Page 1

Utorak 3. decembar 2019. Blic broj 8188 www.blic.rs

POP&Kultura Onaj ko ima potrebu da se zaklinje u slobodu - sigurno u njoj ne Ĺživi

Laibach Intervju


2 POP&Kultura

Laibach Najveća globalna provokacija danas je američki predsednik, a reakcija na njega su Boris Džonson, Bolsonaro, Orban, Salvini i ostali njemu slični, kažu u razgovoru za “Pop & kulturu” članovi slovenačkog sastava “Laibach” pred dolazak u Beograd i veliki koncert koji će održati 4. decembra u okviru svetske turneje na kojoj predstavljaju svoj poslednji album “The Sound of Music”, koji je nastao kao rezultat posete prvog rok benda sa Zapada Severnoj Koreji.

Neven Džodan JEDNA OD NAJPROVOKATIVNIJIH grupa sa prostora bivše Jugoslavije, kultni slovenački sastav “Laibach”, u sredu, 4. decembra održaće koncert za svoje najveće fanove u beogradskoj Kombank dvorani, a njihov nastup predstavlja multimedijalni spektakl kojim na najneposredniji način komuniciraju sa svojom posvećenom publikom. “Laibach” je od samog početka bio bend sa stavom. Jeste li do danas nekada promenili mišljenje o nečemu? - Nismo, ali smo menjali tačku gledišta. Na samom početku karijere ste sastavili plan šta sve morate da uradite. Šta je ostalo od tog plana što niste uradili? - Zapravo ništa nije ostalo, ispunili smo sve po spisku. Ali sada imamo nove planove i nove izazove koje sledimo, no o njima još ne smemo puno da pričamo. Vi ste u Jugoslaviji često bili meta komisija za zabrane i cenzure, ali ste to iskoristili izražavajući se kroz metafore. Živimo li danas u slobodnijem svetu? - Živimo u svetu koji ima na temu slobode donekle bolji PR nego prethodni svet. Ali obično taj ko ima potrebu da se uveliko zaklinje u slobodu, sigurno u njoj ne živi. Ima li nešto što bi po vašem mišljenju danas trebalo zabraniti ili cenzurisati? - U principu bi trebalo zabraniti sve zabrane i cenzure, ali bi taj paradoks ukinuo i svu preostalu slobodu koliko je još ima. Upravo je objavljen EP “Party Songs”, podsećanje na vaš istorijski koncert u Severnoj Koreji. Na albumu se nalazi i pesma “We Will Go to Mount Paektu” koju su vam tamo zabranili da je obradite na engleskom? - Tako je, na tom produženom singlu smo objavili još nekoliko numera, koje su zapravo obrade popularnih korejskih pesama. Severnokorejski cenzori su smatrali da su te obrade u svojoj formi presubverzivne i da bi bilo bolje, da ih se na koncertu ne svira, jer bi se osetljiva publika zbog njih mogla previše uznemiriti. “Opus Dei” je vaš najkomercijalniji album koji je privukao pažnju i MTV-ja. Jeste li tada okusili ukus mejnstrima i zašto niste nastavili tim putem? - Nije bio baš mejnstrim, ali nije bio ni daleko od njega. Hteli smo nastaviti tim putem, ali smo brzo shvatili da zapravo ne vodi nigde i da bismo se na njemu samo vrteli ukrug. Takvo bi kolo za “Laibach” bilo jednostavno prejednostavno. Imate li u planu da snimite album samo s autorskim pesma, kao one s početka vaše karijere? - Imamo, iako mi u principu ne pravimo razliku između “autorskih” pesma i obrada. Takvih “autorskih” albuma smo zapravo snimili nekoliko, npr. tu je prvi album “Laibach”, pa “Rekapitulacija”, “Nova Akropola”, “Krst pod Triglavom”, “Opus Dei”, “Macbeth”, “Kapital”, “Jesus Christ Superstars” (uglavnom), “WAT”, “Spectre”, “Iron Sky”, “Also sprach

Pad Berlinskog zida vidimo kao prividnu manifestaciju slobode za naivne mase, koja je na kraju rezultirala u postavljanju više zidova i ograda po Evropi i u svetu nego ikada pre

Zarathustra”… Trenutno radimo na nekoliko novih projekata, a jedan od njih je će biti i novi album sa “autorskim” pesmama, kakav vi imate u mislima. Ove godine se obeležava 30 godina od pada Berlinskog zida. Kako “Laibach” komentariše taj događaj? - Kao prividnu manifestaciju slobode za naivne mase, koja je na kraju rezultirala u postavljanju više zidova i ograda po Evropi i u svetu nego ikada pre. Ne samo onih vidljivih nego i nevidljivih, socijalnih, kulturnih, tehnoloških, ekonomskih… Kako biste opisali vreme u kome živimo? - Kao globalni nesporazum oko gomile nesklada. Ukoliko javna provokacija zahteva reakciju, šta je po vašem mišljenju danas najveća globalna provokacija i kakva je reakcija? - Najveća globalna provokacija danas je američki predsednik, a reakcija na njega su Boris Džonson, Bolsonaro, Orban, Salvini i ostali njemu slični.


POP&Kultura 3

Filozofski teatar Ako Asanž ne bude odbranjen, mi smo sledeći Neprihvatljivo je u demokratiji da neko ko objavljuje informacije od javnog značaja završi u zatvoru - rekla je Stefanija Maurici, istaknuta italijanska novinarka, koja je bila gost Beograda.

Zdravko Vulin, producent koncerta u Beogradu, najavljuje pravi audio-vizuelni doživljaj za sva čula

FOTO: MIROMAJCEN

Ima još dosta zemalja gde bismo voleli da nastupimo, a gde još nismo bili, kažu članovi benda “Laibach”

Samo jednom je “Laibach”, zato dođite na koncert danas, sutra će biti prekasno

Početkom 2020. godine drugi put idete u Hongkong. Da li tamošnja aktuelna dešavanja određuju da to bude jedna od vaših destinacija? - Veoma nam je drago što su nas opet pozvali da napravimo koncert u tom gradu. Ako ništa drugo, imaćemo priliku da se bolje upoznamo sa kompleksnom situacijom tamo. Gde biste voleli da nastupate a još niste? - Uf, ima još dosta zemalja gde bismo voleli da nastupimo. Nismo još bili nigde u Africi, niti u Indiji, Japanu, nigde u Južnoj Americi, Novom Zelandu, Iranu, Iraku, Kazahstanu, Afganistanu, Kurdistanu, Mongoliji, Saudskoj Arabiji, Kubi, iako nas u neke od tih zemalja uporno zovu već duže vreme. Rado bismo posetili Butan i Grenland, a u Australiji i Tasmaniji, gde isto još nismo bili, imamo napokon pet nastupa u januaru. Kako biste u jednoj rečenici pozvali publiku na koncert u Beogradu? - Samo jednom je “Laibach”, zato dođite na koncert danas, sutra će biti prekasno.

