Page 1

Glorij@

~1~

Knjigoteka


Glorij@

ELIZABETH HOYT

Opasne namjere Prevela s engleskoga Maja Klarić

~2~

Knjigoteka


Glorij@

Mojoj sestri Susan, ponovno, unatoč tome što redovito ismijava moje oskudne računalne vještine i obavezno mi jednom godišnje pokušava objasniti kako internet uistinu funkcionira, od čega mi uvijek glava umalo eksplodira. Volim te! ;)

~3~

Knjigoteka


Glorij@

Prvo poglavlje Nekoć davno, u zemlji dugo zaboravljenoj, živio je moćan kralj kojeg su se svi bojali i kojeg nitko nije volio. Njegovo je ime bilo kralj Lockedheart... - iz Kralja Lockedhearta LONDON VELJAČA, 1737. Žena koja je u ponoć hodala St. Gilesom bila je ili veoma nepromišljena ili strašno očajna. Ili pak, kao što je bilo u njezinom slučaju, ironično je pomislila Temperance Dews, oboje pomalo. »Kažu da se Duh iz St. Gilesa pojavljuje u ovakvim noćima«, brbljala je Nell Jones, Temperanceina služavka, zaobilazeći odvratnu lokvu u uskoj uličici. Temperance ju je sumnjičavo pogledala. Nell je provela tri godine u putujućoj glumačkoj trupi i katkad je bila sklona melodrami. »Nikakav se duh ne pojavljuje ti St. Gilesu«, Temperance je odlučno odgovorila. Hladna zimska noć bila je dovoljno strašna i bez prikaza. »O, da, pojavljuje se.« Nell je malo podignula bebu koja joj je spavala u naručju. »Kažu da nosi crnu masku, šareni harlekinski kostim i opasan mač.« Temperance se namrštila. »Harlekinski kostim? To nije baš nalik duhovima.« »Je’ ako se radi o duši mrtvog harlekina koja se vratila da progoni žive,« »Zbog loših kritika?« Nell je frknula. »Osim toga, izobličen je.« »Kako znaju ako nosi masku?« Približavale su se uglu ulice kad se Temperance učinilo da je ugledala svjetlo ispred njih. Visoko je podignula fenjer i jače stisnula starinski pištolj koji je držala u drugoj ruci. Oružje je bilo dovoljno teško da je ruka zaboli. Mogla je ponijeti nekakvu torbicu i spremiti ga u nju, ali to bi poništilo svrhu zastrašivanja. Iako napunjen, u pištolju se nalazio svega ~4~

Knjigoteka


Glorij@

Svejedno, bit će veoma sretna kad se vrate kući. Taman su stigle do uskog prolaza, visoke kuće s obje strane zlokobno su se naginjale prema unutra. Nell je bila prisiljena hodati iza Temperance, inače bi se bokovima češala o zgrade. Kržljava se mačka provukla pokraj njih, a potom su u blizini začule vrisak. »Ne’ko je naprijed«, Nell je promuklo šapnula. Čule su komešanje, a potom i neočekivan visoki vrisak. Temperance je progutala knedlu. U prolazu nije bilo bočnih ulica. Mogle su ili povući se natrag ili nastaviti naprijed - a ako bi se vratile, njihovo bi se putovanje produžilo za dvadeset minuta. To joj je bilo dovoljno da donese odluku. Noć je bila hladna, a hladnoća nije bila dobra za bebu. »Drži se mene«, šapnula je Nell. »K’o buha psa«, promrsila je Nell. Temperance se uspravila, čvrsto držeći pištolj pred sobom. Winter, njezin najmlađi brat, rekao joj je da samo treba naciljati i opaliti. To nije moglo biti tako teško. Svjetlost iz fenjera prosula se pred njima kad su ušle u još jedno zavojiro dvorište. U njemu je na sekundu stajala mirno, svjetlost je osvjetljavala prizor ispred njih poput pantomime na pozornici. Neki je muškarac ležao na du i krvario iz glave. No, nije se zbog toga skamenila - krv, pa čak i smrt, bili su posve uobičajeni u St. Gilesu. Ne, ono zbog čega se ukočila bio je drugi muškarac. Čučao je iznad ovog prvog, njegov crni plašt raširen s obje strane poput krila velike ptice grabežljivice. Imao je dugačak crni štap za hodanje sa srebrnim vrhom, nalik njegovoj kosi koja je također bila srebrna. Ravna i duga, svjetlucala je na svjetlu lampe. Iako mu je lice većinom bilo u mraku, oči su mu blistale ispod ruba trokurastog crnog šešira. Temperance je mogla osjetiti težinu neznančeva pogleda. Osjećala je kao da je fizički dodiruje. »Gospođe, sačuvaj nas od zla«, mrmljala je Nell po prvi pur zvučeći uplašeno. »Hajdemo, gospo. Brzo!« Na te je riječi Temperance potrčala preko dvorišta, cipele su joj odzvanjale po oblutcima. Utrčala je u drugi prolaz ostavljajući prizor iza sebe. »Tko je to bio, Nell?« zadihano je rekla dok su prolazile kroz smrdljivu uličicu. »Znaš li?« Prolaz se iznenada rastvorio u malo širu cestu pa se Temperance donekle opustila, osjećajući se sigurnijom bez zidova koji su ih pritiskali. Nell je pljunula kao da se želi riješiti ružnog okusa u ustima. Temperance ju je znatiželjno pogledala. »Zvučalo je kao da ga poznaješ,« ~6~ Knjigoteka


Glorij@

»Ne, ne poznajem ga«, odgovorila je Nell. »Ali viđala sam ga. Bio je to lord Caire. Njega je najbolje pustit’ na miru.« »Zašto?« Nell je odmahnula glavom i čvrsto stisnula usnice. »Ne bi’ vam smjela pričat’ o takvima kao što je on, gospo.« Temperance je odlučila zanemariti taj zagonetni komentar. Sad su već izbile na ugodniju ulicu, pored vrata nekih trgovina visjele su lampe koje su upalili ljudi koji su unutra živjeli. Temperance je zašla za još jedan ugao i izbila na ulicu Maiden Lane kad joj se u vidokrugu pojavilo sirotište. Nalik susjednima, i ta je zgrada bila visoko jeftino zdanje od cigle. Prozori su bih malobrojni i veoma uski, a na pragu nije stajao nikakav znak. U petnaest neizvjesnih godina koliko je sirotište postojalo nikad nije bilo potrebe da se oglašava. Napuštena djeca i siročad bili su itekako česta pojava u St. Gilesa »Napokon doma na sigurnom«, rekla je Temperance kad su stigle do vrata. Spustila je fenjer na izlizanu kamenu stepenicu i izvukla veliki željezni ključ koji je visio na užetu oko pasa. »Radujem se šalici vrućeg čaja.« »Stavit ću malecku u krevet«, rekla je Nell kad su ušle u malo tamno predsoblje. Bilo je besprijekorno čisto, ali čistoća nije mogla prikriti odlijepljenu žbuku i iskrivljene podne grede. »Hvala ti.« Temperance je skinula ogrtač želeći ga objesiti o klin kad se na udaljenim vratima pojavio visoki muški lik. »Temperance.« Progutala je knedlu i okrenula se. »Oh! Oh, Winter, nisam znala da si se vratio.« »Očigledno jesam«, suho je rekao njezin mlađi brat. Kimnuo je služavki. »Dobra večer i tebi, Nell.« »Gospodine«, Nell je kratko savinula koljena, nervozno pogledavajući u brata i sestru. »Idem se pobrinut’ za, ah, dječicu, da?« Pojurila je uz stepenice, ostavivši Temperance da se sama suoči s Winterovim negodovanjem. Temperance se uspravila i prošla pored brata. Sirotište je bilo dugačko i usko, stisnuto između susjednih kuća. Blizu kratkog ulaznog hodnika nalazila se jedna prostorija. Koristili su je kao blagovaonicu, a ponekad i kao primaću odaju za rijetke uvažene posjetitelje. U dnu kuće nalazila se kuhinja u koju je Temperance upravo ušla. Djeca su po običaju već večerala u pet sati, no ni ona ni njezin brat još nisu jeli. »Baš sam namjeravala skuhati čaj«, rekla je i otišla pojačati vatru. Čađa, pitoma crna mačka, ustala je sa svog mjesta ispred ognjišta i ~7~ Knjigoteka


Glorij@

rastegnula se prije nego je odšetala dalje u potrazi za miševima. »Ima malo govedine od jučer i svježih rotkvica koje sam jutros kupila na tržnici.« Iza nje, Winter je uzdahnuo, »Temperance.« Požurila je prema čajniku. »Kruh je malo ustajao, ali mogu ga zagrijati ako hoćeš.« Ništa nije rekao pa se naposljetku okrenula i suočila s neizbježnim. Bilo je gore nego je strahovala da će biti. Winterovo izduženo, mršavo lice izgledalo je tužno, zbog čega se uvijek osjećala užasno. Bilo joj je mrsko razočarati ga. »Bio je još dan kad smo izišle«, rekla je tiho. Ponovno je uzdahnuo, skidajući okrugli crni šešir i sjedajući za kuhinjski stol, »Zar nisi mogla pričekati da se vratim, sestro?« Temperance je pogledala u brata. Winteru je bilo svega dvadeset i pet, ali imao je stav dvostruko starijeg muškarca. Njegovo je držanje odražavalo umor, njegova široka ramena bila su pognuta ispod prevelikog crnog kaputa, a dugi udovi premršavi. Posljednjih je per godina podučavao u maloj dnevnoj školi u sklopu sirotišta. Prošle godine, kad je otac umro, obujam Winterovog posla strašno se povećao. Concord, njihov najstariji brat, preuzeo je obiteljsku pivovaru. Asa, drugi brat po redu, nikad nije bio naročito sklon sirotištu i vodio je vlastiti, misteriozni posao. Obje sestre, najstarija Verity i najmlađa Silence, bile su vjenčane. Stoga je Wintera dopalo da vodi sirotište. Čak i uz njezinu pomoć - radila je u sirotištu otkako joj je devet godina prije umro muž - taj je zadatak bio prevelik za jednog čovjeka. Temperance je strahovala za dobrobit svog brata, ali i sirotište i malenu dnevnu školu osnovao je otac. Winter je osjećao da je njegova dužnost kao sina održati obje dobrotvorne institucije na životu. Ako ga prije toga ne izda zdravlje. Napunila je čajnik vodom iz vrča koji se nalazio pored stražnjih vrata. »Da smo čekale, pao bi mrak, a nitko nam ne bi mogao jamčiti da je dijete još tamo.« Pogledala je u njega kad je stavila čajnik na vatru. »Osim toga, zar nemaš već dovoljno posla?« »Misliš li da bih imao više slobodnog vremena kad bih izgubio sestru?« Temperance je odvratila pogled pun krivnje. Glas njezinog brata se smekšao. »Ne uzimajući u obzir tugu koju bih osjećao do kraja života da ti se večeras nešto dogodilo.« »Nell je poznavala djetetovu majku, djevojku kojoj nije bilo ni petnaest.« Temperance je izvadila kruh i izrezala ga na tanke kriške. »Osim toga, ponijela sam pištolj.« ~8~

Knjigoteka


Glorij@

Temperance je zurila u mali komad goveđeg mesa na svom tanjuru. Bilo je žilavo i tvrdo, od nekog nejasnog dijela krave, no ona mu se svejedno bila veselila. Sad je odjednom izgubila apetit. Kasnili su s plaćanjem stanarine za sirotište - prošlog mjeseca nisu mogli platiti cijelu stanarinu, a tog mjeseca nisu platili ništa. Možda nije smjela kupiti rotkvice, Temperance je zlovoljno pomislila. No, cijeli prošli tjedan djeca nisu jela ništa osim juhe i kruha. »Da nas se barem Sir Gilpin sjetio u svojoj oporuci«, promrsila je. Sir Stanley Gilpin bio je dobar prijatelj njihovog oca i mecena sirotišta. Umirovljeni vlasnik kazališta, uspio se obogatiti preko kompanije South Sea i bio je dovoljno lukav da povuče sredstva prije nego je sve neslavno propalo. Sir Gilpin je bio darežljiv mecena dok je bio živ, no nakon njegove neočekivane smrti šest mjeseci prije, sirotište je ostalo na suhom. Snalazili su se trošeći novac koji su uštedjeli, no sad su već bili u očajnoj situaciji. »Sir Gilpin je bio neobično darežljiv čovjek, čini se«, odgovorio je Winter. »Nisam uspio pronaći drugog gospodina koji bi bio jednako voljan financirati dom za siromašnu djecu.« Temperance je bockala meso na tanjuru. »Što ćemo učiniti?« »Gospod će se pobrinuti za nas«, rekao je Winter odgurnuvši napola pojeden obrok i listajući. »A ako se ne pobrine, pa, onda bih možda mogao početi primari učenike na privatne večernje satove.« »Već radiš previše«, usprotivila se Temperance. »I ovako jedva imaš vremena za spavanje.« Winter je slegnuo ramenima. »Kako bih se mogao pogledati u oči ako tu nedužnu djecu koju štitimo izbace na ulicu?« Temperance je spustila pogled prema tanjuru. Nije imala odgovor. »Hajde.« Brat joj je pružio ruku i osmjehnuo se. Winterovi su osmijesi bili tako rijetki, tako dragocjeni. Kad bi se nasmijao, cijelo lice bi mu se razvedrilo kao da je u njemu buknula vatra, rupica bi mu se pojavila na jednom obrazu zbog čega je izgledao mlado, što je i bio. I drugi su se morali nasmijati kad bi se Winter nasmijao, pa je i Temperance to učinila, položivši dlan u njegov. »Kamo ćemo?« »Hajdemo posjetiti naše štićenike«, rekao je kad je dohvatio svijeću i poveo je prema stepenicama. »Jesi li primijetila da izgledaju poput anđela dok spavaju?« Temperance se smijala dok su se penjali uskim drvenim stubištem prema drugom katu. Tamo se nalazio maleni hodnik s troje vrata. Provirili su iza prah kad je Winter visoko podignuo svijeću. Šest sićušnih dječjih kreveta bilo je poredano uz zidove sobe. Tu je spavala najmlađa siročad, ~ 10 ~

Knjigoteka


Glorij@

po dvoje ili troje u krevetiću. Nell je ležala u većem krevetu pored vrata i spavala. Winter je prišao krevetiću tik do Nell. U njemu je ležalo dvoje djece. Jedan od njih bio je dječak, s crvenom kosom i ružičastim obrazima, sisao je šaku u snu. Drugo je dijete bilo upola veće od prvog, obrazi su mu bili blijedi, a oči upale, čak i u snu. Majušne spirale fine crne kose ukrašavale su mu tjeme. »Ovo je dijete koje si večeras spasila?« Winter je tiho upitao. Temperance je kimnula. Malena je djevojčica izgledala još krhkijom pored zdravog dječaka. Winter jedva da je dotaknuo djetetov dlan nježnim dodirom prsta. »Kako ti se sviđa ime Mary Hope?« Temperance je progutala knedlu. »Veoma je prikladno.« Winter je kimnuo i, još jednom pomilovavši maleno dijete, izišao iz sobe. Iduća su vrata vodila u spavaonicu za dječake. Na četiri kreveta ležalo je trinaestero dječaka, svi mladi od devet godina - dob u kojoj su ili već davali za šegrte. Dječaci su ležali raširenih ruku i nogu, obrazi su im se rumenjeli u snu. Winter se osmjehnuo i povukao pokrivač preko trojice dječaka najbližih vratima, uguravši natrag nogu koja je pobjegla s kreveta. Temperance je uzdahnula. »Tko bi pomislio da su danas prijepodne proveli sat vremena loveći štakore u uličici.« »Mmm«, odgovorio je Winter tiho zatvarajući vrata. »Dječaci tako brzo izrastu u muškarce.« »Zaista.« Temperance je otvorila zadnja vrata - ona koja su vodila u spavaonicu za djevojčice - a maleno se lišce odmah podignulo s jastuka. »Jeste je doveli, gazdarice?« promuklo je prošaptala Mary Whitsun 1. Mary je bila najstarija djevojčica u sirotištu koja je dobila ime prema blagdanu Duhova prije devet godina, kad su je u dobi od tri godine doveli u sirotište. No, premda je Mary Whitsun bila mlada, Temperance ju je ponekad morala zadužiti da se brine za ostalu djecu, što je napravila i te večeri. »Da, Mary«, šapnula je Temperance. »Nell i ja sigurno smo je dovele.« »Drago mi je«, zijevnula je Mary Whitsun. »Dobro si pazila na djecu«, šapnula je Temperance. »A sad spavaj. Novi će dan uskoro doći.« Mary Whitsun pospano je kimnula i sklopila oči. Whitsun - Duhovi, kršćanski blagdan silaska Duha Svetog na apostole, 50 dana nakon Uskrsa. 1

~ 11 ~

Knjigoteka


Glorij@

Winter je dohvatio svijećnjak sa stolića pored vrata i krenuo van iz ženske spavaonice. »Poslušat ću tvoj ljubazan savjet, sestro, i zaželjeti ti laku noć.« Upalio je novu svijeću na staroj i pružio je Temperance. »Lijepo spavaj«, odgovorila je. »Mislim da ću ja popiti još jednu šalicu čaja prije nego legnem.« »Nemoj dugo bdjeti«, rekao je Winter. Prstom joj je dotaknuo obraz jednako kao i onom djetešcetu - i okrenuo se prema stepenicama. Temperance ga je promatrala kako odlazi i mrštila se gledajući kako se polako penje uz stepenice. Prošla je ponoć, a on će ustati prije pet ujutro kako bi čitao, pisao pisma mogućim mecenama i pripremao se za novi školski dan. Povest će jutarnju molitvu za doručkom, požuriti u školu gdje je radio kao učitelj, raditi cijelo jutro prije nego će odvojiti jedan sat za kakav skroman ručak, a onda opet raditi i nakon što padne mrak. Navečer će poslušati što su djevojčice tog dana naučile i starijoj djeci čitati iz Biblije. Pa ipak, kad bi izrazila svoju zabrinutost, Winter bi samo podignuo obrvu i upitao tko će obaviti taj posao ako ne on? Temperance je odmahnula glavom. I sama bi se trebala uputiti u krevet - dan joj je započeo u šest ujutro - no ti večernji trenuci u kojima je ostajala sama sa sobom bili su dragocjeni. Žrtvovat će pola sata sna kako bi sjela uz šalicu čaja. Stoga se sa svijećom u ruci spustila natrag dolje. Iz navike je provjerila jesu li ulazna vrata zatvorena i zaključana. Vjetar je fijukao i tresao kapke prozora dok je koračala prema kuhinji, a stražnja vrata su klepetala. Provjerila je i njih te joj je laknulo kad je vidjela da su i dalje zaključana. Temperance je zadrhtala, sretna što više nije vani u takvoj noći. Isprala je Čajnik i ponovno ga napunila. Napraviti novi čaj sa svježim lišćem, i to samo za sebe, bio je strašan luksuz. Uskoro će se i toga morati odreći, no večeras će uživati u svojoj šalici. Pored kuhinje nalazila se malena prostorija. Njezina prvobitna namjena bila je zaboravljena, no imala je malo ognjište pa ju je Temperance pretvorila u svoj privatni dnevni boravak. Unutra se nalazio naslonjač, poprilično pohaban no osvježen prošivenim pokrivačem prebačenim preko naslona. Nalazio se tu i maleni stol i klupica za noge sve što joj je trebalo da bi sjedila sama pored tople vatrice. Pjevušcći, Temperance je stavila čajnik i šalicu, zdjelicu sa šećerom i svijeću na stari drveni pladanj. Bilo bi lijepo imati i malo mlijeka, no ono Što je ostalo od jutra iskoristit će se za sutrašnji doručak za djecu. Iz istog je razloga i šećer bio sramotan luksuz. Pogledala je u malu zdjelu i ugrizla se za usnu. Zbilja bi ga trebala vratiti, jednostavno ga nije zaslužila. Trenutak potom, maknula je zdjelicu sa šećerom s pladnja, no ta žrtva nije ~ 12 ~

Knjigoteka


Glorij@

joj donijela osjećaj prave dobrote. Umjesto toga, bila je samo umorna. Temperance je uzela pladanj, a kako su joj obje ruke bile zauzete, leđima se naslonila na vrata koja su vodila u njezin maleni dnevni boravak. Upravo zato nije primijetila da je već zauzet sve dok se nije okrenula. Tamo je, zavaljen u njezinom naslonjaču poput utjelovljenog demona, sjedio lord Caire. Srebrna kosa prosula mu se preko ramena i crnog ogrtača, šešir s dignutim obodom ležao je na jednom koljenu, a desnom je rukom gladio kraj dugačkog štapa za hodanje od ebanovine. Gledajući ga tako izbliza, primijetila je da njegova kosa ostavlja pogrešan dojam o njegovim godinama. Bora oko njegovih iznenađujuće plavih očiju bilo je malo, usne i vilica bili su čvrsti. Nije mogao imati mnogo više od trideset i pet godina. Nakrivio je glavu kad je ušla i progovorio, a glas mu je bio dubok i gladak, opasno nježan. »Dobra večer, gospodo Dews.«

Stajala je tiho i samouvjereno, ta poštena žena koja je živjela u kaljuži St. Gilesa. Razrogačila je oči kad ga je ugledala, ali nije pokušala pobjeći. Zapravo, neobičan muškarac u njezinom bijednom dnevnom boravku kao da je nije ni uplašio. Zanimljivo. »Ja sam Lazar Huntington, lord Caire«, rekao je. »Znam. Što radite ovdje?« Nakrivio je glavu, proučavajući je. Znala je tko je, ali svejedno nije užasnuto ustuknula? Da, mogla bi biti dobra. »Došao sam kako bih vam nešto predložio, gospođo Dews.« I dalje nije pokazivala znakove straha premda je promatrala vrata. »Odabrali ste pogrešnu damu, moj gospodaru. Kasna je noć. Molim vas da napustite moju kuću.« Bez straha, bez poštovanja njegovog položaja. Uistinu zanimljiva žena. »Moj prijedlog nije, hmm, nezakonit kao takav«, otezao je. »Zapravo, prilično je pošten. Barem približno.« Uzdahnula je i spustila pogled prema pladnju, a potom ga opet podignula prema njemu. »Biste li željeli šalicu čaja?« Umalo se nasmijao. Čaja? Kad mu je posljednji put neka žena ponudila nešto tako svakidašnje? Nije se mogao sjetiti. No, svejedno je ozbiljno odgovorio. »Ne, hvala.« Kimnula je. »Onda, ako ne zamjerate.« Mahnuo je rukom dajući joj dopuštenje. ~ 13 ~

Knjigoteka


Glorij@

Spustila je pladanj s čajem na bijedni mali stol i sjela na podstavljenu klupicu za noge kako bi si natočila šalicu čaja. Promatrao ju je. Bila je čitava u jednoj nijansi. Njezina haljina, steznik, čarape i cipele, sve je bilo crno. Kragna utisnuta u čedan dekolte, pregača i kapica - bez čipke ili nabora - bile su bijele. Nijedna boja nije narušavala njezin izgled, zbog čega je raskošno crvenilo njezinih punih usana bilo još izražajnije. Nosila je odjeću redovnice, ali je imala usne bludnice. Kontrast je bio fascinantan - i uzbudljiv. »Puritanka?« upitao ju je. Njezine prekrasne usne su se stisnule. »Ne.« »Ah.« Primijetio je da nije spomenula da pripada Anglikanskoj crkvi. Vjerojatno je pripadala jednoj od mnogih tajnovitih nekonformističkih sekti, no njezina religiozna uvjerenja zanimala su ga samo onoliko koliko su se ticala njegove vlastite misije. Otpila je gutljaj čaja. »Kako znate moje ime?« Slegnuo je ramenima. »Gospođa Dews i njezin brat nadaleko SU poznati po dobrim djelima.« »Uistinu?« Ton njezinog glasa bio je suh. »Nisam znala da smo tako poznati izvan St. Gilesa.« Možda je izgledala skromno, no iza usiljenog izraza krili su se zubi. I bila je u pravu - nikad ne bi čuo za nju da prošli mjesec nije proveo uhodeći sjene St. Gilesa. Bezuspješno ih uhodeći, zbog čega ju je i pratio do kuće i sad sjedio ispred te jadne vatre. »Kako ste ušli?« upitala ga je. »Mislim da su stražnja vrata bila otključana.« »Ne, nisu.« Njezine smeđe oči susrele su njegove iznad šalice čaja. Bile su neobično svijetle boje, gotovo zlatne. »Zašto ste tu, lorde Caire?« »Želim vas zaposliti, gospođo Dews«, rekao je blago. Ukočila se i vratila šalicu natrag na pladanj. »Ne.« »Niste čuli zadatak zbog kojeg bih vas zaposlio.« »Prošla je ponoć, moj gospodaru, a ni Lijekom dana nisam ljubitelj igrica. Molim vas da odete ili ću biti prisiljena pozvati svog brata.« Nije se pomaknuo. »A ne muža?« »Udovica sam, kao što vjerojatno već znate.« Okrenula je pogled prema vatri, pokazujući nezainteresiran profil. Protegnuo je noge u to malo prostora, čizme gotovo da su mu bile u vatri. »Sasvim ste u pravu, znam to. Također znam da vi i vaš brat niste platili stanarinu za ovaj posjed gotovo dva mjeseca.« ~ 14 ~

Knjigoteka


Glorij@

Ništa nije rekla, samo je pijuckala čaj. »Dobro ću platiti vaše vrijeme«, promrmljao je. Napokon ga je pogledala, u njezinim blijedo smeđim očima ugledao je zlatni plamen. »Mislite da se sve žene može kupiti?« Palcem je protrljao bradu razmišljajući o tom pitanju. »Da, mislim, iako ne isključivo novcem. I ne ograničavam to na žene - sve muškarce može se kupiti na ovaj ili onaj način. Jedini je problem pronaći pravu valutu.« Zurila je u njega tim svojim neobičnim očima. Spustio je ruku i položio je na koljeno. »Na primjer, vi, gospođo Dews. Mislio sam da će vaša valuta biti novac za sirotište, no možda se varam. Možda me zavarala vaša jednostavna vanjština, vaša reputacija ukočene udovice. Možda bi se vas lakše moglo nagovoriti utjecajem ili novcem, možda čak i čulnim užicima.« »Još niste rekli zašto me trebate.« Premda se nije pomaknula niti promijenila izraz lica, glas joj je bio malo grublji. Primijetio je to samo zato što su iza njega bile godine iskustva u lovu. Nosnice su mu se nehotice širile, kao da je lovac u njemu pokušava nanjušiti. Što ju je točno s njegovog popisa zainteresiralo? »Vodič.« Spustio je kapke praveći se da proučava nokte. »Samo to.« Promatrao ju je ispod obrva i vidio kako su se njezine pune usne napućile. »Vodič za što?« »St. Giles.« »Zašto vam treba vodič?« E, tu je postalo škakljivo. »Tražim... Određenu osobu u St. Gilesu. Želio bih intervjuirati neke od stanara, no moju potragu ometa nepoznavanje područja i ljudi, kao i njihova nevoljkost da razgovaraju sa mnom. Zato mi treba vodič.« Škiljila je dok ga je slušala i prstima lupkala po šalici. »Koga tražite?« Polako je odmahnuo glavom. »Neću reći ako ne pristanete biti moj vodič.« »I to je sve što želite? Vodiča? Ništa više?« Kimnuo je, promatrajući je. Okrenula se prema vatri kao da se želi s njom posavjetovati. Na trenutak je jedini zvuk u prostoriji bio pucketanje komada ugljena. Strpljivo je čekao, gladeći srebrni vrh svog štapa. Potom se okrenula ravno prema njemu. »U pravu ste. Vaš novac me ne mami. To je privremeno rješenje koje će samo odgoditi našu eventualnu deložaciju.« ~ 15 ~

Knjigoteka


Glorij@

Nakrivio je glavu, promatrajući kako pomno oblizuje svoje bujne usne i bez sumnje priprema govor. Osjećao je kucanje pulsa ispod kože, odgovor vlastitog tijela na njezinu ženstvenu vitalnost. »Onda, Što želite, gospođo Dews?« Pogledala ga je ravno u oči, kao da ga izaziva. »Želim da me upoznate s bogatim ljudima iz londonskog visokog društva. Želim da mi pomognete pronaći novog mecenu za naše sirotište.« Lazarove su usne bile ravne i stisnute, no osjetio je nalet trijumfa kad je usiljena udovica upala ravno u njegove kandže. »Dogovoreno.«

~ 16 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Da«, rekla je podižući bradu. »Kako ste i sami primijetili, kasnimo sa stanarinom. Osim toga, djeca već danima nisu imala pošten obrok. Treba mi novac da kupim malo govedine, povrća, kruha, čaja i mlijeka. Da i ne spominjem kako i Josephu Tinboxu 2 i Josephu Smithu trebaju nove cipele...« »Joseph Tinbox?« »A većini mlađih Mary trebaju nove košulje«, Temperance je prkosno i žurno dovršila rečenicu. Na trenutak ju je lord Caire samo promatrao onim svojim misterioznim safirnim očima. Potom se promeškoljio. »Koliko točno djece imate u ovoj kući?« »Dvadeset i sedam«, Temperance je hitro odvratila, a potom se sjetila što je radila ranije te večeri. »Ispričavam se. Dvadeset i osam, skupa s Mary Hope, djetetom koje sam večeras dovela. Također imamo i dvije bebe za koje se trenutno skrbe dojilje izvan sirotišta. Kad prestanu sisati, i bebe će doći ovamo. Naravno, ovdje živim sa svojim bratom, Winterom, i našom služavkom, Nell Jones.« »Samo troje odraslih na toliko djece?« »Da.« Tempetance se gorljivo nagnula naprijed. »Vidite zašto nam treba mecena? Kad bismo imali poštena sredstva, mogli bismo unajmiti još jednu ili dvije dadilje, možda i kuhara i slugu. Mogli bismo posluživati meso i za ručak i za večeru, i svi bi dječaci mogli imati pristojne cipele. Mogli bi platiti dobru naknadu za naukovanje i odjenuti svu djecu u novu odjeću i cipele kad budu napuštali sirotište. Bili bi mnogo spremniji za suočavanje sa svijetom.« Podignuo je obrvu. »Ja si mogu priuštiti održavanje vašeg sirotišta ako želite dalje pregovarati o mom dijelu ovog dogovora.« Temperance je napućila usne. Nije poznavala tog čovjeka. Kako je mogla biti sigurna da će ozbiljno shvatiti odgovornosti mecene? Ili da ih neće napustiti nakon svega mjesec ili dva? Uostalom, nešto još važnije trebalo je imati na umu. »Mecena sirotišta mora biti poštena osoba.« »Ah. Shvaćam.« Očekivala je da će se uvrijediti, ali on joj je podario samo ironičan poluosmijeh. »U redu. Osigurat ću vam novac potreban da se plati stanarina za sirotište kao i razni troškovi za djecu. No, zauzvrat, očekujem da ćete biti spremni provesti me kroz St. Giles sutra navečer.« Tako brzo? »Naravno«, odgovorila je Temperance. 2

Tinbox, eng. limena kutijica.

~ 18 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Osim toga«, dodao je, glasa opasno blagog, »očekujem da ćete mi biti na usluzi sve dok više ne budem trebao vašu pomoć.« Temperance je trepnula, osjećajući oprez, Je li postojalo išta gluplje od vezivanja za nekog stranca na neodređen vremenski period? »Koliko dugo mislite da bi ta potraga mogla potrajati?« »Ne znam.« »Ali morate imati neki krajnji datum na pameti? Ako, recimo, ne nađete ono što tražite u roku od mjesec dana, odustat ćete od potrage?« Samo ju je pogledao, tračak osmijeha zatitrao je u krajičku njegovih usana našto je postala svjesna, još jednom, da ne poznaje tog muškarca. O njemu, zapravo, nije čula ništa osim Nellinog zlokobnog upozorenja. Na trenutak je Temperance osjetila kako joj po kralježnici gmiže strah na svojim malim paučjim nožicama. Uspravila se. Imali su dogovor i neće se osramotiti ne poštujući svoj dio. Sirotište i sva djeca u njemu ovisila su o njoj. »U redu«, rekla je polako. »Pomagat ću vam na neodređeno vrijeme. No, morat ćete me unaprijed upozoriti kad budete htjeli ići u St. Giles. Imam obveze u kući i morat ću pronaći nekog da me zamijeni.« »Uglavnom tražim po noći«, polako je rekao lord Caire. »Ako vam treba zamjena za posao u kući, i za to ću osigurati novac.« »To je veoma darežljivo od vas«, promrsila je, »no ako ćemo izlaziti tijekom noći, onda će djeca već biti u postelji. Uz malo sreće, neće me trebati.« »Dobro.« »Kad biste me mogli povesti da upoznam potencijalne mecene za sirotište?« Nekako će morati pronaći novu haljinu i cipele za minimalna sredstva. Njezina uobičajena crna radna odjeća neće biti prikladna za susret s bogatim društvom. Slegnuo je ramenima. »Za četrnaest dana? Možda i više. Možda ću morati moliti da me pozovu na neke umjerenije zabave.« »U redu.« Četrnaest dana nije bilo mnogo, no s druge strane, sirotištu je već trebala pomoć. Nije si mogla priuštiti čekati duže. Kimnuo je. » Onda, mislim da smo zaključili naše pregovore.« »Ne još«, rekla je. Htio je staviti šešir na glavu, ali se zaustavio. »Zaista, gospođo Dews? I sami ste već rekli da sam bio darežljiv. Što vam još treba?« Blagog je smiješka nestalo s njegovih usana i sad je već izgledao prilično zastrašujuće, no Temperance je progutala knedlu i podignula bradu. »Informacije.« ~ 19 ~

Knjigoteka


Glorij@

Samo je podignuo obrvu. »Kako se zove osoba koju tražite?« »Ne znam.« Namrštila se. »Znate li kako i’zgleda ili koja mjesta najčešće posjećuje?« »Ne.« »Je li ta osoba muškarac ili žena?« Osmjehnuo se, a duboke bore urezale su mu se u mršave obraze. »Nemam pojma.« Izdahnula je, prilično frustrirana. »Kako onda očekujete da ću pronaći tu osobu?« »Ne očekujem«, odgovorio je. »Samo želim da mi pomognete u potrazi. Vjerujem da postoji nekoliko izvora tračeva u St. Gilesu. Odvedite me do njih, a ja ću učiniti ostalo.« »U redu.« Već je imala ideju tko bi mogao biti dobar izvor »tračeva«. Temperance je ustala i pružila mu ruku. »Prihvaćam vaš dogovor, lorde Caire.« Tijekom jednog napetog trenutka, samo je zurio u njezinu ispruženu ruku. Možda je takvu gestu smatrao previše muževnom ili jednostavno blesavom. No, i sam je potom ustao, a u malenom prostoru ona je morala nakriviti glavu kako bi ga pogledala u lice. Odjednom je postala svjesna koliko je bio veći od nje. Primio je njezinu ruku, s neobično tvrdim izrazom lica, brzo je protresao i pustio joj dlan kao da se o njega opekao. Još je razmišljala o tom Čudnom, kratkom trenutku kad je stavio šešir na glavu, prebacio ogrtač preko ramena i kimnuo: »Doći ću po vas sutra navečer, u uličicu ispred kuhinjskih vrata u devet sati. Do tada, želim vam laku noć, gospođo Dews.« Zatim je nestao. Temperance je treptala, a potom požurila do kuhinje kako bi zatvorila stražnja vrata. Mačka se odmaknula od ognjišta kad je ušla. »Vrata su bila zaključana. Sigurna sam«, promrmljala je mački. »Kako je ušao?« Mačka je samo zijevnula i lijeno se protegnula. Temperance je uzdahnula i otišla natrag u svoj dnevni boravak po pribor za čaj. Kad je ušla u sobičak, pogledala je prema naslonjaču na kojem je donedavno odmarao lord Caire. Tamo se, usred sjedala, nalazila malena torbica. Temperance ju je zgrabila i otvorila. Zlatni novčići poispadali su joj u dlan, više nego dovoljno da gospodinu Wedgeu plati stanarinu. ~ 20 ~

Knjigoteka


Glorij@

Izgleda da je lord Caire plaćao unaprijed.

U kavani basham bilo je naročito glasno kad je Lazar ušao unutra kasno sljedećeg popodneva. Prošao je pored stola sa starijom gospodom s dugim perikama koja su se žustro prepirala oko novina i uputio prema usamljenom gospodinu sa sivom perikom u kutu. Muškarac je sjedio i kroz naočale u obliku polumjeseca proučavao nekakav pamflet. »Pokvarit ćeš vid pokušavajući čitati to smeće, St. John«, rekao je Lazar sjedajući za stolicu preko puta starog prijatelja. »Caire«, promrsio je Godric St. John. Dotaknuo je pamflet. »Autorova teza i nije sasvim nezamisliva.« »Samo djelomično? Laknulo mi je.« Lazar je pucnuo prstima prema jednom od mladića koji su letjeli tamo-amo s punim pladnjevima s kavom. »Jednu ovamo.« Okrenuo se natrag i zatekao St. Johna kako ga promatra kroz svoje naočale. S tom njegovom sumornom perikom s repićem, naočalama i jednostavnom odjećom, ljudi bi ga ponekad zamijenili za kakvog djedicu. Zapravo su on i St. John bili iste dobi - trideset i četiri. Ako bi pomnije promatrali, primijetili biste St. Johnove bistre sive oči, snažnu vilicu i tamne obrve. No, samo su oni uistinu pronicljivi primjećivali uvijek prisutnu tugu koja je prekrivala St. Johna poput posmrtnog pokrova. »Imam jedan prijevod koji bih želio da pogledaš«, rekao je Lazar. Izvukao je snop papira iz džepa kaputa i predao ga drugom muškarcu. St. John je povirio u papire. »Katul? To će naljutiti Burgessa.« Lazar je frknuo, »Burgess misli da je glavni autoritet za Katula. Taj tip je upućen u rimsku poeziju koliko i prosječan slinavi školarac.« »Da, jasno«, St. John je podignuo obrvu iza naočala, doimajući se kao da se pomalo zabavlja. »Ali ovim ćeš započeti gadnu kavgu.« »Oh, nadam se«, rekao je Lazar. »Možeš li baciti oko i dati mi svoje mišljenje?« »Naravno.« Sa susjednog se stola čuo povik, a veliki vrč kave poletio je na pod. Lazar je podignuo pogled. »Razgovaraju li o politici ili religiji?« »Politici.« St. John je ravnodušno pogledao prema gospodi koja se prepirala. »Novine kažu da Wakefield traži novi zakon o zabrani prodaje džina.« »Čovjek bi pomislio da je dosad već shvatio da bogatstvo mnogih njegovih kolega ovisi o prodaji džina.« ~ 21 ~

Knjigoteka


Glorij@

St. John je slegnuo ramenima. »Wakefieldov argument ima smisla. Ako toliko siromaha propada zbog džina, to šteti londonskoj industriji.« »Da, a nema sumnje da je pri odluci rog debelog baruna o tome treba li višak žita prodati destileriji džina ili ga pustiti da trune, bilo važnije zdravlje Londonaca nego lova u njegovom džepu. Wakefield je budala.« »On je idealist.« »I, ponavljam, budala«, Lazar je otezao. »Njegovi ideali samo mu stvaraju neprijatelje. Bolje bi mu bilo da udara glavom o kameni zid nego da pokušava navesti parlament da izglasa učinkovit zakon o prodaji džina.« »Ti bi radije da samo sjedimo prekriženih ruku i gledamo kako London propada?« upitao je St. John. Lazar je odmahnuo rukom. »Pitaš me postoji li druga mogućnost. Smatram da ne postoji. Wakefield i njegov soj ljudi vole vjerovati da mogu promijeniti smjer kojim plovimo, ali varaju se. Pazi što ti kažem, svinjama će narasti krila i poletjet će preko Westminstera prije nego će netko londonskoj rulji uzeti džin.« »Dubina tvog cinizma čudesna je kao i obično.« Dečko je stavio vrč s kavom ispred Lazara. »Hvala ti, mladi vraže.« Lazar mu je dobacio novčić, a dečko s kavom spretno ga je ulovio prije nego je pobjegao natrag do šanka za kojim su je kuhali. Lazar je otpio gutljaj vrućeg napitka, a kad je spustio vrč, primijetio je da ga St. John proučava poput kukca pod povećalom. »Buljiš u mene kao da na licu imam ožiljke od boginja«, rekao je Lazar. »Jednog ćeš ih dana sigurno imati«, odgovorio je St. John. »Spavao si s dovoljno kurvi.« »Imam svoje potrebe...« »Imaš užitke«, St. John se tiho ubacio, »i ne trudiš se obuzdati ih.« »Zašto i bih?« upitao je Lazar. »Žali li vuk zbog radosti koju je osjetio kad je ulovio plijen? Žali li jastreb zbog želje da se vine u nebo i potom sunovrati kako bi kandžama ulovio zeca? To je u njihovoj prirodi, kao što su i te... potrebe... u mojoj.« »Vuk i jastreb nemaju ni savjest ni dušu, a ti to dobro znaš.« »Žene koje iskorištavam dobro su plaćene za njihovo vrijeme. Moje potrebe nikome ne čine štetu.« »Ne?« tiho je upitao St. John. »Pitam se čine li štetu tebi, Caire.« Lazar je stisnuo gornju usnicu. »Ovo je stara debata iz koje nijedan od nas dvojice još ne mora izaći kao pobjednik.« ~ 22 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Kad odustanem od nje, odustat ću i od tebe.« Lazar je lupkao prstima po pohabanom stolnjaku ne govoreći ništa. Vrag ga odnio ako će popustiti zbog St. Johnovih briga. Njegove su potrebe bile neobične - čudne čak - ali nipošto morbidne. Naravno, St. Johnu nije bio problem gurati nos tamo gdje mu nije bilo mjesto. Drugi je muškarac odmahnuo glavom i naslonio se na naslon svoje stolice. »Sinoć si bio vani.« »Mili Bože! Jesi li ti to postao vidovnjak? Ili si obišao moju kuću u gradu sinoć i vidio da me nema?« »Ni jedno ni drugo.« St. John je smireno pomaknuo naočale na čelo. »Izgledaš jednako kao i posljednji put kad sam te vidio, nekako...« »Umorno?« »Htio sam reći očajno.« Lazar je otpio gutljaj vruće kave, vraški svjestan da time samo kupuje vrijeme, no naposljetku je mogao odgovoriti samo: »Nisam znao da si takav ljubitelj drame. Očajno je pretjerana riječ u ovom slučaju.« »Ja tako ne mislim.« St. John je odsutno piljio u vlastit vrč s kavom. »Izgledaš mi tako još otkako je Marie umrla. Poričeš da si i sinoć tragao za njezinim ubojicom?« »Ne.« Lazar se naslonio u svojoj stolici, gledajući u starog prijatelja ispod poluspuštenih kapaka. »Pa što?« »Opsjednut si, čovječe.« St. John je to rekao hladnim glasom zbog čega su njegove riječi imale još veći učinak. »Mrtva je gotovo dva mjeseca, a ti svaku večer provodiš tražeći njezina ubojicu. Reci mi, Lazare, kad ćeš odustati od lova?« »Kad bi ti odustao da je Clara ubijena?« odvratio je Lazar. Jedini znak da ga je strelica duboko pogodila bilo je neznatno trzanje St. Johnove vilice. »Nikad. Ali slučajevi se razlikuju.« »Po čemu? Zato što si ti vjenčan za nju, dok je Marie bila samo moja ljubavnica?« »Ne«, blago je rekao St. John. »Zato što ja volim Claru.« Lazar je odvratio pogled. Koliko god onaj okrutni dio njega želio zanijekati tu razliku, u stvarnosti to nije mogao učiniti. Zato što je St. John imao pravo, zbilja je volio Claru. A Lazar nikad nikoga nije volio. »Ne sviđa mi se ovo, gazdarice. Nimalo mi se ne sviđa«, rekla je Nell kasnije te večeri u kuhinji sirotišta. ~ 23 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Jasno si mi dala do znanja da to ne odobravaš«, promrsila je Temperance vežući ogrtač ispod brade. Opomena nije obeshrabrila Nell. »Što ako smjera nešto oko vaše kreposti? Što ako vas zavede i napusti? Ili, još gore, što ako vas proda nekom svodniku? Oh, gazdarice! Strašne stvari bi vam se mogle dogodit’!« Temperance je nastojala ne zadrhtati pri pomisli da joj lord Caire učini neku »strašnu stvar«. Trebao je to bid drhtaj odvratnosti. Međutim, pomisao na seksualne sklonosti lorda Cairea pobudile su u njoj neprirodnu znatiželju. Onaj zločesti, obijesni dio nje probudio se i provirio nosem, želeći kao i uvijek da ga oslobodi. To nije smjela dopustiti. Jednom davno, dopustila je da njezina primitivna priroda preuzme kontrolu i rako počinila neoprostiv grijeh. Otad je provela svaki dan znajući da ga mora okajati i spriječiti vlastite demone da opet iziđu na slobodu. Temperance je navukla kapuljaču preko glave. »Istinski sumnjam da je lord Caire zainteresiran da mi išta učini - užasno ili ne. Osim toga, ponijela sam pištolj.« Nell je zastenjala. »On nije popur druge gospode, gazdarice.« Temperance je podignula mekanu torbicu u koju je sakrila pištolj. »I prije si davala te misteriozne komentare. Sad mi reci, po čemu je to lord Caire drugačiji od ostalih muškaraca?« Nell se ugrizla za usnu, namjestila najprije na jednu nogu, a potom na drugu te naposljetku sklopila oči i brzo rekla: »Po navikama u krevetu.« Temperance je čekala, ali služavka nije dala nikakvo drugo objašnjenje. Naposljetku je uzdahnula, čvrsto obuzdavši onaj dio sebe koji je poskočio kad je spomenula navike u krevetu. »Sirotištu prijeti opasnost da ga zatvore. Ne mogu dopustiti da me ono što lord Caire radi u svojoj spavaćoj sobi odvrati od pomoći koju nam nudi.« Nell je zabrinuto razrogačila oči. »Ali, gazdarice...« Temperance je otvorila stražnja vrata. »Upamti, ako Winter išta upita, otišla sam ranije u krevet. A ako bude inzistirao, reci mu da se radi o ženskim stvarima. To će zaustaviti sva pitanja.« »Pazite se, gazdarice!« viknula je Nell kad je Temperance zatvorila vrata za sobom. Nalet vjetra zazviždao je oko ugla ulice. Temperance je zadrhtala i bolje se ušuškala u ogrtaču, okrećući se kako bi krenula niz uličicu. Široka muška prsa iznenada se pojaviše pred njom. »Oh!« »Dobra večer, gospođo Dews«, rekao je lord Caire mračno i zloslutno. Ogrtač mu se zbog vjetra kovitlao među nogama. »Molim vas da to ne radite«, rekla je Temperance i previše oštro. ~ 24 ~ Knjigoteka


Glorij@

Njega kao da je to zabavljalo. »Što to?« »Da ne iskačete preda me poput lopova.« Zurila je u njega, promatrajući kako mu se široka usta savijaju u kutevima. Osjetila je smiješan poriv da mu uzvrati osmijeh, no nemilosrdno ga je potisnula. Te je večeri njegova srebrna kosa bila skupljena u rep ispod crnog šešira. Nutrina joj se komešala pa nije mogla a da se ne zapita po čemu je to točno lord Caire drugačiji od ostalih u spavaćoj sobi. No, on se okrenuo i počeo koračati niz ulicu. »Uvjeravam vas da nisam lopov, gospo.« Osvrnuo se preko ramena, a ona je ugledala sjaj njegovih plavih očiju žureći za njim kako bi ga dostigla. »Da jesam, već biste bili mrtvi.« »Ne potičete me baš da pođem s vama«, promrsila je Temperance. Iznenada se zaustavio pa je umalo opet naletjela na njega. »Tu ste, zar ne?« Proklet bio! »Da, jesam.« Ekstravagantno se naklonio, u ispruženoj je ruci držao štap za hodanje sa srebrnim vrhom, njegov crni ogrtač vukao se po prljavom tlu. »Onda me vodite, lijepa damo.« »Hmm.« Temperance se okrenula prema naprijed i počela koračati niz ulicu, svjesna da je njegov veliki taman lik bio odmah iza nje. »Kamo ćete me večeras odvesti?« Je li to samo umislila ili je zaista osjećala njegov vrući dah na svojem vratu? »Bilo je prilično teško odlučiti, budući da ste odbili reći mi išta vezano uz osobu koju tražite.« Pričekala je objašnjenje, ali on ništa nije komentirao. Temperance je uzdahnula. »Rekli ste samo da tražite nekoga što, moram vam reći, gospodaru, i nije neka pomoć.« »Pa ipak slutim da imate neku destinaciju na umu«, promrmljao je lord Caire. »Imam.« Stigli su do kraja ulice gdje se provukla ispod oronulog luka kako bi ušla u još užu ulicu. »A to je?« U glasu lorda Cairea osjetio se tračak veselja. »Ovo mjesto«, rekla je pomalo zadovoljno. Zapravo je bila prilično ponosna na samu sebe što mu je uopće išta i našla na temelju njegovih oskudnih informacija. Stajali su ispred zgrade bez prozora. Samo je jedan pokretni drveni znak s naslikanom svijećom upućivao na to da se radi o trgovini svijećama. Temperance je otvorila vrata. Trgovina je bila sićušna. Na jednoj se strani ~ 25 ~

Knjigoteka


Glorij@

nalazio pult. Roba je bila izložena uokolo, u hrpama i gomilama, čak je i visjela sa zidova. Svijeće, čaj, limene šalice, sol i brašno, strune, mast, nekoliko noževa, poderana lepeza, nekoliko novih metli, dugmad, jedan mali kolač od šljiva i, naravno, džin. Na udaljenom kraju pulta, dvije su se žene šćućurile nad svojim šalicama. Iza pulta je stajao gospodin Hopper, nizak, taman muškarac koji je možda narastao baš do te visine samo kako bi mogao stati u svoju trgovinicu. Prodaja džina bez dozvole bila je protuzakonita, naravno, no dozvole su bile pretjerano cijenjene i malo tko si ih je mogao priuštiti. Osim toga, suci su se oslanjali na plaćene doušnike koji su im dovodili nelicencirane prodavače džina na sud - a nijedan doušnik ne bi se usudio kročiti u St. Giles. Posljednjeg koji je to učinio napala je rulja, odvukla ga niz ulicu, divljački pretukla i na kraju ostavila jadnika da umre od ozljeda. »Što mogu učiniti za vas večeras, gospođo Dews?« upitao je gospodin Hopper. »Dobra večer, gospodine Hopper«, odgovorila je Temperance. »›Moj prijatelj traži nekoga pa sam se pitala biste li mu mogli pomoći.« Gospodin Hopper sumnjičavo je piljio u lorda Cairea, no veselo je odvratio: »Jest, mogao bi’. A koga to tražite?« »Ubojicu«, odgovotio je lord Caire na što su se sve glave u prostoriji okrenule prema njemu. Temperance je ostala bez daha. Ubojicu? Svi koji su pili džin tiho su izišli iz trgovine. »Prije gotovo dva mjeseca jedna je žena ubijena u svojoj sobi u St. Gilesu«, nastavio je lord Caire, nepokoleban. »Njezino je ime bilo Marie Hume. Znate li išta o njoj?« Međutim, gospodin Hopper već je odmahivao glavom. »Nemam nikakvog posla s ubojstvima. Bio bi’ vam zahvalan kad biste odveli ovog gospodina odavde, gospođo Dews.« Temperance se ugrizla za usnu, pogledavši u lorda Cairea. On se nije doimao naročito uzrujanim. »Trenutak, molim«, rekao je trgovcu. Gospodin Hopper nevoljko je pogledao u njega. Lord Caire se nasmijao. »Mogu li dobiti taj kolač?« Trgovac je nešto promrmljao i dodao mu kolač od šljiva, trpajući dva novčića u džep prije nego mu je zajedljivo okrenuo leđa. Temperance je uzdahnula, osjećajući se prilično razdraženo. Bilo je očito da će morati pronaći drugog doušnika za lorda Cairea. ~ 26 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Mogli ste me upozoriti«, promrsila je kad su izišli iz trgovine. Vjetar je vratio riječi natrag u njezino lice pa je protrnula, poželjevši da se nalazi uz svoju ugodnu vatricu. Na lorda Cairea hladnoća kao da nije djelovala. »Što bi se promijenilo?« »Pa, kao prvo, ne bismo otišli gospodinu Hopperu.« Koračala je niz ulicu, pazeći da izbjegne blato u kanalu. S lakoćom ju je dostigao. »Zašto ne?« »Zato što je gospodin Hopper ugledan čovjek, a vaša pitanja očigledno nisu«, rekla je razdraženo. »Zašto ste uopće kupili taj kolač?« Slegnuo je ramenima. »Gladan sam.« S užitkom je zagrizao poslasticu. Promatrala ga je kako licka crveni sirup s rubova usana i potom ga guta. Kolač je uistinu izgledao zamamno. »Želite li griz?« upitao je dubokim glasom. Odlučno je odmahnula glavom. »Ne. Nisam gladna.« Nakrivio je glavu, promatrajući je i gutajući novi griz. »Lažete. Zašto?« »Ne budite šašavi«, prasnula je i počela hodati. Ubacio se ispred nje, natjeravši je da iznenada zastane ili se ponovno zabije u njega. »To je kolač od šljiva, gospođo Dews, ništa raskošno, alkoholno ili štogod drugo dekadentno i zabranjeno. Što je tu loše? Uznike griz.« Otkinuo je komadić, prstima ga prinoseći njezinim usnama. Mogla je namirisati slatko voće, gotovo da je mogla okusiti lisnato tijesto i, prije nego što je toga uopće postala svjesna, rastvorila je usne. Nahranio ju je komadićem kolača, okus šljiva bio je opojan na jeziku, sirup sladak kat) šećer, nevjerojatno ukusan u toj tamnoj ulici St. Gilesa. »Eto«, šapnuo je. »Ukusno, zar ne?« Rastvorila je oči - kad ih je uopće zatvorila? - gotovo užasnuto zureći u njega. Usne su mu se trznule. »Kamo sad, gospođo Dews? Ili je gospodin Hopper i njegova trgovina bio vaš jedini porencijalni izvor?« Temperance je podignula bradu. »Ne. Imam još jednu ideju.« Zaobišla ga je i poček brzo hodati, okus slatkih šljiva još joj je bio na jeziku. Taj dio St. Gilesa bio je jedan od najgorih, ne bi se usudila posjetiti ga tijekom dana, a kamoli po noći, da nije bilo krupnog muškarca koji je tiho koračao za njom. Dvadeset minuta poslije, Temperance se zaustavila ispred nakrivljenih vrata do kojih su se spuštale dvije stepenice. Lord Caire pogledao je prema vratima, njegove plave oči sa zanimanjem su zaškiljile. »Kakvo je ovo mjesto?« ~ 27 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ovdje posluje Majka Melem«, odgovorila je Temperance u istom trenutku kad su se nabavljena vrata malo otvorila. »Mrš van!« viknula je visoka, ispijena žena. Stari crveni vojnički kaput i kožnati korzet na njoj bili su toliko prljavi da su bili crni. Ispod je imala podsuknju od kepera s crno-crvenim prugama, ofucanih rubova i umrljanu blatom. Iza nje je treperila prigušena vatra zbog čega se doimalo kao da stoji na vratima pakla. »Nema novčića, nema pića. Onda, ispadaj iz moje kuće!« Uzrok njezina gnjeva bila je mršava žena koja bi možda i mogla biti lijepa da nije bilo crnih zubi i otvorene rane na jednom obrazu. Bijedno se stvorenje stisnulo i podignulo ruke kao da se želi obraniti od udarca. »Dat ću vam peni i još po’ penija sutra. Al’ dajte mi džina večeras.« »‘Ajde prvo zaradi te penije«, rekla je Majka Melem i gurnula nesretnicu na ulicu. Okrenula se i položila svoje velike, crvene šake na bokove, pohlepnim pogledom promotrivši lorda Cairea od glave do pete. »A sad, što vi radite ovdje, gospođo Dews? Nije ovo vaš dio St. Gilesa.« »Nisam znala da je Sr. Giles podijeljen na teritorije«, čvrsto je odgovorila Temperance. Majka Melem brzo ju je pogledala svojim caklenim očima. »Nisi znala, jel’?« Temperance se nakašljala. »Moj prijatelj vam želi postaviti nekoliko pitanja.« Majka Melem se nacerila lordu Caireu, pokazujući usta u kojima su nedostajali prednji zubi. »Najbolje da uđete ‘nutra, j el’da? « Više nije ni gledala u Temperance, njezina se pohlepa očigledno koncentrirala na lorda Cairea. Bilo kako bilo, on se odmaknuo kako bi pustio Temperance da ude prva. Sagnula se kako bi prošla kroz vrata i spustila se niz drvene stepenice koje su vodile u podrum. Ulazna je prostorija bila niska, dugačka i tamna, osvijetljena samo vatrom koja je gorjela otraga. Iznad njih su bile grede crne od dima. S jedne strane, iskrivljena daska bila je prebačena preko dvije bačve kako bi poslužila kao šank. Iza nje je stajala jednooka djevojka, jedina konobarica. Tu je Majka Melem prodavala ono po čemu je i dobila ime: džin, peni i pol za šalicu. Dvadesetak vojnika s visokim kapama pijano se smijalo za stolom u uglu. Osim njih, dva sumnjiva tipa pogrbila su ramena kao da nastoje biti nevidljivi. Jedan je imao trokutastu kožnu krpicu kojom je nastojao prikriti činjenicu da mu nedostaje nos. Na drugom kraju prostorije izbila je svađa između trojice mornara koji su igrali karte, dok je nedaleko njih usamljeni muškarac s prevelikom perikom smireno pušio. Neki muškarac i žena zajedno su sjedili na golom podu naslonjeni na zid i ~ 28 ~ Knjigoteka


Glorij@

držali male limene šalice u rukama. Možda će cu i provesti noć - ako svaki od njih plati još pet penija za tu privilegiju. »A sad, kako bi’ mogla pomoć’ tako zgodnom gosponu poput vas?« viknula je Majka Melem nadglasavajući galamu posvađanih mornara. Sugestivno je protrljala prste. Lord Caire je izvadio novčanik ispod ogrtača i otvorio ga. Nasmijao se kad je izvadio pola krune i položio je ženi u ruke. »Zanima me ubojstvo jedne žene ovdje u St. Gilesu. Njezino je ime bilo Marie Hume.« Majka Melem izbrisala je smiješak s lica i zamišljeno napućila usne. »Tak’a će vas informacija koštat’ malo više, gospon.« Je li poznavala lorda Cairea ili je samo laskala mogućem izvoru novca? Lord Caire podignuo je obrve kad ga je to upitala, ali je svejedno izvukao još pola krune iz novčanika. Dobacio joj je novčić koji je nestao skupa s prijašnjim negdje u njezinu korzetu. »‘Ajte sjednite, gospon«, Majka Melem je pokazala na praznu stolicu, klimavu drvenu stvarčicu. »Ubijena žena, velite?« Lord Caire je ignorirao njezin pokušaj gostoprimstva. »Imala je otprilike trideset godina, plavu kosu, lijepo lice i stas, ali i crveni madež veličine penija točno tu.« Dotaknuo je vanjski rub desnog oka. »Jeste li je poznavali?« »E, sad, ima puno lijepih cura okolo, a madež se može sakrit’«, rekla je žena. »Još nešto posebno u vezi s njom?« »Rasporili su joj utrobu«, rekao je lord Caire. Temperance je duboko udahnula, prisictivši se Nellinih upozorenja. Dragi Bože. Čak je i Majka Melem zatreptala od tako grubo odabranih riječi. »Kao svinji«, promrsila je. »Te se sjećam. Fina neka, jel’ da? Pronađena u nekom golom sobičku u kući na Tanner’s Courtu, muhe su zujale oko njene crne krvi.« Ako su ženine riječi trebale šokirati lorda Cairea, nisu uspjele. Njegov je izraz ostao znatiželjan, čak i zainteresiran. Nakrivio je glavu. »Da. To je ona.« Majka Melem odmahnula je glavom hineći tugu. »Onda vam ne mogu pomoć’, gospon. Nisam znala malu.« Lord Caire je ispružio ruku. »Vratite mi novac.« »Samo malo, gospon«, žena je brzo odvratila. »Ja ne znam ništa o ubojstvu, al’ znam nekog ‘ko bi mogao znat’.« Lord Caire se umirio, oči su mu se lagano suzile kao da je uočio plijen. »Tko?« ~ 29 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Martha Swan.« Majka Melem nabacila je iskrivljen, zloban smiješak i zapjevušila: »Zadnja koja ju je vidjela živu.«

Vjetar joj je odnosio dah dok se penjala natrag uz stepenice kuće Majke Melem. Lord Caire penjao se iza Temperance, jezivo tih. Tko je bila ubijena žena? I zašto se raspitivao o njezinom ubojici? Zadrhtala je, sjetivši se kako ju je opisao riječima ›rasporili su joj utrobu‹. Dragi Gospode, u što se to uplela? »Neuobičajeno ste tihi, gospođo Dcws?« primijetio je lord Caire dubokim glasom. »Kako možete znati što je uobičajeno za mene, gospodine?« upitala je. »Jedva da me poznajete.« Blago se nasmijao iza nje. »Pa ipak slutim da ste pričljiva žena kad ste s ljudima s kojima vam je ugodno.« Zaustavila se i okrenula, prekriženih ruku kako bi zadržala nešto više topline, a možda i kako bi se osjećala sigurnijom. »Kakvu to igru igrate sa mnom?« I on se zaustavio, preblizu njoj. Repić na glavi mu se odmotao, a pramenovi duge srebrne kose letjeli su mu preko lica. »Igru, gospođo Dews?« »Da, igru.« Zurila je u njega, ne želeći ga se bojati. »Kažete mi da tražite nekog u St. Gilesu, a kad vas odvedem u trgovinu gospodina Hoppera, raspitujete se o ubijenoj ženi, a sad se u kući Majke Melem raspitujete o ženi kojoj su rasporili utrobu.« Slegnuo je Širokim ramenima koja su se pomicala ispod ogrtača. »Nisam vam lagao. Doista nekog tražim, njezinog ubojicu.« Temperance je zadrhtala kad je vjetar donio ledene kapljice kiše na njezine zaleđene obraze. Poželjela je da mu može vidjeti oči, no bile su skrivene ispod ruba šešira. »Što vam je ona bila?« Njegova široka, senzualna usta iskrivila su se u poluosmijeh. Nije odgovorio. »Zašto ja?« tiho je promrsila pitanje za koje je prekasno shvatila da ga je trebala postaviti noć prije. »Kako ste me pronašli? Zašto ste odabrali mene?« »Viđao sam vas«, polako je rekao, »pretražujući St. Giles. Uvijek ste bili u žurbi, uvijek u crnom, uvijek tako... odlučni. Kad sam vas sinoć ugledao, pratio sam vas do kuće.« Zurila je u njega. »To je to? Odabrali ste me iz hira?« »Ja sam hirovit čovjek. Hladno vam je, gospođo Dews. Pođimo.« ~ 30 ~

Knjigoteka


Glorij@

Ponovno je krenuo, ali sad je on vodio put, sigurnim korakom. »Kamo idemo?« viknula je za njim. »Zar ne želite pronaći Marthu Swan?« Zaustavio se i okrenuo prema njoj. »Majka Melem je rekla da često ide u Krvnikovu ulicu. Znate li put dotamo?« »Da, ali to je pola kilometra ili više u onom smjeru«, pokazala je iza njih. Kimnuo je. »Onda ćemo ostaviti gospođicu Swan za neku drugu noć. Kasno je i vrijeme je da se vratite doma.« Ponovno je krenuo dalje ne čekajući njezin odgovor. Temperance je koračala iza njega poput poslušnog terijera. Odgovorio je na njezina pitanja, ali na način da su se na njihovom mjestu samo pojavila nova. Postojale su stotine žena u St. Gilesu. Istina, mnoge su bile prostitutke ili su se bavile nekim drugim protuzakonitim aktivnostima. No, da je želio, mogao je pronaći deset ili više žena koje bi bile spremne voditi ga okolo. Zašto je odabrao nju? Temperance se namrštila i požurila kako bi išla ukorak s njim. Možda je bio stranac s mračnim tajnama, ali i dalje se osjećala sigurnijom hodajući kroz te uličice s njim uza se. »Nisam sigurna možemo li vjerovati Majci Melem«, rekla je, dašćući dok joj je hladan vjetar otimao riječi iz usta. »Sumnjate da postoji Martha Swan?« »Oh, vjerojatno postoji«, promrsila je Temperance. »Ali ima li zbilja kakvu informaciju, to je druga stvar.« »Odakle poznajete Majku Melem?« »Svi je poznaju. Džin je demon St. Gilesa.« Pogledao je prema njoj. »Doista?« »I staro i mlado ga pije. Nekima je to jedini obrok.« Temperance je oklijevala. »Ali to nije jedini razlog zbog kojeg je poznajem.« »Recite mi.« Podignula je ruku kako bi povukla kapuljaču više prema licu. »Prije devet godina, kad sam tek došla u sirotište, Majka Melem nam je poslala poruku. Imala je malenu curicu od otprilike tri godine. Ne znam odakle joj to dijete, ali sigurno nije bilo njezino.« »I?« »Ponudila nam ga je na prodaju.« Temperance je zastala jer joj je glas počeo drhtati - ne od straha ili ruge, već od bijesa. Sjetila se svoga gnjeva, svog prezira prema koristoljubivoj bezočnosti te žene. »Što se dogodilo?« glas lorda Cairea bio je tih, ali jasno ga je čula. Gotovo da joj je vibrirao u kostima. ~ 31 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Winter i otac su se usprotivili tome da kupimo dijete. Rekli su da će to samo potaknuti Majku Melem da proda još siročadi.« »A vi?« Temperance je uzdahnula. »Bilo mi je mrsko platiti joj, ali ona nam je jasno dala do znanja da će pronaći drugog kupca ako joj mi ne platimo tu cijenu. Nekog koga neće biti briga za dobrobit djeteta.« »Svodnika.« Brzo ga je pogledala, no bio joj je okrenut profilom, hladan i udaljen. Zašli su u širu ulicu u kojoj je mogla hodati pored njega. To nije bio put kojim je povela lorda Cairea do podruma Majke Melem. Kratko se zapitala je li se izgubio. Potom se ponovno okrenula prema naprijed. »Da, svodnika, najvjerojatnije, premda Majka Melem nikad nije zapravo izustila te riječi. Samo je natuknula tu strahotu.« Temperance je spustila glavu, prisjetivši se tih užasnih pregovora. Tula je još bila pomalo naivna. Nije imala pojma koliko crna može biti duša neke žene. Nije dovoljno pažljivo pratila put kojim su išli. Prstom je zapela o nešto i ispružila ruke kad je posrnula, nastojeći održati ravnotežu. U jednom strašnom djeliću sekunde trbuhom je poletjela prema dolje, znajući da će udariti o do. A onda ju je ulovio, snažne ruke - prejake ruke - uhvatile su je za laktove, ali su je uspjele pridržati. Podignula je pogled i zatekla ga tik ispred sebe, njegove plave oči blistale su poput demonovih. Povukao ju je bliže, gotovo u zagrljaj. Poput prijatelja. Poput ljubavnika. Sve njezine najgore želje izbile su na površinu. Šapnuo je, dahom joj očešavši usne: »Pa ste kupili dijete.« »Da.« Promatrala ga je, tog bezdušnog aristokrata. Zašto je želio čuti tu priču? Zašto je ustrajao na tome da otvara stare rane? Zašto je tražio ubojicu mrtve žene? »Da, platila sam joj. Prodala sam jedini komad nakita koji sam imala - zlatni križ koji mi je muž jednom dao - i kupila dijete. Nazvala sam je Mary Whitsun prema danu u kojem sam je prvi put primila u ruke.« Nakrivio je glavu, njegove plave, preplave oči postavljale su pitanja. Zaplakala je, bijes i tuga nahrupili su iz onog mjesta gdje je pažljivo kontrolirala sve emocije koje nije smjela osjećati. Temperance je drhtala pokušavajući suzbiti strast. Zarobiti je i sakriti. Tresao ju je kao da želi iščupati iz nje odgovor koji je čekao. »Winter je imao pravo«, dahtala je. »Djevojčica je bila na sigurnom, ali dva mjeseca poslije, Majka Melem opet nas je posjetila, s drugim djetetom, tog puta s dječakom. A njegova je cijena bila dvostruko veća nego prije.« ~ 32 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Što ste učinili?« »Ništa.« Poraženo je sklopila oči. »Cijena je bila previsoka, nismo imali toliko novca. Mi - ja - nismo mogli ništa. Preklinjala sam je, klečala sam i molila tu vješticu, a ona ga je svejedno prodala.« Šakama je stiskala rubove njegova ogrtača, tresući ih kao da mu želi dočarati stravičnost tog sjećanja. »Prodala je tog slatkog dječaka, a ja nisam mogla učiniti ništa da ga spasim.« U jednom je trenutku pred njim plakala od bijesa, a u drugom se on spustio i poljubio je. Snažno, bez milosti. Dahtala je od šoka. Pritiskao je svoja usta na njezine mekane usne. Osjetila je njegove zube, okusila njegov vreli jezik, a onaj dio nje, onaj prokleti, grešni, pogrešni dio oslobodio se i podivljao. Uživao je u divljaštvu. Radovao se priprostoj seksualnosti. Potpuno izvan njezine kontrole. Sve dok nije podignuo glavu i pogledao je. Usne su mu bile mokre i blago crvene, ali osim toga nije bilo nikakvog znaka njihovog razornog poljupca. Mogao se tako olakšati i na zidu koliko emocija je pokazivao. Temperance se pokušala izvući iz njegova stiska, ali ruke su je čvrsto držale. »Vi ste tako strastveno stvorenje«, promrmljao je, proučavajući je ispod poluspuštenih kapaka. »Tako emotivno.« »Nisam«, prošaptala je, užasnuta samom pomisli. »Lažete. Pitam se zašto.« Veselo je podignuo obrve i toliko je iznenadno pustio da je malo zateturala unatrag. »Bila mi je ljubavnica.« »Što?« »Ubijena žena, ona kojoj su rasporili utrobu kao svinji kod mesara. Bila mi je ljubavnica tri godine.« Zinula je i zabezeknuto ga promatrala. Nakrivio je glavu. »Do sutra navečer. Laku noć, gospođo Dews.« Otišao je dalje i nestao u sjenama noći. Temperance se okrenula, u glavi joj se vrtjelo kad ih je ugledala, ni dvadeset koraka dalje. Vrata sirotišta. Lord Caire ju je ipak sigurno doveo doma.

