - Dogovoreno! - rekla je. Svečano su se rukovali. - Profesor fiziologije je Skot, tata. Tomas Anderson Stjuart. A profesor anatomije je još jedan Skot, Džejms Vilson. Skoti čine većinu nastavničkog kadra; profesor Anderson Stjuart stalno ih dovodi iz Edinburga, što jako uznemirava Senat i kancelara. Ali Anderson Stjuart ne može da se zaustavi... podseća li te to na nekoga, tata? Kada je stigao 1886. godine, Medicinski fakultet nalazio se u kolibi sa četiri sobe. Sada ima veliku zgradu samo za sebe. - A ko je profesor medicine? - Nema ga - odgovorila je Nel. - Hoćemo li malo da se prošetamo peronom, tata? Htela bih da protegnem noge. Vazduh je bio vruć, ali to nije sprečilo Nel da se obesi o očevu ruku i stegne uz njega dok su se šetali gore-dole. - Volim te, tata. Ti si najbolji - rekla je. A to je sve što čovek može da traži od svoje dece, zaključio je Aleksandar. Da ga vole i smatraju najboljim. Njene vesti bile su gorko razočaranje, ali bio je previše pravedan da je prisiljava na nešto što ne želi. V

V

V


Dobro se sećao onih raskomadanih lutaka! Označenih stranica svog dragocenog Direra. Sve veće zbirke medicinskih knjiga koje je naručivala iz londonskih knjižara. Sve mu je to godinama bilo pred nosem. A ona je žena, otići će kuda je srce vuče. Zene su čudna stvorenja, razmišljao je. Nel nije nimalo nalik na Elizabet, pa ipak je napola sastavljena od Elizabet. Pre ili posle, ta će se polovina pokazati. Misli su mu s Nel odlutale na Lija. Lija sam uvek smatrao svojim prirodnim naslednikom, još od trenutka kada sam ga prvi put video. Moram da ga pronađem i dovedem nazad. Pa makar morao da pognem svoj kruti vrat i izvinim se. V

Aleksandar i Nel proveli su dve aktivne nedelje u Sidneju. Pronašli su četrdeset godina staru kuću na Glib Point Roudu, nedaleko od Nelinog stana, i zaključili da će odgovarati. Bila je sagrađena od gipsanog peščara i dovoljno prostrana da komotno primi Anu i šest negovateljica, plus kuvara, pralju i dve čistačice. Ležala je na zemljištu od pola jutra, pa je Aleksandar dao da se sagradi dvorište za vežbu odmah pored Aninih odaja, sa samo jednim vratima između njih. Teže je bilo naći odgovarajuće negovateljice. Aleksandar i Nel obavljali su razgovore zajedno, Nel je išla tako daleko da je njuškala dah svakog kandidata. - Miris klinčića jednako je upozoravajući kao i smrad alkohola - rekla je Nel zadivljenom Aleksandru. - Ti tipovi žvaću klinčiće ako su prethodno veče proveli u pijančenju objasnila je. Aleksandar je favorizovao sjajnu, očigledno majčinsku ženu kao glavnu negovateljicu, dok je Nel tražila ozbiljnu dušu s dlačicama na obrazima i s naočarima na nosu. - Ona je bojni brod sa punom opremom - protestovao je Aleksandar. Ona je aždaja, Nel! - To je istina, tata, ali baš nam takva osoba treba da uzme stvar u svoje ruke. Neka se fine osobe brinu i muče sa Anom do mile volje, sve dok kruta osoba ima vlast. Gospođica Harbotl je dobra žena, neće zloupotrebiti svoj autoritet, ali insistiraće na tome da vodi dobro opremljeni ratni brod. Ili


pristojno zmajevo gnezdo. U aprilu, kada je sve bilo spremno, Ana je pod jakim sedativima prebačena iz Kinrosa u svoj novi dom u Glibu. Samo su Elizabet, Rubi i gospođa Sartis plakale. Anina lutka bila je previše zaokupljena istraživanjem novog sveta, Aleksandar je ponovo otputovao u inostranstvo, a Nel se vratila studijama rudarstva na univerzitetu.


TREĆI DEO 1897 -1900.


1. POVRATAK BLUDNOG SINA

Go d in a p r o v e d e n a u Burmi donela je Liju rubine i zvezdane safire, a uz to i korisnu spoznaju da nafta i tamo izbija na površinu. Još uvek se upotrebljavala samo za proizvodnju petroleja, nakon dopremanja mukotrpnim putem iz gorskih predela u glinenim ćupovima. Godina provedena na Tibetu nije mu donela dijamante, ali je zato stekao duhovna bogatstva vrednija od ijednog Koh-i-Noora. A godina među prijateljima iz škole u Indiji započela je potragom za dijamantima, da bi se zatim pretvorila u nešto što je maharadžinim ljudima značilo mnogo više. Proizvodnju gvožđa iz neverovatno bogatih rudnih nalazišta usporavale su tehnike topljenja koje se nisu menjale bukvalno hiljadama godina, a zavisile su od drvenog uglja, kojeg je zbog posečenih šuma bilo malo. Li je finansirao nove metode prodajom mangana, pa je počeo da doprema ugalj iz Bengala i tako postavio taj principat na jake industrijske osnove. Kada su neki članovi britanske vlasti počeli da protestuju protiv njegove drskosti, odgovorio im je da je on samo maharadžin sluga, da je maharadža još uvek na vlasti (premda s britanskim blagoslovom), pa na šta se onda oni žale? Bio je siguran je da će indijska carica dobiti svoj deo. Zatim se prilično žurno zaputio u Persiju da poseti svoje najbolje prijatelje iz studentskih dana, Alija i Huseina, dvojicu sinova šaha Nasira ed-Dina, koji će verovatno napuniti pedeset godina vladanja s “paunovog trona”, jubilej koji će se proslaviti 1896. godine. Znatiželja ga je odvukla u planine Elbrus da svojim očima vidi izvore nafte i naslage katrana o kojima mu je Aleksandar pričao. Još uvek su bili tamo, još uvek neiskorišćeni. Sedeo je na svom arapskom konju, s jednom nogom u čizmi prebačenom preko njegovih sapi, grickao nokte i puštao da mu pogled luta krševitim terenom. Otkrio je da evropski geografi sve planinske lance zapadne Persije pogrešno nazivaju “Elbrus”; stvarni Elbrus ležao je u okolini Teherana, s


visokim vrhovima pokrivenim večnim snegom. Ovo što je gledao bile su samo - planine. Nisu imale nikakvo ime. Naftovod do Persijskog zaliva... Jedno crpilište na svakih pet jutara... Način da se Persija izvuče iz stravičnog duga a on stekne bogatstvo. Otkrivalo se sve više načina korišćenja nafte - ulja za podmazivanje, kerozin, parafin, bolji katran i ugljeni katran, vazelin, anilinske boje i druge hemikalije - i kao gorivo za novu mašinu koja ju je pretvarala u paru, sa stepenom iskorišćenosti s kojim para nije mogla da se meri. Nije li mu maharadža rekao da je veštački indigo uništio indijsku trgovinu prirodnim bojama? Pošto je doneo odluku, Li se vratio u Teheran i zatražio audijenciju kod šaha. - Iran poseduje veliko bogatstvo u nafti - rekao je upotrebljavajući pravo ime, njegov se farsi dovoljno popravio da mu više nije bio potreban prevodilac - ali nema lokalnih stručnjaka za iskorišćavanje tog bogatstva. Ja, međutim, imam i stručnost i sredstva da se njome služim. Jako bih voleo da dobijem dopuštenje da se time bavim, u zamenu za sporazum koji bi mi dao pedeset posto profita i svaku svotu novca koju predvidim za alat i aparate. Teško se izražavao na jeziku koji nije imao tehničkih izraza, a Ali i Husein pomagali su mu kako su najbolje znali. Još jedan čovek je sedeo i slušao: mogući naslednik Nasira ed-Dina, Muzafar ed-Din. On je bio guverner Azerbejdžana, persijske pokrajine na granici s Kavkazom koja je bila stalni predmet spora s Turcima i Rusima. Zbog brzog razvoja Bakua kao izvora nafte za Rusiju, Muzafar ed-Din bio je vrlo zainteresovan. Osim toga, bojao se da će Iran biti izguran u trci za kontrolu zemlje na kojoj - ili u kojoj - bi se mogli otkriti vredni izvori. Li je za šahovu porodicu predstavljao relativno bezopasnu stranu jer nije imao teritorijalnih ambicija, a ni drugih načina da muze tu kravu. To su razumeli, s tim su mogli da se nose. Stari šah zapao je u apatiju, onesposobljen davanjem povlastica zbog kojih je previše često dopuštao da na vlast dođu pogrešni ljudi. Ali Muzafar ed-Din tek je prevalio četrdesetu i još nije bio oboleo od teške bolesti koja će ga kasnije sputavati. Nisu ga najviše brinuli Turci nego Rusi, koji su neprekidno spletkarili ne bi li se domogli pristupa


okeanima sveta a da ne podnose nevolje tuđeg mora i odlične mornarice. Iran je bio vrlo poželjan. I tako je Li Kostevan, nakon višemesečnih pregovora, dobio pravo na eksploataciju nafte u zapadnoj Persiji, na području od 250.000 kvadratnih milja. Trebalo je da postavi na noge i pokrene Peacock Oil, što je značilo da moraju da se unajme nezadovoljni tragači za naftom iz Amerike, kupe bušilice koje pumpaju vodu pod pritiskom kroz cevi do najnovijih nazubljenih rotacionih delova, i postave parne mašine koje će davati struju. Pratile su ga mnoge poteškoće, a nijedna zapravo nije bila tehničke prirode. Morao je da se navikne na društvo bataljona vojnika zato što su planine vrvele od neukroćenih plemena koja se nisu mirila, s vladavinom Teherana; strahovite visine pretvarale su izgradnju čak i najelementarnijih puteva u noćnu moru, železničkih pruga gotovo da i nije bilo, a najgore od svega, čitavoj zemlji očajnički je nedostajalo pogonskog goriva, uglja ili drva. Zato ću, odlučio je Li, početi sa onim što u datim okolnostima može da se ostvari. Svoja prva crpilišta ograničio je na Laristan, gde je železnička pruga povezivala grad Lar s Persijskom zalivom, i gde je bilo uglja oko Lara. Uskoro se uverio da njegovi tragači za naftom imaju nos za naftu i veliko iskustvo; Li je slušao i skupljao praktično znanje koje će podupreti diplomu geologije iz Edinburga. Sebi je u gorkoj šali rekao da je naftovod očito neostvariva fantazija, ali nafta bi mogla da se prevozi železničkim tankerima, a Britanci su nadzirali zaliv i smatrali ga svojim. Uređaji u luci bili su primitivni, a pomorski tankeri retki. Nepokolebiv, siguran da je nafta stvar budućnosti, Li se i dalje borio da Peacock Oil postane ozbiljna kompanija. Srećom, šah i njegova vlada toliko su osiromašili da im je zarada od 10.000 funti bila pravo bogatstvo. Stari šah Nasir ed-Din ubijen je 1896. godine, nekoliko dana pre proslave svog pedesetog jubileja; atentator je izjavio da je radio po naređenju šeika Džemala ed-Dina, koji se zahvaljivao svom rođaku šahu na velikoj dobroti propovedanjem neposlušnosti, a onda je otišao u izbeglištvo u Carigrad. Kada je izručen da se suoči sa optužbama (atentatora su obesili), Džemal ed-Din je umro na putu, a Iran se smirio pod vladavinom Muzafara ed-Dina. Novi šah dobro je započeo svoju vladavinu regulisanjem bakarnih kovanica


