Issuu on Google+

Издање пројекта RUSSIA BEYOND THE HEADLINES

Дистрибуира се у сарадњи са дневним листом

Овај додатак уређује и издаје Росијска газета (Москва), која сноси сву одговорност за његов садржај

ruskarec.ru

Спорт

Опасна наука руских затворених градова

Московски метро: подземни дворац дуг 310 km

Борба спортских велесила за медаље

СТРАНА 7

СТРАНА 8

СТРАНА 5

AP

Путовања ИТАР-ТАСС

© РИА „НОВОСТИ“ ALAMY/LEGION MEDIA

Наука и технологија

Росијска газета уређује прилоге o Русији у 19 водећих светских листова, укључујући Њујорк тајмс, Дејли телеграф, Фигаро и Зидојче цајтунг

18. јул 2012.

Економија За 50 година Арктик може постати главни извор енергената и кључни саобраћајни чвор планете

ПОГЛЕДИ

Ледена ризница Русије

Протести из два различита света

Русија може да се храни сто година користећи само богатства северног полуострва Јамал. Наука полако потврђује старо локално знање: Арктик даје живот. ТАТЈАНА СМОЉАКОВА РОСИЈСКА ГАЗЕТА

LORI/LEGION MEDIA

Русија је спремна за експлоатацију неизмерних богатстава скривених испод арктичког леда

Наш Први светски рат

ДЕНИС МАЉЦЕВ РУСКИ ИНСТИТУТ ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА, ЗА РУСКУ РЕЧ

СТРАНА 3

родној свести. Само у 21. веку снимљено је неколико српских филмова о Првом светском рату: „Где цвета лимун жут“, „Свети Георгије убива аждаху“ и „Беса“. Откуда толике разлике у историјском памћењу? Као што је познато, званични повод за рат био је такозвани „Сарајевски атентат“, када је 28. јуна 1914. српски гимназијалац, члан националистичке организације „Млада Босна“, у Сарајеву убио наследника аустроугарског престола надвојводе Франца Фердинанда и његову жену. У очима Европе то је било сасвим довољно да се

НАЦИОНАЛНА ТРАГЕДИЈА КАТАСТРОФАЛНЕ ПОПЛАВЕ НА ЈУГУ РУСИЈЕ

© АЛЕКСАНДР ТКАЧЕВ/РИА „НОВОСТИ“

CORBIS/FOTO SA

И поред тога што је од свих земаља које су учествовале у Првом светском рату управо Русија имала највеће губитке — 1,3 милиона — овај рат не живи у сећању Руса. У Србији је, напротив, врло живо сећање на Први светски рат као на доба херојских подвига. Таква успомена се активно обнавља у на-

НАСТАВАК НА СТРАНИ 4

НАСТАВАК НА СТРАНИ 2

Архитектура

Технологија

Више тема на Интернет страници „Руске речи“

Дрвене цркве северног острва Кижи многи сматрају за један од споменика који Русију чине Русијом

Уметност хеликоптера: eфикаснe, снажнe и опасне летелице из руку руских мајстора

ИТАР-ТАСС

САМО НА RUSKAREC.RU

RUSKAREC.RU/15705

НИЈАЗ КАРИМ

ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦА

Руско-српски односи Заједничка судбина 1914–1918.

28. јула обележиће се 98 година од почетка Првог светског рата. У Србији он живи у сећању људи, док је у Русији избледео и готово да је избрисан из народног сећања.

Упоређивање српских протеста у периоду од 1996. до 2000. и недавних протестних акција руске опозиције потпуно је легитимно са гледишта Запада. Ипак, као и помодно и наметљиво сравњивање са масовним ланчаним протестима у арапском свету, и ово поређење има веома сумњиву основу. Учесници српских протеста били су осиромашени људи, који су због западних економских санкција били доведени до очајања. У Русији су, напротив, одмах после првог митинга на Болотном тргу, у децембру 2011, оближњи скупи кафићи и ресторани за један дан зарадили колико иначе зараде за цео месец — то су „уморни од Путина“ после митинга организовали скупе вечере.У јануару 2012. није било митинга, јер су сви њихови организатори и добар део учесника отишли на распуст у иностранство.

RUSKAREC.RU/15711

ИТАР-ТАСС

Влада Русије планира да на полуострву Ја ма л, на руском Крајњем Северу, изгради међународни иновациони центар за проучавање Арктика. Зашто је потребан такав центар? Према прогнозама, већ кроз 50 година Арктик може постати један од основних извора енергената и кључни саобраћајни чвор на планети. Међутим,смисао арктичког питања далеко превазилази милијарде барела нафте или гаса које се овде могу експлоатисати. Неодговоран однос према Арктику може уместо глобалних предности донети глобалне проблеме. „Због тога је сада основни задатак свих арктичких земаља широка примена напредних, иновативних технологија које штеде ресурсе и могу да функционишу у хармонији са природом“, убеђен је губернатор Јамала, Дмитриј Кобилкин. Зашто научни центар треба да буде баш у Салехарду, главном граду Јамало-Ненецке области? Пре свега зато што се испод Јамала налазе невиђене резерве енергената. Истражене ре зер ве при род ног га са, укључујући и континентални шелф Карског мора (релативно благ продужетак копна испод мора), чине 90% руских и 25% свих светских залиха. Да-

нас се 85% руске и 20% светске експлоатације природног гаса реализује у овом региону. Око 40% гаса који се троши у земљама Европе стиже са Јамала. Осим тога, ускоро почиње експлоатација на налазишту Бованенково, које у себи крије 5 трилиона кубних метара гаса. Зато стручњаци кажу да су богатства Јамала довољна да хране целу Русију најмање сто година. Све ово условљава буран економски развој региона. У наредних 10 година планира се стварање праве саобраћајне инфраструктуре у овом крају који, као и цео Крајњи Север, има веома малу саобраћајну мрежу. То су пре свега пруга и аутопут Надим-Салехард, пруга Салехард-Воркута и велика морска лука, око три пута већа од оне у Мурманску, тренутно највеће на руском Арктику. Активна експлоатација подводних богатстава Арктика ће почети у блиској будућности и Русија се интензивно припрема за тај подухват. Потребно је, међутим, много више стручњака за арктички континентални шелф него што их тренутно има, поготово што је у условима климатских промена неопходно да сваку градњу прате научна истраживања, од пројектовања до надгледања изграђених објеката. Само тако је могуће очувати природну средину и изградити дуговечне објекте. И поново је Јамал у центру пажње.Према речима Владимира

У ноћи између 6. и 7. јула 2012. велико невреме обрушило се на неколико градова Краснодарског краја на југу Русије, на обали Црног мора. За мање од 24 сата пало је више кише него за 4–5 уобичајених месеци и прошло неколико јаких олуја. Реке су се излиле из корита и потопиле више од 5000 домова у Геленџику (познатом летовалишту), Новоросијску и Кримску. Невреме је однело преко 170 људских живота, а 9. јул је у целој Русији проглашен за дан жалости. Медицинску помоћ затражило је 320 људи, док је 104 хоспитализовано. Према подацима Министарства за ванредне ситуације (МЧС), катастрофалним поплавама је погођено преко 12.000 људи.


02

РУСКА РЕЧ

Политика и друштво

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

УКРАТКО

Наш Први светски рат НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1

Доследна дипломатска подршка Русије омогућила је Србији да не попусти пред аустријским ултиматумом, али је зато саму Русију увукла у рат. Историјска је истина да је Русија била вероватно једина земља која није ушла у рат из економских разлога или из жеље да прошири територије. Са рационалног гледишта Русији није

Руска Дума је ратификовала протокол о ступању у Светску трговинску организацију (СТО). Истина, није све ишло глатко: 238 депутата је било за, а 208 против. Поводом усвајања одлуке водиле су се вруће расправе. Опозиција се категорично противила одлуци и прорекла је Русији економски крах. Ипак, превагнули су гласови чланова владајуће партије, који ту одлуку подржавају. Теоретски гледано, чланство у Светској трговинској организацији треба да олакша излазак руских произвођача на страна тржишта, да их заштити од дискриминације, а такође да постане моћан стимуланс за развој привреде у целини.