PROHLADNO VEČE 30. novembra. U Beogradu, manje-više, saobraćajni kolaps, a u punoj sali Bitef teatra razgovor o više nego aktuelnoj temi - uzbunjivačima; Džulijanu Asanžu, Edvardu Snoudenu, Čelsi Mening… Tačnije Filozofski teatar sa temom „Sloboda medija i uzbunjivači“, u „glavnoj ulozi“ Stefanija Maurici, renomirana italijanska novinarka koja piše za dnevni list „Republika“, angažovana na objavama tajnih dokumenata koje je proteklih godina javnosti predočio Vikiliks, saradnik Glena Grinvalda na otkrivanju materijala Edvarda Snoudena o Italiji, autorka knjiga “Dosije Vikiliks. Italijanske tajne” i “Jedna bomba, deset priča”… Sa njom je razgovarao Srećko Horvat, koji je nedavno posetio Asanža. A svemu je poseban ton davala u tom prostoru upriličena izložba “Mi smo milioni”. Razgovor je potrajao više od sat vremena, kad su krenula pitanja iz publike pomenut je i Aleksandar Obradović, koji je otkrio informacije o, u Srbiji, aktuelnoj aferi “Krušik”… Na ovaj ili onaj način više puta je istaknuto nekoliko stvari. Primerice, ”Slučaj Asanž je čisto politički, i veliki skandal. Drže ga u izolaciji, pokušavaju da ga diskredituju spinovanjima i na razne načine. Jer hoće da obeshrabre slične pokušaje, da pošalju poruku šta će se desiti svakome ko se usudi. Neprihvatljivo je u demokratiji da neko ko objavljuje informacije u javnom interesu završi u zatvoru. Uz to, ovo se dešava u Londonu, a ne, na primer, u Severnoj Koreji. Asanž mora biti odbranjen. Ako tako ne bude, posle njega smo svi mi. Jer ovo je mi ili oni”. Po njenim rečima, postoje visoke instance moći koje nisu u vidokrugu. U njih je ubrojila i tajne obaveštajne službe, deo diplomatije… “Čini nam se da nisu bitni, jer ne utiču vidljivo i konkretno na naše obične živote, ali oni su iznad zakona. Oni ubijaju, muče, kidnapuju, a nisu odgovorni ni pred zakonom ni pred javnošću.” Naglasila je više puta i da se ne sme dozvoliti da bilo ko bude izvan zakona: ”Oni ne moraju da se bave torturom i mučenjem, kao u srednjem veku. Imaju preko 75 milijardi dolara za obaveštajne aktivnosti. Imaju satelite, tehnologija omogućava da nadgledaju sve… Hteli su tzv. Patriotski zakon i dobili su ga, hteli su da ozakone neograničeni pritvor i dobili su i to, a ipak nisu u stanju da spreče bilo koji teroristički akt. Nije tu u pitanju samo borba protiv tero-

rizma, ona je iskorišćena u borbi za moć i totalnu kontrolu”. Govorila je i o nekoliko slučajeva istraživačkog novinarstva na kojima je radila na osnovu početnih informacija dobijenih od Vikiliksa. O tome koliko je istraživačko novinarstvo zahtevno u svakom smislu; od znatne količine vremena u ovoj eri brzine, preko finansija (na jednom od slučajeva potrošila je 20.000 evra), do pretnji i svoje bezbednosne ugroženoti. U nastojanju da zaštiti svoje izvore, koristi posebno zaštićene telefone, naučila je kriptografiju… ali i dalje strepi kada je reč o zaštiti podataka koje dobija. Pričajući o medijima naglasila je: ”Danas nikome više ne trebaju vesti, jer ih ima svuda. Trebaju nam istraživačko novinarstvo i izvori podataka za koje centri moći ne žele da izađu u javnost. Istraživački novinari koji na osnovu tih izvora pišu činjenicama potkrepljene tekstove i mediji koji se usuđuju da ih objavljuju. Odbrana uzbunjivača i odbrana istraživačkog novinarstva su ujedno i odbrana slobode medija kao jedne od osnova demokratije. Neophodna je svest građana da, braneći njih, brane i svoje pravo na istinu.” Stefanija Maurici je napominjući da je prava moć danas iznad političara koje vidimo na televiziji i u drugim medijima naglasila: ”Ako se ne odbrane ljudi koji su imali hrabrosti da, rizikujući svoje živote, objave informacije koje su od javnog značaja, a odnose se na američko učešće u ratovima u Avganistanu i Iraku, onda više niko neće moći da iznese bilo šta protiv Pentagona, CIA... Svako može doći sutra u sličnu situaciju, koristiće iste metode, iako su i UN rekle da je ovo arbitrarno pritvaranje i da je Asanž izložen psihološkoj torturi”. Osvrćući se na činjenicu da se razgovor odvija uz izložbu “Mi smo milioni”, organizovane u okviru globalne foto-kampanje fondacije “Courage” za pružanje podrške Asanžu u borbi protiv izručenja SAD, Horvat je napomenuo da izložene fotografije sa porukama građana iz celog sveta svedoče da se odnos snaga menja. Tokom večeri istakao je da “istina nije dovoljna”, u tom smislu pomenuo slučaj “Panama papira” - kada je potvrđeno da se novac skriva na Kanarskim ostrvima, ali se na tome ostalo i istakao: “Trebaju nam uzbunjivači, mreža Vikiliks i istraživački novinari, koji će nam obezbediti istinu i činjenice kao sredstva”. T. Nježić


4 POP&Kultura

Foto: ž. jovanović

Intervju Radovan Beli Marković

U Krnjevu, vinskom podrumu, Radovanu Belom Markoviću uručena je nesvakidašnja nagrada za životno delo

Dobra književnost opija otrežnjujući

što je iz ovog kraja, iz moravske Šumadije, na neki način obavezuje. Jer ja sam rođen na drugom kraju, u takozvanoj kolubarskoj Šumadiji, a to baš nije vinski kraj. Više je rakijski. Kod nas se vino trošilo uglavnom obredno i za slavu, da bi u novije doba i tu vinogradi počeli da se zasađuju i neguju.

