Page 1

1


2


Уместо уводне речи

О школи у слици и речи!

Незаобилазна тема (нарочито ових дана). Многи би рекли овако: • Храм знања, науке, учења, васпитања за децу. • Смисао професионалног живота великог броја ентузијаста за наставнике. • Место поверења, сигурности, партнерства за родитеље. Перспектива гледања могла би бити и оваква:

Но, шалу на страну! Драги моји Бранковци, Година прође у трептају ока. И ова, за све нас у ,,Бранку’’, пуна акције, рада, напретка. Упркос тешкоћама, дубоко свесни велике одговорности наставничког позива, посвећеност деци, смислу нашег постојања, је на првом месту. Томе у прилог поносно истичемо да смо једна од 122 школе у Србији (основне и средње) која по избору Министарства просвете реализује пројекат ,,Развионица’’ као школа у огледу за примену наставе усмерене на учење и развој компетенција ученика у основној и средњој школи. Тиме смо постали једна од кључних школа за успостављање образовних путева којима ће пролазити сви ученици у Србији. Кроз њихово образовање утичемо на развој читавог друштва и креирамо будућност наше домовине. Уз све то реченице на крају посвећујем најважнијима - нашој деци. Драга децо - учењем и знањем градите себи пут ка животу достојном човека. Неговањем врлина и вере постајете достојни живота. Речима великог Душка Радовића испраћамо вас на тај пут: ,,Не морате бити бољи од других; будите само најбољи што можете.’’ Ваша Дијана Китановић

3


Посвећено Бранку Радичевићу

Песник вес

Д

раги моји ,,Бранковци“, сложићете се да нема тог родитеља који бар једном није прекорио своје дете због оцена у Дневнику или ђачкој књижици, као и са тим да нема детета које у том тренутку није помислило: ,,Е, да ми је знати какав си ти био у моје време.“ А све то подсећа на онај виц о Перици када каже да је добио батине од оца када му је показао сведочанство, а затим га је отац још једном испребијао када је рекао да је сведочанство, у ствари, очево. И не само да нас интересује какви су ђаци били наши родитељи, него бисмо волели да знамо какви су у школи били велики и славни људи – државници, војсковође, научници, уметници, песници. Некада за утеху, некада за мотивацију.

4

О томе какав је у школи био песник Бранко Радичевић сведоче истраживања професора Стевана Радовановића ,,Бранко у Земуну“ из 1986. године. Овај текст је, иначе, објављен у једном броју Политикиног забавника, а ми вам дајемо један његов део:

„У недељу 3. маја 1828. године у земунском Контумацу – где се царинила и продавала пређа, свила, сафијан, македонски мед и восак, маслиново уље, тамјан, корњачини оклопи, златне и сребрне полуге, цариградски бисери, персијски теписи, индијски шалови, разна уља, мириси и кипарско вино – зауставила су се кола с арњевима у којима се у Земун доселила породица царинског чиновника Тодора Радичевића (...) Прве године свог боравка у Земуну живеће будући песник у Контумацу, у згради за царинске чиновнике, недалеко од данашње Гимназије у Градском парку, а касније, код Мухара, на тргу који од 1907. године носи његово име.” Бранко је у Земуну кренуо у школу: ту је завршио три разреда Српске основне школе, као и два виша разреда немачке Градске школе. О Бранковом школовању и детињству, његов отац Тодор, иначе поклоник књижевности и човек који је редовно куповао књиге, водио је брижљиве


селе нарави

„Гледајдер сада, човече, ово наше дете више ми не долази да га учим, мора да је најгори ђак у школи.” „Мани се, жено, дете је још младо, њему није сад на памети учење, него игра. Ја ћу његовог господина учитеља запитати како се дете учи и влада.” Тако је Тодор Радичевић сазнао да је Бранко први међу свим ученицима. „Паметствовање је имао особито јако, и све је лако могао схватити. Нарави је био веселе.” И не само то. Бранко је изгледа у свему био први: у шали, у игрању, пливању, певању. Имао је диван глас који је слушаоце у срце дирао. И шах је одлично играо...

Давид Живић 7/3 белешке. У ствари, неку врсту дневника. Тако сазнајемо какав је заправо ђак био мали Бранко. Увек кад је писао о свом сину, Тодор Радичевић себе је помињао у трећем лицу. Професор Радовановић у свом чланку о Бранку Радичевићу, између осталог, наводи и следеће: „Кад је пошао у Српску школу, мати га је ба, бе и тако даље учила. Али он је тако тешко учио да је мати оцу му говорила: ’Ово наше дете баш не може ништа да научи. Јер док му ја говорим ба, бе, дотле и он говори, а кад му речем да сам сриче, а он ни почети.'' Током првих месеци школовања Бранко се уредно мајци обраћао за помоћ. Никако није успевао да савлада писање и читање. Онда је изненада престао. Родитељи су били уверени да је најгори ђак у школи. Према очевом сведочењу, мајка је завапила:

Нажалост, кад је навршио девету годину, умрла му је мајка Ружа. Три дана после њене смрти, несрећни дечак је читким рукописом записао: „Мамица је умрла 14. марта после подне у два сата, у вторник. Ја сам остао без мамице од девет година.” Почетком октобра 1835. године Бранко Радичевић напустио је Земун. Отишао је у Сремске Карловце, у гимназију. Али, будући да је његова породица остала у Земуну, сваки школски распуст проводио је тамо. А кад је 1841. године оболео, дошао је поново у Земун. Лечио се скоро годину дана. Дани детињства проведени у Земуну за Бранка Радичевића остали су незаборавни. Зато му се више пута враћао током свог кратког живота. Уосталом, одмах ту близу био је и Београд, што је положај земунске вароши чинило још занимљивијим.''

5


6


7


1. септембар 2014.

“Септембар је месец за радости нове, када свака школа своје ђаче зове: Дођи брзо и немој да касниш, чека те српски, чека те матиш.” Милош Стефановић

Поново је септембар и у ђачке клупе села је нова генерација ,,Бранковаца“, њих 36 у матичној школи, 24 у школи у Дедини и 11 у школи у Макрешану. Прваке, њихове родитеље, баке и деке, учитеље и остале присутне поздравила је директорка Дијана Китановић. Она је првацима пожелела пуно успеха у учењу, много петица и међусобног дружења. За ову прилику ученици четвртог разреда су за своје најмлађе другове припремили приредбу, а присутнима се посебно допала представа ,,Снежана и седам патуљака“ у модерној верзији. Да ово буде дан за памћење нашим првацима потрудиле су се и Станица Марјановић, учитељица I-1 и Ана Момировић, учитељица I-2 које су својим осмесима охрабривале првачиће, али и њихове родитеље. Свечано је било и у две подручне школе где су такође изведене приредбе. И ове малишане који први пут седају у ђачке клупе поздравила је директорка. Одељење I-3 у Дедини у учионицу је увео учитењ Стефан Максимовић, а малишане I-4 у Макрешану учитењица Марија Цветковић. ДРАГИ ПРВАЦИ, ЖЕЛИМО ВАМ ПУНО УСПЕХА У УЧЕЊУ! од 5. до 7. септембра 2014. Пројекат Street football реализован је у сарадњи са Министарством за спорт и омладину, а уз подршку града Крушевца. Ово спортско такмичење организовано је за фудбалске екипе основних школа међу којима се нашла и екипа наше школе. Наши дечаци су освојили друго место. Свечана додела награда је одржана у Мозаик сали града Крушевца 20. септембра 2014. Додели награда присуствовали су заменица градоначелника Јасмина Палуровић, помоћник градоначелника за спорт и омладину Никола Петровић, градски већник Жарко Анђелковић, као и многе личности из света спорта.

8

У

Б Р А Н К У

од 9. до 18. септембра 2014. Са жељом да ,,Бранковим“ првачићима школска библиотека постане најомиљеније место у школи, а дружење са књигом прерасте у навику и омиљен хоби, организоване су две посете библиотеци.Најпре је школску библиотеку заједно са учитељицом Станицом Марјановић посетило I-1 (9.09), а за њима у пратњи учитељице Ане Момировић и I-2 (18.09). Школски библиотекар Тамара Милутиновић је, као и сваки добар домаћин, припремила интересантне поклоне за своје госте, најмлађе читаоце уписала у библиотеку и показала им како се треба односити према књигама које се позајмљују из библиотеке, али и према књигама уопште. Прваци су гостопримство узвратили тако што су рецитовали своје омиљене стихове и тако показали да постају озбиљни ђаци.

С Е П Т Е М Б А Р


од 13. до 17. септембра 2014.

П

У организацији Културног центра Крушевац у периоду од 13. до 17. септембра одржан је Фестивал руског дечијег филма ,,Бајке детинства“. У оквиру фестивала било је приказано 18 филмова, а циљ читавог пројекта је да се деци у Србији приближи руски језик, руска култура и богата кинематографија за децу. Такође, један од садржаја фестивала био је и ликовни конкурс под називом ,,Хероји руског дечијег филма“. На конкурс је пристигао 91 рад. Уметнички директор фестивала Филип Кудрјашов је говорећи о овом конкурсу истакао да се жири нашао у великој дилеми када је додела награда у питању јер су сви радови, како он кажњ били ,,толико добри да уопште није могуће именовати три победника именом и презименом“. Зато је жири одлучио да награду добију оне школе које су послале највећи број радова, па је тако једна од награда припала нашиј школи. Школе су награђене диплпмом и филмском клапом. У име наше школе награду је примио наставник ликовне културе Давор Ћирковић. Сви радови ће бити послати у Русију и биће део велике изложбе везане за овај фестивал. 26. септембар 2014.

Поводом обележавања Европског дана језика чланови „Клуба љубитеља књиге“су са библиотекарком Тамаром Милутиновић уредили паное у ходнику школе. Са намером да међу ученицима негујемо толеранцију и међусобно поштовање, као и љубав, чланови „Клуба љубитеља књиге“ су залепили срца и плакате на којима је на 24 језика писало ВОЛИМ ТЕ. Обележавајући Европски дан језика ,,Клуб љубитеља књиге“ нас је подсетио на пстојање преко 200 европских и на око шест хиљада језика у свету, међу којима су кинески, енглески, хинду и шпански најраспрострањенији језици. Такође, указано је на значај познавања страних, али и матерњег језика. Матерњи језик представља идентитет народа, његову културу и традицију. 27. септембар 2014. У недељу, 27. октобра 2014.године у манастиру Светог Николаја у Коморану, у организацији ОШ „Брана Павловић“ из Коњуха, одржано је пето по реду такмичење из калиграфије. Као и претходних година, и ове године је наша школа била учесник такмичења. Поново смо били јако успешни захваљујући нашим вредним и креативним ученицама Невени Милојковић и Мини Крсмановић. У категорији од 5. до 8. разреда ученица шестог разреда Невена Милојковић освојила је прво место, а у категорији нижих разреда од 1. до 4. ученица трећег разреда Мина Крсмановић освојила је треће место. За успех наших ученица заслужни су и наставник Давор Ћирковић и вероучитељ Владан Марковић. 30. септембар 2014. ,,Спортски час за све вас“ један је од пројеката који је организовао Спортски центар Крушевац и обухвата 19 школа на територији нашега града и општине. Ова занимљива акција чији је циљ промоција спорта и здравог начина живота одржана је и у нашем ,,Бранку“ последњег дана сепрембра. Акцију је отворио секретар Спортског центра Крушевац Аца Николић, а све присутне је потом поздравила директорка Дијана Китановић пожелевши свима да се добро забаве, али и да нешто науче. У оквиру акције одржан је и мини квиз о спорту који је презентовао Зоран Симовић, прослављени голман ,,Напретка“ и репрезентације. У квизу су учествовала сва три одељења 7. разреда показавши да добро познају спорт, спортска правила и спортска дешавања. Након квиза следило је такмичење у жонглирању лоптом и мини фудбал.

9


Наши бивши ученици

ИВАН

УПРАВНИК ВАСПИТНО-ПОПРАВНОГ ДОМА КРУШЕВАЦ

МИЈАИЛОВИЋ

ЦИЦ –,, Када се каже школа ,,Бранко Радичевић“, чега се прво сетите? ИВАН – За школу „Бранко Радичевић“ везују ме многе лепе успомене. Толико су успомене лепе, да нису избледеле и после толико година. ЦИЦ – Сећате ли се свог првог сусрета са школом, школских другова, учитељице?

Рођен сам 31.12.1970. године у Крушевцу. Детињство сам провео са родитељима и братом у породичној кући у Дедини. Прва четири разреда основне школе сам такође завршио у Дедини, а онда сам, као и сви моји другови тада, дошао у Бивоље и ту завршио основну школу. Средњу школу (тадашњи Техничко школски центар) завршио сам са одличним успехом и стекао звање машинског техничара - конструктора алата. У периоду од 1989.г. до 1990.г. одслужио сам војни рок. 1990.г. отпочело је моје школовање на Београдском универзитету, на Вишој школи унутрашњих послова (криминалистици), а затим и на Факултету цивилне одбране (Факултет безбедности). По завршеном школовању 1996.г. почињем да радим у МУП-у Републике Србије, затим у Полицијској управи Крушевац и криминалистичкој полицији. Због резултата које сам постизао у раду, више пута сам награђиван, а једна од наград је дошла и од самог Министра унутрашњих послова. Решењем Министра правде Републике Србије 2012. постављен сам на радно место управника Васпитно поправног дома у Куршевцу, јединој установи оваквог типа у нашој републици, али и на целом Балкану. На овој функцији се и сада налазим. Такође, вршим функцију председника комисије Фонда за популациону политику, на територији нашег града и предајем предмет Уставно право у Центру за обуку и усавршавање у Нишу. Ожењен сам са Јеленом Мијаиловић. Отац сам једног Јована, а ове године очекујемо још једну бебу.

