Issuu on Google+

у сарадњи са ”росијском газетом”, русија, август 2011.

Старац и вечност Разговор са схиархимандритoм Илијом, стр. 30-34 духовником Патријарха Кирила

фото: ФОНЕТ

фото: Иван Жук

стр. 4-5

Још једна тужна прича Горан Паскаљевић приказао московљанима свој нови филм стр. 28-29

Пушкар и „Да Винчи“ ФОТО: Сергеj Савостjaнов “Росијскаја газета”

фото: PhotoXpress

Нови синдикати у офанзиви

Чувени руски лекар, професор Дмитриј Пушкар, уз помоћ роботаманипулатора „Да Винчи“, променио je наше представе о урологији




: ITAR-TASS

2

14

­    в

‰  

... €     в    51 000

    18   

   

6

: AFP/EAST-NEWS

         ,    в в  в         

…  †    вв‡    ­ ,         €   в   , ‚  , ƒ„

8 ˆ   „  “

…     †    в    в     в  в  в     ‡в     



16

Š в в   †     в         „‰-1“



26

­  Œ в в   ‚„- в       в   1937: „M             “. Š    ?





10 11

30

    

,    в

  ‹ в? в     в     в 

‡ 2011

в   в  в     вв    в  в  в  в .

   в     в    €     ,           в    

‡ 2011

€  „‚  “  10.     ­ в   ­-   .      в ƒ,         в    .

     ,    в , 6.       в  вв „  ­ –   “.

: ITAR-TASS

в    ƒ в

 в    -  1. ˆ в   

   

   в .

: ITAR-TASS

4

 „       ...“  1/4, 11000  ,   / : + 381 11 3808 912 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs     ,   в    в   

     , в        ­ в,  ,  в      € , в     в      ‚в - ƒ    

‡    

 в 2011.

:  /

     ,     в в ,

      в    ,

в    в   в,  jea   вв,  в        в ,     http://slavina@rg.ru   j  j,

в   j     в,    je      в,          в,    в  http://golikova@rg.ru в ja  в,  http://tomilova@rg.ru

12

  

POLITIKA

:  “в”

в  „ “, : 24 в 4 в ,  12, в,  , 125993 : +7(495)7753114,

: +7(495)9889213

 в 2011.

…  „  -2011“ в   в .    ,   † вв  20 000  ƒ          ƒ в. 3


 в 2011.

 в 2011.

       

в     

в в  .  в     

   в

в    . 

в в         в 

      .              

 в

: PHOTOXPRESS

: PHOTOXPRESS



в    

:  

орис Кравченко: Ванредним конгресом уједињења Конфедерације рада Русије (КРР) завршен је процес консолидације независних синдиката. Расцепканост, својствена синдикатима који су настали после 1989. године, била је превладана због нарастајућег притиска од стране бизниса и корумпираног дела државног апарата, као и њихових непрестаних покушаја мешања у синдикалну делатност. Управо је притисак на активисте слободних синдиката подстакао ове да траже нове могућности за сарадњу. КРР, која је још недавно била једно од многих удружења, постала је простор на коме је и дошло до стапања. Нова Конфедерација представља више од два милиона радника. Наш конгрес је изазвао невиђено интересовање јавности. Добили смо поздравни телеграм који нам је упутио председник Руске Федерације Дмитриј Медведев, што је већ само по себи преседан за наше синдикате, које обично покушавају да прикажу као некакве маргиналце. Конгрес су поздравили лидери фактички свих парламентарних партија. Наш рад су пратила многа водећа руска и страна 4

У синдикалном животу Русије десио се значајан догађај – одржан је конгрес уједињења Конфедерације рада, који је отворио ново поглавље у летопису синдикалног покрета у Русији. О томе смо разговарали са председником Конфедерације рада Русије Борисом Кравченком јавна гласила. Гостовале су делегације из многих земаља Европе и САД. Уједињење су нам честитали руководиоци Међународне организације рада и Међународне конфедерације синдиката. По мом мишљењу, најважније што смо успели да постигнемо јесте да ујединимо синдикате с високим организационим потенцијалом, с високим ауторитетом међу најамним радницима, синдикате који умеју да штрајкују и договарају се у оквиру јединствене демократске самоуправне националне структуре. . .:             в          ?

Б.К.: Основни принципи новог уједињеног

синдиката су очување независности од државе, послодаваца и политичких партија, а такође верност равноправном социјалном дијалогу који је заснован на реалној колективној снази радника и њихове способности за непосредне акције. Подвлачим да смо уморни од имитације преговарачког процеса на свим нивоима. Један од циљева уједињења је стварање услова за нормалан синдикални развој. Синдикати треба да постану реална и јака страна у преговорима о праведном нивоу плаћања рада и нормалним условима рада. Јасно нам је да нам то нико одозго неће дати. Зато ми и уједињујемо свој интелектуални, кадровски и финансијски потенцијал ради решавања сазрелих

проблема у социјално-радној сфери. Инсистирали смо и инсистираћемо на крајње озбиљним променама у области законодавства које регулише радне односе. Те промене треба да врате најамним радницима њихова основна права, да им гарантују могућност да неометано оснивају независне синдикате, да ступају у равноправне преговоре с послодавцем и, ако је то потребно, да на законом утврђен начин штрајкују како би подржали своје захтеве. Данас пак чланске организације КРР морају да делују у ситуацији када су синдикати лишени могућности да реализују право на штрајк; регистрација синдиката нема обавештавајући или одобравајући, већ пре „заштитни“ карактер. На наше синдикалне лидере се напада, и покрећу се кривични поступци против њих. Само заједничким снагама се можемо одупрети овом притиску и наставити да се развијамо. „Јачање наше Конфедерације није само себи циљ, већ средство консолидације снага најамног рада ради одбране својих права пред капиталом и влашћу“, каже се у програмској декларацији коју је усвојио конгрес. У раду конгреса учествовали су представници синдиката контролора лета, докера, морнара, кормилара, ави-

јатичара, железничких машиновођа, радника аутомобилске индустрије, металурга, научних и инжењерско-техничких организација, трговине, стваралачких професија, прехрамбене и дуванске индустрије, јавних услуга и буџетске сфере. Запажамо реални раст наших редова и консолидацију. То нас уверава да смо на правом путу. . :     в         .                      ?

Б. К.: Ми смо се изјаснили о, по нашем мишљењу, најважнијим проблемима развоја наше земље. Програмска декларација КРР истиче намеру да се боримо против неолибералних реформи и приватизације јавног сектора. Ми доводимо у сумњу неопходност уласка Русије у Светску трговинску организацију. КРР подржава увођење забране дужничког рада и водиће борбу за заштиту сталних радних места. Ми сматрамо да треба да дође до озбиљне корекције социјалне политике државе, да треба да буде подигнут реални ниво зарада најамних радника. Морају бити у пуној мери заштићена њихова радна,

социјална и грађанска права. Што се пак тиче партија које делују у земљи, користећи њихово широко учешће на нашем конгресу, истакли смо нашу независност од било којих политичких снага. Ми видимо како с порастом наше репрезентативности и ауторитета расте интересовање субјеката политичког процеса за узајамну сарадњу с нама. Заоштреност предизборне ситуације, наравно, не поједностављује наш рад, јер су у нашој организацији уједињене стотине хиљада људи с различитим политичким убеђењима. Чак и депутати Државне Думе, чланови руководстава различитих синдиката који улазе у Конфедерацију, припадају различитим партијама. Хоћу да кажем да је сама по себи уједињена Конфедерација рада Русије постала у суштини једна од највећих самосталних друштвено-политичких организација. Ми сами стварамо политички дневни ред, њега праве чланови наших синдиката, активних и заинтересованих најамних радника који су се ујединили ради заштите својих права. Пронаћи ћемо начин да упутимо ову политичку платформу независног синдикалног покрета држави, послодавцима и политичким снагама, задржавајући независност од њих. 5




 в 2011.

 в 2011.

 ,  ,               ,   , 

6

Данас систем међународних односа доживљава очигледну кризу због неспособности његових званичних институција, у које спада и ОУН, да усмере развој догађаја у оквире којима се може управљати, а легитимност Савета безбедности јако је потамнела у очима светског јавног мњења након почетка војних операција у Либији односа истовремено све више постаје реални талац регионалних савеза и структура – од НАТО-а до Шангајске организације за сарадњу (ШОС). У исто време, захтеви за глобалним приступом решавању светских проблема остају без одговора. Губе се способности управљања и предвиђања. Данас у свету више нико не сумња у то да је појава Русије у саставу овог клуба била корисна. Репрезентативност организације се проширила не само географски и културно, него и политички. Она је постала адекватнија и добила је легитимну могућност да разматра питања која далеко превазилазе оквире њеног традиционалног дневног реда. Русија је ојачала овај клуб и истовремено је сама ојачала захваљујући „великој осморици“. То се испољило нарочито на последњем самиту у Довилу. Тамо се Русија, на пример, пуноправно укључила у решавање либијског проблема и, на

: REUTERS/VOSTOCK-PHOTO



једне стране, у последње време у свету брзо расте потреба за усклађеношћу деловања главних земаља у трагању за решењем основних економских и политичких задатака данашњице, нових приступа обезбеђивању међународне безбедности и стабилности, као и за стварањем услова и претпоставки за даљи развој глобалног света. С друге стране, формат „велике осморице“, као и раније, остаје у знатној мери „клупски“. То је слободна дискусија на слободне теме, која се, по правилу, не завршава ничим. Растајући се, лидери осам земаља дају задатке својим тимовима да се позабаве промовисањем питања која су разматрана на редовном састанку „осморице“ у својим земљама, али, пошто никаквих конкретних решења формат тих самита не подразумева, и ти задаци имају најопштији карактер, који није обавезујући, већ је само препорука. Неоспорно је да је веома добро што се лидери групе економски развијених земаља света редовно срећу и разматрају оно што им се чини важним. Међутим, данас систем међународних односа доживљава очигледну кризу због неспособности његових званичних институција, у које спада и ОУН, да усмере развој догађаја у оквире којима се може управљати, а легитимност Савета безбедности јако је потамнела у очима светског јавног мњења након почетка војних операција у Либији. Свету је потребна институција која је способна да компензује слабост традиционалних међународних структура, а „велика осморица“ не може да постане таква институција. То није могла да постане ни „велика двадесеторица“ коју је недавно створила светска економска криза. Због тога настаје парадоксална ситуација − свет постаје све више глобалан, све више узајамно повезан и узајамно зависан, његови изазови, претње и тешкоће све чешће имају међуконтинентални карактер. Али систем међународних

молбу својих западних партнера, постала посредник у преговорима о могућој емиграцији Моамера Гадафија из Либије у неку од афричких земаља које нису потписале уговор о изручењу злочинаца другим земљама. С друге стране, то је доказ пораста утицаја Русије, поверења у њене могућности. Русија се прихватила проблема који се показао нерешив западним силама, али без чијег је решавања тешко очекивати регулисање либијског проблема. Захваљујући позицији коју је заузела у своје време у Савету безбедности УН по овом питању, Москва се данас нашла у повољној ситуацији која јој омогућава да иступи као преговарач у овом толико деликатном питању. Критичари ондашње одлуке Медведева нашли су се посрамљени. Али, с друге стране, Москва мора да демонстрира политичку вештину јер проблем није нимало једноставан.

Русија ће почети у очима светског јавног мњења, макар и делимично, да се доживљава као земља која је одговорна за безбедност Гадафија и његове породице у будућности, то јест, иступаће као гарант властитих напора. Ова одговорност Москве је сведочанство жеље НАТО-а, САД и целе међународне коалиције да употребе политички капитал Русије јер они више немају довољно свог капитала за решавање овог проблема. Наравно, учешће у „великој осморици“ не укида неслагања. У последње време смо видели доста таквих неслагања међу њеним члановима – од покушаја да се ограничи досељавање емиграната у оквиру ЕУ, до спорова о кредитирању земаља еврозоне чије се економије нису опоравиле након глобалне економске кризе. Један од главних проблема међу члановима „велике осморице“ јесу рускоамеричка размимоилажења по питањима стварања система противракетне

одбране. О њима се такође говорило на недавном самиту у Довилу. Као што је познато, тамо је било потврђено да обе стране правилно разумеју суштину размимоилажења, адекватно оцењују позиције једне других и да су спремне да раде на томе да пронађу заједничко решење проблема. Били су чак поменути крајњи рокови после којих проблем противракетне одбране, уколико остане нерешен, може изазвати нову трку у наоружању. Формулисање концепције националне безбедности и одбране у свим земљама је посао политичара: председника и чланова парламента, а не војних лица. Зато и овај проблем у знатној мери зависи од политичких чинилаца, од дубоког узајамног неповерења које су формирале деценије конфронтације и које не може бити превазиђено за неколико година. Русија и САД имају суштинске разлике у схватању националних интереса и

:  “в”

    вв

виђењу своје улоге у свету, у разумевању тога како треба обезбеђивати глобалну и регионалну безбедност и решавати међународне конфликте. То су, такође, питања велике политике. Зато могућности изналажења узајамно прихватљивог решења о проблемима стварања система противракетне одбране у знатној мери зависе од квалитета политичког дијалога између Русије и САД, између Русије и земаља Запада у целини. С тим у вези, информација о томе да је на положај амбасадора САД у Русији председник Обама изабрао Мајкла Макфола мора да привуче пажњу. Ово је позитиван знак. Мајкл Макфол је један од најбољих познавалаца Русије у свету и стручњак за њену политику. Он је у знатној мери идеолог политике ресетовања билетаралних односа, која је њихов главни садржај у садашњој етапи. Шаљући Макфола у Москву, председник Обама је дао недвосмислени сигнал да су односи с Москвом изузетно важни за успех његове администрације, рачунајући ту и њега лично. Јер за Обаму тек што није почела предизборна година. Односи с Русијом су данас једно од најприметнијих достигнућа његове спољне политике, и задатак новог амбасадора ће посебно бити очување овог позитивног тренда у предизборној кампањи 2012. године у САД. Политика ресетовања билетаралних односа с Русијом одговара националним интересима САД и Обамина администрација ће чинити све да се она не своди само на председнички рок. У оквиру ових напора могу бити отворене нове могућности за постизање политичког компромиса о проблему противракетне одбране. У крајњој линији, ја то тако видим из Вашингтона. 7


   

 в 2011.