Шира јавност је мало упозната са заједничком борбом и сплетеним судбинама Русије и Србије у овом рату био потребан рат, поготово није био неизбежан, јер да је хтела да остави Србију саму против Аустроугарске, ништа је у томе не би могло спречити. Без позиције Русије све је то могла да буде само друга Босанска криза, и ништа више. Уопште није извесно да би се друге велике силе умешале. Аустрија би ударила целом својом армијом и никаква храброст у том случају не би спасла Србију, колико год била велика. Била би то сувише неравноправна борба. Да би се схватило колико је са војног аспекта учешће Русије било важно за Србију, довољно је погледати догађаје почетног периода рата. Кампања у августу 1914. је речит пример узајамног деловања српске и руске армије. Аустроугарска је била принуђена да своје основне снаге преоријентише са Србије на руску армију, која је започела свеобухватну Галицијску опе ра цију. Српска армија је својим дејствима помогла руском фронту тако што је везала аустријске формације за балкански фронт и задржала њихово пребацивање у Галицију. Званична аустријска

Експерт ИЗ СЛОБОДНИХ ИЗВОРА

сав српски народ оптужи за убиство (карактеристично је да је на дан убиства у Сарајеву почео погром Срба). После убиства Франца Фердинанда уследио је још један у низу ултиматума. И да није било тог сарајевског убиства, нема сумње да би повод за нови ултиматум свакако био пронађен. Тако је Први светски рат за Србију постао одавно очекивани рат за националну независност, тј. праведан и ослободилачки рат. Управо зато се он тако упечатљиво сачувао у историјском памћењу Срба. У европској штампи низале су се оптужбе на рачун српских власти, с тим што у нападима на Србију нису учествовали само немачки и аустријски листови, него и читав низ енглеских и француских новина. У тој сложеној ситуацији за Србију је била спасоносна позиција руских власти и руског друштва, као и лична позиција императора Николаја II, који нису имали намеру да братски словенски народ оставе на цедилу. 23. јула је Аустроугарска поставила Србији ултиматум и исте вечери српска влада се обратила Русији за помоћ.У ноћи између 23. и 24. јуна руски опуномоћеник Штрандман телеграмом је јавио С. Д. Сазонову за ноћну посету принца Александра Руској мисији: „Његово височанство ми је рекао да све наде полаже на императора и Русију, јер само њена моћна реч може да спасе Србију.“ Ускоро су Срби добили и материјални доказ руског пријатељства: 120 хиљада пушака и 120 милиона метака из војних резерви, упркос катастрофалној несташици. Црна Гора је чак издржавала своју војску захваљујући субвенцијама руске владе, а оне су 1912. износиле половину (!) буџета Црне Горе.

Дума одобрила улазак у СТО

„Напад мртваца“: руски војници смртно отровани гасом последњим животним силама јуришају и побеђују немачку јединицу код утврђења Осовец 1915. године

ослободе Београд и протерају Аустроугаре. Руске трупе су, са своје стране, 10. новембра прешле Карпате и у грандиозној бици поразиле главне снаге Аустроугарске. Планови немачке команде да задржи цео Источни фронт само снагама аустроугарске армије претрпели су крах.У току поменуте операције армија Руске Империје испуњавала је свој савезнички дуг, што је спасло Србију од слома. Аустроугарска команда задуго је одустала од даљих активних дејстава у Србији. Оставила је само два корпуса, а све остале снаге пребацила је на руски фронт. Рат је завршен заједничком победом Антанте. Само што на карти света 1918. више није постојала Руска Империја. Она

историја овог рата бележи да су контраофанзиву Срба код Шапца задржавале знатне снаге друге армије и да је то трајало дуже него што је било пожељно. Београд се налазио на грани-

Да није било Русије, Аустрија би ударила целом армијом на Србију и никаква храброст је не би спасла ци, али је Аустрија успела да га заузме тек 2. децембра, а до тада је српска армија већ добила од Русије и Француске помоћ у оружју, муницији и провијанту. То је омогућило српским трупама да од 3. децембра пређу у напад и убрзо

није издржала терет рата у који је ушла руководећи се својим схватањем заједничке судбине свога и српског народа. Њено место заузео је СССР, као што је касније територију Србије заузела Југославија у својим многобројним инкарнацијама. Карактеристично је да су се обе ове државе и распале скоро истовремено, у догађајима 1990-их година које је председник Русије Владимир Путин назвао „највећом геополитичком катастрофом 20. века“. Распад држава, у којима су Руси и Срби били државотворне нације, за њих саме је био велика катастрофа. И опет нам је судбина била заједничка. Прочитајте ширу верзију: ruskarec.ru/15755

НВО постају страни агенти Руска Дума је одобрила закон по коме тзв. невладине организације (НВО) које се баве политиком и финансирају се из иностранства добијају статус „страних агената“. „Бављење политиком“ значи „било који покушај да се утиче на одлуке државних органа, између осталог и путем формирања јавног мњења“. НВО ће од сада морати да се саме обрате Министарству правде са молбом да их упише у списак организација „које врше функцију страног агента“ и да се у свим својим материјалима тако и потписују. Према подацима „Росијске газете“, руске НВО добијају 70% свих својих средстава из буџета страних држава. Комерсант/РГ Прочитајте ширу верзију: ruskarec.ru/15747

Црква Више од четири века Срби имају духовни кутак у срцу Москве, који се данас претворио у прави руско-српски културни центар

Српска православна амбасада на Јаузи 12. јула, на дан св. апостола Петра и Павла, подворје Српске православне цркве (СПЦ) у историјском центру Москве обележило је свој храмовни празник. ИРИНА РЕШЕТОВА РУСКА РЕЧ

LORI/LEGION MEDIA

Као и сваке године, на дан св. Петра и Павла у подворју СПЦ окупили су се представници српске дијаспоре и Руси који воле српски народ и културу. Ова мисија подворја на зближавању двају народа почела је веома давно. Још средином 16. века у Москви је постојало подворје српског светогорског манастира Хиландара. Подворју је уступљен храм Успења Пресвете Богородице на улици Таганка. Данас се ту налази представништво Бугарске православне цркве. Садашње подворје основано је 1874, када је Српској цркви уступљен храм св. Кира и Јована на старој московској улици Сољанка, саграђен у част крунисања Катарине Велике. Чим је отворено, подворје је одмах постало духовни и културни центар српске заједнице у Москви. Ту је било организовано и прикупљање прилога за

Српско посланство: црква св. Петра и Павла на Јаузи

српске храмове не само у Србији, него и у Босни, Херцеговини, Хрватској, Далмацији, Војводини и другим земљама. Али, ово подворје није дуго постојало. Затворено је, као и сва остала подворја, 1918. после револуције у Русији. Убрзо затим је срушена и сама црква. После победе Русије у Другом светском рату у Москви су поново почела да се отварају представништва разних православних цркава. Године 1948. патријарх московски и целе Русије Алексије I благословио је обнову рада Српског, Антиохијског и Бугарског подворја. Српско подворје, међутим, није отворено због неслагања између Јосипа Броза и Јосифа Стаљина. Тада је грађанима Југосла ви је би ло за бра ње но да бораве у СССР-у, и обрнуто. Нова историја Српског подворја почела је 1999, када је патријарх Алексије II предложио да се оно поново отвори. Данас се подворје Српске православне цркве налази у историјском центру Москве, у храму светих апостола Петра и Павла, који се први пут помиње у 17. веку. Од 2002. настојатељ подворја је епископ моравички Антоније Пантелић. „То

је био један од малобројних храмова у Москви у коме су вршена богослужења и који никада није био затваран, али и поред непрекидних богослужења био је у прилично запуштеном стању. Било је потребно доста труда да се уреди унутрашњост храма, његов спољашњи изглед, као и простор око храма. Мо-

Много Руса долази на Дан св. Саве да виде шта је крсна слава, зато што у Русији нема такве традиције рали смо да тражимо дозволу за сваку врсту радова, јер се ради о споменику архитектуре“, сећа се владика Антоније. Укупно је на рестаурацију и реновирање храма утрошено око 3,5 милиона евра. Сва средства су прикупили парохијани, како Руси, тако и Срби. Данас се с правом може рећи да је подворје међународни центар. Овде се на празнична богослужења окупљају представници дијаспоре и амбасадори не само свих бивших република Југославије, него и других земаља. У подворје понекад

сврате и представници власти из Србије, када дођу у званичну посету Москви. Богослужења су на црквенословенском језику, мада се овде врше и традиционални српски обреди (на пример крсна слава) којих нема у пракси Руске Цркве. На дан спомена српских светитеља врше се посебне службе на српском језику. По речима настојатеља, однедавно Срби овде обележавају и своје националне празнике. „У подворју се организују и изложбе, на пример посвећене тешком положају Срба на Косову. Издајемо књиге и материјале о нашој земљи намењене туристима. Код нас се објављују и књиге српских аутора на руском језику. При подворју делује поклоничка служба ‘Пут вере’, а такође друштво и фонд руско-српског пријатељства“, прича владика. Као и пре 130 година, данашње подворје активно учествује у прикупљању прилога за Српску православну цркву.Тако је 2011. године напорима парохијана из српске дијаспоре прикупљена сума од сто хиљада долара за обнављање Хиландара, који је озбиљно оштећен у пожару у марту 2004.