10

ИВАН- Како да не. Сећам се првог свог школског дана. Сви смо били тако мали, срећни и несташни, а учитељица озбиљна и одговорна. Усадила нам је прва знања, научила нас шта су обавезе, одговорност, правичност и другарство. ЦИЦ – Шта Вам је остало у посебном сећању касније, када сте кренули у више разреде? ИВАН – Наравно лепа сећања са екскурзија, приредби, такмичења. ЦИЦ – У време када сте Ви одрастали није било мобилних телефона, интернета и фејсбука. Како се тада дружила Ваша генерација? ИВАН – Зар смо толико остарели... Слободно време проводили смо напољу, на спортским теренима, возећи бицикл, играјући се. Понекад, одлазили смо на утакмице или у биоскоп, позориште. Поруке су се писале на папиру и предавале се лично, углавном девојчицама. Све је било непосредније. ЦИЦ – Где се у Ваше време ишло на екскуразију и која Вам је екскурзија остала у сећању? ИВАН – У то време постојала је лепа и велика држава Југославија тако да су екскурзије биле углавном у границама наше државе. Као мали одлазили смо у Београд, у чувени золошки врт. Касније у Сарајево, Дубровник, Охрид... Све екскурзије биле су нови и незаборавни доживљај за све нас. ЦИЦ –Били сте одличан ђак. Колико Вам је то било битно и колико је утицало на Ваш даљи живот? ИВАН – Бити одличан ђак значи да сте све обавезе обављали на време, одговорно и са одличним резултатом. Значи да сте поштовали наставнике и своје школске другарице и другове. Све то стечено у школи и породици, утицало је пре свега да успешно завршим средњу школу,


касније и студије и постигнем све што данас имам. ЦИЦ – Да ли сте у току школовања икада себе замишљали на неком руководећем месту или Вас је стицај животних околности довео ту где јесте? ИВАН- Путеви којима нас живот води су донекле предвидљиви само ако сте добар човек, окружен добрим људима. Родитељима и наставницима захвалан сам на добром васпитању и образовању. Добро образовање неопходно је за било какво напредовање. Добио сам шансу да представим своје знање и умеће и учиним да сарадницима живот и рад буде лакши и лепши. Уметност руковођења јесте способност управљања и спремност да будете на услузи свима. Да будете први међу једнакима. ЦИЦ – Вашу младост обележила је популарна ТВ серија ,,Сиви дом“ која је снимљена управо у Васпитно-поправном дому Крушевац. Колико се, из Ваше перспективе, променио живот штићеника дома од оног времена до данас? ИВАН – Нажалост, пуно тога се променило када је реч о штићеницима дома. Штићеници који се сада налазе у Дому, углавном су извршиоци тешких кривичних дела. Оно што ме радује је да су они спремни да у сваком тренутку помогну онима којима је помоћ најпотребнија. Помагали су поплављенима у Шапцу, породицама са тешким социјалним проблемима, школама, јавним предузећима и установама. Наши штићеници постижу одличне резултате у спорту са нашим ФК „Младост ВПД“. Својим представама, стиховима, сликама, музиком, глумом, које у сарадњи са нашим наставницима и професорима стварају, чине посебан угођај својим гледаоцима. Ја и сви службеници установе чинимо све да услови у којима живе и раде наши штићеници буду много бољи, да њихова младост добије још једну шансу за бољи живот. Чинимо све да некада „сиви дом“ добије лепше боје. ЦИЦ – Срећете се са многим младим људима који су се стицајем различитих околности нашли са оне стране закона. Да ли Вас погађају њихиве судбине? ИВАН – Живот нуди пуно могућности, али и мнеге замке. Када упознате младог човека који је починио кривично дело убиства, разбоништва, крађе или сл. тешко да можете остати равнодушни, посебно када увидите да потичу из дисфункционалних породица. Из породица које практично и не постоје. Таквој деци морате пружити оно најбоље како бисте им надокнадили тај недостатак и пружили шансу да искажу најбољи део себе и врате се на прав

пут. Спасити сваког од њих значи спасити и многе потенцијалне оштећене, али и нови живот за њих. ЦИЦ –И Ваши штићеници иду у школу. Како је све то организовано унутар ВП дома? Постоји ли и онај сегмент који ми у редовној школи зовемо слободним активностима? Шта је са спортским активностима? ИВАН – Да, у дому од његовог оснивања 1947.г. постоји и основна школа за образовање одраслих и средња школа са припремном наставом за многа занимања и занате. У склопу дома имамо и службу за обуку и упошљавање у оквиру које постоји служба одржавања, производна хала као и економија. Овде наши штићеници стичу разна практична знања. Поносан сам на чињеницу да наши ђаци постижу добре резултате, те да многи од њих уписују и похађају више и високе школе. У дому се посебна пажња поклања културним и спортским активностима. Како сам већ раније рекао, њихова културна представљања са посебном пажњом увек су пропраћена. Прошле године формирали смо и фудбалски клуб „Младост ВПД“ који постиже одличне резутате, а чине га штићеници и радници ВПД. И ове године очекујемо да ћемо се пласирати у виши ранг такмичења. Планирамо и оснивање и бокс клуб у дому. ЦИЦ – На челу сте једне веома озбиљне установе и посао који оабављате са собом носи пуно стресних ситуација. Да ли и како успевате да нађете време за нека своја лична интересовања и хоби? ИВАН – На жалост, мало је времена које могу посветити себи и својој породици. Обавезе које су свакодневне у дому подразуамевају моје констатно присуство и ангажовање, а реновирању и уређењу амбијента никада краја. Ипак, имам велико разумевање и подршку породице за све што радим. ЦИЦ – Шта сматрате својим највећим успехом? ИВАН – На предходном послу, расветљење отмице на територији Параћина и проналазак малолетне девојчице на територији Ћићевца. Сада у ВПД велике инфраструктурне и организационе промене које смо провели и спроводимо. ЦИЦ – И, на крају, коју бисате поруку послали нама ,,Бранковцима“? ИВАН – Драги моји Бранковци, учите вредно и марљиво и чините све да постанете добри људи !!! Волите своју земљу и свој град !!! Успех ће доћи сам !!!

11


4. октобар 2014.

ЈЕСЕЊИ КРОС - Почетак октобра у ,,Бранку“ обележио је јесењи крос. Трчали су и ученици млађих и ученици

старијих разреда. Конкуренција је била јака, а преда циљем напето. Победили су они најбољи: 5. разред – девојчице

1. Невена Симић 5/1 2. Лепосава Ђурковић 5/2 3. Анастасија Чубоновић 5/3 и Александара Ђурђевић 5/1 5. разред – дечаци

1. Никола Јовановић 5/1 2. Војин Јанић 5/3 3. Данило Јовановић 5/1 6. разред – девојчице

1. Јелен Вујић 6/3 2. Милица Милановић 6/3 3. Јована Стојковић 6/1 6. разред – дечаци

8. октобар 2014.

1. Вељко Ђурковић 6/2 2. Алекса Николић 6/3 3. Вања Ђорђевић 6/1

7. разред – девојчице

1. Ана-Марија Весић 7/2 2. Тамара Лукић 7/3 3. Марта Марковић 7/1 7. разред – дечаци

1. Марко Славковић 7/3 2. Александар Вељковић 7/1 3. Лазар Младеновић 7/2 8. разред – девојчице

1. Александра Николић 8/1 2. Анђела Милошевић 8/3 3. Данијела Трајковић 8/2 8. разред – дечаци

1. Срефан Аврамовић 8/1 2. Страхиња Живић 8/3 3. Алекса Палуровић 8/3 и Никола Белић 8/3

СРБИЈА У РИТМУ ЕВРОПЕ - ,,Србија у ритму Европе“ је најмасовнија

музичка манифестација на подручју Србије. Одржава се у складу са Европском повељом о учешћу младих у животу на општинском и регионалном нивоу. Циљ манифестације је подстицање, развијање, препознавање и очување младих талената у Србији. У оквиру програма манифестације организују се бесплатне едукације за велики број деце из основних и средњих школа широм Србије који на концертима у својим градовима током маја, јуна и јула показују свој таленат. Ученици наше школе су и прошле године учествовали у овом пројекту, а ове године аудиција је одржана 8. октобра када су сви они који су талентовани за плес и музику имали прилике да свој таленат прикажу пред жиријем. Одабрни ученици биће уључени у низ обука у току године, а најбољи ће наступити на завршној приредби. ДЕЧЈА НЕДЕЉА У „БРАНКУ“ од 6. до 12.октобар 2014. ПОРУКЕ О ПРИЈАТЕЉСТВУ- Поводом Дечије недеље ,,Клуб љубитеља књиге“ у сарадњи са учитељима и наставницима организовао је писање лепих порука о пријатељству. Сваки ученик је имао задатак да на стикеру напише неку изреку или афоризам о пријатељству, а затим су стикери залепљени на велико ,,Срце другарства“које је истакнуто у холу школе. Ученици су радо учествовали у овој замисли и потрудили се да избор цитата буде што разноврснији. Ево неких од њих: “Не ходај испред мене, можда те нећу следити. Не ходај иза мене, можда нећу водити. Ходај покрај мене и само буди мој пријатељ.” Пријатељство се не бира – оно бива, ко зна због чега, као и љубав.

12

У

Б Р А Н К У

Алберт Kами

Меша Селимовић Ко пронађе оданог пријатеља, пронашао је благо. Јеврејска изрека

ДЕЧЈИ ВАШАР- Још једна лепа идеја ,,Клуба љубитеља књиге“ која је веома успешно реализована у овиру Дечије недеље је продајни вашар на коме су продавани обележивачи за књиге које су ученици сами направили. Ове дечије рукотворине продаване су по симболичним ценама, а куповали су их и ученици и наставнци. Циљ читаве акције је прикупљање новца за куповину нових књига за школску библиотеку. С обзиром да је акција била веома успешна, ,,Бранкова“ библиотека обновљенља је са више нових књига, на општу радост свих оних којима је пријатан амбијент библиотеке постао омиљено место у школи, а књига најбољи друг, и на радост наше библиотекарке Тамаре Милутиновић која је и аутор читавог пројекта. Да читава замисао протекне без проблема потрудиле су се и ученице: Сандра Ђонић, Катарина Дерикуска и Ина Николићиз 8/2 и Марија Стевановић, Маријана Даниловић, Катарина Пешић и Александра Павловић из 8/3, све чланице ,,Клуба“. Читаву акцију пропратила је екипа РТК.

О К Т О Б А Р


10. октобар 2014. ПРИЈЕМ ПРВАКА У ДЕЧЈИ САВЕЗ - Ђаци

прваци су 10. октобра свечано примљени у Дечији савез. Иначе, пријем првака у Дечији савез је још једна манифестација у оквиру садржајима богате Дечије недеље. Поводом пријема ученици трећег разреда су за своје млађе другове припремили приредбу. Круна читавог догађаја било је сађење дрвета генерације, па је парк испред школе постао богатији за још једно младо стабло које ће расти упоредо са првачићима који су га засадили. од 9. до 11. октобра 2014. САЈАМ ИЗДАВАШТВА „РАСИНСКИ ЦВЕТ 2014“ - Сајам књига и издаваштва Расинског округа РАСИНСКИ ЦВЕТ и ове

године заједнички су организовале три крушевачке културне институције - Народна библиотека, Културни центар и Историјски архив, уз покровитељство Града Крушевца. Током ове тродневне манифестације, која је трајала од 9-11. октобра, у Клубу Културног центра била су изложена најновија издања објављена на територији Округа и организоване промоције, песнички маратон, књижевни сусрети и дружења. Изложбени штанд имала је и наша школа. Чланови ,,Клуба љубитеља књиге“ су са библиотекарком Тамаром Милутиновић посетиоцима сајма представили сва три броја нашег часописа ,,ЦИЦ“ о коме су изречени бројни позитивни коментари. 11. октобар 2014. ПОСЕТА ЦРКВИ - У суботу, на дан св. Харитона Исповедника

у цркву Покрова Пресвете Богородице крај Расине стигле су мошти Преподобне Параскеве Српске које се иначе налазе у манастиру Фенек. Мошти је дочекао Епископ крушевачки Г. Давид. Након тога служено је Вечерње и у наставку Акатист овој светитељки. Велики број људи из Крушевца, Ниша, Лесковца, Куршумлије и других градова Србије дошао је да се поклони овој угодници Божијој и од ње заиште помоћ и заштиту. И наши ученици превенствено у оквиру предмета Веронауке и у сарадњи вероучитеља и учитељица нашли су се међу поклоницима из целог региона и својим присуством увеличали дочек моштију велике светитељке и заштитнице првенствено деце и жена. Имали су прилику да виде “живо откривење Божије“.

13


13. октобар 2014. - Поводом Дана девојчица у нашој школи је одржана манифестација „Улепшајмо дан девојчицама новом фризуром“. Манифестација је одржана на иницијативу Тима за културну и јавну делатност и превенцију насиља са циљем неговања позитивних односа дечака и девојчица, толеранције, другарства, а у сарадњи са Тимом за професионалну оријентацију и Вршњачким тимом. Фризуре су оцењиване у следећим категоријама: •најлепша фризура •најуреднија фризура •најраскошнија фризура и •најшашавија фризура. Дечаци су поклањали девојчицама украсе за косу и своје другарице обасипали пажњом.

ДАН ДЕВОЈЧИЦА

О К Т О Б А Р

17. октобар 2014. ПЕСНИЧКИ ФИЈАКЕР - Традиционално дружење деце са песницима и ове године организовао је Културни центар Крушевац. Фијакером су се возили песници: Момчило Мошо Одаловић, Игор Коларов и Бошко Ломовић. Фијакер је на своје песничко путовање кренуо из основне школе Деспот Стефан у Доњем Степошу, а наш ,,Бранко“ му је била последња станица. Своје омињене песнике дочекали су ученици млађих разреда по старом српском обичају уз погачу и со, а незаборавно дружење ђака и песника наставило се у учионици где су песници говорили своје стихове. До следеће године ово дружење са песницима остаће у лепом сећању ,,Бранковаца“ када ће песнички фијакер поновостати стати на нашу станицу.

У

21. октобар 2014. ЂАЦИ ИСПИТИВАЛИ КВАЛИТЕТ ВОДЕ НА РЕЦИ РАСИНИ - Ученици наше школе Тијана Јовановић 8/1, Војин

Милошевић 8/1, Катарина Пешић 8/3 и Петра Јовановић 8/3 су са наставницом биологије Маријом костић у оквиру међународног пројекта мониторинга квалитета водених басена ,,COST NETLAKE“, а у сарадњи са локалном самоуправом и Јавним комуналним предузећем „Водовод Крушевац“, били ангажовани на испитивању физичко – хемијских параметара реке Расине. Поводом светског дана праћења квалитета воде „World Water Monitoring Day“ ученици су са наставницом уз помоћ мерних инструмената узорковали и анализирали воду са 50 локација на реци Расини. Испитивањем квалитета воде и практичном наставом коју су ученици имали на терену доприноси се подизању свести о заштити водених ресурса.

14

Б Р А Н К У


23. октобар 2014. ЗДРАВА ХРАНА У ДЕДИНИ - Традиционално обележавање Дана здраве хране и ове године организовано је у подручном одељењу наше школе у Дедини. Поред ученика и радника школе, присуствовали су и бројни родитељи који су помогли у припремању хране за овај дан. Такође, догађају су присуствовале заменица градоначелника Јасмина Палуровић и помоћница градоначелника Мирјана Златановић. Поред представника локалне самоуправе, имали смо част да угостимо директора огранка „Хенкел Мериме“Војкана Марића и референта за људске ресурсе Слађану Станковић. Међу гостима су се нашли и отац Ненад Јовановић као и чланови Школског одбора Љубиша Стајковић и Мирослава Милетић, који су нашој школи донели вредну донацију и омогућили нашим ученицима реновирање школских тоалета. Поводом Дана здраве хране ученици четвртог разреда извели су представу коју је за њих припремила и адаптирала учитељица Снежана Стајковић. Након уживања у маестралном извођењу овог комада, ученици су се послужили и наставили журку. 28. октобар 2014. ТРИБИНА - УНАПРЕЂЕЊЕ ЗДРАВИХ СТИЛОВА ЖИВОТА РОМСКЕ ПОПУЛАЦИЈЕ - Трибина о унапређењу

здравих стилова живота ромске популације одржана је и у нашој школи. Ромски асистент Слађана Таировић заслужна је за реализацију овог предавања . Предавање је пристутнима одржала координаторка пројекта Зорана Павловић. У име колектива све учеснике трибине поздравила је директорка Дијана Китановић, а поред бројних родитеља и ученика трибини су присуствовали још и начелница одељења друштвених делатности Зорица Јовановић, Слађана Старинац, социјални радник, Ивана Макић, као и Ивана Младеновић- заменица директора Националне службе за запошљавање.

