Page 1

у сарадњи са ”росијском газетом”, русија, фебруар 2011.

Авганистан: Већ виђено стр. 10

Хајде да се договоримо

Косово и Кавказ

Михаил ФЕДОТОВ, ѕаштитник лјудских права стр. 4

Председник Републике Ингушетије, стр. 15 Јунус-Бек Јевкуров

Генерална контрола О реговању тужилаштaва на најзаоштреније руске проблеме развоја у интервјуу „Росијској газети“ говорио је генерални тужилац Јуриј ЧАЈКА

фото: игор варламов


садржај

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

месец у сликама

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

економија

21 Издавачка кућа „Росијскаја газета“, адреса: 24 булевар 4 Правди улица, спрат 12, Москва, Русија, 125993 тел: +7(495)7753114, факс: +7(495)9889213

Александар Горбенко, председник редакцијског савета Павел Негоица, генерални директор Владислав Фронин, главни уредник Јевгениј Абов, директор проjeктa Јуриј Совцов, извршни уредник Елена Славина, помоћник уредника http://slavina@rg.ru Андреj Шимарскиj, главни дизаjнер Андреј Зајцев, директор фотографиje фронта Николај Корољев, уредник фотографије Јулија Голикова, маркетинг и оглашаванье http://golikova@rg.ru Евгениja Томилова, ПР http://tomilova@rg.ru

2

Руски милијардер Виктор Векселберг, коме је поверено да координира пројекат „Сколково“ демантовао је приче да ће Сколково бити копија америчке Силконске долине.

фото: Getty Images/Fotobank

politika

4

Хајде да се договоримо Председник Савеза при председнику Руске федерације за пружање помоћи развоју институција грађанског друштва и права човка, Михаил федотов

6 15

Русија је дочекала и обележила Нову 2011. годину.

економија

24

Стићи ће ко крене Српски концерн „Хемофарм“ може постати лидер на руском тржишту генеричких препарата

Генерална контрола О реговању тужилаштава на најзаоштреније руске проблеме развоја у интервјуу „Росијској газети“ говорио је генерални тужилац Јуриј чајка.

Авганистан: Већ виђено Због чега водеће светске државе са упорношћу манијака газе на једне те исте грабље?

фото: RG

јануар 2011

Православни хришћани Русије обележили празник Крштење Господње или Богојављење традиционалним купањем.

поступак

26

фото: Григорьев Андрей

Млади уметници из Јекатеринбурга на фестивалу ауторског филма Кустендорф у Србији поклонили режисеру Емиру Кустурици „аризонску машту“.

Отац, деца и велики новац Милијардер Владимир Потањин свој капитал предаје у добротворне сврхе.

ИП „Геополитика пресс д.о.о.“ Булевар Деспота Стефана 27 Б, 11000 Београд, Србија тел: + 381 11 3347 319 факс: +381 11 3349995 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs Слободан Ерић, директор и главни и одговорни уредник Рајко Досковић, превод са руског језика Ирена Момчиловић, дистрибуција, оглашавање и ПР Катарина Бунтић, пословнотехнички секретар и превод са енглеског језика Ликовно-графичка обрада Геополитика пресс

Сколково клонирају

култура

28

Званична историја руске филмске индустрије почела је 27. августа 1919. године

фото: Itar-TASS

персона

18

„Лед је кренуо, господо“ На радни доручак у редакцију „Росијскаја газета“ дошао је амбасадор САД у Русији Џон Бајерли

Руски филм: наставак следи

спорт

32

Платини скупљи од злата Председник УЕФА – „Росијској газети“: Русија с правом добила Светски фудбалски шампионат 2018. године

јануар 2011

Најмање тридесет пет људи погинуло, а више од сто тридесет рањено у терористичком нападу на московском аеродрому Домодедово.

Екипа КАМАЗ-мастер, са четири посаде, победила је на релију Дакар 2011. Најуспешнија је била посада Владимира Чагина. 3


политика

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Хајде да се д оговоримо Председник Савеза при председнику Руске федерације за пружање помоћи развоју институција грађанског друштва и права човка, Михаил ФЕДОТОВ, говорио је у интервјуу члану Председништва Асоцијације правника Русије које задатке он сматра приоритетним Михаил Баршчевски: Зашто сте при­ста­­ ли да будете државни чиновник – сма­ трате ли да на нешто и реално можете утицати?

Федотов: Назив заиста није најпогоднији, јер садржи вишак појмова. Савет при председнику за развој грађанског друш­ тва и права човека – звучи кудикамо боље. Зато што се, на пример, Савет за културу и уметност не назива Савет за унапређивање и развој културе и уметности. Али су то ситнице: у одлуци о Савету треба доста тога исправити и допунити.

Баршчевски: А која су Ваша овлаш­ ћења?

Федотов: Председника јединственог ко­­­­­ лек­­­­т­и­ва – председничког Савета за унап­ ређење грађанског друштва и права човека.

Федотов: Мени је обећана могућност директних контаката са председником. Мишљења сам да је моја најзначајнија резерва и главно овлашћење да шефа државе обавештавам о препорукама нашег председничког Савета. Баршчевски: На новој функцији Ви сте стално у позицији да трагате за компро­ мисима између демократске маште и објективне реалности, интереса власти и опозиције, политичког праг­матизма и романтичарског идеа­лизма. Имате ли живаца? Функција је таква да ће Вама бити незадовољни сви.

Федотов: Знате, када сам одлазио из Париза, након што ми се завршио мандат у својству амбасадора УНЕСКО-а, ком­ пјутер ми је дао савет дана: „Трудите се. И ма шта се десило, све увек иде набоље“. 4

Федотов: По неким питањима – сасвим лако, а по неким – тешко. Али успевамо да се сложимо. Сећам се, пре пет година Ви сте изабрани у састав Друштвеног колегијума за жалбе на штампу, и неколико сте пута учествовали на на­ шим седницама. Видели сте колико су тамо људи различити, али смо одлуке доносили консензусом. Потребно је да људи желе да се договоре, а онда ће се сигурно и договорити. Баршчевски: Имате ли жељу да Дмитрију Медведеву предложите да преименује комисију? Назив јој је некако гломазан и, по мени, правно не баш прикладан.

Михаил Федотов: Свакако. У противном, зашто бих пристао?

Баршчевски: Ви немате ни буџет, ни подређене сараднике. Једина могућ­ ност, а и то ако имате среће, јесте да се директно обратите председнику Дми­трију Меведеву... И то преко шефа администрације, путем дописа.

Баршчевски: А у самом Савету, да ли лако усклађујете мишљење приликом доношења одлука?

фото: Alexander Golovach

Мој задатак јесте да се трудим.

Баршчевски: Звучи помало деклара­ тивно, јер Ви морате да се суочавате са прилично ригорозном конфронтацијом измедју демократске опозиције и партије власти. Људи неће да слушају једни друге, и не схватају шта једни од других желе. У таквој ситуацији Ви постајете месија који треба да поја­ сни шта једни од других хоће, или да покушате да изнађете компромис. Изме­ђу чега и чега?

Федотов: Између различитих снага и позиција.

Баршчевски: Снаге има довољно. А има ли позиција?

Федотов: Господ је човеку подарио језик да би причао са себи сличнима, и уши да

би чуо друге људе. Зато ја задатак нашег Савета видим у организовању дијалога. Поменули сте овлашћења. Председник има максимум овлашћења. Наш задатак јесте да саветујемо председника, да му помажемо. Сопствена овлашћења ми нису потребна. Баршчевски: Својевремено сте фор­ мули­сали да је Савет при председнику, а не против пред­седника.

Федотов: Безусловно. У неколико стра­ ница текста, које сам уручио Дмитрију Медведеву, изложио сам концепцију колективног саветника председника. Управо сам зато и предложио да председник Савета буде саветник председника. Дмитриј Анетољевич је рекао: „Логично“.

Баршчевски: Зашто је све до сада у Русији улога централне власти огромна?

Федотов: Управо зато што ми имамо слабо грађанско друштво и преплашене медије. Баршчевски: Је ли садашњи владар заинтересован да ослаби своју позицију?

Федотов: Он је објективно заинтересован за развој демократије. Баршчевски: А субјективно?

Федотов: Зар нисте читали говоре пред­ седника Медведева? По мени, курс је децидирано јасан.

Баршчевски: У многим друштвеним ор­ га­низацијама које је формирала власт има доста ауторитетних и утицајних људи. Међутим, институције које стоје изнад њих не подржавају се одоздо

Федотов: Моје је дубоко уверење да

гра­ђанска друштва не почињу од орга­ низација – код нас их има много – већ од грађана. Грађанин је тај који на свом улазу прља, који за воланом види пијанца, телефонира полицији и упозорава на опасност, мада лично није угрожен. И још, грађанин увек излази на изборе, чак ако и нема кога да бира.

Баршчевски: А има ли таквих данас код нас много?

Федотов: Бојим се, не много, али има. Сетите се макар неких група које су стално митинговале и како су их прогањали. Оне су успеле да нађу заједнички језик са московским начелницима полиције, мирно се договарали како могу да изражавају своје мишљење а да при том не пракрше закон, да не стварају гужве у саобраћају итд. И све је стало на своје место. Ми треба да научимо да живимо по закону, да износимо своје мишљење слободно, али цивилизовано, без траума и разбијених излога, да ником на ум не падне да организује растеривање митинга и демонстрација. Узгред, недавно сам замолио генерала Владимира Колокољцева да ми да статистичке податке о митинзима и демонстрацијама у Москви. Показало се да се годишње у нашој престоници организује 25 000 јавних манифестација, укључујући и такозване забрањене. Наш Савет намерава да проучи ту статистику – и не само за Москву – како бисмо схватили како да елиминишемо проблеме повезане са митинзима и демонстрацијама. Мада у последње време видимо много примера нормалног митинговања, поред осталог и опозиције. На пример, митинг 31. октобра на Тријумфалном тргу. Могу потврдити да полиција никог није растеривала, већ је заиста обезбеђивала ред.

Баршчевски: Параграф 2 члана 17 Закона о државној и цивилној служби лишава државног чиновника права да износи своје мишљење – не да критикује – већ уопште да се изјашњава о делат­ ности представника других грана

власти. Испада да Ви као представник извршне, законодавне и судске власти, немате право на критику. Шта ћете онда?

Федотов: Да, али тамо још стоји „Ако то не улази у његове обавезе“. Баршчевски: Ви сматрате да у Ваше обавезе улази и критиковање власти?

Федотов: Моја обавеза је да осигуравам ефикасан рад Савета и да оглашавам његово мишљење, поред осталог и о раду чиновника разних нивоа.

Баршчевски: Али можте ли рећи да се не слажете са радом неког суда, гра­ до­начелника, губернатора или мини­ стра?

Федотов: Као председник Савета – сасвим, јер Савет ради на јавним начелима. Узгред, недавно сам добио писмо од Уставног суда РФ са молбом да дам експертско мишљење поводом једне жалбе. Човека су отпустили из тужилаштва због тога што је у медијима оптужио своје начелнике за корупцију. Касније су подаци потврђени, али је сарадник отпуштен с посла. У свом закључку написао сам да чиновник који јавно и основано критикује своје шефове, како би заштито општи интерес, не треба да се сматра кривцем, то јест, прекршиоцем права. Зато што закон штити јавни интерес, а не интересе службе. Служба има смисла само ако ради за добробит отаџбине. Баршчевски: Хоће ли се у Савету појавити нови људи?

Федотов: У последњој години остали смо без тројице. Према томе, морамо попунити њихова места. Међутим, ми бисмо желели и да проширимо састав Савета: постоје проблеми којима јед­но­ставно нема ко да се бави. У сваком случају, рекао сам Дмитрију Анатољевичу да сам спреман да му предложим кандидате. Али најпре треба да се посаветујем са члановима Савета, са људима које желимо да позовемо, и тек потом ћемо поднети кандидатуре председнику. То је његов Савет, и он ће 5


догађаји и коментари

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Отворено говорећи, тужилаштво се претворило у бесплатну „књигу жалби“. И то је добро: када закон престаје да функционише, људи се обраћају нама. Прошле године тужиоци су размотрили милионе жалби

Генерални тужилац Јуриј ЧАЈКА у интервјуу „Росијској газети“

Генерална контрола

Јуриј ЧАЈКА: Организовани криминал покривају корумпирани чиновници Разговор водио: Борис ЈАМШАНОВ

О

реговању тужилаштава на најзаоштреније руске проблеме развоја у интервјуу „Росијској газети“ говорио је генерални тужилац Јуриј ЧАЈКА.

Росијскаја газета: Јуриј Јаковљевичу, протекла година била је врло компликована. Тужуиоци су се налазили на оштрици најболнијих проблема. Једна од најзаоштренијих ситуација свакако су недавни драматични нереди у престоници. То се у Москви одавно није догађало. У тим нередима јасно су изражене и националистичке боје. Разматрајући оно што се догодило, до

фото: Коммерсант

6

каквих сте закључака дошли?

Чајка: Масовни нереди на Мањежном тргу догодили су се не толико кривицом митингаша-навијача, незадовољних понашањем органа јавног реда, колико због умишљених потеза различитих подстрекача-националиста, који су искористили ситуацију и фактички, диригујући гомилом, позивали људе на криминалне радње. Ни за кога није тајна да у Русији да­нас, уосталом као и широм света, спор­т­ ским навијачима прилазе разли­чи­ те радикалне групе и труде се да их искористе. То се не чини из љубави према спорту, већ зарад манипулисања становништвом у политичке сврхе.

Масовни нереди на Мањежном тргу догодили су се не толико кривицом митингашанавијача, незадовољних понашањем органа јавног реда, колико због умишљених потеза различитих подстрекачанационалиста, који су искористили ситуацију и фактички, диригујући гомилом, позивали људе на криминалне радње

фото: игор варламов

Ко стоји иза фанатика

РГ: Које су мере предузете против учесника масовних нереда?

