Page 1

   ” “, ,  2011.

вв            

. 33-35

   

    в,    

 в     . 24-26

 ,  . 20-22  „в “ : AP

    в

   в    

 –         –   в.   в      вв   в.                 вв .




  

 в 2011.

 в 2011.

в            

 „       ...“  1/4, 11000  ,   : + 381 11 3808 912, 2404 364 geopolitika@sbb.rs, www.geopolitika.rs     ,   в    в   

     , в        ­ в,  ,  в      € , в     в      ‚в - ƒ    

2

   „€  “   в   в 

6



14

€       в      ,                в  

‡  2011

  

24

       в

ˆ   

      ­в   

2012.        в      

   (6:0).

 

33

       ­ €вв,    ‚        ,    

 

18

   …  †    ­  :  в     в  в

в  

      в

 в  ,    

          в   в     „ “   „  “   в .

    в  в  

    . в   в  20   

.                     .

   в,    ƒ„в  ƒ      в

  в 

 ‡в ‡    

в в в  ­ ‡в

: 

4

    …                в„   в    в         ƒ„в  ƒ …     …  4.  2011.

 .       †  …       :  , ƒ  32. ­    8  20 в.

:  

     ,     в в ,

      в    ,

в    в   в,  jea   вв,  в        в ,     http://slavina@rg.ru   j  j,

в   j     в,    je      в,          в,    в  http://golikova@rg.ru в ja  в,  http://tomilova@rg.ru



: PHOTOXPRESS

в  „ “, : 24 в 4 в ,  12, в,  , 125993 : +7(495)7753114,

: +7(495)9889213

‡  2011

      в  в

­в      

  в     в    в     . в ,   в       ,       в  .

€в         , ‚ ƒ в,     

  в   в   . …       †‚. ‚      в     в ,       ,   . 3




 в 2011.

 в 2011.

  „“ „

:  в

орези за људе с већим примањима морају бити већи, између осталог и на рачун пореза на потрошњу, непокретности и имовину“. Овај предлог председника Владе Владимира Пу тина данас активно разматрају експерти, сагледавајући у њему један од вектора даље пореске политике државе. Тим пре што овакав пут, у условима буџетских дефицита, данас бирају многе развијене државе. У САД, колико год то било парадоксално, са иницијативом да се подигну порези за богате и порески систем учини праведнијим недавно је иступио један од легендарних милионера, Ворен Бафет. Његово богатство часопис „Форбс“ процењује на 50 милијарди долара. „И руски бизнис ће прихватити такав приступ, али под условом да то буде поштена размена за повољну инвестициону климу у земљи“, изјавио је „Росијској газети“ председник Комитета за инвестициону политику Трговинско-индустријске коморе Русије и потпредседник „Пословне Русије“, Антон Данилов-Даниљан. Према његовим речима, након увођења јединственог пореза на непокретности, о коме се у Русији већ дуго говори, стопа овог пореза се у потпуности може посматрати у динамици. Исто као и постепено увођење прогресивног пореза на приход имућних грађана. Он је при том подвукао да се у Русији већ појавила категорија социјално одговорних богатих људи који плаћају „џиновске порезе на приход“ регионалним и општинским буџетима, региструјући фирме у месту становања као порески агенти, односно физичка лица, у малим градовима. „За сада таквих људи у целој Русији има највише десетак. Али 4

уз правилну државну политику усмерену на усавршавање пословне климе, таквих ће бити на стотине, па и на хиљаде“, тврди он. Данас је Русија једна од малобројних држава које не опорезују своје најбогатије грађане додатним дажбинама. У основним правцима пореске политике до 2012. године, које је утврдила Влада, за сада није планирано увођење, на пример, прогресивне скале за порез на приход физичких лица. Подсетимо, за порез на приход физичких лица у Русији важи једнака „равна“ пореска стопа од 13 процената. А да прогресивна скала постаје „правовремена“, изјавио је јуче шеф комитета Думе за економску политику и предузетништво, Евгеније Фјодоров. Он је објаснио да је досадашње одбијање да се пређе на прогресивну скалу било изазвано проблемима успостављања домаћег пореског система, администрирања и могућности прикупљања пореза. Али сада, када је ред у пореској сфери заведен, а економија стабилна, то омогућава да се пређе на диференцирано убирање пореза. Према речима овог парламентарца, „да је то учињено раније, буџет би изгубио зато што би порези ’побегли’ из земље – богата класа би једноставно регистровала фирме у иностранству. А ми бисмо одмах пропали због тога“, подвукао је Фјодоров. Директор Институ та за економију Руске академије наука Руслан Гринберг више пу та је изјављивао да Русија „не заслужује садашњу равну скалу. Свега 4% богатих Немаца обезбеђују 40% буџета у Немачкој. Овакав сценарио ћемо пре или касније и ми морати да прихватимо“. Тим пре што је, по његовом мишљењу, избегавање плаћања пореза по прогресивној скали много теже с обзиром на то да у земљи већ постоји „вертикала“.

: PHOTOXPRESS

У Русији, на предлог председника Владе Владимира Пу тина, припрема се промена пореске политике: људи са већим примањима плаћаће већи порез

О конкретним пореским стопама „за богате“ експерти за сада не желе да говоре. „Ствар није у неким граничним свотама – на приход од једног или два милиона овај ће се порез повећавати – већ у успостављању разумљивог дијалога између власти и бизниса. Ми смо спремни да платимо више ако будемо имали могућност да боље радимо, да будемо конкурентнији, да отварамо радна места“, развија мисао Данилов-Даниљан. А затим набраја пет кључних момената у замену за које би бизнисмени мирно прихватили повећање имовинских и других врста пореза на „богатство“. Међу таквим мерама су, прво, радикалне промене у руском судском праву. Друго, увођење накнадних измена након закључивања инвестиционих пројеката било које врсте. „То је када током целог рока рентабилности држава не дозвољава и не поставља додатна повећања пореза, наметање нових дажбина и законских баријера које погоршавају пословне планове предузетника“, објашњава Данилов-Даниљан. Треће, што је принципијелно важно – строже државно регулисање апетита и деловања монополиста на природна богатства. „Исто то се

односи и на добијање дозвола за укључивање у различите електричне мреже. Данас енергетичари упућују компанијама претерано високе захтеве – да, на пример, дају ’бонус’ тако што ће реконструисати подстаницу на коју треба да се прикључе. А за инвеститора је то још додатних милијарду-милијарду и по рубаља, и никакве гаранције“, каже Антон Данилов-Даниљан. И још један проблем – порези од дивиденди. Сада је у Русији то 9 процената које плаћају физичка лица на приходе од вредносних хартија, при чему је компанија већ платила порез на

профит. „У многим земљама, да би се инвеститор осећао сигурним, лавовски део дивиденди од вредносних хартија уопште није опорезован“, каже саговорник „РГ“. Осим тога, он скреће пажњу да би било сврсисходно прописати у законодавству личну одговорност за правозаштитнике, руководиоце, извршиоце и државне ресоре чијом је кривицом бизнис претрпео реалне губитке и чије су оптужнице на судовима биле оборене. „То је потребно да би, пре него што туже предузетнике суду, чиновници схватили да лично сносе последице. Овако функционишу за-

 „ “  в в  в        в  

в  .    в             

 , 

 1000    .   в       ,         90  .      400 000    в   

в    12,5 , в      120 000  (     ).   1917.    в в   в       в    30%.  в     в ,   в      ,

   90%    .

кони у Великој Британији, Француској, Абу Дабију, у многим земљама у којима постоји позитивна инвестициона клима“, рекао је Данилов-Даниљан. Међу тим, министар економског развоја Елвира Набиулина је за време дискусије о корекцији уплата за осигурање и усклађивање пореског система Русије у целини, у фебруару 2011, предложила да се у средњорочној перспективи смањују порези на делатност компанија, и да се у већој мери убирају порези од потрошње, некретнина и имовине. Према мишљењу Владимира Назарова, шефа лабораторије буџетског федерализма, Институ та за прелазни период „Гајдар“, идеја је трезвена. „Убирати мање пореза на резултат економске делатности – на профит, смањивати уплате за осигурање, али повећавати порез на приход, балансирати на рачун јединственог пореза на некретнине – то је рационално“, истиче он. Невоља је у томе што се јединствени порез на некретнине не може увести одмах, и та прича ће се отегну ти у Русији још минимум три године, ако не и више. Тим пре што још увек нема јединственог система процене кућа, викендица и породичних вила, нема диференцијације олакшица. Независна оцена чије увођење предлаже министарство економског развоја, по његовим речима, неће дати тражени коначни учинак за попуњавање буџета. „Разуме се да веома независни експерти могу врло независно да процене некретнину“, са скепсом каже он. Према прорачунима стручњака Институ та, чак и под условом оштре административне процене и ликвидације олакшица, буџет ће од увођења овог пореза добити највише 1 проценат бру то производа, и то, како се очекује, неће попунити све рупе у локалним буџетима. Ако је реч о повећању пореза на потрошњу, онда треба говорити о промени стопе пореза на додату вредност (ПДВ), који је кључан на плану пореског оптерећења на потрошњу, и може постати битнија ставка прихода у буцету. Такође треба говорити о расту акциза, подсећа Назаров. У класичној варијанти, узгред, ова група пореза се дели на три подгрупе: порез на прехрамбену робу (порези на шећер и со), порези на производе за уживање (дуван, алкохол, кафа, пиво), други порези на потрошњу (на нафтне производе). Ту може да спада и порез „на раскош“ – на скупи накит, уметничке предмете и крзна. 5


 в 2011.

 в 2011.

  в  в? 

оком последњих година Русија је за трећину смањила увоз животних намирница, захваљујући развоју властите пољопривредне производње. Како се у томе успело говорио је први вицепремијер Виктор Зубков на „радном доручку“ који је јуче одржан у „Росијској газети“.  :  в,                        в,    в  .          .         в  90   .        ?

Виктор Зубков: Пре свега истичем да је последњих година у Русији формирана и остварује се државна политика у сфери пољопривреде. Усвојен је низ важних докумената који су формирали основу за развој. Међу њима су и Доктрина прехрамбене безбедности, и Закон о пољопривреди. И најважније – од 2006. године делује приоритетни национални пројекат „Развој агроиндустријског комплекса“, који је 2008. године трансформисан у петогодишњи државни програм развоја ове привредне гране. Много тога се већ променило набоље. Од 2006. године два пу та се повећала производња живинског меса. Производња свињетине је повећана за један и по пут. И наравно, изузетно је важно да смо 2008. прекорачили границу од сто милиона бру то производње жита, добивши 108 милиона тона. То је рекордни показатељ током целе историје савремене Русије. :               .

ВЗ: Заиста, суше из 2009. и 2010. године су представљале озбиљно искушење за 6

Битка за бербу је завршена. Сад се нормалано ради. наше пољопривренике. Влада је помогла пољопривредницима, предузела је низ оперативних решења. Обим федералне финансијске помоћи регионима износио је 35 милијарди рубаља. Руска пољопривредна банка и „Росагролизинг“ продужили су кредитне обавезе и обавезе по лизингу. Такође смо подржали сточарство, чији развој непосредно зависи од ситуације на тржишту житарица. Озбиљну стабилизујућу улогу су одиграле и наше залихе – сточарима је било уступљено жито Интервентног фонда по набавним ценама.

   в  .  2006.   в    в  в  в .  в  в   в       .  в,    в    2008.           в  , в 108  .          в  .

ВЗ: Према проценама међународних експерата, на једног становника у земљи треба произвести једну тону жита. То јест, Русија мора да производи више од 140 милиона тона да не би зависила у било којим годинама од ненормалних временских појава.

: 

:  в

:               в в в       ?

:    ?

Издвојили смо 5 милијарди рубаља за произвођаче млека и говедине, и 9 милијарди рубаља за произвођаче живинског меса и свињетине. Истовремено су стварани услови за обављање пролећне сетве, која је омогућила да се компензују губици од суше. Влада је дала 10 процената попуста на гориво и уља у односу на цену од 1. новембра 2010. године. Додатно је издвојено две милијарде рубаља за набавку семена и минералних ђубрива. Пољопривредници су такође добили могућност да побољшају своју техничку базу. Према одлуци Владе, „Росагролизинг“ им је уступио преко шест хиљада јединица технике, с попустом од 50 посто. Влада је активно радила с регионима. Практично свакодневно смо обављали консултације с губернаторима. На крају нам је успело да задржимо позитивну динамику у односу на све врсте пољопривредне производње. Род житарица ове године, могуће је, износиће преко 90 милиона тона. То је добар резултат. Жетва још није завршена – она још траје у источним областима земље. Узгред речено, ове године је висок принос и кромпира, соје, кукуруза, шећерне репе. Укупан пораст производње пољопривредних производа ове године је већ достигао 10 процената. Овакви резултати нам омогућавају да са сигурношћу кажемо да су пољопривредници успешно превладали опадање у пољопривреди које је настало као резултат двогодишњих ненормалних врућина и суша.

ВЗ: Наравно. Наш задатак је да у перспективи повећамо производњу жита. За то постоје базни ресурси – земља, вода, а што је најважније, јединствени људски потенцијал. При томе жито мора бити реализовано пре свега на уну трашњем тржишту. Сада трошимо 70-72 милиона тона. Али пред нама су амбициозни задаци убрзаног развоја свих врста сточарства. Дакле, обими уну трашње потражње ће се стално повећавати. Наравно, паралелно ћемо наставити да развијамо инфраструктуру складиштења и транспорта, повећаваћемо наше извозне могућности. И то не само жита, него и производа од његове прераде: брашна, прекрупе и комбиноване сточне хране. И то се већ ради. Ове године, подсећам, нисмо ограничавали извоз брашна. Многи региони су то користили – неколико

стотина хиљада тона брашна је било отпремљено на спољна тржишта. :    в .     в в ?