29. октобар 2014. РАДИОНИЦА ПОЗОРИШТА И ФИЛМА - Крајем октобра

,,Бранковцима“ у госте дошла је позоришна трупа из Сарајева. Представили су нам се програмом „Радионица позоришта и филма“, а главну улогу имао је је глумац Небојша Чолић кога сви познајемо као Фика. Глумац је деци представио основе позоришта, а онда су заједничким снагама извели представу „Том и Џери“.

15


Занимљивости из историје

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? Тутанкамон је био крунисан као деветогодишњи дечак.

Истог дана, 23. априла 1616. године, преминула су три великана књижевности: Шекспир, Сервантес и Лопе де Вега. Омиљени љубимац Јулија Цезара била је жирафа. Карло Велики је у 9. веку издао јасну наредбу: Ако Чеси нападну Франачко царство да се дигне трећина војске, али ако нападну Срби, да се дигне цела војска.

Мошти светог Саве нису спаљене на Врачару него на Ташмајдану.

За убиство мачке у старом Египту кажњавало се смрћу. Исак Њутн био је избачен из основне школе. То је учињено на захтев његове мајке која се надала да ће њен син бити фармер. Проти Матеји Ненадовићу је као узор за први закон устаничке Србије послужила Крмчија светога Саве.

Београд, главни град Србије, један је од најстаријих градова у Европи, стар преко 7.000 година.

Линколнова секретарица се презивала Кенеди. Кенедијева секретарица се презивала Линколн.

16

Председник владе Кнежевине Србије, Илија Гарашанин, морао је да се задужи код капетана Мише Анастасијевића како би ишколовао своја два сина.


Откриће авиона 1903. године је прошло непримећено у америчким медијима, тако да је прва вест о делу браће Рајт објављена у часопису о пчелараству ,,Gleanings in Bee Culture“. Француски краљ Луј XIV купао се једном годишње.

Црногорски владика и песник Петар II Петровић Његош био је висок 191,49 cm, а његов наследник књаз Данило 161,1 cm.

Historia magistra vitae est

На територији Србије је рођено чак 17 римских императора. Најпознатији од њих је био Константин Велики (из Ниша, тадашњег Наиссуса).

Александар Велики је основао град Букефалион у част свог коња.

У ерупрцији вулкана Мон Пеле на Мартинику 1902. године потпуно је нестао град Сан Пјер од 30.000 становника. Страшну судбину избегло је само двоје житеља.

Мумија Рамзеса II путовала је у Париз са пасошем.

Први владар који је летео авионом био је Александар Карађорђевић. Мурат III, унук великог Сулејмана Величанственог, имао је 24 сина и 32 ћерке.

Кнез Михаило Обреновић је за Вукову збирку народних приповедака записао бајку ,,Чардак ни на небу ни на земљи’’ онако како ју је слушао од својих дадиља.

Викинзи су допловили до обала Америке око 1000 година пре Кристофера Колумба. Припремио: Вељко ПАнтић 8/2

17


Занимљивости из географије

Гејзири

Гејзер, у старијој геолошкој литератури гејзир, назив је за посебни тип термалних извора који повремено избацује млаз вреле воде у висину. Реч потиче од назива првог континенталним Европљанима познатог исландског гејзера — Гејсира. Температура воде у гејзерима је око 80°C, а у дубини пукотине из које избијају и до 140°C. Начин избијања воде описује се као водоскок у одређеним временским интервалима.Тај интервал се креће од неколико минута до неколико дана. Највише их има на Исланду, Северној Америци и Новом Зеланду. Најпознатији су новозеландски Вајмангу, активан до 1904, а који је једном приликом избацио стуб вреле воде висок 457 m и тежак 800 t, као и Стари Верни у америчком националном парку Јелоустоун, у којем се иначе налази око 3.500 оваквих извора вреле воде.Највећи гејзер на свету се налази у НП Јеолустон у САД и назива се "Old faithful". Гејзери се јављају и у Србији, а најпознатији је код Сијаринске бање висине од 8 метара.

Бангкок

Пуно им Тајланда е Бангкока, главн ог града гласи: hanakhon K ru n g thepmaA monrattan hintharayu akosin tt h a y a MaNopphara Maha ratchaniw tratchathaniburiromdilokphop Udommanawataetmahasathan Amonphiwitsanuka nsathit Sak андјела, mprasit. У превоkathattiyaв величанств елики град бе ду: (Град смр ени град краљев девет др тника, п р е агуља, с то, град палата, к р д а о љ м е вск и нкарнаци подигнут ја богових о д с тр а а, Када Тајл не Висва главног грандђани говоре кармана). Maha Nak ада зову га само K име свог hon. rung Thep

Да ли сте знали? т с е р е в Е Монт

алпинисте равило за Еверест. п је а л е в у лада Монт Непалска впремају да освоје осам килограма с у с ачин који се повратку да доне је једини н Мораће у успут покупе, јер тоисти од разног смећа којеј планински врх оч себе остављали да се ова су деценијама иза отпада који. планинари

Тврђава Зверев

18

Тврђава Зверев, која се налази на обали Балтичког мора у северном Кронстадту, је некада била део система тврђава које су имале задатак да ојачају северну територију Русије. Данас, ова тврђава пружа јединствен призор: истопљене цигле које висе са плафона попут сталактита у некој пећини. “Инферно”, како су многи назвали овај необични призор, се најбоље види у подруму тврђаве, гдје је 1970. године избио пожар и то не било какав пожар. Према једној верзији, у подруму је била сместена руска алтернатива напалма, а када се запалио, температура је јако брзо достигла 2000 С – што је довољно вруће да дословно истопи цигле. Поред тога, ватра је горела неколико недеља!

Торов бунар Торов бунар је стварно магично место које ће вас несумљиво оставити без даха. Део је Кејп Перпетуе, уског парчета земље које се простире у океан. Торов бунар је уствари велика фонтана, коју стварају јаке струје Пацифичког океана. Овом природном спектаклу је најбоље присуствовати када је најопасније – током огромних плима или током зимских олуја.

Припремили чланови географске секције


19


4. новембар 2014.

ДАН КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА Поводом обележавања Дана климатских промена ЕКО-тим ОШ “Бранко Радичевић“ реализовао je мноштво креативних радионица и активности. Поред тога, овај тим је активно учествовао у свим еко-активностима које је организовао град Крушевац . Као резултат свега тога наша школа је добила признање за изузетне резултате постигнуте у претходном периоду, а наши ученици су освојили највећи број награда на конкурсу Народне библиотеке Крушевац „Кад се клима клима, невоља је свима“. ]Давид ] Живић 7-3 — 1. награда за ликовни рад ] Анђела ] Аврамовић 6-1 — 2. награда за ликовни рад ] Миона ] Димитријевић 8-1 — 2. награда за ликовни рад ] Невена ] Симић 5-2 — 3. награда за ликовни рад ] Јован ] Крсмановић 5-2 — 2. награда за литерарни рад ] Теодора ] филић 5-3 — 3. награда за литерарни рад За велики број награда, поред ученика, заслужни су и наставници Зорица Гајић (литерарни радови) и Давор Ћирковић (ликовни радови).

Н О В Е М Б А Р

У

20

Б Р А Н К У


Н

7. новембар 2014.

ДАН ЗАМЕНЕ УЛОГА Већ традиционално, и ове школске године наставници и ученици су заменили улоге. Ученици су били наставници, а наставници вредни ученици. Акцију је организовао и реализовао Ђачки парламент, а овом акцијом ученицима смо омогућили да виде наставу са друге стране катедре, а наставници су имали прилику да се подсете својих ђачких дана. Улогу директорке Дијане Китановић преузела је Ања Атанасковић 8/2, посао педагога Тање Стојановић преузео је Алекса Палуровић 8/3, док је психолог Тања Милутиновић била Катарина Пешић 8/3. Административне послове преузели су Јефимија Миладиновић 8/2 као секретар Милош, а посао нашег Галета преузео је Филип Луковић- Вукојевић 7/2. Да све буде лепо фотографисано побринуо се Војислав Николић 7/3, док је дежурни наставник Војин Милошевић 8/1 водио рачуна о дисциплини у ходнику школе. Улогу наше Јелене Пешић, рачуновође, преузела је Тијана Живковић 7/3. О школској хигијени бринули су се: Маша Момировић 7/3, Кристина Живадиновић 8/2 и Сава Јовановић 7/3. Кварове у школи уместо Банета и Зокија отклањали су Далибор Васић 7/2 и Вукашин Комленовић 8/1. Ина Николић 8/2 се побринула да библиотека буде доступна свим ђацима, а уместо Гоце кафицу за одмор нам је кувала Александра Павловић 8/3. Да све протекне у складу са законом, уместо нашег Жарета полицајца, побринуо се Илија Вујиновић 8/1. На овај начин су ђаци могли да виде како се њихови наставници припремају за час, али и како се обављају други послови у школи.

21


Писана реч као путоказ Љубица Ненезић Ненезић Љубица

магистар филолошких филолошких наука наука магистар

Љубица Ненезић је рођена у селу Дворане. Била је наставник и директор у ОШ ,,Бранко Радичевић“, просветни саветник у Међуопштинском просветно-педагошком заводу у Крушевцу и школски надзорник у Министарству просвете и спорта Србије. Члан је Књижевног друштва просветних радника Србије, Књижевног клуба Багдала и Удружења књижевника Србије. Заступљена је у лексикону писаца просветних радника. Добитник је Повеље књижевног клуба и ИРО Багдала (1984), Ордена рада са сребрним венцем (1990), Спомен плакете СО Крушевац (1995) Почасне повеље Књижевног клуба Карађорђевић (2001), Повеље Капетан Миша Анастасијевић (2009) и других.

ЦИЦ – Већина наших наставника каже да је одлуку да се бави овим занимањем донела још у основној школи. Када сте Ви одлучили да васпитање и образовање деце постане Ваш позив? Књижевност сам заволела у раном детињству кад нам је деда у зимским вечерима рецитовао Косовку девојку и Мајку Југовића и отац донео збирку народних епских песама ''Чојство и јунаштво''. Нисам тада знала ни шта значи сам назив књиге, али сам је целог лета носила са собом и читала. Писана реч ми је од тада постала путоказ кроз живот. Желела сам да студирам психологију. Места су била попуњена, па сам уписала Групу за српскохрватски језик и књижевност. Непланирано. ЦИЦ – Које године сте почели да радите у ,,Бранку“? Како је тада изгледала школа? Дипломирала сам јуна 1963. године, а у августу на конкурсу Школски одбор је изабрао мене међу више кандидата. Први пут сам тада дошла у Бивоље и ту остала двадесет и две године. Школа је тада била смештена у улици Саве Милошевића, зграда ''Ќристала“ и зграда Дома. Простор је био неуслован, скучен, па је Општина сазидала нову зграду на садашњој локацији. Наставни кадар је био веома добар, више старијих колега и доста младих. Био је то одличан спој искуства и ентузијазма. Уважавали смо их, а они су нам несебично помагали да теорију уградимо у праксу. Ученици су били из Бивоља, Дедине и Макрешана, као и сада. Породице су биле бројне, патријархалне. Сарадња са породицом је почињала посетом разредног старешине домова ученика, настављана преко родитељских састанака и индивидуално, на позив разредног. Није то увек било пријатно. Сећам се једног разговора разредног старешине и оца кога је позвао. Отац је био узбућен, а разредни је бирао речи којима ће да му каже за јединице. Кад га саслушао, отац је поставио неколико питања једно за другим: - Наставниче, је л' он долази редовно у школу? Је л' миран? Да ли слуша? Да није неваспитан? - Не, не, није неваспитан, долази, миран је и слуша, одговорио је разредни. - А шта не ваља? чудио се отац. - Па, рекао сам Вам, слабо учи, не зна.. - А, то? упитао је отац и направио паузу, удахнуо дубоко и започео: - Е, па, наставниче, ми смо га за то и пратили у школу, да учи. То да знате. Ми код куће то не знамо. Оно што смо знали, ми смо га научили, а ово друго ви треба да га научите. За то сте ви ишли у школу, па ти знаш како ћеш. Ви о'де само то радите, немате никаки други пос'о, но да и' учите. Комбиновао је у обраћању ВИ са ТИ и журно настављао. Кад је завршио, окренуо се осталим наставницима , значајно их погледао, а разредног упозорио:. - И више, немој за то да ме потржеш, да остављам пос 'о код куће и дангубим. А за оно друго, ако случајно затреба, само ми јавни, ја код куће знам како ћу. Не сме да фали, што се нас тиче... Сваки нека ради свој пос'о, па ће да буде добро за свакога. 'Ајд' уздравље. Дотле је капу гужвао у рукама, а онда је ставио на главу и крупним корацима изашао. Разредни је још дуго ћутао и држао отворен дневник, све док није зазвонило за следећи час. И ми остали у канцеларији, који смо слушали ово “предавање'' смо се замислили. ЦИЦ – Какве су биле тадашње генерације ученика? Ученици су били добри, као сва деца, упућени на школу и наставнике. Односи ученика и наставника су били са потребном дистанцом, али и међусобним поштовањем. Разумевали смо их и помагали им да одрасту, волели смо их, а они нас слушали и уважавали. ЦИЦ – Били сте део ,,Бранковог“ колектива и онда када је школа почела да ради у овој школској згради. Сећате