~ 33 ~

Knjigoteka


Glorij@

Treće poglavlje Kralj Lockedheart je živio u čudesnom dvorcu na vrhu brežuljka. U njegovom je dvorcu još živjelo na stotine čuvara, pregršt dvorjana te mnoštvo slugu i služavki. Kralj je bio okružen ljudima danju i noću pa ipak njegovu srcu nitko nije bio blizak. Doista, jedino živo biće koje je kralju bilo važno bila je malena plava ptica. Ptičica je živjela u raskošnoj zlatnoj krletci i ponekad bi pjevala ili cvrkutala. Navečer, kralj Lockedheart bi branio pticu orasima gurajući joj ih kroz rešetke... - iz Kralja Lockedhearta

Sunce kao da nikad nije sjalo nad St. Gilesom, pomislila je Silence Hollingbrook idućeg jutra. Podignula je pogled i ugledala plavetnilo veličine dlana među visokim dvokatnicama, natpisima i krovovima. St. Giles je bio pretjerano napučen, kuće građene jedna na drugoj, a sobe podijeljene čak nekoliko puta sve dok ljudi u njima nisu živjeli poput štakora u kanalizaciji. Silence je protrnula, sretna što ima svoje lijepe, uredne sobe u četvrti Wapping. St. Giles je bio užasno mjesto za provesti život. Poželjela je da njezin stariji brat i sestra pronađu drugo mjesto za svoj Dom za siročad i nezbrinutu djecu. S druge strane, St. Giles je bio mjesto gdje je njihov otac i osnovao sirotište, dio Londona u kojem su živjeli najsiromašniji među siromašnima. Zaustavila se ispred izlizane stepenice i glasno pokucala na debela drvena vrata. Sirotište je nekoć imalo zvonce, sve do prošlog Božića kad ga je netko ukrao. Winter još nije imao priliku zamijeniri ga, a ponekad je znala kucati i po nekoliko minuta prije nego bi je netko čuo. No, danas su se vrata gotovo smjesta otvorila. Spustila je pogled prema zdravim, ružičastim obrazima, crnoj kosi odmaknutoj s visokog čela i prodornim smeđim očima. »Dobro jutro, Mary Whitsun.« Mary se kratko naklonila. »Dobro jutro, gospođo Hollingbrook. « Silence je ušla u uski hodnik i objesila šal. »Je li moja sestra u blizini?« »Gazdarica je u kuhinji«, rekla je Mary. Silence se osmjehnula. »Onda ću je potražiti.« Mary je službenu kimnula i odjurila uz stepenice nastaviti raditi ono što je već radila kad su je prekinuli. ~ 34 ~

Knjigoteka


Glorij@

Silence je podignula košaru s ravnim dnom koju je donijela sa sobom i otišla do kuhinje. »Dobro jutro!« viknula je kad je ušla. Temperance se okrenula od velikog lonca koji se grijao nad vatrom. »Dobro jutro, sestro! Kakvo lijepo iznenađenje. Nisam znala da ćeš danas navratiti.« »Nisam namjeravala.« Silence je osjetila kako su joj se obrazi zarumenjeli od krivice. Nije posjetila sirotište preko tjedan dana. »Ali kupila sam suho grožđe jutros na tržnici pa sam pomislila da bih mogla donijeti malo ovamo.« »Oh, kako pažljivo! Mary Whitsun će se to svidjeti«, rekla je Temperance. »Voli kolače s grožđicama.« »Mmm.« Silence je stavila košaru na stari kuhinjski stol. »Čini mi se da je narasla koji centimetar otkako sam je posljednji put vidjela.« »Zbilja jest«, Temperance je pregačom obrisala znoj sa sljepoočnica. »I prilično je lijepa, iako joj to ne govorim u lice. Ne želim da postane tašta.« Silence se nasmijala otkrivajući košaru. »Zvučiš ponosno.« »Doista?« Temperance je odsutno upitala. Okrenula se natrag prema vrućem loncu. »Da.« Silence je oklijevala na trenutak prije nego je dodala: »U dobi je da je daš u zanat, zar ne?« »Da. Zapravo, skoro je i prešla tu dob«, uzdahnula je Temperance. »Ali veoma nam je korisna po kući. Još joj nisam počela tražiti posao.« Silence je bez komentara vadila stvari iz košare. Temperance je i sama jako dobro znala da je preveliko zbližavanje s djecom iz sirotišta samo vodilo patnji. »Imaš još toga osim grožđica«, rekla je Temperance prilazeći stolu. »Donijela sam i čatape koje sam sama napravila.« Silence je sramežljivo pokazala svoje ručne radove - tri para malenih čarapa. Istina, nijedna nije bila iste veličine kao njezin par, ali barem su oblikom međusobno odgovarale. Manje-više. »Pravila sam par za Williama pa mi je ostalo malo vune.« »Ah, zbilja.« Temperance je položila ruke na bokove i savinula leđa, protežući se. »Potpuno sam zaboravila da se kapetan Hollingbrook uskoro treba vratiti.« Silence je osjetila kako se kroz nju širi nalet tihe radosti pri samom spomenu imena njezina muža. William je bio na moru već mjesecima i kormilario brodom Finch, trgovačkim brodom koji se vraćao s Kariba. ~ 35 ~

Knjigoteka


Glorij@

Pognula je glavu odgovarajući sestri. »Svakog bi dana trebao stići. Nadala sam se da ćete, kad se vrati, ti i Winter doći na večera i proslaviti s nama.« Budući da Temperance nije odmah odgovorila, Silence je podignula pogled. Njezina se sestra mrštila gledajući u hrpu repe na stolu. »Što je?« upitala je Silence. »Što?« Temperance je brzo podignula pogled, brišući bore s lica. »Ma, ništa, draga. Znaš da bi Winteru i meni bilo drago večerati s tobom i kapetanom Hollingbrookom. Samo što trenutno imamo jako puno posla po kući...« Riječi su joj odlutale dok se osvrtala po velikoj kuhinji. »Možda je vrijeme da nadeš nekog da vam pomaže. Nell naporno radi, ali ona je samo jedna žena.« Temperance se nasmijala, no taj je zvuk bio težak i kratkog vijeka. »Kad bismo imali mecenu koji bi nas opskrbio novcem, mogli bismo. Ovako, tek smo danas uspjeli napokon platiti stanarinu za ovaj i prošli mjesec. Ako ponovno zakasnimo, gospodin Wedge bi nas mogao izbaciti.« »Što?« Silence je potonula na kuhinjsku stolicu. »Ostala mi je skoro cijela lunta od novca za hranu. Bi li to pomoglo?« Temperance se nasmijala. »Ne, draga. To bi nam pomoglo samo neko vrijeme, a ja ne želim uzimati novac kapetana Hollingbrooka. Znam da ti i on mukotrpno štedite.« Silence je blago porumenjela. William je bio divan muž, ali kapetan trgovačkog broda nije mnogo zarađivao, naročito ako je k tome morao uzdržavati ženu, staru majku i sestru usidjelicu. »Što je s Concordom?« Temperance je odmahnula glavom. »Winter kaže da pivovara gubi novac još od očeve smrti. Osim toga, Concord mora uzdržavati vlastitu obitelj.« Silence je odmahnula glavom. Nije imala pojma da Concord ima financijskih problema. S druge strane, muškarci u njihovoj obitelji nisu rado razgovarali o poslu sa svojim ženama. Concord i njegova žena Rose imali su petero slatke djece i još jedno na putu. Podignula je pogled. »A Asa?« Temperance je napravila grimasu. »Znaš da je Asa uvijek omalovažavao Dom. Mislim da je Winteru mrsko opet odlaziti k njemu ispružene ruke.« Silence je privukla repu bliže k sebi i dohvatila nož kako bi i ukidala lišće. »Winter je najmanje ponosan muškarac kojeg znani.« ~ 36 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Da, naravno, ali čak i najskromniji muškarci imaju barem trunčicu ponosa. Osim toga, sve kad bi Winter i pitao Asu, nije sigurno da bi nam pomogao.« Silence se htjela usprotiviti i reći joj da bi Asa sigurno pomogao ako bi to mogao, no istina je bila da ni ona sama nije bila sigurna. Asa se uvijek odvajao od ostatka obitelji, bio je tajnovit i usamljen. »Što ćeš učiniti?« Silence je počela rezati repu, maleni su komadi više nalikovali grudicama nego kockicama. Nikad nije bila dobra u rezanju. Temperance je dohvatila drugi nož, nećkajući se. »Kad smo kod toga, već imam plan.« »Da?« »Moraš mi obećati da nećeš reći braći.« Silence je podignula pogled. »Što?« »Niti Verity«, rekla je Temperance. Verity je bila najstarija u obitelji Makepeace. Silence je zurila u nju. Kakvu je to tajnu Temperance htjela sakriti ne samo od braće, već i od sestre? Izraz na njezinom licu bio je gotovo strog. Ako je Silence htjela saznati o čemu se radi, morala je obećati. »Dobro.« Temperance je spustila nož i primaknuta se bliže kako bi joj šapnula: »Upoznala sam nekog tko će me predstaviti utjecajnim i bogatim ljudima u Londonu. Pronaći ću novog mecenu za Dom.« »Koga?« Silence je stisnula obrve. Njihova je obitelj bila skromna. Otac se bavio proizvodnjom piva, a kad je umro, Concord je preuzeo obiteljski posao. Otac je istinski vjerovao u obrazovanje i pobrinuo se da sva njihova braća budu dobro obrazovana u religiji, filozofiji, grčkom i latinskom. Smatrala je da bi ih se zato moglo nazvati intelektualcima, no to nije značilo da nisu morali sami zarađivan za život. Ljudi o kojima je Temperance govorila bili su daleko izvan njihove lige. »Tko je taj utjecajan prijatelj?« Silence je primijetila trenutak kad se nešto promijenilo u sestrinom pogledu. Temperance je bila divna osoba, možda je zato bila jako loša lažljivica. »Temperance, reci mi.« Sestra je nakrivila bradu. »Zove se lord Caire.« Silence je namrštila čelo. »Aristokrar? Gdje si zaboga pronašla aristokrata da ti pomogne?« »Zapravo, on je pronašao mene.« Temperance je napućila usne netremice gledajući u sve veću hrpu nasjeckanog korijena repe. »Misliš da netko zbilja voli jesti repu?« »Temperance...« ~ 37 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ne znam ništa nalik tomu.« Temperance je spustila ruke. »Ti si uvijek bila ljepotica u obitelji. Ako bi neki podli lord želio ikoga pokvariti, to bi bila ti.« Silence je netremice promatrala sestru. »Pokušavaš me zbuniti.« Temperance je uzdahnula i potonula u kuhinjskoj stolici. »Nemoj nikome reći, Silence, molim te. Već sam prihvatila novac lorda Cairea kako bih platila stanarinu, tako smo i pokrili dug.« »Ali Winter će s vremenom sigurno saznati. Kako si mu objasnila odakle ti novac za stanarinu?« »Rekla sam mu da sam prodala prsten koji mi je Benjamin dao.« »Oh, Temperance!« Silence je užasnuto pokrila usta. »Lagala si Winteru?« No, Temperance je odmahnula glavom. »Bila je to mala laž. To je jedina nada za naše sirotište. Pomisli samo kako bi se Winter osjećao kad bi ga zatvorili.« Silence je odvratila pogled. Od sve njihove braće, Winter je bio najodaniji ocu i njegovom dobrotvornom radu. Strašno bi ga razočaralo kad bi sirotište propalo dok je on za njega zadužen. »Molim te, Silence«, šapnula je Temperance. »Za Wintera.« »U redu«, Silence je kimnula. »Neću reći braći...« »Oh, hvala ti!« »Osim«, nastavila je Silence, »ako osjetim da si u opasnosti.« »Neću biti. To ti obećavam.«

Tihi je vrisak probudio Lazara. Širom je rastvotio oči i na trenutak samo ležao i ogledavao se po sobi, nastojeći se prisjetiti gdje se nalazi. Potom je prepoznao vlastitu spavaću sobu. Zidovi su bili tamno smeđi, pokućstvo staro i impresivno, a nad krevetom su visjeli tamno zeleni i smeđi zastori. Njegov je otac tu spavao prije njega, a Lazar se nije zamarao time da išta promijeni onda kad je naslijedio njegovu titulu. Osjećao je kako se svaki mišić u njegovom tijelu polako opušta dok je pogledavao prema prozoru. Svjetlo iza njega bilo je blijedo sivkasto, zora nije mogla biti daleko - a nakon noćne more nikad ne bi ponovno zaspao. Protegnuo se i ustao, gol, potom oteturao do visokog ormarića kako bi umio lice hladnom vodom. Obukao je žuti brokatni kućni ogrtač i sjeo za elegantan radni stol od trešnjina drva u kutu - jedini komad pokućstva u sobi koji je donio sa sobom. Njegov bi se otac žučno usprotivio pisanju u tako ležernoj odjeći. ~ 39 ~

Knjigoteka


Glorij@

provlačio između sipki. Prednja su vrata bila zatvorena i zaključana, a krov spušten. Dva su muškarca podignula nosiljku i nedugo zatim već su skakutali londonskim ulicama. Lazar se lijeno zapitao što je natjeralo njegovu majku da ga pozove. Hoće li tražiti još novca? To mu se nije činilo vjerojatnim budući da je od njega primala darežljiv džeparac, a imala je i nekoliko vlastitih posjeda. Možda se pod stare dane uhvatila kockanja. Glasno je frknuo na tu pomisao. Nosači su se zaustavili, a Lazar je izišao iz nosiljke. Kuća koju je kupio majci bila je mala, ali otmjena. Požalila se - i dalje se žalila - kad ju je natjerao da se iseli iz obiteljske kuće, ali proklet bio ako bi živio s njom. Unutra je batler poveo Lazara do pretjerano pozlaćenog dnevnog boravka. Tamo je sjedio dobrih pola sata i razmišljao o zlatnim viticama na vrhovima korintskih stupova pored vrata. Najradije bi otišao, ali onda će samo morati ponoviti tu farsu neki drugi dan. Najbolje da se toga odmah riješi. Ušla je u prostoriju kao i obično - zastajući na djelić sekunde na ptagu kako bi pustila da učinak njezine ljepote ispuni prisutne strahopoštovanjem. Lazar je zijevnuo. Zahihotala se, ali tim zvukom nije uspjela prikriti ljutnju koju je osjećala. »Jesi li izgubio svaki osjećaj za uljudnost, sine moj? Ili više nije u modi ustajati kad dama uđe?« Ustao je taman toliko nehajno da bi se ta kretnja protumačila kao uvreda, a potom se naklonio najkraće što je mogao. »Što želite, gospo?« To je, jasno, bila pogreška. Njegovo nestrpljenje samo joj je dalo razlog da oduži sastanak. »Oh, Lazare, moraš li biti tako surov?« Spustila se kako bi pažljivo sjela na jedan od fino obojenih divana. »To počinje umarati. Naručila sam čaj, kekse i ostalo«, neodteđeno je mahnula rukom, »moraš barem to pričekati.« »Moram li?« tiho je upitao, a njegov stisnut glas učinio je riječi grubima. Kratkotrajna nesigurnost prešla je preko njezina lijepog lica, no onda je čvrsto izjavila: »Da, mislim da moraš.« Lazar je ponovno sjeo, predajući se na trenutak svojoj dražesnoj, dosadnoj majci. Promatrao ju je dok su čekali obećani čaj. Mrzio je čaj, oduvijek ga je mrzio. Ona to nije znala ili ga je - što je bilo vjerojatnije poslužila samo kako bi ga isprovocirala? ~ 42 ~

Knjigoteka


Glorij@

Lady Caire je bila poznata ljepotica u mladosti, a vrijeme je bilo milostivo prema njoj. Lice joj je bilo savršeno, vedro i ovalno, vrat dug i dražestan. Njezine su oči bile poput njegovih, svijetlo plave, blago ukošene u kutovima. Čelo iznad njih bilo je bijelo i bez bora. Kosa joj je bila iste iznenađujuće i preuranjeno bijele boje kao i njegova, no umjesto da je pokuša obojiti ili staviti periku, šepirila se tom neobičnom nijansom. Preferirala je tamno plave haljine kako bi naglasila svoju blijedu put i nosila crne ili tamno plave ogrtače, ukrašene čipkom i draguljima. Oduvijek je znala privući pozornost. »Ah, evo čaja«, rekla je majka kad su ušle dvije služavke s pladnjevima. Je li to bilo olakšanje u njezinu glasu? Služavke su bez riječi spustile pladnjeve i potom tiho otišle. Lady Caire se uspravila kako bi im ulila čaj. Ruka joj je oklijevala iznad čajnika. »Šećera?« »Ne, hvala. »Naravno.« Njezino se samopouzdanje vratilo. Dodala mu je šalicu. »Sad sam se sjetila, bez Šećera i bez mlijeka.« Podignuo je obrve i odložio šalicu bez kušanja. Kakvu je to igru igrala? Kao da nije primjećivala njegov manjak entuzijazma za čajem pa se ponovno ležerno zavalila sa svojom šalicom. »Čujem da si viđen sa starijom gospođicom Turner. Zanima li te nešto u tom smjeru?« Kratko je trepnuo, istinski iznenađen, a potom prasnuo u smijeh, »Jeste li vi to odlučili pronaći mi nekog, gospo?« Ljutita bora pojavila joj se među obrvama. »Lazare...« No, on ju je prekinuo, a riječi su mu bile kratke i ležerne, nisu otkrivale napetost koju je osjećao. »Možda ćete procijeniti i odobriti određenu skupinu ždrebica i ponuditi mi ih na procjenu. Jasno, to bi moglo biti teško, s obzirom na glasine o mojim... sklonostima, koje se šire londonskim društvom. Gotovo sve najpohlepnije ovdašnje obitelji nastoje držati svoje djevice dalje od mene.« »Ne budi prost.« Spustila je šalicu uz grimasu gađenja. »Najprije surov, a sad prost«, polako je rekao. Ponestalo mu je strpljenja. »Zaista, gospo, pravo je čudo da uopće podnosite moje društvo.« Na to se namrštila. »Ja...« »Treba li vam novca?« »Ne, ja...« »Postoji li neko drugo hitno pitanje o kojem morate sa mnom porazgovarati?« ~ 43 ~

Knjigoteka


Glorij@

Temperance je ponovno pogledala u Mary Hope. Pollyna je soba možda bila bijedna, ali bila je besprijekorno čista, a i sama Polly bila je uredna i smjerna. Za razliku od mnogih žena koje su za život zarađivale kao dojilje, nije pila alkohol i zbilja joj je bilo stalo do djece dok su bila s njom. Zbog toga je bila neprocjenjiva. »Možeš li opec pokušati?« Temperance je nestrpljivo upitala. »Jest, stavit ću je na sisu, ali ‘oće li jest’...« Polly je zašutjela ponovno namještajući bebu. Djelomično je otkopčala korzet i pomaknula sa strane vunenu košulju, otkrivajući jednu dojku. »Kako bi bilo da joj kapnemo mlijeko u usta?« Polly je uzdahnula. »Pustila sam malo mlijeka maleckoj u usta, al’ progutala je samo kap-dvije.« Pokazala joj je kako, a Temperance je promatrala kako svježe mlijeko curi pokraj bebinih usta. Bilo je teško procijeniti je li išta progutala. Manje od Pollyne djece dopuzalo je do njih i pomoću stolice se pridignulo na noge, plačući. »Možete li je uzet’ načas dok se ja pobrinem za svoje?« Temperance je progutala knedlu, netado uzimajući krhko stvorenje, no Polly joj je već stavljala Mary Hope u naručje. Temperance ju je ukočeno držala. Dijete se doimalo lagano poput ptičice. Gledala je kako Polly smješta svoju bebu u krilo. Dijete se odmah primilo za bradavicu, zadovoljno sišući i otpijajući velike gutljaje ležerno se uhvativši za čarapu jednog stopala svojim debeljuškastim prstima. Temperance je pogledavala od očito dobro uhranjenog djeteta prema upalim obrazima Mary Hope. Beba je otvorila oči, ali je neodređeno zurila preko Temperanceinog ramena, nabori oko očiju činili su je posve drugačijom od Pollyne punašne, zdrave bebe. Temperance je brzo odvratila pogled, prsa su joj se stisnula od osjećaja koje nije željela definirati. Neće suosjećati s tom umirućom bebom, neće. U prošlosti se već jednom opekla jer je previše slobodno poklanjala ljubav pa ju je sad držala sigurno zaključanu u prsima. »Eto, pačiću, jesi sad sretna?« Polly je tepala djetetu u naručju. Podignula je pogled prema Temperance. »Dajte da probam opet s njom.« »U redu, ali nemoj zapostaviti svoje«, rekla je Temperance s olakšanjem joj dodajući Mary Hope. Čula je za dojilje koje su izgladnjivale vlastitu djecu kako bi nahranile onu za koju su dobivale novac. »Nema straha«, hrabro je rekla Polly. »Ima dovoljno za sve.« Riječi je prenijela u djelo maknuvši košulju s druge dojke i namjestivši Mary Hope na nju, istovremeno puštajući vlastitu bebu da siše iz druge. ~ 45 ~ Knjigoteka


Glorij@

Temperance je kimnula. »Hvala ti, Polly. Ovog ću ti tjedna dati malo više. Pobrini se da to potrošiš na hranu za sebe, molim te.« »Jest, hoću«, odgovorila je Polly, glave već pognute prema boležljivoj bebi. Temperance se nećkala na trenutak, ali je na kraju samo poželjela Polly laku noć i otišla, Što je drugo mogla učiniti? Prolazila je pored zauzetih soba kuće u kojoj je Polly unajmila sobu. Zaposlila je najbolju moguću dojilju i za nju izdvojila nešto više novca iz bijednih sredstava sirotišta. Ostalo je bilo u Božjim rukama. Vani je svjetlo već počelo blijedjeti dok je dan napuštao St. Giles. Temperance je zadrhtala. Žena je prošla pored nje, noseći veliku ravnu košaru na glavi u kojoj se nalazilo nekoliko školjki i kositrena šalica za mjerenje. Winter joj je javio da će te večeri raditi dokasno u školi, no ona je svejedno motala skuhati večeru za sebe i smjestiti djecu u krevet prije nego se sastane s lordom Caireom. Velika sjena pomaknula se na pragu dok je prolazila i na trenutak joj je zastalo srce. Potom je glas lorda Cairea dopro do nje. »Dobra večer, gospođo Dews.« Zaustavila se i ljutito podbočila ruke. »Što radite ovdje?« Mogla je vidjeti tamne obrve kako se podižu ispod rubova njegova šešira. »Čekam vas.« »Pratili ste me!« Nakrivio je glavu, nepokoleban njezinim optužujućim tonom. »Zbilja, gospođo Dews.« Razdraženo je puhnula i ponovno krenula naprijed. »Mora da vam je strašno dosadno kad se bavite tako djetinjastim trikovima.« Tiho se nasmijao iza nje, toliko blizu da je pomislila kako je osjetila njegov ogrtač na svojoj haljini. »Nemate pojma.« Iznenada se sjetila onog poljupca koji joj je dao - snažnog i vrućeg i nimalo nježnog. Kako joj se od njega ubrzao puls, a koža orosila znojem. Bio je opasan za nju i sve emocije koje je jedva držala pod kontrolom. Glas joj je bio oštar kad mu je odgovorila. »Ja nisam razbibriga nekom aristokratu koji se dosađuje.« »Zar sam rekao da jeste?« blago je upitao. »Koga ste išli vidjeti u onu kuću?« »Polly.« Bio je tako tih iza nje da je mogao biti i duh. ~ 46 ~

Knjigoteka


Glorij@

Zašla je za ugao, zamišljena. Sad su se već udaljavali od sirotišta. »Ništa ne osjećate?« »Ništa.« Zaustavila se kako bi ga znatiželjno pogledala. »Zašto onda provodite toliko vremena tražeći ubojicu vaše ljubavnice?« Usta su mu se cinično iskrivila. »Ne bih tome pridavao previše značenja. Možda se radi samo o hiru.« »Tko sad laže?« šapnula je. Odvratio je pogled naoko ljut. »Primijetio sam da ne idemo prema vašem domu.« Rila je neobično razočarana što je promijenio temu. Ako zaista nije osjećao nikakve emocije, zašto je onda provodio mjesece tražeći ubojicu, zbog »hira«? Je li lord Caire osjećao više nego je bio spreman priznati? Ili je zaista bio hladan, bezdušan aristokrat kakvim se prikazivao? Šutio je i očigledno čekao njezin odgovor. Temperance je uzdahnula. »Vodim vas u Krvnikovu ulicu, gdje navodno živi Martha Swan.« »Zar se vaš brat neće zabrinuti ako se ne vratite doma?« »Ako možemo otići tamo i vratiti se za sat vremena, reći ću mu da sam otišla posjetiti ostale dojilje«, promrsila je Temperance, ponovno krenuvši. »Ccc, gospođo Dews, lažete vlastitom bratu?« Tog ga je puta jednostavno ignorirala. Noć je već pala, ulice su se praznile kako su lovci izlazili van i bilo joj je drago da je ponijela pištolj, ušuškan u torbicu koja joj je visjela ispod suknje. Pola sata poslije, skrenuli su u Krvnikovu ulicu, mjesto na kojem su se okupljali pljačkaši, lopovi i džepari. Pitala se zna li lord Caire koliko je to mjesto bilo opasno. Kad ga je pogledala sa strane, primijetila je da hoda poput predatora, štap od ebanovine držao je u jednoj šaci poput palice. Ulovio je njezin pogled. »Kakva krasna četvrt.« »Hmm.« No, usprkos neodobravanju, Temperance je zapravo laknulo što je barem on izgledao zastrašujuće. »Eno ga.« Pokazala je na trošan znak na kojem je bila naslikana cipela. Majka Melem je rekla da Martha Swan živi iznad postolara. Zgrada je bila mračna, uličica ispred nje prazna. Temperance se zaogrnula ogrtačem, krišom opipavši pištolj ispod suknje. Trebali su usput uzeti fenjer. Lord Caire zakoračio je naprijed i pokucao štapom na vrata. Kucanje je prazno odjeknulo, a iznutra se ništa nije čulo. »Ako je lopov ili prostitutka, možda je vani«, rekla je Temperance. ~ 48 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Nema sumnje«, odgovorio je lord Caire. »Ali kad smo već došli ovako daleko, predlažem da barem pogledamo.« Namrštila se i htjela usprotiviti, no preko njegovog ramena ugledala je kretnje u sjenama. Ostala je bez daha, umalo vrisnuvši kad su tri prilike jurnule iz uličice, brzo se krećući. S očitim ubojitim nakanama. Viknula bi i upozorila lorda Cairea, ali nije bilo potrebe. Njegov je pogled postao grub. »Bježi!« Potom se okrenuo, gurnuo je iza sebe, do zgrade, i suočio se s napadačima. Raširili su se i krenuli prema njemu, dva muškarca s vanjskih strana prilazili su s boka, dok je onaj u sredini izvukao nož. Lord Caire je štapom udario srednjeg muškarca po zapešću, odbijajući prvi napad. Izvukao je kratki nož iz svog štapa, a potom su navalili na njega svom silinom brzih udaraca, tri na jednog. Bilo je samo pitanje vremena kad će se lord Caire srušiti na tlo, iako je bio naoružan. Ona je imala pištolj. Temperance je podignula suknju i petljala u potrazi za torbicom. Izvukla je pištolj i pustila suknju da padne. Podignula je pogled taman na vrijeme da ugleda lorda Cairea kako se mršti i okreće kao da je primio udarac. Jedan od muškaraca oteturao je dalje, ali preostali su i dalje jurišali na njega. Podignula je pištolj, ali svi su bili previše stiješnjeni. Ako bi zapucala, mogla bi pogoditi lorda Cairea. A ako to ne učini, napadači bi ga mogli ubiti. Dok ih je gledala, jedan je muškarac nasrnuo nožem lordu Caireu s boka dok je drugi vadio nož s druge strane. Više nije mogla čekati. Ubit će ga. Temperance je opalila.

~ 49 ~

Knjigoteka


Glorij@

Četvrto poglavlje Jednom godišnje Kralj Lockedheart imao je običaj održati govor pred svojim narodom. No, kako on bješe čovjek više naviknut rukovati mačem nego perom, Kralj je redovito uvježbavao govor. Tako je jednog jutra Kralj Lockedheart koračao balkonom svoje čudesne palače i recitirao govor plavom nebu i plavoj ptici u krletci. »Narode moj«, govorio je kralj, »ponosan sam što sam vaš voda i znam da ste vi ponosni što ste pod mojom vladavinom. Doista, znam da me volite, moj narode.« No, nažalost, kralja Lockedhearta prekinuo je hihot... - iz Kralja Lockedhearta Pucanj iz pištolja stigao je odostraga. Divlji bijes ispunio je Lazarove grudi kad ga je začuo. Nisu smjeli, nisu imali pravo ozlijediti malu mučenicu. Ona je bila njegova igračka. Poskočio je u opakom gnjevu prema napadaču s desne strane i zario mu nož duboko u utrobu. Vidio je kako je čovjek razrogačio oči, šokiran i iznenađen, a u isto je vrijeme Lazar osjetio nalet s desne strane. Okrenuo se, ostavivši nož iza sebe, i drugom polovicom svog štapa odalamio napadača po zapešću. Čovjek je kriknuo, držeći se za ozlijeđeni zglob, a nož mu je odletio iz ruke. Nenaoružan, napadač je shvatio koliko je ranjiv. Opsovao je i poskočio unatrag, jurnuvši niz ulicu. Nestao je iznenadno kako se i pojavio. Lazar se okrenuo prema trećem muškarcu, no i on je već nestao. Odjednom je noć postala tiha. Tek tada se okrenuo i pogledao u svoju malu mučenicu. Svoju gospođu Dews. Stajala je mirno i ukočeno, sa strane je u jednoj ruci držala pištolj. Dakle, nije bila ozlijeđena. Nije stradala. Hvala Bogu. »Zašto, dovraga, niste pobjegli?« upitao je veoma blago. Nakrivila je bradu, vrag je odnio, u tvrdoglavom mučeničkom dostojanstvu. Bila je prilično sabrana, sve na njoj je bilo na svom mjestu a usne su joj bile crvene i zamamne. »Nisam vas mogla ostaviti.« »Da«, rekao je prilazeći joj bliže, »mogli ste i trebali ste. Naredio sam vam da bježite.« ~ 50 ~

Knjigoteka


Glorij@

Doimala se potpuno ravnodušnom prema njegovom bijesu, spuštena pogleda gurala je svoj golemi pištolj u bijednu torbicu. »Možda ja ne primam naredbe od vas, gospodine.« »Ne primate naredbe«, pljunuo je poput razđražene starice, jednom dijelu njegovog mozga bilo je zabavno što se ponaša kao budala, no drugome je bilo jako, jako važno dati joj do znanja da ga mora slušati. »Da vam kažem...« Pomaknuo se kako bi je uzeo za ruku, ali ona ju je povukla. Bol mu je prostrujila kroz rame. »Božje mi krvi!« Skupila je obrve. »Što je?« Dok ju je njegova zabrinutost odbijala, slabost ju je privlačila k njemu. Tako kontradiktorno biće. »Ništa.« »Zašto ste onda kriknuli od boli?« Nestrpljivo je podignuo pogled nakon što je zavirio ispod ogrtača. »Zato što, gospođo Dews, izgleda da imam ubodnu ranu.« Već je mogao osjetiti kako mu vruća krv natapa ogrtač. Uzdahnula je, vidno problijedivši. »Oh, dragi Bože. To nije ništa! Zašto niste rekli? Možda biste morali sjesti i...« »Tko je tamo?« Oboje su se okrenuli i ugledali pogrbljenu malu ženu kako proviruje iza vrata postolareve trgovine. Zaškiljila je i nakrivila glavu. »Čula sam pištolj.« Lazar je koraknuo prema njoj, no kad se pomaknuo, ona se htjela povući unutra. To neće dopustiti. Lazar se provukao iza nje i brzo zatvorio vtata, prepriječivši joj izlaz. »Došli smo vidjeti Marthu Swan.« Žena se sva stisnula kad je čula to ime. »Tko ste vi?« jauknula je povirujući od jedne do druge strane. Bila je očigledno slijepa ili gotovo slijepa. »Nemam posla sa...« Gospođa Dews uzela ju je za ruku. »Ne želimo vam zlo. Rečeno nam je da Martha Swan živi ovdje.« Dodir gospođe Dews kao da ju je smirio, no ženina mršava prsa i dalje su se nadimala kao da bi najradije pobjegla. »Martha je živjela ovdje, jest.« Gospođa Dews izgledala je razočarano. »Dakle, više je nema?« »Mrtva je.« Žena je ponovno nakrivila glavu. »Našli su je mrtvu baš jutros.« »Kako?« Lazar je zaškiljio. Ruka mu je već bila natopljena krvlju, no trebao je tu informaciju. »Kažu da su je rasporili«, prošaptala je žena. »Rasporili od glave do pete, prosuli joj iznutrice.« ~ 51 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Dragi Bože«, uzdahnula je gospođa Dews. Mora da je popustila i stisak ruke. Malena se žena okrenula i otvorila vrata, uletjevši u kuću. »Čekajte!« viknula je gospođa Dews. »Pustite je«, rekao je Lazar. »Ionako nam je već rekla ono što nam je trebalo.« Gospođa Dews otvorila je usta kako bi mu se usprotivila, no potom ih je čvrsto zatvorila. Pričekao je trenutak da vidi hoće li njezin bijes pobijediti njezinu kontrolu, ali ona je samo zurila u njega. »Jednog ćete se dana slomiti«, promrsio je. »A ja molim Boga da budem tu kad se to dogodi.« »Nemam pojma o čemu govorite.« »Da, imate.« Okrenuo se i namjerno čizmom ugazio prsa čovjeka kojeg je probo nožem. Uz bolno gunđanje, Lazar je izvukao svoj kratki nož iz njegova tijela. Čovjek je ležao na leđima, svjetlo s obližnjeg prozora odražavalo se u njegovim otvorenim, slijepim očima. Imao je kožnu tkaninu preko mjesta na kojem mu je trebao biti nos. Je li se nadao da će mu dan završiti tako što će ležati mrtav u kaljuži neke ulice? Vjerojatno nije. S druge strane, samo je budala oplakivala smrt vlastitog ubojice. Lazar se sagnuo kako bi obrisao oštricu o čovjekov ogrtač prije nego ga je zavukao u drugu polovicu svog crnog štapa za hodanje. Pogledao je u gospođu Dews. Stajala je i promatrala njegove kretnje s brigom u očima. »Najbolje da vas vratimo u relativnu sigurnost vašeg doma, gospo.« Kimnula je i počela koračati uz njega. Lazar je hodao brzo i desnom rukom čvrsto stiskao štap. Nije želio izgledati kao laka meta ako bi se vratili njihovi napadači - ili bilo koji drugi predator koji je vrebao ulicama St. Gilesa. Bilo je mračno kao u bunaru, oblaci su prekrili mjesec. Pratio je instinkt i neujednačena svjetla zgrada pored kojih su prolazili. Gospođa Dews bila je poput tanašne sjene pored njega, a njezin ga korak nije usporavao. Nehotice joj se divio. Možda ranije i jest odbila poslušati njegovu naredbu, ali nije ustuknula kad je krenula borba ili kad je čula da je ranjen. Zapravo, bila je dovoljno pametna da ponese sa sobom oružje, iako je bilo beskorisno. »Morate vježbati ako mislite nositi pištolj sa sobom radi zaštite«, rekao je. Osjetio je kako se ukočila pored njega. »Mislim da sam prilično vješto opalila.« »Promašili ste.« Okrenula se prema njemu, a čak i u mraku mogao je osjetiti njezin bijes. »Pucala sam u zrak!« »Što?« zaustavio se uhvativši je za ruku. ~ 52 ~

Knjigoteka


Glorij@

Ponovno se pokušala odmaknuti, a onda kao da se sjetila njegove rane. Ljutito je stisnula usnice. »Pucala sam u zrak jer sam se bojala daću pogoditi vas ako budem ciljala u napadače.« »Budalo«, siktao je, a srce mu je opet brže zakucalo od straha. Blesava mala mučenica. »Što?« »Idući put - ako ga ikad bude - ciljajte na napadače, pod svaku cijenu.« »Ali...« Protresao joj je ruku. »Jeste li svjesni što bi vam učinili da ih nisam uspio odvratiti?« U nevjerici je nakrivila glavu. »Vi biste radije da sam pucala i možda pogodila i ubila vas?« »Da.« Pustio ju je i nastavio hodati niz ulicu. U ramenu mu je već tutnjalo od boli, a košulja mu je postala hladna od krvi. Poskočila je kako bi stala uz njega. »Ne razumijem vas.« »Rijetki razumiju.« »Moj život nikako ne može biti vredniji od vašeg.« »Zbog čega mislite da moj život uopće išta vrijedi?« ljubazno je upitao. To kao da ju je utišalo, barem na trenutak. Prošli su kroz neku uličicu i izišli u drugu, širu. »To je jako čudno«, promrsila je gospođa Dews. »Što to?« Lazar je pazio na to da mu glava ostane uspravna, oči oprezne. »Da je Martha Swan ubijena na isti način kao i vaša ljubavnica.« »Uopće nije čudno ako ih je ubila ista osoba.« Više je osjetio nego vidio njezin brzi pogled. »Mislite li da se radi o istom ubojici?« Slegnuo je ramenima, a potom morao suzdržati dah kad mu je rame kriknulo od boli. »Ne znam, ali bilo bi jako čudno kad bi u St. Gilesu bilo više ubojica koji ubijaju žene baš na takav način.« Nekoliko je minuta razmišljala, a potom polagano izjavila: »Moja služavka, Nell Jones, kaže da Duh St. Gilesa vadi utrobu svojim žrtvama.« Lazar se nasmijao usprkos sve većoj boli u ramenu. »Jeste li vidjeli tog Duha, gospođo Dews?« »Ne, ali...« »Onda mislim da je to obična priča kojom plaše malu djecu po noći. Čovjek kojeg ja tražim je od krvi i mesa.« ~ 53 ~

Knjigoteka


Glorij@

Kao da su jako dugo hodali u tišini prije nego su se pred njima pojavila stražnja vrata sirotišta. Lazar je nešto promrmljao, istovremeno je osjetio i olakšanje i vrtoglavicu. »Evo vas. Pazite da zaključate vrata za sobom kad uđete.« »A, ne, nećete.« Uhvatila ga je za zdravu ruku. Na trenutak se skamenio. Rukav mu je zakitio kožu od njezine ruke, ali nitko ga nije dodirivao bez njegovog dopuštenja. Obično bi reagirao sarkastično, nasilno ili s negodovanjem. S njom nije znao što učiniti. Dok je tako stajao, zapanjen, gospođa Dews spustila je svoju torbu, izvadila ključ negdje ispod ogrtača i otključala stražnja vrata sirotišta. »Moramo vam pogledati ranu.« »Nema potrebe«, suho je rekao. »Odmah«, rekla je i on se nekako zatekao u staroj kuhinji. Ušuljao se u nju one večeri kad je ušao u njezin mali dnevni boravak. Tada je bila prazna i bez ikakvog svjetla osim žeravice u ognjištu. Sad je bila osvijetljena rasplamsalom vatrom, a u njoj je bila hrpa mangupčića svih veličina. I jedan muškarac. »Oh, gazdarice, vratili ste se!« poviknula je najstarija djevojka. U isto je vrijeme muškarac ustao od kuhinjskog stola, zbunjen. »Temperance?« »Winter, rano si se vratio«, rekla je smeteno. »Da, doma sam, Mary Whitsun, živa i zdrava, ali bojim se da ne mogu reći to isto za ovog ovdje gospodina. Možeš li, molim te, napuniti zdjelu vruće vode s ognjišta? Joseph Tinbox, donesi mi vreću sa starim krpama. Mary Evening, bi li mogla malo raščistiti stol? A vi sjednite ovdje.« Posljednja je naredba bila upućena Lazaru. Odlučio je ne glumiti herojstvo i pokorno sjeo na stolicu koju mu je pokazala. Brat gospođe Dews strogo ga je gledao, a Lazar je nastojao izgledati slabašno, ranjeno i bespomoćno, premda je imao osjećaj da nije baš uvjerio čovjeka. U kuhinji je bilo vruće, niski, žbukani strop odbijao je toplinu velikog plamena. Tada je primijetio da su djeca vjerojatno bila usred spremanja jela. Nad vatrom se nalazio golemi lonac na koji je pazila jedna od starijih djevojčica, a na stolu se nalazilo nekakvo tijesto. Sva su djeca marljivo radila, osim jednog malenog dječaka koji je stajao na jednoj nozi i zurio u njega s mlitavom crnom mačkom u rukama. Lazar je podignuo obrvu kad je ugledao tog nestaška, a on je potom pojurio da se sakrije iza suknje gospođe Dews skupa sa svojom mačkom. »Tko je ovaj gospodin, Temperance?« blago je upitao Winter Makepeace. ~ 54 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Lord Caire«, rekla je gospođa Dews pomažući djevojčici po imenu Mary Evening maknuti zdjelu s brašnom sa stola. Nestaško je pratio njezine pokrete, uglavnom skriven iza suknje. »Ranjen je.« »Doista?« upitao je Makepeace malo grublje. »A kako se to dogodilo?« Na trenutak je oklijevala - tako kratko da je to možda samo Lazar primijetio - i uputila mu kratak pogled. On se osmjehnuo, pokazujući joj zube. Nije joj namjeravao pomoći u toj očiglednoj dilemi jer bi njezino objašnjenje moglo biti daleko zanimljivije. Gospođa Dews je napućila usne. »Lorda Cairea napali su svega nekoliko stotina metara odavde.« »Da?« Makepeace je nakrivio glavu na uobičajen način, čekajući ostatak sestrinog objašnjenja. »A ja sam ga dovela doma kako bismo se pobrinuli za njega.« Kratko se i neodređeno osmjehnula svom bratu. No, on je bio naviknutiji na njezine šarmantne smicalice od Lazara. Samo je podignuo obrve. »Slučajno si nabasala na lorda Cairea?« »Pa, ne...« Gospođa Dews mora da je uistinu bila Božja miljenica. Maleni dječak kojeg je poslala po »vreću sa starim krpama« vratio se baš u tom trenutku i spasio je od objašnjavanja. »Oh, izvrsno, Joseph Tinbox. Hvala ti.« Dohvatila je vreću i stavila je na stol pored zdjele s kipućom vodom koju je donijela djevojčica po imenu Mary Whitsun. Potom je ozbiljno pogledala u Lazara. »Skinite to.« Podignuo je obrve, imitirajući njezinog brata. »Molim lijepo?« Oh, ima bogova koji će ga kazniti za tu nasladu. Obrazi su joj poprimili krasnu ružičastu boju. »Skinite vašu, hm, gornju košulju, gospodine«, promrsila je kroz stisnute zube. Prikrio je smiješak dok je skidao šešir i saginjao se kako bi rastvorio ogrtač. Skinuo ga je i jedva jedvice potisnuo psovku kad ga je probola bol dok je pomicao rame. »Da vam pomognem.« Odjednom je bila pored njega i pomagala mu da skine mantil i prsluk. Njezina blizina ga je dekoncentrirala, neobično dražesna. Zatekao se kako se naginje prema njoj dok su zajedno to radili, privučen nježnim linijama njezinog vrata, blagim mirisom lavande i žene. S negodovanjem je podignuo ruke i dopustio joj da mu prebaci košulju preko glave, našavši se potom gol do pasa. Kad je podignuo ~ 55 ~

Knjigoteka


Glorij@

pogled, vidio je da su ga okružila znatiželjna mala djeca. Čak se i nestaško odmaknuo od njezine suknje. Dječak je držao mačku za gornji dio tijela, udovi su joj labavo visjeli. Izgledala je mrtva iako je prela. »Zove se Čađa.« »Očaravajuće«, odgovorio je Lazar. Mrzio je mačke. »Mary Whitsun«, rekao je Makepeace, »molim te da odvedeš mladu djecu u blagovaonicu. Neka ti izrecitiraju psalme.« »Da, gospodine«, reklo je dijete i uputilo braću van iz sobe. Gospođa Dews se nakašljala. »Možda bi ih ti mogao poslušati kako recitiraju, Winter. Snaći ću se sama ovdje.« Muškarac se osmjehnuo pretjerano dobrodušno. »Mislim da Mary Whitsun može i sama to odraditi, sestro.« Makepeace je ponovno sjeo za stol, na mjesto preko puta nje, no kad je okrenula glavu kako bi potražila nešto u ormariću, pogledom je prostrijelio Lazara - kojem to nije bilo teško prorumačiti. Winter Makepeace možda je bio deset godina mlađi od njega i izgledat) poput asketskog redovnika, ali ako Lazar naudi njegovoj sestri, Makepeace će dati sve od sebe da ga pošalje u pakao. Temperance se okrenula od ormarića s teglicom melema u rukama. Nastojala je ne lecnuti se pri pogledu na ranu lorda Cairea. Krv mu je umrljala rame i curila u mlazovima sve do zapešća, zapanjujuće grimizna na njegovoj bijeloj koži. Svježa krv curila mu je niz prsa s mjesta na kojem su mu ponovno otvorili ranu dok su mu skidali košulju. Pogledom je bespomoćno pratila krvavi trag, niz njegova iznenađujuće mišićava prsa, malčice prekrivena crnim dlakama, preko zapanjujuće smeđe gole bradavice, sve do linije crnih dlaka koje su počinjale kod pupka i nestajale iza remena njegovih hlača. Dragi Bože. Brzo je podignula pogled i okrenula leđa, nastojeći se prisjetiti što je radila. U rukama joj je bila teglica melema. Njegova rana. Tako je. Morala ju je očistiti i previti, Temperance je progutala knedlu i požurila do stola s teglicom melema, ulovivši Wintera kako zuri u aristokrata. Brzo je pogledavala od jednog muškarca do drugog, stisnutih očiju. Winter je nasravio glumiti nevino strpljenje dok joj je lord Caire uzvratio pogled, njegova su se široka usta trznula, a vragolasti sjaj pojavio u očima. Je li primijetio kako odmjerava njegovo golo tijelo? Ti bokca. Sad nije bilo vrijeme da se srami kao kakva nervozna šiparica. ~ 56 ~

Knjigoteka


Glorij@

Temperance je smireno odahnula, pazeći da drži pogled podalje od hipnotizirajućih prsa lorda Cairea. »Biste li željeli malo vina, gospodine? Ovo bi moglo boljeti.« »Molim vas. Ne bih se želio onesvijestiti.« Riječi su mu bile nevine, ali ton glasa ironičan. Prekorila ga je pogledom kad je Winter pošao dohvatiti njihovu jedinu bocu vina, spremljenu i čuvanu za posebnu prigodu. Pa, liječenje lorda u kuhinji svakako je bilo nešto posebno. Temperance je pronašla čistu krpu u vreći i namočila je vrućom vodom. Odlučno se okrenula prema lordu Caireu. Winter se vratio i otvorio vino. Nalio je čašu i pružio je lordu. Čistila je krv oko rane, a on je otpio gutjjaj vina. Koža mu je bila topla i glatka. Ukočio se od njezinog dodira i naglo spustio čašu s vinom na stol. Brzo ga je pogledala. Gledao je ravno ispred sebe, praznog pogleda. »Nanosim li vam bol?« zabrinuto je upitala. Još nije ni dotaknula ranu, no neki su ljudi bili osjetljiviji na bol od drugih. Možda se nije šalio oko toga da će se onesvijestiti. Nastala je stanka, gotovo kao da ju nije ni čuo, a potom je trepnuo. »Ne, ne boli me.« Glas mu je bio hladan, oči potpuno bezizražajne. Nešto nije bilo u redu, ali nije znala reći što. Temperance se ponovno posvetila rani. Imala je neobičan osjećaj da se svojski trudi ne odgurnuti je od sebe. Krpom je pritisnula ranu, napola očekujući da će naprasito reagirati. Umjesto toga, on se od te boli čak malo opustio. Kako čudno. Maknula je krpu i proučila očišćenu ranu. Bila je široka svega nekoliko centimetara, ali je očigledno bila dublja nego šira. Svježa krv ujednačeno je curila, a rana je zjapila. »Morat ću je zašiti«, rekla je podižući pogled. Bio joj je tako blizu, njegovo lice samo nekoliko centimetara od njezinog. Mogla je vidjeti kako mu se pored usana trza manji mišić, neželjena kretnja koja je bila u kontrastu s ostatkom njegovog smirenog držanja. Nešto je vrebalo, negdje iz dubine njegovih svijetlo plavih očiju. Nešto što je nalikovalo patnji. Šokirana Temperance zadržala je dah. »Donijet ću ti pribor«, rekao je Winter s druge strane stola. Temperance je hitro podignula glavu. Njezin je brat već ustajao od stola, smirenog izraza na licu. Zar nije primijetio bol u očima lorda Cairea? Ili pogled koji su razmijenili? Očigledno nije. ~ 57 ~ Knjigoteka


Glorij@

Izdahnula je, pretražujući vreću ne bi li nečim zaposlila ruke. Drhtale su. Zašila je bezbroj manjih posjekotina, previjala ogrebotine i liječila udarce i groznice, ali nikad nije nanijela bol koju je vidjela u očima lorda Cairea. Nije bila sigurna može li uopće nastaviti. »Samo dajte«, promrsio je lord Caire. Zapanjeno je pogledala u njega. Je li joj nekako uspio pročitati misli? Oprezno ju je promatrao. »Samo me brzo zašijte i odlazim.« Osvrnula se po sobi, no Winter je i dalje pretraživao ormariće u potrazi za njezinim priborom. Pogledala je u lorda Cairea. »Ne želim vas povrijediti.« Njegova široka usta su se trznula, no bilo je teško reći je li se lecnuo ili nasmijao. »Uvjeravam vas, gospođo Dews, što god vi napravili, moja bol ne može biti veća.« Zurila je u njega, znajući da bol o kojoj je govorio nije imala nikakve veze s ranom na njegovom ramenu. Što to...? »Sve je na svom mjestu, čini mi se«, rekao je Winter stavljajući pribor na stol. »Temperance?« »Da?« Podignula je pogled, tupo se osmjehujući. »Da, hvala ti, brate.« Sumnjičavo je pogledao u nju pa u lorda Cairea i potom ponovno sjeo bez ikakva komentara. Temperance je odahnula. Posljednje što je željela bilo je da je Winter ispituje. Otvorila je kutiju s priborom, malu limenu kutiju u kojoj je držala velike igle, konce, čiste, oštre pincete, škare i ostali pribor koristan za liječenje rana male djece koja su često padala. Bilo joj je drago kad je primijetila da joj ruke više ne drhte. Gurajući konac u veliku iglu, okrenula se prema ramenu lorda Cairea i stisnula rubove rane. Provukla je prvi šav. Djecu je obično trebalo pridržavati dok bi to radila. Neka su vrištala ili plakala ili postajala histerična, no lord Caire je očigledno bio otporniji. Udahnuo je kad mu je probila kožu, ali nije dao nikakav drugi znak da ga boli. Zapravo, sad se doimao opuštenijim nego dok mu je čistila ranu. No, nije bio trenutak za razmišljati o tome. Temperance se još malo primaknula, pazeći da šavovi budu maleni, uredni i čvrsti. Trebali su dobro stisnuti meso kako bi rana dobro zarasla, loše napravljeni šavovi mogli su ostaviti ružan ožiljak. S olakšanjem je odahnula kad je otkinula višak konca s posljednjeg šava. »Eto. Još malo pa gotovo«, promrmljala je, koliko za sebe toliko i za muškarca kojeg je previjala. ~ 58 ~

Knjigoteka


Glorij@

Ništa nije rekao, sjedeći mirno poput kipa dok je otvarala malenu teglicu masnog melema. No, kad mu ga je nanijela na ranu - nježno, jednim prstom - protrnuo je. Odmah je odmaknula ruku, iznenađena, i pogledala ga u lice. Čelo mu se sjajilo od znoja. »Dovršite to.« Oklijevala je, ali nije mogla ostaviti ranu otvorenom. Grizući se za usnicu, razmazala je melem što je brže mogla, svjesna da mu se disanje ubrzalo. Izvadila je veliki komad tkanine iz vreće s krpama i presavinula ga u gazu, a potom mu cijelom dužinom omotala prsa. Zbog toga se morala nagnuti bliže i obujmiti njegov torzo rukama. Lord Caire je udahnuo i zadržao dah, odmičući lice kao da se gnuša njezine blizine. Njegova očita napetost trebala je umiriti reakcije njezinog tijela na njegovu blizinu, ali nije uspjela. Toplina njegove kože, bilo koje je tuklo s jedne strane njegova vrata, čak i njegov muški miris, sve je to pobudilo stare demone. Temperance je ponovno drhtala kad mu je konačno privezala zavoj. Čim se okrenula, lord Caire je ustao. »Hvala vam, gospođo Dews.« Zurila je u njega. »Ali vaša košulja...« »To je sad krpa za vašu vreću.« Napravio je grimasu prebacujući ogrtač preko golih ramena i uzimajući šešir. »Kao i moj prsluk i mantil. Još jednom, gospođo Dews, zahvaljujem vam i želim laku noć. Gospodine Makepeace.« Kratko im je kimnuo prije nego što je krenuo prema stražnjim vratima. Temperance se uspravila, u grlu joj se skupila neobična panika. Ne namjerava valjda ići doma po mraku? »Ranjeni ste, gospodine, i sami. Možda biste mogli razmisliti o tome da prespavate večeras kod nas?« Okrenuo se, a crni ogrtač omotao mu se oko nogu. Vrhom crnog štapa za hodanje dotaknuo je rub šešira. Po prvi je put primijetila da je srebrni vrh njegovog štapa oblikovan u jastreba koji sjedi. »Vaša mi zabrinutost laska, gospo, ali uvjeravam vas da mogu sigurno stići do vlastitog doma.« Rekavši to, nestade. Temperance je izdahnula, osjećajući se neobično prazno. Barem je bilo tako dok se Winter nije polako okrenuo na svojoj stolici koja je pritom zaškripala. »Mislim da ćeš mi morati objasniti, sestro, kako si upoznala zloglasnog lorda Cairea.« Bio je stvorenje noći, neprikladno za ljudsko društvo. ~ 59 ~

Knjigoteka


Glorij@

Tama noći u St. Gilesu obavila je Lazara dok je žurno hodao sve dalje od ulice Maiden Lane i nevinog malog sirotišta gospođe Dews. Odgovarao je tom mjestu koliko i sokol kućici za golubove. Preskočio je smrdljivi kanal koji je prolazio sredinom ulice i zašao u još manju ulicu koja je vodila na zapad. Što li misli o njemu, prokletoj izopačenoj životinji koja ne može podnijeti dodir nekog od svoje vrste? Sjena se kretala na pragu ispred njega pa je jurnuo prema njoj, radujući se mogućem nasilju. No, sjena se odvojila od tame koja ju je okruživala, a mala je figura pobjegla u noć. Lazar je usporio korak i ponovno počeo hodati, proklinjući propuštenu priliku za malo razbibrige. Osjetio je kako mu sa strane curi nekakva tekućina - od napora mu se ponovno otvorila rana. No, nije zbog toga tražio razbibrigu. Bio je krut i napet, bio je takav od trenutka kad mu je gospođa Dews dotaknula golu kožu svojim tanašnim, blijedim rukama. Njezin dodir donio mu je ne samo očajničku mentalnu bol, već i erotsku požudu toliko intenzivnu da je potrajala dugo li hladnu noć. Tiho se nasmijao. Maloj mučenici sigurno bi se smučilo kad bi znala što mu je učinila. Bila bi još zgroženija da je znala na koji način on voli rješavati takve tjelesne porive. Da mu krv nije curila u hlače, pronašao bi neku ženu koja bi udovoljila njegovim prohtjevima. Odveo bi svoju odabranicu u neku obližnju sobu i... Slika njegove posljednje ljubavnice uvukla mu se u glavu. Marie. Marie je bila mrtva, njezino tijelo raščetvoreno u grotesknu hrpu iznutrica. Ubijena je u sobi koju je on za nju unajmio tu u St. Gilesu. Ona je na tome ustrajala, a u to vrijeme - prije dvije godine - nije mnogo razmišljao o lokaciji, zanimalo ga je samo da njemu bude relativno zgodno. No, sad je bilo očito da ključ umorstva leži u St. Gilesu. Rana nije bila jedini razlog zbog kojeg nije imao vremena smiriti požudu koju je u njemu pobudila gospođa Dews - te su ga večeri naciljali. Ubojica s kožnim povezom preko nosa večer prije bio je kod Majke Melem. Možda se radilo o običnoj lopuži koja je nanjušila lovu, ali Lazar nije baš bio uvjeren u to. Netko nije htio da pronađe Marieinog ubojicu. »Poznaješ lorda Cairea?« Temperance je zurila u brata. Podignuo je obrvu. »Možda jesam samo školski učitelj, sestro, ali čak i ja načujem pokoji trač u St. Gilesu.« »Oh.« Pogledala je u ruke, refleksno čisteći i pospremajući iglu i škare. Iz glave joj je nestalo svake misli osim one da su svi očigledno čuli za lorda Cairea osim nje. Winter je uzdahnuo i ustao. Otišao je do ormarića i izvadio dvije čaše. Bile su to krhke stvarčice koje su nekoć pripadale njihovoj majci, dvije od ~ 60 ~ Knjigoteka


Glorij@

originalnog seta koji je nekoć sadržavao šest čaša. Prinio ih je stolu i pažljivo nalio dvije male čaše crnog vina. Potom je sjeo i otpio gutljaj, sklopivši oči dok je gutao. Nagnuo je glavu unatrag, bore oko njegovih usana su se pojačale. »Ovo vino je grozno. Čudim se da ga lord Caire nije bacio u zid.« Temperance je dohvatila čašu i okusila slatko-kiselkastu tekućinu koja joj je zagrijala trbuh. Vino je možda bilo jeftino, ali nju nije bilo briga. Oduvijek je smatrala smiješnim hirom da je Winter, inače najsuzdržljiviji muškarac na svijetu, izbirljiv po pitanju vina. »Hoćeš li mi reći gdje si upoznala zloglasnog lorda Cairea?« Winter je tiho upitao, i dalje sklopljenih očiju. Uzdahnula je. »Posjetio me prije dvije večeri.« Tad je otvorio oči. »Ovdje?« »Da.« Namrštila je nos i pažljivo spustila čašu s vinom na kuhinjski stol. »Zašto ja ne znam za taj posjet?« Slegnula je ramenima, izbjegavajući njegov pogled. »Spavao si kad je došao.« Zadržala je dah, pitajući se hoće li mu morati objasniti i kako je lord Caire ušao. No, Winter je imao i drugih briga. »Zašto me nisi probudila, Temperance?« »Znala sam da nećeš odobriti.« Uzdahnula je i sjela na stolicu s koje je ustao lord Caire. Bila je već hladna. Znala je da će morati prije ili poslije voditi taj razgovor s Winterom, no kukavički ga je odgađala. »Ne znam zbog čega je zapravo na zlu glasu, kako ti kažeš, ali znala sam da ti se neće svidjeti da se družim s njim.« »Pa si mi lagala.« »Da.« Podignula je bradu, ignorirajući žalac krivnje. »Dogovorila sam se s njim. Pomoći će mi pronaći mecenu za sirotište, a zauzvrat ću ja njemu pomoći pronaći ubojicu njegove ljubavnice.« »Zbilja?« Duboko je udahnula. »Već sam platila stanarinu novcem koji mi je dao.« Nastali su šok i tišina. Temperance je progutala knedlu i spustila pogled, izbjegavajući strašan izraz boli na Winterovom licu. Radila je to zbog njega, podsjetila je samu sebe. Za Wintera i za sirotište. Trenutak potom, njezin je brat teško uzdahnuo. »Bojim se da ne znaš u što si se uplela.« ~ 61 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Nemoj mi se obraćati svisoka«, oštro je podignula pogled. »Znam da će nam zatvoriti sirotište sve i da se ti ubiješ od posla. Znam da ne mogu samo sjediti i pustiti da se to dogodi. Znam da mogu pomoći. Znam...« »Lord Caire je na zlu glasu zbog svojih seksualnih perverzija«, rekao je Winter, hladnim glasom i preciznim riječima koje su prekinule njezin vatreni govor. Temperance se zagledala u njega i zatvorila usta. Da je bila dobra žena, kreposna i pobožna, te bi je riječi zgrozile. Umjesto toga, ona je osjetila uzbuđenje, tiho, duboko i zabranjeno. Dragi Bože. Nastavio je. »Budi pažljiva, sestro. Ne mogu te spriječiti pa neću to ni pokušati, Ali ako ikad pomislim da si u opasnosti, spomenut ću ovo Concordu.« Duboko je udahnula, ali ništa nije rekla. Winterove smeđe oči, inače tako smirene i brižne, postale su stroge i odlučne. »A upamti, Concord će te zbilju i spriječiti.«

~ 62 ~

Knjigoteka


Glorij@

Peto poglavlje Dakle, ispod balkona kralja Lockedhearta nalazila se kamena terasa s vratima koja su vodila u dvorac. U sobi iza njih, veoma sitna i veoma beznačajna služavka klecala je pored ognjišta. Njezino je ime bilo Meg, a dužnost čišćenje ognjišta u dvorcu. Bio je to prljav posao, ali Meg ga je s radošću obavljala jer joj je bilo drago da ga ima. No, kako je Meg bila tako beznačajna, drugi stanari u dvorcu nikad je nisu primjećivali dok bi radila. Stoga je načula i više nego nekoliko razgovora. Zato, kad je kralj na svom balkonu recitirao govor o tome koliko ga njegov narod voli, Meg si nije mogla pomoći a da se ne nasmije. Istog je trena dlanom pokrila usta, ali bješe već prekasno... - iz Kralja Lockedhearta Dva jutra poslije, Silence je otvorila oči kad ju je dočekao najljepši prizor na svijetu: drago lice njezinog muža, Williama. Spavao je, njegove pune usne bile su blago razmaknute, njegove svijetlo zelene oči sklopljene. Tanke bijele linije širile su se iz kutova njegovih očiju, u kontrastu sa suncem opaljenom kožom njegova lica. Noćna kapica stajala je malo ukoso na njegovoj netom ošišanoj glavi. Nježna nijansa kratke crvene brade na vilici svjetlucala je na jutarnjem suncu. Crvene kovrče prošarane sivom bojom provirivale su iz gornjeg dijela njegove bijele noćne košulje, za razliku od primamljivog snažnog stupa njegova vrata. U sebi se sva stisnula od tog ptizora. Poželjela je da može odgurnuti kragnu noćne košulje, poljubiti ga u dno vrata i jezikom pratiti njegovu lijepu, čistu kožu. Porumenjela je od te bludne pomisli. William je više volio igre u krevetu kad bi se svijeće već ugasile, a imao je i pravo. Samo bi požudno stvorenje željelo voditi ljubav na svjetlu dana, jutro nakon što ju je njezin muž entuzijastično nastojao zadovoljiti. Stoga je ustala, pazeći da ne probudi Williama. Osvježila se vođom iz vrča koji se nalazio na ormariću i brzo odjenula prije nego se tiho preselila u susjednu sobu. Prostor koji je William pronašao za njih nije bio naročito velik, ali je bio lijepo raspoređen. Osim male spavaće sobe, imali su i dnevni boravak s kaminom nad kojim je Silence mogla kuhati. U dvije godine koliko su ona i William bili vjenčani, učinila je njihove prostorije ugodnima s nekoliko sirnih detalja: porculanska pastirica s ružičastim janjetom na polici iznad ~ 63 ~

Knjigoteka


Glorij@

kamina, zdjelica s poklopcem u obliku artičoke tik do nje - tamo je Silence voljela skrivati novčiće - kao i zastori na jedinom prozoru koji su imali, za koje je štedjela i koje je sama sašila. Istina, zastori su bili pomalo neravnomjerni i nisu se baš zatvarali u sredini, ali su bili lijepe nijanse boje breskve od koje je uvijek osjetila želju da sjedne i popije čaj. Bio je to ugodan dom i ona je bila ponosna na njega. Pjevušeći za sebe, Silence je upalila vatru i stavila lonac s vodom kako bi napravila čaj. Dok se William pojavi, zijevajući, ona će već pripremiti mali stol i na njega postaviti vrući čaj, topla peciva i maslac. »Dobro jutro«, rekao je William sjedajući za stol. »Dobro jutro i tebi, moj mužu.« Silence je utisnula poljubac na njegov čekinjasti obraz prije nego mu je idila šalicu čaja. »Jesi li dobro spavao?« »Doista jesam«, odgovorio je odlamajući pecivo. Samo su malo zagorjeli, a ona je ionako otkinula najgore dijelove. » Čudesno koliko je ugodnije spavati na krevetu koji se ne ljulja.« Kratko se nasmijao i pokazao zube, bio je tako zgodan da joj je zastao dah. Silence se zagledala u vlastito pecivo, shvativši da ga gnječi među prstima. Brzo ga je stavila na tanjur. »Što ćeš danas raditi?« »Moram nadgledati istovar s Fincha. Inače će nam ulični derani odnijeti pola tereta.« »Oh. Da, naravno.« Silence je otpila gutljaj čaja, pokušavajući prikriti razočaranje. Nadala se da će provesti dan s njom nakon što je toliko mjeseci proveo na moru, no bila je to budalasta želja. William je bio kapetan trgovačkog broda, važan čovjek. Jasno da su mu odgovornosti prema brodu bile na prvom mjestu. Pa ipak, nije mogla sasvim suzdržati razočaranje. Sigurno je to primijetio. William ju je uhvatio za dlan u rijetkom izljevu neskrivene nježnosti. »Trebao sam početi iskrcavati još sinoć. Da nemam tako prekrasnu mladu ženu, to bih bio i napravio.« Osjetila je kako joj se obrazi polako zagrijavaju. »Zaista?« »Zaista.« Ozbiljno je kimnuo, ali njegove su zelene oči zasvjetlucale. »Bojim se da ti nisam mogao odoljeti.« »O, Williame.« Nije mogla spriječiti blesavi osmijeh koji joj se raširio po licu. Bili su vjenčani već dvije godine, no više od pola tog vremena njezin je muž proveo na moru. Svakog puta kad bi se vratio, bilo bi kao da su na medenom mjesecu. Hoće li se to ikad promijeniti? Nadala se da neće. William joj je stisnuo dlan. »Što brže odradim obveze, to ću te prije moći povesti u park ili na sajam, možda čak i u zabavni park.« ~ 64 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Stvarno?« »Da, stvarno. Zbilja se radujem što ću provesti dan sa svojom lijepom ženom.« Nasmijala se gledajući ga u oči, osjećajući kako joj srce poskakuje od sreće. »Onda bolje da dovršiš doručak, zar ne?« Nasmijao se i navalio na pecivo i čaj. Nedugo zatim, ustao je i obukao se do kraja, usput stavljajući bijelu periku koja je ostavljala dojam strogog autoriteta. William je poljubio Silence u obraz i potom otišao. Uzdahnula je i osvrnula se po sobi. Trebalo je oprati posude i obaviti ostale zadatke ako misli ljenčariti s mužem čitav dan. Odlučno je prionula na posao. Dva sata poslije, Silence je krpala rupu na jednoj od Williamovih bijelili čarapa pitajući se je li žuti konac bio dobar odabir boje nakon što joj je nestalo bijele, kad je začula brze korake na hodniku. Podignula je pogled, mršteći se. Već se ustala kad se kucanje oglasilo na vratima. Silence je požurila, otključala vrata i otvorila ih. William je stajao na pragu, a ona nikad prije nije vidjela svog muža u takvom stanju. Bio je blijed ispod potamnjele kože, ukočenog pogleda. »Što je?« vrisnula je, sa srcem u grlu. »Što se dogodilo?« »Finch...« Teturao je po sobi, zaustavio se, s rukama na bokovima i divljački zureći ispred sebe kao da ne zna što učiniti. »Propao sam.« »Jako dobro, mary whitsun«, Temperance je rekla promatrajući djevojku kako pažljivo veze. Sjedile su zajedno u kutu kuhinje dok su ostala djeca pripremala večeru. Mary je bila izuzetna u vezenju, a Temperance joj je voljela pomagati oko toga kad god je imala vremena. Nažalost, to se rijetko događalo. »Možda te možemo dati kod krojača. Bi li to voljela?« Mary je pognula glavu još niže prema vezu - ukrašavala je rub pregače. »Radije bih ostala tu s vama, gazdarice.« Temperance je osjetila poznati žalac kad je djevojka šapnula te riječi. Podignula je ruku kako bi podragala Mary po kosi, ali se na vrijeme zaustavila i skupila prste u šaku prije nego ju je skroz povukla. Bilo je pogrešno davati lažnu nadu djevojci. »Znaš da to nije moguće«, rekla je kratko. »Kad bismo zadržali svako dijete u sirotištu, uskoro bismo bili krcati.« Mary je kimnula, lica skrivenog zbog pognute glave, no ramena su joj drhtala. ~ 65 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Imam ovo već pet godina ili više«, rekla je Nell kad je ušla s nekakvom hrpicom u rukama. »Nisam se mogla rastaviti od nje čak ni kad sam bila najočajnija.« Položila je hrpicu na naslonjač i razmotala je. Svjetlucava crvena svila kliznula je preko jastuka naslonjača. Temperance se zagledala. Haljina je bila prekrasna - svijetla i šarena, i odviše smjela. »Ne mogu to obući«, izlanula je prije nego je stigla pomisliti na Nelline osjećaje. No, Nell se samo podbočila rukama. »A što bi’ drugo mogli obući, gospođo Dews? Ne možete baš ići u tome.« To je bila Temperanceina uobičajena crna haljina koja je sad ležala preko naslona fotelje. Temperance je imala točno tri haljine i sve su bile praktične i crne. »Ja...« Otpočela je, ali ju je Nell odmah stišala prebacivši joj crvenu haljinu preko glave. Borila se s rukavima i korzetom i naposljetku tek nešto neodređeno mrmljala. Nell ju je zaobišla i počela zakopčavati otraga. Mary Whitsun je kritički nakrivila glavu. »Lijepa boja, gazdarice, ali korzet baš i ne pristaje.« Temperance je spustila pogled, shvativši da nikad prije nije pokazala toliki dekolte. Korzet je bio strašno nizak. »O, ne. Ne mogu...« »Ne, svakako ne možete.« Nell joj je opet prišla sprijeda i proučila je. »Barem ne ovako.« Pokidala je labave konce korzeta, stisnuvši ga za dvije rupice jer je Temperance imala manje grudi. Nell je iz ruke pustila svilu koja se potom objesila s prednje strane. »Ne, morar ćemo to malo srediti.« »A što je s ovim?« upitala je Mary Whitsun. Sagnula se kako bi povirila prema porubu Temperanceine haljine kojemu je, nažalost, nedostajalo nekoliko centimetara do poda. Nell je gundala. »I to isto. Dame, čeka nas naporno poslijepodne.« Tako je i bilo. Cijelo poslijepodne, Nell i njezina družina potezali su, šivali i kidali. Gotovo četiri sata poslije, Temperance je stajala u kuhinji na posljednjoj provjeri. U međuvremenu se okupala i oprala kosu. Nell ju je stručno namjestila, provukavši joj malu grimiznu vrpcu kroz kosu. Haljina boje trešnje gotovo da je blistala na plamenu vatre dok je Temperance pokušavala podići dekolte. Za njezin je ukus još uvijek bio predubok. »Prestanite s tim«, Nell ju je lupnula po ruci. »Pokidat ćete šavove.« Temperance se skamenila. Posljednje što joj je trebalo bilo je da haljina potpuno spadne s nje. »Šteta da nemate prikladne cipele«, rekla je Mary Whitsun. ~ 67 ~

Knjigoteka


Glorij@

Temperance je pomaknula haljinu kako bi proučila svoje glomazne crne cipele s kopčom. »Pa, ove će morati biti dovoljne. A uz nabore koje je Nell dodala na rub haljine, mislim da ih nitko neće ni primijetiti.« Nabori su bili od crne svile i nekoć su pripadali jednom od očevih boljih kaputa. »Zbilja izgleda krasno«, rekla je Mary. Temperanceine su usne zadrhtale. »Hvala ti, Mary Whitsun.« Bila je prestravljena. Tek joj je tad došlo do glave što se dogovorila s lordom Caireom. Družit će se s aristokratima - tim blistavim društvom, tako elegantnim i sjajnim da su jedva nalikovali [judima. Hoće li od nje napraviti šalu? Kako i ne bi? Pa, barem je lord Caire bio čovjek. Temperance se uspravila. Zar je bitno što će ta egzotična bića misliti o njoj? Ide na koncert kako bi spasila sirotište. Radi Wintera i Nell i Mary Whitsun i sve ostale djece. Radi njih sigurno može izdržati jednu noć sramote. Stoga se osmjehnula svojoj malenoj dječjoj publici i rekla: »Hvala vam svima. Bili ste...« »Netko je na vratima!« Jedan od dječačića potrčao je prema ulaznim vratima. »Joseph Tinbox«, Temperance je krenula za njim niz hodnik. »Nemoj trčati. Nije bitno je li...« No, Joseph Tinbox u tom je trenutku otključao vrata i rastvorio ih, ali iza njh se nije nalazio lord Caire već Silence. Temperance se zaustavila. Sestrino je lice bilo blijedo, nije nosila šeširić. Njezinu lijepu crvenkastu kosu razbarušio je vjetar, a oči boje lješnjaka izgledale su tužno. Silence nije ni pogledala u prekrasnu haljinu boje trešnje. »Temperance.« »Što je?« šapnula je Temperance. Silence je položila ruku na okvir vrata kao da se mora o njega osloniti. »Williamov teret je ukraden.« Prošlo je Četiri kad se Lazarova nosiljka zaustavila na kraju Maiden Lanca. Uličica je bila preuska za nosiljku pa je sišao niz stepenice i rekao nosačima da pričekaju prije nego je krenuo prema vratima sirotišta gospođe Dews. Sunčeva svjetlost nije još sasvim izblijedjela, no svejedno je čvrsto stiskao štap od ebanovine. Krajičkom oka primijerio je kretanje neke sjene, neobično svjetlucanje crnog i crvenog, no kad se okrenuo, sjena, ili čovjek, već su nestali. ~ 68 ~

Knjigoteka


Glorij@

Nakon dvije noći odmora, rame mu je bilo u još gorem stanju nego one večeri kad su ga ranili. U njemu je tiho i neprekidno tutnjala bol. Kad je ranije tog dana ugledao ranu, Small je zaboravio na svoju uobičajenu rezerviranost i predložio gospodaru da još jednu večer odmori u krevetu prijedlog koji je Lazar odbio nakon što je svega na trenutak razmislio o njemu. Dugovao je gospođi Dews društveni događaj na kojem će potražiti mecenu za sirotište. Osim toga, neobično se radovao što će je ponovno vidjeti, a onom skrivenom, mračnom dijelu njega takvo stanje uma bilo je strašno zabavno. Gotovo da je i zaboravio na poziv na koncert, no kad ga se tog jutra sjetio, znao je da je to bio jedan od rijetkih događaja na koje će moći povesti gospođu Dews. Većina zbivanja na koje su ga pozivali bila su znatno manje dobroćudna od kakvog koncerta. Krajem štapa Lazar je pokucao na drvena vrata sirotišta. Gotovo istog trena otvorila ga je mala vragolanka s hrpom pjegica na obrazima i prćastom nosu. Bez riječi se odmaknula unatrag dok je ulazio u bijedni hodnik. Osim njih dvoje, unutra nije bilo nikoga. Podignuo je obrvu gledajući u dijete. »Gdje je gospođa Dcws?« Dijete je zurilo u njega, očigledno ostavši bez teksta gledajući ga u vlastitoj kući. Lazar je uzdahnuo. »Kako se zoveš?« Nastala je još jedna čudna tišina tijekom koje je dijete gurnulo palac u usta, a potom ih je oboje spasio zvuk potpetica koje su išle prema njima. »Mary St. Paul, molim te, vrati se u kuhinju i reci Nell da zaključa vrata kad iziđem«, rekla je gospođa Dews. Bila je osvijetljena odostraga svjetlom iz kuhinje, doimala se kao da mu prilazi u blistavom oblaku. Nosila je grimiznu haljinu zapanjujuće svijetle boje koja je bila u suprotnosti s ozbiljnošću njezine uobičajene odjeće. Prsa joj je uokvirivao dubok, okrugli dekolte, a glatka bijela koža gotovo da je blistala. Njegove prepone očekivano su reagirale. Naklonio se. »Gospođo Dews.« »Hmm?« Netremice ga je promatrala kao da ga je tek tad primijetila, a njegova se taština pojačala od nevjerice. Uspravio se, odlučno joj pruživši ruku. Očekivalo se da će ponuditi lakat dami, to je bila uobičajena gesta pristojnosti. Za njega, međutim, s tom njegovom odbojnošću prema dodiru, ta je gesta oduvijek bila izvor nelagode pa ju je izbjegavao kad je god to bilo moguće. No sad, kao da je žudio za njezinim dodirom. Čudno. ~ 69 ~

Knjigoteka


Glorij@

Položila je dlan na njegov rukav. Osjetio je trzaj, čak i kroz debelu tkaninu, no je li to bilo zbog boli ili nekog drugog neobjašnjivog osjećaja, nije znao reći. Zanimljivo. »Hoćemo li?« retorički je upitao. Ona kao da je oklijevala, osvrćući se prema kuhinji. »Mislim... Da, mislim da možemo.« Po prvi ga je put izravno pogledala, a njemu se učinilo da se blago zarumenjela. »Hvala vani, gospodine.« Kimnuo je i ispratio je kroz, vrata. Noć je bila prohladna pa je nabacila tanak šal preko ramena. Šal je bio siv i grub, što je više nalikovalo njezinom uobičajenom stilu, i izgledao je još jadnije u usporedbi s raskošnom crvenom bojom svilene haljine. Lazar se namrštio, pitajući se gdje je nabavila takvu haljinu. Je li je oduvijek imala i čuvala za posebne prigode ili ju je morala kupiti baš za tu večer? Gospođa Dews se nakašljala. »U pismu ste rekli tla idemo na koncert.« Srigli su do nosiljke, a jedan od nosača već je skočio da im namjesti stepenicu. Lazar je dohvatio prste gospođe Dews svojim dlanom u rukavici i pomogao joj da se popne u nosiljku. Nije bio siguran je li mu drago što ga više ne dodiruje ili nije. »Domaćica je lady Beckinhall, prava lavica londonskog društva. U njezinoj bi kući večeras trebalo biti mnogo bogatih gostiju.« Gospođa Dews se smjestila na jastuke preko puta. Lazar je pokucao na krov i sjeo na svoje mjesto. Mrštila se, gledajući u krilo. »Zbog vas zvučim koristoljubivo.« »Zaista?« Nakrivio je glavu, proučavajući je. Te je večeri bila nervozna i smetena, ali nije mu se činilo da je to zato što će prisustvovati tako probranom društvenom događaju. Što li ju je uznemirilo? »To mi nije namjera, uvjeravam vas.« Okrenula se i pogledala kroz tamne prozore, zagledavši se u vlastiti odraz u njima. »Vjerojatno i jesam koristoljubiva, ali to je zbog sirotišta.« »Znam.« Na trenutak je osjetio neobičnu nježnost prema njoj, svojoj maloj mučenici. Zatim ga je pogledala. »Odakle poznajete lady Beckinhall?« Iskrivio je usta. »Ona je dobra prijateljica moje majke.« »Vaše majke?« Obrve su joj se podignule na bijelom čelu. »Zar ste mislili da me otac sam stvorio ovakvog?« »Ne, naravno da ne.« Podignula je ruku do prsa i potom je spustila. »Dakle, vaša majka je živa?« Naherio je glavu. ~ 70 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Imate li braće ili sestara?« Sjetio se velikih smeđih očiju, previše ozbiljnih za njezinu dob, i dodira koji mu nikad nije pričinjao patnju. Lazar je trepćući otjerao fantoma. »Ne.« Nakrivila je glavu, sumnjičavo ga promatrajući. Prisilio se da se osmjehne. »Iskreno. Ja sam posljednji u obitelji osim moje majke.« Kimnula je. »Ja imam tri brata i dvije sestre.« »Obitelj Makepeace je očigledno prilično plodna«, suho je odvratio. Napućila je usnice kao da negoduje, ali je svejedno nastavila. »Imam i mlađu sestru. Zove se Silence.« Podignuo je obrve, ali je bio dovoljno pametan da ništa ne komentita. Malčice se nagnula naprijed zbog čega joj je šal skliznuo s blijedog ramena. Pitao se je li to namjerno napravila. »Silence je vjenčana za kapetana, gospodina Williama Hollingbrooka. Nedavno se vratio u luku. Sinoć je ukraden teret s njegovog broda.« Zašutjela je i pogledala ga onim svojim neobičnim svijetlo smeđim očima, kao da očekuje njegovu reakciju. Pokušao se dosjetiti što bi bilo uobičajeno reći da je situacija bila uobičajena, a on bio prosječan muškarac. »Oprostite?« Odmahnula je glavom, njegov odgovor očigledno nije bio prikladan. »Ako ne vrate teret, ili barem dio njega, kapetan Hollingbrook je uništen. Silence će biti uništena.« Palcem je trljao srebrnog grabežljivca na štapu. »Zašto? Uložio je u brod?« »Ne, ali navodno ga vlasnik broda optužuje da se udružio s lopovima.« Razmišljao je o tome. »Ne znam jesam li ikad čuo da je nekom brodu ukraden sav teret.« »To je prilično neobično. Očigledno nije neobično da nestane dio tereta, ali sve...« Slegnula je ramenima i potonula u jastuke sjedala kao da je iscrpljena. Promatrao ju je, tu ženu iz drugoga svijeta. Nije znao zašto je odlučila povjeriti mu svoje brige, no suludo ga je radovalo što je uživao njezino povjerenje. Usne su mu se iskrivile od tih budalastih misli. Iznenada je podignula pogled. »Ispričavam se što vas zamaram svim ovim.« »Nimalo me ne zamarate.« ~ 71 ~

Knjigoteka


Glorij@

Iznenada se osmjehnula, usne su joj drhtale. »Nisam vam zahvalila na večerašnjem pozivu.« Slegnuo je ramenima. »To je dio našeg dogovora.« »Bilo kako bilo, zahvalna sam vam na ljubaznosti.« »Ne budite šašavi«, kratko je rekao. »Sve sam samo ne ljubazan.« Ukočila se i odvratila pogled. Kvragu, prenaprasito je odgovorio. Želio ju je gledati u oči, slušati je kako mu priča svoje brige. Lazar se nakašljao, glas mu je bio hrapav. »Nisam htio ispasti tako grub.« Krajičak njezinih usana malčice se nakrivio, iako se nije udostojila pokazati mu cijelo lice. »Zar mi se vi to ispričavate, lorde Caire?« »Ako da?« nježno je upitao. »Biste li prihvatili moju poniznost?« Spustila je trepavice. »Nema potrebe da budete ponizni preda mnom.« »Ne?« ležerno je upitao. »Onda je to vjerojatno iz mojih vlastitih potreba.« Gledao je kako se rumenilo polako penje uz njezin vrat. »Ili možda«, šapnuo je, »vi želite biti ponizni preda mnom?« Brzo je udahnula kao da ju je uvrijedio, a potom ga pogledala razrogačenih očiju. Bilo je to za očekivati, njegov je prijedlog bio grub i nepristojan. Trebala bi biti uvrijeđena. Ali nije joj se zbog uvrede ubrzao dah, nisu se zbog toga njezine slatke grudi sa svakim novim udahom jače stiskale o korzet. Bilo je to nešto daleko primitivnije. Lazar je spustio pogled kad je osjetio da i u njegovom tijelu raste toplina. I prije je tako lovio, ugledao bi plijen i kružio prije nego bi se bacio na njega i zgrabio ga svojim kandžama. No sad... Ovo je bilo daleko intenzivnije od bilo kojeg drugog lova. »Ne biste... Ne biste smjeli sa mnom tako razgovarati«, rekla je drhtavim glasom, ali ne i ljutitim. Zurio je u nju ispod obrva. »Zašto ne? Veseli me razgovarati o ovome s vama. Vas ne?« Progutala je. Na svjetlu svjetiljke mogao je vidjeti kako joj se vrat pomiče. »Nemojte.« »Mislim da vam se to sviđa. Mislim da u glavi zamišljate istu sliku kao i ja. Da vam kažem što ja vidim?« Ruke je stavila na vrat, ali nije govorila ništa, samo je tupo zurila u njega. ~ 72 ~

Knjigoteka


Glorij@

Namjerno je pustio da mu pogled padne na gornje rubove oblina njezinih izloženih grudi. »Vidim vas u toj haljini, madam, kako klečite ispred mene, a vaša se haljina širi u blistavom grimiznom jezeru. Vidim sebe kako stojim pred vama. Podižete pogled prema meni, vaše zlatne oči napola sklopljene, kao i sad, vaše usne crvene i vlažne od vašeg jezika - ili možda mojeg.« »Ne«, kriknula je, glas joj je bio tako dubok da je razaznao što je rekla samo prema kretnjama njezinih usana. »Vidim sebe kako vas uzimam za ruku i stavljam je na remen svojih hlača.« Ud mu je bio krut, pulsirao je od njegovih vlastitih riječi i njezine reakcije na njih. »Vidim vaše vitke, hladne prste kako pažljivo otkopčavaju svako dugme dok ja milujem vašu svezanu kosu. Vidim...« Nosiljka se iznenada zaustavila. Lazar je polako udahnuo i razmaknuo zastore kako bi pogledao van. Kuća lady Beckinhall bila je jarko osvijetljena. Pustio je zastor da padne i pogledao preko puta u gospođu Dews. Oči su joj bile širom otvorene, obrazi rumeni, kladio bi se u vlastiti život da je bila vlažna ispod sjajne grimizne haljine. Krajičak njegovih usana se iskrivio, ali ne zbog kakvog vica. »Stigli smo. Hoćemo li sići?« Promatrao je kako polako dolazi k sebi dok je bijelim zubima grizla punu donju usnu. Potom je stišao glas i rekao: »Ili da kažem nosaču da nastavi dalje?«