Moja životna dob mi kazuje da je moje vreme isteklo. Tako da ja živim u jednom prilično udaljenom, bivšem vremenu. Iz moje perspektive, ovo vreme - kao što je veliki pesnik Petar Pajić pre nego što će se oprostiti od ovog sveta u jednoj od svojih pesama napisao - ovo proleće više mene neće, kaže poznati pisac Radovan Beli Marković Tatjana Nježić Sunčan novembarski dan. Tog 27. nešto iza podneva, shodno tradiciji, u Krnjevu, vinskom podrumu Radovanu Belom Markoviću uručena je nesvakidašnja nagrada za životno delo „Podrum Radovanović“ koja podrazumeva 300 boca vina. Nadahnuto je Vida Ognjenović govorila u ime žirija, koji su činili i Duško Kovačević i Živorad Đorđević. Potom se obratio i laureat napominjući i da dobra književnost opija otrežnjujući. A onda se uz kucanje čaša i „živeli“ govorilo o Markovićevoj prozi, knjigama “Živčana japija”, “Godine raspleta”,

“Devet belih oblaka”, “Knez Miškin u belom Valjevu”..., pominjali prethodni laureati (Ljubomir Simović, Dragan Velikić, Duško Kovačević, Vida Ognjenović), uz blesak bliceva fotoaparata laureat i pokrovitelj nagrade Mija Radovanović su, kako dolikuje, postavili jedinstvenu pločicu na pripadajuće mesto... I, nakon ove svojevrsne svečanosti tražeći prigodno mesto za čašicu razgovora učini nam se zgodnim da prisednemo na dva bureta, malo skrajnuta kraj ulaza u podrum. Kako je priča tekla sve nam je vreme društvo pravila jedna osa. Majala se oko naših lica ko’ da smo joj nešto dužni. Nije bilo od velike po-

moći ni mahanje rukama. Negde u sred razgovora, s naročitim pijetetom Radovan Beli Marković reče: “Ona je vinski pratilac“. „Dobro“, odgovorih dodajući: “Stavićemo je i u novine, ako je to od pomoći“. „Nećemo je ubiti, to je glavno“, bespogovorno napomenu poznati književnik. Prethodno, razgovor je krenuo od upravo uručenog mu priznanja… - Neobična, a važna nagrada. Kako sam se malopre starovremski izrazio - nagrada koja nekog pisca životom može snaći, a i ne mora. Eto meni se posrećilo da me snađe upravo ovakva nagrada. Nagrada koja samim tim

U svojoj besedi rekli ste “književnost opija tako što otrežnjuje”… - Ako je dobra književnost, ona čoveka sigurno s jedne strane opija, a s druge otrežnjuje i pročišćuje nešto u njemu što ga čini otvorenijim i za drugačija viđenja ovoga sveta.

Godinama i decenijama se niko nije zastideo na takav način da to svakog potrese

Poklonili ste vinariji “Radovanović” u ime nagrade svoja dela u, ni manje ni više nego, 13 knjiga (izdavač: Gradska biblioteka Lajkovac)… - U to vreme, pre šest godina kada je to izašlo, mislio da se naslovi biše ne umnožavaju. Međutim, kao i većina pisaca u tom pogledu nisam održao reč. Pojavile su se i neke nove knjige. Stvar budućnosti je šta će s njima biti. A broj 13... eh broj trinaest... ko je još s njim na kraj izašao. Pohvalno pišući o vašoj prozi, književni kritičari skreću i pažnju na vaš karakteristi-


Čaša

Vida Ognjenović

Svet obojen naročitim jezičkim otklonom Ima neke pravde u činjenici da je peti laureat sad već čuvene nagrade “Vinarije Radovanović”, prozaista Radovan Beli Marković, koji je u ranijim dodelama redovno bio u užem izboru. Ovaj pisac osobenog pripovednog načina u svom obimnom novelističkom i pripovedačkom delu uporno istražuje preturajući po životnoj i istorijskoj ropotarnici u potrazi za previđenim ili zaboravljenim događajima i ljudima koje je surovo vreme sklonilo u stranu ili sasvim zatrpalo. Markovićev književni pogled na svet je pažljiv i pronicljiv. On svetu prilazi lagano, s malo iskošene tačke motrišta, tražeći pojedinosti koje se ne ukazuju na prvi pogled. No, u isto vreme nastoji da ih ne prisiljava na prizemnu dosegljivost, ni na svakidašnje okolnosti, već, najpre jezičkim oneobičavanjem, a zatim sklopom priče, postiže sasvim nov kontekst i pristup i narativu o događajima i svojim junacima. Beli Marković smelim prepletom stvarnog i izmaštanog iznenađuje, zagoneta, intrigira, zavodi i začikava podjednako svoje junake kao i svoje čitaoce. Đavolik je ovo pisac. Već od prvih pripovedaka odlučio je da napusti izravni opis i da se ne poziva na osvedočene pojedinosti u događajima koje opisuje. Naprotiv, on se sasvim slobodno poigrava sa svim elementima prozne “dokumentarnosti” i svoje junake situira u stilizovanu “ zbilju” s naročitim osećanjem za njihove govorne osobenosti, tako da oni obitavaju izvan svakidašnje običnosti i naviknute životne situacije. Radovan Beli Marković preoblači stvarnost tražeći govorni otklon na matrici arhaičnih oblika i slikovite govorne patine, svoje junake oslobađa obaveza prema doslovnim uzusima realnosti kako u ponašanju, tako i u govoru. Tim govornim otklonom postiže katkad ironijski ton, zajedno sa prizvukom melanholije, katkad da to bude igra rugalica ili setna melodija svekolike prolaznosti, a ima pasaža kad je to pronađena boja autentičnog. Samujući u neposrednom susedstvu “Vinarije Radovanović”, Beli Marković u stvari uglavnom obitava među svojim junacima, slobodno se krećući kroz vremena bivša i sadašnja. Obitava u svetu raznobojnih jezičkih bravura, vešto i duhovito isprepletanih sa elementima stvarnog i magijom izmišljenog. Prozu Radovana Belog Markovića treba čitati, a evo žiri kojem sam predsedavala jednoglasno smatra da ga treba i nagraditi. Radujem se što mogu da vam uručim ovu nagradu, Radovane, radovaće se tome i vaši čitaoci, a neka buduća pokoljenja će možda poverovati da se nagrada po vama zove. U svakom slučaju, ima lepo ime koje raduje i one koji nisu Radovani ni Radovanovići.