i zabranom drevnog poreza na meso, ali uobičajeno spletkarenje nastavilo se ispod površine. Za Lija je to bilo vreme napetosti; malo je nafte prolazilo i on je ostvarivao profit, ali ne i milionske iznose za koje je znao da moraju doći. Ne znajući da je novi šah bolestan, Li je 1897. godine odlučio da poseti Englesku. Gotovo sedam godina bio je odsutan iz Kinrosa i namerno je zameo svaki trag; pisma za Rubi dao bi nekom putniku u prolazu da ih pošalje iz nekog evropskog grada, i nikada nije otkrivao gde se nalazi. Zato Aleksandar; koji ga je tražio, nije mogao da ga nađe. Razlog je bio jednostavan - Aleksandru nije palo na pamet da se Li upustio u posao s naftom, pogotovo na mestu kao što je Persija. Nakon žurnog odlaska iz Indije, Li je postao nevidljiv čovjek. Sa sobom je nosio samo dve stvari iz Kinrosa, fotografije Elizabet i Rubi. Majka mu ih je poslala u Indiju, zajedno s jednom fotografijom Nel, ali Li iz nekog razloga nije nalazio zadovoljstvo u gledanju Aleksandra u ženskoj verziji, pa ju je bacio na gomilu zapaljenog lišća. Slike su bila snimljene početkom 1893, samo tri godine nakon njegovog odlaska, pa ipak su ga šokirale. Fotografija Rubi zato što je toliko ostarila, a fotografija Elizabet zato što nije nimalo ostarila. Kao buba u ćilibaru, pomislio je kada ju je prvi put video; ne kao završen život nego samo odložen. Iako je bol bio stari, osećao ga je samo kada bi slučajno stavio ruku na fotografiju. I tako ju je nosio sa sobom, ali je nije često gledao. Gospodin Maudling napokon je otišao tamo gde svi smrtnici moraju poći, a njegovo mesto preuzeo je jednako ljubazan i kompetentan džentlmen, gospodin Avgustus Tomlej. - Koliko mi je još ostalo na računu? - upitao je Li gospodina Tomleja. Avgustus Tomlej zadivljeno ga je proučavao. Priča o prvom dolasku Aleksandra Kinrosa u Bank o f England još uvek se prepričavala - kutija s alatom, jelenska koža, podvijen šešir - a sada joj se može dodati još jedna, pomislio je bankar. Fina koža preplanula do boje svetlog hrasta, bizarni perčin, tamno lice i čudne svetle oči. Nosio je odelo od jelenske kože koje je vrlo nalikovalo na ono što je nosio i ser Aleksandar; ali nije imao šešir; a gornji komad odeće bio je više košulja nego kaput, raskopčan do sredine


grudi koje su bile iste boje kao i lice. Pa ipak, imao je elegantno rezonantan naglasak i besprekorno ponašanje. - Nešto više od pola miliona funti, gospodine. Tanke crne obrve podigle su se, osmeh je otkrio zadivljujuće bele zube. - Draga stara Apokalipsa i dalje mlati pare! - rekao je Li. - Kakvo olakšanje. Ali ja sam sigurno jedini Apokalipsin deoničar koji stalno diže novac s računa a ništa na njega ne stavlja. - Na izvestan način, doktore Kostevan. Na vaše ime redovno stižu depoziti iz kompanije. - Na licu gospodina Tornleja pojavio se izraz blagog ispitivanja. - Smem li da vas upitam u šta vi ulažete? - U naftu - odgovorio je Li kratko. - O! To je industrija budućnosti, gospodine. Svi govore da će kočije bez konja zameniti konje, što baca u malodušnost potkivače i uzgajivače konja. - Sedlare da i ne spominjemo. - Istina, istina. Nastavili su da čavrljaju sve dok pomoćni blagajnik nije doneo vrednosne papire koje je Li zatražio, pa je gospodin Tomlej ustao da klijenta otprati iz zgrade. - Baš ste se mimoišli sa ser Aleksandrom - rekao je. - On je u Londonu? - U hotelu Savoj, doktore Kostevan. Da idem ili da ne idem, pitao se Li pozivajući fijaker. O, do đavola, zašto da ne? - U Strand... zapravo u Savoj - rekao je penjući se. Budući da nije imao sitnijeg novca, Li je vozaču dao zlatni suveren. Ovaj ga je munjevito strpao u džep i stao da se pretvara da je reč o šilingu, bojeći se da je kovanicu dobio greškom. Li je ušao u hotel i zatražio sobu od uglađenog čoveka u odeći batlera koji je paradirao predvorjem gore­ dole. O, Bože, pomislio je taj čovek, kako da ovom čudnom tipu na taktičan način objasnim da smo preskupi za njega? U istom trenutku niz stepenice je silazio Aleksandar u jutarnjem odelu i šeširu.


- Aleksandar glavom i bradom! - doviknuo je Li. - U kakvog si se samo kicoša pretvorio pod stare dane! Reklo bi se da je velikan trideset stopa prevalio u jednom koraku. Čvrsto je zagrlio tog čudnog momka i poljubio ga u obraz. - Li! Li! Daj da te vidim! O, tvoja mi je odeća mnogo draža od odore ovog nakinđurenog službenika! - povikao je Aleksandar; smešeći se od uveta do uveta. - Dragi moj dečko, ti si melem za moje umorne oči! Jesi li negde odseo? - Ne, upravo sam hteo da uzmem sobu. - U mom apartmanu ima jedna slobodna soba, ako bi mi učinio tu čast. - Bilo bi mi drago. - Gde ti je prtljag? - Nemam ga. Izgubio sam svu svoju evropsku odeću u sitnoj čarki s nekim Baludžima pre jedno hiljadu godina. Ovo što vidiš je sve što imam odgovorio je Li. - Moufild, ovo je doktor Kostevan - rekao je Aleksandar. - Jedan od mojih kolega direktora. Budi dobar i zamoli mog krojača da dođe sutra ujutru, hoćeš li? - Zatim je poveo Lija prema stepenicama, s rukom preko njegovog ramena. - Ne koristiš lift? - upitao ga je Li silno srećan što ga vidi. - Ne u poslednje vreme. Ne krećem se dovoljno. - Jednom rukom uhvatio je perčin i povukao ga. - Jesi li ga ikad odsekao? - S vremena na vreme podrežem vrhove. Nisi li krenuo nekim važnim poslom? - Neka se važan posao nosi u vražju mater; ti si važan! - Zašto svi usvajamo psovke moje majke? Kako je ona? - Vrlo dobro. Upravo sam došao iz Kinrosa, nema ni šest nedelja otkako sam je poslednji put video. - Aleksandar se namrštio. - Ona više ne želi da putuje sa mnom. Kaže da je to zamara. Liju su se usta osušila, progutao je pljuvačku. - A Elizabet? - I ona je dobro. Zaokupljena je Doli... jesi li čuo za jadnu Anu? Ne mogu da se setim kada si tačno nestao. - Bilo bi najbolje da mi sve ispričaš od početka, Aleksandre. V


I tako se na kraju nije izvinio jer izvinjenje nije ni bilo potrebno. Njih dvojica sedela su u Aleksandrovom apartmanu kao da su se juče videli, a ipak, kao da se nisu videli stotinu godina. - Potreban si mi, Li - rekao je Aleksandar. - Ako mi daš posao sa pola radnog vremena, da, srećan sam što sam ti potreban. To ih je odvelo do opisa Lijeve aktivnosti u Persiji i njegovih nada u vezi sa industrijom nafte. Aleksandar ga je pažljivo slušao, zaintrigiran činjenicom što su Lija na to područje navele njegove priče o Bakuu. - Tada nisam govorio nijedan od njihovih jezika - rekao je - pa nisam shvatio da su domaći ljudi znali da rafinišu sirovu naftu u dovoljnoj meri da im posluži kao pogonsko gorivo za mašine. Ali naravno da nisu mogli da je izlože da odvoje najbolje sastojke, a još se nije bio pojavio doktor Damler sa svojom mašinom na unutrašnje sagorevanje. Kako jednostavna stvar! Postići da gorivo radi unutar cilindra umesto van. Tako mi boga, Li, sirovine se pojavljuju tačno na vreme da učine neki novi izum ne samo mogućim nego i praktičnim. Ali Aleksandar nije imao pozitivan stav u vezi sa persijskim poduhvatom. - Ne znam mnogo o toj zemlji, ali znam da je u bankrotu, da je nesigurna i u dobroj meri prepuštena na milost i nemilost Rusima. Tomlej u Bank of England kaže da će Rusija pokušati da se izbori za kontrolu bankarstva ili banaka. Persiji su potrebni krediti, a Britanija se ponaša pomalo nalik na devojku koju je neko jednom zaprosio, pa očekuje da će je zaprositi još nekoliko puta, pa zašto onda da neko vreme ne govori ne? Ostani tamo koliko se može, Li, ali ja bih ti savetovao da se izvučeš čim budeš mogao to da učiniš bez gubitaka. - Sve sam skloniji tom gledištu - odvratio je Li s uzdahom - a ipak, više novca leži u nafti nego u zlatu. - A prednost je biti u prvom redu. Međutim, mislim da si malo prerano povukao taj potez. Ja sam krenuo u drugom smeru... ne nafta nego kaučuk. Sada imamo hiljade jutara brazilskog kaučukovca u Maleziji. - Kaučuk? - upitao je Li mršte ći se. - Postaje sveprisutan... koristi se gotovo u svemu. Automobilima trebaju


gume, najbolje spoljne gume od platna natopljenog gumom i unutrašnja creva od čiste gume napunjena vazduhom. Otkako su se pojavile pneumatske gume, bicikli su jako uznapredovali. Opruge, ventili, nepromočive tkanine i kaljače, gumeni čaršavi za bolničke krevete, jastuci, baloni, mašinsko remenje, žigovi s bojom, valjci - lista je gotovo beskrajna. Sada se izolacija električnih kablova izrađuje od gume, a postoji i guma tvrda kao kamen. Zove se vulkanit i otporna je na koroziju od kiselina i alkalija. Raspričao se; Li se zavalio u stolicu, želuca punog sočnog odreska, i posmatrao igru emocija na Aleksandrovom licu. Zapravo se nije promenio, a verovatno nikada i neće. Poput većine žilavih ljudi, izgledao je star kada je bio mlad, a kad ostari, biće mladolik. Kosa, gusta kao i uvek, bila mu je gotovo bela i davala mu lavlji izgled jer mu je još uvek padala do ramena, a oči nisu izgubile ništa od svoje vulkanske vatre. Uprkos tome što je insistirao da se penje stepenicama zbog vežbe, nije se ugojio ni gram. Doduše, narav mu se opet smekšala, možda zbog svega toga sa Anom i Doli - Li nije bio siguran. Samo su arogancija i nadmoć koje je Li video u Kinrosu sada nestale da bi otkrile starog Aleksandra. Jednako dinamičan kao i uvek, još uvek je imao nepogrešiv instinkt za procenu u koji posao treba ući - kaučuk, za boga miloga! Pa ipak je bio mekši, ljubazniji milosrdniji. Nešto ga je naučilo poniznosti. - Imam poklon za tebe - rekao je Li kopajući po džepu košulje. Morao je da izvadi fotografije, ali pre nego što je uspeo da ih premesti u suprotan džep, Aleksandar se nagnuo i uzeo mu ih iz ruke. Još uvek je ostalo nešto od njegovog carskog ponašanja! - Shvatam da imaš sliku svoje majke, ali Elizabet? - Mama mi je u Indiju poslala tri slike - odgovorio je Li olako. - Svoju, Nelinu i Elizabetinu. Nelinu sam negde izgubio. - Rubina je sada izlizanija od Elizabetine. - Nju mnogo češće gledam. Aleksandar mu je vratio fotografije. - Hoćeš li se vratiti kući, Li? - upitao ga je. - Najpre... izvoli. Aleksandar je proučavao kovanicu s izrazom divljenja na licu.