Чајка: Основни циљ преступа хулигана јесте да покажу своју искључивост. А екстремиста делује тако да гуши и ограничава туђу специфичност групе и њену самобитност. У резултату, у току нереда на Мањежном тргу, као и на станицама метроа, догодили су се сукоби на међунационалној основи. На основу тих чињеница, а и у вези са причињеном штетом по здравље различитог степена тежине, услед хулиганства, наношења озледа,а такође применом насиља према сарадницима милиције, покренут је двадесет један кривични поступак. Екстремистички мотив до данас је утврђен у пет случајева. У вези са оним што се догодило, ја сам наложио тужиоцима

свих нивоа да изврше детаљну проверу материјала и кривичних дела која се налазе у процесу. Тужиоци проверавају засконитост донетих одлука о преступима на међунационалној основи, а такође услед ремећења јавног реда, и угрожавања живота и здравља грађана. Посебна пажња обраћа се на то да ли квалификације одговарају фактичким околностима оног што се догодило, откривању узрока и услова који су допринели извршењу тих преступа. У случају прикривања тих преступа биће предузете хитне и бескомпромисне мере, све до покретања кривичног поступка против сарадника органа јавног реда и мира.

Функција у банди

РГ: Друга драма која је широко одје­ к­нула у земљи, јесте сурово масовно

убиство наколико породица на станици Кушчевској на Кубању. И опет су људи запрепашћени попустљивошћу од стране правосудних органа. Није ваљда да је за завођење реда сваки пут потребна посета руководства из Москве? До каквих закључака долази Генерално тужилаштво, вршећи надзор над истрагом те трагедије?

Чајка: Злочин у Кушчевској, ужаса­ вајући по својој нечовечности, морао је узбур­ка­ти јавно мњење и изазвати буру оправданог негодовања у душама нор­ малних људи, тим пре што су убијена деца. У Краснодерској покрајини радила је наша специјална комисија. Закључци су недвосмислени: атмосфера некаж­ њивости тамо створена умногоме је резултат како нерада, тако и издаје интереса службе од стране сарадника оних

органа који су били у обавези да штите грађане од криминалаца. Откривени су многобројни случајеви доношења незаконитих одлука о одустајању од покретања кривичних поступака, о обустављању прелиминарних истрага. Само у Кушчевском региону комисија Генералног тужилаштва поставила је питање о укидању 1500 таквих проце­ суалних одлука и процесуирања 242 злочина, које су прикрили органи унутра­ шњих послова. Штавише, тужиоци који су вршили провере поставили су пи­ тање органима истраге о покретању 10 кривичних дела о убиствима због нестанка грађана под криминалним околностима. При том, ја не ослобађам одговорности ни раднике органа тужилаштва, с обзи­ ром да је на нама директна одго­ворност за контролу ситуације на терену, бла­ говре­мено откривање и спречавање би­ло којих чињеница срастања органа власти са криминалом. По резултатима рада комисије на терену, ја сам одредио строгу дисциплинску одговорност за тројицу руководилаца апарата покра­ јинског тужилаштва. РГ: Спроводећи широку проверу, јесте ли открили такве или сличне чињенице у другим регионима?

Чајка: Догађаји који су се десили на станици Кушчевска, а такође у граду Гус-Хрустаљном, заправо су ванредни догађаји и зато их не треба сматрати карактеристичним за целу земљу, иако се, нажалост, злочини, па и они тешки и веома тешки, догађају и у другим субјектима Федерације. Организовани криминал поприма све професионалнији карактер и то постаје забрињавајућа реалност свакодневног живота. Неодвојиви део организованог криминала је и корупција. Чинило се 7


догађаји оружје иибезбедност коментари

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Полиција спроводи Александра Ходича шефа криминалне групе на станици Кучшевска

фото:риа новости

фото: игор варламов

да је организованој групи сложеније да прикрије своју противправну делатност него преступнику – појединцу. Али она и не крије ту делатност – она блокира реакцију државе помоћу корумпираних чиновника различитог ранга. Данас Генерално тужилаштво врши заи­ста организовану и широку контро­ лу по читавој земљи. На основу резултата, анализирамо стање надзора тужилаштва о томе како се спроводе закони од стране оперативних служби тражења и органа прелиминарне истраге у сфери борбе протрив организованог криминала. Сва обраћања грађана о извршеним преступничким радњама и противправним мерама против њих самих детаљно се проучавају, и свакој чињеници се даје принципијелна оцена. А на основу укупних резултата рада планирамо да одржимо координационо саветовање руководилаца правосудних органа. РГ: Корупција и проневере су историјска невоља Русије. Приче са куповином медицинских томографа по двоструко већим ценама изазвале су много буке. 8

Јесу ли Ваши потчињени открили сличне чињенице приликом провере у другим сферама економије?

Чајка: Крупни прекршаји откривени су приликом куповине управо компју­ терских томографа и друге медицинске опреме. Данас иследнички органи раде на 68 случајева кривичних дела. Она су по­ к­ре­нута у 45 субјеката Руске Феде­ рације. То су дела у вези са пљачкама, немаром и злоупотребом овлашћења службених лица из управа здравства и болница. Основе за покретање кри­ вичних дела су неефикасно расходовање буџетских средстава приликом купо­ вине медицинске опреме, углавном компјутерских томографа. Они су куповани по ценама које су знатно веће од продајних. На адресе тужилаца у субјектима РФ упућен је налог да се појача контрола над истрагом кривичних дела у датој категорији, са циљем да се не дозволи ослобађање одговорности лица која су начинила прекршај, и да се утврди неосновано покретање кривичног посту­

пка због мањих прекршаја. Иследнички органи данас врше 14 про­ вера о злоупотребама приликом куповине медицинских томографа по повећаној цени за локалне медицинске установе, а на основу налога које су упутили тужиоци. Уколико се донесу одлуке о одустајању од покретања кривичног поступка, материјали ће бити проучени у Генералном тужилаштву. РГ: Рекли сте да строге мере нису за­о­бишле ни руководиоце органа тужилаштва. Како Ви гледате на издај­ нике у сопственим редовима?

Чајка: Апсолутно негативно. Свесни да је тужилаштво онај орган коме је поверена координација делатности свих правосудних структура за су­ прот­стављање корупцији, тај посао смо почели од нас самих. Приликом откривања чињеница корупције од стране радника тужилаштва, ми против њих предузимамо најригорозније мере. За годину дана, против шеснаест радника тужилаштва покренуто је тринаест кривичних поступака због корупције, од чега је десеторицу суд већ осудио.

Злочин на станици Кушчевска Петог октобра на станици Кушчевска, у изгоредлој згради на Улици Зеленој 6, пронађено је дванаест тела, од чега троје деце. Ленствовање власти на станици довело је криминалну ситуацију до економског врхунца – криминална група држала је у страху Кушчевску неколико година. Претпостављени лидери Кушчевске су Сергеј Цапак, депутат Кушчевског рејонског савета Цеповјаз и њихови сарадници, узраста су од 16 до 35 година.

Чак ако је понашање тужиоца било на ивици преступа, а кривични поступак није покренут, такве сараднике свеједно отпуштамо с посла. За извршење противправних радњи повезаних са коришћењем службеног положаја у користољубиве сврхе, у прошлој годи­ ни су наредбом Генералног тужиоца отпу­штена из органа тужилаштва због кршења Заклетве тужиоца четири радника тужилаштва, и сви су се они налазили на функцији тужилаца региона. Још осамнаест сарадника је отпуштено по одлуци тужилаца у субјектима Федерације. Ми смо формирали комисије за жалбе

на службено понашање и утврђивање сукоба интереса. Одрађен је механизам по коме тужиоци достављају податке о имовини која припада њима и члановима њихових породица, као и о оствареним приходима.

Контрола на основу посебне одлуке

РГ: Тужилаштво данас не само да оптужује, него и штити, нарочито обичне грађане. Тужилац у улози адвоката на друштвеним начелима – колико је то умесно?

Чајка: Отворено говорећи, тужилаштво се претворило у бесплатну „књигу жал­

би“. И то је добро: када закон престаје да функционише, људи се обраћају нама. Прошле године тужиоци су размотрили милионе жалби. Најчешће се обраћају људи који месецима не примају плате.

РГ: Тужилаштво још од петровских времена носи назив „ока државе“. Изражавајући се фигуративно, да ли то „око“ данас дрема?

Чајка: Карактеришући у целини рад органа тужилаштва, истако бих све актив­ нију и офанзивнију позицију тужилаца на заштити уставних права грађана. Чак и у Краснодарској покрајини, где данас оправдано критикујемо, поред осталог и органе тужилаштва, у последње четири године тужиоци су открили преко 150 000 случајева кршења закона у сфери кривично-правне регистрације и при­ ликом вршења истраге и саслушања. Предузете су мере за укидање преко 127 000 незаконитих одлука иследника. Према томе, решавајући питања о одговорности конкретних радника тужилаштва, увек оцењујемо колико је реална њихова могућност да утичу на негативне појаве. 9


догађаји и коментари

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Авганистан: Већ виђено Због чега водеће светске државе са упорношћу манијака газе на једне те исте грабље? Пише: Владимир СНЕГИРЈОВ

Д

фото: риа новости

Занимљиво је да Запад у Авганистану на најмистичнији начин понавља судбину Совјета. Рецимо, одлука председника САД, нобеловског лауреата, Барака Обаме да повећа број америчких војника за још 30 000 дефинитивно изједначава у димензијама руски „ограничени контингент“ и снаге ИСАФ фото: REuters/Vostock-Photo

10

вадесет петог децембра 1979. године у 15 часова по мос­ ковском времену, јединице тек формиране 40. армије одједном су из два правца пре­секле авганистанко-совјетску грани­цу и упале на територију суседне државе. Започела је крупна војна операција, чији циљ ником до краја није био познат – ни члановима Политбироа, који је о томе донео тајну одлуку, ни маршалима у министарству одбране, који су наређење морали извршавати, ни руководиоцима Авганистана, на чију је упорну молбу војска и прешла понтонски мост прако Амударје. Никог од главних актера те епске драме већ одавно нема међу живима. А извршиоци – они који су потом скоро једну деценију кусали ту кашу, војници, официри и генерали, два пута годишње, 25. децембра и 15. фебруара, окупљају се да се сете својих погинулих другова и негдашњих битака. Они се не стиде због учешћа у том рату, сада већ давнашњем, они су извршавали своју војничку дужност, бранили интересе своје земље. Они на те традиционалне сусрете долазе са орденима и медаљама на грудима, узбуђени и срећни. И однедевно на своје свечаности они позивају и ветеране из САД и других западних земаља. Чини ми се да је то исправно. За заједничким столом језичка баријера не смета им да добро разумеју једни друге. Занимљиво је да Запад у Авганистану на најмистичнији начин понавља судбину Совјета. Рецимо, одлука председника САД, нобеловског лауреата, Барака Обаме да повећа број америчких војника за још 30 000 дефинитивно изједначава у димензијама руски „ограничени кон­ тингент“ и снаге ИСАФ.

Већ виђено, и ништа више! Председсник Хамид Карзај, као некада генерални секретар Б. Кармал, изражава забринутост због жеље Американаца да 2011. године започну повлачење војске, а да при том не контролише чак трећину територије своје земље. Од 94 000 авганистанских војника које су обучиле снаге ИСАФ, њих 10 000 већ је дезертирало. А сличних паралела има на претек. Чудно је да лекције тог десетогодишњег рата нису усвојене. Што више туђе војске буде присутно у негостољубивим авганистанским кланцима, тим ће се више Пуштуна (а такође Таџикистанаца, Хазарејаца и Белуџа) латити оружја да пруже оружани отпор незваним гостима. Са тиме су се суочили Енглези у XIX веку, то смо окусили и ми у XX, а сада на те грабље газе Амариканци који су, да се не би означили као агресори, далековидо мобилисали под своје заставе војне јединице из још четрдесет три земље. Не, момци, силом ви тамо ништа нећете постићи. Битанска имерија се урушила, распао се Совјетски Савез, а ви сте већ на своје бесплодне покушаје да победите митске терористе утрошили више од 300 милијарди долара, а назад сте добили око хиљаду мртвачких сандука са телима ваших војника. Тачно је да историја не трпи конјунктиве. Али ипак дајте да поразмислимо о томе како би се одвијале ствари да ми нисмо скоро на десет година ушли у тај изнурујући рат. Претпоставимо да су муџахедини и заиста имали шансу да униште Народно-демократску партију, која је прокламовала курс у правцу изградње социјализма у Авганистану. Даље, скоро неизбежно – крваво братоубилачко клање, какво се догодило после пада Кабула 1992. године, хаос, руине, долазак на власт радикала, могући распад земље и

ширење екстремизма на север. Ресор Андропова је можда и грешио у својим оценама унутрашње авганистанске ситуације, али му треба одати дужно признање за информисаност о располо­ жењима унутар СССР. Нажалост, у на­ шим јужним републикама и тада је пос­ тојало благодатно тле за религиозни екстре­мизам. Совјетски руководиоци се нису без разлога прибојавали тога; сетимо се трагичних догађаја из сасвим недавне прошлости у Таџикистану, Уз­ беки­стану и Киргизији, сетимо се шта се сада догађа на Северном Кавказу. Испада ли онда да наше војно присуство у суседној земљи и није било толико бесмислено? Можда је оно утицало на спречавање ширења заразе, можда је задржало огромни регион да не склизне у велику невољу? Ако одбацимо све идеолошке примесе тога времена (испуњавање националне „дужности“, „братска помоћ“, „класна солидарност“ итд.), испада да су наши војници учествовали у антитерористичкопј операцији, да су штитили интересе не само своје земље, како се то сматрало раније, него и успешност западног света. Уосталом, то су само претпоставке. Све се могло одвијати и по другим сценаријима. Историја заиста на трпи конјунктиве. *** Али вратимо се на време од пре три деценије. Остареле совјетске вође биле су толико несигурне у разумност замишљене акције, да су своју одлуку оформиле тек у једном примерку, који је руком написао лично Константин Черњенко, снебивљиво назвавши тај уникатни документ „Уз уредбу ’А’“, а предстојећи упад маскирао речју „догађај“. То је, узгред речено, јединствени случај такве врсте у целокупној историји цекаовског вођења канцеларијских послова. У ресору Дмитрија Устинова одједном је неколико крупних војних руководилаца (такође незабележен случај у летопису министарства одбране) отворено 11


догађаји и коментари

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

фото: REuters/Vostock-Photo

Неуспели покушаји ликвидације Амина Официри специјалне јединице „Зенит“, који су се налазили у Кабулу, добили су шифровану поруку са предлогом да разраде план киднаповања шефа државе и његовог допремања, живог или мртвог, на територију СССР. План није успео. У Авганистан су упућени специјално обучени снајперисти, и они су заузели своје удобне положаје, наштимовали нишане, али је у последњем тренутку

иступило протрив војне акције, за шта су платили својим фотељама, а они који су тада прећутали, касније нису жалили биране речи на адресу иницијатора). Што се тиче наших авганистанских пријатеља, ту се и уопште догодила потпуна конфузија, зато што су оне, који су молили Кремљ да пружи војну подршку, војнике-интернационалисте, казнили прве, малтене пре уласка у 12

стигао сигнал: „отказује се!“ Предлагано је да се искористе мине успореног дејства, да се оне замаскирају у дамске ташне и тајно унесу у резиденцију шефа државе. Начелник обавештајне службе Крјучков говорио је на једном саветовању да би било могуће пуцати на колону аутомобила шефа државе из минобацача. Наш „кувар“, из илегалне обавештајне

Кабул. Шеф државе Х. Амин је убијен 27. Децембра, у току јуриша снага специјалних јединица КГБ и ГРУ на његову резиденцију, а људе из његовог окружења су на дуги низ година стрпали у затвор. И само су на Западу, јавно изразивши своју забринутост због „окупације Авганистана“, велики политичари и људи из специјалних служби задовољно трљали

службе, који је био инфилтриран код Амина, покушавао је да отрује шефа државе, али отров из неких разлога није деловао на Авганистанца. Заменик Крјучкова, генерал Иванов, који је упућен у Кабул, изнео је предлог да лично приђе Амину и да га, заједно са собом, разнесе бомбом. Време је протицало, а постављени задатак специјалне службе нису успевале да изврше.

руке: Совјети су упали у ступицу, из које им нема излаза. Тамо су брзо схватили каква им се историјска шанса указала тих хладних децембарских дана ’79. године. И треба одати дужно признање нашим јучерашњим противницима. Они су ту шансу бриљантно искористили. Судећи по мемоарима обавештајаца и сенатора објављеним у САД, већ до средине осамдесетих година само је по линији

ЦИА за подршку муџахединима сваке године дозначавано скоро милијарду и по долара. Отприлике још толико давали су им Саудијска Арабија и друге земље. При том треба приметити да је долар тих година био кудикамо јачи наго данас. Ни један устанички покрет у целокупној историји човечанства није користио тако обилату помоћ извана. Није то била тек крупна тајна операција против совјетске војске у Авганистану, већ глобални рат за исцрпљивање Совјетског Савеза и његово урушавање. Уосталом, данас говорити о томе значи куцати на отворена врата. Али ево шта је полузаборављено: неко­ лико месеци пре описиваних догађаја и Брежњев и његови саборци једногласно су наговарали једни друге да ни у ком случају не прибегавају војној помоћи ширих размера кабулском режиму. Из стенограма са заседања Политбироа ЦК КПСС од 19. марта 1979. године: Председник КГБ Јуриј Андропов: „Ја сматрам да можемо задржати револуцију у Авганистану једино уз помоћ својих бајонета, а то је апсолутно недопустиво за нас. Ми не смемо прибећи таквом ризику“. Министар иностраних послова Андреј Громико: „Наша армија, која ће ући у Авганистан, биће агресор“. Министар одбране Дмитриј Устинов: „Ја, исто као и други другови, не подржавам идеју о увођењу војске у Авганистан“. Генерални секретар Леонид Брежњев: „Ја мислим да су чланови Политбироа правилно одредили да сада не би тебало да се упуштамо у тај рат“. Председник Савета министара Алексеј Косигин (из разговора са председником Револуционарног савета Авганистана Н. М. Таракијем, 20. марта 1979. године): „Желим да још једном нагласим да смо ми питање о увођењу војске разматрали са свих страна, детаљно смо проучили све аспекте те акције, и закључили да, ако уведемо војску, ситуација у вашој земљи не само да се неће побољшати, већ напротив, искомпликоваће се. Морамо знати да би се наша војска морала борити не само против спољног агресора, него и са неким делом вашег народа. А народ такве ствари не прашта“. Шта се то догодило у међувремену од пролећа до јесени? Због чега су ти веома искусни великаши (сем Косигина, који није учествовао у гласању и ускоро је поднео оставку) променили своје

фото: REuters/Vostock-Photo

Остареле совјетске вође биле су толико несигурне у разумност замишљене акције, да су своју одлуку оформиле тек у једном примерку, који је руком написао лично Константин Черњенко, снебивљиво назвавши тај уникатни документ „Уз уредбу ’А’“, а предстојећи упад маскирао речју „догађај“ мишљење у супротно, допустивши да буду намамљени у замку? Да би се неупућеном читаоцу појаснило у чему је ствар, потребно је сетити се специфике тога времена. Пик застоја подударио се са пиком „хладног рата“:

совјетски руководиоци, неизлечиво болесни од фобија класне нетрпељивости, Реган је прогласио СССР „империјом зла“, нерви супростављаних страна били су напети до максимума. Москва и Вашингтон будно прате сваки потез једни других, прсти на дугмадима за испаљивање пројектила побелели су од напетости... Амерички шпијуни у нашој престоници ноћима прате у којим прозорима се на Старом тргу, на Лубјанки и на Арбату види светло. Совјетски обавештајци држе под контролом куповину овчијих кожа: ако Пентагон повећава обиме куповине, значи да непријатељ шије бунде и спрема се да окупира наш Сибир. Са доласком радикалних исламиста на власт у Ирану, САД губе стратешки важан регион на југу СССР. Истовремено, резиденти из Кабула бомбардују Мос­ кву забрињавајућим телеграмима: ав­ га­нистанска наоружана опозиција јача, њени редови се повећавају, вла­ ахединима. У недрима специјалних слу­­ж­­би и коридорима ЦК сазрева зак­ ључак: са падом Кабула, Авганистан ће највероватније потпасти под утицајну зону САД, а то значи да ће ракете средњег домета бити инсталиране на нашим јужним границама, што још више ремети настали паритет. У забелешци Андропова, упућеној Бреж­ 13


догађаји и коментари њеву почетком децембра, садржи се опширни сет страхова: авганистанска армија није ефикасна, масовне репресије разарају државу, код Амина се запажа читав низ потеза који говоре да он нагиње у страну Запада, одреди исламских партизана јачају. И садржи се закључак: ми губимо своје стратешке позиције у Авганистану. Међутим, нипошто није чињаница да је Амин био агент ЦИА, и да су партизани тада представљали реалну опасност по авганистанску левицу, која је дошла на власт. У сваком случају, тако су сматрали наши војни саветници, којих је у оружаним снагама ДРА тада било више од хиљаду. Њихови извештаји Москви веома су се разликовали од осталих информација. „Да, тешко је, борбе се воде у разним провинцијама, али авганистанска армија је у стању да сама изађе на крај са разбијеним одредима опозиције, само помозите јој у оружју и муницији“ – то је суштина њихових извештаја. Међутим, у новембру, када је строго поверљива одлука о упаду већ фактички усвојена, (остало је само да се она стави на папир), главног војног саветника, генерала Лава Горелова, опозвали су у Москву. Почетком деце­м­ бра иста судбина задесила је и саветника из главне политичке управе, генерала Василија Заплатина. Ево шта ми је он о томе испричао: „Устинов је 12. децембра позвао начел­ ника Генералштаба, начелника главне управе и мене у свој кабинет. Прво питање Огаркову било је: ’Па, како сте размотрили ситуацију са Заплатином?’ ’О свим питањима смо продискутовали, али друг Заплатин се држи свог става, то јест, не дели мишљење о увођењу војске’. Тада ми се министар обратио са очигледним притиском: ’Објасните, зашто?’ Изложио сам му оне аргументе са којима сам баратао и раније. Министар се зајапурио: ’А шта сте ми Ви прошли пут обећали, сећате ли се? Ви сте говорили да Таракију неће фалити длака са главе, да он неће пасти тек тако!’ Након тога, министар ми је дао шифровану забелешку на пола странице, коју су потписали представници КГБ: тамо се није директно постављало питање о увођењу војске, али је све нагињало ка томе да се без тога не може. Наводно, ситуација је апсолутно безизлазна. ’Ја тај телеграм не бих потписао’, кажем ја Устинову. ’Овде се износи неправилан став’. А он ће мени на то: ’Они за своју 14

интервју

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

И само су на Западу, јавно изразивши своју забринутост због „окупације Авганистана“, велики политичари и људи из специјалних служби задовољно трљали руке: Совјети су упали у ступицу, из које им нема излаза информацију јемче својом главом.’ Сузе су ми наврле на очи: испада да они одговарају за своје речи, а ми не. Устинов је погледао у мене и нешто, изгледа, схватио. Потом је погледао на Огаркова и Јепишева, окренуо се и одмахнуо руком: ’Ма шта има ту да се прича, већ је касно.’ И још једном поновио: ’Већ је касно.’ Много касније сазнао сам да је наш разговор вођен одмах након заседања Политбироа, који је утврдио одлуку о увођењу војске. *** Нажалост, чак и данас, тридесет година касније, није до краја јасно ко је од чланова Политбироа „протурио“ војну варијанту. Судећи по сведочанствима учесника и посматрача тих епских догађаја, све се десило некако само од себе, у резултату стицаја читавог низа суштинских и не баш суштинских околности. На пример, генерални секретар Бреж­ њев био је изузетно депресиван због убиства руководиоца Народно-демо­ кратске партије Авганистана и шефа авганистанске државе Н. М. Таракија. Почетком септембра Леонид Иљич је примио авганистанског лидера у Москви, обећао му сваку подршку и заштиту, и ето сада, тек што се Тараки вратио у Кабул, њега су скоро одмах задавили његови партијски другови. Нико није помогао – ни заменик начелника обавештајне службе генерал Иванов, ни командант Копнених снага генерал Павловски, који се тада налазио у Кабулу. Сада је Брежњев морао имати посла са убицом – Хафизулом Амином: да му честита на избору на највишу функцију, да му шаље саветнике. Амин је упорно молио да званично посети Москву. Значи ли то да

се мора и пољубити са тим негативцем? Не, таква перспектива није била по вољи Леонида Иљича. Устинова је опет бринула опасност од нарушавања стратешког паритета, а сем тога, према сведочењу генерела из његовог окружења, он је веома желео да у реалној борбеној саитуацији испроба оне колосалне арсенале који су се аку­ мулирали у годинама конфронтације са Западом. Из сећања генерала армије Александра Мајорова: „Устинов је наста­ вио да притиска: нама је Авганистан потребан као војнотехнички полигон светских димензија“. Андропов је имао своје виђење како се може завртети ситуација, и то се виђење ослањало на његово мађарско искуство. Он је 1956. био наш амбасадор у Будимпешти: „Увести накратко велике војне јединице, укључујући тенковске пукове, завести ред, и вратити се у своје касарне“. Тако је било у Мађарској 1956, у Чехословачкој 1968, тако ће бити и у Авганистану 1979... Многи истраживачи склони су да верују да је управо Андропов био тај човек који је са себи својственим опрезом и лукавошћу убедио најпре Устинова, затим Громика и Брежњева у неизбежност војног упада. Из дневника Анатолија Черњејева, (тада радника међународног одељења ЦК, касније помоћника М. С. Горбачова): „Запрепашћујуће је што сви вишемање разумни људи виде да је учињена невероватна глупост... Са свих аспеката. Али ко је ту глупост учинио?... У апарату и у Москви (не у смислу у Политбироу, у Кремљу, већ у народу) заиста нагађају ко је то учинио. И ја нагађам. Правичности ради, треба рећи и то да управо он, Андропов, поставши осам­ десет други генерални секретар, још није отворено, али јесте у свом окружењу, изјављивао да је неопходно што скорије повлачење војске. Добро се сећам како ми је тадашњи амбасадор у Кабулу, члан ЦК Фикрјет Табајев, говорио: ’Па, сада ће се све променити. Јуриј Владимирович је одлучан у намери да исправи ту историјску глупост’. Није успео...“ _________________ *У септембру 1979. године лидер Авганистана Н. М. Тараки убијен је по наредби свог најближег саборца Х. Амина, који је након тога заузео све високе функције у партији и држави, поставши, фактички, диктатор.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Кавкаски круг креде На питања специјалног дописника „РГ“ одговара председник Републике Ингушетије Јунус-Бек Јевкуров пише: Игор СВИНАРЕНКО

Косово и Кавказ

Јунус-Бек, многи су Вас упамтили по бриљантном поступку за време службовања у Ваздухопловнодесантним снагама, у КФОР-у сте са својим одредом први ушли у Приштину, пре јединица НАТО-а. Ви вероватно ситуацију на Балкану упоређујете са оном на Кавказу. Или нема смисла за такво поређење?

- Ситуација се у једном може упоређивати: и тамо и овде изостаје жеља обичних људи да живе у ситуацији у којој се неко извана меша у њихове послове. Тамо су постојале снаге које су желеле да растуре Југославију и искористе ситуацију у своје геополитичке и стратешке циљеве. Разуме се, на Кавказу се није народ сам латио оружја, не можемо рећи да је он једног лепог дана одлучио да се поигра рата. Ипак је постојало мешање извана. И у томе је сличност, сличност је у томе што је постојала специјална наруџбина, што су искоришћене одговарајуће технологије. Није се то догодило само код нас – сви знају за серију цветних револуција, које су се десиле на постсовјетском простору. Да, технологије постоје, и њих и даље користе. Ето, у томе се може вршити упоређивање. Само што је овде ситуација кудикамо крвавија него на Балкану. А јесте ли тада могли да претпоставите шта ће се догодити на Косову?

- Не. У том периоду сам се бавио другим

фото: риа новости

пословима. Нисам био политичар, већ војник. Пет дана наспрам седамнаест година

Постоји верзија да ће признавање Абхазије и Јужне Осетије изазвати пораст сепаратистичких расположења

на Кавказу. Људи ће помислити: једни су добили независност, зар смо ми гори од њих? Потребно је само латии се оружја… Шта Ви мислите о томе?

- Ни Абхазија ни Јужна Осетија никада добровољно нису ушле у састав Грузије.