čan jezik šta je to što je po vama zbirna, odnosno svojevrsna žarišna tačka vašeg opusa? - Proza je umetnost koja se u jeziku ostvaruje. Po mom uverenju književnost treba i da zvuči i da znači, što nije lako usaglasiti. A saborna tačka….Tuga. Ako zavirimo u vašu književnost, gde su danas “Orkestar na pedale”, “Gospođa Olga” ili “Kavaleri starog premera”…? - Te knjige dobro stoje. Zanimljivo, ja ni sam nisam u to smeo verovati, ali i ovih dana se uveravam da dobro stoje kod čitalaca. Ako i ne čudi za „Orkestar na pedale“, čudi za „Gospođu Olgu“ jer ona ima možda preduge rečenice, strukturu koja ne pogoduje za lagodna čitanja, barokno je napisana. Ali primećujem da su im neki čitaoci i čitateljke baš skloni. A gde bismo danas mogli biti… Gospođa Olga nigde i nikada, ni u ovo, a ni u svoje vreme nije živela drugde doli u mojim knjigama . Ako taj odgovor zadovoljava. Ona je duševna tvorevina autora koji s vama razgovara. I biće da su takvi svi moji junaci. Ima među njima ljudi koji zapremaju tzv. istorijski prostor, neko proverljivo vreme, ali i oni su u dovoljnoj meri fikcionalizovani. Recimo vojvoda Mišić ni ne mora bi-

ti u mojim knjigama ono što ljudi zamišljaju kad je o njemu reč. U našim ranijim razgovorima osvrtali smo se na zbilju, na vreme u kojem živimo. Iz sadašnje perspektive odgovor je…? - Sada, moja životna dob mi kazuje da je moje vreme isteklo. Tako da ja živim u jednom prilično udaljenom, bivšem vremenu. I stvarno nisam pouzdan sagovornik koji bi mogao da proceni kakvo je sada vreme. Iz moje perspektive, ovo vreme - kao što je veliki pesnik Petar Pajić pre nego što će se oprostiti od ovog sveta u jednoj od svojih pesama napisao, ovo proleće više mene neće. To bih ja rekao i za ovo vreme i za ovaj svet i za ovu stvarnost. Neretko se može čuti i da nije naklonjeno običnom čoveku, da neće iskrene, neće poštene, neće dostojanstvene… - Vreme ljude sa takvim svojstvima uglavnom nije htelo nikada. Ali upravo su se ljudi sa takvim svojstvima izborili za neko drugo vreme. Pa će, nadam se, opet. Ne znam da li ću u tome moći da im pomognem. Jer star sam, u mojim se godinama ništa ne započinje. Želim dobro svim ljudima ovog sveta, a naročito ljudima koji žive

POP&Kultura 5

Čekajući da mi se iz čaše veštačka vilica iskezi, dok odmiče vino kao od podneva dan (pošto sam šešir skinuo, uz lak naklon bivšem u sebi čoveku, kojino po oprljenom dlanu poslednji sitniš prebrajaše, a i kelneru, potuljenom laskavcu zalizanom i spreda i s traga, koji za svog veka nikad nije „S` il vous plait“ izgovorio:), uviđam da je na pomenutoj čaši većinski vlasnik oštrio žilete, pokušavajući, možebiti, da u rošavom ogledalu likovno zaokruži svoje lice, po opkladu: jedno od onih lica koje ozaruju samo krupni naslovi o uvođenju diktature. Ali vino je tešiteljska tvar, uprkos svemu, pogotovo za tamo onog, s gaćama na štapu nekadašnje slave, kome kosa sédi i opada, kao sa usoljene glave Karađorđijeve, dok su je nosili na peškeš sultanu... A čaša je, od muranskog stakla ma i ne bila, kakva-takva prepreka težnji vina de se po stolu razlije, i po sutonu, ako grešni čovek na nj zaboravi - slušajući tezu i utuk na tezu, ponad čorbe iz koje je pre vremena štuka iskočila. Čaša bez zadna nije isto što i s odsečenim repom kuja – ona je, naprosto, staklena pokojnica i ta istina se može reći svima, a ne samo onima koji odavno senkama nazdravljaju. Uvek sam se, stoga, bojao da nekoj čaši štagod nažao ne učinim, pa sam i njihovu bezočnu oholost bez reči trpeo (pogledom ih milujući i dok su se, po mom astalu, zvockajući nadgornjavale zamamnim oblicima svojih praznina), znajući da je prva među njima ona za kojom bi posegao - simbolično i vaistinu - duševno delikatni maestro Modigliani, koji se uveliko preživeo, u godinama kad su drugi tek počinjali da žive, zamišljajući nemoćno vitke devojane, kakve se ne viđaju na ovome svetu,

Bez vina je čaša privid samoj sebi, dočim se puno poverenje može ukazati jedino vinu kadrom da iz sebe izluči onakvu čašu u kakvoj se najbolje oseća u težnji za lepotom na samoj ivici slobode od ženstva. Obeščašena čaša nije isto što i obeščaš(ć)en čovek, to jest: samo čaša oslobođena sebe - ali potpuno, a ne naoko: poput neke od onih devojana pominjanog Modigliania - može se iz bede materijalnog do čiste vizije vinuti. Sramno je žigosan ko iz takve čaše, za svog veka, bar jedared nije pio, a u ludničkim će se haljinama naći onaj ko prečesto njome bude nazdravljao. Ovo vremena (koliko je čoveku moje dobi jošte ostalo da živi, sam sa sobom igrajući „mice“) posvetiti dostojno jest uobličavanju Čaše od rbataka svih čaša iz kojih se, nekoć, vino zarad vina pilo, samotno i ćutke, gledajući kako u sutone rane obamire svet. Ta Čaša bi, i kao debacle,na glas izašla, premda će svet tek kasnije razumeti kako pominjana Čaša ne bejaše nečije žeđi mera, počem i nema čoveka čija se žeđ može utažiti mimo onih koji iz valova piju, nego usrdna molitva vinu da dotrajalu stvarnost malo podupre, podšprajcuje - kako bi to rekli oni koji direkt iz flaša natežu zidarsko pivo. U ribarskoj mreži kišobran više će iznenaditi no obradovati umorne ribare, tako i u čaši, iz hotelskog tamo kupatila, skupi šampanj - onog ko je dnevni boravak unapred platio, abonujući pritom i mogućno noćenje, doduše: s namerom da se probudi u nekoj dubljoj noći (nakraj noći, ako bi tako moglo da se kaže), a ne u kakvoj ambulanti, pod infuzijom i među Srbima, dok oko ondulirane glave više medicinske sestre lebdi nimbus istinskog doktora. Kažu: nezapamćen to bejaše grad, ledena tuča... A uistinu: bejaše to od čaša srča, koja kolubarsko-tamnavsku čast ovoga sveta gotovo pun sat zasipaše, pošto je pijani neki Angel Božju trpezu prevrnuo. Bez vina je čaša privid samoj sebi, dočim se puno poverenje može ukazati jedino vinu kadrom da iz sebe izluči onakvu čašu u kakvoj se najbolje oseća. A moja čaša, u tom pogledu, jošte fermentiše, dok nevoljko pijem iz čašurke na kojoj je, zajamačo, većinski vlasnik oštrio žilete... „Adieu, mon amie! Ovako više živeti se ne da!“ - rezignovaše Stari Fritz, misleći o svemu, pa i o čašama i žiletima, kao i o u vinima sine loco et anno... Adieu.

