Page 1

у сарадњи са ”росијском газетом”, русија, јун 2011.

фото: Reuters/Vostock-Photo

Наркоконтрола ће тражити дрогу на интернету

стр. 8-9

Хроничар руске емиграције

Енциклопедија руске душе

Прошлост и размишљања Никите Струева стр. 28-31 професора на Сорбони

Обновљен „Тихи дон“ у свом првобитном облику стр. 32-35

ал каида

губи позиције у Русији


садржај

месец у сликама

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

репортажа

Слободан Ерић, директор и главни и одговорни уредник Геополитика пресс, превод са руског језика Ирена Момчиловић, дистрибуција, оглашавање и ПР Катарина Бунтић, пословнотехнички секретар и превод са енглеског језика Ликовно-графичка обрада Геополитика пресс

4

Русија почиње ново одбројавање

6

Тајна смрти

8 9

22

Дајте Русији дведесет година мира и нећете је препознати (Столипин) Магнитски није први који је изгубио живот за време истраге о пљачки милијарди

Тест трезвености

Наркоконтрола ће тражити дрогу на интернету

„Ал Каида“ губи позиције у Русији

Руске специјалне службе већ петнаест година воде наменске операције против вођа терориста

Барел губи ореол

Високе цене више не утичу на раст економије

мај 2011

27

Зашто је хуманитарна операција у либији постала казнена

фото:Reuters/Vostock-Photo

У Немачкој је у надметање за песму „Евровизије – 2011.“ победио је дует из Азербејџана, Ел и Ники. Алексеј Воробјов из Русије заузео је шеснаесто место.

Посебан њух за опасност

Број службених паса у московком метроу ће се повећати пет пута

култура

32

Енциклопедија руске душе

Обновљен „Тихи Дон“ у свом првобитном облику

свет

Да ли и даље кажњавати?

У Научном центру за кардио-васкуларну хирургију (НЦКВХ) „Бакуљев“ 19. маја извршена је јединствена операција пресађивања срчаног залиска човеку од биоматеријала.

Цела Русија је 9. маја прославила 66. годишњицу победе у Великом отаџбинском рату.

безбедност

економија

12

Шта мисле десетогодишњаци о томе шта ће бити кроз десет година

фото:Reuters/Vostock-Photo

politika

16 2

фото: ITAR-TASS

друштво

фото: Риа новости

ИП „Геополитика пресс д.о.о.“ Мурска 1/4, 11000 Београд, Србија тел: + 381 11 3808 912 факс: +381 11 3349995 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs

Зашто нам не успева да изађемо на крај са исламским терористичким подземљем

фото: ITAR-TASS

Александар Горбенко, председник редакцијског савета Павел Негоица, генерални директор Владислав Фронин, главни уредник Јевгениј Абов, директор проjeктa Јуриј Совцов, извршни уредник Елена Славина, помоћник уредника http://slavina@rg.ru Андреj Шимарскиj, главни дизаjнер Андреј Зајцев, директор фотографиje фронта Николај Корољев, уредник фотографије Јулија Голикова, маркетинг и оглашаванье http://golikova@rg.ru Евгениja Томилова, ПР http://tomilova@rg.ru

Схватити аждају

фото: Ria Novosti

Издавачка кућа „Росијскаја газета“, адреса: 24 булевар 4 Правди улица, спрат 12, Москва, Русија, 125993 тел: +7(495)7753114, факс: +7(495)9889213

фото: фонет

18

мај 2011

Акција „Ноћ у музеју“ − једна од омиљених забава московске публике − одржана је у ноћи између 14. и 15. маја.

Председник Русије Дмитриј Медведев је на својој првој „великој конференцији за штампу“ у Сколкову прокоментарисао случај Ходорковског, ликвидацији Бин Ладена, могућu резолуцији о Сирији. 3


политика

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Леонид Радзиховски, политиколог, коментатор „Росијске газете“

Русија почиње ново одбројавање У једном од Путинових послед­њих говора запазио сам интерес­ антно место: „Земљи су неопходнe деценије стабилног и мирног развоја, без икаквих крајности, непромишљених експеримената који почивају каткад на неоправданом либерализму, или, с друге стране, на социјалној демагогији. Ни једно ни друго нам није потребно. И једно и друго ће нас скретати с генералног пута развоја земље“. „Дајте држави двадесет година мира, унутрашњег и спољног, и нећете препознати данашњу Русију“, Столипин, 1907. година. Разлика је очигледна – када је то говорио Столипин (који је управо био преживео атентат), земља се тек извлачила из понора револуције. „Тема мира“ је била најактуелнија. Данас, после дванаест година потпуне стабилности, Русији не прете никакви „велики потреси“. И задовољство због мира није толико актуелно, колико опасност од „застоја“. Приче о „деценијама спокојног развоја“ уопште, постали су архетип свести „државника сањара“. „Дођите код нас за десет година и нећете препознати Русију“, речи су које је изрекао Лењин Херберту Велсу 1920. године. Наравно, Лењин, као и Столипин, није имао у виду равномерно и поступно кретање. Они су сањали о историјском полету Русије. Конкретније, о социјално-економском полету. А за то је неопходан (мада не и довољан) услов − политичка стабилност, то јест, одржање постојећег система власти. При томе власт може бити сасвим различита – монархија, диктатура („хладни грађански рат“) или суверена демократија. Како Путин види наш економски развој до 2020. године? „У предстојећој деценији треба повећати продуктивност рада минимум два пута, а у кључним гранама руске економије три-четири пута... А у односу на бру­то 4

национални производ по глави станов­ ника на ниво који премашује 35 000 до­ лара“. Ови задаци чак нису амбициозни већ револуционарни – ако се има у виду да садашњи бруто национални производ по глави становника износи 15 900 долара. Значи − опет економски полет, али путања стабилног развоја неће дозволити да се за десет година ни приближимо таквим резултатима. „Ми заостајемо за напредним земљама педесет до сто година. Морамо да претрчимо то растојање за десет година (опет! – Л.Р.). Или ћемо то урадити, или ће нас сатрти“. То је чувени Стаљинов говор „О задацима привредника“, 1931. године. Хитлер још није био ни близу власти, дакле, ко ће нас „сатрти“? Јасно је, не ради се о конкретној опасности већ о општем ставу, о погледу на свет. „Задржавати темпо значи заостајати. А заостале туку... Такав је закон ек­ сплоататора – треба тући заостале и слабе. Вучји закон капитализма. Заостао си, слаб си, значи, ниси у праву; дакле, могу те тући и поробљавати. Моћан си, значи, у праву си; дакле, тебе се треба чувати“. Наравно, данас је отворени социјалдарвинизам изашао из моде у односима међу државама. Али... Ево шта је рекао Путин. „У савременом свету, ако си слаб, обавезно ће се наћи неко ко ће хтети да дође и посаветује те у ком правцу треба да се крећеш, какву политику да водиш, какав пут да бираш за свој властити развој. И такви, на први поглед сасвим добронамерни и ненаметљиви савети, уопште нису лоши али иза њих заправо стоји груби диктат и мешање у унутрашње ствари суверених држава“. „Економска и државна немоћ, неотпор­ ност на шокове који долазе споља неизбежно се претварају у претњу за национални суверенитет“.

„Дајте држави двадесет година мира, унутрашњег и спољног, и нећете препознати данашњу Русију“, Столипин, 1907. година

„Земљи су неопходнe деценије стабилног и мирног развоја, без икаквих крајности, непромишљених експеримената који почивају каткад на неоправданом либерализму, или, с друге стране, на социјалној демагогији“, Путин 2011.

Са овом сликом светске џунгле не би се баш сви сложили. Рецимо, ја (разуме се, нисам баш оригиналан) не видим да је реална слика међународних односа таква. На пример, Русија чак ни деведесетих година прошлог века није предала стра­

ним компанијама експлоатацију нафте и гаса, није им допустила да изврше приватизацију одбрамбених предузећа и тако даље – и нико јој није претио, нико није вршио притисак на њу. У чему је, онда, „диктат“?

У сваком случају, представе Путина и огромне већине руске политичке ели­ те („Знам да по том питању све пар­ ламентарне партије заузимају консо­ лидовану позицију“) већ саме по себи су „објективна чињеница“. Идеја која је овладала елитним масама постаје материјална сила. Према томе, „треба да будемо самостални и јаки“. Разуме се да за такву огромну нуклеарну силу као што је Русија то може значити само оно о чему је и говорио Путин. Преводећи на језик традиционалнијих парола: „достићи и престићи“. Али како – то је главно питање политичке философије Русије! Јасно је на шта су рачунали Столипин, Лењин и Стаљин, упркос антагонзиму тих политичких фигура. Огромна енергија земље која се чинила неисцрпном и младо сеоско становништво које брзо одраста, били су веома острашћени – што је изазвало рушилачку политичку револуцију, али је подстакло и „културну револуцију“. Енергија пробуђеног на­ ро­да, плус природна богатства, плус воља власти, довели су до наглог индустријског развоја (упркос свим невероватним, безумним и криминалним „губицима“). Да, за решавање задатака индустријализације угља и челика земља је имала све оно што је неопходно и довољно. Али сада су и земља и задаци потпуно другачији! Образовано становништво (просечно не горе него у ЕУ или САД) које стари, слабо заинтересовано, станов­ ништво је које није склоно жртвовању већ хедонизму. Оваквој психологији друштва највише одговара управо оно што и имамо – сировинска рента и потрошачко друштво. Унапред одређена хармонија! Једноставно сви (сви људи, све друштвене групе) хоће да троше што више – а колач је ограничен. „Напомињем да смо до кризе имали могућност да повећавамо

извоз сировина и привлачимо доступне кредите из иностранства. Ти извори су... већ битно ограничени. То је очигледна чињеница“. А апетити расту – дај, па дај! Ето у чему је противречност. Излаз је један – „опет подстаћи“ друштво, пустити у рад социјалне лифтове наме­ ње­не само „специјалним услугама“, спро­вести нову – постиндустријску − мо­дернизацију, створити иновациону економију (а други експерти сматрају да нам нису потребни „ино-нано-снови“, већ нова индустријализација). У сваком случају, приликом решавања ових задатака маљ и „песница“ су немоћни. Уопште узевши, рецепти су очигледни: „Модернизација ... је пре свега улагање у човека, у његове способности и таленте, у стварање услова за самореализацију и иницијативу... Управо се на тој основи могу обезбедити и висок темпо раста и прави технолошки пробој“. Али како створити „услове за саморе­ ализацију и иницијативу“? Каква је модер­­низација постојећег друштвенополитичког система потребна за то? Питање остаје отворено. „Предстоји нам да пронађемо таква решења која ће омогућити ... изградњу јаке иновационе економије“. Очигледно је да решења из периода стабилизације „нултих“ година, као и развоја који је последица обнове, не одговарају тим циљевима. А шта им одговара? И како се то слаже с либерализмом? Где је граница између „неоправданих и непромишљених експеримената“ и „оправданих и промишљених“ мера за ослобађање бизниса од бирократке узде? Уливање нових петродолара у старе обале може изазвати само претварање економије у мочвару – потребне су нове обале... Ова питања нису само сложена. Она су у супротности са архетипима управљачке свести. Али ако не промени „државну колотечину“ земља ће се просто насукати. 5


ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Тајна смрти ема човека, не само у Русији, него и у многим другим зем­ љама, који није чуо за име Сер­ геја Магнитског. У друштву су се формирале две потпуно супротне оцене његове делат­ ности. Једни говоре о његовој борби про­тив корупције а други се са тим не слажу. Користи се једноставна схема: настрадали Магнитски је разоткрио милиционере корупционере а ови су га убили. Овај случај најчешће коментаришу два странца – Браудер и Фајерстоун. Зашто нико од оних који су упућени у појединости овог кривичног дела не каже да смрт Магнитског уопште није прва у необичном злочину у коме је опљачкано више милијарди? Против Вилијама Браудера води се кривични поступак због утаје пореза. Он не сарађује у истрази. Џемисон Фајерстоун је осумњичени у поступку за изнуду, којим се бави милиција Твер­ ског рејона Москве. Оштећени је у овом случају Константин Пономарјов, бивши партнер Фајерстоуна, који такође не сарађује у истрази. Али, ко је Браудер и зашто о Магнитском он говори малтене више од свих? Истражни комитет при Министарству унутрашњих послова Русије испитује кривични предмет који је првобитно био покренут у Калмикији још 2004. године. Поступак је био покренут против Брау­ дера, руководиоца „Далека степа“ и „Са­ турн инвестментс“. Због сувише вели­ког одјека у јавности, 2008. године истрага је пренета у Москву. Из докумената истраге: „Држављанин Велике Британије Вилијам Браудер, ко­ји је био руководилац московског представништва компаније ‘Ермитаж кепитал менаџмент лимитид’, као и генерални директор ‘Далека степа’ и ‘Сатурн инвестментс’, поверио је финансијском инспектору С. Л. Магни­ тском да разради схему незако­ни­тог богаћења, која се састоји у лажном 6

Магнитски није први који је изгубио живот за време истраге о пљачки милијарди

Сергеј Магницки, руски правник, књиговођа и аудитор, партнер британске правне фирме Фајерстоун Данкан. Године 2009. умро је у Бутирском истражном затвору

инвес­тирању новчаних средстава у економију Руске Федерације стицањем акција највећих руских акционарских друштава (у које спада ОАО ‘Гаспром’ (РАО ‘Гаспром’)), њиховом каснијом пре­про­дајом и избегавање плаћања пореза на доходак путем укључивања у пореске декларације лажних података о фиктивном постојању сарадникаинвалида на списку запослених у организацијама“. Говорећи једноставније, обична афера с преваром државе уз помоћ примитивне схеме избегавања пореза. Фирми са наводним запосленим инвалидима било је много, укупна сума неуплаћених пореза од стране тих фирми прелази 3,5 милијарди рубаља. На адресу истражних органа почеле су од тог тренутка да пристижу оптужбе за корупцију. На интернету постоје видео-снимци

фото: IAssociated Press

Н

Пише: Наталија Козлова

саслушања „финансијских аналитичара“ − инвалида који су радили код Браудера. Тим „аналитичарима“ су биле отворене друге радне књижице јер су већ радили као домари и помоћни радници. Пот­ писе о њиховом пријему на рад ста­ вила је управо Браудерова рука. То­ ком свих тих година држављанин Ује­дињеног Краљевства ниједном није оспорио ове чињенице. У једном свом интервјуу Браудер је испричао да се бавио инвестиционом делатношћу у Русији од 1997. до 2005. године. Чиме се бавио? На велико је куповао акције „Гаспрома“, и то незаконито. Знао је да је у земљи била на снази забрана продаје акција природних руских монопола западним инвеститорима. Према Указу председника РФ забрана је била на снази од 1997. до 2005. године. Да би се заобишао државни вето, било је