15


интервју Нису били у браку. А што се Ингушетије тиче, ту је спроведен плебисцит, и народ Ингушетије је међу првима ушао у састав Русије. Ми смо увек били добар ослонац за Русију. Зато не може бити никаквог поређења. А неки, ето, теже да испровоцирају нови талас напетости. Да ли се размишљало о уједињењу Чеченије и Ингушетије?

- Тада, када је стварана Чечено-ингушетска Република, ни народ Ингушетије ни Чечени нису се уједињавали добровољно. И какву би корист донело то уједињење Ингушетији? Практично никакву. Ка­ да је народ поново донео одлуку да остане у саставу Русије (такав је био резултат референдума) и одвојио се од Чеченије, формирао засебну републику, у саставу Русије, показало се да је целокупна индустријска база остала у Чеченији. О уједињењу не може бити ни говора. Народи то неће схватити – ни у Ингушетији, а ни у Чеченији. Како успоставити мир на Кавказу – треба ли то да буде јединствени рецепт за све или да свака република има сопствени?

- Мени се чини да је потребан јединствени рецепт. Зато што смо ми по менталитету, по обичајима и традицијама слични. Самољубље неће допустити – зашто би овде био такав рецепт, а тамо дру­ гачији! И постоји ли тај јединствени рецепт, или га треба смислити? Ко би то могао да учини и понуди?

- Могу рећи да то треба да буде не општеруски рецепт, већ управо кавкаски. Ми молимо руководиоце кавкаских република, муслиманске религиозне руководиоце Кавказа, молимо владику Ставропољског и Владикавкаског, мо­ лимо друштвене организације Ин­гуше­ тије и Осетије, дакле, све њих молимо да се састану и најзад разаберу у нашем конфликту, како би одлучили: овде је право народа Ингушетије, а овде право народа Осетије. Дајте да изађемо из ове ситуације. Веома је важан проблем повратка избеглица. Треба ли њих вратити? Наравно да треба. Потребно је у сваком случају створити услове да се избеглице врате. Да би тамо где су живели у Републици Северна Осетија прорадиле школе, болнице итд. Друго питање. Пре повратка потребно је организовази комуникацију омладине две републике. Раније сам мислио да је ту комуникацију понајбоље организовати на 16

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

универзитетима, али сам потом схватио да је у комуникацију потребно укључити не само интелигенцију, него и обичну младеж. Јер обична младеж је најчешће оно оружје које користе недобронамерни, који је гурају у криминал, у конфликте.

Веома је интересантан аргумент који истичу сепаратисти: зашто бисмо ми били у саставу Русије, када је њен модел непривлачан? Шта се може научити од Русије, шта од ње преузети – корупција, ниска ефикасност, непостојање соци­ јалног лифта и, уопште, грађанског друштва, висок ниво криминала, про­ бле­ми са алкохолизмом? Који пример од Русије преузети?

- Шта ће нам Русија? Дајте да питање поставимо овако: а где је боље него у Русији? Људима треба показати како живе националне мањине у Америци: Индијанци, људи црне коже, Мексиканци. И однос Вашингтона према тим народима је вишеструко гори него овде. У Америци је горе више пута. Треба показати да су код нас у Совјетском Савезу буквално за кратко време целокупно средњеазијско становништво научили руском језику и руској култури, извели га из средњовековног стања. Треба упоредити средњоазијске републике са Авганистаном – јер су се оне налазиле у једнаким условима, имали једнаке стартне могућности двадесетих година.

Треба показати однос руског човека према националним мањинама. Треба показати град Иваново, који се налази на 300 километара од Москве: тамо дневно по три-четири пута искључују воду и струју, гаса нема, села су запуштена, а при том су кавкаске републике у потпуности гасифициране и никада се не искључује струја. Треба показати ко се према коме боље односи. САД отпадају, тамо је такође лоше, али сада погледајмо Турску. Било је периода када су људи из Ингушетије масовно одлазили из царске Русије. Била је то авантура. Људи се овде сећају те историје из прича стараца... Тамо су половину наших убили, а половина се вратила назад. Треба показати како Турци живе, и какве проблеме имају са Курдима. Ко ће гарантовати да сутра Турци неће почети да се исто тако односе према нама? Где је таква гаранција? Ја Вам је не могу дати. - Нема такве гаранција. Турска отпада. А сада узмимо Ирак. Садам је тровао Курде и друге народе. Потом, дајте да погледамо Иран, Кину, како се тамо односе према национаним мањинама... Допустимо да неко неће да буде у саставу Русије. А куда ће да иде? Никуда.

Избеглице

- Када је 1991. године почео конфликт, у нашу земљу дошло је 70 000 избеглица

Власт и родбина Ви родбину не постављате на такве функције... - Не, нисам говорио да нећу родбину постављати ни на какве функције – родбина је родбина. Овде се каже: на Кавказу владају клановски односи. А погледајте на друге регионе. Зар тамо није исто? Нећу рећи да сам запоставио родбину. Али она нема приступа буџету. А што се тиче питања корупције – борим се против ње, и борићу се. Дајте да погледамо реалну ситуацију. Многи кажу да у Москви, да бисте добили из буџета 100 рубаља, морате дати 30. И тамо постоје афераши, нови Остапи Бендери, који решавају та питања. Испричаћу шта се мени догодило. Један наш суграђанин у Москви познаје неког у министарству финансија, који има приступ информацијама када почиње прерасподела додатних срадстава по регионима, и да министар планира да у Ингушетију пошаље 300 милиона рубаља. Онда тај из министарства телефонира нашем суграђанину и саопштава му то. Овај хитно долази овамо, заказује пријем код мене, и каже да се он договорио, да је сва питања решио, и да ће нам ускоро дозначити паре, али је потребно дати 10 процената назад. Афера! Ја кажем: мени нису потребне те паре, по таквој цени. А потом ми телефонира сарадник министартства: ако је већ тако, срачунајте колико вам пара за шта треба, и ми ћемо вам послати. Он није тражио никакве паре, никакву провизију, он је јдноставно помагао! И раније су ми говорили да ће, ако будем давао провизију, република изгубити милијарде рубаља.

Дајте да питање поставимо овако: а где је боље него у Русији? Људима треба показати како живе националне мањине у Америци: Индијанци, људи црне коже, Мексиканци. И однос Вашингтона према тим народима је вишеструко гори него овде фото: риа новости

из Пригородског региона, а у републици живи 340 000 људи. Избеглице су бол, стално довозе тела, то су митинзи, уцене... При том почиње прва чеченска кампања и у републику долази нових 400 000 избеглица. Избеглице су одмах двоструко-троструко повећале криминогену ситуацију. Појавили су се такви облици криминала каквих и уопште није било у нашој републици. На пример?

- Проституција (она је и раније постојала, наравно, али не у тој мери). Наркоманија. Бандитизам.

Онај улични, а не у планинама, зар не?

- Улични, да.

Корупција

Тешко је, наравно... И још једно пи­та­ ње, које ми се чини једним од најва­ж­ ни­јих. Ви не узимате мито и јавно га од­бацујете?

- Јавно га не узимам (шали се пред­се­д­ ник).

У штампи смо видели информацију да су Вам једном понудили мито од 2,7 мили­ она долара.

- Не, нису толико давали. Једном су ми понудили 600 000 долара, а други пут 800 000 долара. Ни то није лоше: у медијима се често све преувеличава. Ви овде гушите своју корупцију, својој родбини сте јавно саопштили да им нећете допустити да траће буџетска средства. Сматрате ли да се корупција може победити у једном засебно узетом субјекту Федерације? Ви се ту борите, а другима ће припасти зло због тога... - Што се родбине тиче, она апсолутно нема приступа буџету.

Опозиција

Помислио сам да се Ви интересујете за мишљење опозиције зато што као војник схватате: потребно је познавати противника, знати шта он хоће и како размишља. То није могуће без контакта, без добијања обавештајних података.

- Не бих опозицију означио као против­ ника – то су једноставно становници Ин­ гу­шетије. Код неких од њих се погледи не подударају са мојим. Једна је ствар када се са стране гледа и критикуј, а друга када се реално ради. Ево, овај овде је

јучерашњи опозиционар (председник показује на свог портпарола), он је преоптерећен послом и нема времена да мисли ни о чему другом. А када нема шта да ради, он критикује. До јуче је имао једну представу о прес-служби, а данас има већ другу. Оно што је раније говорио другима, може данас рећи самом себи. Ја на опозицију, на друштвене оирганизације, гледам мирно. Питам их: „Хоћете ли да на добробит народа у републици радите, како би се ситуација стабилизовала? Ако хоћете − хајде, радите.“ А каткада видим да људи неће да раде за народ, да они имају други задатак – да се стално промовишу, а народу говоре више неистину, него истину. Јасно је да истина ником није занимљива. Све више интересује неистина. Ни светска штампа не прихвата истину. Коме је данас у Америци и Европи интересаснтно то што смо ми у републици изградили фабрику? А да дигну у ваздух ту фабрику – е, то их веома занима. Ја им то отворено кажем, не зато што сам војник, већ ми је карактер такав: „Са тобом хоћу да радим, а са тобом нећу, зато што си ти непоштен. Ти очито покушаваш да ме 17


персона

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

АМБАСАДОР САД У РУСИЈИ У ГОСТИМА „РG“

„Лед је кренуо, господо...“ „На радни доручак у редакцију „Росијскаја газета“ дошао је амбасадор САД у Русији Џон БАЈЕРЛИ. Поразговарали смо о рускоамеричком „ресетовању“ и о томе шта се Бајерлију допада у загонетнмој руској души, а сазнали смо и појединости о учешћу његовог оца у Другом светском рату, у коме је он ратовао и у америчкој, и у Црвеној армији Разговор водио: Владислав ВОРОБЈОВ РГ: У последњих неколико месеци појавило се подоста саопштења о томе да САД настављају да снабдевају оружјем режим грузијског лидера Сакашвилија. Је ли то истина? И, ако јесте, зашто Вашингтон наоружава Тбилиси?

-Ми не испоручујемо оружје Грузији, нити планирамо такве испоруке. Мишљења сам да се око тог питања не разумемо. Заиста, ми обучавамо грузијске војнике ради учешћа у борбеним операцијама против екстремистичких снага у Авганистану. То је специфична мисија. Грузијски војници ће давати свој допринос у Авганистану, као и представници оружаних снага из других земаља, на пример из Канаде, Британије или Француске.

РГ: Колико је окрњен имиџ САД због одустајања „Џенерал моторса“ да Русији прода завод „Опел“? И да ли је то утицало на односе са Русијом?

-Надам се да одлука „Џенерал моторса“ није утицала на наше односе са Русијом, јер се ради о чисто комерцијалним преговорима. Своју одлуку савет дирек­ тора „Џенерал моторса“ донео је без консултација са америчком владом. Није било прелиминарног упозорења. У Вашингтону су то сазнали тек из вести. Ја схватам да је та одлука, наравно, довела 18

до извесне иритираности и у Немачкој, и у Русији. Жао нам је због тога. Али желео бих да вам скренем пажњу на то да је одлука „Џенерал моторса“ један од знакова враћања поверења од стране бизниса у америчку економију. Мишљења сам да је савет директора „Џенерал моторса“ једноставно прове­рио своје снаге и своју способност да побољша економску ситуацију унутар компаније.

РГ: На интернету смо прочитали да

Што се тиче питања шта ми се словенско свиђа: у руској души има нечег веома искреног, топлог и несебичног. Ако имате Руса за пријатеља, онда је то вероватно најбољи и највернији пријатељ. Шта ми се не свиђа? Чини ми се да су моји руски пријатељи превише песимисти

фото: риа новости

је ваш отац Џозеф Бајерли за време Другог светског рата војевао и у со­ вјет­ској, и у америчкој армији. Је ли то истина?

-Да, заиста је тако. Мој отац је један од малобројних Американаца који су рато­ вали и у америчкој, и у Црвеној армији. За време Другог светског рата он је био припадник 101. десантне дивизије САД. Њих су пребацили у Нормандију, где је он практично одмах заробљен. Код Немаца је отац био „у гостима“ шест месеци. У фебруару 1945. побегао је из

немачког логора, пребацио се на исток, савезницима. Кретао се по звуку рафалне паљбе и ускоро је и заиста налетео на руски одред. Био је то тенковски батаљон. На лошем руском језику отац је успео да објасни: „Ја сам амерички друг и желим да идем са вама до Берлина“. Њега су најпре хтели да баце у позадину, али се он категорички успротивио. Изјавио је: „Ја сам војник, и желим да ратујем против Хитлера, он ми је још и дужник, услови у заробљеништву били су веома лоши“. И успео је да их наговори. Чак су му дали

аутомат ППШ-41 и укрцали га на тенк. Успео је чак и да учествује у ослобађању концентрационог логора из кога је и сам побегао. А сутрадан је отац тешко рањен. Одмах су га послали у совјетску пољску болницу. Спасли су му живот: рана је била веома тешка. Недавно смо у архиви Санкт Петербурга пронашли документа која сведоче о томе колико је он био тешко рањен. Међутим, тиме се рат за њега није окончао. Жарко је желео да оде кући. И једног лепог дана у болницу је у инспекцију стигло

совјетско војно руководство. Дошао је и маршал Жуков лично. Њему су, по свој прилици, саопштили да се у једном од шатора налази амерички војник који је побегао из немачког заробљеништва, и који је потом ратовао у редовима совјетске армије. Жуков је пришао оцу и преко преводиоца упитао: „Како је са здрављем? Како вам могу бити од користи?“ Отац је замолио да му се дају документа, јер су његова документа Немци одузели када су га заробили. Сутрадан је од Жукова добио званично писмо са траком и печатом. На руском језику. Он није могао да прочита шта је тамо писало, али се потом у више наврата сећао какав је магични утисак то писмо остављало на све који су га имали у рукама. Требало га је само показати, и одмах би му давали топли оброк, налазили место у возу или теретњаку. Тако је крајем фебруара 1945. године доспео у Москву. Одвезли су га у америчку амбасаду. Тамо му најпре нису поверовали. Ствар је у томе што су га до тада у САД, грешком, већ званично прогласили погинулим. Штавише, роди­ тељи су добили смртовницу, па су му одржали и опело. Неколико дана до раз­ ја­шњења свих околности отац је спавао у „Метро­полу“. Причао ми је да је тих година то место више личило на свратиште, него на хотел. И најзад су у америчкој амбасади утврдили његов идентитет и послали га кући. Дан победе прославио је већ у Чикагу. РГ: Пред сусрет са Вама, на сајту „Росијске газете“ спровели смо мању социолошку анкету. Замолили смо чита­оце да одговоре на питање: „Да ли осећате ресетовање односа са САД?“ Резултат анкете је овакав: 27,78 процената осећа, а 72,22 − не. Јесте ли се и ви морали „ресетовати“?

-Ја несумњиво спадам у тих 27 процената, који осећају ресетовање. Оно се, безусловно, одражава на наш рад у амбасади. На пример, само у току једне недеље забележене су одједном три

19


персона посете на веома високом нивоу. У Москву су долазили директор ФБИ, специјални представник председника и државног секретара за Авганистан и Пакистан покојни Ричард Холбрук, а такође министар саобраћаја САД.

РГ: Ви се сматрате познаваоцем словен­ ских народа. Шта Вам се од словенског свиђа, а шта не? И када сте тако добро научили руски?

-Руски сам учио на универзитету, када сам имао деветнаест година. По први пут сам дошао у Русију 1976, и уписао сам се на Лењинградски државни универзитет.

РГ: Значи, Ви сте такође „Петер­бур­ жанин“...

-Управо тако (смех). Тако сам почео да учим руски још као студент, а и много сам времена боравио у вашој земљи: и у Савезу, и у Руској Федерацији. Што се тиче питања шта ми се словенско свиђа: у руској души има нечег веома искреног, топлог и несебичног. Ако имате Руса за пријатеља, онда је то вероватно најбољи и највернији пријатељ. Шта ми се не свиђа? Знате, Американци су по својој природи већи оптимисти. То нам је у крви, на генетичком нивоу. И највероватније да ми се управо због тога чини да су моји руски пријатељи превише песимисти. Али схватам да је то повезано са вашом историјом, која се веома разликује од наше.

Амерички амбасадор има свој блог Ви сте један међу ретким амбасадорима у Русији који води сопствени интернет блог. Је ли то данак моди, или је ипак средство за комуникацију са Русима? -На идеју о отварању блога дошли смо Дејвид Сифкин, пресаташе амбасаде у Москви, и ја. Заједно смо радили и у Софији, када сам тамо био амбасадор. У Бугарској нам је први посао био да дистрибуирамо „електронске информативне билтене амбасадора“. А када смо дошли у Москву, Дејвид ми је предложио да отворим свој блог. Рекао сам му: „А зашто да не“. Мој блог на Livejournalu сада ми омогућава приступ колосалном аудиторијуму. Поштено говорећи, не схватам зашто и други амбасадори то не би учинили. Нарочито ако се има у виду да се информације на интернету у Русији објављују прилично слободно.

РГ: До Вашег доласка у Москву били сте амбасадор у Бугарској. Политичари у бившим земљама Варшавког уговора тврде да иду на сарадњу са НАТО-м како би се оградили од негативног утицаја Русије. По Вашем мишљењу, да ли земље Источне Европе и заиста осећају потребу за таквом заштитом? И да ли је реална опасност од стране Русије?

-Мишљења сам да они, највероватније, заиста мисле да од Русије долази опасност. При том, по мени, они у то верују тако снажно, као и они Руси који искрено мисле да америчка ПРО у Европи представља опасност по Русију. Све су то одјеци менталитета хладног рата. За нас, за Европљане, за Русе, сада је веома важно да пронађемо такву основу за дијалог и на званичном и на незваничном нивоу, како би смо могли боље да схватимо намере једни других. РГ: Летос се навршило три године од како „Росијскаја газета“ издаје своје прилоге у „Вашингтон посту“. Тамо, поред осталог, објављујемо и мишљења америчких и руских експерата. На 20

наука

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

фото: рг

пример, главни уредник часописа „Огоњок“ Виктор Лошак писао је како се у Русији односе према Американцима, и закључио: никада још у целокупној историји руско-америчких односа ниво антиамериканизма у Русији није достигао тако висок ниво. Слажете ли са са том тврдњом?

-Не слажем се с тиме да је ниво антиаме­ риканизма у Русији достигао рекордне висине. Мислим да се многи Руси нису слагали са политиком конкретне америчке

владе. Али то не бих бркао са односима обичних руских грађана према америчком народу, према Америци у целини. Моја је обавеза да помогнем обичном руском грађанину да схвати да Аме­рика жели да Русија буде јака земља. Нама су потребни јаки партнери. Ми нисмо заинтересовани за вашу слабост. Суштина политике нове администрације председника Обаме јесте да се пронађу начини за ефикаснији рад, са циљем да Русија за нас буде предвидива, стабилна и просперитетна земља и партнер. РГ: Јесте ли успели да обиђете Русију?

-За три деценије рада у Русији, боравио сам у отприлике педесет совјетских и руских градова – од Анадира до Кишињова, од Со­чија до Владивостока. РГ: А на који модел демократије Ви гледате са великим оптимизмом: на ру­ ски, амерички или, рецимо, ев­ропски?

-О тој теми би се могао организовати читав семинар.Треба признати да је оно што је у Русији урађено у последњих осамнаест-деветнаест година једноставно феноменално. Почнимо од тога да сте ви без нарочитог крвопролића успели да докусурите стари систем. Затим је отпочео сложени процес стварања тржишне економије. Уз то, Русија је постала отворена држава. По мојим подацима, само у 2008. години 36 милиона руских грађана путовало је у иностранство. Ако се сетимо колико је било затворено руско друштво, ове промене једноставно не можемо потценити. Оне су изразите. Али при том треба нагласити да вам предстоји још веома дуг пут усавршавања демократије. То је исто записано и у америчком уставу: ми настављамо модернизацију наше демократије. За Русију је то нарочито тешко. Ради се о потпуно новом путу развоја. До сада у вашој историји није било аналогне ситуације. Али су САД, наравно, заинтересоване за то да ваши покушаји буду крунисани успехом. Није на мени да оцењујем степен демократизације Русије. На страницама руских листова, па и других медија, сада се прилично отворено говори о томе. Понајвише ме радује то што је у Русији почео дијалог. Наравно, постоје одређена ограничења. То је неизбежно у сваком друштву. Али се ипак води отворени дијалог. Проћи ће још неко време пре него што сви слојеви руског друштва зажеле да учествују у том процесу трагања за одговорима на многа питања. Сада све зависи од сваког Руса.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Сколково клонирају Пише: Анатолиј БУРОВ, Томск

Р

уски милијардер Виктор Век­ селберг, коме је поверено да координира пројекат „Скол­ ково“ (савремени центар за ино­вације, који се гради у окол­ини Москве), демантовао је приче да ће Сколково бити копија америчке Силконске долине. „У првом реду зато што то није могуће“, изјавио је он. „Ми смо себи поставили конкретне и реалистичне задатке.“ Ову изјаву Вакселберг је дао приликом сусрета са студентима Томског политех­ ничког универзитета, где је говорио о сарадњи федералног иновационог центра са екстериторијалним полигонима, у које спада и Томск. По речима координатора, „ми смо се­би поставили конкретне и реали­ сти­чне задатке“. Један од њих је ст­ва­ рање Отвореног технолошког универ­ зитета „Сколково“ (ОТУС), али за са­­да не у целовитом облику, већ по­ че­в­ши од магистарских програма и постдипломских студија. Студенти су Вакселбергу поставили многобројна питања у вези са начином стицања образовања и сарадње у реализацији научних пројеката. Гост аудиторијума одговарао је детаљно, изразивши жаљење што се сада на месту иновационог града налазе „зелена поља, на којима се напасају краве“. Уосталом, координатор пројекта сматра да то неће сметати Сколкову да реализује пројекте већ сада – на екстериторијалним тере­ нима. Јер, да би се сарађивало са Скол­ ковом, уопште није неопходно да се одлази из Томска. Довољно је да постанете резидент подмосковског центра, и да радите на пројекту у региону, добијајући при том не само организациону, научну, него и финансијску подршку. Иновациони пројекти, који претендују на улазак у центар „Сколково“, треба да испуњавају низ захтева, а један од њих јесте учешће иностраних струч­ њака. По мишљењу председника фон­ да иновационог града, сарадња са ино­страним центрима и компанијама омогућава да се истраживања и раз­

фото: риа новости

раде обављају користећи инострана искуства. У току сусрета, студенати Томског поли­ техничког универзитета заинтересовали су се када ће стартовати Општи тест за утврђивање управљачких способности (ОТУС), и како могу да се укључе. По речима Виктора Вакселберга, у идеалним околностима први факултети треба да се појаве већ идуће године, али пре тога треба да буде изграђен камп универзитета, да се направе магистарски програми који су прилагођени тематици пројекта „Сколково“; њих ће организовати, поред осталих, и Национални истраживачки Томски политехнички универзитет. У једном од питања исказана је бојазан да ће после 2014. године Сколково постати својеврсни „усисивач“ за иновационе кадрове из свих региона земље. Ваксел­ берг није таквог мишљења. „Наша земља тако је велика да Сколково може покрити тек мали део потреба за иновацијама“, изјавио је он. „Таквих пројеката, као што је Сколково, треба да буде знатно више – на десетине. Поред осталог, научноистраживачки универзитети функционисаће као и до сада, и наставиће да играју велику и значајну улогу и даље. Наш задатак

није да из региона „исисавамо“ идеје и интелектуални потенцијал. Наш задатак је да у првом реду помогнемо да се комерцијализују они пројекти који већ постоје у огромним количинама.“ Виктора Вакселберга подржала је и први вицегубернатор Томске области, Оксана Козловска, која је напоменула да се још пре пола године на иновационом форуму водила жучна полемика о одрживости пројекта „Сколково“, и да се постављало питање зашто је он потребан, када постоје други иновациони центри у Тосмку, Санкт Петербургу и Новосибирску. „Јесмо ли ми конкуренти, или смо партнери? Након данашњег разговора све сумње су развејане. Ми смо партнери. И то је веома важно. Важно је зато што се ти партнерски односи сада могу проширити и на друге регионе“, истакла је Козловска. По мишљењу координатора иновационог града, проблем актуелнији од „отицања мозгова“ у Москву јесте њихова емигра­ ција у иностранство. „Хајде да признамо да данас многи наши водећи научници, стручњаци, раде у иностранству, а не у Русији. Хајде да заједно са Сколковом поставимо баријеру том процесу“, посаветовао је све на крају Вакселберг. 21


економија

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Форбс: пошто шта Пише: Леонид РАДЗИХОВСКИ

Ф

орбсове листе су сасвим ус­ ло­­вне – чак и ако су сачи­ њене исцрпно. У ствари, уз­­ми­мо најпростији случај, када се имовно стање про­це­ њу­је на најтранспарентнији нач­ин: број акција множи се са њиховом тржи­шном вредношћу, у тренутку сачињавања ли­­с­­­те. И шта значи цифра добијена у резултату? Евидентну условност! Да ли акције (или компанија у целини) коштају толико? Нипошто! Незамисливо је да се про­да велики пакет акција на тај начин – или ће у току крупних продаја на берзи цена пасти, или, што се дешава кудикамо чешће, продавац добија велику премију приликом продаје контролног пакета у целини. Па шта онда та листа одражава? Одражава однос „условне тежине вред­ ности“. Из године у годину, листа се обна­ вља за отприлике 25 процената, а потом се неки који су испали са списка враћају. На пример, од стотине на листи 2010, само четрдесет два имена су се налазила на списку 2004. године. Посебно треба издвојити „врх копља“ – прву десеторицу. Број један били су

Форбсове листе су сасвим условне – чак и ако су сачињене исцрпно Ходорковски (2004), Абрамович (20052007), Дерипаска (2008), Прохоров (2009) и ево, у овој години, Лесин. У саставу прве десеторице сва те године налазили су се – падајући горе-доле, али ни једном нису испадала са списка − укупно њих седморица. Сем наведених Абрамовича, Дерипаске, Прохорова и Лесина ту су још Алекперов, Мордашов, Фридман. Та величанствена седморица представља и стожер сложне породице руских милијардера. Осим њих, у разним годинама међу првих десет налазили су се и Потањин (шест пута), Векселберг (четири пута), Јевтушенков, Керимов, Хан (по два пута), Абрамов, Федун, Рашников, Риболовљев (по један пут). Укупно се на листама од 2004. до 2010. године налазило сто деведесет осам имена. Од тог броја тек њих тридесет девет одржало се на списку свих тих седам година. Године 2008, број један био је „тежак“ 28,6 милијарди, код седморице је капитал био већи од 20 милијарди, а у земљи је, по

Биографије наших хероја Занимљиве су и биографије наших хероја. Најстарији има 64 године, а најмлађи – 35 (то је већ друга генерација, компањон оца). Најраспрострањенији узраст је између 40 и 49 година (52 човека), а још деветорица њих је нешто млађе, имају 40 година. Успети родити се! Када су почели да се отварају кооперативи, слободно тржиште, потом приватизација, они су имали између 20 и 30 година, младост им је пала у време Великих Могућности. И они су умели да искористе те могућности, а да потом у току беспоштедне трке за опстанак и остану 22

у животу, да би их касније прилив све већег руског капитализма подигао на виши ступањ. Озбиљне ротације бизниселите, после буре и навале с почетка деведесетих годиина, није ни било. Не, нико није одузимао ни њихову енергију, ни харизму, ни радну способност – све је то било неопходно да би се одржали на таласу. Али, они нису створили онај социјално-економски талас, нити пак нове економске гране (осим трговине). Зашто? Па зато што су им паре ионако сипале из цеви и пећи. Шта да се ради: каква је цела земља – такви су и њени ефектни (не бркати са појмом ефикасни!) менаџери.