~ 73 ~

Knjigoteka


Glorij@

Šesto poglavlje Kralj Lockedheart doviknuo je svojim čuvarima neka mu dovedu nevaljalku koja je imala drskosti smijati mu se. U roku od nekoliko sekundi, Meg su dovukli pred njega, mokru i čađavu. »Kako se zoveš?« zaurlao je kralj Lockedheart. »Meg, ako je po volji Vašem Visočanstvu.« Poprijeko ju je gledao. »Što ti je bilo tako zabavno u mom govoru?« Čuvari i dvorjani, privučeni metežom, svi su očekivali da će mu se malena služavka baciti pod noge, preklinjući za vlastiti život. No, Meg je samo protrljala kraj svog čađavog nosa i zaključila da, ako joj je već odzvonilo, može reći i istinu. »Samo vaša pomisao da ste miljenik svog naroda. Vaše Visočanstvo...« - iz Kralja Lockedhearta

Bio je utjelovljenje iskušenja. Temperance je zurila u lorda Cairea, osjećajući ubrzano kucanje srca, bol među bedrima. Izbjegavala je muškarce posljednjih devet godina upravo zbog svojih grešnih žudnji. Pa ipak se zatekla kako sjedi preko puta muškarca daleko zavodljivijeg od ijednog drugog kojeg je srela. Točno je znao kako probuditi njezine demone, kako mamiti i uzbuđivati sve dok ne bi izgarala u groznici, a strašna, užasna činjenica bila je ta što je dio nje želio - trebao - predati se. Prepustiti se zavodljivosti njegovih plavih očiju. Kleknuti pred njim i dodirnuti najčulniji dio muškarca. Učiniti ono zabranjeno, rastvoriti usta oko njega u tom činu koji nema nikakve veze s reprodukcijom. Činu koji je bio isključivo požudan. Ne. Temperance je odvojila pogled od njegovih hipnotizirajućih očiju, drhtavo udahnuvši. »Pustite me van.« Na trenutak se nije pomicao, nije treptao, samo je zurio u nju s onim svojim safirnim očima koje kao da su palile njezinu golu kožu. Dah joj je zastao od njegovog pogleda i mogućnosti da je neće pustiti, tla će je uzeti i natjerati da čini te opake stvari o kojima je govorit) dubokim glasom. Zatim je uzdahnuo. »U redu, gospođo Dews.« Ustao je i otvorio vrata nosiljke, sišao i ispružio ruku kako bi i njoj pomogao sići. Temperance je položila svoje drhtave prste u njegov dlan i na jedan dugi trenutak njegova je ruka obujmila njezinu, topla i posesivna, ~ 74 ~

Knjigoteka


Glorij@

čak i kroz rukavicu. Potom je stopalima dotaknula tlo, a on ju je pustio, ponudivši joj lakat. Primila ga je, udišući kako bi povratila ravnotežu, svjesna da je protrnuo kad ga je dodirnula. Oko njih, otmjene su dame silazile iz svojih nosiljka ukrašenih pozlaćenim grbovima. Crvena haljina na kojoj je Nell marljivo radila cijelo poslijepodne odjednom se doimala starom i neprikladnom, vrpca u kosi jednostavno nespretnom. Progutala je knedlu iznenada protrnuvši. Nije tu pripadala. Bila je poput vrapca među paunovima. Lord Caire nagnuo se nad njom. »Jeste li spremni?« Nakrivila je bradu. »Da, jasno.« »Hrabra čak i u lavljem brlogu«, promrsio je. Iznutra, kuća lady Beckinhall cijela je blistala u bijelom mramoru, pozlati i kristalu. Iznad glava je svijetlio luster sa stotinama svijeća. Temperance je odsutno predala stari sivi vuneni šal nosaču, ne mareći kad se nacerio i dohvatio ga palcem i kažiprstom. Kuća je nalikovala dvorcu iz bajki. Prstima je pratila mramorni rukohvat dok ju je lord Caire vodio uz stepenice. Koliko je sluga provodilo dane na sve četiri nastojeći održati taj mramor čistim? Na vrhu stubišta, krenuli su za rijekom ljudi okićenih svijetlim perjem. Pošli su prema dugačkoj prostoriji čiji je cijeli jedan zid bio od zrcala tako da se doimalo kao da se unutra nalazilo tisuće dama u prekrasnim haljinama koje su pratili bezbrojni, zadivljujuće elegantni muškarci. Da je bila sama, Temperance bi možda i pobjegla, no ruka lorda Cairea bila je sigurna i topla pod njezinim prstima. »Hrabro«, promrmljao je. »Moja haljina«, tiho je šapnula. »Vaša je haljina u redu«, odvratio joj je. »Inače vas ne bih pustio unutra. Što je još važnije, nemate se čega sramiti među ovim ljudima. Jednako ste elokventni kao i ove dame, jednako oštroumni. A imate i nešto što one nemaju: znate se snaći u svijetu.« »To nije nešto čime bi se inače trebalo ponositi«, rekla je Temperance. Pogledao je u nju. »Možda bi trebalo biti. Držite glavu visoko.« Neka profinjena dama okrenula se kad su ušli i polako krenula prema njima. Haljina joj je bila tamno plava, a kako se približavala, Temperance je mogla primijetiti da su ono što joj je isprva nalikovalo ušivenom cvijeću na njezinoj haljini zapravo bili rubini i smaragdi ušiveni u tkaninu. Dragi Bože. »Lazare«, polako je reklo stvorenje s drugog svijeta, »nisam očekivala zateći te ovdje.« ~ 75 ~

Knjigoteka


Glorij@

Bila je izuzetno lijepa, poput božice koja se spustila na Zendju kako bi se zabavljala na račun smrtnika. Iz blizine, Temperance je primijetila da je u kosi imala dvije krasne kopče, dijamanti, smaragdi i rubini oblikovani u ptice. Maleni dijamanti na krajevima finih žičica drhtali su kad god bi dama pomaknula glavu. Temperance nije mogla mnogo toga učiniti kako bi se suzdržala od zurenja, no lord Caire očigledno nije osjećao takvo strahopoštovanje prema dami. Naklonio je glavu toliko kratko da je to gotovo bilo uvredljivo. Damine lijepe usne su se stanjile, a pogled okrenuo prema Temperance. »A tko je ova... osoba?« »Da vam predstavim gospođu Dews«, kratko je rekao lord Caire. Temperance je primijetila da joj nije predstavio drugu ženu. Očigledno je i dama to primijetila. Ukočila se. »Ako si doveo jednu od svojih prostitutki u dom lady Beckinhall...« Lord Caire podignuo je obrvu. »Vaša vam mašta ne ide u korist, moja gospo. Uvjeravam vas da je gospođa Dews vjerojatno najčestitija osoba ovdje.« Damine se oči suziše. »Pazi, Lazare. Hodaš po tankoj liniji.« »Doista?« »Tko ti je ta žena?« Temperance je osjetila kako su joj se obrazi zažarili od očitog negodovanja te žene. Obraćala joj se kao da je pas ili mačka, glupa zvijer koja ne zna komunicirati. »Prijateljica«, rekla je Temperance. »Što ste rekli?« dama je trepnula kao da se iskreno iznenadila što ova zna govoriti. »Rekla sam da sam prijateljica lorda Cairea«, rekla je Temperance čvrstim glasom. »A vi ste?« »Lazare, reci mi da je ovo šala.« Okrenula se natrag prema lordu Caireu, ignorirajući Temperance jednako kao što je vjerojatno ignorirala i sluge na donjem katu. »Nije šala«, gorko se nasmijao lord Caire. »Mislio sam da ćete barem vi biti sretni što sam odlučio dovesti uvaženu ženu na ovo okupljanje.« »Uvaženu!« dama je sklopila oči kao da joj se i sama riječ gadila. A onda su se njezine safirne oči hitro otvorile. »Pošalji je van i dopusti da te upoznam s nekim iz tvog sloja. Ima nekoliko neudanih...« No, lord Caire već je počeo odvoditi Temperance. »Lazare!« dama je siktala iza njih. »Ja sam ti majka.« ~ 76 ~

Knjigoteka


Glorij@

Lord Caire ukočio se i okrenuo, s okrutnim osmijehom na usnama. »Tako su mi rekli. Madam.« Kratko se naklonio. Nešto je preletjelo preko daminog lica dok su odlazili dalje od nje. Nešto ranjivo i neuvježbano. Bol, možda? Potom je ponovno postala suzdržana i hladna, a oni su se već udaljili. Temperance je pogledala u lorda Cairea, svjesna da su joj se obrazi žarili, »To je bila vaša majka?« »Nažalost, da«, odgovorio je i zijevnuo stavivši preko usta svoj elegantan dlan. »Gospode.« Nikad ne bi pretpostavila u kakvom su odnosu sudeći prema otvorenom neprijateljstvu s kojim je lord Caire pristupio toj dami. Zar je mrzio vlastitu majku? Namrštila se kad se sjetila još nečega. »Zbilja je pomislila da sam ja vaša...« »Da«, odvratio je. Pogledao je u nju i smekšao glas. »Nemojte da vas to zabrinjava. Svi ostali moraju samo pogledati u vas kako bi znali da si vi nikad ne biste dopustili da vas ja iskvarim.« Temperance je odvratila pogled, ne znajući zadirkuje li je ili ne, a onda se to dogodilo. Nogom dodirujući pod, osjetila je kako je zapela o nešto i začula zvuk kidanja tkanine. »O, ne.« »Što je?« Temperance je spustila pogled prema haljini, nadajući se da se ne vidi previše. »Potrgala sam rub haljine.« Podignula je pogled prema njemu. »Mogu li ga negdje popraviti?« Kimnuo je i za trenutak od nosača saznao za smjer ženskog boravka. Nalazio se u dnu kratkog hodnika, a Temperance je pažljivo podignula haljinu hodajući prema njemu. Osvrnula se oko sebe kad je ušla prostorija je bila dobro osvijetljena i lijepo uređena niskim naslonjačima na kojima su se dame mogle odmoriti - no nikog u njoj nije bilo. Stajala je, na trenutak zbunjena. Zar ne bi tu trebale biti služavke koje bi pomagale damama? Slegnula je ramenima i sjela kako bi proučila rub haljine. »Mogu li vam pomoći?« Temperance je podignula glavu, očekujući da će ugledati služavku, no u sobu je ušla neka dama. Bila je visoka i blijeda, držanja uglađenog poput kraljičinog, a kosa joj je bila lijepe nijanse svijetlo crvene. Nosila je bajnu haljinu - prigušeno sivkasto-zelenu, prošivenu stebrnim nitima. Temperance je trepnula. Ženino se lice smekšalo. »Nisam se htjela nametati...« ~ 77 ~

Knjigoteka


Glorij@

»O, ne«, brzo je odvratila Temperance. »Samo što sam očekivala služavku ili... ili... Pa, svakako ne damu. Potrgao mi se rub haljine.« Ženin ravan nos se namreškao. »Mrzim kad se to dogodi.« Pogledala je preko njezinog ramena. »Lady Kitchen ima napadaj histerije ili živčani slom, čini mi se. Najvjerojatnije su sve služavke pohrlile tamo.« »Oh.« Temperance je ponovno pogledala u crne nabore poruba svoje haljine. Tužno su visjeli. No dama je već klečala pred njom, njezina zeleno-srebrna haljina raširila se oko nje poput blistavog oblaka. »Molim vas, nemojte«, instinktivno je rekla Temperance. Žena je očigledno bila plemkinja. Što bi napravila kad bi saznala da je Temperance bila kći vlasnika pivovare? »U redu je«, dama je tiho rekla. Nije se uvrijedila Temperanceinom naglom izjavom. »Imam nekoliko pribadača...« Spretno je podignula rub haljine, pričvrstila nabore i potom opet spustila rub. Pribadače se nisu ni vidjele. »Gospode! Tako ste dobro to napravili«, uzviknula je Temperance. Dama je ustala i sramežljivo se osmjehnula. »Imam iskustva. Dame bi se trebale držati zajedno na ovakvim društvenim događajima, zar ne?« Temperance joj je uzvratila osmijehom, osjećajući se sigurnom u sebe po prvi put otkako je primila pozivnicu lorda Cairea. »Jako ste ljubazni. Hvala vam. Pitam se...« Vrata su se rastvorila nakon čega je ušlo nekoliko dama oko kojih su skakutale služavke. Očigledno se radilo o lady Kitchen i njezinoj histeriji. U toj zbrci, Temperance su odvojili od njezine nove prijateljice, a dok je stigla do hodnika ispred ženskog boravka, druge žene već nije bilo nigdje na vidiku. Pa ipak, Temperance se vratila lordu Caireu lakšim korakom, oraspoložena ljubaznošću neznanke. Zatekla ga je kako se oslanja o zid i ciničnim pogledom proučava okupljeno društvo. Uspravio se kad ju je ugledao. »Bolje?« Blistala je. »Da, prilično.« Iskrivio je usne. »Onda, pronađimo vaš plijen.« Otišli su do udaljenog kraja prostorije gdje su pozlaćene stolice bile posložene u redove okrenute prema predivno obojenom klaviru. Nitko još nije sjeo. Lord Caire poveo ju je prema trojici muškaraca. »Caire.« Blijedožuti, mršavi gospodin s bijelom, dugačkom perikom kimnuo je kad su im se približili. »Nisam mislio da je ovo tvoj tip zabave.« ~ 78 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ah, moji ukusi su raznoliki.« Lord Caire stisnuo je usne. »Da vam predstavim gospođu Dews. Gospođo Dews, ovo je Sir Henry Easton.« »Gospodine«, Temperance se naklonila najbolje što je znala kad se njoj statiji gospodin naklonio, »A ovo su kapetan Christopher Lambert i gospodin Godric St. John. Gospodo, gospođa Dews, zajedno sa svojim bratom, gospodinom Winterom Makepeaceom, vodi Dom za siročad i nezbrinutu djecu na East Endu, kršćansku, dobrotvornu organizaciju.« »Doista?« Sir Henry je podignuo guste obrve promatrajući je sa zanimanjem. Kapetan Lambert također se okrenuo prema njoj. Za razliku od njih, gospodin St. John, visoki muškarac sa sivom perikom, podignuo je jedna obrvu u obliku polumjeseca preko naočala gledajući u lorda Cairea. Na trenutak se Temperance zapitala kakav je odnos između lorda Cairea i gospodina St. Johna. Potom je Sir Henry upitao: »Koliko je siročadi smješteno u vašem domu, gospođo Dews?« Temperance se osmjehnula najšarmantnije što je mogla, odlučna u namjeri da privoli jednog od te fine gospode za svoje sirotište. »Što smjeraš, Caire?« prosiktao je St. John kroz kut usana. Lazar nije skidao pogleda sa svoje male mučenice dok je ona koristila sve svoje kršćanske trikove kako bi navela Lamberta i Eastona da podrže njezino sirorište. »Nemam pojma na što misliš.« St. John kratko je frknuo i napola se okrenuo kako bi ga čuo samo Lazar. »Očigledno je uglađena, kako i tvrdiš, što znači da je koristiš za neki svoj privatan cilj ili je tvoja razvratnost otišla toliko daleko da siluješ nevine.« »Povrijedili ste me, gospodine«, polako je rekao Lazar stavljajući dlan preko srca. Znao je da izgleda podrugljivo - možda i iscrpljeno - no začuđujuće, u grudima je doista osjetio žalac nečeg što bi lako mogla biti i bol. St. John se nagnuo bliže kako bi mu šapnuo: »Što želiš od nje?« Lazar je zaškiljio. »Zašto? Hoćeš li odglumiti hrabrog viteza i oteti je iz mojih podlih ruku?« St. John je nakrivio glavu, njegove inače blage sive oči postale su poput granita. »Ako bude potrebno.« »Misliš li da bih ti dopustio da mi uzmeš nešto što želim?« ~ 79 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Govoriš o gospođi Dews kao da je tvoja igračka«, izraz na licu St. Johna postao je analitičan. »Hoćeš li je slomiti u napadaju pokvarene ćudi?« Lazar je stisnuo usne i osmjehnuo se. »Ako budem htio.« »Hajdemo«, promrsio je St. John. »Nisi toliko izgubljen koliko se ponekad voliš pretvarati da jesi.« »Nisam li?« Lazar se više nije smijao. Gledao je u gospođu Dews koja je pričala o svom sirotištu s iskrenim entuzijazmom. Da je dala i najmanji znak pristanka svojedobno u nosiljci, u tom bi trenutku već stavljao svoj ud u njezina slatka, nevina usta. Nije li navođenje svetice na blud djelo demona? Ponovno je pogledao u St. Johna, jedinog čovjeka na svijetu kojeg je mogao nazvati prijateljem. U prostoriji je postalo vraški vruće, a oštra bol strujila mu je iz ramena prema ruci. »Pametnom dosta: nemoj se kladiti na moju humanost.« St. John je podignuo obrvu. »Neću samo sjediti prekriženih ruku i promatrati kako nanosiš bol nekom nevinom stvorenju. Odvest ću je dalje od tebe ako samo pomislim da joj je potrebna moja pomoć.« Ljutnja je tako brzo narasla u Lazara da je pokazao zube i prije nego je toga postao svjestan. St. John mora da je primijetio ubojite namjere u njegovim očima. Čak je i zakoračio unatrag. »Caire?« »Nemoj«, sikrao je Lazar. »Ni u šali, St. John. Misli na vlastitu damu. Gospođa Dews je moja i radit ću s njom što me volja.« Muškarac je pogledavao između njega i gospođe Dews. »A ona nema ništa za reći po tom pitanju?« »Ne«, zarežao je Lazar, svjestan da zvuči poput psa koji čuva svoju kost. St. John je podignuo obrve. »Je li svjesna tvojih namjera?« »Bit će.« Lazar se okrenuo i uhvatio gospođu Dews za ruku, prekidajući je u njezinom govoru. »Ispričajte me, gospodo. Želim pronaći najbolje mjesto za gospođu Dews.« »Naravno«, promrsio je Sir Henry, no Lazar ju je već odvlačio od ostalih. »Što smjerate?« gospođa Dews nije izgledala zadovoljno. »Upravo sam počela pričati o količini svježeg povrća koje mjesečno kupujemo za sirotište.« »Vrlo zanimljiva tema, ne sumnjam.« Morao je sjesti i malo se odmoriti. Prokleta rana na ramenu. ~ 80 ~

Knjigoteka


Glorij@

Spojila je obrve. »Zar sam im dosađivala? Zato ste se ubacili?« Veselo je trznuo usnama. »Ne. Izgledalo je kao da se zbilja raduju što će do kraja večeri slušati vaše predavanje o oblačenju i hranjenju malih vragolana.« »Hmm. Zašto ste me onda odveli?« »Zato što je uvijek bolje otići i ostaviti kupca zainteresiranog«, šapnuo je u tamnu kosu iza njezinog uha. Šašava crvena vrpca ispreplitala se sa sjajnim uvojcima i na jedan blesavi trenutak želio ju je istrgnuti van. Gledati kako joj se kosa prosipa po ramenima. Okrenula se i podignula pogled prema njemu, toliko blizu da je mogao vidjeti zlatne točkice u njezinim svijetlo smeđim očima. »Vi ste već prodali mnogo stvari, lorde Caire?« Zadirkivala ga je, ta smjerna kršćanka. Zar ga se nimalo nije bojala? Zar nije naslućivala tamu koja je bubrila u njemu?« »Ne toliko stvari koliko... ideja«, polako je odvratio. Nakrivila je glavu, njezine pozlaćene oči bile su znatiželjne. »Prodavali ste ideje?« »Na neki način«, rekao je vodeći je prema dvjema stolicama na kraju jednog reda s prednje strane. »Član sam nekoliko filozofskih i znanstvenih društava.« Posjeo ju je i raširio ogrtač kako bi sjeo pored nje. »Ako raspravljate o nekoj temi, to je kao da je pokušavate prodati drugoj strani, ako me shvaćate.« Nije spomenio vrstu »trgovine« kojom se bavio - nagovaranje seksualnih partnerica da rade ono što im u drugim okolnostima ne bi palo na pamet. »Mislim da razumijem na što mislite«, oči gospođe Dews radosno su zablistale. »Priznajem, nisam vas zamišljala kao trgovca idejama, lorde Caire. Dakle, time se bavite danju? Raspravljate s drugom učenom gospodom?« »I prevodim razne grčke i latinske rukopise.« »Primjerice?« »Uglavnom poeziju.« Pogledao je u nju. Zar joj je to zbilja bilo zanimljivo? No njezine zlatne oči zablistale su kad je nakrivila glavu. »Pišete poeziju?« »Prevodim je, to je velika razlika.« »Zapravo, mislim da je na neki način ipak slično.« »Kako to?« ~ 81 ~

Knjigoteka


Glorij@

Slegnula je ramenima. »Zar ne moraju pjesnici misliti na metar, rimu i prikladne riječi?« »Tako kažu.« Pogledala je u njega i nasmijala se, zbog čega mu je zastao dah. »Rekla bih i da prevoditelji moraju misliti na te iste stvari.« Zagledao se u nju. Kako je to mogla znati, ta priprosta žena iz potpuno drugačijeg životnog okruženja? Kako je uspjela u jednoj jedinoj rečenici uobličiti strast koju je pronalazio u prevođenju? »Pretpostavljam da ima smisla to što govorite.« »Dobro skrivate svoju pjesničku dušu«, rekla je. »Nikad ne bih pogodila.« Sad ga je definitivno zadirkivala. »Ah.« Ispružio je duge noge ispred sebe. »Ima mnogo roga što ne znate o meni, gospođo Dews.« »Da?« Pogled joj je odlutao preko njegovog ramena, znao je da je gledala u njegovu majku kako razgovara s lady Beckinhall u kutu prostorije. »Primjerice?« »Neobično sam zaljubljen u slatkiše od marcipana.« Više je osjetio nego čuo da se zahihotala, a taj tih, nedužan zvuk odaslao je kroz njega val topline. Inače je jako dobro skrivala emocije, čak i radosne. »Već godinama nisam okusila slatkiše od marcipana«, promrsila je. Osjetio je iznenadan poriv da joj kupi veliku kutiju slatkiša samo kako bi je promatrao dok ih jede. Na njezinim bi crvenim usnama ostale mrvice šećera, a on bi ih morao polizati, Međunožje mu se stisnulo pri samoj pomisli. »Recite mi još nešto o sebi. Nešto iskreno.« Promatrala ga je, njezine blijedo smeđe oči bile su zagonetne. »Gdje ste rođeni?« »U Shropshireu.« Odvratio je pogled, promatrajući kako njegova majka nešto komentira s drugom damom. Dragulji u njezinoj bijeloj kosi svjetlucali su kad bi nakrivila glavu. »Rezidencija moje obitelji nalazi se blizu Shrewsburyja. Rođen sam u kući Caire, domu naših predaka. Rekli su mi da sam bio cmizdrava, slabašna beba, otac me je poslao dojilji ne polažući velike nade u to da ću poživjeti duže od tjedan dana.« »Zvuči kao da su tvoji roditelji bili zabrinuti za tebe.« »Ne«, rekao je hladnim glasom, od pamtivijeka uvjeren u ono što je govorio. »Ostao sam s dadiljom pet godina, a za to vrijeme roditelji su me viđali jednom na godinu, za Uskrs. Sjećam se toga zato što me otac nasmrt ~ 82 ~

Knjigoteka


Glorij@

plašio.« Nije imao pojma zašto joj je ispričao tu priču, nije ga baš prikazivala junakom. »A vaša majka?« blago je upitala. Pogledao ju je sa znatiželjom. »Pratila je mog oca, naravno.« »Ali«, ponovno je skupila obrve kao da se trudi nešto shvatiti, »je li vam bila privržena?« Zagledao se. Privržena? Ponovno je pogledao u svoju majku koja je u tom trenutku išla prema stolicama. Kretala se graciozno, bila je utjelovljenje hladne elegancije. Pomisao da bi ta žena mogla biti ikome privržena, a kamoli njemu, bila je suluda. »Ne«, rekao je strpljivo, kao da nekom Kinezu pojašnjava komplicirani engleski monetarni sustav. »Nisu dolazili kako bi pokazali svoju privrženost. Dolazili su kako bi provjerili je li njihov nasljednik dobro zbrinut i sit.« »Oh«, rekla je tihim glasom. »A vaša dadilja? Je li vam ona bila privržena?« To je pitanje pokrenulo snažan nalet boli u njemu, osjećaj izuzetno ružan, nakon kojeg ga je zaboljelo i rame. »Ne sjećam se«, slagao je. Otvorila je usta kako bi ga još nešto upitala, no njemu je bilo dosta. »A vi, gospođo Dews? Kakvo je bilo vaše djetinjstvo?« Na trenutak je napućila usne kao da mu ne želi dopustiti da povede razgovor u drugom smjeru. Potom je uzdahnula. »Rođena sam ovdje u Londonu, nedaleko siroišta, zapravo. Moj je ocac bio vlasnik pivovare. U mojoj je obitelji šestero djece - Verity, Concord, koji sad vodi pivovaru, Asa, ja, Winter i najmlađa sestra, Silence. Otac je upoznao Sir Stanleyja Gilpina dok sam bila još jako mala i uz njegovu pomoć osnovao sirotište.« »Krasna pričica«, polako je rekao Lazar, promatrajući njezino lice. Izrecitirala ju je gotovo napamet. »Pa ipak mi ne govori mnogo o vama.« Doimala se zapanjenom. »Ali, osim toga i nema mnogo toga za reći.« »Oh, mislim da ima«, nježno je promrmljao. Stolice oko njih počele su se puniti, no on je nerado prekidao njihov razgovor. »Jeste li radili u sirotištu dok ste još bili dijete? Gdje ste se školovali? Gdje i kad ste upoznali svog muža?« »Djetinjstvo sam uglavnom provela kod kuće«, rekla je polako. »Majka me školovala sve dok nije umrla, kad mi je bilo trinaest. Nakon toga, moja starija sestra, Verity, na sebe je preuzela zadatak podizanja nas mladih. Dječake su poslali u školu, naravno, ali nije bilo dovoljno novca da pošalju i nas djevojke. Ipak, smatram da je naše obrazovanje bilo prilično adekvatno.« ~ 83 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Nema sumnje«, rekao je. »Međutim, niste spomenuli pokojnog gospodina Dewsa. Zapravo, nikad nisam čuo da pričate o vašem mužu.« Odvratila je pogled, lice joj je problijedjelo, reakcija koja mu je bila beskrajno fascinantna. »Gospodin Dews - Benjamin - bio je štićenik mog oca«, tiho je rekla. »Benjamin se obrazovao za teologa, no umjesto toga pridružio se mom ocu i njegovom poslu skrbljenja za siročad St. Gilesa. Upoznala sam ga kad mi je bilo sedamnaest i nedugo zatim smo se vjenčali.« »Zvuči poput pravog sveca«, rekao je Lazar, a riječi su mu bile pune ironije. Gospođa Dews, s druge strane, ostala je ozbiljna. »Da, bio je. Dokasno je ostajao raditi u sirotištu. Uvijek je bio nježan i strpljiv s djecom, bio je ljubazan prema svima koje je poznavao. Jednom sam ga vidjela kako skida vlastiti kaput i daje ga prosjaku koji ga nije imao.« Lazar je stisnuo zube, nagnuo se bliže i prosiktao: »Recite mi, gospođo Dews, imate li svetište u kući gdje odajete počast svom pokojnom svecu?« »Molim?« okrenula se prema njemu u šoku. To je samo potaknulo njegov poriv da je još više povrijedi. Da je navede da osjeti nešto kako bi on sam mogao uživati u odrazu njezinih osjećaja. »Klečite li ispred njegovog svetišta i klanjate mu se? Grije li vas sjećanje na njega noću u vašem usamljenom krevetu? Ili se morate utjecati nekim drugim, manje duhovnim izvorima zadovoljstva?« »Kako se usuđujete?« oči su joj zasvjetlucale zbog njegovih nepristojnih aluzija. Njegovo pokvareno srce graktalo je kad je ugledalo bijes koji su prouzročile njegove riječi. Krenula je ustati, no on ju je čvrsto ulovio za ruku i natjerao da ostane na mjestu. »Ššš, tiho«, tepao je. »Glazba samo što nije počela. Ne želite sad odjuriti i uništiti sve što ste ranije postigli s kapetanom Lambertom i Sir Henryjem, zar ne? Mogli bi pomisliti da ste prevrtljivo stvorenje.« »Gadite mi se«, čvrsto je stisnula usne, odvraćajući pogled od njega kao da joj je i to već dovoljno odbojno. No usprkos tim riječima, ostala je uz njega, i to je bilo sve što je naposljetku bilo bitno. Nije nimalo mario za to gadi li joj se ili ne, želi li ga mrtvog, dokle god je osjećala nešto prema njemu. Dokle god je bila blizu njega. Kako se usuđuje?

~ 84 ~

Knjigoteka


Glorij@

Temperance je zurila u dlanove sklopljene u krilu nastojeći ne pokazati gnjev. Što je potaknulo taj odvratan napad lorda Cairea na nju i sjećanje na Benjamina? Vodili su običan razgovor, o svakodnevnim stvarima, a on je iznenada eksplodirao. Je li bio lud? Ili je bio tako ljubomoran na normalnog čovjeka - čovjeka koji je osjećao nježnost i suosjećanje - da je motao skočiti na samu tu pomisao? Lord Caire joj je i dalje držao lakat rukom, toplom i snažnom, stisnuvši je kad je zadrhtala. »Nemojte ni pomišljati na to.« Nije se ni potrudila odgovoriti mu. Istini za volju, dio njezine ljutnje nestao je kad se sjetila njegovog djetinjstva bez ljubavi. To mu, jasno, nije namjeravala reći. Temperance je odvratila pogled od njega, gledajući kako gosri sjedaju na svoja mjesta. Lady Caire dopustila je da je posjedne zgodan gospodin s perikom dotjeranom svilenom crnom vrpcom. Muškarac je očigledno bio mladi, no prema njoj se odnosio s nježnošću. Temperance se odjednom zapitala jesu li bili ljubavnici. Kako je neobičan bio moral aristokracije. Pogled joj je odlutao do mjesta gdje je Sir Henry sjedio pored krupne starije dame koja mu je očigledno bila žena. Izgledala je ljubazno. Temperance je krajičkom oka zamijetila odsjaj srebra pa joj se glava okrenula prema njemu. Dah joj je zastao. Elegantna mlada dama iz ženskog boravka hodala je prema stolicama. Činilo se da je potpuno sama, svijetla zeleno-srebrna haljina bila je savršena podloga za njezinu svijetlo crvenu kosu i graciozan, dugačak bijeli vrat. Sve su oči bile uprte u nju dok je prilazila stolicama, ali ona kao da toga nije bila svjesna sjedajući na jednu od njih. »Tko je to?« šapnula je Temperance, na trenutak zaboravivši da razgovara s lordom Caireom. »Tko?« upitao je taj nemogući čovjek. Kako ne zna? Pola sobe je zurilo u nju. »Dama u srebrnom i zelenom.« Lord Caire okrenuo je glavu kako bi pogledao, a potom se nagnuo nepotrebno blizu. Toplina kao da je isijavala iz njegovog tijela. »To vam je, draga moja gospođo Dews, lady Hero, sestra vojvode od Wakefielda.« »Sestra vojvode?« dahnula je Temperance. Zaboga! Kako dobro da to nije znala onda dok joj je lady pomagala. Jednom je stajala na uglu ulice tri sata samo kako bi na djelić sekunde ugledala kočiju Njezinog Visočanstva, no otad su prošle godine. Osim toga, sve što je vidjela bio je dio bijele perike koja je možda - a možda i ne stajala na kraljevoj glavi. Lady Hero bila je ovdje, u istoj prostoriji. »Da.« Lord Caire zvučao je kao da se zabavlja. »I kćer vojvode, nemojte zaboraviti.« ~ 85 ~

Knjigoteka


Glorij@

Okrenula se i otvorila usta kako bi mu uzvratila, no on je položio topao prst preko njezinih usana. »Tiho. Samo što nisu počeli.« Primijetila je da je bio u pravu. Gospodin s krasnom bijelom perikom i pozlaćenim ogrtačem sjeo je ispred klavira. Mladi je muškarac stao pored njega kako bi mu okretao stranice s notama. Lady Beckinhall stala je ispred i izrecitirala neku vrstu najave, nesumnjivo predstavljajući pijanista, no Temperance nije obraćala pažnju. Pogled joj je bio uperen u gospodina za klavirom. Tiho je sjedio, ne nasmiješivši se čak ni kad je lady Beckinhall rukom pokazala prema njemu. Samo je jednom kratko kimnuo i pričekao dok nije sjela. Zurio je u tipke klavira pred sobom, naoko ne primjećujući goste koji su i dalje čavrljali iza njega. Potom je naglo počeo svirati. Temperance je zastao dah, malčice se nagnula naprijed. Skladba joj je bila nepoznata, ali fini akordi i lepršave note probudili su nešto u njoj. Sklopila je oči, uživajući u slatkom nadimanju u grudima. Suze su je peckale u očima. Prošlo je mnogo vremena otkako nije čula takvu glazbu. Jako mnogo vremena. Odlutala je, cijelim se svojim bićem koncentriravši na glazbu, sve dok se konačno nije približila kraju. Tek je onda Temperance otvorila oči i uzdahnula. »Svidjelo vam se«, rekao je duboki glas pored nje. Trepnula je gledajući u lorda Cairea i shvatila da se njezina ruka nalazila u njegovoj. Zbunjeno je pogledala u njihove isprepletene prste. Je li ona dohvatila njegovu ruku ili je on posegnuo prema njezinoj? Nije se mogla sjetiti. Nježno ju je povukao. »Hajdemo. Pođite sa mnom.« »Ali...« Pogledala je prema klaviru, no pijanist je već otišao. Oko njih, ostali su gosti ustajali ili hodali, kao da glazba nije imala učinka ni na koga od njih. Okrenula se natrag prema lordu Caireu. Njegove plave oči bile su koncentrirane, njegove visoke jagodične kosti rumene. »Pođimo.« Ustala je i tiho krenula za njim, ne obraćajući pažnju na to kamo ju je vodio, sve dok nije otvorio vrata i uveo je u maleni dnevni boravak u kojem je gorjela vatra. Temperance se namrštila. »Što...?« No, lord Caire zatvorio je vrata za njom, a ona se okrenula i ugledala ga kako joj prilazi. »Svidjela vam se glazba.« Zbunjeno ga je pogledala. »Da, naravno.« ~ 86 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Nema naravno.« Njegove safirne oči kao da su svjeđucalc na plamenu vatre. »Većina uzvanika na ovakvim koncertima gotovo da i ne obraća pažnju na glazbu. Ali vi... vi ste bili očarani.« Toliko ju je uporno promatrao da je morala zakoračiti unatrag pri čemu ju je zaustavio divan. On je nastavio hodati prema njoj, vrućina je isijavala iz njega kao iz peći. »Što ste čuli? Što ste osjetili u toj glazbi?« »Ja... Ne znam«, zamuckivala je. Što li je htio od nje? Uhvatio ju je za ramena. »Da, znate. Recite mi. Opišite svoje osjećaje.« »Osjećala sam se slobodno«, šapnula je, srce joj je lupalo. »Osjećala sam se živom.« »I?« Promatrao ju je iskosa, proučavao pogledom. »I ne znam!« Položila je dlanove na njegova prsa, odgurujući ga od sebe, no iako se ukočio kad ga je dodirnula, nije uzmaknuo. »Kako netko može opisati glazbu? To je nemoguć zadatak. Ili osjećate to čudo ili ne.« »A vi ste jedni od rijetkih koji to osjećaju, zar ne?« »Što želite od mene?« šapnula je. »Sve.« Njegova su usta bila na njezinima. Topla, uporna, kao da je njima nastojao izvući iz njezinog tijela ono što nije uspio izvući riječima. Stiskala je njegove ruke, ne mogavši se obraniti od tog napada koji je uslijedio netom nakon glazbene ekstaze. Revno je rastvorila usta, želeći okusiti, želeći osjetiti bez krivice, barem jednom. Gurnuo je jezik u njezina usta, povlačio ga i ponovno ga gurao sve dok nije zastenjala i ulovila njegov jezik, sisala ga, kušajući vino na njemu, kušajući njega. Htjela mu je skinuti ogrtač s ramena, stignuti košulju, ponovno osjetiti onu glatku kožu ispod nje. Položiti svoje usne na njegovu bradavicu i polizati ga. Dragi Bože, izgubila je razum, staloženost, moral, ali više nije marila. Željela je ponovno biti slobodna, osjećati nešto bez razmišljanja, bez užasnih sjećanja. Htjela se ponovno roditi, čista, bez grijeha. Dlanovima mu je prelazila uz ruke, stiskajući, dodirujući čvrste mišiće ispod odjeće, sve dok nije stigla do ramena, a onda... »Prokletstvo!« zastenjao je lord Caire otrgnuvši svoja usta od njezinih. »Oh!« Zaboravila je na njegovo ranjeno rame. »Tako mi je žao. Povrijedila sam vas.« ~ 87 ~

Knjigoteka


Glorij@

Posegnula je rukom prema njemu, ne znajući što bi učinila, želeći mu možda samo ponuditi malo utjehe. No, on je odmahnuo glavom, kapljice znoja prekrivale su mu gornju usnu. »Ne brinite se, gospođo Dews.« Uspravio se na mjesni gdje se dotad naslanjao na divan, no onda se zaljuljao. »Morate sjesti«, rekla je Temperance. »Ne zamarajte se time«, rekao je izirititano, no glas mu je bio slabašan. Nešto tamno umrljalo je njegov ogrtač u predjelu ramena. Temperance je osjetila nalet straha. Lice mu je bilo precrveno, tijelo prevmće. Progutala je knedlu, nastojeći održati glas smirenim. Iz vlastitog je iskustva znala da gospoda nikad nisu htjela priznati slabost. »Ja... Osjećam se umorno. Bi li vam strašno smetalo kad bismo otišli?« Na njezino olakšanje, nije se protivio tom očitom pokušaju prijevare. Umjesto toga, lotd Caire se uspravio i ponudio joj svoju ruku. Poveo ju je natrag u prostoriju u kojoj se održavao koncert. Tamo je pretjerano ležerno prošao kroz goste, zaustavljajući se kako bi proćaskao s drugom gospodom, prije nego se domaćici ispričao što odlazi ranije. Cijelo to vrijeme Temperance ga je napeto promatrala, svjesna da mu se čelo posve orosilo znojem. Kad su konačno pokupili i njezin šal, već se svom težinom naslanjao na nju. Nije bila sigurna je li uopće pri svijesti. »Recite vozaru da nas odvede do kuće lorda Cairea«, rekla je nosačima dok je pomagala lordu Caireu da se popne u nosiljku. »Recite mu da požuri.« »Da, madam«, rekao je nosač i zalupio vrata nosiljke. »Koja drama, gospođo Dews«, otezao je lord Caire. Glava mu se njihala na jastucima, oči su mu bile sklopljene. »Zar se ne želite vratiti u svoje sirotište?« »Mislim da je najbolje da vas odvedemo doma što je prije moguće.« »Previše se brinete.« »Da.« Temperance se bolje uhvatila kad je nosiljka zaokrenula za ugao. »Da, previše.« Ugrizla se za usnu. Usprkos tim lepršavim riječima, znala je da se brine s razlogom. Strahovala je da se rana lorda Cairea inficirala. A ljudi su od infekcija i umirali.

~ 88 ~

Knjigoteka


Glorij@

Sedmo poglavlje Kad je Meg progovorila, svi u prostoriji su zinuli. »Budalaštine!« zaurlao je kralj. »Moj me narod voli. Svi mi kažu da je tako.« Meg je slegnula ramenima. »Žao mi je, Vaše Visočanstvo, ali lagali su. Možda se boje, ali vas ne vole.« Kralj je zaškiljio. »Dokazat ću ti da me narod voli, a kad to učinim, tvojom ču glavom ukrasiti vrata svoje palače. Dotad možeš boraviti u mojoj tamnici.« Odmahnuo je rukom, a Meg su odvukli dalje... - iz Kralja Lockedhearta

Infekcija je mogla ubiti čovjeka u roku od nekoliko dana, čak i sati, ako bi rana brzo zatrulila. Temperance nije mogla izbiti te morbidne misli iz glave dok je nosiljka lorda Cairea tutnjala kroz mračne londonske ulice. Nije znala ni gdje je živio, da li ih je čekala duga vožnja ili svega nekoliko minuta. Možda je trebala ustrajati na tome da ostanu u kući lady Beckinhall, usprkos njegovoj očitoj želji da prikrije bolest. »Vrlo ste tihi, gospođo Dews«, polako je rekao lord Caire s druge strane nosiljke. »Kunem vam se, to me čini nervoznim. Kakve ste to smicalice smislili za mene u tom vašem puritanskom umu?« »Samo sam se pitala koliko će nam još trebati do vaše kuće.« Okrenuo je glavu, škiljeći prema prozorima dok su s druge strane promicala noćna svjetla. Nakon nekog vremena, ponovno je sklopio oči. »Ne mogu vam reći gdje se nalazimo. Na pola puta do Batha, koliko mi se čini. Ne bojte se, moj kočijaš je ozbiljan čovjek. Sigurno će nas dovesti do doma.« »Naravno.« »Volite li plesati?« iznenada je upitao. Je li buncao? »Ne plešem.« »Naravno da ne«, promrmljao je. »Mučenice plešu samo na križevima. Čudim se da si dopuštate uživanje u nečemu tako nevinom kao što je klavir.« ~ 89 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Inala sam spinet kao mala«, odsutno je izjavila. Morali bi već biti blizu? »I svirali ste ga.« »Da.« Iznenada se prisjetila glatkih, hladnih tipki pod prstima, nepomućene radosti stvaranja glazbe. Ta su se vremena sada doimala tako nevinima i dalekima. Lijeno je rasrvorio oči. »Ali više ne svirate?« »Prodala sam spinet kad mi je muž umro.« Pričekala je da dobaci još kakav oštar komentar o Benjaminu. »Zašto?« To jednostavno pitanje toliko ju je iznenaddo da je pogledala u njega. Promatrao ju je kroz polusklopljene oči, njegove plave šarenice blistale su čak i u mračnoj nosiljci. »Što zašto?« »Zašto ste prodali glazbalo koje ste očigledno jako voljeli? Jeste li se bojali da će vas privući nisko zadovoljstvo sviranja? Ili se radilo o nečem drugom?« Temperance je spojila dlanove u krilu, no glas joj je bio smiren kad mu je odgovorila poluistinito. »Trebao nam je novac za sirotište.« »Nema sumnje da jest«, promrsio je. »Ali ne vjerujem da ste zato prodali svoj spinet. Uživate u tome da se kažnjavate.« »Kako ružna stvar za reći.« Okrenula je lice od njega, osjećajući toplinu u obrazima. Molila se da je ne vidi u toj mračnoj nosiljci. »Pa ipak ne poričete optužbu.« Zastenjao je od boli kad se nosiljka zaljuljala. Brzo je pogledala u njega i udahnula kad je primijetila njegov ostat pogled. Čak i tako oslabljen, osjećala je da ju je pritisnuo poput predatora. »Zbog kojeg se izmišljenog grijeha kažnjavate?« blago je upitao. »Jeste li žuđjeli za tuđim šeširom dok ste bili mlađi? Jeste li se davili u slatkišima? Osjećali zločesto uzbuđenje kad bi se kakav klipan očešao o vas na ulici?« Sirov bijes, oštar i neočekivan, cijelu ju je obuzeo pa je počela drhtati. Jedva se suzdržala da mu nešto ne odvrati. Umjesto toga, duboko je disala i zurila u šake na svom krilu. Kad bi sad nešto rekla, bio bi to vrhunac gluposti. Rekla bi previše, otkrila previše, [onako je već bio blizu njezinoj tajnoj sramoti. »Ili je možda«, nepodnošljivo smiren glas lorda Cairea je nastavio, »vaš grijeh bio ozbiljniji od ovih koje navodim.« ~ 90 ~

Knjigoteka


Glorij@

Sjetila se onog davnog uzbuđenja kad bi ugledala nekog muš karea, kad bi njegov zavodnički osmijeh naveo njezino srce da poskoči. Sjećanja su bila samo sjene njezinih starih osjećaja i želja, i dalje su je vrebale dugo nakon što je njihov izvor umro. Temperance je podignula glavu i zagledala se u njegove opake plave oči, stisnute vilice. Blagi mu je osmijeh titrao oko usana, senzualan i zavodljiv. Zar ju je mučio iz znatiželje? Je li uživao u njezinoj boli? Nosiljka se zaustavila, a lord Caire odvratio je pogled. »Ah. Stigli smo. Hvala vam što ste me otpratili do doma, gospođo Dews. Čim siđem, moj kočijaš će vas odvesti doma. Zelini vam laku noć.« Strašno ju je mamilo da ga jednostavno tu ostavi. Mučio ju je i podbadao poput malog dječaka koji štapom bocka majmuna U kavezu, samo radi vlastitog zadovoljstva. Pa ipak, kad je ustao i zaljuljao se, napola posrćući na vratima nosiljke, poskočila je. »Gadite mi se, lorde Caire«, Temperance je rekla kroz stisnute zube uzimajući ga za ruku. »Već ste mi to rekli.« »Nisam još gotova.« Teturala je dok se teško naslanjao na nju. Mladi je nosač otvorio vrata nosiljke i odmah uhvatio lorda Cairea za drugu ruku kako bi mu pomogao sići. »Nevjerojatno ste nepristojan muškarac, bez morala, bez manira, koliko vidim.« »Oh, prestanite, preklinjem vas, gospođo Dews«, gunđao je lord Caire. »Zavrtjet će mi se u glavi od vašeg laskanja.« »Osim toga«, Temperance je nastavila, ignorirajući njegove riječi, »odvratno ste se ponašali prema meni od trenutka kad smo se sreli. Kad ste provalili u moju kuću, ako vas smijem podsjetiti.« Lord Caire je izišao na ulicu, gdje se zaustavio, teško dišući, s jednom rukom na ramenu mladog nosača koji je zurio u njih. »Vodi li ikamo ovo vaše kritiziranje ili samo dajete oduška vlastitoj potištenosti?« »Vodi nekamo«, rekla je Temperance dok mu je pomagala uz stepenice koje su vodile u njegovu impozantnu kuću. »Usprkos tome kako ste se ponijeli prema meni i vašem lošem karakteru, namjeravam ostati uz vas dok vas ne posjeti liječnik.« »Iako mi laska vaš mučenički poriv, gospođo Dews, ne treba mi vaša pomoć. Krevet i brendi sigurno će me odmah izliječiti.« »Zaista?« Temperance je pogledala u tog budalastog čovjeka koji se ljuljao na pragu vlastite kuće. Znoj mu je curio niz rumeno lice, kosa se lijepila za sljepoočnice, doslovno se tresao pored nje. Jednim brzim pokretom, Temperance ga je udarila u ranjeno rame. »Božje mi krvi!« Lord Caire se presavinuo, gušeći se. ~ 91 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Pozovite liječnika«, Temperance je naredila batlcru koji je stajao razrogačenih očiju na vratima, pored još jednog nosača. »Lord Caire je bolestan. A vas dvojica«, bradom je kimnula prema nosačima, »pomozite lordu Caireu da ode do svoje sobe.« »Vi ste«, dahtao je lord Caire, »osvetoljubiva harpija, madam.« »Ne morate mi zahvaljivati«, Temperance je slatko odvratila. »Samo vršim svoju kršćansku dužnost.« Zvuk koji je na to ispustio bio je ili osmijeh ili bolan jauk, bilo je teško procijeniti. U svakom slučaju, lord Caire više se nije ničemu protivio dok su ga nosači vodili uz stepenice prema njegovoj sobi. Temperance je išla za njima, i iako su motivi zbog kojih je ustrajala na tome da se netko pobrine za lorda Cairea bili više--manje altruistični, svejedno si nije mogla pomoći a da se ne osvrne po njegovom domu. Stubište po kojem su se uspinjali bilo je od mramora, grandioznije od onog u kući lady Beckinhall. Elegantno je skretalo prema gornjem katu. Golemi portreti muškaraca u oklopima i bahatih žena s blistavim draguljima bili su poredani po zidu, njihovi pogledi kao da su s neodobravanjem ispitivali narav njezinog upada u kuću. Pod njezinim nogama, raskošan grimizni tepih pokrivao je stepenice i prigušivao njihove korake. U gornjem hodniku, mramorni kipovi u stvarnim veličinama misteriozno su provirivali iz niša uza zidove. Visoka dvostruka vrata širom su se rastvorila kad im se procesija približila. Tanašan sluga srednjih godina nervozno je stajao pored njih dok su ulazili u sobu lorda Cairea. Temperance se okrenula prema njemu kad je nosač odveo lorda Cairea do velikog kreveta u sredini sobe. »Vi ste sobar lorda Cairea?« »Da, madam.« Pogledavao je između nje i lorda Cairea. »Zovem se Small.« »Dobro.« Temperance se okrenula prema nosačima. »Donesite malu vode, što toplije možete, i čiste krpe, molim vas. Također donesite i bocu jakog alkohola.« Nosači su žurno otišli. »Samo me pusti na miru, čovječe!« začuo se ljutit glas lorda Cairea s kreveta. Temperance se okrenula i ugledala sobara kako se povlači dalje od svog gospodara. Lord Caire sjedio je na jednoj strani kreveta, obješene glave, tijelo mu se ljuljalo među izvezenim zeleno-smeđim zastorima iznad kreveta. »Ali, gospodaru...« usprotivio se jadni sobar. Uzdahnula je. Koji ogorčen gospodin, taj lord Caire! ~ 92 ~

Knjigoteka


Glorij@

Odlučno se primaknula krevetu. »Vaša rana je zatrulila, gospodine. Morate dopustiti Smallu i meni da vam pomognemo.« Lord Caire je okrenuo glavu u stranu i zagledao se u nju krajičkom oka poput nekog divljeg stvorenja. »Vama ću dopustiti da se za mene pobrinete, ali Small mora napustiti sobu. Osim ako ne volite publiku?« »Nemojte biti odvratni«, rekla je pretjerano nježno, podižući njegovu ranjenu ruku i povlačeći s nje rukav ogrtača. Namrštila se kad je ugledala mrlju na desnom ramenu. »Ovo će boljeti, bojim se.« Lord Caire sklopio je oči, ali se podmuklo nasmijao. »Svi dodiri me bole. Osim toga, ne sumnjam da će bol koju ćete mi nanijeti barem vama pričiniti veliko zadovoljstvo.« »Kakva užasna izjava«, Temperance je bila neobjašnjivo pogođena. »Vaša bol ne pričinja mi zadovoljstvo.« Polako je skinula rukav ogrtača s njegovog ramena, no usprkos njezinom trudu, on je siktao. »Žao mi je«, šapnula je dok je Small spretno otkopčavao remen lorda Cairea. Caire kao da je zaboravio da je sobaru naredio da ode, a njoj je zbog toga laknulo - skidanje će biti dovoljno teško i samo s njim. »Ne mora vam biti«, mrmljao je lord Caire. »Bol je oduvijek bila moja prijateljica. Podsjeća me da sam se opasno približio rubu razuma.« Zvučao je kao da bunca. Temperance se namrštila proučavajući mu rame. Iz nje je curila gnojna tekućina koja mu je prilijepila košulju za tijelo. Podignula je pogled prema sobaru. Sudeći prema napetom izrazu sluginog lica, i on je uvidio problem. Nosači su se vratili s vrućom vodom i krpama baš u tom trenutku, a pratio ih je niski, debeljuškasti batler. »Stavite to tamo«, uputila ih je Temperance pokazujući prema stoliću pored kreveta. »Jeste li već pozvali liječnika?« »Da, madam«, rekao je batler zvonkim glasom. Small se nakašljao, a kad je Temperance pogledala u njega, šapnuo je: »Najbolje bi bilo da ne čekamo liječnika, madam. Nepouzdan je nakon sedam sati.« Temperance je pogledala prema elegantnom zlatnom satu na stoliću pored kreveta. Bližilo se osam sati. »Zašto?« »Pije«, promrmljao je lord Caire s kreveta. »I ruke mu se tresu. Ionako ne bih ni dopustio tom tipu da mi se približava.« »Pa, zar ne postoji neki drugi liječnik kojeg možemo pozvati?« upitala je Temperance. Za Boga miloga! Lord Caire je bio imućan. Trebao bi imati hrpu ljudi koji se brinu za njega. ~ 93 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Raspitat ću se, madam «, rekao je batler i otišao. Temperance je dohvatila jednu od čistih krpa, umočila je u gotovo kipuću vodu i nježno položila na rame lorda Cairea. Odskočio je kao da je stavila užareni žarač ravno na njegovu golu kožu. »Božje mi krvi, madam, želite li skuhati meso s mojih kostiju?« »Ne«, odgovorila je Temperance. »Moramo vam skinuti košulju s rane tako da ne rastvorimo šavove.« Ružno je opsovao. Temperance je to odlučila ignorirati. »Je li istina ono što ste ranije rekli?« »Što?« »Da vam svi dodiri nanose bol?« Bilo je grozno od nje što iskorištava njegovo stanje da ga ispituje, no bila je znatiželjna. Sklopio je oči. »O, da.« Na trenutak, Temperance je samo zurila u njega, u tog bogatog plemića. Kako bi mu dodir drugog ljudskog bića mogao nanositi bol? Možda bol o kojoj je govorio nije bila isključivo tjelesne naravi. Odmahnula je glavom i pogledala u sobara. »Postoji li netko koga bismo trebali pozvati? Rođak ili prijatelj lorda Cairea?« Sobar je mrmljao u bradu, odmičući pogled od nje. »Ah... Nisam siguran...« »Reci joj, Small«, zagrmio je lord Caire. Oči su mu bile sklopljene, ali sluh mu je očigledno bio oštar. Small je progurao knedlu. »Ne, madam.« Temperance se namrštila, ispirući krpicu i ponovno je stavljajući na ranu. »Znam da ste se udaljili od svoje majke...« »Ne.« Uzdahnula je. »Mora postojati netko, Caire?« Oba su muškarca šutjela. Začudo, kao da je sobaru bilo neugodnije nego lordu Caireu. Caire je samo izgledao kao da se dosađuje. »Što je s, mmm...« Temperance je nerremice promarrala toplu krpu kojom mu je pritiskala rame, obrazi su joj postajali sve topliji. »Mmm.,. Možda postoji neka žena s kojom ste bliski?« Lord Caire tiho se zahihotao, otvarajući oči. Bile su previše bistre. »Small, kad si posljednji put doživio da je neka žena, ne uključujući glavnu služavku, stupila nogom u ovu kuću?« »Nikad.« Sobar je piljio u cipele. ~ 94 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Vi ste prva dama koja je prešla preko mog praga posljednjih deset godina, gospođo Dews«, otezao je lord Caire. »Posljednja je bila moja majka, onog dana kad sam je odveo odavde. Sve u svemu, mislim da bi vam to trebalo laskati, zar ne?«

Lazar je promatrao kako crvenilo oblijeva lice gospođe Dews. Ta joj je boja pristajala, pa čak i u tom oslabljenom stanju, osjetio je meškoljenje u slabinama, žudnju koja nije bila samo seksualna. Na trenutak, nešto ga je probolo u grudima, neka čudna želja da se njegov život, njegov lik, na neki način promijeni. Da nekako zasluži ženu poput nje. Gospođa Dews maknula je krpicu s njegovog ramena, iscijedila je i ponovno vratila, oštar žalac vrućine probudio ga je iz sanjarenja. Glava ga je boljela, tijelo mu je bilo slabo i vruće, a rame mu je gorjelo. Želio je samo leći i zaspati, a ako se nikad ne probudi... Pa, zar bi svijet time mnogo izgubio? No, gospođa Dews još ga nije namjeravala pustiti da pobjegne. »Nemate apsolutno nikog da se pobrine za vas?« Nehotice ili namjerno dotaknula mu je ruku našto je osjetio poznatu, goruću bol. Samo je uz veliki napor uspio držati ruku na mjestu. Možda će se, ako to bude dovoljno dugo ponavljala, moći naviknuti na bol koju mu je nanosio njezin dodir - poput psa kojeg su toliko često udarali da se više nije ni trzao pred šamarom. Možda bi mu se čak mogao i svidjeti taj osjećaj. Lazar se nasmijao, ili je barem to pokušao. Zvuk je više nalikovao kreketanju. »Kunem vam se, gospođo Dews, nitko. Moja majka i ja razgovaramo što je manje moguće, imam samo jednog čovjeka kojeg bih mogao nazvati prijateljem, a on i ja nedavno smo se posvadili...« »Tko?« Ignorirao je pitanje, proklet bio ako te večeri pozove St. Johna. »A usprkos vašim romantičnim idejama, sve i da sam pronašao novu ljubavnicu, ne bih je zvao kad sam bolestan. Dame s kojima se družim služe mi za druge, hmm, svrhe. Kako rekoh, ne dovodim ih u svoju kuću.« Stisnula je usnice na tu informaciju. Zajedljivo ju je promatrao. »U vašoj sam milosti, bojim se.« »Jasno mi je.« Namrštila se gledajući u njega dok mu je skidala krpu s ramena i testirala košulju koja se nalazila ispod nje. Zacvilio je kad mu je otrgnula tkaninu s rane. »Moramo to skinuti«, tiho je rekla Smallu kao da je Lazar dijete na koje zajedno paze. ~ 95 ~

Knjigoteka


Glorij@

Sobar je kimnuo pa su mu skinuli košulju, što je bio mučan poduhvat. Kad su završili, Lazar je jedva disao. Nije trebao ni pogledati u svoje golo rame kako bi znao da se gadno inficiralo. Pulsiralo je i peklo ga. »Madam, liječnik«, rekao je s vrata jedan od nosača. Iza njega se ljuljala spodoba, mračna siva perika klizila mu je niz obrijanu glavu. »Gospodaru, došao sam čim sam mogao.« »Krasno«, promrsio je Lazar. Liječnik je pristupio krevetu pretjerano pažljivim korakom pijanog muškarca. »Što imamo ovdje?« »Njegova rana, možete li mu pomoći?« otpočela je gospođa Dews, no liječnik se samo progurao pored nje kako bi pažljivije pogledao ranu. Smrad jeftinog vina zapahnuo je Lazarovo lice. Liječnik se iznenada uspravio. »Što ste to učinili, ženo?« Gospođa Dews razrogačila je oči. »Ja... Ja...« Doktot je zgrabio komad krpe koji je koristila iz njezinih ruku. »Upleli ste se u prirodan proces zacjeljivanja!« »Ali gnoj...« počela je gospođa Dews. »Bonum et laudabile. Znate li što to znači?« Gospođa Dews odmahnula je glavom. »Dobar i hvalevrijedan«, promrsio je Lazar. »Točno tako, gospodaru. Dobar i hvalevrijedan!« viknuo je liječnik gotovo se prevrnuvši od žara. »Nadaleko je poznato da je gnoj taj koji liječi ranu. U njega se ne smije pedjati.« »Ali ima groznicu«, usprotivila se gospođa Dews. Lazar je sklopio oči. Koga briga za metodu liječenja ako će sve brzo završiti. Pustit će svoju mučenicu i tog klipana da to sami rasprave. »Pustit ću malo krvi i tako mu sniziti temperaturu«, obznanio je liječnik. Lazar je otvorio oči i promatrao liječnika kako premeće po torbi. Iz nje je izvukao kirurški nož i krenuo prema Lazaru, držeći oštar alat u ukočenoj ruci. Lazar je opsovao, neuspješno pokušavajući ustati. Puštanje krvi je bila jedna stvar, ali dopustiti pijancu da maše nožem prema njemu bilo je ravno samoubojstvu. Prokletstvo, soba se okretala oko njega. »Odvedite ga.« Gospođa Dews ugrizla se za usnu. »Ali...« »Možete me tako baciti i lavovima, ako me mislite predati u njegove ruke!« ~ 96 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Dajte, gospodaru...« Liječnikov je ton postao pomirljiv. Gospođa Dews pogledala je Lazara u oči, i sama zabrinuta i nesigurna. »Molim vas.« Bio je preslab, previše grozničav da bi sam nametnuo svoju volju. Ona je to morala učiniti za njega. »Radije bih umro od vaše ruke, nego od ruke pijanog vrača.« Kratko je kimnula, a Lazar se s olakšanjem bacio na krevet. Gospođa Dews uzela je liječnika za ruku i uz mješavinu strogoće i šarmantne slatkoće nagovorila liječnika đa iziđe iz sobe. Predala ga je badem, a potom se vratila do Lazarovog kreveta. »Nadam se da ste donijeli ispravnu odluku«, tiho je rekla. »Nemam iskustva, samo ono praktično koje žena stekne brinući se za mnogo djece.« Dok je gledao u njezine nevjerojatne zlaćane oči, Lazaru je palo na pamet da je po svemu sudeći stavio svoj život u ruke te žene. Ponovno je legao na krevet, ironično se osmjehnuvši. »Imam potpuno povjerenje u vas, gospođo Dews.« Premda su njegove riječi bile izrečene na njemu svojstven sarkastičan način, i sam se iznenadio kad je shvatio da su istinite.

Temperance je zurila u inficirano rame lorda Cairea, svjesna da joj je znoj izbio po kralježnici u trenutku kad joj se predao u ruke. Posljednjeg muškarca koji joj je vjerovao strašno je iznevjerila. No, nije bilo vrijeme za razmišljanje o prošlosti. Temperance je razbistrila misli. Rana je bila crvena i natečena, rubovi zadebljani i upaljeni, s crvenim linijama koje su isijavale iz njih. »Neka nosači donesu svježu, vruću vođu«, promrmljala je sobaru ponovno uzimajući tkaninu, Tog ju je pura stavila ravno na ranu. Ponekad se infekcija mogla izvući i vrućinom. Lord Caire ukočio se od njezinog dodira, no osim toga nije ničim pokazao da osjeća nesumnjivo strašnu bol. »Zašto vam dodir drugih nanosi bol?« nježno ga je upitala. »Mogli ste tako i pitati zašto pticu privlači nebo, madam«, promrsio je. »Jednostavno sam takav.« »A kad vi dodirujete druge?« Slegnuo je ramenima. »Nema boli sve dok sam ja inicijator.« »Oduvijek ste bili takvi?« Namrštila se gledajući u tkaninu i pritišćući njome ranu. Usprkos liječnikovoj filozofiji, oduvijek je slušala savjete svoje majke o viđanju rana, a mama nije voljela gnoj, bio on bonum ili ne. Caire je udahnuo i sklopio oči. »Da.« ~ 97 ~

Knjigoteka


Glorij@

Bacila je pogled na njegovo lice prije nego je skinula tkaninu i obrisala tekućinu koja je iscurila iz rane. »Prije ste tekli da nije postojao nitko tko vam nije nanosio takvu bol.« Izrekla je to kao izjavu, no ciljala je na pitanje, jer se sjetila da je ranije oklijevao. Šutio je dok je ispirala tkaninu u mlakoj vodi i ponovno je stavljala na ranu. Na trenutak je pomislila da neće ni progovoriti. Potom je šapnuo. »Lagao sam. Postojala je Annelise.« Podignula je glavu i zagledala se u njega, osjetivši čudan žalac nečega što bi mogla biti ljubomora. »Tko je Annelise?« »Bila.« »Molim?« Uzdahnuo je. »Annelise je bila moja mlađa sestra. Pet godina mlada. Naslijedila je očev izgled - - sitno stvorenje sa sivkasto smeđom kosom i istim takvim očima. Svugdje me je pratila iako sam joj rekao... Rekao sam joj.,.« Glas mu je odlutao kad je Small tiho zamijenio lavore s vođom. Temperance je isprala tkaninu, svježa je voda bila toliko vruća da su joj ruke pocrvenjele. Položila je vruću tkaninu na njegovu ranu i pritisnula, ali on kao da to više nije ni primjećivao. »Što ste joj rekli?« »Hmm?« promrsio je lord Caire ne otvarajući oči. Nagnula se bliže, zureći u njegov dug nos, njegova čvrsta, gotovo okrutna usta. Zasigurno tako sarkastičnog, neprijatnog čovjeka nije moglo poraziti nešto tako svakodnevno poput inficirane rane? Od straha joj se stisnuo želudac. »Caire!« »Što je?« iziritirano je promrsio, napola otvorivši oči. Progutala je. »Što ste rekli Annelise?« Odmahivao je glavom položenom na jastuke. »Pratila me je, špijunirala me misleći da je ne vidim, ali bila je mnogo mlada od mene. Oduvijek sam znao. A ona bi me uzela za ruku, čak i kad bih joj govorio da to ne radi. Rekao sam joj da me ne dira. Pa ipak, njezin me dodir nikad nije bolio... Nije bolio...« Temperance je ispružila ruku i napravila nešto za što je vjerovala da nikad ne bi napravila da je bio pri sebi. Nježno mu je odmaknula prekrasnu srebrno-bijelu kosu s čela. Bila je mekana, gotovo svilenkasta pod njezinim prstima. »A što ste joj rekli?« ~ 98 ~

Knjigoteka


Glorij@

Njegove safirne oči iznenada se širom rastvoriše, doimao se lucidnim i smirenim kao onog dana prije nego je ranjen. »Rekao sam joj da ode, pa je to i učinila. Nedugo zatim, dobila je groznicu i umrla. Bilo joj je pet, meni deset. Ne pripisujte mi nikakve romantične vrline, gospođo Dews. Nemam nijednu.« Na trenutak ga je netremice promatrala, želeći se tome usprotiviti, želeći utješiti malenog dječaka koji je tako davno izgubio sestricu. No, umjesto toga se uspravila i povukla ruku iz njegove kose. »Oprat ću vam ranu jakim alkoholom. Jako će boljeti.« Nasmijao se gotovo slatko. »Naravno.« Nekako je, uz Smallovu pomoć, obavila taj strašan zadatak. Oprala mu je ranu brendijem, osušila je i ponovno previla, cijelo vrijeme svjesna da mu nanosi strašnu bol. Kad je završila, lord Caire teško je disao pod pokrivačem, bez svijesti. Small je izgledao smušeno, Temperance se jedva borila sa snom. »Barem smo to obavili«, iscrpljeno je šapnula pomažući slugi u skupljanju namočenih krpa. »Hvala vam, madam«, rekao je sitni sobar. Zabrinuto je pogledao prema krevetu i čovjeku u njemu. »Ne znam što bismo večeras napravili bez vas.« »Imate pune ruke posla s njim, zar ne?« »Zaista, madam.« Sluga je gorljivo rekao. »Želite li da kažem služavkama da vam pripreme sobu?« »Trebala bih otići doma.« Temperance je zurila u lorda Cairea. Lice mu je i dalje bilo crveno i premda mu je oprala čelo, ono se opet orosilo znojem. »Oprostite, madam«, rekao je Small. »Možda će vas zatrebati tijekom noći, a osim toga, veoma je kasno da jedna dama u ovo doba putuje sama.« »I jest, zar ne?« promrmljala je, zahvalna na toj izlici. »Reći ću kuharici da vam pripremi pladanj«, rekao je Small. »Hvala vam«, odgovorila je Temperance dok je sluga izlazio iz sobe. Zavalila se u visoku stolicu koju je primaknula krevetu i naslonila glavu na dlanove, namjeravajući samo malo odmoriti oči dok joj maleni sluga ne donese večeru. Kad se Temperance probudila, vatra je već zamrla iza kamene ograde. Samo je mala treperava svijeća pored kreveta osvjetljavala sobu. Malčice se rastegnula, lecnuvši se od boli u vratu i ramenima nakon spavanja u tako čudnom položaju, te pogledala prema krevetu. Nekako ju nije iznenadilo kad je zatekla kako je promatraju blistave plave oči. »Kakav je bio?« nježno je upitao lord Caire. »Vaš besprijekorni muž.« ~ 99 ~ Knjigoteka


Glorij@

Znala je da mu ne bi trebala odgovoriti, da je to pitanje bilo previše osobno, ali nekako se, usred noći, odgovor doimao razumnim i ispravnim. »Bio je visok, tamnokos«, šapnula je, prisjećajući se tog davnog lica. Nekoć joj je bilo tako poznato, a sad je već izblijedjelo. Sklopila je oči, koncentrirajući se. Doimalo se pogrešnim zaboraviti Benjamina i sve što je bio. »Oči su mu bile krasne, tamno smeđe boje. Imao je ožiljak na bradi jer je pao dok je bio još dječak, znao je nekako širiti prste i gestikulirati rukama dok bi govorio, što sam ja smatrala elegantnim. Bio je veoma inteligentan, vrlo pristojan i veoma ljubazan.« »Kako strašno«, rekao je. »Zvuči kao cjepidlaka.« »Nije to bio.« »Je li vas nasmijavao?« tiho je upitao, glas mu je postao hrapav, od spavanja ili od boli. »Je li vam u uho šaputao stvari od kojih biste se zarumenjeli? Jeste li osjećali trnce od njegova dodira?« Duboko je udahnula slušajući njegova neprimjerena, preosobna pitanja. No, on je nastavio, a glas mu je postao nevjerojatno dubok. »Biste li se navlažili kad bi vas pogledao?« »Prestanite!« viknula je, a glas joj je odjeknuo po sobi. »Molim vas, prestanite.« Caire ju je samo promatrao, tim svojim pretjerano znalačkim očima, kao da je znao da bi se navlažila - ali od njegovog pogleda, a ne od starih sjećanja na svog muža. Udahnula je. »Bio je dobar čovjek - divan čovjek - a ja ga nisam zaslužila.« Lord Caire je sklopio oči i na trenutak se činilo da je zaspao. Potom je promrsio: »Nikad nisam bio vjenčan, no mislim da je prilično strašno da morate zaslužiti svog supružnika.« Odvratila je pogled. Ta joj je tema pričinjala bol u grudima, budila depresivnu melankoliju u glavi. »Jeste li bili zaljubljeni u njega«, upitao je lord Caire, »tog muža kojeg niste zaslužili?« Bilo to zato što je i dalje napola spavala ili zato što je u tom gotovo mrklom mraku vladala neka neobična intimnost, odgovorila mu je iskreno. »Ne. Voljela sam ga, ali nikad nisam bila zaljubljena u njega.« Soba se odjednom razvedrila, te je primijetila da je zora neopazice stigla dok su razgovarali. »Novi dan«, tupo je rekla Temperance. ~ 100 ~

Knjigoteka


Glorij@

ÂťDa, upravo takoÂŤ, odgovorio je lord Caire, a od zadovoljstva u njegovu glasu cijela je protrnula.

~ 101 ~

Knjigoteka


Glorij@

Osmo poglavlje Dakle! Bješe to zbilja nepovoljan razvoj događaja za jadnu Meg, budući da tamnice kralja Lockedhearta nisu bile naročito ugodne. Sa zidova je kapala smrdljiva tekućina, a štakori i ostale štetočine trčkarali su po hodnicima. Nije bilo ni svjetla ni topline, a u daljini su se mogli čuti jauci drugih nesretnih stanara. Situacija se doimala očajnom, no kako Meg ionako nikad nije bilo lako u životu, odlučila je suočiti se s nesrećom najhrabrije što je mogla. Osim toga, zaklela se da će, ma što se dogodilo, uvijek govoriti istinu... - iz Kralja Lockedhearta

Temperance se odvezla doma u nosiljci lorda Cairea čim je novi dan osvanuo nad Londonom. Zaspala je tijekom putovanja i probudila se tek kad se nosiljka zaustavila na kraju Maiden Lanea. Zapravo, bila je toliko iscrpljena od brige za Cairea da joj posljedice noći provedene izvan kuće nisu ni pale na pamet sve dok joj se nisu sručile na glavu poput velike teške stijene čim je ušla u kuću. »Gdje si bila?« Concord, najstariji brat, upitao je krajnje negodujućim glasom. Možda nije bilo pošteno usporediti Concorda s velikom teškom stijenom, ali zateći ga tik iza vrata sirotišta bilo je prilično šokantno. Skoro da je ispunio čitav hodnik, a njegovo nezadovoljstvo bilo je opipljivo. »Ja... Uh«, mucala je Temperance ne baš elokventno. Concord se jako namrštio, njegove guste sivo-smeđe obrve spojile su se povrh njegova strogog nosa. »Ako te taj aristokrat za kojeg nam je rekao Winter zadržao protiv tvoje volje, tražit ćemo odštetu.« »Zdrobit ćemo mu facu, eto što ćemo napraviti«, zarežao je Asa, drugi brat, negdje iza Concorda. Temperance je zatreptala kad je ugledala Asu. Nije ga vidjela mjesecima. Oh, Bože, to nije bilo dobro. Asa i Concord rijetko su se slagali oko bilo čega, zapravo, godinama su se trudili što manje razgovarati jedan s drugim. No, tog jutra, stajali su rame uz rame u uskom hodniku sirotišta, ujedinjeni u ljutnji spram Cairea - i nezadovoljstvom spram nje. Concord je bio viši od njih dvojice, njegova sijetlo-smeđa kosa svezana otraga, bez nanošenja pudera, kako je bio običaj kod sve njezine braće. Asina je kosa, s druge strane, bila intenzivne zlatno-smeđe boje, poput lavovske grive, i premda je bio nekoliko centimetara niži od Concorda, ~ 102 ~

Knjigoteka


Glorij@

njegova široka ramena gotovo da su zauzimala cijelu širinu hodnika. Košulja i ogrtač napinjali su mu se na prsima kao da se svakog dana bavio teškim fizičkim poslom. Pa ipak, nitko u obitelji nije točno znao kako je Asa zarađivao za život i bio je prilično nejasan kad bi ga to upitali. Temperance je već neko vrijeme sumnjala da se ostala braća boje previše ga ispitivati u slučaju da njegov posao nije sasvim častan. »Lord Caire nije me zadržao protiv volje«, konačno je odgovorila. Concord se namrgodio. »Što si onda radila u njegovoj kući tako kasno?« »Lord Caire je bolestan. Ostala sam samo kako bih mu pomogla.« »Kako bolestan?« upitao je Asa. Temperance je bacila pogled niz hodnik, prema kuhinji koja se nalazila iza braće. Gdje li je Winter? »Imao je infekciju«, rekla je oprezno. Asin zeleni pogled se zaoštrio. »Kakvu infekciju?« »Rane na ramenu.« Braća su se pogledala. »A kako je ranjen?« zagrmio je Concord. Temperance se lecnula. »Neku noć su ga napali lupeži. Jedan ga je ubo nožem u rame.« Na trenutak su oba brata samo zurila u nju, a potom je Concord zaškiljio. »Provela si noć s aristokratom kojeg su napali lupeži.« »Ne njegovom krivicom«, usprotivila se Temperance. »Bilo kako bilo«, cjepidlačio je Condord. Nasreću, Asa ga je prekinuo. »Izgleda napola mrtva, Con. Nastavimo ovu raspravu u kuhinji.« Concord se zagledao u mlađeg brata, a Temperance je pomislila da će mu se ovaj tek reda radi usprotiviti. No, samo je napućio usne. »U redu.« Okrenuo se i odjurio niz hodnik. Asa joj je dao znak da ga prestigne. Pogled mu je bio nedokučiv. Temperance je udahnula, poželjevši da odgode raspravu dok se malo ne naspava. U kuhinji sirotišta ujutro je uvijek bila gužva - tek je prošlo osam sati no tog dana za dugačkim je stolom sjedila samo jedna osoba. Temperance se zaustavila na hodniku i zagledala u Wintera. »Zašto nisi u školi?« Pogledao je u nju, a nad njegovim tamno smeđim očima visjela je sjena. »Zatvorio sam školu za danas nakon što sam te cijelu noć tražio.« ~ 103 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Oh, Winter, tako mi je žao.« Krivnja je pomela ono malo energije što joj je ostalo. Temperance se bacila jednu od kuhinjskih stolica. »Nisam ga mogla sinoć ostaviti, doista. Nije imao nikog da mu pomogne.« Concord je frknuo ne baš lijepo. »Aristokrat? Dom mu nije vrvio slugama koje su ga pazile?« »Bilo je sluga, da, ali nikog kome je...« Umalo je rekla stalo do njega, no u zadnjem je trenu pregrizla jezik. »Nikog tko bi preuzeo inicijativu.« Asa ju je zamišljeno promatrao, kao da je znao što je htjela reći. No, Concord se samo potezao za bradu što mu je bila navika kad bi bio uzrujan. »Zašto si uopće tražila društvo tog čovjeka?« Glava ju je boljela i bila teška. Gledala je u Wintera, nastojeći se dosjetiti kakve vjerodostojne izlike za prijateljevanje s lordom Caireom. No, naposljetku je bila jednostavno preumorna za okolišanje. »Sinoć me odveo na koncert«, rekla je Temperance. »Željela sam upoznati nekog koga bismo mogli nagovoriti da postane mecena za naše sirotište. Trebaju nam sredstva kako bismo ga spasili.« Pogledala je u Wintera dovršivši svoje objašnjenje i ugledala ga kako sklapa oči. Asa je stisnuo usne dok se Concord bijesno mrštio. Nastala je teška tišina. Zatim je Concord progovorio. »Zašto nas niste obavijestili o svojim nedaćama?« »Zato što smo znali da ćeš nam htjeti pomoći, brate, premda si to ne možeš baš priuštiti«, Winter je tiho rekao. »A mene?« tiho je rekao Asa. Winter ga je nijemo pogledao. Premda su raspravljali o tome da od Concorda zatraže pomoć, nijednom nisu spomenuli da bi je mogli zatražiti od Ase. »Nikad se nisi doimao zainteresiranim za sirotište«, nježno je rekla Temperance. »Kad bi otac govorio o njemu, praktički si se rugao. Kako smo Winter i ja mogli znati da bi nam ti mogao pomoći?« »Pa, pomogao bih vam, usprkos tome što mislite o meni, no u ovom trenutku mi malo manjka sredstava. Možda za tri mjeseca...« »Nemamo tri mjeseca«, izjavio je Winter. Asa je odmahno glavom, a pramen zlatnosmeđe kose ispao mu je iz repa. Otišao je do vatre, odvojivši se od ostatka obitelji kao i obično. Concord se ponovno okrenuo prema Winteru. »A ti si to dopustio?« »Nije mi se sviđalo«, Winter je kratko odgovorio. »Pa ipak si dopustio da se naša sestra kurva za ovu kuću.« ~ 104 ~

Knjigoteka


Glorij@

Temperance je uzdahnula, osjećajući se kao da joj je vlastiti brat opalio šamar. Winter je ustao, ljutitim se glasom obraćajući Concordu, Asa je vikao, no sve što je uspjela čuti bila je prigušena vika u ušima. Zar ju je Concord zaista smatrao kurvom? Zar joj se njezina najveća sramota jasno vidjela na licu? Možda je zato Caire davao onakve komentare. Možda je nakon jednog pogleda već znao da je može tako lako iskvariti. Drhtavom je rukom prekrila usta. »Dosta!« Asa je podignuo glas kako bi smirio svađu među braćom. »Bio Winter kriv ili ne, Temperance samo što se nije onesvijestila od umora. Pošaljimo je u krevet dok mi ovo ne raspravimo. Ma što se dogodilo, očito je da više ne smije viđati lorda Cairea.« »Slažem se«, rekao je Winter, premda nije želio pogledati u Concorda. »Naravno da ne«, jednolično je rekao najstariji brat. Pa, baš krasno konačno su se sva njezina braća oko nečeg složila. Temperance je zamalo osjetila žalac krivnje. »Ne.« »Što?« Asa je zurio u nju. Ustala je od stola i naslonila se na njega dlanovima. Svaki znak slabosti u tom trenutku bio bi fatalan. »Ne, neću prestati viđati lorda Cairea. Ne, neću odustati od svoje potrage za mecenom.« »Temperance«, Winter ju je tiho upozorio. »Ne.« Odmahnula je glavom. »Ako je moj ugled već kompromitiran, kako Concord tvrdi, onda zašto bih sad odustajala od svega? Sirotištu treba mecena. Možete slobodno omalovažavati lorda Cairea i moje vrline, ali to ne možete osporiti. Osim toga, nitko od vas nema rješenje ovog problema, zar ne?« Lutala je pogledom od Winterova umornog, naboranog lica do Asinih budnih očiju i naposljetku Concordova negodujućeg držanja. »Zar ne?« ponovno je tiho upitala. Concord je naprasito izjurio iz prostorije. Izdahnula je, osjećajući blagu vrtoglavicu. »To je dovoljan odgovor, čini mi se. A sad, ako biste me ispričali, idem u krevet.« Okrenula se kako bi dostojanstveno izišla, no netko ju je zaustavio na vratima. »'Prostite, gazdarice«, mrmljala je Polly. Dojilja je držala maleni zavežljaj u rukama, a Temperance je zastao dah kad ju je vidjela. Ne. Ne, ne može podnijeti još boli. Ne sad. »Dragi Bože«, dahtala je Temperance. »Je li...?« »Oh, ne, gazdarice«, brzo je izustila dojilja. »Nije to.« ~ 105 ~

Knjigoteka


Glorij@

Odmaknula je krajičak dekice, a Temperance je ugledala tamno plave oči kako je znatiželjno promatraju. Olakšanje ju je obuzelo tako snažno da je jedva uspjela čuti riječi dojilje. »Došla sam vam reć' da Mary Hope napokon jede«, rekla je Polly.