ВЗ: За последњих пет-шест година, захваљујући државном програму, активној државној подршци, сумарне инвестиције у агроиндустријски комплекс су премашиле 1,5 трилиона рубаља. И сва улагања дају резултат. Само за последње две године изграђено је и реконструисано 250 објеката у сточарству. У свињарству се сада реализује 117 инвестиционих пројеката. До 2015. пораст производње свињетине може износити 1,5 милиона тона. О пробоју у живинарству већ сам говорио. Сада смо започели низ крупних пројеката за развој производње говедине. У суштини, реорганизован је рад двеју институција развоја гране – Руске пољопривредне банке и „Росагролизинга“, а њихова је делатност максимално приближена интересима произвођача. Пораст обима производње немогућ је без решавања питања социјалног развоја. Ове године утврђена је дугорочна Концепција развоја сеоских територија до 2020. Планирамо да на селу знатно модернизујемо образовну, медицинску и саобраћајну инфраструктуру. Посебну пажњу и даље поклањамо питањима гасификације. Један од примера је

Волгоградска област. То је велика област са озбиљним економским потенцијалом. А село је гасификовано свега 54 процента. По мом налогу, током једног месеца „Гаспром“ је заједно са администрацијом региона разрадио пилот-пројекат „Развој економије Волгоградске области на основу повећања ефикасности коришћења горивно-енергетских ресурса“. Погледали смо и израчунали. Испоставља се да се област реално може гасификовати од 2011. до 2013. године. Генералну схему снабдевања региона гасом већ смо утврдили19. септембра, потписали смо одговарајуће документе. По тој схеми је посао већ започет. Позитивну праксу и укупно искуство ћемо обавезно копирати и у другим регионима наше земље. :             ?

ВЗ: Да, сматрам ову годину прилично успешном. У првом реду захваљујући нашим трудбеницима на селу. Они су показали одговорност, марљивост, вештину да раде у нимало једноставним условима. Постоји озбиљан потенцијал за раст. И Влада наставља да га подржава. Користим прилику да честитам свима који раде у пољопривреди предстојећи празник, да им пожелим успехе у свакодневном напорном раду, здравље, срећу и благостање.

: 



7




 в 2011.

 в 2011.

  

              

 ? ?



:  в

сва времена Русија је била главни испоручилац црног кавијара. Како стоје ствари сада? У последње две деценије дошло је до озбиљних промена на тржишту јесетри. Граничари и сарадници Руског риболовства спровели су заједничку операцију у борби против незаконитог рибарења у доњем току Волге. Више од пет километара варварске забрањене рибарске опреме извадили су из воде, ослободили су за пролаз јесетри двадесет километара главног пешчаног спруда – канала који спаја реку и море. Двојицу ловокрадица граничари су ухватили на Каспију са пленом. Пошло ми је за руком да поразговарам са овим злосрећницима – у пограничном затвору. И да поједем добру рибу буквално из истог тањира с њиховим срећнијим колегама – на слободи. Разговор и са овим члановима друштва који крше закон и с представницима државе све 8

Болна тема: одакле кавијар на илегалном тржишту ако је данас у Русији лов на породицу јесетри забрањен време се вртео око три питања: ко је крив за фактички нестанак волшких јесетри, имају ли становници приобалних насеља алтернативу противзаконитом риболову и како им је успело да тако тупаво и без трага на обалама Волге пождеру, а још више баце у блато и проћердају невероватно богатство – руски црни кавијар.

   – в  ? „Јеси ли икада видео поља од угинуле рибе?“ пита ме, седећи на свом лежају, Сергеј Хохлов, један од двојице ловокрадица које су граничари ухапсили. „А ја сам видео – на мору, на обалама. Тако је можда боље да ту рибу људи поједу, него да је отрује нафта и да иструли.“

„А зашто обавезно нафта?“ сумњам ја. „Слушај, ја већ тридесет три године живим на обали овог мора“, намеће ми свој ауторитет Сергеј. „Чим поставе бушачки торањ, за два дана чак ни црвенперке више нема у тршчаку“. Прича како су у његовом детињству у бакину башту јесетре доспевале пу тем канала за наводњавање – толико их је било у Волги. А сада да би се добила икра треба ићи на обалу Казахстана. Ближе нема јесетри. Тачније – скоро да нема. Он признаје да незаконити улов не користи овој врсти рибе. Али је сигуран да мреже и чакље ловокрадица нису могле да истребе белуге и јесетре. Велике нафтне и гасне компаније почеле су активно да истражују северни Каспиј средином двехиљадитих година. „Нарав-

но, истраживања нафте и гаса утичу на рибу“, слаже се с ловокрадицом Хохловом начелник ФГУП „Севкасприбвод“ Александар Проценко. „Има доказа да је било изливања нафте приликом бушења последњих година. Неке старе азербејџанске бушотине су лоше конзервиране, из њих избија сумпор-водоник и са водом образује сумпорну киселину, која доводи до помора рибе.“ Међу тим, одмах признаје да нема ниједног званичног и документованог доказа еколошких катастрофа. Али је чињеница: на простору од пет километара опрема ловокрадица, на којој су окачене врло оштре чакље, нашла је само три јесетре. То јест, рибе у реци према старим волшким мерилима просто нема. Зато што се на двадесет километара главног спруда, које су очистили чувари рибе, некада за један дан великог покрета рибе добијало од три до двадесет тона икре. Индустријски лов на јесетре на Волги одавно је забрањен. Ваде је само по наруџбини Александра Проценка – „ради репродукције“. Од женки се узме икра, а од мужјака млеч. И кад се то измеша у лавору, оплођена икра се стави у инкубатор, да се одгаји млађ и пусти у реку.

Тако су ето ове године „легални“ рибари за сада добили само двадесет пет женки за икру – безначајно мала количина. Док смо ми били тамо није ухваћена ниједна.

   

Најмање је три узрока нестајања породице јесетри поменула Нина Бичкова, заменик директора КаспНИРХ – главног институ та за јесетре у земљи, где се такође буџетским новцем одгаја млађ јесетри и пушта на слободу. Прво, тврди Нина Бичкова, опасност потиче од бране Волгоградске хидроелектране која може у одговарајуће време да не пропусти воду, и тада се икра на природним мрестилиштима једноставно сасуши. Друго, запуштеност канала за пролаз рибе у целој делти. Некада су их чистили, а сада су обрасли воденим биљкама, те јесетра њима не може да прође реком узводно. И тек на трећем месту Нина Бичкова је поменула противзаконити риболов. „А нафта?“ покушао сам да је испровоцирам. „Па, шта ви мислите? Кажу да велику штету наносе истраживања нафтних ре-

   в  . , . в        в   в   в   в   в       в.           в,       в в ,      ,      ,   в в    .         в   в    ,      в в             в в  .   в      в   ()       ,   в  в        в    в ,    ,       .  ,    в        ,  в      вв.   ,   в                .   в                 в  .   в   в   в         в  вв  в   . в          в  в „  “.

   в   в   , 33           в в     в.  30      в   в  в  .  15     в    в      в,    в.      в: в  в   .

зерви“, рекла је Нина Бичкова, и додала „имајте у виду: прошле године су извели овакав експеримент –рибе су у рибњаку два месеца живеле поред нафтне бушотине и одлично су се осећале. Иако треба признати – изливања нафте за то време није било“. Прича о рибњаку је аргумент у спору о томе ко је крив. Премда не и одлучујући. Треба се ипак обратити изворима. Тачније, њиховом одвајању од ушћа: изградња низа електрани на Волги у прошлом веку довела је, између осталог, и до тога да су јесетре остале практично без свих мрестилишта. Александар Проценко каже да је остало свега једно велико природно мрестилиште, док су од осталих јесетре одсечене бранама. Због чега водимо сада овај разговор? Само зато што не треба сваљивати истребљење реликтне рибе, вршњакиње диносауруса, искључиво на ловокрадице. Ту смо се сви ми потрудили. Струја, гас, бензин – све ми то трошимо као друштво у целини. Иако, наравно, сваки еколошки преступ има своје сасвим конкретне људе који извлаче из тога корист.

  в

Једна опрема ловокрадице – уже са уздицама на којима су везане оштре чакље – стаје од хиљаду и по до две хиљаде рубаља. Ловокрадици је потребно тридесет, а понекад и до педесет таквих ужади. То значи да улагање у рибарску опрему износи од 50 000 до 100 000 рубаља. Нови мотор за чамац капацитета 255 коњских снага стаје око 300 000 рубаља. А са старим мотором је ризично ићи у море. Око 150 000 рубаља стаје моторни чамац. И још уређаји за навигацију и понеке сит9


       в в ,     ,            в  .         в  в   ,           . нице – улагања у старт-ап ловокрадичког заната износе у најбољем случају од 500 000 до 600 000 рубаља. Ловокрадице тврде да за 55 000 рубаља месечно престају да их примећују локални чувари рибе. Још око 50 000 рубаља месечно одлази на бензин. Укупно, обртна средства треба да износе 100 000 рубаља месечно. Дакле, ако је то самостални бизнис, аритметика прихода је следећа. Килограм кавијара на велико у Астраханској области се продаје сада по 25 000 до 30 000 рубаља. Једна женка јесетре даје два килограма икре (раније је најгора јесетра давала осам килограма). Дакле, да би се покрили обртни трошкови, за месец дана треба уништити неколико јесетри. А колико је пак потребно јесетри да би се исплатила основна улагања у чамац с мотором и опрему? Испада, свега двадесет комада. С мало среће човек може да обави посао и за месец дана.

    ?

Поставља се питање: куда је отишао новац ловокрадица. Како им је успело да униште јесетре и да не стекну од тога никакво видљиво богатство? Јер при оваквим ценама кавијара као што су сада, само ће је лудак схватати као храну а не као ресурс развоја − региона, инфраструктуре и бизниса. „Нема газде“, мој саговорник ми је предложио верзију да је за становништво нерентабилан незаконити лов јесетри. Више нисам размишљао о томе какав нам још газда недостаје. 10

 в 2011.

 в 2011.

-

     в      

в   .        ,      . ,    , в   в              в.

Продор интернета у регионе Русије :  в



онд „Јавно мњење“ објавио је резултате истраживања „Интернет у регионима“, и у том погледу одредио најперспективније крајеве Русије. Неоспорни лидери по коришћењу популарне везе остају и даље Москва и Петроград. Али не заостају ни Тјуменска, Иркутска и Нижњегородска област. Тамо, по мишљењу социолога, управо и треба очекивати максималан пораст бројности интернет корисника у најскорије време. Око 130 000 људи у свакој од тих области. Како је „РГ“ рекао руководилац пројекта „Свет интернета“, Павле Лебедев, продор интернета у земљи је и дан-данас крајње неравномеран. Између региона-лидера и региона-аутсајдера задржава се више него двострука разлика по показатељу удела месечних интернет корисника (67-68 процената у двема престоницама, наспрам 29 процената у

Тиви, или 34 процента у Мордовији). Просечни руски показатељ износи 48 процената. По обиму активнијих, дневних интернет корисника, разлика међу регионима је још изразитија. Па ипак, тренд раста броја интернет корисника се наставља. Према подацима за други квартал 2011. године, укупан број интернет корисника међу становништвом старијим од осамнаест година износи око 55 милиона људи, а пораст током квартала је износио око 7 процената. Тим су занимљивије за анализу конкретне тачке раста, то јест квантитативни показатељи. За разумевање перспектива развоја интернета била је направљена оцена регионалног потенцијала раста интернет корисника. У складу са оваквом оценом, социолози су поделили руске регионе на три групе. У првој групи – а у њу је ушло тридесет осам од седамдесет девет субјеката Руске Федерације – текући показатељи ширења интернета одговарају предвиђеној оцени региона. У тим субјектима РФ (ту

в в   ,                     в   :   2010.      в  39      , 2011.   – 53  .       в       –  38  49  .  в    в          ,   в        ,       –  38.  2009.  ,  46.  2011.  .      в   в           в в    в   в  .

  ­         €   в .   , ­           26,21  , ­  в      ‚-76 (‚-80)     в  24,16     , ‚-92 (‚-93)      26,25    26,24  , ‚-95     28,14  ,  28,15  .

: 



спада и Москва) живи око 45 процената одраслог становништва земље и исти је такав удео свих интернет корисника. У другој групи – то је приближно четвртина руских региона – удео месечних интернет корисника премашио је процену. Најкарактеристичнијима су се у том погледу показале Псковска и Лењинградска област, као и Северна Осетија. Месечни интернет корисници у тим субјектима РФ чине око 50 процената становника, док у складу са прорачунима параметри значајни за развој интернета обезбеђују продор само на нивоу око 43 процента. У регионима ове групе значајан раст удела корисника могућ је само под условом повећања животног стандарда и куповне моћи, развоја широкопојасног и бежичног приступа интернету, спровођења образовних и информативних програма који повећавају обавештеност људи и компју терску писменост. Укупно на такве „презасићене“ регионе отпада око 30 процената становништва РФ и око једне трећине (33 процента) свих интернет корисника. У трећу групу је ушао двадесет један регион, где потенцијал развоја интернета уопште није исцрпљен. Али инфраструктура тих крајева и области, као и људски капитал, омогућавају да се обезбеди пролазак интернета у складу са предвиђеним оценама за регионе. Највиши потенцијал развоја имају република Тива и Мордовија, Тјуменска и Иркутска област: тамо је удео месечних корисника за 15 процената нижи од нормативног нивоа. Истичемо

да чак и ако помену ти региони „изаберу“ свој потенцијал, то јест, удео месечних корисника достигне процену, пораст броја интернет корисника у апсолутном изразу, наравно, свугде ће бити различит пошто број становништва неких субјеката РФ није тако висок да би чак и битан пораст давао знатно повећање броја корисника. Тако да, ако се говори о апсолутним вредностима, највећу „тежину“ имају Иркутска, Нижњегородска и Тјуменска област; у свакој од њих број месечних корисника интернета за достизање нормативних показатеља треба да порасте за 130 000 до 150 000 људи. Укупан број одраслих руских грађана који у складу са општеруским тенденцијама развоја интернета морају у датом тренутку да уђу у месечне кориснике, али још не спадају у њих, износи око једног и по милиона људи. То је приближно 2,5 процената текућих месечних корисника међу одраслим становништвом Русије. Усвајање разноврсних могућности мреже, показатељи „квалитативног“ коришћења интернет-сервиса, по мишљењу Павла Лебедева, јесу још један од важних параметара развоја интернета у регионима. За анализу тих особености био је разрађен општи индекс интензитета коришћења интернета. Показатељи продора и индекс интензитета коришћења интернета међусобно су повезани: по правилу, што је већи удео интернет корисника, то је виши ниво интернет активности, и обрну то. Издвојимо четири групе региона.