 в 2011.

У руском Генералштабу разрађују различите варијанте узвратних мера ако преговори о стварању система противракетне одбране у Европи не донесу резултате

:  “в”



8

  в  в       ,          в     в     –  .   в       в     в     6 000   .   ­ в  в      ,       – в  €    

:  

амен спотицања у дијалогу с НАТО-oм остаје архитектура будуће континенталне противракетне одбране. Наш предлог да се правно утврди да тај систем није усмерен на Русију и друге државе у њеном окружењу за сада не наилази на разумевање код представника алијансе. „Најпре су говорили да размишљају о архитектури ПРО. У исто време размештају противракетна средства у Пољској и Румунији“, изјавио је начелник Генералштаба Николај Макаров. „Ствара се утисак да је архитектура ПРО већ створена и да почиње да се реализује као део глобалне противракетне одбране САД. О каквом онда систему ПРО говоримо? Изјава да Евро-ПРО неће представљати никакву претњу Русији нема смисла.“ Према неким подацима, систем америчке ПРО данас броји преко 900 противракета различитих типова. Наши стручњаци тврде да је тих пресретача довољно да се одбију било који напади такозваних земаља-парија. Али САД повећавају снагу и средства противракетне одбране. Експерти закључују: при оваквом темпу, арсенал америчке ПРО већ кроз неколико година може премашити ограничења из уговора СНВ-3. Најопасније је то што ће планирано размештање у Америци и Европи, а на-

:  “в”

  „“

рочито на Балтику, противракетних комплекса „Стандард-3“ и стварање космичке инфраструктуре за њихову подршку, угрозити сигурност нашег стратегијског штита. Американци ће имати реалну шансу да обарају руске интерконтиненталне балистичке ракете. Разуме се да тако нешто ми не можемо дозволити. О узвратним корацима у Генералштабу, из разумљивих разлога, не причају. Тим пре што наши генерали сматрају да потенцијал преговарачког процеса још увек није исцрпљен. Као и пре, на снази и даље остају руски предлози о секторалном принципу изградње ЕвроПРО и заједничком коришћењу дела војних објеката. Када је председник Дмитриј Медведев први пут изнео идеју секторалне изградње Евро-ПРО, неки су претпоставили да се ради о спремности Русије да обара све ракете које прелете преко наше територије у Западну и Источну Европу и о узвратним обавезама натоваца. За генерале и с једне и с друге стране оваква претпоставка изгледа, благо говорећи, натегнуто. Ствар је у томе што ће било која држава која поседује снаге и средства ПРО обарати

   в: „в          в в           в   .  в      в? в  в-    в в

     “ ракете уколико долете до њихових граница и без међународних споразума. Национални системи противракетне одбране због тога су и стварани како се не би дозволили такви напади. Тим пре што је немогуће одредити да ли је ракета намењена твојој земљи или лети у транзиту. Друга је ствар ако су системи

ПРО различитих држава интегрисани у јединствену схему. Тада се врши размена информација о лансирањима ракета са територије трећих земаља и прави заједнички алгоритам узвратних дејстава. Овде принцип секторалне одговорности изгледа прерспективно. Он не значи да ће свака страна имати по два кључа – један за своје комплексе, а други за оружје партнера. Ракете ће остати индивидуално власништво и Русије и НАТО-а. Али, како сматра генерал Макаров, управљање арсеналом Евро-ПРО може се вршити из јединствене тачке. Према мишљењу бившег начелника Главног штаба РВСН Виктора Јесина, Алијанса би могла да преузме на себе покривање Западне и Централне Европе а наша земља – Источне. Заједнички допринос јачању мира на континенту биће подаци са сателита и радиолокационих станица система упозоравања на ракетне нападе. Код нас такве постоје у различитим деловима земље. На пример, радиолокациона станица код Петрограда у стању је да прати лансирање интерконтиненталних, оперативно-тактичких ракета од Шпицбергена до Северне Африке. Радари у Армавиру и азербејџанској Габали могу откривати јужне стартове на растојању од 6 000 километара. У њиховом видном пољу није само Иран, него и огромна територија – све до Африке и Индијског океана. Разуме се да се реално могу повући границе сектора одговорности само на армијским картама. Хипотетички могу настати ситуације када ће туђу ракету на небу Пољске бити згодније да обара руски комплекс, а ракету у нашем пограничном рејону – натовски. Ако одлука о заједничком стварању ПРО буде усвојена, генерали ће морати да прецизирају и такве варијанте. Будућу архитектуру и питања управљања противракетном одбраном Европе Русија је, по речима начелника нашег Генералштаба, „спремна да разматра онолико далеко, колико је спреман да то разматра и НАТО“. 9




 в 2011.

 в 2011.

  в?

     ,   в  :  

. .:     в      2050. .    в   ? 

      в ,       в?

ВЛАДИМИР ФЕЈГИН: Једно другоме не смета. Покушај да се сада погледа унапред за четрдесет година је заиста врло дугорочна прогноза. И није случајно то што видимо такву разноликост мишљења јер је све веома неодређено. Али ја ћу Вам рећи још нешто. Енергетску проблематику су почели све чешће да доводе у везу с променом климе. По мишљењу многих климатолога, нама озбиљно прети повећање температуре животне средине за 4,6 степени и зато морамо да анализирамо период до 2100. године. Тако да се без дугорочних прогноза не може, како се потом не бисмо чудили што је настала још једна енергетска или еколошка криза. . .:      в?

В. Ф.: Хајде да не гатамо у шољу. Најпре треба открити могуће ризике и опасности. На пример, дефицит хране и воде. Решавање ових питања захтева нову производњу, што значи и енергију. А 2050. година је издвојена зато што је то период у којем је неопходно учинити све могуће да се не доспе у ситуацију да се остваре негативне прогнозе за 2100. 10

годину. То је, ако хоћете, директивна баријера. Енергетика је област у којој увек треба гледати далеко унапред. Ако доносимо одлуку, на пример, о изградњи електране (а она ће радити најмање четрдесетпедесет година), инвеститори хоће да знају хоће ли за њу бити ресурса – енергетски ефикасних, конкурентних – на таквом хоризонту. Колико ће за

 ,  ,  40   в          в .   в .    20 , 

   в   20 . в в      то бити потребно времена и средстава? Проверених нових решења сада није тако много, а јефтиних једноставно нема. . .:   в  в   вв  в ?

В. Ф.: Да. Они су скупи и све њих субвенционишу државе. Сматра се да ће,

Москва је одредила приоритетне правце за стране инвестиције

: PHOTOXPRESS

вет треба скинути са „нафтне игле“. Удео „црног злата“ у енергетској равнотежи планете задржава се на опасној црти – 40 процената. Шта мисле представници власти, експерти и бизнис о енергетским сценаријима и прогнозама до 2050. године? Овај „округли сто“ организовао је руски Институт енергетике и финансија заједно са експертима Светске независне енергетске мреже WIEN. Наш дописник се срео с председником института Владимиром Фејгином.

Владимир Фејгин директор руског Института енергетике и финансија говори за Росијску газету када постану зрели, бити рентабилни. Европска унија, на пример, сматра да ће се то догодити приближно за десет година. А експерти Међународне енергетске агенције, напротив, сматрају да ће се и кроз двадесет година добијање ове енергије субвенционисати.

. .:    , в     в      2040.  2050.          .      в  ?

В. Ф.: Чини ми се да је то један од реалистичних сценарија. Али тачних процена нема. Ресурси земаља највећих произвођача нафте нису прошли кроз међународну проверу. Неке земље просто не желе да откривају да имају врло много ресурса јер ће онда, по њиховом мишљењу, цена нафте пасти. Али у ситуацији када нема прецизних података о резервама, вероватноћа настанка кризе, и то неочекиване, прилично је велика. . .:  ,  в,        ?

В. Ф.: Данас нафта, на пример, чини 40 процената од свих енергетских ресурса који се троше у свету. То је врло много. Гас око 20 процената, а угаљ нешто више од 20 процената. Оваква доминација нафте је опасна. И многе прогнозе говоре о томе да степен ове доминације треба смањивати да се не би зависило у толикој мери од једног енергента. . .:      -

:  

: PHOTOXPRESS

 в?

В. Ф.: То је заиста с гледишта експлоатационих трошкова најјефтинија врста енергије. Изгледа да ће улога атомске енергетике бити значајна. Али ја не би говорио о томе да ће она озбиљно променити структуру светске енергетске равнотеже. Ту равнотежу у датој етапи треба мало поправити на рачун повећања удела гаса. А затим и обновљивих извора. . .:  в            - ?    в ?

В. Ф.: Ми активно радимо на дијалогу већ више од десет година. Сада ЕУ прави заокрет у правцу убрзане промене структуре своје енергетске равнотеже. При томе се види да у низу случајева овакве иницијативе у перспективи могу да угрозе нашу сарадњу. Да се то не би догодило, ми обављамо експертни рад на продубљеној анализи европских иницијатива. Сада ЕУ ради на путној карти развоја енергетике до 2050. године. Истовремено заједно са Европљанима правимо путну карту наше сарадње до 2050. године. Управо је то онај простор на коме можемо ускладити интересе и ризике.

. .:       ?

В. Ф.: Мислим да Европљани често не разумеју сасвим добро да и ми имамо своје националне приоритете везане за решавање сопствених проблема. Ако се наши партнери упорно буду трудили да смање потрошњу гаса, треба ли ми да се онда оријентишемо на њихова извозна тржишта? Или смо ми дугорочни партнери, или нисмо. Мислим да смо ипак оно прво. Зато треба смањивати неодређеност и одредити линију понашања у сарадњи ЕУ и РФ у енергетици. Руководство Европске комисије планира да се удео енергије из обновљивих извора сведе на 20 процената, а затим да се до 2050. године смање обими избацивања гасова који изазивају ефекат стаклене баште најмање за 80 процената, а то значи нагли пораст улоге обновљивих извора енергије у енергетској равнотежи. Наравно, удео нетрадиционалних извора ће расти, али ја не мислим да ће он расти у драматично високом темпу. Имамо времена да изградимо дугорочни систем у енергетској сфери. Али се с тим не може ни одуговлачити.



а сусрету с представницима највећих инвестиционих фондова света, који су дошли у руску престоницу, градоначелник Москве Сергеј Собјањин поменуо je гране којима су потребне приватне инвестиције. „Москва је највећи финансијскоекономски центар на целом простору ЗНД и Источне Европе“, истакао је градоначелник престонице. „Данас бруто-регионални производ Москве износи 320 милијарди долара и сваке године се повећава просечно за 5 процената. У најбољим годинама повeћавао се и за 10 процената. Прилично високи приходи становништва престонице одређују потражњу и високи финансијски потенцијал Московског региона.“ Градоначелник је подвукао да 80 процената свих финансијских операција у Русији пролази кроз Москву. Осим тога, све највеће руске и стране компаније које раде у Русији обављају своју делатност на московском финансијском простору. Тако, на пример, обим трговине вредносним хартијама преко берзе премашује један трилион долара. По мишљењу Сергеја Собјањина, постоји неколико приоритетних праваца за развој града и инвестиционих улагања. Пре свега то је развој саобраћајног система. „Из буџета Москве у ову грану се улаже од 6 до 10 милијарди долара годишње“, изјавио је градоначолник. 11




 в 2011.

 в 2011.

:  /

    ... и просечна плата у Москви ће порасти на 51 000. Економска стратегија Москве за следећих пет година

„У првом реду новац иде на изградњу метроа. Године 2011. трошкови градског буџета у ове сврхе износиће 1,5 милијарди долара. У следећим годинама: 3-4 милијарде“. Осим метроа реч је и о развоју железничког, воденог, ваздушног и надземног јавног саобраћаја, као и изградњи путева и мостова. Све ове гране могу бити занимљиве за потенцијалне инвеститоре. Крупан приоритетан правац јесте, такође, развој престоничног система здравства, пошто су у Москви усредсређене све водеће руске медицинске установе. Према речима Сергеја Собјањина, сваке године оне пружају услуге становништву у вредности од 8 милијарди долара. А приватне клинике у вредности од 2 милијарде. „Сектор здравства инвеститори очигледно потцењују и зато се власти Москве труде да га учине привлачним за улагања“, подвукао је градоначелник. По Собјањиновом мишљењу, за инвестиције су такође занимљиви комунални (термоенергетика, систем пречишћавања воде и испоруке воде потрошачима, стамбена привреда, извоз и прерада отпадака), трговински, грађевински, туристички и индустријски сектор. Како је посебно подвукао градоначелник, развој индустрије ће, упркос смањењу територије индустријских зона (сада се под њима налази 20 процената целе територије града) постати један од главних праваца градског развоја. „Обим индустријске производње треба 12

да се повећа првенствено развијањем високотехнолошке производње“, сматра градоначелник. Према његовим речима, у престоници је усредсређено преко

   ,          в  в   в 

 .  в,   в   . „    в  в      6  10     .  в  в     .“ 30 процената научноистраживачког потенцијала који мора бити обавезно искоришћен. „У Москви се праве технопаркови, посебна економска зона. Престоничне власти раде на томе да се створи инфраструктура за привлачење иновација“, закључио је Сергеј Собјањин.