na ovom dlanu zemlje koju zovemo Srbija. U jednom od ranijih intervjua ste govorili o stidu, za koji ste rekli da vam je imanentan i da je mera stvari, a da je sada gotovo zaboravljen... - Nisam promenio svoje mnjenje o tome. Kao i kada se o mojoj prozi argumentovano najpovoljnije govori, gledam u vrhove svojih cipela. Danas je stid retka pojava. Ali, čovek ne mora da se osamerava sa trendovima i sa okolinom, nego sa vertikalom u sebi. Godinama i decenijama se niko nije zastideo na takav način da to svakog potrese. A ra-

zloga za stid ima mnogo. Jedan od krupnih razloga - šta smo uradili od Srbije. Ono što nam je dato kao naročito, posebno, mi to naružujemo i upropašćujemo. Pogledajte samo, piše to i u vašim novinama, neko se setio da se očiste reke. Ali to što se sad čisti, neko pre nas je zaprljao i nije se postideo zbog toga. Šta znači, kuda vodi ako nema vrednosnog sistema, ako nema stida…? - To je pogubno po vreme, odnosno po ljude koji u takvom vremenu žive. Svaki čovek, ma koliko to nemoguće izgledalo, treba da ima taj visoki cilj, da se popne na sopstve-

na ramena i da svakog gleda u oči. Nije to lako ni u jednom, a posebno ne u ovom vremenu. Moguće jeste. Kažem, lako nije, ali ako to ne uradimo, ne piše nam se dobro. Predmet vašeg pera sada je…? - Pitanje jeste nezgodno. Nisam imao običaj da na njega dajem odgovor. Ali sam podigao uvis ruke, ustuknuo pred mojim porivom za pisanom rečju. Tako da sam započeo i već privodim kraju jedan roman. Šta će od toga biti to se nikad ne zna. Jer šta će s nekom knjigom biti, to se ne zna ni kad iz štampe izađe, a nekmoli dok još nije ni završena.


6 POP&Kultura

Vest

Festival

Šest pozorišta na jednoj sceni Obraćanjem Jureta Franka i premijerom predstave „Liliom“ počeo je novoosnovani teatarski festival koji okuplja pozorišta iz regiona. U punoj Sali „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta 1. decembra novoosnovanu pozorišnu manifestaciju RUTA (Regionalna unija teatara), revijalnog karaktera, otvorio je negdašnji čuveni jugoslovenski skijaš Jure Franko, koji se danas bavi i pozorišnom produkcijom. U svom neposrednom, nadahnutom obraćanju tokom koga su ga pratili aplauzi, kazao je i: “Važno je da se i dalje osećamo kao veliko bratstvo, što i jesmo, okupljeni na prostoru nekada zajedničke zemlje. Najviše mi danas nedostaju zajednički sport i kultura. Kada se imaju na umu pojedinačni i kolektivni rezultati koje ostvaruju sadašnje države sa tog prostora, zamislite kakvu bismo reprezentaciju mogli da ostvarimo! U sportu to, nažalost, nije moguće, ali u kulturi jeste. Vi ste to sa Regionalnom unijom teatara pokazali”. Na početku, predstavio se kao Slovenac, koji je makedonski učio u osnovnoj školi, ponovo se rodio u Sarajevu 1984. godine, kada je na Olimpijadi osvojio srebrnu medalju, kasnije živeo u Americi, Japanu i drugim zemljama više od 25 godina, a kada se vratio u Sloveniju nije mu bilo svejedno to što je odjednom morao da upotrebljava pasoš da bi posetio prijatelje u Hrvatskoj, Srbiji, u Sarajevu... “Pa dobro, sve se menja”, kazao je, dodajući: “Kao svetski čovek, doživljavam ljude kao bratstvo, ali se pitam da li se više osećam kao brat sa Italijanom, Nemcem, Mađarem... Moj glas je jasan i iskren. Moja najbliža braća su još uvek tu na teritoriji bivše Jugoslavije”. Osvrnuo se na svoje iskustvo u produciranju mjuzikla “Mama Mia”, u kome je želeo da okupi stvaraoce iz cele eks-Ju, napravi mjuzikl za ceo region, ali mu to nije pošlo za rukom te ga producira

Festival je otvorio negdašnji čuveni jugoslovenski skijaš Jure Franko, koji se danas bavi i pozorišnom produkcijom... po gradovima.(Igran je u Beogradu u Pozorištu na Terazijama, Ljubljani, Zagrebu i Skoplju, a dogodine će biti u Sarajevu) Govoreći o RUTI, kazao je: “Vi ste napravili najznačajniji preskok granica, koje su zapravo samo u našim glavama. Verujem da je svima jasno da smo zajedno mnogo jači. Verujem da može da se napravi zajednička produkcija koja može da se plasira svetu kao naša autentična priča. Neka vam ciljevi budu visoki i vizionarski da se nešto tako ostvari, pa i na Vest Endu i Brodveju”. Kada se stišao aplauz za negdašnjeg skijaša, podigla se zavesa i sa scene je odjeknuo glas Andrije Kuzmanovića kao naslovnog

junaka u predstavi „Liliom“ Ferenca Molnara, u režiji Ane Tomović, koja je te večeri premijerno izvedena. Scenska priča o šarmantnom mangupu i luzeru koji je u vezi sa vlasnicom zabavnog parka u kome radi i gde je svojevrsna zvezda. Iz susreta sa mladom služavkom Julijom rodiće se (od okoline osuđena) ljubav, pa i brak. No, kako su oboje bez sredstava i prihoda, put u propast je otvoren... Sve se odvija u višeznačnoj, zanimljivoj scenografiji Aleksandra Denića na rotirajućoj sceni kao pozorišnom znaku sudbinske vrteške čijim se virovima (ne)moguće odupreti...