У прву групу улази петнаест субјеката РФ (на првим местима су Москва и Петроград). У овој групи су висока оба показатеља: и удео корисника, и индекс интернет активности. Ту приступачни интернет постоји прилично давно и аудиторијум се одликује релативном „зрелошћу“ у интернет пракси. Другу групу чине Сахалинска и Томска област, Приморски крај и још тринаест субјеката РФ. Овде, уз релативно високе показатеља продора интернета, нема сведочанстава о високој корисничкој активности. Бројни интернет корисници или немају довољно искуства у коришћењу могућности мреже, или су ограничени у интензитету коришћења интернета (приступ мрежи постоји, али он је врло скуп и зато се користи само за обезбеђивање базичних потреба). Трећу групу чини приближно десет субјеката РФ. Показатељи продора интернета прилично су скромни, а могућности интернета при томе се користе врло активно. У Ивановској области, републици Мариј Ел и низу других региона интернет корисници остају малобројна „елитна група“. Четврта група региона је најбројнија: у њу улази око тридесет субјеката РФ, укључујући Тамбовску и Вороњешку област, као и републику Мордовију. У тим регионима, по мишљењу социолога, треба пре свега повећавати удео интернет корисника – како посредством побољшања инфраструктуре и економије, тако и посредством увећавања социјалног капитала. 11




аника на светским тржиштима неће утицати на планове дугорочне дужничке политике Русије за покривање буџетског дефицита. То је одлучно изјавио заменик министра финансија Сергеј Сторчак, коментаришући резултате заседања председништва Владе на којем је поднео реферат министра финансија о позајмицама земље за 2012−2014. годину. Предлаже се да се на уну трашњим и спољним тржиштима узме у зајам по два трилиона рубаља годишње ради покривања буџетског дефицита (2014. године ти ће зајмови износити 6 трилиона рубаља). Дужнички државни програм ће бити представљен Влади тек након усвајања федералног буџета у јесен 2011. године, то јест крајем године. Питања је изазвала предложена „горња граница“ дужничког оптерећења земље од 25 процената бру то производа. Председнику Владе се она учинила сувише високом. Међу тим, заменик министра је објаснио да су у периоду од 2012. до 2014. године позајмице Русије планиране у односу на бру то производ са дужничком „горњом границом“ од 14, 16 и 18 процената. „Дужнички праг од 25 процената је нека крајња граница ризика, коју држава, позајмљујући новац, више нема права да прелази“, објаснио је Сторчак. То је, по његовим речима, врло конзервативна цифра у поређењу с другим земљама, где дугови у односу на бру то производ достижу 60 и 70 процената. Али председника Владе, према Сторчаковим речима, је „истински погодило“ што министар финансија предлаже да се садашњих 10 процената дужничког оптерећења повећа на 25 процената. Заменик министра сматра да је данас ситуација другачија, док нам почетком двехиљадитих година спољни дуг није давао могућност да се развијамо и отежавао је дијалог са страним партнерима. „Створене су солидне новчане резерве и сада се зајмови могу користити као одскочна даска за ре12

шавање економског и социјалног развоја земље, за стимулисање структурне реформе“, подвукао је Сторчак. „Зато ми препоручујемо Влади да иде на свесни ризик“. Али овакво објашњење премијера није убедило: за једнострану економију која зависи од сировинских тржишта, „горња граница“ државног дуга од 25 процената је врло забрињавајућа величина. Која ће висина дуга бити унесена у завршни документ, показаће време. Све ће зависити од обуздавања или увећавања државних расхода, а у перспективи дефицитног или бездефицитног буџета. „Ако се до 2015. године буџет буде попуњавао без дефицита, одрећи ћемо се крупних зајмова“, сматра Сторчак. Ресор се залаже за модернизацију политике зајмова. Пројекти за које се даје државна гаранција не смеју се посматрати као мана небеска, већ, у случају њиховог неуспеха, надокнада губитака од стране дужника мора бити неизбежна. На оваквом тврдом приступу инсистирају у министарству финансија, предлажући да се оријентишемо на издавање обвезница федералног зајма. Углавном је механизам направљен за инвеститоре на уну трашњем тржишту. Али ради тога је потребно наћи оне који су конзервативни и спремни да дају новац на дуже. Таквих је за сада у Русији изузетно мало. У ресору рачунају на странце – пензијске фондове, осигуравајуће и инвестиционе

 в 2011.

в  в

„в   в в    в          в        в  ,      “, в    .  в в      :      в  в   , „   “ в   25    в  в в.

Животни век се у Русији повећао за три и по године :  



компаније. Прилив већег новца у Русију је немогућ без модернизације тржишта вредносних папира, истакао је директор одсека државног дуга и државних финансијских актива Министарства финансија Константин Вишковски. Услови за њих морају бити повољни, уобичајени и удобни. Томе ће помоћи оснивање Међународног финансијског центра у Москви. Према речима Вишковског, интересовање за руске државне хартије већ је демонстрирало издавање евро облигација у рубљама. За њих је Русија добила 50 милијарди рубаља.

рви пут у новијој руској историји успело нам је да стабилизујемо број становника у земљи. Током последњих пет година природно опадање становништва се смањило за готово три и по пу та, очекивани животни век се повећао за три и по године и достигао је шездесет девет година. Ово је саопштио вицепремијер Александар Жуков на Социјалном форуму Русије. Пре пет година почела је реализација приоритетних националних пројеката у које спадају и три пројекта у социјалној сфери, и они су донели плодове. У низу случајева, као што је, на пример, пројекат „Здравље“, показали су висок резултат, изјавио је Жуков. И подсетио је да је следећи циљ да се достигне животни век од седамдесет година. Министар здравља и социјалног развоја Татјана Голикова саопштила је најсвежије демографске податке. У августу 2011. године забележен је природни прираштај становништва од 10 700 људи. То је други пут после 1991. године. И највиши показатељ наталитета – 173 200 деце се родило у августу. Дакле, напори и новац потрошен на стимулисање демографских процеса су се исплатили. У следеће две године, саопштио је потпредседник Владе, за регионалне програме модернизације здравства из федералног буџета биће издвојено око 620 милијарди рубаља. За овај новац, између осталог, биће купљена и савремена медицинска опрема и телекомуникациони системи. Биће ангажовани нови квалификовани специјалисти. И, разуме се,

: PHOTOXPRESS

        :  



 в 2011.

: FOTOBANK



део средстава ће отићи на повећање зарада медицинских радника. У низу региона лекарима је већ повећана плата, а у другима за сада није, додала је Татјана Голикова. Али програм модернизације здравства није само новац, подвукла је министарка, „то је принципијелно нова организација процеса, где главни резултат треба да постане повећање квалитета и приступачности здравствених услуга становништву“.

      в в    в     ,  в в в  в          в .  в  2011. 

     в в  10 700  .        1991. .

На форуму који је окупио готово хиљаду људи, из шездесет шест региона земље, разматран је најшири спектар питања социјалне модернизације земље. Министарка Голикова је прокоментарисала неке предлоге који су се чули на форуму. На пример, о праведном награђивању рада, рачунајући ту и буџетске кориснике. Немогуће је не сложити се са оваквом тврдњом, али министарка је позвала да се на ствари гледа трезвено. Многи региони код нас су дотациони и зато имају ограничене могућности повећања плата. Федерална влада ће свакако помагати, али и регионалне власти морају да испоље одважност и пронађу могућност да повећају плате својим буџетским корисницима, сматра министарка. Она је изјавила да данас најнижу зараду имају радници из сфере социјалних услуга – то је нешто више од животног минимума, а у неким регионима и мање. Повећати је за 6,5-7 процената није одвећ тежак задатак за регионе. Што се тиче повећања минималног личног дохотка до животног минимума, овај стратегијски задатак је био и остао задатак Владе, али се ту умешала криза. „Ми нећемо давати популистичка обећања“, рекла је Голикова „али ћемо се кретати у том правцу. У следећих пет до шест година то је стратегијски пут.“ 13




 в 2011.

 в 2011.

  Јединствени економски простор Русије, Белорусије и Казахстана помоћи ће тим земљама да изађу из сировинске замке



14

А неопходно је и што скорије увођење савремених информационих технологија – интегрисаног система спољне и узајамне трговине и електронско-дигиталне базе. Ширење коришћења електронске размене информација као алтернативе писаним документима обезбедиће битно скраћење времена за обављање царинских процедура. :    в  в                    ?

:  

стало је још сасвим мало времена до почетка рада Јединственог економског простора Русије, Белорусије и Казахстана. То је, како је одредио премијер Владимир Пу тин, друга етапа нове интеграције на просторима ЗНД. Крајњи стратегијски циљ, подсетимо, јесте стварање Евроазијског савеза. Какве ће нове могућности Јединствени економски простор донети нашим земљама, које су се пре тога ујединиле у Царински савез, какав су ефекат оне већ добиле? На ова питања „Росијске газете“ одговорио је одговорни секретар Комисије Царинског савеза Сергеј Глазјев. Сергеј Глазјев: Важно је истаћи да су се деценијама Русија, Белорусија и Казахстан развијали као јединствена земља са заједничким привредним комплексом. Економије бивших савезних република су се међусобно допуњавале, а хиљаде кооперативних веза су образовале целовите репродукционе обрисе с пуним производним циклусом – од сировина до готових производа, и од фундаменталне науке до технологија масовне производње. Данашња активизација интеграционих процеса је сврсисходна политика поновног стварања јединственог економског простора, изгубљеног пре двадесет година, у тржишним условима. Ова политика претпоставља активизацију сачуваног научно-производног потенцијала, поновно стварање и развој постојећих

   ,       в   2011.      в            .

обриса производње високотехнолошких производа, са широком кооперацијом и специјализацијом. Овакав приступ ће омогућити нашим државама да изађу из сировинске замке и крену пу тем иновационог развоја. Резул-

 в:      , в 

 в   в 

   в                 в.

тати израчунавања интеграционог модела међугранске равнотеже су показали да развој економске интеграције у оквиру евроазијског економског савеза доприноси економском расту, и ствара значајне додатне могућности за превазилажење настале горивно-сировинске усмерености наших економија. Према прорачунима научника Руске академије наука, државе учеснице Царинског савеза ће на рачун интеграционог фактора добити око 15 додатних процената пораста бру то производа до 2015. године. Ови прорачуни су прављени пре глобалне економске кризе. У односу на садашњи ниво бру то производа, његов пораст услед интеграционих процеса биће још већи. Какви су још аргументи потребни? Стварање правог јединственог економског простора означава заједничко тржиште роба, услуга, радних ресурса и капитала, што ће допринети повећању

стабилности у односу на промене светске економске конјунктуре. Стварањем Евроазијског економског простора биће обезбеђени слободан и једнак приступ страна саобраћајним и енергетским ресурсима, национални режим предузећима-резидентима, уз учешће у државним набавкама, хармонизација норми антимонополске политике, формирање институција спровођења усаглашене макроекономске политике. :        ?  в    ?

СГ: Добра правна основа је неопходан, али не и довољан услов ефикасног регулисања Јединствене царинске територије и Јединственог економског простора. Ради тога је још важно изградити квалитетан систем царинске и других облика државне контроле протока робе, који морају да се остварују једнообразно.

СГ: Очигледно је да ће заједно с формирањем заједничког тржишта Царинског савеза у многим гранама порасти конкуренција. То се нарочито тиче хемијско-металуршког, агроиндустријског и грађевинског комплекса, и трговине. Предузећа ових грана постоје у свим трима државама. На пример, у градитељству је оснивањем Царинског савеза порасла конкуренција на тржишту грађевинског материјала, чије су најважније делове монополизовале крупне компаније које систематски повећавају цене својих производа. Зато делатност компанија на јединственој царинској територији смањује монополизацију тржишта, чини многе робе доступнијим потрошачима. :   в           .          в в 

      в  ,      

в            в  ?

СГ: Ти аргументи су очигледни. Након деценија распада и деградације, појава регионалног Царинског савеза на постсовјетском простору је најважније геополитичко достигнуће које пружа конкретну помоћ економијама држава. Уну тар Царинског савеза, нарочито на пограничним територијама, дошло је до експлозивног раста међусобне трговине за 40 процената. Обнова производне кооперације на рачун одрицања од царинских баријера оживеће и на квалитативно нови ниво подићи раније формиране

привредне везе. Стварање Царинског савеза и Јединственог економског простора значи битно смањење трошкова, ширење размера производње и повећање конкурентности националних економија које се уједињују у Јединствену царинску територију. : в  в       в ­   в.    „в  “ €         ?

СГ: Заиста, захваљујући политичкој вољи руководилаца држава које се интегришу, политичкој вољи и високопрофесионалном раду стотина специјалиста, који је усмерен на резултат, Царински савез је опстао. Од 1. јула је почело да делује заједничко тржиште робе. Уклањање за наше економије крајње скупих царинских, саобраћајних и техничких препрека смањује трошкове производне кооперације и доприноси економском расту држава. Усклађени рад јединствене царинске територије ствара услове за обнову научно-техничке и производне кооперације предузећа која производе робу с високом додатом вредношћу. Даља интензивирање трговинско-економских веза, нарочито у високотехнолошким гранама, даће џиновски додатни ефекат. За наше грађане Царински савез битно олакшава прекограничне везе, ликвидира неопходност да се троши грдно време и снага на попуњавање царинских докумената. О неоспорној користи стварања Јединствене царинске територије говоре статистички подаци спољне и узајамне трговине. Тако је, на пример, укупни робни промет Белорусије, Русије и Казахстана током првог полугодишта 2011. године порастао за више од једне трећине у поређењу са аналогним периодом прошле године. Дошло је до наглог раста узајамне трговине уну тар Царинског савеза, нарочито на пограничним територијама (више од 40 процената). Приближно за трећину се повећао новчани прилив од увозних царина у Белорусији и Русији, а у Казахстану за више од три пу та. 15


 в 2011.