СПЕЦИЈАЛНЕ ДОДАТКЕ О РУСИЈИ У СВЕТСКИМ ДНЕВНИЦИМА УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“, ПРОЈЕКАТ „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“ ИЗ МОСКВЕ. У ОВОМ ТРЕНУТКУ ДОДАЦИ СЕ ОБЈАВЉУЈУ У СЛЕДЕЋИМ ДНЕВНИЦИМА: LE FIGARO, ФРАНЦУСКА • THE DAILY TELEGRAPH, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА • SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, НЕМАЧКА • EL PAÍS, ШПАНИЈА • LA REPUBBLICA, ИТАЛИЈА * LE SOIR И EUROPEAN VOICE, БЕЛГИЈА • ДУМА, БУГАРСКА • ПОЛИТИКА, СРБИЈА • AKROPOLIS, ГРЧКА • THE WASHINGTON POST И THE NEW YORK TIMES, САД • THE TIMES OF INDIA И THE ECONOMIC TIMES, ИНДИЈА • MAINICHI SHIMBUN, ЈАПАН CHINA BUSINESS NEWS, КИНА • SOUTH CHINA MORNING POST, КИНА (ХОНГ КОНГ) • LA NACION, АРГЕНТИНА • FOLHA DE S. PAULO, БРАЗИЛ • EL OBSERVADOR, УРУГВАЈ. ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА РЕДАКЦИЈЕ „РУСКЕ РЕЧИ“: EDITOR@RUSKAREC.RU. ВИШЕ ИНФОРМАЦИЈА НА HTTP://RUSKAREC.RU. „ПОЛИТИКУ“ ИЗДАЈЕ И ШТАМПА „ПОЛИТИКА НОВИНЕ И МАГАЗИНИ Д.О.О.“, МАКЕДОНСКА 29, 11000 БЕОГРАД, СРБИЈА. ТЕЛЕФОН: (+381 11) 330 1682. ТИРАЖ „ПОЛИТИКЕ“: 75.000 ПРИМЕРАКА.


РУСКА РЕЧ

Погледи

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

МЕЂУ НАМА

ПРОТЕСТИ У БЕОГРАДУ И МОСКВИ: ДВА СВЕТА Дмитриј Бабич АНАЛИТИЧАР

поређивање српских протеста у периоду од 1996. до 2000. и недавних руских протестних акција потпуно је легитимно са гледишта Запада. Свргавање Слободана Милошевића у току протеста 2000. била је прва, и како се Западу још увек чини, апсолутно успешна „обојена револуција“. Тада је на западне новинаре нарочито јак утисак оставило деловање омладинске организације „Отпор“. Протесте у Москви западни медији мере истим аршином. Ту заиста има неке сличности. На руским протестима западне новинаре је радовало присуство младих, које су они доживели као руски „Отпор“, а наду је уливала и чињеница да је у Москви 2012, као и у Београду 1996/97. и 2000, учеснике протеста ујединило осећање мржње према шефу државе. Западни новинари су овако размишљали: ако је потреба да се уклони Милошевић својевремено ујединила Ђинђића, Пешићеву и Драшковића, зашто слична потреба не би могла да уједини руске либерале, комунисте и националисте? Џон Мекејн, бивши кандидат за председника САД, послао је Владимиру Путину овакву поруку преко Твитера: „Арапско пролеће дошло је и на твој праг, Владимире“. Ипак, и врло површан поглед је довољан да се уочи разлика између руских и српских протеста, да и не говоримо о арапским. Прво, учесници српских протеста били су осиромашени људи, који су због западних економских санкција били доведени до очајања. А у Русији, одмах после првог митинга на Болотном тргу, у децембру 2011, оближњи скупи кафићи и рестора-

У

НИЈАЗ КАРИМ

ни за један дан су зарадили колико иначе зараде за цео месец — то су „уморни од Путина“ после митинга организовали скупе вечере. Током целог јануара 2012. уопште није било митинга, јер су сви њихови организатори и добар део учесника отишли на распуст у иностранство.

Гладни грађани Русије су 1991. били спремни да поверују чак и у то да их Запад воли; сада тако не мисле Друго, исход протеста у Србији решили су обични људи из Београда,Чачка и других малих градова, које је неефикасни и затворени Милошевић заиста довео до пропасти. У Русији су, пак, језгро протеста чинили имућни престонички чиновници, новинари, модни креатори, менаџери продаје свега и свачега, једном речју: „канцеларијски планктон“. Занимљиво је

да они нису претили властима штрајком. Зашто? Врло једноставно: кад би своју активност обуставили мајстори „reality TV“ као што су звезде митинга Ксенија Сопчак и Леонид Парфјонов, руска култура би некако преживела. Неки мисле да би њихов штрајк уствари био допринос руској култури. Исто тако, власт би можда могла да се уплаши обуставе рада машиновођа у метроу, али никако не штрајка гламурозних модних креатора и фотографа. Овакви учесници протеста заиста су имали разлога да се осећају обмануто и немоћно, али су ти разлози сасвим другачији од оних које су имали Срби 90их. За разлику од Милошевића, Путин је мајстор за комуникацију, не боји се никаквих питања и држи у глави мноштво информација. Међутим, у очима канцеларијског планктона он изгледа као строг шеф, а то, на њихову жалост, и јесте тако. Путин управља земљом као што строги бизнисмен управља фирмом.Такав приступ има своје минусе: Путин не полаже

рачуне зашто је поставио овог или оног човека на министарско место, као што и строги бизнисмен не објашњава свој избор начелника одељења. Нешто друго је ту битно: могу ли лидери опозиције да понуде алтернативу таквом управљању државом, нарочито под оваквим притиском ЕУ и САД, које Русију не воле ништа више него Србију? И лидер ЛДПР Владимир Жириновски и шеф комуниста Генадиј Зјуганов управљају својим странкама веома ауторитарно и не силазе са својих функција већ 15–20 година. Онда није чудо што руски бирачи расуђују овако: ако је суђено да земљом управља ауторитарни лидер, нека бар буде патриота, а не човек који очигледно добија новац од Запада и презриво се односи према сопственом народу. Што се тиче могућности да опозиција „колективно“ управља Русијом, тешко да је то могуће, јер опозицију на Болотном тргу за сада уједињује само мржња према Путину. Реално се издвајају три потпуно раз-

личита правца: либерали, комунисти и националисти. Они упућују власти дијаметрално супротне примедбе. Либерали сматрају да је Путин империјалиста који покушава да оживи Совјетски Савез у геополитичком смислу (ту претпоставку, колико год да је несувисла, потхрањују западни медији). Националисти га оптужују за либерализам и млак став према националним мањинама и имигрантима са Кавказа и из Средње Азије. Комунисти га проклињу због уништења совјетског система социјалне заштите и сматрају да је он крив за корумпираност чиновника и енормне приходе нове руске елите. Због тога опозиција једноставно не може да понуди неки други програм, осим једног јединог: „Путине, одлази!“. Извините, али то није довољно. Ништа мање није била шарена, рећи ће неко, ни коалиција Коштунице, Ђинђића и Лабуса, која је у Србији дошла на власт после бурних 90-их. Да, али тада је ситуација у земљи била очајна. То време више подсећа на антисовјетске протесте у Русији 1989–1991, него на Путиново доба. Тада су гладни грађани Русије били спремни да поверују чак и у то да их Запад воли, или да је могућ спој западних кредита и националног достојанства и суверенитета. Поверовали су чак и у „хумане либерале“ као што су Јегор Гајдар или Анатолиј Чубајс. Данас грађани Русије више у то не верују, као што, по свој прилици, не верују ни Срби. Изненадна љубав Запада према руским националистима (на пример, подршка „Интернет-борцу против корупције“ Алексеју Наваљном, који захтева да се затвори граница према Средњој Азији и да се не пружа помоћ Кавказу) тешко да сведочи о промени позиције према Русији. Једноставно, после чеченског рата је постало јасно да мањине неће растурити Русију — њу могу да растуре само Руси, ако се одвоје од других народа Русије. Нема друге, решење морамо тражити сами, без помоћи Запада, свиђало се то неком или не. Аутор је политички коментатор радија „Глас Русије“.

ИНТЕГРАЦИЈА НИЈЕ РАЗЛОГ ЗА КОНФРОНТАЦИЈУ Владимир Чижов ДИПЛОМАТА

азвој интеграционих процеса на постсовјетском простору један је од главних спољнополитичких приоритета Русије. Полазно становиште је да ни Заједница независних држава, ни Царинска унија Русије, Белорусије и Казахстана нису створене у циљу ескалације било каквог облика конфронтирања са суседима, него ради мирне коегзистенције и узајамне сарадње са другим блоковима држава, укључујући и Европску унију. Када се ради о алтернативним облицима интеграције или стратешком избору који треба да направе земље постсовјетског простора, ту има много погрешних интерпретација. Ова евроазијска интеграција (а реч је о економској интеграцији, то хоћу посебно да нагласим) и она интеграција чије језгро чини ЕУ,

Р

у суштини су два паралелна процеса. Штавише, они се међусобно допуњавају. И што је најважније, међународно-правна база на којој су засновани ти процеси утемељена је на нормама и правилима Светске трговинске организације (СТО), и у оба процеса је слична и упоредива. Ништа од онога што се ради у оквиру евроазијске интеграције не противречи нормама СТО и није у колизији са интеграционим параметрима који важе на Западу. Нарочито бих подвукао да учесници евроазијске интеграције користе добар део искуства ЕУ, посебно када је реч о регулационим механизмима и техничким стандардима. Такође подсећам да је то питање прилично активно разматрано у мају 2005, када су усвојене „мапе пута“ за стварање четири заједничке сфере на релацији Руси ја–ЕУ. Ако се др жа ва ма постсовјетског простора намеће дилема „или сте са нама, или

