Page 1

у сарадњи са ”росијском газетом”, русија, март 2011.

У Русији се пред пост традиционално обележава Масленица стр. 22

Сећање на Бориса Јељцина

Путник не сме на пут без Бога

Владимир Шевченко, бивши шеф протокола првог председника Русије стр. 12

Ђакон Фјодор Коњухов, који је опловио свет и попео се на Еверест стр. 24

Председник Владе Руске Федерације Владимир Путин долази 23. марта у званичну посету Србији

Руско-српски енергетски и други интереси

фото: игор варламов


садржај

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

месец у сликама

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

безбедност

21 Издавачка кућа „Росијскаја газета“, адреса: 24 булевар 4 Правди улица, спрат 12, Москва, Русија, 125993 тел: +7(495)7753114, факс: +7(495)9889213

Александар Горбенко, председник редакцијског савета Павел Негоица, генерални директор Владислав Фронин, главни уредник Јевгениј Абов, директор проjeктa Јуриј Совцов, извршни уредник Елена Славина, помоћник уредника http://slavina@rg.ru Андреj Шимарскиj, главни дизаjнер Андреј Зајцев, директор фотографиje фронта Николај Корољев, уредник фотографије Јулија Голикова, маркетинг и оглашаванье http://golikova@rg.ru Евгениja Томилова, ПР http://tomilova@rg.ru ИП „Геополитика пресс д.о.о.“ Булевар Деспота Стефана 27 Б, 11000 Београд, Србија тел: + 381 11 3347 319 факс: +381 11 3349995 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs Слободан Ерић, директор и главни и одговорни уредник Рајко Досковић, превод са руског језика Ирена Момчиловић, дистрибуција, оглашавање и ПР Катарина Бунтић, пословнотехнички секретар и превод са енглеског језика Ликовно-графичка обрада Геополитика пресс

2

Где је разлика између лажи и политике „Викиликс“ у целости потврдио бојазан Русије у погледу планова НАТО

фото: Alexander Golovach

politika

4

Путиново дозирање Руски премијер приморао нафташе да снизе цену горива

традиција

22

У Русији је усвојен нови закон о полицији којим ће се органи реда ослободити сувишних функција, а број сарадника биће смањен за 20 процената.

Масленица У Русији, Велики пост се схвата све озбиљније. Ипак, пре поста иде гозба – ако волите палачинке.

друштво

6

фото: REuters/Vostock-Photo

Глас народни Пре пет година у Русији је почела са радом Друштвена комора, створен у циљу комуникације између грађанског друштва и представника власти

фото: Itar-TASS фото:Reuters/Vostock-Photo

интервју

12

фебруар 2011

Председнички маратон Владимир ШЕВЧЕНКО,бивши шеф протокола првог председника Русије Бориса Јељцина, сада саветник шефа државе фото: Itar-TASS

фото: рг

персона

24

16

Међународни експерти прогнозирају повећање суверених рејтинга Русије

Путник не сме на пут без Бога Говори ђакон Фјодор Коњухов, чувени путник, који опловио свет и попео се на Еверест

економија

Позитивни плус

наука

28

Зона посебног режима Највећа у свету нуклеарна катастрофа – хаварија на Чернобилској атомској електрани догодила се у ноћи 26.априла 1986.године

Когнитивни“: Упамтите тај појам На основу ове технологије конструишу се уређаји који региструју наше стање и прате рад нашег мозга

анализа

18

Први пут за тридесет пет година руски спортиста Иван Скобрев освојио је злато и на светском шампионату у брзом клизању.

Холанђанин Руд Гулит постао је главни тренер руског Терека, а чувени фудбалер Роберто Карлос прешао је у фудбалски клуб из Махачкале − Анжи.

фото: Kommersant фото: REuters/Vostock-Photo

спорт

35

Песак до колена Екипа „КАМАЗ-мастер“ на Дакару освојила све награде

фебруар 2011

У фебруару је закључен један од највећих уговора у оквирима приватизације руских државних актива. Инвеститиорима је продато 10 процената акција банке Вњешторгбанк

У Јекатеринбургу, поводом осамдесетогодишњице рођења, откривен споменик Борису Јељцину. 3


политика

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Путиново дозирање Руски премијер приморао нафташе да снизе цену горива Пише: Олга ЈАГОВА, лист Комерсант

В

ладимир Путин је почео регулисати цену горива у Русији у ручном режиму, исто као што се то дешавало са ценама у супермаркетима и ценом мобилне везе. Нафташи су одреаговали исто тако оперативно као што су то учинили продавци и мобилни оператери, и само неколико сати касније након реске критике, почели су снижавати цене. То није изискивало суштинске жртве, јер би по прогнозама експерата, цене ионако ових дана пале. Међутим, нафтне компаније већ неће моћи избећи нову истрагу Федералне антимонополске службе након изјаве премијера. У току саветовања у вези са резултатима рада горивно-енергетског комплекса (ГЕК) у 2010. години, Владимир Путин је реско критиковао високе цене горива у Русији. Премијер је саопштио да је Влада већ захтевала од нафташа снижавање цена дизел горива, и у томе је имала одређених успеха. „Сургутњефтегас“ је за 2000 рубаља смањио цену за тону нафте; „Росњефт“ и ЛУКОИЛ су били нешто шкртији, па су цену смањили за 1,5 рубаља по тони. Према подацима Информативно аналитичког центра (ИАЦ) „Кортес“, у 2010. години продајне цене авиокерозина порасле су за 21 проценат, Присутни на саветовању 80 је поскупео за још 9,4 процента, Аи-92 за 3,9 процената, Аи-95 за 3,5 процената, а дизел-гориво за 11,6 процената. Владимир Путин већ има искуства када је реч о оперативном снижавању цена у ручном режиму. Године 2008. он је својом изјавом смањио цену авиокерозина и металне продукције, 2009. − цене у супермаркетима, а 2010. године и цену роминга. Нафташи нису изузетак. 4

Извршни директор ТНК-БР Герман Хан, присутан на саветовању, обећао је да ће цене бити снижене одмах. И већ око 16 часова ТНК-БР је саопштила да је снизила велепродајну цену дизел-горива за 1000 рубаља по тони, а од 21 час је за 1,2 рубље пала његова цена на бензиским пумпама (АЗС) Русије. Шеф „Гаспром њефта“ Александар Дју­ ков покушао је да убеди премијера да је од 1. фебруара компанија већ снизила цене зимског дизел-горива за 1000 до 1500 рубаља по тони, али је обећао и додатно снижење за још 1500 рубаља. Премијер није поверовао: „До јутрос нисмо приметили никакве промене које

Владимир Путин је почео регулисати цену горива у Русији у ручном режиму, исто као што се то дешавало са ценама у супермаркетима и ценом мобилне везе. Нафташи су одреаговали исто тако оперативно, као што су то учинили продавци и мобилни оператери, и само неколико сати касније након реске критике, почели су снижавати цене

Нафташи без коментара Сами нафташи одбили су да коментаришу ситуацију. Извор „Комерсанта“, близак „Росњефту“, изнео је уверавања да је она повећавала цене за 30 процената спорије од тржишта, што је „било економски несврсисходно“. Али Анатолиј Голомолзин је објаснио да „Росњефт“ поседује веома велики удео у тржишту, и да свако повлачење робе из оптицаја снажно утиче на ситуацију. Осим тога, ФАС има питања која се тичу учешћа „Росњефта“ у трговини на берзама, на пример, у погледу недовољне понуде и раста продаје на адресе. Павел Строков сматра да би било чудно очекивати од нафташа „дисциплиновано понашање“ пред повећањем акциза, увођење новог техничког правилника и изједначавања царинских дажбина на тамне и светле нафтне деривате.

је извршила ваша компанија“. Владимир Путин је обећао да ће пра­ тити шта ће се догађати са ценама „Гасп­ ром њефта“ до краја дана, и увече је компанија објавила да је „снизила цену зимског дизел-горива и авиокерозина на свим нивоима продаје.“ Велепродајне и малопродајне цене зимског дизел-горива снижене су за 1500 рубаља по тони, цене у малопродаји биле су ниже од једне рубље за литар. Цена авиокерозина приликлом дозирања „у крило“ снижене су просечно за 1000 рубаља по тони. „Гаспром њефт“ је такође увео и мораторијум на раст цене авиокерозина. Нафташи и нису премијера ради били принуђени да поднесу озбиљније жртве. Директор за развој ИАЦ „Кортес“ Павел

Строков истиче да је државно мешање постало само један од помоћних фактора у снижавању цена. Експерт објашњава да ситуација на тржишту у датом тренутку већ доприноси смањењу тражње зимског дизел-горива, због високих цена и испорука јефтиног аналога – дизел-горива са адитивима, које се може користити при температури до 15 степени Целзијуса. Павел Строков верује да ће врх цена дизел-горива бити превладан и без мешања премијера. Међутим, реска критика Владимира Путина учинила је неизбежним мешање у ситуацију Федералне антимонополске службе, која је све до сада говорила о прекршајима нафташа, али против њих није покретала поступак због тих

прекршаја. Шеф ФАС Игор Артјомов подржао је Владимира Путина. Он је нагли скок цена дизела и авиокерозина назвао „вештачким“, објашњавајући да је „компанија покушавала да на рачун потрошача компензује губитке због увођења акциза итд“. „Када ће нафтне компаније рачунати по одговарајућим формулама, као и свуда у свету, максималне цене на домаћем тржишту?“ упитао је шеф ФАС. „Можда би требало усвојити одговарајући закон, који би био апсолутно тржишни?“ Премијер је подржао ту идеју и замолио да се поднесу предлози за доношење таквог закона. Извор на тржишту прецизирао је „Комер­ санту“ да мере усмерене ка ограни­чењу

раста цена горива од европ­ских земаља кори­сте једино Белгија и Хрватска. Цене нафтних деривата ограничавају и у Кини, али при том нафтнопрерађивачке фабрике добијају супституције од државе. Виталиј Крјуков из „ИФДКапитала“ сматра да је увођење горње цене за нафтне деривате нетржишни потез. Позитивно би било да се уведу фор­му­ле цена, али се поставља питање о ње­ним компонентама, прецизирао је аналитичар. Осим тога, приликом уво­ђе­ња таквих ограничења као штоје горња цена, нафтне компаније ће имати јаке разлоге да оду са домаћег тржишта, додаје Виталиј Крјуков. Заменик шефа ФАС Анатолиј Голомолзин је појаснио „Комерсанту“ да је план да се цене нафтних деривата регулишу помоћу индикатора. Уколико цене које утврде нафташи буду значајно веће од показатеља, онда ће им се слати упозорење. Индикатор ће се мењати у зависности од цене нафте и других тржишних показатеља. По речима чиновника, нацрт закона је припремљен и кроз месец-два биће поднет Влади. Али пошто нови закон за сада још није сасвим одређена перспектива, нове претензије ФАС прете нафташима и у најскорије време. Након саветовања, служба је објавила да ће покренути поступак против „Гаспром њефта“, ЛУКОИЛ-а и „Росњефта“, због повећања цена дизел-горива у децембру 2010. године. У саопштењу ФАС наглашава да служба такође „има питања“ и пре­ма ТНК-БР, „Сургутњефтегасу“ и „Баш­њефту“ (према двема последњим компанијама то се чини по први пут), које су, по оцени службе, „ушле у ред колективно доминирајућих компанија на тржишту нафтних деривата 2010. године“. Како је објаснио Анатолиј Голомолзин, против ТНК-БР за сада није покренут поступак, јер компанија није ухваћена у „повлачењу робе са тржишта“, што је још један од фактора за откривање прекршаја, али се „истрага наставља“. 5


друштво

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Глас народни П

Пише: Пјер СИДИБЕ

редседнику и другим чиновни­ цима није допуштено да врше притисак на правосуђе. Са оваквим молбама Дмитрију Медведеву обраћали су се ли­дери страних држава, о чему је он говорио на сусрету са члановима Дру­ штвене коморе. Као повод за разговор са представницима друштвених структура послужио је ју­ билеј – 22. јануара 2006. године Др­у­ ш­­­твена комора одржала је своје прво пленарно заседање. „Иако смо још ’у кратким панталонама’, ипак смо око себе окупили водеће експерте“, изја­вио је познати адвокат Анатолиј Куче­рена. Са стручњацима је одлучио да пора­ зговара и лично председник, који их је окупио у Подмосковским Горкама. По мишљењу шефа државе, за пет година Друштвена комора успела је да створи утицајни друштвени форум, отворен за најразличитије дискусије. У томе су нарочито успешне некомерцијалне организације које су, како верује Медведев, успеле да успоставе хоризонталне везе са влашћу. Председник се захвалио друштвеним прегаоцима на активној позицији, нагласивши да комора ради у име јачања грађанског друштва „без грчева и егзалтације“. Уосталом, да се сусрет не би претворио у празничну церемонију, секретар Друштвене коморе Јевгениј Велихов поднео је шефу државе извештај о стању грађанског друштва у Русији у 2010. години. У документу се, поред осталог, наглашава да је 2010. година показала снагу и потенцијал грађанског самоорганизовања. И као доказ наведени су подаци о узајамној помоћи грађана за време пожара, као и њихови покушаји да заштите културно-историјске споменике. Осим тога, у извештају се истиче да „процедура усаглашавања митинга у Русији по закону носи карактер најаве, а не одобравања, а да у пракси власти често пружају отпор спровођењу акција 6

Пре пет година у Русији је почела са радом Друштвена комора, саветодавни орган створен у циљу комуникације између грађанског друштва и представника власти без видљивих разлога“. Представници коморе означили су као „успех грађанског друштва и тријумф здравог разума“ митинг опозиције, одржан на Тријумфалном тргу 31. октобра прошле године. „Година 2010. је година масовног укљу­ чивања људи у социјалне мреже“, изја­вио је Јевгениј Велихов. По његовом ми­ш­љењу, друштво се поделило на два аудиторијума: интернет-мрежни и линеарно-телеви­ зијски. Иако у пр­вом долази до брзог и вишепланског осми­шљавања догађаја, други је слабо организован и инертан. Секретара Друш­твене коморе нарочито брине чињеница што, захваљујући елек­ тронским сервери­ма, поједини грађани знају о људима практично све, и на тај начин је та значајна улога прешла са државе на бизнис, на неке власнике. Осим тога, Велихову је непријатна оријентација интернета на забаву. По његовом миш­ љењу, неопходно је мрежу ставити у службу образовања и просвете. Уосталом, телевизијска водитељка Тина Канделаки, која је члан Друштвене коморе, приметила је да познате личности из политике и бизниса треба активније да користе мрежу, јер ће на тај начин код омладине стварати модел успешног животног искуства. Канделаки такође мисли да је популарност на интернету – право мерило човековог успеха, на осно­ву кога се може извести закључак да ли је овај или онај пројекат потребно финансирати из државног буџета. Узгред, сама водитељка је приметила да њен налог чита пола милиона људи. „Потребно је да у том случају Мутко да више пара. Њега су погледали многи. Он је показао бриљантно знање енглеског језика“, насмејао се председник, имајући у

виду спот на интернету посвећен наступу Мутка на енглеском језику, након што је Русија проглашена домаћином светског фудбалског шампионата 2018. године. Било како било, тек није свима по вољи енглески језик. На пример, филмски режисер Карен Шахназаров приметио је да „ето, овамо смо путовали преко села Жуковка, а тамо на тргу видели смо натпис ’Жуковка-плаза’. Шта ако бисмо писали руководству тог села? Можда би они то променили? Слушајте, доста нам је тих ’плаза’ и ’стритова’. Ја нисам ксенофоб, али ме распамећују ти ’креативни’ директори“.