 в 2011.

   

:  вв

: PHOTOXPRESS



Психолошки портрет корупционера :  в, в в

уска управа затвора спровела је својеврсно психолошко истраживање корупционера на основу кога је састављен типичан портрет корупционера − служба безбедности мора да зна најрањивија места. Дакле, најопаснији узраст, по мишљењу истраживача из службе безбедности, је тридесет пет година. Како сматрају психолози, узрок је у томе што се с годинама својства личности мењају, а потребе расту. Човеку је све теже да ради за идеју и све чешће хоће да ради за свој џеп. Ризик да зрео човек постане корупционер расте ако је он још и ожењен. Некако су ожењени људи са еполетама склонији корупцији. Можда ту ради инстинкт хранитеља: треба нешто донети кући. Шалу на страну, испоставило се да су 63 процента руководилаца ухваћених у корупцији били породични људи чија је старост отприлике тридесет пет година. Зато је моћан антикорупциони чинилац, како је показало истраживање, високо образовање. Образовани људи узимају мито (или бивају ухваћени?) ређе. Наравно, ови подаци уопште не значе да сада треба отпустити све тридесетпетогодишње ожењене и слабије образоване сараднике, и онда ће корупција у систему Федералне службе издржавања казни нестати. Али за профилактички рад резултати истраживања су врло важни. Федерална служба за издржавање казни, као и други ресори, активно се бори против корупције у својим редовима. На сајту службе је телефон поверења путем којег се могу саопштити непристој16

не чињенице. Али, према подацима службе безбедности (ФСИК), веродостојно је свега 20 процената информација. Ови подаци су се чули на седници Јавног савета при Федералној служби за издржавање казни. Како су рекли представници затворске управе, за профилаксу кривичних дела важна је јавна контрола, јавно мњење и јавна осуда. Истина, профилакса се састоји не само у оштрим мерама, када прекршиоца прате буквално сви заједно и хватају га за руку. Високе плате, социјални пакет – све је то такође део профилаксе корупције. Сиромаштво често натера човека да чини недостојне поступке. Зато државни службеник који је на власти не сме да има малу плату. Овај принцип се такође тиче затворске управе. На седници Јавног савета се чула и информација да је ФСИК прихватила као успешан експеримент

,  ,     в      ,    .   ,         вв    ,    . в  в        в      в .

реформисања затворске медицине. То је саопштио начелник управе организације медицинског санитарног обезбеђења ресора Сергеј Баришев. Подсетимо да се експеримент спроводи од прошле године у Петрограду, Лењинградској и Тверској области. „У регионима где се спроводио експеримент формиране су здравствено-профилаткичке установе са више профила, са разгранатом мрежом филијала за пружање услуга осуђеницима и лицима која се налазе под надзором, као и сарадника кривично-извршног система“, рекао је Сергеј Баришев. Број жалби и захтева за медицинским услугама тамо где се спроводио експеримент смањио се – за више од 14 процената у Тверској области, и за 9 процената у Петрограду. Чак 42 процента испитаних затвореника, који су се лечили у експерименталним установама, истакло је побољшање лекарске неге, а 27 процената побољшање општег нивоа медицинске помоћи. „Први резултати рада експерименталних медицинско-санитарних одељења су показали да су створене установе блиске међународним стандардима и захтевима европских и непенитенцијарних правила, као и законодаства Русије у сфери здравства“, рекао је Сергеј Баришев. „По форми, они су максимално блиски општеграђанском здравству.“ Представница Јавне коморе Олга Костина предложила је да се у закон унесу амандмани који забрањују људима који су раније били осуђивани да улазе у јавне и надзорне комисије. По њеним речима, у већини европских земаља осуђивана лица немају права да уђу у такве комисије.

едавно је начелник Генералштаба Николај Макаров примио у Москви врховног команданта Уједињених оружаних снага НАТО-а у Европи, адмирала Џејмса Ставридиса. Преговори су вођени иза затворених врата. Но познато је да је главни предмет разговора била противракетна одбрана континента. Макаров и Ставридис су признали да међу странама постоје размимоилажења која се за сада не могу превладати. Залажући се на речима за сарадњу, на Западу упорно игноришу предлог Русије да се заједнички гради ракетни штит над континентом и да се он подели на секторе одговорности. У Бриселу сматрају да Европу треба да покривају два независна система ПРО – натовски и руски. А ради њихове узајамне сарадње довољно је размењивати информације о ситуацији на опасним правцима. Руководиоци блока категорично одбијају да пруже Москви правне гаранције да радари и ракете НАТО-а неће бити уперени у правцу Русије. Штавише, на захтев Американаца алијанса је једнострано већ приступила реализацији својих противракетних планова. САД су се договориле о размештању 96 ракета система „Патриот“ наредне године, у пољском градићу Ређиково. За три године на југу Румуније ће се појавити

   Лансирање ракета биће праћено Јединственим космичким системом Русије      ,                              в. пресретачи средњег домета СМ-3, а Турска је спремна да прими на својој територији амерички радар са истуреним базирањем AN/TPY-2. Најзад, буквално ових дана, Обамина администрација је добила дозволу шпанске владе о базирању америчких ратних бродова с универзалним противавионским ракетним комплексом „Иџис“ у локалним водама. Због чега кораци НАТО-а не одговарају Русији? Јер, формално, ради се о изградњи одбрамбеног система. Да бисмо одговорили на ово питање, треба да погледа-

: ITAR-TASS

 

мо адаптивни приступ Американаца. Њихов план предвиђа постепено повећавање објеката ПРО и на националној територији, и код европских партнера. У почетном периоду против хипотетичких напада Ирана САД планирају да искористе бродске противракете Standard SM-3 Block IA. У следећој етапи, од 2015. године, намеравају да их замене ефикаснијим системима Blok IB и разместе у Европи комплексе ПРО на земљи. Још кроз три године Пентагон треба да уведе у наоружање систем који је у стању да погађа широки спектар балистичких циљева, укључујући ракете средњег домета. А до 2020. у арсеналу САД може се појавити оружје способно да уништава интерконтиненталне балистичке ракете. Северна Кореја и Иран такве комплексе немају и, како тврде стручњаци, неће их ни имати, чак ни у далекој перспективи. Зато их има Русија. Не прекидајући дијалог с НАТО-ом, принуђени смо да размишљамо о узвратним мерама. Посебно да разрађујемо нове пресретаче и средства упозоравања на ракетне нападе. Недавно је командант Космичке војске Олег Остапенко изјавио да се у Русији ствара Јединствени космички систем који ће омогућити ефикасно решавање задатака ПРО. После његовог увођења, наше војне снаге ће моћи да откривају лансирања не само интерконтиненталних, балистичких, него и оперативнотактичких ракета. Ту мисију ће преузети на себе и сателити нове генерације.

       -,       в .     в   в в    . 17


 

 в 2011.

 в 2011.

    ,    в,  в      в  в 

         .

     

      : :    в в          в в      в в  

 :  вв,  „“



амена кабинета између Владимира Пу тина и Дмитрија Медведева која је предвиђена за мај месец не може да не изазове велика кадровска померања. Објављени планови Дмитрија Медведева и Владимира Пу тина стимулисали су талас претпоставки поводом састава и руководства Владе и администрације председника. Поводом промена које очекују Владу, Дмитриј Медведев се недвосмислено изјаснио још 31. августа на сусрету с новинарима у Сочију. „Састав Владе мора да претрпи радикалну трансформацију након избора (председничких – Комерсант). Мора бити предузет велики посао. Морају да дођу млади, одлучни људи“, рекао је тада господин Медведев. На прецизно питање има ли он у виду такве људе, председник је кратко одговорио: „Има таквих“. На конгресу „Јединствене Русије“ потврдио је да модернизацијом „треба да се бави радикално обновљена Влада“. Секретар за штампу Владимира Пу тина, Димитриј Песков, потврдио је да не треба очекивати једноставни прелазак сарадника Белог дома у Кремљ и обрну то. „Дмитриј Анатољевич је рекао да хоће да види снажно обновљену Владу. То значи да у њој треба да се појаве заиста нова лица – не треба очекивати да ће бити просто премештани једни те исти кадрови“, рекао је он. Будући курс Владе Дмитрија Медведева умногоме ће се моћи предвидети, полазећи од судбине пројекта „Корекција ’стратегије – 2020’“ – финални збир мишљења експерата о кључним темама могућих реформи, подсетимо, треба да представи Влади Владимира Пу тина први вицепремијер Игор Шувалов, крајем 2011. и почетком 2012. Сам господин Шувалов у потпуности може да претендује да ће задржати своју фотељу (ако не буде добио и прихватио понуду председника Влади18

мира Пу тина). Недавно је Шувалов изјавио: „Знате, ја сам као војник – где ми кажу, тамо ћу и радити“. И у Кремљу и у Белом дому тврде да је за сада рано говорити о конкретним кадровским решењима. Председников секретар за штампу Наталија Тимакова је изјавила агенцији ИТАР-ТАСС да ће се тек након председничких и думских избора „моћи говорити о томе до каквих ће заправо промена доћи у саставу и структури Владе и администрације шефа државе“. Господин Песков је изјавио да „састав нове владе још никоме није познат и он ће се формирати исто онако као и у пролеће 2008. године, када су господа Пу тин и Медведев заједно састављали списак министара све до инаугурације.“

в в     в     2012.  в   в   в в     

   в,      в   в       ,  ,   ,     . , в в        –      .

 в  

у тинова изјава да се спрема да учествује на председничким изборима 2012. године изазвала је нови талас јадиковки поводом судбине руске демократије и грађанског друштва, пошто ће се Пу тин готово сигурно вратити у Кремљ на рок од шест година, а затим, могуће је, и на још један рок. Ипак, Пу тинов повратак на положај председника по трећи пут – то и није тако лоше. Даље се наводи пет разлога који могу служити као повод за оптимизам страних инвеститора. 1. Појавила се одређеност поводом претендента на победу на изборима 2012. године. Стална обећања да ће се задржати садашњи политички курс лоше су се слагала с међусобно противречним коментарима Пу тина и Медведева о уну трашњим политичким реформама,

спољној политици, па чак и о томе када може бити објављена кандидатура за положај председника. 2. „Ресетовање“ у односима Русије и САД ће се наставити. Медведева и његову политику, која свима изгледа либералнијом, често су хвалили због јачања односа с Вашингтоном. Али сада је јасно да је све ово време процесом руководио Пу тин – он је и режирао „ресетовање“. Добра новост за инвеститоре састоји се у томе што политичко ресетовање очигледно пролази веома успешно и наставиће се захваљујући заједничким стратешким интересима у многим областима – од Авганистана до Блиског истока. Под Пу тином обе стране ће моћи да иду још даље и преместе процес ресетовања у економску раван. Слично ресетовање се одвија и у односима са Европском унијом, тако да постоје сви

разлози да се очекује даље побољшање и развој економских односа ако Пу тин постане председник. 3. Стабилност. За једанаест година свог боравка на власти Пу тин се показао као јак лидер који хоће стабилност у земљи. Средства која је он користио за успостављање и одржавање такве стабилности повремено су стварала тло за развој корупције и изазивала забрину тост за судбину демократије и грађанског друштва у Русији. Али у поређењу с „дивљим деведесетим годинама“ инвестициона клима се приметно побољшала; осим тога, усвојени су кључни закони и прописи који омогућавају инвеститорима да делују у оквиру разумљиве нормативно-правне базе (иако се у Русији закони и даље прилично често крше), власти су почеле да улажу далеко веће напоре у разматрање и удовољавање жалби инве-

ститора, а животни стандард се све ово време стабилно повећавао, стимулишући самим тим и потражњу потрошача. 4. Историја „ЈУКОС-а“ се неће поновити. Многи инвеститори су већ одавно престали да брину због конкретних околности државног гоњења бившег власника „ЈУКОС-а“ Михаила Ходорковског, те одузимања његове нафтне компаније. Али сенка сумње је ипак остала, изазивајући бојазни да се скандал може поновити и повући за собом нову прерасподелу новчаних актива. Па ипак, све док је Пу тин на власти, инвеститори могу да спавају мирно. Активи одузети од ЈУКОС-а и предати државној компанији „Росњефт“ остаће недирну ти. 5. Јача нада у даље побољшање инвестиционе климе у земљи. На конгресу „Јединствене Русије“ Пу тин је подвукао да ће, као и Медведев, пратити ток мо-

дернизације и борбе против корупције пу тем смањивања зависности земље од извоза енергената и уклањања главних препрека за инвестиције, као што су мито и слабост судског система. „Треба отворено рећи да наша економија зависи од сировинске конјунктуре, ттеба говорити о опасном нивоу социјалне неједнакости, насиљу, корупцији, о осећају неправде и незаштићености, који се често јављају кад се људи обраћају државним установама, судовима или правозаштитним органима“, рекао је Пу тин. Можда никада нећемо сазнати да ли је Медведевљев боравак на власти био просто режисерски потез, али је већ очигледно да Пу тин заслужује фотељу у Кремљу. Он је увек стајао на кормилу власти и доносио све одлуке. А најбоље место за шефа руске државе је кабинет с погледом на Црвени трг. 19




 в 2011.

 в 2011.

:                    ?

в в            

О технологијама социолошких испитивања и њиховој улози у руском свакодневном животу познати социолог, председник фонда „Јавно мњење“ Александар Ослон разговарао је с коментатором „Росијске газете“ Михаилом Баршчевским. 