22


ли се тих дана? Шта је све било потребно урадити да школско окружење од градилишта прерасте у пријатно место за ученике? Пресељење у нову школску зграду је донело много радости и пуно рада. Од главне улице до зграде пут није био урађен, ни прилазне стазе. Долазиле смо до школе у гуменим чизмама и онда се преобувале за часове. Скоро да није било ни једне куће около, тек је почињала градња. Двориште велико, али само ледина, без спортских терена, без дрвећа, шибља. Започело се са оплемењавањем простора. Тада је директор био професор Благоје Томић. Он је у колектив увео радну дисциплину тако да је сваки план, годишњи, месечни, дневни, морао да се реализује до последњег часа, није смело ништа да се изгуби, ни закасни. На уређењу прилаза и дворишта су сви радили: наставници, старији ученици, повремено и родитељи. ЦИЦ – Колико су ученици учествовали у свему томе? Да ли су се радо одазивали тим радним акцијама? Доласком педагога Жике Миловановића за директора настављен је континуитет у настави и уређењу. Није то радо прихваћено ни од колега, ни ученика. Покушавали смо да пружимо отпор за бетонирање, па није то наш посао, али он је умео све да нас убеди својим примером. Прилаз је био сређен и спортски терени. Мислили смо да предахнемо када је на седници саопштио да почињемо са формирањем школског расадника. Општина је одобрила увођење пољопривреде у седми и осми разред као изборни предмет. Већина није била одушевљена, јер ту има много физичког рада, но није помогло. Засађене су прве саднице лишћара и зимзеленог дрвећа: бор, бели и црни, па вајмутов, јеле, смрча, туја, брезе, багрем, канадски храст... Све је то требало да се плеви, полива, окопава и у току лета. И неки родитењи су протествовали: - Нисмо ми њих послали у школу да копају, могу то и код куће. Но, после неколико година школа је имала диван расадник, школоване саднице за продају и ученике. Двориште је било права зелена оаза за рад и игру. Кад је директор Жика на једној седници саопштио да неће више да буде директор, јер хоће да буде учитељ у свом селу Церови, за то се школовао, тад је расписан конкурс. Јавило се више кандидата, а ми смо хтели неког из колектива. Наговарали смо математичара Рајка, физичара Каровића, техничаре Мутавџића и Ћирковића, затим Мицка и Радича. Ни један није хтео. Колектив је одлучио да то будем ја. Нисам била спремна, нисам никада ни помишљала на то. Бранила сам се да не знам и не умем, али они су тврдила да ће ми помагати. Комисија је однела предлог у Комитет и код председника Општине и они су дали сагласност; нико није ни питао зашто нисам члан Савеза комуниста. Непланирано, поново. Више пута у животу су ми се догађале значајне ствари непланирано. ЦИЦ – У ,,Бранку“ сте предавали српски језик, а онда сте дошли на чело колектива и били један од најуспешнијих директора у граду. Како је тада изгледао школски живот? Колико је труда било потребно уложити да ова школа постане једна од водећих? Колеге су одржале обећање и свесрдно помагале. Седам следећих година је, поред наставе, пуно рађено на друштвено- корисном раду. Прикупљали смо секундарне сировине: стари папир, стаклене флаше, багремово семе. Целе породице су се ангажовале: доносили су у џаковима, колима, деде су довозиле колицима. Најлепша је била сарадња са ''Жупским рубином'' на брању грожђа у Липовцу и Рујишту код Ражња. Сам долазак на те плантаже изазивао је диван осећај: докле поглед досеже само непрегледни редови винове лозе са једрим миришљавим гроздовима. Тај рад је био право задовољство, више је личио на излет, него на рад. Ишло се аутобусима, а тамо се такмичила одељења и у подне сабирали резултати, проглашавали победници, онда игра. Деца су могла да наберу по кесу грожђа и понесу кући. Мајке, бабе и деде су их испраћали ујутро и сачекивали предвече. Сав новац је коришћен за бесплатне излете ученика. Најзадовољнији су били родитељи : - Хвала Богу кад смо дочекали да једанпут не треба да се плати, говорили су. Осамдесетих година је почело вредновање рада школа у нашем округу. Вредновано је све: настава ваннаставне активности, уређење простора, резултати такмичења, сарадња са средином.. Школа је заузимала прва места, што се одражавало и на средства која је општина уплаћивала. На то смо додавали и уштеде од текућих трошкова: школу је кречио домар Аца са помоћним радницима, а за то су добијали неки слободан дан. Сваког августа, пре почетка нове школске године, колектив је ишао на неко путовање: на Власину, у Сарајево, Хрватску, Нови Сад... У Београду смо, поред осталог, посетили и Оперу, имали свечани ручак на Теразијама у ''Душановом граду''.... На тим путовањима смо превазилазили ситне несугласнице и неслагања, боље се упознавали, чули колико Мила зна о религији. Прва стоматолошка ординација је отворена у нашој школи и први стоматолог био је Рокић. Наши ученици су учели пливање на базенима. Много времена и заједничког напора је уложено да се стигне до успешне школе. ЦИЦ – Шта Вам је из тог периода остало у најлепшем сећању? Много лепог сам понела са собом из ове школе. Најлепше је било разумевање које смо имали једни за друге, шале за време великих одмора у 9,05 и 3,05 уз кафу

23


и неку цигарету. Умели смо да одморе учинимо лепшим уз скромну част некога чије је дете добило петицу или ученик победио на такмичењу уз гибаницу коју је правила Ружа, радили смо и живели као велика и сложна породица. Ипак, најважније је јединство које је постајало између ученика, наставника и породица. ЦИЦ – Школа је у време када сте Ви били директор добила низ признања и награда. Која награда је Вама најдража? Најдража ми је републичка награда за уређење средине. Било је то високо признање за вишегодишњи заједнички рад. ЦИЦ – У ком тренутку сте одлучили да напустите место директора школе и одете из ,,Бранка“? После седам година био је конкурс у Мећуопштинском заводу за васпитање и образовање. Дуго сам се колебала, било ми жао да оставим све то, али је то била јединствена прилика и врло изазовна. ЦИЦ – Били сте просветни саветник и школски надзорник дуги низ година. Каква сећања носите из тог периода? Која нова искуства сте стекли тада? Као саветник и школски надзорник сам упознала нове крајеве у Рашком, Моравичком и Расинском округу. Био је то веома сложен и деликатан посао, везан за путовања и у планинске крајеве: од Ражња до Тутина и Рибарића, до Голије, Гоча, Копаоника и нашег Јастрепца. Видела сам много школа, савремено опремљених и оних које годинама нису ништа промениле. Уочила сам да успех не зависи само од опремљености, већ првенствено од наставника, од његове доброте и љубави према деци и позиву. Упознала сам бројне колеге, радне и вредне, савесне. Међу њима, на срећу, има много добрих људи. Наилазила сам и на малобројне, који су залутали у просвету. ЦИЦ – Ипак, као професору српског језика највећа љубав Вам је писана реч. И сами сте аутор више збирки прозе. Које теме обрађују ваша дела? Одакле црпите инспирацију?

Пишем о нама, сада и овде, о нашем времену, да би остао траг о људима и догађајима, да неке тренутке учиним трајним, јер ARS LONGA, VITA BREVIS. ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, А УМЕТНОСТ БЕСКРАЈНА. ЦИЦ – Дефинитивно спадате у успешне жене које су урадиле и оствариле много тога. Шта Ви сматрате својим највећим успехом? Чиме се Ви посебно дичите?

Успехом сматрам то што су наши ученици вредни и успешни људи: мајстори, здравствени радници, спортисти, просветни радници, власници приватних фирми, агенција, возачи, службеници, проналазачи... Ниједан успех није само мој, увек је то успех и мојих колега, ученика и моје породице, којом се поносим. ЦИЦ – Жалите ли за нечим?

Нисам од оних који жале, окрећем се светлој стрени живота. Волим да се радујем. Моји тадашњи ученици су данас људи четрдесетих и педесетих година. Радује ме сваки сусрет са њима, а они су врло чести. Некада и необични као што је био један одмах после Петог октобра 2000. године. Преломни историјски тренуци... Кризни штабови су заузели институције. Тада сам радила у Министарству просвете и канцеларије су биле у згради Општине. Следећег јутра сам идући на посао сусрела групе службеника, које су се враћале. Рекли су ми да се и ја вратим, јер кризни штабови не дозвољавају никоме улазак. Нисам послушала. Зазвонила сам и отворила су два непозната човека. Рекли су да нико не може да уђе... Питала сам због чега и докле ће то бити. - Такво је наређење и до даљњег, званично су нагласили. Стајала сам на вратима у недоумици. Власт је власт, мислила сам, мора да се слуша, до даљњег, као што су ми рекли. У холу се појавио младић средњих тридесетих година. Погледао ме и рекао оној двојици: - Нека уђе. Они су га подсетили на наређење, а један је питао и зашто. Одговор је био кратак и неочекиван: - Зато што је то моја наставница. Нисам га препознала док се није представио. Био је то, пре двадесет година, један немирко кога сам стављала у прву клупу да ми буде на оку. Тај необичан сусрет сам доживела и као неку своју победу. Жао ми је данас што се деца не друже као раније генерације, што мало времена проводе у игри, што немају радно васпитање, што траже ''пријатеље'' у виртуелном свету, а то је лажно и често опасно. Лично ми је жао, може да буде и смешно, што немам возачку дозволу. То сматрам једним у низу разних неуспеха. ЦИЦ – Гост сте на ,,Бранковим“ приредбама поводом Дана школе. Како се тада осећате? Да ли се у Вама јави понос што сте један део себе уградили у ову школу која и дан-данас спада у водеће у граду?

На приредбама уживам, а истовремено мислим на сав онај претходни труд наставника и ученика, на време које је уложено за тај уметнички доживљај. Јако сам задовољна што је ОШ „Бранко Радичевић'' данас савремена школа са високо стручним кадром, добрим ученицима и завидним резултатима, што на старо додају ново и сигурно корачају ка врху. На врху су најјачи ветрови.

24


25


17. децембар 2014. ПРОМОЦИЈА РОМАНА ,,ЗМАЈЕВИТО ВРЕМЕ“ - „Бранковцима“ је у госте дошла

Татјана Ђурић, ауторка романа „Змајевито време“. Она је иначе по професији учитељица и ради у ОШ „Васа Пелагић“ у Падежу. Промоцији овог занимљивог романа присуствовали су ученици млађих разреда из матичне школе и подручних одељења. Овом приликом вам дајемо кратак приказ романа и препоручујемо да га обавезно прочитате. „Спој савремене авантуре и фантастике, јужнословенске митологије, паганства и хришћанства, роман „Змајевито време“ је надасве топла, динамична и занимљива прича о дружењу и одрастању. Весна и Огњен су једанаестогодишњаци који лето проводе код баке Луне на планини Јастребац, надомак Крушевца. Овога лета, Весна сазнаје да није „обична“ девојчица, већ Кључарка чији је задатак да држи под контролом Девети Земљин Прстен, затвор за зла митолошка и натприродна бића. Огњен постаје њен верни пратилац и заштитник... Појава младе змајице Пратиље Кодадиље деци дефинитивно окрене живот наопачке...“

29. децембар 2014. НОВОГОДИШЊА ПРИРЕДБА ЗА БУДУЋЕ ПРВАКЕ - Традиционална

приредба за будуће ,,Бранкове“ ђаке прваке одржана је и ове године. Малишане и њихове родитеље најпре је поздравио хор, затим им се обратила директорка школе Дијана Китановић и свима пожелела пријатан боравак у будућој школи. Након тога их је препустила мајсторијама старијих „Бранковаца“, ученика четвртог разреда, који су предвођени својим учитељицама Снежаном Стајковић и Славицом Спасић извели представу и плесну тачку. Представу „Потрага за Деда Мразом“ извели су ученици четвртог разреда подручног одељења школе у Дедини по тексту и режији учитељице Снежане Стајковић. На крају програма будуће прваке и њихове родитеље, изненадила је учитељица Славица Спасић поклонивши им пињату, којој су се веома обрадовали.

26

Д Е Ц Е М Б А Р

У Б Р А Н К У


Д

30. децембар 2014. НОВОГОДИШЊА ЖУРКА -

Традиционална новогодишња журка у „Бранку“ није изостала ни овај пут. Весеље је почело током великог одмора, а добра забава се наставила и након часова. Новогодишња журка је изведена у организацији Ђачког парламента, a за најбољи штимунг били су задужени Војислав Николић 7/3 и Сава Јовановић 7/3 који су својим избором музике натерали све присутне на ђускање. Журки је претходило кићење јелке и уређивање паноа у ходнику. Овогодишњу забаву употпунио је вашар на коме су се продавали најлепши украси за јелке и најукуснији колачи. Сав приход од вашара биће утрошен на куповину нових књига за библиотеку. Уз најлепше жеље за Нову годину, жељно очекујемо нове наслове на нашим полицама. СНЕЖНИ ПЕИЗАЖИ У “БРАНКУ”

27


28


29


” М И В О К Н А Р Б “ а с У Ј М В Р О Е К И Н ИНТ Е Ч У М И К С В А С О Т СВЕ ЦИЦ – Да ли си очекивао да овогодишњи Светосавски ученик будеш баш ти?

Павле: Бити светосавски ученик је велика част и један од највећих успеха у школовању и јако је тешко доћи до тог признања. Знао сам да ће конкуренција бити врло јака, али сам дубоко у себи веровао да ја то могу да постигнем.

На крају стазе дуге осам година

ЦИЦ – Да ли је било тешко постићи резултате који су ти омогућили да добијеш ово значајно признање?

Павле: Јако тешко, пуно времена проведеног у учењу, одрицања, труда, али када постоји жеља за нечим све то прелази у резултате и доводи до једне овако велике награде. ЦИЦ – Колико је теби и твојој генерацији битна школа, колико је битно бити добар ђак? Чини се да је данас мало оних ученика који се својски труде да постигну успех у школи, више је оних просечних или оних кији лако одустану. Шта ти мислиш о томе?

Павле: У већини случајева јесте битна школа. Пуно мојих другова се труде да буду што бољи. Са друге стране, увек постоје они којима учење и школа нису толико драги, већ су им битније игрице и сурфовање по интернету. Да таквих ученика буде што мање потребно је ширење свести о правим вредностима овог живота, да интернет није све што постоји, да постији свет ван монитора и мобилног телефона, да је знање моћ, а знање се стиче у школским клупама, а не на фејсбуку. ЦИЦ – Како си успео да организујеш свој рад везан за школске обавезе и колико си времена имао за активности ван школе или неки свој хоби?

Павле: Јако је тешко све укопити. Тенирам пливање, и врло сам успешан, увек се нађе времена и за тренинге и за учење. Мада, школа је увек на првом месту и никада не дозвољавам да школа трпи због других активности. ЦИЦ – Ученик си осмог разреда и ускоро одлазиш из ,,Бранка“. Какав ћеш утисак понети и кога ћеш од наставника памтити?

Павле: Основна школа је један јако леп период у мом животу. Радо ћу се сећати дружења, екскурзија, али и часова код неких наставника. У најлепшем сећању ће ми остати наставници који су ми пружали и највећу подршку. Моја разредна, Маријана Стевановић, професор билогије, Милан Булатовић, професорке српског језика, Зорица Гајић и Снежана Вујиновић, али и остали наставници и чланови колектива.

ЦИЦ – Да ли си у току досадашњега школовања успео да оствариш све своје могућности или си негде могао и више?

Павле: Нажалост, нисам успео у свим својим интересовањима да постигнем успехе, јер време је главни фактор који утиче на то, времна је мало да бих се спремио за сва такмичења и све ваннаставне активности. ЦИЦ – Који су твоји планови за даље школовање? У коју би средњу школу отишао?

Павле: Планирам да упишем Гимназију, мислим да је то добра одскочна даска за мој даљи рад. Привлаче ме природне науке и одлично ми иду, мислим да сам ту пронашао себе. ЦИЦ – Да ли твоја размишљања иду и даље у будућност и како видиш себе за десетак година?

Павле: Искрено, мислим да је прерано да о томе размисљам и никада се не зна шта ће бити за десет година, можда себе видим као професора неке природне науке, то ме привлачи и то ме испуњава.

ЦИЦ – Када би на крају школске године у име своје генерације морао да одржиш говор, шта би рекао?

30

Павле Јовановић

Павле: Прво бих желео да се захвалим свим наставницима, нашој директорки, али и свим родитељима, свима вама који сте у нас, у нашу генерацију уложили свој труд да нас изведете на прави пут, и будите сигурни да то није било узалуд; наше понашање и не даје такав утисак, али верујте ми, бићете поносни на нас, јер ми смо ваша будућност, и свесни смо тога, свесни смо да је на нама велика одговорност, али доказаћемо да смо вредни терета који нам је дат.


Интервју са “Бранковим”светосавским радником

Драгиша Стајковић Гале школски благајник

Н

аграда за Светосавског радника школе за школску 2014/15. припала је Драгиши Стајковићу, школском благајнику. Тако су одлучиле његове колеге. А разлога је било пуно...