ДОДАТАК „РУСКА РЕЧ“ ФИНАНСИРА, УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“ (МОСКВА, РУСИЈА) ИНТЕРНЕТ-СТРАНИЦА: RUSKAREC.RU * EMAIL: EDITOR@RUSKAREC.RU * ТЕЛЕФОН: +7 (495) 775 3114 ФАКС: +7 (495) 988 9213 * АДРЕСА: УЛ. ПРАВДЫ 24, Д. 2, МОСКВА 125993, РОССИЯ ЈЕВГЕНИЈ АБОВ ИЗДАВАЧ И ДИРЕКТОР RBTH * ПАВЕЛ ГОЛУБ ГЛАВНИ УРЕДНИК ДОДАТАКА RBTH ЈУРИЈ СОВЦОВ ИЗВРШНИ УРЕДНИК ЗА ЈУЖНУ ЕВРОПУ * ВЈАЧЕСЛАВ ЧАРСКИ УРЕДНИК „РУСКЕ РЕЧИ“ НИКОЛА ЛЕЧИЋ ГОСТУЈУЋИ УРЕДНИК „РУСКЕ РЕЧИ“ * ИРИНА РЕШЕТОВА АСИСТЕНТ РЕДАКЦИЈЕ „РУСКЕ РЕЧИ“ * ЖАРКО РАКИЋ СУБУРЕДНИК ИЗ „ПОЛИТИКЕ“ * МИЛАН РАДОВАНОВИЋ ГЛАВНИ ПРЕВОДИЛАЦ АНДРЕЈ ЗАЈЦЕВ ДИРЕКТОР ФОТОГРАФИЈЕ * НИКОЛАЈ КОРОЉОВ ФОТОГРАФИЈА * МИЛА ДОМОГАЦКА ДИРЕКТОР ОДЕЉЕЊА ПРЕЛОМА И ДИЗАЈНА * АНДРЕЈ ШИМАРСКИ ДИЗАЈН * ИЉА ОВЧАРЕНКО ПРЕЛОМ

сте против нас“, сматрам да то није коректно према тим државама. Када се разговара са стручњаком из Брисела, на пример, о конкретним параметрима Царинске уније, онда је дијалог сасвим коректан и прагматичан. Јер, на крају крајева, ЕУ је такође царинска унија. Али кад поједини посланици Европског парламента и политичари покушавају да вештачки исполитизују оваква питања, онда је ситуација сасвим другачија.Чињеница је да чланство у ЕУ до сада није понуђено ниједној постсовјетској држави (осим балтичких). И У догледно време, колико ја схватам, ЕУ не намерава то да учини. Уједно треба истаћи да се у ЕУ на званичном нивоу испољава сасвим природно интересовање за интеграционе процесе на постсовјетском простору, поготово за стварање Евроазијског економског простора, који се у Бриселу све чешће дожи-

03

вљава као објективна реалност. Ово ће очигледно допринети да се у одређеној мери коригује и рад са ЕУ. Мораћемо да узмемо у обзир чињеницу да ће известан обим компетенција са националног нивоа бити пренет на ниво Евроазијске еко-

номске комисије. Уверен сам (у сваком случају, рачунам на то) да ће и моји партнери из преговарачке делегације ЕУ имати исти такав приступ. Аутор је амбасадор Руске Федерације при Европској унији.

ЗА ОГЛАШАВАЊЕ У ОВОМ ДОДАТКУ МОЛИМО ВАС ДА СЕ ОБРАТИТЕ ЈУЛИЈИ ГОЛИКОВОЈ, ДИРЕКТОРУ ОДЕЉЕЊА ЗА ОДНОСЕ СА ЈАВНОШЋУ: JULIA.GOLIKOVA@RBTH.RU © 2012 СВА ПРАВА ЗАДРЖАВА „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“: АЛЕКСАНДР ГОРБЕНКО ПРЕДСЕДНИК УПРАВНОГ ОДБОРА, ПАВЕЛ НИГОИЦА ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР, ВЛАДИСЛАВ ФРОЊИН ГЛАВНИ УРЕДНИК ЗАБРАЊЕНО ЈЕ КОПИРАЊЕ, ДИСТРИБУЦИЈА ИЛИ ПРЕУЗИМАЊЕ САДРЖАЈА ОВОГ ИЗДАЊА, ОСИМ ЗА ЛИЧНУ УПОТРЕБУ, БЕЗ ПИСМЕНЕ САГЛАСНОСТИ „РОСИЈСКЕ ГАЗЕТЕ“. МОЛИМО ВАС ДА СЕ ЗА ДОЗВОЛУ ОБРАТИТЕ НА ТЕЛЕФОН +7 (495) 775 3114 ИЛИ НА EMAIL EDITOR@RUSKAREC.RU. „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ НЕ СНОСИ ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕНАРУЧЕНЕ ТЕКСТОВЕ И ФОТОГРАФИЈЕ.

Писма читалаца Веома ме је заинтригирао текст „Русија и свет на помолу ере гаса“ („Руска реч“ бр. 2, стр. 4). Такве геополитичке идеје и прогнозе се не могу често срести у нашим медијима и из пера наших аналитичара и економиста. Потпуно нов поглед на суштину ствари! Хвала што доприносите плурализму мишљења. Јован Алексић, Крагујевац Желим да вам се захвалим на информативном чланку „Нови елементи периодног система из Московске области“ („Руска реч“ бр. 2, стр. 5). Као наставник хемије, веома сам задовољна што посвећујете пажњу науци. Ксенија, Београд

Поводом чланка „Богови Волге“ Чланак „Богови Волге“, објављен у „Руској речи“ бр. 2 (20. јун 2012), изазвао је доста поларизованих реакција. Добили смо више писама у којима су читаоци били „одушевљени старом културом“, али и оних у којима је писало да је „сáмо постојање пагана срамота за Русију“, док је један читалац из Београда питао: „Па зар немате ништа важније?“. Стога је наша редакција одлучила да јавно одговори свим овим читаоцима. Када се говори о „староседелачким народима“, обично се мисли на америчке Индијанце или аустралијске Абориџине. Њихова трагична судбина и неуспех да сачувају изворни начин живота у сусрету са европском цивилизацијом свима су добро познати. Ипак, када би неко у неком америчком медију објавио чланак о Апачима, не верујем да би било ко од страних читалаца питао: „Зар немате ништа важније?“. Наш задатак је да представимо Русију. У Русији живи 200 народа. Русија је, као цивилизација, апсорбовала све те народе, али на начин који се не може упоредити са крвавим догађајима из историје САД или Аустралијског Савеза. Кроз сву своју историју, укључујући и царску и совјетску, Русија је налазила начине да, за разлику од других великих држава, не само не уништи традицију малих и другачијих народа, него и да је очува. Пагански обичаји данашњих Маријаца су, дакле, пример ове задивљујуће способности руске цивилизације и специфичности духа руског народа као њеног стожера. Не треба заборавити да Маријци, као и сви други мали и традиционални народи Русије, уживају све благодети индустријализованих градова, модерног школства и медицине. Русија је ретко место на планети где се ова два света могу пронаћи у хармонији. У ово време, када су „мултикултуралност“ и „толеранција“ толико популарни на Западу, сматрали смо да је добро приказати један прави пример спровођења тих идеја у дело. Редакција „Руске речи“

ПИСМА ЧИТАЛАЦА, КОЛУМНЕ И ИЛУСТРАЦИЈЕ ОЗНАЧЕНЕ КАО „МИШЉЕЊЕ“, КАО И ТЕКСТОВИ ИЗ РУБРИКЕ „ПОГЛЕДИ“ ОВОГ ДОДАТКА ИЗАБРАНИ СУ ДА ПРЕДСТАВЕ РАЗНА СТАНОВИШТА И НЕ ОДРАЖАВАЈУ НУЖНО СТАНОВИШТЕ УРЕДНИКА ПРОЈЕКТА „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ ИЛИ ЛИСТА „РОСИЈСКА ГАЗЕТА“. МОЛИМО ВАС ДА ШАЉЕТЕ ПИСМА И КОМЕНТАРЕ УРЕДНИКУ НА

EDITOR@RUSKAREC.RU


04

РУСКА РЕЧ

Економија

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Макроекономија Буџет и цена нафте

На огромном простору руског Арктика живи 4 милиона људи, више него у било којој другој арктичкој земљи

Постављање буџета на чврсту основу Буџет Русије у будућности неће зависити од промена цене нафте. На тај начин се земља штити од евентуалних будућих светских криза.