Uz Andriju Kuzmanovića, kome je ovo prva uloga u statusu stalnog člana BDP-a, u glumačkom smislu posebno su se istakli sarajevska glumica regionalne reputacije Maja Izetbegović, u ulozi devojke Julije, i Marko Živić kao Fičur, svojevrsni Mefisto, koji će Lilioma odvući u nepovrat... Posle predstave održan je okrugli sto na kome su rediteljka Ana Tomović i dramaturg Slobodan Obradović naveli da su veoma štrihovali Molnarov tekst, želeći da ga predoče kroz scenske slike a ne kroz prepričavanje. Uloge tumače i Ivana Nikolić, Jovo Maksić, Jadranka Selec, Aleksandra - Anja Alač, Vladan Milić i Marko Gvero, a kostimograf je Momirka Bailović. Kako je na početku večeri podsetio glumac Milorad - Miki Damnjanović, kao konferansije, BDP je početkom proteklog leta pokrenuo inicijativu za osnivanje Regionalne unije teatara, kojoj je jedan od prioritetnih ciljeva prezentovanje predstava iz teatara - osnivača pred publikom u čitavom regionu. Nakon Beograda, tokom narednih godinu dana, festival će biti održan u svim teatrima članovima RUTE - u martu u Podgorici, u aprilu u Ljubljani, u maju u Sarajevu, u julu na Brionima i u oktobru u Skoplju. U sklopu aktuelnog RUTA festivala u Beogradu, koji se održava od 1. do 6. decembra, večeras je na programu predstava „Don Kihot“ (Servantes, r. Andraš Urban), rađena u koprodukciji Gradskog pozorišta Podgorica i Barskog ljetopisa. Slede “Mirna Bosna” Borisa Lalića u režiji Saše Peševskog (Kamerni teatar 55 , Sarajevo), “Kralj Ibi” Alfreda Žarija, u režiji Vasila Hristova (Dramski teatar Skoplje) i “Plah udah” pisca i reditelja Nejca Gazvode (Mestno gledališče Ljubljana). T. Nježić

Premijera filma “Četiri ruže”, koji je sniman 10 godina Premijera filma Vasilija Nikitovića „Četiri ruže“, zakazana je za večeras u Sava centru, a interesantno je da je ovo ostvarenje snimano punih deset godina. Naime, prvo je trebalo da to bude mali umetnički film, a onda su autori pomislili da ne bi bilo loše da bude i komercijalno ostvarenje. - Od početne ideje da to bude jedna mala priča, mali umetnički film koscenarista Balša Labović i ja smo uz pomoć naših prijatelja uspeli da dođemo i do ovog trenutka

premijere u Sava centru - kaže reditelj, scenarista i producent Vasilije Nikitović. Glumac Žika Todorović se prisetio kako je sve počelo pre jedne decenije. - Zove me izvesni Vasilije Nikitović i kaže: “Žiko, imam odličan scenario, nemamo para, ali pročitaj pa ako ti se svidi da napravimo nešto.” Scenario mi se jako svideo. Naravno ta prva verzija nema blage veze sa ovom poslednjom. Znači pre 10 godina smo počeli, pa kada smo ostali bez para napravili smo pauzu od tri godine, pa tako još dva puta... - kaže kroz osmeh. U filmu igraju Dragan - Gagi Jovanović, Srđan - Žika Todorović, Miloš Samolov, Gordan Kićić, Boris Milivojević, Milutin Milošević, Nada Macanković...


POP&Kultura 7

Izložba Foto: profimedia

1

2

Svi moji portreti koje je Pikaso naslikao su laž. Nijedna od njih nije Dora Mar Istorija je uglavnom pamti samo kao Pikasovu muzu, ali Dora Mar je i sama bila neustrašiva umetnica koja je ušla u muški klub nadrealista i pomogla u nastajanju “Gernike”. Izložba njenih dela u londonskoj galeriji Tejt modern pokazuje da je “Uplakana žena”, na kraju, ipak ta koja se najslađe smeje. Miona Kovačević Kada je Dora Mar (Anrijeta Teodora Marković) preminula 16. jula 1997. u 90. godini u Parizu, malo ko je to uopšte primetio. Francuski list “Mond” objavio je prvu vest tek posle deset dana. Kada su ostali preuzeli vest, nisu se bavili Dorinim opusom. To za njih nije bila tema. “Njujork tajms” ju je nazvao “Pikasovom muzom” i “glavnim modelom na njegovim takozvanim portretima uplakanih žena” dok je britanski “Indipendent”, doduše, pomenuo da je Marova bila i sama umetnica ali istakao i da će, uprkos tome, biti upamćena kao “najemotivnija od svih Pikasovih ljubavnica”. Nema veze što je bila jedna od vodećih fotografa nadrealističkog pokreta, jedna od malobrojnih žena uopšte tom krugu, za kritičare ona je zauvek ostala Pikasova “Uplakana žena”, zanavek odbačena i neutešna ljubavnica i muza. Sama Dora je za života bila ogorčena takvim imidžom. “Svi moji portreti koje je Pikaso naslikao su laž. Nijedna od njih nije Dora Mar”, govorila je. Došlo je vreme da “Uplakana žena” bude ta koja se, na kraju, najslađe smeje, piše “Gardijan” u prikazu izložbe “Dora Mar” koja je, posle Centra Pompidu u Parizu, sada na gostovanju u galeriji Tejt modern, a potom se seli u Los Anđeles. Na najvećoj retrospektivi ove umetnice do sada, izloženo je 300 eksponata: fotografija, foto-montaža, reklama, autoportreta, akvarela, pejzaža u ulju i mrtvih priroda. Malo koji je

pre toga izlagan. “Kao da je neko podigao zavesu. Zaboravite one Pikasove portrete: Evo kako je Dora Mar zaista želela da bude viđena”, ocenio je “Gardijan”. Anrijeta Teodora Marković rođena je 22. novembra 1907. u Turu, kao ćerka jednica francuske vlasnice butika Žili Voazen iz Tura i hrvatskog arhitekte Josipa Markovića iz Siska. Kada je imala tri godine, njena porodica se preselila u Buenos Ajres. Detinjstvo je provodila putujući između Južne Amerike i Evrope. Porodica se vratila u Pariz 1926, kada je Dori bilo 19 godina. Počela je da paralelno da studira likovnu umetnost i fotografiju, ali se vremenom sasvim okrenula fotografiji i već 1931. rešila da načini hrabar korak i otvori profesionalni studio. U tu čast stvorila je sebi umetničko ime: Dora Mar (Maar). Njen studio pravio je komercijalne radove, modne fotografije i reklame, ali je na svima vidljiva Dorina razuzdana mašta, osećaj za razigranu subverzivnost, urođeni smisao za humor sa dozom morbidnog. Osim toga, slikala je i za erotske magazine i bila vrsan dokumentarni fotograf. I sama bi ponekad stala ispred objektiva: pozirala je Menu Reju i Žanu Koktou. Fotografisala je i filmske setove. - Umela je da vešto iskoristi fotoaparat i od svakodnevnih stvari načini nešto izvanredno - kaže Ema Luis, kokustoskinja izložbe u Tejtu. Oko 1935. Dora je postala deo grupe pariskih umetnika nadrealista i stekla ugledno mesto u ovom pretežno muškom klubu.