арина Оглобљина, руководилац Одсека за економску политику и развој града, саопштила је да бруто-регионални производ престонице у току следећих пет година треба да порасте за трећину, просечна плата становника – са садашњих 39 000 рубаља на 51 000, а просечни приходи по глави становника са 36 500 на 42 000 рубаља. Током следећих пет година обнову темпа развоја економије града спречаваће низ нових чинилаца које треба имати у виду. Који су то чиниоци? Пре свега, смањење пораста радних ресурса. Током протеклих година становништво града је порасло за 1,3 милиона људи, оних који су дошли у потрези за сезонским послом. Али престоница није растегљива. Да се не би снижавао ниво животног стандарда Московљана, власти морају да ограничавају прилив придошлица. Тако су, на пример, квоте за примање миграната из земаља ЗНД смањене са 500 000 на 200 000 људи годишње. У исто време, престоница стари. Како показује анализа, број пензионера у њој ће до 2016. године порасти за 7 процената. Како онда развијати економију? „Излаз је у стварању високоефикасне производње, ширењу сфере услуга, прерасподели радника по секторима економије, реорганизацији губитничких предузећа“, рекла је Марина Оглобљина. Она је навела бројке: сада у престоници има око 3000 предузећа-губиташа, од којих 300 ради у индустрији, 500 у

:  

:  

в  в    в в      , в      в, в      в      

13


 трговини на велико, а 200 у саобраћају. Њих нема смисла одржавати. Град има намеру да подржава произвођаче с конкурентном производњом. Још један задатак у следећим годинама је привлачење приватних инвестиција у модернизацију и развој инжењерске и социјалне инфраструктуре. Циљ је смањење улоге државе у изградњи станова, путева и објеката путне мреже, метроа, превоза путника јавним сабораћајем. Москва је заинтересована за то да приватни инвеститори најзад престану да граде канцеларије, трговачке центре и елитне станове, већ да почну да подржавају оно што је заиста потребно људима. Али како привући човека с великим новцем да улаже у метро или путеве? За инвеститоре ће бити основана служба „једног шалтера“, скратиће се рокови радова на припреми земљишта за коришћење и формирање земљишних плацева, те њиховог увођења у катастарску евиденцију. Власти обећавају оснивање банке земљишних плацева са утврђеним начином издавања дозвола за њихово коришћење, погодних за реализацију инвестиционих пројеката. Упростиће се и процедура прикључивања енергетским мрежама. Учесници презентације су истакли да су задаци програма исправни, али нису били превише дарежљиви у комплиментима. Председник Московске трговинскоиндустријске коморе Леонид Говоров није видео предлоге за решавање питања развоја индустрије. Према његовом мишљењу, треба говорити не просто о подршци иновационим предузећима, него о оснивању инфраструктуре промовисања робе оријентисане на извоз. Заменик директора Центра развоја националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“ Валериј Миронов сматра да треба конкретније проучити потребе различитих категорија бизниса, нудећи свакој одређене мере подршке. Резимирајући дискусију, заменик градоначелника Москве за економска питања Андреј Шаронов је рекао: „Сматрам да ћемо заједничким напорима постићи да програм стимулисања економске активности на крају крајева буде испуњен оним конкретним садржајем који од њега очекују Московљани“. 14

 в 2011.

 в 2011.

  в  Гастарбајтери шаљу кући 18 милијарди долара годишње из Русије



:  

овчане дознаке које шаљу мигранти из Русије својима у отаџбину повећале су се за неколико година за један и по пут, и износе 18 милијарди долара. Тако Русија остаје највећи послодавац и извор попуњавања државних буџета за неке земље постсовјетског простора. Како је „Росијској газети“ испричао руководилац Секретаријата међународне мреже практичара и експерата у области миграције и новчаних дознака, основане на иницијативу Светске банке (МИРПАЛ) у Русији, Вјачеслав Поставњин, само у Таџикистану 50 процената бруто националног производа потиче од зарада гастарбајтера. Од тога 90 процената миграната из Таџикистана ради у Русији. Према подацима Светске банке, новац зарађен у нашој земљи сачињава 30 процената бруто националног производа Молдавије; нешто мање − 25 процената – бруто националног производа Киргизије. По мишљењу експерата, 18 милијарди долара су само званичне цифре новчаних дознака, али ми не знамо заправо колико су финансијски извештаји банака доступни јавности и колико новца се износи у готовини. Постоји мишљење да званичне бројке могу бити само врх леденог брега – на пример, око 20 процената од реалне суме. Пре неколико година је шеф Федералне миграционе службе (ФМС) Константин Ромодановски такође изнео бројку: године 2006. гастарбајтери су изнели из Русије 13 милијарди долара. А то значи да се отицање новца за пет година повећало за један и по пут. Уз то, нема разлога за претпоставку да су од свих свота које су зарадили мигранти били плаћени порези. Тако губитак за руски буџет може бити већи од 5 милијарди долара. Уосталом, како је истакао Сударшан

 . .  –         в   в    в     ,    в      в,

                   ,          в.     в  .

Канагараџа, водећи економиста региона Европе и Централне Азије Светске банке, ефекат од рада странаца у Русији је добар – у регионима где они раде, економски раст се повећава просечно за 4 процента, док би без миграната вредност изградње путева и зграда била већа за два до три пута. Али проблем је у томе што у Русији нема јасног система евиденције и контроле миграната, вођења статистике њиховог боравка и новчаних дознака. „Не може се тачно рећи колико се укупно странаца налази у овом тренутку у земљи. Држава у суштини не контролише емиграцију, иако то привидно чини“, сматра Вјачеслав Поставњин. Узгред, по мишљењу низа експерата,

   50     в    

  .    90    

    .    в , в

  

  в 30     в   в;   − 25  –    в    

,       , в     в    в ,         –      ,    в в   4 

број нелегалних миграната у Русији можда достиже и 10 милиона људи. Иако је Константин Ромодановски више пута изјављивао да је таквих, према рачуници његовог ресора, највише 4 милиона. Према речима Сударшана Канагараџе, на пример, у Канади функционишу миграциони механизми који су доступни

јавности – како за „обичне раднике“, тако и за висококвалификоване мигранте. У Русији пак, док је за професионалце систем боравка и заштите више-мање изграђен, за персонал средње и ниске квалификације овакве евиенције нема. „Ствар није само у томе што многи од њих улазе без визе, већ у томе што су

правила лоше прописана, и у томе што сарадници безбедносних структура ни сами не познају увек та правила“, рекао је он. И навео је примере да се у Европи човеку даје време да пронађе посао, а након запослења он мора да се региструје. У Русији је све обрнуто, што много тога усложњава. Осим тога, познати су случајеви када полицајци постављају неосноване захтеве гастарбајтерима, често због тога што ни сами не познају миграциона правила. Светска банка има намеру да ангажује најбоље експерте и помогне Русији да изгради миграциону политику, тако да и земља има користи, и да мигранти не буду оштећени. 15




 в 2011.

 в 2011.

 в  :  , в 

иквидација последица хаварије на нуклеарној електрани „Фукушима-1“ трајаће више година. Тамо је боравила скупина научника Далекоисточног одељења Руске академије наука, на челу с председником академиком Валентином Сергијенком. О научним пројектима за уклањање хаварије и повећање безбедности нуклеарних електрана, који су заинтересовали Јапанце, он је испричао дописнику „Росијске газете“.

    .      

в   .    в ?

Руски уређаји ће помоћи у ликвидацији катастрофе на нуклеарној електрани „Фукушима-1“

 :  вв,    ,       ?

16

: REUTERS/VOSTOCK-PHOTO

ВАЛЕНТИН СЕРГИЈЕНКО: Специфика овог дела Тихог океана је таква да је велики део опасних елемената локализован на дну близу Фукушиме или је премештен источно од јапанских острва. Кретање нуклида у правцу Русије у принципу је могуће, али је вероватноћа мала, те ће се зато они налазити крај јапанских обала још дуго. За то време ће се радионуклиди са кратким периодом полураспада распасти, а они са дугим, ако и доспеју у наше воде, биће јако разређени и неће представљати реалну претњу. Радионуклиди који могу да се нагомилавају у биолошким објектима – алгама, мекушцима, рибама, морским животињама; наравно, могу бити опасни. Нажалост, нема података о концентрацији стронцијума-90 у близини нуклеарне електране. Он може, по ланцу исхране (планктон − рибе − морски прехрамбени производи), брзо да доспе у човеков организам, а због великог периода полураспада (око тридесет година) може дуго да се задржи у њему и да наноси штету здрављу. Ипак, нема

разлога за панику: радијациона контрола производа рибарске индустрије ради појачаним темпом. До краја 2011. године упутићемо седам научних експедиција у области Јапанског и Охотског мора, као и у северозападни део Тихог океана, проучићемо зоне које су потенцијално изложене загађивању.

Мислим да ћемо до краја године добити потпуну слику куда и којом брзином се нуклиди шире.

. .: вв           в        „ в“         

в   в    ()    

В. С.: Ми имамо велико искуство у раду с радиоактивним отпадом. Почетак ових радова означио је, 1994. године, Указ председника Јељцина о забрани избацивања отпадака у океан. Раније су у целом свету избацивали у море невелике обиме (од двеста до триста тона) ниско активних и средње активних отпадака. Они су се мешали с водом и, како се сматрало, то је анулирало опасност за човека. Али под притиском „зелених“, Русија је једнострано преузела на себе оштра ограничења. Најбезбеднији начин искоришћавања ТРО је претварање радионуклида у чврсто стање и њихова сигурна изолација од човекове околине. Ту су могуће различите варијанте и све су оне описане још пре педесет година. А конкретни избор зависи пре свега од његове еколошке прихватљивости, и што је главно, од цене. На пример, чување једне тоне чврстих отпадака средње активности кошта неколико хиљада долара годишње, а високо активних − стотине хиљада долара. И још је важно колико се чврстих отпадака добија приликом прераде течних. Данас се сматра сасвим прихватљивим када се обим смањи десет до чертнасет пута, што много поједностављује њихово чување. Проблеми искоришћавања ТРО катастрофално нарастају уколико их нагризају уља, морска вода, киселине или базе. У периоду од 1996. до 1998. године направили смо уређај „Баријера“ за коришћење ТРО, који смањује обим отпадака двеста пута. И то није крај, тај обим се још може битно умањити. Данас је велики део ТРО, који се нагомилао и настао током коришћења атомских подморница, успешно прерађен. . .:     „ “ 

?

В. С.: У сваком случају, јапански стручњаци, представници компаније „ТЕРСО“ и органа власти заинтересовали су се за наше методе за решавање проблема „Фукушиме-1“. Убеђен сам да су наше технологије конкурентне. Данас је главни задатак брзо локализовати хаварију, не допустивши њено „разливање“. Ради тога је преко потребно осушити све просторије електране; сада се тамо накупило око

сто хиљада тона радиоактивне воде. То је врло много. Јапанци анализирају различите варијанте њене прераде. Пред њима је веома дуготрајан и напоран рад, отпаци имају сложен састав, они су „загађени“ не само стандардним радионуклидима стронцијума, цезијума, кобалта, него и компонентама горива и трансуранијумским елементима. . .:                 в .     в ?

 :    1996.  1998.  в    „ “     в  ,     в    в         в  в   в ­  „ “?

В. С.: Што се тиче цене, наши сорбенти су јефтинији од сличних америчких десет пута, а по карактеристикама су бољи. У принципу, покренути производњу „Баријера“ није тешко, али у руским условима из многих разлога је то проблематично чинити. Далеко је једноставније и ефикасније продати лиценце, уз услов да наши стручњаци прате производњу. Ситуација је ванредна и потребна су крајње оперативна решења. Мислим да Јапанци неће пројектовати и организовати производњу ништа лошије него што би то могло бити учињено у Русији. . .: €‚ „“  в    в   ,     вв в     .      ­      ?

В. С.: Сада се припрема нуклеарна електрана будућности. Надам се да ће тамо бити примењени и наши пројекти.

Испробавања наше технологије у Нововороњешкој и Курској нуклеарној електрани показала су њену ефикасност. Нема јој равних у свету, заштићена је патентима Русије и ЕУ. Али за производњу прототипа потребна су средства десет до двадесет пута већа него за истраживачке радове и експерименте на нуклеаркама. Ми се не предајемо, тражимо варијанте. Недавно смо потписали партнерски споразум с руским „Атомстројекспортом“ и немачком фирмом НУКЕМ. Они виде перспективу за нашу технологију у пројектима не само у Русији, него и у иностранству. Припремљен је дизајн –пројекат уређаја, траже се инвеститори. Ако пројекат брзо крене, наша ће технологија, реализована на Западу, доћи у Русију у увозном паковању.

. .:     вв    в. ƒ     ­         .   ‚  в    …в   ,    ,      ­ ,   в. в   в  ?

В. С.: Он је одавно спреман за примену. Цела тајна је у материјалима кроз које се пропушта прљава вода. То су флокуланти и коагуланти нове генерације, створени на основу природних полисахарида. У приморју је већ монтирано много таквих система чија је продуктивност од 700 кубних метара до 100 литара на час. Највећи пројекат смо реализовали победивши на тендерду за модернизацију система снабдевања водом насеља Лучегорск, укључујући и највећу термоелектрану у том крају. Квалитет пречишћавања је изузетан, концентрација материја из хумуса је нула, гвожђа – незнатна количина микрограма по литру, цена пречишћавања је многоструко нижа него код „конкурената“, а коефицијент коришћења воде достиже 9697 процената. Цена пречишћавања је мизерна – три копејке по литру! Али не може академски институт да се бави свиме – и науком, и бизнисом. Ми смо направили мале серије, али даље тиме треба да се бави бизнис. Појавио се закон који дозвољава институтима да оснивају мала предузећа. Али како пронаћи инвеститора за пројекат чија је рентабилност 20 до 30 процената, када је посредништво најуноснији бизнис у земљи? Тражићемо. 17




 в 2011.