Реакција је уследила сместа.

„Нисам сигуран да је потребно да преименујемо „Жуковку-плаза“. Могу овог тренутка подићи слушалицу, теле­ фо­нирати, не знам, Громову (Губер­ натору Московске области – РГ) или неком другом, и сутра већ неће бити те „Жуковка-плаза“. Али коме то треба?“ заинтересовао се шеф државе. Али је зато Дмитриј Медведев подржао стварање националног претраживачког система на интернету, „јер ако је претраживач направљен на бази енглеског језика, то је једна ствар, а када ипак постоје могућности за претраживање аналога на руском језику, то је, ако хоћете, питање културе“. Узгред, председник ће још једну своју иницијативу обелоданити на Давоском форуму: она се тиче потребе стварања нове конвенције за заштиту ауторских права. Разуме се, на сусрету председника са представницима Друштвене коморе није занемарена ни тема међуетничког мира. Сам Дмитриј Медведев је поново

фото: Kommersant

изјавио да је потребно чувати културу свих народа који живе на територији Русије, па и руску културу, која је „увек била системски цементирајућа за нашу државу.“ „Грађански мир је услов за модернизацију Русије. Неопходно је предузети веома озбиљне мере за спречавање етничког екстремизма, који је утемељен на лажи и прекрајању историје“, сматра председник. „Не треба се стидети да будете Рус, православац, нити се треба стидети да бу­дете муслиман, Татарин или пред­ста­ вник неког другог народа“, рекао је отац Всеволд (Чаплин), наглашавајући да су покушаји стварања унифицираног човека пропали („ти људи су несрећни“). Исто се тако неуспешно завршила и намера да се људи присиле „да живе зарад новчаника или трбуха“. По речима свештеника, Русима су пот­ ребни велики циљеви, који их инспиришу на подвиге. Као једну од таквих идеја Всеволд Чаплин је означио стварање центра за електронски свет у Сибиру и на Далеком Истоку, дело младих људи. Уосталом, ништа мање актуелна идеја за земљу је и борба против корупције.

Медведев је изјавио да је спреман да поново размотри увођење једнократних новчаних казни и питање максималног лимита кажњавања за мито. Да се одустане од тог лимита – а планирано је да се установи лимит од 300 милиона рубаља − предложио је Анатолиј Кучерена. „Ако сума мита буде већа од 300 милиона рубаља, онда ће бити исплативо узимати мито, јер ће и након плаћања казне остати још подоста у џепу“, рекао је адвокат. Председник је одмах напоменуо да ће се, сем казне, примаоцу мита и судити. „Ако корупционаш уплати 300 милиона рубаља у касу државе – то већ није лоше, а поред тога му се још и суди“, рекао је председник, оградивши се истакнувши да ће он „још једном погледати“ ту норму на Савету за корупцију. Узгред, сама Друштвена комора пред­ лаже да се створи Национални пл­ ан за борбу против криминала и да се уједно организује Савет за реформе и усавршавање правосуђа. Судећи по свему, те мисли су на уму и председника Дмитрија Медведева: он је обећао механизме за коректну уставну контролу ситуације унутар судске корпорације, како би се смањила корупција судова. У судове су,

сматра шеф државе, људи увек веровали: тако је било раније, тако је и данас. И овде су криви сви: и држава, и друштво, и сам суд. „Вера у доброг цара – да, у доброг земљопоседника – да, али само у суд не, у судску установу у којој седе чиновници, који решавају некакве спорове, дела, и који изричу казне“, рекао је председник. „Потребно је учинити све да суд буде максимално независан од власти, и истовремено апсолутно зависан од друштва“, подвукао је Дмитриј Медведев, додавши да су судије, у суштини, постале „армиране корпорације, неспособне за самоочишћење“. „Зар ми не знамо да судије узимају мито?! Узимају. Али кога је лакше зграбити за руку – милиционера или судију? Наравно − милиционера, иследника, тужиоца, држа­вног цивилног службеника. Про­ба­јте да ухватите судију!“ казао је Мед­ведев. Штавише, шеф државе је признао да га са свих страна обасипају молбама да утиче на судске одлуке, а при том молбе стижу чак и од руководилаца иностраних држава. „То ум не може да појми! Никакве правне државе ми нећемо имати, ако не будемо имали независни суд“, изјавио је Медведев. 7


оружје оружје и безбедност

солидарност

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Модернизација армије У Русији се ствара армија која неће дати шансу ни једном агресору

У

идућој години руска вој­ска ће добити преко 300 бали­ стичких ракета копненог и мор­ског базирања, 5 ракетних комплекса „Искандер“, око 300 јединица савремене оклопне технике, 30 хеликоптера, 28 борбених авиона, 3 атомске подморнице, један бојни брод класе „Корвета“ и 11 космичких апарата.

Борбени хеликоптер Ми-28Н

Због његових јединствених пилотажних квалитета, прозвали су га „Ноћним ловцем“. Ми-28Н замениће основни хеликоптер за ватрену подршку Ми24. Министарство одбране планира да купи 300 таквих хеликоптера. Он је незамењив када је из ваздуха потребно уништавати добро заштићене објекте, и за „обраду“ циљева на терену – ровова и одбрамбених објеката. Ми-28Н се такође може користити и за борбу поротив чамаца и нисколетећих апарата мање брзине.

Морска ракета РСМ-54 „Сињева“

Налази се у наоружању атомских подмор­ ница пројекта 667БДРМ, класе Делфин. На Западу их називају „Делта-ИВ“. Ракета се може испалити са дубине од 55 метара. При максималном домету од преко 11 000 километара, њено одступање од циља не премашује 500 метара. „Сињева“ носи четири или осам бојевих блокова за индивидуално навођење, снаге 100 килотона сваки. 8

И да нахранимо, и да излечимо

За помоћ сиромашним земљама Русија годишње троши 800 милиона долара

Сухој 35

Ловац Су-35

По својим борбеним и пилотажним карактеристикама, он превазилази мно­ге светске аналоге. Опремљен је но­вим комплексом авионике и радар­ ском станицом великог домета за от­ кри­вање циљева. Бродски радар може истовремено пратити неколико циљева. На Су-35 су инсталирани моћни мо­тори са повратним вектором теже. Мини­ старство одбране намерава да у нао­ ружање укључи педесет таквих ловаца. У масовнијој употреби у војсци они ће се налазити кроз две године.

Ракетни комплекс „Искандер-М“

Незамењив је за уништавање противваз­ душних и противракетних система, као и војних аеродрома, армијских центара за управљање и везу. Са интервалом од једне минуте може да испаљује два пројектила, поред осталог и крстарећу ракету, и да управља њима током 300 километара лета. По капацитетима, његово наору­ жање еквивалентно је нуклеарној бомби. До 2016. године „Искандерима“ ће би­ ти опремљено најмање пет ракетних бригада у Далекоисточном, Сибирском, Приволошко-Уралском и Лењинградском војном округу.

Навигациони сателит ГЛОНАСС – М

Већ по називу овог апарата јасно је да се он користи у глобалном навигационом

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

сателитском систему. Он је двоструке намене, то јест намењен је како за војне, тако за и цивилне потребе. ГЛОНАСС-М је тежак нешто мање од 1,5 тоне и намењен је за рад у орбити у трајању од седам година. Помоћу њега се могу добијати навигациона информације и сигнали тачног времена на земљи, на небу, у космосу и на мору.

Тенк Т-90

У стању је да уништава оклопну технику и хеликоптере противника, остајући изван зоне домета. Компјутерски систем управљања ватром и ласерски даљиномер осигуравају прецизност уништавања непријатељских објеката чак и ноћу. Тенк је наоружан 125-милиметарским топом, митраљезом ПКТ и зенитним уређајем. По неким подацима, Министарство одбране идуће године може купити сто таквих тенкова.

Корвета пројекта 20380

Треба да постане основа за све војне флоте Русије у ближој обалској зони. Може да уништава циљеве на води и под водом, да подржава искрцавање десанта, и пружа логистику ПВО. Мак­ си­мална брзина корвете је 30 чворова, а аутономно може пловити око 4 мо­р­ске миље. За сада у наоружању фло­те постоји само једна корвета – „Стерегушчиј“. Још две су усидрене у „Северној луци“. Укупно ће за ВПФ бити набављено двадесетак корвета.

П

Пише: Татјана ЗИКОВА

овећање обима финансијске помоћи најсиромашнијим зем­ љама зависи од тога колико се побољшава ситуација са буџе­тским дефицитом, сматра директор департмента за међународне финансијске односе Министарства фи­ нансија, Андреј Бокарев. „У Руисији се тај дефицит за сада покрива на рачун средстава Резервног фонда, али када се барел нафте плаћа већ 100 долара, све се мења“, појашњава „РГ“ директор одељења за међународне финансијске односе Министарства финансија Андреј Бокарев. Разговор је вођен за време семи­ нара посвећеног проблемима ан­гажо­вања најширих слојева становништва – од парламентараца до обичних грађана − на подршци да се повећа улога Русије као новог донатора на међународној сцени. Семинар са тако неочекиваним дневним редом одржан је под покровитељством Светске банке, Министарства финансија Русије и Министарства иностраних послова. Русија се не затвара у своје проблеме, ма колико они били заоштре­ ни, и већ десет година пружа помоћ најсиромашнијим земљама, а од 2007. године – каналима званичне помоћи развоју, преко Светске банке, ОУН и Међународног монетарног фонда. И та се активност повећава, подсетио је директор Светске банке за Русију Педро Алба. Међутим, по његовим речима, за то сада мало ко зна. Мало се о томе зна и у Русији. А 2010. године директна помоћ наше земље најсиромашнијим земљама већ је достигла 800 милиона долара. Формиран је и антикризни фонд ЕврАзЕЗ, са обимом од 10 милијарди долара. Поред осталог, ако је до 2006. године допринос Русије мерен

величином од отприлике 100 милиона долара годишње, 2009. године Русија је ту помоћ повећала на 785 милиона долара годишње. У целини, од 2004. до 2009. године Русија је свету дозначила помоћ од преко 1,5 милијарду долара. Истина, таква издашност не мења успостављени имиџ земље више као примаоца, него као даваоца помоћи. Он је застарео и не одговара стварности, истакао је Педро Алба. Дирнути у „душевне струне“ ста­ новништва је, по његовом мишљењу, крајње важно, како за даље опстајање програма, на којима се данас држе буџети најсиромашнијих земаља, тако и за саму Русију. А корист је за нас овде очигледна – изградња добросуседских односа, фор­ мирање нових тржишта, појава нових трговинских партнера и, несумњиво, питања међународне безбедности – супро­стављање конфликтима и напе­ тости у свету. Најзначајнији регионални приоритети руске помоћи међународном развоју представљени су у посебној концепцији, коју је утврдила Влада. То је вишепланска сарадња са државама учесницама ЗНД, уз посебну пажњу према државама чланицама Споразума о формирању јединственог економског простора (ЈЕП) и Евроазијске економске заједнице (ЕврАзЕз). То је развој партнерских односа са водећим азијским државама у сфери заједничке помоћи најсиромашнијим земљама. То је помоћ државама Африке јужно од Сахаре, као и земљама Блиског Истока, Северне Африке и Латинске Америке. Међу гранским приоритетима помоћи је борба против глади. Током последње две године Русија је у те сврхе издвојила скоро 200 милиона долара. За борбу против инфективних болести, па и оних „заборављаних болести“, усмерено је преко 90 милиона долара. Русија данас

фото: Itar-TASS

Деци Африке На питање „РГ“ који је, по његовом мишљењу, програм међународне помоћи током протеклих година био најкориснији, чиновник је приметио: „Нису потребна дубља истраживања да бисмо констатовали како је, испоручивши жито, брашно и намирнице, Русија нахранила 100 000 деце у Африци. Према томе, резултат је постигнут.“ По његовим речима, програм борбе против маларије у Замбији био је прорачунат на неколико година, али је окончан 2010. године. У многим регионима те земље у којима су трошена руска средства, оболевања су драстично смањена, захваљујући вакцинацији, испорукама лекова и мрежа за заштиту од комараца. Постоје и системски пројекти пружања финансијске помоћи, чији ће резултати бити видљиви након десет до петнаест година: то се односи на реформисање здравства, образовања, енергоефикасности, приметио је Бокарев.

финансира и превладавање такозваног „енергетског сиромаштва“ у свету, оси­ гуравајући најнижим слојевима ста­ но­в­­ништва најсиромашнијих зема­ ља приступ добрима електричне ци­­ви­лизације, топлоти и светлу. Напомена „РГ“

9


догађаји и коментари

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Да ли живи Ле њиново тело?

Партија „Јединствена Русија“ поново је покренула питање o сахрањивању вође светског пролeтеријат Пише: Константин НОВИКОВ

Н

а сајту „Jединствене Русије“ објављена је изјава депутата Државне думе Владимира Мединског, који је још једном предложио да се тело Лењина изнесе из Маузолеја и сахрани Предлог је одмах изазвао бурну и различиту реакцију у политичкој средини Русије, поделивши је на три неједнака дела. Један део, у који спадају комунисти, категорички је против; други део, у коме су ЛДПР, предлагао је веома давно да се то учини; а трећи део, чију су позицију обзнанили „есери“ сматра то питање неблаговременим, плашећи се да проблем може довести до ескалације напетости у друштву. „РГ“ је замолила представнике партија и политолога да изнесу своје мишљење о овом дискутабилном питању. Ирина ЈАРОВАЈА, координатор државно­ па­триотског клуба „Јединствене Русије“: По мом мишљењу, идеја је веома разумна – некако чудно изгледа та прича. У нашој земљи, са њеним традицијама, у центру престонице данас имамо чак не гробље, већ некакво идеолопоклонство. Чини ми се да у томе има нечег ненормалног. Многи сада о томе не размишљају, а ја, на пример, никада нисам обилазила Маузолеј, нити сам тамо водила децу, зато што ми се то чини богохулством – чак не са политичког, већ просто са људског аспекта. Било би људски исправно и хумано изнети тело из Маузолеја. Игор ЛЕБЕДЕВ, руководилац фракције ЛДПР у Државној думи: Предлог о сах­­ра­ њивању тела Лењина ЛДПР је подносила у више наврата. Позиција партије није се променила – са људског аспек­та тело, у сваком случају, треба да буде предато земљи. Та одлука треба да буде донета чак без било какве оцене личности Лењина 10

као историјског прегоца. Разматрати место сахране – то може бити Новодевичје гробље, где се по традицији сахрањују познате личности, може бити меморијално гро­ б­ље за истакнуте држав­не руководиоце наше земље, чија изградња се сада раз­ матра. У сваком случају, верујем да је недопустиво постојање гробља на Црве­ ном тргу, историјском цен­ тру Москве и државе. Генадиј ГУДКОВ, заменик руководиоца фракције „Пр­ а­­вична Русија“ у Држав­ ној думи и потпредседник Ко­митета Државне думе за безбедност: Код нас на Црвеном тргу одавно постоје гробови, и то не само из совјетског периода. Тамо су у црквама сахрањене друге историјске личности. Утврђења се и иначе користе у разне сврхе, па и у тој, тако да не треба бечити очи и ужасавати се. Узмите било коју саборну цркву у иностранству – свуда постоје гробови свештеника и историјских личности. Ништа страшно не видим у томе, и не бих желео да дижем ларму око тог питања у условима веома озбиљних проблема и напетости у земљи. То се може разматрати као експеримент сахрањивања живог ткива, а при том смо ми у томе испред целе планете. То служи као минимум науци, дајте да макар о томе мислимо. За неке је то светиња, за неке наука, и немамо право да спонтано доносимо одлуку. Уколико постигнемо консензусну одлуку друштва, можемо га и сахранити. А ако не, боље је ту тему не дирати. Иван МЕЉНИКОВ, први потпредседник

Мумификација није ни словенска ни хришћанска Вјачеслав НИКОНОВ, политолог, председник фонда „Руски Мир“: То је оригиналан предлог, он се провлачи не једну деценију. Једном ће се то, наравно, морати учинити, јер мумификација тела није ни словенска, ни хришћанска, нити било која друга традиција. Али у датом тренутку, када су све мисли власти концентрисане на то како да се осигура социјални, национални и други мир у земљи, та идеја није најблаговременија. Тешко да шта може поделити друштво тако, како би могла та акција.