Pečena govedina joj je zagorila. Te je večeri Silence mahala krpom iznad mesa koje se dimilo, nastojeći rastjerati trpki miris. Budala. Budala, Budala. Trebala je bolje paziti na večeru, a ne zuriti u prazno i mozgati o budućnosti, svojoj i Williamovoj. Silence se ugrizla za usnu. Problem je bio u tome što je bilo veoma teško ne razmišljati o njihovim nevoljama. Vrata stana su se rastvorila, a William je ušao kroz njih. Revno je podignula pogled, no istog je trena shvatila da nije uspio vratiti teret. Williamovo je lice bilo prepuno brige, ten mu je bio siv usprkos preplanulosti s mora. Košulja mu je bila zgužvana, a kragna stajala ukrivo kao da ju je nervozno potezao. Njezin muž kao da je ostario nekoliko godina u proteklih par dana. Silence je hitro pojurila k njemu, uzimajući mu ogrtač i šešir i stavljajući ih na klin pored vrata. »Hoćeš li sjesti?« »Da«, William je odsutno odgovorio. Dlanom je protrljao glavu, zaboravljajući da nosi periku. Opsovao je, što inače nikad nije radio u njezinu prisustvu, skinuo periku i bacio je na stol. Silence je uzela periku i brižno je položila na drveni kalup na ormariću, »Ima li kakvih novosti?« »Ništa korisno«, promrsio je William. »Dva mornara koja su ostala čuvati brod su nestala, ili su mrtvi ili su utekli s mitom.« »Žao mi je.« Silence je beskorisno stajala pored muža sve dok je smrad zapaljenog mesa nije podsjetio na večeru. Brzo je na stol postavila kositrene tanjure. Barem je kruh bio svjež u pekarnici tog jutra, a kuhane mrkve izgledale su privlačno. Izvadila je i Williamovo omiljeno ukiseljeno povrće i natočila mu pivo prije nego što je stavila govedinu na stol. Izrezala je maleni komad mesa i dio mu stavila na tanjur, nervozno iščekujući, no on kao da nije ni primijetio da je meso bilo zagoreno izvana, a iznutra još crveno. Silence je uzdahnula. Bila je nikakva kuharica. »Bio je to Mickey O'Connor«, William je iznenada promrsio. Silence je podignula pogled. »Što?« »Mickey O'Connor stoji iza krađe tereta.« »Pa, to je divno! Ako znaš tko je lopov, sigurno možeš javiti sucu?« ~ 106 ~

Knjigoteka


Glorij@

William se grubo nasmijao. »Nijedan od londonskih sudaca ne bi se usudio dirnuti Šarmantnog Mickeyja.« »Zašto ne?« zbunjeno je upitala Silence. »Ako je poznati lopov, sigurno im je posao da ga dovedu pred sud?« »Većinu sudaca podmitili su lopovi i drugi prevaranti.« William je piljio u svoju večeru. »Pred sud odvode samo one koji su presiromašni da plate mito. A ostali suci se toliko boje O'Connora da neće riskirati vlastite živote kako bi ga priveli.« »Ali, tko je on? Zašto ga se suci plaše?« Njezin je muž odgurnuo tanjur, a da ga nije ni taknuo. »Šarmantni Mickey O'Connor je najmoćniji pljačkaš na londonskim dokovima. Kontrolira noćne konjanike, lopove koji kradu noću. Svaki brod koji pristane u London plaća mito Mickeyju, što on naziva desetinom.« »To je svetogrđe«, šapnula je Silence, šokirana. William je kimnuo, sklopivši oči. »Zbilja jest. Kažu da živi u oronuloj kući u St. Gilesu, a da su mu sobe namještene kao kraljevske odaje.« »I to čudovište nazivaju šarmantnim?« Silence je odmahivala glavom. »Kažu da je veoma naočit, a dame ga vole«, William je tiho rekao. »Muškarci koji nalete na Šarmantnog Mickeyja nestanu ili ih nađu kako plutaju po Temzi, s omčom oko vrata.« »I nitko ga ne dira?« »Nitko.« Silence je zurila u vlastiti tanjur, više nije bila gladna. »Što ćemo učiniti, Williame?« »Ne znam«, odgovorio je njezin muž. »Ne znam. Vlasnici sad tvrde da sam sigurno ja imao prste u tome.« »To je smiješno!« William je bio jedan od najpoštenijih muškaraca koje je poznavala. »Zašto tebe optužuju?« Umorno je sklopio oči. »Rano sam napustio brod one noći kad smo pristali. Ostavio sam ga sa samo dva stražara. Kažu da su me sigurno podmitili kako bi im pomogao.« Silence je pod stolom stiskala šake. William je ranije napustio brod kako bi se vratio k njoj. Od krivnje ju je stisnulo u grudima. »Trebaju žrtveno janje, bojim se«, William je teško izjavio. »Vlasnici govore da će me optužiti za krađu.« »Dragi Bože.« »Žao mi je, draga.« William je napokon otvorio svoje tužne zelene oči. »Ja sam kriv za ovu katastrofu.« ~ 107 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ne, Williame. Nikad.« Silence je položila dlan na ruku svoga muža. »Ovo nije tvoja krivnja.« Ponovno se nasmijao, onim strašnim kreketavim zvukom koji je počela mrziti. »Trebao sam staviti više ljudi da čuvaju teret, trebao sam ostati tamo i pripaziti da je na sigurnom. Ako ja nisam kriv, onda tko jest?« »Šarmantni Mickey, eto tko«, rekla je Silence odjednom ljuta. »On je taj koji živi na račun poštenih ljudi. On je taj koji je iz pohlepe ukrao teret.« William je odmahnuo glavom, povlačeći svoj dlan iz njezinog i listajući od stola. »To je možda i istina, ali nema načina da dobijemo zadovoljštinu od tog čovjeka. Nije ga briga za nas niti za ikoga drugog.« Na trenutak je stajao i promatrao je, po prvi je put Silence na njegovom licu ugledala beznadan očaj. »Propali smo, bojim se.« Okrenuo se i izišao iz prostorije, zatvarajući vrata spavaće sobe za sobom. Silence je zurila u bijedan obrok koji je pripremila. Željela je baciti staro posude, zagoreno meso i kašaste mrkve na pod. Željela je vrištati i plakati, počupati si kosu, cijelom svijetu pokazati koliko je očajna. Ali, nije napravila ništa od roga. Ništa od toga neće pomoći čovjeku kojeg je voljela. Ako je William imao pravo, nitko koga je poznavala nije im mogao pomoći. Ona i William bili su prepušteni sebi samima. A ako ne uspije pronaći način da vrati teret natrag iz ruku Šarmantnog Mickeyja, William će ili umrijeti u zatvoru ili će ga objesiti kao lopova. Silence se uspravila. Nikad neće dopustiti da se to dogodi.

Lazaru je trebalo tjedan dana da se oporavi od ozljede. Odnosno, prošlo je tjedan dana prije nego se osjećao dovoljno dobro da ode potražiti gospođu Dews. Ustao je iz kreveta nekoliko dana ranije, ali nipošto nije želio dozvoliti tla ga mala mučenica ponovno vidi onako slabog. Stoga je uzeo vremena, strpljivo jeo hranu za bolesnike na kojoj je inzistirao Small. Pozvali su još jednog liječnika, no Lazar je počeo vikati na njega kad je i ovaj počeo mrmljati o puštanju krvi. Čovjek se brzo povukao, ali ne prije nego što je ostavio bočicu odvratnog tekućeg »lijeka«. Lazar je bacio bočicu, ne mareći što će mu ovaj svejedno naplatiti taj eliksir. Ostatak vremena u kućnom pritvoru proveo je nestrpljivo iščekujući kad će ponovno vidjeti gospođu Dews. Ta mu se žena nekako uvukla pod kožu koliko i otrov u ranu. Tijekom dana, prevrtao je po glavi razgovore koje su vodili, prisjećajući se povrijeđenosti u njezinim zlatnim očima kad bi izjavio nešto naročito glupo. Bol koju joj je nanio probudila je u njemu neobičnu nježnost. Želio je zacijeliti tu bol, a potom je ponovno raniti samo kako bi joj pomogao da se osjeća bolje. Bilo mu je nemoguće ~ 108 ~ Knjigoteka


Glorij@

odagnati iz misli njezinu ljubaznost, dovitljivost i razdražljivost. Snovi su mu bili daleko jednostavniji. Čak i onako bolestan, svakog se jutra budio osjećajući kako mu dio među nogama žudi za njom. Možda je trebao dopustiti onom nadriliječniku da mu pusti krv. Možda bi se tako njegovo tijelo riješilo ne samo otrova, već i gospođe Dews. Razmišljao je o tome da otkaže pomoć koju mu je pružala i više je ne traži, no ta je pomisao bila samo prolazna. One noći kad je Small zaključio da se oporavio, Lazar se već uvukao u uličicu iza sirotišta. Nije joj unaprijed javio da ga očekuje pa je osjećao neuobičajenu nesigurnost oko toga kako će ga primiti. Noć je bila mračna i hladna, vjetar mu je kovitlao ogrtač među nogama. Lazar se nećkao na smrdljivoj ulici. Položio je ruku na drvo kuhinjskih vrata kao da bi na taj način mogao osjetiti ženu iza njih. Budalaštine. Razmišljao je o tome da se ušulja unutra kao što je to već jednom učinio, no naposljetku ga je razboritost natjerala da snažno pokuca na vrata. Otvorila su se praktički istog trena. Lazar se zagledao u svijetlo smeđe oči pozlaćene zlatnim zvjezdicama. Gospođa Dews doimala se iznenađenom, kao da ga nije očekivala na vratima, a vlažna kosa koju je raspustila preko ramena kovrčala se od topline u kuhinji. »Oprali ste kosu«, glupavo je rekao. Pomisao na tako svakodnevnu intimnu radnju potaknula je čežnju ne samo u njegovim slabinama već i u grudima. »Da.« Rumenilo joj je oblilo obraze. »Predivna je«, rekao je zato što joj je kosa zbilja bila predivna, gusta, gotovo do struka. Ležerno je vijugala i kovrčala se. Mora da je to mrzila. »Oh.« Spustila je pogled, a potom okrenula glavu. »Zar nećete ući?« Usne su mu se veselo trznule kad je osjetio njezin nemir, no odgovorio je najnježnije što je mogao. »Hvala vam.« U kuhinji sirotišta te je večeri bilo vlažno i vruće. Vatra je tinjala ispod crnog kotlića. Redovita pomoćnica gospođe Dews, Mary Whitsun, namrštila se pogledavši ga preko vjedra s vodom koje se nalazilo na stolu, dok je pored nje stajao maleni dječačić. Debeljuškasta mlada žena s veselim crvenim licem i svijetlo plavom kosom sjedila je u kutu i hranila maleno djetešce. Podignula je pogled kad je ušao i ležerno prebacila šal preko izložene dojke. »Ovo je Polly, naša dojilja«, Temperance je odsutno rekla. »Dovela je Mary Hope i svoju djecu da ovdje provedu noć.« ~ 109 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Mislila sam da je tako najbolje jer se u sobi pored moje održava bdijenje«, rekla je Polly. »To zna biti glasno i divlje.« »Drago mi je da sam vas upoznao, madam«, Lazar je naklonio glavu. Promatrao je bebu koja se meškoljila. »Beba je bolje, znači?« »O, dobro napreduje, gospodine, to da.« »Drago mi je da to čujem.« Lazar se naslonio na zid i promatrao kako gospođa Dews i djevojka raspremaju stol. Dok su bile okrenute leđima, dječak mu se malo približio. Na licu je imao pjegice, a koliko je Lazarovo nevješto oko uspjelo primijetiti, izgledao je kao mali mangup. »To je veliki štap«, primijetio je dječak. »To je štap s mačem«, Lazar je ljubazno odvratio. Okrenuo je glavu na vrhu i izvukao oštar bodež. »Uuu!« uzviknuo je dječak. »Jeste već ubili nekog s time?« »Desetke njih«, Lazar je rekao svisoka. Ignorirao je mentalnu sliku napadača bez nosa, izbuljenih, mrtvih očiju. »Najprije im volim izvaditi utrobu, a potom odrezari glavu!« »Grr!« rekao je dječak. Lazar je odlučio shvatiti taj neobičan povik kao znak visokog poštovanja. »Lorde Caire!« gospođa Dews očigledno je načula posljednji dio njihovog razgovora. »Da?« Lazar je nevino razrogačio oči. Dječak se zahihotao. Gospođa Dews je uzdahnula. Polly je izvukla dijete ispod šala. »Možete li je na trenutak pridržat' gazdarice, dok se ja ponovno ne sredim?« Dojilja joj je pružila uspavanu bebu, no gospođa Dews brzo se odmaknula. »Mary Whitsun je može uzeti.« Djevojka je primila bebu bez oklijevanja. Ni ona ni Polly nisu smatrale postupak gospođe Dews neobičnim, no Lazar ju je sumnjičavo promatrao. Polly je poravnala svoju haljinu i ustala. »Sad ću uzeti Mary Hope. Vrijeme je za spavanac, čini mi se.« To rekavši, odnijela je bebu iz kuhinje. Gospođa Dews kimnula je Mary Whitsun. »Molim te, reci gospodinu Makepeaceu da večeras namjeravam izići, i povedi Josepha Tinboxa sa sobom.« Oboje djece poslušno je napustilo prostoriju. »Nikad prije niste obavještavali brata o svojim namjerama.« Lazar je krenuo prema ognjištu i zavirio u kotao na njemu. U dnu se krčkala neka mješavina nalik juhi. ~ 110 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Kako znate?« upitala je odostraga. Okrenuo se taman na vrijeme da je ugleda kako češljem prolazi kroz svoju prelijepu kosu. »Nikad me prije niste pozvali unutra.« Otvorila je usta, no u tom je trenutku Winter Makepeace ušao u prostoriju. Nije se doimao iznenađenim što vidi Lazara, no taj mu prizor jednako tako nije donio nimalo radosti. »Podsjećam te da poneseš pištolj«, rekao je sestri. Gospođa Dews je kimnula, ne gledajući u brata. »Samo da podignem kosu.« Nestala je iz kuhinje. Winter se odjednom našao pored Lazara. »Pobrinite se da joj se ništa ne dogodi.« Lazar je podignuo obrve čuvši naredbu mlađeg muškarca. »Vašoj sestri nikad se ništa nije dogodilo u mom društvu.« Makepeace je gunđao, izgledajući neveselo. »Pa, pobrinite se da vas sreća i dalje prati. Temperance mora doći kući prije nego zora svane.« Lazar je nakrivio glavu. Nije imao namjeru zadržati gospođu Dews u St. Gilesu ništa duže nego je bik) potrebno. U tom se trenutku ponovno pojavila, kosa joj je bila čvrsto svezana i skrivena ispod bijelog šeširića. Ozbiljno je pogledavala između Lazara i svog brata, a on se mogao samo nadati da je mlađem muškarcu nestao neprijateljski izraz s lica. »Spremna sam«, rekla je i dohvatila ogrtač. Lazar joj je prišao i uzeo pohabanu stvar iz ruke. Raširio je ogrtač. Nesigurno ga je pogledala prije nego ga je obukla. Lazar je otvorio vrata. »Budite oprezni«, Makepeace je viknuo za njima. Noć je bila vlažna, prljava maglica odmah mu je orosila lice. Lazar je povukao ogrtač preko ramena. »Držite se blizu mene. Vaš bi me brat nesumnjivo raščetvorio ako bi vam i samo jedna vlas nedostajala na glavi kad se vratimo.« »Zabrinut je za mene.« »Mmm.« Lazar se osvrnuo oko sebe, a potom pogledao u uju. »Kao i ja. Onaj napad na nas prošli put bio je ciljan.« Raširila je svoje zlaćane oči. »Sigurni ste?« Slegnuo je ramenima i počeo hodati. »Vidio sam jednog od napadača u krčmi Majke Melem. Sumnjam da je to puka slučajnost.« Iznenada se zaustavila, zbog čega se zaustavio i on, inače bi ostala predaleko iza njega. »Ali to znači da vas je netko pokušao ubiti!« ~ 111 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Da, znači.« Nećkao se i potom polako rekao: »Sad već drugi put, čini mi se. One noći kad smo se tek sreli, napao me netko za koga sam mislio da je običan lopov.« »Muškarac nad kojim ste klečali kad smo vas sreli!« »Da«, pogledao je u nju. »Sad se pitam je li se namjerio na moj život, a ne na novčanik.« »Dragi Bože.« Zamišljeno je zurila u stopala. »Ako je čovjek bez nosa bio kod Majke Melem, onda je logično da je i ubojica bio tamo.« Nakrivio je glavu, promatrajući je. Pogledala ga je u oči, neustrašivo. »Onda se moramo vratiti k Majci Melem i provjeriti poznaje li ga.« »Tome se nadam«, rekao je i opet počeo hodati. »No, želim vam dati do znanja koliko je ovo ozbiljno. Prije sam se suočavao s uobičajenim opasnostima u St. Gilesu. Sad mi se čini kao da sam privukao pažnju pravog, nemilosrdnog ubojice.« Okrenuo je glavu prema njoj. »Ako želite odustati od potrage, gospođo Dews, svejedno ću ispoštovati svoju stranu dogovora.« Kapuljača ogrtača skrivala joj je većinu lica, no svejedno je primijetio da je ljutico napućila usne. »Neću prekršiti naš dogovor.« Nagnuo se nad nju i nakrivio glavu prema njezinoj. »Onda bolje da se ne udaljavate od mene.« »Hmm.« Podignula je glavu prema njemu pa je primijetio da je skupila obrve. »S kim ste razgovarali one noći kad smo se sreli, kad ste prvi put bili napadnuti?« »S jednom od Marienih susjeda, prostitutkom.« Stisnuo je usne. »Barem sam pokušavao razgovarati s njom. Žena mi je zalupila vrata u lice čim je saznala što tražim.« »Ne razumijem.« »Što?« »Mora da su nekako povezani - prostitutka i krčma Majke Melem, ali nije mi jasno kako.« Slegnuo je ramenima. »Možda se radi samo o ovom području - ubojica je saznao da sam ispitivao Marienu susjedu, a znao je i da sam ispitivao Majku Melem.« Odmahnula je glavom. »Onda je stvarno bojažljiv, ako je poslao ubojicu za vama samo zato što ste postavljali pitanja. Ne, mislim da ste nešto ipak otkrili.« Upitno ga je pogledala. »Ako i jesam, ne znam što«, osmjehnuo se pomalo mrko. ~ 112 ~

Knjigoteka


Glorij@

Ostatak puta do krčme Majke Melem hodali su u tišini. Lazar je budno motrio oko sebe, ali nije primijetio da ih itko slijedi osim ako se ne računa jedna otrcana džukela, uglavnom kost i koža, koja ih je slijedila svega minum-dvije. Kad se sagnuo na niskom pragu krčme, vrućina i smrad udarili su Lazara u lice. Uhvatio je gospođu Dews za ruku, proučavajući krcatu prostoriju. Vatra je plamtjela u ognjištu otraga, a skupina mornara pijano je pjevala za jednim dugačkim stolom. Jednooka barmenica jurcala je među stolovima, izbjegavajući poglede, naročito njegov. Majke Melem nije bilo nigdje na vidiku. Gospođa Dews povukla ga je za ruku i popela se na prste kako bi mu viknula nešto u uho i nadglasala buku u prostoriji. »Dajte mi koji novčić.« Pogledao je u nju, podignutih obrva, a potom izvukao novčanik i istresao joj nekoliko šilinga u ruku. Kimnula je i bez riječi počela krivudati kroz rulju, strpljivo se prikradajući barmenici. Lazar ju nije namjeravao pustiti dalje od sebe u takvom društvu. Hodao je za njom, pratio njezine pokrete, pažljivo motici i kad ju je jedan mornar pokušao uhvatiti za ruku. Gospođa Dews napokon je sustigla jednooku barmenicu blizu ognjišta. Djevojka se nevoljko okrenula, gledajući je s nešto više zanimanja kad joj je gospođa Dews utisnula novčić u dlan. Šaptom je prihvatila nagradu i otišla dalje. Gospođa Dews okrenula se natrag prema Lazaru. »Kaže da je Majka Melem u stražnjoj sobi.« Lazar je pogledao prema vratima prekrivenima zastorom. »Hajdemo je potražiti.« Podignuo je zastor i poveo je onuda. Iza vrata se nalazio kratak i mračan hodnik. Neki se mladić naslanjao na zid i čistio nokte na rukama opasno naoštrenim vrhom noža. Nije se ni potrudio podignuti pogled kad su ušli. »Ovo je privatno. 'Ajte nazad u krčmu.« »Želim razgovarati s Majkom Melem«, rekao je Lazar hladnim glasom. Muškarac nije bio naročito velik, no izgledao je kao da bi mogao biti brz. Prije nego je stigao odgovoriti, Majka Melem otvorila je vrata iza njega. Mlada je djevojka izišla, teturajući na visokim cipelama. Negodujući je pogledala u stražara, ali je usporila kad je ugledala Lazara. Pomaknuo se u stranu kako bi je pustio da prođe, a ona mu je zahvalila drskim osmijehom i namigivanjem. Bio je prilično siguran da bi, da je pokazao ikakvo zanimanje, bila voljna brzinski odraditi jedan na jedan u kutu krčme. Bacio je oko na gospođu Dews, nimalo se iznenadivši kad ju je vidio napućenih usana. ~ 113 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Gospođo Dews«, zazvala je Majka Melem s vrata. »Nije vam dovoljno posla tamo u onom vašem sirotištu? Evo, već dvaput u četrnaest dana dolazite u moj dio St. Gilesa. I to s lordom Caireom, kako vidim. Nisam očekivala da ćete se vratit', gospon.« Lazar se nasmijao. »Jer ste mislili da će me ubiti u kući Marthe Swan?« Žena je nakrivila glavu i koketno se nasmijala, što je bio prilično ogavan prizor. »Čula sam ja da ste naletjeli na neku opasnu trojicu tamo. Jadna Martha Swan! Opasno je tako šetat' ulicama.« »Nije vam čudno da je ubijena na isti način kao i Marie Hume?« Slegnula je svojim koščatim ramenima širokim poput muškarčevih. »Mnogo cura loše skonča u St. Gilesu.« Na trenutak je Lazar proučavao staru svodnicu. Nesumnjivo je igrala nekakvu igru, no je li se radilo o novcu ili je imala opasnije namjere, nije znao reći. »Bilo kako bilo, čovjek koji me napao sjedio je u vašoj krčmi one noći kad sam vas došao ispitati. Imao je povez preko nosa.« Kimnula je. »Je. Viđala sam ga ovdje.« »Znate li tko ga je mogao unajmiti da me ubije? Tko ne želi da pronađemo ubojicu Marie Hume?« »Da ubije vas?« Nakašljala se i pljunula u prljavu slamu na podu. »Gledajte, ne znam ja što ljudi rade kad odu odavde. Vjerojatno je bacio oko na novčanik kojim ste mahali te noći i pomislio da ste laka meta.« »Znate li ima li kakve prijatelje? Ljude s kojima pije?« »Ne znam, nit' me briga.« Ponovno je slegnula ramenima i okrenula se. »Imam posla, gospon.« Lazar je gledao kako zatvara vrata za sobom. Majka Melem bila je zainteresirana za njegov novac one prve noći kad su došli, no ove večeri nije ga ni natuknula. Zašto se bojala? Je li ju netko upozorio? Gospođa Dews uzdahnula je pored njega. »To je onda to. Mislim da vam neće reći više od toga.« Mladić koji se naslanjao na zid cijelo to vrijeme nakašljao se. Lazar je pogledao u njega, no mladićeve oči bile su uprte u gospođu Dews. »Zanima vas Marie Hume?« Usne su mu se jedva pomicale, a riječi bile gotovo nečujne. Pa ipak je gospođa Dews tiho kimnula i stavila ostatak novčića koje joj je Lazar dao u mladićevu ruku. »Ima jedna kuća u Bjegunčevom dvorištu. Znate je?« Gospođa Dews se ukočila, kimajući glavom. »Potražite Tommyja Petta, ali da nikome niste rekli gdje ste čuli njegovo ime. Jasno?« »Jasno.« Gospođa Dews se okrenula i napustila stražnji hodnik, ~ 114 ~

Knjigoteka


Glorij@

Lazar je pričekao dok se nisu popeli uz stepenice i izišli na hladan noćni zrak. »Znate li put to tog Bjegunčevog dvorišta?« Stisnula je usne kao da nije naročito zadovoljna. »Da.« Lazar je gledao niz mračnu ulicu. »Poznajete li tog mladića? Možemo li mu vjerovati?« »Ne znam. Nikad ga prije nisam vidjela.« Gospođa Dews povukla je ogrtač preko ramena. »Mislite da je to zamka?« »Ili uzaludna potraga«, Lazar se namrštio. »Možda mu je Majka Melem naredila da nam prišapne tu informaciju.« »Zašto bi to napravila?« »Ne znam, dovraga«, izdahnuo je. »U tome i jest problem. Ne znam igrače u ovome. Nisam odavde.« »Pa, ako vam pomaže, mislim da je njegov strah od toga da ga načuje bio iskren.« Lazar je osjetio kako mu se osmijeh iznenada pojavljuje na usnama. Duboko se naklonio i skinuo šešir s glave. »U tom slučaju, gospođo Dews, vodite me.« Zamalo se nasmijala - životom bi se okladio u to - ali se ipak suzdržala i krenula, hodajući živahno dok su joj cipele odzvanjale po oblutcima. Lazar je hodao tik iza nje i budnim oko motrio oko sebe. Magla se motala po kutevima zgrada i prigušivala ono malo upaljenih lampi. Dobra noć za zasjedu, mračno je pomislio. »Kad sam se vratila iz vaše kuće prošli tjedan, dočekala su me starija braća«, iznenada je rekla. Glava joj je bila okrenuta pa joj nije mogao vidjeti izraz lica. »Što su rekli?« »Da ne žele da više idem s vama, jasno.« »Pa ipak, evo vas.« Zašli su za ugao i ušli u širu ulicu. »To bi mi trebalo laskati?« »Ne«, kratico je odgovorila. »Ovo činim radi sirotišta, ničeg drugog.« »Oh, naravno.« Skupina od tri muškarca izletjela je kroz vrata dalje niz ulicu, vidno pijana. Lazar je ispružio ruku i privukao je bliže k sebi, ignorirajući njezino iznenađeno cičanje. Zaustavio se u sjeni i omotao je svojim ogrtačem tako da je bila gotovo cijela skrivena. Lazar je nagnuo glavu i šapnuo joj u uho: »Loša stvar kod čestitih ljudi jest da ne lažu baš dobro.« Otvorila je usra, u oku joj je primijetio tračak ljutnje, no pijanci su upravo prolazili. ~ 115 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ššš«, disao joj je na uho. Iz te je blizine mogao namirisati slatko bilje koje je koristila za pranje kose. Želio ju je primaknuti još bliže, pritisnuti njezine kukove o svoje, polizati to nježno uho. No, huligani su ih zaobišli pa ju je pustio. Istog je trena odskočila i zagledala se u njega. »Nemam nikakvu želju biti s vama. Ovo radim samo zbog sirotišta i zbog djece.« »Kako strašno plemenito, gospođo Dews. Zvučite kao prava svetica.« Znao je da se smije, i to ne baš pristojno. »Hoćete li mi konačno reći kakva je to kuća u Bjegunčevu dvorištu?« »To je kuća gospođe Whiteside«, promrsila je prije nego se brzo okrenula i odmarširala dalje. Lazar je osjetio kako su mu se obrve podignule od iskrenog iznenađenja kad je požurio kako bi dostigao svog vodiča. Ovo bi zaista moglo biti veoma zanimljivo. Naime, gospođa Whiteside vodila je najzloglasniji bordel u St. Gilesu.

~ 116 ~

Knjigoteka


Glorij@

dopirali čudni, prigušeni zvukovi - kratak smijeh, mrmljanje, ritmično udaranje i nešto što je nalikovalo stenjanju. Temperance je protrnula. »Ovo je obrt gospođe Whiteside.« »Držite se mene«, promrmljao je lord Caire prije nego je podignuo štap kako bi pokucao na jedina vrata u dvorištu. Rastvorila su se i otkrila krupnog stražara, njegovo široko, priprosto lice bilo je prekriveno ožiljcima boginja. Njegove uske male oči nisu imale nikakav izraz. »Dečko ili cura?« »Nijedno«, glatko je rekao lord Caire. »Želim razgovarati s Tommyjem Pettom.« Čovjek je počeo zatvarati vrata. Lord Caire jednom je rukom gurnuo svoj štap u prolaz, a dlan druge ruke naslonio je na vrata. Vrata su se zaustavila, a stražar se doimao blago začuđenim. »Molim vas«, rekao je lord Caire tegobno se osmjehujući. »Jacky«, začuo se dubok glas iza stražara. »Da vidim našeg posjetitelja.« Stražar se odmaknuo u stranu. Lord Caire istog je trena ušao i povukao Temperance za sobom. Virila je preko njegova ramena. Hodnik unutra bio je malen i četvrtast, jedva dovoljno velik za stepenice koje su vodile na gornje katove. Odmah s desne strane nalazila su se otvorena vrata iza kojih se krio uredan dnevni boravak. Na vratima se nalazila žena u ružičastoj satenskoj haljini s vrpcama i mašnama. Glava joj je jedva sezala do Caireova struka, a tijelo joj je bilo debelo i zdepasto, čelo teško i deformirano. Lukavo je pogledala u Cairea. »Lorde Caire. Često sam se pitala kad ćete nas posjetiti.« Lord Caire se naklonio. »Razgovaram li s gospođom Whiteside?« Patuljčica je zabacila glavu i nasmijala se glasom dubokim poput muškarčeva. »Dragi moj, ne. Ja sam obična zaposlenica te dame. Možete me zvati Pansy.« Lord Caire je kimnuo. »Gazdarice Pansy. Bio bih vam veoma zahvalan kad bih mogao na trenutak popričati s Tommyjem Pettom.« »Zašto, ako smijem pitati?« »Posjeduje informaciju koju trebam.« Pansy je napućila usne i nakrivila glavu. »Zašto ne? Jacky, otiđi vidjeti je li Tommy slobodan.« Stražar se odvukao dalje, a Pansy je pokazala prema dnevnom boravku iza sebe. »Želite li sjesti, gospodaru?« ~ 118 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Hvala vam.« Ušli su u mali dnevni boravak, a lord Caire sjeo je na pohabani baršunasti divan, povlačeći Temperance za sobom. Preko puta njih nalazio se širok, nizak naslonjač s raskošnim ljubičastim i ružičastim jastucima. Pansy je podignula jedan i zavalila se unatraške u naslonjač. Njezino stopalo, u elegantnim visokim cipelicama, visjelo je nekoliko centimetara od poda. Položila je svoje punašne rake na naslone i pogledala u Cairea s osmijehom na usnama. »Zaista morate ostati malo kod nas, moj gospodaru, nakon što dovršite posao s mojim dečkom Tommyjem. Mogu vam ponuditi posebnu cijenu.« »Hvala, ne«, rekao je Caire ne mijenjajući ton glasa. Pansy je nakrivila glavu. »Specijalnost nam je da se brinemo za, hmm, neuobičajene zahtjeve gospode kao što ste vi. Jasno, i vaša prijateljica može sudjelovati.« Temperance je razrogačila oči kad je Pansy kimnula bradom prema njoj. Nije imala pojma što su bili Caireovi neuobičajeni zahtjevi, no znala je da bi se trebala zgroziti pri samom spomenu da bi se ona mogla upustiti u to zajedno s njim. Još uvijek je pokušavala definirati svoje osjećaje kad je naočit mladić ušao u sobu. Bio je vitak, sa zlatnom kosom koja mu je u svilenkastim valovima padala na ramena. Oklijevao je na pragu, promatrajući lorda Cairea s nelagodom. Pansy mu se osmjehnula. »Tommy, ovo je lord Caire. Vjerujem da...« Što god da je gazdarica Pansy namjeravala reći, Tommy je prekinuo izletjevši iz prostorije. Lord Caire poskočio je s divana i poletio za dečkom. Iz hodnika se čulo komešanje, udarac i psovka, a onda je lord Caire ponovno ušao u dnevni boravak držeći Tommyja čvrsto za ovratnik ogrtača. »U redu! U redu!« dahtao je dečko. »Ulovili ste me. Pustite me i reći ću vam.« »Neće ići«, rekao je lord Caire. »Radije bih te držao dok pričaš.« Pansy je promatrala tu epizodu stisnutim, ali ne i iznenađenim pogledom. Malo se promeškoljila. »Tommyjeva noć još nije gotova, gospodaru. Nadam se da ćete imati to na umu dok se bavite njime. Cijena mu pada ako ima modrice.« »Nemam namjeru ozlijediti vašeg zaposlenika ako će mi reći ono što želim znati«, rekao je lord Caire. »A to je?« patuljčica je krotko upitala. »Marie Hume«, rekao je lord Caire. »Što znaš o njezinoj smrti?« ~ 119 ~

Knjigoteka


Glorij@

Za dečka koji za život zarađuje u bordelu u St. Gilesu, Tommy je užasno loše lagao. Odvratio je pogled, polizao usnice i rekao: »Ništa.« Temperance je uzdahnula. Čak je i ona mogla vidjeti da je lommy nešto znao o smrti ljubavnice lorda Cairea. Lord Caire samo je protresao dečka. »Pokušaj ponovno.« Pansy je podignula obrve. »Bojim se da me vaše trošenje Tommyjeva vremena košta, lorde Caire.« Bez ijedne riječi, lord Caire posegnuo je rukom u džep ogrtača i izvukao maleni novčanik. Dobacio ga je Pansy, a ona ga je spretno ulovila. Nakon što je zavirila u njega, zatvorila ga je i sakrila negdje kod sebe. Kimnula je Tommyju. »To će biti dosta. A sad popričaj s gospodinom, janje moje.« Tommy je potonuo pod rukom lorda Cairea. »Ne znam ništa. Bila je mrtva kad sam je našao.« Kad je to čula, Temperance je brzo pogledala u lorda Cairea, no ako i jest bio iznenađen viješću da je Tommy, a ne Martha Swan, našao Marie, nije to pokazao. »Jesi li ti bio prvi koji ju je pronašao mrtvu?« upitao je lord Caire. Tommy ga je zbunjeno pogledao. »Nikog nije bilo tamo, ako me to pitate.« »Kad si je pronašao?« Tommy je izobličio lice. »Prošlo je dosta vremena... Dva mjeseca ili više.« »Koji dan?« »Subota.« Tommy je bacio pogled prema Pansy. »Subotom 'jutro ne radim.« »U koliko sati si stigao u njezinu sobu?« Tommy je slegnuo ramenima. »Možda devet? Ili deset? Uglavnom, prije podne.« Lord Caire ga je još jednom prodrmao. »Opiši nam.« Tommy je polizao usne, pogledavajući u Pansy kao da traži njezino dopuštenje. Malena je žena kimnula glavom. Uzdahnuo je. »Soba joj je bila na drugom katu, u stražnjem dijelu kuće. Nije bilo nikog kad sam se popeo stepenicama, osim čistačice koja je ribala stepenice. Krenuo sam joj pokucat' na vrata, Marie, ali su se sama otvorila. Nisu bila zaključana, pa sam ušao. Prednja je prostorija bila čista k'o suza. Marie je voljela urednost, ali spavaća soba...« Tommy je prekinuo svoju pripovijest i zagledao se u pod. Teško je progutao. »Krv je bila posvuda. Po zidovima i po podu, čak i po stropu. ~ 120 ~ Knjigoteka


Glorij@

Gospode, nikad nisam vidio toliko krvi u svom životu. Madrac je bio sav cm od nje, a Marie...« »Što s Maire?« glas lorda Cairea bit) je blag, ali Temperance je znala da to nije od nježnosti ili sažaljenja. »Bila je rasporem«, rekao je Tommy. »Od grla do dolje. Vidio sam joj crijeva kako vise kao sive zmijurine.« Još jednom je progutao, lice mu je posado pepeljasto sivo. »Izbacio sam sve što je bilo u meni, svuda po podu. Nisam si mogao pomoć'. Smrad je bio strašan.« »Što si potom napravio?« upitao je lord Caire. »Pa, otrčao van«, rekao je Tommy, ponovno skrenuvši pogled. Lord Caire ga je protresao. »Nije ti palo na pamet pretražiti sobu? Imala je dragulje - dijamantnu ukosnicu i biserne naušnice, dijamantne kopče za cipele i prsten s dragim kamenom.« »Nikad...« otpočeo je Tommy, no lord Caire ga je tresao tako snažno da nije mogao ni govoriti. »Tommy, drago moje janje«, uzdahnula je Pansy. »Iskreno odgovori lordu Caireu ili mi nećeš biti od koristi.« Tommy je potišteno objesio glavu. »Više joj nisu trebali. Bila je mrtva, skroz. A da sam ih ostavio tamo, samo bi ili ukrao njezin gazda. Imao sam više prava na njih od ikoga.« »Kako to?« upitala je Temperance. Tommy je podignuo glavu, zagledavši se u nju kao da je prvi put vidi. »Kako? Pa ja sam joj brat.« Temperance je pogledala u lorda Cairea. Izraz njegova lica ništa nije odavao, no skamenio se kao da je iznenađen. Ponovno se okrenula prema Tommyju. »Vi ste bili brat Marie Hume.« »Je, zar nisam upravo to rekao«, promrsio je dečko. »Imali smo istu majku, da, iako je Marie bila deset ili više godina starija od mene.« Temperance se namrštila. Ulovila je kratak pogled koji su razmijenili lord Caire i Pansy. Nešto tu nije imalo smisla. Osjećala je kao da joj nedostaje informacija koju su svi ostali u prostoriji znali. »Onda ste je dobro poznavali?« Tommy je s nelagodom slegnuo ramenima. »Prilično dobro, valjda.« »Je li imala i drugih posjetitelja osim lorda Cairea i vas?« upitala je Temperance. »Što se toga tiče, ne znam«, polako je rekao Tommy. »Viđao sam je jedva jednom tjedno.« ~ 121 ~

Knjigoteka


Glorij@

Odmahnuo je glavom. »Ne. Ono što tražim su informacije.« Gazdarica Pansy nakrivila je svoju preveliku glavu, pogled joj je bio lukav i svjetlucao je od mogućnosti da nešto zaradi. »Kakvu vrstu informacija, gospodaru?« »Želim znati imena muškaraca koji vole koristiti konope i kapuljače.« Zagledala se u njega, zamišljenim tamnim očima. Potom je iznenada odmahnula glavom. »Znate da vam ne mogu odati imena naših mušterija.« Izvadio je novčanik iz džepa - veći od onog koji joj je ranije dao - i bacio ga na stol pored njezinog lakta. »Unutra je pedeset funti.« Podignula je obrve i uzela novčanik, istresavši u krilo novčiće kako bi ih jednog po jednog izbrojila. Kad je završila, zastala je kao da razmišlja, potom ih je vratila natrag u novčanik i gurnula si ga u njedra. Sjedila je u svom niskom, širokom naslonjaču i promatrala ga. »Nekoj je gospodi uzbudljivo promatrati tuđe igrice.« Izvio je obrvu i čekao nastavak. »Možda biste željeli probati?« Lazar je kimnuo, puls mu se ubrzao. Pansy je podignula glas. »Jacky!« Lakaj se pojavio na vratima. Prstima mu je dala znak. »Molim te da odvedeš ovog gospodina do špijunki. Mislim da će vas najviše zanimati soba broj šest, lorde Caire.« Jacky se okrenuo bez riječi, a Lazar je prišao gospođi Dews kako bi je uhvatio za zapešće. Odmicala se od njega, no on ju je čvrsto držao odvlačeći je prema vratima. »Što to radite? Nemam ni najmanju želju gledati nečije ›igrice‹.« »Ne mogu vas ostaviti samu«, tiho je gunđao. Bila je to istina, premda ne cijela. Htio joj je pokazati što je vrebalo duboko u njegovoj duši. Bila bi zgrožena tom njegovom istinom, znao je, no osjećao je morbidan poriv da iz prve ruke vidi kakva bi bila njezina reakcija. Da joj otkrije sve svoje tajne i pričeka njezinu osudu. Jacky ih je poveo uz uske drvene stepenice u mračan hodnik iznad njih. Duž njega su bila poredana vrata, svaka označena grubo urezanim brojem. No, umjesto da ude kroz jedna od njih, muškarac ih je poveo do kraja hodnika do neoznačenih vrata. Jacky ih je otključao i pokazao im da udu. »Idite do kraja i okrenite se. Jedan sat. Ne više.« Potom je zatvorio vrata za njima. Gospođa Dews navalila je na Lazara, mogao je osjetiti kako joj tijelo drhti. Sagnuo se kako bi joj šapnuo na uho. »Ššš. Vrata nisu zaključana. Možemo otići kad god poželimo.« »Onda pođimo odmah«, siktala je. »Ne.« Srce mu je ubrzano lupalo pa ju je jače stisnuo za zapešće. ~ 123 ~

Knjigoteka


Glorij@

Nalazili su se u niskom, uskom prolazu. Jednom je rukom opipavao zid prateći Jackyjcve upute da odu do kraja. Tamo je prolaz naglo skretao, pa je zaškiljio. Isprva se prolaz doimao mračnim kao grob, no kad su mu se oči priviknule, razaznao je sićušne točkice svjetla ravnomjerno poredane uz jedan zid. Približio se prvoj i primijetio da se radi o špijunki. Ispod nje, jedva vidljiv na svjetlu iz sobe iza vrata, nalazio se broj devet. Gospođa Dews povlačila ga je za zapešće. »Molim vas, otiđimo odavde.« Pogledao je kroz špijunku i okrenuo se prema njoj, primičući je bliže. »Ne. Pogledajte.« Odmahnula je glavom, no njezin je otpor bio slabašan dok ju je usmjeravao prema zidu. Primijetio je trenutak kad je ugledala ono što se nalazilo iza špijunke jer joj se cijelo tijelo napelo. Okrenula se prema zidu, od njega, a on se kretao iza nje. Primaknuo je glavu bliže njezinom uhu. »Što vidite?« Drhtala je, ali ništa nije govorila. Nije da su mu trebale njezine riječi kako bi znao što se događalo u sobi. I sam je sve vidio kad je pogledao kroz špijunku: muškarac i žena, muškarac potpuno gol, žena u korzetu. Žena je klečala, s njegovim udom među usnama. »Sviđa li vam se?« šapnuo je. »Uzbuđuje li vas to?« Osjetio je kako je zadrhtala pored njega, zec u kandžama jastreba. Bila je tako čedna na površini, no jednim dijelom sebe, onim dijelom onkraj uma i duha, znao je da su i u njoj postojale čulne dubine koje je nastojala skriti. Želio je istražiti te dubine. Bile su ravnopravan dio nje koliko i zlatne mrljice u njezinim očima, čeznuo je za tim da se pogosti njezinom žudnjom. »Hajdemo, da vidimo čega još ima.« Uzeo ju je za ruku, koja se sad manje opirala, i poveo do druge špijunke. Bacivši oko, uvjerili su se da je soba bila prazna. No, druga nije bila. »Pogledajte«, promrmljao je, svojim je tijelom pritisnuvši uza zid. »Što vidite?« Odmahivala je glavom, no svejedno je šapnula: »Uzima je... odostraga.« »Kao pastuh kobilu«, rekao je tiho, tijelo mu je bilo napeto pored njezinog. Kratko je kimnula. »Sviđa li vam se to?« ~ 124 ~

Knjigoteka


Glorij@

Odbila je odgovoriti na to pitanje. Odmaknuo ju je od vrata i provjerio iduću rupicu, onu na koju ih je uputila gazdarica Pansy. Jedva je progutao knedlu kad je ugledao prizor unutra. Okrenuo se i bez riječi poveo gospođu Dews do rupice. Mogao je osjetiti to Što je ugledala. Tijelo joj se umirilo, a ruka kojom je držala njegovu jače ga je stisnula. Kretao se iza nje, obujmio je i pritisnuo uza zid tako da nikako nije mogla pobjeći. Bila je topla i mekana ispod njegovog velikog tijela. »Što vidite?« dahtao joj je na uho. Odmahnula je glavom, no on ju je uzeo za ruke, raširio ih na zidu, svojim dlanovima prekrivši njezine. Osjetio je svoj ud kako raste i pulsira, kako se stišće uz rub hlača, kako pritišće njezinu mekanu stražnjicu. »Recite mi«, inzistirao je. Čuo je kako je progutala knedlu u tišini mračnog prolaza. »Žena je prekrasna. Ima crvenu kosu i bijelu put.« »I?« »Gola je i svezana za krevet.« »Kako?« Usnama joj je ovlaš dodirivao vrat. Tako blizu, njezin je miris bio snažan, miris žene. Poželio je da joj može skinuti tu priprostu bijelu kapicu s glave, maknuti joj kopče iz kose i ukopati lice u njezine uvojke. »Recite mi kako.« »Ruke su joj iznad glave, svezane za gornji dio kreveta.« Glas joj je bio grlen, dubok i senzualan. »Noge su joj raširene, gležnjevi vezani za donji kraj kreveta. Gola je, a njezina... njezina...« Progutala je, ne mogavši izgovoriti ni riječ. »Njezina mačkica?« šaptao joj je na obraz. Bokovi su mu instinktivno poletjeli prema njoj kad je izrekao tu riječ, kao da traže točno taj dio nje. »I?« »Da, to. Potpuno je izložena.« Zacvilila je kad joj je polizao jednu stranu vrata. »I?« poticao ju je. »Oh!« Udahnula je kao da nastoji ostati sabrana. »Preko očiju joj je svezan šal.« »A muškarac?« »Visok je i taman, i potpuno je odjeven, čak mu je i perika još na mjestu.« ~ 125 ~

Knjigoteka


Glorij@

Nasmijao se blizu njezine kože, gurajući bokove prema njezinoj stražnjici. Najradije bi joj odmah podignuo haljinu, potražio ono mekano, vlažno mjesto u sredini, ali nije bio siguran bi li je to probudilo iz transa. »Što radi?« Nježno joj je grickao uho. Dahtala je. »Kleči između njezinih nogu i... O, Bože!« Mračno se zahihotao. »Mazi njezinu mačkicu, zar ne? Gura jezik u nju, ljubi je, liže točno između ružičastih usana, pije njezine sokove.« Zastenjala je i oslonila se na njega, ali ne kako bi pobjegla. Stražnjicom se trljala o njegov napeti ud, našto je osjetio nalet trijumfa. Gurnuo joj je jezik u uho, lickajući nježan vanjski rub. »Bi li vam se to svidjelo? Biste li voljeli moja usta među sobom, moj jezik na vašem pupoljku? Lizao bih vas tamo, kušao vas, mirisao, sve dok ne pokleknete poda mnom, ali ne bih vas pustio. Držao bih vas pritisnutom, raširenih bedara, vaša mačkica otvorena za mene, lizao bih vas sve dok ne svršite iznova i iznova.« Tad se uskomešala, napola se okrenuvši u njegovom stisku, a on se sagnuo i snažno je poljubio, svojim usnama rastvorivši njezine, gurajući jezik u njezina usta jednakom žestinom kojom je želio gurnuti svoj ud u njezino tijelo. Bože! Prijetila mu je opasnost da svrši u hlače, ali nije mario. Napokon je popuštala, njegova mala mučenica, a njezina je predaja bila slada od ičega. Gurnuo je svoju nogu među njezine, tako visoko da je bila prisiljena zajahati ga. Uhvatio ju je za suknju, podignuo uvis, cijelim svojim bićem usmjeren prema jednom jedinom cilju. Nije mario za to gdje se nalaze, tko je on i kakva je njegova vlastita prokleta prošlost. Sve što je želio bilo je njezino toplo, mokro tijelo oko njega. Odmah. No ona je ukopala nokte u njegovu kosu i iznenada ga povukla, izmamivši iz njega neočekivan i bolan jauk. Samo to joj je trebalo. Odskočila je, zec u bijegu pred jastrebom, divlje jurnuvši niz mračan prolaz.

Začarao ju je. Temperance je dahtala skrećući za ugao mračnog hodnika. Panika joj se nastanila u grlu, treperila i prijetila da će joj zaustaviti dotok zraka. Da će joj odnijeti sav razum. Kako je znao? Zar joj je sramota bila napisana na licu, naočigled svim muškarcima? Ili je bio čarobnjak koji je znao prepoznati senzualne slabosti žena? Jer ona je oslabjela. Noge su joj klecale pod njim, njezino je središte postalo vlažno od sramotne žudnje. Gledala je kroz onu užasnu špijunku i opisivala ono što je vidjela, a dragi Bože, svidjelo joj se. Strašne ~ 126 ~

Knjigoteka


Glorij@

riječi koje joj je šaputao na uho dok se pritiskao o njezinu stražnjicu zagrijale su je i uzbudile. Željela je da je zajaši poput napaljenog pastuha u tom prijavom malom hodniku bordela. Možda je već izgubila razum. Vrata koja su vodila u vanjski hodnik nisu bila zaključana. Rastvorila su se kad ih je dotaknula i nedugo zatim već je letjela niz stepenice, teški koraci čizama lorda Cairea bili su tik iza nje. Stigla je do četvrtastog malog hodnika i čula ga kako psuje i posrče. Hvala nebesima! Što god da ga je usporilo, njoj je dalo nekoliko dodatnih sekundi. Rastvorila je vrata bordela i odjurila u noć. Od vjetra joj je zastao dali, a nešto malo, zločesto i četveronožno odmaknulo joj se s puta. Uletjela je u malenu, nadsvođenu ulicu, koraci su joj odzvanjali po starim kamenim zidovima. Trčala je bez smjera, bez misli, panika joj je tutnjala u grudima. Ako je ulovi, opet će je poljubiti. Pritisnut će svoje tijelo o njezino, a ona će okusiti njegova usta, osjetiti njegov dodir, neće moći pobjeći po drugi put. Pokleknut će i koprcati se u vlastitoj grešnoj naravi. Ne smije dopustiti da se to dogodi. Stoga, kad je čula kako odostraga doziva njezino ime, natjerala je samu sebe da uspori, da se kreće kradomice. Nadsvodena ulica vodila je u maleno dvorište. Osvrnula se iza sebe i jurnula preko nje. U grudima ju je peklo, htjela je duboko disati, no natjerala se da diše polako, tiho, da pogleda iza sebe. Dvorište je bilo prazno. Njegov je glas bio udaljen. Možda ga je izgubila. Temperance se šuljala niz uličicu, zašla u sporednu ulicu, a potom skrenula prema nekom prolazu. Mjesec je bio vidljiv i pružao joj je slabašno svjetlo. Trčala je tako brzo i žurno da nije imala pojma gdje je završila. Zgrade s obje strane bile su mračne. Prešla je preko ulice, ponovno brzo potrčala, trnci straha penjali su joj se uz leđa. Zastala je na trenutak u sjeni neke kuće i povirila iza sebe. Nije mogla vidjeti lorda Cairea. Možda je odustao od potjere? Premda to nije bilo nalik... »Budalo!« bijesno joj je protisnuo pored uha. Kriknula je, sasvim priprosto, nasmrt ju je preplašio. Uhvatio ju je za nadlaktice i prodrmao, glas mu je bio grub od gnjeva. »Zar nemate pameti? Obećao sam vašem bratu da ću se brinuti za vas, a vi samo tako otrčite u najgori dio St. Gilesa.« Zurila je u njega zabezeknuta, jedina misao joj je bila ta da je bio ljut jer se bojao za nju. Mislila je da ju je ganjao u naletu seksualnog ludila, a on je cijelo vrijeme bio zabrinut za njezinu sigurnost, Temperance si nije mogla pomoći. Zabacila je glavu unatrag i nasmijala se, vjetar joj je odnio smijeh s usana i vinuo ga visoko u zrak. ~ 127 ~ Knjigoteka


Glorij@

Lord Caire se namrštio. »Prestanite. Nije smiješno.« Naro se, jasno, samo još jače nasmijala. Frustrirano je uzdahnuo i ponovno je prodrmao, ali ne onako snažno. Počeo ju je povlačiti prema sebi, a njezin strah od njegove privlačnosti se vratio i dozvao je k svijesti. Stavila je dlanove na njegova prsa, slabašno prorestirajući. Potom ju je grubo gurnuo iza sebe. Zateturala je od tako nagle kretnje, potom je ulovila ravnotežu i podignula pogled. Skupina muškaraca ušla je u ulicu, svi su bili naoružani roljagama. Caire se okrenuo i rastvorio svoj štap za hodanje. Kratki bodež držao je u desnoj ruci, ostatak štapa u lijevoj, nije nimalo oklijevao već se odmah bacio na napadače. »Bježite!« viknuo joj je jurnuvši na muškarce. Nisu očekivali tako naglu ofenzivu. Dva muškarca su se povukla, jedan se nećkao, no ostala dvojica su se primaknula Caireu. Temperance je tražila svoj pištolj. Torbicu koju je inače nosila privezala je za struk, ispod suknje, pa je počela podizati tkaninu. Začuo se kratak vrisak koji je bio jezivo prekinut. Podignula je pogled na vrijeme da vidi kako jedan od Caireovih napadača pada unatrag, lica prekrivenog krvlju. Caire se elegantno okrenuo, ogrtač je lelujao oko njega, napao je još jednog muškarca. »Temperance! Odmah me poslušaj. Bježi!« Iznenada, debela ruka omotala joj se oko vrata i prigušila njezin vrisak. »Baci nož«, rekao je grubi glas blizu njezinog uha, »ili ću joj slomit' vrat.« Caire se okrenuo i stisnuo oči kad je vidio u kakvoj se nevolji našla, a potom je muškarac koji je držao Temperance zagunđao i omlohavio. Izmigoljila se iz njegovog stiska kad je pao na pod. Udahnula je, podignula pogled i ugledala... Utvaru, kako se tiho i brzo miče pored nje. Napadači nisu ni znali da je on - ono? - tu dok nije jednog pregazio. Možda sanja? Možda je ubijena, a da to ni ne zna? Jer stvor koji se borio tiho i ubojito rame uz rame s Caireom nije nalikovao ičemu što je prije vidjela. Bio je visok i mršav, odjeven u crno-crvenu tuniku. Njegove hlače, čizme i šešir sa širokim obodom, sve je bilo crno. Crna polu-maska pokrivala je gornji dio njegovog lica, nos mu je bio groteskno dug, a jezive linije ispresijecale su dio oko očiju i naglašenih jagodica. U jednoj je ruci držao blistav mač, a u drugoj dugačak bodež, oboje je koristio ubojito i vješto, okretno skačući po oblutcima dok se borio. ~ 128 ~

Knjigoteka


Glorij@

Caire i prikaza stajali su leđima okrenuti jedan drugom, oba lika borila su se strasno precizno. Caire je blokirao udarac štapom u lijevoj ruci, nakon čega je zamahnuo bodežom u desnoj. Preostali napadači kružili su oko dvojice muškaraca poput čopora bijesnih pasa. No, Caire i harlekin kretali su se usklađeno kao da su se cijeloga života rako borili. Na koji god način da su napadači pokušali probiti njihovu obranu, nisu mogli pronaći prolaz. Prikaza je porezala jednog muškarca preko prsa, a Caire je drugog ubo u bedro. Jedan od napadača je zaurlao i odjednom su pobjegli, nestali u noći St. Gilesa. Čak se i muškarac koji ju je lihvario odostraga oporavio dovoljno da pobjegne. U tišini, Temperance je čula kako joj dah zapinje u grlu. Pištolj koji je držala u rukama žestoko se tresao. Prikaza se graciozno okrenula, čizme su mu tiho šaputale po oblutcima. Skinuo je šešir s glave i duboko se naklonio. Grimizno pero zalepršalo je na njegovom šeširu kad ga je vratio natrag na glavu. Potom je i on nestao. Temperance je zurila u Cairea. »Jeste li teško ozlijeđeni? Tko je to bio?« »Nemam pojma«, odmahnuo je glavom. Tijekom tučnjave, njegova srebrna kosa ispala je iz vrpce kojom ju je inače vezao i raširila se po crnom ogrtaču. »Ali čini se da Duh St. Gilesa ipak nije samo glasina.«

~ 129 ~

Knjigoteka


Glorij@

Deseto poglavlje Meg je odmahnula glavom. »To, Vaše Visočanstvo, nije ljubav.« »Što?« kralj je zaprijetio. »Ako nije ljubav, onda što je?« »Poslušnost«, reče Meg. »Vaši vam stražari govore ono što želite čuti iz poslušnosti, Vaše Visočanstvo.« Tako dakle! U prostoriji s prijestoljem mogla se čuti vlas kose kako pada na pod. Mala plava ptica je zacvrkutala, a kralj je izdahnuo. »Vratite je u tamnicu«, naredio je stražarima. Meg je dobacio: »Kad idući put budeš u mom prisustvu, pazi da budeš temeljito oprana.« Meg se kratko naklonila. »Da bi' se oprala, trebaju mi voda, sapun i tkanina, ako je po volji Vašem Visočanstvu.« Stražari su je izveli van... - iz Kralja Lockedhearta

Znala sam da je Duh St. Gilesa stvaran!«uzviknula je Nell kasnije te večeri. Temperance se okrenula i zagledala u služavku, svjesna da se i Winter koji je sjedio preko puta kuhinjskog stola, okrenuo u isti tten. Nell je porumenjela od njihovih pogleda. »Pa, kad jesam! Je li imao krvave oči?« Temperance se umorno osmjehnula Nellinom uzbuđenju. Caire ju je dopratio kući nakon napada, a nedugo zatim na nju su navalili Winter i Nell. Posljednjih petnaest minuta provela je odgovarajući na Winterova negodujuća pitanja koja su s vremena na vrijeme prekidali Nellini uzvici. »Nisam mu mogla dobro vidjeti oči«, iskreno je odgovorila. ››Nosio je crnu polumasku s dugim, iskrivljenim nosem.« Winter je frknuo. Pogledala je u njega. »A nosio je i crveno-crno odijelo poput harlekina.« To čuvši, njezin brat podigne obrve pomalo zainteresirano. »Kazališni kostim? Zvuči poput luđaka.« »Poludjeli glumac«, Nell je protrnula od uzbuđenja. »Prilično se dobro borio za jednog luđaka«, sumnjičavo je rekla Temperance. »Možda je običan lopov koji voli malo drame«, suho je dodao Winter. »Ili je zbilja duh koji se vratio da osveti svoju smrt u St. Gilesu«, rekla je Nell. ~ 130 ~

Knjigoteka


Glorij@

Temperance je odmahnula glavom. »Nije bio duh. Noćas sam vidjela čovjeka od krvi i mesa, visokog i vitkog«, ćudljivo se nasmijala. »Zapravo, figurom je prilično sličio na tebe, brate.« Nell je prigušila hihot. Winter je samo uzdahnuo. »Pa, tko god on bio«, brzo je dodala Temperance, »dugujem mu svoj život.« »Zbog čega bi bilo mudro da više ne viđaš lorda Cairea«, odgovorio je Winter. Temperance se lecnula, znajući da mu je upravo dala dodatan razlog za takvo mišljenje. Kada barem ne bi bila tako strašno umorna! Protrljala je sljepoočnicu. »Winter, molim te, možemo li ostaviti ovu raspravu za sutra?« Kratko ju je pogledao, njegove tužne, smeđe oči bile su ozbiljne, potom je kimnuo i ustao. »Večeras ću te poštedjeti rasprave, sestro, ali jedna noć neće promijeniti moj stav. Druženje s tim čovjekom dovelo te u opasnost, navelo da zanemariš svoje dužnosti prema sirotištu i djeci, a bojim se i da šteti tvom zdravom razumu i čestitosti. Ne želim da više viđaš lorda Cairea.« Pristojno je kimnuo i napustio kuhinju. Temperance je pustila da joj glava potone među dlanove. Nell se nakašljala nakon kratke tišine. »Šalica čaja uvijek me oraspoloži, naročito prije spavanja.« Temperance je morala trepnuti kako bi odagnala suze koje su joj navrle u oči. »Hvala ti.« Nikad nije razmijenila ljutite riječi s Winterom. Asa i Concord znali su je dovesti do ludila svojom tvrdoglavom nemogućnošću uviđanja stajališta drugih ljudi, ali Winter nikad nije podignuo glas na nju. Bio je obziran čovjek, nije ga bilo lako uzbuditi ili naljutiti, a činjenica da je te večeri učinila upravo to strašno ju je uznemirila. Nell je stavila čajnik na stol, skupa s dvije šalice, i sjela nasuprot nje. Natočila je kipući čaj u jednu od šalica. »Gospodin Makepeace nije htio biti tako... tako... ah...« Nell je zastala, očigledno ne mogavši pronaći lijepu riječ za svog poslodavca. Temperance se na silu osmjehnula. »Da, htio je.« »Oh, ali...« »I ima pravo.« Temperance je posegnula nikom preko stola, dohvatila punu šalicu i povukla je prema sebi. »Ne bih ga smjela ostavljati samog da ~ 131 ~

Knjigoteka


Glorij@

bih se ja smucala po East Endu s lordom Caireom. Zanemarujem svoje dužnosti.« Nell je tiho natočila drugu šalicu čaja, miješajući u njoj veliku kocku šećera. Polako je otpila gutljaj, a potom pažljivo vratila šalicu natrag na stol, ne skidajući pogled s čaja. »Lord Caire je veoma... naočit muškarac, ugodan za oči, ja mislim.« Temperance ju je pogledala. Nell se ugrizla za usnu. »To je zbog one kose, čini mi se, rako dugačke i guste i sjajne. I srebrne! Jako je neobična.« »Sviđaju mi se njegove oči«, priznala je Temperance. »Da?« Na stol je kapnula kapljica čaja pa je Temperance stavila prst na nju i nacrtala krug na stolu. »Nikad nisam vidjela tako plave oči. A obrve su mu tako tamne u usporedbi s kosom.« »Ima prilično lijep nos«, oprezno je rekla Nell. »A usne su mu široke i zaobljene u kutevima. Jesi li primijetila?« Nell je uzdahnula, čime je sve rekla. Temperance se ugrizla za usnu. »Tako su čvrste, a opet mekane. Oduzimaju mi dali.« Shvatila je da je možda rekla previše tim posljednjim priznanjem pa je žurno otpila gutljaj čaja. Kad je spustila šalicu natrag na stol, Nell ju je pomno promatrala. »Izgleda da vam je... naročito sklon.« Temperance je ponovno spustila pogled prema stolu. Njezin krug od čaja se osušio. »Kako znaš? Nikad ga nisi ni srela.« »Ah, ali čula sam od djece i od Polly«, rekla je Nell. » Polly kaže da se sva naježi kad vidi kako vas gleda.« Kako ju je gledao? Je li Nell zamijenila požudu za sklonost? I zašto joj je to toliko bilo važno?« Temperance je odmahnula glavom, položivši dlanove na stol. »Njegove su želje neprirodne. A sve i da nisu, kakva bih ja to žena bila kad bih dopustila da me vode porivi?« »Normalna žena, valjda«, nježno je rekla Nell. Temperance je šutjela, prisjećajući se crvenokose žene sa šalom preko očiju. Prisjetila se koliko ju je uzbudio taj prizor. Bila je tako umorna od pokušaja da kontrolira svoje porive, a tu je bio lord Caire koji se nije nimalo trudio kontrolirati ih. Umjesto toga, kao da je uživao u njima. Nell se nakašljala. »Jednom sam imala prijatelja koji je volio malo avanture u krevetu.« ~ 132 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Zbilja?« Nell gotovo nikad nije pričala o svom nekadašnjem zanimanju. Nell je kimnula. »Bio je običan gospodin, u ostalim stvarima izrađivao je satove - ali u krevetu je volio vezati dame.« Temperance je pomno promatrala dio stola između svojih ruku, čak i kad je osjetila kako joj u obraze navire toplina. Samo voditi takav razgovor bilo je strašno sramotno, a kamoli činiti to s lordom Caireom na pameti... Oh, nebesa! »Je li...« Temperance je zašutjela i polizala usne. »Je li te ozlijedio?« »O, ne, gazdarice«, rekla je Nell. »Da se razumijemo, ima gospode koji vole nanosit' bol ženama s kojima se druže, ali moj gospodin nije bio takav. On je samo više uživao u svemu ako se ja nisam mogla micat'.« »Oh«, Temperance je tiho rekla. Ne bi smjela razmišljati o svemu tome, to je samo budilo njezine najgore porive. No, osjećala je kako joj u grudima raste pobuna. Zar je tako strašno razmišljati o seksualnom odnosu s Caireom? Pitati se kako bi bilo imati šal preko očiju? Nagađati što bi prvo napravio da je svezana, bespomoćna, raširena pred njim? Zamišljati da se predaje svojim nagonima bez krivice - onako kako je to činio lord Caire? Nasrojala je ne drhtati. »Mislila sam da ti se ne sviđa lord Caire.« »Ne poznajem čovjeka«, pažljivo je rekla Nell. »Znam samo na kakvom je glasu među ženama noći u St. Gilesu.« Temperance se namrštila. »Činjenica da je na nekakvom glasu među tim ženama trebala bi biti dovoljna da ti se ne sviđa.« »Vjerojatno ste u pravu«, uzdahnula je Nell. »Znam da bi muškarac trebao ostat' čist ako nije vjenčan. Ne bi smio posjećivat' kurve kad osjeti nagon.« Temperance je kratko kimnula. Naravno da ne. Seksualno općenje izvan braka bilo je grijeh. »Stvar je u tome, gazdarice«, Nell je uho rekla, »što ja jednostavno ne vidim u čemu je problem.« Temperance je brzo podignula pogled. »Kako to misliš?« Nell je slegnula ramenima. »Pa, s općenjem. Mislim da svi muškarci i žene to vole, čak i izvan braka. Zašto je to tako loše?« Temperance je zurila u nju, ne mogavši odgovoriti. Nell se nagnula prema naprijed. »Ako općenje donosi radost, čak i nakratko, zašto ga osuđivat'?« ~ 133 ~

Knjigoteka


Glorij@

Idućeg jutra st. john je bio u svojoj radnoj sobi i mrštio se gledajući u Ciceronov govor, kad se Molder flegmatično nakašljao na vratima. »Lord Caire vas treba, gospodine.« Možda bi mu i bio rekao da nije kod kuće, ali je Caire, proklet bio, stajao točno iza batlera. St. John je stisnuo vilicu, spustio pero i mahnuo Caircu da uđe. Caire je ušetao s velikim buketom tratinčica u rukama. »Nećeš vjerovati koga sam sreo sinoć u St. Gilesu.« »Neku kurvu?« kiselo je upitao St. John. »Ne. To jest, da.« Caire se počešao po bradi. »Barem pretpostavljam da su bile kurve, ali to nije nikakva novost. Ne, upoznao sam zloglasnog Duha St. Gilesa.« »Jesi?« St. John se pretvarao da ima posla razmještajući papire po stolu. Kad je ponovno podignuo pogled, Caire ga je zamišljeno promatrao. Stavio je buket cvijeća na stol. »Muškarac u harlekinskom kosrimu, mekani šešir s grimiznim perom i crna polumaska. O, da, zamahivao je i dugom i kratkom oštricom. Pretjerano se šepirio, po mom mišljenju.« St. John je frknuo. »Kao da je na tebi da komentiraš tuđe šepirenje.« Caire ga je ignorirao. »Mislim da je grimizno pero bilo malo previše.« St. John je uzdahnuo. »A što je taj Duh radio?« »Spašavao mi guzicu, ako baš želiš znati.« »Što?« »Sinoć me napalo pet huligana. Duh je, nasreću, intervenirao.« »Gospođa Dews je bila s tobom?« blago je upitao St. John. Caire se okrenuo i bez riječi ga pogledao. »Prokletstvo!« St. John se odgurnuo od stola. »Zašto i dalje ustrajavaš u osvajanju te dame? Dovodiš je u opasnost.« »Ni meni se to ne sviđa kao ni tebi. Odlučio sam da je više ne mogu voditi u St. Giles bez nekakvog čuvara.« Odmahnuo je glavom. »Još nisam odlučio kako nastaviti svoju potragu s njom.« »Trebao bi je sasvim ostaviti na miru.« Caire je neveselo iskrivio usne. »Čini mi se da ne mogu.« »Zašto?« St. John je odmahnuo glavom. »Čak nije ni tvoj tip.« »Koji je moj tip?« St. John je odvratio pogled. Obojica su itekako znali kakve je žene volio Caire. »Kurve?« tiho je upitao Caire. »Žene koje možeš kupiti draguljima?« ~ 134 ~

Knjigoteka


Glorij@

St. John ga je bespomoćno pogledao. Caire je koračao po sobi. »Možda sam se umorio od mog ripa. Možda želim bili u društvu drugačijih tipova žena.« St. John se primaknuo bliže, glas mu je bio tih i odlučan. »Onda, zašto ona? Postoji bezbroj dama iz tvog društvenog položaja, inteligentnih, duhovitih i prelijepih, koje bi bile i više nego sretne da im se javiš.« »I svaka bi u glavi procjenjivala koliko godišnje zarađujem i tko su mi preci.« Caire se tužno osmjehnuo. »Možda želim ženu koja ne mari ni za jedno ni za drugo. Možda želim ženu koja, kad me pogleda, vidi samo muškarca.« St. John je piljio u njega. »Ima nešto u njoj«, tiho je rekao Caire. »Stalo joj je do svakog oko nje, a sebe samu zanemaruje. Želim biti onaj koji će se brinuti za nju.« »Upropasrir ćeš je«, rekao je St. John. »Hoću li? Nije sasvim nezainteresirana, ma što ti govorio. Ruku na srce, Godric. Zašto ti toliko smeta?« St. John je šutio, dugo potiskivana tuga rasla mu je u grudima. »Podsjeća te na Claru, zar ne?« tiho je upitao Caire. »Kvragu«, St. Johna su zapekle oči. »Tebe podsjeća na Claru?« »Ne.« Caire je vrškom prsta dotaknuo buket tratinčica. "Clara je oduvijek bila tvoja, od samog početka. Nikad je nisam promatrao ikako drugačije osim kao dragu prijateljicu. Priznajem da ne mogu reći isto za gospođu Dews.« St. John je zurio u dlanove, sklopljene na stolu. »Žao mi je.« »Zbog čega?« »Mislim da sam tako postupio iz ljubomore«, St. John je sklopio oči. »Pronašao si zdravu, snažnu damu.« »Ne, ja sam raj koji bi se trebao ispričati. Tvoj teret je težak.« St. John je nakrivio glavu, ne mogavši više ništa reći. »Znaš tla bih dao vlastiti život da sam mogao spriječiti njezinu bolest«, šapnuo je Caire. Caireovi koraci su se udaljili nakon čega je St. John čuo kako se vrata tiho zatvaraju. St. John je udahnuo i otvorio oči. Bile su vlažne pa ili je nemarno obrisao rukavom. Potom je ustao i otišao do cvijeća koje je donio Caire. U buketu je bilo barem dvadeset vedrih, bijelih i zlatnih tratinčica. Uzeo ih je i odnio iz radne sobe. Tratinčice su bile Clarino omiljeno cvijeće. ~ 135 ~

Knjigoteka


Glorij@

* * *

Bilo je već kasno poslijepodne kad se Silence uputila. Ako je taj Šarmantni Mickey bio lupež koji radi po noći, onda je bilo logično da tijekom jutarnjih sati nije u svom najboljem izdanju. A ona ga je htjela vidjeti dok je dobre volje. Hodala je brzo niz usku ulicu, pazeći da ne susreće poglede ljudi koji su lutali tim dijelom Londona. Većina su bili ulični trgovci na povratku kući nakog dugog dana izvikivanja svoje robe u nešto imućnijim dijelovima grada. Gurali su kolica s uvenulim povrćem ili nosili pladnjeve na kojima više nije bilo pita ili voća. Tih se ljudi nije bojala. No, bilo je onih kojih jest - niskih muškaraca s prevrtljivim, opakim očima. Žena u gizdavim haljinama koje su stajale na vratima ili u kutevima uličica, koje bi podizale jednu stranu svojih suknji kad bi muškarci prošli pored njih kako bi im dale do znanja čime se bave. Od tih je dviju skupina Silence žurno bježala. Bila je svjesna da su njezina obična vunena suknja i jednostavna čipkasta kapica daleko kvalitetnije od onih koje su nosili ljudi oko nje. Uredno se odjenula za taj razgovor, želeći impresionirati bez prevelikog isticanja, no čak je i njezina drugorazredna haljina privlačila poglede kurvi na uglovima ulica. Bolje je navukla ogrtač i pognula glavu, brzo hodajući. Počela se pitati je li tajenje te misije od muža bila najpametnija ideja. Ali koju drugu mogućnost je imala? Nije mogla samo sjediti i gledati kako Williama šalju u zatvor. To je bio jedini ispravan način, a budući da bi mu se on nesumnjivo usprotivio, uvidjela je da nema smisla obavijestiti ga unaprijed. Silence je zadržala dah kad je zašla za posljednji ugao. Zgrada u koju su je uputili bila je stara gradnja, visoka i uska, ciglena rasada već se raspadala. Stajala je između postolarske radnje i stambene zgrade, ne razlikujući se mnogo od susjednih zdanja. Osim što su se dva krupna, velika muškarca vrzmala na njezinom pragu dok je treći koračao ulicom preko puta. Silence je prišla vratima, zabacila ramena i podignula bradu. Čuvala je drago Williamovo lice u svojim mislima dok je prilazila čuvarima. »Tu sam radi sastanka s gospodinom O'Connorom.« Jedan ju je muškarac potpuno ignorirao, pretvarajući se da nije ni čuo ni vidio da mu stoji točno ispred nosa. Međutim, drugog muškarca, onog s velikim, kvrgavim, slomljenim nosom i pretjerano uskim zelenim kaputom, kao da je zabavljala njezina izjava. Odmjerio ju je od glave do pete na pretjerano poznat, ali ne i sasvim neljubazan način. »Nis' baš njegov tip, srce.« ~ 136 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ne sumnjam.« Silence je nastojala ne izgledati posramljeno zbog njegove iskrene procjene. »Ali svejedno moram razgovarati s njim.« »Gle, to baš i nije moguće, zar ne?« rekao je Slomljeni nos. Kolega je po prvi put progovorio, otkrivajući tako da mu nedostaje niz zubi u gornjoj čeljusti. »Kol'ko imaš?« Silence je trepnula. »Molim lijepo?« Slomljeni nos je nakrivio glavu prema drugom muškarcu. »Želi znat' koliko nam možeš platit', srce.« »Oh!« Silence je izvukla maleni novčanik koji joj je visio oko pasa kroz prorez u suknji. Otvorila ga je i pogledala u muškarce. »Dva penija svakom?« Bezubi je frknuo. »Ne manje od pol' krune svakom.« Silence je udahnula, no prije nego se stigla usprotiviti, Slomljeni nos se okrenuo prema kolegi. »Pol' krune? Jes' ti poludio, Bert?« »Ne, nisam, Arry«, odgovorio je Bert. »Po mom mišljenju, pol' krune je sasvim pošteno.« »Da je grofica od Suffolka. onda da«, eksplodirao je Harry. »Jel' ti izgleda kao grofica od Suffolka?« »Ček' samo malo«, Bert je žučno krenuo. »Oprostite!« rekla je Silence prilično glasno, strahujući od toga da se njih dva ne potuku. I Harry i Bert okrenuli su face prema njoj, no Harry je bio taj koji je progovorio: »Da?« »Po šiling svakom bi bilo dovoljno?« Bert je ponovno frknuo, glasno i s očitim prezirom spram takve ponude, no Harry je bio velikodušniji. »Šiling svakom je sasvim pošteno.« Bert je sebi u bradu promrsio nešto vezano uz mekano srce i mekanu glavu, no spremno je ispružio ruku kad je Silence otvorila novčanik. »Tvoja je miljenica«, rekao je Harry. »Najbolje da je sam odvedeš.« Harry je potvrdno kimnuo Bertu. »Mislim da je tako najbolje. Ovuda, gospođice.« Otvorio joj je vrata. Silence je ušla u kuću i gotovo istog trena se zaustavila, nehotice zinuvši. Iza nje, Harry se hihotao. »Malčice neočekivano, jel' da?« Mogla je samo tupo kimati glavom. Zidovi su bili pozlaćeni. Hodnik nije bio širok, ali sezao je visoko iznad glave, a zlato je sezalo od poda pa sve do pozlaćenog stropa. Pod njezinim nogama nalazio se mozaik mramornih pločica u duginim bojama, nasumično posloženih. Iznad nje, kristalni luster visio je sa zlatnog stropa, a svjetlo se iznova i ~ 137 ~