НАСТАВАК СА СТРАНЕ 1

Русија и њен континентални шелф

НАТАЛИЈА МИХАЈЛЕНКО

Мељникова, академика Руске академије наука (РАН) и директора Института за криосферу Земље, „јамалско подручје је природна научна лабораторија“: овде је прикупљено највише материјала везаног за проблеме вечно смрзнутог тла. Имајући у виду ове дугорочне планове, власти Јамало-Ненецког аутономног округа су заједно са Међународном асоцијацијом за проучавање вечно смрзнутог тла организовале у Салехарду грандиозну конференцију на којој је учествовало више од 600 научника из 35 земаља света. Ипак, главна особеност ове конференције је у томе што је на њу дошло много младих руских истраживача вечног леда. Ови млади научници су дошли захваљујући стипендијама округа, и у будућности ће имати пуне руке посла. На пример, шта ће се догодити ако се приликом експлоатације шелфа Баренцовог или Карског мора нафта излије из тла у море и доспе под лед? Није искључено да ће је моћна Голфска струја разнети по свим океанима света. Задатак науке је да изучи овакве могућности. Василиј Богојављенски, помоћник директора за науку у Институту за проблеме нафте и гаса РАН упозорио је да се океан шири и да ће се број земљотреса повећавати, између осталог и у подручју Арктика. То је неопходно имати у виду приликом будуће експлоатације приобалних налазишта. Решавање проблема експлоатације приобалних налазишта тек предстоји, али зато на арктичком копну већ сада проблема има много. Један од њих је постепено топљење замрзнутог тла. Својевремено се у Нориљску (Република Коми) срушило 300 зграда зато што се смрзнута земља претворила у кашу. Русија није једина која има тај проблем. Слична је ситуација на Аљасци и у Канади. Ипак, многи још увек не верују у глобално загревање. Чак су и дежурни новинари на конференцији у Салехарду досадили научницима постављајући им једно исто питање: јесте

ли сигурни да је у току глобално загревање? Како то можете да докажете? Доказа, како ствари стоје, има на претек.У арктичкој зони има 600 бушотина у којима се прати температура земље на дубини од 20 метара. Посматрања су показала да се за последњих 20 година температура подигла за 1–2 степена.

Нова истраживања потврђују оно што су стари народи Крајњег Севера одувек знали: Арктик даје живот Ханс Хубертен из Постдамског института за поларна истраживања (Немачка), бивши председник Међународне асоцијације за проучавање вечно смрзнутог тла, 20 година се бави

У БРОЈКАМА

40% гаса који троше земље Европе стиже са Јамалског полуострва

5000 милијарди кубних метара гаса крије се само испод налазишта Бованенково на северу Јамала

проучавањем руске арктичке зоне. Он тврди да је проблем климатских промена врло актуелан. Оне су већ и голим оком видљиве нпр. на Лаптевском мору и у делти реке Лене. Обично се током лета тло у делти топило до дубине од 50 центиметара, а сада се топи и до 70. Тло на дну Лаптевског мора је „као швајцарски сир“. Ерозија тла на морској обали је све већа и није искључено да ће приморска насеља морати да се селе у централне делове полуострва, упозорио је Хубертен. Чињеница да арктичко тло садржи огромне количине нафте и гаса такође има своје последице. Ен то ни Лев ко вич, председник Асоцијације за проучавање вечно смрзнутог тла, објашњава: „Кад тло почне да се топи, угљен-диоксид из тла ће почети да се ослобађа као гас. Не знамо у којој мери ће та ситуација бити ризична. Према једној хипотези, што се више угљен-диоксида буде ослобађало, биће све топлије. А што је топлије, ослобађа се још више угљен-диоксида.Таква ситуација могла би утицати на климу у целом свету, а не само на регионе са смрзнутом земљом.“ Научници за сада не могу да прогнозирају колико ће то трајати. „Не знамо тачно колика ће бити количина ослобођеног угљен-диоксида, али ће током наредних деценија и столећа сигурно бити велика. Време и облик ослобађања угљен-диоксида су питања која стоје пред науком“, изјавио је Левкович. Да би се добио одговор на ова

ИТАР-ТАСС

Ледена ризница Русије

питања, неопходно је поставити велики број мултидисциплинарних опсерваторија на целом Арктику, па и у Русији. Прва таква опсерваторија биће изграђена на Белом острву. Међутим, данас вечно смрзнута земља не занима науку само са гледишта њене реакције на индустријализацију арктичког региона. Како је рекао академик Владимир Мељников, „науку почиње да занима лед као такав“. Наиме, лед је огроман извор слатке воде. Постоји пројекат превоза леда помоћу специјалних танкера са Антарктика у друге, безводне делове света. Још није дошло време за реализацију таквих идеја, али научници не сумњају да ће лед једног дана служити човечанству као извор питке воде. Поврх свега овога, вечно смрзнута земља нам је припремила и један заиста божанствен поклон. Пре две године руски научници су у смрзнутом тлу открили бактерије које су ту провеле милион година и успели да их оживе. Ради се о палеобактеријама из вида Bacillus sp. Микробиолози у почетку нису веровали да је то могуће и тврдили су да ДНК може да „спава“ највише 10 хиљада година. Међутим, бактерије су послате на испитивање у неколико зе ма ља све та и от кри ће руских научника је потврђено: организми су оживели. Али, најзанимљивије је то што оне имају способност да продужавају људски живот! Са сензационалним рефератом је на конференцији у Салехарду наступила Људмила Каљонова, доктор биологије и главни научни сарадник Тјуменског научног центра Сибирског одељења РАН. Каљоно��а је показала да палеобактерије имају својства геропротектора, тј. способност да продужавају живот. Уносили су их у старије мишеве и резултати су запањујући. Према томе, нафта, гас, дијаманти и злато уопште нису највеће богатство вечно смрзнуте земље. Изгледа да нова истраживања полако потврђују оно што су домородачки народи Крајњег Севера одувек знали: Арктик даје живот.

Буџетски издаци Русије, као и дугорочни инвестициони програми, ускоро се више неће везивати за цену нафте. На спискуизвора из којих се буџет пуни, по речима председника Владимира Путина, енергенти треба да буду тек на другом месту. Ребаланс буџета за 2013. и наредне године биће везан за просечну цену нафте у последњих неколико година, додао је он. Према Путиновим речима, текући макроекономски показатељи у земљи су „прихватљиви и добри“: инфлација је смањена са 13% на 6,1%, и то је најнижи показатељ за последњих 20 година. „Па ипак, наша привреда је пред средњерочним и дугорочним изазовима“, рекао је Путин. По његовим речима, привреда земље није диверсификована. Зависност од цене нафте Путин је назвао њеном „Ахиловом петом“: „У време велике волатилности таква привреда је рањива. Нама је неопходан буџет који нема дефицит, који је обезбеђен на дуже време и не ослања се на приходе од продаје сировина.“ Задатак руске привреде, по Путиновим речима, састоји се у томе да Русија до 2020. избије међу првих двадесет земаља са најбољом климом за инвестирање, да обезбеди 25 милиона нових радних места и да се до 2018. године приходи становништва повећају за 50 одсто. Привреда би се у садашњем стању у условима пада цена нафте суочила са великим изазовом, али одржавање макроекономске стабилности је задатак који се може испунити. Буџет Русије

већ неколико година нема дефицит, а убудуће ће у мањој мери бити везан за приходе од продаје сировина. Министар финансија Антон Силуанов изјавио је да је Влада формулисала буџетско правило које ће узимати у обзир просечну цену нафте за протеклих 10 година. Правило ће у потпуности почети да важи од 2015, а прелазни период је неопходан због испуњавања свих буџетских обавеза. Садашње буџетско правило подразумева ограничено коришћење прихода од нафте и гаса у зависности од просечне цене нафте за одређени период.Тиме је омогућено да се вишак прихода од нафте користи као резерва за борбу са евентуалном новом економском кризом. Суштина новог правила је у томе да се ублажи флуктуација

Ново буџетско правило ће узимати у обзир просечну цену нафте за протеклих десет година цене нафте како не би утицала на висину трошкова. Другим речима: да не почнемо више да трошимо ако скочи цена нафте, и обрнуто, да не стежемо каиш ако цена нафте нагло падне, а ми немамо резерви. За 2013. и 2014. годину цена остаје на нивоу који је већ урачунат у буџете за поменуте године: 97 долара за барел и 101 долар за барел у наредним годинама.Током 2015. године приликом формирања трошкова рачунаће се цена нафте од 94 долара за барел. КОМБИНОВАНИ ИЗВЕШТАЈ РУСКА РЕЧ

Параметри руске економије

ИЗВОР: ИТАР-ТАСС / 2012.FORUMSPB.RU


РУСКА РЕЧ УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Наука и технологија

05

Затворени градови У Русији постоји 45 затворених градова у којима живи, ради, образује се и подиже децу више од 1.300.000 људи

Опасна сакривена наука Ови градови нису постојали на географским картама у време Совјетског Савеза. Споља и изнутра строго их чува војска. Доћи у неки од њих у госте могуће је само уз специ-

јалну дозволу. Становници се баве научним или производним радом везаним за неку опасну или безбедносно осетљиву технологију. Представљамо шест таквих насеља.

ИМЕ: МИРНИ ЛОКАЦИЈА: АРХАНГЕЛСКА ОБЛАСТ ФУНКЦИЈА: КОСМОДРОМ

Разлог посебног статуса: град је административни и стамбени центар космодрома „Плесецк“.