фото:AFP/East NEws

ЦК КПРФ, заменик председника Државне думе: Поштено говорећи, сличне изјаве већ су ритуалне за „Јединствену Русију“ и господина Мединског, поред осталих. У томе нема ничег новог. Ти људи ни сами ништа нису створили, и лакше им је да шврљају по земљи и траже шта би срушили. Убацујући сличне теме у дискусионо поље, они само дестабилизују политичку ситуацију у земљи, иритирају друштво. Већ је хиљаду пута речено и доказано да је Лењин сахрањен по свим неопходним канонима, да Маузолеј игра огромну историјску и симболичну улогу, и да интересовање људи широм света за фигуру Лењина и посету Маузолеју не јењава. Мишљења сам да иницијатори изношења Лењина из Маузолеја имају све шансе да се нађу у ситуацији аналогној оној која се десила са Знамењем Победе,

када су морали ићи уназад, осетивши јавно расположење. Вјачеслав НИКОНОВ, политолог, пред­седник фонда „Руски Мир“: То је оригиналан предлог, он се провлачи не једну деценију. Једном ће се то, наравно, морати учинити, јер мумификација тела није ни словенска, ни хришћанска, нити било која друга традиција. Али у датом тренутку, када су све мисли власти концентрисане на то како да се осигура социјални, национални и други мир у земљи, та идеја није најблаговременија. Тешко да шта може поделити друштво тако, како би могла та акција. Леонид ГОЗМАН, копредседник партије „Права ствар“: Нормални људи у нашој земљи моле да се Лењин сахрани од јануара 1924. године. Само постојање тог идола противуречи културним, религиозним и људским традицијама.

фото:Reuters/Vostock-Photo

11


интервју

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Владимир ШЕВЧЕНКО, бивши шеф протокола првог председника Русије Бориса Јељцина, сада саветник шефа државе

Председнички маратон Он је могао попити шамшпањац са пословођом, и грицкати краставчиће са краљицом Разговор водио: Валериј ВИЖУТОВИЧ

Н

ова историја Русије, чије је пи­ сање почело деведесетих го­ди­ на, заправо је лична исто­ри­ја Бориса Јељцина. Његов „пр­ ед­се­днички маратон“ (такав је назив мемоара које је објавио) трајао је десет година. Те године су донеле и почетак реформи, и низ политичких криза, и први чеченски рат, и дефолт, и још много тога чему је тешко дати недвосмислену оцену. Исто је тако у руском друштву недефинисан и однос према Борису Јељцину. Временом ће историја на достојан начин оценити све што је он учинио за Русију, сматра бивши шеф протокола првог председника Русије, сада саветник шефа државе, Владимир Шевченко. Ви сте посматрали Јељцина из близине, били сте сведок много тога. Зашто Ви не пишете мемоаре?

- Својевремно сам написао книгу „Свако­ дневни живот Кремља са председницима“. У њој сам говорио о атрибутима прдсед­ ничке власти, о томе шта је то „нуклеарно коферече“, о припремама посета, о одећи за званичне пријеме, о специјалној вези и гаражи посебне намене, о поклонима шефовима страних делегација, о томе како лидери држава разговарају телефоном, о процедури уручивања акредитива, о сусретима „без машни“… Али то нису били мемоари. Читао сам мемоаре неких људи који су били блиски Јељцину... И не бих их коментарисао. Једино што бих временом желео да урадим, то је да седнем и издам антимемоаре. Под насловом: „Мужики, не лажите! Све је било другачије!“ Каткада читате нечија 12

фото: Itar-TASS

Суд историје

сећања и пожелите да упитате аутора: „А шта си ти учинио да би спречио ту непријатну епизоду о којој говориш?“

По вашем мишљењу, осамдесетогодишњица рођења Јељцина – да ли је то друштвени догађај? - Ја бих желео да буде. Неки сматрају да је савремена историја Русије почела тек сада. Наводно, све што се сада ради, све је први пут. Пре него што се тако каже, требало би пажљивије и објективно проучити период из даље прошлости. Да, било је пропуста, грешака. Али много оног што је данас унапређено, утемељено је управо тада. Обратите пажњу на говоре првих личности наше државе, и схватићете да нико од њих не умањује значај те епохе и заслуге првог председника Русије. Борис Николајевич Јељцин био је велики грађанин и патриота своје земље. Временом ће историја на достојан начин оценити све што је он учинио за Русију.

Јесте ли имали поверљиве односе са Борисом Јељцином?

- Мислим да су били прилично поверљиви. Ми смо имали неке условне договоре о томе како да се понашамо у овој или оној ситуацији. И вероватно у одређеној мери знам какав је он био човек. Код нас се о њему више говори као о политичару. А веома мало као о човеку. Али када се почнете сретати са људима који су га познавали још из студентских дана, за време рада у обласном комитету, на изградњи, много тога откривате. Не могу рећи да познајем Бориса Николајевича боље или горе од, на пример, Виктора Васиљевича Иљушина, који је са њим почињао у Свердловску, потом под његовим руководством радио у Москви на разним одговорним дужностима.

Веома је волео празнике. Ако је неком био рођендан, он му је први честитао. Малтене је слављеника будио у шест изјутра: „Данас ти је рођендан, честитам!“ Али скоро седамнаест година налазио сам се поред Бориса Николајевича. И упознајући га све ближе и ближе, схватао сам да је он нетипична личност.

фото: Kommersant

У чему се испољавала та нети­пич­ност?

- На пример, у томе што је он свуда те­ ж­ио да буде лидер. Ако треба учити, значи да мораш бити бољи од свих. Ако се треба бавити спортом, то треба чинити на прави начин. Није случајно одбојкашка екипа грађевинског факул­ тета за коју је он играо била без премца у Свердловску. Он никада није био ни комсомолски организатор, нити партиј­ ски организатор. Он је био лидер. Коло­ вођа. Када је почео да ради, себи је пос­та­вио циљ да прође кроз све фазе изград­ње. Све! Од мајстора, бригадира, начелника сектора, до начелника гра­

ди­лишта и директора највећег грађе­ вин­ског комбината, шефа одељења об­ лас­ног комитета партије и секретара обласног комитета за изградњу. И тако му је судбина увек ишла на руку. Управо ишла на руку. Они који су му завидели, говорили су да Јељцина неко гура. Нико њега није гурао. Њега је гурао сам живот. Радећи у Свердловску, он је створио први у земљи комбинат за производњу зграда. Потом се такав комбинат појавио и у Москви. Петљао се у сваку ситницу. Када почнемо говорити о првим корацима демократије, о гласности, онда по навици почетке тога видимо у 1985. години, а

мало ко зна да је Јељцин, још као секретар обласног комитета партије, са студентима одржавао јавне скупове на којима је присуствовало по хиљаду и по људи. И пљуштала су питања са свих страна о разним темама. Партијски чиновници једноставно су били распамећени, јер их је Борис Николајевич приморавао да припремају и шаљу поштом одговоре на сваку забелешку. Да, повремено је био и груб. Оптуживали су га за прекомерну склоност алкохолу. У свердловском периоду тога није било. Он је подржавао кампању. Схватао је да у друштву за столом упознајеш човека.

Шта је читао? Да ли је имао омиљене писце?

- Након што се повукао са функције, иш­­читавао је Кључевског, читао књиге о Петру Првом, Наполеону... А омиљени писац био му је Виктор Астафјев. Борис Николајевич је са њим комуницирао и веома га поштовао. Читао је Пушкина, Достојевског. А „Капитал“ Карла Маркса познавао је боље од политолога.

Јељцина су оптуживали за популизам. Али је он спроводио непопуларне ре­ форме. У њему је постојало и једно и дру­го, зар не?

- Јељцин није био популиста. Популиста

13


интервју

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Где се облачио?

- У атељеу. Атеље и данас ради у „Прези­ дент хотелу“. Ту су Борису Николајевичу шили одела. До тог времена већ се појавио велики избор савремених штофова. Да ли је волео да прима поклоне?

- Више је волео да их даје. Веома је волео празнике, нарочито оне породичне. За њих се припремао. Ако је неком био рођендан, он му је први честитао. Мал­ тене је слављеника будио у шест изјутра: „Данас ти је рођендан, честитам!“ И увек је пажљиво бирао поклоне. А ка­ да су њему самом честитали, увек је жу­р­но отпакивао поклон да види шта је унутра. Када је припремао поклон за шефа неке државе, Јељцин се увек интересовао шта да му се поклони. На пример, Ширак је био одушевљен када је на поклон добио сабрана дела Пушкина. Он се још у студентским данима њиме бавио, па је чак покушавао да га преводи на француски.

фото: Getty Images/Fotobank

не започиње такве трансформације које је он започињао. Када је у почетку пере­ стро­јке као први секретар Московског градског комитета почео рашчишћавати Аугијеве коњушнице – да, када су се поја­вили прехрамбени талони, када је земља дошла на ивицу распада... То што је Јељцин омогућио спровођење гајдаровских реформи, није му донело свенародну љубав. Али сматрам да је то био грађански подвиг. Након тога земља је стала на пут реформи. Борис Николајевич је схватио да неће све ићи глатко, и много је преживљавао због тога. Интересовао се како људи гледају на реформе, лако је налазио заједнички језик и са узгајивачима јелена, и са рударима и фармерима... И много тога умео је да ради сам. Ако је, на пример, говорио о риболову, говорио је уз изузетно познавање те области. Нико није боље од њега знао како да припреми удицу. Да ли је био и неправедан?

- Каткада је могао да плане и изрекне не­ку оштру замерку. Али му треба ода­ти дужно признање што би након извесног времена знао да каже: „па добро, заборави, не љути се“. И ја сам то такође од њега слушао. Ја имам свој, а он свој карактер... Али међу нама није било неспоразума, а да јесте, не бих толико 14

Ко се супротстављао Јељцину

Осим Вас, ко се још могао успротивити Јељцину? - Супртостављали су му се министри. На пример, шеф МУП Куликов. Он је говорио: „Не слажем се са Вашим ставом и спреман сам да поднесем оставку“. У Јељциновом тиму увек је било људи са карактером. А и боље је на време се супроставити, него га подстаћи, а потом се деси како не ваља и Борис Николајевич схвати да сте га својим подстицањем довели у неприлику.

времена са њим радио.

Има ли неких ствари које ни до данас нисте опростили Јељцину?

- Питање ћу забележити. На њега се не може одмах одговорити. Међутим, могу рећи да сам се увек критички односио према његовом „диригентском дебију“ у Берлину. Је ли то било могуће спречити?

- У сваком случају било је могуће не

про­во­цирати Бориса Николајевича да музицира. Јер када је он дириговао оркестром, наши министри и други чла­нови руске делегације су бурно аплаудирали. Потом су ти исти људи у кулоарима осуђивали председника због његовог понашања. Уопште узевши, он је био емотиван човек. И временом је, емоцијама руковођен, чинио неке ствари које нису иманентне руководиоцу. Могао је, на пример, да се упусти у плес. Или да звецка кашикама. То му је долазило од земаљске природе, од једноставности. А што се протокола тиче, поред осталог одевања, ту је био педантан. Познато ми је да сте за време посета куповали од домаћина фракове и смокинге. Јељцин није волео ни једно ни друго, и није хтео то да облачи.

- Домаћини су у вези са тим питањем исказивали разумевање. Али могу да претпоставим због чега је Борис Николајевич у почетку био против смокинга. Земља је преживљавала кризу. Продавнице су биле празне. Људи су падали у очајање. А он се одједном појављује у смокингу... Нешто касније ипак смо Јељцина обукли у смокинг. И он је у њему лепо изгледао. А Наина Јосифовна и кћерке су пажљиво пратиле како се Борис Николајевич облачи.

У годинама своје владавине Јељцин је растерао читав свој тим. Да ли се лако растајао са људима?

- Не бих рекао да је растерао свој тим. У питању је била природна ротација. За извршавање некаквих задатака би­ли су потребни једни људи, за друге – други. Прекоревали су га због тога што је из Свердловска довео доста људи и пос­ тавио их на функције. Али се са некима од њих касније и растао. Не може се посао градити само на другарским, пријатељским односима.

вене мисли?

- Током последњих година његове влада­ ви­не, у возовима, када бисмо остајали сами, разговарали смо о свему. Он је болно преживљавао распад Савеза. И више пажње је поклањао ЗНД. Састајао се са шефовима земаља које су биле у саставу те заједнице, покушавао да их у нешто убеди, да их усмери ка некаквим договорима. Јесте ли себи некада приуштили да се успротивите Јељцину?

- Јесам.

И је ли му се могло противити?

- Јесте. Он ми је говорио: „Нисам задо­ вољан вама.“ „Због чега сте незадовољни, Борисе Николајевичу? Објасните ми“. И он би почео објашњавати. „Али ово не тре­­ба чинити, Боирисе Николајевичу“, и дешавало се да се сложи са мном, и

Док је био у пензији, Јељцин се радовао што је земља кренула ка успону, што су се појавиле девизне акумулације. И још је тешко преживљавао натовско приближавање руским границама

С ким се најтеже растао?

- Веома тешко се растао од Виктора Стје­ па­новича Черномирдина. Веома тешко. Тешко му је пала и оставка министра Павла Грачова. Неко време након оставке Борис Николајевич је са њим и даље контактирао. А како се опростио од Коржакова?

- Такође тешко. Веома је патио.

Јесте ли имали утицаја на њега?

- Било је некорисно утицати на Бориса Николајевича. Било је могуће једино у нешто га убедити. И он би пристајао ако су му се аргументи чинили убедљивим. Да ли је некада тражио Ваш савет?

- Једино ако се то односило на протокол. Ја у Кремљу нисам играо никакве иг­ре. Ба­вио сам се организацијом рада пр­ ед­седника за време његових посета и пријема страних гостију у Москви. И никада нисам покушавао да искочим из оквира својих овлашћења. Да ли је он са Вама делио неке скри­

одговори „Добро, нећемо то чинити“. А што се протокола тиче, он се ув­ек саветовао, и ту нисмо имали неспоразума.

Осим Вас, ко се још могао успротивити Јељцину?

- Супрoтостављали су му се министри. На пример, шеф МУП Куликов. Он је говорио: „Не слажем се са Вашим ставом и спреман сам да поднесем оставку“. У Јељциновом тиму увек је било људи са карактером. А и боље је на време се супроставити, него га подстаћи, а потом се деси како не ваља и Борис Николајевич схвати да сте га својим подстицањем довели у неприлику. Зашто је Јељцин трпео нападе штампе на њега?

- Мислим зато што је слободну штампу он сам стварао. Колико пута су долазили код њега: „Борисе Николајевичу, видите шта пишу! Дајте да их тужимо. Треба научити

памети та пискарала!“ Он би рекао: „Ма нека пишу, нека се извичу. Можда у тим чла­­н­цима и има делић истине. Не треба притискати медије. Па ми сами смо их четвртом влашћу називали“. Последњег дана 1999. године Јељцин је напустио Кремљ. Сећате ли се детаља, како се растао са својим кабинетом?