основано десет компанија, међу којима су биле и калмичке фирме „Сатурн инвестментс“ и „Далека степа“. Фирме су биле формално руске, али су припадале Браудеру преко кипарских „оф шор“ компанија. Резултат те бурне делатности је да је Браудер откупио више од 348 милиона акција „Гаспрома“. А то је приближно 7 процената свих акција. Оваква количина по закону о акционарским друштвима даје право на фотељу у савету директора. Акције су биле купљене по цени која је важила само за руске грађане. После укидања забране куповине акци­ ја, држављанин Велике Британије их је успешно продао уз велику добит зарадивши на томе 3 милијарде долара. У руски буџет није доспела ниједна копејка на име пореза. Браудер је заједно с Магнитским и другим сарадницима компаније „Фајерстоун денкен“ смис­ лио мноштво различитих схема избе­ гавања плаћања пореза. Према најјед­ ноставнијим прорачунима, буџету је Браудер дуговао преко 10 милијарди рубаља пореза. Ако се то грубо преведе у доларе, то је око 300 милиона долара. За овај новац се заиста вреди борити, што Браудер чини успешно. Карактеристично је да ни у једном од својих многобројних интервјуа бизнисмен не оспорава чињеницу да је избегавао плаћање пореза у Русији. У тренутку своје трагичне смрти Маг­ нитски се упознавао с материјалима кри­вичног дела, то јест, истрага је била завршена и зато није било никаквог смисла да се на њега врши притисак – све што су истражне судије могле, већ су биле написале. Када је почела истрага о околностима његове смрти, било је утврђено да су све истражне радње и све одлуке које је донео истражни судија законите. Затим су то потврдили и судови. Исто се односи и на тврдње адвоката о томе да истражни судија није реаговао када је добијао многобројне писмене молбе од Магнитског да се изврши истрага о условима живота у затвору. Да, оваква молба је постојала, али једна једина. У Истражном комитету кажу да се за здравље оних који седе у СИЗО занима администрација и браниоци који су имали право и могућност да траже истрагу, али то нису учинили. Подсетимо на суштину још једног поступка за који су оптуживали

Магнитског. Тај поступак је био покренут поводом пљачке 5,4 милијарди рубаља из буџета Русије. Толико је враћено неколиким фирмама које су наводно уплатиле више пореза на доходак за 2006. годину. А сада пратите датуме. Поступак је покренут 18. јуна 2008. године у Та­ тар­­­стану. У Истражни комитет при МУП-у Русије пренесен је 6. октобра Мајка убијеног, Наталија Магницка. Политика је политика, а мајчина туга се ни са чим не може упоредити фото:Reuters/Vostock-Photo

политика

Извесни Гасанов који је помагао да се створи ланац од припреме лажних пореских декларација умро је исто онако као и Магнитски – од срчаног удара. Банкар Коробејников, кроз чију се банку плаћала надокнада, пао је са неограђеног балкона свог пентхауса у израдњи. Формални директор наводно украдене компаније Курочкин умро је у Украјини, наводно од тровања алкохолом. Као у правом трилеру

2008. године. Кривични поступак због неплаћања пореза против Браудера је покренут 23. јула 2008. године. Као окривљени, Магнитски је саслушан 25. новембра 2008. године. Добија се занимљива слика: кривични поступак поводом пљачке милијарди из буџета био је покренут пре кривичног поступка против Браудера и Магнитског. Изјаве овог Енглеза да је Магнитски ухапшен само зато што је разоткрио корупционере који су организовали пљачку из буџета, прилично су чудне. Тридесетог новембра 2009. године, кривични поступак против окривљеног Магнитског био је обустављен због његове смрти. По закону, чланови породице могу да на одлуку о обустави поднесу жалбу и захтевају суђење како би рехабилитовали свог најближег рођака. Родбина је у жалости, није јој до суђења, али су адвокати могли за две године да објасне родбини њихова права на јавни процес. Зашто то нико не чини? Узгред, око пљачке 5,4 милијарде буџет­ ских рубаља има врло много смрти, и то не само Магнитског. Извесни Гасанов који је помагао да се створи ланац од припреме лажних пореских декларација до надокнаде новца из буџета, умро је исто онако као и Магнитски – од срчаног удара. Банкар Коробејников, кроз чију се банку плаћала надокнада, сасвим случајно се нашао на градилишту сам, без пратње − пао је са неограђеног балкона свог пентхауса у израдњи. Формални директор наводно украдене компаније Курочкин умро је у Украјини, наводно од тровања алкохолом. Као у правом трилеру. Успело ми је да прочитам записник са судског рочишта, управо оног који је био последњи за Магнитског, кад су га задржали у притвору. Он се тада јавно одрекао адвоката који су га заступали на суду, јако се нервирао, викао је да су му намерно подметнули, да ће он сам себи наћи адвокате и да ће сарађивати са истрагом. Добија се следећа верзија: јавно одбијање адвоката које је изнајмио Браудер, јавна изјава о сарадњи са истрагом – и смрт након три дана од срчаног удара! Између осталог, постоји још и званични видеоснимак овог судског рочишта. Ја ништа не тврдим. Једноставно размишљам, покушавајући да поређам чињенице. Истражне судије су те претпоставке саслушале, али за сада се извлаче општим фразама о томе да поступак још није завршен. 7


оружје политика и безбедност

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

„Ал каида“ губи позиције у Русији Руске специјалне службе већ петнаест година спроводе наменске специјалне операције против вођа терориста

Наркоконтрола ће тражити дрогу на интернету

В

Пише: Владислав Куликов

иктор Иванов, директор Феде­ ралне службе за контролу промета наркотика, саопштио је да се у Русији планира по­ кретање система масовног лечења наркомана, кроз који ће моћи да прође око 150 000 људи. „Ако организујемо процес масовног упућивања на лечење уживалаца дрога, ми ћемо допринети декриминализацији омладинске средине и денаркотизацији“, изјавио је Иванов. „Уместо 20 000 људи који се данас лече од зависности од дроге, ми ћемо обезбеђивати процес излечења 8

за најмање 150 000. Видите колика је то разлика.“ Служба за контролу промета наркотика изјављује да ће се у ту сврху створити механизми који подстичу наркомане да се лече. Између осталог, предвиђено је да зависник од дрога који је починио лакши прекршај може да бира – да иде у затвор или у болницу. За добијање података о ситуацији с наркоманијом у Русији ће се, између осталог, истраживати и блогосфера. На интернету се уз вешт приступ може сазнати толико колико ниједан агент не може да исприча. Виктор Иванов је подсетио да је пред­ седник државе наложио да се у најкраћем року оснује државни сис­тем мониторинга ситуације са нар­котицима. „Предлажемо да се у систем мониторинга укључи како државна статистика, тако и

механизми социолошког истраживања, научни експерименти, истраживање блогосфере и тако даље“, рекао је Виктор Иванов. „Сва искуства која се користе у свету.“ При томе се не планира формирање додатних служби за таржење трговаца дрогом на интернету. Циљ мониторинга је опредељење како самог проблема ситуације са наркотицима, тако и његове специфичности, која се, према речима представника службе за контролу промета наркотика, у различитим регионима разликује. Како је изјавио Виктор Иванов, тести­ рање у педесет руских региона је пока­ зало да је око 1 проценат ђака проба­ло дрогу. То је забрињавајућа статистика. Контролорима, како саоп­штавају пред­ став­­ници управе, нису важни персо­ нални подаци, али родитељи обавезно

морају да буду обавештени. Нацрт закона „О основама заштите здрав­ља грађана“, који се сада налази у Државној Думи на расправи, предвиђа повећање узраста адолесцената који се могу лечити од зависности без њихове сагласности са шеснаест на осамнаест година. „Узимајући у обзир нарочиту акутност проблема, ми сматрамо да фактички за адолесцента одговарају родитељи“, каже он. „Одрасла особа мора да брине о њему.“ Тако родитељи могу да донесу одлуку о лечењу адолесцента од наркоманије ако овај није навршио осамнаест година. Неки стручњаци сматрају тестирање кршењем права малолетника, а њихови опоненти кажу: ако ђаци буду знали да их могу проверити, сто пута ће размислити пре него што пробају дрогу.

М

осква је, ништа мање од Вашингтона, а можда и далеко више, пострадала од деловања „Ал Каиде“ и њеног непосредног руководиоца Осаме бин Ладена. Док су обични Американци сазнали за ову терористичку организацију тек након експлозија 11. септембра 2001. године, у нашу земљу је овај радикални екстремизам продро још средином деведесетих година прошлог века, за време првог чеченског рата, и достигао је свој максимум уочи другог. Управо је „Ал Каида“ формирала многобројне арапске батаљоне најамника за рат са „неверницима“ на Северном Кавказу. Према подацима руских специјалних служби, један од првих изасланика

Бин Ладена у Чеченији постао је Абу Сајфа, који је лично водио преговоре са чеченским руководством током деведесетих година. У исто време је још један представник „Ал Каиде“, познати Хатаб, дошао у Чеченију, и одмах се латио организовања логора за обуку терориста. Односи бандитског подземља са „Ал Каидом“ нису се градили само на нивоу „размене“ искуства и терориста. Постојали су сусрети и на високом нивоу. Године 1997−98, када су Талибани већ контролисали практично целу територију Авганистана, тамо су боравили главни идеолози терориста, Зелимхан Јандарбијев и Мовлади Удугов. Они су се најпре срели са Осамином десном руком и лидером талибана – мулом Мохамедом Омаром.

Док су обични Американци сазнали за ову терористичку организацију тек након експлозија 11. септембра 2001. године, у нашу земљу је овај радикални екстремизам продро још средином деведесетих година прошлог века, за време првог чеченског рата, и достигао је свој максимум уочи другог

фото: Риа новости

Тест трезвености

фото: Риа новости

фото: IAssociated Press

Пишу: Владимир Богданов, Иван Јегоров

9


политика

економија

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Интернет -валута у моди Електронски новац повећава оптицај у Русији Пише: Катарина Калишева

Г

Зид сећања на жртве Беслана – 1. септембра 2004. године терористи су заузели школу и држали као таоце више од 1100 људи. Погинуло је више од 300 људи

Нешто касније су у предграђу Кандахара удостојени аудијенције и код самог терористе број један, Бин Ладена. Стални представник Русије при НАТО-у Дмитриј Рогозин сматра уништење Бин Ладена великим политичким успехом Барака Обаме. „То је добар резултат који смо чекали више од десет година. Како кажу, боље икад него никад, и постоји нада да ће његова смрт бити подстицај за светску заједницу у борби против тероризма“, изјавио је председник Чеченије, Рамзан Кадиров. Што се тиче савремене делатности еми­сара „Ал Каиде“ у Русији, не треба мислити да се та активност смањила. „Обука кадрова за џихад одвија се свим каналима, између осталог и путем неконтролисаног повећања бро­ ја одлазака муслиманске омладине у иностранство ради школовања“, испри­ чао је дописнику „РГ“ један високи функционер руских специјалних служби. Тамо, по правилу, осим теолошког образовања, студенте уче конспирације и диверзионо-подривачком раду. Како је нашем дописнику речено у ин­ фор­мативном центру Националног анти­ терористичког комитета (НАК), недавно 10

Резервни пуковник ФСБ-а Алексеј Бољшов: овако је прокоментарисао ликвидацију Бин Ладена: „Наравно, то је велики успех америчких специјалних служби. Иако десет година трагања за њим није превише добар показатељ. Зар је могуће да ЦИА није знала да је он дуго мирно живео у Пакистану? Сумњам“ је један од бандита уништених у Чеченији био препознат као главни емисар „Ал Каиде“ на Северном Кавказу, родом из Саудијске Арабије, са надимком Моганед. Он се налазио на Северном Кавказу од

1999. године. Према информацијама НАК, служба безбедности је од почетка године ликвидирала укупно сто тридесет шест терориста, међу којима и деветнаест вођа банди. Резервни пуковник ФСБ-а Алексеј Бољшов, који је доста пута учествовао у операцијама ликвидације вођа бандитских група, овако је прокоментарисао ликви­ дацију Бин Ладена: „Наравно, то је велики успех америчких специјалних служби. Иако десет година трагања за њим није превише добар показатељ. Зар је могуће да ЦИА није знала да је он дуго мирно живео у Пакистану? Сумњам.“ Поставља се питање да ли су у Белој кући предвидели све последице ове операције. Јасно је да ће се његови следбеници светити Американцима за погибију свог вође. То потврђује и изјава руководства терористичке гру­ пације „Ал Каида“ у Јемену. У њој се подвлачи да ће јединице групације у Саудијској Арабији и Јемену објавити саопштење о „будућности џихада“. Није искључено да терористи планирају да приреде „опроштајни поздрав“ свом вођи не само у САД, него и у многим земљама света, укључујући и Русију.

одине 2010. тржиште електро­ нског новца у Русији је показивало стабилан раст: електронски новчаник удебљао се са 40 на 70 милијарди рубаља, а број активних клијената се прошле године повећао за 50 процената и достигао 30 милиона. „Лидер раста међу услугама, према резултатима првог квартала 2011. године, постало је плаћање административних казни и царина“, каже председник савета директора QIWI* (сервис за плаћање услуга преко интернета, прим. прев) Борис Ким. Нешто ниже на скали популарности је плаћање у интернет продавницама, отплата кредита, плаћања виртуелним картицама, као и новчане дознаке. Што се тиче најпопуларнијих интерфејса, нагли пораст оптицаја демонстрирале су уплате за социјалне мреже, вебсајтове и мобилне платформе. Велико интересовање код корисника изазвале су допуне за платформе Android и iPho­ ne. СМС-команде за једноставно и брзо управљање електронским новчаником и УССД-команде које омогућавају да се допуни рачун мобилног телефона чак иако човек нема средстава, такође су популарне међу корисницима“. Међутим, упркос очигледној позитивној динамици, постоји низ чинилаца који спречавају развој руског тржишта електронског новца. Главни од њих је и даље до краја неодређено законодавно регулисање тржишта. „Електронска плаћања су један од најперспективнијих сегмената ИТ тржишта, али тешко је да неко данас може прецизно рећи како ће

Према анкети фонда „Јавно мњење“, 7 процената руског интернетаудиторијума (2,24 милиона људи) сваког месеца користи електронски новац. Музику и видео купује 54 процента корисника, 29 процената ПО. Међу корисницима електронског плаћања преовлађују мушкарци – 64 процента се оно заправо развијати у најскорије време. Много зависи од тога када и у каквом облику ће бити усвојен закон о електронском новцу и које компаније ће остати међу главним играчима“, каже председник асоцијације „Електронски

новац“ Виктор Достов. „Прошле године је Државној Думи предат нацрт закона ’О националном платном систему’, који се сада припрема за поновно разматрање. У нацрту закона остаје тачка о неопозивости плаћања, али у ограниченој варијанти. У документу је такође остала тачка о локализацији страних оператера, која треба да повећа ниво конкуренције на рачун развоја руских платних система и обезбеђивања тим системима услова једнаких с међународним условима. Избачена је тачка о укидању 103. федералног закона ’О делатности примања плаћања физичких лица, коју врше платни агенти’, што је добро за грану. Осим тога, према нацрту закона, руковођење емисијом електронског новца може бити предато Централној банци РФ. Према ставу Централне банке, комерцијалне организације које поседују електронске платне системе, морају да сарађују с кредитним установама пошто само банке могу да емитују електронски новац. За сада све организације које раде у сфери електронског новца подносе обрачун Централној банци на добровољној основи. За добијање лиценце Централне банке неопходно је имати прописани капитал у висини од 18 милиона рубаља. Приближно исто толико износе првобитни трошкови за пријем додатног персонала и куповину банкарске програмске опреме. То ће повећати вредност електронско-новчаних услуга, што ће ове, са своје стране, учинити мање конкурентнима“. „Нацрт закона о електронском новцу у сваком случају је неопходан“, сматра 11


економија власник домена „Јандекс.Новац.Ру“ Михаил Харламов. „Али бојим се да ће законодавци ’отежати ствар’ (лиценце, дозволе, ограничења) и дозволити активним учесницима тржишта електронског новца да га још више монополизују“. Аналитичари сматрају да бојазни око монополизације тржишта нимало нису без основа: чак и данас се велики играчи могу набројати на прсте једне руке. Фактички, тржиште је подељено између четири компаније: WebMoney, Јандекс. Новац, QIWI и i-Free. „Уосталом, упркос дискусији око тих нацрта закона, тешко се може очекивати скора прерасподела тржишта“, сматра