 в 2011.

     JE        

‰: †­Œ‰ †„Ž­Ž “­Œ„„ „‘‰„”

  „ “  :  



рофесор Дмитриј Пушкар је култна личност у свету урологије. Први је у Русији применио робота који уклања туморе, гарантујући болеснику још најмање десетак година нормалног живота. Робот се назива „Да Винчи“, што се умногоме слаже сa карактером нашег јунака. Захваљујући његовим идејама, урологија у Русији је достигла нове хоризонте. Након што је радио више од десет година у Француској и Њујорку, Пушкар је формирао властите ставове о проблемима медицине. У Русији је он Главни уролог земље (то је званична титула). Али он је и без икакве титуле главни, то јест, онај који иде напред и води са собом многобројне сараднике. Шта га брине? Наш разговор с Дмитријем Јурјевичем одржан је после редовне операције уклањања рака простате уз помоћ робота-манипулатора „Да Винчи“. Прва операција је била у новембру 2008. године. У Москву је тада, специјално из Америке, долетео Випул Пател, лекар који има огромно светско искуство у уролошким операцијама. Ево нас поново у болници бр. 50. Операциона сала не изгледа традиционално: у њој је мрачно, пацијентова глава је ниско спуштена. Нема уобичајених скалпела, каиша. Само робот чијим радом управљају лекари. Посао започиње Дмитриј Пушкар. Затим на његово место седа Владимир Ђаков. Затим поново Пушкар. У углу операционе сале седи асистент Константин Колонтарев. Врата операционе сале су отворена, у „предсобљу“ са стетоскопом „на готовс“ седи анестезиолог Сергеј Дробишев. Утисак је да и Колонтарев и Дробишев уопште ништа не раде – једноставно ту присуствују. Али сви су они један тим у коме је свако незаменљив. Управо сви они заједно постижу фантастичне 18

Професор Дмитриј Пушкар, уз помоћ робота-манипулатора „Да Винчи“, уклања туморе, гарантујући болеснику још најмање десетак година нормалног живота, а у низу случајева – и то је врло важно – сачувана је полна функција пацијента : J JA “ ”

в           в,    ,   в в  ,    .    в       ,         .      в в        ­в         .  1990.       в     в  €

 в‚  вƒ      , ­ , „, ­ , …в , , †  ‡, … , „, ˆ  ‰.  1997.       в       „‹“     Œ, „. в            „       в       в   .         в ƒ   

 ‚ „в    “,    в   „  “,   1993.    в ƒ   -„  в . в .

резултате – пацијент после уклањања рака простате другог или трећег дана напушта стационар. И што је главно: не постаје инвалид. Може не само да ради, него је и у низу случајева – и то је врло важно – сачувана његова полна функција. Оваква методика има још једну огромну предност: овде не одбијају да пруже хирушку помоћ чак ни онима који су превалили седамдесету.

. .:  в,  „ “        в   в в.  в в   в 250    (в  6   в, . в.)   в   в   в  ?         в  „в “    в,      ,     в  в

Д. П.: У нашој клиници су формиране три стручне екипе за рад са „Да Винчијем“. Овакве технологије треба да се користе искључиво у случајевима када се ради о операцијама које захтевају не само уклањање органа, него и задржавање функционалних могућности пацијента.

. .:                  , в       в     ?

Д. П.: Мислим да је Ваше питање преурањено. За сада су роботске операције ствар специјализованих центара. Техно-

  в    19.   1963.          .   в.   1970.      в   . 480.   1980.   в      в       ,      ,  в       1986.  .        ,   1987.           .   1990.       ,  1996.    .  1996.  в   ,   2001.          . 19


 логија мора бити добро научена, па тек онда пренесена на друге клинике и у друге регионе.

. .:       в     ?   

?

Д. П.: Не, сад имамо два робота у Петрограду, три у Москви, један у Ханти-Мансијску, један у Свердловску. Операција ће бити изведена бесплатно, иако она државу кошта негде око 200 000 рубаља. . .:  вв       в вв ,  .       в      в    в     ?

Д. П.: Не може и не сме! Свршени студент медицинског факултета, а данас говоримо о таквим дипломцима у нашој земљи, пре свега мора да има жељу да ради као лекар. То је наш први и веома болан проблем. Често дипломац медицинског факултета овакву жељу нема. Штавише, он чак и нема представу о томе шта значи бити лекар. Данашњи положај лекара у друштву је сведен на услужни персонал. У исто време, доктори знају да у Русији не могу да рачунају на високу плату и одговарајући положај у друштву. За то је крив не само наш систем образовања, него и ми сами, приставши на то да постоји „медицинска услуга“, а не медицинска помоћ. Још један проблем: млади лекар је данас, нажалост, врло често човек који не познаје уметност, књижевност, људске односе... . .:    в  ,  в,     ,  в  ?

Д. П.: Како да не. Немам у виду само Пушкина или Петра Иљича. Имам у виду човекову општу културу. Без ње нема вештине вођења дијалога с пацијентом. А то су неопходне компоненте лечења. Савремена медицина није нимало једноставна ствар. Видели сте наше операције с применом робота. Иновације су доступне само образованом човеку. У свим земљама света, а наша је земља, нажалост, ту изузетак, лекари су најобразованији део друштва. Када у Америци питају некога чиме се бави, и чују одговор да је он лекар, то значи да имате посла са образованим човеком. Са човеком који је најпре завршио обичну школу где је добро учио, затим је успешно положио испите на колеџу, радио годину-две, уписао се у медицинску школу, школовао се петнаест 20

 в 2011.

 в 2011.

   в?         ,   в     в  в,      в.       в    –   в        в   ,   в  в    в   в в,   в   .     в ,    в   в   в в          , в в в    -  .  в  в в   ,     в             в   ,    в  в в в  .  в  в  в в           в-  .

­ в  в    в   в    в,   ,  в ,  в  ,       ,   . 1.    . 2. ­  в ,     . 3. € . 4. ‚      в. 5. в . 6. ƒ      в  

година да би постао специјалиста. Он је врло образован човек. И њему је лакше да усвоји савремене операције, међу којима су и оне с применом робота.

. .: ­        в ?

Д. П.: Наши специјалисти раде на Западу, ми држимо у иностранству властите курсеве предавања. Ја сваке године држим два велика курса у Европи и Америци. Први, узгред, туче све рекорде по посећености. Осим тога, често радим на Западу још и као хирург, по позиву. Говорим то зато што моји ученици имају пред очима конкретне примере и зато се и труде. Знам да они путују у иностранство не да пију пиво, већ да од јутра слушају реферате на конференцији. Они су стални слушаоци европских предавања. За њих је то бесплатно, све трошкове на себе преузима Европски савет за урологију. Историја међусобних односа руске и светске урологије уопште је веома

 в в   . 7. ‚в в     . 8. в ,     в     ,  в   в  . 9. ƒ              в в  в. 10.    ,      (     ).

занимљива. Ми, на пример, раније никада нисмо имали везе са Америчком асоцијацијом уролога. Године 1991. ја сам први пут поднео реферат на годишњој конференцији те асоцијације која окупља око 15 000 учесника. Тако сам постао први руски специјалиста који је постао члан ове професионалне организације. Пре десет година они су ме позвали да држим курс у Америци. Од тада сам неколико пута боравио као професор по позиву у различитим местима: у Њујорку, Небраски, Канзасу. . .: ­   в   в  ?

Д. П.: Ма колико то било чудно, неправди према руским колегама ипак има доста. Наравно, то ме брине и љути али, нажалост, све док у нашој медицини не дође до озбиљних промена, то ће тако и трајати. Испричаћу Вам само један случај. Када сам 1995. године држао предавања у Француској, веома сам желео да добијем сертификат новооснованог Европског

савета за урологију, сертификат који отвара многа врата у медицинском свету. Положио сам испите, али званичну потврду нисам добио – Русија тада није била члан те организације. Пре две године, већ као професор по позиву, држао сам циклус предавања при истој организацији за младе европске лекаре. Подсетио сам колеге на то да сам својевремено полагао испит али су документа била изгубљена, те сам ја, предавач, морао да полажем испит заједно са младим специјалистима други пут. Због чега вам све ово причам? Због тога што у Европи ипак постоји сумњичав однос према руском систему медицинског образовања. Ах, то су Руси? Значи да код њих није баш све како треба.

         „

 “   ,             в,      в –    в  в  –  в         . .:  ... ,  ,           в,   в   в , в    ?           

         ?

Д. П.: Могу да Вам кажем да је потписан и потврђен јединствени државни „Начин пружања медицинске помоћи болесницима уролошког профила“. Оваквог документа није било од краја шездесетих година. Много се о њему говорило. А сада нам је, најзад, успело да га добијемо. Разумете ли, „Начин“ је својеврсни закон који, на пример, предвиђа базичну неопходну опремљеност уролошке ординације и уролошког одељења. И, верујте ми, тамо су прихваћени савремени међународни стандарди. Лекари-уролози добијају могућност да раде у савременим условима. То значи да стручњаци сада неће моћи да се позивају на некомплетност или одсуство нечег. Начињен је први корак. Сада је на реду уролошка заједница.

  в     в в 

Поље рада уролога је веома широко: од онколошких обољења органа мокраћног система (бубрега, бешике, прос тате, полних органа), до енурезе (немогућности задржавања мокраће), пролапса (пропадања) гениталија (код жена), камена у бубрезима и бешици, еректилне дисфункције (поремећаја потенције) и тако даље. Нажалост, у последње време код нас у земљи урологија је расцепкана на неколико специјалности: андролога, онкоуролога и урогинеколога.

     в      ,    

Руска урологија је стекла огромно искуство које је далеко значајније него западна урологија! Верујте, ми имамо чиме да се поносимо. На пример, клиничка база наше катедре, која је смештена у обичној московској градској болници, сваке године прима стажисте из свих земаља света. Тако да је руско образовање сасвим ваљано. Али одсуство програма петогодишњег школовања специјалиста јако успорава развој урологије у нашој земљи. Објаснићу. Код нас је у земљи урологија скинута са списка основних медицинских специјалности, а будући лекаруролог пролази кроз двогодишњи стаж, док у целом свету на то одлази пет-шест година. Ето зашто се и ја, као главни уролог Министарства здравља и социјалног развоја и руководилац катедре, као и Руско друштво уролога, Руско друштво онкоуролога, залажемо за то да се у Русији промени програм школовања лекара.

в  в a   в     

Увек сам се залагао за отвореност у општењу с болесницима. Овакво општење избегавају само они који не могу да помогну пацијенту. Ми се трудимо да болесницима говоримо истину. Тим пре што имамо чиме да их охрабримо.

     в  в

Узмимо само лечење рака простате, рака који смо, срећом, научили да дијагностификујемо на време. Док смо раније углавном имали посла с болесницима трећег или четвртог стадијума обољења, данас готово половину наших пацијената чине болесници почетних стадијума, управо захваљујући високотехнолошкој и уз то апсолутно безболној манипулацији – биопсији простате, која се врши под контролом ултразвука. Уопште, наша руска урологија данас може испитати пацијента према свим светским стандардима, почевши од анализе крви на ПСА (простат-специфични антиген који је маркер рака простате) па све до специјалних инструмената. Да не говоримо о лечењу које се, узгред, становницима Москве и Подмосковља код нас у клиници врши апсолутно бесплатно. Данас нудимо болеснику потпуно излечење од рака простате – радикалну простатектомију која предвиђа уклањање простате заједно са околним ткивима и која му гарантује најмање двадесет година живота.

  : в       

Руске жене живе просечно двадесет година дуже од мушкараца јер су под контролом лекара-гинеколога и чешће долазе на испитивања. Зашто би код мушкараца било другачије? Уверен сам да мушке консултације треба да се оснивају при сваком великом уролошком стационару. Не треба мислити да су за такав програм потребне неке посебне зграде са посебним особљем које ради аутономно од целе остале уролошке службе. Напротив. Профилакса и рана дијагностика оваквих обољења морају бити неодвојиви део рада сваког уролошког стационара. Мушке консултације морају бити равномерно распоређене по свим регионима у земљи. У нашој земљи су око 70 процената уролога уролози амбулантног нивоа. Они би у потпуности могли да преузму на себе 21


 профилаксу и рано откривање онкоуролошких обољења, лечење поремећаја ерекције и мушког климакса. Али ови специјалисти треба да раде у тандему са специјалистима стационара. Њима мора бити поверен и просветни рад међу здравим мушкарцима.

в в 

Контролишите се јер то не захтева много времена и снаге – једном годишње треба дати крв на ПСА. Простат-специфични антиген се ствара у простати и убацује се у крв. Разуме се да је он присутан само у крви мушкараца. Нормално његов ниво у крвном серуму не треба да буде већи од два до три нанограма по милилитру. Повећање нивоа ПСА у крвном серуму је сигнал за узбуну, који диктира нужност обављања биопсије простате ради искључивања рака простате. Провера ПСА ће бити првенствена обавеза уролога мушке консултације. Ова анализа је неопходна сваком – подвлачим, управо сваком мушкарцу – сваке године, почевши од 45. године живота. Тим више што у раним стадијумима рак простате код свих мушкараца протиче без симптома. И тек повећање ПСА може бити његов симптом. Да и не говорим о томе да се у раним стадијумима ова врста рака успешно лечи уз минималне функционалне поремећаје. Мушкарци умиру у Русији приближно двадесет година раније него у Западној Европи. Просечна старост је 58 година, и за то није крив само алкохол.

 

Хоћу свим мушкарцима да кажем: не треба се бојати овог термина. Гашење мушких функција код сваког се догађа различито. Као, уосталом, и код жена. Данас постоје програми које су разрадили научници у нашој земљи, програми за очување еректилне функције код мушкараца различитих старосних скупина. Наравно, мушка консултација је управо оно место где се оваква интимна питања могу и морају решавати. Тим више што је таквим пацијентима потребна дуготрајна контрола. Али проблем мушког здравља је далеко шири. А поремећај потенције треба још и доживети. Са склоношћу наших мушкараца према пушењу, алкохолу, слабо покретном начину живота – то 22

 в 2011.

 в 2011.

не полази увек за руком; многи умиру раније. Зато треба говорити о профилакси и раном откривању обољења. Таквих обољења као што су рак простате, рак бешике и рак бубрега.

   

О главним предностима и перспективама примене операције радикалне простатектомије (уклањања простате) уз коришћење роботизованог хирушког комплекса „Да Винчи“ прича пионир овог правца у Русији, Главни уролог Министарства здравља и социјалног развоја Руске Федерације, шеф катедре за урологију МДМСУ, професор Дмитриј Јурјевич Пушкар.

   в / „в –  “

Приликом хирушког лечења обољења која захтевају директан приступ органу, могуће су различите методе. Појавом лапароскопије, пре око двадесет година дошло је до првог квалитативног пробоја у овој области. Сада се с разлогом може говорити о још једној револуцији чији је „виновник“ постало увођење роботизованих комплекса у хирушку праксу, који омогућавају да се знатно повећа резултативност, безбедност и прецизност операција. Најупечатљивији пример за то је комплекс „Да Винчи“. Када се први такав апарат појавио у Русији 2007. године, његов рад се доживљавао као права фантастика. Хирург, седећи у специјалној конзоли неколико метара од пацијента, управља роботом који непосредно врши операцију. Робот има четири „руке“ са заменљивим лапароскопским инструментима. На специјалном екрану лекар прати операцију. Екран пружа слику 3D у побољшаном квалитету технологије high definition. Трећи саставни део техничке опреме јесте контролни торањ/монитор који садржи процесор слике, светлосни извор и меморију. Цео систем „Да Винчи“ пружа неограничене хирушке могућности. Према речима Дмитрија Јурјевича Пушкара, хирушке операције уз коришћење робота поседују низ предности у поређењу с традиционалним. Ствар је у томе што простатектомије које се традиционално обављају методом интервенција уз директан приступ органу, ни из далека нису идеалне. Пацијент их тешко подноси, долази до приличног

губитка крви. Робот, међутим, поседује већи дијапазон и слободу покрета, али су, упркос томе, било какве нетачности практично искључене. Осим тога, електронска „рука“, за разлику од људске, не дрхти. Ове и читав низ других особина хирушког робота обезбеђују неупоредиво вишу резултативност интервенција у поређењу с традиционалним. Операције уз помоћ робота су малоинвазивне, готово без крви и минимизирају било које компликације. Скраћује се трајање операције и постоперациони период, постиже се минимална болност, смањује се ризик од инфицирања ране и неопходност трансфузије крви, смањује се ризик од компликација. Буквално неколико часова након операције пацијент већ устаје а након дан-два отпушта се кући. При томе, што је још занимљивије, уклањање простате никако не чини човека инвалидом: у многим случајевима не само што добија десетине година правог живота, него и задржава своје мушке способности! До сада је у Русији извршено преко 460 таквих операција. При томе је највећи њихов део извршен у Москви, на бази ГКБ бр. 50, где ради професор Пушкар. У свету има укупно око 1400 хирушких система „Да Винчи“. У Русији их је шест. Они су постављени у водећим медицинским центрима Москве, Петрограда, Ханти-Мансијска и Јекатеринбурга. Овако мали број ових апарата у нашој земљи повезан је не само с проблемом њихове куповине (а њихова цена, укључујући обуку стручњака и трогодишњи сервис, износи око 3,5 милиона евра), него и са одсуством клвалификованог особља које је у стању да њима управља. Према речима Дмитрија Јурјевича, апарат има огромне могућности, и најважније је то да му рад хирурга не наноси штету. Управо се зато данас тако озбиљно поставља питање припреме квалификованих кадрова за рад са стистемом. У Русији се овакви специјалисти буквално могу набројати на прсте. Ради решавања „кадровског проблема“, компанија „Интуитив сурџикал“, која се бави производњом апарата „Да Винчи“, спровела је специјалне тренинге у иностранству за рад на апарату за сто руских хирурга који врше операције. Занимљиво је истаћи да се ова обука одвијала у три етапе.

Током прве етапе руски специјалисти пролазе кроз „тренинге“ на свињама које су специјално одгајане у ту сврху (ткива и унутрашња грађа ових животиња у многоме подсећају на човека). Након завршетка прве етапе лекари добијају сертификат за рад са конзолом. Али самосталне операције на правим пацијентима они још увек не раде. Неколико операција хирург треба да изврши у својству асистента, помажући свом искуснијем колеги. И тек након што овај други одлучи да стечено искуство омогућава „претенденту“ да ради самостално, поверавају му се пацијенти и опрема. Очигледно да је овај процес прилично дуготрајан; осим тога, стварана могућност да се у потпуности прође програм обуке данас постоји само у случају одласка у иностранство. Ипак, постоје све шансе да се временом центар за обуку рада на апарату „Да Винчи“ појави и у Русији. Очигледно је да је немогуће да то учине само компаније произвођача

или чак поједине институције. Центар обуке за специјалисте (да и не говоримо о обезбеђењу регионалних медицинских центара овим апаратима) може да организује само држава.



Према подацима Клинике за урологију Московског државног медицинскостоматолошког универзитета, један од малигних тумора који се најчешће среће код мушкараца средњег и старијег животног доба јесте рак простате, а код жена рак грлића материце. Током последњих десет година број болесника од рака простате се повећао за 160 процената. Фактора ризика је много, али главни су претерана употреба масти, мало покретан начин живота и ограничена количина сунчеве светлости. Ако је болест откривена на раним стадијумима, излечење је сасвим вероватно. Док злоћудни тумор није напустио оквире капсуле простате, он се може удаљити и болесник се може

избавити од рака. И не само избавити, него и сачувати квалитет живота. То је врло важно. После операције (она се назива радикална простатектомија) људи се не осећају као инвалиди, као што је то био случај раније. Наш пацијант се враћа породици, послу, и кроз месец-месец и по дана обнавља се практично у целини. Код многих се задржава нормална потенција. Упркос томе што, када се описује речима, операција технички изгледа релативно једноставно, радикална простатектомија се у целом свету сматра најсложенијом операцијом у урологији и спада у високотехнолошке врсте медицинске помоћи. Данас се операције уз помоћ апарата „Да Винчи“ врше у Русији бесплатно. У Москви их раде у 50. клиничкој болници (становници других региона морају имати упут од престоничног одсека за здравство). У САД се уз помоћ система „Да Винчи“ сваке године оперише 67 000 пацијената.

в в    Данас је многим руским научницима очигледно да већ у најскорије време прву виолину у овдашњој науци неће свирати институти Руске академије наука (РАН), већ факултети



:  

ви планови већ постају реалност. Док РАН има озбиљне финансијске проблеме, држава је знатна средства издвојила за факултетску науку и велике пројекте, као и финснирање водећих страних научника који су позвани да предају на руским факултетима. Једном речју, научни стрелци се премештају са РАН на универзитете. За узор је узето искуство водећих земаља, пре свега САД, где је овакав систем организације науке, који се разликује од оног који се историјски формирао у Русији, доказао своју ефикасност. Оваква поређења су некоректна, сматрају академици. Довољно је погледати улагања у једног истраживача: у САД та

свота износи 246 000 долара годишње, у Немачкој 236 000, у Јапану 184 000, а у Русији 38 000 долара. Упркос оваквим мрвицама, од наших се научника захтева да се на равној нози надмећу с колегама из водећих земаља. Али чуда се не догађају. Чиновници, напротив, сматрају да РАН ради с крајње ниским коефицијентом корисног дејства. Ево бројки из „Стратегије−2020“ коју је припремило Министарство економије и развоја. Иако су се за последњих десет година трошкови истраживања повећали десет пута (са 48 милијарди рубаља у 1999. години на 485,8 милијарди у 2009. години), Русија се све ниже спушта на светском рејтингу. Тако је на пример, 2008. године из Русије долазило свега 2,48 процената чланака у престижним

научним часописима, док је, рецимо, из Француске 5,5 процената, Немачке 7,5, Кине − 9,7. Данас је наше место између Бразила (2,59) и Холандије (2,46). Али далеко више забрињава то што за резултатима наших научника влада мало интересовање њихових колега: на један чланак који су објавили руски аутори (или уз њихово учешће) просечно долази свега 2,4 цитата у радовима страних научника. За Кину овај показатељ износи 2,95, Јапан 4,64, Француску 5,53, Немачку 6,1. Једном речју, није сврсисходно упумпавати новац у „машину“ која неефикасно ради. Њој је потребан озбиљан ремонт. Суштина реформи коју предлажу чиновници може се свести на једноставну формулу: систем орга23




в

  2011.

  2011.

     

низације науке треба да се заснива на талентима. Све остало, рачунајући ту и администрацију института и академија, јесте „услуга“. Новчане токове са слабих треба преусмерити на јаке научнике и колективе. За сада се новац расподељује по принципу да свако добије понешто. Да би се установило „ко је ко“, биће спроведена провера свих научних организација, при чему ће по први пут за експертизу бити ангажовани не само наши водећи научници, него и њихове колеге из иностранства. То ће учинити проверу максимално објективном. Критеријуми оцене? За фундаменталну науку то су у првом реду публикације и учешће на конференцијама, а за практичну науку – потражња за резултатима. Као последица тога у периоду од 2011. до 2014. године може бити затворено и препрофилисано 10 до 15 процената организација, а још у 20 процената њих могу бити ликвидирана слаба одељења. Ослобођени новац ће попунити новчаник оних јаких. По оваквим законима већ одавно живи наука водећих земаља света. Све ово за РАН није откриће. Још пре неколико година Министарство образовања и науке је предлагало да се спроведу озбиљне реформе. Одговор академика био је оштар: код нас је све у реду, а чиновници не разумеју специфичност науке. Академици су категорично против 24

 ,       в .       в в ,  в  ,   вв    ,            ,   в  и било каквих критеријума процене њиховог рада, у које спадају и публикације и цитирања. Доказујући њихов формализам, нарочито су се позивали на чувеног Григорија Перељмана. Он је ћутао осам година, а затим је објавио решење задатка миленијума. Кад би се он мерио оваквим критеријумима, требало би га истерати из института. Наравно, аргумент је јак, али Перељман је геније, а такви се рађају једном у сто година. Он је и пре свог тријумфа објавио радове на таквом нивоу да је добио позиве од неколико универзитета из САД. Влада је 2009. године ставила тачку на

Новац је боље зарађивати заједно с породицом, а човек има више шансе да се обогати радећи с браћом или сестрама него с родитељима. Овакав закључак се може извући на основу рејтинга педесет најбогатијих породица у Русији, који је сачинио часопис „Финанс“ овај спор, затраживши да се уведе систем оцена рада научника. Сада је тај систем у РАН разрађен; истина, још увек није уведен јер се његов текст дотерује. Ипак, по мишљењу низа стручњака, ситуација у академској науци тешко да ће се озбиљно променити јер је новонастали документ прилично благ, те ће зато ефекат откривања јаких и подршке даровитима испасти невелик. Прогноза је забрињавајућа јер је старење кадрова најболнија тачка руске науке. При томе је парадоксално да за младе научнике после завршетка магистратуре често нема места у институтима јер су сва она заузета. Штавише, човек може годинама да не објављује ниједан чланак, али га је немогуће отпустити. Провера коју је предложило Министарство економије и развоја треба да разбије овај архаичан систем, да отвори пут талентованој омладини. Уз то, предлаже се да се године живота председника и потпредседника академија, директора института, ректора државних факултета, директора научноистраживачких института, декана, шефова лабораторија и катедри на државним факултетима ограниче на седамдесет (данас већину највиших положаја заузимају научници који су одавно премашили ову границу). Осим тога, њихов мандат ће бити ограничен на десет година.

:  



матра се да увлачити најближег рођака у властити посао значи направити себи потенцијалне проблеме. И заиста, шта ће бити са успешном компанијом ако се, на пример, брат посвађа с братом, а ћерка с родитељима? Или још горе − муж и жена? У најбољем случају, треба се спремати за озбиљне проблеме са управљањем, а у најгорем на деобу заједничког посла. Рејтинг педесет највећих породичних капитала успешно се супротставља устаљеном мишљењу. За годину дана њихов сумарни капитал је порастао готово за један и по пут – са 42,4 на 61,2 милијарде долара. Од педесет породица, деветнаест поседује капитал који је већи од једне милијарде долара. Па ипак, прва десетина је изложена озбиљној рокади. У њој је дошло до смене лидера, појавила су се два нова учесника, а само је једна породица задржала прошлогодишње позиције. Породични капитал браће Анањевих, чији су главни активи две крупне банке, за годину дана је порастао за 41 проценат и износи 6,5 милијади долара. Они су се нашли на првом месту, истиснувши прошлогодишње лидере – породицу Гуцеријевих, чији је бизнис, заснован на нафтним активима, нек-

ретнинама и банкарству, поскупео за годину дана свега за 17 процената. Укупна вредност њиховог капитала износи 5,8 милијарди долара. У првој десетини породичних милијардера, узгред, готово ни код кога није примећен озбиљан пораст капитала. Изузетак су браћа Ротемберг (треће место, 88 процената раста, укупна процена имовине – 3,5 милијарда долара). Али ако се завири даље, у дубину рејтинга, може се видети да су капитали низа бизнис-породица током протекле године једноставно фантастично порасли. Рекордери су браћа Фартушњак – Владимир и Николај. Они поседују мрежу продавница спортске опреме. Породични капитал им је за годину дана порастао за 380 процената – на 480 милиона долара, што им је омогућило да се подигну одмах за петнаест места – на 35. позицију. На другом месту, међу онима који су озбиљно умножили капитал, јесте породица Мирилашвили, из чијег су старијег поколења два брата сувласници групе „Конти“, компанија „Петромир“ и „Евросервис“, а из млађег поколења – син једног од браће, Вјачеслав, сувласник друштвене мреже „У контакту“. Разноврсни круг интереса и тржишна конјунктура помогли су им да повећају породични капитал за годину дана за

:  /

345 процената, до нивоа од 890 милиона долара. На трећем месту су браћа Лињик, сувласници „Мираторга“, чији су активи, који се процењују на 960 милиона долара, порасли за годину дана за 336 процената. Највише степеница на лествици раста породичног благостања прешла је породица Лињик (два брата). Они су сувласници „Сибирског пословног савеза“ и учествују у бизнису још низа компанија. Све је то омогућило породици да током протекле године направи нагли скок за двадесет две позиције навише – са 35. места на, за њих срећно, 13. место. Највише су (одједном тринаест позиција) изгубила браћа Зингаревич („Илим тимбер индастри“) и породица Кирјушин (сувласници компаније „СМАРТС“). Какве се промене рејтинга могу очекивати убудуће? Нема сумње да ће данашња прва гарнитура богатих заснована на родбинским везама између браће или сестара постепено губити своје позиције. Ако данас управо ове родбинске везе омогућавају да се заради највећи капитал, касније ће прва места заузимати фирме укојима су власници родитељи са децом. Ствар је у томе што је савремени руски бизнис прилично млад. У великом броју имућних породица деца још нису достигла ниво који ће им омогућити да постану пуноправни партнери својих родитеља. Али то време није далеко. 25


в

 в 2011.

 в 2011.

   в  Извештај безименог обавештајца НКВД-а сачувао је речи које је Булгаков изрекао 1937. године: „Мене прогањају тако како никога и никада нису прогањали: и одозго, и одоздо и са стране“. Је ли то баш тако?



:  

давно је уобичајено да се име Михаила Булгакова уписује у мартиролог совјетских писаца. Необјављена проза, драме и либрета која нису постављана на сцену... Прогоњен, оцрњен, под забраном да напушта место боравка, замало и ухапшен. Тој слици је и сам допринео, написавши у једном свом писму Стаљину: „На широком пољу руске књижевности у СССР-у, ја сам био један једини књижевни вук“, а извештај безименог обавештајца НКВД-а сачувао је речи које је Булгаков изрекао 1937. године: „Мене прогањају тако како никога и никада нису прогањали: и одозго, и одоздо и са стране“. Је ли то баш тако? Требало би то рећи Булгаковљевим суседима у згради у Нашчокинској улици − Кличкову и Мандељштаму, или пак стрељанима − Кљујеву, Павлу Васиљеву, Бабељу, Пиљњаку, Андреју Платонову који је преживео хапшење и смрт свог сина... Па ипак, чврсто убеђен да је његов положај изузетно неправедан, јединствен, да је он угњетен, Булгаков је проживео живот. Исто је говорила и његова жена. „Мишина судбина ми је јасна, он ће бити усамљен и измучен прогонима до краја свог живота“, писала је она у дневнику ускоро после неуспелог постављања његове драме „Молијер“ на сцену Московског уметничког академског позоришта. Када је крајем 1966. године у часопису „Москва“ почело објављивање романа „Мајстор и Маргарита“, простодушна публика је и у СССР, и ван њега, у наступу одушевљења, поистоветила аутора са главним јунаком, али тешко да је Булгаков изложио у свом најчувенијем 26

делу верзију властите судбине. Он ју је пре открио у „Покојниковим записима“, познатијим под називом „Позоришни роман“. А стављати знак једнакости између Мајстора и његовог творца исто је тако бесмислено као између Стаљина и страног стручњака за црну магију

в в  в      в    в    ,      18.  1930.  ,   , в  в      в  в

господина Воланда, који се појавио у Москви у тренутку невиђено врућег заласка сунца. Булгаков је заправо у свом последњем роману написао алтернативу властитом животу. Писао је о ономе што би могло да му се деси да у његовој судбини није било огромног броја људи који су му помагали, почев барем од Надежде Константиновне Крупске, која је помогла Кијевљанину да добије московску пријаву боравка 1922. године. Да није било добрих пријатеља Љамина, Попова, Вересајева, Замјатина, Јермолинског, да није било, најзад − а ту би жену требало ставити као прву у низу Булгаковљевих добротвора – његове прве жене Татјане Николајевне Лапа,

која је спасла провинцијског лекара од морфинизма. И највише – да није било треће жене, Јелене Сергејевне, у којој, наравно, с правом проналазе Маргаритине црте; али „вештичарење“ није у тој чаробној жени поништавало њене особине, већ се одлично слагало са углађеношћу, прагматичношћу, чврстином и упорном тежњом да доводи у ред послове свог мужа. У суштини, елемент среће у Булгаковљевом животу је био тако велик да би, ма колико били тешки за овог човека ударци судбине – а њих је било, и то још каквих – без њих све могло бити горе, кудикамо горе него што је било. Да ли то значи да традиционално гледање на Булгакова као на заклано јагње совјетског система мора бити данас преиспитано? И да, и не. Михаил Афанасјевич је ипак био жртва. Или, тачније, постао је жртва – и то првенствено жртва властитих илузија о посебном покровитељству Кремља према њему. То је веома суптилан и нимало једноставан моменат, зато што је елемент врховног покровитељства у судбини Булгакова заиста био присутан; а друга је ствар што га је он не само преценио, него га је и уздигао у животни принцип. Чувени Стаљинов телефонски позив и кратки збркани разговор између властодршца и уметника, који се догодио 18. априла 1930. године, на Велики Петак, ставио је овог другог у кобну зависност од првог. У извесном смислу може се рећи да Булгаков – храбар, јак, независан човек који се није бојао да каже на саслушању код чекиста 1926. године да су за време грађанског рата све његове симпатије биле на страни белих, да

себе никада није сматрао присталицом револуције и да, практично говорећи речима професора Преображенског, „не воли пролетаријат“ – ни касније није савио кичму и, наравно, не, није издао себе, али се скрхао, пукао је. Стаљин је постао његова фикс-идеја, лични занос, посилни Крапилин који се јављао у сновима и на јави генералу Хлудову, и та идеја га је истовремено исцрпљивала и надахњивала. Булгаков је уопште умео да проналази мучитеље и њихове жртве, волео је да приказује мученичке теме, у њему је живела несвесна тежња према призору страдања и понижења, који је он осећао и на њега се одазивао – отуда страшне слике мучења и погубљења у „Белој гарди“, „Бекству“, „Мајстору и Маргарити“, мотив моралне муке и понижења у „Молијеру“. Шта је тако вукло овог веселог, духовитог, артистичног човека према мрачним провалијама бића, нећемо сазнати вероватно никада јер та тајна, као и тајна било ког књижевног рада, највероватније потиче из детињства о којем Булгаков никада и ништа – готово изузетак за књижевнике оног времена – није написао. Али нема сумње да су се две крви испреплеле у његовим жилама – мајчина, енергична, веома јака, и очева, слаба и бојажљива. До одређеног тренутка преовлађивала је прва, а затим је вођство преузела друга и почела је силазна путања, може се рећи умирање, којим је буквално прожет,упркос смеху, сјају и величанствености, последњи Булгаковљев роман, а и читава последња деценија његовог живота. Ипа��, немогуће је претпоставити другачији ток његове судбине. Сваки велики уметник има свог баштована – оног који воли све једнако и свакога више. Он је исцедио из свог тешко васпитаваног штићеника све што може, отровао га је његовим запањујућим позоришним успехом двадесетих година и, нагло, готово истовремено, оборивши га, за живота га осудио на зао глас тридесетих година, без чега не би био

написан „Мајстор“; он је био ужасно суров према њему, и приморао великог писца да оде са свешћу о неуспелом проживљеном животу и с предосећањем да ће бити посмртно признат, тако да је хтео да завапи: „Зар не могу бар мало да добијем већ сада, за живота?“ Али не, положај обавезује. Или, како је говорио Коровјев Маргарити пре него што ће отворити велики бал код сатане, „ту се ништа не може, треба, треба, треба“. Булгаков је спадао међу оне људе који су очајнички желели да проживе живот по својој вољи, а проживели су га по туђој. То није била воља Стаљина или воља неког од људи из његове околине, али он ју је осећао као непријатељску и једном је написао Вересајеву: „Како и чиме сам могао да стекнем непријатеља негде на извору истинске снаге? И наједном ми је синула мисао! Сетио сам се њихових имена! То су Турбин, Каљсонер, Рок и Хлудов (из „Бекства“). Ето, то су они, моји непријатељи! Не без разлога за време несанице они ми долазе и говоре

ми: ’Ти си нас родио, а ми ћемо теби све путеве препречити. Лези, фантасто, са запушеним устима’“. Низ вечних Булгаковљевих јунака може бити настављен, али четврт века након смрти њиховог родитеља све се на чудесан начин променило, и они који су му препречавали пут уздигли су Булгакова на висину коју су успевали да достигну малобројни руски уметници у 20. веку. Теоријски, Михаил Афанасјевич би могао да доживи ту славу. Могао би да дочека свој 75-годишњи јубилеј на врхунцу славе, могао би да види свет за којим је толико чезнуо, да добије Нобелову награду, па чак и – тешко је то изговорити – вилу у Переделкину, насељу писаца. Али његов баштован је имао друге намере и процене: Булгаковљев живот – то није само необуздано обиље човекове природе, надахнуће, фантазија, сатира, смех, горчина и љубав, него и сурова прича о томе какву цену узимају богови књижевности од оних које истински и озбиљно воле. 27




 в 2011.

 в 2011.

       в 



 :  

стакнути српски режисер Горан Паскаљевић приказао је московљанима свој нови филм „Медени месец“. Премијера је одржана у Москви, у Централном дому филма, а његов рад је гледаоцима представио колега и пријатељ – познати руски режисер и глумац Николај Бурљајев: „Извор надахнућа Горана Паскаљевића увек је била и остаје његова родна Србија, историја њеног народа, чија је драма на размеђу столећа одредила теме, емоционални карактер и поетику његових филмова. Филмови овог мајстора су увек пуни љубави, саосећања и вере у обичног човека, у његова права на слободу, срећу и миран живот.” Наш дописник је разговарао с Гораном Паскаљевићем.  : ,  „    “    

в. в

   ?

ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ: Премијера је прошла изврсно. Московска публика је врло добро прихватила филм. После премијере било је много питања, честитки, али је нарочито пријатно и важно за мене било да добијем Златну медаљу „Сергеј Бондарчук“ за истакнути допринос развоју кинематографије од Савеза филмских радника Руске Федерације. Наравно да је узбудљиво стати у исти ред са Теом Ангелопулосом, Анджејем Вајдом, Никитом Михалковим, којима је раније била указана ова част. : 

Српски режисер Горан Паскаљевић приказао је московљанима свој нови филм „Медени месец“. Његови филмови су увек пуни љубави, саосећања и вере у обичног човека, у његова права на слободу, срећу и миран живот 28

. .:          

   в   ?

Г. П.: Заиста, никоме раније није падала на памет идеја да покрене албанско-српску копродукцију. Први пут сам посетио Албанију када сам учествовао на једном малом фестивалу где сам приказао своја два филма. Хтео сам да схватим каква је она, Албанија, заправо. Албанија ипак није Косово, то је нешто потпуно другачије. Тамо сам срео истомишљенике. За време разговора уз чашицу ракије пала нам је на памет идеја да снимимо нешто заједничко. Када сам се вратио у Париз (ја живим

између Париза и Београда) за неколико дана сам смислио причу чији је смисао – ми смо суседи, али нам смета много лоше политике која је створила напетост између двају народа... Укратко, смислио сам тему: у првом делу се говори о младом албанском пару, а други део је живот српског младог пара. И једни и други хоће да оду у Европу, и свако за то има своје разлоге. Једни крећу на пут преко Барија бродом, други преко Мађарске у Беч. Оба пара се суочавају с проблемом: заустављају их на граници, а све због тога што формално имају везе с Косовом. Тако да се хтели − не хтели Косово меша у њихов живот. И то нису прве тешкоће с којима се суочавају – Европа их уопште не дочекује раширених руку. . .:       в  ?

Г. П.: Никаквих проблема. Разумели смо једни друге одмах и довели смо посао до краја. Тако је била направљена прва балканска копродукција. За мене је то било ново животно искуство – рад у Албанији. Тамо сам провео неколико месеци, пронашао сам глумце, много сам радио с њима. Филм се појавио на француском, енглеском, италијанском, и на другим језицима. По мом мишљењу, то је један добар и осећајан филм. . .:   ,  , в       в     вв?

Г. П.: Много сам научио још као ђак, нарочито су ми много дали руски класици. Један од мојих најомиљенијих руских режисера је Сергеј Ејзенштајн. На моје стваралаштво није могао да не утиче сусрет са Сергејем Бондарчуком. Он је долазио у Београд, где је учествовао у снимању филма „Битка на Неретви“. Имао сам среће да се дружим с њим... Морам да кажем да су углавном две ствари утицале на мене – италијански неореализам и руски филмски класици. . .:     в    ?

Г. П.: Од руских режисера, мојих савременика, не могу а да не поменем Андреја Тарковског; за мене је он највећи мајстор,

     в в в    –        .       ,        .   ,   в,         в;      в  ,  „“      в      а „Сталкер“ је један од најбољих филмова које сам икада гледао. Причали су ми да је Тарковски, када је предавао на ВГИК-у (Филмској академији у Москви), приказао студентима мој први филм – „Чувар плаже у зимском периоду“. Увек сам се поносио тиме. Данашње режисере слабо познајем. Нажалост, и у Русији и код нас све се више и више приказују амерички филмови. И све су мање популарни ауторски филмови. Сматрам великом грешком то што ми, словенски кинематографи, немамо заједничке фондове који би могли да помогну у стварању копродукције. Сигуран сам да би нам тада било лакше да сарађујемо међу собом, него са Европом... Разговарао сам на ову тему с Николајем Бурљајевим и договорили смо се да заједнички делујемо у том правцу. . .:     в?    в ?

Г. П.: У Москви сам четврти пут; по мом мишљењу, руска престоница је постала

мегалополис, са свим својим плусевима и минусима. Први пут сам посетио овај дивни град 1976. године. Био сам млад и дошао сам са својим првим филмом „Чувар плаже у зимском периоду“. Други пут сам имао среће да овде боравим на фестивалу „Златни витез“, а касније ме је Никита Михалков замолио да донесем филм „Буре барута“. Премијера је била у Думи, након чега је приређен велики пријем у Кремљу. После тога нисам имао прилике да боравим у Москви. Сада сам пријатно изненађен како се много Москва променила. Посетио сам Парк Победе, он је очаравајући. Москва је заиста постала град прелеп за живот, али је веома скуп. Цене су овде веће него, на пример, у Паризу. То је вероватно једина ствар која ми се није свидела.

. .:           ,     ?

Г. П.: То бих јако желео. Неке планове већ имам, али о њима за сада нећу говорити. . .:      в VOICE 2011.    ?

Г. П.: Унапред не могу никога да издвојим. Фестивал VOICE 2011. је добро организован (сретао сам се с његовим организаторима у Софији). Био сам члан жирија у Берлину, у Солуну, Сан Себастијану. Свиђа ми се да радим у жирију, јер волим да откривам нове таленте.

. .:         в?

Г. П.: Међу моје најближе планове спада нови филм „Кад зора сване“. Снимање ће почети у јесен у Београду. То ће, изгледа, бити копродукција са Французима. У основи филма је прича о логору где је пострадало око седам хиљада Јевреја. Логор се налазио у центру Београда; сада се то место зове Старо сајмиште. Овде су биле убијене стотине мушкараца, жена и деце. Сада на том месту где је некад био логор живе избеглице из Босне и Хрватске. Нажалост, после рата су сви заборавили на те страшне догађаје, тако да сам одлучио да исправим ситуацију. Испала је још једна жалосна прича... 29


вв

 в 2011.

 в 2011.

  в :  ,  „    “



рича се да је схиархимандрит Илија из Оптинске пустиње малтене последњи прави старац у Русији. И да је он патријархов духовник. И тврде да интервјуе не даје, а ако их и даје, онда то чини ретко. Стално зо��ем и зовем преко телефона његовог келејника, али ми овај ништа одређено не одговара. Ништа неће бити од тога, одлучујем ја и престајем да телефонирам. И наједном ме старац сам зове. „Јеси ли стварно хтела са мном да се сретнеш?“ пита он у слушалицу. „Па дођи онда, чекам те.“ *** Око поноћи је. Уска клупа у трпезарији поред затворених врата. Иза врата је старац. Ја седим на ивици, поред мене је трудница, иза ње мршава нервозна жена. Трудница се држи обема рукама за стомак и уздише тако дубоко да се чини да заједно с њом уздише и њено дете. Загледам своје сусетке и размишљам да трудница може сваког тренутка да се породи, а нервозна жена се никада неће смирити. Поред клупе, ослањајући се раменом о зид, стоји још једна млада жена очајног израза лица. „Одведи децу на спавање“, уморно каже она у телефонску слушалицу. „Ја нећу доћи, чекаћу.“ Отварам Јеванђеље од Јована и налазим речи које ми требају: „Ко не љуби тај није познао Бога зато што је Бог љубав“. И још више сам збуњена. Где ту треба ставити нагласак? Реч је о Богу који је љубав, или о љубави која је Бог? Врата се отварају и у ходник излази мршави погрбљени старчић, његова седа 30

брада досеже до појаса црне мантије. Корача према клупи, а жене скачу, сложивши дланове да приме благослов. „Ти, изгледа, мене чекаш?“ старац се обраћа мени и гледа ме пажљивим старим очима. „Дођи сутра ујутру.“ И лагано, још више се погуривши, иде према излазу. „Оче!“ трче за њим жене, а ја остајем на месту. Старац се окреће. „Дајте им чај и сместите их да спавају“, једва чујно каже монахињи која је изашла за њим. „Сутра“, обећава он женама „Сутра...“ „Отац је сасвим изнемогао“, објашњава келејник. „Једва говори.“

„   ?“ „   в. в   ?“ „  в 

в .“ „ ... 

 в ? в  ...“

*** „Трудница се ноћас породила!“ дочекује ме ујутру она нервозна жена. „Порођај је био тежак, беби је врло лоше!“ У трпезарији дуг ред. Најближа мени је као и пре нервозна жена и младић у црном капуту с кожном ташном. Поред стола са супротне стране клечи жена и нешто шапуће оборене главе. Иза ње се види само скут црне мантије и крај седе браде. Монахиња ме доводи до старца и

обавештава да ће он сада давати интервју и да сви треба да изађу напоље. Људи су га ишчекивали целе ноћи и цело јутро. И гле, када је ивица његове седе браде већ тако близу појављује се неочекивана препрека, то јест, ја. „Пустите ме да приђем...“ моли га жена која је ноћас чекала заједно са мном; лице јој је и даље очајно. Ја је пропуштам и стајем са стране, у удубљење у зиду. Иза ове жене иде друга, за другом трећа. Појављује се мушкарац у скупом оделу на пруге и са упадљивим ручним часовником. Сви се они спуштају пред старцем на колена. А ја их све пропуштам. „Они ће долазити стално“, каже ми монахиња. „Ако хоћете да узмете интервју, учините то одмах јер старац за један сат треба да иде.“ Не знам тачно ко је старац, али, по мом мишљењу, то је човек који се одрекао своје воље, који је себе посветио Богу, који се непрестано моли и који је у стању да боље од свих других раздели мисли и планове људи на добре и зле. Ономе који дође код њега може их изложити као на длану: ево, гледај, овде је добро, а овде је зло, и међу њима је црта. *** Најзад остајем у трпезарији насамо с монахом. Седам на столицу поред њега. Он, сигурно по дугогодишњој навици, подмеће ухо мом лицу, спреман да прими тајну исповести. „Ви, заиста, саосећате са свима онима који овамо долазе?“ гласно му говорим у ухо. Старац се исправља, гледа ме, а затим се опет нагиње. „Саосећам?“ поново ме тихо пита. „Наравно... Па како бих другачије? Да

   ?    1932.    в .   в  

. в                .     в  , ,  в   в в, в   в          в в. , в в , в    , в     ,      в.      в в       .    .    в    .    1943.      :                в   ;        ,  в         в.       .     .

будем сасвим безосећајан?“ „Али Ви не можете да помогнете свима који дођу...“ „Па како онда да помогнем?“ мало гласније каже старац. „Материјално? Не могу. А духовно могу. Да поучим човека како да се снађе у својој ситуацији. Можда човек себе сматра несрећним а нема за то никаквог разлога. На земљи нема ничега апсолутног. Ето, ми смо хришћани. У чему је суштина хришћанства?“ старац прави паузу. „Схваташ ли то?“ „Ја?“ „Да. Схваташ ли то?“ „Вероватно схватам на свој начин, можда неправилно и не онако како ви то

­€‚€: ƒ„ …†

Сусрет и разговор са схиархимандритом Илијом из Оптинске пустиње, једним од истинских стараца у Русији и духовником патријарха Кирила

 в     в.    в  в,    в.

...      

?   в         в , в  ,       в     

31


вв схватате...“ „Кажи како схваташ.“ „Ја мислим да је суштина хришћанства“ гласно говорим и осврћем се око себе, али ме гледају само иконе, у трпезарији никога нема „ја мислим да је она иста таква као и суштина других религија“, кажем смелије „да учини људе добрима... Да им помогне да воле!“ Последње речи због нечег му вичем у ухо. Старац се одмиче од мене и ћути. Његово мршаво тело пада на колена, чини се да су испод мантије већ мошти. Седа брада се расипа доле по ногама. „Но, то није главно“, најзад каже он. „Како није главно?“ гласно се чудим. „А шта је главно?“ „У чему је суштина живота – реци“ пита старац, али овога пута ја упорно ћутим. „Суштина живота је да се стекне вечност. Када је Бог створио човека, он је био вечан. Христос... Ради чега је страдао Христос? Да би човеку дао могућност да побеђује не само своје немоћи, своје страсти, него и да побеђује ђавола који сигурно постоји. Признај“, каже он и ја климам главом у знак признња. „Ето, реци, на пример, може ли човек да проживи десет минута без ваздуха?“ старац поново ућута. Прави много пауза, као да штеди речи, јер га иза врата трпезарије чекају десетине људи, и можда нема довољно речи за све. „Нама је ваздух неопходан, зар не? Стави човека у комору без ваздуха пет минута – и он ће умрети. Ми ваздух не признајемо зато што га не видимо. И не можемо га опипати. Али ваздух је реалан. И анђели и демони реално постоје.“ „Али како сигурно да знам да они постоје?“ питам ја. „Ми стално осећамо демоне, осећамо колико зла они чине. Јер у свету се води борба. Води се рат, зар не? И свако треба да проучи противника и његове снаге. Иначе ће лако бити побеђен. А главни противник човеков је ђаво. Који је ђаволов задатак? Да одврати човека од Бога.“ „А зашто се Бог са ђаволом сам не обрачуна? Па Бог је јачи од слабог човека, и од ђавола је јачи“, размишљам ја. „Кад би се обрачунао с њим заувек, човеку не би било искушења...“ Старац се смеје: „Он нас то не пита. Сувише смо ми ситне бубице...“ шушка он изговарајући глас „ц“. „Бог који није само творац целе планете и свега што живи на њој, већ је створио и човека и сву 32

 в 2011.

 в 2011.

Васиону... Помисли само, колико је човек прекрасно устројен. Бог не живи нашим умом...“ наставља да шушка старац. Обузима ме доживљај давнине. У веку високих технологија старчеве речи су архаика, сувише проста и примитивна. Али речи које је овде и тако изрекао чине се најважнијим, најдревнијим и најдубљим, као језгро Земље. „Значи, Он нас не чује?“ шапатом питам. „Бог све чује“, шапатом одговара старац. „Али... Ако смо ми тако ситне бубице...“ помало појачавам звук.

 в в  в   в    в ,   в    ,   в,   

в  в.       ?  в .  в , в  в в,       ,   в  , в , в в  „Из љубави према нама, бубицама, Он је страдао“, гласно говори старац. „Ко је још могао из љубави да страда, прибијен клиновима?! И да виси неколико часова на крсту?! Ето каква љубав...“ поново прелази он на шапат. „Ко би још то могао?“ „Да ли бисте Ви могли?“ шапућем му на ухо. „А да ли би ти могла?“ он не подиже главу. „Ја не...“ шушкам једва чујно. „А Ви?“ „Ко? Ја? Не знам... Наравно, језиком се може рећи, а у стварности? Ето, када су људе водили на погубљење, и они најјачи – и они...“ уздише он. „Па ипак, реците“ врло гласно говорим, поново се осврћући на иконе „уместо да просто тако за нас страда, зашто нас Бог

није учинио достојнима љубави?“ Старац се осмехује. „Он нас и чини достојнима. Разумеш ли? Али не ради се све одмах, све иде постепено. Плод расте, зрно сазрева, тако иде и изграђивање. Изграђивање човека. Бог га је створио као разумно и слободно биће. Свакоме је дат избор. И Бог не може да учини тај избор за човека...“ Ове речи је сигурно изговарао хиљаду пута, али ја и сада видим како оне кидају његово срце. „А зашто су људи тако поверовали у Њега тек после погубљења, знате ли можда? Толико су Га заволели? Нису веровали, па су наједном решили да поверују?“ наваљујем ја. Монах је уморан. Стар је. Види се како дрхти испод мантије. Пружам му руку да га придржим. „Он нам је дао нову заповест – љубите једни друге. Зато су и поверовали.“ Старац се одједном подиже и гледа ме спокојним и чврстим погледом. Више ми се не чини мршавим и немоћним, готово физички осећам у њему онај ослонац љубави, који га чини јаким као борово стабло. „То је било ново у поређењу с прошлим, претхришћанским светом. Ново у поређењу са Старим Заветом. Христос је рекао: ако те ударе по једном образу, подметни и други, ако хоће да ти узму хаљину, ти је дај.“ Ја сликовито замишљам како подмећем суседу образ и тај ми је призор неподношљив. Уздишем. „Али и пре хришћанства су живели људи који је исти Бог створио“, примећујем ја. „Зашто онда они пре Христа нису могли да воле једни друге? Зашто нису могли да подметну други образ и да дају своју кошуљу? Зашто им је била потребна Христова реч и смрт?“ Нешто ме тера да додам: „Зашто је била потребна заповест која не делује“. „Тада није било искупљења. Христос је платио, искупио је грех проклетства и смрти, Он је дао могућност сваком човеку да се покаје, да се врати у оно стање у којем је био створен, то јест, да се врати богопознању. А пре човек то није могао, налазио се под проклетством.“ „А да ли се човек рађа добар или зао?“ „Пре свега, у њега је утемељена савест и тежња да спозна смисао живота. Сада је сваки човек под Промислом Божијим. Бог нам је дао све за живот. Он нам је дао да можемо да се рађамо, да се размножавамо. Дао нам је могућност да

стекнемо сазнање, дао нам је ваздух, дао нам је плодове земаљске.“ „Али човек све то руши и ускоро ће до краја срушити...“ „Ако сваки човек буде живео онако како захтевају наши државни закони, и закони вере хришћанске, и закони савести, биће нам свега довољно. Јер од чега је почела Русија? Од вере. И живела је, побеђивала је све невоље, татарско-монголски јарам, Смутно време, Наполеонову најезду, два светска рата.“ „Ви мислите да човек може да живи и по државним законима, и по законима савести, и по законима вере? Понекад је то спој неспојивог...“ „Свако има могућност да тако живи.“ „Ви једноставно нисте видели на шта је све способан човек који живи по свим тим законима... Човек за чије је грехе

Христос платио...“ Хоћу да наставим и да кажем старцу да се на земљи воде ратови, да људи убијају једни друге, и, на крају, да заповест „љуби ближњег свог као самога себе“ не делује, и да никада неће деловати. Али ме зауставља то што је он уморан, а такође и успомена на борову шуму у Оптинској пустињи, успомена која ме је наједном обузела. Столетни борови, дим који одлази у небо из димњака скита, вишевековни манастирски мир – то је старчев свет. И нема разлога одводити га у неки други свет. Из љубави према ближњему. „А ко их тера да убијају?“ одједном гласно упита старац, као да је прочитао моје мисли. „Човек се може убити једноставно тако...“ осмехујем се ја. „На пример, терористи“, исто тако гласно

наставља он... „У Беслану колико је деце... Неколико стотина деце погинуло. Наравно, то је човекова зла намера.“ „Па како то ако га је Бог створио добрим... И са осетљивом савешћу... И још му је и љубав подарио...“ „Он му је подарио љубав, али човек сам има право да бира између добра и зла. Зато што ће човек, ако му се то право одузме, престати да буде човек. Ако му се одузме слобода, он ће бити као лутка: у ком смеру га окрену, он тамо и иде. А човек је истински то што јесте зато што му је дата слобода. Ради искушавања. У рају му је још била дата. Ако испуни заповести Божије, он остаје онаквим каквим га је Бог створио. А човек их није испунио – прекршио их је и био је изгнан из раја. И сада наставља да их крши.“ „А зашто? Ето, Ви нисте прекршили, неко други није прекршио. А неко је прекршио? У нашој земљи је тако много злобе: час Кушчовка, час још нешто. Али и те људе је Бог створио. Па зашто онда они које је створио Бог тако мирно убијају?“ „Они мисле да циљ оправдава средства. Они убијају сматрајући да чине добро – да постижу свој циљ. Разумеш ли? Реци, зашто су комунисти убијали? Они су хтели да изграде светлу будућност, нису видели у човеку Божије створење које поседује слободну вољу. Зато су све оне који другачије мисле стављали на нишан или су их слали на Соловке у логор. Чак и децу. Чак и оне који су већ умирали. Игуман Тројице-Сергијеве лавре је већ био на самрти, а они су га одвукли у Бутово и убили!“ Старац лако поскакује на месту. И ту схватам да су догађаји из оног времена за њега важнији и дубљи него оно што се збива данас. Зато што су се догодили пре него што је у његов живот ушла борова шума, и ја заиста не смем да га одводим у садашњост. „Па шта онда да се ради с тим људима – комунистима, терористима?“ настављам ја да проверавам старчево осећање љубави. „Убијати их зато што се никада неће поправити?“ „Смртна казна је забрањена“, каже старац. „А како треба? Како је исправно?“ „Онако како признаје државно правосуђе, ето како.“ „Али да ли сте Ви за смртну казну или против ње?“ Старац уздише: „Ох... морам да размислим, не могу одмах да кажем...“ 33


вв Ућутим у нади да ће он одмах сада размислити али и он ћути. „Ето тако“, шири он руке. Још неко време чекам. Не, неће сада отворено рећи, већ ће можда одлутати у своје мисли. „Реците ми, а старац – ко је то?“ питам га гласно. „Старац... старац... Шта је то хришћанство? Идеал. Сваки човек треба да достигне свој духовни узраст... Живећи са молитвом, идеалом хришћанства, човек достиже висок квалитет духовног живота. Ето такве у народу називају старцима.“ „А Ви сте старац?“ „Ја сам стар човек. Какав сам ја старац?“ „Али тако вас у народу зову.“ „Па... Шта значи зову? Звати је лако...“ „Људи код Вас долазе као код старца.“ „Па шта онда?“ „Још Вас зову малтене јединим старцем у Русији...“ „Не знам, ја сам само стар човек“, тихо каже монах. „Шта бисте рекли онима који учествују у терористичким нападима?“ „Фанатизам! Увек исти фанатизам!“ поново се усправља. „Зар то није фанатизам када су милиони људи због једног човека погинули, а њему су поставили пиједестал, споменик му се на тргу шепури!“ старац поново одлази из садашњости у комунистичку прошлост. „Колико је он душа побио?! Колико је душа одвратио од Бога?! А њега трпе, држе се фанатици за њега“ убрзано говори, као молитву, али не монотоно већ ватрено. „Треба га избацити. Избацити!“ старац се гуши а мени се разрогачују очи. „Зато што проклетство потиче одатле. Проклетство на Русију – одатле је оно!“ „Мислите ли?“ хладно га питам, не прихватајући оно што старац хоће да ми каже, одбијајући да верујем да и он има свог „суседа“ којег мрзи. „Зар озбиљно мислите да се терористички напади у нашој земљи организују због тога што Лењин лежи у маузолеју?“ „Наравно!“ каже он тако нестрпљиво, као да хоће да ме лупи по челу. „Па неће Бог због тога целу земљу проклињати“ смејем се. „Сви смо ми различити... А и Он нас воли.“ „Бог је дао човеку слободу. Ако је човек почео да се лоше понаша, мора бити кажњен. Грех није само кривично дело. Рђава помисао је такође грех. Прљаве мисли имаш – то је већ грех. 34



 в 2011.

Разумеш ли?“ „Али ми немамо власт над својим мислима. Оне... саме навиру.“ „Као муве“, строго се шали старац. „Ето зашто се треба молити. Молитва јача у добру и човек тада разумно размишља и делује. На добро и себи, и другима.“ „Ипак, ако би код Вас дошао терориста, шта бисте му рекли?“ „Људи се кају, чак и убице. И они се поправљају. Даје им се казна – епитимија.“ „Зар епитимија може да искупи тако нешто?“ „Па, можда се неће сви поправити, али барем неко хоће...“ одговара он, и ја почињем да схватам неке разлике између људске и Божије правде. За човека је убиство злочин за који се треба осветити зато што се убијени не може вратити. За Бога је убиство појава болести коју треба излечити зато што чак и терориста има душу која хоће спасење. А убијени није сасвим убијен. Он такође има душу и она је већ спасена или је погубљена, али не

У његовом гласу је љубав, то је очигледно. Љубав према оним људима који ће сада опет почети да му досађују својим нимало духовним питањима. Поново се сагињем према старцу, и тихо, на ухо, постављам му своје главно питање: „Па зашто сте Ви тако добри? Зашто их волите?“ „Ко има савест, он је и добар, и воли...“ шапатом даје он свој главни одговор. Враћајући се, покушавам да схватим те речи и чудим се колико је тешко савременом људском поимању да схвати обичне ствари. Ум се стално опире, апстрахује. Пролазим кроз још једну борову шуму, али она је у даљини и ја не могу да разгледам сваки бор. Сећам се оптинских борова, виђених из близине, када се могу разликовати и криво стабло, и проређена крошња и сломљена грана – све те слабости и недостаци бора. Далеко ми је лакше да заволим шуму из даљине, мислим, и поново осећам грижу савести. А можда је старац рекао истину – савест

„           в  ,    в ,         !“  в       . „     ?!    в   ?!  

  .  !   в   . в  “ због његове физичке погибије већ услед његове вере или неверовања. У трпезарију улази жена. Носи велику теглу са чајем. „Оче, ево донели су вам чај“, каже она. „Дај онима који ће да пију“, одговара старац. „И адигејски сир су донели.“ „Дај онима који ће да једу.“ Не разумем овог старца. За све време нашег разговора он ми, након што је тридесетак пута изговорио реч ���љубав“, ипак није дао одговор, већ ме је, напротив, одводио од њега. Пажљиво посматрам монаха. Он хитро претура по хрпама књига на столу, тражи за мене светоотачку литературу. Затим се наједном исправи и тргне се: „Смрзли су се! Смрзли су се стојећи. Све их води, све! Чај, брже, чај им сипај! Води их, води што пре!“

нам је дата као инструмент љубави? И уопште се не треба учити љубави, она је само нуспроизвод чистоте? Ако мој сусед буде чист пред Богом неће остављати своје старе ствари испред мојих врата. И ја ћу то видети, у мени ће се такође пробудити савест, и ја ћу престати да пролазим поред њега без поздрава. Ако је то тако, онда у тврдњи „Бог је љубав“ нагласак ипак пада на прву реч. Ипак се не ради о некој несхватљивој љубави која је неки несхватљиви бог. Ради се о Богу којег можемо заволети, а кроз Њега и суседа, и нетрпељивог свештеника, и Путина с Медведевим, па чак и терористу који се покајао. Или барем само суседа који неће да избаци своје старе ствари. Суседа, чини се, можемо покушати да заволимо. Ако га и не заволимо, можемо барем да га не мрзимо.

 в 2011.

a   



:  

одине 2016. хокејаши са целе планете ће се надметати у Москви и Петрограду. Па ипак, од ове победе није могла да се направи сензација пошто је она добијена фактички без боја. Конкуренти Русије, Данска и Украјина, капитулирали су још пре гласања, очигледно схвативши сву бесмисленост даље борбе. За време гласања Русија је остала гордо усамљена и аутоматски је добила жељену кандидатуру. Тако је свим осталим спортским манифестацијама које наша земља треба да одржи наредних година додата још једна. „Русија заслужује право да буде домаћин овог шампионата“, изјавио је премијер Путин. „Због огромне жеље да одржи одличан турнир и да развија спорт“. Даље је премијер обећао да ће шампионат бити одржан на највишем нивоу. Навијачи и новинари ће сигурно позитивно оценити високи ниво услуга и бесплатан превоз, а такође ће моћи у удобним условима да прате утакмице првенства. Треба истаћи да у последње време Русија са завидном истрајношћу стиче права да одржи неки престижни турнир. Године 2007. наша земља је добила право да организује Олимпијске игре 2014. године, 2010. године – право да одржи светски шампионат у фудбалу 2018. године. Године 2015. одржаћемо етапу „Формуле 1“, а свега пре нешто мање од месец дана одржали смо светски шампионат у уметничком клизању. По свему судећи то није крај. На пресконференцији новинари су упитали Путина о „непопуњеној“ спортској 2017. години. Овај није порицао да је све могуће и у том временском периоду. „Предлажем новинарима и јавности да размисле о томе каква се манифестација може одржати у Русији 2017. године. Хајде да погледамо шта има у свету занимљиво. Сигуран сам да ће Влада те

Русија је добила право да на својој територији 2016. одржи наредни светски шампионат у хокеју

иницијативе подржати“, убедио их је шеф руске Беле куће. Док се у руску владу не може сумњати, огромна средства која ће буџет потрошити на ове манифестације ипак изазивају одређене бојазни. Путин се потрудио да их распрши: „Овај новац се углавном улаже у развој инфраструктуре – путева, тунела, мостова, снабдевања електричном енергијом, канализације, снабдевања водом, побољшања еколошке ситуације. То су инвестиције у човека, у његову средину становања и живљења – и за то не треба жалити новац“, убеђивао је он. Разуме се, издвојена средства треба да се троше рационално. Осим тога, Влада привлачи и новац приватних инвеститора. „Вама је добро познато на примеру Олимпијаде, да у изградњу објеката који у будућности могу доносити

добит, знатна средства, знатан део ресурса улажу приватни предузимачи. То су пре свега хотели различите врсте, други објекти, међу којима и они инфраструктурног карактера. Тако да ћемо успети да минимизирамо наше трошкове“, наставио је да излаже аргументе Путин. Што се тиче светског шампионата у хокеју 2016. године, он је обећао минималне трошкове пошто је све већ фактички спремно. „Постоји одлична Ледена дворана у Петрограду и у њој је већ одржаван светски шампионат, постоји изврсна арена у Москви, имамо где да сместимо и спортисте, и стручњаке, и новинаре – хотелских места и у Петрограду и у Москви има довољно. Тако да ће нам новац бити потребан углавном за организационе мере“, рекао је Путин. 35


  

 в 2011.



c  www.rg.ru : GEOPHOTO

  в       .  в   в         ,     в в в   18-19. в,      –        . в    (1714.)  в     в   . в  в в  ,       в  вв 

     в  в       „“.   в         в ,      в   вв    .     ,  в       ,         . : FOCUS PICTURES


Rusija & Srbija aug 2011