- Drahma s likom Aleksandra Velikog, i pri tom vrlo retka! U odličnom je stanju... rekao bih da je ispod čekića, iako je to nemoguće. - Dobio sam je od sadašnjeg persijskog šaha, pa ko zna? Možda je stajala tamo otkako je tvoj imenjak otišao iz Ekbatana - šah tvrdi da je poreklom iz Homadana, a on se nekad zvao Ekbatana. - Dragi moj dečače, ovo je neprocenjiva vrednost. Ne znam kako da ti zahvalim. Onda, hoćeš li se vratiti kući? - navaljivao je. - Uskoro. Prvo želim da vidim Majestic. - I ja isto. Kažu da je to najbolji bojni brod na svetu. - Sumnjam, Aleksandre. Koji je đavo Kraljevskoj mornarici da postavlja topove od dvanaest inča na statična postolja umesto na rotaciona? Rekao bih da američka mornarica pametnije postupa postavljajući rotaciona postolja. - Kako god bilo, ti brodovi su prespori... četrnaest čvorova! A Krupov je čelik bolji oklop od Harvisovog. Kajzer Vilhelm je takođe počeo da gradi bojne brodove - odvratio je Aleksandar uživajući u svojoj cigari. Smatram da kraljevska mornarica ždere preveliki deo novca britanske vlade. - Ma daj, molim te, Aleksandre - odvratio je Li blago - možda poslednje četiri godine nisam u toku, ali ne verujem da Britanci pate od nestašice novca. - Da, oni mogu silovati svoje carstvo, ali ova ekonomska kriza kroz koju prolazimo u Australiji je svetski trend. Istina je da gradnja bojnih brodova daje ljudima zaposlenje, jer u brodogradilištu u Klajdu nema kobilica za prekookeanske brodove. - Kako stoje stvari u Novom Južnom Velsu? - Gadno. Banke propadaju jedna za drugom od 1893, premda je to bila najgora godina. Inostrani investicioni kapital brzo se povukao. Pokušao sam pre mnogo godina da uverim Čarlsa Devija da ne ulaže novac u Sidnej, ali nije hteo da me posluša. Sva sreća da Kostans ima dva zeta koji su pametniji nego što je bio Čarls. - Crno oko se zaiskrilo. - Henrieta se još uvek nije udala. Tražiš li možda dobru ženu? - Ne. - Šteta. Ona je dobra devojka, a bojim se da će ostati stara cura. Previše V

V


je izbirljiva i nasrtljiva, baš kao i Nel. - Kako je Nel? - Ako možeš da veruješ, studira medicinu u Sidneju. - Aleksandar se namrštio. - Završila je rudarstvo s najboljim ocenama, a onda se upisala na drugu godinu medicine. Zene! - Bravo, Nel! Zenama je medicina sigurno teška. - Posle rudarstva? Svašta! - Ona ti je ćerka, Aleksandre. - Nemoj na to da me podsećaš. - A šta je sa federacijom? - upitao ga je Li, menjajući temu. - O, to je završena stvar, iako Novi Južni Vels nije baš jako za to. Mislim da je to zato što Viktorija jeste. Te dve kolonije baš se ne vole. Viktorija će odneti pobedu. - A sindikati? - Sišači ovaca i radnici su se ujedinili i osnovali SAR - Sindikat australijskih radnika. Rudari uglja, naravno, ratoborni su kao i uvek, a Radnička izborna liga umire od želje da okuša sreću u Saveznom parlamentu. - To me dovodi do gorućeg pitanja... gde će biti glavni grad nove države? - Po pravu, Sidnej, ali Melburn se sa tim neće složiti. Jedino oko čega se svi slažu jeste da glavni grad mora biti negde u Novom Južnom Velsu. - Bilo gde, samo ne u Sidneju, a? - Bilo bi previše jednostavno da to bude Sidnej, Li. Najstarije naselje i tako dalje. Spominje se svaki grad od Jesa do Oranža. Ipak, čovek mora biti zahvalan na malim milostima.. Ser Henri Parks ne može da bude premijer jer je prošle godine umro. - Bože! Time se završila čitava jedna era. Ko je novi veliki čovek? - Niko. U Novom Južnom Velsu tip koji se zove Džordž Rejd. U Viktoriji Tamer. Mada, on neće biti premijer. U poređenju sa svetskim razmerama, to je kao rivalstvo između Francuske i Engleske. - Francuzi imaju veliku prednost sa automobilima. - To neće potrajati - cinično je odvratio Aleksandar. - Oni nemaju iskustva sa kaljenjem čelika kao Amerikanci i Britanci. Razumeju se u preciznu mehaniku, ali Nemačka je nakon Francusko-pruskog rata pokupila V

V

V


sve njihove metalurge, industrijske fabrike, i Alzas i Lorenu. Francuzi se nikada nisu oporavili. - Čudi me što još nemaš automobil, Aleksandre. - Čekam da Damler proizvede nešto što bi zaista vredelo imati. Nemci i Amerikanci najbolji su precizni mehaničari na svetu, a dizajn mašina je vrlo jednostavan. Kod automobila je najlepše to, Li, što ne moraš da imaš diplomu iz mašinstva da bi ga popravio. Malo mehaničkih veština i nešto alata, i gospodin vlasnik automobila može sam da ga popravi. - A osim toga, tako će se smanjiti buka na putevima. Više neće biti tvrdih točkova na vozilima, ni gvozdenih potkovica na konjskim kopitama. Lakše se okreću, lakše se voze od konjskih kočija. Čudim se što ih ne proizvodiš. - Neko se u Australiji već time bavi... svojoj će kočiji bez konja dati ime Pioneer. Ali ne, ja za sada još čuvam pare - odgovorio je Aleksandar. V

Kada je Li dobio odgovarajuću odeću, njih dvojica su se, naoružani preporukama, zaputili u ratnu luku u Portsmut u obilazak Majestica. - Imaš pravo što se tiče njegove brzine, Aleksandre... spor je. Američki brodovi postižu brzinu od osamnaest čvorova s težim naoružanjem, mada se mora priznati da imaju tanje oklopne ploče. - Li je zamišljeno posmatrao grotlo za ugalj. - Kažu da može da primi dve hiljade tona... dovoljno da prevali pet hiljada milja brzinom od dvanaest čvorova. Ali kladio bih se da će se okeanom ploviti starijim brodovima. Toliko je skup da će ga držati u Severnom moru. - Čitam ti misli kao da su signalne zastavice, Li. Parsonsova mašina za parne turbine sada se ugrađuje u putničke i trgovačke brodove, a čuo sam da ga je Kraljevska mornarica ugradila i u nekoliko torpednih čamaca. Kada ga ugrade u jedan od tih brodova od petnaest hiljada tona i pređu sa statičnih na dobra rotaciona postolja, imaće prave bojne brodove. Aleksandar se nasmešio Liju i žurno uputio niz brodski mostić, njišući štap s glavom od ćilibara i mašući u smeru mosta. - Moramo pratiti kako će se stvari dalje razvijati, a? - rekao je dok su ulazili u magličastu kišu. - Čitam ti misli kao da su signalne zastavice - odgovorio je Li značajno. V

V

V

Naravno, morali su da posete radionice gospodina Čarlsa Parsonsa, a uz


to i nekoliko drugih fabrika koje su izrađivale inovativne mašine, ali kada je došao avgust, bili su na brodu za Persiju i Paunova naftna polja. Li je tamo ustanovio da je njegov pomoćnik, koji je tečno govorio farsi, u njegovoj odsutnosti dobro radio, i da će tako i nastaviti. Više nije bilo izgovora, morao je da se vrati kući. Pomalo se nadao da će Aleksandar usput odlučiti da poseti svoje plantaže brazilskog kaučukovca u Maleziji, ali on to nije učinio. U Adenu su se ukrcali u brzi parobrod koji je plovio pravo za Sidnej. - To jest - rekao je Li - preko Kolomba, Perta i Melburna. Čini mi se da je to razlog što Sidnej nije popularan kao glavni grad države. Pert kao da leži na drugom kontinentu, ali brodovi prvo dolaze u Melburn. Sidnej je hiljadu milja dalje, pa mnogi brodovi uopšte ne odlaze u Sidnej. Ali, kada bi se otkrio način da se Australiji priđe sa severa, Sidnej bi postao kudikamo značajniji od Melburna. Tokom tog putovanja mnogo je i grozničavo pričao, ne želeći da da ni najmanji nagoveštaj Aleksandru da strahuje od povratka u Kinros. Kako će uspeti da se normalno ponaša prema Elizabet, i to baš sada kada je Aleksandar naumio da ga drži bliže sebi nego ikada pre? Da, mogao bi da živi u hotelu Kinros, ali Aleksandar je posle Aninog odlaska sve svoje administrativne dužnosti i dokumentaciju premestio u svoju kuću; kancelarije u gradu delimično su pretvorene u istraživačko središte pod vodstvom Čan Mina, Li Čija, Vo Čonga i Donija Vilkinsa. Li je trebalo da radi sa Aleksandrom sve vreme, pa bi sigurno morao da ostaje na ručku u njegovoj kući, a možda i na večeri. Godine su bile samotne, podnošljive samo zbog onoga što je naučio od sveštenika na Tibetu; da nije bilo Elizabet, Li je verovao da bi mogao da odluči da tamo i ostane, da odbaci celokupno svoje vaspitanje i pouke kojima su mu majka i Aleksandar punili glavu u ime života koji u sebi ima nešto hipnotičko, sklad zajedničkog života vođenog dušom. To je privlačilo istočnjaka u njemu, mogao bi da živi na vrhu planine daleko od vremena, bola i čežnje. Jedino mu je Elizabet bila važnija, a to je bila zagonetka. Nije ga ohrabrila nijednim pogledom, nijednim gestom, nije mu dala nadu nijednom rečju. Ipak, nije mogao da je istera iz glave niti da prestane da je voli. Da li je zaista tako da neki od nas imaju samo jednog pravog partnera, V

V

V

V


pa kada ga nađu, beznadežno nošeni plimom, zauvek pokušavaju da obuhvate partnera svoje duše i da se utope u njemu? Pretvoriti dvoje u jedno? - Jesi li javio Rubi i Elizabet da dolazimo? - upitao je Aleksandra, kada se brod približio Melburnu. - Nisam još, ali mogu da im telefoniram iz Melburna. Mislio sam da je to u redu - odgovorio je Aleksandar. - Hoćeš li da mi učiniš uslugu? - Naravno. - Nemoj nikome reći da sam sa tobom. Voleo bih da to bude iznenađenje - rekao je Li, trudeći se da zvuči nehajno. - Neka bude tako! Ali to je dovelo do komplikacija. Trebalo je obaviti neke posete u Sidneju: Ani i Nel. Hoće li Nel sačuvati tajnu? - Ona sada živi u Aninoj kući - rekao mu je Aleksandar kada su uzeli fijaker za Glib. - Kada su momci diplomirali i vratili se u Kinros, nije mogla da živi sama u njihovom stanu, pa sam odahnuo kada je predložila da joj izgradim mali stan iza Anine kuće. Tamo ima svoju privatnost, ali se takođe može i brinuti da Ana dobija odgovarajuću negu. - Negu? - upitao ga je Li mršteći se. - Videćeš - zagonetno je odgovorio Aleksandar. - Neke stvari ti nisam rekao jer ih je teško opisati. Ana ga je šokirala. Ona lepa trinaestogodišnjakinja koju je znao u Kinrosu - baš se bila spetljala s O’Donelom kada je otišao - pretvorila se u slinavu, klimavu, debelu mladu ženu koja nije prepoznala ni rođenog oca, a kamoli njega. Sivoplave oči su lutale, a jedan palac joj je bio oguljen i zakrvavljen od sisanja. - Ne možemo da je odviknemo od toga, ser Aleksandre - rekla je gospođica Harbotl - a ja se slažem sa Nel da ne bi trebalo da joj vezujemo ruku. - Jeste li pokušali da joj premažete prst gorkom alojom? - Jesmo, ali ona pljune na to i obriše gorku aloju o svoju haljinu. Postoje smese koje se teže rastvaraju, ali su prilično otrovne. Nel misli da će ona


na kraju sažvakati prst do kosti, pa će onda morati da joj ga amputiraju. - A onda će da nastavi sa drugim prstom - odvratio je Aleksandar tužno. - Bojim se da je tako. - Gospođica Harbotl se nakašljala. - A osim toga, ona dobija napade, ser Aleksandre. To je teška epilepsija. Sto znači da joj zahvata celo telo. - O, jadna moja Ana! - Aleksandar je pogledao Lija očima sjajnim od suza. - Nije pravedno da neko tako bezazlen mora ovako da pati. - Podigao je ramena. - Međutim, vi se jako dobro brinete za nju, gospođice Harbotl. Čista je, suva i očigledno dobro hranjena. Pretpostavljam da joj hrana pričinjava veliko zadovoljstvo? - Da, obožava da jede. Nei ja smo se složile da joj se dopusti da jede koliko hoće. Bilo bi okrutno ograničavati joj hranu, to bi izgledalo podjednako okrutno kao i ograničavati hranu nerazumnoj životinji. - Je li Nel ovde? - Da, ser Aleksandre. Ona vas očekuje. U stan se ulazilo kroz žuto obojena vrata. Bila su odškrinuta, ali je Aleksandar povikao da je upozori na svoj dolazak. Došla je iz unutrašnje sobe mirnim hodom, crna kosa bila joj je skupljena u čvrstu punđu na temenu, a mršava figura odevena u običnu maslinastosivu pamučnu haljinu bez struka, koja se završavala nekoliko inča iznad gležnjeva. Na nogama je imala velike smeđe čizme čvrsto zavezane preko gležnjeva. Za Lija je to bio drugi šok: sada je bila začuđujuće slična Aleksandru, jer joj je sa lica nestalo devojačke nežnosti, pa je postalo ozbiljno, nepokolebljivo i pomalo muškobanjasto. Samo su oči bile potpuno njene, postale su krupnije zato što je bila mršavija, kao dva energična plava zraka koja seku sve što im se nađe na putu. U početku je videla samo Aleksandra, prišla mu je da ga zagrli i poljubi bez ustezanja. O da, bili su bliski! Kao blizanci. Iako je gunđao zbog njenih studija medicine, Aleksandar je bio njen rob, igračka u njenim rukama. Kada se izvukla iz očevog zagrljaja, ugledala je Lija, pa je malo poskočila i nasmešila se. - Li! Jesi li to stvarno ti? - upitala je tapšući ga po obrazu. - Niko mi nije rekao da si se vratio. - Zato što ne želim da iko zna da sam se vratio, Nel. Nemoj da me odaš, V


molim te! - Dajem ti časnu reč. Batertlaj Ving je pripremila jednostavan ručak - svež hleb, puter, džem, hladnu narezanu govedinu i Aleksandrov omiljeni desert, krempitu posutu oraščićima. Nel ih je pustila da jedu, a onda je sam skuvala čaj i sela da razgovara. - Kako ti ide medicina? - upitao ju je Li. - Ispunila je moja očekivanja. - Ali je teška. - Meni nije, i u prilično sam dobrim odnosima sa svojim instruktorima, i profesorima. Drugim ženama, koje nemaju smisla za ophođenje s muškarcima, teže je. Jadnice su katkad dovedene do suza, što muškarci preziru, a one znaju da im namerno daju lošije ocene zato što su žene. Zato uglavnom ponavljaju svaku godinu. Neke su dvaput pale istu godinu. Pa ipak, nastavljaju da se bore. - Je li tebe neko oborio, Nel? - upitao ju je Aleksandar. Na licu joj se pojavio prezir. - Niko se ne bi usudio! Ja sam kao Grejs Robinson koja je diplomirala 1893. a da nije ponavljala nijednu godinu. Doduše, trebali su da joj daju pohvale, ali nisu. Vidiš, ženske ih škole ne pripremaju za herniju i fiziku, čak ni za matematiku. Zato jadnice zapravo moraju da počnu od nule, a predavači nisu pripremljeni da predaju osnove. A ja sam diplomirani inženjer. To mi daje veliki uticaj na fakultetu. - Poprimila je lukav izraz. Predavači ne vole da ih neko podučava, naročito žena, pa me ostavljaju na miru. - Slažeš li se dobro sa drugim studentkinjama? - upitao ju je Li. - U stvari, i bolje nego što sam očekivala. Pomažem im u nauci i matematici, ali čini se da neke od njih nikada ne uspeju da savladaju gradivo. Aleksandar je mešao čaj, kucnuo kašičicom o stranu šoljice, a onda je spustio na tanjirić. - Reci mi kako je Ana, Nel. - Mentalno propadanje jako se ubrzava, tata. No, to si i sam video. Je li ti gospođica Harbotl rekla da ima epileptične napade?


- Da. - Neće još dugo biti na ovom svetu, tata. - Bojao sam se da ćeš to reći kada gospođica Harbotl nije htela da govori o budućim godinama. - Držimo je na toplom i podalje od promaje, i pokušavamo da je nateramo da se malo šeta, ali ona je sve manje sklona kretanju. Moglo bi se dogoditi da padne u status epilepticus; jedan napad za drugim, sve dok ne umre od iscrpljenosti; ali verovatnije je da će se prehladiti, to će joj otići na pluća pa će umreti od upale pluća. Ako je neko od osoblja prehlađen, ne dolazi na posao dok ga kašalj i kijavica ne prođu, ali neko će je sigurno zaraziti pre nego što bude i znao da je prehlađen. Čudim se što se to već nije dogodilo. Svi vrlo dobro postupaju s njom, znaš. - Kada uzmem u obzir kakav je to nezahvalan i loše plaćen posao, to mi je drago da čujem. - Zena koja ima sklonosti da bude negovateljica, nalazi zadovoljstvo u najnezahvalnijem radu. Dobro smo izabrali osoblje. - Koja bi smrt bila lakša? - upitao je Aleksandar naglo. - Upala pluća ili neprekidni napadi? - Neprekidni napadi, jer pacijent gubi svest na početku prvog napada i nikad više ne dođe k svesti. To izgleda grozno, ali pacijent ne trpi. Upala pluća mnogo je gora... s mnogo bolova i patnji. Nastao je muk; Aleksandar je srkao čaj, Nel se igrala kašičicom, a Li je sedeo želeći da bude negde drugde. - Je li tvoja majka dolazila u posetu? - upitao je Aleksandan - Zabranila sam joj da opet dolazi, tata. Od toga nema koristi jer Ana je ionako ne prepoznaje, a kada je gledaš... o, tata, to je kao da gledaš u oči životinje koja zna da umire. Ne mogu ni da zamislim njene patnje. Li je uzeo krempitu - sve je bolje nego nemati šta da radiš, pa makar i žvakao piljevinu. - Imaš li dečka, Nel? - upitao je vedro. Trepnula je, a zatim se na njenom licu pojavio zahvalan izraz. - Previše sam zaposlena, zaista jesam. Medicina mi ne ide tako lako kao rudarstvo. - Znači, bićeš gospođica doktor. V


- Tako se čini. - Nel je uzdahnula, a onda je poprimila čežnjiv izraz koji je izgledao neobično na tako odlučnom licu. - Pre nekoliko godina viđala sam se s jednim momkom koji mi se prilično sviđao, ali bila sam previše mlada a on previše pristojan da bi me iskoristio. Putevi su nam se razišli. - Je li bio inženjer? - upitao je Li. Prasnula je u smeh. - Ma kakvi! - Pa šta je onda bio? - To bih radije zadržala za sebe - odvratila je Nel. Bio je mesec novembar, godina skakavaca; čak i uz pisak lokomotive i kloparanje točkova lako se moglo čuti njihovo zaglušno oglašavanje u žbunju vrlo blizu pruge. Skakavci su značili vrelo leto uz obalu i u unutrašnjosti, i sezonu opakih monsuna na severu. Aleksandar je tokom putovanja od Sidneja do Litgova bio razdražljiv, činilo se da je opustio tek kada je njihov vagon spojen sa vozom za Kinros, koji je opet išao četiri puta nedeljno. Li nije mogao da zna da Aleksandar oseća njegovu nevoljnost da se vrati i da se pripremio za iznenadnu Lijevu objavu da mu je žao, ali da se predomislio i da odlazi nazad u Persiju. I tako, kada su krenuli u Kinros bez usputnih stanica, Aleksandru se vratilo dobro raspoloženje i sigurnost. Ne samo što mu je Li bio drag, voleo ga je kao sina kojeg nikada nije imao; bio je Rubino dete, a i veza sa Sungom. Kada je odvukao Lija da vidi Anu, nadao se da će između Lija i Nel izbiti iskra. Videti svadbu to dvoje bila bi kruna njegovog života. Ali između njih nije izbila iskra, čak ni najpovršnija vrsta privlačnosti. Bili su kao brat i sestra. On to jednostavno nije mogao da shvati, jer Nel je bila tako slična njemu, a Lijeva majka ga je volela. Sigurno su stvoreni jedno za drugo! A onda je Nel stala da priča o nekom tipu za kojim je čeznula i zatvorila se poput školjke, a Lija to očito nije pogodilo. Aleksandra je njegovo nezakonito poreklo odavno prestalo da proganja, tu staru boljku ostavio je tako daleko iza sebe da je sada Lijevo rođenje smatrao krajnjom ironijom. Njegov naslednik će takođe biti kopile. Ipak je želeo da nešto od njegove krvi bude u Lijevom potomstvu, a to se neće dogoditi. Ako se Li uopšte ikada oženi. On je nomad. Možda sa


svoje kineske strane vuče poreklo od nekog mongolskog lutalice koji je nalazio sreću jedino lutajući stepama. Zene su se bukvalno bacale na njega, hvatajući vazduh unutar čvrsto vezanih korseta, bacale su mu udice svih vrsta, od sasvim očiglednih do vraški lukavih, ali Li na njih nikada nije obraćao ni najmanju pažnju. Uvek je negde imao neku ženu, bilo u persijskom Laru ili u nekom engleskom gradu, ali njegov stav bio je sasvim orijentalan - pekinški princ kome treba konkubina - neko ko pleše i peva, govori samo kad joj se obratiš, ko je proučio Kama sutra od korice do korice, i ko verovatno zvecka dok hoda. Kako ga je Elizabet ono nazvala? Zlatnom zmijom. Ta ga je metafora u ono vreme zapanjila, ali shvatao je zašto ju je odabrala. Kao kakva nesrećna životinja koja je otpuzala u rupu na četiri godine i progutala svoj rep - kako li je samo tražio Lija! Čak ni Pinkertonovi detektivi nisu mogli da ga nađu, a ni Bank o f England nije mogla da prati vijugavu stazu kojom su velike svote koje je Li podizao dolazile do njegovog džepa. Lažne kompanije, lažni bankarski računi, švajcarske banke... Ništa nije kupovao pod vlastitim imenom, a kome bi palo na pamet da ga poveže s nečim što se zove Peacock Oil? Svi su pretpostavljali da to pripada šahu. Bila je puka sreća što se našao u blizini kada je zlatna zmija ispuzala iz svoje rupe, pa je uspeo da je uhvati za rep. I da je čvrsto drži. Da nagovori to prevrtljivo stvorenje da se vrati kući. Sada su bili blizu kuće i napokon je počeo da veruje da bludnog sina drži u čvrstom zagrljaju. Vreme leti; njemu je pedeset četiri godine, a Liju trideset tri. Aleksandar nije očekivao da umre pre nego što navrši barem sedamdeset godina, ali sedmogodišnji zastoj u programu treniranja bio je hendikep. V

V

Kinros se znatno promenio tokom Lijevog sedmogodišnjeg odsustva; divljenje ga je obuzelo već na peronu železničke stanice, koja je imala čekaonice i toalete u elegantnoj ali skromnoj zgradi ukrašenoj ogradom od livenog gvožđa; svuda su stajale korpe sa procvetalim biljem, a ispod dva velika znaka sa natpisom KINROS, po jednom na svakom kraju perona, nalazile su se leje cveća. Nekadašnja zgrada opere pretvorena je u pozorište, a na suprotnoj strani Trga Kinros uzdizala se nova i veća zgrada opere. Svaka ulica bila je obrubljena drvećem i osvetljena strujom, a gas i


struja bili su spojeni sa svakom privatnom kućom. Sada je postojala telefonska veza sa Sidnejom i Batarstom, a isto tako i telegraf. Vlasnički ponos osećao se svuda. - To je uzoran grad - rekao je Li podižući svoje torbe. - Nadam se. Rudnik ponovo radi punom parom, naravno, a i ugljenokop. Počinjem da se se priklanjam Nelinom mišljenju da bi nam s naizmeničnom strujom bilo bolje, ali nameravam da pričekam da Lo Či izradi bolji dizajn generatora turbine... on je brilijantan - rekao je Aleksandar i krenuo prema uspinjači. - Rubi dolazi na večeru, pa ću te ostaviti da je sam iznenadiš. Kasnije možeš da je i dovedeš gore. Moram da zapamtim, rekao je Li u sebi ulazeći u hotel, da ona sada ima pedeset šest godina. Ne smem da pokažem žaljenje, jer žaljenja će neizbežno biti. Premda Aleksandar to nije rekao, nisam mogao da ne vidim kako je ona ostarila više no što je očekivao. Mora da je strašno za jednu lepu ženu kada počnu da joj se primećuju godine, pogotovo za nekog kao što je mama, koja je uvek zavisila od svoje lepote. I koja se nije uvukla u ćilibarsku kap kao Elizabet. Ipak, bila je baš onakva kakvu ju je pamtio: hrabra, senzualna, neobično elegantna. Da, imala je nekoliko bora oko očiju i usta, mali podvaljak ispod brade, ali to je još uvek bila Rubi Kostevan, od bujne crvenozlatne kose do prekrasnih zelenih očiju. Očekivala je Aleksandra, pa je obukla saten, crven poput rubina, i stavila gustu ogrlicu oko vrata ne bi li sakrila opuštenu kožu, i rubine oko ruke i na ušima. Kada ga je ugledala, klecnula su joj kolena, pa je klonula na pod uzdišući, smejući se i plačući. - Li! Li! Dečače moj! Činilo se lakše da se spusti na njen nivo, pa je kleknuo da je zagrli, stegne uza se, poljubi joj lice i kosu. Ponovo sam kod kuće. Vratio sam se u prve ruke koje znam, glavom mi se širi parfem tog čudesnog bića, moje majke. - Jako te volim! - rekao je. - Jako! - Pričekaću sa pričama do večere - rekao je kasnije, pošto je Rubi popravila štetu prouzrokovanu silnom radošću a on se presvukao u večernje odelo. - Onda ćemo pre polaska zajedno popiti piće; uspinjača se neće spustiti V


još pola sata - rekla je i otišla do reda boca, sifona sa sodom i posude s ledom. - Nemam pojma šta sada piješ. - Burbon iz Kentakija, ako ga imaš. Bez sode, bez vode, bez leda. - Imam ga, ali to je žestoko piće za prazan želudac. - Naviknut sam... moji tragači za naftom piju ga kada ih neko počasti. Naravno, reč je o islamskoj zemlji, ali uvozim ga krišom i nastojim da ga ne pije niko izvan kampa. Dodala mu je čašu i sela sa čašom šerija. - Ovo je sve tajanstvenije i tajanstvenije. O kojoj je islamskoj zemlji reč? - O Persiji... sada se zove Iran. Tamo sam šahov partner u poslu s naftom. - O Bože! Nije ni čudo što nismo mogli da te nađemo. Nekoliko minuta pijuckali su u tišini, a onda je Li rekao: - Šta se dogodilo s Aleksandrom, mama? Nije pokušavala da vrda. - Znam šta te zanima. - Uzdahnula je, ispružila noge i zagledala se u crvene kopče na svojim cipelama. - Nekoliko stvari... Zna da je pogrešio kada se posvađao sa tobom. Pošto se spustio na zemlju, nije znao kako da popravi svu štetu koju je napravio. Kada je napokon odlučio da proguta svoj ponos i potraži te, ti si nestao. Prilično te je očajnički tražio. Usred svega toga dogodila se ta stvar s Anom, O’Donelom i bebom... i sa Džejd. Prisustvovao je njenom vešanju, znaš, a to ga je gadno uzdrmalo. A onda Nel nije htela da postupi po njegovim željama, a Anu su morali da odvoje od deteta. Neko drugi otvrdnuo bi još i više, ali ne i moj voljeni Aleksandar. Sve to zajedno zaustavilo ga je... ne naglo, nego postupno. I, naravno, on sebe krivi zbog ženidbe sa Elizabet. Nije bila mnogo starija od Ane... baš u godinama kada se utisci urezuju kao u kamen, a ona se u kamen i pretvorila. - Ali on je imao tebe, a Elizabet nije imala nikoga. Zar je onda čudo što se pretvorila u kamen? - O, do đavola s tim! - brecnula se oštro, pogođena u bolno mesto. Čaša mu je bila prazna pa je ustala i napunila je. - Stalno se uzalud nadam da će Elizabet jednoga dana pronaći sreću. Kada bi nekog upoznala, mogla bi da se razvede od Aleksandra zbog njegove neprekidne nevernosti sa mnom. V


- Da Elizabet iznese svoj prljav veš u brakorazvodnoj parnici? - Misliš da ona to nije u stanju? - Mogu da zamislim da pobegne u nepoznato s ljubavnikom, ali ne i da stane pred sudiju u sobi punoj novinara. - Neće ona pobeći u nepoznato sa ljubavnikom, Li, zato što mora da se brine za Doli. Doli je potpuno zaboravila Anu, ona misli da su joj Elizabet i Aleksandar mama i tata. - Pa, to je samo po sebi dovoljno da onemogući razvod, zar ne? Ponovo bi se iskopao ceo taj skandal sa Anom i nepoznatim čovekom, a Doli ima koliko... šest godina? Dovoljno je velika da shvati. - Da, imaš pravo. Toga sam morala da se setim. Sranje! - Doživela je jednu od svojih munjevitih promena raspoloženja. - A šta je s tobom? upitala je vedro. - Ima li kakve žene na vidiku? - Nema. - Bacio je pogled na zlatni ručni sat koji mu je Aleksandar poklonio u Londonu i iskapio čašu. - Vreme je da krenemo, mama. - Zna li Elizabet da si ovde? - upitala je Rubi, i sama ustajući. - Ne zna. Sung ih je čekao na peronu uspinjače; Li se odjednom zaustavio, šokiran. Njegov otac, koji je sada imao gotovo sedamdeset godina, pretvorio se u pravog kineskog starca - na prsa mu je padala retka brada, nokti na prstima bili su dugi jedan inč, koža mu je bila poput stare, glatke a ipak žućkaste slonovače, a oči sužene u proreze po kojima su se sinhrono kretala dva crna bisera. Ovo je moj tata, pa ipak svojim ocem smatram Aleksandra. O, koliko smo daleko odmakli na ovom putovanju, a kuda ćemo otploviti kada vetar ponovo zaduva? - Tata - rekao je, poklonio se i poljubio Sungu ruku. - Dragi moj dečače, odlično izgledaš. - Hajde, ukrcajte se! - nestrpljivo je rekla Rubi dok joj je ruka spremno čekala da pritisne električno zvono koje je davalo signal postrojenju daleko gore. Jedva čeka da se svi nađemo na okupu, pomislio je Li pomažući Sungu da uđe u kola. Jedino što moja majka želi jeste da svako voli svakoga i da svi budu srećni. A to je nemoguće. Elizabet ih je dočekala na vratima da im poželi dobrodošlicu. Rubi je


gurnula Lija ispred sebe i Sunga, umirući od želje da vidi kako će Elizabet reagovati na neočekivanog gosta. Kakav je to osećaj videti jedinu ženu posle toliko vremena? Za Lija je to bio čisti bol, kidanje utrobe od kojeg mu se duh preplavio mukom, jadom, tugom i očajanjem, pa pred sobom nije video Elizabet nego-maglovitu utvaru sastavljenu od svih tih osećanja. Sa smeškom je poljubio utvari ruku, pohvalio njen izgled i ušao u dnevnu sobu, ostavljajući je da pozdravi Rubi i Sunga. Tamo su bili Aleksandar i Kostans Devi, koja je prišla da ga poljubi, stegne mu ruku i pogleda ga s rečitom simpatijom koja ga je zbunila. Tek kada se našao na sigurnom, na stolici, shvatio je da zapravo nije ni video Elizabet. A nije je video ni tokom večere. Budući da ih je bilo samo šestoro, Aleksandar je odlučio da nikoga ne smešta na čelo i začelje, pa je Li sedeo na jednom kraju svoje strane a Elizabet na drugom. Sung je sedeo između njih, Aleksandar nasuprot njemu, a Kostans i Rubi do njega. - To baš nije u skladu sa običajima - veselo je rekao Aleksandar - ali u svojoj sam kući potpuno slobodan da smestim muškarce zajedno i pustim žene da vode svoje ženske razgovore. Nećemo se ovde zadržati na portu i cigarama, izaći ćemo s damama. Li je popio više nego obično, iako ga je hrana, odlična kao i uvek - rekli su mu da je Čang još uvek gospodar kuhinje - zadržala u relativno treznom stanju. Kada su se vratili u dnevnu sobu na kafu i cigare ili cigarete, pokvario je Aleksandrov raspored sedenja, odgurnuvši svoju stolicu podalje od ostalih i odvojivši se od veselja. Soba je bila sjajno osvetljena, n a waterfordovim svećnjacima sada su, umesto sveća, bile električne sijalice, a plinske svetiljke na zidovima takođe su prešle na struju. To je tako grubo, pomislio je Li. Nema više onih ljupkih jezera senki, nema više blagog zelenkastog sjaja plinskih svetiljki ni milovanja zlatnog svetla sveća. Struja nam je možda sudbina, ali nije romantična. Pre bi se reklo da je nemilosrdna.. Iz svog položaja je sa čudnom jasnoćom video Elizabet. O, kako je lepa! Poput Vermerove slike, bila je tako jarko osvetljena da se svaka pojedinost jasno isticala. Kosa joj je još uvek bila crna poput njegove, blago talasasta i vešto začešljana u veliku punđu na temenu, bez pomodnih kovrdža i


uvojaka. Je li ikada odenula neku topliju boju? Nije, barem koliko je mogao da se seti. Večeras je bila u tamnoj sivoplavičastoj haljini od krepa, s prilično ravnom suknjom i bez šlepa. Većinu takvih haljina ukrašavali su biseri, ali njena nije imala ni ukrasa ni resica, pridržavale su je naramenice. Komplet safira i dijamanata svetlucao joj je oko vrata, na ušima i oko ruku, a dijamantski verenički prsten bio je čaroban. Turmalin je međutim nestao, a na desnoj ruci nije imala prstenja. Dok su ostali vodili živahan razgovor, Li je upijao njeno lice, a zatim progovorio. - Ne nosite turmalin - rekao je. - Aleksandar mi ga je poklonio zbog dece koju ću roditi - odgovorila je. - Zeleno za dečake, ružičasto za devojčice. Ali nisam mu rodila dečake, pa ga više ne nosim. Bio mi je tako težak. Zatim je posegla u torbicu na stolu pokraj stolice i, na njegovo zaprepašćenje, izvukla dugu cigaretu i počela da traži kutiju šibica u srebrnom omotu. Li je ustao i uzeo joj iz ruke šibicu, zapalio je i pripalio joj cigaretu. - Hoćete li mi se pridružiti? - upitala ga je i podigla pogled prema njemu. - Hvala. - U tom pogledu nije bilo poruke za njega, samo pristojna zainteresovanost. Vratio se do svoje stolice. - Kada ste počeli da pušite? upitao ju je. - Pre oko sedam godina. Znam da dame to ne bi smele, ali mislim da je vaša majka imala određeni uticaj na mene. Ustanovila sam da u poslednje vreme ne marim šta drugi ljudi misle. Obično pušim samo posle ovakvih večera, ali ako smo Aleksandar i ja u Sidneju i jedemo u restoranu, ja pušim svoje cigarete a on svoje cigare. Prilično je zabavno gledati reakcije ostalih gostiju - rekla je sa smeškom. I to je bio kraj njihovog razgovora. Elizabet je s posebnim zadovoljstvom popušila cigaretu, a Li ju je gledao. Aleksandar je pritisnuo Sunga i razgovarao s njim o poslu. Rubi je nenametljivo rastezala prste spremajući se da ode do klavira; u ruke joj se uvlačila dosadna krutost, bol je bio jači ujutru. Ali Aleksandar i Sung došli su do neke sporne tačke i ne bi joj bili zahvalni da sada zasvira, a Kostans je sedela dremuckajući nad čašom porta - sticala je staračke


navike. Rubi nije imala ništa bolje da radi, pa je s ogromnom navalom ljubavi gledala svoje nestašno mače. On je posmatrao Elizabet, koja se okrenula da sluša Aleksandra i Sunga, pružajući Liju pogled na svoj besprekorni profil. Rubino srce tako se jako sručilo na dno grudi da je posegla rukom da bi uhvatila pojas. O, taj pogled u Lijevim očima! Gola čežnja, ogromna žudnja. Da je ustao i počeo da skida Elizabetinu odeću, ne bi to bio nimalo jasniji pokazatelj od ovog njegovog pogleda. Moj sin je zaljubljen u Elizabet do ušiju! Otkad? Je li to razlog...? Rubi je ustala skokom koji je probudio Kostans i zaustavio razgovor između Aleksandra i Sunga, i otišla do klavira. Čudno, u prstima je našla snagu i izražajnost za koje je mislila da su zauvek nestali, ali ovo nije bila prilika za Bramsa, Betovena ili Suberta. Ovo je zahtevalo Sopena, Sopena u molu, one osećajne talase i glisanda puna onoga što je ugledala u očima svog sina. Neuzvraćena ljubav, ljubav koja ne da mira, žudnja kakvu je sigurno osećao Narcis uzalud pokušavajući da uhvati svoj odraz u jezeru, ili Eho gledajući ga. I tako su ostali do kasno, očarani Sopenom. Elizabet je povremeno pušila cigaretu koju bi joj uvek pripalio Li. Aleksandar je u dva sata zatražio čaj i sendviče, a onda počeo da insistira da Sung prenoći. Otpratio je Lija i Rubi do uspinjače i sam pokrenuo mašinu - u kotlu je uvek gorela vatra - bolje nego da unapred pozove ložača. Rubi je u uspinjači uhvatila Lija za ruku. - Večeras si vrlo lepo svirala, mama. Kako si znala da bih voleo da čujem Sopena? - Zato što sam videla kako gledaš Elizabet - odgovorila je Rubi direktno. - Otkad si zaljubljen u nju? Zastao mu je dah, zinuo je u čudu. - Nisam znao da sam se odao. Je li još ko primetio? - Ne, nestašno moje mače! Niko nije primetio osim mene. - Znači da je moja tajna sigurna? - Sigurna je kao da je ni ja ne znam. Otkad, Li? Otkad? - Od sedamnaeste godine, mislim, iako mi je trebalo vremena da shvatim. - To je razlog što se nikada nisi oženio, što ne ostaješ dugo ovde, što bežiš? - Rubini obrazi blistali su od suza. - O, Li, kakvo sranje! V