3

4

Njena fotografija “Portret Ibija”, na kojoj je najverovatnije fetus armadila, poput nekog fratra uvučenog u svoju kapuljaču, postaće jedna od najpoznatijih nadrealističkih slika toga vremena. Dok je radila kao fotograf na snimanju filma “Zločin gospodina Lanža” Žana Renoara 1935, upoznala je Pabla Pikasa, iako se on tog susreta nije sećao, kako će kasnije priznati. Zato se potrudila da je sledeći put dobro upamti. Saznala je da često posećuje tada boemski kafe “Deux Magots” i skovala plan kako da ga zaintrigira. Novinar Žan-Pol Krespel sedeo je tog dana 1936. za susednim stolom i prisećao se njenog “ozbiljnog i nespokojnog lica obasjanog svetloplavim očima preko kojeg su naizmenično prela-

1. Dora Mar, Razgovor, 1937. 2. Pablo Pikaso, Uplakana žena, 1937. 3. Dora Mar, Bez naslova, oko 1933. 4. Dora Mar, Godine te čekaju, oko 1935.

zile svetlosti i senke. Zabadala je džepni nožić između raširenih prstiju na ruci u drveni sto. Ponekad bi malo promašila i kap krvi bi se pojavila među vezenim ružama na njenim crnim rukavicama”. Kada je Pikaso to ugledao, toliko ga je fascinirala da je uzeo krvavu rukavicu za uspomenu. Mnogo puta prepričavana, ova scena je već ušla u legendu. Bilo da je istinita ili ne, Viktorija Kombalija, istoričarka umetnosti i biograf Dore Mar, smatra da je najinteresantnije što sve to nagoveštava da se Dora tu više pitala nego Pablo. - Htela je da ga zavede, sigurna sam u to. Cela scena sa nožem je kao neka sadistička šala, skoro kao neki performans izjavila je Kombalija. No, tas je ubrzo pretegao na drugu stranu. Trideset godina stariji Pikaso je u tom trenutku bio u dugogodišnjoj vezi sa Mari-Terez Valter, sa kojom je imao dete. Odbijao je da je ostavi. Dora je bila njegova javna ljubavnica, a Mari-Terez privatna. Njih dve srele su se jednom u Pikasovom ateljeu, posvađale, čak i potukle. Pablo je, izgleda, uživao u tome što se dve žene nadmeću za njegovu naklonost, pošto je kasnije tu scenu rvanja opisao kao “jednu od omiljenih uspomena”. Dora je taj susret pretočila u umetničko delo, sliku nazvanu “Razgovor”. Mari-Terez i ona sede jedna do druge: Volterova gleda negde van rama, pasivna i nedokučiva, dok Marova gleda u nju, ali je posmatraču okrenula leđa i ne vidimo joj lice. Pikaso je mnogo slikao Doru, prvo kao nimfu ili pticu, a kasnije svu u suzama. Na najpoznatijoj verziji, “Uplakanoj ženi” iz 1937, ona deluje kao da se bukvalno raspada pred našim očima. Iste 1937. Pikaso je naslikao “Gerniku”, a Dora Mar je - osim što ga je naučila tehnikama iz mračne komore - pristala da fotografiše čitav proces nastanka dela. Međutim, Pikaso joj je istovremeno punio glavu da je fotografija niža umetnost od slikarstva i, pod njegovim nagovaranjem, Dora je sve češće fotoaparat zamenjivala kičicom. Kada je veza između njih dvoje konačno došla do kraja, 1946, ona je bila skrhana i doživela je nervni slom, pojačan gubitkom majke. Išla je na psihoanalize, bivala podvrgavana raznim ekstremnim vidovima lečenja. Okrenula se katoličanstvu i misticizmu. Počele su da kruže glasine - koje je potpirivao njen donedavni ljubavnik - da je poludela i postala osamljenica. Franses Moris, direktorka galerije Tejt modern, posetila je Doru Mar 1990. u njenom stanu u Parizu. - Bio je to dom jednog umetnika. Svaka površina, svaki zid je prenosio tu poruku. Bilo je mnogo platna i štafelaja prekrivenih polietilenom. Još uvek je stvarala - kaže Morisova. Kada joj je Dora otvorila vrata, prvo je pomislila da je služavka. - Preda mnom je bila neka sitna starica. Ali, ubrzo me je “oduvala” svojom energičnošću. Bila je veoma snažnog karaktera, mogli ste to da osetite. I važnije joj je bilo da stvara umetnost nego to kako će je drugi videti - ističe Franses Moris. Viktorija Kombalija smatra da uprkos tome što je njen talenat bio zanemaren dok je bila živa, Dora zaslužuje jednu ovakvu izložbu. - Dora je zaslužila da svet za nju zna. Dugujemo joj tu pravdu - poručuje Kombalija. Pikaso je jednom rekao da nikada nije mogao da je vidi niti zamisli drugačije nego u suzama. Došlo je vreme da svet otkrije da je Dora bila mnogo više od tih suza. Izložba u galeriji Tejt modern otvorena je do 15. marta, a potom se seli u Muzej Džeja Pola Getija u Los Anđelesu.


Film

Direktor: Jelena Drakulić-Petrović Direktor izdavaštva: Sreten Radović Glavni urednik: Predrag Mihailović Urednik POP&kulture: Neven Džodan Tehnički urednik: Zoran Stojković Redakcija: Tatjana Nježić, Miona Kovačević Email: kultura@ringier.rs

Savršeno izvožen krug Oskarovci Met Dejmon i Kristijan Bejl već su vozili na velikom ekranu brzinama koje prkose smrti, ali u privatnom životu nijedan nije naročiti ljubitelj automobila ni brzih vožnji.