Knjigoteka


Glorij@

iznova odbijalo o sjajni žuti metal sve dok se cijeli prizor nije pretvorio u očaravajuću sliku blaga i čudesa. »Zar se ne boji lopova?« izlanula je bez razmišljanja. Gospode Bože, nikad nije ni čula za nešto tako ekstravagantno kao što je bio taj hodnik. Sigurno ni sam kralj nije imao zlatne zidove. Harry se nasmijao. »Samo bi budaletina pokušala pokrasti Sarmantnog Mickeyja, gospođice. Onaj kome ne bi smetalo već sutra sresti svog stvoritelja.« Silence je progutala knedlu. »Oh.« Harry se uozbiljio. »Sigurni ste da želite vidjet' Šarmantnog Mickeyja, gospođice? Mogu vas pustit' natrag istim putem, nema frke.« »Ne«, Silence se uspravila. »Ne odlazim dok ga ne vidim.« Harry je slegnuo velikim ramenima kao da želi reći da pere ruke od cijele situacije. Bez daljnjeg otezanja, okrenuo se i poveo je kroz veličanstveni hodnik. Otraga se nalazilo zavojito stubište, sagrađeno od istog raznobojnog mramora kao i podovi, nalik kakvom kraljevskom snu. Harry se penjao uza stepenice ispred nje - nije bilo mjesta za dvije osobe jedna poreci druge - vodeći je prema hodniku na katu. Par velikih, dvostrukih vrata stajao je na suprotnom kraju stubišta. Harry je pokucao na jedna od njih. Mali četvrtasti prozor se otvorio u okviru jednih vrata, a neko je oko zatrepralo gledajući u njih. »Da?« »Dama oče vidjet' gazdu«, rekao je Harry. Oko se okrenulo i pogledalo u Silence. »Jeste pretražili nevaljalku?« Harry je uzdahnuo. »Jel' ti izgleda kao ubojica, Bobe?« Bob je trepnuo. »Mogla bi bit'. Najbolji ubojice su oni za koje nikad ne bi to pomislio, ako kužiš što hoću reć'.« Harry je samo pogledao u oko. »U redu onda«, rekao je Bob Oko nakon čudne stanke. »Al' ti oscaješ bez glave ako nešto pokuša.« Harry je pogledao u Silence. »Ništa ne pokušavaj, čuješ?« Šutke je kimnula. Svijest o onome što se spremala učiniti stisnula joj je grlo. Velika zlatna vrata otvorio je Bob, a ispostavilo se da se radi o čovjeku mršavom poput kostura s bijelom perikom koja mu je loše pristajala. Par pištolja opasao je oko širokog, iznošenog remena koji je nosio preko ogrtača. No, Silence jedva da je i primijetila vratara. Prostorija unutra bila je čudesna. Sjajno obojen mramor nastavljao se u velikoj četvrtastoj prostoriji, no zlatne su zidove zamijenili zidovi od blistavog bijelog mramora. Silence ih ~ 138 ~

Knjigoteka


Glorij@

je pomnije promotrila, ostavši bez daha. U bijeli su mramor bili umetnuti dragulji. Iznad nje se nalazio zlatni strop i bezbroj kristalnih svjećica koje su visjele s njega, blistajući vedro poput jutarnjeg sunca. Svaki kutak, svaki centimetar sobe bio je prepun čudesa. Svici svijetle svile bili su nabacani po stolovima s mramornim gornjim plohama. Komode su bile ugurane u rezbarene grede od mahagonija. Iz pletenih je košara ispadala slama, otkrivajući porculansko posuđe i fino izrezbareni žad. U zraku je bio miris egzotičnih začina u orijentalnim škrinjama, a elegantni mramorni kipovi ravnodušno su promatrali cijeli prizor. U udaljenom kutku čudesne sobe s blagom nalazila se katedra i golemi naslonjač s visokim naslonom. Na njemu je bila hrpa crvenog baršuna, nasloni za ruke bili su izrezbareni i pozlaćeni, zbilja bi ga se s pravom moglo nazvati tronom. Što bi čovjeka koji je na njemu sjedio činilo kraljem - Gusarskim kraljem. Zavalio se u njega, jednu nogu prebacivši preko naslona za ruke. Bujnu kosu je raspustio, tamno plave kovrče padale su mu po ramenima i po čelu. Na sebi je imao lanenu košulju, raskopčanu, fina čipka uokvirivala je golu maslinastu kožu na njegovim prsima. Hlače su mu bile od crnog baršuna, a cijelo odijelo zaokružile su ulaštene čizme koje su mu sezale do pola bedara. Nasmijala bi se tako smiješnoj, razmetljivoj figuri da ga ljudi kojima je bio okružen očigledno nisu shvaćali veoma ozbiljno. S njegove desne strane stajao je mršav čovječuljak, bez perike, njegova gola glava bila je skoro ćelava, a nosio je male, okrugle naočale. S njegove desne strane nalazilo se pet šest grubijana koji su ljenčarili naoružani do zuba. Pored njegovog lakta nalazio se maleni dječak koji je držao srebrni pladanj s poslasticama. A točno ispred Šarmantnog Mickeyja, pred tronom je klečao krupan muškarac koji je izgledao kao da strahuje za vlastiti život. »Žao mi je!« muškarac je na bedrima stiskao šake velike poput butina. »Bog mi je svjedok, tako mi je žao, gospodine!« Mršavi mali čovječuljak s Mickeyjeve desne strane sagnuo se i Šapnuo nešto u uho riječnog gusara. Ovaj je kimnuo i pogledao u čovjeka koji ga je preklinjao. »Shvatit ćeš me, Dick, ako ti velim da mi tvoja isprika vrijedi koliko i hrpa psećih govana.« Veliki muškarac, Dick, istinski je protrnuo. Šarmantni Mickey na trenurak ga je samo promatrao, desnim laktom oslonjen na naslon za ruke, lijeno trljajući palac i kažiprst. Prstenje s draguljima blistalo mu je na prstima. Potom je pucnuo prstima prema dvojici svojih ljudi. ~ 139 ~

Knjigoteka


Glorij@

Istog trena su mu prišli, bez obzira na to što je čovjek koji je klečao počeo zapomagati. »Ne! Bože, ne! Molim vas, imam djecu. Žena mi čeka treće!« Čovjek je vrištao dok su ga odvlačili kroz stražnja vrata. Vrata su se zatvorila, a njegov vrisak naprasito je prekinut. Iznenadna tišina odzvanjala je u velikoj prostoriji. Silence je osjetila da joj je dah koji je zadržavala pobjegao iz pluća. Dragi Bože, u što se to uvalila? Harry ju je uzeo za lakat pa su krenuli prema tronu. Kad su se približili, kroz krajičak usana je protisnuo: »Ne pokazuj strah. Mrzi kukavice.« Potom se našla ispred Šarmantnog Mickeyja O'Connora, na istom onom mjestu gdje je samo par sekundi ranije stajao nesretni Dick. Šarmantni Mickey mahnuo je dječaku koji je držao pladanj s poslasticama. Dječak ih je prinio bliže i ponudio mu ih. Prstenjem ukrašena tuka Šarmantnog Mickeyja vrzmala se iznad pladnja sve dok nije odabrao - ružičasti ledeni bombon. Držao je slatkiš u svojim elegantnim, urešenim prstima i proučavao ga. »Tko je ona?« Harry je kimnuo, nimalo ometen naglim pitanjem. »Dama koja želi popričat' s vama.« Šarmantni Mickey podignuo je pogled, a Silence je primijetila da su mu oči bile toliko tamne nijanse smeđe boje da su praktički bile crne. »To vidim, Harry, dragi. Ono što želim znat' jest zašto je došla do mog trona.« Silence je pogledala u Harryja koji je po prvi put izgledao malo napeto pa je odlučila uskočiti umjesto svog zaštitnika. »Tu sam radi svog muža, kapetana Williama Hollingbrooka i tereta kojeg ste ukrali s njegovog broda po imenu Finch.« Sa strane, Harry je oštro udahnuo. Dječak koji je držao pladanj sa slatkišima se trznuo, a mršavi muškarac pored Šarmantnog Mickeya upitno ju je pogledao preko svojih okruglih naočala. Silence je tad sinulo da je to mogla i taktičnije odraditi. No, sad je bilo prekasno. Tamne oči Šarmanrnog Mickeyja su je promatrale i detaljno proučavale. Ubacio je ružičasti slatkiš u usta i polako ga žvakao, mišići njegove vilice stiskali su se i opuštali, a kapke je napola sklopio od užitka. Progutao ga je i nasmijao se, a Silence je iznenada shvatila odakle mu nadimak »šarmantni«. Kad bi se nasmijao, Mickey je bio najnaočitiji muškarac kojeg je ikad vidjela. Nije mu moglo biti više od trideset, koža mu je bila glatka i maslinasta, crne obrve ukošene s vanjske strane. Nos mu je bio dug, gotovo aristokratski, usne pune, zaobljene i elegantne. Na ~ 140 ~ Knjigoteka


Glorij@

obrazu je imao rupicu, blizu usana. Kad bi se nasmijao, Šarmantni Mickey izgledao je gotovo nevino. No, Silence je znala da ne smije pasti u tu zamku. Ma što njegov osmijeh govorio, taj čovjek nije bio nevin. »Ukrasti je tako ružna riječ, ja mislim«, polako je rekao Šarmantni Mickey. Zbog njegovog irskog naglaska riječi su nalikovale nježnom milovanju. »Moram vas upozorit', gospođo Hollingbrook, da rijetko kome dopuštam da je izgovara u mom prisustvu.« Silence je potisnula poriv da se ispriča. Postupci tog čovjeka ugrozili su njezinog muža. Mickey je nakrivio glavu, dugačak, svilenkasti uvojak kose nalik ebanovini pao mu je preko ramena. »Što bi' vi htjeli od mene, draga?« Podignula je bradu. »Želim da vratite teret.« Mickey je trepnuo kao da ga sve to zabavlja. »A zašto bi', zaboga, učinio nešto tako glupo?« Srce joj je toliko glasno lupalo da je strahovala da ga i on čuje, no odlučno je izjavila: »Zato što biste vraćanjem tereta postupili ispravno. Kršćanski. Ako to ne učinite, mog će muža poslati u zatvor.« Mickey je podignuo crnu obrvu, izgledajući gotovo demonski. »Zna li vaš muž da ste ovdje, draga?« Silence se ugrizla za usnu. »Ne.« »Ah.« Ponovno je pozvao dječaka sa slatkišima i uzeo još jedan. Silence htjede otvoriti usta, no Harry ju je lagano gurnuo. Shvatila je njegovo upozorenje i ponovno ih zatvorila. Mickey je polako jeo slatkiš dok su svi u prostoriji čekali. Silence je primijetila da je crni mramorni kip neke rimske boginje stajao tik iza njega. Na glavi je imala tijaru, a dugačke biserne ogrlice visjele su joj preko golih grudi. »Dakle, ovako to ide, draga«, rekao je Mickey tako iznenadno da je Silence poskočila. Ponovno je nabacio nedužan osmijeh. »Vidite, vlasnik broda kojim kormilari vaš muž i ja malo smo se porječkali. On misli da je sasvim u redu ne plaćat' mi desetinu, a ja... Pa, ja se ne mogu s tim složit'. To je manjak poštovanja, po mom skromnom mišljenju. Stoga sam bio toliko slobodan da zaplijenim teret s Fincha kako bi', recimo, privukao čovjekovu pažnju. Vama se to može činit' kao drastičan potez, i slažem se s vama, ali eto, što je tu je. Čovjek si je tako prostro, sad mora na to leć'.« Šarmantni Mickey tako je graciozno slegnuo ramenima kao da želi poručiti da stvar više nije u njegovim rukama. ~ 141 ~

Knjigoteka


Glorij@

To je to, dakle. Njezin prijem približio se kraju. Harry je položio dlan preko njezine ruke kako bi je poveo van, a Šarmantni Mickey već je nagnuo glavu kako bi čuo što mu je šaputao mršavi čovječuljak. No, ona nije mogla odustati. Morala je pokušati, bar još jednom. Za Williama. Silence je duboko udahnula, a dok je to činila, osjetila je kako ju je Harryjeva ruka jače stisnula, upozoravajući je. »Molim vas, gospodine O'Connor. I sami ste rekli da ste ljuti na vlasnika broda, a ne na mog muža. Zar ne možete vratiti teret zbog njega? Zbog mene?« Mickey je polako okrenuo glavu kako bi je pogledao, više se nije smiješio. Njegove tamne oči bile su neobično ravnodušne, a bez osmijeha, usne su mu se doimale okrutnima. »Pazite se, draga. Jednom ste mi pokazali kandže i ja sam vas pusrio. Ako to opet pokušate, samo ćete sebe moći okrivit'.« Silence je progutala. Od njegovog tihog upozorenja nakostriješile su joj se dlake na stražnjem dijelu vrata, po prvi je put shvatila da se doista nalazi u životnoj opasnosti. Poželjela je okrenuti se i pobjeći. Ali nije to učinila. »Molim vas. Preklinjem vas. Ako nećete to učiniti radi mog muža ili mene, napravite to radi sebe. Radi vaše besmrtne duše. Učinite mi tu uslugu i, kunem vam se, nikad je nećete požaliti.« Šarmantni Mickey zurio je u nju, hladan, dalek, bez ikakva izraza na licu. U prostoriji je bilo rako tiho da joj je svaki udah odzvanjao u ušima. Pored nje, Harry kao da je sasvim prestao disati. Potom se Mickey polako nasmijao. »Mora da ga jako volite, tog kapetana Hollingbrooka, tog vašeg divnog muža.« »Da«, ponosno je rekla Silence. »Da, volim ga.« »A voli li i on vas, draga moja?« Silence je iznenađeno razrogačila oči. »Naravno,« »Ah«, promrsio je Šarmantni Mickey, »onda možda postoji još jedan način da izgladimo ovu stvarčicu, i to na obostranu korist, moju i vašu.« Pored nje, Harry se ukočio. Znala je. Znala je da će, što god Šarmantni Mickey predloži, biti veoma loše. Znala je da možda neće moći pobjeći iz te sobe, iz te lude, predivne kuće, neokaljane duše. »Jasno, u slučaju da«, Mickey je mrmljao poput samoga vraga, »zaista volite svog muža.« William joj je bio sve na svijetu. Nema toga što ne bi učinila da ga spasi. Silence je pogledala vraga u oči i podignula bradu. »Da, volim ga.« ~ 142 ~

Knjigoteka


Glorij@

Jedanaesto poglavlje Meg je provela ostatak dana zadovoljno se perući tako da se, kad je te večeri išla spavati, osjećala znatno čišćom. Idućeg su je jutra odveli kralju Lockedheartu, Kao da se malo iznenadio kad ju je ugledao - možda ju nije prepoznao bez sloja čađi na njoj? - no, nedugo zatim namrštio se kao i obično. Pred njim je stajalo veliko mnoštvo dvorjana, odjevenih u raskošna krzna, baršun i dragulje. Upitao je okujiljene uglednike: »Volite li me?« Istina, dvorjani nisu jednoglasno odgovorili kao što su to dan prije učinili njegovi uvježbani stražari, no njihov je odgovor bio isti: da! Kralj joj se podsmjehnuo: »Eto! A sad priznaj svoju glupost.« - iz Kralja Lockedhearta

Znači, namjeravaš ga opet vidjeti?« Winrer je tiho upitao te noći. »Da, namjeravam.« Temperance je završila s pletenjem fine svijetle kose Mary Little i nasmijala se djevojčici. »Eto, gotovo. A sad u krevet.« »Hvala vam, gazdarice.« Mary Little se naklonila kako su je naučili i utekla iz kuhinje. Kad se sva djeca smjeste u svoje krevete, Winter će doći poslušati molitvu. »Sad ti, Mary Church.« Djevojčica se okrenula leđima, a Temperance je dohvatila četku, koncentrirajući se na to da ukroti guste, smeđe uvojke ne potežući ili prejako. Preostale tri djevojčice po imenu Mary sjedile su ispred vatre u svojini košuljicama i sušile kosu glava nagnutih nad pletivima. Dan za kupanje uvijek je bio prilično naporan, no Temperance je svejedno u njemu uživala. Bilo je nečeg čudesno smirujućeg u čistoći i urednosti sve djece. Ili bi barem trebalo biti nečeg smirujućeg. Uzdahnula je. »Večeras moram izići.« Sve su djevojčice mogle čuti njihovu raspravu, iako su i ona i Winter nastojali stišati glasove i ne koristiti grube riječi, no najviše se zabrinula zbog Mary Whitsun. Mary je sjedila pored nje i češljala uvojke dvogodišnjoj Mary Sweet. Mary Whitsun nije skidala pogleda sa svoje zadaće, no čelo joj je bilo namršteno. Temperance je uzdahnula. Šteta da nisu mogli voditi taj razgovor nasamo, no ako je namjeravala otići na bal na koji ju je Caire obećao povesti te večeri, morala je djecu smjestiti u krevet, a potom brzo obuči haljinu koju joj je Nell posudila. Poželjela je da je jedini razlog zbog kojeg se radovala toj večeri bilo sirotište. Srce bi joj odmah počelo ubrzano ~ 143 ~

Knjigoteka


Glorij@

lupati čim bi pomislila na to da će ponovno vidjeti Cairea. Zabrinuto je pogledala na stari sat iznad kamina. Ionako je već bila opasno kratka s vremenom. »Žao mi je, ali nadam se da ću večeras susresti jednog određenog gospodina.« Winter je odmaknuo pogled od vatre. »Kojeg?« Temperance se namrštila gledajući u čvor u kosi Mary Church. »Radi se o gospodinu s kojim me Caire upoznao na koncerni, zove se Sir Henry Easton. Doimao se prilično zainteresiranim za naše sirotište - raspitivao se o uzimanju dječaka kao šegrta i odjeći koju im osiguravamo. Takve stvari. Nadam se da ću ga uspjeti nagovoriti da pomogne sirotištu.« Winter je pogledao u djevojčice, napeto su slušale. »Zaista? A po čemu si sigurna da će napraviti to čemu se nadaš?« »Ni po čemu.« Temperance je prejako potegnula kosu Mary Chuirch pa je djevojčica jauknula. »Oprosti, Mary Church.« »Temperance...« počeo je Winter. Progovorila je, brzo i tiho. »Nisam sigurna, ali svejedno moram ići. Zar ne shvaćaš, brate? Moram barem iskorisriti tu mogućnost, pa makar se pokazala kao lažna nada.« Winter je stisnuo svoje tanke usne. »U redu. Ali pazi da budeš uz lorda Cairea. Ne sviđa mi se pomisao da odlaziš na te aristokratske balove. Čuo sam«, pogledao je u djevojčice i malo prilagodio svoje riječi, »što se zna događati na takvim balovima. Pazi se, molim te.« »Naravno.« Temperance se osmjehnula Winteru, a potom i Mary Church. »Gotovo.« »Hvala, gazdarice.« Mary Church uzela je Mary Sweet za ruku nakon što je i djetešcetu kosa bila namještena, i povela je iz kuhinje. »Dobro, dakle, još samo tri male glave i šest malih pletenica.« Winter se osmjehnuo djevojčicama koje su još sjedile uz vatru. Zahihotale su se. Iako je Winter oduvijek bio nježan, nije baš često tepao. »Idem gore pročitati večerašnji psalam«, rekao je Winter. Temperance je kimnula. »Laku noć.« Osjetila je kako joj je u prolazu kratko položio ruku na rame, a potom je uzdahnula s olakšanjem. Njegovo je negodovanje mrzila više nego ono kod ostale svoje braće. Winter joj je bio najbliži po godinama, a dodatno su se zbližili jer su zajedno vodili sirotište. Odmahnula je glavom i nabrzinu dovršila pletenice ostalim djevojčicama, šaljući ih u krevet sve dok nije ostala samo Mary Whitsun. ~ 144 ~

Knjigoteka


Glorij@

Među sobom su imale ritual, Mary Whitsun uvijek je bila zadnja kojoj je navečer plela pletenice. Obje su šutjele dok joj je češljala kosu, a Temperance je palo na pamet da to radi već devet godina, otkako je Mary došla u sirotište. Uskoro će joj morati pronaći neki posao, a njihove zajedničke večeri uz vatru i pletenje pletenica doći će kraju. Temperance je zaboljelo u grudima pri toj pomisli. Vezivala joj je vrpcu u kosu kad se začulo kucanje na vratima. Temperance je ustala. »Tko bi to mogao biti?« Još je bilo rano za lorda Cairea. Požurila je do vrata, Mary Whitsun za njom, i otključala ih. Na vratima se nalazio unajmljeni nosač i u rukama držao veli pokrivenu košaru. »Za vas, gospođice«, rekao je i gurnuo joj košaru u ruke prije nego je otišao. »Čekajte!« viknula je Temperance. »Čemu ovo?« Nosač se već udaljio nekoliko metara. Napola se okrenuo. »Gospodin želi da večeras to odjenete.« Potom je nestao. Temperance je zatvorila i zaključala vrata, a potom odnijela košaru u kuhinju. Stavila ju je na stol i odmaknula jednostavnu plahtu kojom je bila pokrivena. Ispod nje se nalazila svijetla, tirkizna svilena haljina izvezena nježnim cvijećem žute, grimizne i crne boje. Temperance je zastao dali. Pored te haljine, Nellina prekrasna grimizna haljina doimala se poput obične vreće. Ispod haljine se nalazio fini svileni korzet, košulja, čarape i protkane cipele. Ušuškana u svili, tu se nalazila i mala kutija za nakit. Temperance ju je dohvatila drhtavim prstima, ne usudivši se otvoriti je. Nipošto ne bi smjela primiti takav poklon. S druge strane, ako već ide na otmjeni bal s lordom Caireom, ne želi ga valjda osramotiti skromnom toaletom. To je bilo dovoljno za odluku. Okrenula se prema Mary Whirsun koja je stajala pored nje razrogačenih očiju. »Dovedi Nell, molim te. Moram se odjenuti za bal.« Lazar je osjetio da su mu se dlačice na vratu nakostriješile kad je te večeri ušao u plesnu dvoranu s Temperance pod rukom. Izgledala je veličanstveno u tirkiznoj haljini koju joj je poslao. Tamnu je kosu podignula na vrhu glave i pričvrstila svijetlo žutim ukosnicama od topuza koje je ubacio u košaru. Grudi su joj se stiskale u svjetlucavom svilenom korzetu, okrugle i primamljive. Bila je prelijepa i poželjna, svaki muškarac u prostoriji ju je primijetio. Bio je itekako svjestan da su je drugi muškarci ~ 145 ~

Knjigoteka


Glorij@

primijetili. Zapravo je osjetio kako mu u grlu nešto čuči, najradije bi zarežao stražareći nad njom poput šugavog psa koji čuva komad hrane. Kakva budala je bio. »Hoćemo li?« promrmljao je. Vidio je kako joj se grlo miče kad je nervozno progutala. »Da. Molim lijepo.« Kimnuo je pa su počeli koračati kroz pretjerano okićenu prostoriju. Temperancein plijen nalazio se kod udaljenih prozora, ali ne bi ni valjalo prerano mu prići. Svaki uglednik koji je trenutno boravio u Londonu bio je tu, uključujući neizbježno i njegovu majku. Grofica od Stanwicka bila je poznata po ekstravagantnim balovima, a te je večeri nadmašila samu sebe. Cijeli vod nosača, odjevenih u narančasta i crna odijela, prisustvovao je okupljanju, a svaki je svjedočio o novcu koji je bio potreban kako za njihovu gizdavu odjeću tako i za njihovo vrijeme. Stakleni vrtovi s cvijećem bili su nasuti na svakoj površini i već su lagano ventili od topline u dvorani. Miris umirućih ruža i ljiljana miješao se s mirisom vrućeg voska, oznojenih tijela i parfema, sve skupa bilo je pomalo mučno i preteško. »Namjeravam vam vratiti ovu haljinu nakon ove večeri«, rekla je Temperance, nastavljajući razgovor koji su započeli tijekom vožnje do tamo. »A ja sam vam već rekao da ću je spaliti ako to napravite«, glatko je odgovorio, pokazujući zube gospodinu koji se zagledao u njezine grudi. Nitko od njih ne bi je ni primijetio da je odjenula svoju uobičajenu, sivkasto-crnu haljinu. Bio je budala što ju je izvukao iz njezine povučenosti i doveo k tim napadno odjevenim vukovima. »Moram priznati da mi se ne sviđa takav gubitak, gospođo Dews.« »Vi ste nemoguć čovjek«, siktala je sebi u bradu osmjehujući se domaćici u prolazu. »Možda jesam nemoguć, ali sam vas uspio uvesti u najotmjeniji bal ove sezone.« Nastala je kratka tišina dok ju je vodio oko čopora starijih dama s previše rumenila. Potom je blago izjavila: »Da, i na tome vam zahvaljujem.« Iskosa ju je pogledao. Obrazi su joj bili ružičasti, ali ne zbog rumenila. »Nema potrebe da mi zahvaljujete. Samo ispunjavam svoj dio dogovora.« Pogledala je u njega, njezine zlatne oči bile su misteriozne i odveć mudre. »Učinili ste i više od toga za mene. Poklonili ste mi ovu prekrasnu haljinu, ukosnice, cipele i korzet. Zašto vam ne bih zahvalila za sve to?« ~ 146 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Zato što sam vas doveo u vučji brlog.« Više je osjetio nego vidio njezin zapanjen pogled. »Zbog vas običan bal zvuči pretjerano opasno, čak i za nekog neiskusnog poput mene.« Frknuo je. »Na mnoge je načine ovo društvo jednako opasno kao i ono koje smo sreli na ulicama St. Gilesa.« Skeptično ga je pogledala. »Tamo«, diskretno je pokazao bradom, »se nalazi gospodin, a koristim tu riječ samo u njezinom socijalnom smislu, koji je prošle godine u dvoboju ubio dvoje ljudi. Pored njega stoji odlikovani general. Većinu ljudi izgubio je u jednom taštom i glupom napadu. Priča se da je naša domaćica jednom toliko pretukla služavku da joj je morala platiti preko tisuću funti da zataška cijelu priču.« Pogledao je u gospođu Dews, očekujući šok, ali ona je samo gledala u njega, izraz lica bio joj je vedar i iskren, ali i pomalo tužan. »Samo nižete dokaze da novac i privilegije ne idu ruku pod ruku sa zdravim razumom i vrlinom. To sam, čini mi se, već i znala.« Naklonio se, osjetivši kako mu se vrućina penje u obraze. »Oprostite što vam dosađujem.« »Nikad mi ne dosađujete, i to dobro znate, gospodine«, odgovorila je. »Samo želim istaknuti da, premda novac te stvari ne može kupiti, može kupiti hranu za želudac i odjeću za tijelo.« »Dakle, mislite da su ovi ljudi sretniji od onih u St. Gilesu?« »Trebali bi biti«, slegnula je ramenima. »Trpjeti glad ili hladnoću strašno djeluje na ljudsku ćud.« »Pa ipak«, razmišljao je, »jesu li ovi bogataši imalo sretniji od jadnih prosjaka na ulici?« Pogledala ga je s nevjericom. Osmjehnuo joj se. »Iskreno. Mislim da čovjek može pronaći sreću - ili nezadovoljstvo - imao on pun trbuh di ne.« »Ako je to istina, onda je to veoma tužno«, rekla je. »Trebali bi biti sretniji ako su im sve potrebe zadovoljene.« Odmahnuo je glavom. »Čovjek je prevrtljivo, nezahvalno stvorenje, bojim se.« Na to se nasmijala - napokon! »Mislim da ne mogu razumjeti ljude iz vašeg sloja.« »Najbolje da se ni ne trudite«, ležerno je dodao. »Vas, na primjer«, promrmljala je. »Nisam sigurna jesam li vam još porrebna u St. Gilesu, ali svejedno me vodite sa sobom. Zašto?« ~ 147 ~

Knjigoteka


Glorij@

Pogledao je ispred sebe, proučavajući gomilu ljudi, promatrajući kako je ostali muškarci gledaju. »Što mislite?« »Ne znam.« »Ne znate?« Oklijevala je, i premda ju nije gledao, bio je svjestan svakog njezinog pokreta. Njezinih nemirnih prstiju koji su pratili rub korzeta, pulsa koji joj je vibrirao na vratu, trenutka kad je ponovno razmaknula usne. Nagnuo se nad njom i tiho ponovio. »Ne znate?« Udahnula je. »U kući gospođe Whiteside, natjerali ste me da gledam...« »Da?« Bili su u vraški krcatoj prostoriji, blizina drugih tijela gotovo da ih je gušila Pa ipak, istovremeno se osjećao kao da postoje samo njih dvoje u zatvorenoj staklenoj kugli. »Zašto?« brzo je upitala. »Zašto ste me natjerali da gledam? Zašto ja?« »Zato«, mrmljao je, »što me privlačite. Zato što ste nježni, ali ne i mekani. Zato što je bol, kad me dodirnete, gorko-slatka. Zato što u grudima krijete očajničku tajnu, poput zmije u njedrima, i ne puštate je čak ni kad vam grize golo meso. Želim istrgnuti tu zmiju iz vaših grudi. Želim sisati vaše iskidano, krvavo meso. Uzeti vašu bol u sebe i učiniti je svojom.« Drhtala je pored njega, mogao je to osjetiti preko ruke kojom ga je držala. »Nemam tajni.« Nagnuo se i šapnuo joj u kosu. »Slatka, draga lažljivice.« »Nemam...« »Tiho sad.« Uz kralježnicu su mu se penjali trnci, i prije nego se okrenuo, znao je da se njegova majka približava. Prišli su Sir Henryju koji je stajao s još dva gospodina. Spretno je ugurao Temperance u njihov krug, kratko se ispričao, i okrenuo upravo u trenutku kad ga je lady Caire prilično snažno potapšala po ruci. »Lazare.« »Madam.« Naklonio je glavu. »Vidim da i dalje pratiš tu ženu.« »Tako mi je drago da vas sjećanje još služi«, glatko je odvratio Lazar. »Mnogi sa starenjem počnu gubiti pamćenje.« Nastala je kratka, jalova tišina, na trenutak je bio siguran da je rekao dovoljno da je otjera. Promatrao je kako se Temperance naginje prema Sir Henryju i kako mu pogled pada prema njezinim grudima. Potom je lady Caire drhtavo udahnula. »Što sam ti ikad učinila da zaslužim tako užasno ponašanje?« Pogledao je u nju, trepćući, iskreno začuđen. »Ma, ništa.« Uzdahnula je. »Onda čemu ta neprestana netrpeljivost? Čemu to...« ~ 148 ~

Knjigoteka


Glorij@

Nešto se u njemu prelomilo. Zakoračio je prema njoj, iskoristivši svoju visinu kako bi se nadvio nad njezin sitan lik. »Ne postavljajte pitanja ako zbilja ne želite čuti odgovor, madam.« Njezine plave oči, identične njegovima, raširile su se. »Lazare.« »Ništa niste učinili«, rekao je tiho i grubo. »Kad me otac ostavio dojilji, niste učinili ništa. Kad se vratio pet godina poslije i otrgnuo me iz njezinog naručja, a ja sam vrištao, niste učinili ništa. Kad me išibao jer sam plakao za jedinom majkom koju sam poznavao, ništa niste učinili. A dok je Annelise umirala od groznice...« Zastao je, tupo zureći prema Temperance. Sir Henry je stavio svoju ruku na njezinu, a njezino je čelo bilo malo namršteno. Majka je položila dlan na njegovu ruku. »Zar misliš da ja ne oplakujem Annelisinu smrt?« Okrenuo se natrag prema njoj, progutao knedlu i podrugljivo iskrivio usta. »Dok je Annelise umirala, smrtno bolesna od groznice, a moj prokleti otac odbijao pozvati liječnika jer petogodišnje dijete treba naučiti biti snažno, što ste vi učinili?« Samo je zurila u njega, a on je po prvi put primijetio iskrice koje su isijavale iz njezinih plavih očiju. »Reći ću vam što ste učinili. Ništa.« Krajičkom oka, vidio je kako Sir Henry odvlači Temperance od ostale gospode. Prema stražnjem dijelu dvorane. »Nikad ne radite ništa, madam. Stoga se nemojte čuditi ako zauzvrat prema vama ne osjećam ništa.« Maknuo je njezinu ruku sa svog rukava i odgurnuo je od sebe. Lazar se hitro okrenuo, no Temperance i Sir Henry su nestali. Prokletstvo! Počeo je krivudati po dvorani, ciljajući na udaljeni kutak prostorije gdje ju je posljednji put vidio. Nije ju smio ostaviti samu s tim čovjekom. Nije smio dopustiti da mu netko odvrati pažnju. Netko ga je ulovio za ruku dok je prolazio, no on ju je samo otresao sa sebe, začuvši uzvik zgražanja, a potom se našao na mjestu gdje ju je posljednji put vidio. Pomaknuo je piramidu suhog cvijeća, očekujući da će pronaći kakav prolaz ili kutak za zaljubljene. No, nije bilo ničega. Samo bijeli zid iza cvijeća. Lazar se okretao, pretražujući dvoranu ne bi li ugledao bljesak tirkiza, njezino ponosno kimanje glavom. No vidio je samo idiotska lica kreme londonskog društva. Temperance je nestala. Temperance je smjesta shvatila da je strašno pogriješila u procjeni Sir Henryjeva karaktera. Dok ju je vodio prema mračnoj sobi, srce joj je ~ 149 ~

Knjigoteka


Glorij@

uzbuđeno lupalo, no nada je nije napuštala. Ako se vara, ako je zbilja zainteresiran za sirotište, onda bi bila prava budala da ga sad uvrijedi. S druge strane, ako uopće nije zainteresiran za sirotište, mogla bi se naći u velikoj opasnosti. Zato se pobrinula da između nje i Sir Henryja stoji veliki naslonjač kad su ušli u sobu. »Žao mi je Cairea zbog vaše potrebe za privatnošću«, rekla je najslađe što je mogla, »ne bismo li mogli potražiti bolje osvijetljenu sobu?« »Nikad ne možete biti pretjerano sigurni, draga moja«, odgovorio je Sir Henry, nimalo je ne razuvjerivši. »Ne volim raspravljati o poslu tamo gdje me drugi mogu čuti.« Zatvorio je vrata za sobom na što je soba praktički utonula u mrak. Temperance je udahnula. »Da, pa, što se toga tiče, Dom za siročad i nezbrinutu djecu ima samo troje radnika u ovom trenutku, mene, mog brata, gospodina Wintera Makepeacea, i našu služavku, Nell Jones.« »Da?« rekao je Sir Henry, a njegov glas kao da se približavao. Temperance je razborito zaključila da bi bilo bolje da se odmakne od naslonjača i pomakne ulijevo, bliže vratima. »Da. Ali kad bismo imali dovoljno sredstava, mogli bismo zaposliti još radnika i tako pomoći većem broju djece.« »Pobjegli ste, mali mišu«, pjevušio je Sir Henry odvratnim glasom. »Sir Henry, jeste li vi uopće zainteresirani za moje sirotište?« Temperance je ogorčeno upitala. »Jasno da jesam«, odgovorio je iz prevelike blizine. Zapanjeno je ustuknula u desnu stranu, a isrog trena su je obujmile muške ruke. Užasne mokre usne dotaknule su joj obraz. »Sirotište će biti savršen paravan da se nalazim s vama.« Zatim su se njegove usne snažno zalijepile za njezine. Nažalost, prvo što je Temperance osjetila prilikom tog nasrtaja bilo je razočaranje, a ne bijes. Još od koncerta zamišljala je koliko bi sirotište napredovalo ako bi ga podržao Sir Henry. Sad će morati početi cijeli taj vražji proces pronalaženja mecene ispočetka. S gađenjem je odgurnula njegova prsa, no jasno, on se nije pomaknuo ni centimetra. Umjesto toga, pokušao je ugurati svoj veliki jezik u njezina usta, što joj je bilo istinski odvratno. Temperance je disciplinirala muškarce već preko deset godina. Istina, muškarci s kojima je ona imala posla obično su bili mnogo niži i manje dlakavi od Sir Henryja, no princip je morao biti više--manje isti. ~ 150 ~

Knjigoteka


Glorij@

Podignula je ruku, dobro uhvatila njegovo lijevo uho i snažno ga zavrnuta. Sir Henry zavrištao je poput curice. Istog su se trena vrata sobe širom rastvorila. Netko tko se kretao nisko i brzo pohrlio je unutra, odgurnuo Temperance i navalio na Sir Henryja. Muškarci su pali na pod. Temperance je žmirkala u mraku. Čula je udarac šakom, a potom i prigušeni vrisak Sir Henryja. Zavladao je tajac. Caire ju je uzeo za ruku i grubo poveo kroz vrata. Temperance je treptala dok ju je povlačio natrag kroz prolaz. Kad su se približili plesnoj dvorani, glasovi ljudi su se pojačali. Pokušala je izvući ruku iz njegovog stiska. »Caire.« »Koga vraga ste mislili, otići u neku mračnu sobu s tim kretenom? Zar nemate pameti?« Pogledala je u njega. Na vilici je imao crvenu mrlju, izgledao je bijesno. »Kosa vam se razbarušila.« Iznenada se zaustavio i pritisnuo je uza zid prolaza. »Nikad ne idite nigdje s muškarcem koji nije član vaše obitelji.« Podignula je obrve. »A što je s vama?« »Sa mnom? Ja sam daleko, daleko gori od Sir Henryja.« Nagnuo se bliže, osjetila je njegov dah na svom obrazu. »Ne biste mi se trebali nikad vise približiti. Trebali biste smjesta pobjeći.« Njegove svijetlo plave oči su plamtjele, a mišić u vilici se trzao. Bio je to zbilja zastrašujući prizor. Popela se na prste i usnama okrznula taj grč. Trznuo se, a potom umirio. Osjetila je kako mu se mišić još jednom zgrčio ispod njezinih usana, a potom umirio. Pomaknula je svoje usne prema njegovima. »Temperance«, zarežao je. »Ššš«, šapnula je i poljubila ga. Bilo je to čudno. Drugi ju je muškarac upravo poljubio u usta, no spajanje usana s Caireovim bilo je sasvim drugačije. Njegova su usra bila čvrsta i topla, njegove usne tvrdoglavo stisnute na njezinima. Položila je dlanove na njegova široka ramena kako bi uhvatila ravnotežu i bliže se primaknula. Osjetila je neki egzotičan miris na njegovoj koži - možda ga je utrljao nakon brijanja - a usta su mu imala okus opojnog vina. Polizala je rub njegovih usana, jednom, nježno. Zastenjao je. »Otvorite«, disala mu je na usne, a on ju je poslušao. ~ 151 ~

Knjigoteka


Glorij@

Nježno je gurkala, lickala unutrašnju stranu njegovih usana, prelazila preko zubi, sve dok nije pronašla njegov jezik. Milovala ga je i povlačila se. On je pratio njezin jezik sve do njezinih usta, nježno ga je usisala unutra, podižući dlanove kako bi njima obujmila njegove mršave obraze. Nešto se u njoj promijenilo, raspalo se, preuzelo nov i čudesan oblik. Nije znala kakav je to oblik bio, ali željela ga je zadržati. Željela je zauvijek ostati u tom mračnom hodniku i ljubiti Cairea. Zamor glasova dopirao je iz udaljenog kraja hodnika i približavao se. Caire je podignuo glavu i pogledao prema dvorani. Vrata su se otvorila i zatvorila, a glasovi su utihnuli. Uzeo ju je za ruku. »Pođimo.« »Samo trenutak.« Okrenuo se kako bi je pogledao, pođignuvši jednu obrvu, no ona ga je brzo zaobišla. Crna baršunasta vrpca zamalo mu je ispala iz kose. Pažljivo ju je razvezala i prstima prošla kroz njegove srebrne pramenove prije nego ju je ponovno svezala. Kad se vratila ispred njega, i dalje je imao podignutu obrvu. »Zadovoljni?« »Zasad.« Uzela ga je za ruku, a on ju je poveo natrag do dvorane. »Morat ću krenuti ispočetka«, rekla je kad su počeli kružiti. »Čini se tako.« Podignula je pogled prema njemu. »Jeste li voljni povesti me na još kakvu zabavu ili koncert?« »Da.« Kimnula je. Rekao je to tako nonšalantno kao da se takvo što nije trebalo ni pitati. »A kad ćete vi opet ići u St. Giles?« Očekivala je da će odmah odgovoriti, no on je šutio dok su hodali. Pogledala je u njega. Obrve su mu bile malčice stisnute. »Ne znam«, naposljetku je rekao. »Bojim se da su me sad već dvaput napali. U jednu ruku, to sigurno znači da sam se približio Marienom ubojici. U drugu ruku, ne želim vas izlagati riziku. Moram razmisliti o svemu i odlučiti kako nastaviti dalje s istragom.« Temperance je spustila pogled, rukom gladeći svoju krasnu tirkiznu haljinu. Nikad nije dotaknula tako fin materijal, ustuknula je kad je ugledala vlastiti odraz u malenom zrcalu u njezinoj sobi. Caire se doimao tako ciničnim, no na mnoge su načine njegovi postupci ipak bili pažljivi. Udahnula je. »Jeste li je voljeli?« Zaustavio se, ali ona ga nije pogledala. Nije mogla. »Nikad nikoga nisam volio«, rekao je. Na to je podignula pogled. Ukočeno je gledao ispred sebe. »Nikoga?« ~ 152 ~

Knjigoteka


Glorij@

Odmahnuo je glavom. »Ne otkako je Annclise umrla.« Srce joj se stisnulo kad je čula to priznanje. Kako bi čovjek mogao živjeti bez imalo ljubavi? »Ali, proveli ste mjesece tragajući za Marienim ubojicom«, blago je rekla. »Mora da vam je nešto značila.« »Možda ga tražim zato što mi je trebala nešto značiti. Jer sam je trebao voljeti.« Napravio je grimasu. »Možda ganjam iluziju neke fantomske emocije. Možda samo zavaravam samog sebe.« Osjetila je želju da ga uzme u naručje, da utješi tog hladnog, usamljenog čovjeka. Ali bili su u krcatoj dvorani. Umjesto toga, stisnula mu je ruku. Taj mu je dodir možda mogao nanijeti i bol, ali nijedan čovjek ne može preživjeti bez dodira drugih ljudi, čak ni on. Zaustavili su se pored plesnog podija, a ona je promatrala kako pored njih prolaze prekrasne figure. Lady Hero, sestra grofa od Wakefielda, izgledala je zapanjujuće u srebrnoj, prozračnoj haljini. »Želite li zaplesati?« upitao je Caire. Odmahnula je glavom. »Ne znam kako.« Iskosa ju je pogledao. »Zaista?« »Nema velike potrebe za tim u sirotištu.« »Hajdemo.« Ponovno ju je počeo povlačiti za sobom. »Kamo me vodite?« »Ne u mračnu sobu, uvjeravam vas.« Stigli su do stražnjeg dijela dvorane gdje su se nalazila dvostruka vrata, malčice rastvorena kako bi kroz njih mogao dopirati prohladan noćni zrak. Caire se provukao kroz njih i izveo je van na dugačak balkon koji se prostirao cijelom dužinom stražnjeg dijela kuće. »A sad«, Caire je stao pored nje i podignuo njihove spojene ruke. »O«, iznenada je shvatila što pokušava. »Ne ovdje.« »Zašto ne ovdje?« upitao je. »Nema nikoga.« To je bila istina. Noć je bila prehladila da bi itko izlazio na balkon. Ugrizla se za usnu, osjećajući se budalasto što nikad nije naučila plesati dok su svi ostali na balu to znali jednako dobro kao i disati. »Ali...« Iznenada joj se osmjehnuo, lijepo i zločesto. »Bojite se da ću vidjeti koliko ste nespretni?« Isplazila mu je jezik. »Oprezno«, rekao je tiho, iako mu je osmijeh još titrao na usnama. »Možda odustanem od ove lekcije i prebacim se na nešto što mi više odgovara.« Razrogačila je oči, ne znajući kako da shvati to zadirkivanje. »Dajte, nije baš tako teško.« ~ 153 ~

Knjigoteka


Glorij@

Glas mu je postao nježan, zbilja je dobro opažao. Udahnula je, odvraćajući pogled od njega, dirnuta njegovom nježnošću. Uzeo ju je za uku. »Najvažnije je da uvijek izgledate kao da imate asa u rukavu«, sa strane ju je pogledao. »Gledajte.« Strpljivo joj je pokazivao plesne korake, pokazujući joj kako da ga prati dok je glazba dopirala kroz otvorena balkonska vrata. Temperance je proučavala njegove graciozne pokrete i pokušavala ili oponašati, no ono što se činilo kao da mu je urođeno, njoj se doimalo kao niz zbunjujućih koraka. »Oh, nikad ja to neću moći«, uzviknula je nakon nekoliko minuta. »Kako dramatično«, promrsio je. »Ja mislim da vam dobro ide.« »Ali stalno brkam korake«, rekla je. »Vi izgledate tako prirodno.« »I jest prirodno - meni«, rekao je ravnodušno. »Proveo sam sate i sate vježbajući ove korake kao dječak. Ako bih pogriješio, moj učitelj plesa imao je štap kojim bi me udario po listovima. Brzo sam naučio ne griješiti u koracima.« »Oh«, rekla je šturo. Njegov je svijet bio tako drukčiji od njezinog. Dok je ona učila kako kuhati, popravljati i štedjeti kao dijete, on je učio kako savladati te smiješne, zamršene korake. Zamišljala ga je, ponosnog malog dječaka, kako sam samcat pleše u velikoj, otmjenoj plesnoj dvorani, dok mu je jedino društvo bio okrutan učitelj plesa. Protrnula je. Skupio je obrve. »Hladno vam je. Pođimo unutra.« Zahvalno je kimnula. Vratili su se u dvoranu koja se činila punijom nego prije. »Biste li željeli malo punča?« upitao je Caire. Temperance je ponovno kimnula. Pronašao je praznu stolicu za nju blizu velike vaze s cvijećem, pa je sjela i pričekala ga tamo dok je on išao po osvježenje. Već je postalo kasno, miris napola dogorenih svijeća ispunjavao je sobu. Temperance je vidjela kako se nekoliko dama mašilo svojih lepeza i čeznutljivo poželjela da i ona ima jednu. Potom je prekorila samu sebe što želi još više nakon što joj je Cairo te večeri već dao toliko toga. Možda je imao pravo, ma koliko toga mi imali, možda smo i dalje nesretni. Neki pokret u perifernom vidu privukao joj je pažnju. Ugledala je Sir Henryja kako se gura groz gomilu. Oh, nebesa! Bit će veoma čudno ako je ~ 154 ~

Knjigoteka


Glorij@

ugleda. Temperance je okrenula glavu i podignula ruku prema kosi kao da želi provjeriti jesu li joj ukosnice i dalje na mjestu. »Nešto vam je ispalo?« rekao je ženski glas u blizini. Temperance je podignula pogled, zapanjena, i ugledala velike sive oči lady Hero. Sjela je na mjesto pored Temperanceinog, a premda se dama nije smiješila, izraz njezinog lica bio je prilično ljubazan. Temperance je shvatila da zuri u nju i sjetila se da ju je dama nešto pitala. »Oh. Ne, moja lady.« »Netko vam je rekao tko sam«, rekla je lady Hero. »Da.« »Ah.« Lady Hero je spustila pogled prema krilu. »To se moglo i očekivati, pretpostavljam.« Podignula je pogled i ulovila Temperancein, nasmiješivši se pomalo iskosa. »Primijetila sam da se ljudi drugačije odnose prema meni kad saznaju moje ime.« »Oh.« Temperance nije bila sasvim sigurna kako odgovoriti na to jer, jasno, lady Hero je imala pravo. Prema grofovoj kćeri drugačije se odnosilo. »Ja sam Temperance Dews.« Lady Hero se šire osmjehnula. »Drago mi je.« Iz te je blizine Temperance mogla primijetiti lijepe pjegice prosute po njezinom nosu. Naglašavale su gladak, svijetli ten lady Hero. Sir Henry je odabrao baš taj trenutak da prođe pored njih. Srela je njegov osramoćeni pogled prije nego ga je hitro sakrio. Lady Hero pratila je njezin pogled. »Taj čovjek je budaletina.« »Oprostite?« Temperance je trepnula. Zasigurno nije dobro čula. Zar su kćeri grofova nazivale gospodu budaletinama? Očigledno jesu. Lady Hero je kimnula. »Sir Henry Easton, zar ne? Izgleda prilično ugodno, priznajem, ali definitivno naginje budali. Kažite«, malčice je skupila obrve, »ništa vam nije napravio, zar ne?« »Ne.« Temperance je namrštila nos. »Zapravo, da. Pokušao me poljubiti.« Lady Hero se lecnula. »Užasno.« »Doista je i bilo. I prilično razočaravajuće. Vidite, mislila sam da bi mogao biti zainteresiran za moje sirorište, ali nije bio. Bojim se da je to bilo prilično glupo od mene.« »Ah«, rekla je lady Hero s prizvukom mudrosti. »Mislim da ne biste trebali kriviti sebe, znate. Budalasta gospoda najčešće pokušavaju poljubiti dame bez ikakva povoda. Ili sam barem ja tako zaključila. Meni se, doduše, nijedan gospodin nije pokušao na silu nametnuti, jasno. Grofova kćer i to sve.« Lady Hero zvučala je trunčicu razočarano. ~ 155 ~

Knjigoteka


Glorij@

Temperance se osmjehnula. Nikad ne bi pomislila da će biti toliko ugodno razgovarati s grofovom kćerkom. »No, recite mi nešto više o tom sirotištu«, rekla je lady Hero. »Nikad nisam upoznala damu koja ga vodi.« »Oh!« Temperance je osjetila ugodnu zbunjenost. »Pa, Dom za siročad i nezbrinutu djecu nalazi se u St. Gilesu, trenutno skrbimo za dvadeset i osmero djece, no mogli bismo se pobrinuti za mnogo više njih kad bi naš dom imao mecenu.« Objesila je ramena. »Zato sam polagala tolike nade u Sir Henryja.« Lady Hero je odmahnula glavom. »Žao mi je. Borave li i dječaci i djevojčice u vašem sirotištu?« »Da, spavaju u odvojenim sobama, jasno, ali primamo svu djecu do devet godina. U tim godinama počinju naukovati.« »Zbilja?« rekla je lady Hero. Ruke su joj bile gracioznu sklopljene u krilu, nije se ni pomaknula, no nekako se doimala kao da je istinski zainteresirana. »Ali kako onda... Ajoj.« Pogled joj je odlutao negdje iznad Temperanceinog ramena. Temperance se kratko osvrnula i ugledala prilično krupnu gazdaricu kako bahato gestikulira. »To je rođakinja Bathilda«, rekla je lady Hero. »Vjerojatno želi da idem s njom na večeru, samo će se još više razdražiti ako se budem pretvarala da je ne vidim.« »Onda najbolje da idete.« »Bojim se da je tako«, lady Hero se naklonila. »Bilo mi je zadovoljstvo, gospođice Dews.« »Gospođa«, brzo je dodala Temperance. »Udovica sam.« »Onda, gospođo Dews«, lady Hero je ustala. »Zbilja se nadam da ćemo se ponovno susresti.« Temperance ju je promatrala kako odlazi do »rođakinje Bathilde«. Kad se ponovno okrenula, Caire je stajao pored nje s čašom punča u ruci. »Bili ste u probranom društvu u mom odsustvu.« Temperance mu se osmjehnula. »Ne biste vjerovali koliko je draga.« Pogledao je u smjeru lady hero, potpm natrag u nju, popustljivog izraza na licu. »Je li? Evo, popijte punč, a onda vas vodim na skandalozno dekadentnu večeru prije nego vas odvedeni doma. Vaš brat vjerojatno već korača iza vrata.« Doista, prošlo je gotovo sat vremena prije nego su konačno stigli do Caireove nosiljke. Temperance je zijevala nakon obilne hrane i opojnog vina. Caire ju je posjeo na njezino mjesto, pokucao na krov nosiljke, a ~ 156 ~

Knjigoteka


Glorij@

potom sjeo pored nje i privukao je u svoje naručje. Prebacio je krzno preko njih, a ona je tonula u san i budila se iz njega dok se nosiljka truckala po Londonu. Kao u snu. Osjećala se tako sigurno i toplo u njegovom naručju, mogla je čuti glasno lupanje njegovog srca ispod svog uha. Bio je drugačiji od nje, aristokrat iz čudesnog, bajkovitog svijeta, no srce mu je kucalo jednako kao i svakom drugom muškarcu. Ta ju je misao tješila. Kad je ponovno došla k sebi, nosiljka se zaustavila, a on joj je nježno treskao ramena. »Ustajte, moja uspavana ljepotice.« Otvorila je oči i zijevnula. »Svanulo je?« Pogledao je kroz prozor. »Uskoro će. Imam osjećaj da će mi vaš brat oderati kožu ako vas ne vratim doma prije zore.« To ju je dodatno razbudilo. Uspravila se i provjerila je li joj kosa na mjestu. »Oh, izgubila sam cipelu.« Sagnula se kako bi pretražila pod nosiljke, no on je već klečao i opipavao dno sjedala. »Evo je.« Dohvatio je njezinu nogu i nježno stavio cipelu na nju. Gledala je, omamljeno, u njegovu srebrnu glavu. Sigurno je osjetio njezin pogled jer je podignuo glavu. Oči su mu bile tamne. Kratko je rekao: »Spremni?« Kimnula je, ne vjerujući dovoljno vlastitom glasu. Pomogao joj je da side s nosiljke i otpratio do vrata sirotišta. Svjetlo dana postajalo je sivkasto kad su mu se približili, no na ulici nije bilo nikoga. Okrenula se kad su stigli do vrata i položila dlan na njegova prsa. »Caire...« Nije bila sigurna što je namjeravala reći, ali ionako nije bilo bitno. Sagnuo je glavu i očešao usne o njezine, mrmljajući: »Laku noć, gospođo Dews.« Okrenuo se. Promatrala je njegova široka leđa kako nestaju u sivoj maglici, a potom je otključala vrata sirotišta. Zijevnula je kad ih je zatvarala za sobom, a potom odskakutala najprije na jednoj nozi, potom na drugoj, skidajući visoke cipele. Potom je otišla do kuhinje. Četiri muške glave okrenule su se kad je ušla. Temperance se zagledala u njih. Nisu je valjda čekali čitavu noć? Nešto drugo nije bilo u redu. Naime, četvrti je muškarac bio njezin djever, William, a oči su mu bile crvene. ~ 157 ~

Knjigoteka


Glorij@

Pogledala je u Wintera. »Silence.« Winter je izgledao iscrpljeno, nekoliko godina starije nego je zaista bio. »Silence je nestala od jučer poslijepodne.«

Naredio joj je da otkopča korzet i raspusti kosu, a ona ga je poslušala. Silence je izišla iz spavaće sobe Sarmantnog Mickeyja O'Connora s kosom raspuštenom niz leđa. Njegova se soba nalazila na katu iznad sobe s tronom, a vani u hodniku je naletjela na služavku - prvu služavku koju je vidjela u toj kući. Žena se zagledala u nju, a potom brzo odvratila pogled, vrativši se svom zadatku laštenja Šarenog mramornog poda. Na trenutak se Silence zapitala pomaže li tko toj služavki ili je to, pak, bio jedini zadatak koji je imala. Da lašti metar za metrom čudesnog mramornog poda? Ako je to bio slučaj, nije joj nimalo zavidjela. »Ovuda, gospođice«, zazvao je muški glas. Podignula je pogled i primijetila da je Harry čeka. Oči su mu bile pune sažaljenja. Silence se uspravila. »Hvala vam.« Stražar je oklijevao. »Želite se malo sredit'?« Odlučno je držao pogled dalje od njezinih grudi koje su se nazirale kroz rastvoreni korzet. »Ne«, šapnula je Silence. »Ne, hvala." Šarmantni Mickey jasno joj je dao do znanja da se ne smije dotjerati. Harry je na trenutak bespomoćno gledao u nju, a potom je kimnuo. Okrenuo se i poveo je niz zavojite mramorne stepenice. I ostali su već ustali, zora je već davno prošla, a izraz na njihovim licima bio je različit. Neki su, poput Harryja, suosjećali s njom. Neki su - uglavnom žene izgledali ljubomorno. No, većina ju je samo prezrivo promatrala, jedan drzak lik čak se usudio namignuti joj prije nego ga je Harry snažno gurnuo uza zid. Nakon toga, većina njih odvratila bi pogled dok je prolazila. Stigli su do ulaznih vrata, a Harry joj ih je otvorio. »Ak' vam nešto treba, gospođice, samo pitajte«, promrsio je dok je prolazila kroz njih. »Hvala«, ljubazno je odgovorila, »ali dobila sam sve po što sam došla.« Izišla je van na vedru, nemilosrdnu sunčevu svjetlost. Šarmantni Mickey bio je prilično direktan u svojim uputama, stoga je koračala nogom pred nogu, odlazeći do sredine prljave ulice u St. Gilesu, dok joj je duga kosa lepršala na vjetru. Nije pogledavala ni lijevo ni desno, pogled je držala ravno ispred sebe, čak i kad su joj kurve koje su se vraćale kući počele dobacivan nepristojne komentare. ~ 158 ~

Knjigoteka


Glorij@

Zatvorila je uši, srce, nije čula ništa, nije vidjela ništa, sve dok ispred sebe nije ugledala Temperanceino lice niz koje su se slijevale suze. Tad je Silence duboko udahnula i osjetila kako je u očima peku suze. U tom je trenutku već stigla do kraja ulice, tako da je to bilo u redu. Poslušala je upute koje je dobila, učinila kako je naredio, a sad je na njemu bio red da ispuni svoj dio dogovora. Samo što njezin život više nikad neće biti isti.

~ 159 ~

Knjigoteka


Glorij@

Dvanaesto poglavlje Meg je uzdahnula. »To nije ljubav, Više Vuočanstvo.« Kralj Lockedheart prestao je davati komadić kolača malenoj plavoj ptičici. »Onda što je?« »Strah«, Meg je jednostavno odvratila. » Vaši se dvorjani vas boje, Vaše Visočanstvo.« Gunđao je, naoko razmišljajući. »Odvedite je natrag u tamnicu«, naredio je stražarima. »Meg?« »Vaše Visočanstvo?« »Pazi da počešljaš kosu idući put kad se vidimo,« »Ali, trebaju mi češalj i ukosnice da si sredim kosu«, Meg je blago izjavila. Kralj je nervozno kimnuo, a Meg su ponovno odveli dalje...« - iz Kralja Lockedhearta

Temperance je snažno grlila Silence, nježno joj vežući korzet dok se unajmljena nosiljka vraćala u Wapping. Silence je potpuno omlohavila, no dah joj je bio oštar, a Temperance je mogla osjetiti kako joj suze kapaju po prstima dok joj je namještala haljinu. »Treba li ti liječnik?« Temperance je naposljetku upitala. »Ne. Ne, u redu sam«, šapnula je Silence. To očito nije bio slučaj pa je Temperance osjetila kako joj naviru nove suze. Odlučno ih je obrisala zapešćem. Nije bio trenutak da podlegne vlastitim osjećajima užasavanja i kajanja. Morala je biti snažna, radi Silence. »Što«, morala je zastati i udahnuti, »što ti je učinio, najdraža moja?« »Baš ništa«, Silence je rekla bez glasa. »Nije me ni taknuo.« Temperance se htjede usprotiviti, no onda se suzdržala. Očito joj je Šarmantni Mickey učinio nešto, a jednako očito ona sad o tome nije mogla pričati. Idućih nekoliko minuta, Temperance se usredotočila na to da prstima pročešlja dugu crvenkastu kosu svoje sestre. Raščešljala ju je i ponovno isplela, a potom je, koristeći nekoliko vlastitih ukosnica, namjestila u krunu na tjemenu. Silence je ležala oslonjena na Temperanceine grudi dok joj je ona milovala čelo kao da je malo dijete. Nakon nekog vremena, prekinula je tišinu, »Najdraža, zašto si otišla k tom čovjeku?« Silence je uzdahnula, zvučeći izgubljeno i usamljeno. »Morala sam spasiti Williama.« ~ 160 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ali zašto nisi najprije došla k meni? Mogle smo popričati o tome, možda bismo pronašle neki drugi način da pomognemo Williamu.« Temperance je nastojala ne mijenjati ton glasa, no čak je i ona znala da se u njemu slutio očaj. »Imala si mnogo posla«, Silence je tiho rekla. »Oko sirotišta, djece, lorda Cairea, potrage za novim mecenom.« Njezine su riječi bile poput noža u Temperanceinim grudima. Kako se mogla tako zanijeti drugim stvarima da njezina vlastita sestra nije pomislila na to da od nje zatraži pomoć? »Ionako ne bi ništa promijenilo«, šapnula je Silence sklapajući oči. »Morala sam sama otići do Šarmantnog Mickeyja. Morala sam sama s njim pregovarati. I upalilo je, znaš.« »Što je upalilo, najdraža?« mrmljala je Temperance. »To što sam otišla k Šarmantnom Mickeyju. Moji pregovori s njim. Rekao je da će vratiti teret koji je ukrao s Fincba.« Sad je i Temperance sklopila oči. Nadala se da će se kralj gusara držati svoje riječi, no čak i da se dogodi čudo i on to učini, to neće promijeniti situaciju u kojoj se nalazila Silence. Njezina mlađa sestra bila je uništena - sad i zauvijek.

Lazar je ustao svega nekoliko trenutaka prije nego je tog poslijepodneva započela prepirka pred vratima njegove spavaće sobe. Podignuo je pogled od stola za kojim je sjedio, u ogrtaču i hlačama, i ugledao kako se rastvaraju vrata njegove sobe. Temperance je u marširala unutra. Iza nje se vrzmao Small. Lazar je samo jednom pogledao suze na Temperanceinom licu i odmah viknuo slugi. »Ostavi nas.« Small se naklonio i za sobom zatvorio vrata spavaće sobe. Lazar je polako ustao. »Što se dogodilo?« Pogledala je u njega, njezine zlatne oči imale su tragičan izraz. »Silence... O, Bože, Lazare, Silence...« Odsutno je primijetio da ga nikad prije nije zazvala imenom. »Recite mi.« Sklopila je oči, kao da se želi pripremiti za govor. »Odlučila je pokušati sama pomoći Williamu, svom mužu, i vratiti teret s njegovog broda. Otišla je do vode bande s pristaništa, nekog čovjeka po imenu Mickey O'Connor...« Načuo je glasine o razmetljivom lopovu s dokova dok je lutao po St. Gilesu. Tip je bio opasan. Caire se namrštio. »I?« ~ 161 ~

Knjigoteka


Glorij@

Srebrna suza kliznula joj je iz oka, blistajući na poslijepodnevnom suncu, i pala na pod. »Pristao je vratiti teret... uz jedan uvjet.« Kao vječni cinik, odmah je znao koji je to uvjet bio, ali je svejedno upitao. »Koji?« Otvorila je svoje blistave, zlatno-smeđe oči. »Natjerao ju je da provede noć s njim.« Lazar je izdahnuo kad je potvrdila njegove sumnje. Nikad nije upoznao tu Silence, nije znao ništa o njoj, u sve i da jest, vjerojatno ne bi ni mario za nju. No, bila je Temperanceina sestra. I time je sve bilo drugačije. Bilo je neobično, to suosjećanje. Nikad ga prije nije osjetio. Shvatio je da bol koju osjeća ta žena, osjeća i on, da je ono zbog čega je ona krvarila, potaknulo krvarenje i u njegovoj duši. Ispružio je ruke prema njoj. »Priđite.« Poletjela je u njegovo naručje, a on ju je naslonio na svoja prsa, krhotine nevjerojatne boli bockale su njegovu golu kožu na mjestu gdje se razmaknuo ogrtač. Mirisala je tako slatko, na zoru, na ženu. »Žao mi je«, tiho je rekao te riječi nepoznate vlastitom jeziku. »Tako mi je žao.« Zajecala je. »Kad sam jutros stigla kući, William mi je rekao da se Silence nije vratila od sinoć. Posumnjao je da je otišla O'Connoru, ali noću je bilo preopasno otići na teritorij njegove bande.« Da se radilo o Temperance, Lazar je pomislio, da je saznao da se nalazi u brlogu lopuža, da su njezino tijelo i duša u opasnosti, pod svaku cijenu bi išao po nju. »Čekali smo dok ne svane, a onda smo unajmili kočiju«, šaputala mu je na rame. Od njezinog je daha osjećao nalete nelagode na koži. »Taman smo ugledali O'Connorovu kući kad je Silence izišla iz nje.« Gladio ju je po kosi. Još je nosila žute ukosnice od topaza koje joj je kupio, premda je promijenila haljinu. Protrnula je kad se sjetila tog prizora. »Kosa joj je bila raspuštena, Caire, a korzet raskopčan. Natjerao ju je da takva hoda niz ulicu, kao da je želi označiti kao kurvu. Kad me ugledala, počela je plakati.« Sklopio je oči, upijajući njezinu bol, ponavljajući jedino što je znao reći. »Žao mi je.« »Rekla je da se ništa nije dogodilo, da ju je O'Connor natjerao da provede noć u njegovoj sobi, ali da ju nije ni taknuo. O, Caire, toliko se ~ 162 ~

Knjigoteka


Glorij@

bijedno svemu protivda da se nisam usudila tražiti od nje istinu. Mogla sam je samo držati u naručju.« Snažnije ju je zagrlio. »Žao mi je.« Odmaknula se i zagledala u njegove oči. »Najgori dio bio je kad smo se vratili u sirotište. William nas je čekao...« »Nije bio s vama u kočiji?« namrštio se Lazar. Temperance je odmahnula glavom. »Rekao je, ako ga netko vidi pored O'Connorove kuće, to će samo potvrditi sumnju da se udružio s riječnim gusarom.« Bez riječi Lazar ju je utješno gladio po leđima. Hollingbrook je zvučao kao budala. »A kad smo stigli, samo je jednom pogledao Silence i potom odvratio pogled. O, Caire«, umorno je sklopila oči, »to mi je umalo slomilo srce.« Zatim je nagnuo glavu jer ništa drugo nije mogao učiniti. Nježno je očešao svoje usne o njezine. »Tako mi je žao.« Umorno je spustila glavu na njegovo rame, prihvaćajući njegove poljupce. Usne su joj bile mekane, s okusom suza. Usnama joj je dodirnuo obraze, kušajući njezine suze, želeći polizati njezinu tugu. »Caire«, uzdahnula je. »Hram!« »Tako sam umorna«, rekla je poput djevojčice. Nagađao je da vjerojatno nije ni spavala otkako ju je noć prije doveo doma. »Onda lezite malo sa mnom«, šapnuo je. Podignuo ju je poput djeteta i odnio do svog još razbacanog kreveta, položivši je nježno na njega prije nego se uvukao pored nje. Privukao ju je bliže k sebi, sve dok njezina glava nije bila ušuškana na ogrtaču na njegovim prsima, što mu je nanosilo neku čudnu bol. Ponovno je uzdahnula. »Smiješno...« »Što?« mrmljao je, prolazeći prstima kroz njezinu kosu. Izvadio je žute ukrase i stavio ih na stolić pored kreveta. »William je poslao poruku. Kad je otišao kući sa Silence. Nakon što su se moja braća posvađala, a Asa izjurio van.« »Što je rekao?« Izvukao je iskrivljene male ukosnice iz njezine kose, jednu po jednu, oslobađajući uvojke, prstima ih nježno češljajući. »Teret s broda«, rekla je. »Mickey O'Connor održao je riječ. Sve su vratili na brod istog jutra. Kao da nikad nije ni nestao.« Lazar je zurio u baldahin iznad svog kreveta, razmišljajući o podmuklosti tog lopova, o njegovoj časti, o cijeni koju je žena spremna platiti za muškarca kojeg voli. Kad je ponovno spustio pogled, primijetio je da je Temperance disala polako i ujednačeno, njezine pune usne bile su ~ 163 ~

Knjigoteka


Glorij@

blago razmaknute. Njezina kosa boje mahagonija bila je razasuta poput prekrivača od svile na njegovom ramenu i krevetu, a taj mu je prizor u dubini duše stvarao osjećaj zadovoljstva. Podignuo je jedan uvojak i gledao kako mu se dražesnu uvija oko prsta. Blago se osmjehnuo. Kako se samo čovjek može prevariti gledajući takvo što. Potom je spustio ruku. Primaknuo ju je bliže na svoja prsa i sklopio oči. I zaspao.

Probudila se u mračnoj sobi znajući da je nešto strašno čeka čim otvori oči. Stoga ih je držala zatvorenima. Lebdjela je, nije razmišljala, nije se budila, nastojala je što duže ostati u miru sna. Pored njezinog, nalazilo se još jedno tijelo, veliko, toplo i utješno, pa se koncentrirala na to. Disao je duboko, kao da još spava, a njoj se svidio zvuk njegovih tihih izdisaja. Značio je da nije sama. Poželjela je da može ostati tu zauvijek, u mračnoj toplini polusna. No, budnost i svijest neizbježno su se nametnuli pa je otvorila oči i bolno uzdahnula. Caireova ruka jače ju je stisnula. Okrenula se prema njemu, udišući njegov mošusni miris, srameći se suza koje su i dalje prijetile. Silence je bila najmlađa, najneviniji član njihove obitelji, a njezin pad doimao se preteškim za podnijeti, kao da je sve svjetlo iščezlo s ovog svijeta. Teško je uzdahnuo, jednom joj rukom prelazeći preko leđa do stražnjice, stisnuvši je. »Temperance.« Bio je vruć. Prebacila mu je ruku preko leđa, donekle iznenađena činjenicom da je samo tanak sloj svile dijelio njezine prste od njegove gole kože. »Caire.« Njegova su usta pronašla njezina, lijena od pospanosti. Poljubio ju je, osjetila je utjehu, tu u toj tami. U tom trenutku više nije bila Temperance, on više nije bio plemić i gospodin na daleko višem položaju od nje. Tu, u tom limbu između noći i dana, bili su samo muškarac i žena. I kao žena, rastvorila je svoja usta za njegova. Pustio je zvuk zadovoljstva, duboko u grudima, i gurnuo joj jezik u usta, namećući svoj autoritet. Dopustila mu je to, povlačeći ga duboko u sebe. U tom trenutku nije se željela suočiti sa svijetom s druge strane vrata njegove spavaće sobe. Željela je samo osjećati. Dopustiti si da se osjeća kao što nije godinama. ~ 164 ~

Knjigoteka


Glorij@

Omamila ju je želja, snažno i brzo. Oduvijek je bila podložna fizičkoj želji, morala se braniti od nje svakog dana svog života, pazeći da ostali ne primijete koliko ju je ta želja kontrolirala. A sad ju je oslobodila. Raširila je dlanove na njegovim leđima, osjećajući sklisku svilu ispod njih. Bio je mišićav, ramena su mu bila široka, kralježnica lijepo oblikovana. Prekinuo je njihov poljubac udahnuvši i potežući je za korzet. »Skinite to.« Sve je bilo nekako neobično, u mraku, vrzmala se i migoljila. Naposljetku joj se korzet okrenuo naopačke, a on je samo ugurao prste među čipkaste vrpce i izvukao ih iz rupica. Svaka je vrpca proizvela zvuk kao da je konačno oslobođena iz svog zatvora, a ona je osjetila kako su joj se grudi slobodno zaljuljale. Skinuo je rasparani korzet s njezinog tijela, a potom joj prebacio košulju preko glave. Ostala je gola. »Skinite to«, šapnula je povlačeći njegov ogrtač. »Ne mogu. Žao mi je«, promrsio je, a ona se sjetila njegove osjetljivosti na bol. Pogledala ga je u oči. Žalosno su je promatrale. »Osjećat ćete bol?« »Ne bol.« Usnama je dotaknuo kut njezinih usana. »S vama više nema boli. Samo... nelagoda. I to samo ako mi dirate golu kožu.« »A ako vi dirate moju?« Nježno se nasmijao. »To mi, uvjeravam vas, ne nanosi nimalo boli.« To ju je frustriralo, pa ipak mu se primaknula, trljajući svoje grudi o njegova prsa, osjećajući svilu na svojim bradavicama. Zastenjao je, posegnuo prema njoj, a ona se oslobodila svojih uzdi. Prebacila je nogu preko njega, golim ga listom trljajući po nozi. Nosio je hlače, a ona je osjetila grub materijal na koži i prije nego je dotaknula donji, razgolićeni dio njegovih nogu. Ukočio se. Znala je da mu pričinja nelagodu, ali nije se mogla zaustaviti. Uživala je u kontrastu između njezine mekoće i njegove čvrste snage. Iznenada se pomaknuo i zakotrljao je ispod sebe. »Da«, dahtala je. »Da.« No, nije postupio kako je očekivala. Umjesto toga, uhvatio ju je za ruke, položio ih iznad njezine glave i pritisnuo je svom svojom težinom, sve dok se više nije mogla ni pomaknuti. »Molim vas, sad«, dahtala je. Nije htjela napustiti to omamljeno stanje, nije se htjela vratiti normalnom životu, krivnji, žalosti. »Nema potrebe za žurbom«, mrmljao joj je u vrat. ~ 165 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ima«, ljutito je odgovorila. »Da, ima.« No, on se samo nasmijao, njegov joj je dah škakljao kožu dok joj je usnama prelazio preko ključne kosti. Što li je smjerao? Zar nije imao iste nagone kao i drugi muškarci? Onaj dio njega - dio koji ga je činio muškarcem - definitivno je bio zainteresiran. Pritiskao joj je trbuh, tvrd, vruć u njegovim hlačama, klizio joj niz bok dok se pomicao uz njezino tijelo. Bila je smetena, omamljena i zbunjena, pažnja joj je bila podijeljena između njegovih nemirnih usana i uda koji je sad pritiskao vrh njezinog brežuljka. Pokušala je podignuti bokove uvis, gurnuti se prema njemu, no on se samo zahihotao i pomaknuo jedno bedro, pobrinuvši se da se ne može micati. »Što to radite?« frustrirano je jauknula. »Ali, gospođo Dews«, otezao je, »ja sam mislio da ste vi vjenčani.« »Bila sam vjenčana«, rekla je nervozno. Posljednje o čemu je u tom trenutku željela razmišljati bio je njezin pokojni muž. »Mislio sam da ste onda donekle upoznati s ovim procesom«, šapnuo je netom prije nego joj je svojim vrućim usnama dotaknuo bradavicu. Um joj se ispraznio, a potom je doslovno zadrhtala od ludog naleta osjeta. Dragi Bože, toliko je vremena prošlo otkako ju je neki muškarac tamo dotaknuo. Otkako je posljednji put osjetila to snažno sisanje. Erotičnost ju je cijelu obuzela. Podignuo je glavu kako bi joj lijeno polizao grudi, svaki vlažni dodir njegovog mokrog jezika bio je bolan na svoj način. »Moram priznati da sam i ja početnik u ovome«, polako je rekao. »Što?« treptala je u mraku. »Kako to mislite?« »U vođenju ljubavi«, rekao je, prilično ležerno, i nježno joj gricnuo drugu bradavicu. Jauknula je, osjećajući mješavinu boli i užitka, osjećajući kako je u središtu sve više i više boli. Nije se htio pomaknuti i olakšati joj. Pa je brbljao. »Kažu da je to nevjerojatno iskustvo«, smireno je rekao, »ali morat ćete mi oprostiti ako se doimam nesigurnim. Spavao sam s mnogo žena, no vođenje ljubavi nešto je u čemu se nikad nisam okušao. U tome biste vi, držim, trebali biti glavni.« Njegova je izjava imala prizvuk pitanja, no sve i da je bila pri sebi, ne bi ništa komentirala. Zašto je igrao tu igru kad je sve što je htjela bilo njegovo tijelo među svojim bedrima? ~ 166 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Nježno«, tepao je prigušenim glasom, koreći je zbog toga što je frustrirano zastenjala. Razmaknuo joj je bedra i namjestio se u taj prostor. »Eto. Je li tako bolje?« Nije bilo savršeno, ali bilo je nesumnjivo bolje. Cijelom se dužinom naslanjao na njezino vlažno spolovilo, materijal njegovih hlača primamljivo ju je trljao. Sklopila je oči, uživajući u toj toplini, u blagom, premda nedovoljno snažnom, pritisku. »Tako«, nježno je rekao. »A što ako dodam ovo?« Ponovno je usisao njezinu bradavicu, nježno je okrznuvši zubima. I ona je njega željela dodirnuti, proći prstima kroz dlačice na njegovim prsima, stisnuti ga za ramena i posegnuti rukom u njegove hlače kako bi mu stisnula stražnjicu. No, njegove su je ruke i dalje držale prikovanom pa je bila prisiljena čekati. Predati se. »Raširite noge«, šapnuo je, glas mu je bio dubok i jasan u mrklom mraku. Udovoljila mu je. »Malo ih podignite.« Poslušala je. Njegovo je gunđanje zvučalo kao zadovoljstvo. Njezino pomicanje natjeralo ga je da joj se još bliže primakne, ud mu se tad smjestio točno između njezinih bedara. Progutala je, čekajući idući potez. »Mislim... Da, tako.« Pomaknuo se, gurnuo ruku među njih, otkopčao hlače i oslobodio se. Kad se ponovno svom težinom oslonio na nju, njegov goli ud direktno je trljao njezin klitoris. Omamljena time, osjetila je kako je položio svoja usta na njezina. Poljubio ju je duboko unutra, bilo je to gotovo previše intimno, u tom mraku. Ležao je na njoj - prsima je pritiskao njezine ranjive, gole grudi, njegov se vreli ud ukopao u njezinu mekoću - ljubio ju je duboko, ležerno. Ulovio je njezinu donju usnu među svoje zube, nježno je grickao, a potom joj šapnuo na osta. »Otvorite.« Prihvatila je njegov jezik koji joj se ugurao u usta, dugo ga i bespomoćno sišući. Taj je poljubac bio tako erotičan da gotovo nije ni primijetila kad se počeo pomicati na njoj. Gotovo. Umirila se, potpuno se koncentrirajući na onaj dio njegovog tijela koji se spremao postati intiman s određenim dijelom njezinog tijela. Sve dok joj nije gricnuo kraj usana. »Pazite«, glas mu je bio promukao. Nešto divlje i ženstveno uzbudilo se od grubosti njegovog glasa, znajući da je tako utjecala na njega, usprkos svoj njegovoj profinjenosti. Otvorila je usta ispod njegovih, gricnuvši ga, a on je grubo udahnuo. ~ 167 ~

Knjigoteka


Glorij@

Potom je navalio svojim ustima na njezina, grubo, praktički nekontrolirano, muško stvorenje koje je htjelo dominirati ženskim. Svojim ženskim stvorenjem. Ponovno se pomaknuo, njegov ud se povukao, pronašao njezin ulaz i naslonio se na nju. Glavu je podignuo samo kako bi šapnuo: »Sad.« Snažno je gurnuo. Njegova se krutost probila u njezine mekane dubine, razmaknula ih i prodrla, ulazeći u mjesto koje je bilo prazno već godinama. Ustuknula je od tog pokreta, od tog osjećaja koliko fizičkog toliko i mentalnog, no njegova su se usta ponovno našla na njezinima pa je udahnuo njezin dah. Gurao je i gurao, sve dok se nije posve namjestio, raširio joj bedra, naslonio svoje čvrste kukove na njezine. Uhvatio ju je trenutak panike. Tko je taj muškarac? Zašto je ispod njega, zašto dopušta da najgori dio nje upravlja njezinim postupcima? Potom se on počeo pomicati i sve su joj misli nestale iz glave. Kretao se poput vala koji je udarao o plažu, poput vjetra koji je prelijetao oblutke, poput muškarca na ženi. Bio je to najstariji, najuobičajeniji pokret u povijesti, no u isto je vrijeme bio nov i čist. Zato što se radilo o njemu i o njoj, a oni nikad prije to nisu učinili skupa. Savila je leđa pod njim, osjećajući kako se njegovo tijelo odmiče i ponovno spaja s njezinim dok ju je strastveno ljubio. Usnama je prelazio preko njezinog obraza, ne prekidajući ujednačen, usporen ritam, te joj šapnuo na uho: »Omotajte noge oko mojih bokova.« Napravila je kako joj je rekao pa su se čvrsto spojili. Još se malo pomaknuo uz nju našto je opet uzdahnula. Sa svakim prodiranjem, sa svakim polaganim, ležernim povlačenjem, trljao je svoje tijelo o vrh njezinog spolovila. Okrenula je glavu, odjednom previše izložena, previše ranjiva, čak i u tom mraku, no on ju je pratio i nježno položio svoje usne na rub njezinih. Bilo je to nepodnošljivo, taj polagani, kontrolirani, opetovani ulazak, taj sigurni napad na njezina osjetila. Željela je vrištati, natjerati ga da prestane. Potaknuti ga da ubrza. Kao da je pročitao njezinu napetost, povećao je brzinu, udarajući u njezinu srž snažnim tempom. Izluđujući je. Otrgnula je usta od njegovih, dašćući, okrećući zapešća koja je on i dalje pritiskao. »Prestanite.« »Ne«, šapnuo je, taj neviđeni duh. »Prepustite se.« »Ne mogu.« »Možete.« Malo se bolje namjestio i počeo polako kružiti kukovima dok je prodirao u nju. Iznenada, pritisak, zadovoljstvo, toplina i očekivanja, sve je istovremeno popustilo. ~ 168 ~

Knjigoteka


Glorij@

Odletjela je, jecajući, čudesno slobodna, bez uma, bez duše, samo jedna vibrirajuća točka sjajne ljepote. Nejasno je osjetila kako mu je zastao dah, kako mu ritam srca preskače i poskakuje, a potom je iznenada izgubio kontrolu. Divljački je prodro u nju dok je ona tako lebdjela, a taj pokret vinuo ju je još više. Grubo je izdahnuo. Još je jednom ili dvaput ušao u nju, a potom se zaustavio, glava mu je padala dok ju je nježno ljubio. Osjetila je divlji poriv da kaže nešto krajnje neprikladno. Da mu kaže što joj je to značilo. Pustio joj je zapešća, no ona je bila previše izmorena da bi spustila ruke. »Čudesno zaista«, promrmljao je, glas mu je bio smiren i dubok, tek malčice bez daha. Znala je da bi to trebala analizirati, da bi trebala nešto odgovoriti. No, umjesto toga, utonula je u san.