Град Мирни се налази на месту где је у време царске Русије пролазио такозвани „царев пут“ ка Белом мору. Према легенди, Михаило Ломоносов,

Превоз ракете носача са сателитом „Ресурс Ф-2“ на космодром

Војник Северне флоте стражари на молу поред контејнера за ракету Радник „Мајака“ барата високорадиоактивним материјалом

ИМЕ: ЗНАМЕНСК (КАПУСТИН ЈАР-1) ЛОКАЦИЈА: АСТРАХАНСКА ОБЛАСТ ФУНКЦИЈА: БАЛИСТИЧКЕ РАКЕТЕ

Разлог посебног статуса: град је административни и стамбени центар војног полигона „Капустин Јар“.

Научници проверавају сателит „Интеркосмос-1“ пред лансирањем

НАТАЛИЈА МИХАЈЛЕНКО

Монтирање ласерског уређаја „Луч“ у Нуклеарном центру

Разлог посебног статуса: на територији града се налази Федерално државно унитарно предузеће „Производна организација Мајак“, где се производе радиоактивни изотопи и прерађује употребљено нуклеарно гориво.

ИМЕ: ОЗЕРСК (ЧЕЉАБИНСК-40/65) ЛОКАЦИЈА: ЈУЖНИ УРАЛ ФУНКЦИЈА: РАДИОАКТИВНИ ИЗОТОПИ

Предузеће „Мајак“ је одиграло кључну улогу у првим фазама совјетског нуклеарног програма 1940-их. Стручњаци из прве гарнитуре радника „Комбината бр. 817“ (тако се раније звао „Мајак“) подвргавани су

Разлог посебног статуса: поморска база Северне флоте.

ИМЕ: СЕВЕРОМОРСК ЛОКАЦИЈА: МУРМАНСКА ОБЛАСТ ФУНКЦИЈА: ПОМОРСКА ВОЈНА БАЗА

Североморск, некада заселак Ваенга, смештен је на обали Кољског залива у Баренцовом мору. Првобитно су у тим крајевима живели Саами и Помори, а касније, у 20. веку, доселили су се Финци и Руси. Изградња војне базе за ратну морнарицу започета је средином 30-их година прошлог века, а статус затвореног града Североморск је добио тек после распада СССР-а, 1996.

најстрожој селекцији. По доласку на тајни објекат током неколико година није им дозвољавано чак ни да се дописују са ближњима. Необични грб овог града садржи стилизовани приказ нуклеарног реактора из кога исијава енергија, представљена гуштером (симболом Урала) са огњеним репом. Живот у затвореном граду становници Озерска данас не схватају као ограничење, него као привилегију. Зато се у њи-

Североморск се налази изнад поларног круга, тако да се преко зиме спушта поларна ноћ која траје од почетка децембра до средине јануара. Прави арктички мразеви су овде ретки, али због леденог ветра и високе влажности ваздуха у почетку је врло тешко навићи се на климу. Понос Североморска и Северне флоте, најјаче руске војне флоте, сада су тешка нуклеарна ракетна крстарица „Петар Велики“ и носач авиона „Адмирал Кузњецов“.

ховом односу према дошљацима може приметити извесна доза снисходљивости. Модерни „Мајак“ рециклира употребљено нуклеарно гориво из Русије и многих других земаља и производи велики број ретких и важних радиоактивних изотопа које преко 40 земаља света купује за медицинске потребе. Гориво које је 2010. одвезено из Нуклеарног института у Винчи код Београда отишло је на прераду управо у „Мајак“.

ИМЕ: САРОВ (ШАТКИ-1, МОСКВА-300, КРЕМЉОВ, АРЗАМАС-75, АРЗАМАС-16) ЛОКАЦИЈА: НИЖЕГОРОДСКА ОБЛАСТ ФУНКЦИЈА: ПРОИЗВОДЊА АТОМСКИХ БОМБИ

Разлог посебног статуса: на територији града се налази Руски федерални нуклеарни центар — Сверуски научно-истраживачки институт за експерименталну физику.

Саров је необичан град. Са једне стране, у њему се праве атомске бомбе, а са друге је познат по православној светињи — Саровском манастиру. У овом манастиру, у коме је типик посебно строг, 1778. године искушеник

Разлог посебног статуса: у насељу је смештен штаб Стратешких ракетних јединица и централни командни пункт копнених стратешких нуклеарних јединица Оружаних снага Руске Федерације.

ИМЕ: ВЛАСИХА (ОДИНЦОВО-10) ЛОКАЦИЈА: МОСКОВСКА ОБЛАСТ ФУНКЦИЈА: НУКЛЕАРНЕ ЈЕДИНИЦЕ

Дуго је Костино било обично мало село близу Москве. Међутим, 1932. овде је подигнуто здање главног комплекса Вакцино-серумског института Радничко-сељачке Црвене Армије. Затим су до Другог светског рата на подручју Власихе организовани високи војно-поли-

оснивач славног московског универзитета, управо је тим путем 1730. године ишао у Москву, пратећи кола са товаром. Додуше, нема никаквог обележја, сви главни споменици Мирног везани су за освајање космоса. Први државни космодром „Плесецк“ дуго је био светски лидер по броју лансирања космичких апарата. Поносни град на свом грбу има космички брод и поларну светлост, која говори о његовом положају на далеком Северу. Мирни је пун монумената и обелиска.У част лансирања првог совјетског навигационог космичког апарата подигнут је обелиск „Космос-1000“, а 1989. ушао је у орбиту сателит „Космос-2000“, па је и тај догађај обележен спомеником, који је због сличности са популарним обликом становника других планета назван „ванземаљац“.

Војни полигон „Капустин Јар“, изграђен 1946. године, био је намењен за тестирање првих совјетских балистичких ракета са бојевим главама. Мирољубив назив (у преводу: „Купусов До“) добио је по истоименом селу. Од 1962. полигон обавља и функцију мањег космодрома за истраживачке сателите и лаке ракете носаче. Пр ви на чел ник по ли го на „Капустин Јар“, генерал-мајор Василиј Возњук, ступио је у службу 1946. и до данас ужива поштовање житеља, а у канцеларијама се могу видети његови портрети. Поред локалног Музеја космонаутике изложени су примерци војне технике, ракетни системи и радари.

је постао славни преподобни Серафим Саровски. Оба обележја града представљена су и на његово�� необичном грбу. Испод Саровског манастира постоји прави подземни град у који су се отшелници повлачили у потрази за миром и тишином. Кажу да је некада у подземљу постојало и језеро којим је могло да се плови чамцем. У Нуклеарном центру постоји Музеј атомског оружја, једини те врсте на свету. Његов главни експонат је чувена „Цар бомба“. Детонација ове термонуклеарне направе 1961. на арктичком архипелагу Нова земља била је највећа експлозија у историји (10 пута већа од укупне снаге свих експлозивних средстава употребљених током Другог светског рата у целом свету) и један од кључних догађаја Хладног рата. Наравно, већина експоната у музеју су копије. У Нуклеарном центру у Сарову данас ради више од 18 хиљада стручњака: физичара и математичара, инжењера и програмера, који се баве одржавањем нуклеарног арсенала Русије и његовом безбедношћу.

тички курсеви. Октобра 1941. у Власихи је био стациониран штаб Западног фронта, одакле је славни Георгиј Жуков руководио одбраном Москве. После рата се ту налазио Штаб стратешке авијације. Године 1960. војно насеље је у потпуности стављено на располагање стратешким ракетним јединицама. Данас се одавде управља свим копненим нуклеарним јединицама Русије. Текст: Кирил Руденко, RBTH Никола Лечић, Руска реч


06

РУСКА РЕЧ

Култура

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Перформанс Марина Абрамовић поново изазива Московљане да преживе сусрет са аутентичношћу људског доживљавања сусрета

Марина у присуству Москве Према речима Абрамовићеве, Руси добро разумеју то што она ради зато што је то производ словенске душе. Како филмски сусрет са Марином изгледа руском оку?

Галерија фотографија на ruskarec.ru/15753

750 хиљада гледалаца је дошло да се сретне са Абрамовићевом у Музеју модерне уметности у Њујорку

ЖАНА ВАСИЉЕВА

СЕРГЕЈ МИХЕЈЕВ/РГ

Марина Абрамовић и филозофија аутентичног људског сусрета: галерија савремене уметности „Гаража“ у Москви

оно што ми треба у овом тренутку“), како стоји у лифту затворених очију, или лицем у лице са гледаоцима који се стално смењују, или како се од болова, кад прође дан, сручи под сто и остане тамо да лежи... Сама Марина у филму каже да постоје „три Абрамовићке“: једна је снажна уметница са гвозденом вољом; друга је слаба жена, васпитана у строгој атмосфери породице бивших парти за на и на род них хе ро ја Југославије; трећа — жена са животним искуством, иза које је живот са његовим падовима и успонима. Ејкерсов филм даје могућност да је видимо у све три хипостазе. Ејкерс је на први поглед снимао припрему изложбе у Њујорку, гледаоце у салама, интервју... Једном речју, пратио је догађаје. А уствари је

ЦИТАТ

Марина Абрамовић У МОСКВИ, 11. ОКТОБРА 2011.

"

Изузетно сам желела да видим реакцију руске публике на свој рад. Ја сам ипак словенски уметник из Југославије. Моја историја и биографија су тесно везани за Русију, њену књижевност и музику — томе су ме учили у школи. Долазак у Москву је за мене веома важан доживљај, може се чак рећи да је то дежа ви. Претпостављам да Руси мој рад разумеју много боље него гледаоци у Европи и Америци, јер се у томе што ја радим огледа словенска душа.

успео да са пуно пажње у целини доча ра онај контраст који умногоме од ре ђу је су шти ну Абрамовићеве. Гледалац са једне стране осећа моћ аскетске личности, сурове и окрутне, пре свега према себи, и одважне до безумља. Са друге стране, осећа и незаштићеност, жртву и лепоту жене која четрдесет година заредом стоји на удару. У кадру су црно-беле фотографије њених чувених перформанса из 1970-их, када она бритвом урезује звезду на своме телу или лежи губећи дах усред подијума окруженог ватром, где се она и Улај сударају свом силином... Истовремено се пред нама одвија и перформанс 2010. годи-

СЕРГЕЈ МИХЕЈЕВ/РГ

Филм Метјуа Ејкерса „Марина Абрамовић: у присуству уметника“ на последњем фестивалу „Берлинале“ учествовао је у конкурсу „Панорама“ и освојио награду публике. На 34. Московском међународном филмском фестивалу приказан је у оквиру специјалног програма „Осам и по филмова“, у коме су са својим филмовима учествовали и звезде филмских фестивала – Леос Каракс, Кристијан Мунђу, Улрих Зајдл и Кен Лоуч. Сниматељ Метју Ејкерс, који је направио документарне филмове о Бон-Џовију и песнику Лемону Андерсу, а сада дебитовао (у коауторству са Џефом Дипреом) у филму о „баки перформанса“, свакако не спада међу њих. Али зато је Српкиња Марина Абрамовић у свету уметности фигура светског калибра. Било би неправедно да се успех филма и награда публике објасне само задивљујућом харизмом ове уметнице. Највећи Ејкерсов домет се и састоји у томе што је успео да ту харизму пренесе на екран. А то није лако.Уметница не мудрује много, ако се не рачуна полушаљива изјава о томе како јој је требало 40 година да „алтернативна“ уметност перформанса добије онакав третман у друштву какав има „мејнстрим“. Једноставност у опхођењу, духовитост, одсуство спољашњих ефеката и аутентичност осећања — све су то особине које красе ову уметницу. Она без устезања прича и о гомили посла везаног за папирологију и администрацију којим она као уметник мора да се бави, и о таквој „прози“ као што су рачуни у банци, и о „спасоносној“ конструкцији њене столице (за случај „хаварије“ за време свакодневног осмочасовног перформанса у току тромесечне изложбе у њујоршком Музеју модерне уметности 2010). Камера је види пред отварањем изложбе како лежи болесна у црвеној постељи (а разболела се буквално пар дана пре отварања), сва у црвеном („Знате, црвена боја даје енергију, то је

СЕРГЕЈ МИХЕЈЕВ/РГ

РОСИЈСКА ГАЗЕТА

не у Музеју модерне уметности. Чудна ми чуда, рекло би се на први поглед. Седи жена на столици усред атријума у музеју и гледа право у очи сваком посетиоцу који седне наспрам ње. Седи, не помера се, пролазе сати, пролазе дани. Али што даље време одмиче, све је очигледније да ми постајемо сведоци

њене унутрашње борбе. Уметница се бори са собом, са болом, са временом. „Уметник треба да буде ратник“, омаћиће се Абрамовићевој у филму, „ратник који не осваја само нове територије, него и самога себе“. Перформанс није позориште, перформанс је живот. Није то кечап и вода, то су крв и сузе, а проливају се овде и сада. Заслуга Метјуа Ејкерса је још и у томе што је он успео да време, сабијено под страшним притиском у једну згуснуту тачку садашњости, растегне у читаву причу. При томе се није изгубила напетост мистерије којом су прожете акције Марине Абрамовић. У филму се развија неколико тема. Најузбудљивија је, наравно, прича која прати односе Марине и Улаја током 12 година. Видећемо их у заједничким акцијама, видећемо и како иду у сусрет једно другом дуж кинеског зида. За тај поход су се припремали осам година, и он се завршио сусретом који је постао и њихов коначан растанак. После тога се нису видели 23 године. И ево, у сали музеја Улај поново седа наспрам Марине. Као некада, док су 14 дана без хране и воде седели и нетремице се гледали. И данас они седе једно наспрам другога, без речи, а низ образе им теку сузе. Једини гест који је Марина дозволила себи биле су нагло пружене руке према некадашњем вољеном. И у том тренутку, класична љубавна прича прераста у монументалну античку драму. И све то без речи, без геста, само са испруженим рукама. Има у филму и оваква епизода: уочи изложбе уметници прилази чувени мађионичар и предлаже јој да заједно организују хепенинг, не би ли што више збунили и изненадили публику. Кустос који ради са Абрамовићевом одбацује ту идеју: „Мађионичар барата илузијама, а Марина у својим перформансама открива истинску суштину односа, саме себе и других људи“. Уметница помаже гледаоцима да преживе сусрет са аутентичношћу људског доживљавања сусрета. Искуство унутрашњег доживљаја тешко се да описати, а још теже „документовати“. Метју Ејкерс је успео да реши тај проблем и пружио Московљанима могућност да 106 минута живе у присуству уметника.

КАЛЕИДОСКОП ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ ТРАГОВИМА МАЛО ПОЗНАТОГ ПУТОВАЊА АНТОНА ЧЕХОВА

Потонули звоник цркве св. Николе је јединствени спомених архитектуре сачуван усред акумулационог језера поред града Каљазина. Средином прошлог века, 14 цркава из старог дела града заувек је нестало под водом, али звоник, висок 74,5 метара, остао је да вири над површином велике воде, као да је саграђен на њој.

Група руских и страних поштовалаца Антона Чехова кренула је у јулу траговима великог писца на далекоисточно острво Сахалин. Млади Чехов (у белој јакни, сликан са породицом пред одлазак) пре 120 година кренуо је на огроман пут око Азије, који га је у повратку довео и до Шри Ланке и оставио дубок траг на његово будуће стварање.

РУСЛАН СУХУШИН

© РИА „НОВОСТИ“

ИТАР-ТАСС

СПОМЕНИЦИ ИСТОРИЈЕ ПОТОНУЛИ ЗВОНИК ИЗ ТВЕРСКЕ ОБЛАСТИ

Галерија фотографија на ruskarec.ru/15749

ИСТОРИЈСКЕ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ ФЕСТИВАЛ „ВРЕМЕНА И ЕПОХЕ“ ОЖИВЕО РУСИЈУ 17. ВЕКА У Москви је завршен годишњи фестивал „Времена и епохе“, који је ове године био посвећен тзв. „времену смутње“ из историје Русије. На фестивалу је учествовало 1000 учесника, који су се трудили да оживе старе војнике и занате. Кулминација фестивала била је реконструкција битке из Пољско-московског рата 1612.


РУСКА РЕЧ

Путовања

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

07

Урбанизам Московски метро, који многи сматрају најлепшим на свету, представља јединствени музеј историје и људске креативности ИТАР-ТАСС

Дух 21. века у московском метроу: калеидоскоп на улазу у станицу „Сретењски булевар“

PHOTOXPRESS

У возу „Акварел“ („тамноплава“ линија) могу се видети слике из разних московских музеја

Подземни народни дворац Московски метро ради од 5:30 ујутру до 1:00 ноћу. За то време престоничка подземна железница превезе око девет милиона људи. ДАРЈА ГОНСАЛЕС RBTH

Московски метро представља и превозно средство, и музеј, и музејски експонат који привлачи огроман број туриста. Чак и једно кратко путовање открива колико је овај метро другачији од свих других на свету.

Станица „Комсомољска“ Управо је на станицу „Комсомољска“ 15. октобра 1934. у 8:20 изашао први воз. Људи су дежурали целу ноћ пред улазом да би се нашли међу првим путницима. Метро је био саграђен у најкраћем року. Од доношења одлуке до отварања прве линије протекле су свега три године. Московски метро је био највеће совјетско градилиште 1930– 1950, на коме су радиле стотине хиљада људи. Станица „Таганска“ У вагону седи деда који је, да би се сместио, заузео три места.

Одевен је у традиционалну руску одећу и свира на великом народном инструменту сличном цитри. То је Валериј Петрович, један од првих метро музичара. Најчешће се може срести између „Таганске“ и „Кијевске“. Као и други метрои, и московски привлачи уличне музичаре. Али, ако их примети дежурни, прети им новчана казна. Једна линија им је, ипак, омиљенија од других — Кружна. Одсуство крајњих станица и досадних редара привлачи велики број слободних уметника.

Станица „Октобарска“ У реду људи који стоје на покретним степеницама чује се смех. Дежурна ватрено саопштава преко разгласа: „Поштовани путници, не стварајте гужву! Мушкарцима саветујем да обрате пажњу на то каква се прелепа девојка спушта низ суседни ескалатор!“ Људмила Шумакова, која ради на метро станици „Октобарска-радијална“ као „дежурна поред ескалатора“ (функција које нема у другим метроима), седмицу отпочиње шалама, док нерадним данима чита сопстве-

на дела. Са 26 година стажа она је постала права легенда метроа. Десетине људи свакодневно специјално иду преко ове станице само да би је чули.

Метро — нервни систем Москве НАТАЛИЈА МИХАЈЛЕНКО

Са Замоскворецке на Арбатско-Покровску линију Перону се приближава воз који се зове „Народни добровољац“ — најстарија од активних композиција. Вагони су изнутра украшени експонатима везаним за Велики отаџбински рат, у ком је московски метро одиграо важну улогу. Изградња метроа није прекидана ни 1941–1945. Тада се користио као склониште од ваздушних напада. У метроу се у том периоду родило 217 деце. Једини нерадни дан у историји московске подземне железнице био је 16. октобар 1941, када је била донета одлука да се метро хитно уништи. Срећом, одлука је увече поништена. Током рата отварале су се нове станице захваљујући невероватном залагању архитеката и градитеља. Мозаички панои за станицу „Аутозаводска“ израђивани су у радионицама опкољеног Лењинграда и до-

Пет станица московског метроа које су добиле међународне награде за архитектуру

премали се „Путем живота“ преко језера Ладога. По завршетку рата почела је градња Кружне линије и дубоког дела Арбатске линије. Градња дубоког дела подземне железнице има везе са почетком Хладног рата: планирано је да ове станице служе као склониште у случају нуклеарног напада. Управо на овој линији је најдубља станица целог метроа, „Парк победе“ (84 метра).

Станица „Мајаковска“ Станица „Мајаковска“ је ушла у анале светске архитектуре зато што се у њој налази 35 Дејнекових мозаика. Они станицу у суштини чине једном од сала галерије „Третјаков“. Мозаици илуструју славне песме Владимира Мајаковског. Пошто поседује тако богату историју, московски метро је предмет мноштва легенди и гласина. Недавно је била изложена теорија о томе да 12 станица кружне линије представљају 12 знакова зодијака и да је основа саме схеме метроа астролошка карта грофа Јакова Брјуса, којим се у своје време одушевљавао Стаљин.

Подземни дворац за народ Московски метро „В. И. Лењин“ тренутно има 182 станице које су повезане са 310 километара тунела. То је други најоптерећенији (после токијског) и један од најдубљих подземних превозних система на свету. Тренутно се састоји од 12 линија (укључујући линију са једном шином). Најстарија међу њима је Сокољническа („црвена“), отворена 1935. У марту 1938. отворена је Арбатска („тамноплава“), а у септембру исте године Замоскворецка („тамнозелена“). Архитекте су третирале московски метро као подземни „дворац за народ“. За поплочавање 800 хиљада квадратних метара зидова и подова из целе земље довожене су ретке врсте мермера и разноврсног камена. Међу куриозитете метроа спадају и станице на којима се у мермеру могу видети узидани фосили праисторијских животиња и провидна станица „Воробјове горе“, која се налази тачно изнад реке Москве и у којој су изложене копије експоната Дарвиновог музеја. Једна вожња метроом кошта 28 рубаља (0,70 евра). ГАЈА РУСО


08

РУСКА РЕЧ

Спорт

УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

Олимпијске игре 2012. Док је СССР редовно био други по броју освојених медаља, Русија ће се у Лондону борити за треће место

„Ја већ сањам медаље и бројим их у сну“, признаје министар са осмехом. „Ево, погледајте: у Лондону ће се спортисти борити за 302 комплета медаља. Ми ћемо учествовати у 34 дисциплине.У саставу репрезентације већ имамо 436 спортиста, 208

Русија ће се за треће место по броју медаља борити са Великом Британијом, а можда и са Немачком. мушкараца и 228 жена. Имамо веома добру репрезентацију. Имамо пуно сјајних спортиста. И младих, и искусних. Наш циљ је треће место по укупном броју медаља. Чини ми се да смо у стању да постигнемо такав резултат.“ Шеф спортског ресора апеловао је да будемо реални: Американце и Кинезе не можемо да стигнемо. „Американци имају 19 гарантованих медаља“, рекао је. „Кина има стони тенис и бадминтон. Према томе, ми

Руски пливачи на овој Олимпијади планирају да учествују у борби за све врсте медаља, мада знају да им то неће бити лако

Расподела медаља 1996-2008 и изгледи за Лондон © ВЛАДИМИР АСТАПКОВИЧ/РИА „НОВОСТИ“

АЛЕКСАНДАР ЕРАСТОВ РОСИЈСКА ГАЗЕТА

Руске синхроне пливачице добро знају укус злата

© АНТОН ДЕНИСОВ/РИА „НОВОСТИ“

ћемо се борити за треће место са Великом Британијом, а можда и са Немачком. Неће нам бити нимало лако.“ Дуго очекивана олимпијада у Лондону почиње већ за десет дана. Готово је извесно да ће се за руско злато борити Марија Шарапова (тенис), Јелена Исинбајева (скок с мотком), Наталија Ишченко (синхроно пливање), Дмитриј Клоков (тешка атлетика), Хасан Баројев (рвање грчко-римским стилом), Андреј Сиљнов (скок увис), Александар Михајлин (џудо), Љубов Галкина (стрељаштво, пушка), Алија Мустафина (гимнастика), Јегор Мехонцев (бокс), Валериј Бор чин и Олга Канискина (спортско ходање), Јевгенија Канајева (уметничка гимнастика), Аркадиј Вјатчанин (пливање) и читав низ других изузетних спортиста. Заставу руске репрезентације на отварању Олимпијаде, као што је и планирано, носиће изванредна Марија Шарапова, прва жена којој је припала ова част. Чланови олимпијске репрезентације подржали су ову идеју министра спорта. Занимљиво је да ће први пут у историји Олимпијских игара шесторо тенисера носити заставе својих држава. Осим Шарапове, међу њима су и Новак Ђоковић (Србија), Рафаел Надал (Шпанија) и Агњешка Радванска (Пољска).

Министар спорта Руске Федерације Виталиј Мутко обелоданио је прелиминарни план репрезентације Русије за освајање медаља на Олимпијским играма у Лондону.

ИТАР-ТАСС

Борба спортских велесила за престиж и медаље

Лепотица Јевгенија Канајева опет жели само прво место

АЉОНА РЕПКИНА

Фудбал на песку Репрезентација Русије иде 2013. на пацифичко острво Тахити да брани титулу првака света у фудбалу на песку

Северни шампиони у тропском спорту Без обзира на климу Русије и одговарајуће успехе њених становника у „хладним“ спортовима, Руси бриљирају и у — фудбалу на песку.

Фудбал на песку... Кад се чује овај израз, одмах се свакако замисли песак чувене Копакабане у Рио де Жанеиру, где се на обали океана црномањасти момци вешто поигравају лоптом. Тешко да ће неко помислити на песак московског стадиона у Строгину, где је репрезентација Русије 8. јула играла у завршној

© ВАСИЛИЈ ПОНОМАРЈОВ/РИА „НОВОСТИ“

ВЈАЧЕСЛАВ ЧАРСКИ РУСКА РЕЧ

После понижавајућег пораза, Бразил чека реванш 2013.

фази светског купа. И то је играла као актуелни шампион Европе и света! Руси су обе титуле освојили 2011. године. Како се догодило да су признати виртуози и краљеви плаже, Бразилци, прошле године изгубили од Руса, а да је легендарни Пеле остао без коментара? Исти онај Пеле који је некада рекао да Русија има шансе за прво место на светском првенству у фудбалу колико и Бразил у хокеју. Пре само пет година је репрезентација Русије први пут учествовала на великом такмичењу у фудбалу на песку. Било је то

Јарослављ: круна руске средњовековне уметности

препоручује

Пратите нас на Фејсбуку!

29. августа

2007, када је дебитовала у европској лиги и одмах освојила бронзу. Већ 2010. године Руси су са 6:4 сензационално савладали „европске Бразилце“ — репрезентацију Португалије, и постали шампиони Европе. Па ипак, то је било само загревање пред главну историјску битку 2011. године, кад су у финалу светског првенства прави Бразилци поражени са 12:8. У финалном мечу ове фазе светског купа у Москви шпанска „Црвена фурија“, овог пута сва у белом, зауставила је „Црвену пешчану машину“ са 5:3. Додуше, тај меч није имао велики

facebook.com/ruskarec

значај, јер су Руси испунили главни циљ, тј. пласирали су се на следеће светско првенство, које ће бити одржано 2013. године на егзотичном пацифичком острву Тахити. Одбрана титуле неће бити једноставан задатак, јер увређени Бразилци свакако једва чекају реванш. Права је штета што овај спорт још увек није уврштен међу олимпијске спортове, јер би сјајна руска „пешчана“ репрезентација сигурно могла да претендује на злато. Прочитајте ширу верзију: ruskarec.ru/15773

ПИШИТЕ НАМ Шаљите своје коментаре и постављајте питања нашим ауторима!

радио Глас Русије на српском језику

http://serbian.ruvr.ru

editor@ruskarec.ru


Руска реч #3