- Није се нешто нарочито опраштао. Једноставно, последњи пут је бацио поглед на кабинет, и отишао. Је ли узео неке ствари са собом?

- Само пенкало којим је потписивао указе. Било је то његово омиљено перо. Да ли је нешто рекао, одлазећи?

- Да, нешто попут: „Довиђења, мој кабинету“. Треба рећи да је Јељцинова оставка означила почетак нове традиције. Како је било са Хрушчовом? Током свих година након што су га сменили, он се налазио у потпуној изолацији, рекли бисмо, у кућном затвору, чак му се ни име није помињало. Остале наше вође одлазиле су уз погребне мелодије на Црвеном тргу. А са Јељцином је испало другачије. Он је остао јавна личност. Много је путовао по свету, састајао се са пријатељима. Били смо у гостима код Хошимота, Ширака, Кола. Путовали смо по земљи. Посећивали државе ЗНД. Док је био у пензији, да ли је Јељцин у приватним разговорима коментарисао догађаје у Русији и свету?

- Зашто само у приватним? Он је повремено давао изјаве и јавно. На пример, о односима са Белорусијом, о стварању Савезне државе. Али се постепено удаљавао од активног политичког рада, и чинио је то сасвим свесно – није желео да смета новом руководству. Наравно, он је преживљавао. Нешто му се допадало, нешто не.

Чему се радовао последње године свог живота, а шта га је љутило?

- Радовао се што је земља кренула ка успону, што су се појавиле деви­зне акумулације. А љутила га је непро­миш­ љена монетизација олакшица. Он је говорио: „Шта то они чине? Не сме се тако поступати са старцима“. И још је тешко преживљавао натовско приближавање руским границама. Јесте ли и даље остали у контакту са породицом Јељцин?

- Да.

Виђате ли се често?

- Веома често, зато што се трудим да на свим манифестацијама на које позивају Наину Јосифовну будем са њом. 15


економија

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Међународни експерти прогнозирају повећање суверених рејтинга Русије

„Позитивни“ плус

У очима светских инвеститора суверени рејтинг Русије се одржава због ниских показатеља државног дуга и великог обима девизних резерви

У

Пише: Татјана ЗИКОВА

наредних годину-две верова­т­ но­ћа повећања суверених реј­­ ти­нга Русије биће већа од њи­ хо­вог очувања на садашњем „по­­зи­­тивном“ нивоу. Такав зак­ љу­чак садржи се у извештају утицајне рејтинг агенције FITCH. Експерти FITCH су презентовали основне аргументе у корист оваквог закључка на фону прогноза раста економије, дефицита буџета и рејтинга основних сектора – банкарског, енергетског, ко­ муни­кационог. Подсетимо да се у очима светских инвеститора суверени рејтинг Русије одржава због ниских показатеља државног дуга и великог обима девизних резерви. У агенцији сматрају да ти и други фактори доприносе расту финансијског ауторитета земље. Директор аналитичке групе Међународне регионалне финан­ сије Владимир Редкин саопштио је да је удео рејтинга Русије – од преко 20 процената – кудикамо бољи него код Италије, Француске и Шпаније. Не стоје ствари лоше ни у руским регионима. Данас агенција одржава тридесет таквих рејтинга из осамдесет три региона. Регионални дугови нису велики: до 20 процената у оперативним приходима, а у неким регионима их и уопште нема. Али, рискантним их чини повећање рока гашења, истакао је Редкин. Ерксперт је високо оценио Москву као дугорочног кредитора са временским оквирима без преседана – облигационим зајмовима до 2022. године. Експерт је претпоставио да ће смена престоничког градоначелника тешко довести до промене дужничке политике. Тим пре ако се има у виду предстојећа приватизација градских актива. Што се тиче основних индикатора за 2011. годину, у томе FITCH није отишао далеко 16

од прогноза руских ресора, предвиђајући раст економије од 4,3 процента. Основни ризик је зависност од цена нафте. „Холандска болест“ од које болује Русија, тешко се лечи. То ће успоравати њен раст у дугорочној перспективи, подсетио је експерт. Упоредо с тиме, руски нафтногасни сектор се оцењује као стабилан. „За барел ће се у 2011. години просечно плаћати 75 долара. А дијапазон цена ће износити од 70 до 90 долара“, истакао је водећи експерт FITCH Максим Еделсон. Позитивно је такође оцењен и крајње ниски ниво дуга: за целокупни енергетски

сектор укупно 120 милијарди долара. Полазећи од раста цена за нафту марке Урал од 77 долара за барел, прогнозира се дефицит буџета од 3 процента БДП, што је мање од утврђеног у Влади оријентира од 3,6 процената, при цени нафте од 75 долара за барел. При том, ако, без обзира на предизборну трку, Влада успе да одржи пореско-буџетску дисциплину, онда ће то и уопште помоћи да се ојачају финансијске позиције Русије у рејтинзима њене кредитне способности. Што се инфлације тиче, до краја 2011. године аналитичари прогнозирају њено смањење у Русији до 7,4 процента, а до 2012. године до 6,5 процената. У агенцији прилично повољно оцењују садашње стање банкарског сектора. И то без обзира на удео „лоших дуговања“ од 25 процената, који се ни после кризе нису ресорбовали. Али ће банке са тим проблемом изаћи на крај – отписаће их, продати. Најважније је да ће сектор ове године порасти за четвртину, захваљујући расту улога физичких лица. Проблем са којим ће се банке при том суочити јесте у малој доходовности и ригидној конкуренцији за поуздане зајмотражиоце. У FITCH су напоменули да је у 2019. години агенција повећала рејтинг преко половине од тридесет руских банака, које су обухваћене рејтинзима. И у овој години рејтинзи низа њих такође могу бити повећани. Један од лидера раста у новој години биће телекомуникације. Та прогноза одражава зрелост и концентрацију новчаних токова у сектору мобилне везе. Могуће повећање рејтинга у том сектору аналитичари везују за предстојећу реорганизацију у грани. „Тржиште је замрло у ишчекивању појављивања националног шампиона, суперкомпаније Ростелеком, која се спаја са породицом међурегионалних оператера.“

Стање америчке валуте постаје проблем за цео свет

Таоци долара Пише: Јелена КУКОЛ

У

право огромни државни дуг САД, који може довести до девалвације долара, означила је као главни ризик за своју земљу руководилац Центра за проучавање међународне економије Института за међународне односе НР Кине, Чен Фенин. За Кину, која је највећи поседник америчког државног дуга у свету, оваква ситуација је опасна. „Ако долар падне, изгубићемо све што смо с таквом муком скупили“, признаје госпођа Чен Фенин. Прошле године, подсетимо, амерички државни дуг приближио се суми од 14 билиона долара и скоро се изједначио са обимом БДП земље. До тога доводи, сматра сарадница Друштва за проучавање Кине, Русије, Источне Евопе и Централне Азије Тјањ Чуншен, „хегемонистички карактер“ економске политике Вашингтона, која плави економику новцем. Али проблем ипак није у хегемонији САД, заложио се за Американце директор Института за економију Руске академије наука Руслан Гринберг. Штампајући доларе, они спасавају своју економију и одржавају унутрашњу тражњу. И није чињеница да ако Кина не би имала тако огроман извозни потенцијал, она не би поступала исто, претпоставља руски експерт. „Друга је ствар што је то веома опасан пут. Сви смо ми таоци долара“, слаже се са кинеским колегама Гринберг. За сада, изражава он жаљење, то не схватају увек у Русији, где неки експерти о краху америчке валуте говоре малтене са злурадошћу. Међутим, у суштини то није проблем само САД и Кине, већ и целокупног осталог света. Долар као и пре остаје светска резервна валута, и он се за сада нема чиме заменити. И управо од стања америчке економије

За Кину, која је највећи поседник америчког државног дуга у свету, оваква ситуација је опасна. „Ако долар падне, изгубићемо све што смо с таквом муком скупили“, признаје госпођа Чен Фенин са Института за међународне односе НР Кине зависи раст у другим земљама. Зато је једини излаз овде – договарати се, трагати за балансом између решавања проблема данашњице и будућих ризика. Кина је на том плану расположена за сарадњу, примећује госпођа Чен Фенин. Крајем прошле године, за време посете председника НР Кине Ху Ђинтаоа Вашингтону и његовог сусрета са председником САД Бараком Обамом стране су се о томе договориле, напоменула је она. Кина је већ изразила спремност да предузме акције за

помоћ у вези са дужничком кризом у Еврозони, она ће куповати облигације од најпроблематичнијих земаља. „То ће омогућити земљи да даје свој допринос стабилности евра, а то је значајно за светску економију“, појашњава госпођа Чен Фенин. Она, додуше, није желела да говори о томе како је такав приступ повољан за Пекинг, који у замену може добити лојалност Европске уније у погледу сопственог извоза. Али да Кина постаје све утицајнији играч на међународној економској арени, очигледно је. Да је неко још пре неколико година рекао да ће социјалистичка Кина спасти капиталистичку Европу, таквог би човека прогласили лудим, иронизира Гринберг. Али се сада економска моћ све више премешта на Исток, и то је дугорочни тренд. То да управо Кина и друге азијске земље могу у наредним годинама постати локомотива економског раста у свету, предсказују и утицајне међународне структуре. Према прогнозама ММФ-а, економија Поднебесне ће ове године порасти за 9,9 процената, док ће се у Еврозони тај показатељ повећати свега за 1,7 процената, а у САД – за 3 процента. „Једнополарни свет престаје да постоји“, каже Гринберг. И многи се питају: „Неће ли њега заменити вишеполарни хаос“, означио је нове проблеме експерт. 17


анализа

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

фото: Itar-TASS

фото: Getty Images/Fotobank

фото: Getty Images/Fotobank

Зона посебног режима

Т

ог 26. априла, у 1 час 23 мину­ та, обављано је планско ис­ кљу­чивање реактора, које је пот­рајало 20 секунди, али је неколико секунди касније, због наглог скока притиска у четвртом енерго­ блоку Чернобиљске атомске електране, дош­ло до хемијске експлозије, након које је у атмосферу еманирало око 520 опас­ них радионуклида. Узрок хаварије је низ системских грешака у атомској грани СССР. Такво мишљење изнео је професор Курчатовског инсти­ тута, експерт МАГАТЕ за радијацијске хаварије, Александар Боровој. Прва грешка, по Боровоју, јесте непостојање дуготрајнијег искуства у управљању јединственим реакторима РБМК, који су се експлоатисали једино у СССР: - Инострани произвођачи реактора, који на располагању имају значајна средства, прошли су пут прелиминарних проба на специјалним тренажерима. Фигуративно говорећи, постојала је некаква река, чијим током се кретала већина земаља, а постојао је и посебан поточић, којим 18

Највећа нуклеарна техногена катастрофа у свету– хаварија на Чернобиљској атомској елек­трани, догодила се у ноћи 26. априла 1986. године. смо пловили ми, јер су реактори РБМК произвођени једино у Совјетском Савезу. По мишљењу Боровоја, не би се смело кренути са серијском производњом ре­ ак­тора, на којима – због њихове једин­ ствености – нису у пуној мери проучена питања безбедности: - Када се догодила хаварија, стручњаци су буквално за неколико дана схватили у чему је ствар, и предузете су мере које су доприносиле да се чернобиљска ката­ строфа више никада не понови. Експерт МАГАТЕ је као још једну сис­ тем­ску грешку означио прено­ше­ње руко­ вођења реакторима са Ми­ни­стар­ства средње машиноградње СССР на Мини­ старство за атомску енергетику, створено недуго пре ванредне си­т уације:

- Испоставило се да велики број људи Ми­нистарства средње машиноградње није успео, или није хтео, да се потчини Министарству за атомску енергију. И ако погледамо на избор персонала за рад у атомским електранама, видећемо да он није увек одговарао потребном нивоу. Зато је људски фактор био један од узрока трагедије. Трећа системска грешка, по његовом мишљењу, своди се на прекомерну усрдност да се угоди шефовима: - У случају са Чернобиљем, како се то види из наших последњих података, на пулт дежурног електране стигао је позив из Москве, који је, у суштини, покренуо експеримент на електрани, чије последице жањемо много година. Нико не треба да врши утицај – тим пре на људе

који учествују у осигурању безбедности у атомском реактору − а руководство електране је у првим сатима после хаварије целу ситуацију приказивало у охрабрујућем светлу. Заменик директора Института за проблеме безбедног развоја атомске енергетике Рафаел Арутјуњан: 90 процената информација о Чернобиљу просто су страшне приче. Чернобиљ – то је сет митова, насталих од 1988. године. Навешћу бројке шта он значи данас, јер верујем да то становништво не зна. Загађених територија (то су оне на којима је радиоактивни фон преко једног кирија по квадратном километру) у Русији, у Украјини, у Белорусији има 70 000 квадратних километара. Код нас су те зоне 1990. године законом сврстане у пострадале, и целокупно становништво (око 8 милиона људи) проглашено је пострадалим. У Европи тако нечег нема, иако је, на пример, у Норвешкој на 7000 квадратних километара фон такође изнад једног кирија по квадратном километру; али тамо нико није проглашен пострадалим.

То говори да чернобиљска зона и није нешто посебно, већ оно што смо ми форлисали као посебну нормативну основу. Када су Европљани установили да су додатне дозе озрачења мање од доза

Многе моје колеге су, и после 1986. године, остале у Чернобиљу до 1988. године. Међу њима није забележена епидемија рака, хвала Богу природног фона, нису предузимали мере које су код нас биле свеобухватне: нису преселили становништво, ограничили потрошњу производа итд. Узроци који су довели до чернобиљске катастрофе и дан данас брину свет, јер се

атомске електране и даље експлоатишу. За то постоје три принципијелна разлога. Први: персонал електране је нарушио све што се могло нарушити. Закључак – недопустиво је да на атомској електрани персонал може нешто да наруши. И поуке су изведене − ако говоримо о руској атомској енер­ гетици. Параметри безбеднбости са свих атомских електрана, са сваког блока, 24 часа дневно стижу у систем концерна „Росатоменерго“, у кризни центар. То јест, персонал електране не може самостално да предузима мере које излазе изван оквира његових функционалних инструкција. Други узрок − конструкција електране уопште не предвиђа такву ванредну ситуацију. Тамо није било „заштите од будала“. После Чернобиља захтеви су промењени – и то не само код нас, него и у западним земљама. Створени су пасивни системи безбедности, који предвиђају резервисање активних система који допуштају да оператер може елементарно погрешити. Трећи узрок је у томе што је дошло до 19


анализа предаје атомских електрана Ми­ни­с­ тарству за енергетику, дакле, мини­ старству које се бави термо­електранама, које су технолошки сасвим нешто друго, и то је била кључна грешка која је довела до трагедије. На међународном форуму поводом два­ десет­огодишњице хаварије, наглаша­вано је: веома тешко озрачерње доживео је 131 човек – ради се о персоналу елек­ тране, о ватрогасцима и обезбеђењу. Ме­ ђу онима који су ту болест отклањали, није било умрлих. Од наведеног броја њих 28 је због озрачења умрло у прва три месеца 1986. године. Тројица су затрпана унутар урушеног реактора – страдали су од опекотина. И 14 људи умрло је у протеклих двадесет година –