V

V

V

V


- Najblaže rečeno - suvo je odvratio tražeći maramicu. - Evo ti. - Pa zašto si se onda sada vratio kući? - Da je opet vidim. - Nadajući se da si je preboleo? - O, ne. Znao sam da je nisam preboleo. To je jače od mene. - Aleksandrova žena... Ali kako si samo rezervisan... Kada sam ti rekla da bi oni mogli da se rastanu, nisi se uhvatio za to, nego si pobijao moje argumente. - Zadrhtala je, iako je u vazduhu bila letnja vrelina. - Nikada je se nećeš osloboditi, zar ne? - Nikada. Ona mi je važnija od života. Okrenula se njemu i bacila mu ruke oko vrata. - O, Li. Nestašno moje mače! Volela bih da nekako mogu da ti pomognem! - Ne možeš, mama, i moraš da mi obećaš da nećeš ni pokušati. - Obećavam - šapnula mu je u kaput, a onda se grleno zakikotala. Svuda ćeš imati ruž kad me tako grliš. To će izazvati ogovaranja u perionici. Čvršće ju je zagrlio. - Najdraža moja majko, nije čudo što te Aleksandar voli. Ti si kao mačka... uvek se dočekaš na noge. Zaista, sa mnom će sve biti u redu. - Hoćeš li ovaj put ostati ili ćeš opet pobeći? - Ostaću. Potreban sam Aleksandru. Postalo mi je jasno koliko sam mu potreban kada sam video tatu. On je abdicirao od svega osim svog kineskog identiteta. Bez obzira koliko volim Elizabet, ne mogu da napustim Aleksandra. Sve što imam dugujem tebi i njemu - rekao je Li, a onda se osmehnuo. - Zamisli, Elizabet puši! - Njoj je potrebno ono što joj duvan daje, šta god to bilo, a cigare su joj malo prejake. Aleksandar joj naručuje cigarete kod Džeksona u Londonu. Njoj je vrlo teško. Sve što ima je Doli. - Je li ona drago dete, mama? - Vrlo slatko, taman dovoljno inteligentno. Doli neće biti kao Nel, više će ličiti na Devijeve devojke. Pametna, živahna, zgodna, obrazovana koliko priliči ženi njenog statusa. Onda će se udati za nekog prikladnog mladog čoveka kojeg će Aleksandar oberučke prihvatiti, pa će mu možda napokon V


darovati nekog muĹĄkog naslednika.


2. PROSVETLJENJE

El iz a b e t j e d o ž iv e l a veliki šok kada je posle toliko godina ugledala Lija; nije ni sanjala da se vratio. Istina, njen muž bio je odlično raspoložen kada je stigao, ali to je pripisala uspešnom putu, nekom primamljivom novom poduhvatu koji se rađao u njegovom neumornom mozgu. Jednim delom bila je znatiželjna šta je sada naumio, ali kada je uleteo u kuću, nije ga pitala. Otišao je u kupatilo kako bi uklonio prljavštinu od putovanja, a onda je legao da odrema pre nego što se presvuče u večernje odelo za večeru. Dok se on time bavio, ona je poslužila večeru Doli, okupala je, obukla joj spavaćicu i pročitala joj priču pre spavanja. Doli je obožavala priče i naslućivalo se da će voleti da čita. Bila je tako mila devojčica, upravo ono što je Elizabet trebalo - nije bila ni strašno pametna kao Nel ni zaostala poput Ane. Kosa joj je zaista potamnela i postala prošarano svetlosmeđa, ali uvojci su ostali, a krupne oči boje akvamarina bile su prozori u spokojnu dušu. Imala je jamice na obrazima koje su se pretvarale u preslatke sitne rupice kada bi se nasmešila, što je često činila. Za probu su joj dali mačku da vide kako će sa njom postupati; kada se Suzi (zapravo sterilisani mužjak) pokazala kao uspeh, pridružio joj se Banti, sterilisano malo kuče s klempavim ušima i velikom željom da ugodi. Svake večeri legali su u krevet sa Doli, svako s jedne strane - Nel tim prizorom nije bila oduševljena, spominjala je lišaj kože i crevne gliste, buve i krpelje. Elizabet je na to uzvraćala da se životinje redovno kupaju, da će početi da se brine kada se te boleštine pojave, a nadala se da Nel svoju decu, kada ih bude imala, neće ugušiti pod plaštom higijene. Briga za Doli malo je smekšala Elizabet; naprosto nije mogla da zadrži svoju krutu samokontrolu suočena sa svim dramama njenog u osnovi srećnog detinjstva, od ogrebotina i posekotina do smrti kućnog kanarinca. Katkad nije mogla da obuzda smeh, katkad nije mogla da sakrije suze. Doli


je bila raj za majku u njoj. Činilo se da se Doli uopšte ne seća Ane, nesvesno je Elizabet zvala mamom a Aleksandra tatom, iako je Elizabet naslućivala da joj se negde u glavi skrivaju sećanja na dane sa Anom, jer bi povremeno pokazivala da se seća Peoni, a ona je svakako datirala iz Aninog vremena. Najgore je bilo što Doli nije mogla da pohađa školu u gradu. Da ju je pohađala, neko zlurado ili nepromišljeno dete sigurno bi joj reklo o njenoj pravoj majci i sumnjivom ocu. Zato ju je za sada Elizabet poučavala. Sledeće godine, kada napuni sedmu, moraće da joj nađe guvernantu. Bez obzira kakva su nam deca, razmišljala je Elizabet, nikada nismo mogli da ih pošaljemo u običnu školu, što je tragično. Čak i Doli nosi žig porodice Kinros: suviše je različita da bi se uklopila. Elizabet je progonila misao kako da detetu kaže ko su joj pravi roditelji; mučila su je pitanja na koja niko zapravo nije mogao dati odgovore - ni Rubi, a sigurno ni Aleksandar. Kada su prave godine za tako strašan šok? Treba li to učiniti pre ili posle puberteta? Zdrav razum govorio je da će Doli biti povređena, bez obzira koje se doba odabere. To bi bilo u redu, ali šta ako se povuče u sebe umesto da bude povređena? I kako toj slatkoj, bezazlenoj devojčici reći da joj je majka mentalno zaostala žrtva čudovišnog muškarca koji joj je otac? Da ga je dadilja njene majke ubila na stravičan način, a onda su je zbog toga obesili? Elizabetin jastuk noćima je bio mokar od suza dok se mučila i ponavljala pitanje kada, gde i kako da kaže Doli ono što ona mora da sazna pre nego što je se dočepa okrutni svet. Mogla je samo da voli to dete, da izgradi temelj sigurnosti i bezuslovne ljubavi koji će joj pružiti oslonac kada dođe taj grozni dan. A Aleksandar je bio, mora se priznati, jednako brižan, kudikamo strpljiviji i dobroćudniji nego što je bio sa rođenim ćerkama, čak i sa Nel. Nel... usamljena mlada žena, čvrsta, žilava, katkad bezobzirna. U njenom životu nema mesta za dečake! Kada nije robovala svojim medicinskim udžbenicima ili podnosila sarkazam svojih profesora, nadgledala je Anino zatočeništvo. Elizabet je patila zbog nje, mada je znala da bi je Nel zbog tih patnji prezirala. Jedno je biti Aleksandar, a nešto sasvim drugo biti Aleksandar u ženskom obliku. O, Nel, potraži neku ličnu sreću pre nego što bude prekasno! Sto se tiče Ane - to je bilo nepodnošljivo. Kada joj je Nel zabranila da V

V

V


posećuje kuću u Glib Point Roadu, Elizabet se žestoko opirala, samo da bi naspram sebe osetila sav Aleksandrov čelik. Bila je to izgubljena bitka, baš kao što je i njen život sa Aleksandrom bio izgubljena bitka. Ali izgubiti tu bitku postalo je beskrajno gore kada je shvatila da je ispod površine patetično zahvalna zbog te zabrane. O, kako joj je laknulo što više ne mora da gleda u šta se Ana pretvorila! A kako je žalosno priznati da ona, Elizabet, nikada nije bila dovoljno jaka! I tako je Elizabet sišla u prizemlje pre Aleksandra kako bi se pobrinula da se slede njegova uputstva o razmeštaju za stolom. Kada su večerali sami, ili kada bi im se pridružila samo Rubi, nisu se trudili da se svečano obuku, ali sada je ovde bila i Konstans, a Sung je sa sobom dovodio još nekoga osim Rubi, pa se Elizabet svečano obukla. Prilično ravnodušno; u njenim ormanima bilo je mnogo novih stvari nežnih, pastelnih boja. Ali izvukla je tamnoplavi krep, safire i dijamante. Jedna od poslednjih inovacija u kući bilo je električno zvono koje se oglašavalo kada bi uspinjača stigla na vrh; obično bi se Aleksandar odazvao, otišao do vrata i pričekao, ali kada se večeras oglasilo zvono, on još uvek nije sišao. Elizabet je otišla i stajala gledajući Rubi i Sunga kako dolaze stepenicama, ali i još neko iza njih. A onda se tajanstveni gost odjednom našao ispred njih, a oči su mu se zadržale na njoj - slepo? Li. U takvim trenucima - ali, je li ikada bilo takvog trenutka? - Elizabetino dugo, samonametnuto uvežbavanje spoljašnje smirenosti se pojačalo, stavilo joj pristojan osmeh na lice, održalo joj leđa uspravnim. Ali to je bio sasvim tanak premaz; ispod njega osećanja su se uskomešala poput velikog oblaka prašine posle eksplozije u kamenolomu krečnjaka, uz osećanje potpunog preokreta. Znala je da će se zaljuljati na petama ako se pomakne, da će je noge izdati, pa je stajala potpuno nepomično, govoreći nešto glupo za dobrodošlicu. Videla je kako prolazi i pozdravlja Aleksandra koji je silazio niz stepenice, ostala je na istom mestu da razmeni nekoliko pristojnih reči sa Sungom i Rubi, pustila ih da prođu pored nje. Tek tada, kada su se okupili oko njenog muža, pokušala je da se pomakne. Jedna noga napred, pa onda druga; noge su je slušale, mogla je da nastavi. I Bogu hvala na Aleksandru, koji ju je smestio na istu stranu s Lijem, ali


ne pokraj njega; usredsredila se na Rubi koja joj je sedela nasuprot i oduševljeno brbljala o Lijevom povratku. Elizabet je samo morala povremeno da ubaci pokoje da ili ne ili mmm. Dobrodušna Kostans Devi očito je mislila to isto, jer je i ona dopuštala Rubi da nastavi da brblja. Dok je Rubi nastavljala da brblja a Kostans pažljivo slušala, Elizabet je pokušala da se suoči sa spoznajom da je potpuno, beznadežno zaljubljena u Lija Kostevana. U svojim intimnim mislima, osećanja prema njemu uvek je nazivala privlačnošću, nečim što zapravo nije ni važno. Svako, s vremena na vreme, doživi da ga neko privuče, pa zašto ne bi i ona? Ali čim ga je ugledala posle sedam godina, Elizabet je napokon shvatila samu sebe. Li je čovek za kojeg bi se ona udala da je mogla slobodno da bira, jedini čovek. A ipak, da se nije udala za Aleksandra, nikada ne bi ni upoznala Lija. O, život je tako okrutan! Li je taj čovek, jedini čovek! Čak i kasnije, u dnevnoj sobi, kada je Li odlučio da sedne podalje od svih, unutrašnja bura nije joj dopuštala da u njemu vidi išta što bi joj moglo dati nadu... o, o čemu ona to razmišlja, o nadi? Hvala Bogu da je ravnodušan! U tome leži njen spas. Kada bi joj uzvratio ljubav, to bi bio kraj mnogih svetova. Ali zašto Rubi svira Sopena, i još pri tom samo njegove čeznutljive, posebno tužne delove? I to s izražajnošću i veštinom koju artritis u rukama ne bi smeo da joj dopusti. Svaka nota prolazila je kroz Elizabet kao da je napravljena od oblaka ili od vode. Voda. Svoju sam sudbinu srela na jezeru, a nisam je znala petnaest godina. Iduće godine napuniću četrdeset, a on je još uvek mladić koji živi za pustolovine u dalekim zemljama. Aleksandar ga je dovukao nazad da zauzme mesto sinova koje mu nisam rodila, a njegovo ga je osećanje za dužnost nateralo da ga posluša. Jer, iako ne oseća ništa prema meni, vidim da nije srećan što je ovde. Kada bi se zagledao u Rubi, što je činio često, mogla je da ga posmatra s istančanom jasnoćom koju joj je omogućilo priznanje da ga voli. Ali niko nije mogao da vidi da ga gleda; njena stolica nije dopuštala da joj drugi vide lice. Jednom ga je pred Aleksandrom nazvala zlatnom zmijom, ali tek sada je shvatila sve nijanse te metafore i razloge njenog odabira. Nije bila tačna, proizašla je iz njenih potisnutih osećanja i nije imala nikakve veze sa onim što je on zaista bio. Bio je personifikacija sunca i vetra i kiše, V