Nikad se prije nije probudio pored žene. Bilo je to prvo što je Lazar pomislio idućeg jutra. Njegove uobičajene ljubavnice bile su, po definiciji, više nalik poslovnim partnericama. Prodavale su robu, on ju je kupovao. Jednostavno, Čisto, bezlično. Toliko bezlično da im ponekad ne bi znao ni prava imena, čak ni onima poput Marie, koje je poznavao godinama. Marie u čije je ime tražio ubojicu po St. Gilesu. Pa ipak, nikad nije ležao pored Marie. Nikad nije osjetio njezin slatki dah pored sebe, nikad nije slušao njezine blage izdisaje u snu. Otvorio je oči i okrenuo glavu kako bi pogledao u Temperance. Ležala je ruku i dalje podignutih iznad glave. Usne su joj bile tamno crvene, obrazi rumeni, a ranojutarnje sunce davalo je njezinoj koži zlatnu nijansu. Bda je gotovo previše lijepa, ležeći rako pored njega, prelijepa da bi bila stvarna. Samo ju je zapetljana tamna kosa spašavala od savršenstva. Hvala Bogu. Kupovao je i koristio savršenstvo i prije, i više ga nije zanimalo. Krv mu se uzburkala zbog stvarne žene. Jedan neuredan uvojak padao joj je na obraz, niz vrat, malčice slijepljen od znoja, kovrčao se na vrhu jedne otkrivene dojke. Okrugle i pune, s blago ružičastom bradavicom. Dotaknuo je bradavicu, čudeći se baršunastoj teksturi njezine kože, automatskom stiskanju bradavice. Uzdahnula je pa ju je žurno pogledao. Upitno ga je promatrala, kao'da se čudi što radi tu u njegovom krevetu. Pa, možda se i čudila. ~ 169 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Dobro jutro«, rekao je. Banalno, možda, ali što bi drugo mogao reći? Međutim, ona je samo odbacila sa sebe ogrtač i iskočila iz kreveta poput preplašene srne. »Gdje mi je košulja?« Prekrižio je ruke iznad glave. »Nemam pojma.« Dobacila mu je pogled, veoma šarmantan, budući da je bila gola. »Vi ste je skinuli s mene. Morali biste znati.« »Imao sam, mmm, drugih stvari na pameti.« Šteta. Nije morao ni spustiti pogled da bi znao kako bi njegov ud bio i više nego sretan da ponove sinoćnju aktivnost. Pogledao je u nju. Bila je na koljenima, sa stražnjicom u zraku, dok je ispod stolice tražila po svoj prilici izgubljenu košulju. Prizor je bio zapanjujući, no imao je osjećaj da nije bila raspoložena. Doista, kad se iznenada uspravila i uhvatila njegov pogled, zagledala se u njega. »Moram ići kući. Rekla sam Winteru da idem k vama, ali nisam očekivala da ću provesti noć ovdje! Bit će zabrinut.« »Naravno«, rekao je glasom za koji se nadao da je umirujući. »Ali tek je svanulo. Sigurno ne možete ostati još malo i doručkovati?« »Ne. Moram ići kući«, promrsila je. »Ne mogu dopustiti da moja braća misle da smo ljubavnici.« Otvorio je usta, no neki instinkt za preživljavanjem spriječio ga je da istakne da već jesu ljubavnici. Umjesto toga, strpljivo je rekao: »Pozvat ću služavku da vam pomogne...« »O, ne!« Podignula je ono što je ostalo od korzeta. Lecnuo se. »Oh. Dopustite da pošaljem jednu od svojih služavki da vam kupe novi.« »To će potrajati satima!« Ponovno je zurila u njega. Uzdahnuo je. Nikad nije naročito uživao u ranom ustajanju, no bilo je sasvim očito da tog jutra neće moći ostati ležati u krevetu. Lazar je odmaknuo prekrivač sa sebe i ustao, dopustivši si samo trenutak zadovoljstva kad je bacila pogled na izbočinu u njegovim hlačama i opasno se zarumenjela. Prišao je zvoncu i pozvao Smalla. Nakon potihog dogovora na vratima sobe - Temperance se povukla u krevet sluga je nabavio korzet od jedne služavke, a pola sata poslije gospođa Dews bila je ponovno primjereno odjevena. Lazar se zavalio u naslonjač i promatrao kako veže ogrtač tik ispod brade. Svaka je vlas bila na svom mjestu, bijela kapica nedužno joj je stajala na glavi, u potpunosti je izgledala kao pristojna gazdarici jednog sirotišta. ~ 170 ~

Knjigoteka


Glorij@

Mrzio je taj izgled. »Čekajte«, rekao je kad je stavila ruku na kvaku. Nestrpljivo se okrenula i oprezno ga pogledala kad je krenuo prema njoj. »Večeras moram nešto istražiti«, rekao je. »Saznao sam za nekog čovjeka kojeg bih trebao ispitati jučer kad sam se vratio kući.« Ugrizla se za usnu. »Naravno.« Kimnuo je. »Onda budite spremni u osam sati.« »Ali...« Sagnuo se i snažno je poljubio, ustima je prisilivši da otvori svoja, gurajući jezik unutra kad je popustila. Kad je opet podignuo glavu, uzbunjeno ga je gledala. Nasmijao se. »Dobro jutro, gospođo Dews.« Gledao je kako se okreće i napušta njegovu sobu. Leđa su joj bila uspravna, nijednom se nije osvrnula. Možda je već bila odlučila ostaviti njihovu zajedničku noć iza sebe. Ako je to bio slučaj, žalio ju je. Naime, itekako je namjeravao ponovno je odvesti u krevet.

~ 171 ~

Knjigoteka


Glorij@

Trinaesto poglavlje Meg je provela ostatak dana radosno češljajući pramenove svoje duge mekane kose. Rano idućeg jutra, isplela je kosu i namjestila je u krunu na tjemenu. Taman je stavljala zadnju ukosnicu kad su došli stražari da je odvedu pred kralja. Tog je puta prostorija u kojoj se nalazilo prijestolje vrvjela krasnim damama. Jedna je bila gracioznija od druge, lica su im bila suptilno našminkana kako bi se naglasila njihova očaravajuća ljepota. Usred tog izobilja ženstvenosti, kralj se odmarao na tronu, krupan, muževan i izdvojen od ostalih. Pogled mu je odmah odletio do Meg. Bez okolišanja, upitao je: »Volite li me, moje konkubine?« Kao jedna, dame su se okrenule i s različitim samouvjerenim izrazima lica, odgovorile: »Da!« - iz Kralja Lockedhearta Što je učinila? Temperance je tupo zurila kroz prozor Caireove nosiljke dok se kotrljala na vedrom londonskom suncu. Podlegla je tjelesnim iskušenjima, legla je s muškarcem koji joj nije bio muž, po drugi put u svom životu. Trebala bi osjećati krivnju i tugu, možda i paniku, a doista je sve to i osjećala. No, u isto vrijeme, duboko u grudima, osjećala je iskru radosti koja je tvrdoglavo odbijala sve njezine sumnje koje su je nastojale ugušiti. Spavala je s Caireom i bila je sretnija zbog toga. Pa ipak, pripremila se na Winterovo negodovanje kad se nosiljka zaustavila blizu sirotišta. Doista, kad je sišla s nosiljke, vidjela je Wintera kako stoji pred ulaznim vratima. Oh, nebesa. Gledao ju je kako se približava, prodornim tamno smeđim očima, no kad mu se sasvim primaknula, samo je rekao: »Dođi unutra, sestro.« Temperance ga je skrušeno pratila. Napola je očekivala da će je ispitivati o sinoćnjem odsustvu, no on ju je samo poveo do kuhinje gdje je Nell nadgledala kuhanje jutarnjeg obroka u nazočnosti Mary Whitsun. Nell je zakolutala očima kad je Temperance ušla, očigledno nestrpljivo iščekujući trenutak kad će joj moći postaviti nekoliko pitanja. Winter se okrenuo kao da želi otići, no Temperance je položila dlan na njegovu ruku i upitala: »Silence?« Odmahnuo je glavom, okrećući lice od njezinog. »Ni ona ni William nisu se javili otkako je poslao poruku da je teret vraćen.« Temperance je izdahnula. »A Asa?« »Ne znam. On i Concord ne razgovaraju. Bojim se da je opet nestao.« ~ 172 ~

Knjigoteka


Glorij@

Žalosno je kimnula. Obitelj im se raspala u samo nekoliko dana. »Moram u školu«, rekao je Winter. »Naravno«, odgovorila je, spustivši glavu. Nećkao se. »Jesi li zaista dobro, sestro? Zabrinut sam za tvoje zdravlje.« Kimnula je ne skidajući pogleda sa svojih cipela. Što li je mislio o njoj? Osjetila je dodir njegovog dlana na svojoj kosi, lagan i utješan, a potom je nestao iz kuhinje. »Nedostajali ste nam sinoć, gazdarice«, nježno je rekla Mary Whitsun. Marljivo je miješala kašu nad vatrom, ne želeći pogledati Temperance u oči. Temperance je uzdahnula, pomislivši kako bi mogla izbjeći cijelu tu temu. No, to nije bilo pošteno ni prema Mary Whitsun ni prema njoj samoj. »Žao mi je. Zanemarila sam tebe i ostalu djecu. Nisam vas smjela tako naglo ostaviti sinoć.« Mary ju je nedokučivo pogledala, pogledom previše mudrim za dvanaestogodišnje dijete. »U redu je, gazdarice.« Temperance se lecnula. »Samo što...« Mary je usporila miješanje sve dok velika drvena žlica nije stajala gotovo nepomično u loncu. »Gospodin Makepeace je rekao da se sinoć neka gospođa raspitivala o uzimanju djevojčica za naukovanje. Rekao je da bi to mogla biti dobra prilika za mene.« Temperanceino se srce stisnulo. Još nije bila spremna pustiti Mary Whitsun, no morala se suočiti sa stvarnošću. »Shvaćam.« Osjetila je da mora malo pročistiti grlo. Vedro se nasmijala kako bi prikrila tu stanku. »Pa, to su dobre vijesti, zar ne? Popričat ću o tome s gospodinom Makepeaceom i pobrinuti se da ti osiguramo neko dobro mjesto, Mary.« Mary je pognula glavu, njezina malena ramena su klonula. »Da, gazdarice.« Temperance je morala okrenuti glavu kako bi sakrila sjaj suza u očima. Ostatak dana provela je u uobičajenim zadacima po kući - u kuhanju, čišćenju, davanju uputa djeci i blagom prekoravanju. Kad se spustila večer, Temperance je istovremeno bila i iscrpljena i napeta, iščekujući ponovni susret s lordom Caireom. Pa ipak, kad se začulo kucanje na kuhinjskim vratima, još nije bila spremna vidjeti ga. Temperance je otvorila vrata i ugledala ga kako stoji na večernjem svjetlu koje je polako izmicalo. Srebrna mu je kosa bila podignuta u uredan repić, no njezini su prsti pamtili glatkoću njegovih uvojaka. ~ 173 ~

Knjigoteka


Glorij@

Njegove safirne oči promatrale su je ispod ruba šešira, a nosio je i svoj uobičajeni crni ogrtač, no sad je znala kakav je osjećaj imati ga među svojim bedrima. Znala je kako su mu se crte oko usana produbile kad je bio na vrhuncu. Znala je kako mu se ud kretao i trzao dok se njegovo sjeme izlijevalo u nju. Udahnula je, nastojeći zadržati pristojan, uobičajen izraz lica. Kut njegovih senzualnih usana malčice se iskrivio kao da naslućuje kakvu je bitku u sebi vodila. »Gospođo Dews. Kako ste večeras?« »Prilično dobro, gospodine«, odgovorila je, možda malčice preoštro. Osjetila je neodoljiv poriv da ga dotakne, pa ipak to nije mogla učiniti. U tom su trenutku njegove usne pokušale prekriti očiti smiješak, zbog čega mu je poželjela zalupiti vrata pred nosom jednako koliko i zgrabiti ga i poljubiti. Frustrirali su je ti osjećaji. Nakašljala se. »Biste li ušli na čaj prije nego što krenemo?« »Hvala vam, ne bih«, odgovorio je, jednako formalno kao i ona. »Posao koji moram obaviti večeras ne može čekati.« Kimnula je. »U redu.« Ogrtač joj je bio spreman pa ga je prebacila preko sebe prije nego je kimnula Nell koja se za kuhinjskim stolom pretvarala da ne prisluškuje i otišla. Caire je istog trena krenuo. Požurila je kako bi ga dostigla, no napravili su svega pet-šest koraka prije nego ju je neočekivano povukao u mračnu vežu. »Što...« Ustima je prekinuo njezin iznenađeni povik. Ljubio ju je snažno i posesivno prije nego je polako podignuo glavu. »Tako je već bolje.« Zvučao je jako zadovoljan samim sobom. »Hmm.« Ponovno je počeo hodati, tog puta nešto umjerenije. Za razliku od proteklih večeri u St. Gilesu, nije znala kamo su se uputili. Sad je Caire preuzeo vodstvo. Pratili su neku sporednu uličicu koja je izbijala na raskrižje gdje je Temperance ugledala kako ih čeka njegova nosiljka. Iznenađeno je pogledala u njega. »Kamo idemo?« »Posjetiti čovjeka kojeg smo vidjeli u kući gospođe Whitcside«, rekao je hladnim glasom. Zastala je. »Oh, ali sigurno vam ja ne trebam za to.« »Nemate pojma koliko mi trebate«, rekao je i pomogao joj da se popne u nosiljku. Zbilja nije imala izbora. Barem si je tako govorila dok je sjedala na jastuke u nosiljci. Možda je istina bila ta da je voljela biti s njim bez obzira na izgovor. ~ 174 ~

Knjigoteka


Glorij@

Sjeo je nasuprot nje pa se suzdržala od grizodušja. Nosiljka je pojurila naprijed. Spustila je pogled prema dlanovima u krilu, svjesna njegovog pogleda na sebi. »Jeste li u redu?« nedugo zatim nježno je upitao. »U redu sam«, odgovorila je. »Mislim, nakon našeg jučerašnjeg spoja.« »Oh«, osjetila je kako joj se toplina penje uz vrat. Zar će tek tako razgovarati o toj temi? »Dobro sam. Hvala.« »A vaša sestra?« Namrštila se, suze su se primaknule preblizu površini. »Nismo ništa više čuli.« »Ali.« Provirila je kroz trepavice, nastojeći dokučiti njegov izraz lica na slabašnom svjetlu. Zvučao je kao da je zabrinut za nju. Je li namjeravao ponoviti događaje od sinoć? Ili je to bio jednokratan događaj koji bi bilo najbolje zaboraviti? S druge strane, da nije bio zainteresiran za nju, sigurno je ne bi poveo u ovu vožnju. Temperance je osjetila toplinu u donjem dijelu trbuha pri pomisli na njegove ruke kako joj ponovno miluju grudi. Ili na njegove usne na svom vratu. Nosiljka se naprasito zaustavila pa je brzo podignula pogled. »Gdje...« Nije imala vremena dovršiti pitanje jer su se vrata nosiljke u tom trenutku otvorila, a visoki muškarac sa sivom perikom i naočalama u obliku polumjeseca ušao unutra. »Gospođo Dews, možda se sjećate mog prijatelja, gospodina Sr. Johna?« Caire je glatko upitao. »Naravno«, odgovorila je, nastojeći prikriti zbunjenost. Gospodin St. John naklonio je glavu. »Madam.« »St. John je ljubazno pristao pridružiti nam se u našoj večerašnjoj istrazi«, rekao je Caire. St. John blago je frknuo, zbog čega se Temperance zapitala kako je došlo do tog ljubaznog pristanka. Znatiželjno je pogledavala od jednog muškarca do drugog. Caire i St. John nisu izgledali kao da bi mogli biti prijatelji. Caire je bio tako bezbrižan - uz trunčicu opasnosti - dok se St. John doimao ozbiljnim i uštogljenim. »Smijem li pitati kako ste se vas dvojica sprijateljili?« upitala je. Caire joj je odgovorio. »St. John i ja sreli smo se na Oxfordu, gdje sam provodio vrijeme ispijajući loše vino, a on je pokušavao prevoditi opskurne grčke filozofe i raspravljati o politici s ostalim dosadnim kolegama.« ~ 175 ~

Knjigoteka


Glorij@

St. John se tad ubacio s još jednim frktanjem, no Caire je nastavio, ne mareći za taj prekid. »Jedne sam noći naletio na njega i šest vulgarnih huligana koji su se spremali da ga samelju u pire. Bojim se da me uvrijedio njihov odabir lovine.« Temperance je pričekala, no oba su muškarca samo gledala u nju kao da je priča gotova. Trepnula je. »Dakle, sreli ste se tijekom gužve u krčmi?« Caire je zamišljeno pogledao u strop. »Ulične prepirke, radije.« »Ili opće tučnjave«, St. John je slegnuo ramenima. »I tako ste postali prijatelji«, dovršila je umjesto njih. »Da«, rekao je Caire nakonšto je St. John slegnuo ramenima, kao da je ishod bio sam po sebi očigledan. »Ne razumijem«, Temperance je promrsila u bradu, Caire mora da je imao oštar sluh. »Mislim da se radilo o udarcu koji je St. John primio u tjeme«, nježno je dodao. »Krv posvuda. To nas je nekako zbližilo.« Ponovno je trepnula. »A vama nije bilo ništa?« Ta je pretpostavka bila previše za St. Johna. »Nos mu je bio slomljen, a na oba oka imao je masnicu«, rekao je zvučeći gotovo zadovoljno. »Usna mu je toliko natekla da je mjesec dana frfljao.« »Tjedan dana«, ubacio se Caire. »Najmanje šest tjedana«, hladno je odvratio St. John. »Još si frfljao na onaj blagdan kad smo, ah...« »Veslali niz Isis mrtvi pijani u zoru«, rekao je Caire. »Nakon što smo profesoru ukrali psa.« »Tako nekako«, promrsio je St. John. Temperance je razrogačila oči. »Oh.« Caire je iskrivio usnice. »Dakle, jasno vam je zašto sam poveo baš njega misleći da nam je potrebna još jedna osoba.« »O, da«, Temperance je slabašno rekla. »Iduće sam dvije godine na Oxfordu proveo pokušavajući ga navesti da više pije, a manje uči«, rekao je Caire. »A ja sam godine proveo pokušavajući te spasiti od toga da poklekneš pred svojim najgorim porivima«, rekao je St. John daleko ozbiljnije. Pogledao je u Cairea. »U jednom sam trenutku bio siguran da želiš umrijeti.« »Možda i jesam«, šapnuo je Caire. »Možda i jesam.« Nosiljka se zatresla i zaustavila. ~ 176 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Tko je to bio, Sally?« upitao je Faulk prije nego je sa zakašnjenjem podignuo pogled. Na trenutak je samo gledao u njih, a Lazar je pomislio kako su mu oči sve uokolo zaledile. »Nemam novca za vas.« Lazar je podignuo obrvu. »Nismo tu radi naplate.« »Ah«, Faulk se nimalo nije posramio. »Onda zašto ste tu, ako smijem pitati?« »Želim vas pitati nešto vezano uz zajedničkog prijatelja.« Faulk je podignuo obrvu. Bio je mlađi nego što je Lazar isprva pomislio - vjerojatno mu nije bilo više od četrdeset. Bio je naočit, no požuda ili težak život ostavili su tragove na njegovom licu, a vilica mu je bila obješena. Za koju godinu njegov će dobar izgled nestati. »Poznajete li Marie Hume?« »Ne«, Faulk je smjesta odgovorio. Pogled mu se nije pokolebao, ali stisnuo je šaku koju je držao na stolu. »Lijepu ženu s okruglim, crvenim madežom u kutu desnog oka?« Lazar je nježno upitao. »Našli su je mrtvu u St. Gilesu prije gotovo dva mjeseca.« »Mnogo kurvi umire u St. Gilesu«, rekao je Faulk. »Da«, rekao je Lazar, »ali ja nisam rekao da je bila kurva.« Faulk je problijedio. U tišini, Lazar je uhvatio Temperance za ruku i povukao je da sjedne pored njega na ukošeni divan. St. John je ostao stajati pokraj vrata. Faulk je nakratko pogledao u Temperance i St. Johna, a potom ih ignorirao. »O čemu se radi?« upitao je Lazara. »Marie mi je bila prijateljica«, odgovorio je Lazar. »Želim pronaći čovjeka koji ju je ubio.« Faulkova žućkasta koža postala je blijeda. »Ubijena je?« Može li čovjek namjerno promijeniti boju kože? Lazar u to nije vjerovao. »Pronašli su je zavezanu za krevet, rasporena trbuha.« Faulk se zagledao u njega, a potom se naglo premjestio u svojoj stolici i naslonio. »Nisam znao.« »Viđali ste je?« upitao je Lazar. Faulk je kimnuo. »Vidio sam je pet-šest puta, ako ne i više. Ali nisam bio jedini muškarac kojeg je primala.« Lazar je čekao, ništa ne govoreći. Faulku se boja - ili ono što je ostalo od nje - vraćala u lice. »Imala je nekoliko mušterija. Pristajala je na, ah, neuobičajene stvari.« ~ 178 ~

Knjigoteka


Glorij@

Znalački je pogledao u Lazara, kao da su njih dvojica dijelili neku prljavu tajnu. Samo što je Lazar svoju »tajnu« čuvao toliko godina da je prestao osjećati ikakav sram zbog nje. Netremice je gledao u njega. »Znate li imena ikog od njezinih mušterija?« »Možda.« Lazar ga je na trenutak proučavao, a potom rekao, ne gledajući u St. Johna: »Odvedi gospođu Dews do nosiljke, molim te.« Temperance se ukočila pored njega, no krenula je bez protivljenja kad ju je St. John poveo van iz sobe. Zatvorio je vrata za njima. Lazar nije skidao pogleda s Faulka cijelo to vrijeme. »A sad. Kažite.«

»Bismo li ga trebali ostavljati nasamo s tim čovjekom?« Temperance je nervozno prišapnula gospodinu St. Johnu. Nije prekidao korak silazeći niz stepenice. »Caire zna što radi.« »Što ako lord Faulk pozove još sluga? Što ako nadjačaju lorda Cairea?« Gospodin St. John pomogao joj je da se popne u nosiljku, a zatim sjeo nasuprot nje. »Pretpostavljam da se Caire može pobrinuti za sebe. Osim toga, nije mi se činilo kao da Faulk ima još sluga osim one budalaste djevojke.« Temperance je nervozno gledala kroz prozor ne vjerujući u njegova neodređena uvjeravanja. »Zabrinuti ste za njega«, St. John je tiho rekao. Iznenađeno ga je pogledala. »Pa, naravno da sam zabrinuta za njega.« Prema izrazu zadovoljstva na njegovom licu iznenada je shvatila da zabrinutost kod njega znači mnogo više. Spustila je pogled prema dlanovima i malo nježnije ponovila: »Naravno da se brinem za njega.« »Drago mi je«, rekao je. »Mislim da se nitko već dugo nije brinuo za njega.« »Osim vas«, tiho je rekla. Malo se namrštio, a ona je po prvi put primijetila da su njegove zamišljene sive oči prilično lijepe, na neki udaljen način. »Zabrinut sam za njega, ali to nije isto, zar ne? Ja imam svoju obitelj.« Iznenada je trepnuo i okrenuo glavu kao da se nečega sjetio. »Ili sam je barem imao.« U tom je trenutku nastala čudna tišina jer je očigledno patio i tugovao zbog nečega i jednako očigledno nije htio o tome razgovarati. ~ 179 ~

Knjigoteka


Glorij@

Nakon nekog vremena je udahnula. »Još nije izišao.« St. John je prekrižio ruke. »Hoće.« »Jeste li je poznavali?« iznenada je upitala. »Marie?« Jagodične kosti gospođina St. Johna bile su visoke i oštrih rubova, i primijetila je da su blago porumenjele. »Ne, nikad je nisam sreo.« Boja na licu se pojačala. »Taj dio svog života čuvao je - čuva - dobro skrivenim.« »Nikad se nije vjenčao?« »Ne«, namrštio se, zamišljen. »Koliko ja znam, nikad ga nije zanimala neka poštena žena.« Pogledao je u nju. »Barem ne do sad.« Sad je na njoj bio red da proučava ruke dok joj se obrazi žare. Više je osjetila nego vidjela kako se St. John primaknuo naprijed. »Slušajte. Možda se doima teškim i ciničnim, čak i brutalnim ponekad. No, upamtite, ima i dio koji je ranjiv. Nemojte ga povrijediti.« Podignula je glavu zgrožena samom pomisli. »Nikad ga ne bih povrijedila.« No, on je već odmahivao glavom. »Sad to kažete, naravno, ali nemojte na to zaboraviti. I on zna krvariti. Nemojte ga na to natjerati.« Nosiljka se zaljuljala kad je lord Caire rastvorio vrata i ušao. St. John joj je dobacio pogled upozorenja, a potom se naslonio natrag na jastuke. »Jesi li dobio ono što si htio?« »Doista i jesam.« Caire je pokucao po krovu i smjestio se pored St. Johna. »Faulk zna za barem tri muškarca.« St. John je sumnjičavo podignuo obrve. »To nije mnogo informacija.« »Više je nego sam ranije imao«, odgovorio je Caire. St. John se podsmjehnuo. »Imaš li prijedlog kako da pronađemo te ljude?« »Raspitat ću se«, Caire je bahato rekao. »Dragi Bože, raspitati.« Prepirali su se, ali Temperance se činilo kao da oba muškarca uživaju u tome, iako bi radije stoput umrli nego to priznali. Pogledala je kroz prozor i napola odlutala razmišljajući o onome što je St. John ranije rekao. Zasigurno se varao? Kako bi čovjek poput Cairea mogao biti iole ranjiv? Pogledala je prema njemu kroz napola sklopljene kapke. Koncentrirao se na nešto što je pokušavao dokazati St. Johnu, no svejedno je primijetio njezin pogled. Spustio je kapke i senzualno izvio jedan kut usana čak i dok je raspravljao s prijateljem. Temperance je prestala disati i brzo odvratila pogled. Dragi Bože. Ako samo jedan njegov pogled može tako djelovati na nju, onda bi zasigurno ona trebala biti ta koja se treba paziti? ~ 180 ~ Knjigoteka


Glorij@

Nedugo zatim zaustavili su se pred St. Johnovom kućom. »Laku noć, Cain, gospođo Dews«, kimnuo je Sc. John. Temperance je naklonila glavu. »Laku noć i hvala ti«, rekao je Caire. St. John je slegnuo ramenima. »U svako doba.« Vrata su se zatvorila za njima, a potom se nosiljka opet trznula i krenula dalje. Temperance je napola očekivala da joj Caire priđe i sjedne pored nje, no on kao da je bio zadovoljan samim time što je može promatrati sa sjedala preko puta. Na trenutak se uzvrpoljila zbog njegovog pogleda, a onda se iz nje oslobodilo pitanje koje joj se već danima motalo po glavi. »Jeste li znali da je viđala druge muškarce?« Pitanje je bilo neočekivano, bila je toga svjesna, ali njemu nije bilo teško pogoditi na što je mislila. »Ne.« »Ali...« namrštila se gledajući u nabore svog ogrtača, trljajući neko mjesto na rubu. »Bila vam je ljubavnica. Sigurno ste očekivali da vam bude vjerna?« »Da.« »Dakle?« Glas joj je bio gotovo piskutav, ali nije ga mogla podesiti. Kako je moguće da ga nije bilo briga? »Bila je moja plaćena ljubavnica«, hladno je rekao, »ništa više.« »Koliko dugo?« »Skoro dvije godine.« »I koliko često ste je viđali?« Nestrpljivo se premjestio. »Imao sam naviku posjećivati je dvaput tjedno.« Zurila je u njega, plima nedokučivih osjećaja navirala joj je u prsa i prijetila da će razbiti barijeru njezine tišine. »Viđali ste Marie dvaput tjedno dvije godine. Vodili ste ljubav s njom stotinama puta...« »Ono što smo radili nije bilo vođenje ljubavi«, grubo se ubacio. Odmahnula je rukom na njegovu primjedbu. »Jednom ste rekli da je niste voljeli, ali sigurno ste osjećali nešto prema njoj.« Promatrao ju je. »Strašno ste se namučili i riskirali svoj život više nego jednom kako biste pronašli njezinog ubojicu.« Otvorenim je dlanom udarila o sjedalo. »Sigurno vam je bila više od obične ljubavnice.« »Dakle, vi vjerujete da sam je volio?« blago je upitao. ~ 181 ~

Knjigoteka


Glorij@

Nagnula se prema naprijed, bijesna iz nekog nejasnog razloga. »Vjerujem da ste željeli voljeti Marie - da vam se sviđa ideja ljubavi - ali da ne znate što ona zbilja jest. Mislim da je to ono što tražite po St. Gilesu, neki izvor emocije, neki nagovještaj istinskog ljudskog osjećaja.« »Kako strašno pronicljivo od vas, gospođo Dews«, ružno je otezao. »Poznajete me manje od mjesec dana i već ste proniknuli u dubine moje duše.« Istog je trena nestalo sve njezine ljutnje. »Lazare...« »Što?« Trzao mu se mišić na vilici. »Što hoćete da kažem?« Sklopila je oči, »Nešto. Bilo što. Recite mi da je bila ljubav vašeg života. Objasnite mi kako to da vam je bila ljubavnica, a vi niste imali pojma da ima i druge ljubavnike, da ima čak i brata. Recite nešto, Caire. Osjetite nešto.« »Možda vam nemam što reći«, promrsio je, naoko nimalo ganut. »Možda postupam isključivo iz hira. Možda nikad u svom životu nisam volio drugo ljudsko biče. Možda ne mogu.« Zurila je u njega, osjećajući se ranjeno i umorno. »Ne vjerujem vam. Svi ljudi mogu voljeti.« Zabacio je glavu i nasmijao se, nimalo lijepo. »Svi? Kakva djetinjasta izjava. Vole li kurve? Ubojice? Recite mi, osjeća li ljubav Čovjek koji je silovao vašu sestru?« Našla se na drugoj strani nosiljke i prije nego je toga bila svjesna, mlatila ga je po vratu, ramenima, licu, svugdje dokle je mogla doseći. »Prestanite! Prestanite! Prestanite!« Vješto je ulovio njezina pomahnitala zapešća. »Žao mi je. Znam što želite da kažem, ali ne mogu to učiniti. Mogu učiniti samo ovo.« Omotao ju je svojim crnim ogrtačem kao krilima ptice i poljubio je.

~ 182 ~

Knjigoteka


Glorij@

Četrnaesto poglavlje Kralj Lockedheart okrenuo se prema Meg, izazivački nakrivivši obrvu. No, Meg je samo rekla: »To nije ljubav.« »A što je onda to, lijepa Meg?« Meg su se usne trzale dok je pokušavala prikriti osmijeh. »Požuda, Vaše Visočanstvo. Vaše konkubine žude za vama.« Kralj je glasno opsovao, a plava je ptičica zalepršala krilima. »Odlazi odavde, Meg, još jednom. Pobrini se da odjeneš haljinu prikladniju za prijestolje kad te idući put pozovem.« Meg se naklonila. »Žao mi je, Više Visočanstvo, ali ja imam samo ovu odjeću koja je na meni i nikakvu drugu.« »Pobrinite se da je primjereno odjevena«, naredio je kralj Lockedheart, a Meg su ponovno odveli u tamnicu... - iz Kralja Lockedhearta

Temperance se hrvala s Lazarom čak i kad joj je gurnuo jezik u usta. Njezin je bijes bio očajnički, zbunjujući, željela je vrištati i plakati u isto vrijeme. Zašto nije mogao osjećati? Zašto nije mogao voljeti? Zašto joj nije mogao dati ono što joj je trebalo? Njegova su usta bila teška na njezinima, njegove usne opojne. Zatekla se kako ga grli umjesto da se pokušava osloboditi. Ako je već ne namjerava pustiti, onda će uzeti od njega ono što je i on uzimao od nje. Bacila je njegov šešir na pod nosiljke, prstima prošla kroz srebrne niti njegove kose i razvezala mu vrpcu. Voljela je njegovu kosu, uživala u pogledu na blistave, svilenkaste pramenove. Dlanovima ju je stisnula i povukla, potežući mu glavu unatrag. Zastenjao je kad je prekinula poljubac, a potom ponovno jauknuo kad ga je snažno poljubila. Nije marila nanosi li mu bol ili ne. Koža mu je bila hladna od noćnog zraka, slana i slatka. Lickala ga je, kušala ga, željela ga je ugristi. Željela je proždrijeti tog čovjeka kojeg nikako nije mogla ni pustiti ni posjedovati u cijelosti. Otvorila je usta pored žile na njegovom vratu i snažno ga ugrizla. Opsovao je, a njegov je glas odjeknuo u nosiljci. Dlanovima joj je obujmio glavu kao da je želi na silu skinuti sa sebe, no onda se predomislio. Umjesto toga, iznenada je dohvatio njezinu suknju, povukao je, gurnuo uvis, cijelo vrijeme psujući. Stiskala ga je za ramena kako bi održala ravnotežu dok ju je namještao, stavljajući po jednu nogu sa svake strane svojih bedara. Osjetila je kako joj se suknja naborala oko struka, no oči su joj bile sklopljene, uživala je u okusu njegovog jezika u svojim ustima. Petljao je ~ 183 ~

Knjigoteka


Glorij@

između njihovih tijela, dlanovima dodirujući golu kožu s unutrašnje strane njezinih bedara. U krajičku svoga uma pitala se je li zbilja mislio da može išta napraviti u tako uskom prostom. A onda je osjetila njegovu golu erekciju. Otvorila je oči i odmaknula se unatrag, gledajući ga u šoku. Promatrao ju je, pogleda šutke spojenog s njezinim dok se namještao između njih. Osjetila je kako joj trlja usne, kako pronalazi njezin ulaz, kako na njega namješta svoj glavić. Osjetila je kad se zaustavio. Pogledala je u njega, balansirajući na vrhu njegovog uda, s jednim malenim djelićem u sebi. Prazna, čekala ga je. »Vi to napravite«, rekao je promuklim glasom. Trepnula je, kao da se budi iz polusna, i osvrnula se oko sebe. Nalazili su se u pokretnoj nosiljci, za Boga miloga. »Ne.« Jedan joj je dlan položio na obraz i okrenuo joj glavu kako bi ga opet pogledala. »Prekasno je za sumnju. Ostanite sa mnom. Stavite me u sebe.« »Ali...« Dlanom je kliznuo uvis sve dok prstima nije doticao njezine intimne dijelove. Razrogačila je oči. Netremice ju je promatrao namjerno kružeći oko onog dijela nje koji ga je pridržavao, a potom je pomaknuo prst te palcem i kažiprstom stisnuo njezin klitoris. Ustuknula je. »Temperance«, šapnuo je taj mračni, seksualni vrag. »Temperance, vodi ljubav sa mnom.« Izvila se unatrag, osjećajući njegov ud, velik i nepokolebljiv, njegove prste, sigurne i neumoljive. To je bilo pogrešno, veoma pogrešno, ali je osjećaj bio jako, jako dobar. »Temperance«, šapnuo je palcem lijeve ruke prelazeći preko njezinih usana dok joj je desnim trljao klitoris. Otvorila je usta i polizala njegov palac. »Temperance.« Zabacila je kukove, jednom, dvaput. Glava joj je pala unatrag kad je uronio svoj ud u njezin orgazam. Otvorila je oči dok je svršavala i promatrala ga kroz napola sklopljene kapke. Lice mu je bilo izobličeno, usta iskrivljena u usku, izmučenu liniju. ~ 184 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ne držite me u neizvjesnosti«, rekao je. No, ona je sasvim podivljala, pretvorila se u biće bez ikakvih misli osim onih kako da zadovolji želje vlastitog tijela. Promatrala ga je, napola se smiješeći, vrteći kukovima, zadirkujući i njega i sebe. Stenjao je. »Temperance.« Nosiljka je poskočila preko brazde na cesti, a ona je pustila da je ta kretnja snažno spusti na njega, da ude još centimetar ili dva. No, onda je istog trena odskočila tako da je samo njegov glavić dodirivao njezine rubove. Opsovao je, gornja mu je usnica bila orošena znojem. Tiho se nasmijala, a taj zvuk nije nalikovao ničemu što je dotad izustila u životu. Bila je opsjednuta, tu u toj mračnoj nosiljci, putujući između svjetova, na putovanju bez jasnog odredišta. Izvila se, ponovno ga primila u sebe, samo malo, a potom je pustila da do kraja isklizne iz njezinog tijela. »Prokletstvo, Temperance.« Njegov glas, inače hladan i ravnodušan, bio je isprekidan. Nasmijala se i nagnula prema naprijed, trljajući se o njega, koristeći se njegovim napetim, vrelim tijelom kako bi samu sebe dodatno uzbudila. Nagnula se, izvila bokove i zubima ugrizla njegovu donju usnu. Možda je i opsovao tada - riječi su bile nerazgovijetne - no njegova je namjera bila sasvim jasna. Zgrabio ju je za bokove čvrstim stiskom i podignuo, drugom rukom namjestio ud i snažno je spustio na sebe. Oh, koja ekstaza! Ispunio ju je, raširivši je u tom položaju. Osjećaj je bio čudesan. Izvila se, stiskajući ga za ramena, trljajući se o njega, no on je želio nešto drugo. Preko haljine, udario ju je po stražnjici. »Jaši me.« Napućila je usne. »Ne.« Njoj se i tako sviđalo, to suptilno trljanje, to prekrasno trljanje. »Jaši me, kvragu.« Jače je pritisnuo palac pa je na trenutak ugledala zvijezde. Zatim ga je ponovno maknuo. »Neee«, zastenjala je. »Onda me jaši. Molim te.« Spustila je pogled prema njemu, tom aristokratu, tom lordu koji ju je preklinjao da mu pruži užitak, i odlučila da će mu se smilovati. Pridignula se koljenima, cijelom je dužinom izišao iz nje, a potom se ponovno spustila na njega. Promatrao ju je, potajice je dirajući palcem ispod suknje dok ga je ona jahala, dok je snažno skakala DO njemu, okretala se, dahtala, pa opet ~ 185 ~

Knjigoteka


Glorij@

jahala, dok se nosiljka truckala kroz mračne ulice. Svaki grubi skok, svako zavojito skretanje dodatno ju je ubrzavalo sve dok se nije jako brzo kretala na njemu, otvorenih usta, teško dišući. Galopirajući prema svršetku. Lice mu je blistalo od znoja, usta su mu bila izobličena i napeta, mišići na vratu izbočeni, vidjela je kako teško guta dok se pritiskao o nju. Željela mu je reći - glasno viknuti - koliko joj je značio. No, onda je izgubila na brzini, zateturala i pala na njega, dok joj se tijelo nekontrolirano grčilo. Donekle je bila svjesna da joj je dvjema rukama stiskao bokove, da se napinjao ispod nje, da se iznova i iznova gurao u nju. Jecala mu je na ramenu, čekala, mišići su joj se rastopili, unutrašnjost pretvorila u vrelu peć. Pumpao je u nju bez milosti, a ona je okrenula glavu kako bi ga gledala, vidjela je kako je zabacio glavu prema stropu, rastvorenih usta, i kroz zube protisnuo tihi urlik. Njegovo sjetne ju je preplavilo. Izvio se, kukova podignutih uvis, koljena gotovo da su joj se podignula sa sjedala dok je stajao tako u njoj, i pumpao je svojom srži. Potom se iznenada opustio. Koljenima se ponovno srušila na jastuke. Polako je podignuo ruke, kao da je sasvim iscrpljen, i sklopio ih iza njezinih leđa, držeći je blizu sebe. Bili su i dalje spojeni, njegovo sad već mekano meso i dalje u njoj kad mu je položila glavu na rame, osluškujući zvukove londonske noći koja je promicala s druge strane prozora.

Njezina je težina bila topla u njegovom krilu, njegov je ud još bio u njezinom mekanom, skliskom tijelu. Lazar je sklopio oči i udisao miris njihovog parenja. Bio je to zemaljski miris, skroman, onaj koji će zauvijek povezivati s njom. Dlanovima joj je prelazio preko leđa, opipavajući grubu vunu ogrtača koji je još imala na sebi. Vodili su ljubav u nosiljci. Bilo je to toliko apsurdno da mu se pri pomisli trznuo kut usana. Nije bio mladić, goluždravac koji se prepuštao smionim okladama, ali ona ga je uzbuđivala ma gdje se nalazili. Podignula je glavu i pokušala se odgurnuti od njega, no on ju je zadržao još koji trenutak. »Ššš.« »Uskoro ćemo stići doma«, šapnula je. Bila je u pravu, ali on ju nije htio pustiti. Odvojiti se od nje. No, tijelo mu je bilo slabo. Ponovno se pomaknula, a on je osjetio kako se izvlači iz njezinih dubina. Uzdahnuo je i rastvorio ruke. ~ 186 ~

Knjigoteka


Glorij@

Iskoprcala se iz njegovog krila i zamalo pala kad se nosiljka nakrivila na uglu ulice. »Pažljivo«, pružio joj je ruku kako bi joj pomogao, no ona je brzo prešla na drugu stranu nosiljke i tamo sjela. Odvratila je pogled od njega. Ah. Gospođa Dews, ta suzdržana gazdarica se vratila. Umorno je zabacio glavu na naslon sjedala. »Morate se malo srediti«, rekla je pokazujući rukom prema njegovom krilu, bez gledanja. Kao da ju je sam taj prizor vrijeđao. Spustio je pogled. Pa, to sigurno nije bilo njegovo najbolje izdanje, ud mu je mlohav i vlažan ležao na hlačama. »Molim vas«, promrsila je. »Imate li rupčić?« pristojno je upitao. Pretražila je svoj rukav, pronašla jedan rubac i pružila mu ga. Prihvatio ga je, tkaninom polako omotao svoj ud i obrisao ga. Vratio joj je rupčić. »Hvala.« Zinula je, užasnuta kao da se upravo pomokrio nasred Westminstera. Inače bi se nasmijao, no situacija je bila više tragična nego smiješna. Zašto baš mora imati tako provincijalne stavove prema vođenju ljubavi? Zaškiljio je. Možda je njezin muž bio čistunac, možda nije bio dovoljno dobar? Sinulo mu je da ga gotovo nikad nije ni spominjala, iako je priznala da ga je voljela. Otvorio je usta kako bi je upitao za tog mrtvog čovjeka, no nosiljka se naprasito zaustavila. Pogledao je kroz prozor i primijetio da su se primaknuli kraju Maiden Lane. Već se spremala napustiti ga. Ustao je. »U redu je«, hitro je rekla. »Mogu sama izići.« Raširio je usne u tanak osmijeh. »Ne sumnjam u to, ali namjeravam vas otpratiti do vrata.« »Oh, ali...« Prestala je s prosvjedovanjem kad je vidjela izraz na njegovom licu. »Oh.« Nakon toga, tiho je sišla. Uzeo ju je za ruku čim je izišao na ulicu, bojeći se da će pobjeći od njega. Tiho su hodali do njezinih vrata, a kad su konačno stigli do njih, bio je bijesan, premda nije mogao odrediti zašto. Okrenula se čim su stigli do sirotišta namjeravajući, činilo se, ući unutra ni ne poželjevši mu laku noć. Nešto se slomilo. Tiho je opsovao prije nego ju je okrenuo prema sebi i snažno spustio svoja usta na njezina. To je želio, samo to je moglo ukrotiti zvijer u njemu: njezine mekane usne, njezino tiho stenjanje dok ih ~ 187 ~ Knjigoteka


Glorij@

je lickao. U njemu je bila očajnička, životinjska potreba koju nije znao definirati. Koju razumom nije mogao dokučiti. Kidala ga je iznutra, ta potreba. Želio je nju - nešto od nje - iako nije znao što. Strahovao je da bi, ako ne zadovolji tu svoju užasnu potrebu, mogao izgubiti nešto u sebi. Ta ga je pomisao zbunjivala, a kad je podignuo glavu, i na njezinom je licu primijetio zbunjenost. Možda je i nju pritiskalo nešto strašno što još nije znala definirati. Otvorila je usta kao da želi reći nešto. Naposljetku, samo se šutke okrenula. »Temperance«, molio ju je iako nije znao što. Zaustavila se, okrenuta leđima prema njemu. »Ne... Ne mogu. Laku noć.« Pokucala je na vrata svog doma. Kriste krvavi Bože! Okrenuo se, posrćući o neravne oblutke na tlu. Nisu mogli dalje tako. Jedno od njih će se slomiti, a on nije znao bi li bilo gore da to bude on ili ona. Vožnja natrag bila je duga i iscrpljujuća. U trenutku kad je stigao do svoje kuće, satovi su već odzvonili ponoć. Predao je svoj šešir, ogrtač i štap batleru, i već je krenuo prema stepenicama kad se batler nakašljao. »Gospodaru, imate posjetitelja.« Lazar se okrenuo i zagledao u batlera. Batler se naklonio. »Lady Caire je u knjižnici.« Lazar je otišao do knjižnice, neka bezimena slutnja ubrzavala mu je puls. Otvorio je vrata i odmah je ugledao. Sjedila je na divanu, sa svjetlucavom jezersko plavom haljinom raširenom oko sebe, glave oslonjene na rame. Zaspala je čekajući ga. Prišao je divanu na vršcima prstiju, neuobičajeno se nećkajući da je probudi. Kad ju je posljednji put neometano promatrao? Prošle su godine, štoviše, desetljeća. Bila je prekrasna, oduvijek je bila i uvijek će biti. Kosti njezinog lica bile su lijepe i aristokratske, premda je primijetio nešto mekše linije njezine čeljusti i neznatno spuštene kapke. Sagnuo se bliže kako bi potražio na njoj i druge promjene i udahnuo miris naranči. Njezin miris. Oduvijek ga je nosila, a njemu je prizivao dječja sjećanja. Sjećanja na njezine posjete, kad bi pio čaj, u dubi od sedam ili osam godina. Sjećanja na to kako bi ga poljubila u obraz pri odlasku. Promeškoljila se pa je brzo odstupio. »Lazare.« Otvorila je svoje bistre plave oči. »Pitala bih te gdje si bio da se ne bojim čuti odgovor.« »Madam.« Ramenom se oslonio o policu nad kaminom. »Čemu dugujem ovaj posjet?« ~ 188 ~

Knjigoteka


Glorij@

Osmjehnula se, lukavo i koketno, no učinilo mu se da je primijetio kako su joj usne zadrhtale. »Zar majka ne može tek tako posjetiti sina?« »Umoran sam. Ako ste se samo došli poigrati, morat ćete me ispričati jer bih radije otišao u krevet." Okrenuo se prema vratima, no njezin ga je glas zaustavio. »Lazare. Molim te.« Pogledao je u nju. Osmijeha je nestalo, a usne joj definitivno više nisu drhtale. Udahnula je kao da se priprema za nešto. »Imaš li vina?« Na trenutak je zurio u nju, a potom udahnuo. Možda zbog kasnog noćnog sata di vlastitog umora, i njemu je godilo piće, premda ne vino. Otišao je do vrča i natočio im po čašu brendija. »Čini mi se da vam je ovo nekoć bilo draže«, dodao joj je čašu. »Da?« Primila je čašu objema rukama, izgledajući iznenađeno. »Kako si znao?« Slegnuo je ramenima i sjeo nasuprot nje. »Mislim da sam vas vidio jedne večeri u očevoj radnoj sobi.« Podignula je obrve, ali nije komentirala. Na trenutak su samo pijuckali brendi u tišini. Naposljetku se nakašljala. »Poveo si onu ženu na bal lady Stanwicke.« Promatrao ju je preko čaše. Ton joj je bio prilično neutralan. »Zove se Temperance Dews. Vodi sirotište u St. Gilesu.« »Sirotište?« Brzo je podignula pogled. »Za djecu?« »Da.« »Tako dakle.« Gledala je u čašu napućenih usana. »Zašto ste došli, majko?« nježno je upitao. Očekivao je uobičajen, dramatičan ispad. Možda i britki sarkazam. Umjesto toga, samo je šutjela. Potom je rekla: »Voljela sam je, znaš.« Odmah je znao da misli na Annelise, koja je bila mrtva već četvrt stoljeća. »Tri puta sam pobacila«, tiho je rekla njegova majka. »Jednom prije nego si se ti rodio i dvaput prije nego se rodila Annelise.« Pomno ju je promatrao. »Nisam znao.« Kimnula je. »Jasno da nisi. Bio si dijete, a mi nismo bili naročito bliska obitelj.« Nije se trudio odgovoriti na to. Nastavila je. »Stoga, kad se Annelise rodila, veoma mi je prirasla srcu. Tvom ocu, jasno, nije trebala curica, no bilo je svejedno.« Brzo je ~ 189 ~

Knjigoteka


Glorij@

podignula pogled prema njemu, a potom ga opet spustila prema čaši. »Odveo te je od mene dok si još bio veoma malen, prisvojio te, takoreći. Učinio svojim nasljednikom. Stoga sam ja Annelise učinila svojom. Njezina je dojilja živjela s nama u kući, a ja sam je svaki dan posjećivala. I nekoliko puta dnevno ako sam mogla.« Orpila je velik gutljaj brendija i sklopila oči. Lazar ništa nije rekao. Nije se toga sjećao. S druge strane, bio je dijete i zanimalo ga je samo ono što se ticalo njegovog malog svijeta. »Kad se razboljela...« zaustavila se i nakašljala. »Kad se Annelise posljednji put razboljela, preklinjala sam tvog oca da pozove liječnika. Kad je odbio, trebala sam ga sama pozvati. Znam. No, bio je neumoljiv... I bio je tvoj otac. Sjećaš se kakav je bio.« Oh, da, itekako se sjećao kakav je bio otac. Težak. Okrutan. Potpuno uvjeren u vlastitu nepobjedivost i korektnost i hladan, veoma hladan. »Uglavnom«, nježno je rekla, »mislila sam da bi to trebao znati.« Pogledala je u njega kao da nešto očekuje, a on je samo gledao u nju, šutke. Nije bio siguran je li spreman - i hoće li ikad biti spreman - popustiti joj. »Pa«, majka je ispila brendi do kraja i odložila čašu na stol prije nego je ustala. Vedro mu se osmjehnula. »Veoma je kasno, moram se uputiti doma. Sutra moram isprobati novu haljinu, a čeka me i poslijepodnevni čaj, stoga se moram naspavati da bih dobro izgledala.« »Naravno«, polako je rekao. »Laku noć, Lazare.« Okrenula se prema vratima, no onda je zastala i pogledala ga preko ramena. »Molim te, upamti, samo zato što ljubav nije iskazana ne znači da ne postoji.« Nestala je iz sobe prije nego joj je stigao odgovoriti. Lazar se bolje namjestio na divanit i promatrao ostatak brendija u čaši koju je okretao u ruci, prisjećajući se smeđih očiju malene curice i mirisa naranči.

Nije mogla dalje tako. Silence se pretvarala da spava, promatrajući muža kako ustaje. Prošle su noći spavali u istom krevetu, ali jednako su tako mogli spavati i u odvojenim kućama. William je ležao nepomično poput trupla na udaljenoj strani kreveta, toliko blizu ruba da je pomislila da će pasti tijekom noći. Kad se pažljivo primaknula kako bi legla pored njega u mraku, cijelo tijelo mu se ukočilo. Strahujući da bi zbilja mogao pasti, okrenula se natrag na svoju stranu, povrijeđena. ~ 190 ~

Knjigoteka


Glorij@

No, trebalo joj je mnogo sati da zaspe. A sad ga je promatrala kako se brije i oblači, nijednom je ne pogledavši. Nešto se smežuralo u njoj i umrlo. Teret s njegovog broda pojavio se jednako iznenadno kako je i nestao. Vlasnik broda bio je izvan sebe od sreće, a William više nije bio u opasnosti da ga pošalju u zatvor zbog krađe, te je napokon primio plaću. Trebali bi biti sretni. Umjesto toga, očaj se nadvio nad njihov mali dom poput podmukle magle. William je svezao cipele i izišao iz spavaće sobe, tiho zatvorivši vrara za sobom. Silence je pričekala trenutak, a potom i sama ustala, hodajući na prstima po sobi kako bi se brzo obukla. Jučer je otišao i ne pozdravivši je. I, zaista, kad je izišla iz sobe, već je imao šešir na glavi. »Oh«, rekla je. Otišao je do vrata. »Ja... Nadala sam se da ću ti spremiti doručak«, brzo je dodala. Odmahnuo je glavom ne gledajući je. »Nema potrebe. Ionako jutros imam posla.« Bio je na moru preko šest mjeseci. Vjerojatno je zaista i imao posla, ali u sedam ujutro? »Nije me ni dotaknuo«, tiho je rekla. »Kunem se majčinim grobom, nije me dotaknuo. Kunem se... Kunem se...« Luđački se osvrtala po sobi i otrčala do Biblije koju joj je otac poklonio dok je još bila djevojčica. »Kunem se, Williame, i to na...« »Nemoj.« Načinivši samo dva koraka, napokon se našao pored nje. Nježno joj je uzeo Bibliju iz ruke. »Nemoj.« Bespomoćno ga je promatrala. Ponavljala je tu rečenicu iznova i iznova, no svaki bi put samo odvratio pogled od nje. »Istina je«, rekla je drhtavim glasom. »Odveo me u svoju spavaću sobu i rekao mi da će, ako provedem noć u njegovom krevetu, ujutro vratiti teret. Obećao je da me neće ni dirnuti, i doista nije. Nije, Williame! Spavao je u naslonjaču pored vatre cijelu noć.« Utihnula je, šutke ga potičući da prihvati ono što mu je rekla, da se okrene i poljubi je i pomiluje joj obraz, da joj kaže da je sve to bio budalasti nesporazum. Da opet bude njezin William. Umjesto toga, on je okrenuo lice od nje. »Oh, zašto mi ne vjeruješ?« plakala je. Odmahivao je glavom, njegova klonulost bila je hladnija nego bi to bila ljutnja. »Mickey O'Connor je ozloglašeni nitkov bez trunke pristojnosti ili ~ 191 ~

Knjigoteka


Glorij@

sućuti, Silence. Ne krivim te. Samo bih volio da si dopustila da se ja pobrinem za to.« Napokon ju je pogledao, a na vlastiti užas primijetila je da su mu oči bile pune suza. »Sve bih dao da nikad nisi otišla tamo.« Otišao je do vrata i otvorio ih. »Pitao me voliš li me«, plakala je. Zastao je, ukočen i tih. »Rekla sam mu da me voliš«, šapnula je. Izišao je bez odgovora i zatvorio vrata za sobom. Silence se zagledala u vlastite dlanove, a potom i njihovu malu, staru sobu. Nekoć joj se činila domom. Sad je samo izgledala žalosno. Bacila se na stolicu s ravnim naslonom. Kad je rekla Šarmantnom Mickeyju da je njezin muž zaista voli, on se samo nasmijao i odgovorio joj: Ako te voli, vjerovat će ti. Kakva budala je bila. Kakva budala.

Nikad si zapravo nije dopustio da preispituje razlog zbog kojeg je tražio Marienog ubojicu, razmišljao je Lazar koračajući kroz sve mračnije ulice iduće noći. St. John mu je rekao da je opsjednut, a Temperance ga ja optužila da misli da je bio zaljubljen u Marie ni sam ne znajući što je ljubav, no je li ijedno od njih bilo u pravu? Možda je samo krenuo u donkihotovsku potragu bez očitog razloga. Možda je njegov život bio tako jalov da je nasilna smrt ljubavnice bila priželjkivano uzbuđenje. Kakva depresivna pomisao. Viđala je druge muškarce dok je živjela o njegovom trošku. Samo to saznanje trebalo ga je šokirati, razljutiti, no sve što je osjetio bila je znatiželja. Je li joj trebalo više novca nego joj je on darežljivo davao? Ili su joj trebali seksualni odnosi? Zaobišao je čovjeka mršavog poput kostura koji se ili onesvijestio ili je ležao mrtav nasred ulice. Približavao se St. Gilesu. Ulica je postajala sve uža, sve prljavija i bijednija. Kanal na sredini ulice bio je zaštopan odvratnim ostacima, smrad je nalikovao kužnom isparavanju koje se lijepilo za kožu. Već je pronašao jednog čovjeka kojeg mu je imenovao Faulk, mršavog, prepredenog tipa koji ga nijednom nije pogledao u oči dok su razgovarali. Nije mogao ne pomisliti na to da je muškarac trebao zavezati svoju žensku kako bi skupio hrabrosti uzbuditi se. Sama je pomisao bila odvratna. Zar je i on to bio? Kukavica koja nije mogla gledati ženu u oči dok su bili skupa u krevetu? Samo što je on mogao gledati Temperance u oči. S njom mu nisu trebali ni užad ni kapuljača. Bila je poput nekakve slobode. Ugodna normalnost. ~ 192 ~

Knjigoteka


Glorij@

Možda su ga zato noge vodile k njoj čak i u tom trenutku. Noć se sasvim spustila, crna i zloslutna, kad je zašao u St. Giles. Lazar je čvršće stisnuo svoj štap, znajući da su ga već tri puta napali u tom dijelu grada. Namjerio se na lov, na praćenje krvavog traga, no možda je morao pomnije istražiti gdje i kad su ga napali. Ili zašto su ga napali. Dalje niz ulicu, skupina muškaraca pojavila se iza ugla. Lazar se povukao natrag u sporednu ulicu i gledao ih kako oprezno prilaze. Prepirali su se oko zlatnog sata i kovrčave perike - očigledno su se već domogli barem jednog nesretnog gospodina te večeri. Lazar je pričekao trenutak dok njihovi glasovi nisu utihnuli u noći, a potom nastavio. Deset minuta poslije, stajao je ispred Temperanceinih kuhinjskih vrata. Bilo je kasno. Oklijevao je na trenutak, napinjući se ne bi li čuo kakve zvukove iznutra. Nakon što ništa nije mogao razabrati, rastvorio je svoj štap i izvukao svoj kratki bodež. Umetnuo je oštricu u pukotinu između vrata i okvira. Jedan pažljivi manevar poslije i već ih je otključao. Lagano otvorivši vrata, kliznuo je unutra i ponovno ih zaključao. Vatra u kuhinji već je bila prigušena. Možda je već otišla u krevet. Mogao se prišuljati uz stepenice, ali nije imao pojma koja je bila njezina soba. Rizik da uzbuni čitavu kuću bio je prevelik. Osim toga, na stolu se nalazio čajnik i mala, bijedna limena šalica čaja pored njega. Možda se namjeravala vratiti na ponoćnu šalicu čaja. Ušao je u njezin mali dnevni boravak kao što je napravio i prve noći kad su se sreli. Rešetka je bila hladna pa je kleknuo kako bi upalio vatru, nakratko se vrativši u kuhinju po luč. Potom je sjeo i čekao poput nesretno zaljubljenog seljačića. Lazar se tiho nasmijao sebi u bradu. Zar nije bio upravo to? Udvarač koji je nadobudno čekao da mu se njegova djeva smiluje i počasti ga svojim prisustvom? Nije se radilo čak ni o seksu. Samo je htio biti s njom. Promatrati različite izraze njezinih nevjerojatnih zlatnih očiju. Slušati njezin glas. Oh, kako je bio jadan. Čuo je komešanje u kuhinji pa je nagnuo glavu i sklopio oči kako bi bolje poslušao. Je li to bila ona? Zamišljao je da jest, u svojoj glavi ju je vidio kako skida čajnik s kamina i nalijeva vodu na listiće čaja. Nepomično je sjedio, potiho je dozivajući, cijelim tijelom žudeći za njom. Vrata su zaškripala pa je otvorio oči i ugledao je kako zuri u njega. Budalasto se osmjehnuo, nije si mogao pomoći. »Oh«, rekla je, vidno zbunjena. »Što vi radite ovdje?« ~ 193 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Posjećujem vas«, odgovorio je. »Bojim se da moram u St. Giles večeras i trebam vas uza se.« Kratko je gledala u njega, a potom se vratila natrag u kuhinju. Pošao je za njom i zatekao je kako oblači ogrtač. »Zašto me trebate?« »Zato što se namjeravam vratiti k Majci Melem.« »Zašto?« namrštila se vežući ogrtač ispod vrata. »Već smo dvaput tamo bili, sigurno smo tamo saznali sve što smo mogli?« »Čovjek bi rekao da jesmo.« Prstom je prešao preko starog drvenog kuhinjskog stola. »Ali posjetio sam jednog od Marienih ljubavnika. Tvrdi da je upoznao Marie u krčmi Majke Melem.« »Što?« zagledala se u njega. »Ali Majka Melem se ponašala kao da nikad nije srela Marie.« »Možda i nije«, slegnuo je ramenima. »Bdo kako bilo, strašno me čudi da je Marie pohodila njezinu krčmu. Marie je razonodila finu gospodu. Da ste me pitali prije nego je umrla, rekao bih da je nikad ne bi zatekli na mjestu poput krčme Majke Melem.« »To je veoma čudno.« Otišla je do dna stubišta i tiho zazvala: »Mary Whitsun.« Udarac, a potom i tapkanje stopala čulo se odozgo. »A tu je i Martha Swan«, rekao je. Upitno ga je pogledala. Ćudljivo se osmjehnuo. »Znam da zvuči glupo, ali razmislite. Zašto su nas napali u kući Marthe Swan?« Slegnula je ramenima. »Da ne bismo popričali s njom.« »Aii ona je već bila mrtva.« Skupila je obrve, no u tom se trenutku Mary Whitsun pojavila u spavaćici. »Madam?« Djevojčica je nesigurno pogledavala između njega i Temperance. »Zatvori vrata za mnom, molim te«, rekla je Temperance. »A potom se vrati u krevet.« Djevojčica je kimnula i u idućem su trenutku već bili na ulici. Vjetar je zahvatio kraj Temperanceinog ogrtača i omotao ga oko nje. »Ako nas nisu napali zato da nas spriječe da popričamo s Marthom Swan, onda zašto?« »Ne znam.« Hodao je brzo, pazeći da ona ne zaostaje za njim. »Možda nas je netko iz krčme Majke Melem vidio tamo. Netko tko nije htio da se raspitujemo. Možda je Marie srela tu osobu, tko god ona bila, u krčmi Majke Melem.« ~ 194 ~

Knjigoteka


Glorij@

Dobacila mu je sumnjičav pogled. »Ili je možda sve to samo slučajnost.« Ostatak su puta hodali u tišini. Lazar je bio vraški svjestan toplog Temperanceinog tijela pored svog, njezine ranjivosti. Možda ju nije smio povesti sa sobom, no što je više o tome razmišljao, to je bio sigurniji. Odgovor je ležao u krčmi Majke Melem. A Temperance je bila njegov ključ kojim će te ljude navesti da progovore. Petnaest minuta poslije, ušli su u prljavu prostoriju, a isprva se krčma doimala identičnom kao i prva dva puta kad su ni bili. Unutra je bilo krcato i vruće, vatra nije dobro gorjela, a dim se zadržavao oko crnih stropnih greda. Lazar se počeo gurati prema stražnjem dijelu, premda odajama Majke Melem. Temperance ga je uhvatila za ruku i zastala. Sagnuo se kako bi mu šapnula: »Nešto nije u redu. Pretiho je.« Podignuo je glavu i primijetio da ima pravo. Nije bilo pijane pjesme mornara koji su sjedili za stolom u kutu, nije bilo svađa ni glasnih rasprava među ostatkom društva. Zapravo, sve su se mušterije zbile skupa. Nitko ga nije gledao u oči. Lazar je pogledao u Temperance. »Što se dogodilo?« Odmahnula je glavom, njezine prekrasne pozlaćene oči bile su zbunjene. »Ne znam.« Jednooka konobarica provukla se iza zastora koji je odvajao stražnji hodnik. Prije nego se zastor vratio na mjesto, Lazar je uspio izbrojati tri muškarca u hodniku. Zbog čega je Majka Melem utrostručila svoje stražare? Djevojka je pognula glavu, lice joj je bilo prekriveno suzama. Ugledala ih je i spustila glavu, skrećući u stranu. Temperance je pojurila prema njoj ne čekajući poticaj od Lazara. Gledao ju je kako nešto moli djevojku, kako je prati dok je ova odmahivala glavom odlazeći od nje. Temperance je položila ruku na konobaricu, a djevojka ju je otresla sa sebe, nešto joj grubo odvrativši. Temperance se iznenada uspravila, razrogačenih očiju. Lazar je u sekundi stigao do nje. »Što je?« Odmahnula je glavom. »Ne ovdje.« Temperance ga je povela van iz krčme, bojažljivo se osvrćući oko sebe. Primaknuo ju je bliže, omotao ogrtačem i obujmio rukama. »Kažite mi.« Pogledala je u njega, lice joj je bilo poput blijedog ovala u noći. »Nije htjela ni spomenuti Marie. Dogodilo se još jedno ubojstvo. Prostitutka. Pronašli su je zavezanu za krevet, a njezin trbuh...« Teško je udahnula, ne mogavši dovršiti rečenicu. ~ 195 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ššš.« Srce mu je ubrzano lupalo, osjetila budno pratila svaki mali pokret, svaki zvuk u blizini. »Moram vas vratiti natrag doma.« Stisnula ga je. »Kažu da je to Duh St. Gilesa.« »Što?« »Neki misle da se radi o fantomu, neki misle da je stvaran, no u svakom slučaju, vjeruju da je on ubojica.« Odmahnuo je glavom i počeo hodati. »Zašto?« »Ne znaju. Nagađa se da traži nekakvu osvetu, da su ga poslali da kazni grešnike ili da jednostavno voli ubijati.« Ponovno je protrnula. »Nema mnogo smisla, zar ne? Da je on ubojica, da nas je htio ubiti, ne bi vam se pridružio u borbi protiv onih napadača.« »Ne«, promrsio je, »nema smisla.« Prošlo je još deset minuta prije nego su stigli do njezinih vrata, a Lazar nikad nije bio sretniji što ih vidi. Kad je otključala vrata, krenuo je za njom u kuhinju. Promatrao ju je kako puni svoj mali čajnik i stavlja ga iznad ognjišta prije nego je raspirila prigušenu vatru. »Ima li dokaza da je Duh ubojica? Je li konobarica išta rekla?« Zbunjeno ga je pogledala pripremajući pribor za čaj. »Nije znala. Samo je ponavljala ono što su ostali govorili.« »Hmm.« Prstima je tapkao po kuhinjskom stolu. »Pitam se, širi li netko te glasine.« »Ali tko?« Odmahnuo je glavom. »U svakom slučaju, više vas ne mogu voditi u St. Giles. Ne dok je ubojica na slobodi.« Tiho je kimnula, skupivši obrve kad je to rekao. Hoće li poslušati njegovu naredbu ili će je kasnije ignorirati? Ta ga je pomisao činila nemirnim, činjenica da nije imao moć nad tom ženom. Radila je što je htjela ma što on mislio, ma koliko se brinuo. Voda u čajniku ubrzo je zakuhala, pa je napunila šalicu. Krenuo je za njom u njezin mali dnevni boravak, čučnuvši kako bi pojačao vatru dok je ona sjedala na svoju stolicu. Potom je i on sjeo i gledao, smiješno zadovoljan, kako si toči šalicu čaja i dodaje šećer. Palo mu je na pamet kako mu ne bi smetalo provesti svaku večer do kraja svog života na taj način, promatrajući je kako otpija prvi gutljaj čaja, gledajući kako polako sklapa oči i opušta se. »Kako je vaša sestra?« upitao je nakon nekog vremena. Brzo je podignula pogled, možda iznenađena, što ga je iritiralo. ~ 196 ~

Knjigoteka


Glorij@

Podignuo je obrve. »Silence, zar ne? Je li se oporavila od susreta s O'Connorom?« »Ne znam«, uzdahnula je. »Uopće mi se nije javila. Winter ne želi razgovarati sa mnom, samo radi svoj posao i ni o čemu ne priča. Concord je prilično ljut - ili bolje rečeno, ozlojeđen.« »A djeca?« upitao je. »Kako su?« Obujmila je šalicu dlanovima. »Kao i obično, uglavnom. Mary Whitsun prati me po kući kao sjena, doduše, kao da se boji da ću nestati ako me izgubi iz vida.« Kimnuo je, ne znajući što reći na sve to. Njegovo iskustvo s obiteljima - zapravo, s osjećajima - bilo je žalosno oskudno. Udahnula je. »A vi? Kako je vaše rame?« »Skoro kao novo.« Nekoliko je sekundi šutjela, a potom tiho upitala: »Što mislite, zašto vam Marie nikad nije spomenula svog brata?« »Možda zato što je nikad nisam upitao za obitelj.« Slegnuo je ramenima. »Istina je da smo zapravo jako malo razgovarali. U našoj vezi nije bilo potrebe za tim.« »Znači, kad biste se sreli, samo ste se...« »Ševili. Da.« Gledao ju je, čekao da joj se zgadi. »Nisam ni želio ni trebao ništa drugo od nje.« »A od mene?« šapnula je. Udahnuo je. »Od vas želim mnogo, mnogo više.«

~ 197 ~

Knjigoteka


Glorij@

Petnaesto poglavlje Dakle, tog je dana Meg sjedila sama samcata u svojoj majušnoj tamnici jer ju nitko nije došao posjetiti. Zaokupila se pospremanjem ćelije, a potom se oprala vrčem vode i počešljala svoju dugu zlatnu kosu. Skoro se već natjerala da pode u krevet kad se začulo kucanje na vratima. Unutra su ušle tri služavke i jedna vrlo elegantna frizerka. Prije nego se snašla, Meg su odjenule u blistavu plavu haljinu, kosu su joj ukrasile biserima, a na noge stavile fine visoke cipele. »Ali, što sve ovo znači?« začuđeno je ciknula. Frizerka se naklonila i odgovorila: »Danas ćete večerati s kraljem.« - iz Kralja Lockedhearta

Temperance je promatrala to egzotično stvorenje, tog čovjeka s drugog svijeta koji joj je govorio da želi vise od nje. Koliko više? Htjela ga je upitati, ali se bojala odgovora. Pa je umjesto toga spustila šalicu. »U tedu.« Kimnuo je i zagledao se u plamen. Doimao se zadovoljnim njihovim dogovorom, što god to bilo, no svejedno je osjećala širenje topline u trbuhu. I ona je željela više. »Niste mi ispričali o svojoj obitelji.« Razdraženo je odmahnuo glavom. »Nije istina. Pričao sam vam o svojoj sestri, o svojoj majci,« »Ali ne i o vašem ocu«, tiho je rekla. Nije znala otkud se to stvorilo, ta iznenadna potreba da sazna sve njegove tajne. Možda zbog saznanja da na ulicama St. Gilesa vreba ubojica, možda zbog suptilnog dodira smrti. Znala je samo da ga je željela upoznati, tog muškarca kojeg je primila u svoje tijelo. Ukočio se. »Moj je otac bio aristokrat. Nema se što više reći o njemu.« Nakrivila je glavu, promatrajući ga. Pogled mu je bio uprt u vatru, ali bilo je sasvim očito da se još mnogo toga ima za reći. »Kako je izgledao?« Pogledao je u nju, preneražen. »Bio je... krupan čovjek.« »Viši od vas?« upitala je. »Da.« Namrštio se. »Ne, nije istina. Ja sam već bio viši kad sam se vratio s Oxforda. Samo se doimao... krupnim.« »Zašto?« »Ne želim razgovarati o tome«, naglo je rekao. ~ 198 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ali želite više od mene«, rekla je. »Zar ne bih i ja zauzvrat trebala tražiti više od vas?« Cinično se osmjehnuo. »Nije lako s vama pregovarati, gospođo Dews. Što želite znati o meni?« »Možda želim znati sve«, hrabro je rekla. »Ah, može li itko znati sve o nekoj drugoj osobi?« »Vjerojatno ne«, rekla je ustajući. Umirio se, gledajući je kako se pomiče za dva koraka i staje ispred njega. »Vjerojatno ostajemo razdvojene, usamljene individue do kraja života«, promrsila je, sjedajući na njegova raširena koljena. Dotaknula je rubove njegove kragne, a potom je počela odmotavati. »Nikad ne možemo do kraja upoznati jedni druge. Zar niste htjeli da to kažem?« Nakašljao se. »Zapravo nisam razmišljao o tome.« »Naravno da jeste«, blago mu se rugala. »Vi ste intelektualac, k tome veoma ciničan. Mislim da provodite neumjerenu količinu vremena razmišljajući o svijetu i koliko ste usamljeni u njemu.« Progutao je, Adamova jabučica micala se ispod njezinih prstiju. »Zar nisam?« »Možda.« Kratko ga je pogledala, a potom se usredotočila na skidanje njegove kragne. »Zato ih vežete?« »Koga?« »Ccc. Nikad ne bih rekla da ste kukavica, Lazare.« Uzdahnuo je i sklopio oči. »Možda. Ne znam.« Prebacila se na dugmad njegovog prsluka. »Ne znate zašto ih vežete ili to ne želite priznati?« »Kako ste strogi, madam«, u glasu mu se slutilo upozorenje. »Da«, kimnula je, usredotočena na posao. »Ali mislim da u protivnom nikad iz vas ne bih izvukla odgovor. Nanosi li vam njihova blizina bol? Stvara li vam pomisao na to koliko ste udaljeni od njih - od svih - bol koju osjećate kad vas drugi dodiruju?« »Vaša pronicljivost me užasava.« Pomogao joj je da mu skine prsluk. »Ne znam zašto osjećam bol.« »Je li bol fizička ili mentalna?« »Oboje.« Kimnula je i počela mu otkopčavati košulju. Mogla je osjetiti toplinu njegove kože, a tamne dlačice na njegovim prsima stvarale su sjenu ispod ~ 199 ~