и то су реалне жртве Чернобиља. Када се каже „тешко озрачење“ сви мисле: човек ће ускоро умрети. Ништа слично: „тешко озрачење“ првог степена је када човек проведе у болници месец дана, а потом оздрави. Заиста јесу пострадали они који су примили огромне дозе, а то су дру­ги, трећи, и чак четврти степен. Што се становништва тиче, дозе у на­ шим чернобиљским зонама – а то се од­ но­си и на Украјину, и на Белорусију, и на европске земље – за двадесет го­ди­ на су се задржале на нивоу од 0,5 про­ цената милизиверта годишње, што је јед­на петина природног фона. Станов­ ни­штво Финске, на пример, прима 7,5 милизивтера годишње, станов­ништво Репу­блике Алтај – 9,7. И јасно је да

Јавно мњење о атомској енергији Сматрате ли да је атомска енергетика опасна? „Увек је присутан „људски фактор“. Мала неопрезност или немар у производњи може коштати живота хиљаде и хиљаде.“ Штампар из Подољска, 31 година „То је наша будућноист, пошто ће нафте, према незваничним изворима, бити довољно за 70 до 85 година.“ Руководилац дирекције из Долгопрудног, 35 година „Прилично дискутабилно питање. Ако се поштују сва упутства, закони, и на време се замени искоришћена опрема, онда није опасна. Али ми у Русији живимо...“ Менаџер продаје из Моксве, 21 година „За сада научници те малене и чудесне планете ништа боље нису смислили. Нема смисла у спору о војном и мирном атому – постоје одређени циљеви, пред сваким од тих програма постављени. Опасност од атомске енергетике своди се на недовољно технолошко пројектовање атомских електрана и непромишљено коришћење нуклеарног отпада. Алтернативе атомској енерији нема, јер ресурса планете неће бити довољно ни за нашу децу.“ Заменик директора за општа питања из Моксве, 42 године 20

безбедност

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Сматрате и да је потребно градити нове атомске електране у Русији? „У Француској 80 процената ернергије дају астомске електране, нешто мање у Јапану. Једноставно је потребно поштовати правила, стриктно, и неће бити ванредних ситуација. Оно што се догодило у Чернобиљу не треба да се догађа, јер када је 1986. године војска вршила испробавања, она је за директора у том периоду поставила човека који је раније руководио хидроцентралом, а не неког ко се разуме у атомске електране.“ Дизајнер из Тјумења, 32 године „Технологије се не могу зауставити. Или дајте да због бојазни од експлозије поново почнемо угљем „хранити“ парне локомотиве, или и да уопште пређемо на запрежна возила.“ Руководилац одељења из Самаре, 32 године „Само не у близини већих градова (пожељно би било и уопште што даље од насеља), и не у зонама које су заштићене као природне целине, или у близини културних споменика“ Инспектопр за кадрове из Моксве, 44 године „Пертспективније су и безбедније разраде технологија са коришћењем енергије Сунца, плима и осека итд.“ Правник из Москве, 25 година.

никаквих последица по здравље људи нема. Године 1986. налазио сам се у зони хава­ рије – тамо је било на десетине хиљада људи, а при том смо радили унутар четвртог блока, где су биле дозе од стотина рентгена на час. Ја сам руководио програмом аеро-гама снимања и сваког дана сам прелетао изнад четвртог блока, висио над њим. Многе моје колеге су и после 1986. године остале у Чернобиљу, све до 1988. године. И радили су не само на четвртом блоку, него и унутар саркофага. Међу њима није забележен случај епидемије рака, хвала Богу. А сви смо ми већ у годинама, није нам двадесета. У зони од тридесет километара око Черно­биља од 1986. године налазило се на десетине хиљада људи. Додуше, није ми јасно зашто су их тамо послали. Реално је посла имало њих пет од сто. Све остале је из неких разлога систем покренуо „на оружје“ – био је ту огроман број војника, такође не разумем зашто. Од 1986. до 1990. године хиљаде руских стручњака радило је тамо практично не одлазећи ни на одмор. И сви су изродили децу, хвала Богу. Према томе, да је та зона данас насељива, показао је живот, наука ту није потребна. А људи се плаше да тамо живе, јер су се наслушали свакојаких прича о тој зони. Да ми нисмо наметали страх, већ мирно спровели мере дезактивације, и тамо вратили људе, било би кудикамо боље. Важно је да је данашња атомска енерге­тика транспарентна за светску заједницу. Постоји Светска асоцијација нуклеарних оператера, редовно се размењују деле­гације, оне посећују наше атомске ел­ек­­тране, и обрнуто. И то је једна од најзначајнијих лекција чернобиљске хаварије. Јер један од узрока хаварије ипак је била затвореност. Не догађају се хаварије само код нас – и то је такође мит. У САД се 1979. године догодила велика ха­ва­рија на Трјохмиљном острву – реак­ тор се располутио. Међутим, светска зајед­ница је из хаварије 1979. године извукла закључке, почела је развијати нове прилазе системима безбедности. У СССР се тада одреаговало – „ма то је код њих“, а ми смо дисциплиновани. Дисциплина је, међутим, ишчилела, и догодило се оно што се догодило. И зато пружам отпор када ми кажу да је Чернобиљ – хиљаде смрти. Да је реч „о хиљадама смрти“, атомску енергетику требало би затворити комплетно и одједном, у целом свету.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Где је разлика између лажи и политике?

„Викиликс“ у целости потврдио бојазан Русије у погледу планова Алијансе Пише: Владислав ВОРОБЈОВ

З

емље НАТО-а су уз асистенцију британског листа „Гардијан“ покушале да оптуже „Викиликс“ за покушај да поквари тек успостављене добросуседске односе измедју Русије и Алијансе. И заиста, на сајту Џулијана Асанжа, међу хиљадама других докумената, откривен је крајње скандалозни извештај са потписм државног секретара САД Хилари Клинтон, у коме се Москва отворено означава као потенцијална опасност по прибалтичке државе. Али, са друге стране, ко сада коме стопроцентно верује? Припремати се за одбрану света је обавеза сваког војног ресора. Поготово у таквој ситуацији. На самиту Русија – НАТО у Лисабону 21. новембра, стране су се званично договориле да више једна другу не сматрају непријатељима. А сада, захваљујући „Викиликсу“, испоставља се: у стварности, Алијанса наставља да прави тајне планове за одбрану од напада од стране Москве на „северном“ фронту. А и други „фронтови“ очигледно нису запостављени. Може ли се након тога веровати макар једном обећању од стране натовских чиновника? Нарочито ако НАТО уверава да његова делатност (па и хипотетично ширење на Исток) нису уперени против Русије. Шта су то овог пута аналитичари ишчепркали међу документима откривеним на сајту „Викиликса“? Испоставља се да је још почетком 2010. године уз асистенцију САД и, пажња,

фото:Reuters/Vostock-Photo

Депеша бригадног генерала Џона Хестермана: „Објекте копненог базирања могуће је снабдети великим бројем ракета-пресретача, уколико се повећа ниво опасности, а радари могу бити преусмерени“. Другим речима, документовано су потврђене бојазни, које су у више наврата изношене у Москви, о томе против кога се заиста усмерава америчка ПРО у Европи Немачке, разрађена нова схема одбране земаља Балтика и Пољске са шифрованим називом „Орао-заштитник“. При том се без утицаја около, али изокола, подвлачи да опасност за тај регион долази управо од Русије. А дефинитивну одлуку о новој схеми одбране донео је Војни комитет НАТО-а 22. јануара 2010. године. Ништа мање занимљивом показала се

и преписка америчких дипломата са њиховим пољским колегама. На пример, у новембру 2009. године заменик министра одбране САД Александар Вершбоу предложио је Пољској да учествује у новом систему ПРО, и да на својој територији инсталира противракетне уређаје „Стандард Мисао-3“. На то су пољски чиновници одговорили питањем: колико је могуће адаптирати систем, имајући у виду опасности које се мењају. При том је наглашавано да је Пољска у више наврата објашњавала САД да не осећа опасност од стране Ирана. А када је реч о Русији – то је друга ствар. Даље се на сајту „Викиликса“ може пронаћи депеша бригадног генерала Џона Хестермана, у којој се каже: „Објекте копненог базирања могуће је снабдети великим бројем ракета-пресретача, уколико се повећа ниво опасности, а радари могу бити преусмерени“. Другим речима, документовано су потврђене бојазни, које су у више наврата изношене у Москви, о томе против кога се заиста усмерава америчка ПРО у Европи. У телеграму представника сталне мисије САД при НАТО-у Џона Хеферна прецизира се да је предлог за план „Ораозаштитник“ изнела управо Немачка. У случају оружаног напада на Естонију, Летронију и Литванију, биће покренуто десет дивизија НАТО-а – из САД, Велике Британије, Немачке и Пољске. А луке Немачке и Пољске треба да приме поморску пешадију, као и америчке и британске бојне бродове. Представници САД су позвали прибалтичке политичаре да разговоре о новом натовском плану држе у тајности, пошто „јавне дискусије ... могу довести до непотребног повећања напетости у односима између НАТО-а и Русије“. Стејт департмент се прибојава да информација о припремама за одбијање руске опасности може довести у питање „ресетовање“, о коме су се договорили председници Дмитриј Медведев и Барак Обама. 21


традиција

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Масленица У Русији, Велики пост се схвата све озбиљније – било да сте грешни или побожни. Ипак, пре поста иде гозба – ако волите палачинке

П

остоје неке ствари везане за Русију о којима нема преговора. Нема отвореног прозора – никада. Изувате ципеле кад улазите у нечији стан – увек. А, ако планирате да задобијете поштовање своје фамилије, онда морате да научите како се праве блиње, или – палачинке. Нарочито у ово доба године. У прошлости, то ме је заобишло, па сам обећала себи да ћу усавршити уметност прављења руских палачинки на време за Масленицу. Поврнух рукаве. Зароних у куваре из деветнаестог века. Салећем старије жене на пијацама. Размишљам да зовем своју свекрву. „Морам данас на посао“, каже мој руски муж. „Савршено“, промрмљах, “ данас треба да разоткријем рецепт за блиње, а за то ће ми требати цео дан.“ „Немој да претераш“, приметио је, журно излазећи на врата. „Не усуђуј се да нешто поједеш“, викала сам за њим, „јер, за вечеру ћемо имати шездесет палачинки!“ Притисак је ту. Масленица је пред нама. Хаотични руски Марди Гра: недеља забава, палачинки, најављује крај зиме, почетак Великог поста и обећава пролеће. Некако прихваћена руским православним календаром, Масленица је заправо упорни остатак „посвећења пролећа“ који припада паганским обичајима обожавања природе, аграрних традиција и повећане свести промене годишњих доба. Масленица је првобитно била везана за пролећне равнодневице, тренутак када у пролеће Сунце пролази директно изнад екватора, па дан и ноћ имају исту дужину. Од све четири тачке у календару, пролећна равнодневица се 22

највише ценила у старим друштвима јер је означавала повратак сунчеве светлости након зимске таме. У руском народном миту, који је руски пандан египатском миту о Изиди и Озирису, Јарило и Морана су брат и сестра љубавници, који представљају живот и смрт, ватру и лед, и најзад, пролеће и зиму. Њихово удварање достиже врхунац током летње дугодневице, да би се претворио у јесењу

У аграрној Русији Пост је служио као згодан духовни изговор за спартанску дијету, с обзиром на то да искључује јаја, месо, уље, сир, алкохол и путер, што све има велику заслугу да се зачини најобичнија каша од хељде

А, ако планирате да задобијете поштовање своје фамилије, онда морате да научите како се праве блиње, или – палачинке. Нарочито у ово доба године

фото: Fire - PhotoXPress

фото: GEOPhoto

Пише: Џенифер Ермеева

издају, а онда и у зимску раздвојеност и смрт. Пробуђена Морана шири смрт и лед, усеви се претверају у суву сламу како се Јарило повлачи у подземни свет. Како се пролеће враћа, верници би палили сламнати Моранин лик на врху снега како би призвали Јарилада се врати из подземља. Док је Моранин пламен пуцкетао, пагански Словени су прослављали повратак пролећа плесом, рвањем, и гозбом палачинкама које су симболисале сунце и вечни живот. Хришћани као ефикасни рециклери празника других народа, било како било, нашли су чудан начин да уклопе

Масленицу у литургијску претходницу Ускрсу. У аграрној Русији Пост је служио као згодан духовни изговор за спартанску дијету, с обзиром на то да искључује јаја, месо, уље, сир, алкохол и путер, што све има велику заслугу да се зачини најобичнија каша од хељде. Четрдесет дана поста поклапају се са периодом када су се залихе у радњама у Русији сводиле на минимум. Данас, наравно, можете наћи манго или препелице у аспику у сваком супермаркету, у било које доба године; па ипак многи Руси поносно пролазе кроз „Велики пост“ као начин доспевања на

морално виши ниво, уз губљење десетак килограма за мање од два месеца: оба циља лако се могу постићи ако једете кашу од хељде или супу од купуса. Масленица садржи реч „масло“ што значи путер, иако неки научници тврде да најстарија верзија „мисја пуст“ – што значи без меса. Без обзира на објашњење, време је да се усредсредимо на путер, сир и крем, и на оно што је Русима поклада у Енглеској, карневал и Марди Гра у Шпанији и Француској, јавна прослава повратка светла и топлоте и последњи дах забаве и масне хране – и палачинки наравно! 23


персона

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Ђакон Фјодор Коњухов, чувени путник, који је прешао Атлански океан у чамцу на весла, попео се на Еверест…

Путник не сме н а пут без бога Разговор водио: Михаил СЕРДЈУКОВ

П

рошле године чувени путник Фјодор КОЊУХОВ постао је свештеник, и то је, по његовом мишљењу, најзначајнији домет у његовом животу. Испада да је све остало, стечено несаломивом вољом, издржљивошћу и неустрашивошћу, било тек прелудиј. И то поред тога што је за својих непуних шесздесет Фјодор сам стигао на скијама до Северног и Јужног пола, неколико пута опловио планету на јахтама, без усидравања у лукама, успињао се на највише врхове шест континената и много штошта још... Ко је још у свету способан за тако нешто? Мислимо да није нико. Дружимо се већ три деценије, и зато смо разговарали онако својски, сасвим отворено... Знаш, Фјодоре, када си усамљен на полове и око света кренуо, када си се на највише врхове свих континената успињао, неки су те сматрали ванзема­ љцем... Јесу ли они у нечему били у праву?

- Не знам шта бих рекао... По мени, седети код куће ишчекујући некакве промене у неразумљиво „боље“, по мени је право лудило! У граду се гушиш у смогу, и то не само када тресет гори. Ја се могу надисати ваздуха и живети на прави начин једино на својим експедицијама. Тамо где нема испразног брбљања, неразумевања, сујете, и, што је најважније, увек нађете времена да се помолите како следује. Зар тога овде нема?

- Ма времена апсолутно нема! Одспавам ма­ло, након једног сата се пробудим, и до четири изјутра сате трошим на молитве. Вечерње и јутарње одједном – у противном не успевам. Углавном жи­вим у московској радионици, ту ме одмах пронађу; двадесет-тридесет људи дневно – то је норма, ретко их дође мање. Ником не могу одбити посету, са 24

свима се дружим, саслушам их, каткада чујем веома узбудљиве приче. Понешто саветујем, оно што могу, помажем, углавном речима, наравно. Другачије се не може – човек са крстом о врату нема права да људима одбије разговор. Које молитве обично упражњавате у путу?