оцени Форбса, било сто десет милијардера. У 2009. години иметак првог мерио се са 9,5 милијарди, док је у земљи остало свега тридесет два милијардера. Данас, након успона, прво место заузима богатун са 15,8 милијарди (2004. године имао је 15,2 милијарде), а број милијардера у Руској Федерацији попео се на шездесет два (треће место у свету, нас је већ достигла и престигла Кина, са својих шездесет четири милијардера). Задржати се у првој стотини није нимало лако. Зато се тридесет девет „сталних“ с правом може сматрати језгром „руског олигархата“. Уосталом, и осталих сто педесет девет персона на Форбсовој листи није далеко отишло. Изузев Ходорковског и Лебедева, а такође емиграната Березовског, Невзлина, Брудна, Дубова, Шахновског и Гусинског, скоро код свих осталих опстао је крупни бизнис у Русији, и они чине „подножје Форбса“ и, како смо већ говорили, „каткада се они враћају“ на основну листу. Поред сто деведесет јавних бизнисмена, са иметком преко 500 милиона, треба додати још сто и више људи, који се никада нису појавили на Форбсовој листи, који су крили свој капитал, али су по његовој величини могли бити на листи. Углавном се ради о крупнијим чиновницима, који су на овај или онај начин „рекетирали“ ове или оне компаније, и/или су стицали екстрадохотке од државних компанија. Приближно триста људи, по оцени експерата, и чини врх владајуће елите, „около милијардити слој“. Испод се налази конус – приближно осам до десет хиљада људи (породица) са иметком преко 30 милиона (око милијарду рубаља). То је реална владајућа класа земље, становништво „рубаљске Русије“, иако реално не више од половине тих људи има вилу у овом или оном ексклузивном региону Подмосковља.

Уопште узевши, у Москви живи највећи део милијардера (разуме се да сваки од њих има још и кућу у Лондону, Швајцарској, пентхаус у Њујорку итд.), и отприлике 30 до 40 процената милионера „средњег нивоа“. Тих две до четири хиљаде рубаљских милијардера одређује лик Москве – око њих и њихових породица, љубавница, окружења итд. умногоме се врти Москва, они диктирају потрошачку моду, гламурозне стандарде итд. Уопште узевши, значајан део Москве

Поред сто деведесет јавних бизнисмена, са иметком преко 500 милиона, треба додати још сто и више људи, који се никада нису појавили на Форбсовој листи, који су крили свој капитал, али су по његовој величини могли бити на листи живи са „вратом искривљеним у њихову страну“. „Потпуне листе“ елите нити има, нити може бити, али врх леденог брега даје неке представе о његовом огромном подводном делу. Што се сфера делатности тиче, разуме се, скоро сви они имају новац, и држе разне гране (на пример, многи се баве некретнинама), али ако бисмо за сваког бирали неку центрану, добили би смо овакву слику. Понајвише је заступљана црна и обојена металургија (двадесет три човека), угаљ (девет људи). Нафта – осам; ђубрива – седам; банке – осам; трговина – седам; грађевина – четири; луке – четири; гас – три; цемент – два; енергетика – два; алуминијум – два; осигурање, некретнине, саобраћај – по један. То је та економија средине XX

фото: итар тасс

века, када је и била, заправо, створена совјетска индустрија, усмерена углавном на извоз, коју су приватизовали ти бизнисмани. Од савременијих грана − једино мобилне комуникације (три човека) и још петнаест „инвеститора“, то јест оних који се баве инвестицијама и спекулацијама... У тим истим горе наведеним гранама, јер озбиљно се нема у шта друго улагати. Разуме се, у Русији постоје компаније које пружају програмску подршку, прои­зводе електронику, високе техно­ логије, али је лако проценити њихове димензије – ни један од њихо­вих вла­ сника није се нашао у „златној сто­

тини“ 2010. годи­не. У таквој ситу­ аци­ји држава мора инвес­тиције у ви­со­ке технологије да прикупља у „оброцима“ – у крајњем сучају, у ста­ рту. Узгред речено, популарни мит о „но­менклатурној приватизацији“ је превише поједностављен. У сваком случају, међу „Стотином Форбса“ не­ ма не само „бивше номенклатуре“, не­ го ни њене деце. Углавном су то деца совјетске средње (или тек нешто изнад средње) класе. Да ли је та владајућа класа способна да модерниузује, и да се сама модернизује, или уме само да без краја „убира ренту“? У сваком случају, она се не спрема да било куд оде. 23


економија

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Стићи ће ко к рене У

пише: Олга ГЕРАЧ

2010. години руско одељење срп­ског концерна „Хемофарм“ произвело је око 13 милиона паковања таблета. Успешно искуство Срба већ је у нови руски фарамацеутски кластер у Калушкој области привукло такве гиганте међу­ нароне фармаколошке индустрије као што су Berlin-Chemie AG и Ново Нордиск. „Компанији је понуђено да за будући завод изабере неколико варијанти, али након посете Обнинска, донета је одлука да се чак ни не обилазе остали терени“, каже Миломир Мијатовић, генерални директор „Хемофарма“. Бизнисмене је привукло то што се у непосредној близини Обнинска налази међународна аутострада, железничка пруга Москва– Кијев и теретни аеродром. И што је најважније, у региону скоро да сасвим ни не постоје бирократске препреке – регионалне власти наглашено се благонаклоно односе према иностраним инвеститорима. “Код нас у региону постоји уврежена пракса да се дају бројеви мобилног телефона. И сви инвеститори имају број мобилног телефона губернатора“, каже министар за економски развој Калушке области Руслан Заливацки. По његовим речима, инвеститори у свако доба могу оперативно размотрити проблеме који су у компетенцији обласне администрације. Српски произвођачи заинтересовали су се за Русију још пре скоро једне деценије. По речима аналитичара фармацеутског тржишта, разлози су у сличном мента­ литету и структури потрошње, као и у ги­ гантским димензијама руског тржишта, чији потенцијал је и данас веома висок. „Према прогнозама аналитичара, р­а­ ст фармацеутских тржишта земаља БРИК (плус Јужна Кореја, Мексико и Турска) до 2014. године изнеће око 15 процената, а раст руског тржишта и више – 17 процената. Што се тиче Европе и САД, величина раста значајно је нижа – око 2 процента“, изјавио је Миломир 24

Српски концерн „Хемофарм“ може постати лидер на руском тржишту генеричких препарата Ми­јатовић. Први уговор о изградњи фармацеутске фабрике „Хемофарм“ потписан је још крајем октобра 2004. године. Производња је кренула 2006. године. Укупна сума инвестиција у изградњу изнела је 32 милиона евра, 22 милиона је у виду кредита одобрила Европска банка за обнову и развој, док је остала сума обезбеђена из сопствених средстава. Калушка област активно се почела развијати као фармацеутски кластер на својој територији релативно недавно. Сем са „Хемофармом“, потписани су споразуми и са Berlin-Chemie AG (Итаија) и Ново Нордиск (Данска), као и са руском компанијом „Наирмедик“. Планирано је да инвестиције у пројекте премаше 100 милиона долара. Иностране компаније заинтересоване су да имају своју прои­

У 2010. години руско одељење српског концерна „Хемофарм“ произвело је око 13 милиона паковања таблета

зводњу у Русији, тврди аналитичар фар­ мацеутског тржишта Давид МерликГусејнов. „Продукција, произведена на руској територији, добија статус руске продукције“, што јој даје суштинске преференцијале приликом учешћа у државним програмима набавки лекова. Уосталом, на регионалном нивоу нису сва питања решавана оперативно као у Калушкој области. „На одлуку о регистрацији за производњу лекова чекало се дуже него што је утрошено времена у изградњу самог објекта (27 месеци наспрам 21 месеца)“, жали се Миломир Мијатовић. Такође и до данас остаје нерешен проблем помањкања професионалних кадрова. „Хемофарм“ намерава да сарађује са обнинским школским установама, које би школовале кадрове фармацеутског профила. „Ми се веома надамо да ће наше инвестиција у школовање младих кадрова омогућити да већ сутра добијемо праве професионалце, који су способни да решавају озбиљне задатке“, изјавио је господин Мијатовић. Стручњаке средњег образовања већ данас припремеју у Калушком фармацеутском колеџу. У јуну 2011. године почеће са радом Центар за обуку стручњака за предузећа фармацеутског кластера калу­ шког региона. У години отварања српске фабрике у Русији, 97,9 процената компаније „Хемо­ фарм“ купила је немачка „СТАДА“. Према уговору, бренд и локација компаније су задржани. „Руско тржиште је друго тржиште за пласман после немачког у групи СТАДА. Што се нас тиче, увек ми је драго да имам посла са руским партнерима. И свим оним пословним људима који размишљају о могућности организовања бизниса у Русији посаветовао бих у првом реду да

проуче све до ситница, да буду стрпљиви и да схвате да успех неће доћи одмах. До циља ће стићи они који крену на пут“, изјавио је Миломир Мијатовић. У 2007. години концерн „Хемофарм“ у Обнинску добио је сертификат да одговара производним нормама ГМП, који даје право да се лекови произведени у Обнинску извозе у земље Европске уније, а у 2008. години „Хемофарм“ је ушао у Асоцијацију руских фармацеутских произвођача. Фабрика у Калушкој области пројектована је са „резервом“. Према неким оценама, њен капацитет могуће је повећати за три пута. Ове године у развој предузећа издвојено је преко 26,3 милиона рубаља. Идуће године продуктивност фабрике биће осетно повећана, захваљујући до­ дат­ним инвестицијама, чија се сума за сада не саопштава. Са нивоом производње од 12 милиона паковања у 2010. години „Хемофарм − Обнинск“ данас је по производњи и ка­ паци­тетима просечна фабрика, сматра аналитичар Фармацеутског тржишта Давид Мелик-Гусејнов. „Фармастандард, Велефарм – те компаније заузима ли­ дерујуће позиције по производњи гене­ ричких лекова у Русији“. У будућности је планирано да се српском предузећу придодају још две производне линије за рад у три смене, и капацитет фабрике ће износити 80 милиона паковања годишње. У том случају, сматра експерт, Хемофарм ће постати лидер међу произвођачима генеричких препарата у Русији. Калушка област намерава да и даље ан­ га­жује иностране инвеститоре у фар­ мацеутски кластинг. У том циљу је пла­нирано да се на око 60 хектара на теритрорији изгради технолошки парк у сфери медицине високих техно­ логија. На првом полигону парка, на бази Обнинског државног техничког универзитета за атомску енергетику, биће примењивани иновациони пр­о­је­кти у области разраде нових полимерних и композитних материјала, нанотехнологија и информатичких технологија. Други

полигон поред експерименталног сек­ тора државне установе „Медицински радиолошки научни центар“ Руске академије медицинских наука МРНЦ РАМН заузеће биотехнолошки и фар­ мацеутски производни комплекс. „На тај начин у технопарку ће бити створен заокружени циклус пласмана на тржишту савремене биотехнолошке и фармацеутске про­ду­кције: научна истраживања – експери­ментално-клиничка испитивања – инду­стри­јска производња“, каже мини­ с­тар за економски развој области Руслан За­ливацки. Стварање инжењерске и иновационе инфраструктуре технолошког парка

омогућиће да се на терирорији Обнинска, заједнички са Државном корпорацијом „Росатом“ и Федералном медицинскобиолошком агенцијом, направи про­јекат за стварање Федералног ви­со­ко­­технолошког центра медицинске ра­­­ди­ологије. Адми­ нистрација Калушке области такође планира да створи инфраструктурни иновациони ком­плекс. Један од његових пројеката биће „Парк Активних Моле­ кула“, ко­ји укључује Технолошки центар, експери­ментало-индустријску зону и Институт претклиничких прегледа, који ће слу­жити као основни структурни еле­ме­нат за кластер фармацеутике и биотехнологија. 25


поступак

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Милијардер Владимир Потањин свој капитал предаје у добротворне сврхе

Отац, деца и велики новац

„Нећу имати наследнике“, изјавио је отац троје деце и један од најбогатијих људи Русије. „Мој капитал треба да служи на добробит друштва и користи у социјалне сврхе.“ Како је признао милијардер, избор је учинио по узору на Била Гејтса и Ворена Бафета Пише: Александар ПРОЦЕНКО

Његов капитал

Године 1998. часопис Форбс оквалифи­ ковао је Потањина као „најбогатијег и најпаметнијег бизнисмена Русије“. Он је по први пут на Форбсову листу доспео 2001: са капиталом од 1,8 милијарди долара, руски капиталиста заузео је 234. место. Данас, по оцени руског часописа „Финсис“, Потањин у рејтингу руских супербогаташа заузима тек 10. место, али са капиталом од 9,95 милијарди долара. Та цифа је сасвим приближна, јер директно зависи од берзанског котирања акција компаније „Норилски никл“, у којој је Потањин сувласник и председник савета директора, од берзанске вредности енергетске компаније ОГК-3, коју је купио пре неколико година за 81,71 милијарди рубаља, као и холдинга које поседује: холдинга „Интеррос“ и холдинга „Профмедија“ (лист „Известија“, „Комосомолска правда“ и часопис „Експерт“).