Идеју одржавања прелиминарних избора подржава 20 процената руских бирача (такав експеримент је недавно спровела партија „Јединствена Русија“). Према испитивањима, шансе партије „Праведна ствар“ на челу с милијардером Прохоровом су 4,9 процената. „Јединствена Русија“ има 44 процента, Комунистичка партија РФ 11 процената, а Либерално-демократска партија Русије 8 процената. Највиши индекс међу активним руским политичарима на данашњи дан – 39 бодова − сакупио је лидер партије „Јединствена Русија“ Владимир Пу тин.    

РГ: Александре Анатољевичу, проучавање јавног мњења – је ли то као мерење просечне температуре у болници? Александар Ослон: Пре свега то је ритуал без којег не постоји савремена цивилизација. Отварање Савезног центра за проучавање јавног мњења (СЦПЈМ) у СССР крајем осамдесетих година било је оцењено на Западу као још једно видљиво испољавање Перестројке. :      

        в в     ?

АО: Истраживање се није вршило само у тим институ тима, него и у јавном простору. На пример, оснивач совјетске индустрије проучавања јавног мњења Борис Андрејевич Грушин је имао, 20

истина, кратко време, чак и властити Центар за проучавање јавног мњења у листу „Комсомолска правда“. Осим тога, у Лењинграду је радило значајно друштво социолога под руководством чувеног професора Јадова. Али сви ти људи и поједине организације радили су полузванично, њихове информације су се пробијале у друштво фрагментарно. Тек

в в     в

 в 

в.  в в ,   в   в , в       в  в в.   ,  в 

в в    . је СЦПЈМ постао специјално створени институт, права фабрика анкета. :  в  1991.     в   в  в  .  в  в     в   ?

АО: Проучавање јавног мњења је технологија која захтева поштовање неких правила. У условима затворености, а управо се тиме одликовао КГБ, све се радило тако да се пре свега угоди руководству. Осим тога, без јавности проучавања јавног мњења не може бити. Тајна знања сумњивих експерата, добијена током прислушкивања у пушионицама и у ку хињама, воде извртању слике друштвене стварности. :     в в  в  в в    -в , в ?

АО: Већ двадесет година фонд „Јавно мњење“ сваке недеље објављује резултате општеруског испитивања становништва, резултате припремљене према најсавременијим методикама, о актуелним друштвеним, политичким и економским питањима. Ако друштво већ двадесет година верује нашим информацијама, сигурно се може говорити о њиховој објективности и веродостојности.

  в

: ,  вв вв в     в  ­    ?   €,      в в‚  „ƒ в  “?

АО: Има људи који се толико позитивно односе према Пу тину да све што он чини доживљавају позитивно. Таквих испита-

ника је око 20 процената. Далеко је мањи део оних – од 5 до 10 процената – који све што чини Пу тин доживљавају негативно. :  ,            70  .

АО:Мишљење које се испољава кроз анкете јесте такозвана свакодневна логика која апсолутно не личи на формалну. И закључци који се извлаче уопште нису повезани с дедукцијом, кретањем од општег према појединачном, и могу бити повезани с потпуно случајним корелацијама. Што се тиче преосталих 70 процената, велики њихов део се приближава онима који позитивно доживљавају Пу тина; многи, уосталом, тако мисле из навике. Па ипак, интерпретације одговора поводом Народног фронта запањују својом разноликошћу. Људима је потпуно несхватљиво како се ова идеја уклапа у уобичајену конструкцију. Које место фронт заузима у већ формираном координатном систему: председник–премијер–партија „Јединствена Русија“? При томе, идеја фронта не изазива никакве бојазни.

:     в   в  в     в ,  ,  в, в    ,          ?   в     в?

АО: Статистички удео омладине је мањи него удео других група, али постоји. Заправо, тај део је значајан, не може се рећи да га нема. :          „“    в?

АО: Мислим да би добила око једног процента. У сваком случају веома мало. : , в  „“   в  ?  в     ,      .

АО: А ко је рекао да разговоре треба минимизирати? Одсуство разговора је горе него њихово постојање. Зато што је немогуће контролисати одсуство. Одсуство дискурса је било најважнији узрок због којег смо изгубили Совјетски Савез.

­    .   1952.             . в  . в   . в  в в      в        , ,  , в

в  .  в   в    в.  1988.    

в    в     в „в  

в в “ ( ­).    в в  „­в “,   1992. в   ­-    в  в  в .   в     ,     . :            ?                ,  , ,  в в 

 .

     в   

  в  

  вв в. в    20  .      –  5  10   –  в     вв в.       70  , в в     в   в  вв . 21


в   в  в   в     „ в в“:            

в,      в  в в.      в     : „в    в“.            в   ,     в          в в     в   в       .         .     „ в  “.

в     в      в   

 . в  „ в в“  в   в      в вв   в      

в   в .

АО: Када политичар, партија или нека организација нешто говоре, оцена се уопште не прави због тога што они говоре. Они пролазе кроз тест способности деловања, тест снаге која је неопходна за реализацију реченог. :  , в вв   вв     ,          вв.

АО: Штавише, ако каже Пу тин, њега ће чу ти, а оног другог чак неће ни чу ти, зато што су им у ушима банане. Те банане се ваде само када се ради о субјекту који може нешто да учини. Следећи елемент теста: шта политичар хоће? Ако хоће оно што је мени потребно, он постаје мој.

   :          в    в  ?

АО: Не можемо. То је цивилизацијски тренд и ми се, као и у многим другим случајевима, једноставно крећемо утврђеним колосеком. Постоји илузија да Русија постоји одвојено од света. Али ми живимо заједно на овој земљи, дишемо исти ваздух, и социјална атмосфера нам је такође заједничка. Национализам је проблем с којим треба и даље живети и, по могућству, мирно. Излаз је трагање за разумним људима не међу стручњацима, већ међу свима онима с којима се може разговарати на ову тему. :     в?

АО: Прво, о онима који нису равнодушни према проблему. Друго, о компетентнима, то јест о онима који имају 22

 в 2011.

 в 2011.

мишљење тим поводом, иако можда и немају мишљење о другим темама. И треће, о продуктивнима који умеју да разумљиво, образложено и аргументовано формулишу своје мисли. :         в – в     .       в в 

.

АО: Идеја народне експертизе не састоји се у томе да се саслушају мишљења – она се и тако одлично чују, већ у томе да се позову они који нису равнодушни, они који су компетентни и продуктивни да раде. Овакав апсолутни експериментални рад већ око једног месеца се води, на пример, о закону о риболову, који је изложен на интернету. Свако ко је прошао обавезну ауторизацију може да понуди своју редакцију постојећих норми. Сада се овим бави око 2500 људи. Они који су сакупили много гласова у своју подршку добијају виши рејтинг. На крају ћемо добити фактички народне амандмане.

  :     ,       ?

АО: За сада вероватније не, него да. Али у предизборном периоду је увек тако, као уочи Нове године – током године људи се не брину о томе какву ће јелку изабрати, а пред Нову годину та мисао почиње да их опседа све чешће и чешће, те пред сам празник милиони људи трче да купе јелку. Исто је и са сваким календарским догађајем који погађа друштво, а избори спадају у ту категорију: што су избори ближи, то више људи почиње да осматра шта се догађа где су те јелке. Време је да се изабере.



во, дати су одговори на питања која су узнемиравала све током последње две године. Сада знамо ко ће бити изабран за председника, ко ће повести „Јединствену Русију“ на изборе за Думу и ко ће предводити нову владу. Какви закључци се одмах могу и морају извући? Прво. Тандем – носећи стуб конструкције руског политичког система – се задржава. Заједничко лидерство Владимира Пу тина и Дмитрија Медведева се продужава. У складу с тим, континуитет курса и стабилност руководства се гарантују. Они који су проглашавали тандемску конструкцију „неефикасном“, прорицали јој скору демонтажу или распад, нашли су се још једном, благо говорећи, посрамљени. Као и они који су (не знајући ни националну историју, ни политичку теорију!) сумњали у саму могућност да се у Русији заснује прави дијумвират. Засновали су га, све ради, и радиће и даље. Друго. Думски избори ће представљати, између осталог, референдум о продужавању тандема. И истовремено о сагласности да Медведев постане премијер. Другим речима, код нас се наставља пракса „референдумских избора“. Она, узгред, нипошто није почела 2007. године, као што многи мисле. Ако се добро присетимо, код нас су сви избори, почев од председничких 1991. године, били у овој или оној мери фактички референдуми. Треће. „Јединствена Русија“ ускоро може добити новог председника. Године 2007. тадашњи председник је предводио списак партије на власти и саопштио је о својој принцпијелној сагласности да заузме положај председника Владе. Сада је учињено исто то. Године 2008. Пу тин је након Медведевљеве инаугурације спојио положај премијера с положајем председника „Јединствене Русије“. Логично је претпоставити да ће Медведев након Пу тинове инаугурације (а можда и раније, то није важно) сменити овога и на партијском положају. Онај ко је водио партију у наредну победу,

   в     „  “,         ,      ,  в,  .

               

в  Омогућава да се сматра да ће Медведев радити на положају премијера такође шест година. и захваљујући њој добио сагласност нације за положај премијера, тај мора бити и њен председник. При томе ће, без сумње, Владимир Владимирович пронаћи начина да задржи своје присуство у „Јединственој Русији“. Четврто. Код нас се самостално уводи важан елемент парламентарног облика републиканске владавине – електорална легитимација Владе, тачније, њеног шефа (као што је познато, у парламентарним републикама на парламентарним изборима фактички се бирају не само депу тати, него и премијери). Од 2007. до 2008. године могло се карактерисати учешће кандидата на положај премијера у думским изборима као некакав „посебан случај“. Сада се може говорити о новом политичком обичају. Сигуран сам да ће у будућности премијери по општем правилу обавезно пролазити кроз изборе. Поводом треће и четврте тачке, мислим да су потребна нека додатна објашњења. Стално се говори да наводно морамо да пређемо на парламентарну републику (или у најгорем случају на председничко-парламентарну). То говоре најразличитији људи. Мени је савршено очигледно да Русија мора остати председничка република. „Царистички“ уставни модел одговара нашој уставној традицији и садашњем стању. Упоредо с тим, како је показала пракса, он може и мора да се коригује. Успостављање тандема је био први корак. На њега су се од самог почетка одлучили из изразито „личних“ потреба – требало је обезбедити Пу тину у сваком смислу достојно место на власти после његовог одласка са председничког положаја. Као резултат је добијено потпуно разоткрива-

: 



  в    в       .   в            . „ “ в  в   в      .   ,       ,        . ње потенцијала премијерства. Важно: оно није ојачало на рачун председништва, већ на рачун својих скривених ресурса. То је дозволило и дозвољава да се решавају многи практични задаци, у које спадају и они антикризни (што је посебно актуелно). Године 2007. створен је преседан електоралне легитимације будућег премијера (кандидата за премијера). Његово понављање се може интерпретирати као увођење правила у форми политичког обичаја. Пре су председници постављали премијере по свом сопственом нахођењу (једини релативни изузетак је постављање Јевгенија Примакова за премијера од стране Бориса Јељцина 1998. године). Од 2007. године Владу предводи лидер списка партије на власти која је победила на думским изборима, и који је претходно номинован на премијерску дужност. То значи да је званична основа за његово постављење била како одлука председника, тако и народно изјашњавање. Председник Владе има електоралну легитимност која је готово аналогна председничкој.

Спајање руковођења Владом и вођства у владајућој партији у истим рукама, такође има важан значај. Оно, с једне стране, фиксира везу између постављења на премијерски положај и учешћа на изборима на челу партијског списка, то јест, партизацију премијерства. С друге – формализује се регуларна радна узајамна сарадња Владе са думском фракцијом „Јединствене Русије“. Узимајући у обзир иновацију њихове садашње кампање – укључивање на прва места у неколико регионалних група ауторитетних чланова Владе – не може се искључити да ће убудуће један од услова за постављење (поновно постављење) на министарски или вицепремијерски положај прећутно бити избор за депу тата. Пу тин ће бити изабран на шест година. Рок овлашћења председника Владе ни уставно ни законодавно није утврђен, али задржавање тандема даје основу да се сматра да ће Медведев радити на том месту такође шест година. На тај начин, будућност врховне власти је одређена најмање до 2018. године. 23


  в

 в 2011.

 в 2011.

 ,        



   

    в Хоће ли доћи до промена у руској спољној политици?



длуке које су усвојене на недавном конгресу „Јединствене Русије“ нису изазвале велики одјек само у нашој земљи – јасноћу по питању истицања кандидатуре на положај председника Русије с великим нестрпљењем (судећи по реакцији) су очекивали и ван ње. У принципу, ови одјеци су се могли очекивати. Има оних који су крајње незадовољни. Истини за вољу, већина од њих је из оне категорије за коју је потпуно јасно: ако су они незадовољни, значи, одлука је исправна и у корист је Русије (како је говорио песник: „Слушамо звуке одобравања не у слатком жамору похвале, већ у дивљим крицима огорчења“). То је било очекивано, и било би наивно претпоставити да ће се Русија приликом избора свог лидера руководити жељом да се свиди некоме напољу. Овај мотив

је био актуелан за многе наше поступке на размеђу осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Али данас повици из серије „Ах! Боже мој! Шта ће рећи кнегиња Марија Алексејевна!?“ − иако се чују покаткад из уста личности полусистемске опозиције, изгледају прилично бесмислено. Постоје потпуно трезвене и прагматичне позиције које стављају акценат не на симпатије или антипатије према личностима, већ на односе према државама. Ако су присутни објективни разлози да они буду добри и партнерски, онда такви и треба да буду, и будућа смена руководства у Русији (тим пре што се ради о лидерима који су толико блиски по свом погледу на свет, као што су Дмитриј Медведев и Владимир Пу тин) на то битно неће утицати. У таквом ду ху су говорили федерални канцелар Немачке, званични

                 ,  в       ,     в.       в  ,  ,   в,    в ,

   в     в  -         – „  !“ 24

представници Беле куће и многи други ауторитативни политичари света. Сматрати да је било разлога за наду у неке радикалне промене руског спољнополитичког курса, условљене сменом лица у Кремљу, у најмању руку је наивно. Али чешће су спекулисали на ову тему људи, разуме се, не толико наивни, колико политички мотивисани, људи који имају властите разлоге да плаше своје читаоце-бираче још једном реинкарнацијом традиционалног баука – „Руси иду!“ Прагматичари су више у праву зато што стабилност и континуитет руског спољнополитичког курса заиста има озбиљне објективне разлоге, како спољашње, тако и уну трашње (та стабилност има, ма како то било парадоксално, и своје наличје, о чему ће бити речи касније). Спољни разлози су прагматични односи с другим државама. Европска унија је била и остаје главни трговински партнер Русије, „ресетовање“ са САД објективно растерећује ионако напети дневни ред у интересима и обеју земаља, и целог света, а присне везе с Белорусијом, Украјином, Казахстаном и Кином су важне без обзира ко је лидер, како код нас, тако и код њих, и тако даље. Уну трашње упориште је постојећи, мада и не увек гласно признати, консензус у друштву и међу политичким снагама које су покаткад по другим питањима међусобно антагонистичке, али које у спољнополитичким темама у целини подр-

жавају курс руководства земље (о томе могу да просуђујем на основу дискусија у здању Државне Думе). Могуће је да би неки хтели ближе односе, на пример, са Кином, а други, рецимо, са САД или ЕУ. Али у пракси наше скретање на једну или другу страну задржавају, по правилу, не политичко-идеолошки приоритети спољнополитичког руководства земље, већ спремност и жеља других страна да се зближе с Русијом. По мом мишљењу, с већином држава, суседних и далеких, ми смо у ситуацији у којој наша земља иде на зближавање онолико колико то хоће друга страна. И степен блискости се одређује управо мотиви-

ма руководства других земаља: њиховим гледањима на оно што се догађа у самој Русији, било страховањима од претеране блискости с нама, било властитим плановима у овом или оном региону, где услед тога могу настајати конфликти интереса с Москвом и слично. Москва није просто ударала песницом по столу, већ је истицала конкретне пројекте. Та у целини позитивна чињеница да није могуће очекивати скокове у спољнополитичком курсу земље у догледној будућности из објективних разлога, заслужује пажљивију анализу, ако се говори о потенцијалу руске политике у светским пословима.

вв   в вв  в    в.    в    в в    в  ,  в   ( ,    )  .      в   в,       „“   в    ,      ,             вв       в   (в   : „     .  вв

  в       в  “).

И с овог гледишта, стабилност курса није само условљена континуитетом и доследношћу линије руководства земље независно која личност је на њеном челу, него је и последица постојања уског коридора могућности. Руска спољна политика је понекад принуђена да делује у веома крутим оквирима, које су јој зацртали други, где нам нуде да играмо улогу у туђим сценаријима. При томе најчешће теже да јој доделе улоге оперетских негативаца, при чему би одрећи се тих улога, то јест залупити врата „позоришта“, било још горе (повући се из региона, занемарити своје интересе). Као резултат тога, сваки пут је одбрана своје позиције, чак потпуно природне, представљала Русију у очима јавности као „злу“, а опција да буде призната као „добра“ била је условљавана бесконачним низом једностраних уступака, само да би се доказало одсуство злих намера. У оваквој смо парадигми постојали прилично дуго. НАТО се ширио са сталним рефреном на тему „зауставити Русију“. Кад су наши суседи покушавали да искористе свој транзитни положај, постављало се питање – шта да радимо с Русијом, а не с транзитерима. Кад је Грузија напала престоницу тада непризнате државе и руске миротворце – поново проблем: како решити руско питање. Иста је ситуација и с другим конфликтним тачкама (Придњестровље, Косово): задатак наводно није у томе да се под25


стакну стране на компромисе и решења која одговарају свима, већ у томе да се уклони омрзну та „руска сметња“ која спречава да се наметне решење у корист „исправне“ стране. По инерцији се у сличном кључу представљају и остале међународне теме – Либија, Сирија, Иран, улога Савета безбедности ОУН у решавању конфликата, садашњост и будућност ОЕБС-а, перспективе глобалне и европске противракетне одбране, Договор о обичним оружаним снагама, тактичко нуклеарно наоружање, енергетска безбедност, положај руске мањине у земљама Прибалтика, и тако даље, и томе слично. Практично је у сваком од набројаних случајева Русији наметан избор, рекло би се, исти: или се прикључити туђем ре-

планети, има своје законите интересе који се морају узимати у обзир, те једнострани модели намењени свету више неће проћи. Али при томе Москва није просто ударала песницом по столу, већ је истицала конкретне пројекте који су је приморавали да отворено реагује. Ако говорите о недељивости безбедности, хајде да склопимо обавезујући уговор и створимо јединствену архитектуру безбедности. Ако обећавате да противракетна одбрана није усмерена против Русије већ против трећих земаља – хајде да је учинимо заједничком, по секторима одговорности, не залазећи у простор једни другима. Ви сте за то да Русија буде члан Светске трговинске организације? Па шта смета да се то омогући? Ви сте за

 je      :             в    в ,    в ,     „в“, вв            „     “  „    “. шењу које је понекад отворено супротно не само властитим интересима, него и елементарној правди, или играти исту улогу „негативца“, дозвољавајући да се ситуација трансформише на пропагандистичком плану из „треба суштински решити проблем“ у „треба решити проблем Русије“. Овакво постојање је веома дуго (из разних узрока: од првобитне слабости земље и субјективних промашаја и неоправданих нада деведесетих година, до свесног супротстављања опонената чије су могућности у светским пословима надмоћне) битно сужавало маневарски простор руској дипломатији на свим нивоима. Па ипак су с наше стране управо последњих година предузимани кораци који су били усмерени на то да се изађе из зачараног круга, да се сломи логика „или се покори, или постани негативац“. У одређеној мери, преломан је био познати минхенски говор Владимира Пу тина 2007. године, у којем је недвосмислено речено: Русија, као и друге државе на 26

 в 2011.

 в 2011.

узајамну отвореност за инвестиције? Зашто онда уводите ограничења на руски капитал? Ви сте за отворено друштво? Хајде да укинемо визе. Одговори на ова питања многима изгледају непријатни, јер поштено рећи није једноставно, а прећу тати значи довести у сумњу концепцију „или као ми, или није правилно“. У том смислу, разуме се, далеко је угодније не одговарати суштински, већ отворено дискредитовати извор непријатних питања. И зато се већ сад покреће кампања с циљем да покаже како ће тежак партнер бити Русија у најскоријој будућности и како од ње треба очекивати само агресивност, тврдоглавост, супротстављање свим „правилним“ иницијативама „из принципа“ и слично. У складу с тим, очигледно се припрема тло за једностране кораке и приказивање конфликтних тема у потребном пропагандном светлу. То се нарочито може тицати тематике глобалне ПРО, где је наша страна јасно означила своју позицију: ако њено ширење буде нарушавало страте-

гијску равнотежу, Русија ће бити принуђена да изађе из уговора СТАРТ. Могуће је да се унапред поплочава пут како би се затим прешла „црвена линија“ иза које за Русију неизбежно (не на основу размишљања „НАТО/САД су лоши“, већ једноставно у квантитативном и квалитативном погледу) почињу ризици и потенцијалне претње. Природну реакцију Москве на то приказаће (што се већ догађало) као параноидну и мотивисану агресивном природом њеног руководства („а ми смо упозоравали још у септембру 2011!“). Зато о будућем наводно неизбежном погоршању климе у односима, пре свега са Западом, данас говоре углавном они за које су добри односи то када Русија делује у оквиру туђе логике. Просто зато што та логика потиче од очигледно „добре“ стране. Па у тим земљама су боље развијене демократске институције, обезбеђена су права и социјална добра грађана, оне су уопште боље развијене економски и технолошки! Значи, оне су у праву, и Русија треба да се помири с променом режима код суседа у антируске режиме, са ширењем НАТО-а и његовим учешћем у конфликтима на страни једног учесника, са игнорисањем ОУН, неадекватним оценама догађаја у Грузији 2008. године, мешањем у уну трашње ствари саме Русије („спискови“ пре суђења, подршка „својима“ и слично) и многим другим стварима које нико не би трпео када би све то било потпуно обрну то: „оно што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу“. Међународни односи су далеко од оних демократских норми и принципа који ефикасно делују за грађане у развијеним земљама. Понекад се управо ради тога да би њихови грађани код куће живели у миру и обиљу, најдемократскије земље понашају веома бру тално напољу. То само потврђује чињеницу да ниједна страна у свету нема права да сматра своја правила једино исправним за цео свет, а општа корист може бити обезбеђена само разумним компромисом законитих интереса свих земаља. Нема никаквих разлога претпостављати да ће спољна политика Русије доживети битне промене у следећим годинама: нама су властити интереси потпуно јасни и њихова одбрана уопште не значи жељу да погоршамо односе с било ким. И то је апсолутно објективна, а не субјективна супстанца. Што би рекли: „ништа лично“.

     

       „    “

    Зашто се Срба и дан-данас боје у Европској унији?  :  в, в



     в?    в       ?

На ова и друга питања дописнику „Росијске газете“ одговарао је председник Републике Српске, која улази у састав Босне и Херцеговине, Милорад Додик.

   :      в   „ “ в?

Милорад Додик: У тренутку разбијања СФРЈ Срби су најмање од свих били заинтересовани да се лате оружја. Али ми смо га узели. Као резултат тога добили смо демонизацију нације и судска гоњења нашег руководства. Нажалост, услед низа околности, међу које спадају и оне које су споља наметну те, Срби су се не само нашли на лошој страни историје, него су се и због своје наивности још и сложили са оваквим стањем ствари. Запад није оклевао да крене пу тем кажњавања Срба, унапред

им одредивши улогу „лоших момака“. Тако је било у Босни. Тако се догађа сада и на Косову.

: ,    ,            в „ “  в ?

МД: С гледишта неких других народа, очигледно би било боље да Србија као држава престане да постоји на Балкану. То би вероватно довело до стабилизације у региону. Али та је варијанта, наравно, искључена. Западне земље никада нису престале да се боје могућег јачања Срба, развоја наших веза с Русијом, и из тог страха су покушавале да створе раздор између наших националних и државних интереса. На пример, раније је на сусрете поли-

               , в   в   ,      в  в      в .  ,                 .

: AFP IMAGEFORUM

  в

тичара из Србије и Републике Српске Запад гледао са ужасом. Моментално би уследила опомена или кажњавање. Срећом, сада се према томе односе нешто мирније, иако је потцењивање значаја српског народа на Балкану, мислим, одређено од стране Запада као његова дугорочна стратегија. По мом мишљењу, једина концепција за савремени Балкан је да свако живи у својој земљи, да живи обавезно у миру и да тај мир буде гарантован.

:  в                 „  “ в          ?                  в      ? 27


МД: Код нас неоспорно постоји негативан однос према Међународном трибуналу за бившу Југославију (МТБЈ). Он је повезан с тим што његова пажња према представницима других нација није била адекватна. Степен њихове одговорности се смањивао, а захтеви за њихову предају нису били тако оштри као у односу према Србима. Не тако давно откривене су неке веома карактеристичне чињенице. Међу онима за које је Међународни трибунал био заинтересован био је и лидер босанских муслимана Алија Изетбеговић. Али истрага против њега није покрену та. На крају је случај био затворен. Карактеристично је да се то догодило на дан његове смрти. То значи да су у Хагу чекали тај трену так. Исто је било и у случају с вођом босанских Хрвата, Фрањом Туђманом. Испоставило се да се он налазио на списку оптужених за исто дело за које је недавно био осуђен генерал Анте Готовина. Тако да би и Туђмана, да је жив, требало осудити. Очигледно је да Трибунал није хтео да се то догоди.

 в 2011.

 в 2011.

в      в,       ,           в          в              в            в  в. Али говорити на ову тему емотивно и називати предају оптужених издајом од стране Србије, чини ми се да није у реду. Потписавши мировни споразум, земља је преузела на себе обавезу да сарађује с Трибуналом и морала је да је испуни.

Штавише, по мом мишљењу, Срби би избегли затезање омче, које је предузимо Запад последњих година, уколико би се сви оптужени понели према тој обавези с дужном одговорношћу и благовремено отишли у Хаг. :      в         в?

МД: Све оно што се догађа на Косову, рачунајући ту и оно што се сада догађа, јесте резултат грешке коју је Србија направила када је под притиском САД и Европе скинула с гласања на Генералној скупштини ОУН своју Декларацију о незаконитом проглашењу независности Косова. У том тренутку документ је могао да добије одобрење. Наш приступ према Косову састоји се у непризнавању суверенитета покрајине и обустављању дијалога са албанским властима. Треба деловати методама које је користио Ганди. Они се често показују ефикасним. Оружани конфликт не би био у интересу Србије. У том случају она би морала да ратује с НАТО-ом.

 в в  Москва није подржала „либијски сценарио“ за Сирију : в в

: AP

28

ела кућа је претрпела други за редом пораз у ОУН приликом расправе о Вашингтону важним спољнополитичким питањима. И оба пу та „кривац“ за то што планови САД нису били остварени била је Русија. Одлука Палестине да се обрати Савету безбедности за признање државне независности, упркос многобројним молбама америчке стране да то не чи-

ни, била је прво непријатно изненађење за Обамину администрацију. При томе је Русија јавно подржала палестинске планове, посредно охрабривши тиме председника аутономије Махмуда Абаса на одлучне акције. Наша земља је заједно с Кином ставила вето на резолуцију о Сирији, коју је поднела америчка страна. Према речима сталног представника РФ у ОУН Виталија Чуркина, документ је „био изграђен на филозофији конфронтације“. По неписаним правилима ОУН, пре него што било која резолуција дође до Савета безбедности на

потврђивање, током многобројних закулисних консултација учесници дискусије теже да приближе ставове. У датом случају америчка страна је изнела на расправу очигледно пропали, апсолутно неприпремљени папир који у свом садашњем облику просто није могао бити прихваћен. То значи да циљ САД није била реална политика већ само демонстрација својих „племенитих“ намера према сиријској опозицији. Сада Вашингтон има аргумент зашто не може одмах да пружи војну помоћ противницима званичног Дамаска. За све је крива Русија. У среду је саопштено да је у низу градова сиријска опозиција спаљивала руске заставе. Разумљиво је јавно „негодовање“ сталног представника САД у ОУН Сузан Рајс због руског става. Као да раније ништа о њему није знала. Јасне су и оптужбе које је Рајсова добацила дворани, да Савет безбедности не извршава одговорно своје обавезе пошто Москва и даље испоручује оружје сиријском режиму. Ово позориште је било срачунато на арапске гледаоце који се не разумеју у нијансе велике политике. Али цела та циркуска лакрдија пред телевизијским камерама није могла да сакрије очигледну чињеницу: покушај Беле куће да наметне Русији и Кини улогу послушних статиста у америчкој блискоисточној политици је пропао. Резолуција о Сирији коју су предложиле САД фактички је предвиђала да Савет безбедности потврди већ раније уведене санкције против Дамаска од стране ЕУ и САД. При томе ови кораци нису разматрани ни у Москви ни у Пекингу. Сада се пак другим учесницима расправе у ОУН једноставно нудило да се де факто прикључе санкцијама. Русија и Кина се нису сложиле са оваквом политичком самовољом и захтевале су да се узму у обзир њихови приступи сиријском проблему. Друге земље које улазе у БРИКС (Бразил, Индија, Јужна Африка), као и Либан, за време гласања у Савету безбедности демонстративно су се уздржале. Гласне изјаве Сузан Рајс о испорукама руског оружја Дамаску изгледају чудно, ако се узме у обзир обим наоружања које доспева на Блиски исток из САД. Очигледни су покушаји Вашингтона да у Сирији понови „либијски сценарио“ са оснивањем опозиционих Савета и ангажовањем трупа НАТО-а за спровођење војне операције против режима Башара Асада. Али оваква политика не одговара интересима Русије.

: AP

  в

Наша земља је извукла добру поуку из чињенице да снаге НАТО-а, под изговором спровођења хуманитарне операције у Либији, све до сада настављају да ратују на страни противника пуковника Гадафија. И то се догађа на основу такозваног духа резолуције Савета безбедности ОУН о Либији, иако у тексту документа нема ни речи о бомбардовању и свргавању режима у Триполију. Жеља Американаца да промене власт у Дамаску далеко је од племенитих мотива за успостављање демократије у Сирији. Чим је на власт у Либији дошао Национални прелазни савет, он је раскинуо претходне уговоре о оружју и нафти који су били закључени у Гадафијево време. Ту су и уговори са Русијом, која је спадала у највеће испоручиоце либијској армији. На новим тендерима ће активно учествовати америчке компаније које, с обзиром на

промењену политичку ситуацију, имају добре шансе за победу. Исто тако су се развијали догађаји у Ираку након свргавања Садама Хусеина. Сада овај модел Американци хоће да примене и у Сирији, која ће се у случају пада режима Башара Асада и доласка на власт опозиције готово стопроцентно одрећи руског оружја. У корист, разуме се, америчког наоружања. Какве онда то има везе с демократијом? Русија је одбила да подржи амерички план о Сирији, иако схвата да ће тај став погоршати њене односе с Вашингтоном. Али Русија, о којој у Белој кући говоре као о стратегијском партнеру САД, не може бити „прирепак“ америчке политике. Наша земља има своје геополитичке интересе у које спадају и интереси на Блиском истоку. И када ми кажемо „не“ америчким плановима, то значи да ће с тим мишљењем Вашингтон морати да се помири. 29


  в

 в 2011.

 в 2011.

  в    5. в 2011.  в    в     в         1992.  1995. .        в            в          в  .        .       в         .         в  -    в         -      ­в .    в          вв.

 в :  



ре двадесет година у бившој Југославији је избио српско-хрватски сукоб за време којег су у ратним дејствима учествовали и руски добровољци. Руска редакција часописа Ролинг Стон се срела с некима од људи који су одлучили да заступају интересе Русије у стратегијски важном региону Европе. „Долазили су и професионалци, пореклом из Русије, али углавном су били ’авганистанци’ са ратним искуством. Они су били нарочито цењени. Били су то прави плаћеници који су знали шта је шта. Многи су били људи са убеђењем, што се код њих у потпуности спајало с недисциплином и руском безбрижношћу. Али оваке необуздане занесењаке нисам имао прилике да срећем више нигде и никада“. Ове редове бивши заменик шефа администрације Самаре и бивши депу тат Државне Думе из Гајдарове пар30

тије „Избор Русије“ Марк Фејгин написао је у свом дневнику, када је као војник учествовао у рату на територији бивше Југославије почетком деведесетих година. Данас Марк нерадо пристаје да разговара о југословенској кампањи: такав податак у биографији више одговара неком ватреном националисти у мајици „Православље или смрт“, неголи представнику поштовања достојне опозиције. „То је била авантура у којој су многи од таквих као што сам ја учествовали не толико из идејних разлога, колико из покушаја да применимо властиту храброст“, каже Фејгин. „Члановима породице и својим пријатељима нисам рекао да идем на Балкан. Од пријатеља емиграната познате су ми биле адресе за врбовање бораца у Београду, тако да сам одлуку да кренем донео прилично брзо.“ „Углавном се моје окружење састојало од Срба, Бугара и Грка“, сећа се Марк, „али у Југославији смо моји другови и ја на првој линији сретали и Русе. Наша војна

јединица се налазила у предграђу Сарајева. Некада је то била престоница зимских Олимпијских игара 1984. године, али се с почетком рата град претворио у рушевине.“ Марк Фејгин се сећа до најситнијих појединости рата у којем је учествовао заједно са стотинама других лудо храбрих добровољаца који су дошли да се боре на страни „браће Срба“, али признаје да је дуго скривао тај део своје прошлости. Ту нема ничег чудног: подршка Србима се није баш уклапала у резиме ватреног демократе. „Све време смо се селили по разним јединицама где су се борили најразличитији људи: пустолови, бесни Срби из западноевропских земаља, чланови београдских радикалних партија, козаци с југа Русије; сретао сам и учеснике Баркашовљевог Руског националног јединства. Мада је ових последњих било мало.“ Тачан број руских добровољаца који су ратовали на страни Срба није познат, али експерти инсистирају на бројци од неко-

лико стотина људи. „Ефекат бројности Руса у зони ратних дејстава постизан је, између осталог, и захваљујући томе што су њихове мале групе коришћене као ударне и диверзантско-извиђачке јединице, које су се појављивале на различитим деловима фронта“, пише у својој књизи бивши добровољац Михаил Поликарпов. То да

су на страни снага самопроглашене Републике Српске ратовале стотине руских добровољаца, добро је познато из штампе. Руске власти пак никада званично нису признавале ту чињеницу, бојећи се да не покваре превише односе са Западом. Руски активисти који су деловали у Србији признају да је са оружјем било тешко: армија земље која је припадала Покрету несврстаних није се спремала да ратује ни са ким, и зато су на непријатељске положаје добровољци и њихови српски саборци често ишли са аутоматима из доба Другог светског рата. Са Фејгином разговарам у московском кафеу, и ова атмосфера није сасвим у складу с херојским причама мог саговорника. „Стално смо пуцали једни на друге“, сећа се Марк. „Понекад смо морали да вучемо на себи експлозив и у тим тренуцима ме није напуштала мисао да ће команда, ако ми се нешто деси, уштедети на мојој сахрани. Сећам се како сам стајао на старом јеврејском гробљу у Сарајеву, где је било споменика с руским именима: људе су просто закопавали у земљу и никоме ни до кога није било стало.“ „Излазиш из хангара да се умијеш и не знаш да ли ћеш се умити водом или крвљу“, прича Борис Пичугин, бивши ми-

   в   в       ,             . „        в

   ,     ,  в    в        в  - в      вв     в “,   в   в в    в.

лиционер, бивши генерал који је ратовао у Сарајеву на страни генерала Младића. У балкански рат је доспео 1994. године и каже да су му пример били руски добровољци који су ратовали у Србији пре револуције. „Већина Руса, на моју жалост, чак ни не зна да се у Србији ратовало, а ми смо задржавали гомилу муџахедина који су кренули у Чеченију“, жали се Борис, који се тек недавно вратио у Русију. Након што су 1995. године између зараћених Србије, Хрватске, босанских муслимана и западних земаља били потписани мировни споразуми, Борис је радио као инжењерац и бавио се уклањањем минских поља за новац међународних организација: „Тамо је било и Енглеза и с њима је било дивно радити, али су зато све предали локалним стручњацима – на крају су ручак скратили на пола сата, па си морао да журиш и гу таш храну у комадима. Уклањање мина не трпи ужурбаност“, каже Пичугин. Као и многи бивши борци, Борис је остао у Србији – језик је научио за време рата из српских књига класика Вука Драшковића. „То је као моја друга отаџбина, чак и мислим на српском језику“, прича Борис, који очајнички хоће да заради новац у Русији, и да се поново врати у Србију, где га чека жена. Марк Фејгин каже да пише књигу у коју ће обавезно ући приче о његовом учешћу у ратним дејствима на Балкану. О рату који данас Србија, која тежи да уђе у ЕУ, жели да заборави као страшан сан, већ је написано много књига – осим успомена бивших добровољаца, свој поглед на њега изложио је и Едуард Лимонов. У својим бројним интервјуима он је причао како је летео у југословенски рат право из Париза авионом мађарске компаније Малев и носио у џепу пиштољ који су му поклонили српски борци. Управо је у југословенском рату снимљен најчувенији видео са учешћем Лимонова, због којег 31


га и дан-данас не воли западни свет: писац-опозиционер пуца из митраљеза по Сарајеву. Истина, у својој књизи „Смрт“ Лимонов тврди да тај кадар није ништа друго до дрски фалсификат који је монтирао режисер Пол Пуликовски. Зато су о сусрету с лидером босанских Срба Едуарду Лимонову остале пријатне успомене: „Караџић, синула ми је у том тренутку мисао, личи на професора америчког универзитета... Такав је он заправо и био многе године, све док га босански Срби нису позвали да игра важнију улогу од професора психијатрије“, пише о њему Лимонов. Сада се јунак књиге лидера Нове бољшевичке партије и бивши професор психијатрије Радован Караџић, који се дуго времена скривао под маском чудноватог професора-травара, налази у ћелији Хашког трибунала. Недавно се бившем лидеру босанских Срба придружио његов саборац, генерал Ратко Младић. У мају је јако остарели генерал, са безбол капом на глави, која му је придавала сличност са глумцем Џоном Малковичем, ухапшен недалеко од Београда. Сада, испунивши све обавезе пред међународном заједницом која је некада бомбардовала Србију, ново српско руководство на челу с председником Борисом Тадићем очекује позив за чланство земље у Европској унији. Процес против Младића се води климаво: адвокати инсистирају на психијатријској експертизи, али им највероватније неће поћи за руком да спасу одиозног генерала. Младића оптужују за озбиљне ратне злочине од којих је главни – убиство преко осам хиљада босанских муслимана у Сребреници 1995. године. Добровољац Борис не верује да је генерал Младић лично командовао уништењем хиљада мирних становника: „Сећам се његовог наређења о поштовању Женевске конвенције – то наређење је било саопштено свим војницима. Ратне злочине су вршиле све стране у сукобу, али то није била државна полити-

„в       , 

“,   , „  в 

  в

  в   

 .  в         в.“ ка“. Западни експерти за геноцид сматрају, међу тим, да Младић сноси непосредну одговорност за догађаје у Сребреници, а европски медији који прате процес називају га „касапином са Балкана“. Мајкл Шарп, правник и бивши сарадник правног одељења Стејт департмента САД, види процес генералу као могућност да Србија извуче лекцију из прошлости. „Младића у Србији сматрају херојем, и ако се докаже његова кривица то ће помоћи Србији да се рехабилитује и да истински постане део Европе“, рекао је Шарф у интервјуу листу „Кришчен сајенс монитор“. Руски експерти – стручњаци за међународно право и депу тати − називају процесе српским руководиоцима политички мотивисаним, и у томе има зрно истине: број осуђених Срба знатно надмашује број Хрвата који нису учинили ништа мање зверстава. Али Русији остаје само да маше песницама после туче: покушаји наше земље да заустави југословенску кланицу су пропадали умногоме и због властитих проблема. „Слаби смо били, и Чеченија је показала сву нашу слабост“, прича Сергеј Филатов, који је средином деведесетих година био на челу администрације председника Јељцина. „Колико

          1994.        

 

 в   в  

  в . „  ,   ,        

 в,  

 в    ­      € “,    ,    в в    . 32

 

 в 2011.

год смо се трудили да надиграмо Американце, они су се увек покривали међународним одлукама. Наша земља још не ужива поверење у целом свету. Нас су више бринули властити проблеми. Једино што смо могли је то да наговоримо Бориса Николајевича да пошаље припаднике десантних јединица, који су се нашли на приштинском аеродрому и на Косову“. Истина, осим десантних јединица које су победнички ушле на Косово, Русија је западном свету који је ратовао против Југославије показала још један шипак. Године 1999, сазнавши да се НАТО спрема да бомбардује Београд, како би „хуманитарним бомбардовањима“ спречио етничко чишћење на Косову, премијер Јевгениј Примаков, који је полето у САД, окренуо је натраг свој авион изнад Атлантика. У Русији су овај премијеров гест многи дочекали с недоумицом – демонстративни заокрет авиона одузимао је земљи кредите који су јој у том тренутку били веома потребни. Руску интелигенцију и шоу-бизнис југословенски рат готово да није узбуђивао – против бомбардовања Београда иступио је само Јуриј Шевчук. Сада се мало ко сећа да је једини композитор који се одазвао на конфликт био будући продуцент „Звери“ Александар Војтински, који је написао дирљиву песму „Југославија“. Војтински је причао да је хтео да песму изведе неколико руских музичара, али његов предлог није наишао на подршку. На крају је „Југославију“ отпевала млада Лена Катина, будућа солисткиња групе Т.А.Т.У. Као и многи учесници ратних дејстава на Балкану, Фејгин не може да заборави историју од пре двадесет година: „Са пријатељима и саборцима из јединице који су остали у животу (и Србима, и Русима) до дана данашњег се не дописујем. Део њих је погинуо на Косову у време последње ратне кампање, остали су се распршили по свету. Остао ми је, на пример, пријатељ у Босни по имену Чедо. Ето. Сада таквима као што је он поступно смањују војну пензију, а он има породицу, рањаван је... Али чак ни он не жали“, с тугом у гласу каже Марк. Руски добровољац Борис Пичугин такође се сећа ратних дејстава са помешаним осећањем носталгије, и каже да не осећа мржњу према бившим непријатељима: „Срео сам командира вода из којег су ме ранили и рекао сам му: ’да су твоји војници добро пуцали у мене, ја бих добио добру пензију’. Ето такав је то црни хумор“.

 в 2011.

 ,                ,      

  

  



рошло је сто година од познатих аграрних реформи Петра Столипина које су допринеле да Русија у првим деценијима 20. века постане један од највећих светских произвођача и извозника хране. Руски сељаци су увек сматрани традиционалним упориштем православног самодржавља. Али у време прве руске револуције управо су сељаци пљачкали и спаљивали имања велепоседника. Сељачко, земљишно, тачније, аграрно питање постало је проблем од чијег је решавања, на крају крајева, зависила судбина земље. Столипинова влада је имала три варијанте деловања: да не спроводи аграрне реформе, задовољивши се гушењем сељачких побуна; да започне аграрну реформу која задржава право приватне својине; да започне реформу која ће делимично или у целини предати велепоседничку земљу сељацима. У пракси се остваривала управо прва варијанта која се претворила у учешће сељака у револуцији. Трећу варијанту је власт сматрала неприхватљивом јер је претила да поткопа саме темеље друштва. Још у предвечерје револуције цар Николај Други је упозорио старешине сеоских општина у Курску: „Памтите да се људи не богате отимањем туђег добра, већ поштеним радом, штедљивошћу и животом по заповестима Божијим“. На почетку револуције он је изјавио сељачкој делегацији: „Свако право својине је неприкосновено; оно што припада велепоседнику, припада њему, оно што припада сељаку, припада њему“. Цар је молио да то пренесу својим суседима у селу, али многи од њих су сматрали да је земља Божија и да треба да припада онима који на њој раде, то јест, само сељацима, а не велепоседницима. Oвде је изузетно важно подвући суштински

:  

  в

33


 

самог Николаја Другог; 5. октобра – о изједначавању права сељака с правима свих грађана у државној и војној служби, те школовању; 19. октобра – о дозволи да Сељачка банка даје позајмице сељацима, стављајући под залог њихову окућницу (тиме се признавало лично власништво сељака на земљу; према реформи из 1861. године сељаци су добили земљу не у личну, већ у задружну својину); и, најзад, 9. новембра – о ослобађању сеоске задруге од феудалних односа. Укази су стварали земљишни фонд за добровољно пресељавање милиона сељака с мало земље из централних европских губернија у Сибир, и то уз државну подршку. А према последњем и најважнијем

:  

моменат − већ тада су научне процене показивале: делимична предаја земље ће за десетак година (управо до 1917. године) бити поништена демографским бумом који се одвијао у руским породицама, а целокупна велепоседничка земља неће бити довољна да се стотини милиона сељака доделе минимално нормалне земљишне парцеле. Ову су чињеницу скривали од сељака и аутор аграрне реформе есер Чернов и лидер бољшевика Лењин, као и друге социјалистичке вође. Они су је скривали зато што је обећање дато сељацима да ће их избавити од недостатка земље на рачун велепоседника било својеврсни мамац, удица коју је гу тало неуко сељаштво.

 в 2011.

 в 2011.

Столипину који је био на челу Владе преостала је само друга варијанта, у коју је он, узгред, лично веровао. Аграрна реформа, позната као Столипинова реформа, била је и реформа цара Николаја Другог, који је осигурао њено остварење својим указима, заобилазећи тврдоглаву Думу, а такође је била припремљена и радом претходника – П. Д. Свјатополк-Мирског, С. Ј. Витеа, В. И. Гурка и Н. Х. Бунгеа. Може се рећи да је реформа следила из самог тока историјских догађаја. Цар је 12. августа 1906. године, по старом календару, издао Указ о предаји пољопривредне земље која се налазила у власништву Романових, Сељачкој банци; 27. августа − о продаји државне земље; 19. септембра – о продаји сељацима земље на Алтају, која се налазила у власништву 34

указу, сељацима је давано право да изађу из задруге са својом земљишном парцелом која је прелазила у лично, приватно, власништво. Раније је за то била потребна сагласност задруге. За разлику од других водећих великих сила, у Русији се сачувала сеоска задруга. Она је вековима помагала да сви заједнички савладавају различите неприлике и преживљавају у условима северне земље, те политичких и војних катаклизми. Али задруга је тешко прихватала агрономска побољшања; више је волела да води сеоско газдинство на стари начин, постала је кочница развоја индустрије. Задруга није одговарала руском индустријском „чуду“: другом месту у свету по расту индустријске производње и постепеном избијању на прво место (после гушења револуције).

„Нека та својина буде заједничка тамо где је задруга још жива, нека она буде породична тамо где је задруга беживотна...“, објашњавао је Столипин 10. маја 1907. године у Државној Думи. „Радећи око десет година на рационалном коришћењу земље, дошао сам до дубоког убеђења да је у том послу потребан упоран труд, дуготрајан и тежак рад. Ово питање се не може решити, њега треба решавати. У западним државама за то су биле потребне деценије. Ми вам нудимо скроман, али исправан пут“. Обраћајући се опозиционарима – радикалима и социјалистима − он је рекао: „Противници државности хтели би да изаберу пут радикализма, пут ослобођења од историјске прошлости Русије, ослобођења од културних традиција. Њима су потребни велики потреси, нама је потребна Велика Русија!“ Закон „О мерама за рационално искоришћавање земље“ био је усвојен 29. маја 1911. Он је дозвољавао сељацима да спајају разбацане земљишне парцеле у једну целину на једном месту и тако се добијало земљиште које је издвојено из општинског у приватно власништво. Закон је дозволио да се на такво место преноси сељакова кућа са газдинством – тако се добијао салаш (фарма). Председник Владе није рачунао на „убоге и пијане, већ на јаке и снажне“ – на здраве радне људе који воле земљу и хоће на њој да раде за себе. Пре гушења револуције сељаштво је ишчекивало, и слабо је излазило из задруге. Али већ 1908. године изашло је десет пу та више него годину дана раније, а 1909. још много више. Укупно је до следеће револуције из задруге успела да изађе готово трећина сељака-домаћина, настало је најмање 1 300 000 самосталних имања и приближно 200 000 салаша, са 22 процента задружне земље. Због рата и недостатка геометара остале су неудовољене многобројне молбе за излазак. Самостални поседи су се успешно стварали на југу и југоистоку Русије, а салаши

 в     в       в  ,   в .

на северозападу. На то су утицале климатске и природне прилике, различите традиције и утицаји. Из задруге су излазили не само имућни и средњи сељаци, него и бивши сељаци који су се населили у градовима, удовице, усамљени старци и тешке пијанице којима је при наредној задружној прерасподели земљишта претио губитак или смањење окућнице. Они су излазили да би продали земљу (и покаткад је пропили). И најзад, нису се сви који су изашли показали способним да преузму одговорност. Окућнице сиромашнијих приватника куповали су суседи; као резултат појавили су се задругари који су истовремено имали земљу и у приватној својини. Понекад је земљу куповала и тиме је законито себи враћала задруга. Било је прерасподељено око половине земље која је доспела у приватну својину. Настали су сложени облици власништва земље, који су међусобно конкурисали. Тако успешан развој кооперативног покрета није познавала ниједна земља на свету. Традиционална газдинства велепоседника нису увек могла да издрже нараслу конкуренцију. До почетка Првог светског рата сељаци су купили више од половине велепоседничке земље, а преко половине земље за сетву која је остала у власништву велепоседника сељаци су узимали под закуп. Земља је законито прелазила у радне руке средњих и имућних сељака! Прорачуни економиста су показивали да ће велепоседничка земља на природан начин прећи сељацима, нарочито онима који живе на салашима, најкасније до краја двадесетих година. Истовремено су се сачувала велепоседничка газдинства која су била узорна и радила су за тржиште и извоз, те су постала пољопривредна капиталистичка предузећа. Сетвене површине су од почетка века до 1914. године порасле просечно за 14 процената, а нарочито у великим размерама на Северном Кавказу – за 47, и у Сибиру − за 71 проценат. За време реформе промет минералних ђубрива повећан је седам пу та, пољопривредних машина пет и по пу та. Од 1908. до 1912. године производња јечма је порасла за 62 процента, кукуруза за 45, пшенице за 37,5. Чак и у неродним годинама, 1908. И 1912, земља је производила 11,5 процената светског извоза пшенице, а у родним годинама 1909−1910. – 40 процената! Жетва житарица 1913. године била је за трећину

већа него у САД, Канади и Аргентини заједно! До светског рата наша земља је нагомилала такве залихе жита које су биле довољне за рат, па су чак и претекле бољшевицима који су у потпуности појели „проклету прошлост“ до 1920. године. Наравно, реформа је ишла тешко. Страст према уравниловци претварала се у завист и злобу према самосталним и успешним трудбеницима. Често су задругари подметали пожар у куће сељака на салашима, тровали им усеве и убијали стоку. Долазило је и до линча. Али приноси на салашима су далеко надмашивали задружне. Салашари који су опстали развијали су се и богатили, а њихове

лето 1911. године у Кијеву откривен споменик цару Ослободиоцу. Након завршетка прославе цар и премијер су слушали оперу у градском позоришту. За време паузе председнику Владе је пришао младић и пуцао у њега. Ускоро је Петар Аркадјевич Столипин умро. Сахрањен је у Кијево-Печерској лаври. Цар није присуствовао сахрани. Његови односи с премијером су еволуирали од врло добрих до сложених. Столипин је превазилазио цара у одлучности и далековидости, и тиме је у извесном смислу ограничавао самодржавље. Управо је он имао највише изгледа да задржи Русију на ивици револуционарне провалије и да смири руску побуну. Антидржав-

в в    в  1914.     14  ,    в     в

в  –  47,     −  71  .  в        в в   , в     .  1908.  1912.   в      62  ,    45,    37,5.      , 1908.  1912,     в 11,5   в  в   ,      1909−1910. – 40  ! в   1913.      в    ,    ! уштеђевине у банкама су достигле две милијарде златних рубаља у јеку рата. Као и сељачка реформа из 1861. године, тако је и Столипинова аграрна реформа била изложена критици и слева, и здесна. Нарочиту мржњу је изазвала код есера и бољшевика који су схватали да успешно остваривање аграрне реформе у сељачкој земљи значи губитак њихових нада у народну револуцију на челу са њима. Најзад, немачком кајзеру Вилхелму Другом саопштавали су о успесима Столипинове реформе, о перспективи претварања Русије у најјачу европску силу. Оваква перспектива га је терала да пожури са агресијом против Русије. Столипинова реформа је довршавала укидање кметства, које је започето сељачком реформом Александра Другог. Поводом њене педесетогодишњице је у

не и антиправославне снаге су кренуле у хајку управо на њега. Терориста је био пропали правник Богров, који се одушевљавао анархистичко-комунистичком и есеровском литературом. Он је одржавао везе с револуционарима које је за новац одавао тајној полицији. Злочинац је био погубљен. Нови премијер В. Н. Коковцов се латио аграрне реформе мање енергично, али она се настављала чак и без Столипина пошто је одговарала вектору тржишнобуржоаског развоја Русије. Реформа није пропала, „пропала је“ Русија у револуционарну провалију, и аграрне реформе су кренуле трећом варијантом... Прошло је сто година. Плодно искуство реформи Петра Столипина користе сви они којима је потребна велика Русија, а не велики потреси. 35


фото: FOTOBANK

Русија у сликама Роcсийская газета www.rg.ru

Иволгински ламаистички манастир „Хамбин Суме“ Ивол­гин­ски ла­ма­и­стич­ки ма­на­стир „Хам­бин Су­ме“ је цен­тар бу­ди­зма у Ру­си­ји. Ма­на­стир­ски ком­плекс се на­ла­зи у ре­пу­бли­ци Бур­ја­ти­ји, не­да­ле­ко од гра­да Улан Удеа. Отво­рен је 1945. го­ди­не. Са­да се у ма­на­сти­ру др­же слу­жбе по­све­ће­не нај­ва­жни­јим до­га­ђа­ји­ма из бу­ди­стич­ке исто­ри­је. Ивол­гин­ски ла­ма­и­стич­ки ма­

на­стир при­вла­чи мно­штво хо­до­ча­сни­ка и ту­ри­ста из свих кра­је­ва све­та. Мо­на­си ле­че па­ро­хи­ја­не по­мо­ ћу ле­ко­ва ти­бе­тан­ске ме­ди­ци­не, пра­ве астро­ло­шке прог­но­зе. Ма­на­стир је исто­риј­ски и ар­хи­тек­тон­ски спо­ме­ник ко­ји је под за­шти­том др­жа­ве као спо­ме­ник ре­ли­ги­о­зног не­и­мар­ства.

Russia and Serbia  

Russia and serbia supplement distributed with geopolitika

Russia and Serbia  

Russia and serbia supplement distributed with geopolitika

Advertisement