ЦИЦ – Да ли сте очекивали да баш Ви будете ,,Бранков“ Светосавски радник? Гале: Искрено, не. Толико је добрих колега који изузетно раде да сам стварно био пријатно изненађен одлуком Наставничког већа. ЦИЦ – Како сте се осећали када Вам је то саопштено? Гале: Наравно,срећно и изузетно поносно. Добити признање од стране људи са којима радите је веома велика ствар. Нико вас не познаје тако добро као они из вашег најближег окружења тако да и ова награда самим тим,добија на тежини. ЦИЦ – Шта мислите, зашто је избор пао баш на Вас? Гале: Свих ових година, а радим већ пуних 20, трудим се да испоштујем сваког свог колегу, родитеља,ученика или било коју другу странку са којима сам у контакту приликом обављања посла. Свако је личност коју треба уважити почев од збуњеног „ђака-првака“ до неког „посетиоца“ из Министарства. Очигледно је да су колеге то препознале у мом раду. ЦИЦ - И Ви сте били ,,Бранков“ ђак, ,,Бранково дете“, сада сте овде радник. Која Вас сећања вежу за ову школу? Којих се наставника сећате? Гале: За нашу школу сам „везан“ скоро 30 година.Као ученик у њој сам провео најлепше дечачке тренутке. Само подсећање на имена наставника:учитељице Олге,наставника Рајка, Љубице, Мире, Босе, Ћире, Каровића и осталих сјајних људи и педагога у мени покрећу најлепше емоције. ЦИЦ - Сазнали смо да сте били један од најбољих ученика (можда и најбољи) у својој генерацији? Колико је Вама тада то било важно? Гале: Био сам ђак генерације која је завршила основну школу 1980-те године. То ми је био велики мотив за даљи живот. И сада ми је пуно срце када се сетим тога.Поносан сам на то и данас. ЦИЦ - Које сте предмете волели и у којима сте постизали највећи успех? Гале: Обожавао сам историју, математику, физику и наравно физичко. Имам пуно диплома остварених из ових предмета. ЦИЦ - Једна од Ваших великих љубави био је спорт.Којим спортом сте се бавили и какву је улогу имао спорт у животу Ваших вршњака, Ваше генерације? Гале: Спорт је за већину мојих вршњака био све.Лопта се котрљала и пре и после часова, за време одмора,викендом. Чини ми се да је то за ове садашње генерације непојмљиво. Иначе за школску екипу сам наступао у кошарци, фудбалу, рукомету, одбојци... Највећи успех постигла је моја генерација у кошарци када смо били трећи у региону. Ван школе играо сам 15 година фудбал у „Борцу“ из, наравно, Бивоља. ЦИЦ – Како се дружила Ваша генерација и да ли је данашњој деци ускраћено нешто од лепоте тадашњег дружења? Гале: Било је пуно другачије него сада.Наравно,времеска дистанца од 40-так година то и подразумева.Много времена смо проводили у школи и око ње.То је онда било нормално. Није било компјутера, мобилних, фејсбука. Школске игранке, журке на рођенданима, али никако изласци после 11 увече. Спортски турнири, биоскоп, понеки концерт - тако је то било онда. ЦИЦ – Када сте почели да радите, у колективу сте затекли пуно својих бивших наставника. Како су Вас прихватили? Гале: У почетку ми је било јако незгодно,необично али су ми сви ти дивни људи пуно помогли да врло брзо постанем само „један од њих“. ЦИЦ – Посао благајника је доста одговоран. Како се носите са том одговорношћу? Гале: Чини ми се да ми за сада“добро иде“.Поред ових „новчаних“послова обављам и административне послове. Тај део посла,углавном са ученицима ми је и најомиљенији и најлепши. ЦИЦ – Да ли сте, док сте седели у ,,Бранковим“ клупама, уопште размишљали да ћете се бавити овим послом? Гале: Овим послом не, али маштао сам да будем наставник историје или физике. Нажалост или на срећу за ученике овај сан се није остварио. ЦИЦ – Пошто испуните своје обавезе и ,,затворите касу“, чиме волите да се бавите у слободно време? Гале: Пратим спорт страсно.Велики сам навијач Звезде. Обожавам природу и сваки слободни тренутак користим да идем на пецање.То ми је хоби за цео живот. ЦИЦ – Да морате да представите школу некоме ко долази са стране, шта бисте рекли оњој, о њеним ђацима и наставницима и о школском животу уопште? Гале: Ми „Бранковци“ смо јединствени.Ко није члан наше „дружине“ тешко то може разумети.Ко се једном „зарази“ нашим „вирусом“ било као ђак или запослени увек остаје веран школи. Бити део те приче је печат за цели живот. Дођите и уверите се. Радо ћемо вас примити.

31


24. јануар 2015. СВЕТОСАВСКА ПРИРЕДБА У ,,РОДИ“ - У свим ,,Рода“ центрима

27. јануар 2015. СВЕТОСАВСКА ПРИРЕДБА У ,,БРАНКУ“ - Као и сваке године почетак другог полугодишта обележила је прослава школске славе Светог Саве. И ове године је 27. јануара у ,,Бранку“ било свечано. Приређена је приредба којој су присуствовали чланови колектива, бројни ученици са родитељима, као и велики број наших бивших ђака и представника локалне самоуправе. Присутне госте поздравила је директорка Дијана Китановић након чега се приступило обреду сечења колача. Овогодишњи колачар је био наш учитељ Станко Симић. Колач је од учитеља Станка примила наставница биологије Марија Костић која ће бити домаћин наредне године. Како налаже традиција, и ове године награђени су најбољи ђаци сваког одељења. Уручене су и две специјалне награде: Филипу Рогићу 6-2 и Драгани Радисављевић 5-1 за најбољи успех у овом полугодишту. Такође, поздравили смо и Павла Јовановића, ученика осмог разреда, који је наш Светосавски ђак. Павле је заједно са осталим Светосавским ђацима крушевачких основних и средњих школа награђен и на свечаном пријему у Мозаик сали Градске управе. Ове године је по други пут додељена и награда за Светросавског радника године, а награду је примио Драгиша Стајковић – Гале. Дивну приредбу припремила је учитељица Снежана Стајковић са ученицима из Дедине, а распеваним хором руководила је учитељица Ана Момировић.

32

широм Србије 24. јануара 2015. организовано је дружење ученика из више основних школа. Tако је било и у Крушевцу. У програму посвећеном нашем просветитељу Св.Сави учествовале су три школе, “Бранко Радичевић”, “Драгомир Марковић” и “Ј. Ј. Змај”. Деца су се лепо дружила и забавила. Програм је обухватао наступ школских хорова и извођење представа које су својом тематиком везане за живот и дело првог српског архиепископа. Ученици су имали прилике и да се такмиче у лепом цртању. Све школе као награду за учествовање добиле су по пакет Меркаторових производа. На овом занимљивом такмичењу наша ученица Исидора Костић из 3-1 освојила је друго место у лепом цртању и пригодну награду.

Ј А Н У А Р

У Б Р А Н К У


28. јануар 2015.

У ПОСЕТИСАВЕЗУ СЛЕПИХ КРУШЕВАЦ - Ученици 4/3 разреда

ОШ “Бранко Радичевић” из подручног одељења у Дедини су посетили Савез слепих Крушевац, са својом учитељицом, Снежаном Стајковић. Ученицима је презентовано Брајево писмо, говорни софтвер и остала помагала, као и животне приче присутних чланова организације, а све у циљу рушења предрасуда према лицима оштећеног вида. Радозналим четвртацима се посебно допало ово дружење.

31. јануар 2015. ЛИКОВНА РАДИОНИЦА ”СВАКА ЦИГАРЕТА СМЕТА” - Завод за јавно здравље Крушевац у

сарадњи са Превентивним центром и Патронажном службом Дома здравља Крушевац организоваo је 31. јануара 2015. године ликовну радионицу ”Свака цигарета смета” за ученике виших разреда. На конкурс је пристигло много радова ученика који су кроз своје цртеже приказали штетност дувана и цигарета. Сви радови су изложени у холу школе, а аутори три најбоља рада су посебно похваљени и награђени. 1. место – Давид Живић 7-3 2. место – Миона Димитријевић 8-1 3. место – Анђела Аврамовић 6-1

33


ћи ли

а

“Оштр о

перце ”и

“Чи т

Суочавајући се са проблемом неписмености и неразвијености културе читања, наставници посежу за разним активностима које ће децу вратити читању. Пре неколико година тако су настала два велика пројекта, најпре као школски, да би се наредне године развили у општински, а потом и у национални, али и међународни пројекат. Реализаторке „Оштрог перца“ су ове године позвале све школе да им се придруже у обележавању јубилеја Данила Киша и Бранка Ћопића. Октобра 2014. године прикључили смо се националном пројекту „Оштро перце“, који су осмислиле и који воде професорке српског језика, Слађана Галушка и Анђелка Танчић. Ушавши у пројекат, добили смо разне задатке, који нису пуко препричавање и репродуковање чињеница из дела. Задатак који је пред нама постављен додатну тежину има и у томе што обележава две важне годишњице, годишњице рођења двојице великих писаца. Пројекат је за циљ имао покретање креативности код наших ђака, изношење ставова, стицање нових знања на занимљив начин. Припремајући се за рад на пројекту, сазнали смо да постоји још један сличан пројекат, који би нам пружио додатна знања и забаву, то је пројекат професорке српског језика, Маје Радоман Цветићанин, који поносно носи име „Читалићи 2015“ прикључили смо се и дружини „Читалића 2015“. Такође, важан и велики пројекат коме смо се прикључили за циљ је имао подсећање на Ћопићев лик и дело на веома креативан начин, уз писање писама, песама, прича, разгледница, позивница. Пројекат „Читалићи 2015“ је прерастао у међународни пројекат јер су се породици „Читалића“ прикључиле школе из дијаспоре. Обавезе смо поделили међу разредима, најмлађима је припао задатак да направе сликовни речник везан за неко од дела Бранка Ћопића. Другацима је припао задатак да поред уредних дневника које воде, направе еке т о и још и разгледницу или позивницу инспирисане делима Бранка л б и Ћопића. Трећаци су се показали као најкреативнији и најревноснији. б ” е Тим од осморо трећака прочитао је убедљиво највећи број дела, в о к написали су приказ за роман ИК „Одисеја“, који смо добили на поклон н а р када смо се прикључили пројекту. Роман „Вера, Ника и њихових “Б з седам бака“ био је почетак критичког писања ових малених, надарених ии т уметника. Након писања приказа, низале су се приче које је инспирисало с о в дело Бранка Ћопића. Поред уредних и дивних дневника, обавеза трећака Но било је и писмо у име једног од ликова из дела Бранка Ћопића. Креативност трећака се показала и у прављењу сликовнице за коју нам је инспирација било дело „Болесник на три спрата“. Прављење сликовнице нам је послужило као инспирација за мини представу коју смо приредили првацима, комбинујући песму „Болесник на три спрата“ са песмом „Ишли смо у Африку“ Љ. Ршумовића. Све то смо уз костиме и макете представили на часу енлеског наставника Игора Радосављевића, који нам је помогао и научио прваке како да речи које се јављају у нашој представи прваци изговоре на енглеском језику. Четврти разред се бавио писањем приказа романа „Једно другом до увета“, док је пети разред писао о роману „Џукац куцов“. Шестаци су се бавили писањем приказа романа „Трагом џиновског лењивца“, али и илустрацијом истог романа. За роман „Трагом џиновског лењивца“ освојили смо и награду, Анђела Аврамовић 6/1 добила је истоимени роман као награду за најбољи ликовни приказ романа. Седмаци су се бавили правим тинејџ романом „Бебе од брашна“, док су се осмаци бавили митологијом и романом „Соломонов прстен“. Сви ученици су имали прилику да се опробају у цртању портрета Данила Киша и Бранка Ћопића, а као најбољи рад, очекивано, било је дело „Бранковог Пикаса“, мајстора ликовне уметности, Давида Живића 7/3, који је насликао портрет Данила Киша. Како се ближимо завршетку пројектних активности, прве недеље марта обележили смо јубилеј двојице песника уз пригодни рецитал и такмичарски квиз, са неколико занимљивих радионица. А круна свих дешавања, биће тест „Читалићи 2015“, републичко такмичење у разумевању прочитаног, које ћемо одржати 2.4.2015. године, када се завршава и „Оштро перце“. Пред нама су дивни радови наших вредних ђака, као и химна за коју је текст приредила наставница Тамара Милутиновић, а музику наставница Радмила Почанић, песму је отпевао хор нижих резреда „Бранковци“ под вођством учитељице Ане Момировић. Тамара Милутиновић, професор српског језика и књижевности Библиотекар ОШ „Бранко Радичевић“

а ћ ли

х и дн

а ц ер

а т Чи

е р в

п а

р т ш

О

Читалићи 2. разред

34

Читалићи 3. разред Анђела Аврамовић 6/1


Приказ романа „Џукац куцов“ Данијела Пенака „Џукац куцов“ Данијела Пенака је роман намењен деци од осам додванаест година.У тридесет и девет различито насловљених,али повезаних прича,пратимо живот пса луталице од рођења до,по живот живот опасних авантура. Аутор је гледао на живот очима псића чија је судбина била предодређена. Рођењем је добио пасји живот.Свашта је преживљавао:дављење,живот на депонији,сусрете са шинтерима,смрт Гараве Њушке,улични живот,живот са људима,али и људску охолост и одбацивање.Био је сурово напуштен у недођији,али су му интелигенција и добар њух помогли да се извуче из сваке ситуације. Није био пожељан пас,јер није био леп, али је умео да цени пријатеље и сваку врсту љубави која му је пружана. Људи су покушавали да га дресирају, али је он на крају успео да дресира своју вољену Јабучицу и њену породицу. У низу Куцовљевих авантура оживљава пред нашим очима животињски свњт са свим својим врлинама и манама. Људи су у очима животиња сурови, охоли, хировити, тако да се стиче утисак да је свет животиња праведнији и пожељнији од људског. Писац често упоређује људски и пасји живот. Ипак, роман се завршава главом која је насловљена „Живела будућност!“, оптимистичним виђењем односа човек аи пса у коме по писцу побеђује пас. „Џукац Куцов“ је роман пун узбуђења, патње, пожртвованости, упорности јаких осећања, али и мудрости и поука која нас оплемењују и која се памте. Магдалена Крстев 5/1 Најхрабрије перце ОШ“Бранко Радичевић“

Богатишић, змај и Сима Био једном један мали змај Сима. Био је много сиромашан. Једног дана Сима је ишао да проси. Пролазио је једног дана неки богаташчић и рекао је да се склони и да не прља крај. Смејао му се. Дечак је тужно пустио сузу, када је кренуо ка кући, која је била веома далеко од града, на путу је срео змаја. Тај змај је био веома добар. Дечак му је постао најбољи пријатељ, змај га је поштовао и испуњавао му жеље. Дечак се обогатио уз змајеву помоћ. Једног дана безобразни дечак је угледао Симу у новом оделу како помаже баки и како просјаку даје новац. Богаташчић је почео да се смеје. Сима је питао зашто се смеје, а он је рекао да не треба помагати прљавим просјацима. Сима се сетио како да Богаташчићу покаже да није у праву. Гурнуо га је према бари, он се оклизнуо и пао је у бато. Био је прљав и уплашен, звао је у помоћ. Нико није прилазио, а Сима му је рекао: „Ето, нико неће да ти помогне јер си прљав, блатњав... Зар ниси рекао тако?“. Богаташчић је устао, скинуо блато са себе, и дао просјаку новац. Сима се смејао и рекао да је то добро дело, то што је помогао просјаку. Тада су постали добри пријатељи. Мина Крсмановић 3/1

Вера, Ника и њихових седам бака Говори се о Вери, Ники и њиховим родитељима. Вера и Ника су најбоље другарице, и желе да споје своје родитеље, јер једна од њих нема маму, а друга тату. Вера и Ника су другарице из одељења које тренирају гимнастику. Пролазе кроз разне авантуре како би их спојиле, на крају успевају. Мама Црна и тата су се венчали, а Вера и Ника су на крају имале седам бака. Баке и унуке су смешне и воле се међусобно, а мама и тата су заљубљени. Вера и Ника су лепе девојчице, носе репиће, слатке су и сналажљиве.