Његова каријера

Тај капитал стицао је двадесет година. Владимир Потањин рођен је у породици дипломате; са двадесет две године завршио је чувени МГИМО, Московски институт за међународне односе, и седам година радио је као чиновник у систему спољноекономских односа СССР. Потом је у Русију стигла горбачовљевска перес­ 26

тро­јка, са укидањем државног монопола на спољну трговину. Потањин је тада створио спољноекономску асоцијацију „Интеррос“, а потом још и банку „Ме­ ђуна­родна финансијска компанија“. И нашао се у првим редовима нових рус­ких предузетника. Његов партнер у бизнису био је данас ништа мање познати ми­

Настја Потањина: „Ми смо одавно знали да тата жели сав новац да да у добротворне сврхе. Ја га лично подржавам – и у томе, и у другим његовим намерама. Отац ме је тако васпитао да сам и сама желела нешто да постигнем, како ме не би доживљавали тек као кћерку олигарха лијар­дер Михаил Прохоров. „Миша и ја смо допуњавали један другог“, испричао је једном Потањин аутору овог чланка. „Миша се увек одликовао креативним

мишљењем, а ја − колосалном упорношћу у постизању циља. То јест, он је смишљао, а ја реализовао...“ На овај или онај начин, тек, они су у кратком року постали власници не само „Нориљског никла“, него и сувласници нафтне компаније „СИДАНКО“, Новоро­ сиј­ског и Северозападног поморског паробродарства, Новоли­пецког мета­ луршког комбината и велике групе машинских завода... Они ништа нису стварали „од нуле“. Чак их је и куповина концерна „Нориљски никл“ коштала свега 170 милиона долара. Али је концерн пре куповине био доведен до потпуног уништења и банкротства, а његови дугови већ су двоструко премашивали све материјалне активе. И тако је било са већином предузећа која су остала Потањину од совјетске економије. Њих је требало вадити из амбиса, обновити, реконструисати, модернизовати... Будући милијардер радио је по четрнаест сати дневно, спавао у авионима док је летео од Новоросијска у Нориљск, или из Липецка у Санкт Петербург. Зашто? Ради новца? „Најпре ми је новац био потребан да бих хранио породицу, да бих себи обезбедио пристојан животни стандард“, каже Потањин. „То се решава у некој етапи. Потом се паре претварају у грађевински материјал, у инвестициони ресурс, од кога се могу градити некакве управљачке схеме: може се куповати, продавати,

спајати, градити. А потом се поставља питање о судбини тог капитала – шта са њим чинити...“ То „потом“ је већ наступило за Потањина. И он је одлучио: деца неће добити капитал. Али неће бити „ни бесплатне поделе сиротињи“. „Капитал не сме да се смањује“, објашњава Потањин. „Не намеравам да трошим те милијарде, већ хоћу да их умножавам, како би многи људи, деценијама, или, ма какви деценијама – читава столећа, радили. Приходи од капитала послужиће развоју и даљем расту. И постепено ће се повећавати средства која ће се трошити из прихода у добротворне сврхе.“

Његова деца

Старија кћерка Анастасија има двадесет шест година. Она је завршила Факултет међународних економских односа МГИМО, као и отац. Још у студентским данима бавила се аквабиком и постала трострука светска шампионка у том екстремном спорту. Напустила га је због повреде. Сада ради у компанији „Розахутор“ (структура очевог „Интерроса“, која се бави припремом Сочија за Олим­ пијаду 2014: гради скијашке трасе и другу инфраструктуру). Није удата. У московским клубовима и блудним местима

није виђана. Али је зато прошле године дебитовала као фотомодел. Старијем сину је двадесет година. Сту­­­­дент је истог факултета и истог института. И он се бави аквабиком од сед­ме године, и недавно је већ једанаести пут постао шампион Русије. Али за сада приоритет даје учењу: „Студирам у МГИМО, и трудим се да не пропуштам предавања. Наравно, желим да постанем светски шампион, али чим ми спорт буде сметао у учењу или раду, оставићу га и бавити се њиме просто из сопственог задовољства...“ Најмлађем сину је десет година. Настја Потањина: „Ми смо одавно знали да тата жели сав новац да да у добротворне сврхе. Ја га лично подржавам – и у томе, и у другим његовим намерама. Отац ме је тако васпитао да сам и сама желела нешто да постигнем, да себи и другима докажем да такође могу много, како ме не би доживљавали тек као кћерку олигарха. Вања такође мисли да звање успешног менаџера треба сам да освоји, у једнаким условима, у конкуренцији. А да га тек онако поставе на високу степеницу – Вања на то не би пристао...“ Његово доброчинство Основни правац јесте подршка таленто­ ваној омладини. Добротворни фонд Потањина исплаћује стипендије најбољим

студентима високошколских установа Русије, као и супституције младим пре­да­вачима државних високошкол­ ских установа земље. У те сврхе фонд је трошио по 10 милиона долара годишње. Сада ће трошити 25 милиона долара годишње. Владимир Потањин: „Мој модел је овакав: ја помажем онима који, по мом мишљењу, могу постати снажни, независни, и који ће моћи почети помагати и сами. Покушавам да репродукујем ту способност помагања. Када ми кажу: ’Зашто не помажеш сиротим и убогим, зар ти их није жао’, ја кажем: ’Јесте, жао ми је.’ Али ће то онда бити милостиња (узгред, ја и то чиним). Можда ће то изгледати цинично, али тврдим да када дајеш милостињу, желиш да се отарасиш оних којима дајеш. Тебе не интересује да ли ће тај човек и сутра опет тражити милостиоњу. Ти нећеш или не можеш да на то утичеш. И добар човек разликује се од добричине по томе што се он бави доброчинством, а добричина даје милостињу. Ја сам за себе изабрао пројекте у којима могу дуго и континуирано да утичем како би се постигао резултат. То ја, заправо, и називам доброчинством. Наравно, обезбедићу својој породици, деци, достојан живот и две важне ствари: могућност да стичу образовање без ограничења, да уче колико желе, и подршку у случају некаквих непредвиђених проблема, рецимо, са здрављем, не дај Боже, или нечим другим. То јест, осигурање за сваки случај. Даље – сами; капитал их неће осигуравати. Не смеју се остављати таква стања која демотивишу. Знате, ако желите да дете учините срећним, дајте му милион, грубо говорећи; али, ако хоћете да га убијете – дајте му милијарду. Све, животу је крај, шта још да пожелиш?“ Владимир Потањин: „Мој модел је ова­ кав: ја помажем онима који, по мом мишљењу, могу постати снажни, неза­ висни, и који ће моћи почети пома­гати и сами. Када ми кажу: ’Зашто не пома­жеш сиротим и убогим, зар ти их није жао’, ја кажем: ’Јесте, жао ми је.’ Али ће то онда бити милостиња (узгред, ја и то чиним). Можда ће то изгледати цинично, али тврдим да када дајеш милостињу, желиш да се отарасиш оних којима дајеш. 27


култура

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

фото: мосфилм

Руски филм: на ставак следи Званична историја руске филмске индустрије почела је 27. августа 1919. године, када је бољшевичка влада – Савет народних комесара – донео декрет о национализацији филмске индустрије у совјетској Русији. Касније је тај дан постао општенационални празник – Дан филма. У протеклих нешто више од сто година, руски 28

У

Пише: Атем МИХАЈЛОВ

осталом, првим руским филмом, који је био још и неми филм, сматра се осмоминутни филм снимљен 1908. године, познат под називом „Стањка Разин“ (leader of a major Cossack and peasant re­ bellion on Russia in 17th century), који је снимио режисер Владимир Ромашков. Управо је тај филм представљао темељ богате историје руске кинематографије. У протеклим годинама, руска кинема­ тографија је обогатила ризницу светског филма правим ремек-делима. А режисери

као што су Сергеј Ејзенштајн, Александар Довженко и Андреј Тарковски постали су класици светске кинематографије. Пет пута су руски филмови награђивани Оскаром. Награђени су филмови „Рат и мир“ Сергеја Бондарчука, „Москва сузама не верује“ Владимира Мењшова, „Варљиво сунце“ Никите Михалкова, као и анимирани филм „Старац и море“ Алксандра Петрова и документарни филм Леонида Варламова и Иље Копа­ слина „Слом немачке војске код Мос­кве“. Оскара је 1975. године добио и совјетскојапански филм „Дерсу Узала“, који је снимио Акира Куросава. У ризници

руске кинематографије налази се и Златна палма – највиша награда најпрестижнијег у свету Филмског фестивала у Кану. Палмину гранчицу 1958. године добио је Михаил Колатозов за филм „Ждралови лете“. Током последњих неколико година руски филмски студији снимали су најмање двеста педесет филмова годишње, од чега се на екранима појавило њих осамдесет или деведесет. Број биоскопа који су у функцији на територији Русије премашио је 1800. Према оценама експерата, годи­ шњи приход од филма износи преко милијарду долара, а серијали доносе

најмање још пола милијаде долара. Држава на конкурсној основи пружа подршку сваком другом филму. Ради се о суми од 4,3 милијарде рубаља, или 140 милиона долара. Први руски блокбастер појавио се тек пре шест година, када је на платна стигао филм „Ноћна патрола“, који је остварио приход од 16 милиона долара. А 2008. године Русија је зарадила укупно 800 милиона долара, с тим што су поједини филмови остваривали приходе преко 50 милиона долара. Пре само неколико година буџет за филмове у Русији најчешће није 29


култура премашивао 3 до 5 милиона долара, али су руски гледаоци недавно одгледали дилогију „Настањено острво“ режисера Фјодора Бондарчука, са буџетом од око 40 милиона долара. Истина, финансијска криза није заоби­ шла ни филмску индустрију. Крајем прошле године, према разним оценама, замрзнуто је око трећине свих пројеката чија је реализација била започета. На пример, „Мосфилм“ је обуставио производњу око двадесет пет филмова од деведесет колико их снима, а по оцени генералног директора компаније Movie Researsh Олега Иванова, укупно је било замрзнуто око седамдесет филмова од двеста педесет, колико их се налази у разним фазама производње. Многи приватни инвеститори обуставили су финансирање, а на кредит од банке није се реално ослањати. Многи филмови ће се појавити на екранима практично уз изосатанак рекламних буџета. Продаја на националном тржишту ДВДпродукције смањена је за више од поло­ вине, за два пута је пала куповина филмова од стране телевизијских компанија. Како сматра генерални директор компа­ није Планета Информ ЦГ Дмитриј Литвинов, у кризним временима за руске продуценте најмањи рискантни буџет мери се величином од 1 до 3 милиона долара. Рекламни буџет домаћег филма у просеку додаје трошковима филма још 0,7 до 2 милиона долара. Данас се ситуација постепено стаби­ лизује, и многе компаније постепено ож­ ив­љавају и настављају са производњом заустављених пројеката, а биоскопи бележе солидне приходе. На пример, према подацима сајта movieresearch.ru, за квартал су биоскопи у Русји инкасирали 6,1 милијарду рубаља (200 милиона долара), а не тако давно ти су приходи износили 5,6 милијарди рубаља, или 179 милиона долара. То улива наду да ће руска филмска индустрија у најближој будућности достићи преткризни ниво. Оптимисти сматрају да је финансијска криза руском филмском тржишту донела не само проблем, него и добитак, јер ће се индустрија прочистити, из ње ће оти­ ћи случајни играчи, а остаће крупне компаније за које је филм системски бизнис. У условима кризе озбиљно су смањене цене изнајмљивања павиљона и техничког персонала. Захваљујући томе, смањени су и производни трошкови за снимање филма. Понуда у сфери филмских услуга 30

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Број биоскопа који су у функцији на територији Русије премашио је 1800. Држава на конкурсној основи пружа подршку сваком другом филму. Ради се о суми од 4,3 милијарде рубаља, или 140 милиона долара

Филмови који су донели највеће приходе: 1. „Иронија судбине. Наставак“ (2008) – 50,3 милиона долара 2. „Адмирал“ (2008) – 33,7 милиона долара 3. „Дневна патрола“ – 33,6 милиона долара 4. „Најбољи филм“ (2008) – 27,6 милиона долара 5. „Девета чета“ (2006) – 23 милиона долара. Према подацима Metropolitan E.R.A., Box Office Mojo и „Кинобизнис данас“

суштински је већа од тражње. Крупни полигони за снимање филмова у Русији нису преоптерећени. Један од најуспешнијих – филмски кон­ церн „Мосфилм“ настао је још у сов­ јетској епохи. Павиљони концерна налазе се у центру Москве и у одличном су техничком стању, па се зато знатан део свих руских филмова снима управо у тим павиљонима. Конкуренција „Мосфилму“ је недавно створени Russian World Studios са производним полигонима у Москви, Санкт Петербургу и на црноморској обали Русије – у Анапи. Највећи руски филмски произвођачи, без обзира на кризу, могу допустити себи

Током последњих неколико година руски филмски студији снимали су најмање двеста педесет филмова годишње, од чега се на екранима појавило њих осамдесет или деведесет. Према оценама експерата, годишњи приход од филма износи преко милијарду долара, а серијали доносе најмање још пола милијаде долара

фото: итар тасс

да наставе снимања високобуџетских филмова. У такве, на пример, спада студио „ТРИТЕ“, који је створио оскаровски режисер Никита Михалков, који је снимио дилогију „Варљиво сунце-2“, са буџетом од око 70 милиона долара. Са овим студиом сарађује и холивудска компанија Walt Disney, која завршава снимање свог првог породичног филма у Русији, „Књига мајстора“, по мотивима руских народних прича. Експерти оце­ њују буџет заједничког пројекта на 5 до 7 милиона долара. Ако филм прође на очекивани начин, Disney је спреман да са руским глумцима и режисерима настави сарадњу на даљим пројектима. Запажен играч на тржишту је и компанија Базелевс, коју је створио други чувени руски режисер, Тимур Бекмамбетов. Управо из погона Базелевса су изашли филмови који су у Русији изазвали праву револуцију – „Ноћна патрола“, „Дневна патрола“ и мелодраматична комедија „Иро­нија судбине. Наставак“. Осим тога,

Базелевс одржава тесне партнерске од­ носе са холивудском филмском компа­ нијом Universal Pictures. Базелевс је вр­ шио пост продукцију америчког филма „Веома опасан“, који је у Холивуду ре­ жирао Бекмамбетов. Бекмамбетов је такође продуцирао и релизацију филма „Црна муња“, о првом руском супермену и његовом летећем аутомобилу. „Нови филм Бекмамбатова пожњео је успехе, јер он није кренуо путем ко­ пирања западних филмова“, сматра генерални директор истраживачке ком­­паније Movie Research Олег Ива­ нов. „Тимур је направио филм који од­ ра­жава специфичности националног менталитета и ослања се на разоткривање општељудских вредности. Снимити успешан филм за руског гледаоца може само онај режисер који разуме ’загонетну руску душу’.“ Међу учеснике тржишта, који су у стању да годишње реализују најмање 3 до 6 пројеката, спада и „Централ

Партнершип“. Та компанија се по први пут у земљи латила посла на развијању жанра епске фантастике, и финансирала је производњу филма „Сиви Вучјак“, уложивши у производњу 10 милиона долара, а сада је понудила тржишу војну историјску драму „Брестска тврђава“ – пројекат који је добио државну подршку. Међу другим озбиљним руским филмским компанијама налазе се још „Интеррфест“, СТВ, „Леополис“, „Каскадфилм“ и „Црвена стрела“. Филмском производњом активно се баве и холивудски гиганти који су дошли у Русију. Рецимо, Sony Pictures Entertainment формирао је у земљи Monumental Pictures, који се бави производњом филмова на руском језику, за приказивање у првом реду на територији Руије и земљама ЗНД. Monumental Pictures инвестира у филмове средства, која су карактеристична за руско тржиште. А XX century Fox се већ истакао по стварању историјске драме „Адмирал“, чија је производња коштала

20 милиона долара. „Западни студији интересују се у првом реду за таленте, за људе који могу дати више филму. Њих такође интересују идеје – сценарији или мо­ гу­­ћност римејка домаћег филма са међународним потенцијалом. Међутим, тешко да ’продаја идеја на запад’ може постати индустрија, чини ми се да су изгледнији послови са куповином права и рад на појединим пројектима“, тврди потпредседник компаније „Централ Партнершип“ Армен Дишдишјан. О томе да Запад чешће упире свој поглед на Русију у трагању за новим идејама, а самим тим све више интегрише руску индустрију у светско тржиште, сведоче и компаније које се баве производњом серијске продукције. У Русији се идеје не само купују, него се и продају. „Осим земаља ближег иностранства, наши садржаји тражени су и у Европи“, каже генерални директор Руске компаније СТС „Медиа“ Антон Кудрјашов. „Ми смо већ продали оригинални формат нашег популарног породичног серијала ’Мамине кћерке’ Немачкој, забавном каналу Das Viarte. Према аналогији наше верзије серијала, у поједине епизоде се позивају личности филмског и шоу-бизниса.“ По речима Армена Дишдишјана, „Русија је већ пето тржиште у свету и четврто у Европи, и логична је жеља холивудских студија да буду присутни на том тржишту на рачун стварања локалног производа. Али је за њих крајње важан добар партнер, који не само да ће узимати њихове технологије и финансије, већ ће и пружати схватање нашег тржишта.“ Другим речима, инвестиције у филм пристижу веома активно, а то значи да учесници тржишта имају разлога да верују да ће филмска индустрија у Русији превладати и ову кризу. 31


спорт

Разговор водио: Павел ЗАРУДНИ

Н

ећемо дуго чекати: 22. марта 2011. године у Паризу ће бити изабран нови председник ев­ роп­ске фудбалске асоција­ције (УЕФА). Пол будућег руко­ водиоца је познат – мушки, наци­о­нал­ ност такође није тајна – он је Француз. Он се зове Мишел Платини и има 55 го­ дина. Са вероватноћом 99,9 процената, конгрес УЕФА ће му уручити нови ман­ дат да кормилари фудбалом у Старом свету. Ми не гатамо у шољици кафе, јер ће избори бити без алтернативе − нико од колега легендарног Француза неће се одлучити да се супротстави троструком освајачу „Златне лопте“, који се показао не само на фудбалском терену, него и у кабинетском раду. Платини је, по сопственим речима, „умро као фудбалер“ када је навршио тридесет другу – 17. маја 1987. године, када је његов „Јувентус“ у последњем кругу италијанске лиге „А“ играо против „Бреше“... На изборима у Диселдорфу за њега се није гласало једогласно. „За“ је би­ло двадесет седам од педесет два руково­ диоца националних фудбалских федера­ ција. Одлучили су делегати који су предс­ тављали земље Источне Европе, на које се и ослањао нови председник. И управо присећајући се тих слатких тренутака за Платинија, почео је наш разговор. Росијскаја газета: Русија, многе бивше републике СССР и земље Варшавског уговора тада су гласали за вас – Фран­ цуза. Како сте успели да осигурате тако убедљиву подршку? Можда су ваши корени – словенски?

Мишел Платини: Не, моји су корени италијански, али то нема никакве везе са подршком коју сам добио. Чини ми се да сам подршку осигурао тако што сам био поштен у разговорима са председницима тих фудбалских асоцијација, које су ми поверовале. Нећу крити да сам у разговорима обећао да ћу учинити све што буде у мојој моћи да Источна Европе добије шампионат Европе и света. И шта се догодило? Пољска и Украјина су 32

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Платини скупљи од злата

Председник УЕФА – „Росијској газети“: Русија с правом добила Светски фудбалски шампионат 2018. године

постале домаћини ЕВРО-2012, а Русија ће организовати светски шампионат 2018! Ни у ком случају не инсистирам да је то моја заслуга, али сам одређени посао свакако одрадио. Речју, подршка на Истоку није била баш једногласна –

ЈАР, Пољска и Украјина, Русија и Катар – то су нове странице у нашој биографији које могу донети нови, свежи поглед на игру. У њиховим тежњама да организују шампионате ми сагледавамо не само жељу да се начини корак напред у еволуцији фудбала, него осећамо и снажну подршку владе на највишем нивоу

нису сви гласали за мене 2007. године. На пример, Украјина је подржала Јохаснсона. Али се ја надам да сам у претходним годинама успео да уверим сумњивце у озбиљност својих потеза, и сада очекујем другачију реакцију. РГ: За време док сте се налазили на челу УЕФА, донето је низ револуционарних промена у европском фудбалу. На које сте посебно поносни?

Мишел Платини: Радили смо заиста добро. Просудите и сами: обећао сам да ћу трансформисати европске купове у систем суђења – и ми смо то урадили. Најзад, одобрена су правила финансијске „фер игре“, по којима ће тимовима бити забрањено да троше више пара него што су зарадили. Још ригорознија је била реакција УЕФА и на понашање навијача, на испољавање ксенофобије на стадионима. Уопште узевши, учињено је доста, али је то тек почетак пута.

РГ: Сасвим је очигледно да ће Вас 22. марта 2011. године поново „крунисати“ на функциују руководиоца европског фудбала. С тим у вези намеће се питање – зашто нисте одлучили да идете још даље и борите се за функцију председника ФИФА. Није тајна да Међународна федерација фудбала такође у 2011. години бира свог новог руководиоца.

Мишел Платини: Видите, ја боље по­

з­најем европски фудбал. На челу ФИФА налази се искусни Јозеф Блатер, ког веома поштујем, и који се налази на свом месту. Колико ми је познато, он планира да остана на челу ФИФА и у још једном мандату. Јесам веома амбициозан човек, и волим да побеђујем, али ћу се ипак концентрисати на развој континенталног фудбала... РГ: Господине Платини, извините што сам Вас прекинуо, хтео бих да се вратим у сасвим недавну прошлост, конкретно на Цирих, где је обављен избор домаћина светског фудбалског шампионара 2018. и 2022. године. Уочи гласања цео свет је са ужасом пратио писање енглеске штампе и сазнао да су из Извршног комитета ФИФА одједном избацили двојицу чланова, и у том тренутку Ви сте предложили да се промени систем гласања и да се да право избора не 22 изабраних, већ 208 делегата конгреса међународне фудбалске федерације. Истина, Вас није подржао ни сам Блатер, али се идеја многима учинила интересантном...

Мишел Платини: Па и данас је то само идеја. Ви сте у праву, после свих тих скандала и компромитовања, учинило ми се да је дошло време за промене. Ако дамо право конгресу да бира земљуорганизатора Светског купа, несумњиво да ће се смањити корупционашка ком­ по­нента и улога појединачно узете личности. Данас је притисак на чланове извршног комитерта ФИФА огроман. Сваки од њих се стално налази под пресијом, и то не само новинара. Није тајна да је амбициозни кандидат који жели да у својој земљи види шампионат спреман да уложи огроман новац у развој инфраструктуре, изградњу и остало. То се чини поред осталог и зато да се на крају оствари профит. И ту се појављују саблазни. Код оних који претендују на улогу домаћина, и оних који гласају... Али када је људи са правом избора на десетину пута више, са њима се теже договорити, а и информација о овом или оном „дилу“ лако доспева у јавност. Верујте ми, у таквој ситуацији нико се неће упустити у прљаве игре – превелики

је ризик да се изгуби образ. У томе је предност мог предлога. Истина, постоје и недостаци, који изискују детаљну дораду плана. Погледајте и сами – у ФИФА има 208 асоцијација. У Европи и Африци по 53 гласа, у Јужној Америци свега 10. При таквом односу снага, тај континент никада неће добити светски шампионат, а знате да у Јужној Америци играју такве репрезентације као што су Бразил, Аргентина, Уругвај!

РГ: Узгред, током последњих година сагледава се тенденција да ФИФА, подједнако као и УЕФА, дају право на организацију светских шампионата и Европског шампионата оним земљама које нису имале нарчитог успеха у погледу резултата, али су перспективне са аспекта развоја фудбала. У одлукама Извршних комитета многи проналазе и политичке конотације. Рецимо, када сте шампионат дали ЈАР, чак ни у Африци нису сви поздравили ту одлуку.

Мишел Платини: А по Вама, ко­ ји је задатак ФИФА и УЕФА? Ја ћу вам одговорити – откривати нове зем­ље

33


спорт

и хоризонте, давати шансу да се фуд­ бал развија тамо где то може бити перспективно. ЈАР, Пољска и Украјина, Русија и Катар – то су нове странице у нашој биографији које могу донети нови, свежи поглед на игру. У њиховим тежњама да организују шампионате ми сагледавамо не само жељу да се начини корак напред у еволуцији фудбала, него осећамо и снажну подршку владе на највишем нивоу. То је већ не само спорт – у земљама се појављују нови стадиони, аеродроми, хотели – укупно узевши, на добнитку је цео свет! И са тог аспекта, да, слажем се са вама, одлуке су умногоме политичке. Они који не поздрављају сличне тенденције вероватно су завидни, али у будућности свако има шансу. РГ: Чак и Енглеска?

Мишел Платини: Не видим никакве препреке да и Енглези покушају да још једном поднесу своју кандидатуру.

РГ. А ако се појаве нови разобличавајући чланци у штампи магловитог Албиона?

Мишел Платини: То није питање за мене. Они сами треба да решавају проблеме у својој кући. Мада су, наравно, ти скандали делимично покварили Британцима имиџ уочи гласања. РГ: Вратимо се поново у Цирих. Уочи часа „X“ одлучено је да се гласа тајно, 34

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Данас је притисак на чланове Извршног комитерта ФИФА огроман. Сваки од њих се стално налази под пресијом, и то не само новинара. И ту се појављују саблазни. Али када је људи са правом избора на десетину пута више, са њима се теже договорити, а и информација о овом или оном „дилу“ лако доспева у јавност и да се не објављује ко је од чланова Извршног комитета за кога гласао. Сматрате ли то правилним?

Мишел Платини: Да. Узгред речено, ја ни данас не знам ко је од мојих колега коме дао глас. РГ: А Ви сами, коме сте дали глас?

Мишел Платини: Ја? Ееее... Не сећам се. Не, најозбиљније, не сећам се. (смех)

РГ: То јест, нећете да кажете.

Мишел Платини: Не. Ја сам гласао за оне које сам сматрао најдостојнијим. РГ: Онда нам оцените коначни избор – које су перспективе победника да организују светске шампионате боље од претходних?

Мишел Платини: Почећу од 2018. го­ди­не, ако допустите, пошто видим да Вас Катар интересује знатно мање. Дакле, није тајна да су светски шампионати одржавани у Западној Европи већ десет пута, док су други региони континента били запостављени. Мишљења сам да је управо та околност била и један од кључних фактора који су утицали на чланове Извршног комитета приликом избора Русије. Уз све то, ми смо видели изванредну пријаву која је доказала сву озбиљност ваших намера. Користим прилику да још једном упутим најтоплије поздраве Русији. Избор је био веома тежак зато што су све пријаве биле изузетно квалитетне. Све је припремљено професионално, и ми смо осећали истинску страст која је долазила од сваког кандидата. Сви који су претендовали на право да организују главни фудбалски форум били су достојни да буду најбољи. Као руководилац УЕФА, могу се поносити

фото: Associated Press

Програм финансијског „фер-плеја“ РГ:Можете ли навести основне правце развоја европске фудбалске асоцијације у наредним годинама? Мишел Платини: Како сам већ рекао, усвојили смо програм финансијског „фер-плеја“. Он је кључна карика за будућност европског фудбала. Примораваћемо клубове да покривају своје трошкове на рачун средстава која су сами зарадили. Концепција се почела реализовати ове године, и ми ћемо наставити рад у 2011. и 2012. години, а од сезоне 2013/14. она ће постати и обавезна за спровођење. Осим тога, намеравамо да штитимо интересе вида спорта. Фудбал је игра, а тек потом комерцијални производ. Најпре спорт, а потом тржиште. Најпре шоу, а потом бизнис. УЕФА наставља да ради са националним асоцијацијама, са судијама и навијачима, и заједнички ћемо решавати све проблеме. Разуме се, УЕФА неће заборавити ни развој дечјег, омладинског и женског фудбала на континенту. Милиони људи фудбал играју на аматерском нивоу, и то морамо имати у виду. Намеравамо да заштитимо фудбал од корупције, сивих схема и игре на „црном тотализатору“, да привијамо поштовање према фудбалу, племенитости, здрављу играча, правилима игре, судијама, ривалима и навијачима. У фудбалу нема места за расизам и ксенофобију, за грубости и допинг. Фудбал је лепота и хазард, где испод форме не виси боја коже, и за УЕФА ће то тако бити увек.

свим фудбалским асоцијацијама које су претендовале на светски шампионат, али Русија, као победник, стоји на посебном месту. Не сумњам да ваша земља има снаге да организује најлепши шампионат света 2018. године! Надам се такође да ће и Катар организовати првенство 2022. године на највишем нивоу. РГ: Господине Платини, признајте, је ли теже играти фудбал или руководити тим сложеним организмом?

Мишел Платини: Не могу вам одго­ ворити прецизно, јер то није могуће. Ја сам играо давно, пре много година, давао голове, радовао се победама и патио због пораза. Сада се игра наставља. Али сам сада у другој позицији. И у садашњем статусу постоје и преноси, и голови, и корнери, и слободни ударци. И радост када се реализују постављени задаци није ништа мања од постигнутог гола! Не могу замислити свој живот без те велике игре, којој сам дао целог себе без остатка. 35


Русија у сликама

ГЕОПОЛИТИКА фебруар 2011.

Бајкал

Роcсийская газета www.rg.ru Бајкалско језеро се са правом може назвати једним од најлепших и јединствених места у Русији. Налази се у јужном делу источног Сибира. То је најдубље језеро на планети, највећи резервоар пијаће (пресне) воде, а у Русији га многи по традицији називају морем. Богато је

мноштвом реликтних природних, културних и историјских објеката. Бајкал ужива изузетну наклоност не само Руса, него и странаца. Језеро је 1996. године стављено на списк објеката Светске баштине УНЕСКО. фото: Vostock-Photo

Rusija & Srbija  

Russia Beyond the Headlines is an internationally recognized source of political, business and cultural news and analysis. It offers origina...

Rusija & Srbija  

Russia Beyond the Headlines is an internationally recognized source of political, business and cultural news and analysis. It offers origina...