Барел губи ореол Високе цене више не утичу на раст економије Русије

Ч

Пише: Јелена Кукол

ак и уз високе цене нафте, раст руске економије у 2012. го­дини може износити свега 1,7 процената, предвиђају стру­­ч­њаци Центра за раз­вој Националног истраживачког универ­ зитета – Високе школе економије (НИУВШЕ). Њихова очекивања су практично два пута нижа него у Министарству за економију и развој. Приликом најмањег колебања цена нафте наниже, економија ће поново ући у кризу, а рубљу очекује девалвација, упозоравају експерти. Током последње две године економију су, уз слабу потражњу, гурале навише велике резерве, то јест, рад за пуњење резервних фондова, објашњава лоша очекивања директор за макроекономска истраживања НИУ-ВШЕ Сергеј Алексашенко. Али овај ефекат је краткотрајан, не може се вечито радити за фондове. Током следеће године фактор резерве ће све мање утицати. Уз то, могућности 12

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

аналитичар РМГ Алексеј Минајев. „Тек кроз три до пет година ће се моћи одредити у чијим ће се рукама наћи тај бизнис“. „Ако се говори о корисницима електронског новца – све ће зависити од тога шта ће заправо ући у завршну верзију закона“, коментарише генерални директор платног система „Јандекс. Новац“ Јевгенија Завалишина. „Лоша подела значиће да ће потрошачи морати или да скупље плаћају исте услуге, или да сасвим буду лишени могућности да такве услуге добију. Али ако сви будемо имали среће и закон на крају прође без измишљених ограничења и захтева, потрошачима ће бити боље: биће јасна

и разумљива правила игре на тржишту, што обично води побољшању квалитета услуге и у многим случајевима још и смањењу њихове цене“. Према анкети фонда „Јавно мњење“, 7 процената руског интернет-аудиторијума (2,24 милиона људи) сваког месеца користи електронски новац. Музику и видео купује 54 процента корисника, 29 процената ПО. Међу корисницима електронског плаћања преовлађују мушкарци – 64 процента. Просечна старост власника електронских новчаника је од осамнаест до тридесет четири године (72 процента), велики део корисника је са високим образовањем (54 процента). Потенцијални корисници ове

услуге се донекле разликују од описаног портрета: они су млађи, нешто мање су ситуирани и не живе у престоници, него у великим и малим руским градовима. Према томе, да би освојили њихову лојалност, компанијама је неопходно да иду у регионе. „Ситуација са електронским плаћањем је таква да судбину тржишта фактички неће решавати сами играчи, него корисници“, истиче Михаил Харламов. „Они ће гласати својим новчаником. У датом случају виртуелним. Што једноставнији, удобнији, многофункционалнији и поузданији буде платни систем, тим више он има шансе да задржи своје лидерске позиције“.

другог извора раста економије – повећања извоза − ограничене су. Из Русије се углавном извозе нафта и гас, а повећавање извоза је немогуће због саобраћајних ограничења. И још један чинилац раста – унутрашња потражња – такође је сузбијен: руски произвођачи губе у конкуренцији због рубље која јача и због недостатка инвестиција. Уз то, ако цене нафте чак и не падну већ зауставе свој раст – макар и на садашњем нивоу – повећање увоза прети девалвацијом рубље. После извесног успоравања, крајем прошле године у јануару су испоруке из иностранства порасле за 3 процента, у фебруару за 4 процента, а у марту за 8 процената, подсећају стручњаци. Стални раст увоза „једе“ салдо платног биланса. Због тога за одржавање рубље треба трошити девизне и златне резерве, или ићи на девалвацију националне валуте. То је управо оно што сада видимо у Белорусији, наводи аналогију Алексашенко. Русију од овакве ситуације за сада спасава стални раст цена извозних сировина. Стручњаци су одговорили и на питање зашто нафта која поскупљује не доводи до раста економије, као што је то било пре кризе. Раније је, каже Алексашенко, то било праћено опсежним приливом капитала. За рачун тог новца расло је банкарско кредитирање и подржавала се потрошачка потражња. Али сада капитал одлази из земље. Капитал напушта Русију због погоршања инвестиционе климе и раста фискалног оптерећења које трпи бизнис. Показатељ лоше пословне средине је смањење приватних

инвестиција. Да би се изашло из инерцијалног сценарија, стручњаци предлажу две главне мере. Прва је прерасподела пореског оптерећења на бизнис и смањење ставки уплата осигурања у социјалне

произвођачке гране и финансијски сектор. Предузетници су, истина, већ дали до знања да им овако нешто не одговара. Али Алексашенко сматра да је важније ослободити, за рачун смањења пореског оптерећења, средства управо малих компаиија. То ће им омогућити да инвестирају, а њихова улагања ће учинити ефикаснијим, сматра он. Друга мера је борба против расипања новца и корупције. Према посредној статистици, 50 процената средстава која се издвајају за државне инвестиције не стиже на циљ, тврди руководилац групе прогнозирања Центра за развој Максим Петроњевич. Побољшање ситуације са државним инвестицијама повећаће поверење бизниса као и прилив пореза, и довешће до раста економије. Ако уз задржавање садашње ситуације са државним инвестицијама раст бруто националног производа за пет година буде износио 12,7 процената, повећање њихове ефикасности даће увећање још за 7,3 процента, израчунао је Петроњевич. Али борити се против корупције могуће је само побољшавајући систем правосуђа, конкурентску средину и услове вођења бизниса. Лоше стање ових руских институција успорава темпо раста, тврди директор Центра за развој Наталија Акиндинова. Ако би оне по квалитету избиле на ниво, на пример, кинеских, темпо раста бруто националног производа могао би сваке године да буде за 0,5−0,7 процента виши. Овакав пораст омогућава земљи да уштеди три године развоја од двадесет, каже Акиндинова.

фото: Photas

Стални раст увоза „једе“ салдо платног биланса. Због тога за одржавање рубље треба трошити девизне и златне резерве, или ићи на девалвацију националне валуте фондове за прерађивачки сектор и мале компаније. Уз то, они предлажу да се подигне праг плата неопорезованих осигурањем, што ће довести до повећања пореског оптерећења на крупни бизнис,

Нитин Мехта председник светског образовног Центра за инвеститоре и аналитичаре

Амбиције су оправдане Москва има све шансе да постане међународни финансијски центар Разговор водила: Људмила Морозова

З

а изградњу међународног финансијског центра у Русији неопходан услов је развој финансијских тржишта. Шта нам је већ успело да учинимо у том правцу и како да идемо даље, испричао је председник светског обра­зовног Центра за инвеститоре и аналитичаре (ЦФА) Нитин Мехта. Шта мислите о развоју финансијских тржишта у Русији?

- Данас Русија почиње да развија финансијска тржишта, предузимајући битне кораке у том правцу. Између осталог, то се односи на модернизацију унутрашњих финансијских тржишта,

што се чини првенствено ради подржавања економског раста земље. Председник Дмитриј Медведев прави обимне планове да Москва постане међународни финансијски центар. Да би се реализовала ова стратегија, неопходан је плански развој финансијских тржишта, што је већ стимуланс за раст. Право Русије на овакве амбиције је оправдано: то је земља са огромним потенцијалом који јој омогућава да постане светски финансијски центар. Какво је Ваше мишљење о усвојеном закону о инсајдерској информацији? Да ли ће закон функционисати?

- Закон о инсајдерској информацији, који је формулисан десет година, изгледа као добро промишљени законодавни програм. Он показује да је Русија преузела искуство других међународних тржишта, а посебно САД и ЕУ, да користи најбоље од проучених система и има све шансе да даље напредује. После усвајања закона морају да уследе конкретна правила која треба да установи национални орган 13


свет

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Противракетна одбрана за румунију

Потенцијал Москве као финансијског центра, с гледишта географског положаја, финансијског и људског капитала, огроман је – како на регионалном, тако и на међународном нивоу

Румуни не крију против кога су спремни да се друже са Американцима

фото: East News

П за регулисање: Федерална служба за фи­ нансијска тржишта мора да ојача закон остваривим нормативима и захтевима и, што је најважније, да обезбеди његово извршење.

Колико брзо се може очекивати осни­ вање Међународног финансијског цен­ тра у Москви?

- Како већ рекох, Русија се налази у почетној етапи оснивања Међународног финансијског центра, и то је нормално ако се има у виду величина Русије, њени радни и финансијски ресурси и капитал. Оснивање правог Међународног фин­ ан­сијског центра зависи од многих под­стицаја и чинилаца: законодавног регулисања, репутације, добре инф­ раструк­т уре и прилагодљивог тржишта рада. Али један од кључних елемената успеха су људи. Све чињенице указују на добро образоване људе као на најважнији чинилац формирања финансијских 14

сектора, а Русија ту има своју предност. Образовање представља катализатор развоја високих професионалних и тржишних стандарда. Зато је важно да Русија и компаније које су основане у њој улажу средства у образовање и развој талената. То ће омогућити земљи да се бори за звање светског финансијског центра у условима оштре конкуренције. Као организација која је разрадила Про­ грам ЦФА, професионални стандард за стручњаке у области инвестирања у целом свету, забележили смо битан пораст у многим тачкама планете, од далеке Кине до Колумбије, пошто свуда људи теже да усавршавају своја искуства, а компаније своје радне ресурсе. Русија ипак има добре перспективе. Ми запажамо стабилан пораст броја кандидата који се региструју у програму ЦФА овде, у Русији, а такође јаку базу искусних власника сертификата ЦФА, који се враћају у земљу како би

развијали могућности финансијског сектора. Већ у блиској будућности ће професионална етика, компетенција и образовање постати пресудни за успех у сфери финансијских услуга, које треба да остварују образовани и мотивисани људи са јасним циљевима. Осим образовања, град ће учинити привлачнијим и такви чиниоци као што су смањење корупције, побољшање приступа тржиштима, виши ниво и обим трговине вредносним хартијама (то јест, приступ диверсификованим и висококонкурентним тржиштима), повољни порески услови. У Москви је неопходно уложити знатне напоре у датим правцима. Али несумњиво је да је њен потенцијал, с гледишта географског положаја, финансијског и људског капитала, огроман – како на регионалном, тако и на међународном нивоу.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Пише: Владислав Воробјов

редседник Румуније Трајан Бесеску је лично информисао суграђане о томе да ће ускоро на румунску земљу крочити нога најмање двеста страних војника. И не само да ће крочити, него ће се и задржати тамо дуго времена. Ради се о Американцима. При томе Бесеску ни не покушава да сакрије против кога Букурешт намерава да се дружи с Вашингтоном. Шта заправо амерички војници намеравају да раде у Румунији и колико ће много најсавременијег ракетног наоружања они тамо донети? У Белој кући тим поводом за сада више воле да се не изјашњавају. А њихови пријатељи из Букурешта су изузетно говорљиви на ову тему. У уторак је Бесеску не само саопштио да се са својим партнерима из Вашингтона споразумео око детаља размештаја на румунској територији дела америчког система противракетне одбране, већ је детаљно описивао даље кораке обеју страна. Према његовим речима, место постављања система ПРО биће бивша војно-ваздушна база Девеселу. Она се налази на југу земље у округу Олт. Ову базу су изградили још совјетски стручњаци далеке 1952. године. Године 2002. последњи румунски војник је напустио Девеселу, а тамо смештени стари Мигови били су изложени на продају. Од тада се база налази у жалосном стању. Другим речима, потребна су огромна улагања капитала у потпуну реконструкцију Девеселуа, јер, као што је познато, амерички војници нису навикли да раде у лошим условима. У вези с тим се присећам и информације која се појавила буквално пре неколико дана о томе да се у Пентагону спремају за озбиљно смањење војног буџета САД у следећим годинама. Али заменик америчког државног секретара за питања међународне безбедности Елен Таушер, која је већ боравила у румунској бази, натукнула је да ће се за овај стратегијски објекат ипак наћи новац у истрошеном буџету САД. Први пут је о плановима да пусти Американце у своје двориште званични Букурешт јавно саопштио у марту 2010. године. Тада је Бесеску прецизирао да ће се већ 2015. године фактички на обали Црног мора разместити три батерије са двадесет четири лансирна уређаја за ракете-пресретаче СМ-3. Познато је такође да ће системима ПРО управљати формација од двеста војних лица. По потреби, њихов број може у кратком року нарасти на петсто људи.

И сада се постављају два главна питања: према коме ће са румунске обале бити усмерене америчке ракете, и до које мере њихово присуство може завртети мозак румунским властодршцима

фото: East News

економија

И сада се постављају два главна питања: према коме ће са румунске обале бити усмерене америчке ракете, и до које мере њихово присуство може завртети мозак румунским властодршцима. Јуче је Бесеску посебно подвукао да „уговор о противракетној одбрани није усмерен против Русије“. Са своје стране амбасадор САД у Москви Џон Бајерли више пута је изјављивао да ракете СМ-3 једноставно не могу нарушити стратегијску равнотежу јер су оне у стању да обарају искључиво ракете средњег домета. Другим речима, интерконтиненталне бојеве главе су ван њиховог домета. Москва, међутим, другачије гледа на оно што се догађа на Балкану. И такође има више него довољно разлога да посумња у искреност наглашено мирољубивог румунско-америчког хора високих политичара. Почнимо од тога да ће, кад буде постојала добро уређена инфраструктура, ракете-пресретачи средњег домета моћи да се замене њиховом моћнијом сабраћом за само неколико дана. Друго, слушајући Бесескуа, тешко је било не присетити се његове изјаве из новембра прошле године када је отворено изјавио да не верује Русији: „Ми се не осећамо пријатно јер су руске трупе распоређене дуж наше северне границе – у Придњестровљу. Нама нимало не одговара ни чињеница да је Русија продужила уговор о базирању своје флоте у Севастопољу.“ Најзад, не треба заборавити ни фактички отворене покушаје румунског руководства да приграби Молдавију. Бесеску се није нимало случајно у својој изјави поводом Русије сетио Придњестровља. Није ли то разлог што председник Румуније тако жури да исприча целом свету под каквим ће се кишобраном од армираног бетона већ за неколико година наћи румунска спољна политика? Једна је ствар из чистог ентузијазма размишљати о отвореном мешању у ствари суседне суверене државе, а сасвим је друга ствар када ти за леђима стоје америчке ракете. У оваквој ситуацији не забрињавају највише чак ни саме СМ3. Забрињава настанак реалне могућности да се Русија и САД сукобе због провокативног деловања треће стране. На Црном мору се на супротној страни налази друга држава у региону чије је руководство у августу 2008. године покушало да се мало игра велике геополитике ради решавања територијалних спорова. Зар нам је мало била једна крвава кланица? 15


свет

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Да ли и даље кажњавати? Пише: Владимир Снегирјов, коментатор РГ