V


elemenata koji omogućavaju život. Čudno je što ju je podsećao na Aleksandra: divovska muževnost koja nije poznavala sumnju u sebe, jak i tehnički nastrojen mozak, nemir, moć koja isijava. A ipak, nije mogla da podnese da dodirne jednog, a čeznula je da dodirne drugog. Najveća razlika između njih bila je njena ljubav, koju je uskratila onom koji je na nju imao pravo, a dala drugome bez nade da bi joj ikada mogla biti uzvraćena. Te noći nije spavala, a u zoru se ušunjala u Dolinu sobu s tihim “šššš!” životinjama koje su se pomakle dok je Doli ostala mirna. Peoni je u poslednje vreme spavala negde drugde, imala je razumno radno vreme i mnogo slobodnih dana. Privlačeći stolicu, Elizabet je sela kraj kreveca, gledala kako se dan šunja preko tog slatkog usnulog lica i odlučila da ovo dete nikada neće proći sve ono što su prošle Nel i Ana. Zato joj ništa neće reći o njenim roditeljima dok ne odraste. Doli će uživati u idiličnom detinjstvu punom smeha, ponija, blagih časova koji će joj doneti dobre manire i promišljenost - bez utvara, bez staraca da je plaše, bez nezahvalnog tereta. Samo zagrljaji i poljupci. Tek tada, dok je gledala to slatko usnulo lice, Elizabet je najzad shvatila šta je njeno detinjstvo učinilo njoj, i priznala kako je ispravna bila Aleksandrova ocena doktora Marija. Učiću je o Bogu, ali to neće biti Bog doktora Marija. Niti ću ikada dopustiti da joj neka grozna slika satanskog zla oboji život. I odjednom shvatam da nešto tako trivijalno kao što je slika na zidu, može naneti isto toliko štete mladom životu kao i istina o Dolinim roditeljima. Ne bi smeli strahom da nas teraju da postanemo dobra mala deca; do dobrote bi trebalo da nas odvedu roditelji koji nam toliko znače da ne možemo da podnesemo da ih razočaramo. Bog je previše neopipljiv da bi ga dete moglo shvatiti; zadatak roditelja je da od sebe naprave ljude koje će deca voleti i koji će im vrediti više od svega ostalog. Zato neću razmaziti Doli, niti ću joj popuštati u svemu, ali kada joj se suprotstavim, učiniću to na način koji će poštovati. O, moj otac i njegov štap! Njegov prezir prema ženama. Njegova sebičnost. Prodao me je za malo bogatstvo, a nije potrošio nijedan farting tog bogatstva. Meri i njena mera. Kada je Alaster nasledio novac, Meri ga je potrošila na nekoliko frivolnosti i mnogo važnih stvari. Sva njena deca su tako vaspitana, dečaci za standarde univerziteta, devojke dovoljno dobro da budu učiteljice ili negovateljice.


Ona je bila dobra majka, a Alaster dobar otac. U čemu je šteta ako se džem stavi na sto za svaki obrok? Trebalo je da odbijem da me proda, mada je to bila i Aleksandrova krivica, jer se ponudio da me kupi. Sve što je moj otac želeo bio je novac, ali šta je tačno želeo Aleksandar? O, to je davna prošlost! S njim sam u braku već dvadeset dve godine, a još uvek ne znam. Poštenu ženu, sigurno. Decu, pogotovo sinove, da. Da se osveti mom ocu i doktoru Mariju - i to. Ali što još? Je li verovao da ce dužnost dovesti do ljubavi? Je li verovao da se dužnost može pretvoriti u ljubav? Međutim, nije bio spreman da baci svaku mrvicu svog hleba na vode našeg braka; zadržao je Rubi na obali za svaki slučaj. Ta jadna žena, tako grozno zaljubljena u njega, tako neprikladna da mu bude supruga! A kada mu je rekla da se neće udati ni za koga, on je to prihvatio kao istinu zato što je to hteo da čuje. Budala! Ja znam da bi ona, da ju je zaprosio, rekla da, da, da! I oni bi se ludo voleli, i verovatno bi imali pet ili šest sinova. Ali on u dami iz polusveta nije video kraljevsku gospodaricu pre nego što je bilo prekasno. Rubi, Rubi, i tebe je upropastio. Kada se Doli probudila, osetila je da je mama pored nje i ispružila ruke da primi sve one zagrljaje i poljupce. Kako lepo miriše posle mirne noći! O, Doli, budi srećna! Kad saznaš istinu, prihvati je kao nešto što ne vredi ni približno toliko koliko vredi ljubav. Kada je sišla u staklenu baštu na doručak, Li je već bio tamo sa Aleksandrom. To je bio Li kakvog je najviše volela, u starim radnim pantalonama i staroj košulji zasukanih rukava. - Zašto - upitala je, sedajući i prihvatajući šoljicu čaja od Aleksandra vi muškarci ne odsečete rukave sa svojih košulja? Obojica su je belo gledali, a onda je Aleksandar počeo da se smeje, s rukama iznad glave, kao da likuje. - Draga moja Elizabet, to je pitanje bez odgovora! Zašto ne učinimo to, Li? To je potpuno logično, kao šeri u velikim čašama. - Ne činimo to, mislim - rekao je Li, smešeći se - zato što je uvek bilo obavezno da, kada sretnemo neku damu ili bankarskog menadžera ili advokata, moramo da spustimo rukave kako bismo izgledali kao


džentlmeni. - U ovakvoj odeći? Ja sam spreman da odsečem svoje - rekao je Aleksandar, nudeći svojoj ženi prepečenac. - Ako si ti, i ja sam. - Li je ustao. - Idem do fabrike cijanida... pojavili su se problemi s elektrolizom, gubimo previše cinka. Elizabet, tvoj sam sluga. Klimnula je glavom i promrmljala nešto; kada je Li otišao, namazala je krišku hladnog prepečenca puterom i počela da glumi da jede. - Sta nameravaš danas da radiš? - upitao ju je Aleksandar uzimajući lončić sa svežim čajem od gospođe Sartis. - Evo, ovo je vruće. - Provešću jutro s Doli, a onda možda otići na jahanje. - Kakva je nova kobila? - Vrlo dobra, mada je teško zameniti Kristl. - Sva stvorenja moraju da umru - rekao je nežno, pitajući se kako da joj kaže da će Ana uskoro umreti. - Da. - Kako si ovu nazvala, kada je šarenosiva? - Oblak. - Sviđa mi se. - Ustao je mršteći se. - Elizabet, ti ništa ne jedeš. Sinoć si malo jela, a ni jutros nisi daleko dogurala s ovim prepečencem. Pozvoniću da ti donesu svežu krišku. - Molim te, nemoj, Aleksandre! Više volim da se puter ne rastopi. - Meni ne izgleda tako. Ali pošto je to rekao, otišao je, pa je Elizabet mogla da ostavi prepečenac. Čaj je popila, kao i uvek, bez šećera, a kada je ustala, ruka joj je zadrhtala. Imao je pravo, ne jede dovoljno. Ručak. Ako je Li zaposlen u fabrici cijanida, neće biti ovde, pa ću možda reći gospođi Sartis da pripremi nešto što zaista volim, nešto što ću moći da pojedem. Gospođa Sartis je ušla dok je Elizabet pokušavala da uhvati ravnotežu i prišla da je pridrži. - Lejdi Kinros, vi ste bolesni. - Dobro mi je, samo mi se vrti u glavi. Izgleda da nemam apetit. Gospođa Sartis je natočila još jednu šoljicu čaja i napunila je šećerom. - Evo, popijte ovo. Neće vam se svideti, ali od toga će vam biti bolje. V


Staviću bokal soka od narandže na sto za ručak. Pravo je čudo koliko naše narandže traju kada ih ostavimo na drveću. - Kada se uverila da je Elizabet popila dovoljno čaja tokom te male pridike, nasmešila se i otišla u kuhinju. Slatki čaj je delovao; Elizabet je otišla da potraži Doli a da se nije dogovorila za jelovnik za ručak, što i nije bilo važno. Šang i gospođa Sartis bili su sasvim sposobni da odluče o tome. A ja moram da mislim na stvari koje ne uključuju Lija... Kojem je uspevalo da izmisli opravdanja da ne jede u kući - ili je trebalo da se pobrine o rafineriji, ili su geniji u istraživačkom centru nabasali na problem, ili ovo, ili ono, ili nešto drugo. To je zbunjivalo Aleksandra koji je voleo da razgovara o poslu s Lijem za ručkom, ali je prihvatao sve razloge koje je Li navodio s razumevanjem; za Aleksandra, to su bili simptomi toga koliko je teško upravljati Apokalipsom da radi bez problema u Lijevom odsustvu. Prošli su dani kada je nalazio krivicu u svemu što je Li rekao ili radio; sada je Aleksandar priznao da je Li sposoban, kompetentan, da zna sve i da ima glavu za posao. Kada je saznao da Li obično nađe vremena da ruča s majkom u hotelu, budući da to nije uključivalo dugo putovanje na vrh planine, Aleksandar je odlučio da i on ruča u hotelu. Došlo je leto, vrlo vruće i vrlo suvo; težina ustajalog vazduha tako je nemilosrdno pritiskala da se od nje nije moglo nikuda pobeći, ni unutra ni napolje. Aleksandar je odvojio vreme da izgradi plitko jezero za Doli u senci drveća koje skakavci nisu voleli, i naučio ju je da pliva. - Ali to je mala količina vode, pa se može lako promeniti kada u njoj narastu alge ili nešto drugo - rekao je Elizabet koja mu je bila silno zahvalna na pažnji. - Dao sam zadatak Doniju Vilkinsu da se pozabavi idejom javnih kupališta... kako da se velika količina vode održava čistom i zdravom. Hoću reći, rešili smo problem kanalizacije jednim od novih pogona za obrađivanje, pa zašto onda ne bismo gradu dali i kupališta? Nasmejao se prilično vragolasto. - Ali insistiram na mešovitom kupanju... neće li to uznemiriti metodiste? Ne razumem zašto bi zadovoljstvo osveženja u javnim kupalištima moralo da bude ograničeno zato što porodica ne sme da se provodi zajedno? Zamisli kakvo bi to uzbuđenje bilo


za mladog čoveka kada bi kroz mokar kupaći kostim mogao da vidi devojčine ukrućene bradavice! Elizabet nije mogla da sakrije smesak. - Takve stvari čuvaj za Rubi - odvratila je bez žaoke u glasu. - A gde misliš da sam ih čuo? Samo što je ona otišla još dalje. Ona misli da bi devojke doživele isto takvo uzbuđenje kada bi videle kako se mladićima mokri kostimi stežu uz... hm... - Odvratno! - rekla je Elizabet kroz smeh. - Uskoro više neće biti nikakvih tajni. Na oba kraja kućnih tavana instalirao je velike lepeze da uvlače svežiji vazduh i izbacuju vreo. Elizabet je bila zadivljena razlikom koja je time nastala, čak i u prizemlju. Apokalipsa je potpomagala dovod struje i gasa u grad, pa je to barem bilo ostvarivo. Aleksandar nikada nije mogao da se smiri, uvek je tražio nove mogućnosti. Ali hoće li Li biti isti kada Aleksandra više ne bude? Elizabet zaista nije znala. Ipak, to je bila daleka budućnost sa kojom će znati da se suoči. Doli će biti odrasla i udata, pa je ništa neće držati ovde. Elizabet će napokon biti slobodna da ode na neko drugo mesto, a znala je gde će otići - na italijanska jezera. Da tamo živi u miru.. Nel je stigla kući za Božić. Njeni roditelji bili su šokirani njenim izgledom. Otrcana! Grozne haljine postale su još groznije - potpuno bezoblične, od ispranog pamuka u dosadnim smeđim i sivim bojama. Bojama koje joj nisu pristajale, nisu isticale impresivno plavetnilo njenih očiju ni svetlu boju njene kože. Nije imala nijedan par cipela, samo smeđe ravne čizme koje su se vezivale oko gležnjeva. Nosila je debele smeđe pamučne čarape, pamučno donje rublje, kratke bele pamučne rukavice. Jedini šešir koji je imala bio je šešir kineskih kulija. - Mi smo po svemu vrlo slične, osim po visini - rekla je Elizabet na božično poslepodne, dok je društvo dolazilo na božićnu večeru. - Imam potpuno nov svetloljubičasti šifon koji bi ti bio veoma udoban, a Rubi je poslala par cipela jer kaže da imate stopala iste veličine. I par čarapa od čiste svile. Ne moraš da nosiš korsete, nova moda ih ne zahteva ako ti se ne


sviđaju. O, Nel, izgledala bi tako ljupko u svetloljubičastom šifonu! Ti... lebdiš. To sam odmah primetila. - To je zato što hodam a ne vrtim bokovima i stražnjicom - odgovorilo je to dete koje se nije moglo impresionirati. - Ja tozovem disciplinovanim hodom. Ne možeš se mrdati i vrdati po bolničkom odeljenju... svaki HMR bi te razapeo na krst. - HMR? - Honorarni medicinski radnik... veliki dečaci u privatnoj praksi koji raspolažu krevetima. Možeš li to da zamisliš? - pitala je Nel gnevno. Videla sam predvorje Bolnice princa Alfreda krcato stotinama siromašnih muškaraca, žena i dece koji su čekali na krevet, a samo je jedan krevet bio slobodan zato što su ih HMR-i dali svojim pacijentima koji plaćaju! Neki siromasi umru čekajući. - Aha! - odvratila je Elizabet mlako i pokušala ponovo. - Obuci svetloljubičasti šifon, Nel, molim te! To bi usrećilo tvog oca. - Ne, do đavola, neću! - odgovorila je Nel žestoko. Ali potrudila se da bude prijatna tokom večere; Elizabet je stavila Lija na jednu njenu stranu a Donija Vilkinsa na drugu, zaključivši da ako sve drugo zakaže, njih troje mogu da razgovaraju o rudarstvu. Ali Nel je izgledala tako čudno, tako jadno i tako... tako muškobanjasto. Rubi je prodrla u srž stvari kada su se gosti povukli u veliku dnevnu sobu. Ona je sama izgledala veličanstveno u mekoj, lepršavoj, svilenoj haljini boje marmelade i zlatnim vezama nalik na pojas ukrašen ćilibarom. Budući da ju je Nel uvek volela, nije se usprotivila kada se Rubi zaletela prema foteljama i gurnula Nel u jednu od njih i sebe u drugu. Zelene oči dobile su joj pomalo žutu boju od svog tog narandžastog zlata. Njena se figura, morala je klinički priznati Nel, vratila u odličnu formu nakon privremene eksplozije debljanja; uopšte nije bilo verovatno da će Rubi umreti od apopleksije. U stvari, Rubi je verovatno našla način kako da uopšte ne umre. - Ne bi te ubilo da se malo urediš - rekla je Rubi paleći cigaru. - Te stvari će tebe ubiti - uzvratila je Nel. - Nemoj da izbegavaš temu, Nel. Znaš u čemu je tvoj problem? To je jednostavno. Pokušavaš da postaneš muškarac.


- Ne, nego samo pokušavam da ne podsećam nikoga da sam žena. - Velika razlika. Koliko ti je sad godina. - Dvadeset dve za Novu godinu. - Kladim se da si još devica. Nel se zacrvenela i stisnula usne. - Do đavola, tetka Rubi, to se tebe uopšte ne tiče! - odbrusila joj je. - Da, tiče me se, mala gospođice Medicino! Ti znaš kako svi delovi izgledaju, znaš kako svi delovi funkcionišu. Ali nemaš jebenog pojma šta je život jer ga ne živiš. Ti si štreberka, Nel. Mašina. Sigurna sam da sjajno radiš sve ono što zadovoljava tvoje profesore. Sigurna sam da te poštuju iako radije ne bi, s obzirom na tvoj pol. Probijala si se kroz svoju karijeru kao što se tvoj otac probija kroz ovu planinu. Svaki dan gledaš smrt, svaki dan vidiš neku tragediju. Zatim se vraćaš u svoj stan u Glib Point Road, a tamo te čeka još jedan užas, tvoja umiruća sestra. A ipak ne živiš svoj život. A ako ne živiš, Nel, nešto nedostaje u načinu kako postupaš sa svojim pacijentima, bez obzira koliko ljubazno i saosećajno im izgledala. Previdećeš nešto važno što ti kažu, neku sitnu ljudsku činjenicu koja bi mogla da bude presudna kod dijagnoze. Neline sjajne plave oči gledale su je uplašeno i zbunjeno, kao oči kipa koji je oživeo. Ali ništa nije rekla, njen gnev je bio poput pepela u hladnom tamnom ognjištu stvarnosti. - Draga Nel, nemoj da se povlačiš na tako muški način da ti to na kraju upropasti karijeru. Slažem se da je tvoja odeća apsolutno prikladna za bolnički i laboratorijski posao, ali nije prikladna za mladu, vitalnu ženu koja bi trebalo da se ponosi svojom ženstvenošću. Savladala si prepreke, ali zašto da jebenim muškarcima prepustiš pobedu tako što ćeš da postaneš jedna od njih? Uskoro ćeš nositi pantalone; i opet, to je razumno u nekim situacijama; ali ne može da ti izraste ona stvar, bez obzira koliko velika jaja imaš. Zato napravi par promena pre nego što bude prekasno. Nemoj da mi tvrdiš da se na Medicinskom faksu ne održavaju zabave i balovi, a to su prilike kada te gadove možeš podsetiti da si prava žena. Podseti ih, Nel! A praktičnu odeću zadrži za praktične prilike. Izađi sa nekoliko momaka, čak i ako ti se ne sviđaju. Sigurna sam da ćeš znati da ih oteraš ako postanu previše napasni. A ako se pojavi neko ko ti se zaista sviđa, potrudi se da ga


uloviš! Dopusti da te povredi! Pati malo u svoje ime! Prođi kroz sve te grozne sumnje u sebe kada se veza raspadne i kada si uverena da je krivica tvoja a ne njegova, da to mora da je tvoja krivica. Pogledaj se u ogledalo i rasplači se. To znači živeti život. Usta su joj bila suva; Nel je progutala knedlu i oblizala usne. - Shvatam. Imaš potpuno pravo, tetka Rubi. - Nemoj više da me zoveš tetka, od sada neka bude samo Rubi. Ispružila je ruke, stegla ih i ponovo opustila, zagledala se u njih. - Moji se prsti večeras ne ponašaju pristojno - rekla je. - Odsviraj mi nešto, Nel. Ali ne - uvukla je vazduh - Sopena. Nešto od Mocarta. To je bilo njeno opuštanje; Nel nije zanemarila klavir. Nasmešila se Rubi i otišla do velikog klavira u onoj svojoj groznoj smeđoj haljini, da očara društvo veselim Mocartom i ciganskim Listom. Kasnije joj se Rubi pridružila da otpevaju operetske duete, pa se božično veče završilo tako da su svi gosti pevali svoje najdraže pesme, od Odvešću te opet kući, Keti do Dve devojčice u plavom. I tako, kada je došla Nelina rođendanska večera za Novu godinu, obukla je svetloljubičasti šifon. Bio joj je prekratak, ali Rubine svilene čarape i elegantne svetloljubičaste cipele su to pretvorile u prednost; onaj deo Nelinih nogu koji je mogao da se vidi bio je dobro oblikovan. Kosu je očešljala tako da istakne dugo lice koje je otkrivalo kosti ispod njega, a Elizabetini ametisti svetlucali su oko gracioznog vrata. Rubi je zadovoljno gledala zapanjeno divljenje na licu Donija Vilkinsa, i oduševljenje na licu njenog oca. Bravo, Nel! Postigla si željeni cilj, i to baš na vreme! Volela bih da te Li pogleda kao što je to učinio Doni, ali njegove oči su na tvojoj majci. Bože, kakva zbrka! V

Nel je otišla dva dana kasnije, ali ne pre nego što je porazgovarala sa Elizabet o Ani. Konsultacije sa ocem bile su bolne, iako je to možda spadalo u one Rubine definicije patnje na svoj račun, i zato je značilo živeti život. - Moram da prebacim teret na tebe, Nel - rekao je Aleksandar - ali ti suviše dobro znaš kako stvari stoje između tvoje majke i mene. Ako joj je kažem šta se događa sa Anom, povući će se u svoju školjku i neće imati


nikoga s kim bi podelila svoj bol. Ako joj ti kažeš, barem postoji šansa da će dati oduška svom bolu. - Da, znam, tata - uzdahnula je Nel. - Ja ću joj reći. I to je učinila, i sama plačući, što je omogućilo Elizabet da zagrli drugo telo, da žali i oplakuje što ide uz strašan, bespomoćan, beznadežan bol. Nel se najviše bojala da će Elizabet zahtevati da vidi Anu, ali nije. Kao da je, u erupciji bola, zatvorila ta vrata. Li je odveo Nel niz planinu na voz; Aleksandar se posvetio miniranju, što je još uvek voleo da radi sam, a Elizabet je odlutala, sa slamnatim šeširom na glavi, kao da žali s ružama koje su još uvek preživljavale vrućinu. Nel zapravo nikada nije dobro upoznala Lija, a njegovu tuđinsku privlačnost smatrala je pomalo reptilskom. To bi imalo više smisla da je znala za Elizabetinu metaforu. Čak i noseći svoju radnu odeću bio je džentlmen od glave do pete, samoglasnici su mu bili zaokruženi kao u kakvog vojvode; pa ipak je ispod toga postojalo nešto opasno, fluidno i vrelo, mračno a ipak primamljivo. Bio je pravi muškarac, ali od one vrste koju nije shvatala i koja nije mogla da joj se svidi. Njegove bockave reakcije na nju onemogućavale su svaku šansu da vidi njegovu nežnost, njegovu nesavitljivu čast i vernost. - Znači, vraćaš se u bolnički žrvanj? - upitao ju je dok su se spuštali uspinjačom. - Da. - Voliš svoj posao? - Volim. - Ali ne voliš mene. - Ne. - Zašto? - Jednom si me postavio na moje mesto... Oto fon Bizmark? - O, Bože! Mora da ti je tada bilo šest godina. Ali vidim da si još uvijek umišljena. Šteta. Nisu ponovo progovorili sve dok nisu došli do železničke stanice a on odneo njene torbe u privatni kupe. - Ovo je strašno sibaritski - rekla je, osvrćući se oko sebe. - Nikako ne mogu da se naviknem na to. V

V


- To će vremenom nestati. Nemoj zamerati Aleksandru na plodovima njegovog rada. - Kako to misliš, to će vremenom nestati? - Baš tako. Na kraju će porezi onemogućiti sve takve... hm... sibaritske grozote. Iako će prvi i drugi razred uvek postojati. - Moj otac te strašno voli - rekla je naglo, sedajući. - I ja njega strašno volim. - Razočarala sam ga upisavši medicinu. - Tačno. Ali nisi to učinila iz osvete. To