- Оченаш, Исусову молитву, молитву Николају Чудотворцу... Оне које знам, те и упражњавам по правилу. А и Библија је са мном увек при руци. Сваком човеку тешко је живети без вере, а путнику поготову,

Ја имам стални осећај да ме Свети Николај никада не оставља. Када сам раније причао о томе, говорили су ми: „Феђа, превише путујеш, па си малкице шенуо.“ Ситуација је ту сложена – јер Свети се јављају људима само када су на ивици смрти, у преврнутој јахти без ње се не може. Вера у Господа нашег Исуса Христа је основа, стожер свеукупног живота. Свуда где сам живео и почињао своје значајне експедиције, остављао сам капелице. То је моја захвалност Господу Богу за оно што ми допушта да чиним на земљи. Постоји таква и овде, у Москви, у двориштру моје радионице – подигнута у част светитеља Николаја Угодника 2004. године. Сматрам да паре које сам зарадио за време путовања не треба да трошим на

себе – и зато градим храмове. Признајем, извора личних примања немам много, мада и сликам слике, а и књиге ми стално објављују.

ко­школској установи направио такву рекламу о каквој низ година постојања нико није могао ни сањати.“ Наравно, потрошене су одређене паре, али се то вишеструко исплатило.

Јесте ли пробали да сликате иконе ? То је веома профитабилан посао.

Занимљиво. Јесу ли много пута Свети теби прискакали у помоћ?

- Сликам понешто, имам благослов за то. Невоља је у томе што су сада сви – уметници. Слика човек, на пример, доб­ро, оригинал длаке на бради, али уметности је тамо веома мало. Уметник је нешто друго, а иконописац је сасвим посебан. Могуће је иконе сликати, а могуће је дух у њих уграђивати. Али до тога треба стићи.

- Увек прискачу у помоћ. И пред Господом се за мене залажу. Они ме и одржавају на овом свету – засигурно. Сећам се, једном си ми причао да се у тешком тренутку приликом првог путо­ вања око света одједном на палуби јахте појавио Свети Николај Чудо­творац. - Све је било тако, наравно, али је боље да се данас тога не присећам. Када сам раније причао о томе, говорили су ми: „Феђа, превише путујеш, па си малкице шенуо.“ Ситуација је ту сложена – јер Свети се јављају људима само када су на ивици смрти, у преврнутој јахти. Тако да је боље о томе не говорити...

Теже него до Јужног пола, зар не?

- Мислим, теже.

Није ваљда да спонзоре не доводи у искушење твоја светска слава?

- Моја супруга Иринушка и ја маштамо да спонзора и уопште не буде! Тада бих могао да побегнем што даље – само да се молим, да уживам у супрузи, у деци, да унуке васпитавам, да сликам. Никако да завршим слике са својих ранијих путовања. Долазе људи: „Дајте, сам си то некада желео, обећај – хајде! Тамо јахта чека, негде су камиле већ закупљене... Етиопија, Индија“, нуде све нове и нове маршруте. Ноја, који је постао ђакон, одлучио је: све наредне моје експедиције углавном ће носити духовни карактер.

Значи, и за време трке око света поједи­ начних јахти „Around Alone 1998-99“, ка­да си три дана провео у преврнутој јахти, док ти је глава висила о концу, теби се јавио Николај Чудотворац?

- Да, десило се то неколико пута. Имам стал­ни осећај да ме Свети Николај никада не оставља. Али прво путовање око света пало ми је нарочито тешко, двеста двадесет четири дана сам пловио без престанка, без заустављања, без заласка у неку луку. Нисам имао ни радио-станицу, ни телефон, каткада ми се чинило да сам сам самцат на целом свету... Јахта је мала, олује на мору жестоке... Без помоћи с неба не бих преживео.

Да ли имате на кога да пренесете ваша јединствена искуства?

- Већ функционишу моје „школе путника“ у Нахотки и Вологди, а обећавају да ће једну отворити на Алтају. Држава не жури да их стави под свој патронат, помажу једино спонзори. Али опет бих прецизирао: у нашој породици није прихваћено да се своје крзно меша са државним... Оно што се даје за путовања, не може бити употребљено за личне потребе.

Може ли се рећи да је то била твоја најтежа експедиција?

Је ли исплативо бити спонзор Фјодора Коњухова?

- Ректор „Савременог хуманитарног ин­ сти­т ута“ је, на пример, овако рекао: „ето, Фјодору смо једном купили јахту, он је са њом опловио бели свет, и нашој висо­

фото:Reuters/Vostock-Photo

- Најтежа је била, чини ми се, не само­ стална пловидба, већ она 1986. Године, за вре­ме преласка на скијама у поларну ноћ у правцу пола релативне недоступности у Северном леденом океану. То је једно од мојих најозбиљнијих искушења, а ушао сам у састав групе легендарног Дмитрија Шпара. Истина, тада нам се Свети нису 25


персона

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

страх, љубав и бол... Ако се ничег не плашиш, брзо ћеш нестати. А ако не будеш волео, исто не ваља.

Док смо се приближавали врху, одједном је почела таква олуја да смо на Еверест почели да се пењемо четвороношке... Муње су севале са свих страна – ужас један! Да вас је макар нека погодила, било би готово

Проверио си у пракси? Чега се плашиш, на пример?

- Ето, пењао сам се, на пример, на Еверест, и плашио се, да је то сасвим могуће последњи мој алпинистички подухват. Додуше, нисам ја тамо кренуо тек тако – припремао сам се много, знао детаље, знао шта ме чека. Било би грех рећи да се ничег нисам бојао. Није то чак ни лепо... Како може човек да се не плаши? Страх је уграђен у све нас. Ја се чак и олује на мору плашим...

Страх на врху Аљаске

фото: Kommersant

јавили...

Носиш ли са собом некакав посебни крстић?

- Крстић сам наследио од деде Михаила. Његов брат, мој рођени деда, свештеник Николај Коњухов, био је зверски мучен од стране бољшевика 1918. године, постао је новомученик. Када сам навршио шест година, деда Михаил ми је дао крстић. Од тада је он прилично изанђао, али га свеједно увек носим. Заједно са ковчежићем у коме чувем честице Све­ тог апостола Андреја Првозваног и јаро­ славских светаца. Да ли путник може бити човек који није верник?

- По одређењу – не. Сваком човеку је теш­ко да живи без вере, а онај који то стално превладава баца изазов стихијама, подвргава свој живот озбиљним иску­ шењима. 26

Након Евереста је твој лимит ризика, изгледа, прилично спласнуo? - Толико о страху... После тога смо се алпиниста Волођа Јаночкин и ја пењали на Мак Кнли – то је највиши врх Америке на Аљасци. Тај врх је познат још и по томе што је управо тамо погинуо велики јапански путник Наоми Уемура, који је за мене био бриљантни пример за цео живот. Много сам размишљао о томе зашто му смрт није омогућила да оствари циљ управо на том месту, које није најопасније од многих које је он до тада покорио. И одговора није било све дотле док и лично нисам отишао на ту маршруту. И тада сам се одједном некако избезумио. Такав ме страх опхрвао да сам у једном тренутку помислио да даље с тог места не могу крочити. С муком сам се прибрао и предложио колеги да се вежемо сигурносним ужетом. Волођа је био изненађен: обојица смо били на Евересту, чега се имамо овде плашити... И некако сам то пребродио. Мада сам схватао: са лимитом ризика сада имам велики проблем. Није ли грех то да човек све време себе искушава и подвргава смртном ризику?

- Грех је. И у том сам смислу ја веома грешан.

Јесте ли зато отишли у свештенике – да молите опроштај за грехове?

- Делимично. Покајање је моја судбина.

Оче Фјодоре, зар од тебе више не можемо очекивати нова достигнућа?

- Ја бих, наравно, желео још доста тога да постигнем. На пример, да у чамцу на весла пресечем Тихи и Индијски океан (Атлантски је успешно савладао још 2002. године − са светским рекордом од 46 дана и 4 сата – М.С.) . И тада бих затворио страницу... Са светским рекордима. Шта Вам смета да то и остварите?

- Алпинисти имају такав израз – лимит ризика. То значи да не треба без преке потребе себе подвргавати свакојаким,

чак наизглед незнатним опасностима. Правити се важан претичући неког у аутомобилу једноставно да бисте избацили порцију адреналина. Сваком је одозго одређен сопствени лимит ризика. Један човек може сто пута извршити нешто тако, други – хиљаду, а неки би такве могућности могли да преброје на прсте. Само Господ може знати ко ће се, када, и о шта спотаћи. У том случају, твој лимит ризика могли бисмо означити лимитом без мере, зар не?

- Рећи тако, значи само Бога наљутити. Ја, на пример, аутомобил по граду никада не возим сам, а додуше немам ни свој сопствени ауто. Нећете ме намамити ни у забавни парк, чак ни на рингишпил! Не могу да ризикујем тек тако. Сваки пут када одлазим на путовање, молим Господа да продужи мој лимит ризика,

Објасни то.

- Није то случај само са путницима: то се дешава и пливачима, и рударима, и шоферима – коме год хоћете. Осетивши се као професионалци, оматоривши, људи ни сами не примећују како почињу да грубо прекорачују забрањену црту, кршећи законе живота и смрти. Превише постају самоуверени, и не схватају да их то у једном лепом тренутку може коштати живота. И ето, ја сам одлучио: како не бих и дефинитвно изгубио опрезност, потребно је сваки пут започињати нову експедицију која ни мало не личи на ону претходну. Ризикујући стално, не сме се везивати за једно те исто. Зато након пловидбе око света на јахти, ја са задовољством путујем на камилама по пустињи, затим са псима јурцам негде иза Поларног круга, или се пењем на планине. Тамо и сасвим губим своју самоувереност... фото: Kommersant

да му придода макар малкице још... При таквим оптрећењима, при таквом степену опасности које сам имао прилике да доживљавам, ја сам збиља свој лимит одавно исцрпео. При том ми је сасвим јасно да ми Господ не може пружити могућност да ризикујем још једном, по хиљадити пут. А уз то, у тако солидним годинама, у ккојима сам ја, нико данас нарочито и не путује. И ето испада да је сваки пут шанси за продужетак заветног лимита код мене све мање... Зар ти без ризика не можеш да живиш?

- Не полази ми за руком – ни мени, ни теби. Елеменат ризика постоји у свему. Изађеш из куће, леденица ти падне на главу... Није исцрпљен лимит – ако­пролети мимо тебе, добро, али ако те погоди – нема те... Зато свој адреналин треба трошити скромно. Господ Бог је дао, значи да треба чувати. Исто тако код човека треба да постоје

Помаже ли?

- Једном сам, додуше, претерао. Испало је тако да сам се после једне трке на јахти одмах упутио на другу, и наступио је такав тренутак када сам чак и олују престао опажати. Палуба ми измиче испод ногу, ни на шта да се ослоним, вуче ме некуд! А потом смо син и ја препловили Атлантик и упали у праву олују. Јахту је неколико пута тако ањихало да нам се чинило – нема нам спаса. Успели смо да се смиримо и некако смо преживели. Оскара сам потом упитао: „Јеси ли се препао?“ „Ма какви“, каже он, „па ти си, татице, свет опловио, и зар ниси тако нешто више пута доживљавао!“ Преплашио сам се од тих речи, руке су ми задрхтале. Господ нас је спасао! Исто је и са пењањем на планине: можете се попети на Еверест и сићи сасвим срећно, а потом склизнути са некаквог омањег врха и... Да ли на Евересту страда много људи?

- Док смо се алпиниста Јевгениј Виног­ радов и ја пењали на врх, пребројао сам

деветнаест људи који су тешко дисали. Тамо их је било мање од четрдесетак. Ја сам тај пут крстио путем смрти. А како си ти успео да избегнеш смрт?

- Жења Виноградов је понео три балона, а ја четири. Супруга говори: „Колико у који? Сваки по два и по килограма, а више од дванаест не смете носити са собом на Еверест. Умрећете...“ А ја сам помислио: са Шпаром на леду на Северу нисмо носили такве балоне – свуда уоколо ледене стене. Никаквих руксака! Узео сам четири балона, што ми је било довољно да одем горе и вратим се. А Жењи је било мало; на срећу, имали смо довољно. Он је потом још четири пута боравио на Евересту. Глупо питање, а какав је осећај?

- Док смо се приближавали врху, одједном је почела таква олуја да смо на Еверест почели да се пењемо четвороношке... Киша је тако пљуштала да нам је упропастила електричне батерије. Муње су севале са свих страна – ужас један! Да вас је макар нека погодила, било би готово. Балоне смо брзо склонили подаље од нас. Секачи леда остали су нам доле, тако да смо се једино пузећи могли попети на врх света. И колико сте дуго тамо остали?

- Десетак минута – нема шта да се дише. Око Хималаја је лепо, вероватно... Али нисмо имали среће да их видимо, видљивост је била никаква. На врху се налази троножац, који су Кинези поставили још шездесетих година, по налогу Мао Цедунга. Донели га из делова, саставили алуминијумским елементима, и на тај начин повећали висину Евереста за још два метра. Ко се тамо нађе, обавезно се фотографише са тим чудом технике. Па и након тога имао си толико тога! И Господ ти је стално био у помоћи – изнова и изнова...

- Изгледа да сам му ја још на земљи потребан. Да би постао прави свештеник који ће се молити за путнике. Многи од њих никада се нису вратили кући, али њихове душе траже свог заступника пред Богом. Потребан је и онима који кроче на опасне стазе. Јесте ли ту тему разматрали са на­чел­ ством Патријаршије?

- Са патријархом Кирилом.

Дакле, шта човека покреће у животу, оче Фјодоре?

- Љубав према Богу, према људима, зем­ љи. Његово највише испољење су узви­ шени циљеви за које се треба бори­ти, самопотврђујући се на тај начин у жи­ воту.

27


наука

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

„Когнитив ни“: упамтите тај појам Пишу: Андреј КОНСТАНТИНОВ, Григориј ТАРАСЈЕВИЧ

А

лександар КАПЛАН је доктор биолошких наука, професор, руководилац групе за проучавање човековог мозга на биолошком факултету Московског државног универзитета „М.В.Ломоносов“. Он је један од твораца система који омогућава да се „читају мисли“, или речено научним језиком – интерфејс мозга – компјутер. У столици седи човек,начичкан електро­ дама. „Замислите некакву бројку“, каже му научник у белом мантилу. Кроз не­ ко­лико секунди на екрану компјутера појављује се број пет. Уређај је успео да прочита мисао. И у томе нема ничег сензационалног. Апарат за читање мисли... Управљање мозгом са растојања... Препарати који човека чине паметнијим и одваж­ нијим.... Још пре једне деценије овакве приче спадале су у жанр научно-фантастичног штива. Каткада се у штампи писало: наводно, неки тамо професор наме­ рава да створи технологију која ће, нај­ вероватније, омогућити... И буду­ћност је стигла неприметно. Сада се може писати и без тих „намерава“ и „омогућити“. Појам „нанотехнологије“је већ свима познат. Чак су и ђаци нижих разреда спремни да кажу како им та стварчица отвара пут у будућност, да „нано“ значи десет на минус девети, и да се захваљујући том префиксу Русија најзад може ослободити од нафтне зависности. Сада је настало време за учење нове речи – „когнитивни“. Cognitio на латинском зна­ 28

Национални научни фонд САД, објавио је извештај у ком се прогнозира развој науке под називом NBIC. Скраћеница није баш бомбастична, али управо она постаје главни тренд у наредним деценијама. „N“ – то су нанотехнологије, „B“ су биотехнологије, „I“ су информатичке технологије и, најзад, „C“ („К“) когнитивне технологије чи спознаја, или знање. Когнитивна наука проучава како ми перцепирамо свет, како мислимо, на шта обраћамо пажњу, како памтимо итд. На основу њених открића конструишу се когнитивне технологије – уређаји који региструју наше стање, који су пажљивији према нашој пажњи, па чак и прате рад нашег мозга. Ето, у овом тренутку мрежњача вашег ока прима црне симболе на белој позадини. Укључују се неурони, из мисли вам сипају ликови, активира се вид. И као резултат тога, ви схватате смисао чланка (у сваком случају, ми се надамо да је тако). А након неколико дана са пријатељима ћете дискутовати о судбини руске науке, и могуће је да ћете препричати нешто из овог текста. А проследити читав тај след − један је од задатака когнитивне науке. Али не и једини. Под знамење когнитивног још од шездесетих година двадесетог века почели су се окупљати психолози, лингвисти, физиолози,математичари, програмери и

представници других наука. Али управо данас резултати њихових истраживања почињу се имплантирати у масовне технологије. И што је још значајније, когнитивна истраживања се стапају са другим, ништа мање челним правцима. NBIC Пре неколико година Национални научни фонд САД, под чијим се покровитељством обавља највећи део научних истраживања у Америци, објавио је извештај у ком се прогнозира развој науке у наредних пет деценија. Извештај је обелодањен под називом NBIC, или на руском – НБИК. Скраћеница није баш бомбастична, али управо она постаје главни тренд у наредним деценијама. „N“ – то су нанотехнологије, „B“ су био­ технологије, „I“ су информатичке тех­ нологије и, најзад, „C“ („К“) когнитивне технологије. Још пре пола века та четири правца налазила су се на периферији светске науке. У сваком случају, нису се чинила толико значајним, као,

Протезе за вид Или, узмимо други случај: протезе за вид. Чини се да је чисто футуристичка и сама идеја да се слика лика или речи преносе непосредно у кору мозга, мимо ока и очног живца. Међутим, за неурофизиологе већ нема питања, може ли се то, или не може урадити. Разматрању подлеже питање од које се, заправо, легуре праве електроде које се имплантирају у мозак, како не би биле оштећиване корозијом. Узгред, томе ће свакако помоћи достигнућа нанотехнологија.