16

фото: East News

В

рло чудна ситуација. Војни авиони НАТО-a – нико не зна коју земљу су представљали – за време ноћног надлетања Триполија убили су једног од синова Моамера Гадафија и троје његових унука. Сам вођа Џамахирије је, како кажу, остао читав, иако сада постаје потпуно јасно да су његови дани избројани и да ће милом или силом коалиција уклонити са сцене једног од најодиознијих лидера последњих четирију десетлећа. Дошло је до тачке с које нема повратка, нема пута натраг. И ту се слажем с нашим премијером Владимиром Путином: врло чудна ситуација. НАТО нема никакав ман­ дат за кажњавање, никакве судске пресуде Гадафију не постоје, а човек је, ипак, осуђен. И ту се ништа не може учинити. Али како то разумети? Зар су закони међународног права већ престали да делују? И зар ОУН сада није ауторитет? Ко ће одговорати за погибију невине деце? Резолуција Савета безбедности под бројем 1973 на основу које су западне земље иступиле на страни противника либијског режима, не садржи чак ни алузију на физичко уклањање шефа државе, на бомбардовање стамбених зграда и убиство мирних становника. Ако Гадафија униште, то јест, ако дође до преседана, а он се може догодити у било ком тренутку и можда се чак већ и догодио, док куцам по тастатури свог компјутера, то ће значити да се од сада сви можемо наћи у изузетно опасној ситуацији. Сви, укључујући и оне који сада острашћено бомбардују Триполи с

некажњиве висине од 12 000 метара. Зато што живети по сопственим правилима уопште није исто што и живети по закону. Бар ми у Русији то знамо. Пикантност ситуацији придаје и чињеница да је Гадафи, изгледа, доиста велики неваљалац. У сваком случају, не мислим да има много људи код којих он изазива симпатију. Ових дана сам се управо вратио из источне Либије где сам, веран својим принципима да ништа не примам здраво за готово већ да проверавам и поново проверавам сваку чињеницу, узалудно покушавао да нађем барем једног човека који би било речју, било алузијом, могао да изрази саосећање с диктатором. Нисам нашао ни једног. А сретао сам се са старима и младима, богатима и сиромашнима, војницима и

цивилима. Слушао сам само проклетства упућена том човеку. Провоцирао сам своје саговорнике: „Али слушајте, па ви немате сиромашних, немате бескућника, живите скромно, али са бесплатном медицинском заштитом, бесплатним образовањем, неким очигледним социјалним олакшицама. Отприлике као што смо ми живели у свом социјализму. А шта вас чека после Гадафија још се не зна, то ће се тек видети.“ „Нећемо да будемо робови, хоћемо слободу“, одговарали су ми. Наравно, сви ти Либијци се могу назвати агентима ЦИА, „Мосада“, обавештајних служби Немачке, Француске и свих других земаља које су пристале да учествују у коалицији. У том случају ме треба прогласити лудим и хитно

сместити у лудницу. Добро се сећам како су пре двадесет година људе који су дошли да бране наш Бели дом на Красној Пресњи такође неки називали полупијаним олошем који је издао отаџбину и који се храни из руке ујка Сема. Али тако су говорили они који тамо ни близу нису били. А ја сам стајао близу и исто тако добро се сећам да су наивни грађани (а њих је тамо било најмање 50 000) били спремни да легну под тенкове да су ови тада кренули на зграду руске владе. Ти грађани су такође имали бесплатну медицинску заштиту и бесплатно образовање. И шта? Па ништа. Слобода је изнад ропства. (Друга је ствар: да ли би они наивни борци за слободу сада, након двадесет година, поново пошли да бране Јељцина. То је велико питање. Ја лично не бих пошао. Али то овде није наша тема). Дакле, о Гадафију. Ствар се до краја компликује када схватиш: није само НАТО дошао до тачке с које нема повратка. Цела ситуација у Либији је таква да земља више никако, никаквим напорима, ма ко их предузимао – били то ОУН, Владимир Путин, римски папа – неће да пристане на облик владавине који је постојао до фебруара. Милиони Либијаца који су се зажелели слободе и који су је већ окусили не могу да се врате у некадашњи тор. А Гадафи стално понавља: спреман сам за преговоре и реформе, али само под условом да останем на власти, као гарант стабилности. Свако хоће да одигра своју партију до краја. И шта сад да се ради? Могуће је да је Русија поступила сасвим исправно када се уздржала од гласања о резолуцији ОУН под бројем 1973. Придружити се онима који изводе операције јуришним авионима у тако­ званој „зони забрањених летова“, значи аутоматски се придружити онима који безобзирно крше норме међународног права. Ставити се на страну вође Либијске Џамахирије који је осумњичен за тероризам, за масовна убиства властитих грађана, за којег је доказано

да је крив за диктаторско понашање, значи бацити изазов практично целом цивилизованом свету. Подсећам да још пре три месеца прак­ тично све државе, укључујући и САД, нису имале ништа против да Гадафи гради свој исламски социјализам и даље. Ситуација се из корена променила након што су, подстакнути променама у Тунису и Египту, Либијци изашли на тргове зах­тевајући демократске реформе, а фото: Reuters/Vostock-photo

Зашто је хуманитарна операција у Либији постала казнена

Дакле, постоји ли разумни излаз из клопке? Такав који не би нарушио принципе међународног права, који би обезбедио демократске слободе и избегао даље крвопролиће? То је питање на које данас нико не даје исцрпан одговор пуковник је упутио против демонстраната своје специјалне јединице, ставивши им до знања да, за разлику од председника суседних држава, он нема намеру да се преда. Управо је тада Запад и смислио свој трик са „зонама забрањених летова“ и врло брзо је постао талац ситуације. Момци су пожурили, те су одмах ставили

своју запету после прве речи у познатој формули-клопци „казнити, не сме се помиловати“. Што се тиче спољних сила које су наводно испровоцирале револуцију у Либији, па сада зомбирају становништво у источном делу, то је мит из категорије „светске завере“. Тачно је да по целом свету разбацани оперативци Ленглија усрдно раде свој посао и да чак понекад, у незнатној мери, утичу на промене које се догађају у свету. Али би се пре рекло да они чешће те процесе прате. Демонизовати их значи избегавати анализу истинских узрока турбулентности које су захватиле арапски свет. При томе нимало нисам у заблуди око интереса – економских, војних, геостратегијских – којима су мотивисане земље учеснице војне опе­ рације у Либији. Дакле, постоји ли разу­мни излаз из клоп­ке? Такав који не би нарушио принципе међународног права, који би обезбедио демократске слободе и избегао даље крвопролиће? То је питање на које данас нико не даје исцрпан одговор. Примамљиво је, на­ равно, ставити се на страну оних који предлажу да се зем­ља препусти самим Либијцима јер, напослетку, то је њихова унутрашња ствар. Али, нажалост, ствар је била њихова унутрашња само пре мешања миротвораца из НАТО-а, пре прве крви коју су они пролили. Сада коалиција нипошто неће дозволити да победе „силе зла“, сада је за њу свргавање диктатора питање части. „Нулта вари­ јанта“ изгледа нереално, прети еска­ лацијом унутрашњег конфликта и но­ вим жртвама. Преостаје још нада у Гадафијеву добровољну оставку, али ни то више неће ублажити његову судбину: лидери Националног прелазног савета у својим последњим изјавама понављају да је време компромиса завршено. За разлику од америчког сенатора Џона Мекејна, који је позвао да се Моамер Гадафи што пре убије, мени нешто смета да будем исто тако ратоборан. Можда је то због одсуства богате демократске прошлости. 17


репортажа

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Схватити аждају Пише: Марина Ахмедова

Спец а операција

Центар Махачкале, блокови четворо­ спратница, гараже, ружичаста зграда. Око ње су три слоја, као у сендвичу: у унутрашњем кругу су припадници специјалних јединица, затим следи обруч специјалне полиције и, на крају, обична полиција. То је специјална операција уништавања бандита. Већ друга у истом дану. Новинара нема: пуцњава у граду већ одавно није догађај. Постоји и четврти слој сендвича – деца с боцама кока-коле, момци са семенкама, мушкарци с мобилним телефонима помоћу којих покушавају барем нешто да сниме. Сва та бројна публика нервира 18

Зашто нам не успева да изађемо на крај са исламским терористичким подземљемпокушала је да открије сарадница РГ у Дагестану

милицију: терористи су однедавно по­ чели да примењују нову тактику – док снаге реда заузимају зграду, бомбаши самоубице прилазе и дижу себе у ваздух у гомили беспосличара. Рачунају на то да направе хаос у трећем и другом кругу, те тако омогуће некима од опкољених да се извуку. То се догађало више пута. У дворишту се појављује висока жена с црном марамом спуштеном до очију, али

сасвим интелигентног лица. „Јесу ли они тамо заиста неуниуштиви, а?“ напада милиционере који се крију иза зида дозидане зграде. „Јесу ли они толика претња?!“ виче она. „Зашто се тако дуго с њима бакћете? Треба вам само да што више тога срушите, да продужите време! Бројач ради – одбројава на сваки сат осамнаест хиљада!“ „А ко сте ви? Мајка те ’деце’?“ питају је

фото: Reuters/ Vostock-photo

Прастари дагестански обичај – ходање по конопцу без обезбеђења. Цела земља као један ходач по конопцу, без обезбеђења, хода ивицом провалије

иза дозидане зграде. „Да! Ја сам мајка!“ виче жена. „То су моји сународници! Не смете тако! То је апсурд!“ „Реците нам онда зашто они изнајмљују стан за 45 000?!“ Милиционер извирује иза зида и показује у правцу прозора: „Зашто су спремни да за сто хиљада продају и рођеног оца?!“ Чује се рафал из аутомата. Завија сигнализација на нечијим колима. Затим се поново све стишава и чује се како по крововима доградњи хучи ветар. „А тако?!“ виче жена. „А зашто ви лешеве герилаца из мртвачнице продајете рођацима за 500 000?!“ „То питање пошаљите тужилаштву!“ Притрчава нам мушкарац с маском

на глави и с пушком. „Ко је вас овамо пустио?!“ виче на мене. „Стојите не ватреној линији! Баш сте нашли место за разговоре!“ Сви се поново скривају иза дозидане зграде. Човек који виче нема локални нагласак. Из прореза маске гледају ме плаве очи. Крај суседне куће на клупици седе Саша и Жења – постарији брачни пар. „Прве експлозије су биле страшне. А сад смо се сви навикли. Лети метак? Нек иде дођавола!“ Из улаза излази пуначка жена с великом торбом. „Куда ћеш, е-е-еј?“ зауставља је Саша. „Идем на пијацу.“ „И не бојиш се?“ „Бојим се али шта да радим? Човек мора да једе...“ „А какав је ваш однос према тим људима?“ питам жену с торбом и показујем на ружичасту зграду. „Зар су они људи?“ одговора питањем. „Нека изађу и предају се. Судиће им али их неће убити.“ Земља под ногама дрхти од јаке експлозије. „Е овај је звук био добар...“ задовољно каже Саша. Почињу да пуцају из оклопних возила. Специјална операција је достигла врхунац. Немогуће је остати читав у таквој ватри. Секунда тишине. На прозору четвртог спрата ружичасте зграде појављује се човек и пуца надоле из аутомата. Још су живи. Оглашавају се митраљези и то траје око три минута. Затим опет кратка тишина коју одједном прекида чисти глас муле с минарета. Време је намаза. Две зграде одавде ради кафетерија. Људи седе за столовима на отвореним верандама – једу, пију, разговарају. Понекад њихов разговор прекида одјек митраљеских рафала. Човек по имену Н. ми је обећао да ће ми данас показати лешеве герилаца. Али герилци су за сада живи и ја чекам, гледајући на часовник. Наручујем пастрмку у фолији. Поред мене путем пролази свадбена поворка. Једем рибу, осврћем се, ослушкујем, покушавам да схватим шта се дешава у овом граду. Махачкала живи неким фрагментарним животом: неко једе, неко се жени, неко некога убија. И сви се моле једном истом Алаху. Чини се да људима око мене ни на памет не пада да

је две куће од нас смрт. А и ја лично, иако ми је сасвим јасно да људи опкољени у ружичастој згради сада преживљавају последње тренутке свог живота, са задовољством једем рибу. А живи ће ускоро постати лешеви. Зашто?

Мртвачница

Градска мртвачница је утонула у мрак. Нема чак ни уличног светла. У мраку назирем високу гвоздену ограду и три издужене сенке на њеној позадини. Приближавам се. Три жене у дугим сукњама. Прилазим још ближе. Лица су им покривена марамама. Вероватно су вахабиткиње – то оне покривају лица. А можда су само рођаке убијених. Не стижем да изговорим ни реч. Размењујемо погледе од којих у мени као да оживи недавно поједена пастрмка, и наједном схватам: те девојке мрзе толико силно да би, кад би успеле да се на неки чаробан начин пренесу у московски метро, и кад би сада имале на себи појас шахида, притисле дугме без размишљања. Светло фарова. Прилазе два аутомобила, заустављају се поред ограде, из њих излазе три мушкарца и један дечак од десетак година. Сада сам скоро сигурна да су то рођаци убијених герилаца. У даљини опет светле фарови. Прилази мали камион. Капија се са шкрипом отвара, са оне стране се као зид постројавају наоружани људи. Док камион пролази кроз капију, рођаци га ћутке прате погледом. Пролазим одмах иза камиона. „Јесте ли ви експерт?“ питају ме; ја ћутке климам главом и идем иза људи у униформи. У џепу ми је укључени диктафон, у глави ми је прича коју сам договорила са човеком по имену Н. Камион каросеријом прилази широким мермерним степеницама. С њега скидају цираду. Лешеви умотани у ћебад леже ногама напред. Најближа су мала стопала у црним надувеним чарапама. „Јуче је, ето ту где ви стојите, лежало петнаест лешева терориста“, обраћа ми се дебели мушкарац у плавој милицијској кошуљи, и ја гледам у своје ципеле. Лешеве стављају на носила. Проносе их кроз отворена врата. Идем уским ходником чешући се о ноге мртвих људи. У јако осветљеној соби на гвозденим столовима леже три човека. Сада ће им распорити грудни кош све до браде. „Има ли овде прашка?“ виче сарадник 19


репортажа милиције који је утоваривао лешеве на кола. Рукави његове кошуље су засукани, руке су му модре до лаката. „Носио сам их, носио, сад пери руке како знаш и умеш“, обраћа се мени, а ја размишљам како руке модре до лаката нису лоша метафора. Остављају ме с лешевима насамо. Поз­ ната мала стопала у црним чарапама. То је жена. Лежи поред самог прозора. На модром лицу исколачене очи. Нагињући се према њој покушавам да сагледам у њеним зеницама још једну метафору, али је не видим – неће ми успети да опишем поглед њених мртвих очију. Крећем се од леша до леша, дубоко се нагињући над сваким – играм улогу експерта који треба да узме отиске прстију. Мушкарац од двадесет две године лежи на стомаку, његова црна спортска мајица се подигла показујући ремење за оружје. Јесам ли њега видела данас како узвраћа паљбу с прозора четвртог спрата? Глава му је нагнута на страну и гледа ме једним оком. Тај поглед на модром лицу такође не могу описати. Само једно могу рећи тачно: када је умирао, обузео га је страх. А сада... Он не изгледа као човек око којег у рају плеше седамдесет девица. Ходам по мртвачници осветљеној плавичастомртвом светлошћу, лупам потпетицама по белим плочама. „Тако се не сме“, говорим лешевима речи које је рекла у дворишту жена у црном. „То је апсурд.“ Покушавам да схватим имају ли оне три сенке у дугим сукњама разлога да ме мрзе. Чини ми се да је преко потребно да то схватим. Имају ли разлога да дигну у ваздух мене – свакодневног путника московског метроа? Поново прилазим жени. Читам над њом и над другима Исусову молитву: кад већ девице не плешу око њих, њима мора бити свеједно ко, како и на којем се језику за њих моли. Подижем очи према прозору и видим у мраку иза стакла изобличено лице детета. Неко га је ставио на рамена и оно гледа у исколачене очи своје мртве мајке и сигурно ме мрзи.

Опозиционар

Хаџимурад Камалов је познати опозиционар у Дагестану, оснивач часописа „Черновик“. Власти су већ неколико пута покушавале да забране то гласило са оптужбом за пропаганду екстремистичких идеја, али за сада без 20

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

резултата. У Дагестану има довољно људи који стављају знак једнакости између појмова „невладина организација“ и „легално крило исламског подземља“. Али што је дебљи тај знак једнакости, то „Черновик“ има већи тираж. „Какав је ваш однос према терористима?“ питам Хаџимурада. „То зависи од тога шта имате у виду када кажете ’терориста’. Међу њима има идејних терориста, а има и просто бандита, и у последње време се то раслојавање повећава. Често ми не полази за руком да се према идејнима односим као према бандитима. У сваком случају, све дотле док човек себе не уништи на прометном месту. А како још могу да се односим према онима који морају да бирају између корумпираног система без логике и тероризма? Ја бирам терористу: њега су натерали на то.“ „А ако он ипак себе уништи на прометном месту и међу лешевима се нађе вама близак човек?“ „Сувише је много ’а ако’. „Колико су добро герилци припрем­ љени?“ „Прво, то су у диверзантском погледу добро припремљени људи. Познају балистику, технику експлозива, оријен­ тишу се на интернету. Ако једног герилца затворите у ову собу, он ће и ту наћи од чега ће направити експлозивну направу“, каже Камалов. Осврћем се: дрвени столови, столице, зидови окречени у бело. „Направиће га од мокраће и креча“, наставља Хаџимурад. „То је мало експлозива, али довољно. Герилци су људи који могу лако два-три месеца да живе у шуми. То су крајње извежбани људи. Могу из даљине да осете мирис туђинца, мирис креме на рукама.“ „Колико их је сада у брдима?“ „Мислим да се тамо стално налази око сто, сто двадесет људи...“ „Шта их вуче тамо?“ „Постоје два џихада, нападни и одбрамбени. Други је кад ти дођу у кућу са оружјем и ти си дужан да пружиш отпор. Када човек чистих мисли види како пандур терорише предузетника, отима и продаје људе, када непрестано види социјалну неправду – такав човек ни сам не примећује како доспева под утицај терористичких идеолога. Чак и да хоће да остане човек чистих мисли, он се врло брзо радикализује: алтернатива том процесу практично не постоји. Ако почне да говори оно што мисли, нико неће с

њим дискутовати, нико се неће озбиљно замислити над његовим речима – њега једноставно уносе у списак непоузданих и аутоматски праве од њега вахабита, чак и када он још увек није такав.“ „Колико је људи сада на таквим спи­ сковима?“ „Око четири хиљаде. Ти спискови се налазе у рукама начелника рејонских одељења. Али унети у њега човека једна је ствар, а избацити – то већ кошта. А све док си на списку непоузданих, ако се негде поред твоје куће догоди експлозија или убију милиционера, доћи ће ти обавезно у кућу, одвешће те у станицу милиције и, у најбољем случају, задржати два дана. А ако се експлозија или убиство догоде поново, састаће се антитерористичка комисија и донеће одлуку: специјална операција. Зашто управо против тебе? Па просто зато што нема никога с тога списка ко је ближи од тебе месту злочина. И није важно кога имаш код куће: дете, мајку... Стрељаће све што се миче.“ „Ако имају тако чисте мисли, одакле им новац за илегалну делатност?“ „Најчешће шаљу државним чиновницима или власницима великих предузећа електронском поштом слике специфичне садржине, уз захтев да им дају новац. Ови се плаше и дају. Тим новцем терористи купују оружје... Међу њима је толико магистара и одликованих, који би могли за двадесет година да унапреде економију наше републике!“ „Слушајте, не чини ли вам се да их сувише хероизирате? Одлично! Герилци су хероји. А шта су московски терористички напади? Шта је с нашим метроом?“ „Експлозије у московском метроу се не уклапају ни у какве оквире разумевања... Али ја нисам сигуран чије је то дело. Герилци се јако боје да не изгубе лојалност становништва.“ Мој саговорник покушава да се пребаци на конспиролошку верзију: каже, експлозија у московском метроу је дело ФСБ. Дискусија на ту тему никуда не води: Камалов нити инсистира, нити се слаже. „У реду, нека буде. Шта мислите, шта треба учинити да све то престане?“ „Не одговарајте на убиство милиционера убиством случајних ’терориста са спискова’. Ето, тада ће се немири стишати. Милиционере ће, наравно, и даље убијати, али барем не у таквом броју.“ Убијаће их... Али у разумним границама... Вероватно претпоставља да треба да се

радујем. Апсурд. Опет апсурд.

Шеријат

У махачкалским минибусима често из­бијају препирке између девојака у хиџабима и девојака у савременој „свето­ вној“ одећи. „Све саме терористкиње на све стране! Већ су свима досадиле са својим врећама!“ говори она што је у краткој сукњи оној у хиџабу. „Зашто морам да се возим у истом минибусу с вама?!“ „Иди пешке“, одговара јој девојка у хиџабу. „Ни ја не питам зашто морам да се возим у истом минибусу с проституткама.“ „Ја нисам проститутка!“ „А ја нисам терористкиња!“ Ућуташе. Вероватно једна себи говоре да су мозгови под хиџабом давно испрани, а друга да је стрпљење кључ од раја. Али број девојака у хиџабима на махачкалским улицама расте. Световне дагестанске жене пре плаши сама та тенденција. До сржи световна жена И., која ради световни посао, каже: „Ја се више бојим брадатих него пандура. Од пандура сам заштићена својим световним погледима, а од ових... Они неће опкољавати моју кућу, већ ће ме просто сачекати у заседи на улазу – од тих нисам ничим заштићена. Само пандурима. Ја поштено покушавам да будем стрпљива и трпељива. А онда се наједном девојка и пријатељица, која те је још јуче гледала отворених уста, којој си ти помагала, заљубљује у типа са округлом капицом, избацује своје дискове с рок музиком, умотава се у те хиџабске крпе и каже ти: ’Све те ваше књиге и скулптуре – све то треба уништити!’ и ти губиш моћ говора. Знаш, ја сам жена мирна и емотивна, али то... Све време бих хтела да заурлам: ’Марш напоље у своје смрдљиве ауле, магарци једни! Напоље из мог града у којем ви сада уводите своје законе!’ Затим хватам себе у тој мисли, почињем себе да прекоревам. Али не за дуго. И схватам да постепено почињем да дивљам.“ Девојка Н. седи на поду и гледа ме испод зеленог хиџаба ужареним погледом. Каже како би хтела да ми се увуче у мозак и прочита моје мисли. „То је немогуће“, кажем јој. Али мајка и ћерка ипак мени откривају своје мисли и душу. А ја искрено хоћу да их разумем. Пети дан сам у Дагестану. Овде се сваки дан одвијају специјалне операције. Овде је територија апсурда и смрти. Али негде сам читала да је апсурд

само стилска фигура, да се сваки апсурд може разумети. „На месту сваког убијеног герилца израшће петорица нових“, каже мајка. Замишљам поље засејано змајевим зубима. Замишљам како из земље израстају модри људи са ремењем и аутоматима. Девојка Н. је тражила истину и нашла ју је у исламу. Је ли то добро или лоше? Она има смисао живота. Она мисли да сваки дан чини добра дела. Хоћу да схватим је ли то добро или лоше. У Курану је девојка Н. нашла потврду своје вере, она сања о рају. Па је ли то добро или лоше? То морам да схватим баш сада, а дотле се не мичем са овог места. „А може ли се овде, у овом животу, живети као у рају?“ питам је. „Не, немогуће је. Како? Рај... Тамо је прекрасно... Тамо је раскошно... Тамо нема ни брига, ни напора. Тамо ће нас Алах наградити за све што је било на

Најчешће шаљу државним чиновницима или власницима великих предузећа електронском поштом слике специфичне садржине уз захтев да им дају новац. Ови се плаше и дају. Тим новцем терористи купују оружје... земљи. Тамо је прелепа природа. Тамо човеку нису потребни ни храна, ни сан, он не болује, тамо нема смрти, нема бола... Тамо су сви твоји најближи поред тебе!!! Тамо је тако лепо да не могу чак ни да замислим како је тамо лепо...“ „Зашто су онда лица убијених герилаца тако несрећна?“ „Једна је ствар када лежиш у постељи и Алах те узима. А друга је када пуцају у тебе из оклопног транспортера... Али лешевима није ни топло, ни хладно.“ „Али живима је и топло и хладно. Међу живима је, када их стрељају... страшна паника.“ „Баш у томе и јесте ствар што никакве

панике нема!“ виче мајка Н. „Зашто се они не предају? То су се ваши борци у Приморју предали зато што су то радили да би се разметали лудом храброшћу, а не ради идеје. А ви погледајте: двадесетогодишње девојке се не предају! А пред њима је живот.“ „Ми хоћемо шеријат“, каже девојка. Пробада ме погледом испод хиџаба. Очајнички покушава да проникне у мој мозак. Али он је затворен. „Пандури воле да кажу: ’Дозвољавамо им да вичу ‘азан’*(позив на обавезну молитву, који упућује мујезин – прим. прев.), дозвољавамо им да иду у својој одећи, шта још хоће?!’ Али ко су они да мени дају да вичем ’азан’?! Не! Данас дозвољавају, а сутра ће се предомислити?! Сутра ће им се учинити да сам шахидкиња и они ће ме просто убацити у пртљажник и истући... И ништа им се због тога неће десити! Ви мислите да се нећемо увредити?! Ваш председник мисли да нећемо хтети да се осветимо?!“ „Хоћете ли се дићи у ваздух у метроу?“ „Не... Не намеравам да дигнем себе у ваздух у метроу. Али бих се разнела бомбом у ФСБ јер они нису људи.“ „И ја хоћу шеријат“, каже мајка. „Хоћу да знам да ће ми, ако украдем, одсећи руку. Дајте ми барем један праведан суд!“ „Слушајте, ако вас је неко увредио, то су његови проблеми. Свевишњи ће се, како ви кажете, сам с њим обрачунати. Он је тај који је лош, а не ви...“ „Апсолутно нисте у праву!“ одговара девојка. „Убили су вам брата! Зар нећете почети да се светите?!“ У том тренутку коначно схватам да шеријат уопште нема с тим никакве везе. Ове жене су спремне да себе дигну у ваздух у ФСБ, али нису спремне да се повере свевишњем, да му препусте право највише јурисдикције. А то значи да њима уопште није потребан шеријат, њима је потребна обична земаљска правда: исламска, европска, совјетска – није важно. Главно је да буде права и делотворна. То је онај компромис на који би оне пошле. Али немају коме да га понуде. Одлазећи из села кривудавим пла­ нинским путевима размишљам о томе да разумети непријатеља чак и није питање воље, доброте и праштања; то је питање самоодржања, елемент ратничке вештине. Ми морамо покушати да их разумемо. Другачије није могуће. 21


друштво

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Људи ће бити паметнији, аутомобили ће летети Д Човек ће постати паметнији

Главни догађај у последњих десет година: појавио се нови председник, нова топла одећа и јаки компјутери. Шта ће постати 2020. године: радник у канцеларији. За десет година може доћи до промене машина, развоја великог мозга, корака напред у техници и у свему. Компјутер ће се можда променити, можда ће бити пљоснат као папир. Још ће се променити аутомобили – они могу прећи на аутоуправљање. Човек ће постати паметнији. Биће промишљенији и изумеће све што сам набројао. Себе кроз десет година замишљам као радника у канцеларији. Радим за компјутером, штампам тамо извештај. Фирма се бави грађевинарством, гради свакојаке савремене зграде. Те савремене зграде су више и имају мало другачије зидове. Аутомобила ће бити мање, људи ће моћи да се возе у јавном превозу. Треба побољшати јавни превоз како би се људи 22

фото: RIA NOVOSTI

Александар Галушко, 10 година, четврти разред

мање гурали и свако имао своје место. И још треба поставити клима уређаје да се људи у аутобусу не би знојили. Пољопривреду треба развијати, производити прехрамбене производе, продавати их у иностранству и добијати новац за Русију. Намирнице треба да постану боље: сада тргујемо онима које нису свеже. Још ћемо развијати роботе. Они ће бити паметни, моћи ће мало да замене човека, помагаће домаћицама у кући. Они ће чистити, прати посуђе, спремати храну, боршч. Могу да затребају у дечијим домовима где могу мало да замене родитеље. Још могу да послуже за рад – да решавају задатке у великој фирми. У медицини треба да научимо да лечимо рак и шећерну болест и да спасавамо човека од смрти. Смрт не могу да победе зато што није развијена техника и још није добро проучен човек.

Марија Пчелинцева, 10 година, четврти разред

Човек, судећи по историји, временом постаје бољи

Главни догађај у последњих десет година: проналазак мобилног телефона. Шта ће постати 2020. године: космонаут, спортиста, обавештајац. Надам се да ће нешто учинити са ђубретом. Људи су јако нехигијенични и остављају иза себе много отпадака. Мислим да ће научници измислити нешто као вечни мотор који ће гутати ђубре и правити електричну струју за град. У Москви ће у сваком случају кроз десет година сигурно стајати контејнери за стакло, папир и метал како би се маса прерађивала у нове предмете. Још треба урадити у области медицине.

фото: ITAR- TASS

еца имају иста права као и одрасли да прогнозирају будућност. Да, садашњи ученици четвртог разреда поседују минимално социјално искуство, наивни су, смешни су, изокрећу речи и бркају Суворова са Стаљином. Али у тој будућности ће управо они живети. И сасвим је вероватно да ће њихови данашњи снови стећи рационалност одраслих и одразити се на реалност око њих. О томе какав ће бити свет кроз десет година питали смо децу која су се родила 2000. године.

фото: Legion media

Шта мисле десетогодишњаци о томе шта ће бити кроз десет година

Понекад има људи који не могу да ходају. На пример, кренуо ветеран у рат и изгубио тамо десну ногу. Треба му направити такву ногу која би личила на леву. Наравно да ће се активно развијати космос. То је уопште мој сан, али мене неће узети за космонаута зато што имам проблема са срцем. А ја бих тако хтела да полетим у далеке галаксије, да истражујем површину, да описујем нове материјале. Али у следећих десет година тешко да ћемо ми тамо долетети – сувише су то сложене технологије. Пошто не могу да постанем космонаут, хтела бих да постанем обавештајац. Раније су обавештајци дознавали војне тајне од Немаца: колико тенкова и војног оруђа имају. Сада, ако код нас и буде рата, то ће бити највероватније против Америке. Ми и они смо јако различити, зато што код њих већина људи употребљава брзу храну. Још ће кроз десет година у Русији бити врло строги закони, нарочито на путевима. Другачије се нећемо моћи борити против саобраћајних несрећа. Возачку дозволу ће давати после тежих испита и она се неће моћи купити за новац. У Москви ће бити још више људи и то је разумљиво: ипак је наша земља највећа, и Москва је једна од највећих престоница, и зато овамо долазе Таџици из целог света да би исхранили породицу и олакшали јој живот. Ми смо некако заборавили на бицикл и њега ми је тренутно неко однео. 23


Мама каже: „Не секирај се, зато ће неком детету бити лакше да живи“. Тако да треба да побољшавамо друге градове, да градимо тамо такође нове куће зато што се на улици не може живети, нарочито зими. Мислим да ће се у будућности углавном све побољшати. Човек, судећи по историји, временом постаје бољи. На пример, некада су код нас за малу крађу хапсили и стрељали, а сада просто шаљу у затвор, дају човеку времена да поразмисли. Понекад је јако добро поразмислити. Још су код нас укинули смртну казну и јако је добро што су је укинули.