Роман о Вери и Ники је веома занимљив, весео и леп. Брзо сам га прочитала и уживала сам у њему. Много ми је драго што су Вера и Ника пронашле своју породицу и што мама Црна сада има мужа који се зове Гавранчић. Свидело ми се то шт су Вера и Ника најбоље другарице, које тренирају гиманстику и што су имале идеју да споје своје родитеље, и то им је успело. Занимљиве су и њихове баке, имају их седам као и дека кога су добиле помоћу огласа. Роман ми се свиђа јер је крај приче веома срећан.

Мина Крсмановић 3/1

Софија Радосављевић 3/2

35


“БРАНКОВА” БИБЛИОТЕКА

Листајући годину за нама, сећамо се... „Три дана немој читати књиге и твоје ће речи изгубити лепоту ...“ У години за нама оплеменили смо нашу библиотеку, како ентеријер, тако и сам садржај на полицама. Сматрам да је година за нама била успешна, али да свакако можемо и треба да будемо још успешнији. Након великог реновирања којим смо се бавили на крају претходне школске године, укључили смо се у два пројекта, како би побољшали наш рад, стекли нове идеје и познанства. Што се самог реновирања тиче, оно је плод тимског рада у који су укључене многе колеге. Простору у коме ради библиотека, сјај и пријатност дали су домари који су окречили зидове и направили намештај, као и наше помоћне раднице које су офарбале полице и које и сада одржавају беспрекорни изглед у библиотеци. Брижљиво слагање књига на полицама дело је више колегиница, а читав амбијент је плод маште креативног тима. Резултат свега тога јесте пријатан простор у коме сада радимо и стварамо, у чему бескрајно уживамо.

Септембра 2014. године дочекали смо нове прваке у новом, уређенеом простору школске библиотеке. Са одељењима првог разреда и њиховим учитељицама дружила се библиотекарка, Тамара Милутиновић, док су се прваци служили бомбонама и радовали се украсима од папира, представљали су се мали рецитатори, будући корисници библиотеке. Такође, септембра 2014. године формиран је и Клуб љубитеља књиге који је обележио Међународни дан писмености и Европски дан језика. Већ у октобру, представили смо школу на сајму издаваштва Расински цвет, излажући наше школске часописе. Као и претходне године, и ове године наставили смо акцију доделе Читалачке значкице и Читалачке значке. У септембру ту ласкаву титулу највреднијег читоаца понели су: Петра Милошевић 2/1, Павле Милошевић 2/1, и Миона Стајковић 2/1.

Октобар у библиотеци обележила је и Дечја недеља поводом које су чланови Клуба љубитеља књиге у сарадњи са учитељицама и наставницима организовали први Дечји вашар. Вашар је одржан 8.октобра, а на штандовима су се нашли обележивачи који су продавани по симболичној цени, а сав приход био је намењен куповини нових наслова за библиотеку. У октобру смо се прикључили и пројектима „Оштро перце“ и „Читалићи“ о којима ћете у наставку читати детаљније. Октобарске значкице припале су: Петру

36

Здравковићу 1/1, Лани Јанић 2/2 и Павлу Милошевићу 2/1.

Новембарску значкицу освојили су прваци, којима је децембар био месец у коме су први пут позајмили књигу из школске библиотеке. Прво место припало је Немањи Степановићу 1/1, друго Мајди Ђорђевић 1/1, док су треће место поделиле Јована Вулић 1/1 и Анђелија Радивојевић 1/1. У новембру смо добили и сајт библиотеке (bibliotekabrankorks.weebly.com/), на ком се можемо информисати о активностима библиотеке. Децембарски дани су нас инспирисали да се организујемо и још једном направимо вашар, овог пута, продавани су колачи и новогодишњи украси, а сав приход је утрошен на куповину нових књига. Највредија одељења била су оба одељења трећаг разреда на челу са учитељицама Мирјаном Миленковић и Светланом Јовановић, као и одељење друго два учитељице Иване Вучковић. Децембарска значка носи посебну драж јер је додељена на родитељском састанку, те су њени носиоци додатно похваљени, а то су: Лука Лазаревић 1/1, Исидора Радосављевић 1/2, која је друго место поделила са другом Димитријем Бићанином 1/1, а треће место заузео је Вукашин Ђорђевић. У јануару значкицу нисмо доделили због малог броја наставних дана.

Фебруар је месец у ком покрећемо традиционалну акцију „Поклони књигу библиотеци“. Претходне године се нашој акцији одазвао велики број издавачких кућа, које су нам донирале нове наслове. Надамо се да ће до краја ове акције, која се завршава Даном школе, пристићи подједнако велики број дивних наслова који ће се радо читати. У фебруару ове године у гостима нам ја била ИК Лагуна. Фебруарску значкицу су освојили: 1. место Софија Радосављевић 3/2, 2. Место Исидора Радосављевић, треће место су поделиле Тодора Чубоновић 1/2 и Јована Качаревић1/2 .


Бранко Ћопић Бранко Ћопић рођен је у Хашанима, Босанска крајина, 1. јануар 1915. године, преминуо је у Београду, 26. марта 1984.године био је српски и југословенски књижевник. Основну школу је завршио у родном мјесту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, њемачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота. Бранко Ћопић рођен је у селу Хашанима под планином Грмечом, у исто време, када његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац. Ћопић је, заједно са млађим братом и сестром, остао да живи поред мајке Соје, деде Радета и стрица Ниџе. Прва прочитана књига била му је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године. Већ као студент афирмисао

се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем. После рата неко време је био уредник дечјих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања. Његов стан у Београду, улица краља Милана 23, у ком је живео од 1972. до смрти, поклонио је САНУ. Ћопићева прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.

37


Данило Киш (1935-1989) Осамдесета годишњица од рођења српског постмодернисте

Данило Киш је рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, Црногорке. Презиме његовог оца је у моменту када се родио било Кон, али га је Едуард променио у Киш. До 1942. године је живео са родитељима у Новом Саду, где је започео основну школу, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одласка Даниловог оца у Аушвиц, 1944. године, са остатком породице се преселио у Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент у генерацији дипломирао на катедри за општу књижевност.

и „Мансарда“. „Роман Башта, пепео“ је прво значајније прозно дело Данила Киша, објављено 1965. године у Београду. Настало је за време његовог боравка у Стразбуру, где је радио као лектор за српскохрватски језик од 1962. године до 1964. године. У то време настали су и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноове „Стилске вежбе“ и песме Ендре Адија. Књига прича „Рани јади“, објављена је 1970. године у Београду и представља зачетну књигу Породичног

Киш је био ожењен Мирјаном Миочиновић, а након развода од ње, Аутор: Сандра Ђонић 8-2 Аутор: Давид Живић 7-3 живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Умро је 15. октобра 1989. у Паризу, циклуса. Роман „Пешчаник“ објављен је где се једно време и лечио. Сахрањен је у 1972. године и добио је НИН-ову награду Београду у Алеји заслужних грађана на коју је неколико година касније Киш вратио. Новом гробљу. Киш је своје прве радове је објавио 1953. године још у време студентских дана, то су били: „Опроштај с мајком“, „Сјутра“. – „Пјесма о Јеврејки“, „Одјек из дјетињства“, „Сусрет с мајком у јесен“, „Крају мог детињства...", „Записи на листу“ и „Црвени бик“. Као студент, објављивао је и песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у Видицима. Кишов први роман, „Псалм 44“, настао је 1955. године, а потом и Мансарда, 1960. године. Његова прва објављена књига садржи у једном тому романе „Псалм 44“

38

Исте године је објавио збирку есеја „Поетика“. Као лектор за српскохрватски језик, Киш је радио на Универзитету у Бордоу 1974. године када је изашла друга књига збирке „По-етика“ (интервјуи). „Гробницу за Бориса Давидовича“ чине седам поглавља једне заједничке повести, а објављена је 1976. године у Београду и Загребу. Крајем те године почели су напади на књигу, наводно због плагијата. Напади трају месецима. После краћих полемичких одговора 1977. године Киш је написао „Час анатомије“. Исте године,


Мансарда - опис занимљивог лика

за „Гробницу Бориса Давидовича“ добио је награду Иван Горан Ковачић. Есејистичкополемички спис „Час анатомије“ објављен је 1978. године. Годину дана касније, за ту књигу је добио награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живео је у Паризу и четири године је радио као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш је 1980. године добио француску књижевну награду Grand aigle d`or de la ville de Nice. Сабрана дела (Дјела Данила Киша) објављена су 1983. године у десет томова у Београду и Загребу. За збирку проповедака „Енциклопедија мртвих“ Киш је добио Андрићеву награду 1984. године, а 1986. године је добио награду Скендер Куленовић. Изабрана дела, проза у седам књига изашла је 1987. године у Београду и Сарајеву. Те године је добио Седмојулску награду. Годину касније, 1988. године, изабран је за дописног члана САНУ и добио је две значајне међународне књижевне награде: у Италији Premio letterario Tevere и у Немачкој Preis des Literaturmagazins. Исте године је добио и Авнојеву награду. Амерички ПЕН доделио му је 1989. године награду Bruno Schulz Prize. Данило Киш је умро у Паризу 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Београду по православном обреду. Ове године се обележава осамдесет година од његовог рођења.

Мени се највише допао лик самог наратора. С обзиром на то да се први пут срећем са оваквим делом као што је „Мансарда“ на мене је наратор романа оставио велики утисак. Сматрам да је у некаквом, бунилу, као да је са оне стране, што се и примећује јер шета кроз дело из догађаја у догађај. Многи његови описи су приказани у форми његовог виђења света и околине (јер жели да прикаже ствари у што негативнијем издању). Мислим да је незадовољан собом, и својим животом, јасно се виде и ти његови самоубилачки моменти где запада у кризу, али упркос свему увек се снађе и изађе као победник. Он је једна романтична душа која понекад сакрива своја осећања.Врло је речит и паметан,једaна велики поета. Жели да људима прикаже светлост његовим очима.Заљубљиве је природе,али мислим да није џентлмен. Један веома хаотичан лик, чије мисли и осећања се мењају кроз дело из минута у минут. Понекад ми се учини да не могу да га испратим. Милица Стојковић 7/2

Мансарда - Мудре изреке „ Ко тихо пије тај се тихо и убије.« »Такав је живот. Шчепа човека за душу, не да му да дише.“ Издвојила: Славица Николић 7/2

У нашој школи годишњицу Киша обележавамо учешћем у пројекту „Оштро перце“ за који су ученице седмог разреда написале два приказа о једном од првих романа Данила Киша, роману „Мансарда“.

39


10. фебруар 2014. ПРИРЕДБА У „ДОМУ ЗА СТАРЕ“ ПОВОДОМ ПРАЗНИКА „СРЕТЕЊЕ“ - У сусрет празнику „Сретење“ ученици

млађих разреда су осмислили и припремили приредбу за наше старије суграђане у жељи да им улепшају овај дан. У припреми и извoђењу приредбе помогла им је учитељица Ана Момировић. Својим гостовањем у „Дому за старе“ успели су да разгале срца свих присутних.

Ф Е Б Р У А Р

У Б Р А Н К У 40


Ф

21. фебруар 2014. МЕЂУНАРОДНИ ДАН МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА - На Дечијем одељењу Народне

библиотеке у Крушевцу одржан је колаж програм поводом обележавања Дана матерњег језика у којем су учествовали и ученици млађих разреда наше школе. Они су овом приликом могли да чују и науче нешто о дану који се обележава, али и да се дивно забаве и чују и друге језике. Програм су припремила библиотекари са Дечјег одељења и Александра Лукић, професор српског језика из ОШ “Наде Поповић“.

Поводом Међународног дана матерњег језика поклањамо вам бајку наше ученице Нађе Ристић. УОБРАЖЕНА ПРИНЦЕЗА

Некада давно у једном краљевству живела је прелепа принцеза. Имала је дугу црну косу, крупне плаве очи и није било мушкарца у краљевству који би јој одолео. Принцеза је била много уображена због своје лепоте. Понашала се као да цео свет постоји само због ње. Сваког ко би јој пришао дрско би терала од себе, јер је мислила да нико није довољно леп да би заслужио да буде у њеном друштву. Једног дана, док је шетала шумом, чула је прелепу песму. Очарала је лепота гласа који ју је певао. Угледала је ружног младића, пришла му је и отпочела разговор са њим. Била је захвална Богу што је пронашла неког са ким јој је пријало да прича. Младић јој је био занимљив и што су дуже причали, све се више заљубљивала у њега. Међутим, принцеза је тек касније схватила да је младић слеп и да не може да види ни њену лепоту, ни било шта друго. Растужила се, заплакала је, загрлила је младића јако и коначно схватила да није све у лепоти. У том тренутку младић је прогледао и рекао је принцези да је и он принц, кога је чаробница зачарала и одузела му вид, јер није хтео да је ожени. Вид је могао да поврати само када га нека девојка искрено заволи. Дуго су се грлили и плакали од среће. Принц и принцеза су се венчали и живели срећно до краја живота. Нађа Ристић 2/2

41


ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ ЛИНГВИСТИКЕ

ДА ЛИ ЗНАТЕ. . . ВЕТУ СУ С А Н И Ц И З Е ... КОЈИ Ј ЕНИЈИ? Њ А Р Т С О Р П С НАЈРА земље.

Према процени лингвиста, у свету постоји између 5 000 и 7 000 језика. Поуздано се не зна колико који језик има говорника. Неки језици имају тако мали број говорника да су на прагу изумирања. Ипак, није тешко одредити који језици су најраспрострањенији на свету ако се узме у обзир број нација и држава које говоре одређени језик.