Knjigoteka


Glorij@

fine tkanine. Osjetila je kako joj se utroba stisnula. »Onda ih možda vežete kako vam ne bi nanijele bol.« »Možda.« »Ili«, podignula je pogled prema njegovom, »možda ih vežete da ne biste morali priznati njihovu čovječnost.« Nakrivio je obrvu. »Zar me to ne bi činilo vragom?« »Bi li?« nježno je upitala. Odvratio je pogled. »Bojite li se njihovog pogleda? Zato im stavljate povez? Da im ne vidite oči?« »Možda ne želim da one vide moje oči.« »Zašto?« »Možda ne želim da gledaju tamu u dubini moje duše.« Na trenutak je zurila u njegove čudesne plave oči, a on joj je to dopustio kao da joj nešto potiho želi poručiti. Onda je odvratila pogled. »Mene ne vežete.« Osjetila je kako joj se puls ubrzao. Htjela mu je skinuti košulju, no s druge strane, nije mu htjela nanijeti bol. Dlanovima je prešla preko tkanine, pipajući njegove tople mišiće ispod nje. Imao je krasna prsa, široka i lijepa, brežuljci njegovih ramena glatko su prelazili u snopove mišića na njegovim rukama. »Ne, vas ne.« »Zato što sam više ili manje važna od ostalih?« »Više. Definitivno.« Kimnula je, gledajući u vlastite ruke položene na njemu. Od pomisli da mu je bila važna suze su je zapekle u očima. »Jesam li i ja vama važniji?« nježno je upitao. Naravno da je bio. No, ona je samo ignorirala to pitanje. Zanimale su je njegove slabosti, ne vlastite. »Boli li vas i ovo? Ako vas dodirujem preko tkanine?« »Ne.« Nagnula se naprijed i nježno mu poljubila rame. »Drago mi je.« »Ja odgovaram na vaša pitanja, ali vi ne odgovarate na moja.« Odmahnula je glavom. »Ne mogu. Ne još. Nemojte navaljivati.« »Što...« Prekinula je njegovo pitanje nagnuvši se prema naprijed i nježno mu licnuvši jednu bradavicu preko košulje. Udahnuo je. »Jednog ću dana morati saznati.« »Možda.« Jezikom mu je pratila bradavicu. Vlažna tkanina bila je gotovo prozirna, mogla je vidjeti smeđu bradavicu ispod košulje. ~ 200 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ahh.« Nasmijala se, naslonjena na nju. »Temperance.« »Nemojte navaljivati.« Poravnala je košulju na njegovim prsima kako bi jasnije vidjela kroz nju. Njegova naborana bradavica malo se ukrutila. »Kao što vi na mene navaljujete?« »Navaljujem na vas?« »Bez imalo sumnje.« Povukla ga je za pramen kose kako bi ga ukorila. Zagunđao je. »Pitate li se odakle ta potreba da navaljujete na mene?« »Ne.« Spustila je ruke i položila ih na njegov trbuh. Bio je čvrst i topao. »Možda biste trebali.« »Hmm.« Na trenutak joj je pažnju odvukao remen njegovih hlača i dio ispod njega. »Temperance...« »Ne.« Skliznula mu je iz krila i kleknula među njegove noge. Otkopčala je dugmad njegovih hlača. »Osjećate li i sad bol?« »Hmm?« mrmljao je. Doimao se začaranim gledanjem njezinih prstiju koje su otkopčavale njegove hlače. Ispod njih, erekcija mu se napinjala ispod tkanine. Usta su joj bila suha dok je iščekivala taj prizor. Ali nije ga namjeravala tako lako pustiti. »Lazare? Nanosim li vam bol?« »Ako da, divna je.« »Dobro«, rekla je kad je konačno rastvorila njegove hlače. Ud mu se napeo ispod donjeg rublja. »Lazare...« »Da?« odgovorio je. »Ah...« Dlanovima je obujmila njegov penis i dalje zatočen ispod rublja. Pogledala ga je ispod trepavica, »Biste li i mene voljeli nekad zavezati?« Trepnuo je kao da se budi iz sna, pogled mu se izoštrio. »Ne. Ne, naravno da ne.« »Tko sad laže?« mrmljala je dok ga je nježno stiskala i provjeravala koliko je krut. »Bi li vas boljelo kad bih ga izvadila i dotaknula?« Udahnuo je. »Mislim da bih to mogao podnijeti.« »Biste li?« »Molim vas.« ~ 201 ~

Knjigoteka


Glorij@

Molećivi hrapavi glas bio je dovoljan da donese odluku. Pažljivo i nježno otkopčala mu je donje rublje i povukla ga. A onda se samo zagledala. Bio je uistinu veličanstven, sjedeći tako na njezinom otrcanom naslonjaču, raširenih nogu, s velikom erekcijom. Činjenica da je i dalje bio u košulji i hlačama, čarapama i cipelama, činila je pogled na njegove crne stidne dlake i crvenkasti ud još uzbudljivijim. Taj je prizor bio šokantno intiman. Izgledao je poput kralja, arogantan i siguran u svoju moć. »Volim vas promatrati«, rekla je. »Zaista?« preo je dubokim, muževnim glasom. Pogledala je u njega i u isto vrijeme stavila dlan na njegov ud. »Sigurni ste da ne želite da se raširim na vašem krevetu? Bespomoća, nemoćna pred vašom požudom?« Napola je sklopio oči, obrazi su mu se zarumenjeli od seksualne gladi. »Ja... Ja... Možda.« »Možda?« mrmljala je ponovno se usredotočivši na nagradu koja joj se nalazila u rukama. Istini za volju, izgubila je interes za igru. »Nisam stekla dojam da ste nesigurni oko svojih želja. Svoje požude.« Jako pažljivo ga je stisnula, osjećajući mekoću njegove kože, čeličnu čvrstinu ispod nje. Uzdahnuo je, izvijajući kukove kako bi gurnuo svoj ud u njezine sklopljene ruke. »Kvragu. Stavite ga u usta.« Ugrizla se za usnu, pomalo šokirana. Nikad prije nije učinila takvo što. Prstom je mazila vrh njegovog uda gdje je iz majušne rupice procurila tekućina. Kakav bi okus ta tekućina imala u njezinim ustima? »Temperance«, rekao je, glasom veoma dubokim i veoma jasnim u tišini sobe. »Sišite me.« Sagnula je glavu i neodlučno isplazila jezik. Pa ga polizala. Namrštila je nos. Bio je slankast, mošusan, ali ne neugodan, niti kakav je očekivala. Iznad nje, on je stenjao: »Molim vas.« Oh, čuti ga kako preklinje. Bilo je nečeg u njoj, nečeg zločestog i primitivnog što je uživalo u molećivosti njegova glasa. Otvorila je usta i stavila vrh njegovog uda unutra. Usisala ga. Trznuo je kukovima, gurnuvši svoj ud još dublje u njezina usta. Gotovo da je ustuknula, ali ga je ipak samo jače stisnula i okružila jezikom, nježno sišući. Podignuo je ruke i pomilovao joj glavu. Osjetila je kako joj skida ukosnice iz kose, kako omata svoje dlanove njezinim uvojcima i nježno ih povlači. Nije bila sigurna je li uopće znao što radi. Malo se ~ 202 ~

Knjigoteka


Glorij@

nagnula unatrag i pustila ga da klizne iz njezinih usta kako bi ga mogla pogledati. Promatrao ju je. Od te se pomisli navlažila. Spustila je jezik na njega i gledajući ga u oči oblizala cijeli njegov glavić. »Isuse«, stisnuo je zube na svjetlu vatre. Mazila je njegov ud, rastvarajući usne oko njega, nježno sišući vrh. Lice mu je bilo napeto, kao i mišići na rukama. »Još dublje.« Poslušala ga je, progutala koliko je mogla, i dalje ga netremice promatrajući čak i kad je počeo micati kukovima ispod nje. Svojim je dlanom pokrio njezin kako bi je ubrzao. Teško je disao, obrazi su mu se naborali, lice zarumenjelo. »Želiš li to?« šapnuo je. »Prestani ako ti je previše.« Nije mogla govoriti - usta su joj bila puna njega - ali željela je to vidjeti. Željela ga je dovesti do neizbježnog vrhunca. Promatrala ga je osjećajući kako mu se ud širi u njezinim ustima. Gledala je kako cijelom rukom snažno povlači. Vidjela je kako je pokazao zube. »Ah, Bože!« Okusila je slanost i toplinu. Osjetila je kako joj suze naviru u oči dok se on bespomoćno grčio. Bio je velik i snažan, no ona ga je ipak do toga dovela. Lizala ga je dok se opuštao, osjećajući se nježno i nekako izgubljeno. »Dođi ovamo«, naredio joj je i povukao je u svoje naručje, Ušuškao je njezinu glavu ispod svoje brade pa su dugo tako ležali dok joj je on gladio kosu. Potom joj je počeo podizati suknju. Bez riječi, neumoljivo, razgolitio je njezine noge sve dok nije stajala raširena na njemu, s cijelom suknjom omotanom oko struka. Spustio je pogled, a ona ga je pratila. Njezine tamne kovrče bile su sasvim suprotne bjelini njezine kože. Nije bila naviknuta na to da je neki muškarac proučava na svjetlu vatre, pa je počela povlačiti dolje suknju kako bi prikrila vlastitu golotinju. »Nemoj«, zadržao joj je ruku, naređujući joj pogledom. »Želim te vidjeti.« Odmahnula je glavom, no ta je kretnja bila slabašna. Pomaknuo je ruku prema spoju njezinih bedara, a ona je okrenula glavu, skrivajući lice u njegovom ramenu. Osjetila je kako je miluje, kako provlači prste kroz njezine kovrče. »Raširi noge«, tiho je rekao. Poslušala ga je, plitko dišući, čekajući njegov dodir. ~ 203 ~ Knjigoteka


Glorij@

Bio je tako delikatan da ga je jedva osjetila. Lagano joj je dodirnuo unutrašnju stranu bedara, sve do mjesta gdje ga je čekalo njezino središte. No onda je još više pomaknuo ruku, do njezinog brežuljka, dodirujući samo rubove njezinih kovrča. »Gledaj«, rekao je. Odmahnula je glavom. »Ne mogu.« »Da, možeš.« Udahnula je i podignula glavu. Njegova velika ruka ležala je na njezinom brežuljku, njegovi prsti posesivno rašireni. »Ako okreneš glavu, prestat ću«, mrmljao je. Progutala je, gledajući kako njegovi prsti polako klize do njezinih usana. Raširio ih je i otkrio tamnoružičasto meso i njezinu vlastitu požudnu tekućinu. »Tako mekana«, rekao je i kažiprstom prošao između njezinih usana. Teško je disala, gledajući kako njegov prst dolazi do najviše točke i kruži oko zadebljanja. Nježno je dodirivao njezin klitoris. »Sviđa li ti se?« šaptao je. Željela je odmahnuti glavom, odvratiti pogled, no ako bi to učinila, on bi prestao, a sama pomisao na to bila je dovoljna da pomisli da će umrijeti ako to učini. »Temperance«, šapnuo je, tiho i prisno. »Reci mi sviđa li ti se ovo.« Nježno je pritisnuo, nedovoljno jako. »Temperance?« »Jače«, dahtala je. »Što?« Progutala je. »Jače. Dodiruj me jače.« Ponovno je pritisnuo. »Ovako?« Oh, kakvog li blaženstva! Kukovi su joj se sami od sebe pomaknuli uvis. Kratko se trznula. Kružio je oko nje, upravo savršenim pritiskom. »Sad gledaj. Drži oči otvorene i gledaj moju ruku, inače ću prestati. Shvaćaš li?« Ponovno je kimnula, hipnotizirana tim prstom, postajući sve vlažnija. Služio je njezinim potrebama u tišini njezinog dnevnog boravka, jedini su zvukovi bili njezino isprekidano disanje i tiho mljackanje koje je njegova ruka proizvodila na njezinom vlažnom tijelu. Trljao je sve brže i brže, sve dok joj kapci nisu postali teški, sve dok se nije herkulovski borila da ih drži otvorenima. Sva je gorjela, toplina i slatki užitak isijavali su iz njezinog središta. Iznenada, njegova se ruka pomaknula. Širom je rastvorila oči gledajući ga kako gura dva prsta duboko u nju, uzdahnula kad je to istovremeno i vidjela i osjetila. Spustio je palac na nju, ~ 204 ~ Knjigoteka


Glorij@

a ona se istog trena raspala. Vatra joj se raširila po nogama, glavu je zabacila unatrag, vid joj se pomutio premda ga je i dalje gledala kako je dira. Dragi Gospode, nikad se nije osjećala tako pohotno. Drhtala je u njegovom naručju, savijala noge, a on je i dalje gurao svoje prste u nju, širio je, okretao ih u njoj. Drugom joj je rukom okrenuo glavu i neočekivano je poljubio. Usta su mu bila rastvorena i vlažna, a oni njegovi mudri prsti su usporili ritam. »Temperance«, dahtao je u nju. »Trebam te. Trebam te odmah.« Podignuo ju je, omotao njezine noge oko sebe, namjestio je poput krpene lutke koja je služila samo za njegov užitak, jer se ona više nije mogla micati. Ustao je, držeći je na sebi, i zamijenio njihov položaj, smjestio ju je na veliki naslonjač, stražnjicom na samom rubu sjedala, sa stopalima na podu. Čučnuo je ispred nje, i tad je primijetila da ima golemu erekciju. Gledala je kako ju uzima u jednu ruku i primiče njezinim nogama. Ramena je gurnuo ispod njezinih raširenih nogu i uspravio se, podignuvši ih tako da je sad stajala bespomoćno raširena ispred njega. Namjestio je svoj ud na njezin ulaz, rastvorenih usta, teško dišući. Gledala je kako ulazi u nju. Glavu je zabacio unatrag kao da trpi nepodnošljivu bol. Kao da će svakog trena izdahnuti. »O, Bože«, dahtao je. »Ne mogu... Ne mogu...« Počeo je prodirati u nju, gurajući je u naslonjač, stišćući njezine noge na svoja prsa tako da nije mogla ništa učiniti, nije se mogla obraniti od njegovog napada. Da je to htjela. Osjećaj opetovanog ispunjavanja, netom nakon što je svršila od njegovih nevjerojatnih dodira prstima, donio je nove nalete topline. Rušila se, val za valom, užitak ju je obuzimao, preplavio joj osjetila. Bila je tek donekle svjesna da se uspravio na koljenima, i dalje u njoj, i odmaknuo njezinu stražnjicu od sjedala, slobodno ulazeći do kraja u nju. Držao ju je tako dok je svršavao u nju. Svoje je velike dlanove držao na njezinoj stražnjici, širio je i pridržavao. Prodirao je u nju kao da je se ne može zasititi, kao da je želio zauvijek ostati spojen s njom. No, i on je naposljetku bio samo muškarac. Pao je naprijed i uspio je nježno spustiti. Skinuo je njezine noge sa svojih ramena, a potom naslonio glavu pored njezine na naslonu fotelje. »Temperance«, mrmljao je, velik, težak i sit. »Temperance«. Gledala je u strop svog malog dnevnog boravka, znajući da mora pronaći riječi kojima će mu dati do znanja što joj je značio. Znala je da će ga izgubiti ako te riječi ne sidu s njezinih usana, ma koliko joj to bilo bolno ~ 205 ~

Knjigoteka


Glorij@

i teško. Nalazila se na raskrižju, a ako ne donese nikakvu odluku, izgubit će sve. Sutra. Sutra će pronaći način. Večeras će samo sklopiti oči.

Temperance se probudila rano idućeg jutra. Ležeći je zurila u strop u svojoj maloj, usamljenoj sobi. Nije htjela ustati. Njezina se soba nalazila gore ispod nadstrešnice. Tako visoko u kući, bile su samo tri sobe njezina, Winterova i ona u kojoj je spavala Nell onih noći kad nije ostajala u dječjoj sobi. Sobe su bile stisnute pod niskim, kosim krovom. Kad je kišilo, u jednom kutu sobe je prokišnjavalo. Zimi joj je bilo hladno, a ljeti strašno vruće. Dragi Bože, ponekad bi poželjela da može samo odletjeti odatle. Možda se zato prepuštala onim opasnim igrama s Caireom, čime je riskirala ne samo trudnoću i kopile, već i vlastitu dušu. Bio je iskušenje od kojeg se, izgleda, nije mogla obraniti. Možda je, nakon svih tih godina borbe s vlastitom prirodom, to napokon postalo nevažno. Možda tu borbu nikad nije ni mogla dobiti. Možda... Začuo se udarac iz sobe pored njezine - iz Winterove sobe. Temperance se namrštila i krenula ustati. U susjednoj sobi nešto se razbilo. Istrčala je iz sobe. Winterova su vrata bila zatvorena, jasno, pa je pokucala. »Brate?« Odgovora nije bilo. Jače je pokucala, a kad se ponovno ništa nije čulo iznutra, stisnula je šaku i jako zalupila. »Winter! Jesi li u redu?« Provjerila je kvaku, ali vrata su bila zaključana. Njegova je soba bila jedina prostorija u kući gdje je Winter mogao pronaći barem malo privatnosti. Upravo je počela razmišljati kako razbiti ta vrata kad su se odjednom otvorila prema unutra. »Sve je u redu.« Winter je stajao na pragu, no usprkos njegovim umirujućim riječima, bilo je očiro da sve nije u redu. Krv mu je curila po blijedom licu, iz duboke posjekotine na čelu. Ljuljao se na mjestu. Temperance ga je obujmila rukama oko struka kako bi ga spriječila da padne. »Što ti se dogodilo?« Podignuo je ruku prema licu, naoko se iznenadivši kad je ugledao krv na prstima. »Ja... Mislim da sam pao.« Njegov neodlučan ton još ju je više uzbunio. »Ne znaš?« »Ne mogu se...« Zašutio je i osvrnuo se po svojoj majušnoj sobi nalik ćeliji. »Možda bih trebao sjesti.« ~ 206 ~

Knjigoteka


Glorij@

Pomogla mu je da sjedne na krevet - u sobi nije bilo mjesta niti za stolicu - a potom ga s nogu nervozno promatrala. »Jesi li bolestan? Kad si zadnji put jeo?« Htjela je staviti stražnji dio svog dlana na njegovo čelo, no on ju je neuobičajeno razdraženo odgurnuo. »Sasvim sam u redu. Samo sam...« »Pao i ne možeš se sjetiti zašto?« rekla je ogorčeno. »Što si sinoć večerao?« Naborao je čelo. »Ah...« »O, Winter. Jesi li išta pojeo?« »Možda malo kaše«, rekao je ne gledajući je u oči. Temperance je uzdahnula. Winter nikad nije naučio uvjerljivo lagati. »Ostani tu, a ja ću ti donijeti doručak i zavoje.« »Ali škola...« zabrinuto je rekao. »Moram je otvoriti.« »Ne.« Gurnula ga je natrag na krevet nakon što je pokušao ponovno ustati. »Škola može biti zatvorena jedan dan.« »Izgubit ćemo novac od školarine«, rekao je. Temperance je gledala u njega. Istina, ako se škola ne otvori, onda učenici neće platiti školarinu za taj dan. »Sigurno si možemo priuštiti jedan dan?« Odmahnuo je glavom, put mu je bila gotovo jednako bijela kao i jastuk. »Iskoristili smo skoro sav novac koji nam je lord Caire dao.« »Što?« upitala je, šokirana. »Dugovali smo mesaru i pekaru«, šapnuo je. »A nismo bili platili ni postolaru za muške dječje cipele u studenome.« Temperance se osvrnula po maloj sobi, no u njoj nije bilo nikoga tko bi mogao odlučiti umjesto nje. »Bit ćemo u redu. Samo nemoj pokušavati ustati. Obećaj mi, Winter.« »Da«, kimnuo je i, zaista, oči su mu već bile sklopljene kad je izišla iz sobe. Dragi Bože, znala je da su u očajnoj situaciji, ali nije imala pojma u kolikom su bili škripcu. Temperance je požurila niz stepenice, nastojeći odrediti prioritete, no neprestano se vraćala na činjenicu da je Winter bio bolestan, a ona nikako nije mogla voditi sirotište bez njega. Ušla je u veliku staru kuhinju, u glavi joj je bila pomutnja, no zaustavila se na mjestu kad je vidjela tko je unutra. Polly je stajala pored Nell, a obje su žene na licima imale užasnut izraz. Mary Whitsun šćućurila se u kutu, njezino je malo lice bilo blijedo. Polly je u naručju držala nepomičan svežanj. »Što je bilo?« šapnula je Temperance. ~ 207 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Žao mi je«, rekla je Polly. »Dobro je sisala, a onda sinoć...« Pomaknula je krajičak pokrivača. Ispod se nalazila Mary Hope, njezino majušno lice bilo je crveno i mokro. Polly je podignula pogled, blijeda u licu. »Ima groznicu.«

~ 208 ~

Knjigoteka


Glorij@

Šesnaesto poglavlje Te su večeri Meg odveli u veličanstvenu blagovaonicu. Gozba je bila postavljena, no za stolom je sjedio samo kralj i mala plava ptica u svojoj zlatnoj krletci pored njegovog lakta. Kralj je otpustio stražare i pokazao prema stolici sa svoje desne strane. »Sjedni pored mene, Meg.« Meg je sjela veoma pažljivo kako ne bi oštetila svoju krasnu haljinu. »A sad, Meg«, rekao je Kralj Lockedheart uzimajući zlatni tanjur i stavljajući na njega meso i ušećereno voće, »imam pitanje za tebe.« »Kakvo pitanje, Vaše Visočanstvo?« Kralj je pred nju stavio tanjur koji je sam napunio. »Želio bih znati što je ljubav...« - iz Kralja Lockedhearta

Neko lakše drvo, čini mi se«, zamišljeno je rekao Lazar ranije tog poslijepodneva. »S umetnutom bjelokosti.« On i gospodin Kirk, izrađivač klavira, nalazili su se u njegovoj radnoj sobi. Gospodin Kirk donio je pet-šest različitih drvenih dasaka, svaka detaljno ukrašena. Lazar je prešao rukom preko uzorka koji je odabrao. Bio je ženstven i ne pretjerano ukrašen. Kao i Temperance. »Jako lijep odabir, gospodara«, gospodin Kirk skupio je svoje uzorke u posebno napravljenu kutiju. »Mislim da imamo nešto skoro gotovo dovršeno. Da vam dostavim za četrnaest dana?« »Ne. To će biti poklon. Dat ću vam adresu na koju ćete ga dostaviti.« »Kako želite, gospodaru.« Kirk se naklonio, ponizno se povlačeći iz sobe. Lazar se naslonio u svojoj fotelji osjećajući se neuobičajeno lagano, gotovo bezbrižno. I prije je darivao žene - novcem za usluge koje su obavljale - no nikad se nije potrudio sam odabrati poklon. Iskreno, to nije bilo važno, ni njemu ni tim ženama. Drangulije i nakit koji bi im poklanjao uzimale su kao osiguranje za neizbježan trenutak kad će se rastati, nešto što će tada lako zamijeniti za novac. Nadao se da će Temperance na njegov poklon gledati dugoročnije, da će njihova veza jednog dana, možda... Njegovo je sanjarenje prekinulo iznenadno otvaranje vrata radne sobe. Lazar je podignuo pogled i na trenutak se zapitao jesu li njegova razmišljanja o Temperance utjecala na to da se stvori tu iz vedra neba. Ustao je. »Temperance. Što radiš ovdje?« ~ 209 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Ja...« Osvrtala se po njegovoj sobi kao omamljena. »Ja... Htjela sam te posjetiti.« Skupio je obrve. »Jesi li u redu?« »Da, sasvim.« No, donja usnica joj je drhtala. Zašto mu je lagala? »Želiš li sjesti? Zatražit ću malo vina...« »Ne!« Krenula je prema njemu. »Ne, molim te, nemoj nikoga zvati. Samo sam htjela biti s tobom.« Lice joj je bilo blijedo. Šešir širokog oboda koji je držala u jednoj ruci pao je na pod kad je poletjela prema njemu. »Kako si došla ovamo?« upitao je. »Hodala sam«, rekla je bez daha. »Od St. Gilesa?« odmahnuo je glavom, »Temperance, moraš mi reći o čemu se radi. Ja...« »Ne.« Uzela je njegovo lice među svoje dlanove. »Ne moram. Neko vrijeme ne želim razmišljati o tome. Ne želim razmišljati ni o čemu.« Povukla je njegovu glavu prema dolje i poljubila ga. Njezina su ga usta očajnički tražila, nisu bila meka ni primamljiva, već vruća i gladna. Njegovo je tijelo reagiralo kao naučeno da zadovolji samo nju i nikog drugog. Obujmio ju je rukama, jezik mu je već bio u njezinim ustima. Ispustila je zvuk zadovoljstva u njegove usne, a on ju je stisnuo uz stol. Ruke su mu bile na njezinoj suknji i dizale je čak i dok ga je vlastiti um upozoravao da vrata njegove sobe nemaju ključ. »Kvragu«, otrgnuo je svoja usta od njezinih i podignuo je u naručje. Brzo ju je odnio iz radne sobe, pored zapanjenog batlera, uz stepenice koje su vodile do njegove spavaće sobe. Small je bio unutra kad ih je rastvorio nogom. »Van«, rekao je Lazar glasom koji više nije nalikovao njegovom. Sluga je tiho nestao. Lazar je spustio Temperance na svoj krevet, a potom se popeo pored nje. »Ne«, rekla je bez daha. Skamenio se, promatrajući je. »Želim...« Polizala je usne. »Želim to na tvoj način.« Usprkos njezinim nejasnim riječima, odmah je znao na što je mislila. Životinjska želja protutnjala je kroz njega, ukrutila mu ud toliko da ga je zaboljelo, jako ga stisnula za testise. Dragi Bože, da. U sekundi je već bio polulud od same pomisli. Mogao ju je uzeti na način koji je najviše volio, sama je to tražila. No, jedan mali dio njega se povukao i negodujući ~ 210 ~

Knjigoteka


Glorij@

odmahivao glavom. Temperance je bila drukčija. Nije ju mogao tako iskoristiti. »Jesi li sigurna?« pitao je. »Da.« Nagnuo se nad nju, kao jastreb koji vreba plijen prije nego ga napadne. »Budi sigurna. Kad prijeđemo određenu točku, više se neću moći suzdržati. A ti me nećeš moći na to natjerati.« Grlo joj se micalo dok je gutala. »Molim te. Želim znati što radiš. Želim to osjetiti.« Još ju je malo promatrao, pokušavajući joj pročitati misli, prije nego je odskočio s kreveta. Ruke su mu drhtale. »U redu.« Zakoračio je unatrag, bojeći se dotaknuti je. Strahujući da će izgubiti kontrolu. »Skini odjeću sa sebe.« Udahnula je, obrazi su joj porumenjeli, no ruke su joj spremno krenule prema vrpcama korzeta. Gledao ju je, stišćući šake sa strane, dok je skidala košulju i korzet, suknju i cipele. Kad je ispružila svoje vitko stopalo naprijed i polako spustila čarape, već je počeo misliti da ga zadirkuje. Nakon što je graciozno prebacila košulju preko glave i bacila je na pod, znao je. Podignula je ruke i izvukla ukosnice iz kose, razbarušila je i prošla prstima kroz uvojke. Sjela je na njegov krevet, sasvim gola, grudi su joj bile visoke i ponosne, list jedne noge ispod bedra druge. Samo ga je pogledala, čekajući iduću zapovijed. Progutao je. Bože. Može li on to? Ali ona je to htjela. Tražila je to. Okrenuo se prije nego se stigao predomisliti i brzo otišao do komode s ladicama. U gornjoj se ladici nalazila hrpa dugih kragni, uredno složenih. Uzeo je nekoliko i vratio se do kreveta. »Lezi«, rekao je hrapavim glasom. Poslušala ga je, stavila zapešća iznad glave bez dodatnih uputa, pored uzglavlja njegovog kreveta. Zavezao ih je za njega, nastojeći ne gledati u njezine grudi, koje su se podignule skupa s njezinim rukama, ne gledati u njezina razmaknuta usta. »Raširi noge.« Razmaknula je bedra i širom raširila noge. Njegov krevet nije bio uzak pa je pričvrstio svaki gležanj za stupove u dnu kreveta. Uspravio se i pogledao u nju držeći u ruci posljednju kragnu. Bila je poput gozbe za bogove. Njezino je tijelo bilo ružičasto i bijelo na njegovom smeđe-zelenom prekrivaču. njezina kosa duga i svilenkasta, raširena na njegovom jastuku. Pogled joj nije bio bojažljiv, širom je rastvorila oči. ~ 211 ~

Knjigoteka


Glorij@

Prišao je uzglavlju kreveta i provukao kragnu kroz prste. »A sad ću ti zavezati oči.«

Temperance je gledala kako se Caire naginje nad nju s kragnom u ruci. Lice mu je bilo ozbiljno, njegove senzualne usne napeto stisnute, a njegove safirne oči toliko tamne da su bile gotovo crne. Znala je da bi trebala osjećati strah, no sve što je osjećala bilo je iščekivanje. Divno iščekivanje. Stavio joj je mekanu tkaninu preko očiju i sve je postalo crno. Osluškivala je zvuk vlastitog disanja, koji se nekako pojačao, i osjetila kako jače privezuje kragnu. Njegove su je ruke napustile pa je nakrivila glavu, osluškujući njegove pokrete. Koračao je oko kreveta, pomislila je, otišao do podnožja i tamo se zaustavio. Nervozno je pipkala rezbarije na drvenom uzglavlju. Što li radi? Što čeka? Bedra su joj bila širom razmaknuta, zrak je hladio njezine najintimnije dijelove. »Tako si lijepa.« Njegov duboki glas stigao je s njezine lijeve strane pa se prenula. »Ššš«, mrmljao je, a ona je osjetila nešto - jagodicu prsta? - na svom lijevom ramenu. Dodir je bio tako lagan da nije bila sigurna da ga je uopće osjetila. »Koža ti je poput svilenkastog baršuna«, rekao je blizu njezinog uha. Jagodicom prsta kliznuo je prema njezinoj dojci, polako kružeći oko nje. »Biserno ružičasta, tako lijepa, tako slatka.« Odmaknuo je prst s njezine kože i neko je vrijeme nije dodirivao. Nešto vlažno dodirnulo joj je bradavicu. Iznenađeno je udahnula. Bio je to njegov jezik, mora da je to bilo to, no bio je to jedini dio njega kojim ju je dodirivao. Kružio je oko njezine bradavice, a potom zatvorio usne oko nje i usisao. Trnci blistavih senzacija strujali su od bradavice ravno do njezinog središta. Nehotice se zgrčila, no zbog privezanih zapešća i gležnjeva nije se mogla puno pomicati. Jednostavno je morala čekati i predati se njegovim namjerama. Predati se onome što je htio iduće učiniti. To ga je, dakle, mamilo? Ta bespomoćna želja, to napeto iščekivanje? Iznenada joj je pustio bradavicu pa je osjetila hladan zrak na vlažnoj koži. Zadrhtala je, obje bradavice su joj se ispupčile. »Tako slatko«, šapnuo je, a dah mu je osjetila na svom trbuhu. Krevet se ulegnuo između njezinih raširenih stopala pa je zaključila da se sigurno tamo nalazi, da sjedi ili leži, toliko blizu mjesta gdje je bila besramno vlažna. Nastao je trenutak tišine, zamišljala ga je kako je samo promatra, izloženu, spremnu. Još više se navlažila. ~ 212 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Pitam se...« Jagodica njegovog prsta lagano ju je dodirnula iza desnog koljena. »... jesi li svugdje tako slatka?« Zastao joj je dah kad je njegov lagani dodir krenuo uz njezino bedro, nježno, naoko bez žurbe. »Da kušam?« lijeno je upitao. Ugrizla se za usnu, pokušavajući doći do zraka, iako se nije napinjala. »Temperance?« upitao je dubokim glasom. »Da kušam?« Dragi Gospode, da joj povez već nije bio preko očiju, najradije bi sakrila vlastito lice. Htio je da ga moli. »Možda ovdje«, šapnuo je dok joj je jednim prstom gladio unutarnju usnu. »Ili možda ovdje?« kružio je oko klitorisa. »Molim te«, protisnula je. »Molim?« uljudno je upitao dok su je njegovi prsti i dalje lagano prelagano - dodirivali. »Jesi li nešto rekla?« »Molim te, kušaj me«, dahtala je. »Svakako. Što god želiš.« Osjetila je njegov jezik, vlažan i siguran i, hvala nebesima, tako čvrst. Lizao ju je snažnim potezima jezikom. Nijedan mu dio nije promaknuo, temeljito je umivao njezino drhtavo, osjetljivo meso. Kad je naposljetku stigao do klitorisa i spustio se na njega cijelom dužinom jezika, malčice je poludjela. Povlačila je poveze, dahtala i mrmljala tko zna što, osjećala je kako u njoj raste toplina sve dok nije postala tekuća i prostrujala joj kroz vene. Izvila se, besramno pritisnuvši njegovo lice svojom zdjelicom, tražeći još. A on joj je to dao, gurnuo je dva prsta u nju dok mu je jezik brzo palucao po njezinom vrhu. Bilo joj je dovoljno - bila je gotova - ali on se nije htio povući. Uzeo je taj majušni dio njezinog tijela u svoja usta, sisao ga i sisao, sve dok nije jauknula, predajući se, cijelo tijelo joj se zatreslo od eksplozije zadovoljstva. Bila je slaba i topla i svezana, na raspolaganju njegovoj želji. »Mislim«, rekao je hrapavim i dubokim glasom koji joj je prelazio preko vlažnog spolovila, »da bi sad mogla biti spremna za mene.« Pridignuo se s nje nakon čega je osjetila njegove hlače na unutarnjoj strani svojih bedara, težinu njegovog tijela i guranje njegovog uda. Stajao je gladak i čvrst na njezinom ulazu. Kružio je po njezinom vlažnom središtu, a potom se jednim brzim trzajem smjestio u nju. Osjetila je kako se madrac ulegnuo pored njezinih ramena dok je rukama pridržavao gornji dio tijela kako je ne bi doticao. Zatim su se njegove usne našle na njezinoj lijevoj bradavici dok je hvatao ležeran ritam. Čvrsto je prodirao i povlačio se, ali bez žurbe, kao da je imao sve vrijeme svijeta. Kao da je ona ~ 213 ~

Knjigoteka


Glorij@

bila njegova privatna igračkica s kojom se mogao zabavljati koliko god je htio. Lizao joj je bradavicu, a potom se preselio na drugu, njegov je ud ulazio i izlazio iz nje bez stajanja. Izluđivao ju je. Pokušala se pomaknuti uvis, ah povezi su je spriječili u tome. »Molim te«, cvilila je. »Što je?« vragolasto joj je šaputao u uho. »Molim te.« »Reci mi«, poljubio ju je u uho. »Jače.« Djelić sekunde je šutio, a onda je dubokim, prigušenim glasom opsovao. Pomaknuo se prema gore i zabio u nju kao da je posve izgubio kontrolu. Bijela svjetlost eksplodirala joj je iza kapaka, vrela i zasljepljujuća, kriknula bi da joj nije prekrio usta svojima. Vatreno ju je ljubio i dalje snažno ulazeći u nju, pronalazeći zadovoljstvo u njezinom bespomoćnom tijelu. A kad se odmaknuo i prekinuo poljubac, protrljavši lice o njezin vrat, znala je da je i on osjetio blaženstvo. Ponovno je ušao u nju, pa ponovno, a onda se cijelom svojom težinom spustio na nju. Na trenutak su samo tako ležali, a onda joj je maknuo tkaninu s lica. Treptala je gledajući u njegove svijetlo plave oči. »Hoćeš li mi sad reći što je bilo?« upitao je. Voditi ljubav s Temperance na takav način bilo je poput ostvarenja sna. Međutim, nešto je nedostajalo. Nešto sitno, što ga je kopkalo iznutra, a čim je skinuo povez s njezinog lica, Lazar je znao što. Temperanceine oči. Želio je gledati zlatne zvjezdice u njezinim očima dok vode ljubav. I želio je da ona gleda u njegove oči. Da ga vidi. Njezine nevjerojatno zlatne oči okrenule su se od njegovih. »Ne znam o čemu pričaš.« Trebao je osjetiti ljutnju zbog njezinog očiglednog okolišanja, no umjesto toga preplavila ga je nježnost. Odmaknuo joj je kosu s lica. »Prestani, Temperance. Reci mi.« Potegnula je poveze kojima joj je svezao zapešća. »Odveži me.« Njuškao joj je obraz. »Ne, dok mi ne kažeš.« Sklopila je oči i šapnula. »Mary Hope, beba koju sam dovela u sirotište one prve noći kad smo se sreli, umire.« Osjetio je olakšanje poput tekuće lakoće u prsima. Rekla mu je, pustila ga je u sebe, barem malo. »Žao mi je.« ~ 214 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Tako je malena, tako slabašna, Trebala sam znati da se neće izvući. Ali onda se malo oporavila pa sam se ponadala...« Šutio je i upijao njezinu bol. Jecala je i odmahivala glavom. »Umire tamo u sirotištu. Nisam mogla podnijeti gledati je kako se muči disati pa sam ostavila Nell da se brine za nju.« »U redu je.« Podignuo je glavu kako bi je pogledao. »Ionako već previše trpiš.« »Ne«, napravila je grimasu kao da osjeća fizičku bol. »Ne trpim dovoljno. Winter se jutros srušio, Bojim se da ga sirotište ubija. Nisam smjela danas otići. Nisam smjela doći ovamo.« »Ne, vjerojatno nisi smjela otići, ali svakome ponekad treba odmor. Nemoj se toliko brinuti.« Samo je odmahnula glavom. Poljubio ju je u čelo, razmišljajući. Nelagodan osjećaj koji nije uspijevao identificirati rastao mu je u grudima. »To ti je sirotište poput zatvora.« Rastvorila je oči. »Što?« Ispružio je ruku prema povezima na njezinim zapešćima. »Već neko vrijeme se pitam zašto ustrajavaš na tome da radiš tamo. Sviđa li ti se? Uživaš li u poslu?« »Djeca...« »Taj je posao nesumnjivo dostojan divljenja«, rekao je. »No, uživaš li u njemu?« Nije odgovorila pa je spustio pogled prema njoj. Zurila je u njega širom rastvorenih očiju. Izgleda da ju je toliko šokirao da ni riječ nije mogla izustiti. »Sviđa li d se?« ponovno je nježno upitao. »Sviđanje nema nikakve veze s tim.« »Nema?« »Ne. Ne, naravno da ne. Sirotište je dobrotvorna institucija. Ne moraš uživati u dobročinstvu.« Napola se osmjehnuo. »Onda nije sramota priznati da ti se ne sviđa.« »U svakom slučaju, nisam o tome razmišljala. Sviđaju mi se djeca, naravno, a ponekad zbilja osjećam zadovoljstvo kad nekom od njim nađemo dobro mjesto. Morala bih uživati u tome, zar ne? Bila bih čudovište kad ne bih.« Obratila mu se kao da sama nije mogla odgovoriti na to pitanje. ~ 215 ~

Knjigoteka


Glorij@

Slegnuo je ramenima. »To nije ni dobro ni loše, što osjećaš prema sirotištu i radu tamo, tako je kako je.« »Pa, onda, naravno da...« »Ne«, rekao je neumoljivo. »Odgovori mi bez laži ili okolišanja.« »Ne lažem!« Nježno joj se nasmiješio. »Oh, mala moja mučenice, lažeš svakog dana, samoj sebi ponajviše, bojim se.« »Ne znam na što misliš«, šapnula je. »Ne znaš?« Na trenutak je pustio povez, ionako se doimala kao da joj je udobno. »Odbijaš priznati da voliš Mary Whitsun, pa čak i malenu Mary Hope, vidio sam kako odbijaš primiti bebu. Suzdržavaš se, uskraćuješ si zadovoljstvo, osim ako te se ne pritisne. Tjeraš samu sebe na taj beznadan posao koji te ubija, a sve zbog nekog suludog osjećaja bezvrijednosti. Najbliža si svetici od svih žena koje poznajem, pa ipak se smatraš grešnicom.« Iznenada, oko njezinih se usta pojaviše bijele linije. »Da se nisi...« Jedva je disala. »Da se nisi usudio nazvati me sveticom. Reći mi da ne znam što je grijeh.« Bila je istinski ljuta, to je mogao vidjeti. Divljački je potezala poveze. »Pojasni mi«, ustrajao je. »Pusti me!« »Ne.« »Ne poznaješ me!« vrištala je. Rastvorda je usta, a suze su joj navrle u oči. »Nisam dobra, nisam svetica. Moram raditi u sirotištu.« Pritisnuo je svoj nos o njezin. »Zašlo?« »Zato što je to dobro i ispravno. Nije nimalo važno što ja osjećam u vezi s tim.« »Izvršavaš pokoru, zar ne?« šapnuo je. Odmahnula je glavom, crvena u licu, suze su joj klizile u zapetljanu kosu. »Ne zaslužujem...« Primaknuo se bliže i obujmio joj lice svojim dlanovima. »Reci mi.« Dahtala je, sklapajući oči. »Kad mi je muž umro... Kad je Benjamin umro...« Strpljivo je čekao dok je jecala. Znao je da tu ima još nečega. Možda nije voljela svog muža? Možda je čak priželjkivala da umre? Bio je spreman na svakakva priznanja, ali ne i za ono koje je sišlo s njezinih usana. »Bila sam s drugim muškarcem.« ~ 216 ~

Knjigoteka


Glorij@

Zatreptao je, toliko iznenađen da ju je pustio. »Zbilja?« Kratko je kimnula. »Bio je... Pa, nije bitno tko je on bio, ali dopustila sam mu da me zavede. Bila sam u njegovoj sobi, fizički sam bila s njim, točno u onom trenutku kad su Benjamina pregazila pivarska kola. Došla sam kući, pokušavala smisliti kako da od njega sakrijem svoj grijeh, a on je bio mrtav.« Iznenada je rastvorila oči. »Bio je mrtav.« Na trenutak ju je samo gledao dok mu se u kutku uma počelo formirati užasno saznanje. Naglo je ustao i otišao do radnog stola po džepni nožić. »Koliko si dugo poznavala svog ljubavnika?« upitao je istovremeno režući poveze na njezinim gležnjevima. »Što?« zbunjeno je namrštila čelo. »Ne dugo. Bio je to prvi put da sam bila s njim. Zašto je to bitno?« Kratko se nasmijao, ali ne zato što mu je to bilo smiješno. »Bitno je samo zbog ironije, valjda. Prvi put si zgriješila i bila si pregrubo kažnjena, čini mi se.« Oslobodio joj je zapešća. Zurila je u njega. »Kako ne shvaćaš? To nije maleni grijeh. Nisam se prejela slatkišima ili poželjela tuđi šešir. Spavala sam s muškarcem koji nije bio moj muž. Počinila sam preljub.« Uzdahnuo je, iznenada umoran. »I očekuješ da te ocrnim zbog tako ljudske pogreške.« »Nije to bila pogreška.« Ustala je i omotala se njegovim pokrivačem. Bila je prekrasna, nepristrano promatrajući, najljepša žena koju je ikad upoznao. »Izdala sam svog muža.« »I samu sebe«, tiho je rekao. Trepnula je. »Da, i sebe.« »Seksualni odnos bio je tvoja propast«, rekao je. »Seksualni odnos s muškarcem koji ti nije bio muž bilo je nešto najgore što si učinila u životu.« »Da«, šapnula je. Na trenutak je sklopio oči, iracionalno poželjevši da nije bio tako uporan. »Nikad si nećeš oprostiti, zar ne?« »Ja...« Kao da ju je malo zatekao njegov ravnodušan opis njezine dileme. »Seksualni odnos je za tebe neoprostiv grijeh«, rekao je. »A kad si zaključila da moraš kazniti samu sebe, iskoristila si svoj najveći grijeh.« Otvorio je oči i pogledao je, tako lijepu, tako snažnu. Iznenada je shvatio, bila je sve što je mogao poželjeti u nekoj ženi, da je ikad ~ 217 ~

Knjigoteka


Glorij@

razmišljao o tome što želi, i napokon je identificirao taj osjećaj u svom srcu. Povrijeđenost. Povrijedila ga je jednako kao da mu je strijelom probola grudi. »Iskoristila si me kako bi kaznila samu sebe, zar ne?« Gledao je kako joj se to iznenadno saznanje širi preko lica, potvrda točnija od ičega što je mogla reći, a ona mu se strijela još dublje zabila u srce. Pa ipak, morao joj je postaviti i posljednje pitanje. »Jesam li ti ja išta drugo osim kazne?«

~ 218 ~

Knjigoteka


Glorij@


Glorij@

»Meni to ne bi trebalo biti bitno«, rekao je ravnodušno. »Što ti osjećaš. Naposljetku, nikad prije nisam razmišljao o osjećajima svojih partnerica. Iskreno, u tom poslu njihovi mi osjećaji nisu značili ništa. Ali začudo, ono Što ti osjećaš ipak mi nešto znači.« Zastao je, na trenutak spustivši pogled prema dlanovima da bi ga onda opet podignuo prema njoj, lice mu je bilo sasvim izloženo, izraz na njemu tužan, povrijeđen i rezigniran. Od tog prizora nešto joj se stegnulo u grudima - navelo ju da nešto kaže - pa ipak se nije mogla natjerati da to učini. »Ti mi nešto značiš«, rekao je. »I premda sam u mnogočemu odvratno stvorenje, iako imam neuobičajene potrebe, ne zaslužujem da me se koristi na takav način. Možda jesam čovjek bez savjesti, ali ti, moja draga mučenice, ti si bolja od toga.« Okrenuo se i napustio sobu, tiho zatvorivši vrata za sobom. Na trenutak je Temperance samo piljila u vrata. Htjela je potrčati za njim, ispričati mu se, nekako nu objasniti, reći riječi koje prije nije uspjela, ali bila je gola. Pogledala je prema prekrivaču koji joj se spustio do krila. Žurno je ustala i počela se odijevati, no košulja joj se zapetljala oko glave i nije mogla pronaći drugu čarapu. Dok je u kosu stavila dovoljno ukosnica da bi je podignula s vrata, već je prošlo pola sata, a on se još nije vratio. Temperance je otvorila vrata i išuljala se u hodnik. Kuća je bila jezivo tiha, shvatila je da nema pojma kamo je mogao otići. Možda u radnu sobu? Je li imao privatni dnevni boravak ili knjižnicu? Krenula je niz hodnik, zavirujući u prostorije. Naposljetku je zaključila da bi se knjižnica trebala nalaziti na drugom katu, pa se spustila niz stepenice. U glavnom je hodniku gorjelo svjetlo, a kad je ušla, vidjela je Smalla kako stoji pored batlera. »Jeste li vidjeli lorda Cairea?« upitala je, svjesna da je pocrvenjela u licu. Što li su sluge mislile o njoj - neudana žena, razbarušene kose koja joj ispada iz ukosnica, u kući neoženjenog gospodina? No, osjećaja srama je nestalo kad je Small odgovorio. »Gospodin je izišao, madam.« »Oh.« Temperance je tupo zurila u njih. Zar mu se toliko gadilo njezino društvo da je morao otići iz vlastite kuće? »Lord Caire poručio nam je da vam osiguramo nosiljku, madam.« Smallovo je lice bilo bezizražajna maska dobrog sluge, no u očima mu se naziralo suosjećanje. Temperance je osjetila iznenadan poriv da se rasplače. To je to, dakle? Sve Što su ona i Caire imali sad je gotovo? ~ 220 ~

Knjigoteka


Glorij@

Ugrizla se za unutrašnju stranu obraza. Neće se sad raspasti, barem ne u tom trenutku. »Hvala vam. To je jako... Ljubazno od lorda Cairea.« Small se naklonio kao da se radi o pravoj dami, a ne o kćerki proizvođača piva koju je netom odbacio aristokratski ljubavnik. Izišla je na kasno poslijepodnevno sunce i niz Caireove ulazne stepenice s onoliko dostojanstva koliko je mogla prikupiti. Međutim, u velikoj nosiljci, nakon što su se vrata zatvorila, a ona ostala sama bez pogleda znatiželjnih očiju, kralježnica joj je popustila. Sklupčala se u kutu sjedala, ljuljuškajući se na mekanoj koži dok je nosiljka klizila niz londonske ulice. Cijeli svoj život smatrala se istinski dobrom osobom. Njezin prijestup s muškarcem koji ju je zaveo bio je šokantan. Znala je da je zastranila jer je u sebi nosila manu, i mislila je da se radi o njezinim pretjerano izraženim seksualnim nagonima. No, što ako je to samo bio simptom daleko većeg grijeha? Što ako je njezina prava mana bio ponos? Tupo je promatrala London koji je promicao s druge strane prozora i razmišljala o svom braku, koji se sad doimao tako dalekim. Benjamin je bio štićenik njezinog oca, tih čovjek, preozbiljan za svoje godine. Jedno se vrijeme obrazovao u teologiji, no kad je upoznao njezinog oca, Benjamin je već bio siromašan školski učitelj. Otac mu je ponudio posao u sirotištu i sobu u njihovoj kući. Temperance je tada bilo šesnaest - bila je tako mlada! Benjamin je bio zreo i ugodnog izgleda, a otac ga je odobravao. Činilo se sasvim prirodnim vjenčati se za njega. Bila je sretna u braku, zar ne? Sigurno jest, Benjamin je bio dobar čovjek, simpatičan muškarac. A bio je i nježan u krevetu, onih nekoliko puta kad je pokazao strast. Benjamin je vjerovao da je fizička ljubav sveti čin između muža i žene. Nešto što se mora raditi promišljeno i ne prečesto. Zapravo, jedini put kad se činilo da se možda naljutio na nju bilo je onda kad je predložila da bi mogli češće prakticirati tjelesne odnose. Jasno joj je dao do znanja da ženu koja traži seks treba sažalijevati. Znala je, čak i tad, da nešto nije u redu s njezinim karakterom. Da ima porive koje treba riješiti. Pa ipak, kad se iskušenje pojavilo, pokleknula je bez puno borbe. John je bio mladi odvjetnik koji je unajmio sobu pored njihove kuće. Temperance se namrštila. Dok se pokušavala prisjetiti kako je izgledao, sve čega se mogla sjetiti bile su gornje strane njegovih dlanova i kako su bile dlakave. U to vrijeme, dok je bila mlađa, to joj se činilo kao uzbudljiv znak muževnosti, Mislila je da je strastveno zaljubljena, osuđena na tragičnu sudbinu koja ju je tad cijelu prožimala, a sad je se jedva sjećala. Onog poslijepodneva kad je pokleknula, Temperance je mislila da će umrijeti - fizički se razboljeti i umrijeti - ako ne legne s Johnom. Pa je to učinila, a njezin se život raspao. ~ 221 ~

Knjigoteka


Glorij@

Vratila se iz one prljave sobe koju je John unajmio i zatekla Benjamina - ozbiljnog, naočitog Benjamina - na samrti. Prsa su mu zdrobili kotači golemih pivarskih kola. Nije povratio svijest prije nego je umro. Temperance se nije sjećala mnogo toga što se dogodilo poslije. Njezina se obitelj pobrinula za Benjaminov sprovod, pobrinula se za nju i tješila je. Tjednima poslije, otkrila je da je John napustio sobu koju je unajmio i ne pozdravivši je. Nije marila. Otada je radila na tome da sakrije svoj grijeh, i iskušenja požude. Je li u tom procesu postala licemjerna? Željela je utjehu Caireovih ruku, no bila je toliko zanesena vlastitim demonima da nije ni pomislila na njegove osjećaje. Caire je imao pravo. Iskoristila ga je. Od te se pomisli zgrčila, poželjela je eksplodirati - okriviti Wintera za to što se srušio, okriviti Johna jer ju je onomad zaveo, okriviti Silence za njezinu budalastu hrabrost, okriviti Cairea zato što joj je prišao - okriviti, zapravo, sve osim sebe. Mrzila je činjenicu da je bila tako primitivna. Imao je pravo. Iskoristila ga je za seksualno zadovoljstvo, a nije čak ni imala hrabrosti priznati to samoj sebi. Nekako je u tom procesu iskorištavanja toliko povrijedila Cairea da je pomislio kako joj je seks s njim bio poniženje. Bilo je primamljivo izmišljati izlike. No, suzdržala se od uobičajenih izmotavanja, svojih laži i okolišanja. Zaklela se da će napraviti dvije stvari. Prvo, da će spasiti sirotište. I drugo, da će nekako pronaći način da izbriše bol koju je nanijela Lazaru. Pronaći će način da mu se otvori, čak i po cijenu da povrijedi samu sebe, jer mu je to dugovala. Jer ako to ne učini, nikad ga više neće moći vratiti. Je li uopće mogla priznati što je osjećala prema njemu? Više nije bila sigurna. Od same pomisli da naglas kaže svoje osjećaje izbijao joj je znoj na leđima. No, nešto je ipak mogla učiniti. Ustajući, Temperance je snažno zalupila o krov nosiljke. »Stanite! Stanite, molim vas! Želim ići na drugo mjesto. Želim posjetiti gospodina St. Johna.« Lazar se nikad nije smatrao naročito dopadljivim. Stoga ga nije trebala šokirati činjenica da ga Temperance zapravo nije voljela. Ne, nije ga trebala šokirati... Ali bilo bi lijepo da je barem nešto osjećala prema njemu. Lazar je razmišljao o vlastitoj mučnoj žudnji dok je jahao svog crnog konja kroz jutarnju londonsku gužvu dan nakon što je ostavio Temperance. Kao da su njegove novonastale emocije prouzrokovale i ~ 222 ~

Knjigoteka


Glorij@

novu želju: želju da ga netko voli. Kako banalno. Pa ipak, banalno ili ne, nije mogao promijeniti stanje svoga srca. Kutak usana neveselo se iskrivio. Ispada da je i on bio poput svih ostalih muškaraca. Crni je konj zastao, a Lazar je podignuo pogled. Adresa koju je tog jutra tražio nije bila daleko od njegove kuće. Trg prema kojem je usmjerio svog konja bio je nov, kuće otmjene i toliko elegantne da je njihova najamnina vjerojatno koštala pravo bogatstvo. Lazar je sišao s konja i predao uzde dječaku, zajedno sa šilingom za njegov trud. Popeo se uz besprijekorno bijele stepenice i pokucao. Pet minuta poslije, Lazara su uputili u radnu sobu koja je istovremeno bila i luksuzna i udobna. Naslonjači su bili dovoljno široki za muški obujam i prekriveni tamno crvenom kožom. Knjige su bile taman onoliko razbacane da bi se dalo naslutiti njihovo korištenje, a golemi stol koji je zauzimao cijeli jedan kut sobe bio je toliko ulašten da se sjajio. Lazar je koračao po sobi dok je čekao svog domaćina. Kad su se vrata naposljetku otvorila, u ruci je držao primjerak Ciceronovih govora. Muškarac koji je ušao imao je na sebi Jugu bijelu periku. Vanjski kutevi njegovih očiju, njegove usne i obrazi objesili su se kao da ih je povlačila nevidljiva nit, što je njegovom licu pomalo davalo izraz lovačkog psa. Pogledao je u Lazara, podignuo gustu sivu obrvu gledajući knjigu u njegovim rukama i rekao: »Mogu li vam pomoći, gospodine?« »Nadam se da možete.« Lazar je sklopio knjigu i odložio je. »Jeste li vi lord Hadley?« »Upravo taj, gospodine.« Hadley se kratko naklonio, razmaknuo ogrtač i teško sjeo na jedan od kožnatih naslonjača. Lazar je naklonio glavu prije nego je sjeo nasuprot svog domaćina. »Ja sam Lazar Huntington, lord Caire.« Hadley je podignuo obrvu, iščekujući. »Nadao sam se da mi možete pomoći«, rekao je Lazar. »Imamo, odnosno, imali smo zajedničku poznanicu. Marie Hume.« Izraz na Hadleyjevom licu nije se promijenio. Lazar je nakrivio glavu. »Plavokosa dama koja se specijalizirala za određeni oblik zabave.« »Kakav?« »Uže i kapuljača.« »Ah.« Hadley kao da se nije nimalo posramio zbog pretjerano otvorenog razgovora. »Znam curu. Nazivala se Marie Pett kad je bila sa mnom. Mislio sam da je umrla.« ~ 223 ~

Knjigoteka


Glorij@

Lazar je kimnuo. »Ubijena je u kući u St. Gilesu prije gotovo tri mjeseca.« »Šteta«, rekao je Hadlcy. »Ali ne vidim kakve to ima veze sa mnom.« Lazar je nakrivio glavu. »Želim pronaći ubojicu.« Hadley je pokazao prvu naznaku emocije otkako ga je Caire posjetio: znatiželju. Izvadio je malu emajliranu kutiju iz džepa, istresao prstohvat praha, ušmrkao i kihnuo. Ispuhao je nos i odmahnuo glavom spremajući rupčić. »Zašto?« Lazar je podignuo obrve. »Što zašto?« »Zašto želite pronaći ubojicu te cure?« »Bila mi je ljubavnica.« »I?« Hadley je u ruci i dalje držao emajliranu kutijicu. »Znate za njezinu specijalnost, stoga pretpostavljam da ste je koristili u istu svrhu kao i ja. Kako rekoh, šteta da je mrtva, ali ima i drugih žena koje mogu zadovoljiti naše neuobičajene potrebe. Zašto se mučiti s traženjem njezinog ubojice?« Lazar je trepnuo. Nitko mu nikad nije postavio pitanje formulirano na takav način. »Ja sam... Provodio vrijeme s njom. S Marie.« »Voljeli ste je?« »Ne, nikad nisam volio Marie. Ali bila je osoba. Ako ne pronađem njezinog ubojicu, ako ne osvetim njezinu smrt, nikome više neće biti bitna. Onda...« Onda što? No, Hadley je dovršio rečenicu umjesto njega. »A ako Marie nikome ne bude bitna, onda možda ni vi nikome nećete biti bitni? Nikome nismo bitni. Mi smo samo usamljena stvorenja koja ostvaruju bizaran oblik ljudskog kontakta, a da nikome nije stalo do nas.« Lazar je zurio u čovjeka, pomalo zatečen. Hadleyjeva su se usta iskrivila i napravila cijeli niz obješenih bora na njegovim obrazima. »Imao sam malo više vremena od vas da razmišljam o tome.« Lazar je kimnuo. »Poznajete li još nekog tko ju je posjećivao?« »Osim onog crva kojeg je nazivala bratom?« »Tommyja?« »Da, Tommyja.« Hadley je napućio usne, što na njemu nije bilo nimalo privlačno. »Tommy je bio tamo, šuljao se uokolo, skoro svaki put kad bih posjetio lijepu Marie. Jednom je došao s nekom starijom ženom. Nosila je vojnički crveni kaput. Doimala se nevaljalom, ali kako rekoh, nisam se mnogo zamarao Marienim privatnim životom.« ~ 224 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Zaista?« Lazar se namrštio. Brat je rekao da je rijetko posjećivao svoju sestru. Očigledno je lagao. Kako li je Majka Melem bila upletena u sve to? Ona i njezina trgovina svako malo su iskakali u priči. »Pomaže li vam to?« Hadlcy je uljudno upitao. »Nikad nisam upoznao nijednog njezinog klijenta.« »Pomaže«, Lazar je ustao. »Hvala vam, gospodine, na vašem vremenu i iskrenosti.« Hadley je slegnuo ramenima. »Nema problema. Biste li ostali na čašici vina, gospodine?« Lazar se naklonio. »Hvala vam, no čeka me još jedan sastanak jutros. Možda neki drugi put?« Bila je to tek ljubazna gesta i obojica su to znali. Neki je prolazan osjećaj preletio preko Hadleyjeva lica, no nestao je prije nego ga je Lazar stigao odgonetnuti. »Naravno«, Hadley je ustao. »Ugodan dan, gospodine.« Lazar se ponovno naklonio i uputio prema vratima. No, jedna ga je misao pred njima zaustavila. Okrenuo se i pogledao u starijeg muškarca. »Smijem li vas još nešto upitati, gospodine?« Hadlev je potvrdno mahnuo rukom. »Jeste li vjenčani?« Isti onaj izraz prešao je preko Hadleyjeva lica i produbio svaku boru i udubinu na njemu. »Ne, gospodine. Nikad se nisam vjenčao.« Lazar se još jednom naklonio, svjestan da je prešao granicu pristojnosti. Sam je izišao iz elegantne, skupe kuće. No, kad je izbio na jutarnje sunce, zapitao se: je li samoća ostavila znak i na njegovom licu?

Silence se idućeg jutra zaustavila ispred sirotišta i nasmijala. Ne, to nije bilo sasvim točno. Pogledala je u svoja stopala i ponovno pokušala nasmijati se, osjećajući pomicanje mišića na obrazima. Kako čudno. Nešto što je prije svega nekoliko dana bilo tako prirodno poput, eto, osmijeha, sad se doimalo tako stranim da nije bila sigurna radi li to dobro. »Boli vas zub, madam?« Silence je podignula pogled prema prilično prljavom licu jednog od siročadi. Joseph Smith? Ili možda Joseph Jones? Zaboga! Zašto su njezini brat i sestra odlučili nazvati sve dječake Joseph Nešto i sve curice Mary Štogod? Zar su poludjeli? No dječak je i dalje gledao u nju, cuclajući prljavi prst. »Nemoj to raditi«, rekla je strogo, iznenadivši ih oboje. Nikad nije ukorila neko dijete, grubo ili drugačije. Dijete je smjesta izvadilo prst, promatrajući je prilično oprezno. ~ 225 ~

Knjigoteka


Glorij@

Silence je uzdahnula. »Kako se zoveš?« »Joseph Tinbox3.« Silence je namrštila nos. »Zašto su te tako nazvali?« »Zato što sam«, tekao je dječak, »kad sam stig'o ovamo, imao limenu kutijicu privezanu za ruku.« »Naravno«, promrsila je Silence, odustajući od osmjehivanja. »Pa, Joseph Tinbox, tražim gospođu Dews. Znaš li možda gdje je?« »Znam, gospođo«, odgovorio je Joseph. Okrenuo se i otvorio vrata sirotišta - koja su tog poslijepodneva očigledno bila otključana - i poveo je u kuću. Iz kuhinje se čulo glasno komešanje, a kad je Silence ušla unutra, ugledala je kako Temperance, s kosom raspuštenom preko ušiju, pokušava smiriti posvemašnji kaos. Skupina dječaka stajala je u kutu, naizmjence pjevala visokim, anđeoskim glasovima, gurkajući jedan drugog kad bi Temperance ili Nell okrenule leđa. Nell je nadgledala tjedno pranje, dok su tri malene djevojčice pazile na lonac u kojem se nad ognjištem nešto kuhalo. Temperance se okrenula upravo u trenu kad je Silence ušla i odmaknula s lica pramen valovite kose. »Silence! O, hvala nebesima. Danas bi mi dobro došla tvoja pomoć.« »Oh.« Silence se gotovo omamljeno osvrtala po kuhinji. »Zbilja?« »Da, zbilja«, Temperance je dlučno odvratila. »Winter je i dalje bolestan. Bi li mu mogla odnijeti ovaj pladanj?« »Winter je bolestan?« Silence je automatski dohvatila pladanj. »Da.« Temperance je mrgodno pogledala raspjevane dječake. »Ponovno, od početka, molim vas. Joseph Smith, prestani gurkati Josepha Littlea. Da«, ponovila je, okrećući se natrag prema Silence, »zaboravila sam ti reći, zar ne? Oh, toliko se toga dogodilo od jučer. Samo mu odnesi hranu i nipošto mu nemoj dopustiti da ustaje iz kreveta.« Temperance je to rekla prilično strogo, a Silence je mamila pomisao da joj salutira poput vojnika, iako se mudro suzdržala od te geste. Umjesto toga, pojurila je van iz kuhinje i otišla do Winterove sobe gore ispod nadstrešnice. Možda je Temperance imala nekakav predosjećaj, jer kad je Silence rastvorila vrata, ulovila je Wintera kako navlači hlače. Ili barem to pokušava. Njezin najmlađi brat bio je blijed i mokar od znoja te je pao na krevet kad je zatvorila vrata za sobom. 3

Eng. limena kutijicu.

~ 226 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Zar ne može čovjek imati malo privatnosti?« rekao je Winter neuobičajeno zlovoljan. »Ne ako pokušava pobjeći.« Silence je odložila pladanj na stolić pored kreveta koji je nesigurno balansirao na hrpi knjiga. »Oprosti.« »Rekla ti je, zar ne?« Winter je mračno upitao. »Da si bolestan? Da.« Silence je suosjećajno namrštila nos. Ponekad je Temperance zbilja znala šefovati, no u tom slučaju Silence se u potpunosti slagala sa sestrom. Winter je izgledao zaista strašno. Skinuo je noćnu košulju kako bi se odjenuo, a ona je mogla nabrojati rebra na njegovom golom torzu. Sagnuo se kako bi dohvatio noćnu košulju s poda, a ona je zadržala dah. Hitro se uspravio, no ona je već vidjela dugačku porezotinu na njegovim leđima. »Dragi Bože! Odakle ti to?« Navukao je noćnu košulju preko glave. Kad je ponovno izvukao glavu, napravio je grimasu. »Nije co ništa, zbilja. Molim te, nemoj reći Temperance, samo će se još više brinuti.« Silence se namrštila, »Ali odakle ti? Izgleda kao rana od noža.« »Ništa slično. Pao sam.« Izgledao je smeteno. »Na ulici, nekidan. Bojim se da sam pao na kočijaško kolo pa mi je željezo rasparalo kaput.« »Kako Čudno. Izgleda baš kao da te netko porezao nožem - ili mačem.« Silence je pokušala poviriti preko njegovog ramena, no on se naslonio natrag na jastuk, blago se lecnuvši. »Jesi li je očistio?« »U redu je. Stvarno.« Nasmijao se, gotovo veselo i ljupko. »Priznajem da sam malo zanemario ranu kad sam je tek dobio i da je to možda dovelo do nesvjestice, ali sad već dobro zarasta.« »Ali...« »Stvarno, Silence«, rekao je. »A sad. Reci mi kako si ti.« »Oh.« Pažljivo je preselila pladanj u njegovo krilo pazeći da ga namjesti tako da se ništa ne prolije. »Pa, William je opet otplovio.« Winter je podignuo pogled sa žlice juhe. »Tako brzo?« Odvratila je pogled, zabavljajući se poravnavanjem posteljine. »Kapetan nekog broda nenadano se razbolio. William je tvrdio da će mu dobro platiti ako se ranije vrati na more.« »Ali«, Winter je suzdržano odgovorio. »Nekidan sam otišla u Concordovu kuću na večeru, bio je prilično hladan. Asa je također trebao biti tamo, ali nije došao. Nije ni poslao poruku da mu je žao.« Silence je dohvatila jastuk i protresla ga. »Nećeš vjerovati, znam to, ali Concord je natuknuo da me je gospodin O'Connor zaveo, čak i nakon što ~ 227 ~

Knjigoteka


Glorij@

sam mu rekla da nije tako bilo. Mislim da mi ne vjeruje, Winter. Mislim da mi ni Temperance ne vjeruje.« Mora da je prejako udarila jastuk jer je maleni oblak perja poletio iz jednog kuta. »Jasno mi je«, Winter je tiho rekao, promatrajući svoj oštećeni jastuk. »Žao mi je.« Silence je spustila jastuk natrag na krevet i nježno ga podragala. »Ali ti mi vjeruješ, zar ne? Znaš da me gospodin O'Connor nije ni taknuo, da je samo tražio da tamo provedem noć. I to sam učinila. Provela sam noć u njegovoj sobi, ali ništa - baš ništa! - nije se dogodilo. Vjeruješ li mi, Winter?« Ustala je, obrambeno prekrižila ruke preko prsa i nervozno se zagledala u njega. »Vjerujem«, polako je rekao Winter, »da si moja sestra i da ću te, ma što se dogodilo, i dalje voljeti i biti uz tebe.« »Oh«, šapnula je, a budalaste suze pojavile su joj se u očima. Bilo je to nešto najslađe što je Winter mogao reći - ali istovremeno i najužasnije. Očigledno joj ni on nije vjerovao. » Silence...« »Pa, onda«, rekla je ne gledajući u njega, nije mogla to učiniti a da ne brizne u plač ili ga udari, a nijedno od toga ne bi bilo dobro. »Idem dolje vidjeti treba li Temperance moju pomoć u kuhinji.« »Silence«, zazvao ju je kad je stigla do vrata. Nije se okrenula, samo je zurila u svoju ruku na kvaki i grubo odgovorila. »Što?« »Jesi li ikad razmišljala o tome da nam pomažeš ovdje, na redovitoj osnovi?« Pitanje je bilo toliko neočekivano da se Silence okrenula kako bi pogledala u Wintera. Ozbiljno ju je promatrao. »Dobro bi nam došla tvoja pomoć, znaš.« »Zašto?« šapnula je. Trepnuo je i zagledao se u tanjur s juhom. »Mislim da bi to dobro došlo i tebi i nama.« Mislio je da je propala. To je saznanje došlo tako nenadano i tako nadasve nepoželjno da je Silence zanijemila od šoka. Winter je podignuo pogled prema njezinim očima koje su bile pune kajanja i tuge. »Molim te, barem razmisli o tome.« Kratko je kimnula i brzo otišla ne rekavši ništa. Nije mogla. Nitko nije vjerovao da je izišla iz spavaće sobe Mickeyja O'Connora netaknuta. Ni trgovci, koji su okretali leđa i pretvarali se da imaju posla ~ 228 ~ Knjigoteka


Glorij@

kad bi ušla u njihovu trgovinu. Ni William, koji je šutio dok ga je promatrala kako se pakira i odlazi. Ni Asa ni Concord ni Verity, čak ni Temperance ni Winter. Čak je i njezina vlastita obitelj mislila da je lagala kako bi zatajila užasan grijeh. Na cijelom svijetu nitko joj nije vjerovao.

~ 229 ~

Knjigoteka


Glorij@

Osamnaesto poglavlje Kralj Lockedheart izgledao je zbunjeno. »Ali ako otvorim vrata krletke, ptica će odletjeti.« »Ako želite naučiti Što je ljubav, morate otvoriti vrata«, rekla je Meg. Stoga je kralj otvorio vrata krletke malenoj plavoj ptičicu Istog je trena ptica poletjela i nestala kroz otvoren prozor. Kralj se zagledao u Meg, stisnutih obrva. »Mislim da sam ovim samo naučio kako izgubiti pticu,« »Da?« upitala je. »Što osjećate?« Kralj se namrštio. »Gubitak. Prazninu.«... - iz Kralja Lockedhearta »Znači, mislite da bismo to mogli?« gospođa Dews nagnula se prema naprijed, vedra lica, njezine čudesno smeđe oči gorljivo su ga promatrale. St. John je kimnuo, zadivljen njezinom živošču. Kako i ne bi bio? Bila je sasvim drugačija od Clarinog ukočenog lika gore na katu. Odgurnuo je strašnu pomisao sa strane i radije se koncentrirao na odgovor. »Da. Da, naravno. Već sam rekao pomoćnici da pošalje pozivnice za razgledavanje sirotišta.« Gospođa Dews ugrizla se za usnu. »Koliko ste ljudi pozvali?« »Malo više od stotinu.« »Oh!« Sjedila je sasvim mirno, razrogačenih očiju, no ruku je odmaknula kako bi stisnula zapešće svoje glavne sluškinje, žene po imenu Nell. St. John je bio zatečen prisutnošću sluškinje prilikom Temperanceinog drugog posjeta njegovom domu. Tijekom prvog posjeta, stigla je sama i praktički je vibrirala od uzbuđenja oko jedne ideje: da Dom za siročad i nezbrinutu djecu otvore za razgledavanje, u nadi da će privući pažnju budućeg mecene. Bio je to smion plan, ali istovremeno i mudar. Posjećivanje nesretnih ljudi, nalazili se oni u zatvorima, bolnicama ili domovima za beznadno poludjele, u Londonu je trenutačno bilo u modi. Većina njih dolazila je samo kako bi ih gledala i smijala se kreveljenju tih jadnih duša, no mnogi bi također donirali novac dobrotvornim ustanovama koje bi posjetili. »To je zbilja mnogo ljudi«, rekla je gospođa Dews, pustivši služavku. »Da, ali to su sve redom najbolje obitelji, među kojima je dobročinstvo sad u modi«, St. John je značajno podignuo obrvu. ~ 230 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Zaista. Da, naravno«, gospođa Dews jednom je rukom zagladila crnu suknju. Blago je drhtala, a St. John je osjetio divlji poriv da ode do druge strane sobe i smiri je. »Mislite li da ćete biti spremni na vrijeme?« upitao je, sklapajući ruke iza leđa. »Vjerujem da hoćemo«, rekla je, izgledajući kao da joj je malo laknulo što su promijenili temu. »Već smo izribali zidove i podove, Winter redovito sluša djecu kako recitiraju razne pjesmice napamet, a Nell marljivo popravlja dječju odjeću.« »Dobro, dobro. Reći ću kuharici da napravi dovoljno punča i nešto medenjaka s đumbirum dan prije, tako da vam ih dostave rano ujutro.« »Ali već ste toliko toga učinili«, uzviknula je gospođa Dews. »Ne želim da radi mene idete u trošak.« »To je radi djece«, St. Johu ju je nježno podsjetio. »Osjećao bih se kao prava budala ako ne bih ničim pridonio našem malom planu. Molim vas, ne spominjite to.« »U tom slučaju...« sramežljivo mu se osmjehnula, oči su joj bile tako žive. Kako je Caire mogao dopustiti da mu ta žena klizne kroz prste nije mu ulazilo u glavu. Brzo se okrenuo, pretvarajući se da proučava porculanski sat na polici iznad kamina. »Je li to sve za danas?« »Oh! O, naravno«, rekla je iza njega, pomalo povrijeđeno. »Nisam vam htjela oduzimati vrijeme, gospodine St. John. Bili ste od velike pomoći meni i našem domu.« Stisnuo je vilicu kako ne bi promrsio nekakvu ispriku. Umjesto toga, ukočeno se naklonio. »Ugodan dan, gospođo Dews.« Ona je zatim otišla, nakon što se ljubazno naklonila, i samo mu je služavka uputila znatiželjan pogled preko ramena. Čekao je dok se vrata knjižnice nisu zatvorila prije nego je otišao do prozora koji je gledao na ulicu. Promatrao je kako prelazi ulicu, korak joj je bio lagan i dostojanstven, jednu je ruku zbog vjetra držala na šeširu. Služavka je hodala pored nje i izgledalo je kao da razgovaraju. Njezin crni lik postajao je sve manji, sve dok u jednom trenutku nije nestala u londonskoj gužvi. St. John je pustio da mu zavjesa klizne iz ruke. Osvrnuo se po knjižnici, no unatoč knjigama i novim arcima papira te metežu, doimala se pustom i usamljenom nakon njezinog posjeta. Napustio je prostoriju i popeo se uz stepenice, dva kata više. Rijetko je posjećivao Claru u to vrijeme, najčešće bi samo nastavila spavati nakon uobičajene nemirne noći. No danas je osjetio da ne može odoljeti. U jednom leutu svoga uma, znao je da će doći dan - možda uskoro - kad se ~ 231 ~

Knjigoteka


Glorij@

više neće moći popeti uz stepenice i vidjeti je. St. John je pokucao na njezina vrata, a potom ih otvorio. Stara služavka koja je bila Clarina stalna pratiteljica podignula je pogled, sjedeći na stolici pored kreveta, potom je ustala i otišla do vatre. Pristupio je krevetu i spustio pogled. Clari su vjerojatno upravo oprali kosu, budući da je bila raširena poput svijetle zastave na bijelom jastuku. Uvojci su joj bili tamno smeđe boje s nijansama crvene, prošarane sivom. Zatekao se kako joj gladi kosu. Jednom mu je povjerila da joj je kosa najjači adut, a njega je zapanjilo što se dame kategoriziraju prema takvim stvarima. Zapanjilo i istinski nasmijalo. »Godric«, šapnula je. Spustio je pogled i primijetio da ga njezine smeđe oči promatraju. Nekoć su bile lijepe, baš kao oči gospođe Dews. Sad su stalno bile pune bola. Sagnuo se i usnama pažljivo očešao njezino široko čelo. » Clara.« Osmjehnula se, njezine blijede usnice tek su se neznatno iskrivile. »Čemu dugujem ovaj posjet?« Šapnuo joj je na uho. »Dubokoj i trajnoj čežnji da promatram najljepšu ženu na svijetu.« Nasmijala se, što je i priželjkivao, no potom se taj nježan zvuk pretvorio u suhi kašalj koji joj je tresao cijelo tijelo. Sestra je požurila do njih. St. John se odmaknuo i s bolnim strpljenjem promatrao kako se Clarin kašalj postepeno povlači. Kad je prestao, kosa joj je bila mokra od znoja, a lice bljeđe od jastuka, no svejedno je pogledala u njega i osmjehnula se. Progutao je knedlu koja mu je stisnula grlo. »Žao mi je ako ti smetam. Samo sam želio da znaš da te volim.« Ispružila je drhtavu ruku prema njemu. Primio ju je i gledao kako mu usnama tiho poručuje: »Znam.« St. John se natjerao da se nasmije prije nego se okrenuo i otišao iz ženine sobe.