Met Dejmon i Kristijan Bejl našli su se prvi put zajedno pred kamerama

Miona Kovačević Kada ih je reditelj Džejms Magold pozvao da igraju u visokooktanskoj drami “Le Man ‘66” - priči o pokušaju američkog giganta Forda da prekine dominaciju Ferarija na auto-trkama nijedan nije bio upoznat sa temom filma, ali su u priči o prijateljstvu dvojice sanjara videli uzbudljivu priliku da se prvi put nađu zajedno pred kamerama i naprave zabavan i topao visokobudžetni film za odrasle, što je danas prava retkost u Holivudu. - Mislim da ne morate da ništa da znate o kolima, svaki gledalac može da se poistoveti sa pričom u smislu strasti koju su naši junaci gajili prema nečemu i želje da urade nešto značajno sa svojim životima, uprkos preprekama

na putu, bilo spoljašnjim, bilo onim unutrašnjim – kaže Kristijan Bejl. On u filmu tumači Kena Majlsa, namrgođenog i neotesanog auto-mehaničara i vanserijskog vozača koji učestvuje na lokalnim auto-trkama sa Kerolom Šelbijem (Met Dejmon). Sa druge strane, Šelbi je bio američka ikona moto-sporta koji je morao da se povuče iz trka zbog srca i prešaltuje se na prodaju i proizvodnju kola, Teksašanin sa darom da proda i mačku u džaku, pola ludi naučnik pola hohštapler, kako su ga opisivali. Kada je Henri Ford II odlučio da, posle neuspešnog poslovnog spajanja sa “Ferarijem”, pobedi do tada nepobedivog italijanskog giganta na legendarnoj trci “24 sata Le Mana” 1966. godine, u tim je pozvao upravo Šelbija

Sve scene trka su snimane sa pravim vozačima, u pravim automobilima, na pravim putevima

i Majlsa. Kritičari su film nazvali raskošnim, ušećerenim ostvarenjem sa gomilom lepotana na četiri točka ali, zahvaljujući sjajnom glumačkom dvojcu, svežom promenom ritma u odnosu na većinu sportskih filmova jer, sem očekivanih brojnih sudara muških ega, ima prostora i za razmišljanje. Ulaganje 90 miliona dolara u film o trci sportskih automobila od pre pola veka sa nepoznatim junacima danas se u Holivudu smatra za rizičan posao. Zato je scenario, pod različitim nazivima, čitavu deceniju kružio od studija do studija i niko nije hteo da ga realizuje. U jednom trenutku su se Tom Kruz i Bred Pit zainteresovali, kao i reditelji Majkl Man i Džozef Kosinski, da bi na kraju konačno dobio zeleno svetlo početkom 2018, baš pre nego što je “Dizni” kupio “Foks”, i to “zahvaljujući ljudima koji su hteli da odu uz prasak, da naprave film koji inače ne dobija toliki novac, nešto što bi sve nas, vrstu u izumiranju, učinilo ponosnima”, kazao je Bejl. On nije znao ko je Ken Majls pre nego što je dobio scenario. Priči ga je privukla tema “opsesije, prijateljstva i zajedničkog sna”. Da bi ušao u lik smršao je 30 kilograma koje je prethodno nabacio za lik potpredsednika Dika Čejnija u filmu “Čovek iz senke” (Vice). Džejms Mangold, koji je radio sa Bejlom na kaubojcu “U 3:10 za Jumu”, kaže da boljeg glumca za ulogu Majlsa nije mogao da zamisli. - Kristijan zaista ima mnogo zajedničkih osobina sa Majlsom. Voli umetnost glume, ali ne voli marketing. Ne zanima ga koliko ljudi će da pogleda film sem onoga što će on da izvuče na kraju za sebe od igranja uloge. Za njega je to jedno unutrašnje, umetničko putovanje gde je poenta da napravi nešto dobro po svojim pravilima, a ne po standardima drugih – izjavio je Mangold. Majlsova ambicija da napravi karijeru od vožnje nije išla dalje od kokpita, iako je bio satkan za mnogo više. Naprasita narav i izjava “ne umem ja sa ljudima” bile su njegov zaštitni znak. Zato je šarmantni Kerol Šelbi bio idealan protivteg koji je mogao da ubedi Fordove “ljude u odelima” da je Majls jedini čovek za njihovu misiju. Iako njihov pohod da prekinu dominaciju “Ferarija” daje filmu bitku iz naslova originala (Ford protiv Ferarija), ono što ga izdiže iznad klišeizirane priče o marginalcu koji je pobedio titana i lansira pravo u priču o Oskarima jesu sporedne bitke – ne samo ona da se menadžeri ubede kako je Majls ispravan izbor već i ona širih razmera: borba čoveka protiv svojih prirodnih ograničenja. Radnja filma smeštena je u period od kraja pedesetih do sredine šezdesetih kada su se inženjeri i naučnici oslanjali na svoju genijalnost koliko i na tehnologiju. Šelbi i Majls nisu testirali svoja kola u vazdušnim tunelima, a kada je kompjuter veličine ručnog frižidera loše dijagnostikovao problem sa aerodinamikom, oni su selotejpom izlepili ceo automobil pamučnim tračicama da bi pratili protok vazduha. Kada pregrejane kočnice postanu problem, rešenje nije magični polimer otporan na vrelinu, već pronalaženje rupe u pravilniku Le Mana koja omogućava da se tokom trke promene rotori i pločice. Mangold je insistirao da specijalni efekti budu korišćeni samo tamo gde je bilo neophodno, poput postavljanja stotine hiljada ljudi na tribine. Sve scene trka su snimane sa pravim vozačima, u pravim automobilima, na pravim putevima. Jedna od nezaboravnih rečenica u filmu je ona kada Majls opisuje sinu savršeno izvožen krug. “Da li možeš ga vidiš?”, pita sina. “Čini mi se da mogu”, odgovara mališan. “Većina ljudi ga ne vidi”, konstatuje Majls. U toj jednostavnoj rečenici Džejms Mangold je sažeo poruku filma. - Ideja o savršenom krugu je lestvica koju je Majls postavio sebi i ona nema veze ni sa pobedom ni sa porazom, već sa kvalitetom izrade. Ima nečeg duboko nadahnjujućeg u takvom gledanju na život, na posao... Mislim da nam to danas nedostaje – poručuje Mangold. Film “Le Man ‘66: Slavna 24 sata” prikazuje se u domaćim bioskopima.

Profile for Ringier Axel Springer

Pop i kultura  

Pop i kultura  

Advertisement