Т

ако би на првом месту био КИНЕСКИ (МАНДАРИНСКИ) за који се процењује да има око 1,5 милијарди говорника само у Кини, док је тај број далеко већи ако се посматра цео свет. Овај језик има своју стандардизовану (званичну) верзију, али и велики број међусобно доста различитих дијалеката. Спада у један од најтежих језика у свету, сједне стране због изговора (једна реч може да се изговори на четири начина), а са друге због знаковног писма које има чак 45 000 знакова од којих се редуцирањем данас користи 36 000. За нормално комуницирање и читање дневних новина довољно је познавати 3 000 идеограма тј. знакова. Сматра се да је кинеско писмо најдуже непрестано кориштен писани систем у свету. а другом месту је, наравно, ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК који се Н користи широм света. Има око 400-

500 милиона матерњих говорника и нешто више од милијарду активних говорника. Енглески језик је званично службени језик у око 54

42

РАПСКИ ЈЕЗИК је један од најстаријих језика на свету. А Говори се у Египту, Саудиској

Арабији, Кувајту, Сирији, Либану. Званичан је језику око 26 држава света. С обзиром да је на овом језику написан Куран, света муслиманска књига, уче га и активно користе муслимани широм света. Претпоставља се да је арапски језик матерњи језик за чак 500 милиона људи, али је број оних који га знају далеко већи. обзиром да је Шпанија током своје историје била моћна С окупациона земља и да је имала

велики број својих колонија у Јужној Америци, тако се и ШПАНСКИ ЈЕЗИК проширио на већи део овог континента. Због тога је шпански данас један од најчешће коришћених језика у свету и сматра се да има око 400 милиона особа којима је ово матерњи језик. После енглеског, шпански је најчешће коришћен језик у међународној комуникацији. ахваљујући Русима који живе ван домовине , а и због утицаја З некадашњег Совјетског Савеза, РУСКИ ЈЕЗИК се поред Русије користи још у неколико земаља. У те земље спадају Белорусија, Казахстан, Киргизија, Украјина. Према подацима Кембриџове енциклопедије језика, руски као први или други језик говори преко 455 милиона људи. Према подацима часописа „Language Monthly“ (№ 3 за 1997), око 285 милиона људи у свету говори руски језик, што га чини четвртим језиком по распрострањености. Од ових, око


160 милиона га зове матерњим (што га чини у том погледу седмим у свету). Руски језик је један од 6 званичних језика УН. Године 1999. проглашен је за четврти најутицајнији језик на свету. Руски језик се пише руским ћириличним писмом, алфабетом (рус. алфави́т). Савремени руски алфабет (стандардизован 1918) има 33 слова.

М

АЛАЈСАКО-ИНДОНЕЖАНСКИ ЈЕЗИК је карактеристичан за велики број острва Индонезије и Малезије. Има веома велики број дијалеката. У њему је приметан утицај санскрита, кинеског, арапског, португалског, енглеског и највише холандског језика. Стандардизован је1945. када је Индонезија стекла независност. Пише се латинским алфабетом. Процењује се да је број говорника овог језика 150 милиона. РАНЦУСКИ ЈЕЗИК је некад био главни језик дипломатије Ф и међународних односа. Иако га је сада у том погледу заменио енглески, француски се и даље прича у великом броју земаља, нарочито у бившим француским колонијама. Овај језик користи 77 милиона становника на Земљи као први језик, а 128 милиона као други говорни језик.

П

ОРТУГАЛСКИ ЈЕЗИК је службени језик у Португалији, Бразилу, Анголи, Мозамбику, Гвинеји Бисао, Зеленортским Острвима, Сао Томе и Принципе, Источном Тимору и Макау. Осим тога говори се у Португалској Индији: Гоа, Даман и Дију у данашњој Индији и у португалској дијаспори. рема неким подацима, португалски језик је са преко П 200 милиона изворних говорника

шести на листи језика по броју говорника на свету и други најраспрострањенији романски језик, иза шпанског.

ДРИЋА

ИВЕ АН И Т А Т И Ц И ЕПШ

НАЈЛ

гово чи и стила. Ње , а е р и р то јс а м лтуре Андрић је и нос српске ку ањем, о п о л а ст о п дело је м призн међународни агради, оно м и к со и в са Нобеловој н е оличеним у као трајна својина светск и данас живи десет литературе. сио пре четр о је га у се т о в и ж успе Андрићев 1975. Ипак, заувек та р а м . 3 1 , сан: да година ећи човеков јв а н и н у сп и да ја дела. м живи кроз сво се упознали са Андрићеви су а , ји а о За све оне к зним делим а л о р п е н и м м и свевременск нису, припремили смо ва а ји д о ж и за оне к х цитата. Мо ц и в го е њ х и љ неке од најбо наведу да овај Нобелова и вас управо он јомиљенији писац. на постане ваш “Целог века се лечимо од несретног детињства.” “Човека ћете најбоље упознати ако га посматрате како се понаша кад се нешто дели бесплатно.” “Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!” “И врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима.” “Има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабе.” “Имати велику снагу, физичку или моралну, а не злоупотребити је бар понекад, тешко је, готово немогуће.” “Ко чини добро, од њега се још више добра очекује.” “Ко је дуга века, тај надживи све, па и своје заслуге.” “Лепша душа дубље јеца.” “Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.”

Припремиле: Ања Атанасковић 8/2 и Тијана Јовановић 8/1

43


Each January, the entertainment community and film fans around the world turn their attention to the Academy Awards AKA The Oscars. The Oscar is an annual American awards ceremony honoring cinematic achievements in the film industry. There are various categories in this award ceremony and the winners from every category are awarded with a statue called the Oscar. The awards are first presented at the Hollywood Roosevelt Hotel in 1929. It was first televised in 1953 and is now seen live in more than 200 countries. Now, here are some things you probably didn’t know about the Oscar: • Meryl Streep holds the record for most nominations ever received by an actor (19). She has won three times. • Walt Disney holds the record for most nominations for a single person. He won 22 Oscars from a total of 59 nominations. • Meryl Streep has had the most nominations of anyone – a whopping 19. (She’s only won three times.) • Tatum O'Neal is the youngest person to win a competitive Oscar at age 10 for "Paper Moon." Christopher Plummer is the oldest winner in any acting category; he was 82 when he won for "Beginners." • Christopher Plummer became the oldest ever Oscar winner when he won the Best Supporting Actor trophy for Beginners in 2010 at the age of 82. • "Gone with the Wind" was the first color film to win Best Picture in 1939. • The first animated film to be nominated for Best Picture was the 1991 Disney film "Beauty and the Beast." • The red carpet outside the Dolby Theaters where the Oscars ceremony is held is 500 feet long. • The Oscar statuette is 34.29 cm tall and It weighs 3.8 kg. • The first award presentation in 1929. lasted only 5 minutes. • The statuette was actually named The Academy Award of Merit. • The first woman to win Best Director was Kathryn Bigelow for The Hurt Locker in 2009. • When a front-runner loses the Academy Award, there are often cries that he or she was “robbed.” But the Academy was actually robbed in 2000, when two men stole packing crates filled with 55 Oscar statuettes. All but three of the trophies were recovered after the crates were found in the trash.

Academy Awards in 2015.

31st Annual Academy Awards

44


Fe s t iva l de l la C an zon e I ta l ian a di

Il Festival della Canzone Italiana di Sanremo, o più comunemente Festival di Sanremo, è una manifestazione di musica che ha luogo ogni anno a Sanremo, in Italia, a partire dal 1951. Il Festival, giunto nel 2015 alla sessantacinquesima edizione, rappresenta uno dei principali eventi mediatici italiani, con un certo riscontro anche all'estero, dato che viene trasmesso in diretta sia dalla televisione, in Eurovisione, sia dalla radio, e ad ogni sua edizione non manca di sollevare dibattiti e polemiche. Pur essendosi susseguite continue modifiche alla sua formula, il Festival consiste essenzialmente in una competizione tra brani selezionati nei mesi immediatamente precedenti da un'apposita commissione, valutando le candidature pervenute. Tali brani, che devono essere stati composti da autori italiani con testi in lingua italiana(od anche in uno dei vari dialetti regionali italiani), vengono proposti da diversi interpreti in prima assoluta, quindi mai eseguiti pubblicamente in precedenza, pena la squalifica. Spesso il Festival ha avuto anche la funzione di selezione, tramite un'apposita commissione della Rai, dell'artista ed eventualmente del brano che farà da rappresentante dell'Italia all'Eurovision Song Contest dell'anno in corso, manifestazione istituita nel 1956 che trasse proprio dal Festival di Sanremo la sua ispirazione. La statuetta del Leone di Sanremo è il riconoscimento più prestigioso per i musicisti e gli interpreti italiani di musica leggera. Originariamente la sede della kermesse era il salone delle feste del Casinò di Sanremo, ed il periodo di svolgimento cadeva intorno alla fine di gennaio, mentre dal1977 si svolge al Teatro Ariston della città ligure (con esclusione dell'edizione del 1990 che si è svolta al Palafiori di Valle Armea, frazione del comune di Sanremo), in un periodo che, dal 1988, oscilla tra la metà di febbraio e l'inizio di marzo.

Il Teatro Ariston di Sanremo, sede del Festival dal 1977 al 1989 e dal1991, durante l'ultima serata dell'edizione 2013.

Il Casinò di Sanremo, sede del Festival dal 1951 al 1976.

PRIPREMILI: ČLANOVI SEKCIJE ZA ITALIJANSKI JEZIK i nastavnik Jelena Nestorović

45


46


47


48


49


И Ц О А Р А И ОВ ТВ ” К С Н А БР

Књиге ЉУБАВ ЈЕ...

ПУБЕРТЕТ

Када књигу отвориш, свашта маштом можеш да створиш.

Љубав је кад дрхтај осетиш у гласу Док причаш о њему. Љубав је кад ти срце лупа Кад поглед твој његов поглед сретне. Љубав је у свему.

Када књигу отвориш, забава чека те: чудесни створови, краљеви, дивови, а можда и виле две.

Љубав је кад стално желиш да га видиш, А онда поглед спустиш доле. Љубав је и кад се зацрвениш и постидиш Кад се сретнете испред школе.

Када отвориш књигу ти, свашта ћеш открити. Можда чудесну причу ил’ риму фину да заједно читамо ми.

Љубав је кад желиш да напишеш песму, Али ти не иде. Љубав је кад желиш од свих да је скријеш, Али је сви виде.

Књиге тамо, књиге амо, нађи причу да читамо.

Миона Стајковић 2/1

Александра Савић 5/1

Многе маме, тате, Не могу да схвате Кад пубертет дође Да неће да прође. Тешко је и проћи Кроз тај део живота Јер ти се у глави Стално неко мота. Прве забаве, љубави и лажи, Ако ти је лакше, од маме помоћ тражи. Пубертет ти је баш чудна ствар, У глави камен, у срцу жар. Бубуљице прве, мења ти се глас, Хеј, ви , маме, тате, чујете ли нас! Ми смо и даље оне ваше бебе, Па шта ако више не личимо на себе!

Богдан Крсмановић 6/1

ЉУБАВ ЈЕ...

2

Ивона Гајић 3/

Љубав је кад некоме храбро кажеш:,,Волим те!“ Кад га волиш више од најлепших снова, А на крају га преклињеш: ,,Не остављај ме, молим те!“ Ах, како љубав може бити сурова...

ић 3/1

Мина Крсманов

Љубав је и кад неком даш своју руку, А он је одбаци и да своју другој. Ја сам преживела ту муку, Ал` се увек надам љубави новој. Љубав је и онда кад се неком надаш И кад си на врхунцу радости, А онда се нагло разочараш И љубав покаже своје слабости.

Мир и како га изградити у својој средини

Љубав може бити сурова и лепа, Може бити права и лажна, Чак може бити и слепа, Али да се зна – љубав је у животу важна!

Милица Костић 5/1

Постоји један меда сав је бео као креда. Свако дете кад га види, одмах му се меда свиди. Питају се дал’ је машта, или меда уме свашта. На улици кад га виде, окрене се дете свако, јер меда чудо направи лако.

евановић 3/1

Димитрије Ст

Мој најбољи друг И у добру и у злу, добар друг је увек ту. Кад наиђу бол и туга, Треба ти бар два-три друга. Кад си тужан и кад кажеш нећу, друг ће ти помоћи да пронађеш срећу. А ако те ниодкуда нађе срећа, подели је са другом – биће двапут већа.

50

Меда

Нина Јанковић 2/1

Медом се меда сваког дана слади, и пита децу шта да ради. Кад га пчеле јуре он да гас, да га не би изболе за тили час. Такав је наш меда бео као креда, несташлуке разне прави и жели децу да забави.

Миона Стајковић 2/1

Не знам, нисам видела, Нити осетила на својој кожи, Како је то кад због ратног бола Суза за сузом, низ лице се множи. Не знам, нисам чула, Али причали су ми они које волим, Да научим мир да ценим И да се за мир Богу молим. У тим тренуцима патњи и бола, Страдања и ратних јада Човек не размишља шта да обуче, Већ како смрт да надвлада. Тада само жели да патња стане, Да добије натраг свој живот драги, И опет на молитви суза му кане, За мир се моли Господе благи. Пружи му дар, дај му могућност Да љубав посвети својој деци, Нека мир буде његова будућност, А не проклете бомбе и меци. А када добије мир нека се скраси, И нека се сети за шта се молио, Па када се расрди и на Бога похули, Наврати му сузе које је пролио.

Јoвана Маринковић 8/2


Шта желим, а шта ми се догађа Гледам своје другове како се вуку преко терена. Гледам, и дође ми да плачем. Да ли је стварно могуће да ти дечаци буду тако спори и смотани? Вељко држи лопту као да има тону, једва је добацује Ђорђу који је испушта, замишља да је ужарена кугла, шта ли већ. Док је јури преко пола терена, успева да се саплете о Михаила и падне на Алексу. Тренер је већ у делиријуму, длановима покрива лице, а коленима струже по већ излизаном паркету хале. Публика је на ногама. Неки од њих се и смеју, не знају да је наш тренер дао све од себе, али интернет и кабловска су учинили своје - моји вршњаци не знају ни да трче, па како још успут и да се добацају? Аутобус лагано труска моју (вечито) губитничку екипу. Смејемо се и шалимо, дружење није лоше. Сличних смо година и имамо иста интересовања, али увек пожелим да родитељима пошаљем поруку: „Победили смо их! Напунили смо им мрежу!“ Уместо тога, мајка ме смара вечито истом причом: „А волела бих бар једном да победите, да видиш какав је то диван осећај.“ Боље да ми шамар лупи него да ме овако гледа! Није ми нека утеха ни похвале упућене мојој игри. У оваквој екипи није тешко бити први. Добро ја пролазим, хвале ме увек, највише голова дам, тренери ме воле, али ја сам изабрао тимски спорт. Волео бих да сви добро играмо, да нас бодре са трибина, да сав поносан трчим тереном и да постоји играч коме могу да добацим лопту! Да постоји играч који није за главу нижи од мене! А није да се не жртвујем. Треба постићи да будеш одличан ученик, свакога дана путујем у школу, трудим се да помогнем мајци кад отац није ту, па мало времена остане за доколицу. Понекад се деси да пар сати чекам испред хале јер немам времена да се из школе вратим кући, па одатле на тренинг. Због тога имам осећај да треба да будем награђен неком супер екипом која носи пехаре са утакмица кући. Није да ја омаловажавам своје клупске другаре, само желим да се мало више потруде, да им победа буде важна као мени. Да се заједно радујемо. Добили смо новог тренера. И неки нови клинци су пристигли у клуб. Исте висине као ја. Одрадили смо и први заједнички тренинг. Било је одлично. Смејали смо се, добацивали шале једни другима, одлично функционисали на терену, заједно се враћали кући. Држите ми палчеве, следеће недеље путујемо на утакмицу, можда се најзад вратимо са пехаром у рукама.