Никита Шепељави, 10 година, четврти разред

На хартији се може уштедети

Главни догађај у последњих десет година: укидање смртне казне. Шта ће постати 2020. године: проналазач. Кроз десет година, надам се, престаћемо овако да трошимо наша природна богатства. На пример, гас који успут излази заједно са бензином не треба избацивати. Још треба штедети бензин: кроз десет година наша нафта ће се исцрпети, куповаћемо је од неке друге земље, и они ће нас поробити. Требало би да штедимо многа рудна блага. На пример, гранит – он се врло дуго ствара, то је камена стена. Планине се стално смањују и смањују. Он је потребан за изградњу кућа. Гранит је тврд зато што се састоји од неколико честица које је немогуће раздвојити. А још кажу да свакога дана у нашој земљи нестаје по пет-шест милиона квадратних километара шуме. Кажу да се један центиментар плодног тла ствара 250 000 година. Шума одлази на куће, на намештај, а то је раније било дрво, живо дрво! На хартији се може уштедети. Ја се сам трудим да не пишем у свесци развучено. Кроз десет година ће бити више сиромашних. Кад човек лоше учи, њега ни на какве медицинске факултете не узимају, почиње да ради на пословима где се мало зарађује – као домар, возач, таксиста, продавац у малој продавници на углу. Треба учити, имати високо образовање и све тако. Треба учинити тако да се човек може лечити од свих болести, и да то не кошта много. На пример, неки сиромашан човек не може 24

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

да плати операцију. Или су му бубрези престали да раде, а он не може да плати нове. Бубрези се вештачки не могу направити, треба их од неког одсећи. Ја хоћу да све може да се замени. Сада у медицини не могу да замене јетру, она се чак не може одсећи, она је као сунђер који упија у себе сву прљавштину. Човеку са болесном јетром преостаје да живи неколико недеља. То ми је мама испричала након што ме је коњ угризао за јетру. Од тада сам почео да ценим органе.

Нели Абдулајева, 10 година, четврти разред

Главно је да код нас опет не настане совјетско време

Главни догађај у последњих десет година: финансијска криза. Шта ће постати 2020. године: палеонтолог, новинар. Људи временом не постају бољи. Из музике смо недавно учили „Бориса Годунова“ – они су такође сви били лукави, и сада су исти такви. Главно што треба пронаћи у најскоријој будућности јесте један специјални радар који упериш према човеку и видиш да он лаже. Код нас је све тако лоше, зато што људи једни друге варају. Све њих су у детињству научили да лажу: мало дете узима пример од родитеља. Неки хоће да кроз десет година у Москви буду небодери, али мени се не свиђа „Москва-Сити“. Граде све тако нешто велико. Ја бих оставила историјска здања, само без хрушчовки*. Наша војска ће постати мања. Наша земља нема непријатеља: ми се ни у шта не мешамо, осим Кавказа. То је правилно што се не мешамо: ми не дирамо никога и нас не дира нико. Ето, за време Великог отаџбинског рата Хитлер је хтео свима да влада и кренуо је на нас. Главно је да код нас опет не настане совјетско време. Свратим тако у супермаркет и питам тату: „Чега све нисте имали?“ И спопадне ме ужас. Када је био СССР, ничега није било – ни интернета, ни вај-фаја, мандарине једном годишње, није могло да се путује у иностранство зато што се сматрало да ако човек путује у иностранство он ће видети да тамо људи живе богатије и онда ће сви побећи у другу земљу, у Америку. У Америци је све укусно и велико, и тамо је океан, и тамо је просто занимљиво. Тамо је Барак Обама – добар председник, позитиван. Још ми се совјетски аутомобили не свиђају, некако

су квадратни, личе на бубе. Треба решити проблем хране. Сада забрањују лов на многе животиње. Ја јако волим месо, али, судећи по свему, треба га што мање јести, а што више ту биљну гадост одвратну – поврће, шаргарепу, броколи, карфиол. Генетски модификовану храну бих забранила, не свиђа ми се то. Моја сестра је ишла у продавницу да купи рачиће, тамо су били велики и мали, ја сам јој казала да купи мале, а она је купила велике, и они су се сви издували и испали још мањи од малих. Та надувена храна разочарава. Треба да се продаје само оно што је природно. Али код нас је мало колхозника, бити колхозник није јако напредно. Колхозницима се сви подсмевају, боље је бити јак бизнисмен. Јер време је такво: свима је важно да зараде што више или да украду. За десет година на Северном Кавказу ће све бити нормално. Када су ратовале Абхазија и Грузија, ми смо им помогли да се помире. Зашто не можемо да се помиримо сада? Тамо, на Кавказу, планине су лепе, поглед је леп, и сигурно нам неко завиди што туристи долазе тамо да виде планине, а код њих не долазе. Треба учинити тако да свако научи да види добро у својој земљи. Русија је добра земља. Мене љути када сви кажу да је негде другде боље. У Немачкој и Азији сви се возе бициклима, из канти за ђубре не смрди, тамо живе баракуде, тамо се могу јести жабе... Може се помислити да код нас није могуће. У нашој земљи је добро, не уништавају старе споменике културе. Руси воле да чувају традиције, на пример, хлеб многи пеку својим рукама, а не само машинама. Многе баке су сачувале „почасни угао са иконама“ где се Богу моле. Ја понекад мислим да Он постоји, а затим мућнем главом – а како!

Александар Логинов, 10 година, четврти разред

Потребно је да држава свима даје добру плату

Главни догађај у последњих десет година: нема га. Шта ће постати 2020. године: учитељ нижих разреда. Кроз десет година Русији се може догодити рат само са Кином. Кинези су најкултурнији људи, они су јако досетљиви и паметни. Кинези имају малу земљу, али они се јако много размножавају и исељавају се затим у разне друге земље.

фото: RIA NOVOSTI

друштво

Они хоће да ми и они заменимо места: ми бисмо живели код њих, а они код нас, у великој лепој Русији. Ја то не бих желео зато што је наша земља боља од њихове. Али ја мислим да је будућност Русије само добра. Појавиће се још више аутомобила, метро ће постати још бржи, а куће ће имати много спратова. Кроз десет година практично ће сви људи говорити енглески. То ће се догодити аутоматски, већ сада су на етикетама почели да пишу на енглеском. Да би се разумело шта човек једе, мораће да се уче речи. Још се надам да ће научници најзад изумети еликсир како човек уопште никада ни од чега не би боловао. Мислим да тај напитак треба да се састоји од таблета, воде и боквице – она добро помаже код рана. Кроз десет година код нас ће сигурно бити мање сиромашних. Ради тога је потребно да држава свима даје добру плату: банкари, инжењери и телохранитељи олигарха морају једнако да добијају по педесет хиљада рубаља месечно. Или по педесет пет. А сада код нас има неких јако богатих људи који руше разне потребне зграде и граде своје, а има неких врло сиромашних. Догађа се да је човек дошао на посао, а шеф му је одузео пасош, затворио ту фирму и човек нема од чега да плати стан, воду и храну. Када би имао пристојну плату, он би купио себи

викендицу. Долазио би тамо свако лето – тамо се врућина лакше подноси и човек се може купати у језеру.

Кристина Губанова, 10 година, четврти разред

Против зависти се можемо борити овако: не гледајмо на богате

Главни догађај у последњих десет година: избори између Путина и Медведева. Шта ће постати 2020. године: дресерка дивљих мачака. За сада је у нашој земљи све добро. Техника је почела да се развија, аутомобили, компјутери, телефони. Сада треба да научимо да све то правимо у Русији. Руси су касно измислили технику, она им ни на памет није падала. Сву технику су изумели у Енглеској и у Америци, тамо су људи брже мислили и све су први измислили. Они су много покушавали и зато им је то полазило за руком. А ми нисмо покушавали, зато што је код нас ионако све било добро и свега је било довољно. За десет година треба очистити ваздух како не бисмо оболевали. Можда се аутомобили некако могу променити да се екологија не би загађивала – кретали би се на сунчане батерије. У Русији има тако мало сунчаних дана да ће оне доста коштати – и застоја ће у саобраћају бити

мање: два проблема су решена. Треба измислити такав проналазак да људима не буде досадно у животу, да могу да разговарају с компјутером. А иначе има усамљених људи и њима је јако досадно у животу, а ако тако буду разговарали, биће им интересантно. Усамљене људе треба упознавати једне с другима. А ако некоме то није довољно, треба пару људи додати још једног човека да би им било интересантно и да би се појавило пријатељство. Мени се свиђају животиње, мислим да ће их штитити. Сада ретке животиње не живе добро. Ловокрадице их убијају. Ловокрадицама треба дати други посао где им се више свиђа, треба их мало преварити, рећи им да су животиње као људи. Зашто људи постају злочинци? Имају новац, злато их одушевљава и они почињу да мисле да морају да имају злата више, све више! И почињу да краду из зависти. Против зависти се можемо борити овако: не гледајмо на богате којима они завиде, и ради тога треба пресељавати богате у разна места.

Иља Удаљцов, 10 година, четврти разред

Ми можемо да продајемо кромпир и лук

Главни догађај у последњих десет година: проналазак мобилног телефона. Шта ће постати 2020. године: поштован човек. Борити се против пушења треба као с наркоманима, само не тако жалосно. Може се направити неки програм, неке зграде куда људе који пуше наговарају да уђу. Тамо им држе напорне физичке вежбе које обнављају имунитет. Када човек пуши, он се мало креће, а тамо ће његов имунитет ојачати и навићи ће се на покретљивост. И тако ће им се та навика постепено изгубити. Тамо морају да раде наставници фискултуре који су нерасположени, који на све вичу, таква дисциплина треба да буде у тим зградама. Тако да, ако човек схвати да ће моћи да доспе у руке оштрих фискултурника, навика ће му сама од себе нестати. Русија може да производи мало ствари, али оне су достојне поштовања. Главно је то што је код нас врло добар кромпир и лук. Ми их можемо продавати. Они не расту у прашини и блату близу градова, они су код нас кориснији и млађи. Још треба да производимо и даље добар 25


друштво аутомобил „жигули“. Он је лак за управ­ љање, волан се добро окреће. Деда има „жигули“ стар три године – ниједном га није поправљао, осим што му је сада диск од кочнице мало отишао. За десет година хоћу да будем као тата. Тата иде по аутобусе у Ростов. Тај посао је јако занимљив зато што идеш по аутобусе у Ростов. То је изванредно. При томе се све време нешто догађа, и код човека се на тај начин јављају успомене. А људи немају у животу довољно успомена. Ето, у мом животу је само једна успомена: први септембар. Мада не, још учитељица каже: „Ако одрецитујеш песму за петицу, даћу ти петицу за тромесечје“. Тако је и урадила.

Љуба Товарнова, 10 година, четврти разред

Моћи ћемо да одемо испод земље, само не сувише дубоко

Главни догађај у последњих десет година: први лет човека у космос, појава интернета, распад Совјетског Савеза. Шта ће постати 2020. године: добро плаћени продавац оружја, проналазач оружја. Мислим да ће се јако развијати компјутер. То је врло корисна ствар, ако треба наћи неку информацију или превести нешто. Кроз десет година општење преко интернета ће постати веће, зато што ће људи престати да излазе из куће. То није баш добро зато што ће човек почети мање да дише ваздух, почеће мање да примећује шта се догађа око њега. Какво је време може се сазнати на интернету, али какав је поглед не може се сазнати, већ треба изаћи. Још се не може путем интернета отпутовати некуда, на море, на пример, и мало дисати морски ваздух. Ја бих желела да путујем у Индију. Хтела бих да видим џунгле, разне храмове, разне људске расе, продавнице, пијаце. Ми треба да проширујемо земљу. Увис не можемо и у страну такође не можемо. Моћи ћемо да одемо испод земље, само не сувише дубоко. На површини земље се могу направити на неким местима отвори које је тешко направити како би се кроз њих пробила светлост. Могу се направити специјални пролази за аутомобиле, цеви кроз које би аутомобили пролазили. Али ипак се гужве неће смањити. Сви долазе у Москву: можда ће једном неко имати среће и постати председник. 26

безбедност

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Јана Межибовска, 10 година, четврти разред

Председник мора увек да се смеши

Главни догађај у последњих десет година: рођендан када су јој поклонили четвртог плишаног медведа. Шта ће постати 2020. године: лепа новинарка. Десет година је велики рок: пронаћи ће летеће аутомобиле, путеви неће бити обични, већ они који одлазе у небо по којима ће аутомобили летети, летети... Аутомобила је толико много зато што су путеви мали, или су семафори лоши. Ја бих хтела да их уопште не буде: волим брзу вожњу. За десет година треба да сви имају у кућама 3Д телевизоре, да школа не буде тако тешка. Забранићу све зубаре – они задају много бола. Биће лекови који ће све лечити. Још треба учинити да куће буду лепше, не само црно-беле, да буду

Мислим да ће у будућности, како је ја замишљам, летети аутомобили да би се људи што брже кретали кроз саобраћајна загушења. Телевизор ће се сам пребацивати с једног канала на други – затапшеш и он се пребаци на други канал тамноцрвене, зелене, светлоцрвене и жуте, и да не буде тако хладно. Експлозије, терористички напади – кроз десет година ћу све то забранити. Ми ћемо много брижљивије све проверавати како се ништа лоше не би уносило у земљу. Од чега у Русији треба почети? Све треба боље штитити, поставити обезбеђење, камере, опрему на аеродроме и у банке. Сада тамо такође све проверавају, али тамо стоје непажљиви људи који су навикли на то да се ништа не догађа. Треба васпитавати особље. Треба увек да бирамо доброг председника. Он мора бити праведан, паметан и весео. Председник мора увек да се смеши како

би и сви остали били радосни и весели, и он мора да доноси добре одлуке.

Дијана Ламтјугина, 10 година, четврти разред

Космос – то није најпотребније, али је јако занимљиво

Главни догађај у последњих десет година: нема га. Шта ће постати 2020. године: лепа певачица као Ана Шурочкина или Валерија. Мислим да ће у будућности, како је ја замишљам, летети аутомобили да би се људи што брже кретали кроз саобра­ ћајна загушења. Телевизор ће се сам пребацивати с једног канала на други – затапшеш и он се пребаци на други канал. Могуће је још да човек уђе, а светло се само од себе пали, да се шпорет сам укључује и искључује и да у домаћинству све само ради. Нимало не волим да спремам стан. Кроз десет година људи неће нарушавати природу. Власт ће наредити да се природа не нарушава, ваздух да се не нарушава, и тако даље. Људи сада нису превише васпитани. Просто ће се моћи за следећих десет година поразговарати лепо и пријатељски. Не треба одмах стављати у затвор. Сада нам је важно да подржавамо екологију. Могу се открити нека нова научна знања, испричати да људима буде занимљиво и да престану да тако раде. Треба радити на самим људима. А како ја на себи радим? Ја себе једноставно контролишем. Када смо ручали у школи, хтела сам да бацим папирић, а онда сам се сетила да је код нас било написано правило; дошла сам до учионице и бацила папирић. Развој космоса ће се наставити. То није најпотребније, али је јако занимљиво. Човек може открити своју звезду. Понекад је то корисно: неко лети у космос и ништа не зна шта се тамо догађа. Научници треба да истражују да никаквих опасности у будућности не буде: ни метеорита, ни сунчевих експлозија, да космонаута не би заболела глава. Шта још треба да променимо – да не буде терориста. Они настају од самих људи, они имају такав карактер да нестрпљиво хоће да иду да се бију. У вестима приказују да се то догодило због фудбала, појавили су се неки навијачи. Тако да треба мање гледати фудбал, а више читати књиге.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Посебан њух за опасност Број службених паса у московском метроу ће се повећати пет пута

З

Пише: Михаил Фалаљејев

а сада још увек нема бољег уређаја који је у стању да одреди присуство експлозива, оружја или дрога, него што је то псећи нос. Росијска газета је сазнала да ће се број полицијских паса који чувају престонички метро за четири године повећати пет пута. Начелник центра кинолошке службе управе милиције у московском метроу Владимир Аљошкин је саопштио Росијској газети да је сада у служби око педесет паса: немачки овчари, лабрадори и два енглеска шпанијела. Предвиђено је да за четири године њихов број порасте на двеста педесет, иако их је, по мишљењу полицијских аналитичара, потребно најмање петсто. Рачуница је следећа: у Москви има сто осамдесет две станице метроа, укључујући и оне у изградњи. На свакој је потребно најмање четири пса – ако је уведен интензивни режим рада. Јер пас не може непрекидно да буде на служби више од четири часа, потребан му је обавезан одмор. Владимир Аљошкин не скрива да је ширење кинолошке службе скуп, тежак и деликатан посао. Јер то није исто што и купити још једну стотину пиштоља. Када се 1996. године тек стварала милицијска кинолошка служба, у метроу било је свега шест паса и шест кинолога. А савремену просторију служба је добила тек пре седам година. Ширење одељења – то није само повећање броја паса. Биће потребни и нови сарадници, просторије, тренажери, читава инфраструктура. Узмимо само мрежом ограђени простор – на једног пса мора бити најмање десет квадратних метара „стамбеног простора“. Узгред, у Европи се службени пас сматра официром полиције, а код нас је он специјално средство. Издржавање једног пса дневно кошта 50 рубаља. Он се мора обучавати пола године и стално тренирати, како би се одржао његов радни тонус. У целини, пак ,на квалитетну припрему службеног пса треба утрошити најмање годину дана. Пси који су напунили годину дана обично се одабирају у зоналном центру у Балашихи, а затим се упућују на обуку заједно с кинологом у једну од специјалних школа у Уфи, Ростову на Дону или у истој тој Балашихи. Највећа предност се даје немачким овчарима − то је универзалан пас који може прихватити било коју обуку. Управо ова раса фигурира у полицијским упутствима. Постоје лабрадори и енглески шпанијели – то су пси-детектори, који су у стању да проналазе експлозив и дроге.

Кавкаски овчари и ротвајлери се користе за чување, хапшење и пратњу криминалаца. Истина, пас се увек специјализује само за једну ствар. Чак и своје откриће они показују на различите начине. Ако је откривен експлозив, пас ћутке седа или леже поред њега. А он мора имати гвоздене нерве – лавеж, нервозни скокови, било који потрес ваздуха може довести до експлозије. А четвороножном „стручњаку“ за дроге је, напротив, наложено да лаје. И уопште, како сматра Владимир Аљошкин, сваки пас може постати службени, осим декоративног. Рок службе полицијског пса је око дванаест година. При томе се припрема пса за рад у метроу битно разликује од обичне дресуре. Када пас силази под земљу, он доживљава стални стрес. Највећа опасност за њега су покретне степенице, тачније, њихова ивица. Колико је ту било прикљештено репова и јастучића шапа, колико је сломљено ноктију! У комплексу за обуку кинолошке службе постоје специјални тренажери који имитирају покретне степенице и спој од два вагона метроа. Да би се најпре пас научио на те чудне и застрашујуће механизме, на њега стављају специјалну опрему која подсећа на ручку кофера: у случају нужде, инструктор увек може мало подићи свог репатог парњака. Како ће бити организован рад обновљене кинолошке службе? У првом реду ће се вршити патролирање станица и вагона. Пас и сарадник обилазе станицу, затим седају у вагон метроа и возе се до друге станице. И тако током четири часа, све док псећи нос привремено не изгуби своју ефикасност. Биће организована и дежурства на станицама. Кинолог и пас заузимају позицију, обично на улазу у метро, и с времена на време проверавају сумњиве путнике и њихов пртљаг. Нарочито ако је тај пртљаг гломазан. Ту има једна финеса: пас не њуши све људе и све предмете од реда, то је бескорисно траћење снаге и времена. Пас се укључује у игру тек на команду сарадника. Познато је да се једна жена-бомбаш самоубица одрекла намере да сиђе на станицу метроа „Ришка“ и дигла се у ваздух на улазу пошто је укрстила поглед са патролним милиционером. И наравно, остаће „опасне групе“, када кинолога са псом хитно позивају поводом неког случаја или ради провере сумњивог предмета. Ако пас показује да у „заборављеној“ торби или кеси има нешто опасно, стручњаци за експлозив достављају товар у комору обезбеђену од експлозије, која постоји на свакој станици. Карактеристично обележје паса који врше службу у метроу је њихова необична доброћудност. Сувише агресивне псе овде не узимају – они неће моћи да раде у гужви. 27


култура

ГЕОПОЛИТИКА мај јун 2011. 2011.

ГЕОПОЛИТИКА мај јун 2011. 2011.

Прошлост и размишљања Никите Струвеа Својевремено сам писао да ће Русија будућности бити смеса „американизације“, совјетског духа и свагдашње Русије. То је неизбежно Разговор водио: Јуриј Коваљенко

Н Лакше наћи свеца него поштеног

И: Још је Љесков приметио да је у Русији лакше наћи човека светог него поштеног. С: За мене је то загонетка. На Западу је непоштење можда скривеније. Нажалост, новац је увек велики мамац. Чини ми се да је у Русији највећи проблем демографски. Земља страда од алкохолизма и дроге. Али не треба заборавити да је Русија изашла из страшног 28

икита Струве је познати теоре­ тичар књижевности, професор Сорбоне, аутор „Антологије руске поезије 19. века“, моно­ графија „Седамдесет година руске емиграције“ и „Осип Мандељштам. Његов живот и време“. На челу је француске издавачке куће „ИМКА-Прес“ која је прва објавила „Август четрнаесте“, „Архипелаг ГУЛАГ“ и друге књиге Александра Солжењицина. Он је један од оснивача и главни уредник московске издавачке куће „Руски пут“, добитник државне награде Русије. Никита Струве је дао ексклузиван интервју париском дописнику листа „Известија“. Известија: Шта сматрате главним делом свог живота?

Никита Струве: Мој професорски рад и моје списатељске радове. Издавање часописа „Весник руског хришћанског покрета“ којим руководим већ пола века. И, наравно, сусрет и пријатељство са Александром Исајевичем Сол­же­ њицином.

И: Ваш деда Петар Бернгардович Стр­ у­ве, аутор „Манифеста Руске соци­јал­ демократске радничке партије“, један је од оснивача листа „Искра“. Је ли истина да је он за време рата скупо платио своје „пријатељство“ са Владимиром

Иљичем Лењином?

С: Заиста, Немци су га ухапсили 1941. године у Београду. Неко је потказао Немцима да је био „Лењинов пријатељ“, што је било крајње глупо. Он је био у једнакој мери и антибољшевик, и анти­ хитлеровац. Деди су судили, али је он на изврсном немачком језику доказао да је био заклети непријатељ вође Револуције. Касније су Петру Бернгардовичу доз­ волили да се из Београда пресели у Па­ риз, где је провео последње две године свог живота.

И: У својим чланцима из осамдесетих година прошлог века Ви сте малтене први предсказали пад комунизма у Русији. Какви су били разлози за такав став?

С: Осећао сам да систем стари. Видели смо како су старци рукама које се тресу поз­дрављали народ с маузолеја. Ја сам био малтене једини који је предвидео крах режима. Али многи су мислили да ће он постојати још дуго.

И: Како сте постали Солжењицинов издавач?

С: У извесном смислу то је било случајно. У јуну 1971. године примио сам писмо од Александра Исајевича. Он ми је поверио да издам „Август четрнаесте“ уз поштовање максималне поверљивости. Одговорио сам да ћу се потрудити. Након три-четири месеца, књига се

појавила. После тога смо издали целог Солжењицина – оно што је написао пре повратка у Русију. И: Јесте ли сачували његова писма?

С: Да. Почео сам да их штампам у „Веснику руског хришћанског покрета“. То је око седамнаест писама насталих између 1971. и почетка 1974. године. Александар Исајевич их је слао тајним путевима из Русије. Сада спремам за штампу писма послата из Цириха, где сам срео Солжењицина следећег дана након његовог протеривања из СССР. И: Ваша издавачка кућа „ИМКА-Прес“, чији је први шеф био Николај Берђајев, ове године навршава деведесет година.

С: „ИМКА-Прес“ је била издавачка кућа оца Сергија Булгакова, Берђајева, Франка, Шестова, Зајцева и многих других. Овом издавачу је много помогла таква, рекао бих, неполитизована, али врло отворена антибољшевичка слава. „ИМКА-Прес“ је објављивао дела Надежде Јаковљевне Мандељштам, Андреја Платонова, „Псе­ ће срце“ Михаила Булгакова, „За­писе о Ани Ахматовој“ Лидије Чу­ков­ске... Сада је „ИМКА-Прес“ предао штафету московској издавачкој кући „Руски пут“. Ми настављамо да издајемо на француском језику књиге преведене с руског, посебно богословску и фи­ лозофску литературу. И: Који су приоритети Дома руске дијаспоре „Солжењицин“ у Москви?

С: То је углавном библиотека-фонд којој је Солжењицин предао осамсто рукописа добијених од руских емиграната. Дом руске дијаспоре проширује делатност, обухвата земље у којима су, иако у њима није било бурног културног живота, ипак живели Руси. То је живи центар у ком се непрестано нешто дешава. Московска влада предвиђа да изгради за њега још

једну зграду где ће бити основан музеј.

И: Ви сте се посветили руској култури, уметности и историји. Али у Вама нема ни капи руске крви – само француска, немачка, енглеска и зирјанска. Зар то није парадоксално?

С: Разноврсност крви даје неки непознати „коктел“ – можда експлозивни коктел. У 19. веку Русија се налазила у центру историје. Руска култура је постала европска. Русија Достојевског – а да не говоримо о композиторима и сликарима – освојила је цео свет. Трагедија која се догодила Русији 1917. године претила је целом свету. Зато је за мене било природно да се посветим руској култури, па чак и друштвено-културној борби. Још 1963.

Руска емиграција је настављала Русију која се 1914. године уздигла необично високо у свим областима – у економској, културној, филозофској године, у време Хрушчовљевих гоњења Цркве, написао сам књигу „Хришћани у СССР“. Она је имала велики одјек на Западу где за та гоњења нису знали. И: „Моја домовина је Француска“, једном сте приметили, „Моја отаџбина је Русија“. Шта то значи?

С: Када кажем „домовина“, имам у виду да сам се родио у Француској, с њом сам се саживео и сматрам себе Французом. Но истовремено сматрам себе Русом на

духовном, културном и историјском плану. Ја навијам за Француску, али за Русију сам увек навијао далеко више. И: Да ли је могуће бити човек двеју култура?

С: ... и чак, рекао бих, двеју отаџбина. То је сасвим спојиво. Тјучев у својим политичким чланцима, а Хомјаков у богословским, били су сјајни француски писци. Набоков је постао писац који пише на енглеском језику. И: За Ваше троје деце и осморо унука Русија је такође отаџбина?

С: Сада им се придружила и праунука Валентина која са три године говори руски, иако је њен отац Француз. Русија за моју децу није туђи свет. Мој син, иако је стручњак за јапански језик и књижевност, пише одлично и на француском, и на руском. И: Како су Французи уопште прихватали руску емиграцију?

С: Руска емиграција је делимично имала срећу што ју је француско друштво игнорисало. Зато је могла да живи самостално. И: Је ли исправно називати емиграцију „Русијом у минијатури“?

С: Наравно. Била је то минијатура највишег нивоа, која је окупила најбоље из разних друштвених класа. Али и у Русији су остали најбољи. Они малобројни који су преживели и припремали њену будућност. И: Да ли је руска емиграција имала неку мисију?

С: Несумњиво, и она ју је вршила. На­ стављала је Русију која се 1914. године уздигла необично високо у свим обла­ стима – у економској, културној, фило­ зофској. Руска емиграција – наро­чито њен први талас и делимично њени потомци – представљала је стваралачку Русију. Мерешковски и други истакнути 29


култура културни прегаоци сматрали су да живе за Русију будућности.

И: Какву улогу је играла Црква у животу дијаспоре?

С: Када губите земљу, обраћате се небу. И у томе је особеност руске емиграције. Било је извесне супротности између оних који су гледали назад, и оних који су гледали напред. Управо су ови други и створили велики слој руске културе.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Пропутовао сам Русију уздуж и попреко – од Архангелска и Кавказа до Владивостока, боравио сам приближно у шездесет градова. У почетку сам био забринут због пропадања и сиромаштва – нарочито у малим градовима. Затим сам видео да се Русија ипак подиже, и то темељно

Солжењицин je предао осамсто рукописа добијених од руских емиграната Дому руске дијаспоре

И: Православни богословски институт Светог Сергија у Паризу својевремено је ујединио блиставу интелектуалну елиту.

С: То управо и јесте илустрација онога о чему говорим. Богословски институт је окупио читаву плејаду великих умова, од којих у првом реду треба поменути оца Сергија Булгакова, а такође оца Василија Зењковског, оца Кипријана Керна, Антона Карташова.

И: Емиграција је увек живела сирома­ шно, напомињали сте речима: „и данас настављамо принципијално да живимо сиромашно“...

С: Једна од врлина руске емиграције састојала се управо у одсуству жеље за богаћењем. Ја сам се лично увек бавио издавачком делатношћу некористо­љу­ биво. Други издавач би се, радећи за Солжењицина, могао обогатити (смех). Али и њему и мени то би било одвратно. У околностима у којима смо живели, нисмо желели да постанемо буржуји. Када постоји новац, уз њега иде власт, која је увек опасна за дух. И: Недавно сте рекли да је наша емиграција у Француској практично умрла.

С: Ње никада није било јако много. Она је почела са 200 000 људи. Пред Други светски рат остало је 50 000, после рата 20 000. Од потомака првог поколења емигра­ ције нема много оних који могу активно да учествују у руском животу. Али такви постоје, и зато хоћемо да сачувамо нашу самобитност и изузет­ност. Помаже нам и то што можемо да путујемо у Русију, и то што у Русији постоји интересовање за емиграцију.

И: Али појавила се и најновија еми­ грација – сликари, научници, преду­ зетници.

С: У најновијој емиграцији није баш увек искорењен совјетски дух. То се односи и на Русију, што је сасвим природно. Сада постоји извесна опасност од богатства и с њим повезаних изазова. И: Да ли у Француској још увек има 30

предавања на универзитетима. Она је потпуно слободна у изражавању свог мишљења и ја полажем велике наде у поколење које стасава. И: Нигде у свету култура није добијала такав одјек као у Русији. Хоће ли се Русија спасти културом?

Пропутовао сам Русију уздуж и попреко – од Архангелска и Кавказа до Владивостока, боравио сам приближно у шездесет градова. У почетку сам био забринут због пропадања и сиромаштва – нарочито у малим градовима. Затим сам видео да се Русија ипак подиже, и то темељно

С: Има их два: у Сент Женевјев де Буа и у Кормеј ан Паризи. Они су део система француских старачких домова, добијају новац од државе. Имају неку руску спе­ци­ фику, али су Руси тамо безначајна мањи­ на. Ја сам сместио своју сестру у дом Сент Женевјев де Буа, где је и умрла.

попреко – од Архангелска и Кавказа до Владивостока, боравио сам приближно у шездесет градова. Поклањао сам књиге Дома руске дијаспоре и држао предавања. У почетку сам био забринут због пропадања и сиромаштва – нарочито у малим градовима. Затим сам видео да се Русија ипак подиже, и то темељно.

С: Одлучио сам да одем у Русију тек након што у њој буде штампан „Архипелаг ГУЛАГ“. То се догодило 1990. године. И заиста, пропутовао сам Русију уздуж и

С: Провинција је добра збот тога што у њој можда има више тешкоћа, али мање ужурбаности. Сретао сам врло занимљиве људе. На мене је добар утисак оставила омладина којој сам држао

руских старачких домова?

И: Последњих година у Русији сте чест гост. Какви су Ваши утисци?

И: Шта сте видели у провинцији?

С: Сва нада је у тој великој култури створеној углавном током једног-два века. Али сада постоје изазови, и то не само новца. Својевремено сам писао да ће Русија будућности бити смеса „американизације“, совјетског духа и сваг­ дашње Русије. То је неизбежно. „Ам­е­ри­ канизација“ не иде обавезно из Америке. Она се испољава у снижавању нивоа културе, који опада у свим земљама, па и у Француској. Ја сада не могу да поме­нем ниједног истакнутог писца ни у Русији, ни у Француској. Снижава се значај и целе Европе, која ће, без обзира на то, још дуго постојати. Свет улази у период опасне технолошке мутације. Имам у виду интернет с његовим плусевима и минусима. Не желим да будем пророк – у мојим годинама то је непристојно. Старцима се увек чини да је раније било боље. И: Има ли у Русији још праведника – оних које је велики историчар Василије Кључевски називао „добри људи“?

С: Несумњиво да има. Они никада нису били превођени. Нажалост, увек се више примећују лоши људи. Убеђен сам да земља не може опстати ако у њој не буде добрих, пожртвованих и несебичних људи. 31


култура

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Енциклопедија руске душе

Ни додела Нобелове награде писцу 1965. године није зауставила завидљивце и мрзитеље. „Тихи Дон“ није написао Шолохов... Аутор великог дела није бољшевички скоројевић, већ бели официр, убијен у казаматима Чеке. Покај се, плагијаторе, јер ти нема опроштаја! Покажи оригинални рукопис!

ре седамдесет пет година Ми­ хаил Шолохов је започео рад на „Тихом Дону“ и за мање од пола године, 28. марта 1927. године, завршио први део. Пред њим је био титански рад. Име Шолохова и његовог великог романаепопеје све чешће се чује на форумима који расправљају о проблемима право­ славне цивилизације и избора пута света у развоју. Свој роман-епопеју Михаил Александро­ вич Шолохов почиње тужно, сурово и крваво. Тужно и у крвавим тоновима га и завр­ шава прошавши са својим јунацима кроз дугогодишњи круг људских иску­шења која се могу поредити са седам кругова Дантеовог пакла. „Тихи Дон“ који су читаоци у целом свету дочекали с невероватним усхићењем и дивљењем пред моћним даром младог руског писца „из народа“, који је за њега добио Нобелову награду, одједном се малтене претворио у пресуду за самог аутора. У сваком случају, томе су се, изгледа, надали они који су плели омчу за генија. „Тихи Дон“ није написао Шолохов... Аутор великог дела није бољшевички скоројевић, већ бели официр, убијен у казаматима Чеке. Покај се, плагијаторе, јер ти нема опро­ штаја! А он, Шолохов, лауреат Нобелове на­ гра­де, одликован свим највишим књи­ жевним наградама у својој земљи, само се смешкао у бркове. Сви „докази“ његове „неопростиве кривице“ градили су се углавном на истој основи: двадесето­ годишњи младић који нема ни средње 32

образовање, ни животно искуство, не може створити епско платно такве оду­ хо­творене снаге која је својствена само колосима Толстојевог кова. Ни додела Нобелове награде писцу 1965. године није зауставила завидљивце и мрзитеље. Покажи оригинални рукопис! А он се и даље смешкао. Зашто оригинали „Донских прича“, „Азур­не степе“, „Узоране ледине“ постоје, а оригинални рукопис „Тихог Дона“ не? Велики песник тихог Дона је само

фото: RIA NOVOSTI

П

Пише: Анатолиј Јурков

настављао да слеже раменима као одговор на ове бесмислице оних који су га нападали. Сећам се како се крајем шездесетих година прошлог века по бифеима московских редакција централних из­ да­ња, Дома новинара и Дома књи­ жевника, срчући пиво „из бурета“, насла­ ђивало „шолоховском“ темом; ницале би, ту и тамо, „новинарске истраге“, безимени саговорници су, позивајући се на „поуздане изворе“, ређали једну „бесмислицу“ за другом. И гле, на редакцијском столу се уздиже брдо, ма, какво брдо – Мон Блан листова, писаће хартије избраздане равним, читким редовима. Као леднички венац на том Мон Блану − пожутела страница с похабаним и испуцалим крајевима на којој је црним мастилом и правим челичним пером јасно исписано: „Тихи Дон роман Део први“. Укосо од левог горњег угла дебелом плавом оловком, истим одлучним и за око пријатним ауторовим рукописом: „Прерада завршена 28. 3. ’27. године“. И испод тога као збир: „Стр. 85“. Цифра „пет“ има дугу горњу „надстре­ шницу“ која се завршава репићем „пови­ јеним на доле“. На следећој страни, првој „радној“ страни романа, у левом горњем углу је збијеним рукописом и црним мастилом исписано: „Вјошенска, 15. новембра 1926. године“. Да не би било никакве сумње, на маргинама наспрам првог (увученог) реда писац још једном бележи: 15. 11. Број пет уоквирује два или три пута. Дакле, писао је тих првих осамдесет пет страна готово пола године. Аритметички

фото: RIA NOVOSTI

Обновљен „Тихи дон“ у свом првобитном облику

Многи истраживачи су оспоравали Шолоховљево ауторство. Било му је свега двадесет три године када је написао прве томове епопеје

мање од једне странице дневно. Да, али поред њих су још две варијанте тог првог дела (у концепту) и расута гомила појединачних листова – уметака. И све је то написано руком, пером и мастилом. Испада да је младић радио, како се то каже, без паузе за ручак. Прелиставам странице, загледам се у „верзије“ због којих је аутор правио нове варијанте. Понекад је због неколико фраза, чак и неколико речи у реченици, почињао страну поново. Ево, плавом дебелом оловком је прецртана једна и по страна... Уметке прави свугде када треба појачати текст, продубити мисао која му је важна. Мишини родитељи по мајчиној линији били су кметови из Чернигова, а по оцу рјазански сељаци закупци, који су се преселили на Дон у потрази за бољом судбином. Ни они, па чак ни он, нису били козаци. Зар смеш међу бољшевике, такав какав си! Том шеснаестогодишњем борцу, добровољцу донских одреда за снабдевање храном, нису могли да опросте они који преузимају на себе улогу ревизора савести у смутним временима и у периодима перестројки у држави и друштву. Било да то чине сами, по наговору, или под притиском, увек су добро плаћени. 33


Ни Стаљиново име, чак и када је постао генералисимус, није присутно ни у Шолоховљевим романима, ни у пу­ блицистици. Њега тамо нема, уопште га нема. Тих година су се међу књижевном боемијом обичаји мало по чему разли­ ковали од данашњих: завист, сплетке, сумњичења, а понекад и доставе самом другу Стаљину. Као што је то било у случају Булгакова. Да и не говоримо о делима нивоа „Мајстора и Маргарите“, „Бекства“, „Тихог Дона“ – која се моћно уздижу изнад гомила књижевних фалси­ фиката и која се не повијају ни под каквим ветровима и ураганима, већ самим својим тријумфалним постојањем привлаче ватру на себе. Некоме је било потребно да потврди тезу елите: стоку не треба пуштати даље од корита. „Московска енциклопедија“ подробно набраја чиме се све бавио Миша Шоло­ хов када је дошао у престоницу као седамнаестогодишњак на школовање: био је утоваривач, неквалификовани радник, пословођа; учествовао је у раду Московске књижевне групе „Млада гарда“ у време слободно од зарађивања новца за голи живот. Све то пре него што се латио „Тихог Дона“.

Читајући поновно „Тихи Дон“ сада, као и онда, у студентским данима, видим да то дело огромне снаге јесте протест против тога да Руси убијају Русе, да патриоти Русије уништавају Русију, да богати врше насиље над сиромашнима, да им свим средствима намећу своју вољу. Глас овог протеста чује се и у наше време, буди душу, не дозвољава нам да клонемо духом 34

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

„Тихи Дон“ − једно од најгенијалнијих дела о козацима у руској прози, по којем је 1958. снимљен филм-епопеја под истоименим називом

фото: Legion-Media

култура

Када је већ постао члан Управе Савеза писаца СССР, нобеловац, редовни ака­ демик Академије наука СССР, депутат Врховног Совјета и члан ЦК КПСС, није избегао осуде и манијачко гоњење оних који пазе ко се труди да контролише и поставља таленте у Русији. Не може се рећи да су њихови напори остали без резултата. Паралелно са званичним притиском да аутор „пише“ истину каква је потребна партији, народу, земљи, њему су још прилепили етикету „помагача кулачког козаштва“ и друге „контрареволуционарне“ глупости. Изгледа да су постигли своје. Из некаквог, само њему познатог разлога, Стаљин, који је после победоносног рата постао неоспориви „ауторитет“ у најгорем смислу те речи, 1949. године је у дванаестом тому својих дела обја­ вио поруку Феликсу Кону. У тој по­

руци датираној 1929. годином, он под­ вргава критици „Тихи Дон“ Михаила Шолохова. Пре тога Стаљин је изгледа био чак благонаклон према писцу, лично се сусретао с њим, реаговао је на његове молбе и замерке, допуштао је младом Шолохову да се не слаже с њим. Чак га је и штитио од покушаја Обједињене државне политичке управе (ОГПУ) да га позове на саслушање... Никада јавно није критиковао Шолохова, као ни Булгакова. Њих је већ познавао цео Запад. Читао га је са жаром. „Тихи Дон“ је тријумфално корачао по белом свету. Његов аутор је приликом сваког сусрета с генералним секретаром партије бранио тезе свог романа, и у детаљима (позивајући се на њихову документарну основу) и у целини (ослањајући се на ток историје). Шолохов је схватио да је то био сигнал

одгајивача паса упућен својим псима. И обратио се Стаљину писмом 3. јануара 1950. године. Одговарајући на њега, Стаљин моли да се писцу пренесе да не може да га прими: презаузет је послом. Од тада се нису видели и нису разменили ни једну реч. Сада он, победник над фашизмом, није морао да демонстрира пред Западом како подноси другачије мишљење. Зато је у штампи обновљена хајка на писца и из све снаге забубњао мотив: где је рукопис? Они су и данас на стражи. Шолохов за њих као да је сувишан у историји Отаџбине и руске књижевности. И зато су га прогласили „сувишним“ и за нашу децу и унуке, за интелектуални пртљаг оних који завршавају средњу школу без „Тихог Дона“. Захваљујући напорима велике групе научника, писаца, теоретичара књижев­

Враћајући се у Вјошенску, Шолохов је оставио рукопис романа-епопеје у Москви, код свог доброг пријатеља Василија Кудашова, уздајући се у њега као у самога себе. Али Кудашов је погинуо на самом почетку Великог отаџбинског рата. После пишчеве смрти вођена је истрага, саслушавани су рођаци, упућивани су захтеви архивима. Тек после смрти Кудашове код наследника су пронађени драгоцени листови Шолоховљевог рукописа

ности Института за светску књижевност „Горки“, Руске академије наука, Савеза писаца Русије, блиских рођака Михаила Александровича Шолохова и личном старању недавно преминулог Виктора Степановича Черномирдина, изашао је из штампе прави „Тихи Дон“. Појавило се јединствено издање у ауторској, Шолоховљевој, редакцији, у његовој личној рукописној варијанти, очишћено од свих „редакторских“ интервенција из совјетског периода. Издавачи скрећу нашу пажњу на чињеницу да име Стаљина, који је чак постао генералисимус, није присутно ни у Шолоховљевим романима, ни у публицистици. Њега тамо нема. Уоп­ ште га нема. У делима готово код свих књижевника-дисидената Русије и Сов­ јетског Савеза, укључујући и но­беловце, он је присутан, а код Шолохова га нема.

Зато Лаву Давидовичу Троцком, џелату и издајнику интереса донског козаштва, он враћа равном мером. То говори много тога. Између осталог и о „несталом“ ру­ копису „Тихог Дона“. Званична верзија овог „нестанка“ је сле­ дећа. У једном од периода заоштравања односа са Ростовским ОГПУ–НКВД, Михаил Александрович га је донео у Москву како би га показао специјалној комисији која је разматрала случај поводом оптужбе Шолохова за плагијат. Аутора „Тихог Дона“, романа који је, како би се то данас рекло, тренутно постао бестселер. Било је то 1929. године. Комисија није оставила ни камен на камену од оптужби и прогласила их је неоснованим. Враћајући се у Вјошенску, Шолохов је оставио рукопис романа-епопеје у Москви, код свог доброг пријатеља Василија Кудашова, уздајући се у њега као у самога себе. Али Кудашов је погинуо на самом почетку Великог отаџбинског рата. Кудашовљева жена (удовица) касније ће рећи да се рукопис негде изгубио... После пишчеве смрти вођена је истрага, саслушавани су рођаци, упућивани су захтеви архивима, а странице рукописа су почеле да се појављују на Западу као јако тражена роба. Тек после смрти Кудашове код наследника су пронађени драгоцени листови Шолоховљевог рукописа. Године 1999. Институт за светску књи­ жевност, уз материјалну помоћ Владимира Путина, откупио их је за педесет хиљада долара... Тако укратко излаже историју овог јединственог споменика наше културе и Феликс Кузњецов, академик Руске академије наука. Што се тиче противречних мишљења о „Тихом Дону“, под условом да она нису „наручена“ (по терминологији да­ нашњице), ту има мишљења колико и читалаца. Читајући поновно „Тихи Дон“ сада, као и онда, у студентским данима, видим да то дело огромне снаге јесте протест против тога да Руси убијају Русе, да патриоти Русије уништавају Русију, да богати врше насиље над сиромашнима, да им свим средствима намећу своју вољу. Глас овог протеста чује се и у наше време, буди душу, не дозвољава нам да клонемо духом. Хвала свима онима који су за нас на време васкрсли Михаила Шолохова који верује. Који верује у душу свог народа, у његову част и бесмртност. 35


Русија у сликама

ГЕОПОЛИТИКА јун 2011.

Уралске планине

Роcсийская газета www.rg.ru Уралске планине – планински су систем између Источноевропске и Западносибирске низије, који дели Русију на Европу и Азију. Дужина уралског планинског ланца је преко 2000 километара, а ширина од 40 до 150 километара. Највиша тачка Урала је планина Народна (1895 м). Уралске планине спадају у најстарије планине

на нашој планети (старије су само планине на Новом Зеланду). Управо зато оне нису тако високе као што су то Тибет или Анди. Старост Уралских планина се процењује на више од 600 милиона година, и током тог дугог времена планине су доста разорене под утицајем ветрова, киша и одрона. Изјаве да су Уралске планине фото: Focus Pictures

Rusija & Srbija jun 2011  

Russia Beyond the Headlines is an internationally recognized source of political, business and cultural news and analysis. It offers origina...

Rusija & Srbija jun 2011  

Russia Beyond the Headlines is an internationally recognized source of political, business and cultural news and analysis. It offers origina...

Advertisement