рецимо, нуклеарна физика или хемија полимера. Револуција информатичких технологија почела је још шездесетих година, бурни напредак биотехнологија уследио је деведесетих година, потом су на ред дошле нанотехнологије, а сада, ето, и когнитивне технологије, које незадрживо унапредјују. И данас са „нано“, „био“, „инфо“ и „ко­ г­но“ везују будућност. При том сва чети­ри правца треба да се развијају у чвр­стој спрези. Узмимо, примера ради, информатичке технологије. Капацитети електронских носача расту великом брзином. Ускоро ћете моћи узети из кутије диск са натписом „Филм“, на коме ће се налазити сви филмови које је икада до сада снимио Холивуд. Али ће вам бити потребан некакав уређај, који ће вам помоћи да пронађете потребну информацију, не губећи на то време и нерве. А то су већ когнитивне технологије.

Један од првих у Русији који се латио те модерне теме „NBIC“ је Курчатовски институт, познат по свом умећу да конвертује нове научне трендове у солидне приливе државног новца. „Нано и биотехнологије стварају тело, а инфо и когно му дају душу“, појашњава директор Курчатовског института Михаил Коваљчук. У Институту, ко­ ји је по традицији стварао атомске под­мор­нице и реакторе, оснива се хуманитарно одељење, у ком се окупљају „стручњаци за имплантацију душе“ у то тело – профилни лингвисти, социолози, психолози. У оквиру Института појавиће се и Институт за когнитивна истраживања. „Новина когнитивних технологија Ру­ си­ји даје одличне шансе“, сматра ње­гов директор Борис Величковски. „Пос­ ловица каже да када караван крене, и камила која шепа може се наћи на челу каравана.“ Професора Величковског некада су

сматрали најауторитетнијим когни­ тивним психологом у Русији. Међутим, деведесетих година он се, чинило се, и дефинитивно преселио у Немачку, и тамо постао шеф института. А сада му је основно радно место опет у Русији, где ради на новом пројекту, и има релативно издашно финансирање и могућности за рад.

Будућност на велико и мало

Когнитивна револуција се већ догодила, иако то нису баш сви приметили. Још сасвим недавно компјутер који је директно читао човекове мисли, већ смо налазили у четвороразредном фантастичном штиву. А сада имамо системе који могу да одређују које је слово или бројку замислио човек. И они се користе у стотинама лабораторија. У наредним годинама почеће њихова серијска производња. Они су потребни не зато да злобни тоталитарни режи­ ми контролишу мозгове грађана. Хиљ­ 29


наука аде инвалида моћи ће самостално да управљају својим колицима и кому­ ницирају са околином. А творци ком­ пју­терских игрица припремају се да произведу нове пуцаљке-шеталице, уте­ ме­љене на директном интерфејсу мозаккомпјутер. Кроз десет година управљање компјутером помоћу мисли постаће тако уобичајено, као данас тастатура и „миш“. Резултате когнитивне револуције могуће је већ данас видети на полицама апотека или у каталозима производних фирми. Буквално кроз две-три године може се очекивати масовна тражња роба и услуга оријентисаних на интеракцију са човековим мозгом. Обиме тржишта когнитивних тех­ нологија још нико није озбиљно про­ цењивао. Али, по свему судећи, ради се о стотинама милијарди долара. Израчунајте колико се производи уређаја: компјутера, теле­визора, телефона, од којих се сваки може обезбедити са интерфејсом мозгом-компјутером. Или колико ће људи бити спремно да гута таблете које побољшавају интелектуални потенцијал, ако буде евидентно познато да тај препарат неће изазвати ни навикавање, нити штетне последице. А колико тек у свету има слепих, парализованих и глувонемих! Ускоро ће разговори о когнитивним технологијама искорачити из уобичајених схема: „интелектуални радови ће поро­ бити човечанство“ или „владе ће контро­ лисати наше мисли“. Ради се о нечем другом: у шта уложити новац, где купити, пошто продати. Публикација је припремљена по мате­ ријалима часописа „Руски репор­тер“ Седам когнитивних технологија које ће променити свет

троскопија итд. – мноштво савре­мених технологија у нај­ширем сми­слу гледаће рад наше све­сти. То је потребно не само лекарима. Током последњих година у моди је и неуромаркетинг. Човеку показују варијанте нових паковања за овсену кашу и прате како реагује његов мозак, које се зоне активизирају, а које мирују. Шта ће бити Завиривање у мозак постаће традицио­ нална процедура у разним областима. Тиме ће се бавити социолози, педагози, криминолози. Њихов рад ће бити кудикамо ефикаснији. Истина, сећамо се и разноразних антиутопија, којих се плаше не само обични људи. Чак и научник Борис Величковски пише о когнитивним технологијама: „Не можемо негирати, међутим, да оне могу довести до појављивања таквих облика спољне контроле, које нису могли замислити чак ни најмрачније расположени аутори футуристичких романа.“

1. Постати паметнији: когнотропни препарати

Шта постоји Наше мишљење је, заправо, ланац хемиј­ ских реакција. Значи да се на интелект и емоције може утицати помоћу хемијских супстанци. Вековима се то чинило помоћу алкохола, наркотика и осталих гадости. Али је сада наука спремна да понуди сет релативно ефикасних и безопасних препарата. „Позитивно утиче на процесе који леже у основи перцепција, анализа информације, обуке и памћења…“, тако препарат семакс описују творци из МГУ и Института за молекуларну генетику РАН. Разрада је почела још седамдесетих

„Замислите некакву бројку“, каже му научник у белом мантилу. Кроз неколико секунди на екрану компјутера појављује се број пет. Уређај је успео да прочита мисао. Научник Борис Величковски о когнитивним технологијама: „Не можемо негирати, међутим, да оне могу довести до појављивања таквих облика спољне контроле које нису могли замислити чак и најмрачније расположени аутори футуристичких романа.“ 30 30

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

година, по наруџбини Министарства одбране. Данас се капи семакса могу наћи у свакој апотеци. Одмах иза семакса, на полицама апотека појавио се и селанк, који помаже у борби против стреса, елиминише страх и забринутост. Шта ће бити Најпре људи који узимају интелектуалне допинг, стичу преимућство над конзер­ вативнијим противницима свако­јаких генетски модификованих и дру­гих иновација. А потом се друштво приви­ кава на ту „козметику за памет”. Таблете које утичу на мишљење узимаће сви који желе – учитељи, канцеларијски службеници, милиционери. Биће то нормално, као што је данас нормално узимати витамине.

2. Прозрачна глава: неуровизуализација

Шта постоји Наш мозак се дуги низ година смат­рао „црном кутијом“. Психолози-бихеви­ ористи су учили: могуће је проучавати само оно што је на улазу – речи, ликове и остале стимулансе, и оно што је на излазу – узвратне речи и радње. Оно што се дешава унутар лобање остајало је загонетно. Сада пос­­тоји и компјутерска томографија, ма­г­нетско-резонансна то­ мо­графија, позитро­но-емисиона томо­ графија, маг­нетско-резонансна спек­

3. Киборзи: вештачки органи за осећања

Шта постоји Технологије су способне да замене очи, уши, носеве и остале органе. У многим лабораторијама света разрађује се протеза за вид, која ће омогућити чак и слепима да виде. При том је потребно ангажовати око и очни живац – сигнал са минијатурне камере одлази директно у кору мозга, у који се имплантира специјални чип. Шта ће бити Очекује се да ће масовно излечење слепих и глувих почети већ кроз неколико година. А кроз неколико деценија инплантирана електроника ће постати осетљивија од живих органа. Ми сада видимо само у уском дијапазону таласа и простору од 180 степени. Протеза вида теоријски је способна да мозгу преноси слику у ултраљубичастом и инфрацрвеном дијапазону. И тако се може видети не само оно напред, већ и позади, са бока и одозго.

4. Познавати стање: когнитивни асистенти

Шта постоји Омања компанија „Неуроком“, створена на бази Института радиотехнике и електронике РАН, производи стимулаторе за бодрење. Као минимум, трећина хаварија у саобраћају догађа

се због тога што човек на секунд заспи и изгуби контролу над ситуацијом. Стање које претходи спавању може се одредити по ритму мозга, покретима ока, специфичности говора или елек­ тро­проводљивости коже. Човек још није успео да утоне у сан, а уређај почиње да пишти… И није ово некаква експериментална справа, овакви уређаји већ су уграђени у кабине неколико хиља­ да руских локомотива. Ускоро треба да почне серијска производња сличних уређаја за возаче у аутомобилима. Шта ће бити Могуће је да ће Европљани који брину о сопственој безбедности захтевати од свих возача да инсталирају такве уређаје, и тада ће се тржиште сличних справа мерити стотинама милиона. Постепено ће се когнитивни системи научити да

Стимулатор за бодрење возача „О чему да вам причам?! Дођите, пробајте, опипајте“, позива нас директор компаније „Неуроком“. Његова фирма је створена на бази академског института, бави се најразличитијим уређајима: стимулаторима за бодрење возача, системе провере психофизичког стања оператера, дечјим играчкама са биолошком повратном везом. Све се може и погледати, и купити. Управо као што у свакој апотеци можете купити неуропептид који побољшава умну активност здравог човека.

нам помажу у свему – да возимо ауто, да учимо стране језике, да се ослобађамо на­ пада гнева.

5. Размрдати вијуге: мозгомашински интерфејси

Шта постоји Читање мисли постаје научна банал­ ност. Системи који омогућавају да се директно преносе сигнали од мозга на компјутер данас се разрађују и на биолошком факултету МГУ, и у Институту више нервне делатности и неурофизиологије РАН, и у ростовском Научноистраживачком институту неу­ ро­ки­бернетике. Шта ће бити

Буквално кроз две-три године у ком­ пју­терском супермаркету моћи ће се набавити уређај који ће омогућити да играте игрице помоћу снаге мисли. Касније ће постати могуће мисаоно управљати сваким уређајем, и таква ситница као што су компјутери и мобилни телефони, преселиће се из наших џепова директно у мозак, прикљчен на Велику мрежу.

6. Гвоздене мисли: интелектуални радови

Шта постоји Робот може лако имитирати кретње ко­но­бара, батлера или састављати ми­ кро­­схеме. Кудикамо је теже научити робота да имитира мишљење. Научници и инжењери се труде да направе механичке уређаје који све више и више личе на човека, не само споља, него и интелектуално. Шта ће бити Уместо „револуције робота“ догађа се еволуција: роботи улазе у наш живот полагано, али сигурно. На пример, према прогнози компаније TechCast, до 2022. године роботи који осећају средину окружења, доносе одлуке, биће коришћени у 30 процената домаћинстава и организација. И ускоро роботи могу постати осетљивији саговорници од колега на послу или комшија.

7. Аналитичари ће бити сувишни: аутоматска анализа текстова

Шта постоји Светом не влада већ онај ко влада ин­ фор­мацијом, већ онај ко уме да ту инфор­мацију филтрира и обрађује. Ком­ п­јутерски системи не само да умеју да разврставају документа по рафовима, него и покушавају да схвате њихову садржину. Шта ће бити Короз десетак година пословни ана­ литичари, новинари, преводиоци и мно­ги други професионалци мораће да конкуришу машинама. Системи ће сами упоређивати текстове и бројке, након чега ће изводити закључке. И велики је ризик да ће човек ту борбу изгубити. Већ данас је компјутер у стању да „свари“ хиљаде страница у секунди, а када научи још и да анализира информације, тешко онда људима. По материјалима више часописа

31


култура

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Руски министар за културу Александар АВДЕЈЕВ говори како да култура преживи

Милиони иза к адра Друштво, а не чиновник, треба да одреди шта је патриотизам, а шта није. За мене је патриотски, највероватније, филм са смислом и вером у земљу Разговор водила: Јудвига ЈУФЕРОВА

Р

осијскаја газета: На засе­ дању Савета за развој до­ма­ ће кинематографије у Свеса­ везном државном инсти­туту кинематографије (ВГИК, за­ је­дно са Владимиром Путином це­ла земља сазнала је на који начин опе­ ра­­­тери звука, лупкајући по џаку са сто­чном храну, добијају шкрипу снега. Али главна новост није у шкрипи снега, већ у буџету. Финансирање домаће кинематографије у наредној години биће скоро удвостручено, и износиће 5 милијарди рубаља!

Александар Авдејев: Пре свега бих нагласио да смо ми једино министарство коме Влада у тешким временима прак­ тично није скресала буџет. Можда тек мало. Прошле године је за културу издво­ јено 78 милијарди рубаља, а сада, у време кри­зе – 74 милијарде. РГ: И не може се више смањивати?

Авдејев: Чињеница да наш буџет није скресан понајпре говори о томе да се култури придаје значај.

РГ: На том истом Савету саопштено је да ће се прерасподелом новца за ки­не­мато­графију бавити Фонд за подршку кинематографији. Како ће се одвијати узајамни односи у троу­глу Министарство−Фонд – Савез кине­ма­ тографа?

Авдејев: Ако упитате сваког из тог троугла, добићете различите одговоре. Пос­ле бурне дискусије у ВГИК, премијер је дао врло кракат рок за усавршавање механизма финансирања производње филмова. Посао је врло сложен. Потребно је понудити правила која искључују непромишљене одлуке не од стране сарадника министарства, већ од стране 32

сарадника фонда.

РГ: Раније је постојао пројектни меха­ низам који су градили због могу­ћности отвореног лобирања и прикривене корупције. Каква је ситуација данас?

Авдејев: Када је држава у суштини играла улогу продуцента, ми смо тај незахвални задатак обављали и одговарали за новац. Сада ће се тиме бавити Фонд за подршку кинематографији.

РГ: Ствараоци су људи изоштреног њуха. Које идеје и теме могу бити предмет државне наруџбине у скорије време?