Лазар Обрадовић 8/3

ИСКРЕНО О СЕБИ Увек је незахвално говорити о себи. Ако истичете своје врлине, испада да се хвалите. Ако, пак, говорите о својим манама, испадате лажно скромни, а скромност, у данашње време, није нека врлина. Говорећи о себи, пробаћу да будем реалан, а они који ме познају нека процене колико сам успео у томе. За себе мислим да сам смирен, али често се деси да изгубим смиреност и да постанем љут и нервозан. Срећан сам чак и када су људи око мене тужни. По мени, бити срећан је један од начина бити мудар. Обожавам самоћу, али исто тако волим да проводим време са својим друштвом, волим да се смејем и да се шалим. Имам добар смисао за хумор и поштујем сваку врсту хумора. Постоји пуно ствари које волим и које не волим. Волим да будем уредан, организован, волим када је све савршено. Не волим да примам наређења, посебно од родитеља. Иако ми је тешко да признам, волим да учим и мислим да је знање (понекад) веома корисно. Такође волим да читам, не само због знања, већ и због момената радости и задовољства. Још једна од мојих врлина јесте то што волим да помажем другима.Често се понудим да помогнем у кућним пословима, иако то није најзанимљивија ствар. Посебно волим тај осећај топлине у срцу после учињеног доброг дела, то ме увек орасположи. Опседнут сам технологијом и то могу сматрати као свој главни хоби. Још са три године, када су родитељи купили први рачунар, гледао сам га као у Бога и провео бих читавих пет сати играјући игрице на њему. Чак и сада проведем већину свог слободног времена на рачунару изучавајући га и за себе слободно могу да казем да сам „компјутерски геније“. Сваки човек има мана и оне су саставни део свачијег живота. Због својих мана понекад нисам задовољан собом, али убрзо схватим да човек није створен да буде савршен и да нас управо те мане чине посебним. Моја главна мана је што, за разлику од већине деце, не волим спорт. Ретко када изађем да одиграм партију кошарке са друштвом, или да отрчим пар кругова око дворишта. Више волим да за то време „испоштујем“ своје тело и дам му неку укусну храну. Иако знам да то није здраво, то сам једноставно ја. Али, ко зна, можда се то једном промени и ја једнога дана постанем представник своје земље на Олимпијади... Ипак, не. И врлине и мане ме чине оваквим какав јесам. Трудићу се да врлине усавршим, а мане исправим. Ипак, и ако нека мана остане, то ће бити само знак да сам човек, а не Бог.

Илија Вујиновић 8/1

БОЖИЋ У МОМ ДОМУ Један од наших највећих и најрадоснијих празника је Божић.После Нове године настављамо са слављем.За Божић се везује пуно лепих порука и обичаја,па се ваља и да се тада помире сви они који су у свађи и да се разљуте они који су љути једни на друге.

/2 а Милићевић 2

Алекс

овић 2/2

Стефан Китан

На Бадње вече тата уноси бадњак у кућу,а мама,брат и ја га дочекујемо.Окадимо се и честитамо празник једни другима.Ујутру устајемо рано и дочекујемо сестре које су нам положајници.Пошто њих испратимо, идемо код маминих и татиних родитеља.Божић дочекујемо и прослављамо у кругу наших најдражих и најмилијих.На столу има хране и пића у изобиљу,а најважније од свега је то што има пуно смеха, радости и среће. Постоје људи и деца који Божић не дочекују на овај начин.Ја од срца желим да им сваки следећи Божић буде леп и да га дочекају као моја породица и ја - са пуно љубави, радости, смеха и среће.

Лана Јанић 2/2

2

Јана Пурић 2/

/2

Нађа Ристић 2

51


МОЈ СУСРЕТ СА МИХАЈЛОМ ИДВОРСКИМ ПУПИНОМ

Плава звезда На небу далеко то нек’ свако зна, постоји једна звезда плава која увек сја’.

Ја у Америци.Чини ми се да је био август, углавном, летњи распуст је био у току. Идеално време и идеална прилика да остварим сан сваког ученика, сваког будућег изумитеља, научника, мој сан – да посетим Колумбија кембриџ у Њујорку. Изузетно велика зграда чији изглед одмах говори о томе колико је она значајна, важна, колико је одважна и вредна.Улазим на врата кроз која је прошао велики број светских умова, а поред њих замишљено стоји старији господин који у руци држи џепни сат. Његова уредна очешљана коса, тамнији бркови и утегнуто одело као и начин његовог држања су први сведоци да се ради о неком угледном научнику. Пришла сам мало ближе и мој поглед се следио...да то је носилац Белог орла Првог реда,то је чувени доктор наука, то је Михајло Пупин. Нисам могла да дођем себи. Угледном научнику се насмејао брк. Приметио је и мене и то колико сам се узбудила. Пришла сам и са великим поштовањем га поздравила додавши једва чујно како му се дивим. Скромно се захвалио и понудио се да ми покаже ово знаменито здање чији је студент и он сам био. Док смо шетали дугим ходником, осмелила сам се да га нешто и упитам. Ипак је знатижеља победила стидљивост. Он је одговарао врло смирено, а опет оштро и врло гласно, као и сви научници. Говорио је о својим радовима везаним за бежичну телефонију, ренгогеологију,а ни електротехника никако није могла да се заобиђе. У свакој изговореној реченици се видела доза заљубљености у науку. Занимало ме је, наравно, откуда такве идеје, како, где је проналазио инспирацију и снагу, с обзиром да је бавити се науком веома тешко и често наилазите на негодовања, неприхватање и неодобравања, а и подсмех није занемарљив и то,наравно, увек од стране необазривих људи. И ја сам бојажљиво говорила да ме природа посебно инспирише, да ме смирује, а да природне појаве у мени пробуде милион питања и милион хипотеза. Дешавало се чак и да записујем нека од својих запажања, али да не могу да докучим одговоре, с тога одустанем па се вратим својим нотама. То му се посебно допало. Уздигла ме је његова похвала везана за моју љубав према музици, тачније клавиру. Казао је да су уметници друга врста научника, јер и они откривају и стварају. Нису изостали ни савети, „не одустај“, ,,бори се, јер живот је борба” и томе слично. Пред крај ми је љубазно упутио извињење јер је морао да оде. Чини ми се да га је чекала велика група људи, студенти, који су нестрпљиво чекали његово предавање. Ја сам се наравно захвалила на времену које ми је посветио и за указану част, јер заиста је велика част прошетати са генијем кога поштује цео свет.У повратку сам размишљала о том сусрету и растужила се што му нисам поставила још питања. Већ сам носталгична јер ће ми недостајати ови предели, ова лепота, а посебно ова звона која се чују у даљини. Баш гласно звоне, непрекидно…

Баш ту звезду заволела сам ја, и од тада она јаче и лепше сја’. Када њене сјајне краке у даљини видим ја одагна ми сумњу сваку и снагу ми увек да. Срцем целим волим моју малу звезду ја, и Богу се увек молим да за мене она вечно сја’. То је звезда само једна која увек сја’, и дању и ноћу не могу без ње ја.

Миона Стајковић 2/1

ић 3/1

Мина Крсманов

И управо та звона које је вероватно и Пупин чуо још у детинству, али не овде у Америци, већ у родном му Идвору, са звоника неке идворске цркве, подсетише ме ко сам ја и ко је, уосталом, био Пупин. Подсетише ме да Пупин и ја имамо нешто заједничко – да смо Срби. Осетих се још више поносна и уздигнуте главе кренух да још мало разгледам ово америчко здање које је, између осталих, прославио и један поносити Србин – Михајло Идворски Пупин.

Андреа Димитријевић 8/3

ћ 3/2

Бојана Рајкови

2

Лана Јанић 2/

Моја тетка Овај састав пишем својој тетки. Моја тетка има црну косу, црне очи које ме увек гледају нежно. Има јако лепе усне које ми увек дају добре савете и које ми увек причају лепе речи. Моја тетка се увек лепо облачи и увек има смисла за облачење. Моја тетка је много добра, хумана, помаже другим људима. Она је радна, вредна и воли забаву. Ја волим да гледам филмове с њом и да правим журке. Моја тетка је занимљива и воли да се шали. Она је добар пријатељ и свима помаже када им је потребна. Волим да се дружим са тетком јер она увек има добре идеје и увек је расположна за причу. Волим своју тетку и мој живот би био досадан без ње.

52

Бојана Рајковић 3/2


“БРАНКОВИ” СТВАРАО ЦИ ЉУБАВ JE... Не знам да ли сам довољно сазрела да пишем о овако великој теми, о почетку свих почетака, о колевци постојања. Стубу Универзума. О љубави се много говори, пева и пише. О љубави се размишља и сања. И сада ја треба да кажем нешто ново. Тежак изазов. Трајање љубави је двадесет и четири сата дневно. Љубав је стара је колико и свет, стара колико и људска свест о срећи. Све око мене има свој склод. Има савршен ритам који нам је природа подарила. Једино је човек тај који често покушава да преобликује то савршенство. Нажалост, савршено је савршено, па се не да. И све је у пару. Сунце и Месец за нас земљане су савршени и вечити љубавници, који састанке кроје у зору и придвече. Облаци, ти непредвидиви лебдећи парови, направе такав хаос од своје љубави, да се све живо затресе, па се рађају муње које парају небо. Онда се из тог силног заноса роди киша, па плач просипа по земљи. Добро, људи воле кишу, често не знајући да је и она дете. Е баш то дете покупи сунчев сјај, спусти се мазно и враголасто по земљи и води, флертује са нараслом бујицом и црпе њену љубав. Па је подигне далеко у облаке... Љубав је када људи говоре једни другима лепе ствари. Понекад ћуте и гледају се немо или чак и не гледају, али се у том ћутању савршено разумеју. Љубав су наши покушаји да задовољимо друге поступцима, да помогнемо, да поправимо, да се трудимо. Љубав је када ми моја мама донесе чај у кревет, нежно ме гледа, као савршени апарат за премеравање мог расположења. Очекује од мене потврду да ми се допада што је ушла тихо, што је скувала чај, баш онакав какав ја волим, што ми је угодила. А ја сам срећна што сам је погледала нежно, дала награду за њен труд једним невиним трептајем ока. Додирнула сам јој руку, осетила како је на тренутак задрхтала, као да је милује иста њена рука из детињства, продужена, умнозена, али иста рука. Љубав је и моја свађа са браћом. Када ме они самоуверено критикују, као јагње које је могло да залута и да се нађе негде у невољи, у неком шипражју. А мени је лепо то ,,просипање" памети, па се све дивим тој њиховој важноћи. А знам да су и они чинили исте такве несташлуке, тек коју годину пре мене. Љубав је и татин трзај за косу, када се наљути, када страхује за мене. Знам да би ме тако јако загрлио у том тренутку, јер је поносан на мене, поносан на себе, јер знам да смо ми, браћа и ја, разлог његовог постојања, његовог рада, његовог хода по земљи. Љубав је и кад дигнем нос и правим се да не чујем једног смеђег дечака, са најлепшим очима на свету. Боји се да ће ме увредити, да ћу се наљутити, ма боји се да ћу нестати, ако ми било шта изговори са осећањем, а ја се правим да нисам ни осетила, па ипак поправим фризуру. Само да бих дотакла оно место, на власима косе, на којима је његова рука дрхтаво прошла, који минут пре. Љубав су сви моји другови, све моје другарице, са којима се свађам и заклињем понекад на велику мржњу, а тако их волим кад се љуте. Јер и њихови су носићи праћасти и его повређен као и мој. Али ми имамо мишљење и то је нешто! Добро је када човек има мишљење. Љубав се отима, поклања, боли, ужива се у њој, радује се и плаче. Љубав сија, пада, лебди. Љубав мења све агрегатна стања. Љубав мења нас саме.

Невена Калуђеровић 2/2

Александра Николић 8/1

ћ 2/2

Милан Вељкови

Моја стрина Дуго сам размишљала о коме да пишем, о мами, тати, брату... јер то су особе које највише волим. Схватила сам да у мом животу постоји још једна особа коју много волим. То је моја стрина.

Мој тата Мој тата је најбољи тата на целом свету. Ја га много волим и мислим да је много лепо од њега што ми помаже у учењу, вежбању математике као и што ме рано буди јер да није тако ја бих закаснила у школу. Желим да буде задовољан и зато ћу се потрудити да му удовољим. Он је чак и мој учитељ који ми помаже у учењу енглеског језика. Моја рођака би волела да јој је тата њен учитељ. Ја сам врло срећна што он није строг и кад моји пријатељи не уче он одложи тест за неки други дан. Али ето ја знам да је он ипак мало разочаран. Он воли да прича вицеве који засмејавају све нас. Срећан је кад добијем петицу. Да га бака није родила ја не бих била овако срећна. Захваљујем се мојој баки на оваквом поклону.

Софија Радосављевић 3-2

Моја стрина се зове Славица. Она живи преко пута моје куће заједно са стрицем и сестрама. Моја стрина има дугу косу смеђе боје и браон очи. Има лепо лице, нежне руке и витак стас. Воли спортски да се облачи иако јој јако лепо стоје хаљине и ципеле са високим потпетицама. Према мени се понаша као да сам јој ћерка. Веома је паметна и не воли да се свађа. Воли да кува укусна јела и лепо прави торте и колаче. Много је уредна и свако ко дође код ње буде лепо угошћен. Волим са њом да се грлим и волим да идем код ње. Моја стрина је особа коју сви воле и цене.

Милица Стефановић 3-2

53


ЈОШ МАЛО

СТИ

УДРО М Х И В Е Ћ И АНДР

“Људи који сами не раде и не подузимају ништа у животу, лако губе стрпљење и падају у грешке кад суде о туђем раду.” “Људи мале памети ретко се боје да не буду досадни.”

“Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо те догађаје поднети, у доброј мери зависи од нас.”

“Мир и спокојство, једина су добра и највеће достојанство скромних и безимених људи.”

“Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.”

“Младост је сретно доба у коме човек почиње да верује у себе, а још није престао да верује другима.”

“У земљи мржње највише онога ко не уме да мрзи.”

“Многи постигну оно што су хтели, а изгубе себе.“ “Нису сви људи тако рђави и као што то рђав човек мисли.” “Ништа људе не везује тако као заједнички и срећно проживљена несрећа.” “Од свог порекла и детињства не може се лако побећи.” “Рана која се крије, споро и тешко зараста.” “Што не боли – то није живот, што

АЧ ћ” ИЗДАВ дичеви а Р о к н а ОШ “Бр АВАЧА Д З И А З ћ танови и К а н Дија ИЦИ УРЕДН ћ ујинови В а н а ћ Снеж тинови у л и М Тамара

54

не пролази – то није срећа.”

мрзе

“Вредност лепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.” “Звезданог неба и људског срца никад се човек неће моћи нагледати.” “Жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога света.” “Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.” “Животна снага једног човека мери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања.”

ИЈАЛ МАТЕР ПИЛИ А У Д К А И Р Р Б П арноНИО р Ј е А т З и л И Д и ћ Чланов ављеви е, с о д ћ а и Р ч и ликовн н , у е Игор р к е с н П ћ о нови а Мари е и фот к ч и т а Драган информ рковић и Ћ р о Дав секције иновић ј у В а ј Или А РАФИЈ ћ ФОТОГ ованови л и М Милош ић осављев д а Р р о Иг


55


Profile for Igo Ras

Cic 4 2015  

Četvrto izdanje školskog časopisa CIC. OŠ "Branko Radičević" - Kruševac

Cic 4 2015  

Četvrto izdanje školskog časopisa CIC. OŠ "Branko Radičević" - Kruševac

Profile for rigor04
Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded