Page 1

Министар Лавров у посети балканским земљама

фото: ITAR-TASS

Не треба бирати између Русије и Запада Рамзан страшни

Сандук гостујућег глумца

Председник Чеченије Рамзан Кадиров у стр. 14-17 интервјуу за Росијску газету

Нова књига успомена познатог глумца Алексеја Баталова стр. 30-32

У сусрет

фото: Nikolay Korolev

стр. 4-7

паради победе

фото: фонет

у сарадњи са ”росијском газетом”, русија, мај 2011.


садржај

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

економија

ИП „Геополитика пресс д.о.о.“ Мурска 1/4, 11000 Београд, Србија тел: + 381 11 3808 912 факс: +381 11 3349995 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs Слободан Ерић, директор и главни и одговорни уредник Геополитика пресс, превод са руског језика Ирена Момчиловић, дистрибуција, оглашавање и ПР Катарина Бунтић, пословнотехнички секретар и превод са енглеског језика Ликовно-графичка обрада Геополитика пресс

2

Владимир Путин намерава да подигне обим страних улагања у руску економију на нови ниво

22

politika

4

Совјетски човек Да би се одгајио „совјетски човек“ било је потребно више од пола века. Колико ће времена бити потребно да се он преваспита?

Логика „хладног рата“ више не ради Министар иностраних послова русије дао је савет балканским колегама: не треба бирати између Русије и Запада

8

Русија и Србија: нове размере партнерства

фото: Ria Novosti

Александар Горбенко, председник редакцијског савета Павел Негоица, генерални директор Владислав Фронин, главни уредник Јевгениј Абов, директор проjeктa Јуриј Совцов, извршни уредник Елена Славина, помоћник уредника http://slavina@rg.ru Андреj Шимарскиj, главни дизаjнер Андреј Зајцев, директор фотографиje фронта Николај Корољев, уредник фотографије Јулија Голикова, маркетинг и оглашаванье http://golikova@rg.ru Евгениja Томилова, ПР http://tomilova@rg.ru

За оне који плаћају

друштво

Лидери Русије и Србије дошли су до закључка да за економску сарадњу двеју земаља не постоје препреке

11 14

Русија има среће

наука

Сергеј Караганов, декан факултета светске економије и светске политике националног истраживачког универзитета

26

Рамзан страшни Председник Чеченије Рамзан Кадиров у интервјуу за Росијску газету

међународни односи

18

Џексон и веник неће донети ништа добро Какве су перспективе „ресетовања“ комерцијалних односа између русије и сад

Сколково: престоница иноватора С којим научним пројектом човек има шансе да доспе у руски иновациони град Сколково?

култура

фото: ITAR-TASS

Издавачка кућа „Росијскаја газета“, адреса: 24 булевар 4 Правди улица, спрат 12, Москва, Русија, 125993 тел: +7(495)7753114, факс: +7(495)9889213

фото: фонет

21

30

Маказе станиславског „Сандук гостујућег глумца“ – тако се назива нова књига успомена, на којој сада ради славни руски глумац Алексеј Баталов.

спорт

33

Натурализацијом до медаља Хоће ли нам странци помоћи да постижемо рекорде?


У Москви је одржана проба Параде победе, која ће традиционално бити одржана 9. маја на Црвеном тргу.

12. април, дан лета Јурија Гагарина у космос, проглашен је за међународни дан првог лета човека у космос.

фото: ITAR-TASS

фото: Ilya Varlamov

април 2011

фото:Reuters/Vostock-Photo

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

фото:Reuters/Vostock-Photo

месец у сликама

април 2011

24. априла православни верници целе Русије прославили су свој највећи празник.

У Москви је 16. априла направљена антикорупциона акција „Беле кецеље“. У овој манифестацији је фото: Kommersant учествовало 50 000 људи, међу којима и активисти омладинског покрета „Наши“, који су основали комитет „СТОПКОРУПЦИЈА“ 3


политика

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Логика „хладног рат Министар иностраних послова Русије дао је савет балканским колегама: не треба да бирате између Русије и Запада Пише: Владислав Воробјов

4

фото: фонет

Ш

та треба учинити да би човек могао за један дан не само да посети три балканске земље, него и да се сретне с лидерима тих држава? Једноставно да се нађе у авиону шефа МИП Русије Сергеја Лаврова који је стизао на аеродроме Подгорице, Охрида и Љубљане у невероватном темпу. Тако је и учинио дописник „Росијске газете“. Лавровљево тродневно дипломатско путовање по Балкану почело је 19. ап­ рила посетом Београду. У Србији, Цр­ ној Гори, Македонији и Словенији шеф руског МИП-а је, без сумње, био дуго очекивани гост. Па ипак, министар је у свакој од тих земаља морао на при­ ме­­рима да доказује да је у Москви већ одавно изашла из политичке моде подела Европе на Исток и Запад. Ње­ гови саговорници, међу којима и тамо­ шњи новинари на конференцијама за штампу, сваки час су му стављали до знања да никако не могу да преболе прошлост. Нема сумње да је тешко одрећи се навике да се непријатељи траже у суседству, да се у изјавама политичара на високим положајима виде знаци новог међудржавног сукоба и да се веру­је да ће нам сваког трена поћи за руком да разоткријемо подмукле пла­ нове оних који се спремају за напад.

Између осталог, Лавров је и о томе го­ворио са својим колегама у Србији, Црној Гори, Македонији и Словенији. И уопште, треба ли балкански полити­ чари да бирају између Русије и Запада? Разговор на ову тему почео је у Београду на преговорима руског дипломате број један са својим српским колегом Вуком Јеремићем. „Мислим да је тај вештачки антагонизам заснован на старој логици: или сте са Западом, или са Истоком“, истакао је Лавров. „Треба напустити такве стереотипе, тим пре што се у документима које су одобриле Русија и ЕУ на највишем нивоу отворено каже да интеграциони процеси у различитим деловима Европе не треба да противурече један другом, већ да се

узајамно допуњују. Корисно може бити и једно и друго“. „Ја разумем да смо се сви ми родили у другом времену, да су нас на различите начине васпитавали и учили у школи. Још су живи инстинкти да се у свему види игра с нерешеним резултатом“, наставио је Лавров на ту сентименталну тему већ у Охриду, одговарајући на „лукаво“ питање тамошње новинарке да ли његова посета Балкану значи спремност Русије да поврати свој некада врло јак утицај у овој стратешкој области Европе. „Нажалост, код низа савремених европских политичара евидентни су такви ставови, па понекад препоручују појединим земљама да бирају између Европе и Русије. Ову


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Министар Лавров: Прво, нисам чуо да је српско руководство изјавило да намерава да ступи у Северноатлантску алијансу. Друго, за разлику од повластица које нуди чланство у Европској унији, ми не схватамо које повластице нуди чланство у НАТО-у у савременим условима

застарелу логику поништио је живот. Русија има јасну спољну политику: ми хоћемо да на најприснији начин и на узајамно корисној и равноправној основи сарађујемо са свим земљама које су на то спремне“. Истина, данас је балканским државама само спремност очигледно недовољна да се упусте у праву конкурентску борбу са својим колегама из Европе на руском тржишту. Јер управо су Французи, Немци, Шпанци и Белгијанци одавно заборавили све своје некадашње фобије, схвативши какви их масни залогаји очекују на просторима Русије. Балкан умногоме тапка у месту. Из­ ме­ђу осталог и због унутрашњих политичких проблема. Три дана пре посете руског министра Београду, у српској престоници је неколико десе­ тина хиљада људи изашло на централне градске улице захтевајући одржавање превремених избора, пошто, по њихо­ вом мишљењу, власти нису у стању да савладају економску кризу која се и даље продубљује, и да победе корупцију. „Ми пратимо те процесе“, истакао је Лавров. „Верујемо да ће све политичке

фото: фонет

та“ више не важи

сна­ге у Србији одговорно приступати решавању свих проблема.“ У Македонији је ситуација још гора. Та­мо је распуштен парламент и за са­ да нико не зна како ће се завршити најновија македонска политичка криза. У Црној Гори и Словенији ситуација је такође далеко од идеалне. Другим речима, на Балкану и даље ври. Сло­ веначки новинари нису одолели ис­к у­­ шењу да претпоставе како је Ла­в­ров намерно дошао на Балкан у тако на­ петом тренутку. То јест, у тре­ну­тку када су његови саговорници најсклонији да праве уступке. „Да ли је то тачно?“ без увијања су питали руског министра у Љубљани. И добили су исцрпан одговор: „Ми не планирамо посете у зависности од унутрашње политичке ситуације у овој или оној земљи. Ова посета је била испланирана пре око три месеца и представља плански до­га­ђај који одражава ниво наших односа с балканским земљама, узајамну заинтересованост држава у региону и Руске Федерације за јачање сарадње, историјских веза, традиција, духовне блискости и реализацију, на тој осно­

ви, узајамно корисних пројеката које можемо заједно да остваримо. То је једини циљ моје посете земљама реги­ она. Ми се дружимо с балканским колегама зато што је то логичан правац руске спољне политике, а не зато што се у тим земљама догађају неки уну­ трашњи процеси. Искрено желимо да наши пријатељи на Балкану јачају стабилност својих држава. Видимо да су за то заинтересовани сви наши партнери“. Па ипак, шта је сада Русији потребно на Балкану? Ово питање очигледно није давало мира свим новинарима, без изузетка, који су долазили на конференције за штампу у четири балканске државе чији је Лавров био гост. Пријатељство за пријатељство − али шта је циљ? О томе су руског ми­ нис­тра питали у српској телевизијској емисији „Око“. Лавров је прилично темељно поставио све ствари на своје место: „Мислим да пријатељски односи међу народима нипошто нису чинилац који се може оставити по страни. Можда је, чак и у многим случајевима, то главни чинилац. Ми знамо за 5


примере превртљивости пријатеља, али у нашим односима са Србијом никада није било таквих ситуација, и то је само по себи драгоцено. То што су наше земље различите по вели­чи­ ни, по геополитичком положају, по економском стању, нимало нас не спре­ чава да сарађујемо на равноправној основи. Цитираћу из чланка Вука Јеремића у руском часопису ‘Међународни жи­ вот’ о нашим односима. Он посебно под­влачи да Руси никада нису имали неких себичних интереса у односима са српском браћом. И то није празна прича, то заиста одражава стање наших односа, наше узајамне сарадње. При томе, разуме се, када говоримо о економији, конкретни договори ће одражавати равнотежу интереса из­ ме­ђу велике руске економије и мање крупне српске економије, али ће то увек бити добровољни договор – договор који се темељи на схватању обе страна о сопственој, прагматичној користи од овог или оног пројекта. Управо се у оваквом кључу одвијало разматрање перспектива наше сарадње када су се прошле године срели наши председници, и за време посете председника владе Руске Федерације Србији, прошлог ме­ сеца. Управо на томе наше компаније и економске институције заснивају међу­ собну сарадњу. Слажем се с мојим колегом који је го­ во­рио да Декларација о стратешком партнерству фиксира достигнуте резул­ тате, али истовремено и формализује одлучност обеју земаља, као и њихових руководстава, да се крећу напред и да још више продубљују нашу међусобну сарадњу у енергетици, у инвестиционој сфери, у сфери савремених технологија, културе, омладинске и студентске размене, у сфери најшире сарадње међу грађанским друштвима. То заиста треба да означи нови квалитет наших односа и у томе је главни смисао документа који ће, надам се, у најскоријој будућности потписати наши председници“. Па ипак, од свих балканских држава у којима је тих дана боравио Лавров, није Србија већ Словенија најупечатљивији пример за то колико активни, узајамно корисни и перспективни могу бити односи европских држава с Русијом и обр­нуто, ако се одбаце старе фобије и стереотипи. У марту ове године Љуб­ љану је посетио председник руске владе 6

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

фото: фонет

политика

протеклих годину да­на две­ма земљама је успе­ ло да повећају робну ра­­з­мену за читавих 38 про­цената. И при томе ни­један експерт који се разуме у руско-словеначке односе неће тврдити да су стране достигле „плафон“. Напротив, Москва и Љуб­ љана на билатералном ни­ воу тек што су се „при­дигле с пода“. Није искључено да ће Словенија постати један од кључних партнера Русије приликом изградње гасовода „Јужни ток“. Осим тога, усвојен је специјални програм за проширивање билатералане економске сарадње. У њега је ушло тридесет заједничких пројеката, с акцентом на иновациону компоненту.

Министар Лавров: Ми знамо за примере превртљивости пријатеља, али у нашим односима са Србијом никада није било таквих ситуација, и то је само по себи драгоцено. То што су наше земље различите по величини, по геополитичком положају, по економском стању, нимало нас не спречава да сарађујемо на равноправној основи Владимир Путин. У априлу је тамо био гост шеф руског МИП-а. Повећано интересовање Москве за Словенију није случајно. Само за


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

правних повластица у трговини с Руском Федерацијом као што има Србија. Ми с нашим српским пријатељима имамо Споразум о слободној трговини. Сада се завршава рад на томе да се прошири списак робе ослобођене пореза. Убеђен сам да ће то омогућити да ефикасније и слободније тргујемо једни с другима. Економија се не своди само на трговину. У савременој епохи су много потребнији облици инвестиционе сарадње, осни­ вање заједничких предузећа, и ту ћемо, мислим, са Србијом имати много више успеха него у односима са многим земљама. Посебно ћу издвојити сарадњу у ’Јужном току’. То је прави општеевропски про­ јекат у чијој реализацији учествују не само руске компаније, него и фран­­цуске, немачке и италијанске.

У педесет региона Русије већ ради више од двеста предузећа са словеначким капиталом. У исто време, како истичу у МИП-у РФ, присуство руских инвес­ тиција у Словенији је за сада незнатно, иако крупне руске компаније показују повећано интерсовање за учешће у приватизационим програмима слове­ начке владе. Није тајна да развој рускословеначке сарадње у том правцу често кочи управо навика да се сви, а међу њима и инвеститори, деле на своје и туђе. Али Словенци очигледно раде на себи, а успут и суседима из заједничког европског дома понекад показују добар пример. Али, вратимо се поново телевизијској еми­сији „Око“. Ево шта је одговорио Лавров на питање зашто је, по његовом мишљењу, руско-словеначка робна размена три пута већа него рускосрпска: „Словенија нема ни каквих уговорно-

Нарочито добре перспективе се отварају у вези с програмом развоја фармацеутике, који је одобрила руска влада. Српске фармацеутске компаније већ показују интересовање за то. Нама ће бити драго да оне дођу на руско тржиште, као и други српски инвеститори у областима где има основе за узајамну корист Пројекат који ће обезбеђивати сна­б­ де­вање енергијом више од де­се­тине европских држава и у чијој реали­за­ цији Србија има врло активну и важ­ ну улогу. Напомињем да су током не­да­вне посете председника владе Руске Федерације Владимира Путина Београду потписани важни документи, укључујући и документ о оснивању компаније која ће се бавити разрадом и реализацијом пројекта ’Јужни ток’ у његовом српском делу. Имамо много

других енергетских пројеката. Истичем међусобну сарадњу наших компанија у оквиру компаније ’Нафтна индустрија Србије’, складиште гаса ’Банатски двор’. Перспективе постоје у читавом низу других праваца енергетске (и не само енергетске) сарадње. Добро је дошао, и већ је почео, прилив инвестиција из Србије у Русију. Нарочито добре перспективе се от­ва­ ра­ју у вези с програмом развоја фа­р­ма­ цеутике, који је одобрила рус­ка влада. Српске фармацеутске ком­паније већ показују интересовање за то. Нама ће бити драго да оне дођу на рус­ко тржиште, као и други српски инвес­ титори у областима где има основе за узајамну корист.“ Али, као што је познато, на Балкану се не може бити богат само од економије. На­ро­чито у Србији – земљи која, за раз­лику од својих суседа, наставља да тражи своје место на општеевропском простору. И зато Лавров из телевизијске емисије „Око“ једноставно није могао отићи без питања о томе зашто је Русија против уласка Србије у НАТО. „Прво, нисам чуо да је српско руко­ водство изјавило да намерава да ступи у Северноатлантску алијансу. Друго, за разлику од повластица које нуди чланство у Европској унији, ми не схватамо које повластице нуди чланство у НАТО-у у савременим условима. Разлози због којих је Северноатлантски блок био створен одавно су нестали без трага, нема више ни Совјетског Савеза који треба обуздавати, нема Варшавског уговора, нема социјалистичког лагера. Постоји Европа која треба да буде је­ дин­ствена. Постоје декларације које су донели председници свих европских земаља, свих евроатлантских земаља о томе да је наша безбедност недељива, да ми нисмо више непријатељи, да нисмо противници, да постоје општи изазови и претње које имају трансгранични карактер. И да бисмо се тим претњама ефикасно супротстављали, нема ни­как­ ве потребе задржавати логику ’хладног рата’, задржавати линије по­дела у Европи и, штавише, тежити да се те линије померају све даље и даље на Исток. Али, поновићу, ја се с пош­то­­вањем односим према позицији Србије: нисам чуо да је Београд тежио чланству у НАТО-у, и ми уважавамо ту позицију као ону која одражава дубоко и мудро разумевање садашње ситуације у Европи.“ 7


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Лидери Русије и Србије дошли су до закључка да за економску сарадњу двеју земаља не постоје препреке

Русија и Србија

фото: фонет

оружје политика и безбедност

нове размере партнерства Пише: Јулија Петровска

Р

адна посета председника Владе Руске Федерације Владимира Путина Београду потврдила је да Србија остаје главни политички и економски партнер Русије на Балкану. У центру пажње на рускосрпским преговорима била су политичка и економска питања, укључујући и реализацију пројекта „Јужни ток“, који, по оцени председника Бориса Тадића, има за Европу изузетан стратешки значај. Путин је поново изразио подршку српским властима по питању Косова и Метохије, а такође је подсетио на спремност Русије да инвестира средства у српске инфраструктурне пројекте. Обе стране су нагласиле да тежња Србије да уђе у ЕУ не омета развој веза с Русијом. Током следећих месеци очекује се потписивање Споразума о стратешком партнерству између двеју држава. Од свих балканских земаља с којима Русија сарађује, политичке и економске везе најуспешније развија управо са Србијом. За Београд, који у међународним односима гради вишевекторску линију, сарадња с Москвом представља један од главних праваца спољне политике. При томе Русија спада у тројку највећих 8

трговинских партнера Србије. Године 2010. робна размена између двеју земаља износила је 2,692 милијарди долара од којих 2,157 милијарди отпада на руски извоз. Обим руских инвестиција у српску економију премашио је милијарду долара. Посебно место у економској сарадњи двеју земаља заузимају енергетски пројекти који се остварују у оквирима међувладиног споразума потписаног у Москви 25. јануара 2008. године. По том споразуму компанија „Гаспром њефт“ купила је за 400 милиона евра акције „Нафтне индустрије Србије“ (НИС). Предвиђена је и изградња деонице од 400 км гасовода „Јужни ток“ на територији Србије, као и модернизација складишта гаса „Банатски двор“. Реализација ових као и нових пројеката, подробно је разматрана за време сусрета руске и српске делегације у Београду 23. марта.

Преговори и договори

Недавна посета Владимира Путина је његово друго путовање у Србију од јуна 2001. године (тада је ову земљу посетио као председник). Путин се срео с Борисом Тадићем, премијером Мирком Цветковићем, посетио је парламент и

разговарао с представницима политичких партија. У својим изјавама у Београду Путин је посебно нагласио да ће пројекат „Јужни ток“ бити реализован, да ће подршка Москве политици Београда по косовском питању остати непромењена, и да оријентација Србије на ЕУ не изазива забринутост Русије. „Русија је била и остаје савезник Србије по питању Косова и Метохије и не треба објашњавати разлоге за то. Они проистичу из историјских веза и блискости између двеју земаља“, рекао је Путин на заједничкој прес-конференцији с Тадићем у Палати Србије. Говорећи о европској оријентацији Београда, Путин је истакао да Москву не брине овај приоритет српске политике, додавши да је „сасвим могуће учинити тако да европска интеграција Србије не наноси штету њеним односима с Русијом“. Дотичући се економских питања, премијер је рекао да се у модернизацију компаније НИС, која претендује на регионално лидерство, усмеравају значајне руске инвестиције. „Само ове године руски учесник намерава да уложи 500 милиона евра“, рекао је Путин, подсетивши да је прошле године „Гаспром њефт“ инвестиро


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

290 милиона. Путин је подсетио да је у току реализација пројекта „Јужни ток“, као и други зајед­ нички подухвати, као што је припрема за експлоатацију подземног складишта гаса „Банатски двор“. Два лидера су разговарала и о руском кредиту за Србију у износу од 800 ми­ лиона долара. Планира се да део ове суме буде потрошен на пројекте у области железничког саобраћаја. Руске компаније су нарочито спремне да учествују у изградњи метроа у Београду и логистичког центра на Дунаву, који ће обезбедити непосредни бродски саобраћај између двеју земаља унутрашњим воденим путевима. Говорећи о пројектима који ће се финансирати средствима руског кредита, Тадић је рекао да ће „то бити пројекти у области железничког саобраћаја, као и превоза робе железничким пругама“. Тадић је истакао да је разматрано и неколико нових пројеката у вези с прои­ зводњом електричне енергије. Било је речи о потенцијалу руских партнера у области производње електричне енергије и модернизације термоелектрана у ве­ ли­ким градовима Србије, како би се повећао коефицијент њиховог корисног дејства. Тадић је саопштио да је Србија заинтересована да продаје Русији пољо­ привредне производе (према рас­по­ло­ живим подацима, извоз српских пољо­ привредних производа у Русију прошле године је порастао за 250 одсто). „Убеђен сам да можемо ту наћи велике могућности за робну размену“, рекао је председник. Он је такође истакао посебан интерес српских грађевинских компанија за учешће у руским инфраструктурним про­ јек­тима, пре свега у изградњи објеката за Олимпијске игре у Сочију и Светски фудбалски шампионат у Русији. Према Тадићевој оцени, најважнији за­к­љу­чак сусрета је да нема никаквих огра­ничења за економску сарадњу између Србије и Русије. Током Путинове посете две стране су потписале споразуме о сарадњи у области саобраћаја, туризма и науке.

„Јужни ток“ – нови импулс за Европу

Према оцени председника Тадића, „Ју­ж­ ни ток“ има изузетан стратегијски зна­чај за Ср­бију и Европу у целини. Пре изве­ сног времена појавиле су се гласине да реализација овог пројекта може бити привремено заустављена, али оне нису потврђене. „Гаспром“ је почетком априла

изјавио да завршава техничко-економском део пројекта и да ће током лета изнети суму инвестиција и коначну маршруту гасовода. Очекује се да ће до 2012. године бити завршени сви пројектантски радови. Објављено је да ће се цевовод градити истовремено у свим земљама кроз које пролази „Јужни ток“. Техничко-економско образложење српске деонице гасовода је већ завршено. За реализацију пројекта у Србији форми­ рано је заједничко предузеће („Гаспром“ 51 одсто, „Србијагас“ 49 одсто). Пре­ма речима генералног директора „Срби­ јагаса“ Душана Бајатовића, изградња „Јужног тока“ почеће у другом кварталу 2013. године, али ће у Србији почети нешто раније. У оквиру Путинове посете Србији главни извршни директор прој­ ек­та „Јужни ток“ Марсел Крамер и на­ чел­ник одсека за управу пројектима „Гаспрома“ Леонид Чугунов обавили су презентацију под називом „Јужни ток – допринос конкурентности Европе у сфери енергетике“, на коју су били позвани представници пословних и политичких кругова. Према оценама „Гаспрома“, изградња де­о­ни­це гасовода на територији Србије омогућиће отварање око 2500 нових радних места, привући ће око 1,5 милијарди евра непосредних инвестиција и обезбедити добит од транспорта гаса у висини од преко 4 милијарде евра током двадесет пет година његове експлоатације. Леонид Чугунов је истакао да ће изградња гасовода „Јужни ток“, осим решавања општеевропског задатка обезбеђивања додатне количине гаса,,дати моћни подстицај развоју гасно-транспортног система Србије и постати гаранција њене енергетске безбедности. Србија после реализације пројекта пла­нира да годишње зарађује више од 100 мили­јарди евра од транзита гаса преко своје територије. Министар за животну средину Србије Оливер Дулић је подсетио да ће кроз Србију проћи крак гасовода дужине 470 км, а у његову изградњу ће бити инвестирано 700 милиона евра. Министар је истакао да „Јужни ток“ ужива потпуну политичку подршку у Србији. Пројекат „Јужни ток“ реализује се како би се диверсификовала маршрута испоруке гаса европским потрошачима, и подразумева изградњу гасовода испод дела Црног мора у земље Јужне и Средње Европе. Укупна пројектна моћ морске деонице „Јужног тока“ достићи ће 63 милијарде кубних

ме­тара годишње. Вредност изградње гасовода оријентационо ће износити око 15,5 милијарди евра. За реализацију суво­земног дела пројекта потписани су међувладини споразуми са Бугарском, Србијом, Мађарском, Грчком, Словенијом, Хрватском и Аустријом.

Нове могућности за привлачење инвестиција

Многи стручњаци које цитирају српски медији истичу да посета Владимира Путина отвара могућности за привлачење великих инвестиција у земљу и служи као сигнал за ширење веза чији потенцијал још увек није исцрпљен. Председник Савеза економиста Србије Драган Ђуричин сматра да пред Србијом стоје два циља: „Да остане на путу европ­ ских интеграција и да обезбеди моћни прилив руског капитала“. Према његовим речима, „Србија обавезно мора бити оријентисана проевропски али она не сме бити оријентисана антируски“. Економиста Мирослав Здравковић сматра да после Путинове посете „треба очекивати руске инвестиције и реализацију кредита, а такође оздрављење српског извоза у Русију“. „Није искључено да ћемо до краја године постати највећи извозник у Русију од земаља бивше Југославије“, истакао је Здравковић, додавши да за сада у томе води Словенија. Председник Асоцијације корпоративних директора Србије Топлица Спасојевић сматра да Путинова посета отвара нове могућности за ефикасну међусобну сарадњу. Према његовој оцени, Србија би могла да постигне више у сарадњи с Русијом у областима као што су пољопривреда, аутомобилска индустрија, као и грађевинарство. Председник српског бизнис клуба „Прив­ редник“ Бранислав Грујић сматра да Пу­ ти­нова посета даје снажан подстицај тражењу нових начина повећања обима узајамне сарадње. Грујић је изразио неоп­ ходност смањења трговинске нерав­но­ теже, а такође стварања одговарајућег система који би омогућио српским компанијама да нађу своје клијенте у Русији. Тако се, на пример, у грађевинској сфери предлаже оснивање „централне канцеларије“ која би водила преговоре о крупним пројектима у Русији (и земљама бившег СССР) пошто поједине српске компаније немају економски и финансијски потенцијал за самосталан рад на руском тржишту. 9


политика

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Сећање на Колумба у космосу Руски центар на Филолошком факултету у Београду низом манифестација обележио годину Јурија Гагарина

Ј

уриј Гагарин је, да се изразимо језиком модерне културе, био „икона“ Совјетског Савеза. Руска Федерација данас с поносом чува успомену на првог великог хероја космоса. Ова година је посвећена Јурију Гагарину, и тим поводом одржано је низ пригодних културних манифестација у Русији и изван ње. Ехо тих свечаности стигао је и у Србију, захваљујући познатом Фонду „Руски свет“ и Руском центру у Београду. Бојана Сабо, руководилац Руског центра, иначе асистент руске књижевности 20. века на Филолошком факултету, где је седиште центра, говори о обележавању године Јурија Гагарина у Србији: „Годишњица рођења Јурија Гагарина обележена је приказивањем филма, који је допуњен једним предавањем о овом великом космонауту, где су поред најважнијих делова из његове биографије приказане и слике, од раног детињства до

полетања у космос и после. Професор Математичког факултета из Новог Сада Душан Марчета одржао је предавање „Русија у космосу“, у ком је приказао буквално сва космонаутичка достигнућа тадашњег Совјетског Савеза, од првих освајања Космоса, Спутњика, животиња у Космосу, па до присуства човека“, наводи руководилац Руског центра. Зидне новине красе зидове Руског центра. Реч је о раним радовима раних младих уметника. Другим речима, Руски центар је био домаћин и покровитељ дечије изложбе цртежа посвећених Гагарину. „То су радила деца која имају по седам и мање година. Желели смо да видимо како они замишљају ракете, космос, освајање света. Ми смо их припремили кроз презентацију на руском језику, кроз коју смо их упознали уопште са животом Јурија Гагарина. Причали смо им како је изгледао тај први лет, приказивали документарне филмове, слике. Потом

Кућа руске културе „Руски центар је основан пре годину и по дана на Филолошком факултету у Београду. Првенствено је намењен студентима, ђацима који уче руски језик, и уопште свим љубитељима руског језика, руске књижевности, руске културе. У центру имамо библиотеку од преко хиљаду наслова. С обзиром на то да је ово најсавременије опремљена учионица на Филолошком факултету, ми овде у преподневним сатима изводимо вежбања за студенте филолошког факултета, а у поподневним сатима радимо као центар; обично месечно имамо два до три предавања из различитих области: уметности, књижевности и културе, затим разне радионице овде постоје, приказују се руски документарни и уметнички филмови, тако да постоји читав низ активности“, каже Бојана Сабо. Она посебно истиче улогу првог руководиоца, професорке Корнелије Ичин, зато што је управо њеним залагањем овај центрар и настао. Сви руски центри, којих има преко сто у свету, учествовали су ове године у обележавању Гагариновог освајања космоса. 10

Бојана Сабо, руководилац Руског центра

је у основним и средњим школама ор­ га­низовано такмичење из области поз­ навања Гагарина и његове биографије, на ком су ученици показали завидно знање. Деца су разумела основну поруку − да је то било нешто што је јако важно за чове­ чанство“, истиче Бојана Сабо. У Србији и данас постоје многи који се сећају те велике научно-технолошке и медијске сензације шездесетих година. Њима, али и будућим генерацијама, пос­ већен је рад једне студенткиње, сарадника Руског центра, на тему како је београдска штампа писала о тим догађајима. „Југословенске новине су тих месец дана интензивно писале о Гагариновом лету, како проводи време, о космичким истраживањима. Мени су биле јако занимљиве реакције људи на улици које је заустављао неки наш новинар. Људи су са усхићењем говорили да никад нису ни замишљали да је тако нешто могуће, да уопште нису могли ни да замисле да ће се за време њиховог живота тако нешто догодити.“ На наше питање које су за њу прве асо­ цијације када се изговори име Јурија Га­ га­рина, Бојана Сабо каже: „Херој, подвиг, и нешто загонетно, као тајновита бајка.


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Сергеј Караганов, декан Факултета светске економије и светске политике Националног истраживачког универзитета – Више школе за економију

Русија има среће

Т

алас побуна и револуција на Блиском Истоку опет је на дуже време подигао цене нафте. Моја реакција: „Доврага, моја земља поново има среће.“ И прохтело ми се да напишем нешто мало озбиљније о феномену који је готово без преседана у историји Русије током по­ след­њих сто година. Она је почела да има среће. Али та срећа је двосекли мач. Готово цео 20. век – од 1914. године, Русија је доживљавала историјску катастрофу и њене последице. Година 2000. ће се у ретроспективи, могуће је, сматрати прекретницом у њеној историји. Русија је почела да има среће. Феноменалну и ду­готрајну популарност председника Вла­димира Путина, а сада Дмитрија Мед­ведева, немогуће је објаснити ни њи­­хо­вим личним особинама, ни просто еко­номским успоном, ни пропагандном манипулацијом, ни уклањањем конку­ рената. Русија је почела да има среће. Она је почела да побеђује. Макар и сим­ бо­личне и можда у перспективи и Пирове победе. Али раније смо имали низ пораза, понижења и, што је главно, беде. Од земље која је брзо пропадала, која се налазила на рубу распада, према ко­ јој су се с правом односили с лоше скри­­ве­ним потцењивањем, Русија се претворила у трећу силу света. Силу ко­ ја тежи на „светској ваги“ много више не­го што претпостављају учешће њеног бруто националног дохотка у светским размерама, број и квалитет становништва, ниво технолошког развоја и многи други формални показатељи. Разуме се, спречавање катастрофе је ти­хо почело од револуционарних деве­ де­сетих година прошлог века, које су у почетку ту катастрофу малтене довеле до логичног краја. Распала се историјска Руска Империја, а могла је да се распадне и сама Русија. Али деведесете године су утемељиле излазак Русије из безизлазног економског система и погубне конфрон­ тације са готово свим осталим све­

Готово цео 20. век – од 1914. године, Русија је доживљавала историјску катастрофу и њене последице. Година 2000. ће се у ретроспективи, могуће је, сматрати прекретницом у њеној историји. Русија је почела да има среће том. И при томе Русији је успело да сачу­ва – захвалимо Борису Јељцину и мно­гим његовим сарадницима, хиљадама безгранично земљи оданих грађана, научника, инжењера, војних лица, дипломата – кључне спољне показатеље мо­ћи: место у Савету безбедности УН, те ракетно-нуклеарни потенцијал. Није био предат под страну управу нити страно власништво ни гасно-нафтни комплекс који је постао темељ економског успона у следећем веку. А његова предаја се чинила сасвим могућом. Иако садашња ефикасност његовог управљања и кори­ шћења средстава која се добијају од њега и не радује баш руске грађане који познају његово стање. Слабост Европе, која је смањила њен маг­ нетизам, ослабила је и модернизаторске импулсе у Русији Русији су остали и други традиционални

показатељи моћи – њена историја вели­ ке европске силе, једно време чак и су­ пер­силе. Нико од других наследника СССР није могао да наследи ту историју. Русији је остала и велика култура коју су стварали сви народи Руске Империје. Највећи руски прозни писац, барем по мом мишљењу, јесте Украјинац Николај Гогољ. Истина, садашња руска руководећа класа је, очигледно, далека од те културе и не може активно да је користи. Али пасивно она наставља да подупире међународне позиције Русије. Русији је остао, премда је и смањио сферу примене и један од главних светских језика – руски језик. Делимична обнова земље током „нултих“ година била је умногоме чудесна. Истина, цена препорода се показала високом. Чи­новништву је, изгледа, било речено: крадите, али обнављајте разорену државу. Оно ју је делимично обновило, 11


политика створивши садашњу корупцију у систему власти. Москва, изгубивши први чеченски рат политички, добила је други. Иако опет по чудовишној цени. У ту „победу“ је мало ко веровао. У свету су јој готово сви предодређивали пораз и било је много оних који су га хтели. Али Чеченија је остала у саставу Русије. Ланчана реакција распада била је спречена. А Русија је доказала своју вољу и способност да брани своју територијалну целовитост, право на то да се назива државом. Осим тога, Русија је победила почетком хиљадулећа у којем су све велике силе, заглибивши се у ратове, трпеле поразе. Крајем десетлећа у августу 2008. године Русија је још једном победила. Овога пута јефтино. Потукавши до ногу Грузију, иза које су стајали САД и НАТО, Русија је доказала политичку способност да се жестоко одупре агресорима. Зау­ ставивши уз то даље ширење НАТО-а, које је претило великим непријатностима, ако не и великим ратом. Веома вешта је постала и остаје руска дипломатија Почетком „нултих“ година она је угушила у себи тежњу према отвореном реваншу за понижења осамдесетих и деведесетих година. После 11. септембра 2001. годи­ не Сједињеним Државама је била пру­ жена рука помоћи. Зближавање је би­ ло понуђено и Европској унији. Али истовремено је била у току оштра и у целини доследна ревизија правила игре, правила која су била наметнута Русији у годинама њеног револуционарног рас­ пада. Кулминација ове ревизије пос­ тао је минхенски говор Владимира Путина из 2007. године и оштар одговор Дмитрија Медведева у августу 2008. Али већ и пре њих дипломатија више није била ревизионистичка, већ циничнопрагматична. Таква остаје и данас. Мало се обогативши, смањивши кроз ограничење демократије могућности становништва и политичких снага да захтевају поделу прихода, држава је вратила дугове, створила је треће у свету резерве финансијских ресурса, добила је могућност да их троши на помоћ и субвенције. Почела је реална војна реформа, која чак и у случају делимичног успеха обећава стварање борбено способних снага опште намене у држави која је доказала спремност да их користи. То је опет почело прикривено да јача позиције Русије. А затим је повратку Русије у прву лигу 12

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

допринела ретка срећа. Нови заокрет на спирали глобализације, те квалитативно ширење – на милијарде људи и десетине зе­маља – светског капиталистичког тр­ жишта, и као резултат, дуги економ­ски успон и нова индустријска револуција у Азији, довели су до наглог пораста потражње и цена енергената, других минералних ресурса и метала – традици­ оналне робе савременог руског извоза. Ова роба је сменила већ сасвим традиционалу смолу, лан, кудељино влакно, самуровину, дрвну грађу за бродове и сало. Повећала се и повећаваће се потражња за прехрам­ беним производима. Русија је добила тржиште, постала је извозник. И због поседовања залиха плодног тла и воде, она може постати један од два-три главна произвођача и извозника хране у свету. Повећање потражње за енергентима, ми­не­ралним сировинама, храном, по­ раст дефицита воде за пиће, учинили су територију на којој или под којом се налазе, или се могу налазити ти ресурси,

За сада је на снази руска изрека: „Будале имају среће“. Али ми, Руси, одлично знамо да немамо увек среће. У прошлом веку је нисмо имали

поново драгоценим геополитичким ак­ тивом. У осамдесетим и деведесетим годинама чинило се, а и стварао се такав утисак, да су најважнији искључиво људи и способност да се производи високотехнолошка роба, па чак и само информације. Чинило се да територија више није потребна, или се барем приказивала таквом. Чак су се и у Русији појавили теоретичари који су озбиљно расправљали о сврсисходности ослобађања од „територијалног проклет­ ства“, па чак и о пожељности дробљења земље. До 2000. године доживео је слом NASDAQ – берзански индекс високотехнолошких фирми. Испоставило се да су новом свету потребне и традиционалне робе и ресурси. Територија је поново почела да пос­таје извор снаге а не слабости. Први пут у историји Русија нема спољне непријатеље који прете њеном опстанку Захваљујући порасту светске потражње за сировинама и за екологијом, у Русији је почео економски успон који је, упркос свеопштој подмитљивости, лихварству и крађи државне имовине, довео до пораста животног стандарда становништва које је после деведесет година оскудице могло да ужива барем у скромној потрошњи. Учврстила се социјална основа власти. И у складу с тим начин како је прихватају у спољном свету. Током већег дела протеклог десетлећа – до 2008-2009. године – Русију су, без обзира на све слабости њеног модела развоја, познати специјалисти доживљавали као зем­љу у економском успону с перспек­ тивом да постане још више економски моћна у будућности. Русија је имала среће и у томе што су ослабили њени традиционални конку­ ренти. Током протеклог десетлећа избила је на површину слабост Европске уније. Европски интеграциони пројекат је ушао у нову кризу. Спољнополитички утицај ЕУ је почео нагло да слаби. Пошто су се Русија и ЕУ налазиле у стадијуму активне конкуренције за совјетско наслеђе, ЕУ је покушавала да задржи модел мајстор − калфа, модел који се формирао деведе­ сетих година прошлог века, али је Русија активно мењала тај модел, а слабост ЕУ се показала тактички повољном за Русију. На позадини спољ­нопо­литички беспомоћног Бри­се­ла, који је везао руке великим европ­ск­им престоницама, Мос­ к­ва, која је васпо­ставила суверенитет, очигледно је добијала. Иако се ово имање


фото: ITAR-TASS

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

среће претворило и у губитак и може се претворити у немање среће. Слабост Европе, која је смањила њен магнетизам, ослабила је и модернизаторске импулсе у Русији. Још више је ослабила партија руских европејаца – модернизатора, којој је већ био задат тежак ударац таласима ширења НАТО-а. Током протеклог десетлећа ослабио је и други играч који се доживљава као главни традиционални конкурент. На таласу „вртоглавице од успеха“ САД су се упустиле у два рата и политички их изгубиле. Ти су им ратови везали руке, а победе су обезвредиле њихове огромне инвестиције и војну моћ која се доживљавала као голема. Затим је уследила криза 2008. године која је нагло ослабила привлачност америчког модела развоја самих САД. Виртуална штета коју је претрпела Америка била је далеко снажнија него реални губици. Осим тога, САД су, заглибивши се у

неколико готово безнадежних конфликата – не само око Авганистана и Ирака, него и нуклеарног програма Ирана који је запао у нову слепу улицу застарелог арапскоизраелског сукоба – почеле озбиљно да имају потребу за помоћи Русије, што је још више повећало међународни значај ове друге. Узрочник повећања утицаја Москве пос­ тала је слабост других Али срећа се тиме не завршава. Изгледа да на руку нашој земљи иде за сад чак и нагло јачање Кине. Са овом земљом Русија је успоставила пријатељске односе. Друге велике силе се прибојавају даљег зближавања Москве и Пекинга. То повећава руско маневарско поље. Створена је јединствена успешна ситуација. Сви конкуренти су или ослабљени, или су пријатељски настројени. Од Русије зависи решавање многих сада њима важних питања. Најзад, просто невероватна срећа. Западна елита преко своје штампе умногоме с правом оптужује Русију због тога што ова води дипломатију 19. века, те оперише застарелим појмовима и методима. Ова критика је у нечему лицемерна. Ста­ ре методе и појмове, маскирајући их, примењују сви. А такође стварају и подр­ жавају „сфере посебних интереса“, не нази­вајући их тако. Али главна ствар је у другом. Руска, умно­ гоме старомодна, политика показује да није застарела, већ постмодернистичка, политика која одговара реалностима 21.

Дуги економски успон и нова индустријска револуција у Азији довели су до наглог пораста потражње и цена енергената, других минералних ресурса и метала – традиционалне робе савременог руског извоза века. Глобализација је учинила човека и корпорације далеко рањивијим на спољ­ ашње утицаје. И друштва и бизнис бацили су се у наручје држава од којих очекују подршку упркос томе што су ове ослабиле.

Оне више не изгледају као атавизам, као што су прорицали, већ као кључни инструмент и играч светске политике и економије. Почела је ренационализација међународних односа. Њој доприноси и успон нове Азије. Јер то је успон континента националних држава. Осим тога, осетно слабе стари органи наднационалног управљања. У прош­ лост су отишли снови о светској влади, предсказања о будућој свеопштој власти транснационалних корпорација или над­ националних недржавних органи­зација. Није успео чак ни нови „концерт нација“ – директоријума најмоћнијих држава по примеру оног који је постојао у Европи у 19. веку и који су призивали неки реа­ кционарни романтичари. Међу њих спадам и ја. Државе су постале далеко мање свемоћне него раније, делују у другачијим условима. Али делују углавном на стари начин. И у овом новом−старом свету старомодна политика Русије се показала далеко ефикаснијом него што би се то могло претпоставити, оцењујући њу саму или њену ресурсну базу. На крају, Русија има среће у најважнијем. Цела њена историја се одвијала у знаку одбране од спољашње претње. Та претња је фактички била главна покретачка снага стварања земље. И гле, први пут у историји Русија нема спољне непријатеље који прете њеном опстанку. Ова срећа има и обрнуту страну. Без спољне претње, с новцем који сипа с неба, руска владајућа класа, а и део становништва, раслабили би се до самозаборава и до заборава интереса и будућности земље. Цео 20. век Русија није имала среће. Умногоме и нашом властитом кривицом. Наш народ је извео револуцију, трпео је и подржавао антиљудски режим који је систематски уништавао милионе најбољих људи и увукао земљу у систематски сукоб с већином напредних и богатих држава у свету. Земља се делимично распала. Али на размеђу 21. века Русија је, макар и у смањеним размерама, почела да има среће. Преостаје нам да се надамо да срећа неће променити нашу земљу пре него што се друштво и његова владајућа класа не прену и не почну да спроводе промишљену политику у правцу препорода народа и земље. За сада је на снази руска изрека: „Будале имају среће“. Али ми, Руси, одлично знамо да немамо увек среће. У прошлом веку је нисмо имали. 13


политика

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Рамзан Кадиров, председник Чеченске Разговор водио: Тимофеј Борисов

К

адиров се мења. Изменио му се поглед, али му се нису про­ ме­нила гледања. За мене је то трећи интервју с њим, та­ ко да има шта са чиме да се упоређује. Рамзан из 2011. године не личи на Ка­ дирова из 2007, па чак ни на оног из 2009. године. Нестали су његови де­тињастоизазовни испади о „шејта­нима“, постао је мање импулсиван и усредсређенији. Замишљени Кадиров је нешто сасвим ново у његовом имиџу. Променивши се изнутра, он се променио и споља. Нестала је вечна тренерка, а уместо ње је строги, готово војнички френч. О оваквој одећи свог лидера Че­ чен­ци се изражавају са одобравањем. Па је ли трагање за стилом, макар и спољашње, завршено? Нисам почео да га испитујем у чему је феномен Кадирова, очигледно је да он зна одговор на ово питање. Просто је чињеница да је њему успело оно што није успело ни Дудајеву, ни Автурханову, ни Лобазанову, ни Басајеву, ни Мас­ хадову. Сада је Чеченија регион који се динамично развија, с педантно окрече­ ним стаблима дрвећа дуж путева, са свуда узораним и засејаним њивама. Са чистим улицама, где травњаке не опле­ мењују више само жене, него и млади момци. Са ивица путева, као обележје прошлости, нестале су тролитарске боце са сурогатом бензинског кондензата, свуда су одличне бензинске пумпе, на путевима нема ниједне рупе. Од града до града воде аутопутеви који нису гори од европских, у центру престонице је израстао Грозни-сити, који се може мерити с московским облакодерима. То је оно што може да примети летимични поглед, а о ономе што се налази „иза кад­ ра“ председник Чеченске Републике је ис­причао сам. Росијска газета: Чеченију су дуго вре­ мена и код нас, и у иностранству, пове­ зивали са ратом и бандитима. Ова два стереотипа се постепено повлаче у 14

Рамзан с

Председник Чеченије говори о терористима који су преостали у планинама и о небодерима у својој престоници други план, али може ли се говорити да у Републици такозваних терориста више нема?

Рамзан Кадиров: Према нашој ра­ чу­­ници, у планинама има још око се­ дамдесет бандита. Ми их све знамо по имену и тражимо их. У овај број спадају и они који су уништени или се скривају у иностранству, све док те чињенице прав­но не буду потврђене. Специјалне операције се стално одвијају.

Према нашој рачуници, у планинама има још око седамдесет бандита. Ми их све знамо по имену и тражимо их. У овај број спадају и они који су уништени или се скривају у иностранству, све док те чињенице правно не буду потврђене РГ: Сада се много говори о недавној специјалној операцији у ингушком селу Горњи Алкун, где су погинуле десетине екстремиста. Дакле, седамдесет прео­ сталих бандита – толико је ако се изузму они погинули?

РК: Не, говоримо о онима за које ми знамо, који се налазе код нас овде у границама

Републике, а не у Ингушетији. Пук Ах­ мата Кадирова заједно са специјалним сна­гама око месец и по дана, километар по километар, прочешљавао је шумске и планинске масиве. Али трагање у тешко приступачним рејонима је врло сложено. Недавно су у шумама на граници Чече­ није и Ингушетије ухватили једног бан­ дита који је испричао да је тамо десет година ишао са аутоматом, и да за све то време ниједног федералца није видео. Тамо има много забачених места. РГ: Али се много говори о томе да се терористичка средина попуњава при­ пад­ницима младог поколења. Не бојите ли се да ће на место убијених доћи нови?

РК: У сваки мозак се може ући и, наравно, неког од младих екстремисти још могу да смотају. Али сада су то појединачни случајеви. Знак новог времена је то што се међу становништвом нагло променио однос према такозваној шумској браћи. Сада, ако некога уништавају у шуми током специјалних мера, рођаци их чак ни не сахрањују. Одричу их се, кажу да им нису потребни. Људи више не разумеју за шта то бандити ратују. За народ? Не. За ислам? Не. Они су чак и реч „Ичкерија“ изгубили, остао им је тамо некакав „халифат“.

РГ: Да ли је Ваш пук учествовао у спе­ цијалној операцији у Горњем Алкуну?

РК: Не. Али знам све појединости специ­ јалне операције. Тамо су, између оста­ лих, учествовали и сарадници чечен­ ске и ингушке управе ФСБ. Они су све то сјајно обавили. Веома успешна операција. И да нема нових технологија


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

републике, у интервјуу за Росијску газету

страшни

На слици: Председник Чеченске Републике Рамзан Кадиров

фото: ITAR-TASS

Знак новог времена је то што се међу становништвом нагло променио однос према такозваној шумској браћи. Сада, ако некога уништавају у шуми током специјалних мера, рођаци их чак и не сахрањују. Људи више не разумеју за шта то бандити ратују. За народ? Не. За ислам? Не. Остао им је тамо некакав „халифат“

15


политика

РГ: Према Вашим информацијама, да ли је вођа чеченских бандита Доку Умаров ликвидиран?

РК: Идентификација и генетске експер­ тизе за сада још нису завршене. Али има основа за претпоставке да је Доку Умаров међу убијенима. Мада тачка још није стављена. Он је способан на све. РГ: Одакле таква убеђеност?

РК: Према нашим информацијама, у

Дванаест људи је у Центорој ушло, и свих дванаест је тамо уништено. Они су дошли ноћу из правца шуме. Ноћу их нисмо хватали да бисмо избегли губитке, сачекали смо зору и за пет минута смо их све засули гранатама. Ја свима кажем да ући у Центорој није тешко. Тешко је изаћи последње време Умаров је увек ишао заједно са Супјаном Абдулајевом којег су у народу прозвали „Читок“. Као што је познато, њега су већ препознали међу погинулима. Али ако је чак неким чудом Умарову и успело да се и овог пута извуче жив, у шта ја, истина, не верујем сасвим и нећу да верујем, ипак је за нас ликвидација Абдулајева далеко већи успех. Ко је Умаров? Само познато име, он је необразовани бандит од којег су одавно сви дигли руке. Абдулајев је пак, као бивши професор, био изврстан психолог са искуством хипнозе. Он је знао како да ради са омладином. Управо их је он врбовао. Читок је био опаснији него 16

Умаров.

РГ: Ко се још од екстремиста крије у планинама Чеченије?

РК: То су Гакајев, Арапин Моханад, група Вадалова и Заурбек Авдорханов. Они се условно могу назвати онима који су остали да се боре за Ичкерију. Након што је код терориста дошло до раскола због емирата” Кавказ, они су се удаљили ” од Умарова који је почео да промовише идеју светског џихада и халифата. Али затим их је Абдулајев наводно помирио са Умаровом. РГ: Јесу ли за време недавног спек­ такуларног напада на Ваше родно место Центорој учествовале групе Вадалова и Авдорханова?

РК: Да, али они сами тамо нису били.

РГ: Али булеварски медији шире гласине

нисмо хватали да бисмо избегли губитке, сачекали смо зору и за пет минута смо их све засули гранатама. Углавном смо имали губитке на самом почетку напада, када нико није очекивао. У ватру је доспела посада аутомобила марке УАЗ, којим су се враћали наши момци с вечерње молитве. Осим тога, нападачи су спалили једна кола и једну дозидану зграду. А непосредно је за време битке погинуо један мој васпитаник, Хазријев Амирхан, као и Зелимхан Мацујев, од којег је остало петоро деце. Када смо сазнали да иза напада стоје браћа Авдорханови, Ибрахим и Заурбек, почели смо да их тражимо, али они су одмах побегли у правцу Ингушетије и све до сада не можемо да их нађемо. РГ: Јесу ли их укључили у списак

фото: Ilya Varlamov

ФСБ и Министарства одбране, не би то испало тако успешно. Министарство унутрашњих послова таквим средствима не располаже. Али нама је драго да специјалне службе имају такве стручњаке и такву технику која је омогућила да се на непроходним местима и без губитака с наше стране пронађу и неутралишу екстремисти.

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

да је напад терориста био успешан.

РК: Такав вам је код нас обичај, да се гласинама више верује него чињеницама. А оне су забележене, и то не само од стране иследника, него и новинара којима смо одмах после догађаја дозволили да дођу и виде све властитим очима. Ја свима кажем да ући у Центорој није тешко. Тешко је изаћи. РГ: Како је то било у ствари?

РК: Из Центороја за време напада нико од терориста није отишао. Дајем вам реч. Дванаест људи је у Центорој ушло и свих дванаест је тамо уништено. Они су дошли ноћу из правца шуме. Одмах сам издао наређење да се концентришу снаге са Алероја и Бачи-Јурта. Ноћу их

несталих? И уопште, тема нестајања људи до извесног времена се врло акутно постављала у Републици. Правозаштитници и западни лидери су стално критиковали власти Чеченије због неспособности да изађу на крај са овом несрећом. Како сада стоје ствари?

РК: Код нас више нема случајева пот­ врђених отмица људи. Понекад се дешава да објављујемо потрагу за овим или оним човеком, али у последње време сви нестали се проналазе живи и неповређени. Недавно смо имали случај када су наводно биле отете две девојке, али се испоставило да су оне једноставно отишле у Осетију. Пронађене су.


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

фото: Ilya Varlamov

Биолози и архетекте из Чеченије

РГ: Међутим, ових дана је сензационално убиство бившег начелника штаба ба­та­ љона „Исток“ Тајсумова помало пок­ варило ову оптимистичку статистику. Сарадника Јамадајева најпре су отели, а након неколико дана његов леш су нашли бачен рођацима.

РК: Према оперативним информацијама, њега нико није отео. Одмах су га убили и бацили су леш у родно село. Не може се искључити мотив крвне освете. За Тајсумовом је трагала федерална полиција. Тражили су га и федералци и рођаци. Могао је имати око двеста рођака који су хтели да му се освете због силовања, изнуђивања, убиства, као и за напад на фабрику „Самсон“ у Петрограду. РГ: По Републици су одмах почеле да се шире гласине да је то дело Махомеда Хамбијева, бившег министра одбране Масхадова, а сада Вашег сарадника.

РК: Те гласине су могле имати основа. Многима је било познато да је Тајсумов још за време службе код Јамадајева отео, убио и спалио три Хамбијевљева рођака. Затим смо дуго покушавали да помиримо њихове породице, али нисмо могли. Успело нам је само да помиримо Јамадајеве са Хамбијевима, али Тајсумов том сусрету није присуствовао. Зато сам одмах после вести о смрти Тајсумова телефонирао Махомеду и упитао га је ли то његово дело или није. Он се заклео да је целе недеље био у Москви и да нема никакве везе са убиством. Али истражно одељење у Гудермеском рејону се ипак заинтересовало за ову верзију и послало му позив за саслушање. Он је био на саслушању и поднео је свој алиби. Оптужница против њега није покретана

РГ: О Чеченцима је формиран стереотип као о добрим војницима, али нико не познаје чеченске физичаре или математичаре. Хоће ли икада свет видети научнике из Чеченије? РК: Убеђен сам да хоће. Ускоро ћемо приступити изградњи великог студентског насеља за 40 000 људи. У Грозном је већ извршена додела земљишта и припремљен је технички пројекат. До дана данашњег у објекат је уложено сто милиона рубаља. Укупно је потребно 700 милиона. Сада разрађујемо варијанту са ангажовањем страних инвестиција. А за сада се наши студенти техничких струка школују у другим регионима, међу њима је 602 Чеченца који се школују у Енглеској и Немачкој, за биологе и архитекте.

и никакве превентивне мере према њему нису предузимане.

РГ: Још увек је замршен случај са убиством двојице браће Јамадајевих, Руслана и Сулима, као и атентатом на најмлађег брата Ису.

РК: Да, при чему је Иса после атентата на њега много тога натоварио и мени. Али њега су једноставно довели у заблуду. После његовог емотивног наступа обавио сам са њим разговор, и ми смо се објаснили као људи. Мислим да је схватио да је погрешио са закључцима и изјавама. Ја сам, напротив, сањао да регулишем све конфликтне ситуације у Чеченији. И одлучио сам да први покажем пример. Али не мислим да су рођаци Јамадајевих учинили то исто. РГ: Хајде сада да пређемо на пријатнију тему. Када сам ишао градом тешко је било не приметити најновију четврт елитних зграда. Небодери и Грозни – у то је још сасвим недавно било тешко поверовати. Колико тамо кошта квадратни метар?

РК: Нешто мање од хиљаду долара. При чему је 80 одсто стамбеног простора тамо већ продато. РГ: Да ли граде странци?

РК: Да. Узимајући у обзир високу се­из­­ мичку отпорност, ми ангажујемо најса­ временије стране технологије.

РГ: Да ли много страних инвеститора и бизнисмена сада ради у Чеченији и ко су они? Чуо сам да су велико инте­ ресовање испољили Кинези.

РК: Кинези су много пута долазили и интересовали се, али за сада више воле да учествују у мањим пројектима. Активно раде Турци, Европљани, ар­

ап­ски бизни­смени из Абу Дабија. На немачкој опреми тек што смо у Гудермесу пустили у рад агрокомбинат за производнју природних сокова. За недељу дана у Центороју ће савремени млечни комбинат почети производњу млечних производа. Са арап­ским пре­ дузетницима из „Ројал груп“ дого­ворили смо се да изграде спортски ком­плекс са хотелом и инвестирају у изградњу стамбене четврти у Грозном. РГ: Колико ће те мере смањити неза­ посленост у Републици?

РК: Надам се да ће нам успети да сма­ њимо број незапослених за 10 одсто и сведемо укупан ниво незапослености на 12 одсто.

РГ: У уторак ће бити одржана Ваша инаугурација, друга за редом. Хтео бих, прво, да Вам честитам, а такође да Вам поставим питање које је можда донекле неочекивано за један тако свечани тренутак – не о успесима, него о највећем разочарању током Вашег првог председничког мандата.

РК: Вероватно је то што сам мислио о послу, да ће временом постати мањи. У почетку сам мислио како ћемо, ето, обновити привреду, даћемо људима посао, створићемо услове за бизнис и све ће кренути само од себе. Али ту сам погрешио. Данас знам да се посао никада не завршава. Што више радиш, то више посла имаш. А у осталим стварима све је остало исто. Гледишта се нису променила. Курс је увек један исти – у правцу просперитета Републике. Сада је јасно да људи који су се због рата одвикли да живе по закону ипак могу да живе и по закону, и по Уставу. 17


међународни односи

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Џексон и Веник неће донети ништа добро Разговор водио: Александар Гасјук, „Росијска газета“, Вашингтон

П

осета потпредседника Џозефа Бајдена Русији прошла је сво­ јевремено у знаку „ресе­товања“ комерцијалних односа, што Вашин­гтон намерава да учи­ни након успешно „ресетованих“ полити­ чких односа са Русијом. Редакција је замо­лила Едварда Верону, председника Америчко-руског пословног савета, да прокоментарише перспективе тог „ре­ сетовања“.

Какве су перспективе „ресетовања“ комерцијалних односа између Русије и САД

Едвард Верона: Главно је оно што је било крајње јасно саопштено: политика садашње администрације САД састоји се у томе да учини све што је у њеној моћи за што брже укључивање Русије у Светску трговинску организацију. У Москви је потпредседник Бајден дао важну званичну изјаву да ће управо он лично иницирати иницијативу Беле куће за искључивање Русије из амандмана Џексон-Веника и заузети се за унапређење тог питања на Капитолу. Осим тога, значајне су и ствари о којима представници бизниса не воле да говоре, али које су ипак врло важне. Током посете потпредседника САД било је речи о неопходности борбе против корупције и смањења административних баријера за инвестиције. РГ: Потпредседник САД је говорио да не сматра нормалним да Русија заузима тек 27. место на списку највећих трго­ винских партнера САД. Вашингтон је јасно ставио до знања да намерава да „ресетује“ комерцијалне односе с Русијом. Какве су шансе за успех ове иницијативе?

ЕВ: У великој мери то зависи од уложе­ них напора да Русија постане члан СТО. Укидање амандмана Џексон-Ве­ 18

фото: AFP/ East-News

Росијска Газета: Који су главни резул­ тати посете Џозефа Бајдена Руси­ји, по мишљењу америчког бизнис-друштва?

Укупни обим руских инвестиција у САД од 2003. године је 8 милијарди долара, и то се првенствено односи на челичну индустрију ника обећале су већ три последње ад­ ми­нистрације САД и овога пута ће, надам се, Бела кућа моћи да одржи своје обећање. То је заиста најзначајнији део „ресетовања“ наших економских односа.

На слици: Џозеф Бајден на сусрету с министром иностраних послова Сергејем Лавровим и председником РФ Дмитријем Медведевим у Москви

Сматрам да ће Русија, чим се прикључи СТО, постати далеко привлачније место за улагање новца. Тада рачунам на то да видим битан пораст непосредних страних инвестиција у Русију, у средњорочној и дугорочној перспективи. РГ: Када се поведе реч о амандману Џексон-Веника и тежњи администрације САД да га коначно укине, многи експерти у Вашингтону говоре да ће то, с обзиром на ојачале позиције републиканаца на Капитолу, бити практично немогуће учинити. Шта бисте рекли тим поводом?

ЕВ: Ту заиста много зависи од тога колико напора у ту иницијативу хоће да уложи Обамина администрација. Али хоћу да истакнем да многи лидери републиканаца


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

у Конгресу сматрају да амандман Џек­ сон-Веника не доноси САД никакве користи, и да ће он заправо онемогућити америчким компанијама повластице које оне могу добити приликом вођења бизниса у Русији, кад она буде чланица СТО. Ако након ступања Русије у СТО овај амандман буде на снази, САД ће морати да упуте специјално саопштење на адресу СТО да не можемо успоставити нормалне трговинске односе с Русијом због дуготрајног важења датог закона. Русија, са своје стране, има право да учини то исто, и на крају ћемо бити затворени у слепој улици и лишени свих користи које би могле да имају две земље након врло тешких преговора који се воде већ седамнаест година. То, наравно, нема никаквог смисла. РГ: Који сектори руске економије, по Вашем мишљењу, могу постати најпривлачнији за стране инвестиције након уласка Русије у СТО? Да ли се ту ради о сектору нафте и гаса?

ЕВ: Сами по себи нафта и гас заправо немају много тога заједничког са СТО. Навео бих два друга примера: фарма­ цеутику и микроелектронику. Ове врсте производа се обично производе у великим предузећима и нису толико усмерене на обезбеђивање унутрашњег тржишта земље, колико на извоз. На основу резул­ тата прего­вора о уласку Русије у СТО, који се воде у Женеви, нарочито кад је реч о правима произвођача фарма­цеутике и микроелектронике, као и захтева Владе у вези с локализацијом тих производњи, ја бих рачунао на суштински пораст интереса таквих компанија за Русију.

РГ: Колико схватам, „ресетовања“ комерцијалних односа је улица с двосмерним саобраћајем. Јер, ради се не само о томе како створити прихватљиве услове за америчке компаније у Русији, него и о томе како обезбедити интересе руских бизнис-структура у САД. Да ли је ово питање покретано током дискусија потпредседника Бајдена у Москви с представницима пословних кругова двеју земаља?

ЕВ: Нажалост, ова тема није покретана, иако знам у најмању руку једну руску компанију која би хтела да то размотри. Постављање питања је исправно: постоје руске компаније које су забринуте због односа са САД, оне имају своје проблеме. Нећу набрајати конкретне компаније и ограничићу се помињањем области

На слици: Едвард Верон, председник Америчко¬руског пословног савета

Многи лидери републиканаца у Конгресу сматрају да амандман ЏексонВеника не доноси САД никакве користи у којој неке од њих раде – челична индустрија. Део руских инвеститора у амерички челични сектор забринут је због тога што различите компаније САД, које се баве војно-индустријском производњом, могу увести специјалне захтеве и ограничења за куповину челика. У Конгресу САД се праве покушаји да се усвоји одговарајући закон који обавезује произвођаче одбрамбених производа да купују челик који је произведен само у САД. То, благо говорећи, није у складу с нашим принципима слободне трговине, и за низ руских великих компанија пред­ ставља прави проблем. Други пример је везан за руске компаније нафте и гаса, које су заинтересоване за улагања у нафту и гас у САД, посебно у експлоатацију гаса из шкриљаца. Да ли ће у том случају за уговоре бити по­ тре­бно одобрење Комитета за стране инвестиције САД, који је у надлежности Министарства финансија САД? Могуће је да хоће. Иако до овог тренутка овај орган ниједном није одбио неку руску компанију. РГ: Говорећи о перспективама, који реални ниво би могао достићи обим узајамних инвестиција Русије и САД у догледној будућности?

ЕВ: Укупни обим руских инвестиција у САД од 2003. године је 8 милијарди долара. Значи, приближно милијарда долара годишње. И то је позамашан обим, нарочито ако се узме у обзир чињеница

да руске компаније за сада не инвестирају много ван граница Русије и ЗНД. У суштини, ако не рачунамо ЗНД, управо су у САД руске структуре уложиле најви­ ше непосредних инвестиција, и то се првенствено односи на већ поменуту челичну индустрију. Рекао бих да је обим инвестиција руских компанија у САД значајан и да је то охрабрујућа тенденција. Ако се економски раст обнови, ако потражња за челичним производима порасте, и руске компаније почну да улажу новац у амерички сектор нафте и гаса, ја сасвим јасно видим цифру од милијарду долара годишње непосредних руских инвестиција у САД. Што се тиче америчких инвестиција у Русију, бројке су другачије. Чак и ако се не рачуна последњи споразум о куповини руског „Вим-Бил-Дана“ од стране компаније „Пепси кола“, укупан обим непосредних улагања САД у руску економију на данашњи дан је на нивоу од приближно 20 милијарди долара. Ако погледамо упоредну статистику, то је релативно мало. Тако су 2008. године непосредне инвестиције САД у Русију износиле 17 милијарди долара, у Индију 18 милијарди, у Бразил 45,5 милијарди и у Кину 100 милијарди. Што се тиче прогноза, чак ако изузмемо поједине секторе, слика потенцијалних инвестиција САД у Русију изгледа веома оптимистично. Тако, на пример, сада имамо споразум компаније „Шеврон“ и „Ексон“ за вођење истраживачких радова с компанијом „Росњефт“, и ако се сарадња настави, то ће захтевати огром­не примарне ин­вес­тиције. Ради се о десетинама милијарди долара. На тај начин у области експлоатације нафте и гаса у Русији постоји огроман потенцијал за страна улагања, и две америчке компаније имају добре шансе да у томе учествују. Укупне инвестиције компаније „Пепси кола“ у вашу земљу, узимајући у об­зир последњи споразум о куповини па­­кета акција руског „Вин-Бил-Дана“, приближавају се 6 милијарди долара. И то је само један сектор! Осим тога, поменућу споразум између „Фор­да“ и руског „Солерса“, који су осно­вали заједничко предузеће за прои­зводњу довољне количине аутомо­ била, која задовољава руске захтеве за локализацију. То ће такође захтевати врло битна улагања. 19


међународни односи

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Може ли се веровати Гејтсу?

20

фото: Reuters/ Vostock-photo

С

ад већ бивши Шеф Пентагона Роберт Гејтс је током мартовске посете Русији изјавио: „У на­ шим плановима нема ничега што би икада угрожавало Ру­ си­ју“. Председник САД Барак Обама је у међувремену за новог секретара за одбрану именовао Леона Панету. Руслан Пухов, руководилац Центра ана­ лизе стратегија и технологија: „Не може се у потпуности веровати тој изјави. Макар због тога што све спољно­ политичке, па и економске кораке Русије Американци посматрају с гледишта њиховог подударања са инте­ресима САД. А они се 90-95 одсто не подударају. При томе се тај принцип шири не само на нашу земљу, него чак и на најближе савез­нике САД.“ Александар Рар, експерт Немачког савета за спољну политику: „С Гејтсовог гледишта, то је сигурно тако. После завршетка хладног рата САД немају намеру да се сукобљавају с Русијом. Али се у исто време појавио други аспект који Русија интерпретира као непријатељски акт Запада – тежња да стекне своје нове савезнике на постсовјетском простору. Ова политика је усмерена на то да се тамо шири НАТО. Америку баш брига за руске интересе, она сматра да је у интересу Запада да проширује зону демократије и стабилизује бивше совјетске земље кроз њихово укључиванје у ЕУ и НАТО. А за Русију је то изазов.“ Леонид Ивашов, председник Академије геополитичких проблема, генерал-пу­ ковник: „Ја лично Гејтсовим речима не верујем. Сва та тапшања по нашем рамену су димна завеса. Русија је била и остаје непријатељ САД број 1, док то место не заузме Кина. Од почетка 20. века у историји наших односа није постојао период када САД не би претиле Русији. Прочитајте барем изјаве америчких генерала и политичара, који су увек више волели хаос и грађански рат у нашој земљи, него уједињеност

њених народа у јаку државу.“ Тимофеј Бордачев, директор Центра међународних истраживанја ГУ-ВШЕ: „Представа о претњи или њеном одсуству је увек субјективна. Одлуку ту доноси онај коме је упућена потенцијална претња. Зато изјава министра одбране САД нема никакав значај с гледишта оцене потенцијалних претњи националној безбедности од стране руских грађана и

За сад је оптимална варијанта рускоамеричких односа модел који је остварен у стратегијској области између Русије и Кине или Русије и Француске.“ Генрих Боровик, новинар: „Ако говоримо о нашим односима, у принципу се може са сигурношћу рећи да је Америка увек чинила све могуће – и то ће чинити и сада – да не допусти надмоћ Русије у наоружању, у положају

Руслан Пухов: „Све спољнополитичке па и економске кораке Русије Американци посматрају с гледишта њиховог подударања са интересима САД. А они се 90-95 одсто не подударају лидера земље.“ Сергеј Караганов, председник председ­ ништва јавног Савета за спољну и одбрам­ бену политику: „У намерама војног руководства САД готово сигурно нема неких непосредних претњи Русији. То не значи да Русија не треба да полази од тога да се такве намере могу појавити. Ако ми такође сматрамо да не тежимо томе да претимо САД или да нападамо Сједињене Државе, наше узајамне намере почињу да прелазе у област реалне политике.

на светској арени, и тако даље. И то увек морамо имати у виду.“ Теодор Глатков, писац: „Ни на секунду! Па још се није никада догодило да нас они не уверавају да нам ништа не прети – а испадало је све потпуно супротно. Но, не могу ратна дејства у једном тако експлозивном региону да не погоде наш осећај властите безбедности! А ако се говори о економским аспектима ситуације, цитираћу Шолом-Алејхема, причу ’Кад бих био Ротшилд’: ’Њима заправо требају паре!’“


економија

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

За оне који плаћају

О

фото: Reuters/ Vostock-photo

Владимир Путин намерава да подигне обим страних улагања у руску економију на нови ниво Пише: Виталиј Петров

вих дана одржана је прва ово­ го­дишња седница Вла­ди­не ко­­ми­сије за контролу оства­ ривања плана за прив­лачење страних инвести­ција. Испо­ ставило се да инвестиције при­сти­жу у руску економију, али не онако брзо као што би премијер хтео. За­то је он одлучио да освоји некада достигнуте инвестиционе висине. Поста­вио је пред Владу задатак да у најскорије време изађе на преткризни ниво по обиму непосредних страних инвестиција у руску економију. Прилив треба да износи 60-70 милијарди долара годишње. „Морамо да поставимо циљ: у најскорије време да избијемо на преткризни ниво од 60-70 милијарди долара непосредних страних инвестиција годишње. А затим да даље повећавамо те напоре и савладавамо ту висину“, означио је Путин планове за будућност. Премијер сматра да је нарочито важно што многи страни партнери долазе у Русију са дугорочним пројектима и улажу средства у руске компаније. Чак их ни криза с њеним неповољним последицама није могла потпуно застрашити. „Према првим проценама, 2010. године у Русију је ушло више од 40 милијарди долара непосредних страних инвестиција. Ако се то пореди с резултатима 2009. године, очигледан је одређени пораст“, истакао је премијер. На резултате тог времена он није хтео превише да подсећа, настављајући да говори о достигнућима 2010. године. „Започети су озбиљни инвестициони послови за будућност“, подсећа премијер. „У Русију су дошли такви крупни инвеститори као што су компанија ‘Пепси кола’, фармацеутска група ‘Санофи-Авентис’ и тако даље“.

При томе је интересовање страних партнера за руско тржиште за председника Владе очигледно. „Тим пре што наши кључни економски показатељи демонстрирају доста добру динамику“, објаснио је он. На пример, руско фондовско тржиште је, према резултатима прошле године, постало лидер по темпу раста индекса и показало најбоље резултате међу земљама БРИК и најразвијених држава света. Ипак, рано је заустављати се на постигнутом, сматра премијер. „Морамо озбиљно да појачамо рад на ангажовању страних инвестиција. То је задатак и за федералне власти, и за регионе“, изјавио је он. А страно инвестиционо учешће неопходно је у првом реду зато што је Русија изузетно заинтересована за квалитетне инвестиције у развој и модернизацију. „Да би заједно с капиталом у нашу индустрију улазиле савремене технологије, ефикасни системи организације и управљања производњом“, објаснио је Путин. Али, ако се испред њих не буде рашчистио пут од бирократских наноса, они заиста неће овамо радо ићи. Зато су планови Владе за ликвидацију бирократских препрека и повећање квалитета државних услуга у интересу грађана и бизниса све актуелнији.

„Треба се ослобађати неефикасних или очигледно сувишних процедура и стварати максимално повољну средину за оне компаније које желе да улажу своја средства, знања и напоре у нашу економију. И ми смо одредили кораке у правцу даље либерализације“, објаснио је премијер. Један од таквих корака Путин је конкретно описао. Он је изјавио да Федерална антимонополска служба (ФАС) предлаже да се повећа праг за добијање њене сагласности приликом куповине предузећа у сфери искоришћавања рудног богатства, са 10 на 25 одсто акција. У вези с тим служба је припремила сет амандмана у законодавству. „Приликом куповине до 25 одсто акција предузећа које ради у сфери искоришћавања рудног богатства, више није потребна дозвола ФАС и комисије за стране инвестиције“, објаснио је премијер, подсетивши да је сада тај праг 10 одсто. Осим овога, биће поједностављена и процедура разматрања захтева страних инвеститора. На пример, комисија је до сада могла да укаже инвеститору на неопходност извршавања одређених обавеза, и у том случају се захтевало поновно изношење питања пред комисију. Сада се пак предлаже да се ти проблеми доведу у ред у процесу рада – на нивоу ФАС. 21


друштво

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Совјетски чов С

Пише: Јелена Кудрјавцева, часопис „Огоњок“

овјетски човек чије је стварање свечано објављено на 24. Конгресу КПСС, ове године ће навршити четрдесет година. Запањујућа прича: идеолошка машина се зауставила пре двадесет година, а главни њен продукт се, изгледа, стално репродукује. Социолози тврде: може се волети или не волети СССР, па ипак бити „совјетски грађанин“. Зашто је то тако неуништиво? Не тако давно, када су руски грађани прослављали долазак 2011. године, пред­седник државе је у свом тради­ ционалном новогодишњем обраћању грађанима рекао да, ако у Русији и има неких проблема, онда је то зато што је она млада земља. Ми смо навикли: наша Русија има све­га двадесет година. И шта ту још рећи? Ресетовање историје је за нас уо­ бичајена ствар, то звучи као својеврсно охрабривање: све је, као, још пред нама. Нажалост, упозоравају социолози: ту је управо исправније окренути се назад. Управо је совјетски човек, кога је од почетка пропагандистичка машина СССР прогласила новим човеком нове земље и епохе, био замишљен да би живео у земљи која вечно почиње све од почетка. „Зашто је познати социолог Јуриј Ле­­ва­­да хтео да се позабавимо баш истраживањем тог социјалног типа осамдесетих година и наставимо да се њиме бавимо и дан-данас? Разуме се, да бисмо схватили куда идемо“, објашњава директор „Левада-центра“ професор Лав Гутков. „Познато је да сваки тоталитарни режим полази од свог пројекта савршено новог друштва и почиње одгајањем новог човека – једноставног, уопштеног, без посебних обележја, зависног од државе и солидарног с влашћу. Важно је говорити о томе сада, зато што, истражујући савремено друштво, видимо не само ос­ 22

Да би се одгајио „совјетски човек“ било је потребно више од пола века. Колико ће времена бити потребно да се он преваспита? та­тке некадашњих конструкција, него и њихово појачано обнављање, спремност да се људи с њима опет усклађују.“ Професор Гутков признаје да се сарадни­ цима центра, кад су почели истраживања, чинило да је одговор очигледан: омла­ дина, која није познавала живот у совјетско време, постаће либералнија и толерантнија, оријентисана на прав­ ну државу. И заиста, поколење с почетка деведесетих година имало је демократичније мишљење него прет­ ходно. Али већ с краја деведесетих годи­

У Првом светском рату у Русији је погинуо знатан део мушког, најобразованијег дела становништва. Емиграција и терор су преполовили преостали танки образовани слој. И тада је законити модел постао поглед на свет пролетера, човека без прошлости и без образовања. Дошло је до оријентације на принудно упрошћавање, на укидање сваке сложености

на ситуација се променила: свако ново поколење је било све ауторитарније од претходног. Дезоријентација после краха велике силе и распада њених кључних институција натерала је да испливају далеко архаичније представе него што су били у стању да замисле социолози. Почели су да се појављују, по речима професора Гуткова, доњи слојеви културе: чежња за јаком руком, страх и непријатељство према „туђима“, ксенофобија (у суштини племенска култура), етничка хијерархија. Једном речју, све оно што су тако дуго усађивали „совјетском човеку“.

Спутани само прошлошћу

Совјетски народ, чега се мало ко сећа, потекао је од „зближавања радничких класа и слојева свих нација и народности“. Ово је 1971. године на 24. конгресу КПСС објавио генерални секретар Леонид Брежњев, објаснивши да се у свету појавила потпуно нова заједница. И премда се народ шалио да се изгледа пре свега ради о стајању у редовима, према мишљењу ЦК, суштина нове историјске заједнице „совјетски народ“ био је социјалистички поглед на свет јединствен за свих 243 милиона грађана. Јасна ствар, реалност није у пуној мери одговарала идеалу. „Степен совјетскости“, како истиче песник и филозоф, аутор познатих есеја о „совјетском човеку“ Олга Седакова, био је код сваког раз­ личит, при чему су „најнесовјетскији“ били пијанице и уопште пропали људи који су испали из опште игре. Али први систематски истраживач „совјетског човека“, научник социолог Јуриј Лева­да је дошао до закључка: да би се станов­ ници СССР-а назвали „совјетским


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

век Описујући ову логику која као да потиче из хуманих мотива, Жорже Бернанос не назива најстрашнијом и најновијом појавом борбу са слободом (тако нешто се већ догађало у историји много пута), већ апсолутну равнодушност према њој као према ствари ништавној и некорисној. У овоме он види крај хришћанске цивилизације. Оно што је код нас било у „реалном социјализму“ сада се може видети, сматра филозоф Седакова, у слободној Француској, где ће вам објаснити да је „за обичног човека то сувише сложено“, „обичан човек то не разуме“ и тако даље. „Обичног човека“ негују и мазе, он се не сме повредити, он се не сме преоптеретити.

народом“ његова својства се не морају обавезно додељивати апсолутној већини становништва. Сасвим је довољно и 40 одсто. Према замисли вођа, стварање новог човека подразумевало је пре свега одрицање од претходне културе и регу­ ларно исправљање свега онога што се тицало историјског сећања. У совјетским годинама то сећање су ретуширали, ако је било потребно и исецали; једном речју, радили су као с неким незгодним документом који се не уклапа у стварност листа „Правда“. И та навика, истичу истраживачи, надживела је СССР: подсвесно уверење да је сећање ствар ако не штетна, онда барем не баш потребна, живо је у савременој Русији. Испитивања „Левада-центра“ потврђују: иако нас готово један век дели од епохе борбе против „непријатеља народа“, руски грађаи ни дан-данас не могу да се сете

фото: RIa Novosti

Равнодушност према слободи

свих својих рођака, или више воле да ћуте о њима. Наука то назива „хоризонталним механизмом уништавања породичног сећања“. „Спроводили смо истраживања“, каже професор Лав Гутков „из којих се испоставило да су су совјетско време у земљи свега две групе могле да буду чувари историјског сећања. То је сеоско становништво с традиционалним начи­ ном живота, под условом да га никуда нису пресељавали, и приви­легована интелигенција која је у совјетско време снабдевала номенклатуру инфор­ма­ цијама. Ти људи су били боље инфор­ мисани о реалном стању ствари у земљи, њих су пуштали да путују у иностранство, они су видели други живот, читали другу штампу и могли да упоређују. Нови „антисовјетски човек“ показао се изненађујуће сличан оном старом, „совјетском“. Многе нимало безазлене несташлуке омладине 21. века социолози објашњавају тиме што су након краха СССР-а у друштву испливале и сасвим архаичне представе: чежња за јаком руком, ксенофобија, етничка хијерархија. То је био други тип сећања, други тип организације информација, и систем

Професија радника се некада сматрала престижном, почасном и добро плаћеном. Вратити престиж радничкој класи један је од приоритетних задатака Владе Русије

се сломио управо на њима: саветници номенклатуре, њене очи и уши, први су схватили катастрофичност положаја и почели су реформе унутар партије. Остало становништво је располагало уџбеницима који су објашњавали порекло галаксија, поделу полова и успон велике руске књижевности, захваљујући мудром руководству партије или припремом за њега. Ма колико то било чудно, али наслеђено је и то. „Наша истраживања показују: данас ни школа, ни телевизија, ни биоскоп нису адекватни канали репродукције сећања“, каже Лав Гутков из „Левадацентра“. „Они стварају митологизовану фрагментарну слику историје, сви подаци не остављају траг, они промичу, нису основа за рад свести. Зато се све те серије по књигама Солжењицина или Шаламова, које се дају преко телевизије, не пате, и тако ће бити све дотле док у друштву не буде јавне дискусије о прошлости. Али чим се у телевизијским дебатама јави помисао о томе да смо ми у одређеној мери наследници оних који су преживели совјетски терор, што значи и наследници издајника и џелата, разговор се аутоматски прекида. Академска наука 23


друштво

24

фото: RIa Novosti

такође седи у својм ћепенку и не помаља нос. Одсуство интересовања за поимање себе у историјском контексту јасно се може сагледати у социолошким испитивањима последњих година. Ево примера: према подацима „Левада-центра“ за последњих неколико година број стаљиниста је мало порастао, број антистаљиниста се мало смањио, али је зато запањујућом брзином порастао број равнодушних – са 17 на 40 одсто. Он је постао већина, то је фантастичан резултат, нарочито ако знамо да је међу омладином број равнодушних премашио 70 одсто! „Историја припада свакоме од нас“, каже писац Виталиј Шанталински који се бави рехабилитацијом репресираних књижевника. „Ми морамо да живимо у историјском времену, то јест, са потом­ цима и прецима. И када си карика у ланцу времена, улазиш у вечност. Али то је тешко. Нарочито када земља болује од хроничне болести заборавности, коју народ назива просто – Иван који не памти своју родбину. Ми, као понављачи, не учимо лекције историје и стално доспевамо у један исти разред, у један исти круг.“ Данас се, како показују истраживања, све то испољава и у томе што Руси крајње ретко чувају у својим домовима ствари са историјом (рецимо, ствари својих баба и деда), више воле да купују нове. Завртњи са људским лицем Прошле године, када је авион код Перма претрпео катастрофу заједно с командантом Севернокавкаског војног округа генералом Трошевом, његови рођаци су добили за Русију рекордну компензацију – 16 329 550 рубаља и 20 копејки. Генералов живот је био процењен осам пута скупље него животи свих осталих путника. „Када се то догодило нико није негодовао“, подсећа професор Гутков. „То је типично за друштво с хијерархијском свешћу, где се заслуге одређују дужношћу, а вредност личности се уопште не узима у обзир. То је одражено и у систему плата и награда из времена СССР, где је држава била главни послодавац, каква она за многе остаје и данас, што је васпитавало и васпитава у људима хронично осећање потцењености. Данас неке корелације између квалифи­ кације и зараде по правилу нема. За то је довољно упоредити плату хирурга у државној поликлиници и менаџера. При

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

томе они који се налазе на дну социјалне пирамиде аутоматски прелазе у категорију потрошног материјала. То се види барем по томе како се обрачунава пензија која још од совјетских времена код нас није акумулација већ компензација за радну неспособност. То јест, сама филозофија пензије садржи омаловажавајући однос према човеку који се нашао искљученим из производне машине. Велика социјална раздвојености поко­ лења, о којој одавно говоре соци­олози, већ неколико година парадоксално кореспондира с тиме што руски грађани непрестано као главну животну вредност помињу породицу и породичне односе. Ова противречност такође потиче из дубине совјетске прошлости. „У совјетско време породицу су тобоже чували као ћелију друштва, чак су и саслушавали прељубнике на некаквим састанцима“, каже отац Георгије Коче­ т­ков, ректор Свето-Филаретовског инсти­т ута. „При томе су је пак рушили

Мајстори монументалне пропаганде замишљали су светлу будућност народа СССР

нездравим односом јер се вредност породице одређивала тиме колико су њени чланови посвећени производњи, а потпуно предавање себе послу дожив­ љавало се као највећа врлина. Данас се опет говори о томе да се највише цени породица, али реална статистика открива очигледну самообману: Русија заузима једно од првих места у свету по разводима, абортусима и самоубиствима. Ако су то породичне вредности...“ Мали човек, велики и ужасни Не може се рећи да је у савременој Француској Лењин јако популаран. Па ипак књига писца Жоржа Бернаноса која носи назив једне реченице из рада Владимира Иљича која се може превести као „Слобода, а чему она служи?“, постала је реметилац мира у Европи. Познато је да је слобода као могућност да се живи у вишедимензионалном свету и да се бира међу сложеним могућностима у совјетском свету била потпуно непотребна.


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Особине совјетског човека Шта заправо представља совјетски човек – у бројкама и чињеницама У зиму 1989. године познати социолог Јуриј Левада који је руководио ВЦИОМ-ом почео је пројекат који је требало да открије промене у свести оних које су у СССР-у називали „совјетски народ“. Ова испитивања наставља данас да спроводи сада већ „Левада-центар“. Анализирајући њихове резултате, социолози су открили низ црта карактеристичних за „совјетског човека“. Ево како су их они окарактерисали. 1. „Масоликост“, или оријентација на норму „бити као и сви други“. Подразумева нарочито неспособност да се оцени достигнуће ако оно није уклопљено у хијерархију државних статуса. 2. Опортунизам. Подразумева прилагођавање постојећем социјалном поретку, укључујући и прилагођавање кроз снижавање прага захтева и потреба. 3. Упрошћеност. Оријентација на најпростије обрасце и моделе на интелектуалном и етичком плану због непознавања другачијих модела и

фото: RIa Novosti

Совјетски човек је успео да се прилагоди тоталитарном режиму... И да га надживи

типова понашања. 4. Хијерархичност. Јасно увиђање да се не само материјална добра, него и права, а такође достојанство, поштовање, етичке норме и интелектуална својства расподељују у складу са социјалним статусом. 5. Лукавство. Људи сматрају да имају право да обмањују све друге с којима имају посла: од власти до блиских особа. 6. Несигурност. Уза сву довитљивост она је неизбежна: „совјетски човек“ одлично памти да не може до краја да се ослања на формална правила. 7. Осећање припадности нечем „особитом“, „изузетно значајном“ – великој сили, народу, идеји. Оно је корисно још и због тога што компензује властите комплексе и разочарања. 8. Корумпираност. Поткупљује се не само власт преко чиновника свих врста, него и само становништво – кроз милостињу, привилегије, гледање кроз прсте и симболичне знаке изабраности. (Припремила Анастасија Шпиљко)

„За време Првог светског рата у Руси­ји је погинуо знатан део мушког, најобра­ зова­нијег дела становништва“, каже професор Лав Гутков. „Емиграција и терор су преполовили преостали танки образовани слој. И тада је законити модел постао поглед на свет пролетера, човека без прошлости и без образовања. Дошло је до оријентације на принудно упрошћавање, на укидање сваке сложе­ ности. Овај механизам који ради све до данас ми називамо ’снижавајући транс­фор­матор’. Он не подразумева одабир оног најбољег, већ стерилизацију најбољег.“ „У 21. веку, када је класичном тоталита­ ризму, рекло би се, дошао крај“, каже филозоф Олга Седакова „главно лице нове цивилизације опет постаје ’мали човек’ – онакав каквог треба штедети од пре­тераних умних и душевних оптере­ ћења, не погађајући његово самољубље и забављајући га. За њега ради читава индустрија забаве, читава планетарна

фабрика потрошње.“ „При томе треба обавезно схватити разлику“, прецизира отац Георгије. „Она се састоји у томе што ’совјетски човек’ није просто ’мали човек’, он верује за себе да је велики. А у западној култури он има други статус: ’мали човек’ је онај кога треба штитити, кога треба просвећивати, о коме се треба бринути барем на социјалном нивоу, ако не на духовном. А совјетски човек не треба да испољава бригу о свакоме, већ о целом свету, о светској револуцији.“

Где је тачка с које нема повратка?

Покушавајући да схвате на дну које мочваре је скривен златни кључић који отвара загонетку репродукције совјет­ ског човека, социолози су обратили пажњу на друштвене установе. На крају крајева, управо су оне и васпитале ту нову „историјску заједницу“ која је над­ живела земљу од које је наследила име. Испоставило се, упркос званичној смени идеологије, да су главни механизми њиховог деловања програмирани пре седамдесет година: у савременој Русији и даље преовлађују људи спремни да се слажу с било којим одлукама власти. У складу с тим, практично ништа не смета судском систему и, рецимо, политичкој полицији да ради по истим оним схемама које су биле разрађене у хијерархијском совјетском друштву. Чак је и школа са својим унификованим масовним образовањем, где се сваки човек доживљавао као бели лист хартије на којем се може писати оно што неко одлучи одозго, остала у суштини иста. „Тај систем репродукује одређене предста­ ве, навике, знања, моралне вредности и њега је врло тешко реформисати, пошто је био створен за апатично становништво које је навикло да бескрајно трпи и прилагођава се“, каже Лав Гутков. Совјетски човек је човек који је успео не само да се прилагоди тоталитарном режиму, него и да га надживи; он се осећа у тој средини ако не срећно, а оно бар навикнуто на њу, осећа се као код своје куће. Да би се изашло из тога, по мишљењу социолога, потребно је схватити ненормалност стандардног стања у коме људи живе, па га тек онда исправљати, почевши од себе. Напослетку, Русија доиста и није стара земља. Нама је нешто више од хиљаду година – не можемо се мерити с Кином. 25


наука

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Сколково: престо С

којим научним пројектом чо­ век има шансе да доспе у руски иновациони град Скол­ково? Одговара ли руски инжењер европском стандарду? Хоће ли Русија добити нове Корољове и Шухове? На ова и друга питања чита­лаца одговарали су у редакцији РГ рек­тор Московског државног техничког универ­ зитета „Бауман“ Анатолиј Алек­сан­дров и председник Савета младих нау­чника Бауманског универзитета Стани­слав Јурченко. Лабораторија за професора

Росијска газета: Анатолије Александ­ ро­вичу, објављен је закон о уношењу про­мена у миграциону евиденцију стра­них високоплаћених стручњака. Сада они неће имати проблема с регистрацијом и добијањем права на рад. Међу њима има и професора универзитета. Да ли је за Вас овај документ актуелан?

Анатолиј Александров: Нео­ спор­­но је да јесте. Код нас долазе страни професори. Сложићете се да није сас­ вим исправно када је поштовани акаде­ мик који је позван у Русију да држи преда­вања на водећим факултетима принуђен да стоји у огромним редовима за регистрацију. То нису случајни људи. И сва решења која се односе на њих треба доносити на време. Ми се, узгред, доста сусрећемо с коле­ гама из иностранства којима није потребна оваква помоћ. На пример, за последњих пола године посетила су нас четири министра образовања и науке. А буквално пре недељу дана код нас је дошао, на позив, професор Виктор Рижи, велики стручњак у области оптике, ласер­ске и инфрацрвене технике. Око двадесет година је радио на водећим америчким и јапанским универзитетима, а сада је дошао код нас и, надам се, на дуже време. Ми правимо „за њега“ специјалну лабораторију у Центру фото­ нике и инфрацрвене технике, њега већ 26

чека колектив.

РГ: А има ли осећања научне „љубо­ море“ када радите с колегама из ино­ странства?

АА: Наука је интернационална. Када има­ мо могућност да користимо дости­гнућа западних колега, да заједно вршимо истраживања и размењујемо материјале и информације – то је изванредна ст­ вар. У науци је јако важно да се не бу­ де „ограничен“. Осим тога, наших мла­­­­­ди научници постају сигурнији у се­­бе и у своје снаге када виде да је њи­ хов научни ниво упоредив с високим нивоом западних колега. Заједнички рад омогућава нам да „улијемо нову крв“, да се не затварамо. Даша, научни град Реутово: Шта мис­ лите, зашто су неки руски научници који живе и раде у иностранству скеп­ тични према Сколкову?

АА: Сумње постоје не само код западних колега, него и код наших сународника. А ево зашто. Пројекат Сколкова је веома необичан. Задаци које он поставља – формирање јединствене образовне, научноистраживачке и предузетничке

Пројекат Сколкова је веома необичан. Задаци које он поставља – формирање јединствене образовне, научноистраживачке и предузетничке средине, васпитавање, стварање нових традиција међу младим истраживачима – такве задатке пред нас раније нико није постављао

фото: RIa Novosti

Разговор водила: Марија Агранович

средине, васпитавање, стварање нових традиција међу младим истраживачима – такве задатке пред нас раније нико није постављао. Када људи први пут за то чују, најпре слежу раменима, а затим покушавају да схвате шта је то заправо. Ми који учествујемо у овом пројекту апсолутно верујемо у његов успех и врло активно радимо на томе. Чињеница је и да Сколково ужива огромну популарност међу младима. Станислав Јурченко: Као доказ за то служи и што је сајт Сколково стално преоптерећен, познаници су ми се чак жалили да не могу да се укључе. Убеђен сам да ће администратори у најскорије време повећати „проходност“ сајта зато


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

оница иноватора праве кластери који врше пријем пројеката. Четири кластера већ раде – за информациону технику, нуклеарне технологије, космос и комуникације. Пети је у оснивању. Захтеви су врло озбиљни. Мора постојати озбиљно теоријско образложење идеје, њене разраде и реалности примене. Подсећам да Сколково не развија производњу: не примају се производни пројекти. Сколково су идеје, истраживања. РГ: Виртуални научни град?

АА: Нипошто. Тамо ће бити истраживачке лабораторије светске класе. Већ постоје договори с неколико крупних компанија – оне су постале партнери Сколкова за оснивање тих лабораторија. РГ: Колико резидената Сколкова има већ на Бауманском факултету?

АА: Сада се три колектива спремају за „испит“ у инвестиционом комитету. Али пре тога још морају да прођу експер­ тизу. РГ: Тајну?

што је интересовање изузетно. И то је добро.

РГ: Станиславе, обично школовање на постдипломским студијама траје три године, а вама је за припрему и одбрану дисертације било довољно три месеца. Такве талентоване младе људе активно лове разне стране компаније и агенције. Има ли много оних из ваше групе који су отишли да раде у иностранству?

СЈ: Можда је и било понуда, али тачно знам: многи моји другови су се већ остварили у Русији. Ја сам Баумански факултет завршио пре две године и могу да кажем да то образовање заиста омогућава човеку да се реализује и

стекне иметак у Русији. Једноставно треба радити и волети свој посао. Мене су такође звали када сам још био студент старијих година. Али ја сам се увек питао зашто да идем и радим туђи посао, за друге. А свој посао могу да радим и овде. РГ: А какав је конкурс сада у Скол­ кову?

АА: Знате, ја чак и за конкурс за наш факул­тет сазнајем тек након што су прош­ли пријемни испити – систем то показује постфактум. А овде све тек почиње. Испричаћу вам како се у прин­ципу врши одабир за Сколково. У иновационом граду има пет праваца научне делатности; према њима се

АА: Експерти се не „шифрују“, али ми не знамо унапред коме ће од њих доспети рад. Они се бирају случајно, жребом. Има девет-десет експерата за сваки пројекат. Ако рад добије девет позитивних миш­ љења, он се пропушта на разматрање инвестиционом комитету. Тамо „очи у очи“ треба доказати да је твој пројекат бољи од других, да је актуелан и остварив. Тек тада се може добити финансирање. Али под обавезним условом да постоје фирме или предузећа суфинансијери. То такође није нимало једноставна ствар: постићи да бизнис поверује. Он врло опрезно приступа оваквим стварима. РГ: А ко је у улози ескперата?

АА: Домаћи и страни врло велики специ­ јалисти. Има и академика, има и младих али „промовисаних“ научника, лидера бизниса. Наших и западних. РГ: А да ли странац може да конкурише? На ком језику ће он тада студирати?

АА: У Сколкову су два радна језика: енглески и руски. Управо тим редоследом: владање енглеским језиком је апсолутни услов за учешће у сколковском про­ 27


јекту. Надам се да ће у Сколкову радити интернационални колективи. Данашња наука ради на месту где се спајају специјалности и дисциплина. На пример, Станислав Јурченко – технолог по професији, бавио се специјалним технологијама космичке технике. А дисертацију је одбранио из теоријске физике. Тек када човек ради у колективу гед се додирују разне науке, појављују се потпуно нова и продорна открића. РГ: Станиславе, с којим ћете пројектом доћи у Сколково?

СЈ: Разрада технологија стварања ефи­ ка­сних расхладних агенаса за систем хлађења атомске енергетике. Овај про­ јекат је резултат заједничких истра­ живања са Институтом опште физике. Већ су добијени добри резултати из фи­зи­ке течности. Јако бих желео да постигнем успех. РГ: Да ли велики тим ради на про­ јекту?

СЈ: Око десет људи. За научни колектив је то прилично много.

РГ: Ваш пројекат се показао „актуел­ ним“ због хаварије на нуклеарној елек­ трани „Фукушима“ у Јапану. Како с професионалног гледишта посматрате оно што се тамо догађа?

СЈ: Ми не знамо све појединости борбе с проблемима у електрани. Мислим да су примењена најсавременија решења која су данас могућа. Али физичка природа процеса је таква да у извесном тренутку расхладни агенс почиње да кључа. Зато се задатак састоји у томе да се пронађу механизми сузбијања овог процеса. Један од њих је управљање структуром течности. А то је већ питање физике. Данас се физици течности, узгред, не поклања довољно пажње. А то је штета. АА: У Јапану раде стручњаци највише класе. Они чине све што могу. Проблем је у другом. Ситуација у Јапану је показала целом свету да у нуклеарној области треба припремати стручњаке који не само што до танчина познају инструкције и који делују, како се то каже, „строго по параграфу“, већ који умеју да схвате суштину ствари, да доносе сложене одлуке које се понекад разилазе са инструкцијом. Велика је разлика припремити просто доброг извршиоца и припремити стручњака који је у стању да донесе одлуку у критичној ситуацији. Михаил Петров, Тула: Које су струке данас тражене код послодаваца?

АА: Сада влада врло озбиљна потражња 28

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

за свим инжењерским професијама. Испоставило се да се последњих година, упркос томе што нисмо престајали да образујемо висококвалификоване дипломиране инжењере, у водећим предузећима овај слој мало „расплинуо“, па квалификованих инжењерских снага нема довољно. Зато сада влада потражња за било којом озбиљном инжењерском професијом. Ако говоримо о томе да је земља кренула иновационим путем развоја, разуме се да је без првокласног инжењера тај пут немогућ. Тако да авангарду данас чине информатика, роботика и нанотехнологије.

РГ: На недавној седници у Магни­ тогорску Дмитриј Медведев је говорио о томе да се две трећине свршених инжењерских кадрова „растварају“ не зна се где. Шта је с њима ако према статистици сваке године завршава 200 000 стручњака?

АА: Наравно, тужно је што врло тален­ товани млади људи, а код нас је таквих много, одлазе да раде у струци која баш и није њихова. Главни узрок је у томе што индустрија и предузећа нису увек у стању да им створе нормалне услове. Ствар није само у плати. Важни су и услови за напредовање у каријери. Ми припремамо стручњаке нове технике, у суштини, главне конструкторе. То су они људи који су, стекавши диплому, већ у

Научни град са пет села РГ: А шта је сада на градилишту у Сколкову? АА: На последњој седници Савета Сколково усвојена је урбанистичка концепција. Победио је пројекат француске фирме. Какво ће бити Сколково? Пет невеликих „села“ која ће бити смештена непосредно у парку, окружена жичаром, скверовима и дечијим игралиштима. На средини ће бити коцка, централно здање универзитета, а поред њега технопарк. Сада се обављају инжењерско-припремни радови. До почетка следеће године ће бити завршена градња централне коцке. Тамо ће се преселити управа Сколкова. А касније ће се у етапама дограђивати све остало.

фото: RIa Novosti

наука

стању да преузму на себе одговорност за решавање озбиљног техничког про­ блема. И наравно, они хоће да решавају амбициозне задатке. А то им не дају. Самоостварење је врло важно. Али неоспорно је и да данашњи инжењери хоће да зарађују добре плате. Лариса, Уфа: Јако ме занима да ли постоји разрађени систем запо­шља­ вања студената?

АА: У Министарству образовања и науке такав систем постоји – центри за помоћ у запошљавању. На факултетима постоје одсеци који се тиме баве, постоје и међуфакултетски центри. Али за водеће факултете такав проблем једноставно не постоји. Код нас се, на пример, прошле године није запослило само десет људи. И све су то девојке које су се налазиле на породиљском одсуству. Мислим да је то диван разлог за незапосленост. Сви остали који су завршили факултет су запослени, а ми школујемо 2500 младих дипломираних стручњака годишње. Нажалост, нису сва предузећа данас спремна да створе услове младим стручњацима. За ове момке се грабе представништва западних фирми којих у Русији има у изобиљу. Дају им добру плату, нуде им добре лабораторије за истраживања.


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

РГ: Станиславе, говорили сте да у Русији постоје сви услови за реализацију младог научника. Поштено говорећи, шта Вам овде недостаје?

СЈ: За младе научнике најактуелније питање је стамбено. Новац и опрема су свакако важни. Али они нису најважнији. Млади научници, по мом мишљењу, то није онај део становништва коме су потребне неке дотације и које друштво мора да издржава. Ми смо у стању да стварамо ново, да то ново уводимо у индустрију. Нама су неопходне удице, а рибу ћемо сами уловити. РГ: А да ли Ви живите у изнајмљеном стану?

РГ: Испада, значи, опет „одлив моз­ гова“?

АА: Није баш тако – они ипак раде у Русији, плаћају порезе нашој земљи.

РГ: Питање из Петрограда: Не чини ли Вам се да је Сколково покушај да се изгради нови град који дуплира престоницу?

АА: Боље је да то не упоређујемо. Москва је читава једна држава. Разумљиво је зашто се Сколково гради поред пре­ с­тонице. Иновациони град мора би­ ти поред центра јер му је потребна непосредна доступност: авионска, сао­ бра­ћајна и било која друга, блискост људима који управљају законодавством, технологијама и индустријом. Снежана¸ Москва: Реците ми да ли ће у Сколкову бити организовани неки припреми курсеви? АА: Категорично не, никада. Доспети у Сколково могуће је само на основу врло озбиљног конкурса који ће се обављати уз учешће водећих универзитета света. Тамо неће бити апсолвената. То је универзитет за припрему стручњака највише научне квалификације: магис­ тара, постдипломаца, кандидата. А само најбољи од њих могу постати резиденти у Сколкову. Зато припремних курсева већ по дефиницији не може бити.

СЈ: Сада живим у студентском дому МГТУ. АА: Узгред речено, студен­ тски домови су такође бол­ но питање. Сматрам да је за постдипломце и младе научнике просто неопходан неки ресор­ ни стамбени простор с нормалним условима. То није претежак задатак за државу, чини ми се. Ето, Станислав живи у студентском дому за постдипломце. Али ако би постојала могућност да му се да једнособан стан у ресорној згради све док ради овде, потенцијал би порастао двоструко, сигуран сам. Јер када човек не

Ако говоримо о томе да је земља кренула иновационим путем развоја, разуме се да је без првокласног инжењера тај пут немогућ. Тако да авангарду данас чине информатика, роботика и нанотехнологије мисли о неким свакодневним тешкоћама, ради сто пута лакше. А стекавши име, добивши стипендију, сигуран сам да ће

млади научник моћи да сам реши свој стамбени проблем. Али у почетку су му потребне те „удице“.

Доктор наука, професор: Реците, када неко предложи идеју за Сколково, како се штите права тог човека на интелектуалну својину?

АА: Сколково је посебна држава, у његовом законодаству постоји тачка која се односи на патентирање интелектуалне својине. То је прилично сложен проблем. Донедавно факултети у принципу нису могли да користе интелектуалну својину коју су поседовали. Та својина је лежала на полици јер је била својина државе. Сада се, срећом, стање мења. При факултетима се оснивају мала предузећа у којима аутори пројеката могу да их реализују. Они су власници интелектуалне својине и плаћајући држави одређени проценат. Истраживач, без сумње, мора бити правни власник. И у Сколкову то схватају. РГ: Да ли се диплома Бауманског универзитета признаје на Западу, или треба још нешто доставити?

АА: Наша диплома се дефакто веома давно признаје на Западу. На пример, једна врло строга немачка аутомобилска компанија прима на рад инжењере с трогодишњим искуством. А само свршене стручњаке Бауманке узима одмах. Ако се говори формално, да би дипломе биле узајамно признате, потребан је споразум међу универзитетима. Такве споразуме имамо с универзитетом Велса, с Берлинским универзитетом, а сада оснивамо заједнички факултет с Минхенским универзитетом. РГ: Реците ми поштено, да ли сте задовољни квалитетом свршених средњошколаца?

АА: Наравно да нисам. Нажалост, ниво знања свршених средњошколаца је опао, и то знатно. То је општа невоља. И из те ситуације треба сви да изађемо.

РГ: Анатолије Александровичу, а мо­же ли се уопште научити прона­ лазаштво?

АА: Одговор на ово питање је истовремено и лак и тежак. Неоспорно је да се навике васпитавају, знања се може стећи и човек може научити да га стиче самостално. Човек може научити методике и постати врло добар стручњак. Али овде је као и у музици: музичара има много, а генијални се могу на прсте избројати. Исто је тако и у проналазаштву. С тим се треба родити. Таленат се не васпитава. 29


култура

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Маказе Станис „Сандук гостујућег глумца“ – тако се назива нова књига успомена, на којој сада ради славни руски глумац Алексеј Баталов. Објављујемо одломке из ње. Припремио: Андреј Васјањин

Алексеј Баталов Игра до смрти

Врата позоришта су се нашој породици отворила 1916. године када је мој стриц Николај Баталов био примљен у трупу Московског уметничког позоришта. И после њега моји рођаци су наједном почели да улазе у МХТ, један за другим. Догађало се чак и то да је један Николај Баталов играо на сцени Фигара, појав­ љивао се слуга који се такође прези­вао Баталов, само што се звао Владимир... 30

„Сандук гостујућег глумца“ није прва Баталовљева књига; пре ње су му изашле књиге „Дијалози у паузи“ и „Судбина и занат“

И Станиславски је одлучио да не може у истом позоришту да буде толико глумаца са истим презименом. И сви Баталови су почели да се зову различито. Мој тата, Владимир Баталов, постао је Аталов, тетка Мусја је постала Марија Шчербињина, а Николајева жена је почела да се зове Андровска, и тако даље... Николај Баталов је био одан МХТ-у и Константину Сергејевичу бескрајно. Он

фото: Ki nopoisk.ru

О

ва књига има чудан назив и вероватно од њега треба по­ чети. „Сандук гостујућег глу­ м­ца“ није никаква слика већ сандук који је реално пос­ тојао у свакодневном животу сваког глумца, сандук у којем се чувало све оно што му је било потребно за насту­ пе, као и најдрагоценије ствари које су му и најдрагоценије успомене. Ја сам апсолутни гостујући глумац, мој живот се тако формирао да сам ра­ дио у најразличитијим градовима, у различитим жанровима глумачке умет­ ности и пре него што се заврши моја „игра“ пред вама, хтео бих да испричам о људима захваљујући којима сам учинио све што сам учинио, а мој живот прошао онако како је прошао.

је био апсолутно предан ономе што је радио Станиславски. Олга Николајевна Андровска ми је причала да се догађало да се враћала кући уморна после пробе и легала је у кревет али је долазио муж, види је у постељи и каже јој: „Шта ти је, легла си да спаваш?“ „Па већ је 12 сати и сутра опет у позориште...“ „Не, чекај, хајде да прођемо сцену!“ Било је немогуће противити се, он ју је буквално


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

лавског Досије Алексеј Владимирович Баталов рођен 20.11.1928. Завршио је школу–студио МХАТ-а, од 1953. до 1956. је играо на сцени МХАТ-а „Горки“, од 1957. до 1975. глумац и режисер студија „Ленфилм“. Педагог ВГИК, професор. Народни уметник СССР, Херој социјалистичког рада, два пута носилац ордена Лењина, ордена За заслуге пред Отаџбином другог и трећег степена, лауреат Државних награда СССР, РСФСР и Русије. Снимио је готово четрдесет филмова, међу којима су „Случај Румјанцевих“, „Лете ждралови“, „Дама с кученцетом“, „Девет дана једне године“, „Три дебељка“, „Бекство“, „Москва сузама не верује“ и други.

„извлачио“ из постеље и почињала је проба. Мој тата Владимир Баталов је ступио у позориште сасвим млад, улогу још увек није имао, учествовао је у масовним сценама. Био је „дечак“ уз Константина Сергејевича, за време проба је седео поред њега и добијао од Станиславског упутства шта да ради на сцени. „Волођа“, молио је овај „реци да мало сто помере надесно“. Тата је ишао иза кулиса и говорио им је и они су све тако чинили. Он се није одвајао од Станиславског, често је боравио у дому у Леонтјевском и након много година ми је причао о мајсторовом животу. Једном се у тој старој вили појавила електрична струја. Наместили су сијали­ цу изнад кревета у којем је спавао Кон­ стантин Сергејевич. Овај је био јако задовољан, сада је могао удобно да чита. Али једном каже оцу: „Чуо сам да се од струје догађају пожари и да куће могу да изгоре. А шта ако ми ту дође до кратког споја?“ Тата му је објаснио да може да пресече само једну жицу и струјно коло ће се прекинути. „Онда ми

донеси, Волођа, маказе“. Станиславски је замолио да му се изнад узглавља укуца ексер и окачио је на њега маказе како би му оне увек биле при руци како би, ако се нешто деси, могао да пресече жицу и спасе кућу. Прошле године су те маказе у дому-музеју Станиславског још увек висиле на свом месту. Служење позоришту, које су показивали глумци тог поколења, тешко је данас замислити. Дани Андровске били су већ избројани, али њу су довозили из Кунцевске болнице да игра „Соло за сат са откуцавањем“ – она је излазила и правила на сцени чудо. У представи „Тешке године“ о Ивану Грозном ја сам учествовао у масовној сцени, приказивали смо царску војску код Казана. Иде проба, излази из шатора Хмељов – Иван Грозни, слуша гласника, почиње монолог – и њему постаје лоше. Глумца сместише у први ред и ту је и умро. Ти људи су истински играли. Исечени „Шињел“ У време када сам завршио школустудио, Николај Баталов је већ умро и

се вратио, у позоришту су ми рекли да ме без дозволе администрације неће пустити на снимања. И ја сам написао молбу: „Молим да будем ослобођен на сопствени захтев“. Ту молбу су затим дуго чували у кадровском одељењу – била је јединствена у тој врсти јер пре мене нико није писао молбу да буде ослобођен рада у МХАТ-у. Тако се моја судбина на невероватан начин преокренула – упркос свему остао сам у Лењинграду, радио сам на „Ленфилму“, снимао сам филмове. С мојом платом нисам могао ни да помислим да живим у хотелу и напослетку ме је позвала Ана Андрејевна Ахматова, с којом сам се у то време већ био одавно познавао, и чак сам насликао њен портрет. Живели смо заједно у стану одакле су одвели њеног мужа, Николаја Пуњина. Долазио сам касно са снимања или са вежби, она ме је чекала, у кухињи је увек био чај, много пута смо разговарали. Једном сам је замолио за савет како да изаберем књижевно дело за дипломски филм – радило се о добијању дипломе режисера

Олга Николајевна Андровска ми је причала да се догађало да се враћала кући уморна после пробе и легала је у кревет, али је долазио муж, види је у постељи и каже јој: „Шта ти је, легла си да спаваш?“ „Па већ је 12 сати и сутра опет у позориште...“ „Не, чекај, хајде да прођемо сцену!“ Било је немогуће противити се, он ју је буквално „извлачио“ из постеље и почињала је проба мојом појавом у трупи МХАТ-а тамо се вратило наше презиме. Али ускоро су ме позвали у „Ленфилм“ на аудицију за снимање филма „Велика породица“. Сви су око мене викали: „Па ти си полудео, па то је МХАТ!“ Ја сам се замислио, али ме је Виктор Јефимович Ардов, мој очух, убедио да не смем да будем кукавица и да треба да идем! И ја сам пошао. Примили су ме, али, када сам

– било ми је потребно нешто право, психолошко. И на крају мог монолога, Ахматова ми, не трепнувши, каже, као да је одавно знала о чему ће бити речи: „Но, наравно, ‘Шињел’!“ Ја сам живео у списатељској кући, било ми је јасно ко је био Гогољ и схватио сам да ми га је заправо Бог послао. За улогу Акакија Акакијевича позвао сам Ролана Бикова. Тада, 1958. године, 31


култура

Марсо без „Носа“

У режији сам се увек трудио да се на неки начин држим руске књижевности, оних који су из „Шињела“ ипак изашли. Једном су ме, негде седамдесетих година, послали у Француску. Слика с којом сам кренуо била је сасвим совјетска, лојална, али сам лично у Паризу правио све политичке грешке које сам могао да направим. Доспели смо у париски клуб „Жарптица“, који су основали руски емигранти још крајем рата; он је приказивао руске филмове, при чему чак и оне који нису били купљени од стране француске др­жавне агенције за изнајмљивање фил­мова. Тамо су долазили и нови еми­гранти. И ето, завршио се филм, публика излази – и одједном видим Вику Њекрасова, зовем га, а он ће мени гласно: „Не прилази! Не прилази!“ Очигледно је да се бојао да због њега не будем имао непријатности. На наступу Булата Окуџаве догодило се обрнуто – уредник антисовјетског „Континента“ Владимир 32

„Сандук гостујућег глумца“ није прва Баталовљева књига; пре ње су му изашле књиге „Дијалози у паузи“ и „Судбина и занат“

фото: ITAR-TASS

то је већ био прави правцати глумац. Он се одушевио идејом и почели смо „Шињел“. Биков је радио невероватно. Он се једноставно претварао пред мојим очима у оно што је требало играти. Тамо има сцена где бежи од пљачкаша. А била је врло гадна зима, с мокрим снегом и ветровима. Напоменуо сам костимографкињи да нешто дају Бикову да обуче – да не трчи по таквом времену, па још и ноћу... Било је све спремно, камере су биле постављене, светло упаљено, говорим Ролану да се свуче и иде у кадар. Он скида капут и ја видим да је на њему само његово уобичајено оделце! Таман отворих уста да нешто кажем али ми костимографкиња сама приђе и рече: „Ништа није дао да му обучемо!“ Почели смо снимање, снимили смо три дубла и ни за какав новац Ролан није хтео да се обуче, хтео је да доживи оно што је написао Гогољ! Нису нам дали само да снимимо финале, да снимимо оно највеће ради чега је био написан „Шињел“, и све оно божанско, милосрдно, свето што је садржано у том делу је пропало. Тако се не може радити с руском књижевношћу која се ни са чим на свету не може упоредити. Није узалуд Достојевски рекао да смо „сви ми изашли из Гогољевог шињела“. А из „Шињела“ без финала нисмо сви изашли. Читав низ пријатеља је остао – тамо, на оној страни.

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Максимов се, заборавивши где је и у којој улози, разнежио и прошао кроз салу да загрли Булата на сцени. Овоме су затим рекли: „Шта је то, па ви наше непријатеље привлачите?“ Боравио сам у кући Пушкиновог потомка, који се тада бавио потрагом за Дантесовим пиштољем, и мене су затим упитали: „Зашто сте тамо били сами?“ „А шта ће ми преводилац, па они тамо говоре руски?“ „Ствар није у томе како говоре, ви не можете да идете сами у приватне куће!“ И ето, Гогољево вече, приказују мој „Ши­ њел“. Тамо је филм гледао Мар­сел Марсо којег сам увек сматрао највећим глумцем и њему се филм јако допао! Почели смо да говоримо преко преводиоца – јер ја не знам ниједан страни језик – и он ми напослетку каже: „Хајде да заједно направимо ‘Нос’!“ Ја сам се запрепастио зато што сам одједном схватио да нико не би могао да то тако одигра као што би одиграо Марсо. Почели смо да радимо, разговарали смо телефоном, размењивали идеје, цртеже, договарао сам се где у Лењинграду да снимамо, он се договарао о томе да се у Француској сашију костими... Све је ишло добро. Али када сам пошао одговарајућој инстанци с питањем када можемо да почнемо филм, одједном сам чуо: „Не треба, није време. Напишите да сте се разболели!“ И то је било све, као у зид. Нису дали Марсоу да снима. А он сам, у Француској је касније након много година ипак одиграо фрагменте из Гогоља.

Чеховљев ход

У Лењинград ме је тада позвао Јосиф Хејфиц, човек којег сам од тада прозвао

тата Карло. Ја сам, како се пева у песми, постао сам ученик, то јест, глумац, управо после познанства с Хејфицом. Он ме је снимао у неколико филмова, али колико су само његових идеја сасецали! Исту ту „Даму с кученцетом“ задржавали су две године, чак су и у „Крокодилу“ објавили фељтон да је ето неки режисер чије презиме почиње словом Х замислио да режира о кученцету и дами, као да код нас у земљи нема насушних проблема. Али затим су наједном кренула чудеса за чудесима! На представи позоришта МГУ угледао сам Ију Савину, а ту се и власт умилостивила. Снимали смо у Лењинграду. Дали су тако мало новца да смо штедели чак и на путовањима у престоницу – и морали смо да један кутак Лењинграда „шминкамо“ тако да имитира Москву. Ради улоге сам морао да пустим браду. Живео сам код Ахматове и трамвајем сам ишао на „Ленфилм“. И одједном ме позивају и кажу ми да срамотим звање совјетског глумца: „У каквом то стању идете по граду? Позвали су нас и рекли – такав глумац, а изгледа као после пијанке, необријан...“ Почео сам да се прикривам марамом. Снимања „Даме с кученцетом“ била су најсрећније време за мене и Хејфица. Сазнавши да се снима филм по Чехову, Лењинграђани су долазили да гледају. Било је увек много људи, сећам се мноштва отмених бакица у старинским шеширићима. Тамо је била сцена, „пролазак“ – ја идем тротоаром, зима је, кочије, фирма која виси. Идем и видим како једна бакица нешто говори на ухо Хејфицу. Говори ли говори. Прође неко време и наједном ми се он обраћа: „Знаш, ипак је то Чехов, ти се труди да мање ходаш бангаво.“ Разуме се, размишљам, бакица је негде прочитала у књигама о интелектуалцима. А ја заиста бангаво ходам, а и величина обуће ми је повелика. Почео сам да се трудим да ходам равније и да исправљам ход. Почели смо да снимамо на Криму, новца још увек нема, поново треба све радити брзо... И ту Хејфицу рекоше да је још увек жив чамџија који је возио и Горког, и Чехова, знаменитост целе Јалте. Довезли су га, седи он и Хејфиц, разговарају, режисер са уживањем слуша. Позива ме, ја идем до њега. А деда ме наједном погледа и рече: „О, па он бангаво хода као Антон Павлович!“


спорт

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

фото: AFP/East News

Све више и више странаца је почело да се појављује у домаћем спорту. На слици: Џ. Р. Холден који наступа за руску репрезентацију у кошарци

Хоће ли нам странци помоћи да постижемо рекорде?

Натурализацијом до медаља Пише: Марија Јепифанова, часопис „Огоњок“

У

крајинци, Корејци, Канађани – то су нова обележја руског спорта. Нешто више од три године пре Олимпијаде у Сочију, на којој се очекују само победе, све више се рачуна на стране спортисте. Хоће ли се наде оправдати? Неће ли амбиције спортских чиновника постати препрека за домаћи спорт? Катастрофални неуспех у Ванкуверу болно је погодио национално самољубље и сада модеран спортски патриотизам: Русија се, подсећамо, нашла на 11. месту по броју златних медаља – горе још никад није било.

Постало је јасно: треба нешто мењати у припреми спортиста и формирању репрезентација. И то треба мењати хитно, зато што је четири године до зимске Олимпијаде у Сочију сасвим мало времена да би се одгајиле светске звезде. Тим више што је по традицији земља домаћин игара једноставно обавезна да претендује на једно од првих места у екипном бодовању. Било је потребно само неколико недеља дискусије о узроцима ванкуверских резултата, па да се у дође до колективне идеје – треба међу странцима пронаћи оне који желе да за Русију освајају различите пиједестале. Наши спортски менаџери на високим функцијама су

је изгледа дочекали уздржано, али у последње време баријера као да је пукла: у октобру је држављанство РФ добила украјинска уметничка клизачица Татјана Волосожар. Активно се воде преговори о натурализацији с тројицом канадских такмичара у карлингу. А корејске клизачице Ли Ми Јен и Стар Шин већ пролазе кроз ту процедуру. И министар за спорт Виталиј Мутко је у недавном интервјуу ТВ каналу „Русија-2“ одушевљено одобрио ово пресељење. Дакле, је ли лед кренуо? Да ли то значи да се олимпијци за олимпијске спортове који су дефицитарни у Русији не морају одгајати, већ се могу просто куповати? 33


Натурална размена

Речено језиком правника, натурализација је добијање држављанства оне државе коју ће спортиста представљати на међународној арени. У свету не постоје јединствена правила ове процедуре, али у Русији она изгледа отприлике овако. Пре свега, натурализацију може да иницира како сам спортиста (потребно је поднети захтев специјалним мигра­ ционим службама), тако и државни, а такође и различити недржавни органи – тимови, клубови и федерације. Ако иницијатива потиче, на пример, од федерације, она се у почетку обраћа Министарству спорта за дозволу, а затим и миграционој служби. При томе треба узимати у обзир да руско законодавство одређује различите рокове за процедуру натурализације – све зависи од земље из које је спортиста дошао. За посебне случајеве постоји одговарајући државни програм – „програм за пружање помоћи добровољном пресељењу у РФ сународника који живе у иностранству“. По овом програму питање добијања држављанства може бити размотрено у убрзаном поступку – отприлике за шездесет дана. Управо је тако добила држављанство уметничка клизачица Татјана Волосожар из Украјине – она сада живи у граду Торжок у Тверској области. То је, узгред, уобичајена ствар: у већини случајева пребивалиште натурализованог грађанина РФ постаје мање насеље – због преоптерећеног тржишта радне снаге многи велики градови не прихватају учешће у програму пресељења. Како прецизира Алексеј Цветков, помоћник депутата Државне Думе и председника Федерације карлинга Русије Дмитрија Свишчева, назив програма се мало разилази с његовим садржајем. Ствар је у томе што је он предвиђен не само за „сународнике“, него и у принципу за све оне који живе на територији Русије више од годину дана. Шездесет дана је такође веома условни рок који се може скратити, као и у случају Татјане Волосожар. Уочи Олимпијаде 2014. године репре­ зентацију Русије у шорт-треку одлучили су да појачају спортискињама и тренером из Јужне Кореје. За то да Татјана што пре добије држав­ љанство били су заинтересовани многи – објаснио је „Огоњоку“ Алексеј Цветков. Би­ло је ту и писмо губернатора, и писмо из Комитета за спорт с молбом да се 34

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

процес убрза. На њу се рачуна као на учесницу Олимпијаде у Сочију 2014. Једном речју, у осетљивом послу натура­ лизације спортиста у Русији све је индивидуално, а сваки случај промене држављанства, нарочито онај који се одвија по државном програму, разматра се појединачно. Друга је ствар што је натурализација пер­спективних странаца раширена прак­са која се сада веома активно приме­ њује у свету. При томе су лидери у овој области – САД и Немачка – заузеле прво и друго место по укупном броју медаља у Ванкуверу. На Играма 2010. године око једне трећине екипе репрезентације Канаде чинили су натурализовани спортисти. Плусеви су очигледни: у национални спорт се улива свежа крв, па још и с медаљама – натурализација неперспективних се, сложићете се, не помиње тако често.

Неправилан избор

Па ипак натурализација у Русији и сада изазива опрезност. Уочи Сочија то многи доживљавају као изнуђену меру – кажу, важно је, наравно, 2014. године осветлати образ, али се ни припрема домаћих спортиста не сме запостављати. На пример, министар спорта Виталиј Мутко је више пута позивао спортске федерације да се, ако је то могуће, одрекну ангажовања страних спортиста, истичући да се масовна натурализација пред Олим­

Хоће ли натурализација помоћи руској репрезентацији на Олимпијади у Сочију, биће јасно кроз три године, али је већ сада очигледно: другог начина да се постигну брзи резултати у руском спорту изгледа да нема. А власт, гледаоци и спонзори траже само једно – победе

На слици: Јапанка Јука Кавагути и Александар Смирнов који наступају за репрезентацију Русије у уметничком клизању

фото: Reuters/Vostock-photo

култура

пијаду у Сочију неће спроводити. „На глобалном плану натурализација странаца ради наступа у репрезентацији није правилан избор“, тврди министар. „То је могуће само у конкретним животним околностима, у млађим годинама, и ми то и чинимо. Ми имамо могућност да конкуришемо властитим снагама, само се треба тиме бавити.“ У истом духу је говорио и шеф ОКР Александар Жуков: „Можемо позвати странце за такмичење у оним спортовима где ми немамо тради­ цију“, сматра он. „Тако наши спортисти добијају могућност да тренирају раме уз раме с јаким страним спаринг-парт­ нерима, а тренери да уче од искуснијих страних колега. То је светска пракса... Али то ипак треба да буде пре изузетак него правило. У нашим традиционално јаким спортовима нема потребе за страним тренерима или спортистима.“ Али лакши пут није обавезно и правилнији. У суштини, произилази да је у краткорочној перспективи уносније ангажовати странце, али је у дугорочнијој перспекти­ви васпитање својих спортиста више оправдано. Уосталом, постоји и треће гледиште о овом проблему, можда, најперспективније, с обзиром да се Олимпијада неумитно ближи. Можда колективно ангажовање странаца пред Олимпијаду неће спречити одгајање


ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Спортисте треба васпитавати, а не куповати Професионалци из света спорта, међу којима су и ангажовани страни стручњаци, говоре још оштрије. „Увек сам био категорично против натурализације“, изјавио је „Огоњоку“ Бернд Цобел, аустријски тренер у скијању који је предводио репрезентацију РФ од 2006. до 2010. године. „Спортисти се не смеју куповати или позивати – њих треба васпитавати. Потребан је систематски приступ и схватање да резултат неће доћи одмах.“ Према Цобеловом мишљењу, основни проблем Русије је у томе што се она, купујући висококвалификоване спортисте, нада да ће самим тим купити и победу. Али ствар није у новцу! Без добре тренерске екипе и техничке базе они ипак неће обавити посао. Зато Цобел предлаже да се рачуна на младе таленте за које ће Олимпијада у Сочију постати одличан подстицај.

сопствених спортиста у будућности? „Држава прави кораке за побољшање система у целини“, оцењује Владимир Гескин, први заменик главног уредника листа „Спорт–експрес“. „Али ако хоћемо да добијемо много медаља 2014. године, зашто да не искористимо искуство западних земаља и не натурализујемо, следећи њихов пример, неколико стра­них спортиста? Ја ту не видим проблем. Хоћемо да побољшамо нашу морнарицу – купујемо од Француза носаче хеликоптера. Потребне су нам медаље у шорт-треку – и ми ангажујемо две Корејке уз њихову сагласност“. Друга је ствар, подвлачи експерт, што ће натурализованим спортистима бити потребна озбиљна ПР кампања, иначе гледаоци неће навијати за Корејке, ма колико пута на њиховим дресовима била написана реч „Русија“.

Страна легија

Домаћи спорт се данас суочава с објективним тешкоћама и на њих присталице натурализације непрестано указују. „Током последњих петнаест година сви спортови у земљи су се развијали прилично слабо: чак и тамо где смо историјски побеђивали, почели смо лагано да се повлачимо“, каже Алексеј

Кравцов, председник Савеза клизача Русије. „Сад се предузимају кораци за побољшање ситуације, али одлично знамо да се за три године које су преостале до Олимпијаде значајни резултати искључиво сопственим напорима не могу постићи.“ Додатни аргумент у корист натура­лизације страних спортиста је споразумно решење проблема. На пример, у састав репрезентације у шорт-треку на Олимпијади у Сочију Русија намерава да укључи две корејске спортискиње: Ли Ми Јен и Стар Шин. „Наступати на Олимпијским играма представљајући земљу која је домаћин игара јесте велика предност, нарочито у Русији“, објашњава Алексеј Кравцов мотивацију девојака. „Спортисти који заузму у Сочију прва места постаће национални хероји.“ Нина Мозер, тренер уметничке клизачице Татјане Волосожар и њеног партнера Максима Трањкова, додаје: ангажовање странаца је изнуђено. „У уметничком клизању у нашој земљи осећа се акутан недостатак спортиста“, сматра Мозер. Где су нам највише данас потребни странци? Одговор се сам по себи намеће: најакутније се проблем попуњавања репрезентација испољава у новим спортовима. Упадљив пример је кар­ линг, сада олимпијски спорт, којим се

у Русији баве свега двадесетак година, а у Шкотској већ пет векова. Разуме се да није реално превазићи такав јаз за неколико година својим снагама, не обраћајући се страним стручњацима. „Цела наша тренерска екипа су ентузи­ јасти, људи пред којима треба капу скинути“, тврди Дмитриј Свишчев, пред­седник Федерације карлинга. „За двадесет година они су учинили немогуће – створили су федерацију и одга­јили достојне спортисте.“ Али сада је ресурс чистог ентузијазма исцрпљен. Проблеми су познати: ледени дворци предвиђени специјално за карлинг могу се набројати на прсте. Федерација карлинга Русије недавно је потписала уговор с међународном федерацијом, према којем ће страни стручњаци држати семинаре за обуку професионалних ајсмејкера – људи који се баве припремом леда. Али то је мало. Планирано је да у нашу репрезентацију у карлингу уђу тројица Канађана: Џејсон Гунилаугсон, Џастин Рихтер и Тајлер Форест. Истина, ради тога они морају са екипом московског клуба „Нова лига“ да победе на Купу Русије. „Хоћемо да створимо својеврсну ме­ ша­вину од руских и канадских так­ мичара у карлингу – то ће знатно оја­чати нашу еки­пу“, објашњава пред­­ седник федерације Дми­триј Сви­­шчев. Ништа мање важна ком­понента, по његовом мишљењу, ни­је ни попуњавање тренерског штаба страним стручњацима. „Само ће нам ком­плексно решавање свих проблема помоћи да постигнемо најбољи резултат“, уверен је Свишчев. У суштини, примера успешне натура­ лизације страних спортиста како у Рус­ ији, тако и у свету, није мало. Тако је, на пример, јапанска уметничка клизачица Јуко Кавагути, која је добила руско држављанство 2008. године, већ 2010. донела Русији прво место на шампионату Европе. Руски спортисти такође добијају медаље за друге државе: у Ванкуверу је наша бијатлонискиња Анастасија Кузмина, која наступа за Словачку, освојила злато. Хоће ли натурализација помоћи рус­ кој репрезентацији на Олим­пијади у Сочију, биће јасно кроз три године, али је већ сада очигледно: другог начи­на да се постигну брзи резултати у рус­ ком спорту изгледа да нема. А власт, гледаоци и спонзори траже само једно – победе. 35


Русија у сликама

ГЕОПОЛИТИКА мај 2011.

Суздаљ

Роcсийская газета www.rg.ru Суздаљ – Суздаљ, један од најстаријих градова у Русији, први пут се помиње 1064. године. Суздаљ поседује јединствене врхунске уметничке архитектонске комплексе Покровског манастира, суздаљског Кремља, Спасо-Јевтимијевог манастира, комплекса у Кидекши. Али осим ових ремекдела

староруског неимарства, у стварању архитектонске средине велику улогу играју десетине цркава живописно разбацаних по целом граду. Управо је зато 1964. године Суздаљ добио статус града-музеја. На слици: Покровски женски манастир. фото: Focus Pictures

Rusija & Srbija_may  

Russia Beyond the Headlines is an internationally recognized source of political, business and cultural news and analysis. It offers origina...

Rusija & Srbija_may  

Russia Beyond the Headlines is an internationally recognized source of political, business and cultural news and analysis. It offers origina...