Авдејев: Појам „државна наруџбина“ ми се не допада, више ми импонује формулација „социјално значајни филмови“, које ће наручивати како министарство, тако и Фонд. Филм може помоћи друштву да се ослободи социјалних чирева ка што су наркоманија, пијанство, лоповлук, бездуховност.

Хероји без бригаде

РГ: Патриотрске теме су са различитим степеном успеха кинематографи већ освојили. Шта још треба освајати?

Авдејев: Хајде да вам испричам једну причу. Када сам био амбасадор у Луксембургу крајем осамдесетих годи­ на, министар пољопривреде (узгред, он је сада премијер) рекао ми је: „Алек­сан­ дре, код Вас су се појавили фармери, дајте нека дођу код нас“. Ја сам писао Влад­мирском обласном комитету партије и, зачудо, за мање од два месеца допутовала су петорица наших фармера. Прави горостаси. Њих су распоредили по луксембуршким фармама. А како ће комуницирати? Одлучили су да се сељаци међусобно договоре. Кроз две недеље сам са конзулом кренуо да их обиђем. Стижемо до првог. Питам: „Како је наш Иван Петрович?“ „Изванредно.

Покварио ми се трактор „тојота“, а из фирме су саопштили да ће доћи да га поправе за три дана.“ А наш Петрович је узео лемилицу, схему, латио се посла, нешто залемио и трактор је прорадио. „И је ли то све?“, питао је. Отишли смо до другог. И тамо се догодило слично – наш фармер је дојилицу за десет крава прерадио на дојилицу за петнаест крава. Отишли смо и до трећег. „Ради?“ „Не. Уопште не ради, не лаћа се посла...“ „Шта са њим да чинимо? Да га пошаљемо кући?“ „Ма, не дај боже. Не дирајте чо­ве­ ка. Нека и не ради, он нам треба.“ „А шта он ради?“ „Слика портрете свим сусе­ дима. Изузетно талентован руски сељак!“, одговарају они. На крају њиховог боравка сам приредио ручак, на који је дошао министар, и он је подигао здравицу: „Ви сте неистражена чудна земља. И како са тако изванредно талентованим људима имате проблем са пољопривредом?“ Шта сам могао да му одговорим? РГ: Па то је прави сиже за филм...

Авдејев: Показати човека коме нешто иде од руке макар и као хероја из другог плана, то је важно. РГ: Интерсантно. Ко је наручивао „Бригаду“ − момци, или је режисер снимио серијал на основу зова душе?

Авдејев: Не знам чија је то била наруџбина. Али је закључак да су ти, у почетку добри момци, постали жртве кобних деведесетих. И данас је то актуелно. РГ: Које филмове сматрате патри­от­ ским?

Авдејев: Друштво, а не чиновник, треба да одреди шта је патриотизам, а шта није. За мене је патриотски, највероватније, филм са смислом и вером у земљу. Ако будемо паметно радили, ако изградимо грађанско друштво, онда човек неће

пожелети да оде било куд, њему ће се свидети да ради код куће, и земља ће цветати. РГ: Желели бисмо да Ваш узрујани монолог наставимо чувеном фразом из „Белог сунца пустиње“: „Мито не узимам, државе ми жао“. Али вратимо се још на „Бригаду“. Кажу, Сергеј Без­ руков, који је изванредно одиграо лик бандита, сада се стиди тог филма, зато што су малишани почели да глуме у бригади Сашу Белог. Шта Ви мислите кога сада треба да глуме ти малишани? Искуство са позитивним херојем пос­ тоји у сваком времену.

Авдејев: Не могу вам дати идеални рецепт. Нека глуме три мускетара. РГ: Сада се мало читају књиге, на­жа­ лост.

Авдејев: Чита се четири до пет пута мање. Не знам кога би требало да глуме, али знам да морају гледати добре филмове и добре телевизијске емисије. Ми имамо и велики избор дечјих емисија. РГ: Деца сада учествују у Стаљинградској бици и заузимеју Рајхстаг седећи иза компјутерског стола. Тешко да она читају „Младу гарду“.

Пукла струна

РГ: Има још много питања која се односе на образовање. Музичка училишта данас немају инструмената, не могу да окупе студентски оркестар. А да се све то купи средствима која издвајају регионални буџети – није реално. То, узгред речено, питају и музичари из Алтајске филхармоније и оркестра народних инструмената.

Авдејев: Могу вам комотно одговорити, али се тиме проблем неће решити. Ми чинимо максимално што можемо у оквиру новца са којим располажемо. Федералне културне установе налазе се у добром стању. За њих можемо директно купити инструменте, макар и јефтине, али директно. Захваљујући наменском програму, та питања решавамо и фина­

фото: Kommersant

нсирамо. Али средстава је мало. Истина, постоје региони у којима је финансијска подршка култури значајна – Белгородска област, Чувашија. У Татарстану се за културу издваја три процента буџета. То је највиши показатељ у земљи. РГ: Материјална база културе у провин­ цији углавном је формирана у совјетско време.

Авдејев: То што нема музичких инстру­ мената само је један од проблема који су се нагомилали током последње две деценије. Сада свака четврта школска установа захтева капитални ремонт. Полагано се примењују нове технологије, пре свега у библиотекама. Материјална база у уметничким училиштима и висо­ кошколским установама није застарела, али истовремено постоји огроман број младих талената којима је неопходно осигурати добро образовање. Код нас се организује много конкурса и омладинских фестивала, које финансира министарство. Стимулишемо младе ауторе; за сада није реч о квотама, већ о нашим препорукама да се на репертоар ставе савремена дела.

Му ка са гаранцијом

РГ: Велика сала Конзерваторијума затвара се на годину дана због реконструкције. Сетимо се да је Бољшој театар затваран на неколико сезона, а

све се одужило на дуге године.

Авдејев: У обавези смо да успемо, зато што ће се у 2011. години тамо одржати конкурс Чајковског. За културу су то Олимпијске игре у Сочију. Ако не успемо да оспособимо Конзерваторијум за употребу, мораћемо да откажемо конкурс, а тиме бисмо се осрамотили пред целим светом. РГ: Ви сте заједно са Гергијевом и председником Фонда Вана Клиберна, Ричардом Родзинским, одржали заседање организационог комитета, на ком сте саопштили солидарни став да је потребно вратити престиж и репутацију тог конкурса. На који начин?

Авдејев: Као прво, водимо преговоре да позовемо веома ауторитетни жири. Хтео бих да одам дужно признање В. А. Гергијеву и америчком продуценту, чувеном музичком ерудити и менаџеру Родзинском, што окупљају веома прес­ тижни жири. Друго, неће то бити конкурс предавача, где свако гласа за свог ученика... За конкурс одабирамо највише стандарде – организационе, музичке, ре­пер­тоарске, са добрим односима са јавношћу. РГ: Ево и већ класичног питања: када ће се отворити Бољшој театар?

Авдејев: Бољшој театар ће бити отво­ рен у октобру 2011. године. А можда и нешто раније. У сваком случају, радови се одвијају према утврђеном плану.

33


култура

спорт

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Српски режисер Емир Костурица

О штетности западних вредности

С

Разговор водила: Јелена ВЛАСЕНКО

рпски режисер Емир Кустурица спрема се да дође у Русију: намера му је да прикупи мате­ ри­јал за нову верзију „Злочина и казне“, да приреди концерт са својом групом The No Smoking Orchestra у московском клубу Милк. Он је пристао да поразговара са дописником московске редакције Радио Слобода. Разговарали су о стваралачким плановима, западним вредностима и о завери против Никите Михалкова. Међу многобројним награ­ дама Емира Кустурице су две главне награде Канског филмског фестивала: за филм „Отац на службеном путу“ и „Време цигана“. Од најпознатијих ње­ гових филмова издвајамо остварења „Црна мачка бели мачор“, „Живот као чудо“, „Arizona Dream“. Групи The No Smoking Orchestra он се придружио средином осамдесетих година, као гитариста. Патријарх Кирил је 2007. године наградио Кустурицу премијом „За истакнуто ангажовање на јачању јединства православних народа“. Почетком јесени из Француске су протерали преко хиљаду цигана. Зар у Француској нису гледали Ваше филмове, у којима су цигани често хероји?

- Већина становника Француске сао­се­ћа са људима који су се нашли у сло­женој ситуацији. Али построје и други, који звоне на узбуну, зато што странаца у Француској има већ више од десет-петнаест процената. Корени те противуречности су у двоструким стандардима западних људи: на Западу ће увек постојати просто грађани и „грађани другог реда“. Друштво је тамо фактички подељено на класе, и људи се морају успињати по својеврсним класним степеницама. Чини ли Вам се Русија хуманијом? Можда сте због тога одлучили да филм снимате о Русији?

- Хоћу да у Русији снимим нову верзију 34

„Злочина и казне“. Радња се догађа у наше време. То је прича о младом сту­ден­т у ре­жи­серу. Веома богати чо­век пристаје да финансира ње­гов филм, уколико студент убије његову супругу. Мој хе­­рој жели, ослободивши се суп­руге, да ожени дру­гу – она је заправо савремена верзија Соње Марме­ла­до­ве. И ето, он обећава сту­денту десет ми­лиона долара. Мислим да ће кроз пет година филм бити готов.

Да ли под формом имате у виду комунизам?

- Ма, не. То вам је када већина људи неће падати на капиталистичка задовољства, против чега се ја залажем. А шта ће бити са слободом? Па то је вредност западне цивилизације....

- Берђајев је рекао: ропство је просто, слобода је компликована. Али и у Русији је она могућа... Једном сте рекли да сте Никита Михал­ ков и Ви једини источноевропски режи­

Екипа „КАМАЗ-мастер“ на „Дакару“ освојила све награде

Пишу: Светлана БРАЈЛОВСКА, Павел ЗАРУДНИ

Е

- Није ми ни на ум падало да снимам филм о том рату, па према томе и саосећам са они­ ма које је то погодило.

- Русија пролази кроз етапу обожавања роба и услуга: свакаквих Версаћеа, Гучија, свега западњачког. Али мислим да први талас капитализма јењава, и да ће кроз пет, десет година Русија поново стећи форму...

Песак до колена

фото: AFP/East News

Вама су приписивали намеру да снимите филм о војном конфликту у Јужној Осетији. Грузијски режисери чак су Вас јавно одвраћали од тога. Је ли истина да сте имали такву намеру?

Ви важите за режисера-те­ра­ пеута, који филмовима лечи од холи­ вудских клишеа. Од чега би Русију требало лечити?

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

сери за чије филмове западни гледалац купује карте. Мислите ли и даље тако?

- Михалкова доживљавам као једног од најбољих режисера двадесетог века. И само тако. Ви га, можда, доживљавате другачије, оцењујете га као политичара. У Русији бурну делатност обављају недржавне организације попут Фонда Сороша, стварајући негативно мишљење о Никити Михалкову. О свему томе, наравно, не знам много, али на Западу постоји тенденција да се урушавају унутрашње вредности. То се чини и у Србији, и свуда где се може. Циљ је да се сви ми учинимо потрошачима њихове робе. Зато Никита Михалков мора бити неприкосновена вредност руске културе. Тако и јесте, ја само тако о њему и мислим − рекао је Емир Кустурица. Руска редакција Радио Слобода

кипа Владимира Чагина из тима „КАМАЗ-мастер“ победила је на релију „Дакар-2011“, који је завршио трку у Буенос Аjресу. Тај успех је седми за Руса у најпртестижнијој аутомобилској пустоловини на свету. Истакнимо такође да су „камазовци“ по десети пут победили на „Дакару“ у класи теретних возила. А до те победе и сасвим се могло десити да не стигну! Наиме, нашим такмичарима се неколико дана опирало време, сметајући им да стигну до места за старт. Најпре због снега екипа није могла да полети из града Набережние Челни у Москву, па је морала да крене преко Казања. Приликом слетања у престоницу, авион у ком су се налазили наши спортисти излетео је са слетне писте. И уместо обожавалаца, њих су дочекале службе за спасавање. А даље су опет следиле недаће! Због ледене кише, која се сручила на Москву крајем децембра, Чагин и другови су засели на аеродрому ишчекујући лет за Шпанију, одакле су наши спортисти планирали да лете у Јужну Америку. Како се сећа сам Владимир Чагин, дуже од једног дана су преседели на аеродрому, и до последњег тренутка нису знали хоће

ли стићи на старт прве етапе. „Целу ноћ смо провели на поду, неки су успели да заспе на столицама. Оно што се догађало на аеродрому Домодедово било је ужасно. За нас је било најнепријатније што смо каснили на лет из Мадрида за Буенос Ајрес. Морали смо да зовемо организаторе релија, да изналазимо варијанте како да се докопамо Европе, а потом да одлетимо у Аргентину. Поштено признајем, до последњег тренутка веровали смо да нећемо стићи на старт. Хвала Богу, све су непријатности иза нас, и ми смо успели да, што би се рекло, са брода упаднемо на бал!“ У врелој Јужној Америци о незгодама и чаробном престоничком времену наша екипа није имала шта да каже. Они су изванредно одвозили све ета­­пе релија и пред завршном 181-километарском етапом прва четири места заузимала су искључиво теретна возила руских пилота! Одмах иза Чагина возиле су екипе Фирдауса Кабирова, Едуарда Николајева и Илгизара Мардејева, који су у том поретку и стигли до финиша „Дакара“. Истакнимо да је Владимир Чагин оборио рекорд Карела Лопрајса по броју победа на „Дакару“ у класи теретниух возила. Лопрајс је победио у шест релија. Осим тога, Владимир Чагин, кога овде заслужено називају никако другачије до

„Цар“, учврстио је своје звање апсолутног шампиона по броју победа у целокупној историји „Дакара“. У његовој ризници су шездесет три освојена признања специјалног учесника. И уопште, у активи екипе „КАМАЗмастер“, коју су одавно већ на „Дакару“ крстили као „Плава армада“, ово је већ десета победа у најпрестижнијем релију планете. Овог пута друго место освојио је тим Фирдауса Кабирова, а треће – дебитант маратона Едуард Николајев. Треба истаћи да је прошле године он победио на релију „Свилени пут“ – серија „Дакар“, престигавши и свог учитеља, Владимира Чагина. Сада нико не сумња да је екипа „КАМАЗ-мастер“ припремила себи одличну смену, и Николајев ће убудуће још показати конкурентима шта уме! Озбиљна борба водила се за четврто место. Частољубиви немачки спортиста Франц Ехтер је на „МАН-у“ буквално газио на пете нашем Илгизару Мардејеву. Како је портпарол екипе „КАМАЗ-мастер“ Ерик Хајрулин пренео из Аргентине, уочи последње специјалне етапе маратона Немац је био у заостатку од Руса само два минута. Али је екипа Мардејева на финиш стигла са предношћу од свега четрдесет секунди, и немачком спортисти ипак узела четврто место. 35


Русија у сликама

ГЕОПОЛИТИКА март 2011.

Долина гејзира

Роcсийская газета www.rg.ru Долина гејзира једно је од највећих гејзирских поља у свету, и једино у Евроазији. Налази се на Камчатки, у Кроноцком државном биосферном забрану. Једно је од седам чуда Русије. На територији од око четири квадратна километра активно је

преко двеста термалних извора, од чега око деведесет гејзира избацује кипући млаз воде и паре на десетине метара у висину. фото: Focus Pictures

Rusija & Srbija  

Russia Beyond the Headlines is an internationally recognized source of political, business and cultural news and analysis. It offers origina...

Rusija & Srbija  

Russia Beyond the Headlines is an internationally recognized source of political, business and cultural news and analysis. It offers origina...

Advertisement