Bilo je kasno poslijepodne, gotovo tjedan dana poslije, kad je Temperance pokucala Polly na vrata. Sad kad se Winter oporavio, ona i Mary Whitsun obavljale su poslove oko pripreme sirotišta za razgledavanje, no bilo je važno da tog dana svrati do Polly. Polly je otvorila vrata s usnulom Mary Hope u naručju i šalom prebačenim preko ramena. »Uđite, gospođo Dews, Mary Whitsun. Stvarno mi je drago da vas vidim.« ~ 232 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Je li Mary Hope išta bolje?« Temperance je šaptom upitala dok je ulazila u nakrcanu malu sobu. Kratko se osvrnula i primijetila da Pollyna djeca spavaju skupa na krevetu. Mary Whitsun prišuljala im se na prstima kako bi vratila prekrivač koji je jedno dijete bacilo. »Da, jest«, dojilja se razvedrila spuštajući pogled prema bebi. »Više nema groznicu i jače sisa. Mislim da bi mogla preživjeti madam.« »O, hvala Bogu«, Temperance je s olakšanjem sklopila oči. Malena su djeca često umirala. Bilo je ugodno iznenađenje zateći jedno koje je pobijedilo groznicu u toj dobi. Premda Mary Hope nije još bila sasvim izvan opasnosti. »A tvoja djeca?« »Nikad nisu imali groznicu, hvala Gospodu«, odgovorila je Polly. »Zdravi k'o štenci.« »Hvala ti, Polly«, Temperance je podsjetila samu sebe da mora nagraditi dojilju. »Hoćete li je pridržat'?« upitala je Polly, »Tek sad je zaspala, a ja nisam imala ni trena mira da se malo sredim.« Pružila joj je dijete, a Temperance se sjetila Lazarovih riječi i kako ju je vidio da odbija primiti dijete. Oklijevala je na trenutak prije nego je primila maleni, topli svežanj u svoje naručje. Mary Whitsun povirila joj je preko ruke pa su se obje s čudom zagledale u sićušne nježne prstiće raširene na ružičastom obrazu. Temperance su oči zapekle od suza. »Jeste li u redu, madam?« Polly je zabrinuto upitala gurajući šal u korzet. »Da«, promrsila je Temperance brišući obraz o rame. »Bilo je stvarno blizu.« »To jest«, ležerno je rekla dadilja uzimajući natrag dijete. »Nema smisla da ih ne volimo, zar ne?« šapnula je Temperance. Pogledala je u Mary Whitsun koja je i dalje bila opčinjena bebinim majušnim licem. »Jest, bojim se da je bedasto i pokušavat'«, odgovorila je Polly. »Jedan pogled na njihova mala lica i gotovi smo, jel' da?« »Da, upravo tako.« Temperance je zaželjela Polly laku noć i nježno za sobom zatvorila vrata sobe. Kad je podignula pogled, primijetila je da ju Mary Whitsun promatra. »Hoće li beba preživjeti, madam?« Temperance se osmjehnula. »Mislim da hoće, Mary.« »Baš mi je drago«, ozbiljno je rekla Mary. ~ 233 ~

Knjigoteka


Glorij@

Spustile su se niz trošne stepenice i izišle kroz ulazna vrata Pollyne podstanarske zgrade. Temperance je s nelagodom pogledala u nebo. Sunce je počelo zalaziti. »Moramo požuriti doma prije mraka.« Mary je žurno hodala pored nje. »Je li istina da Duh St. Gilesa izlazi kad padne mrak i lovi djevojčice?« »Gdje si to čula?« Mary je pognula glavu. »Od mesarevog malog. Je li to istina?« Temperance se namrštila. »Neke su cure stradale, da. Ali ne moraš se brinuti sve dokle si u školi, naročito noću.« »Hoćete li i vi ostati kod kuće?« Temperance je pogledala u Mary. Djevojčica je netremice gledala u do dok su hodale. »Moram obaviti neke stvari, jasno...« »Ali što ako još nekom djetetu zatreba pomoć po noći?« Mary se grizla za usnu. »Moj posao je da pomažem napuštenoj djeci u St. Gilesu«, Temperance je nježno odvratila. »Gdje bi Mary Hope završila da nisam otišla po nju?« Mary je šutjela. »Ali vrlo rijetko moram izlaziti nakon mraka«, Temperance je brzo dodala. »Zaista, nema potrebe da se brineš.« Mary je kimnula, ali je i dalje izgledala zabrinuto. Temperance je uzdahnula, poželjevši da može nekako utješiti Mary, no sve dok je ubojica bio na slobodi, to će biti teško. Kad su stigle do kući čekalo ih je još posla pa je Temperance poslala Mary Whitsun da nadgleda mlađe djevojčice dok peru zidove u hodniku. Kad se te večeri Temperance popela stepenicama do svoje sobe, već je bilo prilično kasno. Pripreme za otvaranje sirotišta za razgledavanje bile su iscrpljujuće. Svaki put kad bi pomislila da su pri kraju, pojavio bi se novi zadatak i one su se nekako morale pobrinuti za njega. Zašla je za ugao na vrhu trošnih stepenica, proučavajući rukohvat. Trebalo ga je ulaštiti, no bi li njegovo uljepšavanje samo navelo potencijalne mecene da pomisle da sirotištu zapravo ne trebaju novčana sredstva? To je bila dilema vezana uz sve odluke koje je donijela kako bi uljepšala i sredila sirotište. Svaka je odluka bila puko nagađanje, čak i nakon što joj je Winter svojim tihim glasom rekao da radi dobar posao i da se ne treba toliko brinuti. No, onkraj svih njezinih briga nalazila se neumoljiva tuga. Ukratko, nedostajao joj je Caire. Pitala se što bi on mislio o tim odlukama, željela je popričati s njim o problemima i sitnim radostima. Željela je biti s njim. ~ 234 ~

Knjigoteka


Glorij@

No, tu je mogućnost zabrljala, zar ne? Ramena su joj potonula pri samoj pomisli kad je zašla za posljednji ugao starog stubišta i naposljetku stigla do najvišeg dijela kuće. On je smatrao da ga je željela samo zbog glupe seksualne veze, i premda je ona definitivno žudjela za tim da ga ponovno zagrli, njezini su osjećaji sezali daleko dalje. Zastala je na vrhu stepenica, jedna jedina svijeća treperila joj je u ruci i osvjetljavala put, kad je konačno shvatila ono što je cijelo vrijeme znala. Prema Caireu je osjećala mnogo više od požude. Jecaj joj je zastao u grlu prije nego ga je stigla suzbiti. Bila je tako usamljena prije nego je on došao u njezin život. Njegovo je odsustvo sada samo naglašavalo koliko je bila sama. Da, imala je svoju braću i sestre, djecu i Nell, ali čak i s vlastitom obitelji, bila je nekako odvojena. Samo je s Caireom bila ono što jest, sa svim svojim manama i vrlinama. Vidio je njezinu fizičku potrebu, njezine ponekad nekršćanske nagone i emocije i, čudo nad čudima, svejedno mu se sviđala. Svejedno ju je želio. Bilo je tako oslobađajuće samo biti s njim! Znati da može biti ono što jest - do kraja - a da on neće pobjeći. Osvrnula se po mračnom, bijednom hodniku. Sama. Bila je tako sama.

Tek je pola Sata nakon početka razgledavanja Temperance zaključila da situacija prilično dobro napreduje, kad se sve uzme u obzir. Početak je bio malo klimav, kad su njihovi prvi posjetitelji - dama s golemim perom u kosi u pratnji debeljuškastog gospodina s dugačkom perikom, obojenom u nevjerojatnu, tamno modru boju iznad naboranog lica - uranili, stigavši netom prije pet sati. Joseph Tinbox bio je jedini koji je čuo kucanje na vratima, a kad ih je otvorio, najprije ih nije htio pustiti unutra zato što su »došli prerano i moraju otići i vratiti se u pravo vrijeme.« Nasreću, Nell je u tom trenutku otišla potražiti Josephs Tinboxa i zatekla ga kako tjera njihove posjetitelje. Duboke isprike i dvije šalice punča gospodina St. Johna pomogle su smiriti ozlojeđeni par. Nakon toga otmjena gospoda počela je ravnomjerno pristizati. Zapravo ih je bilo toliko puno da su u jednom trenutku njihove velike nosiljke zakrčile Maiden Lane na veliko iznenađenje uobičajenih stanara. Štoviše, neki su izvadili stolice i posjedali na ulicu kako bi promatrali paradu plemića. Da, sve je išlo prilično dobro, a ako punč izdrži do kraja i ona uspije spriječiti Wintera od uplitanja u političku raspravu s prilično glasnim mladim gospodinom u groznom žutom kaputu koji je ustrajao u tome da izgovara najgluplje moguće stvari, možda čak i prežive taj dan. Temperance se nasmijala i primila dlan živahne dame u tamnoljubičastoj haljini koja je uzvikivala »jadni mali sirotani«. Bila je na ~ 235 ~ Knjigoteka


Glorij@

odlasku, a usprkos njezinom nesretnom izboru riječi, doimala se istinski dirnuta sirotištem. »Tko je to?« Nell je promrmljala iza Temperance. »Ne znam, ali prilično je entuzijastična«, šapnula je Temperance. »Ne, ne ona. Ona.« Temperance je pogledala preko glave njihove gošće i ugledala lady Caire kako se trucka po oblutcimn, usta iskrivljenih od gađenja. Odjenula je posve neprikladnu zlatno-plavu brokatnu haljinu i za ruku držala gospodina s crvenkastom kosom i kaputom boje lavande. Publika u Maiden Loncu bila je zapanjena njome, mnogi su se gurkali laktovima dok je prolazila. Nasreću, gospodin St. John vidio ju je kako prilazi i presreo, naoko ukazujući na otužnu izgradnju doma. No, nije ju mogao zauvijek zadržavati. »O, ne!« zastenjala je Temperance. »Što? Što?« siktala je Nell, sva uzbuđena. »To je lady Caire«, promrsila je Temperance. »Prilično je strašna.« Prigušeno hihotanje začulo se iza njih. Temperance se okrenula i na vlastiti užas primijetila da nisu same. Lady Hero, u zapanjujućoj srebrnoplavoj haljini, nekako je ušla u maleni hodnik i, što je bilo još gore, očigledno je načula što su pričale. »Oh. Žao mi je«, promrsila je Temperance i krenula se nakloniti, no onda se na pola puta predomislila i prebrzo uspravila. »Nisam mislila... To jest... Uh...« »Prilično je grozna«, rekla je lady Hero blago se osmjehnuvši. »No, ako mi vjerujete, već sam je čula kako priča o nedaćama siromašne dječice.« »Zaista?« Temperance je slabašno upitala. Bacila je još jedan pogled na ulicu. Lady Caire prestala se prepirati sa svojom pratnjom oko nečega. Okrenula se natrag prema lady Hero. »Dakle, možda je zaista zainteresirana za naš dom?« »Mislim da jest. Kao i ja«, rekla je lady Hero gotovo sramežljivo. »Postala sam siroče u dobi od osam godina, znate.« »Žao mi je, nisam znala.« Lady Hero samo je odmahnula rukom. »Bilo je to davno. Ali ima mnogo dama koje su koliko-toliko zainteresirane za dobrobit siromašne dječice.« »Oh«, odgovorila je Temperance ne naročito elokventno. Nije joj palo na pamet potražiti žensku dobročiniteljicu. Cijelo je vrijeme imala na umu nekog tko bi nalikovao Sir Stanleyju Gilpinu - stariji, bogat muškarac - a ~ 236 ~

Knjigoteka


Glorij@

možda se zapravo samo trebala koncentrirati na dio s bogatstvom. Osmjehnula se lady Hero. »Kako divno!« Lady Hero se nasmijala. »Biste li bili tako ljubazni i proveli me kroz vaš dom?« »Naravno«, rekla je Temperance, no u tom se trenutku niz stepenice spustio Winter. »Sestro, jesi li vidjela Mary Whitsun?« Winter je imao boru između obrva. »Ne od jutros.« Okrenula se prema Nell. Služavka je slegnula ramenima. »Da je potražim?« »Ako ti nije teško, Nell«, rekao je Winter. Nell je požurila uz stepenice. »Vi mora da ste gospodin Makepeace«, rekla je lady Hero. »Winter, ovo je lady Hero Batten«, rekla je Temperance. »Upravo sam govorila gospođi Dews...« otpočela je dama kad se Nell trčeći vratila u sobu. Za ruku je držala Josepha Tinboxa. »Reci joj što si meni rekao«, Nell je naredila Joseph u. »Reci joj gdje je otišla Mary Whitsun!« »Otišla je«, kratko je odgovorio Joseph. Njegove smeđe oči bile su širom rastvorene, lice toliko blijedo da su se na njemu isticale pjegice. »Rekla je da je u redu. Rekla je da svi imaju previše posla.« Temperance je osjetila led u grudima. »Previše posla za što?« »Došla je neka žena i rekla da treba otići po neko dijete«, rekao je Jospeh. »Mary je otišla s njom.« Temperance je pogledala kroz vrata. Nebo se već počelo smračivati, noć se uvlačila u St. Giles poput ulične mačke. Dragi Bože. Mary Whitsun bila je vani u St. Gilesu po noći, dok je ludi ubojica bio na slobodi. * * *

Bilo je kasno poslijepodne, a Lazar je tumarao kroz ulice St. Gilesa. Sunce je počelo zalaziti, slabašne zrake brzo su se povlačile s visokih zgrada, nadstrešnica i hrpe uzbibanih znakova. Lazar je preskočio preko lešine neke mačke u kaljuži i nastavio svojim putem. Bio je blizu, veoma blizu tome da pronađe Marienog ubojicu. Iznova i iznova dolazio je u St. Giles, a predosjećao je da bi to mogao biti posljednji ~ 237 ~

Knjigoteka


Glorij@

put - bilo to dobro ili loše. Opasnost je vrebala, izbacivala kandže, čekala da napravi pogrešan korak. Opasno ili ne, nešto duboko u njemu osjećalo je da mora poravnati račun. Morao je vidjeti Marienog ubojicu kažnjenog kako bi mogao nastaviti dalje s Temperance. A želio je i ponovno vidjeti Temperance. Strašno je to želio. Nije nimalo sumnjao da bi mu dah stao u grudima ako je više ne bi mogao dotaknuti, razgovarati s njom, promatrati one njezine čudesne zlatne oči u kojima se odražavaju njezine prave emocije. No, najprije je morao pronaći ubojicu. S tim na umu, pokušao je razgovarati s Tommyjcm Pettom tri puta tog tjedna - dečko je morao znati nešto o vezi između Majke Melem i svoje sestre. No svaki put kad bi Lazar navratio u kuću gospođe Whiteside, Tommy bi netragom nestao. Možda će ga zateći ako navrati kasnije u danu. Petnaest minuta poslije, skrenuo je u Bjegunčevu ulicu i pratio zavoje i uglove sve dok se nije rastvorila u dvorište u kojem se nalazio bordel gospođe Whiteside. No, dok mu se primicao, začuo je galamu i podignute glasove. Posljednjih je nekoliko koraka pretrčao. Prizor koji ga je dočekao u dvorištu bio je neobičan: dame i mladići stajali su u dvorištu, a većina njih držala je svijeće ili fenjere. Neki su se prepirali, neki su jecali, a neki su jednostavno stajali preneraženi. U tom je trenutku Pansy izišla iz bordela sa svojim krupnim čuvarom, Jackyjem, za leđima. Lazar se počeo gurati kroz gomilu, čak i kad je Jacky podignuo svoje goleme ruke iznad glave i spojio ih, stišavši cijelo dvorište. »Kuća je pretražena. Nema nikog unutra. Opasnost je prošla«, Pansy je rekla dubokim glasom. »Sad želim da se svi vratite unutra.« Jacky je ponovno pljesnuo dlanovima i, jedna po jedna, kurve su se nevoljko vratile unutra. Krupna žena u ljubičastoj svili položila je ruke na kukove. »A kak' da mi znamo da je unutra sigurno?« Pansy ju je prostrijelila strogim pogledom. »Jer ja kažem da je.« Žena je pocrvenjela i ušla unutra. Lazar je krenuo naprijed, a Pansy ga je pritom primijetila. Kimnula je bradom. »Ne želimo vas ovdje.« Nije se dao smesti. Željeli oni njega ili ne, imao je osjećaj da je ono što se zbivalo u bordelu važno i za njega. »Što se dogodilo?« upitao je. »Ništa oko čega biste se vi morali brinuti«, promrsila je i pomaknula se u stranu kao da ga želi tamo i ostaviti. ~ 238 ~

Knjigoteka


Glorij@

Bez razmišljanja, uhvatio ju je za rame prije nego je stigla nestati u kući, a onda je više osjetio nego vidio kako Jacky zamahuje rukom prema njemu. Čuvar je bio krupan čovjek, ali je zbog toga bio i spor. Lazar se okretno sagnuo i snažno ga udario u trbuh. Jacky je teško pao na koljena. Pansy je tužno zacvilila i obujmila ramena velikog čovjeka svojim sićušnim rukama. »Prestanite!« Lazar se odmaknuo, ali su mu dlanovi i dalje bili stisnuti u šake. Ne bi valjalo podcijeniti Jackyja. Pansy je uzdahnula, njezino izobličeno lice izgledalo je sivkasto. »Ionako sam već kao mrtva. Dođite unutra.« Jacky se pridignuo na noge i uputio Lazaru opak pogled, no ipak se maknuo sa strane kako bi ga propustio unutra. Lazar je ušao u kuću sav nakostriješen. Čuvaru ne bi bio problem ubiti ga. Samo ga je Pansy sprječavala u tome. Ništa više nije komentirala, samo ih je povela uz stepenice. Nekoliko se kurvi i dalje motalo po hodnicima i tračalo, no kad su ugledale madam, nestale su u svojim sobama. Pansy se zaustavila kod vrata na sredini gornjeg hodnika i misteriozno pogledala Lazara prije nego ih je otvorila. Najprije je osjetio vonj, smrad utrobe i krvi. Tijelo na krevetu bilo je rasporeno, baš kao Marie. Primaknuo se bliže, pazeći na tamne mrlje na podu, i zagledao se u voštano lice. Bio je to Tommy, a lice mu je bilo neobično spokojno u usporedbi s unakaženim tijelom. Lazar je opet pogledao u Pansy. Pogled je fiksirala na taj užas na krevetu, no kad ju je pogledao, kimnula je bradom prema njemu. »Hajdemo dolje. Treba mi šalica čaja.« Zatvorila je vrata za njima pa su se svi tiho spustili niz stepenice i ušli u mali dnevni boravak. Pansy je sjela na svoj naslonjač, pokazujući Lazaru da sjedne nasuprot nje. »Čaj, Jacky.« Krupni se čovjek nije ni pomaknuo, a ona je umorno kimnula. »U redu je. Lord Caire neće mi ništa.« Čuvar je gunđajući napustio sobu. »Ubijen je na isti način kao i Marie i ostale prostitutke«, Lazar je tiho rekao. »Sigurno je poznavao ubojicu.« »Mmm.« Pansy je izgledala zamišljeno, bradu je naslonila na šaku. »Gazdarice Pansy.« Teško je uzdahnula i podignula pogled. »Da. Da, naravno da je poznavao ubojicu.« Lazar je stisnuo oči. »Kao i vi.« Pogledala ga je ravno u oči. »Kao i ja.« »O kome se radi, Pansy?« ~ 239 ~

Knjigoteka


Glorij@

Podignula je ruku kad su se vrata otvorila. Ušao je Jacky, noseći u svojim velikim rukama delikatan pladanj s čajem. Osmjehnula mu se kad ga je odložio. »Hvala ti, Jacky. Možeš li, molim te, pripaziti na vrata?« Krupni je muškarac sumnjičavo pogledao u Lazara i otkotrljao se van. Pansy je pričekala dok se vrata nisu zatvorila. Zatim je pogledala u Lazara. »Radi se o vlasnici ove kuće. Ona kontrolira sve prostitutke u svom malom kutku St. Gilesa. Svaka joj mora davati dio zarade, čak i ako se radi o svega nekoliko penija. Marie je odbila. A Tommy, ta budala...« Odmahnula je glavom s gađenjem i natočila si šalicu čaja. Lazar se natjerao da strpljivo sjedi. Dohvatila je punu šalicu, no onda se samo zagledala u nju. »Mislim da ju je pokušao ucijeniti. Mislim da ju je to potaknulo. Bila je tu večeras, u posjeti Tommyju, i žurno je otišla. Tommy je zasigurno cijelo vrijeme znao tko je ubio njegovu sestru, a onda kad ste vi počeli postavljati pitanja, zaključila je da bi mu mogla platiti da čuva njezinu tajnu. Bio je lijep, ali ne i naročito pametan.« Lazar je sklopio oči. Bio je tako blizu. »Tko je to, Pansy?« »Majka Melem.« Osjetio je kako mu se bilo ubrzalo. Napokon. »Svodnica koja drži krčmu?« Pansyne su se usne trzale. »Ona je mnogo više od toga. Najmoćnija je žena u ovom dijelu St. Gilesa. I najopasnija. Vidjeli ste Tommyja. Učinila je to u kući punoj ljudi. Podivljala je od gnjeva. Pali mostove za sobom.« »Ali zašto je tako dramatično ubila Marie i ostale prostitutke?« Pansy je slegnula ramenima. »Da bi preplašila konkurenciju, saveznike, kurve sve i svakoga, zapravo.« Namrštio se. »U opasnosti ste.« »Ubit će me prije nego istekne tjedan dana, čini mi se«, Pansy je ravnodušno izjavila i napokon otpila gutljaj čaja. »Mene i svakog za koga bude mislila da ju je izdao ili joj se nade na putu. I vama je bolje da pripazite. Već je ubila Tommyja kako bi ga spriječila da popriča s vama - i s gospođom Dews.« Lazar je podignuo obrve, sve napetiji. »Gospođom Dews?« Pansy je pažljivo odložila šalicu na pladanj. »Mislim da Majka Melem smatra gospođu Dews suparnicom po pitanju kontrole nad St. Gilesom. Ne sviđa joj se što gospođa Dews spašava djecu koju bi ova radije prodala ili pretvorila u kurve.« »Mislite da će krenuti na Temperance Dews?« »Već jest.« ~ 240 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Što?« Lazar je osjetio kako su mu se mišići zgrčili u panici. Pansy ga je pogledala užasnim, fatalnim pogledom. »Jedna od naših djevojaka večeras je dovela neku curu, za koju skrbi gospođa Dews.« »Mary Whitsun.« »Da. Majka Melem odvela je cura sa sobom kad je odlazila.« Lazar je skočio na noge i jurnuo prema vratima dok su do njega dopirale Pansyne posljednje riječi. »Mislim da Majka Melem misli napasti gospođu Dews preko te cure.«

~ 241 ~

Knjigoteka


Glorij@

Devetnaesto poglavlje »To što osjećate je tuga zbog gubitka«, rekla je Meg. »To što osjećate je ljubav. A to«, nastavila je kad je mala plava ptica uletjela natrag u prostoriju i spustila se na kraljevu ruku, »i to je ljubav.« »Ne razumijem«, rekao je kralj. »Što sad osjećate?« upitala je Meg. Kralj Lockedheart se namrštio nježno milujući glavu plave ptičice. »Radost. Sreću.« »To je radost ljubavi«, Meg se nasmijala. »Da biste osjetili ljubav prema ptici, morate biti spremni pustiti je. Zauzvrat, ptica će vam pokazati ljubav svojim povratkom.« ... - iz Kralja Lackedhearta

Dagi Bože. Temperance je osjetila kako je koljena izdaju od straha. Ne Mary Whitsun. Ne njezina draga Mary Whitsun. Osjetila je kako Nell prebacuje ruku preko nje kako bi je zagrlila. Lady Hero je izgledala zabrinuto. Gospodin St. John je uveo lady Caire i njezinu pratnju unutra nakon što je razmijenio par riječi s Winterom, ozbiljno pogledavši Temperance prije nego je damu poveo uza stepenice. Whites je ostale poveo u kuhinju. Temperance je potonula u stolicu. Morala je spasiti Mary, ali kako da to učini kad nije ni znala kamo je Mary otišla? »Moramo je potražiti«, govorio je Winter. »Gdje se nalazilo dijete po koje je Mary išla?« Netko je počeo lupati po kuhinjskim vratima. »Temperance!« Bio je to Caireov glas. Temperance je skočila uvis i poletjela prema vratima, petljajući oko kvake drhtavim rukama. Rastvorila je vrata i bacila se u Lazarovo naručje, na trenutak je samo tako stajala i drhtala. Bio je tako snažan, tako topao, i bio je tu kad ga je najviše trebala, Privio ju je uz svoja prsa. »Jesi ti u redu?« »Ne.« Odmahivala je glavom u njegovom naručju. »Mary Whitsun je nestala.« Podignuo joj je bradu. »Znam. Ona je kod Majke Melem.« »Što?« ~ 242 ~

Knjigoteka


Glorij@

Putovanje kao da je trajalo satima, no svega par minuta poslije stigli su do krčme Majke Melem. Lazar je pogledao u vrata i rastavio svoj štap za hodanje. »Budi iza mene«, rekao je Temperance. »Vas dvojica«, bradom je kimnuo prema nosačima, »svaki s jedne strane.« Temperance je kimnula, promatrajući kako nogom otvara vrata. Prizor unutra bio je neobičan. Krčma je bila gotovo prazna, no preokrenuti stolovi i polomljene stolice svjedočili su o borbi. Dva su tijela ležala na podu - čuvari Majke Melem. Jednooka konobarica šćućurila se ispod ostataka jednog stola. Usred prostorije stajao je Duh St. Gilesa, s vrhom mača uperenim prema grlu posljednjeg čuvara. Kad su ušli, Duh je pogledao prema njima ispod svoje crne maske, no nije napravio nijedan drugi pokret ni zvuk. »Ne znam gdje je!« ridao je čuvar. »Majka Melem je čula da dolazite i istrčala kroz stražnja vrata. Mogla bi bit' bilo gdje!« Duh je samo utisnuo mač u čovjekovo grlo. Čuvar je zacvilio, a mlaz krvi potekao mu je niz vrat. »Nemojte!« vikala je konobarica. »O, nemojte ozlijedit' Davyja!« Nosač je nelagodno pogledao u Cairea. »Onda mu recite gdje je Majka Melem«, Lazar je rekao smirenim glasom. Temperance je primijetila da se Duhu trzaju rubovi usana kao da mu zlokobno potvrđuje. »Krenula je na vas«, djevojka je pokazala na Temperance. »Kamo?« upitala je Temperance. »U vašu kuću«, rekla je djevojka. »Rekla je da će se pobrinuti da napustite St. Giles jednom zauvijek.« Temperance se namrštila, zbunjeno pogledavši u Lazara. »Je li bila sama? Je li s njom bila neka djevojčica?« »Vodila je jednu od svojih ženskih«, rekla je konobarica. »A sad pustite mog Davyja na miru. Nije ovde, kažem vam!« »Bilo bi najbolje da se vratimo kući«, mračno je rekao Lazar. »Ali što smjera?« jauknula je Temperance. Sva se naježila od pomisli da je Majka Melem povela Mary sa sobom odlazeći odatle. »Ne znam.« Lazar je pogledao u Duha. »Jesi li s nama?« Harlekin je kimnuo, elegantno se okrenuo i izjurio kroz vrata, U laganom trku nestajući niz ulicu. »Požurimo!« Caire je zovnuo nosače. Ponovno ju je uzeo za ruku pa su se vratili putem kojim su došli. ~ 244 ~ Knjigoteka


Glorij@

Noć se sasvim spustila. Natpisi su se njihali iznad njihovih glava, jezivo škripeći na vjetru. S vremena na vrijeme ugledali bi mjesec kako napuhnut i slabašan pluta iza sporih oblaka. Duh St. Gilesa jurio je ispred njih, a koraci su mu bili gotovo bešumni. Kad su se približili sirotištu, Temperance je primijetila neobično narančasto-crveno svjetlo kako treperi iznad krovova, isprva slabašno i sramežljivo, a potom sve hrabrije kako su se primicali. A onda je namirisala dim. »Dragi Bože!« Nije mogla ni oblikovati svoj strah u riječi. Zaokrenuli su za ugao i ugledali stravičan prizor. Sirotište je gorjelo. Na jedan užasan trenutak, taj zvuk kao da se zaustavio u Temperanceinim ušima i sve što je čula bila je uskomešana galama. Slučajno je primijetila lady Caire kako stoji sama nasred Maiden Lanea. Lazarova majka jedan je dlan položila preko usta, pogleda podignuta prema bovu sirotišta. laj je prizor odjednom prizvao Temperance k sebi. Ljudi su urlali. Nell je bila tamo, mahala je rukama, sad je već mogla nanjušiti i dim, užasan nagovještaj kaosa unutra. »Jesu li izišli?« vikala je prema Nell. Oko nje su se gužvala djeca. »Jesu li sva djeca izišla?« »Ne znam!« odgovorila je Nell. »Moramo ih prebrojiti!« vikala je Temperance. Maiden Lane je bio u kaosu. Ljudi su vrištali i trčali tamo-amo, plemići koji su došli razgledati sirotište miješali su se s uobičajenim stanarima St. Gilesa. Jedan drugom dodavali su kante. Otrcani postolar koji je živio u podrumu pored njih dodao je kantu s vodom nosaču u otmjenom odijelu koji ju je potom dodao ribarovoj ženi koja ju je dodala nekom gospodinu sa snježno bijelom perikom i tako dalje. Bio je to bizaran prizor. Temperance se okrenula i pogledala u dom iza sebe. Zastao joj je dah. Plameni jezici plazili su iz gornjih prozora, dim se kovitlao u sivocrnom oblaku. U tom su trenutku Winter i St. John isteturali iz kuće. »Winter!« viknula je Temperance. U naručju je nosio malenog dječaka. »Nema više nikog u dječjoj sobi. Mislim da su svi tu. Jeste li prebrojili djecu?« Temperance se okrenula prema Nell. »Dvadeset i šest, svi osim Mary Whitsun.« Temperance je stisnula Lazarovu ruku. »Gdje je ona? Kamo ju je Majka Melem mogla odvesti?« No, kad je pogledala u njega, zurio je prema kući. »Kristove mi krvi.« ~ 245 ~

Knjigoteka


Glorij@

Pratila je njegov pogled. Na krovu se nalazila visoka, mršava žena u ofucanom crvenom vojničkom kaputu i pažljivo hodala po crjepovima. Harlckin je tiho proletio pored njih i nestao u kući pored sirotišta. »Gdje je Mary Whistun?« Temperance je stisnula šaku na prsima. Ne, to ne može biti. Nitko ne može biti toliko užasan da ostavi dijete u tom paklu. Ali Majka Melem očigledno je bila sama. Temperance je briznula u plač. Dragi Bože, Mary Whitsun bila je u gorućoj zgradi i tamo umirala. »Dragi moj Bože«, mrmljao je Caire. Prije nego je stigla progovoriti, on je nestao. Izgubio se u zapaljenoj kući.

Donji su katovi bili relativno čisti, no kako se Lazar penjao uz drvene stepenice, dim se brzo širio. Prebacio je ogrtač preko glave, jedan dio držeći preko usana, premda ga je to slabo štitilo od dima. Gušio se i borio protiv poriva vlastitog tijela da se vrati na čist zrak. Dragi Bože, jedva je išta vidio, a disati je bilo još gore. Sve je bilo sivo od dima. Ogledao se po katu na kojem su djeca spavala. »Mary!« Njegov se povik pretvorio u suhi kašalj i izgubio u rici vatre. Možda nije ni bila tu. Možda je krenuo u idiotsku fatalnu misiju. No gledati Temperancein očaj bilo je previše za njega. Ako je tu, on će je pronaći. Pakao je urlao poput živog bića, vrebajući s gornjeg kata - kata na kojem su bile sobe u kojima su spavali Temperance i njezin brat. Stisnuo je oči koje su ga pekle od dima dok se penjao uz trošno stubište. Ako preživi taj pakao, itekako će se pobrinuti za to da sirotište idući put bude bolje izgrađeno. Suze su mu klizile niz lice, no od vrućine bi odmah isparile. Gornji hodnik bio je prepun dima. Gdje bi luđakinja sakrila dijete? Lazar je pao na koljena, puzao je, suze su mu mutile vid. Ako se djevojčica nalazila na drugom kraju hodnika, onda je već gotova, no Temperanceinu sobu još nije zahvatila vatra. Morao je barem provjeriti. Podignuo je ruku kako bi okrenuo kvaku i otvorio vrata ramenom. »Mary!« Začuo se jauk. Oslijepio je, pa je sad opipavao rukom, pronašavši i stisnuvši maleno stopalo. Bila je zavezana, ležala je na podu pored kreveta. Šćućurila se uz njega kao da bi mogao zaštititi njezino malo tijelo svojim, našto je osjetio ~ 246 ~

Knjigoteka


Glorij@

komešanje mačkice koju je držala. Rastvorio je štap i iskoristio mač kako bi prekinuo uže kojim su joj bile svezane noge i ruke. Potom ju je ušuškao ispod jedne ruke i odvukao prema stepenicama. Plamen mu je šibao prema licu, lizao mu vrat, nastojeći ga dohvatiti odozdo. Pluća su ga boljela. U ušima je začuo strašno urlanje te je zaključio, kobno i odjednom, da se kuća raspada. Mačka je utekla djevojčici iz ruke. Temperance je voljela to dijete, iako to nikad nije priznala. Gurnuo je Maryno maleno tijelo ispred sebe. Dragi Bože, daj da barem ona preživi. »Trči! Trči, odmah!« Mogao je reći još nešto, no u tom se trenutku pakao rastvorio i cijelog ga progutao. * * *

Sirotište se raspadalo, a Caire i Mary Whitsun još su bili unutra. Temperance je gledala kako se komad krova iznenada odvaja i ruši na oblutke na ulici. Na trenutak su se u plamenu mogle primijetiti dvije siluete: mrtvački lik Majke Melem i brza sjenka Duha St. Gilesa. A onda su oboje nestali. Temperance nije mogla smoći dovoljno snage da se zapita što im se dogodilo. Sva njezina volja, sve njezine nade i molitve, sve je bilo usmjereno prema Lazaru i Mary. Vatra je izbijala kroz razbijeni prozor, soba iza nje bila je gotovo cijela zlatna od plamena. Rulja se stišala, kao u čudu, kad se urlanje vatre pojačalo. Red ljudi s kantama i dalje se junački borio, no njihov trud nije imao vidnog učinka na plamen. Odjednom se začuo vrisak, a Temperance je omamljeno gledala kako Duh St. Gilesa izvlači Majku Melem iz susjedne kuće. Bio je to bizaran prizor. Majka Melem se borila poput divlje vučice, no Duh joj je zarobio podlakticu i s lakoćom je držao. Gurnuo ju je na gospodina St. Johna, upirući prstom u rukavici najprije prema zapaljenoj kući a onda i prema ženi koja je vrištala, kao da je išta od toga zahtijevalo objašnjenje. Lice St. Johna se stisnulo, pozvao je dva nosača u blizini da mu pomognu pridržati ubojicu. Zatim je Duh St. Gilesa nestao u gomili. Nitko ga nije zaustavio. Temperance nije marila. »Moram unutra«, rekla je nikom posebno i krenula naprijed da bi je odmah potom snažno stisnula Winterova ruka. »Pusti me«, okrenula se prema njemu, preklinjući ga. Mogla je vidjeti suze u njegovim očima. »Nemoj, sestro. Moraš ostati ovdje.« ~ 247 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Ali izgorjet će«, šapnula je, okrećući se ponovno prema vatri. »Tzgorjet će, a ja ne znam mogu li to podnijeti.« Winter ništa više nije rekao, čak ni kad se srušila na koljena. Ožalošćena, tu na blatnjavim oblucima, gledala je kako njezin ljubljeni umire. Bio je njezina ljubav, znala je to, sad kad je bilo prekasno da mu to kaže. Caire je bio istovremeno i snažniji i ranjiviji od svih muškaraca koje je upoznala. Vidio je njezine mane, njezinu ljutnju i požudu, kao i njezino pretvaranje da je bolja nego je zaista bila, i nije mario za to. Bilo je to čudno, oduvijek je mislila da će zavoljeti nekog tko u njoj vidi samo najbolje, a cijelo je vrijeme voljela muškarca koji je vidio sve i dobro i loše. A sad je bilo prekasno. Grlo joj je bilo suho, Temperance je shvatila da vrišti, nastojeći otpuzati do kuće, u čemu ju je sprječavao Winterov stisak. A onda je neki maleni lik izišao iz dima i plamena. Mary Whitsun izišla je iz goruće kuće poput čuda. Ugledala je Temperance i potrčala prema njoj. Temperance ju je snažno zagrlila, plačući i ljubeći joj lice, stišćući je i previše snažno u svoj svojoj radosti i tugi. Sve dok Mary Whitsun nije podignula suzama prekriveno lice. »On je još unutra, lord Caire. Došao je po mene, ali me gurnuo niz stepenice. Još je unutra.« Nešto je krenulo i popustilo, a onda se cijela prednja polovica kuće stropoštala.

~ 248 ~

Knjigoteka


Glorij@

Dvadeseto poglavlje Kralj Lockedheart bio je veoma zadovoljan demonstracijom. Kako bi nagradio Meg, obećao joj je dati što god zatraži - bilo što. Meg se nasmijala. »Hvala vam, Vaše Visočanstvo, ali sve što želim je jedan mali poni i svežanj zaliha, jer želim vidjeti svijeta.« Kralj se namrštio jer je prilično zavolio Meg. Međutim, ma koliko se protivio, Meg je čvrsto stajala uz svoju odluku. Sutradan ide u istraživanje. To je kralja oneraspoložilo pa je ostatak te divne večeri bio prilično suzdržan. Meg je, s druge strane, bila vesela i ignorirala kraljeve sarkastične komentare. Na kraju večeri, ostavila je kralja samog samcatog u njegovoj blagovaonici... - iz Kralja Lockedhearta

Kišica je isprva bila blaga. Sipila je, mekana poput majčinog poljupca na koži usnulog djeteta. Temperance nije primijetila kapljice odozgo sve dok vatra nije počela siktati. A onda su se iznenada oblaci iznad nje rastvorili i iz njih je krenuo vodopad, kapi su tako snažno padale na pod da su se odbijale o oblutke i prskale pri svakom udarcu. Vatra se odupirala, siktala i pljucala iz prkosa, veliki valovi pare dizali su se uvis. No kiša je bila jača, neumoljiva, i plamen se polako počeo povlačiti. Usred svega toga, neki je lik u crnom, lepršavom ogrtaču izronio iz oblaka pare, šepajući, ali ravnomjerno koračajući. Temperance je ustala, jecaj joj je stisnuo grlo. Njegova srebrna kosa potamnjela je od dima, ali bio je to on. Bio je to Caire. Odmaknula se od Wintera i potrčala, posklizujući se na mokrim oblutcima, zaslijepljena kišom, suzama, jureći prema svom srcu. Kad se primaknula, crna opečena mačka iskoprcala se ispod njegovog ogrtača i jurnula ravno prema Mary Whitsun, Caire se nakašljao. »Mrzim mačke.« Temperance je briznula u plač. Snažno ju je uhvatio, povukao je ispod svog ogrtača, ljubeći je usnama punim dima, na kiši, pred svima. »Volim te«, jecala je, dlanovima mu trljajući lice, kosu, grudi, želeći se uvjeriti da je od mesa, da je stvaran. »Volim te, mislila sam da si mrtav. Nisam to mogla podnijeti. Mislila sam da ću i ja umrijeti.« »Za tebe bih prošao kroz vatru«, promuklo je rekao, glas mu je bio grub i slomljen. »I prošao sam kroz vatru zbog tebe.« ~ 249 ~

Knjigoteka


Glorij@

Grcala je osmjehujući se, a on ju je ponovno poljubio, usta su mu bila čvrsta, imala su okus dima i vatre, ali ona nikad nije okusila nešto tako čudesno, jer bio je živ. Bio je živ. Prekinuo je poljubac i položio svoje čelo na njezino. »Volim te, Temperance Dews, više od života.« Rekao bi on još nešto, ali ona ga je opet poljubila, tog puta nježno, nastojeći usnama prenijeti sve što je osjećala. »Khm-khm«, netko se nakašljao u blizini. Lazar se odmaknuo od njezinih usana samo kako bi promrsio: »Da, majko?« Temperance je trepnula i okrenula glavu. Lady Caire je stajala pored njih, njezina elegantna bijela frizura jedva da je bila zaštićena kaputom koji joj je iznad glave držao njezin pratitelj, drhteći. Izgledala je pokislo, zaleđeno i povrijeđeno. »Caire«, šapnula je Temperance. Podignuo je glavu i pogledao u majku. »Što je?« »Ako si završio s predstavom za javnost«, rekla je lady Caire, »netko se mora pobrinuti za djecu, a tu je i neka luđakinja za koju Godric St. John tvrdi da je zapalila vatru i ubila tri žene.« »Kao i obično, ganut sam tvojom brigom«, otpočeo je Caire, ali Temperance ga je uštipnula za uho. »Ajoj.« Pogledao je u nju. Bože, ti aristokrati su ponekad znali biti prave budale! »Tvoja se majka jako zabrinula za tebe.« Caire je podignuo obrvu. »Volim te, Lazare«, glas lady Caire bio je jasan i siguran. No, onda joj je donja usna zadrhtala. »Ti si moj sin. Možda ne znam pokazati ljubav, ali to ne znači da te ne volim.« Okrenuo je glavu i gledao je u čudu. Vjerojatno bi i nastavio tako piljiti u nju, zapanjen, da ga Temperance nije ponovno uštipnula. »Aah«, uputio joj je pogled. Ona je značajno podignula obrvu. »Majko, draga.« Caire se oprezno sagnuo i poljubio majku u obraz. »Jedna mi je mudra žena jednom rekla, samo zato što ljubav nije iskazana, ne znači da ne postoji.« Oči lady Caire napunile su se suzama. »Znači li to da i ti voliš mene?« Lazar je podignuo kutak usana. »Mislim da bi trebalo.« »Mislila sam da me nisi slušao.« ~ 250 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Svaka riječ koju si ikad izustila«, šapnuo je Caire, »urezana je u mom srcu.« Lady Caire sklopila je oči kao da je primila blagoslov. Potom ih je otvorila. »Da, pa... Što ćemo sa svom tom djecom?« Temperance je pogledala u dom. Vatra gotovo da se ugasila, ali osim zadimljenih ruševina nije ostalo mnogo toga. Dragi Gospode. Tek joj je tada palo na pamet da nisu imali kamo odvesti dvadeset i sedmero djece. Tog je jutra namjeravala pronaći mecenu za svoj dom, a sad ga više nije imala. »Možda bi mogli doći u moju kuću«, Caire je nesigurno izjavio. Njegova je majka frknula. »U kuću neoženjenog muškarca? Mislim tla ne. Većina njih može doći u moju kuću neko vrijeme.« »I ja bih mogla pronaći mjesta za nekolicinu«, lady Hero tiho im je prišla. »Moj brat ima kuću koja je praktički prazna. Ljeto provodi na seoskom imanju.« »Oh, hvala vam!« Temperance nije znala kako odgovoriti na toliku velikodušnost. »Ja mogu pomoći oko malenih«, rekla je Mary Whitsun. Donja usna joj je drhtala. »Bar dok ne pronađem mjesto za naukovanje.« Temperance je nježno položila dlan na Marynu čađavu kosu. »Što kažeš na to da ostaneš u sirotišu, gdje god bude, i pomažeš dokle god želiš?« Oči Mary Whitsun su zablistale. »Voljela bih to, gazdarice.« »Dobro.« Temperance je treptala ne bi li odagnala suze. Lady Hero im se osmjehnula. Narančasto-smeđa kosa bila joj je mokra i raširena preko ramena, pa ipak se doimala dostojanstveno, slika i prilika sestre jednog grofa. »Kad se smjestite, voljela bih popričati o izgradnji novog doma.« »Kao i ja«, rekla je lady Caire. Na trenutak su se dvije dame promatrale. »Malo većeg, što mislite?« promrsila je lady Hero. »Definitivno.« »I s prostorijom u kojoj se djeca mogu igrati?« »Oh, svakako«, lady Caire odlučno je odgovorila i osmjehnula se mlađoj ženi. Kao da su postigle prešutan dogovor. »Hvala vam«, rekla je Temperance, omamljena. »Više ne možeš pobjeći«, Caire joj je nonšalantno mrmljao u uho, »sad kad moja majka i grofova sestra vode tvoje poslove.« ~ 251 ~

Knjigoteka


Glorij@

No ona je ignorirala njegovo zadirkivanje i radosno ga grlila. Dom je imao ne jednu, već dvije dobročiniteijice! »Ako ti ne smeta, i ja bih volio nečim pridonijeti domu«, ton njegovog glasa bio je neuobičajeno sramežljiv. Pogledala je u njega i rekla: »Hvala ti. Bili bismo itekako počašćeni kad bi i ti bio naš dobročinitelj.« Brzo ju je poljubio i potom uzdahnuo. »Moram se pobrinuti za ono tamo.« Kimnuo je glavom prema mjestu na kojem je St. John zajedno s dva nosača pridržavao Majku Melem. »Hoćeš li ostati ovdje?« Temperance mu se osmjehnula. »Neću.« Uzdahnuo je. »Ispričajte nas, majko, lady.« Kratko se naklonio objema damama. »Svakako«, rekla je lady Hero. »Morale bismo organizirati djecu.« Podignula je obrve gledajući u lady Caire. Dama je kimnula i zatim su složno krenule prema Nell i skupini djece. Caire je protrnuo hineći strah. »Njih dvije će biti strašne.« »To je baš ono što nam treba«, zadovoljno je odvratila Temperance. Privio ju je uza se kad su prišli St. Johnu i nemirnoj Majci Melem. St. John je pogledao u Cairea. »O čemu se tu radi? Zašto bi ova žena zapalila sirotište?« »Ona je ubila Marie«, Caire je mračno rekao. »I njezinog brata, kad ju je pokušao ucijeniti. Mislim da je shvatila da smo se previše približili tome da je razotkrijemo pa je došla ovamo ubiti gospođu Dews.« Temperance je s gnušanjem promatrala mršavu ženu. »Sva su djeca bila u kući. Ubila bi mnogo više ljudi, ne samo mene.« »Da. Nije marila«, Caire je kimnuo St. Johnu. »Ako pretražimo njezinu krčmu, možda pronađemo dokaze i za ostala ubojstva.« »Nema potrebe«, odgovorio je St. John. Raširio je pohabani muški crveni kaput koji je nosila Majka Melem i razotkrio hrđave mrlje koje su poprskale cijeli prednji dio njezine haljine. »Dragi Bože«, šapnula je Temperance prekrivši dlanom usta. To je očigledno bilo previše za Majku Melem. Trgnula se, urlajući prostote poput kakve luđakinje, što je očigledno i bila. Oba je nosača povukla prema naprijed silinom svog napada. Caire je odmaknuo Temperance iza sebe i povukao se za nekoliko koraka, udaljivši se od dosega ruku Majke Melem. »Zatvorit ću je u svoju nosiljku«, viknuo je St. John glasnije od njezinog urlanja. Caire je kimnuo. »Dobro je sveži.« ~ 252 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Hoću«, odgovorio je St. John. »Ne želim riskirati da pobjegne.« Muškarci su se prihvatili svog strašnog zadatka. »Hajde«, Caire je šapnuo Temperance na uho. »Mokra si i promrzla, kao i ja. Pronađimo nosiljku da nas odvede doma.« »Ali Winter...« Temperance se osvrnula oko sebe i uočila brata kako pomaže okupiti djecu. Winter je ulovio njezin pogled i podignuo ruku, trčeći prema njoj. »Pomoći ću lady Caire i lady Hero smjestiti djecu, naročito dječake. Bit će u kući grofa od Wakefielda i netko će ih trebati nadgledati.« »Moram pomoći«, otpočela je Temperance. Winter joj je položio ruku na rame. »Nema potrebe. Sa slugama, Nell i sa mnom, imamo sasvim dovoljno ljudi.« Caire je kimnuo poviše nje. »Vodim je doma, na toplu kupku.« Winter je gledao Cairea ne govoreći ništa. Potom je ispružio ruku. »Hvala.« Caire je prihvatio njegovu ruku i čvrsto je stisnuo. »Nema potrebe da mi zahvaljujete.« Winter je pogledavao između Cairea i Temperance, podignutih obrva, i rekao: »Pazite na nju.« Caire je kimnuo. »Hoću.« Winter joj je utisnuo cjelov u obraz i otrčao natrag do djece. »A sad, da pronađemo nosiljku«, promrsio je Caire i napravio grimasu. »Kvragu, zaboravio sam zahvaliti St. Johnu što je uhvatio Majku Melem.« »Ali nije«, izjavila je Temperance. Okrenuo se i pogledao je. Nije mogla a da se ne nasmije, bilo je to tako smiješno, nakon svega što se dogodilo. »Duh St. Gilesa pojavio se s njom dok si ti bio u kući.« »Što, pred svima?« »Da. Došao je ravno do St. Johna i predao mu Majku Melem. Mislim da smo svi bili previše zapanjeni da bismo ga zadržali.« »A St. John je bio tamo?« »Da«, znatiželjno ga je pogledala. Caire je odmahnuo glavom. »Da sam bar bio tu. Bio bi užitak otkriti tko se krije iza one maske.« Temperance ga je obujmila rukom kad su krenuli po nosiljku. »Mislim da ćemo tu zagonetku morati ostaviti za neki drugi dan.« ~ 253 ~

Knjigoteka


Glorij@

Temperance bi zaspala u nosiljci na putu do Caireove kuće da nije bila napeta od iščekivanja. Rekla je Lazaru da ga voli, ali to nije bilo sve morala mu je to i pokazati. Stoga, kad se nosiljka zaustavila ispred njegove kuće, uzela ga je za ruku i tiho povela unutra. »Zaudaram na dim«, usprotivio se dok su se zajedno penjali uz veliko stubište. »Nije me briga«, odgovorila je. »Danas sam te zamalo izgubila.« Srce joj je poskakivalo u grudima toliko snažno da je pomislila da bi se mogla onesvijestiti. Dobila je drugu priliku. Dragi Bože, Caire joj je dao drugu priliku. Što god da napravi, ne smije zabrljati. Pažljivo je zatvorila vrata spavaće sobe za njima, a potom stala ispred njega. »Želim... Ne, moram ti pokazati koliko te volim«, promrsila je. »Cijeli sam prošli tjedan razmišljala o tome. Kako si mislio da se namjerno ponižavani vodeći ljubav s tobom.« Htio je nešto reći, ali ona mu je stavila kažiprst preko usana. Podignuo je obrve. »Dopusti mi.« Udahnula je kako bi skupila još hrabrosti, namjerno prelazeći prstom preko njegovih usana, preko njegove vilice, niz vrat. »Molim te, dopusti mi.« Stajao je veoma mirno, jedva da je disao. Znala je da mu to nanosi bol, ali nije se pokolebala. Morala mu je pokazati da dodir - naročito njezin dodir - ne mora nanositi bol, da jednako tako može donositi i užitak, i da je jedini način da ga tome nauči bio taj da mu pokaže. »Želim provjeriti mogu li pronaći način«, nije odvajala pogled od njegovog dok mu je razvezivala ogrtač, »da to učinim a da ti ne nanosim bol.« Odmahnuo je glavom. »Nije bitno.« »Meni jest.« Konopčić je tiho strugao dok ga je razvezivala. Skinula mu je ogrtač s ramena, pažljivo ga odloživši skupa sa šeširom pored svijeće na stolici. Kad se okrenula natrag prema njemu, i dalje je stajao na mjestu i znatiželjno je promatrao. Nije se ni pomaknuo kako bi skinuo ostale komade odjeće. »Izliječio si me«, progutala je knedlu i položila mu ruke na ramena. Njegov je trzaj sada bio blaži, kao da se trudio ignorirati bol ili se ona malo povukla. Nadala se da se radilo o potonjem. »Ponovno si me učinio cijelom nakon godina patnje. Htjela bih učiniti isto za tebe.« ~ 254 ~

Knjigoteka


Glorij@

Polako, nježno, skinula mu je kaput, prsluk i kragnu. Kad mu je počela otkopčavati košulju, osjetila je kako drhti pod jagodicama njezinih prstiju. Na trenutak ju je vlastita hrabrost izdala. Što ako ga je njezin prisilan dodir samo činio još osjetljivijim? Nanosio mu još veću bol? Zatim je pogledala u njegovo lice. »U redu«, rekao je. »Ali nemoj se razočarati ako ovo ne upali. I dalje ću te voljeti, bez obzira na sve.« Osjetila je kako je suze peku u očima kad je smireno prihvatio i nju i ono što je htjela napraviti. Što god da se dogodi, skupa će biti u tome i od toga se već osjećala malo bolje. Malo po pomalo, jedan komad odjeće za drugim, razodijevala ga je u gotovo posvemašnjoj tišini. Kad je stigla do donjeg rublja, već se zadihala, a on se ukrutio ispod tkanine. Ruke su joj drhtale dok ga je oslobađala posljednjeg komada odjeće. Odmaknula se i pogledala u njega. Bio je veličanstven, tako gol. Njegova srebrna kosa prosuta po ramenima, dovoljno duga da dosegne tamne bradavice. Za razliku od kose, dlake na njegovom tijelu bile su gotovo crne. Tamne kovrče uvijale su se između bradavica i stvarale uzorak u obliku dijamanta na njegovim prsima. Njegov napeti trbuh bio je gladak, no odmah ispod pupka tamne su vlasi ponovno počinjale, u tankoj liniji koja je vodila prema kovrčama oko njegovog spolovila. Noge su mu bile dugačke i jake. ramena široka i mišićava. A njegove oči - dragi Bože, njegove oči! - tiho su je promatrale, blistajući plavim sjajem, dok je čekao idući potez. »Reci mi ako odem predaleko«, šapnula je. »Ako previše boli, ako želiš stati.« Njegove duboke plave oči bile su pune povjerenja. »Hoću.« Položila je dlanove na njegova gola prsa te ga odlučno i nježno gurnula da sjedne na krevet. Očekivala je da će u tom trenurku ustuknuti, ali nije se pokolebala držeći dlanove na njegovoj toploj koži dok je duboko disao. Kad se smirio, dlanovima je kliznula niz njegov torzo, osjećajući glatkoću njegove kože, blago škakljanje dlačica. Promatrala je kako mu oči postaju sve tamnije i prelaze u ponoćno plavu, zastala je, a potom vratila dlanove natrag do njegovih prsa. »Tako si lijep«, mrmljala je. »Dugo vremena već želim samo promatrati tvoje golo tijelo.« Usta su mu se trznula, ali ništa nije rekao. Udahnuo je, prsa su mu se nadimala i spuštala pod njezinim dlanovima. Bio je tako živ, tako vitalan, i u tom je trenutku bio sav njezin. Malčice ga je gurnula, natjeravši ga da legne na leđa. ~ 255 ~

Knjigoteka


Glorij@

Zaškiljio je i poslušno legao. Otišla je do njegovog ormara i pretražila ladice sve dok nije pronašla uredno složene kragne. Izvukla je pet komada i okrenula se prema velikom krevetu. »Kad si me zavezao, bila sam prisiljena prihvatiti tvoju strast ne dajući ništa zauzvrat. Sad ja želim učiniti isto za tebe.« Počela je vezati njegov desni gležanj za stup u dnu kreveta. Zavezala ga je i pogledala. Disanje mu se ubrzalo, no oči su mu ostale smirene. Zavezala mu i je drugo stopalo, kao i oba zapešća. Čvorovi su bili labavi, bila je prilično sigurna da se može osloboditi spona ako to zaista bude htio. No, to nije bilo važno. Smisao je bio u tome da u njemu stvori osjećaj bespomoćnosti. S tim na umu, prišla je krevetu držeći među prstima posljednju kragnu. Njegove plave oči zasvjetlucale su kad je stavila kragnu preko njih i čvrsto je svezala iza glave. Prstima mu je prešla preko obraza. »U redu?« Nakašljao se. »O, da.« Glas mu je zvučao senzualno. Napeto. Odmaknula se i pogledala u djelo svojih ruku. Zauzimao je čitav krevet. Zapešća mu je zavezala za isti kraj. Dlanove je stisnuo u šake i držao ih iznad glave, mišići na njegovim nadlakticama bili su napeti. Kragna mu je pokrivala lice od čela do sredine nosa. Usne su mu bile razmaknute dok je iščekivao njezin idući pokret, lice okrenuto prema njoj kao da je pratio zvuk njezinih kretnji. Zadrhtala je, sjetivši se kako se osjećala kad joj je zavezao oči - kad joj je mrak pojačao osjetila. Njegova široka prsa su se nadimala. Penis mu je bio debeo i rumen na blijedoj koži njegova ravnog trbuha. Dragi Bože, navlažila se samo gledajući ga. Po prvi put u svom životu, radovala se vlastitom uzbuđenju. Napola je sklopila oči, uživajući u osjećaju vlastitih otežalih grudi, bedara koja su se trljala jedno o drugo. To je bila ona, sviđalo se to njoj ili ne, žena koja je željela i trebala seks. Koja je voljela seks. I te će noći iskoristiti taj dio sebe - dio koji je oduvijek prezirali - kako bi zacijelila muškarca kojeg je voljela. Tiho je skinula odjeću sa sebe, korzet, haljinu, donju suknju, čarape i cipele. Kad je skinula košulju, raširio je nosnice. Zar je nanjušio njezino uzbuđenje? Ona ga je i sama mogla nanjušiti, taj sladak, opojan miris. Obično se strašno sramila mirisa i tekućina svog tijela, no namjerno je odgurnula od sebe taj sram. Morala je biti hrabra i neustrašiva ako misli to izvesti. Kratko je zastala pored kreveta, ne dodirujući ga, ne pomičući se, samo je udisala i izdisala, osjećala vlastito tijelo, promatrala njegovo. A ~ 256 ~

Knjigoteka


Glorij@

onda mu je jednim prstom dotaknula bradavicu - kao što je i on njoj svojedobno učinio. Prsa su mu se raširila pri tom dodiru, idi nije proizveo nikakav zvuk. »Volim te.« Kružila je oko njegove bradavice, malene i tamne na njegovoj blijedoj koži. Ukrutila se dok ju je dodirivala. Potom je i ona udahnula, prsa su joj se iznenada stisnula. Bio je prepušten njezinoj milosti, taj snažan, usamljen muškarac, i fizički i emocionalno. Ako napravi pogrešan potez, možda će ga strašno povrijediti, jer sad je znala da to može, a to je saznanje istovremeno bilo i čudesno i neobično. Nekako mu je, nekim čudom, ipak nešto značila. »Cijelog tebe«, nagnula se prema naprijed i položila usta na njegova prsa, ljubila ga, milovala ga svojim usnama, nastojeći prenijeti sve što je osjećala. Polizala mu je bradavicu, okružila je jezikom, kušajući muškarca, kušajući Cairea. Uzela je taj mali komad mesa između svojih usana i nježno zagrizla, pažljivo, osluškujući kako mu se disanje ubrzava. »Mislim da te volim još od one prve noći kad si me iznenadio u mom dnevnom boravku.« I njezino se disanje ubrzalo, ali to nije bilo dovoljno. Nije bilo ni približno dovoljno. Popela se na krevet i zajahala mu kukove, ali kad se pritisnuo uz nju, ignorirala ga je, kliznula niže, s nogama na vanjskoj strani njegovih bedara. »Ili možda otkad si mi govorio one prostote kad smo prvi put bili u tvojoj nosiljci.« Ležala je ispružena na njemu, grudi pritisnutih iznad njegovog vrućeg penisa, s podlakticama sa strane, dodirujući ga s onoliko kože koliko je mogla. »Sjećaš li se?« »D-da«, procijedio je. Osjetila je kako mu je tijelo protrnulo, znala je da ga muči čak i tim nježnim dodirom, ali nije posustajala. Lizala mu je grudi, osjećala kako joj suze naviru u oči dok mu je srce lupalo pod njezinim usnama. Nanosila mu je bol i mrzila je to, no u isto vrijeme, to je radila sa svom ljubavlju ovog svijeta. »Sjećaš li se o čemu si pričao? Opisivao si kako klečim pred tobom...« Zadrhtao je. Raspustila je kosu i pustila je da se prospe preko njegovih prsa dok ga je ljubila oko pupka. Neki je nježan zvuk poletio s njegovih usana, možda i jauk, ali ona nije stala. Jezikom je otklizala do onog posebnog mjesta pored njegovih prepona gdje se bedro spaja s kukom, i lickala ga kao mačka. Meškoljila se još niže niz njega, spuštajući svoje noge cijelom dužinom niz njegove, dok su joj stopala visjela s donje strane kreveta, a grudi ležale na njegovim čvrstim bedrima. ~ 257 ~

Knjigoteka


Glorij@

»I što bih radila da tako klečim pred tobom.« Cijelo tijelo mu se ukočilo. Pažljivo, temeljito, polizala je cijeli njegov napeti ud, osjetivši kako je poskočio pod njezinim jezikom. Cijelog ga je okupala jezikom, ali nije ga stavila u usta. Njegovo je disanje bilo hrapavo, ali ona nije znala je li to zbog uzbuđenja ili boli. Možda više nije ni bilo bitno. »Tako su me uzbudile tvoje riječi«, šaptala je. »Tako sam se sramila, ali sam u isto vrijeme bila jako uzbuđena. Otvarao si mi novi svijet. Svijet u kojem bili mogla biti slobodna. Želim da i ti budeš slobodan.« Položila je glavu među njegova bedra i ljubila mu testise, blago, nježno, udišući njegov muški miris. Onda je okrenula glavu i usnama kliznula najprije niz jedno bedro, a onda niz drugo, ne preskačući nijedno mjesto, darujući ljubav svakom centimetru njegovog tijela. Dok mu je stigla do stopala - velikih, ali s iznenađujuće elegantnim lukom - bila je preplavljena vlastitom potrebom. On više nije drhtao, no kad je pogledala prema uzglavlju kreveta, primijetila je da i dalje šakama stišće stupove iznad glave toliko snažno da bi ih mogao slomiti. Odmah. Popela se na njega, jednom se rukom oslonila o njegovo rame, a drugom ga stavila u sebe. Oboje su uzdahnuli prilikom ulaska. »Volim te«, stenjala je. Suze su joj klizile dok ga je primala sve dublje u sebe. Podignula je stražnjicu, pustila ga da jednom isklizne, a onda se opet spustila na njega. Potom je legla na njega poput prekrivača, pokrivajući što više njegovog tijela svojim. Zaključila je da mora saviti noge pokraj njegovih kukova kako bi ostao i dalje u njoj, ali mogla se gotovo cijela ispružiti po njegovom torzu. Potom je mirno ležala, s glavom na njegovim prsima, s njegovim vrućim udom u sebi, osluškujući kucanje njegovog srca ispod uha. Dahtao je ispod nje. Malčice je podignula glavu i usnama prešla preko njegove otvorene vilice, nastojeći ga smiriti. »Je li u redu?« Međutim, on ništa nije odgovarao. Dlanovi su mu i dalje bih stisnuti u šake, mišići na nadlakticama i dalje nabrekli od suzdržavane snage. Gledala je kako poteže poveze, čekala da vidi hoće li se osloboditi, osjećala ga cijelom dužinom u sebi, kako pulsira životom. Još joj je neko vrijeme dopustio da leži tako na njemu, a onda se pomaknula. Nježno je kružila kukovima, malčice se podizala i spuštala, poput valova na velikoj stijeni. Lizala mu je grlo, pjevušila u sebi, tješila ga dok je vodila ljubav s njim. On jedva da se micao u njoj. Željela je - trebalo joj je - da to potraje. U isto ~ 258 ~

Knjigoteka


Glorij@

vrijeme, njezina je žudnja postajala sve veća. Stiskala se uz njega, koristila njegovo tijelo da zadovolji svoje, čak i dok je pokušavala dati mu do znanja što joj je značio. Pustio je nekakav zvuk, možda jecaj, pa je sklopila oči i protrljala svoje mokro lice o njegovu vilicu. »Temperance.« Pomaknuo je lice i ulovio njezine usne. »Bože mili, Temperance!« Radosno ga je ljubila, dopuštajući mu da gurne svoj jezik u njezina usta, dopuštajući mu da preuzme barem trunčicu kontrole. Njezini su se pokreti usporili sve dok nije tek pulsirala oko njega, koncentrirajući se na njegov ud koji ju je cijelu ispunio, na njegove kukove spojene s unutrašnjom stranom njezinih bedara, na njegov jezik u svojim ustima. Počelo je postepeno, naravno, poput izlaska sunca, toplina je započela u središtu i proširila se kroz cijelo tijelo. Jedva da je i primijetila, dok se nije počela grčki iznutra, bešumno jecajući na njegovim usnama. Osjetila je kako se pomaknuo u njoj, osjetila kako su mu se svi mišići napeli ispod njezinih. Znala je da se i on primiče vrhuncu i nastavila ga ljubiti. Blago. Nježno. Govoreći mu sve što je osjećala samo svojim tijelom. Opustio se, grčevi su prošli, a ona je i dalje ležala na njemu, tijelo joj je bilo mokro od njihovih tekućina, iznimno osjetljivo. Bila je dovoljno pribrana da ispruži ruku i oslobodi mu zapešća. Potom je ušuškala glavu ispod njegove brade i tiho tako ležala, njegov je ud i dalje bio u njoj kad je šapnula: »Volim te, Lazare Huntingtone. Volim te.« »Boli li te još kad te dodirujem?« Temperance je upitala nakon nekog vremena. Okupali su se, večerali i ponovno vodili ljubav, a sad su goli ležali ispruženi na njegovom krevetu. Ona je ležala na svojoj strani, noge je ispreplela s njegovima, i dlanom mu mazila prsa. Kao da se nije mogla zasititi toga da ga dodiruje. Caire je okrenuo glavu i pogledao je svojim plavim očima. »Ne, tvoj me dodir više ne boli. Mislim da si me zaista izliječila. Osjećam trnce, ali to više nije bolno.« Uzeo ju je za ruku i prešao njezinim prstima preko svoje bradavice. »Upravo suprotno, zapravo.« Sreća je curila poput zlatne zrake svjetlosti kroz nju, no lice joj je bilo ozbiljno. »Jesi li siguran? Možda bismo mogli još malo testirati tvoju izdržljivost.« ~ 259 ~

Knjigoteka


Glorij@

Nestašno je iskrivio usne i prinio njezine prste svojim ustima, jednog po jednog polako i pažljivo ljubeći sve dok se Temperance nije počela vrpoljiti. »Je li to izazov, madam?« Skromno je spustila kapke, srce joj je lupalo od tog flertovanja. »Možda.« »Onda ću se potruditi da vas ne razočaram.« Glas mu je opet postao ozbiljan, a kad je podignula pogled, više nije izgledao kao da je zadirkuje. »Nikad te ne želim razočarati.« »Nećeš«, šapnula je. Sklopio je oči kao da trpi bol. »Ja nisam muškarac kojeg bi sama odabrala, čini mi se.« Položila je svoj dlan na njegov obraz. »Zašto to kažeš?« Otvorio je oči i zakotrljao se kako bi je stavio ispod sebe. »Zato što sam sebičan i tašt i potkupljiv - zapravo, nimalo nalik tebi ili muškarcima u tvojoj obitelji. Nemoj misliti da nisam svjestan toga. Ne zaslužujem te, Temperance, ali to nije bitno. Rekla si mi da me voliš, a ja ti neću dopustiti da se predomisliš, ni sad ni ikad.« Ležao je težak na njoj, s nogama među njezinim razmaknutim bedrima, kad je shvatila da se ukrutio, ponovno spreman. Bio je to dominantan položaj, onaj kojim je htio nametnuti svoju volju. No ona je podignula pogled prema njemu i nježno se osmjehnula. »Zbog čega misliš da te nisam odabrala?« Skupio je tamne obrve. »Što?« Prstima je prošla kroz njegovu sjajnu srebrnu kosu. »Ti si točno ono što želim, točno ono što mi treba. Iskren si i snažan i neustrašiv, i mene činiš neustrašivom. Ne dopuštaš mi da se skrivam iza izlika i okolišanja, tjeraš me da se suočavam sa sobom samom, koliko i s tobom. Volim te, Lazare. Volim te.« »Onda se udaj za mene«, odlučno je rekao. Uzdahnula je, mogućnost sreće bila je tako blizu da je gotovo mogla ispružiti ruku i dotaknuti je. »Ali... Što je s tvojom majkom?« Bahato je podignuo obrvu. »Što s mojom majkom?« Temperance se ugrizla za usnu. »Nisam aristokratkinja, ni blizu. Moj je otac bio proizvođač piva. Sigurno tvoja majka i ostatak društva neće odobriti da se vjenčaš sa mnom? Nakon požara, nije mi ostalo ništa osim odjeće koju sam taj dan nosila!« »Pa, to nije sasvim točno«, polako je rekao, a njegove plave oči zasvjetlucale su u sjeni zastorom prekrivenog kreveta. »Imaš veoma lijep klavir.« ~ 260 ~

Knjigoteka


Glorij@

»Imam?« »Imaš«, rekao je i poljubio je u nos. »Naručio sam ga prije svega par tjedana kao iznenađenje za tebe, a budući da nije bio dostavljen prije požara... Nije, zar ne?« »Ne.« »Eto«, ponosno je rekao. »Imaš klavir i jedan odjevni komplet, to je dovoljan miraz da se udaš za mene.« »Ali ti si kupio klavir!« Temperance nije mogla spriječiti osmijeh koji joj se širio po licu. Klavir? Lazar je možda govorio za sebe da je sebičan, ali to je bio najslađi poklon koji je ikad primila. »Odakle je klavir stigao nije bitno, gospođo Dews«, odgovorio je Lazar. »Činjenica je da ga posjedujete. A što se društva tiče, fućka mi se. Kladio bih se da će ljubiteljima tračeva najskandaloznija biti činjenica da sam pronašao damu koja je pristala biti mi ženom.« »A tvoja majka?« »Moja će majka nesumnjivo biti neizrecivo sretna što sam se uopće vjenčao.« »Ali...« Gurkao se o njezine vlažne nabore pa je zaboravila na svaki prigovor koji je namjeravala izustiti. »Oh!« Podignula je pogled i primijetila da joj je stajao veoma blizu, srebrna kosa padala je poput zastora s obje strane njegovog lica. »Hoćete li se udati za mene, gospođo Dews«, šapnuo je, »i spasiti me od života punog samoće i zapuštenosti?« »Hoću, ako ćete vi mene spasiti od nesretnog života punog posla i obaveza.« Njegove plave oči su zaiskrile, a onda ju je strastveno poljubio. Odmaknuo se samo kako bi rekao: »Dakle, vjenčat ćete se za mene, moja slatka gospođo Dews?« »Da«, nasmijala se. »Da, vjenčat ću se za vas i voljeti vas do kraja naših života, moj gospodine Caire.« Htjela je reći još nešto, no on ju je ponovno poljubio. Ionako nije bilo bitno. Bilo je bitno samo da ju je volio i da je ona voljela njega. I da su pronašli jedno drugo.

~ 261 ~

Knjigoteka


Glorij@

Epilog Dakle, godina dana je prošla, a tijekom tog vremena, kralj Lockedheart postajao je sve zlovoljniji. Jednog po jednog, otpravio je sve dvorjane, sve dok nije ostalo svega nekoliko mudrih ljudi. Umorio se od svojih prelijepih konkubina te je otpustio i njih, u suzama. Sjedio je sam u svojoj velikoj kraljevskoj odaji na svom baršunastom tronu, pitajući se zašto se tako osjeća. Jedino što mu je još pravilo društvo bila je njegova mala plava ptičica, no ptica nije znala pričati ni smijati se. Jednog dana, na vratima kraljevske odaje začulo se tiho kucanje, a kad je kralj pozvao gosta unutra, pojavila se ni više ni manje nego služavka Meg, Kralj se uspravio na tronu, ali njegova su široka ramena uskoro ponovno potonula, izgledao je malo natmureno. »Gdje si bila?« »O, tamo i 'vamo i po cijelome svijetu«, radosno je odvratila Meg. »Divno sam se provela.« »Pretpostavljam da ćeš ponovno otići?« upitao je kralj. »Možda. Možda i ne«, rekla je Meg sjedajući pored njegovih nogu. »Kako ste se osjećali dok me nije bilo?« »Izgubljeno, Prazno«, rekao je kralj. »A sad kad sam se vratila?« »Sretno. Radosno«, gunđao je kralj Lockedheart uzimajući Meg u svoje krilo i glasno je ljubeći. »Znate li što je ovo?« Šaptom je upitala Meg. »Ljubav«, odgovorio je kralj. » Ovo je ljubav, iskrena i vječna, draga moja Meg. Hoćeš li postati mojom kraljicom?« »O, da«, rekla je Meg, »Jer sam vas zavoljela otkako ste me prvi put dovukli ovamo. Vjenčat ćemo se i živjet ćemo sretno, zauvijek.« I jesu! TRI TJEDNA POSLIJE Jutra su najteža, zaljučila je Silence. Kao da nije imala razloga da ustane. Ležala bi u krevetu i zurila u strop. William je otišao, jasno, prošla su četiri tjedna otkako je bio na moru, a još se nije javio. To i nije bilo tako neobično, ali imala je neki neumoljiv osjećaj da joj na tom putovanju uopće i neće pisati. Concord nije razgovarao s njom, osim što joj je održao prodiku u jednom kratkom pismu koje je spalila jer se bojala da bi moglo uništiti sve sestrinske osjećaje koje je imala prema njemu ako ga do kraja pročita. Nitko nije čuo ni riječ od Ase. ~ 262 ~

Knjigoteka


Glorij@

Silence je uzdahnula i otkotrljala se na svoju stranu, lijeno promatrajući muhu koja je zujala pored prozora spavaće sobe. Temperance bi bila sretna da dođe kod nje i pomogne joj u planiranju vjenčanja. No, tužna činjenica je bila ta da je Temperanceina sreća s lordom Caireom bila u deprimirajućoj suprotnosti sa Silenceinim udaljavanjem od Williama. A zbog ljubomore prema vlastitoj sestri Silence se osjećala ništavnom, ružnom i ogorčenom. Winter je navratio dvaput i na onaj svoj ležeran, strpljiv način upitao bi li mu pomogla oko siročadi, ali... S vrata se začulo lupanje. Silence se okrenula u smjeru vanjske sobe. Bilo je to prilično glasno lupanje kad ga je čula u spavaćoj sobi. Tko bi to mogao biti? Nijednom trgovcu nije bila dužna niti je ikoga očekivala. Možda ju je Winter opet došao nagovarati. Šćućurila se ispod pokrivača. Ako je to bio Winter, nije ga željela vidjeti. Taman je odlučila pretvarati se da nije kod kuće kad je začula slabašno mijaukanje. Pa, to je bilo čudno. Neka mačka joj je pred vratima? Ustala je i odvukla se do vrata, jedva ih odškrinuvši jer je još bila u košulji. Nikoga nije bilo, ili je barem tako mislila dok ponovno nije čula isti zvuk i spustila pogled. Pored njezinih nogu nalazila se beba u košari, poput Mojsija, samo bez trske. Namrštila se bebi i ova se namršrila njoj, gurnuvši debeljuškastu šaku u usta i pocrvenjevši u licu. Nije znala mnogo o bebama, ali znala je kad su se trebale podrignuti. Brzo se sagnula, dohvatila košaru i zatvorila vrata za sobom. Spustila je košaru na stol, izvadila dijete i proučila ga - točnije, proučila nju. Beba je bila odjevena u haljinu i čarape i bila je prilično lijepa, s tamnim očima i uvijenim pramenom tamne kose koja joj je provirivala ispod kapice. »Ne primam goste prije dva poslijepodne«, Silence je promrmljala malenoj djevojčici, no ona je samo odmahnula ručicom umalo je udarivši u nos. Silence je pogledala u košaru i pronašla unutra pohabani srebrni medaljon u obliku srca. »Je li ovo tvoje?« upitala je bebu nezgrapno ga otvarajući jednom rukom. Unutra se nalazio komadić papira i riječ darling napisana na njemu. To je bilo sve. Pretražila je košaru, čak je izvadila i istresla dekicu na kojoj je beba ležala, no dodatnih tragova koji bi upućivali na identitet djeteta više nije bilo. »Zašto bi netko ostavio dijete na mom pragu?« pitala se naglas dok je beba grickala svoju ručicu. Dijete se činilo prilično sretno sad kad ga je Silence držala. Možda je njegova nesretna majka znala da je ona povezana sa sirotištem? ~ 263 ~ Knjigoteka


Glorij@

»Pa, najbolje da te odnesem Winteru«, odlučno je rekla Silence. Iznenada je imala razlog da ustane. Gotovo da je bila uzbuđena. »A budući da sam te ja pronašla, čini se poštenim da ti ja nadjenem i ime.« Beba je začuđeno podignula obrve. Silence joj se osmjehnula »Mary Darling.«

~ 264 ~

Knjigoteka


Glorij@

Zahvale Svim divnim ljudima koji su mi pomogli oko ove knjige: mojoj agentici Susanni Taylor koja je nesebično pronalazila samo najbolje etničke restorane u kojima smo pet godina jele i sretale razne romanopisce; mojoj urednici Amy Pierpont koja nikako da se načudi mojim prilično nejasnim književnim prijedlozima; umjetničkom timu u izdavačkoj kući Grand Central Publishing, a naročito Diane Luger, koja iznova i iznova osmišljava moje totalno luđe korice; sjajnom prodajnom timu u Grand Central Publishingu, a posebice Bobu Levineu (hej, Bobe!), koji pazi da se moje knjige zaista i mogu kupiti u knjižarama te, naravno, mojoj nevjerojatnoj lektorici Carrie Andrews koja spašava čitatelje diljem svijeta od mojih tragičnih gramatičkih pogrešaka. Hvala vam svima.

~ 265 ~

Knjigoteka

306902278 306838476 elizabeth hoyt opasne namjere pdf (1)  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you